POŽELJNE FORME TRŽIŠNE EKONOMIJE MEĐU DRUŠTVENIM … · analiza je u tome što se odbacivanje liberalne tržišne ekonomije ne interpretira kao prihvatanje vrendnosti redistributivnog

Gorana Đorić1 Originalni naučni radUniverzitet u Nišu UDK 316.342.2:316.752(497.11)”1996/2008”Filozofski fakultet 339.13:316.64(497.11)”1996/2008” Primljen 12.09.2018 DOI: https://doi.org/10.2298/SOC1803614D

POŽELJNE FORME TRŽIŠNE EKONOMIJE MEĐU DRUŠTVENIM KLASAMA U SRBIJI2

Analiza podataka WVS 1996–2005 i EVS 2008

Preferred forms of market economy among SOCIAL classes in Serbia

Analysis of WVS/EVS data 1996–2008

APSTRAKT: U tekstu se na osnovu prihvatanja karakteristika tržišne ekonomije, prepoznaju njene različite forme koje klase u Srbiji smatraju poželjnim. Tekst je doprinos analizi vrednosnih orijentacija klasa u Srbiji, ali u nešto različitom interpretativnom okviru, na drugačijim podacima i sa drugačijom operacionalizacijom karakteristika tržišne ekonomije. Otklon od prethodnih analiza je u tome što se odbacivanje liberalne tržišne ekonomije ne interpretira kao prihvatanje vrendnosti redistributivnog etatizma kao karakteristike socijalističke ekonomije. Umesto toga se pretpostavlja da klase u Srbiji mogu prihvatati tržišnu ekonomiju u njenim različitim formama. Analiza se, pritom, sa nivoa vrednosti prebacuje na nivo stavova, koji se osim pod uticajem vrednosti, kao dubljih i trajnih dispozicija, mogu formirati i pod uticajem promenljivih situacionih faktora. Preference za pojedine forme i njihove promene se prate u periodu od 1996. do 2008. godine, na podacima iz WVS/EVS. Faktorskom analizom su dobijene dve dimenzije tržišne ekonomije koje determinišu stepen prihvatanja konkurencije i privatne svojine, s jedne strane i stepen prihvatanja preuzimanja individualne odgovornosti za sopstvenu dobrobit i nejednakosti raspodele prihoda koja iz toga proizlazi (bez državne intervencije), s druge strane. U prostoru definisanom ovim dimenzijama, klase se raspoređuju između liberalne tržišne ekonomije, socijlane tržišne ekonomije, tržišnog socijalizma i odbacivanja svake forme tržišne ekonomije.KLJUČNE REČI: forme tržišne ekonomije, klase, Srbija

1 [email protected] Prilog je rezultat autorkinih istraživanja na makroprojektu „Tradicija, modernizacija i nacio-

nalni identitet u Srbiji i na Balkanu u procesu evropskih integracija” (179074), koje realizuje Centar za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Nišu, a finansira Ministarstvo pro-svete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

Gorana Đorić: Poželjne forme tržišne ekonomije među društvenim klasama u Srbiji 615

ABSTRACT: Paper analyses preferred forms of market economy among classes in Serbia, based on the extent to which their members accept different characteristics of market economy. It contributes to the analysis of value orientations of classes in Serbia, though in somewhat different interpretative framework, on different data and with different specification of market economy characteristics. Rejection of liberal market economy is interpreted as possible preference for a different form of market economy, not necessarily as acceptance of redistributive statism, characterizing socialist economy. Analysis is conducted on the level of attitudes, in order to capture the influence of changeable situational factors, in addition to influence of deeper and stable value dispositions. Preferences for particular forms of market economy and their change is analysed on WVS/EVS data, from 1996. to 2008. By the means of factor analysis two dimensions are extracted determining the extent of acceptance of competition and private property, on the one side, and of individual responsibility for ones wellbeing and resulting inequality of income (without state redistribution), on the other. The two dimensions define the space within which classes position themselves regarding their preferences for liberal market economy, social market economy, market socialism and overall rejection of market economy.KEY WORDS: forms of market economy, classes, Serbia.

Uvod

Uspostavljanje tržišne ekonomije u Srbiji je ne samo proklamovano opredeljenje u dugogodišnjoj transformaciji mehanizama društvene reprodukcije, već su, kroz seriju zakona i institucionalnih reformi, postavljene gotovo sve normativne pretpostavke za funkcionisanje ekonomskog sistema na novim osnovama. Pritom, pod tržišnom ekonomijom podrazumevamo ekonomski sistem u kome je tržište (ponuda i potržnja na slobodnim tržištima faktora proizvodnje) osnovni mehanizam alokacije ekonomskih resursa (što u velikoj meri pretpostavlja privatnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju), za razliku od planske ekonomije u kojoj se ekonomski resursi raspodeljuju administrativno, na osnovu centralnog ekonomskog plana (što u velikoj meri pretpostavlja društvenu/državnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju).

Tržišna ekonomija, međutim, u različita vremena i u različitim državama ili grupama država, uzima brojne forme. U zavisnosti od uloge države, ove forme variraju od minimalno regulisanih sistema (u kojima je aktivnost države ograničena na obezbeđivanje javnih dobara i zaštitu privatne svojine i neometanog funkcionisanja slobodnih tržišta faktora proizvodnje), do intervencionističkih oblika (u kojima država igra aktivnu ulogu u unapređenju funkcionisanja tržišta i/ili zaštiti interesa nacionalnih ekonomija i/ili obezbeđenju socijalne dobrobiti građana). Ne ulazići u to koja se forma tržišne ekonomije de-facto uspostavlja u Srbiji, pitanje na koje ovaj rad odgovara je koja je forma najpoželjnija za pripadnike različitih društvenih klasa, pod pretpostavkom da je stepen prihvatanja karakteristika tržišne ekonomije relevantan za legitimaciju poretka koji se uspostavlja.

616 SOCIOLOGIJA, Vol. LX (2018), N° 3

Teorijsko-istraživački kontekst

Ovako postavljeno pitanje se neizostavno mora situirati u teorijsko-istraživački kontekst koji već obuhvata više radova3 i zasniva se na Lazićevoj konceptualizaciji i analizi vednosne (in)konzistencije i vrednosno-normativne disonance (konsonance) društvenih klasa u Srbiji u procesu postsocijalističke transformacije (Lazić i Cvejić, 2004, 2007; Lazić, 2011). Nakon sažetog predstavljanja ovog interpretativnog okvira, načina merenja i rezultata dosadašnjih analiza izvedenih u ovom kontekstu, ukazaćemo na odklon u interpretativnom okviru u ovom radu, predstaviti naš način merenja (i izvor podataka), i tako dobijene rezultate analize.

Autori se u pomenutim analizama bave promenama (odnosno stabilnošću) vrednosti redistributivnog etatizma naspram vrednosti tržišnog liberalizma među društvenim klasama u Srbiji, u procesu postsocijalističke transformacije. Vrednosne orijentacije društvenih klasa su u ovom kontekstu važne iz dva aspekta. Prvi se tiče društvenih elita kao lidera u procesu postsocijalističke transformacije, pri čemu se pretpostavlja da pravac, tok i tempo etabliranja tržišne ekonomije zavisi od vrednosnih orijentacija vladajuće klase, odnosno usaglašenosti ovih orjientacija sa normativnim zahtevima novog sistema. Drugi aspekt bavljenja vrednosnim orijentacijama klasa je pitanje kulturne legitimacije poretka koji se uspostavlja. U ovom kontekstu se pretpostavlja da je prihvatanje novih vrednosnih orijentacija, ne samo među pripadnicima elite, već i među pripadnicima drugih klasa, funkcionalistički rečeno – uspostavljanje vrednosnog konsenzusa među društvenim klasama, uslov za uspostavljanje društveinh insitucija putem kojih se novi sistem društvenih odnosa reprodukuje. Neuspeh da se vrednosne orijentacije pojedinaca i klasa prilagode zahtevima novog normativnog poretka (iz razloga u koje ovde nećemo ulaziti) za Lazića i Cvejića predstavlja jedan od izvora usporene i neuspešne transformacije srpskog društva u pravcu etablirane tržišne ekonomije.

Osnovni pojmovi kroz koje se konceptualizuju gore opisani fenomeni su vrednosna (in)konzistencija i normativno-vrendosna disonanca. Pod vrednosnom konzistencijom podrazumeva se unutarklasna homogenost vrednosnih orijentacija, koja čini pretpostavku za kolektivno delanje u pravcu promocije ili zaštite klasnih interesa. U vreme društvene transformacije, vrednosna konzistencija vladajuće i/ili srednje klase doprinosi ubrzanoj transformaciji, dok vrednosna inkonzistencija usporava reforme. U vreme društvene revolucije, vrednosna konzistencija olakšava mobilizaciju nižih klasa protiv vladajućeg režima, dok vrednosna inkonzistencija vodi perpetuiranju postojećih društvenih odnosa. Male razlike između vrednosti objektivno suprotstavljenih klasa upućuju na uspostavljeni vrednosni konsenzus (funkcionalisti), legitimni društveni poredak (Veber) i uspešnu ideologizaciju društva, odnosno nametanje volje vladajuće klase celom društvu (Marks).

3 Najrelevantiji za ovaj tekst su Lazić i Cvejić, 2004, 2007, 2011; Lazić, 2011; Lazić i Pešić, 2013; Pešić, 2014.


Pojam normativno-vrednosne disonance odnosi se na stepen usklađenosti vrednosnih orijentacija klase s vladajućim normativnim poretkom. Normativno-vrednosna disonanca postoji ako se npr. u normativnom poretku socijalizma – koji štiti kolektivno vlasništvo i politički i ideološki monopol nomenklature, formiraju vrednosne orijentacije usmerene na privatno vlasništvo, individualizam i postignuće, odnosno ako u normativnom poretku liberalnog kapitalizma – koji štiti privatno vlasništvo i institucije ekonomskog i političkog takmičenja i ideološkog pluralizma, dominiraju vrednosne orijentacije kao što su kolektivizam, egalitarizam, hijerarhijska podređenost odnosno autoritarnost (Lazić, 2011). U empirijskoj analizi normativno-vrednosna disonanca na makro nivou se operacionalizuje kao suma individualnih razlika unutar grupe (klase) ili kao razlike u vrednosnim orijentacijama između grupa (klasa), pri čemu su vrednosti jedne ili više grupa usklađene sa aktuelnom formom društvene reprodukcije, dok su vrednosti ostalih grupa u skladu sa drugačijim modelom društvene reprodukcije (u nastajanju). Konkretno, upoređuje se unutarklasna i međuklasna zastupljenost vrednosti tržišnog liberalizma u odnosu na vrednosti redistributivnog etatizma, za koje se pretpostavlja da su povezane sa institucionalno-normativnim poretkom kapitalističkih odnosno socijalističkih društava.

U analizi koja se odnosi na 2003. godinu (Lazić i Cvejić, 2007) vrednosna orijentacija na redistributivni etatizam je indikovana slaganjem sa sledećim stavovima:

– Država treba da preduzme mere kojim će razlike u prihodima biti smanjene;

– Privatizacija funkcioniše u teoriji ali ne i u praksi;– Nejednakosti prihoda u Srbiji su suviše velike;– Država je odgovorna za smanjenje razlike u primanjima između bogatih

i siromašnih;– Država treba da obezbedi poslove za sve koji žele da rade;– Država treba da garantuje minimalni životni standard za sve;– Država treba da interveniše u ekonomiju da bi smanjila nejednakosti i

zaštitila siromašne i nemoćne.

Neslaganje sa ovim stavovima ukazuje, prema autorima, na vrednosnu orijentaciju na tržišni liberalizam. Pobrojani stavovi visoko koreliraju i čine jednodimenzionalnu skalu tržišnog liberalizma (Crnobach Alpha = 0,75). Rezultati analize za 2003. godinu sugerišu da ekonomske elite u Srbiji u velikoj meri podržavaju državni intervencionizam u raspodeli prihoda, što autori interpretiraju kao nedevoljno jaku predanost uspostavljanju tržišne ekonomije i indikaciju za normativno-vrednosnu disonancu, u situaciji kad su kroz promene pravnog okvira i državne politike ekonomskih reformi već postavljene institucionalne osnove tržišne ekonomije.

U analizi koja u istom interpretativnom okviru upoređuje podatke iz 2003. i 2012. godine (Lazić i Pešić, 2013), vrednosna orijentacija na tržišni liberalizam se meri slaganjem sa drugačijim setom stavova:


1. Društveni napredak će uvek počivati na privatnom vlasništvu;2. Sve vrste javnih usluga bi bolje funkcionisale da su privatizovane;3. Bez privatizacije preduzeća bi bila u još goroj situaciji nego što su sada;4. Što vlada manje interveniše u ekonomiji, to bolje za Srbiju;5. Privatizacija funkcioniše u teoriji, ali ne i u praksi;6. Vlada ne bi trebalo da pokušava da kontroliše, reguliše ili se na bilo koji

drugi način meša u privatne firme.

Orijentacija ka tržišnom liberalizmu, merena ovim stavovima, više nije jednodimenzionalna. Faktorskom analizom se razdvajaju dve dimenzije ovako merenog tržišnog liberalizma. Prva dimenzija determiniše vrednosti prva tri stava i autori je interpretiraju kao meru prihvatanja tzv. opštih obeležja tržišne ekonomije. Rezultati analize sugerišu da „grupe na višim i srednjim položajima društvene hijerarhije uglavnom dele vrednosti koje su (na najopštijem planu) karakteristične za kapitalistički sistem, dok niže grupacije znatno manje prihvataju te vrednosti” (Lazić i Pešić, 2013, str. 296). Ni do 2012. godine ne dolazi do snažnije podrške liberalnim vrednostima među nižim društvenim slojevima, te se razlika između viših i nižih društvenih položaja u pogledu prihvatanja opštih karakteristika tržišne ekonomije u 2012. povećava. Druga dimenzija determiniše vrednosti druga tri stava i autori je interpretiraju kao meru prihvatanja specifične forme tržišne ekonomije u Srbiji – ekonomskog liberalizma, koji pretpostavlja „radikalan otklon države od ekonomije, brzu privatizaciju, ‘slobodnu tržišnu utakmicu’ bez spoljašnjih oblika intervencije” (Lazić i Pešić, 2013, str. 297). Razlike između društvenih klasa u ovom pogledu su manje nego u slučaju opštih obeležja tržišne ekonomije. Naizgled paradoksalno – ekonomska elita podržava intervenciju države u ekonomiji u većem stepenu nego ostale klase, i u tome nema promene od 2003. do 2012. godine. Simultana podrška viših klasa opštim karakteristikama kapitalističke ekonomije, s jedne strane i intervenciji države u ekonomiji, s druge strane, interpretira se kao podrška formi koju kapitalistička ekonomija dobija nakon svetske ekonomske krize, kad se državna regulacija ekonomije nameće kao osnovni instrument savladavanja krize.4

Konceptualni okvir

U ovom radu se ponovo postavlja pitanje odnosa drštvenih klasa u Srbiji prema tržišnoj ekonomiji, ali u nešto drugačijem interpretativnom okviru, na drugačijim podacima i sa drugačijom operacionalizacijom karakteristika tržišne ekonomije nego u prethodno navedenim primierima. Zastupljenost i proširenost vrednosnih orijentacija se ne interpretira u kontekstu promene od centralno planske ka tržišnoj ekonomiji, već u kontekstu raznovrsnih formi u kojima se tržišna ekonomija pojavljuje (i pre i posle svetske ekonomske krize), pre svega u odnosu na ulogu države u ekonomskoj sferi. Pritom je najmanje zahtevna forma ona koja pretpostavlja (samo) postojanje slobodnih tržišta

4 U skladu sa Lazićevom hipotezom o regulacijskom obratu u kapitalističkoj ekonomiji (Lazić, 2011).


faktora proizvodnje, a najzahtevnija ona koja se približava devetnaestovekovnom idealu laissez-faire ekonomije sa minimalnom regulativnom ulogom države5. Vrednosne orijentacije različitih društvenih klasa mogu determinisati preference prema različitim formama tržišne ekonomije, tako da se oko njenih minimalnih obeležja može uspostaviti klasni konsenzus, dok se, u odnosu na liberalnija obeležja nekih formi tržišne ekonomije, klase mogu razlikovati međusobno, a i stepen unutarklasne homogenizacije u tom pogledu može varirati. Da bi se izmerio stepen prihvatanja različitih formi tržišne ekonomije u posmatranom periodu, naša analiza je izvedena na nivou stavova prema karakteristikama koje ih konstituišu. Na tom nivou analize, pored vrednosti kao dubljih i relativno trajnih dispozicija, na prihvatanje različitih formi tržišne ekonomije mogu uticati i situacioni faktori, karakteristični za pojedine godine u kojima su se u Srbiji uspostavljale institucije tržišne ekonomije, i u različitom stepenu manifestovale njihove posledice.

U ovakvom interpretativnom okviru, vrednosna konzistencija znači: 1. da pripadnici grupe (klase, sloja) dele zajedničke vrednosti koje determinišu preferencu određene forme tržišne ekonomije; 2. da se stepen prihvatanja obeležja pojedinih fromi tržišne ekonomije razlikuje između grupa, i 3. da pripadnici grupe koja visoko vrednuje jedno obeležje određene forme tržišne ekonomije, visoko vrednuju i druga obeležja koja su sa prvim kompatibilna u okviru iste forme tržišne ekonomije. Vrednosno-normativna disonanca se analizira kao relacija normativnog poretka i aktuelnih preferenci pripadnika pojedinih društvenih klasa.

Teorijska obeležja i normativni zahtevi tržišne ekonomije su u ovom radu definisani kao: 1. konkurencija na slobodnim tržištima faktora proizvodnje; 2. privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju; 3. nizak stepen državne intervencije u distribuciju ekonomskih resursa i 4. visok stepen nejdnakosti prihoda kao rezultat delovanja tržišnih mehanizama raspodele. Pri tom, slobodnu konkurenciju posmatramo kao minimalni zahtev i najširi kontekst tržišne ekonomije (npr. privatna i državna svojina konkurišu jedna drugoj na slobodnom tržištu pod jednakim uslovima), a privatnu svojinu kao nešto specifičniji iako još uvek veoma opšti i fundamentalan zahtev tržišne ekonomije. Državna intervencija u preraspodeli na individualnom nivou – npr. kroz mehanizme socijalne politike (sistem poreza, doprinosa i socijalnih davanja), je dimenzija razlikovanja tipova tržišnih ekonomija i predmet osnovnih političkih podela u razvijenim kapitalističkim državama. Državna redistributivna uloga je nekompatibilna sa libertarijalnim kapitalizmom (ultra liberalna, neoliberalna – laissez faire ideja), ali je kompatibilna sa idejom socijalne demokratije, ili tzv. socijalnom tržišnom ekonomijom. Pritom, ovaj aspekt državne uloge u ekonomiji (direktna redistribucija prihoda, nakon distribucije na slobodnom tržištu), treba razlikovati od državnog intervencionizma kao monopola i

5 Za pregled različitih formi tržišne ekonomije vidi Leszczyński, 2015. Prema različitim klasifikacijama te forme uključuju klasičnu laissez-faire liberalnu ekonomiju, socijalnu tržišnu ekonomiju karakterističnu za kontinentalnu Evropu, posebno Nemačku, socijalno-demokratski kapitalizam skandinavskog tipa, socijalističku tržišnu ekonomiju kineskog tipa, ili tržišni socijalizam kakav je teorijski fundirao Branko Horvat (1982).


državnog protekcionizma, čime se dovodi u pitanje osnovni mehanizam tržišne ekonomije – slobodna konkurencija. Konačno, nejednakost prihoda je za mnoge samo (neželjena) posledica funkconisanja mehanizama tržišne ekonomije i ne implicira neprihvatanje samih mehanizama, mada, u korelaciji sa zagovaranjem državne redistribucije prihoda, može biti indikator prihvatanja posebnog tipa kapitalizma.

Metod

Analitičko razdvajanje pojedinih obeležja (odnosno formi) tržišne ekonomije, i praćenje stepena prihvatanja ovih obeležja među pripadnicima različitih klasa u Srbiji u četiri godine (1996/2001/2005/2008) omogućeno je instrumentom Svetskog i Evropsog istraživanja vrednosti (WVS i EVS – poduzorak za Srbiju). Četiri obeležja su operacionalizovana preko četiri varijable koje mere stepen prihvatanja sledećih stavova (na skali od 1 – najmanji stepen prihvatanja obeležja tržišne ekonomije, do 10 – najveći stepen prihvatanja istog obeležja tržišne ekonomije):

1. Mora se povećati 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Mora se povećati udeo privatneudeo državne svojine svojine u privrediu privredi i drugim i drugim delatnostimadelatnostima

2. Konkurencija je štetna. 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Konkurencija je korisna.Ona otkriva ono Ona podstiče ljude da napornonajgore u ljudima rade i razvijaju nove ideje

3. Država bi morala 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Ljudi bi sami morali dapreuzeti veću preuzmu veću odgovornost iodgovornost za to da brigu za sebesvako bude zbrinut

4. Plate bi morale da 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Potrebne su veće razlike ubudu ujednačenije platama, jer to podstiče ljude da se više trude

Osim razdvajanja različitih obeležja tržišne ekonomije, prednost ovakvog merenja je eksplicitno definisanje ekstremnih vrednosti na skali, što omogućava precizniju interpretaciju rezultata merenja prihvatanja različitih karakteristika „tržišne ekonomije” kao složenog konstrukta. Prva dva indikatora se interpretiraju kao stavovi prema osnovnim stubovima tržišne ekonomije – slobodna konkurencija i privatna svojina. Na drugom ekstremu su državna svojina i ograničenje konkurencije, ali ne i direktna redistributivna uloga države. Stav prema direktnoj redistributivnoj ulozi države se meri trećim indikatorom, gde se individualna odgovornost za sopstvenu dobrobit suprotstavlja državnoj odgovornosti za dobrobit građana. Četvrti indikator meri odnos prema jednakosti prihoda, odnosno nejednadkosti prihoda kao


nužnoj posledici (i po nekima, osnovnom motivacionom mehanizmu) tržišne utakmice. Ekstremi četvrtog indikatora se ne interpretiraju kao da nužno impliciraju kontrolu zarada gneralno ili ulogu države u raspodeli prihoda (iako se tako mogu interpretirati). Do ujednačenja plata može dovesti i kolektivna akcija zaposlenih – npr. preko sindikata.

Sabiranjem skorova na četiri skale stavova prema pojedinim karakteristikama tržišne ekonomije dobijen je indeks ekonomskog liberalizma. Ovaj indeks meri stepen prihvatanja tržišne ekonomije u formi najpribližnijoj idealu laissez-faire ekonomije, koji isključuje redistributivnu ulogu države i oslanja se na nejednakost raspodele kao motivacioni mehanizam. Niski skorovi na trećem i četvrtom indikatoru su nekompatibilni samo sa ovom formom tržišne ekonomije. U kombinaciji sa visokim skorovima na prvom i drugom indikatoru (konkurencija i privatna svojina), oni ukazuju na prihvatanje neke od formi socijalne tržišne ekonomije, koja implicira redistributivnu ulogu države. Distribucije indeksa ekonomskog liberalizma, i skorova na skalama koje mere prihvatanje pojedinih karakteristika tržišne ekonomije, po klasama, u posmatranim godinama, su prikazane u tabelama 2 i 3, koje ćemo analizirati nakon što predstavimo ostale relevantne varijable u našoj analizi.

Osnovu za izradu klasne šeme korišćene u ovom radu čini Evropska socio-ekonomska klasifikacija – ESeC, u verziji sa devet klasnih kategorija6, na osnovu koje su prikupljani podaci u Evropskom istraživanju vrednosti – EVS. Klasne kategorije su prema ESeC metodologiji identifikovane na osnovu radnog statusa (poslodavci – podeljeni prema veličini preduzeća, samozaposleni i zaposleni), rukovodećih ovlašćenja i organizacione autonomije, i stepena stručnosti. Radi uporedivosti podataka u četiri analizirana talasa, nešto detaljnija klasifikacija zanimanja korišćena u talasima Svetskog istraživanja vrednosti – WVS je svedena na istih devet kategrija. ESeC verzija sa devet kategorija je zatim svedena na pet klasnih kategorija na način koji u najvećoj meri omogućava upoređenje sa rezultatima analiza dobijenih korišćenjem Lazić/Cvejić klasne šeme. Ovako dobijena klasna šema identifikuje pet klasnih položaja: 1. Krupni poslodavci, viši menadžeri i viši stručnjaci; 2. Niži rukovodioci, mali poslodavci, niži stručnjaci i samozaposleni; 3. Službenici; 4. Predradnici i VKV radnici; 5. PKV i NKV radnici (u industriji, trgovini, uslugama i poljoprivredi). Klasni položaj ispitanika određen je prema klasnom položaju supružnika sa dominantnim klasnim položajem.

Bez namere da ulazimo u detaljni opis procesa etabliranja mehanizama tržišne ekonomije u Srbiji, i društvenih okolnosti koje obeležavaju godine uzete u razmatranje, samo ćemo naznačiti šta ove godine označavaju u našoj analizi, kako bi postavili osnov za interpretaciju rezultata analize podataka dobijenih u različitim talasima WVS i EVS.

1996. godina pripada periodu tzv. blokirane transformacije7. U ovom periodu učinjeni su prvi stihijski koraci ka uvođenju tržišne ekonomije u Srbiji,

6 Konceptualni i operacionali detalji ESeC klasne šeme presdstavljeni su u na zvaničnoj internet stranici Insituta za socijalna i ekonomska istraživanja Univerziteta u Eseksu – https://www.iser.essex.ac.uk/archives/esec/user-guide

7 Ovu sada već opšte prihvaćenu sintagmu skovao je Mladen Lazić da označi „period u kojem je bivša nomenklatura (pod vođstvom S. Miloševića), tokom procesa sistemske promene


pre svega kroz liberalizaciju cena i trgovine i privatizaciju preduzeća manjih razmera. Prema izveštaju EBRD-a, 1996. godine je još uvek jedna četvrtina cena roba i usluga u potrošačkoj korpi bila administrativno determinisana (EBRD, 2003–2009). Privatizacija je izvedena pretežno konverzijom komandnih položaja u socijalističkoj ekonomiji u novi oblik ekonomskog kapitala – privatno vlasništvo. Empirijski je potvrđeno da je kao rezultat takve privatizacije „oko dve trećine pripadnika preduzetničke (privatno-vlasničke) ekonomske elite (dakle, vlasnika najvećih preduzeća) poticalo upravo iz redova ranijih socijalističkih rukovodilaca” (Lazic, 2011, str. 131). Država je, ne samo osnovni nosilac sistemske transformacije, već i garant životnog standarada stanovništva kroz mere još uvek nereformisanih sistema socijalne politike (nasleđenih iz socijalističkog perioda). Pri visokoj stopi nezaposlenosti (pre svega usled tranzicione recesije, ratnog stanja i međunarodnih ekonomskih sankcija), dohodovna nejednakost je u okvirima proseka za EU. Zadaci iz druge faze prelaska u tržišnu ekonomiju (prema EBRD klasifikaciji8) – restrukturacija preduzeća, privatizacija velikih javnih preduzeća i uvođenje mera iz oblasti politike zaštite i podsticanja slobodne konkurencije, nisu još ni započeti. U ovakvim okolnostima, možemo očekivati da su vrednosti koje determinišu ptihvatanje obeležja tržišne ekonomije i ekonomskog liberalizma, kao ideologije posebne forme tržišne ekonomije, još uvek nedovoljno prihvaćene generalno, pa i među najvišim društvenim slojevima od kojih se očekivalo da predvode transformaciju u pravcu tržišne ekonomije.

Tabela 1: Pokazatelji transformacije ekonomije u Srbiji u posmatranom periodu910

1996 2001 2005 2008Udeo administrativno definisanih cena u CPI1 25.1 11.0 9.2 5.8EBRD indeks liberalizacije cena (1–4) 2.3 4.0 4.0 4.0Udeo privatnog sektora u GDP n.a. 40.0 55.0 60.0EBRD indeks privatizacije malih preduzeća (1–4) 3.0 3.0 3.3 3.7EBRD indeks privatizacije velikih preduzeća (1–4) 1.0 1.0 2.7 2.7EBRD indeks restrukturacije preduzeća (1–4) 1.0 1.0 2.3 2.3EBRD indeks politike konkurencije (1–4) 1.0 1.0 1.0 2.0Nejenakost dohotka – Gini2 33.0 37.0Stopa nezaposlenosti izražena kao % radne snage 25.7 26.8 32.4 28.5

Izvor: EBRD Transition Reports 2003 – 2009.

(ukidanja socijalističkog poretka) zadržala kontrolu (ali sada više ne monopolsku, nego dominacijsku) nad ekonomskim i političkim resursima u zemlji, tako da je te promene mogla izvršiti (pretežno) u vlastitu korist” (Lazić, 2011, str. 126).

8 Stručnjaci EBRD-a su podelili proces tranzicije na dve faze. Prva faza reforme obuhvata liberalizaciju cena i trgovine kao i privatizaciju malih preduzeća. Druga faza reforme obuhvata strukturne refome koje se ocenjuju na osnovu pet tranzicionih indikatora: privatizacija velikih preduzeća, korporativno upravljanje i restrukturisanje, politika konkurencije, reforma bankarskog sistema i reforma nebankarskih finansijskih institucija.

9 CPI (Consumer Price Index) je mera prosečne cene potrošačke korpe.10 Gini za 2001. i 2008. su jedini uporedivi koeficijenti za posmatrani period, izračunati

na istim podacima (Anketa o životnom standardu), i na osnovu iste definicije prihoda (Arandarenko, Krstić i Žarković Rakić, 2017).


2001. godina je u ovom radu aproksimacija početka tzv. odblokirane transformacije, nakon pada Miloševićevog režima i ukidanja međunarodnih ekonomskih sankcija, kada počinje sistematsko uspostavljanje normativnih pretpostavki za funkcionalnu tržišnu ekonomiju. Karakteristično za ovu godinu je da udeo administrativno determinisanih cena naglo pada, a privatizacija manjih i srednjih preduzeća se nastavlja na osnovama novog Zakona o privatizaciji i Zakona o radu. S druge strane, restrukturacija preduzeća i privatizacija preduzeća većih razmera, kao i politika zaštite konkurencije izostaju. Bez obzira na stvarne domete transfromacije, slogani ekonomskog i političkog liberalizma legitimišu novi režim, naraslu nezaposlenost i dohodovnu nejednakost i prožimaju javno mnjenje. Može se očekivati da se vrednosti ekonomskog liberalizma prihvataju u većoj meri nego 1996, mada sa nedovoljnom svešću o povezanosti osnovnih karakteristika teorijsko-normativnog konstrukta ove forme tržišne ekonomije, i nedovoljno anticipacije posledica politika zasnovanih na liberalnoj ideji.

Do 2005. godine se tempo privatizacije bitno ubrzava u Srbiji, uključujući i preduzeća velikih razmera, te se ove godine više od polovine bruto nacionalnog proizvoda ostvaruje u privatnom sektoru. Ubrzana privatizacija pospešuje i proces restrukturacije preduzeća, a na osnovu novog Zakona o bankrotstvu, započet je stečajni postupak u više državnih preduzeća (EBRD, 2003–2009). Stopa nezaposlenosti i dohodovna nejednakost se uvećavaju. Od ovako zahuktale tržišne transformacije se može očekivati da rezultuje otrežnjenjem od liberalne euforije iz 2001. i da stavovi ispitanika izražavaju odnos prema komponentama već funkcionalne (a ne tek najavljivane) tržišne ekonomije.

Konačno, 2008. godina može označavati početak suočavanja sa posledicama tržišne ekonomije, u nepovoljnom trenutku svetske finansijske krize. Ova kriza je zaustavila privatizaciju preostalih preduzeća u državnoj svojini, i dovela do pada javnih prihoda, što je, sa svoje strane, uslovilo smanjenje obima socijalnih davanja. Istovremeno, dohodovna nejednakost je porasla na 37% mereno Gini koeficijentom i znatno nadmašila evropski prosek (Arandarenko, Krstić i Žarković Rakić, 2017). Možemo očekivati da stavovi ispitanika u ovoj godini izražavaju istovremeno prihvatanje nekih od pretpostavki etablirane tržišne ekonomije, ali i odbacivanje njihovih posledica (kao što je narasla dohodovna nejednakost), makar unutar najnižih društvenih klasa.

Odgovor na istraživačko pitanje dobijen je faktorskom analizom karakteristika tržišne ekonomije, nakon čega su na tako dobijenim dimenzijama upoređeni prosečni skorovi za pojedine klase u posmatranim godinama.

Rezultati analize

U Tabeli 2 je predstavljena distribucija indeksa ekonomskog liberalizma11 po klasama, u pojedinim posmatranim godinama. Visoka vrednost indeksa bi trebalo da ukazuje na visok stepen prihvatanja sve četiri karakteristike koje zajedno opisuju najliberalniju formu tržišne ekonomije.

11 Dobijenog sabiranjem skorova na skalama koje mere prihvatanje pojedinih konstitutivnih elemenata tržišne ekonomije.


Tabela 2: Indeks ekonomskog liberalizma (max 40, min 4)Klasa 1996 2001 2005 2008

skor N SD skor N SD skor N SD skor N SD1 25,25 194 6,36 26,05 160 6,39 25,87 126 6,28 25,81 102 6,542 24,56 134 6,76 25,95 148 6,87 24,35 184 5,29 24,78 345 6,303 23,92 142 5,75 24,25 156 7,26 23,19 153 5,48 23,71 102 6,474 22,23 358 6,18 23,44 303 6,86 22,75 312 6,06 22,76 92 5,935 20,15 160 5,76 21,49 138 6,67 22,29 149 5,87 22,21 447 6,26Total 23,05 988 6,40 24,15 905 7,00 23,49 924 5,92 23,55 1088 6,42

Klase: 1 – Krupni poslodavci, viši menadžeri i viši stručnjaci; 2 – Niži rukovodioci, mali poslodavci, niži stručnjaci i samozaposleni; 3 – Službenici; 4 – Predradnici i VKV radnici; 5 – PKV i NKV radnici

Razlike između klasa po godinama

Godina F Sig. Eta Squared1996 19,31 0,000 0,0732001 11,74 0,000 0,0502005 9,19 0,000 0,0382008 12,08 0,000 0,043

Razlike između godina po klasama

Klasa F Sig. Eta Squared1 0,52 0,671 0,0032 2,00 0,112 0,0073 0,77 0,510 0,0044 2,01 0,110 0,0065 4,85 0,002 0,016

Prosečne vrednosti ovog indeksa za posmatrane godine sugerišu da liberalna forma nije oblik tržišne ekonomije koji je u posmatranom periodu prihvaćen u Srbiji. Prosečne vrednosti su jedva nešto veće od teorijske sredine skale (22), pri čemu je najniži skor registrovan 1996, a najviši 2001. Ako usmerimo pažnju na prosečne skorove za pojedine klase, uočavamo linearno smanjenje vrednosti indeksa ekonomskog liberalizma od najviše klase – viših rukovodilaca, velikih preduzetnika i stručnjaka, do najniže klase – nekvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika (uključujući i poljoprivredne radnike). Pritom su prosečni skorovi indeksa za dve najviše klase iznad prosečnih vrednosti za sve, u svim posmatranim godinama, dok su prosečni skorovi za dva sloja radničke klase ispod prosečnih vrednosti za sve. Podaci u tabeli ukazuju i na to da su prosečni skorovi indeksa ekonomskog liberalizma čak i u dve najviše klase daleko ispod maksimalno moguće vrednosti, što sugeriše da, bez obzira na normativnu opredeljenost za ekonomski liberalizam, ova forma tržišne ekonomije je daleko od neupitne orijentacije čak i među najvišim klasama. Osim u 1996, prosečni skor na indeksu ekonomskog liberalizma za službenike je na nivou opšteg proseka ili čak i ispod njega (u 2005. godini). Uočavamo trend povećanja razlika u skorovima između klase nižih rukovodilaca i malih preduzetnika, sa jedne strane i službenika, sa druge strane. Istovremeno se smanjuju razlike između službenika i oba sloja radničke klase. Unutar svake pojedine klase, skorovi na indeksu ekonomskog liberalizma su stabilini za sve posmatrane godine, sa izuzetkom niže radničke klase za čije pripadnike prosečan skor na ovom indeksu raste. Oprezno bismo mogli reći da koliko god slabo bilo prihvatanje liberalne forme tržišne ekonomije u posmatranom periodu, stavovi pripadnika pojedinih klasa se međusobno približavaju, i to tako što se vrednosti indeksa niže radničke klase neznatno povećavaju.


Pregled distribucija skorova na pojedinim varijablama koje čine indeks ekonomskog liberalizma sugeriše različit stepen prihvatanja konstitutivnih karakteristika tržišne ekonomije od strane pripadnika različitih klasa (Tabela 3). Da podsetimo, stepen prihvatanja konkurencije i privatne svojine ćemo interpretirati kao pokazatelj stava prema minimalnim zahtevima tržišne ekonomije, a stepen prihvatanja državne redistributivne uloge kao pokazatelj poželjne forme tržišne ekonomije – liberalne nasuprot socijalnoj tržišnoj ekonomiji.

Tabela 3: Prosečni skorovi na pojedinim karakteristikamatržišne ekonomije (max 10, min 1)

Karakteristike Godina Rukovodioci Stručnjaci

Niži rukov. Sitni preduz. Službenici VKV rad.

PredradniciNKV

radnici Total

Nejednakost prihoda

Skor SD Skor SD Skor SD Skor SD Skor SD Skor SD1996* 6,38 2,59 5,59 3,17 5,40 2,87 5,07 3,16 4,23 3,01 5,29 3,062001* 6,70 2,76 6,60 2,80 5,95 2,85 5,61 2,96 4,56 3,07 5,81 2,992005* 7,08 2,42 6,21 2,43 6,23 2,43 6,09 2,68 5,63 2,94 6,19 2,632008* 5,08 2,81 5,07 2,87 4,92 2,86 4,28 2,80 4,43 2,95 4,70 2,90

Bez državne redistribucije

1996* 4,08 2,81 3,90 2,88 3,85 2,82 3,16 2,53 3,01 2,52 3,51 2,712001* 4,41 2,85 4,22 2,85 3,92 2,52 3,72 2,65 3,23 2,59 3,85 2,722005* 5,57 2,90 5,17 2,60 4,42 2,65 4,60 2,59 4,74 2,73 4,84 2,692008* 6,59 2,80 5,81 2,80 5,82 3,01 5,44 3,09 5,49 3,21 5,72 3,12

Privatno vlasništvo

1996* 6,55 2,74 6,32 2,92 6,15 2,72 5,63 2,94 4,96 2,84 5,87 2,902001* 7,04 2,46 6,97 2,72 6,59 2,64 6,15 2,98 5,63 2,96 6,42 2,842005* 6,22 2,58 6,21 2,30 5,74 2,42 5,45 2,47 5,32 2,60 5,74 2,492008* 6,37 2,85 5,88 2,83 5,51 2,74 5,13 2,75 4,75 2,80 5,36 2,86

Konkurencija

1996* 8,08 2,15 8,34 1,74 8,36 2,17 8,14 2,17 7,39 2,72 8,06 2,242001 7,72 2,38 7,97 2,32 7,60 2,45 7,66 2,37 7,23 2,67 7,64 2,442005 7,00 2,55 6,81 2,13 6,86 2,45 6,60 2,36 6,35 2,63 6,70 2,412008 7,80 2,22 7,83 2,32 7,50 2,52 7,89 2,30 7,49 2,61 7,66 2,45

* Označava statistički značajne razlike među klasama po godinama.**Razlike između godina po klasama su statistički značajne za sve karakteristike tržišne ekonomije.

Konkurencija je nesumnjivo najprihvaćenija karakteristika tržišne ekonomije u svim klasama i u svim posmatranim godinama. Na skali od 1 do 10 prosečni skorovi po godinama se kreću od 8,06 (1996) do 6,70. (2005). Osim u 1996, ne registrujemo statistički značajne razlike u prihvatanju konkurencije među pripadnicima različitih klasa. Možemo konstatovati da je oko konkurencije kao minimalne karakteristike tržišne ekonomije uspostavljen konsenzus između društvenih klasa u Srbiji. U odnosu na konkurenciju je uspostavljena i najveća unutarklasna homogenost, u svim posmatranim godinama (najniža standardna devijacija). Gledano po pojedinim klasama, iako je prosečan stepen prihvatanja konkurencije među nekvalifikovanim i polukvalifikovanim radnicima jednako visok kao i u drugim klasama, disperzija oko prosečnog skora je najveća i ukazuje na unutarklasnu inkonzistenciju u odnosu na konkurenciju.

Stepen prihvatanja privatnog vlasništva je niži nego stepen prihvatanja konkurencije, ali je viši nego teorijska srednja vrednost na skali (5,5), u svim


posmatranim godinama osim u 2008. (5,36). Nakon skoka u 2001, podrška privatnom vlasništvu opada u svim klasama, tako da su prosečne vrednosti za dva sloja radničke klase u 2005. i 2008. bliže stavu da treba povećati udeo državne svojine u privredi i ostalim delatnostima.

Najmanje prihvaćena karakteristika tržišne ekonomije među pripadnicima svih klasa i u svim posmatranim godinama (osim poslednje – 2008) je povlačenje države iz sfere distribucije ekonomskih resursa i prihvatanje individualne odgovornosti za sopstvenu dobrobit. Prosečni skorovi po godinama se kreću od 3,51 (1996) do 5,72 (2008). To znači da su vrednosti na skali u svim godinama pre 2008. bliže stavu da država treba da preuzme veću odgovornost za to da svako bude zbrinut. Stepen prihvatanja individualne odgovornosti za sopstvenu dobrobit, kao drugog ekstrema na istoj skali, raste u svakoj narednoj godini nakon 1996, ali je tek u 2008. viši od teorijske sredine skale, i to za dve najviše klase i među pripadnicima klase službenika. U odnosu na ovaj stav registrujemo najveću unutargrupnu inkonzistenciju u višim klasama (u svim posmatranim godinama) i u svim klasama u 2008. godini. Ovaj podatak sugeriše da, iako stepen prihvatanja povlačenja države iz sfere distribucije prihoda raste u posmatranom periodu, delovi svih klasa, uključujući i vladajuću klasu i dalje imaju problem sa ovim aspektom tržišne ekonomije.

U 1996. godini jedino dve najviše klase podržavaju stav da bi razlike u zaradama trebalo da budu veće. Do 2005. ovaj stav je, u većem ili manjem stepenu, proširen među pripadnicima svih klasa. Međutim, u 2008. su vrednosti na skali za sve klase bliže stavu da bi zarade trebalo da budu ujednačenije, tako da je 2008. najmanje prihvaćena karakteristika (posledica) tržišne ekonomije – nejednakost prihoda (prosečna vrednost za pripadnike svih klasa je 4,70). Najveća disperzija skorova u odnosu na nejednakost prihoda je u nižoj radničkoj klasi, dok je vladajuća klasa u tom pogledu najhomogenija (u svim posmatranim godinama).

Ako pažnju sa distribucije vrednosti na skalama po godinama preusmerimo na distribuciju vrednosti među klasama, podaci u Tabeli 2, osim u slučaju konkurencije, ukazuju na linearno opadanje prosečnih skorova koji mere stepen prihvatanja karakteristika tržišne ekonomije od najviše klase – viših rukovodilaca, velikih preduzetnika i stručnjaka, do najniže klase – nekvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika, u svim posmatranim godinama. Iako su sve izmerene razlike u ovim skorovima statistički značajne, uočavamo trend smanjenja međugrupnih razlika u odnosu na unutargrupne razlike.

U nastavku rada se fokusiramo na problem vrednosne inkonzistencije shvaćene kao istovremeno prihvatanje nekompatibilnih vrednosti ili konkretnije – u slučaju teorijsko-normativnog konstrukta ekonomskog liberalizma, kao istovremeno prihvatanje pojednih njegovih aspekata i neprihvatanje drugih koji ga čine. Na pitanje vrednosne konzistencije svaćene na ovaj način odgovorićemo primenom tehnike faktorske analize. Već analiza prosečnih skorova klasa (posmatranih agregatno) na pojedinim karakteristikama tržišne ekonomije


sugeriše višedimenzionalnost ovog konstrukta. Unutar dve najviše klase uočavamo istovremeno visoko vrednovanje konkurencije, privatne svojine, i u nešto manjoj meri – nejednakosti prihoda, i, na prvi pogled nekompatibilno, zagovaranje državne, a ne individualne odgovornosti za dobrobit građana. Među radnicima uočavamo visoko vrednovanje državne intervencije i jednakosti prihoda (među nekvalifikovanim radnicima) istovremeno sa jakom podrškom konkurenciji i u nešto manjoj meri privatnoj svojini. Simultano prihvatanje naizgled nekompatibilnih karakteristika može da ukazuje na vrednosnu inkonzistenciju unutar konstrukta ekonomskog liberalizma, ali ne mora. U našoj interpretaciji, to može da ukazuje i na konzistentno prihvatanje različitih formi tržišne ekonomije, od kojih je ona čija je ideologija ekonomski liberalizam, samo jedna.

Empirijsku konzistenciju indikatora kojima je meren konstrukt ekonomskog liberalizma izmerili smo Cronbach’s alpha koeficijentom.12 Uobičajena granica iznad koje se pojedini elementi konstrukta mogu smatrati konzisentim, odnosno konstrukt jednodimenzionalnim, je 0,70. U slučaju ekonomskog liberalizma, merenog kroz četiri gore opisane karakteristike tržišne ekonomije, najbliže toj granici su podaci iz 2001 (Cronbach’s alpha od 0,52), a od svih klasa pojedinačno, klasa službenika u 2001. Ovakve vrednosti koeficijenta ukazuju na empirijsku višedimenzionalnost, odnosno unutrašnju inkonzistenciju indikatora ekonomskog liberalizma13.

Tabela 4: Cronbach’s Alpha koeficijent: Ekonomski liberalizam1996 2001 2005 2008

Svi ispitanici ,33 ,52 ,33 ,30Rukovodioci i stručnjaci ,45 ,43 ,39 ,42Niži rukovod i sitni preduzetnici ,47 ,53 ,27 ,33Službenici ,17 ,65 ,24 ,33VKV radnici i predradnici ,29 ,49 ,40 ,23NKV, PKV radnici ,09 ,36 ,18 ,22

Umesto jedne dimenzije koja determiniše prihvatanje sve četiri karakteristike tržišne ekonomije, faktorskom analizom smo ustanovili da se stavovi ispitanika prema ovim karakteristikama, u Srbiji, u posmatranom periodu, mogu svesti na dve osnovnije dimenzije. Prvu dimenziju smo nazvali Nejednakost zasnovana na individualnoj zasluzi (meritokratija) i ona meri stepen istovremenog prihvatanja nejednake raspodele prihoda i povlačenja države iz sfere distribucije ekonomskih resursa između pojedinaca. Drugu dimenziju smo nazvali Konkurencija privatih vlasnika (konkurencija) i ona meri stepen istovremenog prihvatanja konkurencije i privatnog vlasništva. Rezultati anlize su prkazani u tabelama 5 i 6.

12 Cronbach’s alpha koeficijent je mera unutrašnje konzistencije grupe stavova koja čini teorijski konstrukt.

13 I u krajnjoj liniji sugeriše da to nije validan merni insturment.


Tabela 5: Dimenzije ekonomskog liberalizma, faktorska opterećenja i % objašnjene varijanse

DimenzijeKumulativni %

objašnjene varijanseMeritokratija Konkurencija Faktorska opterećenja

Privatno vlasništvo 0,419 0,655Konkurencija -0,196 0,859Nejednakost prihoda 0,683Bez državne intervencije 0,757% objašnjene varijanse 31,315 29,335 60,651

Metod estrakcije faktora: Principal Component Analysis.Metod rotacije faktora: Varimax with Kaiser Normalization.

Tabela 6: Prosečni skorovi klasa na dimenzijama meritokratija (M) i konkurencija (K)

Godina 1996 2001 2005 2008 1996–2008Klasa M K M K M K M K M K1 0,12 0,35 0,34 0,30 0,59 -0,11 0,37 0,13 0,32 0,202 -0,07 0,37 0,22 0,41 0,35 -0,15 0,20 0,07 0,19 0,133 -0,17 0,35 0,05 0,21 0,15 -0,21 0,12 -0,10 0,03 0,074 -0,41 0,22 -0,09 0,17 0,16 -0,33 -0,16 -0,01 -0,13 0,025 -0,56 -0,09 -0,27 -0,09 0,14 -0,42 -0,10 -0,23 -0,17 -0,21Prosek -0,25 0,24 0,03 0,20 0,25 -0,26 0,05 -0,07 0,00 0,00

Razlike između klasa po godinama – konkurencija


Razlike između klasa po godinama – meritokratija


Najniži prosečan faktorski skor na dimenziji meritokratija registrujemo za 1996. godinu (-0,25), a najviši za 2005 (0,25). Prosečni faktorski skorovi za 2001. i 2008. godinu su blizu prosečnog faktorskog skora za čitav posmatrani period. Posmatrano za svaku godinu posebno, prosečni skorovi klasa u svim godinama gotovo potpuno su linearno raspoređeni od najviše do najniže klase. Razlika između klasa je statistički značajna u svim godinama i prizlazi iz razlika između dve najviše klase, s jedne strane i dve najniže klase, s druge strane (sa izuzetkom 2005, kada su statistički značajno različiti skorovi najviše klase, s jedne strane i klase službenika i oba sloja radničke klase, s druge strane). Posmatrano u odnosu na čitav period, s obzirom na promenu prosečnih skorova na ovoj dimenziji od 1996. do 2008, razlike između klasa se gube, tako da se, na primer čak i klasa sa najvišim skorom u 1996 – klasa rukovodilaca i krupnih preduzetnika, ne razlikuje na dimenziji meritokratija ni od jedne klase u narednim godinama (uključujući i klase sa najnižim skorovima – oba sloja radničke klase). Možemo da sumiramo ovaj rezultat analize tako da se klase


razlikuju po stepenu prihvatanja karakteristika determinisanih dimenzijom meritokratija u svakoj godini posebno, ali se stepen njihovog prihvatanja povećava za sve klase nakon 1996, tako da, u godinama koje slede, i najniže klase prihvataju ove karakteristike u istoj meri u kojoj su ih prihvatale najviše klase u 1996.

Na dimenziji konkurencija privatnih vlasnika situacija je gotovo obrnuta. Najviši prosečan faktorski skor na dimenziji konkurencija registrujemo u 1996. i 2001. godini (0,24 i 0,20), a najniži u 2005 (-0,26). Prosečni faktorski skor u 2008. godini je blizu prosečnog faktorskog skora za čitav posmatrani period. Najupečatljiviji rezultat ove analize je da se, posmatrano za svaku godinu posebno, prosečni skorovi na ovoj dimenziji ne razlikuju između klasa, osim između klase nekvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika i nekih drugih klasa, u zavisnosti od posmatrane godine.14 Možemo konstatovati da je na ovoj dimenziji uspostavljen klasni konsenzus u čitavom posmatranom periodu. Usled opadanja stepena prihvatanja privatnog vlasništva i konkurencije, ovaj konsenzus je u 2005. i 2008. godini uspostavljen na nižem nivou prihvatanja bazičnih karakteristika tržišne ekonomije od onog koji smo registrovali u 1996. i 2001.

U prostoru definisanom ovim dvema dimenzijama možemo pozicionirati različite klase u Srbiji u posmatranom periodu, s obzirom na njihovo prihvatanje različitih formi ekonomije. Visoke prosečne skorove klasa na obe dimenzije interpretiraćemo kao natprosečno prihvatanje libertarijarne forme tržišne ekonomije (inspirisane ideologijom ekonomskog liberalizma). Niske prosečne skorove klasa na obe dimenzije interpretiraćemo kao generalno odbacivanje tržišne ekonomije. Deo prostora definisan visokim skorovima na dimenziji konkurencija i niskim skorovima na dimenziji meritokratija interpretiraćemo kao prihvatanje socijalne tržišne ekonomije. Konačno, deo prostora definisan niskim skorovima na dimenziji konkurencija i visokim skorovima na dimenziji meritokratija interpretiraćemo kao podršku „tržišnom socijalizmu”15.

Na Slici 1 su predstavljeni prosečni skorovi klasa za sve posmatrane godine zajedno. Nadprosečno visoke skorove na obe dimenzije, u celom posmatranom periodu, imaju klase 1, 2 i 3, što ukazuje na to da je forma liberalne tržišne ekonomije za pripadnike ovih klasa prihvatljivija nego za ostale dve klase. Na drugom ekstremu je klasa nekvalifikovanih radnika, koja na obe dimenzije tržišne ekonomije ima negativne skorove, što ukazuje na to da je za pripadnike ove klase tržišna ekonomija najmanje prihvatljiva, u bilo kojoj formi. Klasa visoko kvalifikovanih radnika, tehničara i nadzornika je locirana u kvadrantu koji definiše prihvatanje socijalne tržišne ekonomije – forme tržišne ekonomije sa jakom redistributivnom ulogom države.

14 Preciznije, statistički značajne razlike registrujemo samo između klase nekvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika i svih ostalih klasa (1996), odnosno između klase nekvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika i dve najviše klase (2001, 2008), dok se u 2005. ni prosečni skorovi najniže klase ne razlikuju od ostalih klasa.

15 Zarada po učinku na osnovu društvene/državne svojine (po modelu tržišnog socijalizma koji je teorijski fundirao Branko Horvat, 1982).


Slika 1: Prosečni skorovi klasa na dimenzijama meritokratija i konkurencija (1996–2008)


Na Slici 2 su predstavljeni prosečni skorovi klasa za svaku godinu posebno, ali u prostoru definisanom prosečnim skorovima na obe dimenzije za čitav posmatrani period. Slika 2 nam omogućava da pratimo pomeranja prosečnih faktorskih skorova klasa na dve dimenzije po godinama, u odnosu na prosek ovih dimenzija za celi posmatrani period, i tako ilustrujemo repozicioniranje klasa u ovom prostoru (pod uticajem promena u stepenu prihvatanja različitih karakteristika tržišne ekonomije u pojedinim godinama).

Iz perspektive preference posebne forme tržišne ekonomije, Sliku 2 možemo interpretirati na sledeći način. U odnosu na prosečne skorove za celi posmatrani period, u 1996. liberalna forma tržišne ekonomije je prihvaljiva samo za najvišu klasu. Najvišoj klasi se u ovoj preferenci u 2001. i 2008. pridružuje i klasa sačinjena od nižih rukovodilaca, malih poslodavca i samozaposlenih. Klasa visoko kvalifikovanih radnika, tehničara i nadzornika u svim godinama osim u 2005. preferira formu socijlane tržišne ekonomije. Klasa nekvalifikovanih radnika više od svih ostalih klasa odbacuje tržišnu ekonomiju u celini, u svim analiziranim godinama. Klasa službenika je u 1996. i 2001. na granici između liberalne i socijalne tržišne ekonomije, a u 2005. i 2008. se priklanja formi koju smo označili kao „tržišni socijalizam” (niski skorovi na dimenziji konkurencija i visoki skorovi na dimenziji meritokratija). Posmatrano u odnosu na prosečne faktorske skorove za čitav period, u 2005. godini ova forma ekonomije se čini najprihvatljivijom i za sve ostale klase. U ovoj godini, koju smo opisali kao godinu ubrzane privatizacije i restrukturacije (i velikih državnih preduzeća), sa naraslom nezaposlenošću i dohodovnom nejednakošću, registrujemo relativno najniži stepen prihvatanja konkurencije i privatne svojine, uz relativno najviši stepen prihvatanja nejednakosti i individualne odgovornosti za sopstvenu dobrobit, u svim klasama. Ako, umesto u odnosu na prosečne skorove za čitav posmatrani period, klase rasporedimo u odnosu na prosečne skorove za


2005. godinu (M: 0,25; K: –0,26), dve najviše klase se i u ovoj godini nalaze u kvandrantu koji definiše preferencu liberalne forme tržišne ekonomije, klasa službenika preferira socijalnu tržišnu eknomiju, a oba sloja radničke klase se pozicioniraju u kvadrantu koji definiše odbacivanje tržišne ekonomije.

Slika 2: Prosečni skorovi klasa na dimenzijama meritokratija i konkurencija u pojedinim godinama


Sumiranje rezultata i zaključak

Rezultate naše analize možemo sumirati na sledeći način. Pretpostavke tržišne ekonomije se, u svesti pripadnika različitih klasa u Srbiji, ne registruju kao međusobno povezane karakteristike, tako da prihvatanje jednih karakteristika istovremeno ne podrazumeva i prihvatanje drugih. Konstatovali smo da pojedinci mogu prihvatiti privatnu svojinu i konkurenciju, a da istovremeno ne prihvataju zahtev za povlačenjem države iz sfere distribucije ekonomskih resursa i nejednakost prihoda kao posledicu najliberalnije forme tržišne ekonomije. U tome se društvene klase u Srbiji malo razlikuju. Zbog toga je teško izmeriti stepen prihvatanja tržišne ekonomije u Srbiji na meri koja suprotstavlja ekonomski liberalizam redistributivnom etatizmu. Najveći broj ispitanika ne prihvata bezrezervno ni jednu ni drugu opciju.


Stepen prihvatanja različitih karakteristika tržišne ekonomije (meren skorovima na skali od 1 do 10) ima različit sled u Srbiji. Najranije u posmatranom periodu su prihvaćeni konkurencija na slobodnim tržištima faktora proizvodnje i privatna svojina kao dominantni oblik vlasništva, a tek kasnije, i u manjoj meri, nejednakost u raspodeli prihoda i individualna odgovornost za sopstvenu dobrobit. Analizu smo izveli na nivou stavova, koji su mnogo osetljiviji na situacione uticaje od dubljih vrednosnih dispozicija. Godinu 1996. smo opisali kao godinu u kojoj nema prave sistemske transformacije u pravcu tržišne ekonomije, iako su socijalistički mehanizmi organizacije ekonomije rastočeni. Za aktere stihijske privatizacije ona može da donese samo dobro, a za ostatak društva procesi privatizacije se još uvek odvijaju na bezbednoj udaljenosti. Socijalistička ideologija jednakosti, sigurnosti i solidarnosti još uvek je neupitna, i njeno napuštanje se ne dovodi u vezu sa promenama načina organizacije ekonomije. Prema objektivnim pokazateljima, u 2001. godini ima samo nešto malo više tršišne ekonomije u Srbiji nego u 1996. Ali zato ideologija ekonomskog liberalizma koja legitimiše novi režim prožima javno mnjenje, te se liberalnije karakteristike tržišne ekonomije (individualno postignuće i nejednakost prihoda) prihvataju u većem stepenu, a podrška privatnoj svojini i konkurenciji ne opada, jer i dalje nema privatizacije velikih razmera koja bi pogodila većinu građana. Tek 2005. godina nosi promene koje većina građana može da oseti na sopstvenoj koži, kao direktne posledice konstitutivnih karakteristika tržišne ekonomije. Opada podrška privatnoj svojini i konkurenciji, ali je stav da se sopstvena dobrobit može ostvariti samo sopstvenim snagama i da je tako stvorena nejednakost u raspodeli opravdana, sve prihvatljiviji. Konačno, 2008. obeležavaju značajni pomaci u etabliranju funkcionalne tržišne ekonomije, i rekli bismo da pripadnici klasa u Srbiji, već od te godine mogu da formiraju jasne stavove o sopstvenom položaju u promenjenim okolnostima ekonomske reprodukcije. Slika bi bila još jasnija da proces transformacije ka tržišnoj ekonomije nije u ovoj godini bitno zaustavljen (između ostalog kao efekat svetske finansijske krize), što je praćeno još uvek velikom nezaposlenošću, osiromašenjem i naraslom nejednakošću, za koje država, u nepotpuno reformisanim sistemima socijalne politike još nije bila našla rešenje.

Rezultati analize su interpretirani iz perspektive raznovrsnih formi u kojima tržišna ekonomija može da se etablira i funkcioniše i tvrdili smo da se različite klase, u onoj meri u kojoj se osvešćuju o svom položaju u promenjenim okolnostima, mogu konzistentno opredeljivati za različite forme tržišne ekonomije (pa da je mogu i odbaciti u celini). Preferenciju klasa za određene forme smo konstatovali njihovim raspoređivanjem u prostoru definisanom dvema dimenzijama – konkurencija i meritokratija, koje su dobijene faktorskom analizom konstitutivnih karakteristika tržišne ekonomije. Prosečni faktorski skorovi klasa na ovim dimenzijama sugerišu rezultate koji su u određenoj meri različiti od rezultata prethodnih istraživanja.

Prethodna istraživanja su konstatovala da se u pogledu „najopštijih vrednosti karakterističnih za kapitalistički sistem” više i niže klase u Srbiji razlikuju i da se ta razlika uvećava od 2003. do 2012. godine. Rezultati naše analize sugerišu da je u odnosu na privatno vlasništvo i konkurenciju, kao najopštije karakteristike


tržišne ekonomije, uspostavljen konsenzus između društvenih klasa, i to veoma rano, već 1996. godine16.

Prema prethodnim istraživanjima, razlike između društvenih klasa u pogledu prihvatanja specifične forme tržišne ekonomije u Srbiji, (koja pretpostavlja „radikalan otklon države od ekonomije, brzu privatizaciju, ‘slobodnu tržišnu utakmicu’ bez spoljašnjih oblika intervencije”), su manje nego u slučaju opštih obeležja tržišne ekonomije. Na osnovu podataka iz 2003. i 2012. godine, autori su konstatovali da ekonomska elita podržava intervenciju države u ekonomiji u većem stepenu nego ostale klase. Rezultati naše analize sugerišu da se klase u Srbiji jasno razlikuju na dimenziji koja determiniše stavove prema nejednakosti prihoda, kao posledice liberalne tržižišne ekonomije, i prema državnoj intervenciji u sferi raspodele prihoda, kao mehanizma ublažavanja ovih posledica. Pri tome su skorovi klasa na skalama koje mere stavove prema ovim karakteristikama u svim godinama gorovo potpuno linearno raspoređeni od najviše do najniže klase, prema stepenu prihvatanja nejednakosti prihoda i odbaciavanja državne intervencije u raspodeli prihoda.

Razlike u rezultatima analize mogu proizaći iz različitih podataka, različitih godina za koje su podaci prikupljani, nešto drugačije klasne šeme ili zahteva interpretativnog okvira, a ponajviše iz načina merenja karakteristika tržišne ekonomije.

Rezultati naše analize pozicioniranja klasa, jednih u odnosu na druge, u prostoru koji definiše prihvatanje posebnih formi tržišne ekonimije, su sledeći. Na početku posmatranog perioda (1996), kada su insitucije tržišne ekonomije još u povoju, samo klasa krupnih poslodavaca i viših menadžera i stručnjaka preferira liberalnu formu tržišne ekonomije (u kojoj se osim privatne svojine i konkurencije u relativno većoj meri prihvataju i nejednakost prihoda i povlačenje države iz sfere redistribucije prihoda). Klasa službenika i viša radnička klasa preferiraju socijalnu tržišnu ekonomiju (u kojoj se nakon tržišne raspodele na osnovama privatne svojine i konkurencije, merama državne preraspodele ublažavaju tako nastale nejednakosti prihoda). Klasa malih poslodavaca i nižih rukovodilaca i stručnjaka je na granici između ove dve forme. Klasa nekvalifikovanih radnika jasno odbacuje bilo koju formu tržišne ekonomije. U poslednjoj godini analiziranog perioda (2008), kada su mnoge insitucije funkcionalne tržišne ekonomije već etablirane, ali u restriktivnim uslovima svetske finansijske krize, dve najviše klase su jasno opredeljene za liberlanu tržišnu ekonomiju (relativno u odnosu na druge klase), viša radnička klasa preferira socijlanu tržišnu ekonomiju (sa jakom redistributivnom ulogom države), a klasa službenika se u većem stepenu nego ostale klase opredeljuje za „tržišni socijalizam” (u kome se zarade raspodeljuju po učinku, na osnovu društvene/državne svojine). Klasa nekvalifikovanih radnika je na granici između odbacivanja tržišne ekonomije u bilo kojoj formi i „tržišnog socijalizma”. Da li će se klase drugačije pozicionirati u potpunije uspostavljenoj tržišnoj privredi, u kojoj će distribucija ekonomskih resursa biti posledica funkcionisanja tržišnih

16 Na dimenziji koja determiniše skorove na skalama koje mere prihvatanje ovih karakteristika tržišne ekonomije samo se najniža klasa razlikuje od svih ostalih klasa i to ne u svim posmatranim godinama.


mehanizama (a ne i tranzicione recesije i efekata svetske finansijske krize), ostaje da se vidi, kada na istim podacima (EVS) prikupljenim za 2017, budemo u stanju da ponovimo ovu analizu. Ponovljena analiza bi trebalo da opiše i specifične karakteristike položaja pojedinih klasa u novom sistemu ekonomske reprodukcije, na osnovu čega bi onda bilo moguće objasniti različite preference pripadnika klasa u pogledu forme tržišne ekonomije.

Literatura

Arandarenko, Mihail, Krstić, Gordana, i Žarković Rakić, Jelena. 2017. Dohodna nejednakost u Srbiji: Od podataka do politike. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung.

Dietsch, Peter. 2010. The market, competition, and equality. Politics, Philosophy and Economics, Volume 9, Issue 2, page(s): 213–244, https://doi.org/10.1177/1470594X09359148

European Bank for Reconstruction and Development (EBRD), Transitional Reports, 2003–2009.

Horvat, Branko. 1982. The political economy of socialism: A marxist social theory. Sharpe. Srpskohrvatsko izdanje: Horvat, Branko 1984. Politička ekonomija socijalizma. Zagreb: Globus,

Lazić, Mladen. 2011. Postsocijalistička transformacija i restratifikacija u Srbiji, Politička misao, god. 48, br. 3, str: 123–144.

Lazić, Mladen. i Cvejić, Slobodan. 2004. Promene društvene strukture u Srbiji: slučaj blokirane post-socijalističke transformacije, u: Milić, Anđelka (ur.), Društvena transformacija i strategije društvenih grupa, Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta.

Lazić, Mladen. and Cvejić, Slobodan. 2007. Class and values in postsocialist transformation in Serbia, International Journal of Sociology, vol. 37, no. 3: pp 54–74. https://doi.org/10.2753/IJS0020–7659370303

Lazić, Mladen. and Cvejić, Slobodan. 2011. Post-socialist transformation and value changes of the middle class in Serbia. European Sociological Review, Vol. 27, No. 6: pp 808–823. https://doi.org/10.1093/esr/jcq042

Lazić, Mladen. i Pešić, Jelena. 2013. Društvene promene i promene vrednosnih orijentacija osnovnih društvenih grupa u Srbiji, u: Lazić, Mladen. i Cvejić, Slobodan. (ur.), Promene osnovnih struktura društva Srbije u periodu ubrzane transformacije. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta i Čigoja štampa.

Leszczyński, Dariusz. 2015. Varieties of Capitalism in Transition Countries: Literature Review. International Journal of Management and Economics, No. 48: pp. 101–124. http://www.sgh.waw.pl/ijme/ DOI: 10.1515/ijme-2015–0037

Pešić, Jelena. 2014. Promene vrednosnih orijentacija ekonomske elite – ekonomski i politički liberalizam, u: Lazić, Mladen (ur.), Ekonomska elita u Srbiji u periodu konsolidacije kapitalističkog poretka, Beograd: ISI FF i Čigoja

Documents

POŽELJNE FORME TRŽIŠNE EKONOMIJE MEĐU DRUŠTVENIM … · analiza je u tome što se odbacivanje liberalne tržišne ekonomije ne interpretira kao prihvatanje vrendnosti redistributivnog