Hegel Filozofija

8/13/2019 Hegel Filozofija

1/38

FENOMENOLOGIJA DUHA

U Fenomenologiji duha Hegel hoe da pokae, da je samo apstraktno saznanje u istom pojmu pravo saznanje, da u njemu subjekt i objekt saznanja padaju ujedno, da na tom stupnju svestdostie sposobnost apsolutnog saznanja. Da je to tako i da svest nunim nainom mora da doe usvome razviu do tog najviseg stupnja, Hegel to pokazuje primenjujui na razvie stupnjevasvesti dijalektiku metodu, tj. on pokazuje, da svaki nii stupanj svesti mora sebe da negira, imse svest penje na vii stupanj, sve dok ne doe do najvieg. Po Hegelu postoje tri glavna stupnju tome razviu svesti: l. stupanj predmetne svesti, 2. samosvesti, i 3. uma. Na prvom stupnjusvest veruje u objekt kao u neto razlino od nje. Na drugom stupnju svest postaje svesna toga da je ona ono to stavlja objekte. Na treem stupnju svest postaje svesna toga da je ona ono to jeidentino sa objektima. Predmetna svest za sebe ima opet tri stupnja: l. ulna svest ("ulna izvesnosth"), 2. opaajnasvest, i 3. razum. ulna svest veruje neposredno u realitet pojedinano opaenog sadraja,

odnosno ona misli, da su ulni kvaliteti sami kao takvi objekti, i to objekti, kojima je sasvimravnoduno da li ih neko opaa ili ne. Time to ulna svest veruje samo u egzistencijuneposredno datoga, ona veruje samo u egzistenciju pojedinanoga. Meutim, na ovom stupnjunaa svest ne moe da ostane, jer ulna svest sama sebe unitava. Time to ulna svest tvrdi, sad je podne, ovde je drvo, itd., a mesto podne nastaje pono, mesto drveta kua, pretvara se sad usvako sad, ovde u svako ovde, i na mesto pojedinanog javlja se opte. Na taj nain ulna svest prelazi u opaajnu, ulni predmet postaje stvar sa osobinama. Meutim, svest ne ostaje ni na tostanovitu, zato to dolazi pitanje, ta je stvar? Stvar ima izvesne osobine, je li ona suma osobinaili nije? Ako je stvar suma osobina, onda nema stvari, ako je pak razlina od osobina, ona ondanije stvar koja ima osobine. Dalje, svest mora da zamisli razne stvari, koje se nalaze u vezi

meusobom, mora da zamisli bitne i nebitne oznake stvari, ija je razlika relativna. Da bi seizbegle ove protivrenosti, svest mora da zamisli stvar kao neto to je uslov osobina. Time se pak stvar pretvara u sutinu (u ono to uslovljava osobine), sad se stvar predstavlja kao snaga, aosobine kao manifestacija snage. Na ovom stupnju mi smo u sferi razuma, poto je razum mokoja, traei slinosti i razlike meu stvarima, objanjava stvar. Ali na ovome stupnju razuma naa svest ne moe da ostane. Mi moemo naime da shvatimoodnos meu silom i manifestacijama njenim samo kao odnos zakona, snaga je vezana sa svojommanifestacijom zakonom, zakon je ono to ini bie snage. Meutim, zakon je neto to pripadsamoj svesti, neto to se da samo pojmiti a ne i opaziti, on je ono to je natutno u ulnome.Shvatajui zakon, svest, dakle, shvata samu sebe, i izdie se time na stupanj samosvesti.Prelazei opet tri specijalna stupnja, samosvest se pretvara u um, iji se stupnjevi razvia vie nograniavaju na individualni,ngo obuhvataju i kolektivni duh.Stupnjevi uma, koji prethode apsolutnom znanju kao zavrnom stupnju u razvitku duha, poHegelu su, umna svest, moralnost i religija (iji su specijalni stupnjevi prirodna religija,umetnika religija u kome je obuhvaena iumetnost - i otkrivena religija.). Religija sainjavaneposredni predstupanj apsolutnog znanja, i to kao otkrivena religija (jer se u ovoj sadrinaapsolutnog znanja javlja u obliku neega nametnutog, spolja otkrivenog, u obliku vere, ne u


2/38

obliku znanja i izvesnosti). Na taj nain Hegel, unoenjem stupnjeva razvia kolektivnog duha,dovodi individualni duh do najvieg stupnja njegovog, do saznanja u istom pojmu, u komemiljenje i bie padaju ujedno. Ovaj identitet miljenja i bia postaje osnov celokupnog sistemaHegelovog, u prvom redu Logike.

LOGIKA

Postoje tri razna Hegelova spisa o logici, od kojih se svaki mora zasebno studirati. To je prvonjegova velika Logika u 3 sveake, od kojih prva ima dva izdanja (u izdanju celokupnih dela pretampano je drugo). Dalje postoji " Logika" u Enciklopediji filozofskih nauka (to je tzv.ericiklopeclijska Logika) u tri Hegelova izdanja (naravno glavno je poslednje). Osim togaHegelova se logika nalazi i u treoj formi, kao enciklopedijska "Logika" sa dodacima (izHegel ovih predavanja) kojih nema u izdanjima Enciklopedije izalim za Hegelova ivota. Pristudiji Hegelove Logike najbolje je poeti sa kakvim Hegelovim pristalicom, koji izlae njegovulogiku, najbolji je za to Kun Fieer, koji samo u nekim takama (ne sreno) odstupa od Hegela.Jer Fier na vrlo elegantan, svetao nain izlae teke Hegelove stvari, i omoguuje da se na laknain ue u sama Hegelova izlaganja. Meutim Fierom se dobija samo spoljni skelet Hegela,dok se do samog Hegela doe, ima jo mnogo tekoa da. se savlada. Hegel je pisao jednimspecijalnim jezikom koji se mora naroito upoznati, koji se moe nauiti samo duim itanjemsamog Hegela. Studiju samog Hegela treba poeti sa enciklopedijskom "Logikom" u izdanjucelokupnih dela, poto je ova knjiga mnogo jasnija od one druge dve, jer su dodaci u njoj odvelike vrednosti za razumevanje samog teksta (iako ti dodaci nisu svi od samog Hegela). Zatimtreba itati njegovu veliku Logiku, i naposletku enciklopedijsku "Logiku" u izdanju Hegelovom(ova poslednja odstupa u pojedinostima od velike Logike). Za studiju velike Logike od velike je

koristi navedeni engleski komentar od Mak Tagarta. Hegelova Logika sadri i za one koji je neakceptiraju mnoge primedbe o odnosima meu pojmovima kakvih nigde vie nema.Logika Hegelova je jedno specijalno delo. On je u njoj hteo da spoji logiku i metafiziku ujedno,ali u stvari ona nije ni jedno ni drugo. Jer u njoj Hegel se stavlja na jedno stanovite na koje seniko pre njega nije stavio, to je pokuaj jedne apsolutno neempirijske, deduktivne konstrukcijesveta. To je racionalizam u apsolutnom svom obliku, tako da racionalistiki sistemi pre Hegela,uporeeni s njim, predstavljaju fragmentarne pokuaje. Spinoza je veliki racionalist, ali njegovargumenti polaze u mno gome od realnog sveta. Hegel se, meutim, uzdie nad realnim svetom,on pretpostavlja da nema niega, i iz istih pojmova hoe da izvede sve to postoji. Stanovitenjegove Logike moe se karakterisati kao stanovite hipermetafizike, nadmetafizike. Metafizikaima vie-manje konkretan zadatak, ona ima da utvrdi strukturu celine sveta, ali onako kako jeona faktiki data. Meutim, Hegel ide dalje i pita se, zato konkretan svet, koji postoji, postoji,zato postoji tako kao to postoji, a ne drukije? Hegel hoe da dokae da svet mora postojati, ida mora postojati onako kako faktiki postoji. Cela logika predstavlja razvitak momenata iste ideje. Ali po Hegelu ista ideja kao takva ne

postoji u stvarnosti, nego samo apstraktno. Ko ne shvati ovu osnvnu misao Hegelove filozofije,taj Hegela nije razumeo. Ideja se konkretno nalazi samo u svojim konkretnim oblicima, u prirodi


3/38

i duhu. Ideja nije postojala stvarno pre prirode i duha, ona postoji pre prirode i duha samoapstraktno, idealno, ona je veno konkretna u prirodi i duhu, priroda i duh su konkretne formenjene egzistencije. Metafizika ima da ispita strukturu konkretnog sveta, koji se raspada u dve polovine, u prirodu i duh. Hegel, pak, u svojoj Logici hoe da ispita idealni skelet sveta, i tajidealni skelet shvata Hegel kao jednu zasebnu stranu apsolutnoga, koju naziva apsolutnomidejom.ista ideja se javlja u mnoini svojih idealnih momenata, koji predstavljaju pojedine kategorijeili idealni skelet konkretnoga, zato idealni elementi predstavljaju, s jedne strane, pojmovneodredbe iste ideje, a s druge strane, pojmovne odredbe samog realnog sveta, prirode i duha. PoHegelu su, dakle, kategorije osnovne pojmovne odredbe svega to postoji i to se da zamisliti.Logika Hegelova je nauka o kategorijama, ali ona je u isto doba i hipermetafizika. Pre Hegelasamo su Aristotel i Kant pokuali da dadu sistem kategorija, meutim, Aristotelov se pokuajsastoji samo u empirijskom nabrajanju katergorija, kod Kanta istina postoji izvestan red meukategorijama, ali dub lje unutranje veze meu njima nema. Pozitivni znaaj Hegelove logike, sve

i da nije uspeo (kao to i nije) da rei postavljeni metafiziki problem, lei u samom tom sistemukategorija, i nijedan ozbiljan pokuaj da se kategorije izvedu ne moe obii Hegelov pokuaj. Utom razvijanju sistema kategorija Hegel je pokazao toliko duha koliko niko pre njega u takoapstraktnim stvarima jo nije pokazao (u tom pogledu jedino se Aristotel da porediti saHegelom).Hegel u svojoj Logici ini, kao to rekosmo, pokuaj jedne dedukcije sveta, koja poinje od prapoetka, potpuno odozgo. Hegel pretpostavlja, da nema nieg odreenog, i onda iznajapstraktnijih pojmova hoe da izvede svu konkretnu mnoinu i sve odredbe konkretnoga. Onto ini na osnovu svoga principa apsolutnog identiteta miljenja i bia. Razvie apstraktne ideje je razvie pojma kao takvog, koji polazi od svoje najapstraktnije, sadrinom najsiromanijeforme, pa se, diferencirajui se, sve vie bogati sadrinom, dok ne postane konkretnim pojmom. Na taj nain apstraktna ideja prolazi kroz ova tri glavna stupnja, l. bie, 2. sutina, i 3. pojam.Sva tri stupnja zajedno ine pojam ili ideju, tako da i celina i trei stupanj nose isto ime (pojam)i bie i sutina su pojam, ali pojam u jo nerazvijenoj formi. Ovo trojstvo bia, sutine i pojmaodgovara onim trima momentima dijalektike metode, tezi, antitezi, sintezi (prvu najapstraktnijtrijadu apsolutnoga imamo u apstraktnoj ideji, prirodi i duhu, zatim dolazi ova trijada). Razlikaizmeu bia i sutine je ova, bie znai neposredno bie, a sutina je posredno bie, ili bie koj je uslovljeno drugim biem.

isto bie ne moe dalje da se analizira, ono je prva kategorija ili prva odredba apsolutnoga uoblasti apsolutne ideje. isto bie je najapstraktniji pojam naeg miljenja. Kad se apstrahuje odsvega to postoji, od mnogostrukog i raznolikog (kvalitativnog i kvantitativnog) bia, ostajesamo misao neega, egzistencije bez sadrine. Ta je misao istog neto, i tim pojmom moramiljenje da pone, to je prva njegova etapa. Ali isto neto, ba zato to je bez sadrine, ravno jistom nita. Prema tome nae miljenje, kad pone od poetka, uvia da su neto i nitaidentini. Meutim, miljenje u isto doba uvia da su neto i nita i razlini jer se neto razlik ujeod niega time to ima egzistenciju. Dakle, miljenje odmah u svome poetku nailazi na jednu


4/38

protivrenost, s jedne strane, ono je prinueno da tvrdi da je neto nita, a s druge strane, da jeono ipak neto. To je jedna nerazreena protivrenost, pri kojoj miljenje ne moe da ostane. Onmora ii dalje, zamisliti jedinstvo, izvesti sintezu neeg i nieg. Ta sinteza lei po Hegelu uneprestanom prelaenju neega u nita i niega u neto, u bivanju. Kad zamislimo da neto prelazi u nita i nita u neto, onda nema protivrenog identiteta neeg i nieg, jer tada neto, prelazei u nita, prestaje biti neto, i nita, prelazei u neto, prestaje biti nita. Da nae miljenje ima da pone sa istim neim, koje je kao takvo ravno istom nita, Hegelizvodi i analizom samog pojma poetka. Ono to poinje poinje da je neto, ali zato to teksamo poinje, ono jo nije neto, nego nita, to je egzistencija koja jo nije esencija. Dakle, ilogikom analizom samog pojma poetka dolazi se do toga da poetak mora sadravati i neto inita. isto neto i isto nita su identini meu sobom i razlini jedno od drugog. Ali ovaj njihovidentitet i razlika ne smeju se shvatiti kao naroiti odnosi, koji bi postojali meu njima, nego jeisto neto kao takvo identino sa niim i razlino od njega. Odnos ulazi u bie tek sa sutinom

kao uslovljenim biem (ime se bie i razlikuje od sutine). U celoj zbirci kategorija samokategorija bia nema odnosa, a ono to mi nazivamo u toj oblasti odnosom u stvari je netoneposredno.Hegel svoje kategorije dovodi u vezu sa istorijskim razvitkom filozofije. Po njemu se ljudskomiljenje razvija Poinjui od najapstraktnijih kategorija pa idui sve konkretnijim. Najapstraktniji pojam bia je princip Eleaana. isto nita je princip budistike filozofije, asinteza neega i niega, bivanje, Heraklitove. Prelaz od neodreenog ka odreenom biu Hegel izvodi ovako. Neto i nita javljaju se ponovodvojeno u sintezi njihovoj, u bivanju. Bivanje ima naime dva pravca, u njemu prelazi neto unita i nita u neto. Ova dva pravca ine te se u samom bivanju kao takvom latentna protivrenost neega i niega javlja ponovo, time to u bivanju neto i nita prelaze jedno udrugo, bivanje je iezavanje, a time to neto i nita postaju jedno iz drugoga, ono je postajanje,tako da bivanje predstavlja u isto doba iezavanje i neega i niega. Na taj nain negacija bivanja bie iezavanje samog bivanja, stavljanje mirnog jedinstva neega i niega, u kome e biu ipak pripadati primarnost, tako da je negacija bivanja postojanje. Time su, pak, u isto doba isve tri odredbe, koje predstavljaju neodreeno bie, negirane u svojoj neodreenosti i stavljeno je odreeno bie, bie koje ima odreen kvalitet. U ovom izrazu odreeno bie, "da" ne znai kategor iju mesta, kao to ni bivanje nije vremeni proces, prostor i vreme javljaju se tek docnije,tek u oblasti prirode.Prva odredba odredenog bia je l. neto, koje odgovara istom biu. isto bie je negiranonebiem, jedinstvo njihovo jeste bivanje, a negacijom bivanja stavlja se ponovo bie, ono se tomnegacijom restituira na viem stepenu kao odreeno bie, kao bie koje ima izvesnu kvalitativnsadrinu, koje je neto. Ali i neto sadri u sebi negaciju, samo to ona nije vie neposredno unjemu, nego van njega, ali je ipak vezana s njim, tako da je i ono to se tom negacijom stavljavezano s njim. To to se negacijom stavlja jeste 2. drugo, koje se odnosi prema neemu kaoantiteza prema tezi (ovaj odnos neeg prema drugom u tome je, to jedan kvalitet moe postojati


5/38


6/38

atoma, a repulzija kao odnos meu njima, kao praznina. Zato to su jedno i mnogo kvalitativnekategorije, vidi se, veli Hegel, koliko je atomistiki sistem apstraktan i daleko od konkretnogshvatanja sveta (atomizmu u fizici i matematici odgvara atomizam u politici, tj. shvatanje dravekao neega to logiki predstavlja prosto agregat individua, nad ovim atomistikim,demokratskim shvatanjem stoji Hegelovo organsko shvatanje drave, po kome je drava nad

pojedincima).Jedno i mnogo ne mogu da ostanu jedno pored drugoga stoga to meu njima postoji negativniodnos iskljuivanja, taj odnos bi uinio da jedno negirajui sebe negira i mnoinu jednoga. Zatose mora izvesti sinteza jednoga i mnogoga u jednoj vioj kategoriji, a to je atrakcija. Time to

jedno stavlja mnogo, ono stavlja mnog o kao mnoinu jednoga, a ovim ono idealno stavlja sebe,tako da je odnos iskljuivanja u isto doba i odnos uzajamne veze, jedno iskljuujui drugoodrava drugo u egzistenciji.

Ali ni na atrakciji ne moe da se ostane. Atrakcija je u isto doba i repulzija, i obrnuto, jer jedno i

iskljuuje i zahteva drugo, a to je protivrenost koja se mora unititi. Negacija atrakcije jenegacija celokupnog kvaliteta i stavljanje nove kategorije kvantiteta, jer negacijom atrakcijenegiramo kvalitet u njegovoj najvioj formi, dakle, negiramo kvalitet uopte i na mesto kvalitetstavljamo neto to je ravnoduno prema kvalitetu, a to je po Hegelu kvantitet. Kod kvantitetamoramo razlikovati neodreen i odreen kvantitet, koliinu i veliinu. Hegel nalazi da jematematika definicija kvantiteta kao onoga to se da uveati i smanjiti netana. Logikadefinicija koliine po Hegelu je u tome da je ona bie koje je postalo ravnoduno prema svomekvalitetu, koje se prema tome moe poveavati bez promene svoje prirode. Kod kvantiteta postoje tri grupe kategorija, l. ist kvantitet ili koliina, 2. kvantum: ili veliina, i3. kvantitativni odnos. ist kvantitet javlja se opet u tri oblika, l. kao kontinuitet, 2. kaodiskrecija; 3. kao granica.Kontinuitet, diskrecija i granica nisu u istom smislu kategorije u kom su to jedno, mnogo iatrakcija, jer po Hegelu kontinuitet neposredno sadri u sebi diskretum i granicu. Prvo imakvantitet da se zamisli kao kontinuum. Bie kontinuuma. sastoji se u tome to je to kvantitet koj

je deljiv, ali ne sadri delove. Dalje ima kvantitet da se zamisli kao diskretum, jer podeljenost u jedinice data je u kvantitetu, njegov kontinuitet odgovara atrakciji, njegova diskretnost repulziji.Jedno, koje se javlja u kvantitetu, nije identino sa jednim u oblasti kvaliteta, jedan kvaliteta jenedeljiv, jedno u kvantitetu je deljivo, ono je jedinica. Jedinica i jedno nisu isto, jedno jeapsolutno nedeljivo, aritmetiki jedno, a jedinica je ono to je jedno time to je odvojeno oddrugog, to ini celinu za sebe (matematika taka je jedno, a fizika taka je jedinica). Treimomenat, u kome kontinuitet i diskrecija moraju da nau sintezu, jeste granica. Samo na tajnain, naime, to e se javiti granica u kvantitetu izmeu jedne i druge jedinice, mogua jekoliina i kao kontinuum i kao diskretum, tako da je po Hegelu svaka koliina i jedno i drugo. Na kategoriji istog kvantiteta najbolje se vidi, u emu se sastoji Hegelova logika protivrenostPo strogom shvatanju matematikog kontinuuma u liniji nema taaka niti uopte delova, ona jeapsolutni kontinuum, a po diskretnoj matematici linija je sastavljena iz apsolutno odvojenih prostih taaka. Po Hegelu ni jedno ni drugo nije tano, linija je i kontinuum i diskretum, i to tim


7/38

to je jedno od ovoga dvoga, ona je i drugo, linija je deljiva u delove koji se kao takvi i daljemogu deliti, i, u tome je momenat njenog kontinuiteta, diskretnost njena je pak u samomraspadanju linije u delove, u manje linije. Po Hegelu, koji smatra da je protivrenost faktikimogua, oboje je mogue. Kad se granica, koja postoji u istom kvantitetu, fiksira (odnosno negira njena nestalnost), ondase time negira sama kategorija istog kvantiteta i kvantitet postaje kvantumom. Kod kvantuma imamo: l. broj, 2. ekstenzivni i intenzivni kvantum, i 3. beskrajno ili ravo beskrajno (beskonaan progres). Fiksiranjem granice u istom kvantitetu postaje broj. Broj jesuma jedinica koja se zamilja i sama kao jedna, koja nije ist agregat (ist agregat naime, predstavlja mnoinu jedinica koje nisu izbrojane). Na taj se nain jedno javlja u broju dvostrukokao element koji se broji i kao momenat celine, koji sumi jedinica daje brojni oblik, kao jedinicai kao odreeni broj. Na osnovu ova dva momenta kategorije broja daju se shvatiti se operacijekoje aritmetika izvodi na brojevima. Prva operacija ove vrste je spajanje samih jedinica, njihovaadicija, kojom postaju brojevi. Raunske operacije u uem smislu sastoje se u spajanju i

razdvajanju samih brojeva. Hegel pokuava da pokae logiku nunost triju direktnih raunskihoperacija, sabiranja, mnoenja i stepenovanja na osnovu samog pojma broja. U raunskimoperacijama brojevi se javljaju kao jedinice koje se spajaju i razdvajaju, pri emu su po Hegelumogua samo ova tri sluaja. Ako se spajaju razni brojevi u proizvoljnom broju onda je tosabiranje (3+5+8...). Ako se spajaju jednaki brojevi u proizvoljnoun broju, onda je to mnonje(3+3+3+. . . = 3 n). A ako se spajaju jednaki brojevi u jednakom broju (tj. ako je broj jedinicakao broj brojeva ravan broju elementarnih jedinica u svakoj brojnoj jedinici), onda imamostepenovanje (3+3+3 = 3 3 = 32). Po Hegelu, broj za miljenje ima vanosti utoliko ukoliko jeon jedna kategorija. Ali operacije na brojevima nemaju nieg pojamnog na sebi, jer odnosi koji

postoje meu brojevima, neto su isto spoljanje. Stoga kad se matematika ogranii samo naraunanje, ona prestaje biti miljenje. U istoriji filozofije broj se javlja kao princip pitagorejskefilozofije , po Hegelu prvog spekulativnog filozofskog sistema.Druga kategorija kvantuma su ekstenzivna i intenzivna veliina. Broj odgovara istom kvantitetkoji je diskretan, to je primena granice na diskontinuumu. Primena granice na kontinuiranikvantitet daje ekstenzivnu i intenzivnu veliinu (ako naime zamislimo, da delovi koliine nisuodvojeni jedan od drugoga, onda granica ograniava jedan deo kontinuirane koliine). Ako su ptome delovi ove poslednje jedan van drugog, postaje ek stenzivna koliina, ako su ti delovi jedanu drugome, intenzivna. U intenzivnoj veliini mnoina delova koncentrisana je tako rei u samo jedinici, samoj granici, tako da ovde kvantum ima neeg kvalitativnog u sebi, odnosno kvantitese poinje ponovo vraati u kvalitet. Izraz ekstenzivne veliine su prosti brojevi, intenzivneveliine redni brojevi. Kad govorimo o stepenenima toplote, onda je dvadeseti stepen vei oddesetog, ali on ne sadri deseti stepen u sebi, nego je samo u nizu stepena dvadeseti. Stepen posvojoj prirodi pretpostavlja druge stepene van sebe, ali kao neto to nije on sam, ili, drukijereeno, odnos meu raznim stepenima jeste odnos negativnog iskljuivanja (isti odnos kao iizmeu jednog i mnogog, jedno je bie za sebe, i time to je za sebe ono iskljuuje drugo,negativno se odnosi na njega).
http://www.besplatniseminarskiradovi.com/MATEMATIKA/Pitagora.htmhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/MATEMATIKA/Pitagora.htmhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/MATEMATIKA/Pitagora.htmhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/MATEMATIKA/Pitagora.htmhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/MATEMATIKA/Pitagora.htmhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/MATEMATIKA/Pitagora.htm


8/38

Ovim pretpostavljanjem ranijih i docnijih stepena od sebe svaki stepen kao kontinuirana koliinide u beskonanost i navie i nanie. Ova se beskonanost javlja i kod broja i kod ekstenzivnek oliine, ona je osobina kvantuma uopte. Jedan kvantum mora staviti novi kvantum, ovaj opetnovi, tako da postaje jedan beskonaan niz koji se ni nanie ni navie ne moe ograniiti: Na tajnain postaje trea odredba kvantuma, beskonani kvantum. Ali na k ategoriji beskonanog kvantuma ne moe se ostati, kao beskonani niz beskonanikvantum je rava beskonanost, adri u sebi protivrenost beskonanog progresa, i mora se prema tome negirati. Beskonani kvantum moe sebe zaustaviti u beskonanom progresu svomesamo ako stavi van sebe koji drugi kvantum, koji nee vie biti dat u istom nizu, drukije reenoako kvantum pree u kvantitativni odnos. Izvoenje kvantitativnog odnosa iz beskrajnog nizaomoguuje pravi pojam beskonanoga u vioj matematici i predstavlja po Hegelu klju zarazumevanje diferencijalnog rauna. Primer kvantitativnog odnosa imamo u razlomku 2/7, gde za sebe predstavlja kvantum koji se moe smanjivati i uveavati, a to isto vai i za 2. AIi odnosizmeu 2 i 7 tako je odreen da se kvantitet njegov ne moe vie da menja, taj je odnos fiksiran

kvantum (ovde imamo ve kvalitativan odnos izmeu dva kvantuma, a to je prelaz iz kvantitetakvalitet). Kvantumi kvantitativnog odnosa mogu samo utoliko da se menjaju ukoliko se time nemenja sa m odnos (2/7=4/l4=....), stoga je kvantitativni odnos ve kvalitativne prirode. Svakiovakav odnos moemo predstaviti jednom beskonanom sumom (tako 2 / 7 = 2 : 7 = 0,285 ... = / l0 + 8 / l00 + 5 / l000 + ...) koja kao takva predstavlja ravu beskonaenost. Meutim, smisao rave beskonanosti, da se pribliava jednoj pravoj beskonanosti kao granici, i kao to se unaem primeru beskonani niz brojeva pribliava jednom odreenom odnosu, tako rava beskonanost po pojmu svome stavlja kvalitativni odnos k ao svoju negativnu granicu.Po Hegelu postoji trojak kvantitativni odnos, l. direktni (a/b), 2. indirektni odnos (a b), i 3. potencni odnos (a2//b).Ovaj poslednji odnos je isto kvalitativan, i u vezi sa ovim tvrenjemHegel izlae na vie od l00 strana velike Logike svoje shvatanje vie matematike, u prvom redudiferencijalnog rauna. Po njemu, funkcije, s kojima ima posla diferencijalni raun, ne javljaju su jednainama prvog ve viih stepena, tj. koliine kojima se bavi diferencijalni raun stoje u potencnom odnosu (tako po Hegelu jednaina prave linije y = ax ne spada u viu matematiku) idiferenciranje jedne jednaine (iznalaenje diferencijalnog kvocijenta) sastoji se po njemu usmanjivanju njenog stepena. U diferencijalnom kvocijentu dy / dx, kol iine dy i dx. po Hegeluimaju da se smatraju kao iezle, ali time nije iezao i sam njihov odnos. Drukije reeno, dy idx su nule van odnosa dy / dx, u tome odnosu pak one su kvalitativni momenti, jer je graninakrajna vrednost, koju predstavlja dy / dx, jedan isto kvalitativni odnos kvantiteta. Kvantitetkojim je odreen jedan kvalitet, ili od koga zavisi jedan kvalitet. Kategorija mere ima ove trispecijalne kategorije, l. specifini kvantitet, 2. realna mera, i 3. postanak sutine. Specifini kvantitet je kvantitet koji ima jedan odreen kvalitet. Kvantitet kao takav nemakvaliteta, ravnoduan je prema njemu, dok specifini kvantitet nije vie ravnoduan premakvalitetu. Meutim, pri ovoj kategoriji ne moe da se ostane. Jer kvantitet, koji je kvalitativan, uisto doba je i kvantitet koji odreuje. Na taj nain postaje kategorija realne mere. Kako ovu tak preanju kategoriju deli Hegel dalje (u velikoj Logici) na tri kategorije. Na tim kategorijama m


9/38

se neemo zadravati (vidi sledeu shemu). Spomenuemo samo da od tri specijalne kategorijerealne mere (l. odnos samostalnih mera, 2. vorna linija mernih odnosa, i 3. bezmerno) poslednja, kategorija bezmernoga, ima znaaja utoliko to ona predstavlja beskrajni progres uoblasti mere. Kad se kvantit et jednog kvaliteta poveava, onda to poveanje moe ii donekle bez promene samog kvaIiteta, ali kad ono dostigne izvesnu taku, onda najedanput kvalitet prestaje (po Hegelu ovaka kvalitativna promena je za razliku od kvantitativne momentana) i nanjegovo mesto javlja se nov kvalitet, iji se kvantitet opet moe donekle da poveava. Ove take prelaza jednog kvaliteta u drugi naziva Hegel vornim takama (primer njihov imamo u promenagregatnih stanja vode, take topljenja i kljuanja jesu takve vorne take). Time pak to jedankvantitet ima vorne take, na kojima postaju novi kvaliteti, nastaje beskonaan niz mera, a tajniz predstavlja ravu beskonanost, koja je protivrena. Na kategoriji bezmernoga ne moe se prema tome ostati, ona se mora negirati. N jenomnegacijom, pak, negira se cela oblast kategorija mere a time i cela oblast kategorija bia, aliHegel izmeu kategorije bezmernog i nove oblasti kategorija sutine umee jednu kategoriju

koju jo rauna u kategorije mere i koju naziva postankom sutine (te kategorije uenciklopedijskoj Logici nema). Od tri specijalne kategorije, u koje on dalje tu kategoriju deli(vidi sledeu shemu), mi emo spomenuti samo prvu, kategoriju apsolutne indiferencije iliindiferentnog supstratuma.Time to imamo itav bezmeran red kvalificirajuih kvantiteta, u kome jedan kvalitet prelazi usve nove kvalitete, mi uviamo da mora u meri biti neega to je indiferentno u odnosu na merodnos izmeu kvaliteta i kvantiteta, a to je indiferentni supstrat (voda, na primer, prelazi s jednestrane, u led, s druge, u paru, mi, pak, nazivamo i led i vodu i paru vodom, to znai da mora bineega to se u svima tim stanjima nalazi, a to vie nije kvalitet koji bi bio odreen merom). Kategorija mere ini centralni pojam grkog gledita na svet i ivot. Grka mudrost trai meru usvemu, ko je, na primer, isuvie ohol, ko u svojoj oholosti prelazi meru, toga po njoj sudbinakanjava. I Aristotelova teorija etikih vrlina zasniva se na pojmu mere. Treba spomenuti, da Hegel u vezi sa kategorijama mere iznosi i svoju filozofiju hemije, njegovagledita na afinitet tela u mnogome podseaju na modernu energetiku. Prelaz od mere ka sutini, i u isto doba od kategorija bia u kategorije sutine, nije dovoljno

jasan u pojedinostima, nije dovoljno motiviran, bar ne u velikoj Logici. Mi smo morali u oblastikategorija mere pretpostaviti neto to vie ne zavisi od mernih odnosa, od veze kvantiteta sakvalitetom, ali to je jo u vezi sa merom (a to je indiferentni supstratum). Takva je kategorij a, meutim, protivrenost na kojoj ne moemo ostati. Negacijom kategorijeindiferentnog supstratuma negiramo kategoriju mere, a time i celu oblast kategorija bia, istavljamo jednu novu oblast kategorija koju Hegel naziva sutinom. Sutina je po Hegelu ono ima kvalitet i kvantitet kao odredbe na sebi, to je supstrat kvaliteta i kvantitea. Kvalitet ikvantitet su neposredne odredbe bia koje kao takve jo ne egzistiraju nigde, jo nemaju nikakvkonkretnu egzistenciju. One konkretno egzistiraju samo a ko imaju izvestan supstrat, neto naemu egzistiraju, egzistiraju, dakle, konkretno tek u sutini (jer ono na emu one egzistiraju inoevidno njihov uslov, njihovo unutranje bie, njihovu sutinu). Osim toga, razlikuje se sutina


10/38

od bia i po tome, to meu kategorijama bia nema relacija, dok takve relacije postoje meukategorijama sutine, tako da se sutina moe definisati i kao bie u odnosima, otuda kategorije bia prelaze jedna u drugu (tj. jedna postaje drugom), dok kategorije sutine uslovljavaju jednadrugu.Oblast kategorija sutine ini najtei odeljak Hegelove Logike, to i sam Hegel izrino kae. Utom odeljku nalaze se i najvea odstupanja enciklopedijske Logike od velike Logike. Kao tosmo spomenuli, kraj kategorija bia drukiji je u o ba ova dela, i tome odgovara i njihova razlikau poetku kategorija sutine. Velika Logika na kategoriju indiferentnog supstratuma nadovezujekategoriju privida, dok u enciklopedijskoj Logici kategorije privida nema, ve se u njoj odkategorije bezmernoga prelazi neposredno na kategorije refleksionih odredaba. Mi emo usledeem izlagati kategorije sutine po velikoj Logici. Kategorija sutine javlja se u tri oblika, kao, l. refleksija u sebi, 2. pojava , i 3. stvarnost. Sutinase najpre pojavljuje u sebi, zatim se sutina odvaja od svoje pojave, sutina postaje unutranja podloga pojave, i naposletku sutina prelazi potpuno u pojavu, ona se bez ostatka realizira u

pojavi.

Kategoriju refleksije u sebi deli Hegel na ove tri specijalne kategorije, l. privid, 2. refleksioneodredbe , i 3. razlog. Pri prelazu od bia ka sutini javlja se sutina najpre kao ista negacija bikao uniteno bie, kao bie koje jo nije sutina u pozitivnom smislu, kao bie bez sutine, kao

privid. U istoriji filozofije kategoriju privida zastupa skepticizam. Na kategoriji privida, ne moe se ostati. Privid mora ui u samu sutinu, sutina se morareflektirati u samoj sebi, ime postaju refleksione odredbe. I kategorija refleksionih odredaba dese na troje, l. identitet, 2. razli ka, i 3. protivrenosi. Time to sutina u prividu negira bie, onamora dalje negirati samu ovu negaciju i time staviti sebe u formi iste negacije tj. u formi

identiteta sa sobom. Na taj nain se identitet javlja kao jedna specijalna kategorija sutine,kao jedan specijalni stupanj u dijalektikom procesu apsolutne ideje. Kako su odredbe apsolutne ideje u isto doba i odredbe svega to egzistara, to se po Hegelu saistim pravom, sa kojim se kategorija identiteta u takozvanom stavu identiteta (A=A, svaka stvar je ravna sebi) izraava kao opti predikat svake stvari, i svaka druga kategorija moe uinitisadrinom jednog zakona miljenja ("sve je neto", "sve je nita"). Osim toga identitet stavaidentiteta po Hegelu je apstraktni identitet razuma, dok identi tet uma sadri razliku u sebi. Dalje, primeuje Hegel, da po stavu identiteta, koji se smatra za osnov miljenja, u stvari niko ne misl jer se inae miljenje ne bi moglo pokrenuti s mesta. Po tome stavu bili bi, kako veli Hegel,mogui samo stavovi kao to su, ovek je ovek, biljka je biljka, itd. Na kategoriji identiteta, ne moe se ostati. Time to je identitet negacija negacije, on je razlianod razlike, i prema tome ve sadri razliku u sebi. Kategorija razlike ima tri specijalne kategorijl. aps olutna razlika, 2. razlinost i 3. suprotnost. Prvo se javlja razlika kao prosta odredba, kojanije identitet. Zatim se javlja razlika kao ravnoduna razlinost identiteta i proste razlike, koji su postali sasvim samostalni. Naposletku ta se ravnodunost unitava, identitet i razlika pretvarajuse u pozitivno i negativno, koji se kao suprotni lanovi uzajamno uslovljavaju, drugim reima,razlinost se pretvara u suprotnost.


11/38

Kao to kategoriji identiteta odgovara stav identiteta, tako kategoriji razlinostiodgovara stavrazlinosti ("sve su stvari razline") koji je Lajbnic formulisao u formi stava identitetanerazlinoga ("nema dve stvari koje bi bile jednake"). Hegel priznaje istinitost ovog poslednjegstava, ali tvrdi da se on da opravdati samo na terenu logike uma. Stavu iskljuenja treeg, pak,koji odgovara kategoriji suprotnosti, odrie Hegel, kao i stavu identiteta, svaku vrednost. Kategorija razlike u formi k ategorije suprotnosti prelazi po Hegelu u kategoriju protivrenosti.Identitet samo je time identitet to se razlikuje od razlike, i razlika samo time razlika to nijeidentitet, prema tome, veli Hegel, identitet je u isto doba i razlika, i razlika je u isto doba iidentitet, identitet i razlika, dakle, jedno su, njihova razlika pretvara se u protivrenost. Obino se tvrdi, veli Hegel, da je protivrenost nemogue zamisliti, meutim, ba naprotiv protivrenost se daje zamisliti, jer kad se ne bi mogla zamisliti, ne bi bilo nikakvog progresa umiljenju, niti bi bilo ivota i kretanja. I ulno kretanje je njegova neposredna manifestacija,neto se kree samo na taj nain to je u istom momentu i na mestu sa kojeg i na mestu na koje skree. Nasuprot stavu protivrenosti moe se stoga postaviti stav, "sve su stvari po sebi

protivrene", stav u kome je izraeno unutranje bie stvari. Ali na protivrenosti kao kategoriji ne moe se ostati. Kao i svaka druga kategorija, koja predstavlja nerazreenu protivrenost, i kategorija protivrenosti mora prei u jednu novukategoriju koja predstavlja razreenu protivrenost. Ta je kategorija razlog, u razlogu pozitivno negativno odvajaju se ponovo (oni su u suprotnosti ve bili samostalni), oni uzajamno stavljaju

jedno drugo, oni se uzajamno uslovljavaju, jedno je razlog drugog. Specijalne kategorije razlogasu, l. apsolutni razlog, 2. odreeni raztog, i 3. uslov. U apsolutnom razlogu javlja se sutina kaoopta podloga, u odreenom razlogu razlog postaje razlogom jednog odreenog sadraja, uuslovu razlog postaje i sam uslovljen drugim razlogom. Svaku od ovih kategorija deli Hegeldalje na tri kategorije, meu kojima svaka od potkategorija apsolutnog razloga (l. forma i sutin2. forma i materija, i 3. forma i sadrina) ima po dva lana. Kategoriji razloga odgovara stav dovoljnog razloga, sve ima svoj dovoljni razlog. Po Hegelu timse stavom hoe rei da se ono to POSTOJI ima da smatra ne kao neto neposredno dato, ve kaneto to je (neim drugim) stavljeno. U istoriji filozofije kategoriji razloga odgovara sofistikafilozofija, jer je bie sofistike u traenju razloga za i protiv svakoj stvari... prelazak uegzistenciju!!!Ali ni na kategoriji razloga ne moe se ostati. Kada su svi uslovi jedne stvari ispunjeni, onda sestvar javlja, drukije reeno, razlika izmeu uslova i uslovljenoga unitava se, uslovi prelaze uuslovljeno. Na taj nain razlog vodi nunim nainom sam svojoj negaciji, i kategorijaegzistencije predstavlja rezultat te negacije. - , , . , , , . . , . , , . , .

Negacijom razloga negirana je cela oblast kategorije refleksije u sebi, tom je negacijom
http://www.besplatniseminarskiradovi.com/MATEMATIKA/GotfridVilhemLajbnic.htmhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/MATEMATIKA/GotfridVilhemLajbnic.htmhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/MATEMATIKA/GotfridVilhemLajbnic.htmhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/MATEMATIKA/GotfridVilhemLajbnic.htm


12/38

vaspostavljena u novoj formi kategorija bia koja je bila njome negirana, i ta nova forma bia, t je bezuslovno egzistiranje. Kategorija egzistencije ili stvari je prva meu kategorijama pojave,ije su druge dve specijalne kategorije pojava i sutinski odnos. Prva od tri specijalne kategorijeu koj e Hegel deli dalje kategoriju egzistencije, jeste kategorija stvari i njenih osobina, ono toegzistira javlja se kao podloga kvaliteta koji egzistiraju kao odredbe te podloge. U pojavi

podloga se odvaja od svojih odredaba i nastaje suprotnost stvari po sebi i njene pojave. Usutinskom odnosu ta suprotnost iezava, izmeu supstratuma i pojave javlja se uzajamni odnSpecijalne kategorije sutinskog odnosa imaju naroitog znaaja i stoga emo ih ovde navesti. Tsu kategorije l. celine i delova, 2. snage i manifestacije, i 3. unutranjeg i spoljanjeg. Usutinskom odnosu podloga se javlja najpre kao celina, a odredbe kao njeni delovi; zatim nastajtenji odnos meu njima time to podloga postaje snaga, a odredbe njena manifestacija,naposletku razlika i zmeu njih postaje samo razlika unutranjeg i spoljanjeg. Negacijom razlike unutranjeg i spoljanjeg negira se i sama razlika izmeu podloge i pojave, podloga ulazi potpuno u pojavu i sutina postaje stvarnou. Specijalne kategorije stvarnosti ov

su, l. apsolutno, 2. stvarnost, i 3. apsolutni odnos. Apsolutno predstavlja potpuno jedinstvounutranjega i spoljanjega, ili i podlogu koja se povukla u sebe. U stvarnom apsolutno postajeidentino sa formom u kojoj se manifestuje. Specijalne kategorije stvarnosti ove su, l. sluajnosili formalna stvarnost, mogunost i nunost, 2. relativna nunost, ili realna stvarnost, mogunostnunost i 3. apsolutna nunost. Stvarnost je sluajna ukoliko je prosto stavljena, ona je relativnonuna ako je uslovljena, ona je apsolutno nuna ako je bezuslovna (odnosno uslovljena sobom).

Naposletku u apsolutnom odnosu javlja se stvarnost kao jedinstvo apsolutnoga i njegove forme,ili kao odnos apsolutnoga prema sebi samom. Specijalne kategorije apsolutnog odnosa, koje uisto doba ine prelaz od sutine ka pojmu, ove su: l. odnos supstancijaliteta, 2. odnos kauzalitetai 3. uzajamno uticanje. Apsolutni odnos najpre se javlja kao odnos supstancije i njenih

akcidencija. U akcidencijama supstancija se manifestuje kao mo, koja akcidencije stavlja iunitava. U istoriji filozofije Spinozin sistem zastupa pojam supstancije. Pojam supstancije je protivrean, jer ona ono u emu se sam sadraj njen sastoji (akcidencije)unitava. Ta e protivrenost ieznuti kad se supstancija shvati kao mo koja proizvodiakcidencije van sebe, u tom sluaju supstancija postaje uzrok, a akcidencija njen efekt, odnossupstancijaliteta pretvara se u odnos kauzaliteta. Poto je pak svaki uzrok prouzrokovan drugimuzrokom van njega i svaki efekt uzrok i z koga postaje nov efekt, to odnos uzronosti vodi jednome nizu uzroka i posledica, koji je u oba pravca beskonaan. Kako takav beskonani niz predstavlja protivrenost, to se ta protivrenost mora unititi. To e moi biti uinjeno samo takako se pretpostavi, da je uzrok uzroka u samom efektu i da je efekt efekta u njegovom uzroku,ako se, dakle, uzrok i efekt shvate kao dve supstancije, koje uzajamno utiu jedna na drugu. Nataj nain postaje kategorija uzajamnog uticaja kao sinteza supstancijalnog i kauzalnog odnosa.Prelaz od kategorije uzajamnog uticanja, kojom se zavruje oblast kategorija sutine, na novugrupu kategorija pojma isto je tako teak i nedovoljno motivisan, kao to je to bio sluaj i sa prelazom bia u sutinu. U uzajamnom uticaju supstancije su i aktivne i pasivne, u njemu uzrok postaje uzrokom koji svoje sopstveno dejstvo i stavlja, i unitava, a to je protivrenost koja se


13/38

mora unititi: Njenim unitenjem negira se nunost apsolutnog odnosa i stavlja se mesto nunostsloboda (odnosno nunost sopstvene prirode, jer samo slobodu u ovom smislu priznaje Hegel saSpinozom), mesto supstancije subjekt ili pojam.Kao to smo ranije spomenuli i bie i sutina su pojam, ali oni su pojam po sebi, pojam jonesavren, nerazvijen, tek u kategoriji pojma dolazi pojam do prave svoje forme, postaje pojamza sebe. U oblasti bia ne postoje nikakvi odnosi, niti postoji ikakva zajednica meu odredbamstoga odredbe u toj oblasti prelaze jedna u drugu. U oblasti sutine odredbe su vezane odnosimameu so bom, one se reflektiraju jedna u drugoj. U oblasti pojma odredbe su vezane zajednicom,optega, slinoga meu sobom, i one se razvijdju jedna u drugu, odnosno jedna iz druge. Osimtoga razlika izmeu sutine i pojma moe se i ovako izraziti, stvari su u sutini (jer u oblastisutine ve imamo posla sa mnoinom pojedinih stvari) povezane uzajamnim odnosimameusobno, dok u pojmu toj vezi pridolazi jo i veza slinosti meu kvalitetima koji im pripadaju. Veza optosti je, dakle, ono novo to pridolazi stvarima kategorijom pojma.Ali pojam za Hegela ne znai samo ono to je zajedniko mnoini pojedinanih stvari, nego on

za njega znai i jedan vii stupanj egzistencije stvarnoga, on je stvarno kao subjekt, svest, ja. Ovidentifikacija pojma sa svesnim ja ima svoga prethodnika u Dekartovoj filozofiji, po Dekartu bie imaterijalne due sastoji se u sposobnosti miljenja u istim pojmovima. Deo logike, koji se bavi pojmom, naziva Hegel u velikoj Logici subjektivnom logikom, dok prvadva dela (o biu i sutini) nose naziv objektivne logike. Kategorija pojma ima tri osnovna oblikal. subjektivitet ili subjektivni pojam, 2. objektiviiet ili objektivni pojam i 3. ideja.Potkategorije subjektivnog pojma su: l. pojam, 2. sud, i 3. zakljuak, dakle, one tri forme koje s u formalnoj logici navode kao osnovne forme subjektivnog miljenja. Hegel ih, meutim, smatu prvom redu kao forme samog objektivnog bia, kao forme stvarnoga, a tek u drugom redu onsu i forme subjektivnog miljenja (pored drugih formi koje se javljaju u sistemu kategorija,takoe kao forme stvarnoga). Pojam se javlja takoe u tri specijalne forme, l, kao opti pojam, 2. kao posebni pojam i 3. kao pojedinano. Opti pojam kao kategorija razlian je od apstraktnog pajma u formalnoj logici i psihologiji. Po Hegelu opti pojam formalne logike je pojam razuma, a kao kategorija pojamuma. Ova razlika pada ujedno s razlikom starih doktrina o optem, u smislu razuma pojam je pojam realizma koji smatra da su pojmovi van stvari, u smislu uma pojam je neto to je ustvarima. Opti pojam u formalnoj logici postaje apstrakcijom, odvajanjem onoga to je opte izonoga to je posebno, tako da u njoj opte egzistira odvojeno od pojedinanog. Meutim, kodHegela pojam kao kategorija postoji samo time to se determinira, tako da su opti pojam, posebni pojam i pojedinano nuni stupnjevi samog pojma (optost, posebnost i pojedinanost su oblasti kategorija pojma isto to su identitet, razlika i razlog u oblasti sutine, samo to optekao identitet sadri posebno i pojedinano u sebi). Opte pri tome ostaje identino sebi, ono seodrava u svojim razlikama, u posebnome. Meutim, pojam ne moe ostati ni na stupnju posebnoga. Posebno je samo posebno opteg, dakle, moe postojati samo uz opte. "Istinitost",tj. sinteza op teg i posebnog, jeste pojedinano koje je trea kategorija pojma. Pojedinano

predstavlja potpuno specificiran pojam, kao takvo ono je samostalno, dakle, subjekt.


14/38

Time to pojedinano sadri posebno i opte u sebi, ono se mora dalje raspasti u ove svojemomente, ime postaje kategorija suda. U sudu pojedinano postaje subjektom, a opte predikatom, njihov identitet izraen je u kopuli. Postoje etiri specijalne kategorije suda, l. sud inherencije, iji je predikat jedan ulni kvalitet, 2sud refleksije il i supsumcije, u kome predikat sadri odnos prema drugim subjektima, 3. sudnunosti, u kome je predikat vrsta, i 4. sud pojma, u kome je predikat identian sa pojmom.Pozitivni, negativni i beskonani sud su specijalne forme suda inherencije, singularni,

partikularni i univerzalni sud specijalne forme suda refleksije, kategoriki, hipotetiki idesjuktivni sud specijalne forme suda nunosti, a asertorini, problematini i apodiktini sudspecijalne forme suda pojma. Na taj nain Hegel je Kantovu tablicu for mi suda uneo u svojsistem kategorija i te forme uzdigao na rang kategorija.Zakljuak je jedinstvo pojma i suda, on je restitucija jedinstva momenata pojma u jednoj viojformi, restitucija koju sam sud u svome dijalektikom razvitku mora da izvri. U apodiktinomsudu javlja se posebno kao posrednik izmeu pojedinanog i opteg, a u zakljuku i pojedinan

i opte dobijaju tu posredniku ulogu. Postoje tri specijalne kategorije zakljuka, l. kvalitativnizakljuak, 2. zakljuak refleksije, i 3. zakljuak nunosti. U kvalitativnom zakljuku javljaju se prve tri silogistike figure formalne logike (etvrtu figuru odbacuje Hegel) kao specijalne potkategorije, osim toga i matematiki aksiom jednakosti ("ako su dve stvari jednake s treom,one su jednake i meu sobom") Hegel shvata kao zasebnu, etvrtu potkategoriju kvalitativnogzakljuka. U zakljuku refleksije javljaju se zakljuci totaliteta, indukcije i analogije kaospecijalne kategorije. A kategoriki, hipotetiki i disjunktivni zakljuak predstavljaju specijalnekategorije zakljuka nunosti. Kako se disjunktivnim zakljukom pojam potpuno odreuje, to se on u njemu realizira, on prestaje biti subjektivnim pojmom, ve se pretvara u objektivni pojam ili objekt. Specijalne kategorije objektiviteta su, l. mehanizam, 2. hemizam i 3. celishodnost (teleologija).Potpuno odreen individualiziran pojam je stvarni objekt, a poto pojedinano postaje iz optegto je realizacija pojma realizacija mnoine objekata, i ove tri kategorije objekta obeleavajunain na koji su objekti meusobno spojeni. U mehanizmu spoj je isto spoljanji, objekti su tuindiferentni jedan naspram drugog (ovako definisan mehaniki odnos vai i za psihike objekte,za sve objekte uopte, a ne samo za materijalne objekte). Specijalne kategori je mehanizma su, l.mehaniki objekt, 2. mehaniki proces i 3. apsolutni mehanizam. Pravo jedinstvo objekta nemoe, meutim, nastupiti dok su objekti indiferentni. Oni moraju postati zavisni samomunutranjom prirodom, unutranjim kvalitetom svojim jedan od drugog. Taj vii odnos jesteodnos hemizma (i ova kategorija ima iri znaaj kao i mehanizam). U hemizmu objekti nisu vieindiferentni, nego jedan utie svojim kvalitetoin na drugi (i kod hemizma Hegel razlikuje trispecijalne kategorije: l. kemijski o bjekt, 2. kemijski proces, i 3. prelaz hemizma). Meutim, uhemizmu spoj je takav da se objekti u njemu potpuno gube, neutraliziraju. Prema tome mora se prei na jedinstvo, koje nee da uniti diferenciju objekta. To je jedinstvo ostvareno uodgovaranju pr irode objekta jednom cilju. Celishodnost se javlja prema tome kao najvia forma jedinstva meu objektima, koja u isto doba predstavlja sintezu mehanizma i hemizma. Pojam s


15/38

ovde javlja kao cilj koji je odvojen od objekta, tako da se objekt javlja samo kao sredstvo cilja.Specijalne kategorije celishodnosti su, l. subjektivni cilj, 2. sredstvo, i 3. realizirani cilj.tako to e se cilj staviti u sam objekt. Pojam kao jedinstvo cilja i objekta predstavlja treuosnovnu kategoriju pojma, kategoriju ideje. Na taj nain ideja je sinteza kategorija objektiviteta isubjektiviteta, i kao sinteza ona predstavlja kategoriju subjektiviteta podignutu na vii stupanj. Sidejom dolazimo na poslednju kategoriju logike, ija negacija ne daje nikakav pojam vie. Ideja se ja vlja: l. kao ivot, 2. kao saznanje i 3. kao apsolutna ideja. Ideja je jedinstvosubjektiviteta, i objektiviteta, i to je pojam koji predstavlja realizirani cilj, pojam koji sam seberealizira. U ideji pojam nije vie cilj koji je van objekta, ve cilj koji se objektivira u samomobjektu, tako da objekt moramo shvatiti kao neto to samo sebe realizira ili to je samocilj. Idekao ivot je dua koja se javlja u jednom telu, njenom telu, jedinstvo due i tela je iviindividuum. ivi individuum, ivotni proces i rod su tri specijalne kategorije ivota. Kategorijaivota objanjava organski ivot, ona omoguava i objanjava pojavu organizma u realnosti.Organizam je jedna idealna ili pojmovna celina u kome je dua ivotni princip, Aristotelova prv

entelehij a organskog tela, princip imanentne celishodnosti. Meutim, sinteza subjektivnog iobjektivnog u kategoriji ivota ne moe da se odri, jer se ona javlja kao individuum koji nestajea takva je sinteza protivrena. Via neprotivrena sinteza subjektivnog i objektivnog je saznanje,u kome jedinstvo subjektivnog i objektivnog ima univerzalan karakter, poto ne zavisi vie odindividuuma. Specijalne kategorije saznanja su ideja istine ije su potkategorije analitiko isintetiko saznanje, i ideja dobra ili volja, poto teorijska istina zahteva realizaciju praktine.Ova je, pak, realizacija u isto doba realizacija samog pojma (ideje kao jedinstva subjektivne iobjektivne ideje), ime se dolazi do kategorije apsolutne ideje, poslednje kategorije kojom sezavru je logika. Po Hegelu, apsolutna ideja je ideja koja sama o sebi misli, koja sama sebe poima, stoga je njen sadraj identian sa svim ranije izvedenim kategorijama, njena je formasama dijalektika metoda, kojom pojedine kategorije proizlaze jedna iz druge, tako da senegacijom njenom ne moe dobiti nikakva kategorija vie. Apsolutna ideja moe se definisati ikao potpuno jedinstvo subjektivnog i objektivnog, krajnjeg i beskrajnog, miljenja i bia, ukratkona je cela istina. Ili, kako se drukije izraava Hegel, apsolutna ideja je Bog u onom venomobliku svome u kome se on javlja pre stvaranja prirode i konanog duha.

FILOZOFIJA PRIRODE

Apsolutna ideja je identina sa sistemom svih kategorija ili sa logosom. Prelaz od ideje ka priroili od logosa ka real nom svetu predstavlja kod Hegela jednu od najnejasnijih taaka i u isto doba jednu nekonzekvenciju njegovog sistema. Logos kao sistem svih logikih kategorija predstavljamreu realnosti, ideja jo nije realnost, ali u realnosti nema niega to se ne bi moglo po svojojkvalitativnoj strani svesti na kategorije ideje, ono to pridolazi ideji u realnosti jeste samorealnost idealnog. Hegel pravi razliku izmeu ideje kao istog mislenog bia i realnosti zato toon prostor i vreme, koji predstavljaju forme realne egzistencije, ne smatra za kategorije, ili, boljereeno, to njegov racionalizam nije u stanju da prostor i vreme predstavi kao kategorije. Ono ideja, kao sistem kategorija, dobija prelazei u realnost, jeste realizacija njenih logikih


16/38

momenata u prostornoj i vremenoj mnoini. Ovaj prelaz ima da se po Hegelu shvati tako da seideja u njemu slobodno sama od sebe otuuje, apsolutno u sebe sigurna i mirno poivajui u setavie, da je ideja kao apsolutno jedinstvo istog pojma i njegovog realiteta ve priroda. Makako da je Hegel u ovim reima nejasno predstavio prelaz od ideje prirodi, ipak je tolikonesumnjivo da ga on ne shvata kao prelaz koji se desio u vremenu, tj. ideja, kao carstvokategorija, nije po njemu postojala pre realnog sveta i u j ednom se momentu otuila od sebe i prela u svet, nego on smatra da je taj prelaz vean, da je svet promene veit, ideja je veita, alirealizacija ideje takoe je veita. Ideja, prelazei u prirodu, otuuje se od sebe, ali samo da bi sna jedan vii nain, kao svesni duh, vratila sebi, taj je prelaz jedan nuni momenat, da bi se onavratila sebi. Ovo uenje Hegelovo o prirodi kao posrednom prelaznom stupnju izmeu istenesvesne ideje i svesnog duha predstavlja jednu oevidnu protivrenost u njegovom sistemu, jersa apsolutnom idejom zavruje se dijalektiki proces, s druge strane opet apsolutna ideja, prirodi konani duh treba da su jedna nova trijada, u kojoj se produuje dijalektiki proces. Tu protivrenost priznaje indirektno i sam Hegel kad tvrdi da priroda u svojoj pojedinanosti

predstavlja neto to se vie ne moe podvesti pod pojam, to se ne moe shvatiti pojmom. Usleove nekongruencije prirode sa idejom vlada kod Hegela - mada je priroda jedan konkretnistupanj same ideje izvesno preziranje prirode, izgleda kao da.je za Hegela priroda jednaneprijatna epizoda realnosti za koju bi bolje bilo da ne postoji. Po Hegelu, priroda je ideja uformi drugoga, u formi tueg bia, i spoljanjost je njena osnovna odredba. U ovoj spoljanjostodredbe po jma dobijaju izgled ravnodune egzistencije i usamljene podvojenosti. Stoga priroda svome biu ne pokazuje nikakvu slobodu, nego nunost i sluajnost. Priroda dalje stavljamomente pojma odvojeno (kao to ih razum shvata odvojeno). Dalje definie Hegel prirodu kao sistem stupnjeva, od kojih jedan proizlazi nunim nainom izdrugog, ali razvie u pravom smislu (metamorfoza) ne postoji u prirodi, jer ono pripada samo pojmu i duhu kao realnoj formi pojma. Ovim Hegel direktno odrie teoriju evolucije u prirodi.On o tome kae, "Neveta je pretpostavka starije, a i novije filozofije prirode bila da smatrarazvie i prelaz jedne forme prirode, jedne sfere u viu, za stvarnu produkciju, koju ona,meutim, da bi je uinila jasnijom, stavlja u mrak prolosti". Dalje dodaje, "takvih maglovitih, uosnovi ulnih predstava, kao to je naroito takozvano proizlaenje, na primer, biljaka i ivotinjaiz vode, a zatim postajanje razvijenih ivotinjskih organizama iz nerazvijenih itd., mora seosloboditi misleno posmatranje" . Nemo prirode da konkretno realizira pojam manifestuje se poHegelu u tekoama i nemogunosti da se na osnovu empirijskog posmatranja postave odreenrazlike izmeu raznih klasa i redova. Hegel polemie protiv onih koji oboavaju prirodu stogato ona, i pored sve sluajnosti svojih egzistencija, ostaje verna venim zakonima, i nasuprottome veli, da u carstvu samosvesti vlada takoe zakonitost, ali pored nje i sloboda. Da bi potencirao svoje preziranje prirode Hegel tvrdi da je duhovna sluajnost, samovolja, i, onda kadide do zla, neto beskonano vie nego zakonito putovanje zvezda ili nevinost biljke. "Jer to jena taj nain zalutalo, to je jo uvek duh". Filozofiju prirode deli Hegel na tri dela: l. mehaniku, 2. fiziku, i 3. organiku, koje odgovarajumomentima pojedinanosti, posebnosti i subjektiviteta. Zadatak je mehanike, posmatrarije


17/38

materije, fizike, posmatranje individualnih materija, organike, posmatranje organizma, onoga t je realizacija subjektiviteta u prirodi. Hegelova filozofija prirod e sadri u sebi mnogo ega to seapsoiutno ne moe da odri. To je najslabiji deo Hegelovog sistema, i, u njemu ima mnogo,dedukcija koje vode do apsurdnih i nemoguih rezultata. Stoga emo filozofiju prirode ukratko prei. Zadatak mehanike je da dijalekt iki izvede prostor, vreme i materiju. Po Hegelu prostor jeapstraktno egzistiranje jednog van drugog, to je ista simultanost koja odgovara samoj osnovnojrazlici prirode od ideje, tj. spoljanjosti. Tako apstraktno shvaen, prostor je kontinuiran i unjemu nema jo nikakvih razlika. Meutim u kontinuiranom prostoru mora da se stavi razlika, i prva razlika jesu tri dimenzije. Hegel hoe dijalektiki da izvede da ih vie od tri ne moe biti, ito ini na taj nain to shvata taku kao negaciju prostora, ali kao negaciju koja ostaje jo u prostoru. Na osnovu nje poinju diferencije u prostoru. Na taki se ne moe ostati, jer je taka i prostoru i nije u prostoru, i ova protivrenost razreava se time to taka postaje prostorna, tj:time to iz take postaje linija. Ova opet negira sebe u povrini, a negacija povrine je stavljanje

povrine kao granice tela, odnosno stavljanje trodimenzionalnog prostora. Negacija mora,meutim, ii dalje, mora se negirati sam prostor, i negacija celog prostora mora opet biti taka,odnosno neto slino njoj, negacija prostora predstavlja taku koja nije u prostoru, a to jemoment vremena. Taka u vremenu je promenljiva, nije stalna. Na taj nain vreme predstavlja promenljivu datost pojedinanog u prirodi, ili vreme je samo opaeno postajanje. Dalje, prostor kao celina predstavlja tezu, vreme antitezu, a njihova sinteza bie sinteza take u prostoru i take u vremenu, i ta sinteza je mesto. Ali jedno mesto pretpostavlja drugo mesto i prelazi u njega, stoga je negacija mesta sin teza mnoine mesta u prostoru i vremenu ili kretanje.Kretanje je takva sinteza prostora i vremena da prostor propada u vremenu i vreme u prostoru.Kao takvo kretanje je protivrenost, a negacija te protivrenoti je stavljanje mirne sinteze

prostora i vre mena, materije. Prema tome iz prostora i vremena izlazi dijalektiki materija.Slino tome Hegel dalje izvodi teu kao prvu formu materije, zakone slobodnog padanja,Keplerove zakone i Njutnov zakon gravitacije i dr.Prelazei na fiziku, Hegel dijalektiki izvodi svetlost iz tee, svetlost je materija koja seoslobodila okova tee. Iz razlike izmeu tee i svetlosti Hegel izvodi razlike izmeu tamnih isvetlih (providnih) tela i postavlja etiri "fizikalna" elementa, vazduh, vatru, vodu i zemlju(kojima odgovaraju etiri vrste kosmikih tela, sunce, mesec, kometa i planeta). Individualitet uoblasti neorganske materije javlja se u potpunoj svojoj formi, kao totalni individualitet, tek naosnovu zakona polariteta, po kome se identino diferencira, a diferentno identificira (ime Hegedijalektiki izraava elingov zakon polariteta). Ta je dijalektiki izraz zakona da se istoimeni polovi magneta odbijaju, a raznoimeni privlae. Polaritet se javlja kao, l. magnetizam, 2.elektricitet, i 3. hemizam. Magnetizam je najprostija, linearna forma polariteta, tu se polaritet javlja na jednom telu. Vii stupanj polariteta je elektricitet, gde su polovi razdeljeni na dva razntela i gde se oni javljaju samo na povrini tela. U hemizmu su polarno suprotna cela tela.Hemijsko srodstvo tela je posledica njihovog polariteta, tela koja su suprotna trae se i spajanjemse neutralizuju. Individualne diferencije tela postaju s pojmom magnetizma, a u hemizmu
http://www.besplatniseminarskiradovi.com/FIZIKA/Newtonovi-zakoni.htmlhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/FIZIKA/Newtonovi-zakoni.htmlhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/FIZIKA/Newtonovi-zakoni.htmlhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/FIZIKA/Newtonovi-zakoni.html


18/38

individualitet dostie najviu formu u neorganskoj prirodi. Napomenuemo jo da se u teoriji boja Hegel slae sa Geteom i da polemie protiv Njutna . U organici Hegel raspravlja o organskoj prirodi. U organskoj prirodi individualitet dostie najvistupanj, jer se tu u individualnome manifestuje pojam. Stoga u organskom svetu postoje idealnistupnjevi razvia. Prvi takav stupanj je geoloki organizam, jer je Zemlja, kao zemljite na komse razvija ivot, i sama organizam, ali organizam po sebi. Stoga Zemlja ima svoju istoriju, iji sezavrni lan sastoji u oivljavanju Zemlje, u spontanom proizvoenju najniih organizama izneorganske materije. Hegel, naime, uzima da postoji neposredni prelaz neorganskog u organsko,dok vie organizme smatra kao neto to ne postaje na taj nain, nego to predstavlja veitorealiziranje stupnjeva ideje u prirodi. Hegel je, objanjavajui razvie Zemlje, doao donajudnijih zakljuaka. On, na primer, dijalektiki izvodi razliku izmeu kopna i vode, i onda s pita zato se kopno razdvojilo u Stari i Novi svet, pa na to odgovara da ta razlika predstavljaneto to nunim nainom izlazi iz principa suprotnosti. Amerika predstavlja jo indiferentnost(nije podeljena), meutim, u Starom svetu postoji potpuna podeljenost, Afrika i Azija

predstavljaju naime suprotnosti, ije je jedinstvo Evropa, a u ovoj opet Nemaka kao sredina.Stoga je Evropa sredite civilizacije, a Nemaka opet sredite evropske civilizacije i najviegduhovnog razvia. Drugi i trei stupanj razvia u organskom svetu su vegetabilni i animalni organizam. U njima seideja realizira na tri naina, l. kao artikulacija, 2. kao asimilacija, i 3. kao generacija. To su triosnovna procesa ivota, davanje forme, odravanje forme hranjenjem i ploenje. Njih Hegeldovodi u vezu dijalektiki. Artikulacija je odnos individue prema sebi, asimilacija je odnosindividue na drugo neto, na neto van sebe to nije organizam, generacija je odnos individue nadrugo neto, ali to je ravno njoj. Najvii proces organskog ivota je generacija, proizvoenje jedne individue drugom. Ovaj proces sadri, meutim, protivrenost rave beskonanosti, jer sred generacija produuje u beskonanost. Stoga priroda mora, negirajui ovu protivrenost, danegira samu sebe, i na taj nain postaje iz prirode duh. Ovaj prelaz od prirode duhu nije jasan. Hegel upotrebljava esto spoljanje analogije, da bidijalektiki izveo taj prelaz. Ideja, koja se realizira u prirodi u proizvoenju individua, dolazi u protivrenost sa svojim pojmom. Individua, time to proizvodi druge individue, tei da odrivrstu, negira, dakle, sebe da bi stavila vrstu, opte. Meutim, ovo stavljanje opteg biva samotime to se stavlja individualno, a to je protivrenost koja e se moi izbei samo na taj nain te se ideja realizirati na jedan nov nain koji nee vie biti vremen nego veit, a to je kao duh,kao ideja koja zna za sebe. Treba naposletku jo spomenuti da Hegel, govorei o odnosu izmevrste i individue, pravi nekoliko pesimistikih primedaba u odnosu na ivot individue, tvrdei, n primer, kako je nesigurnost individualne egzistencije neto to proizlazi iz negativiteta ideje kojse individualizira, i kako je sluajnost koja vlada u prirodi uzrok to se svako organsko bie, paovek, osea nesigurno i nesreno.

FILOZOFIJA DUHA UOPTE
http://www.besplatniseminarskiradovi.com/MATEMATIKA/Isak-Njutn.htmlhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/MATEMATIKA/Isak-Njutn.htmlhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/MATEMATIKA/Isak-Njutn.htmlhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/MATEMATIKA/Isak-Njutn.html


19/38

Po Hegelu duh je ideja koja je dola sebi, koja je postala svesna sebe, koja zna za sebe. Ideja usvom prvobitnom logikom biu jo je nesvesna, jer je ista apstrakcija, u prirodi ideja je takonesvesna, ali se nalazi u konkretnom obliku, u duhu ona je konkretna i zna za sebe. Trojna podela vlada i u filozofiji duha, i tri osnovne forme njegovog razvia su, l. subjektivni, 2.objektivn i, i 3. apsolutni duh. Subjektivni duh je pojedinana svest koja je u vezi s jednim telomobjektivni duh je duh koji se javlja u mnoini individua, u socijalnoj zajednici, apsolutni duh jeduh koji obuhvata ideju kao apsolutno znanje za sebe. Prema ovim stupnjevima Hegel delifilozofiju duha na tri dela, na filozofiju subjektivnog, filozofiju objektivnog i filozofijuapsolutnog duha. Stupnjevi subjektivnog duha su, l. dua, 2. svest, i 3. duh. Nauka o dui jeantropologija, nauka o svesti fenomenologija, n auka o duhu psihologija. Psihologijom se moenazvati i cela filozofija subjektivnog duha, ali Hegel taj izraz upotrebljava samo za jedan njenstupanj. O objektivnom duhu postoje dve nauke, l. filozofija prava i 2. filozofija istorije. Oapsolutnom duhu postoje tri nauke, l. filozofija umetnosti ili estetika, 2. filozofija religije, i 3.filozofija filozofije, ili istorija filozofije fiIozofski shvaena. U sledeim odeljcima izneemo

ukratko pregled tih nauka, samo filozofiju istorije izneemo relativno opirno.FILOZOFIJA SUBJEKTIVNOG DUHA

Dua je subjektivni duh onako kako se on javija u vezi s telom, ili u neposrednom jedinstvu stelom. Dua predstavlja unutranjost one spoljanjosti koju predstavljaju telo. Po Hegelu duanije supstancija, koja bi imala sedite u telu, u nekom delu mozga. Ovo dualistiko shvatanje poHegelu je nemogue, jer se materija isto toliko razlikuje od due koliko je identina s njom, jedan odnos koji samo um moe da shvati. Tekoa odnosa due i tela na Hegelovom stanovitune po stoji, poto on uopte negira njihovu razliku. Poto je duh dolaenje ideje k sebi, to se on

najpre javIja kao unutranjost jednog organskog tela, on se javlja kao unutranje jedinstvo, kaoentelehija, kao forma tela. Na prvom stupnju svome dua je u potpunoj harmoniji s telom, ona ivi ivotom tela, ona nosisve osobine telesnosti. Tako shvaena dua ima tri stupnja razvia, l. prirodna dua, 2. oseajnadua, i 3. stvarna dua. Prirodna dua se javlja kao potpuna unutranjost tela i okolne neorganskmate rije. Prirodna dua se javlja dalje u tri stupnja, a. prirodne osobine, b. doba ivota, i c.spavanje i java. Prirodne kvalitete deli dalje Hegel na kosmike kvalitete rase i kvaliteteindividua. Kosmiki kvaliteti su kvaliteti due koji zavise od kosmikih prilika (klime, promenedana i noi). Raspoloenja due, koja odgovaraju promonama vremena, jesu prirodni ivot due.To menjanje pokazuje duu jo u vezi s okolnim svetom, s prirodom. Psihike razlike meurasama dolaze od geolokih razlika samih delova sveta. Individualni prirodni kvaliteti su naturel,temperamenat i karakter. Prirodna dua se javlja dalje u raznim dobima ivota, i Hegel dajeinteresantne dijalektike karakteristike ovih poslednjih. Tako po njemu detinjstvo predstavljaidentitet suprotn osti (izmeu individue i vrste) koji jo nije razvijen, a starost identitetsuprotnosti koji nije vie razvijen, starost nema vie potrebe za konflikt s prirodom, detinjstvo t potrebe jo nema. Dalje Hegel izvodi, kako taj konflikt nastaje u doba mladosti, otkuda njenafantastinost, i kako te fantastinosti nestaje u dobu zrelosti, iji je zadatak praktian ivot.


20/38

Spavanje i java su stanja svesti koja odgovaraju prirodnom ivotu due. Tu dua sledujeneposredno samom ivotu tela, a telo svojoj prirodi, promenama dana i noi. Vie jedinstvospavanja i jave su pojedini kvaliteti koje ona ne samo da ima, nego kojih je i svesna, koje oseaOseaji su ili spoljanji ili unutranji, ili ulni kvaliteti ili oseanja prijatnog i neprijatnog.

Na drugom stupnju svo me kao oseajna dua, dua je svesno jedinstvo kvaliteta prirodne due, ikao takva stoji na sredini izmeu pojedinanog oseaja i samosvesti. U oseajnoj dui javlja sesvest o naem ja kao nejasno intuitivno oseanje, oseajna je dua identina sa optim psihikimkarakterom linosti, stoga Hegel zove oseajnu duu i genijem koga svaki ima. Trei stupanj due, stvarnu duu, teko je jasno definisati. Po Hegelu, stvarna dua treba da predstavlja jedinstvo prirodne i oseajne due, drukije reeno, to treba da bude dua koja potpuno prodire svoje telo i vlada njime.U svesti subjektivni duh se uzdie na vii stupanj, tu nastaje odvajanje due od tela, nastaje sveso tome, da je dua razlina od tela, tu se javlja svest o samom ja. U svojoj Fenomenologiji duhaHegel je pomeao razvie subjektivne svesti sa razviem svesti kao objektivnog duha. U

Enciklopediji on to vie ne ini, u njoj su jedini stupnjevi subjektivne svesti ovi, l. svest, 2.samosvest, i 3. um, a karakterisani su na isti nain kao i ranije. Trei stupanj subjektivnog duha predstavlja duh, ije se bie sastoji u jedinstvu due i svesti,dakle, u produktivnom znanju, ili saznanju. Dua je produktivna i nesvesna, svest je svesna alineproduktivna, a duh je svestan i produktivan, a poto je saznan je svesno i produktivno, to je duhsaznanje. Specijalni stupnjevi duha su, l. teorijski, 2. praktini, i 3. slobodni duh. Specijalneforme teorijskog duha, saznanja u uem smislu, opet su, l) opaaj, 2. predstava, i 3) miljenje.Opaaj kod Hegela oznaava saznanje u konkretnoj predstavi koja je ulna. Predstava je saznanjeu slikama imaginacije, a miljenje saznanje u istim pojmovima. Ovo poslednje nije vezano zaslike imaginacije.

Praktian duh se javlja kao praktina volja, koja realizira ciljeve, i to l. kao praktino oseanje, kao nagon, i 3. kao srea. Praktina oseanja su oseanja prijatnog i neprijatnog, koja postaju iz potreba, jer kao praktini duh subjektivni duh je konglomerat potreba koje nalaze, svoj korelat uoseanjima. Vii stupanj praktinog duha javlja se u nagonima. To su oseanja koja teeneposredno realizaciji, i javljaju se kao naklonosti i strasti. Na treem stupnju javlja se praktiniduh kao srea. Trei stupanj subjektivnog duha, slobodni duh, identian je sa slobodnom voljom. Na taj se nainsloboda javlja kao poslednja forma subjektivnog duha, kojom on prelazi u objektivni duh.Slobodna volja nije po Hegelu u delanju bez motiva, niti se sastoji u radu po spoljanjimmotivima, ve u radu po unutranjim motivima (volja je u psiholokom smislu slobodna, ali ne apsolutnom, slobodna je od spoljanjih motiva, ali je strogo psiholoki uzev, determinisana,samo to njeni motivi lee u duhu kao takvom). Slobodan duh prelazi u objektivan duh, jerrealizirati slobodu znai uiniti je nezavisnom od individua, realizirati je objektivno.

FILOZOFIJA OBJEKTIVNOG DUHA


21/38

Objektvni duh se javlja u tri forme, l. kao pravo, 2. kao individualni moralitet, i 3. kao socijalnimoralitet. Poto se objektivni duh razvija neposredno iz slobodnog duha, to je pravo prvamanifestacija slobode, i ova postaje osnovnom temom svih stupnjeva prava.Po Hegelu, postoje tri forme prava, l. apstraktno pravo, 2. svojina, i 3. nepravo, od kojih opetsamo specijalne forme svojine (l. pravo svojine, 2. upotreba stvari, i 3. ugovor) imaju znaaja. Nosilac prava je linost. Linost je egzistencija slobode, sloboda se realno javlja u linosti.Dignitet duha nad prirodom je u njegovoj svesti. Iz toga proizlazi pravo duha na okolnu prirodu inesvesne stvari. Duh, emancipirajui se od prirode, u isto doba se rasprostire u prirodi, a poto jeon ono za im priroda (nesvesno) tei, on ima prava na to prostiranje. Linost postaje linoutime to stavlja svoju volju na izvesne nesvesne stvari, koje ini svojom svojinom. Na taj nain, po Hegelu, privatna svojina je neprikosnoveno prirodno pravo svake pravne linosti, koje idrava, iako je via celina, mora da prizna i potuje. Iz prava svojine izlazi pravo na potpunuupotrebu stvari koje se imaju. Ali pravo svojine jedne linosti mora da se sankcionie optomvoljom slobodnih linosti, i u tome je ugovor.

Nepravo je negacija prava. Najvii stupanj njegov je kazna. Hegelova teorija kazne je potpunokonzekventna. Po njemu kazna nema spoljanji cilj, nego se njome vaspostavlja pravo koje jenarueno Ona je negacija negacije. Po Hegelu, kazna je pravo samog zloinca, time to je uinizloin, zloinac je sebe supsumirao pod ideju prava, a time i pod ideju kazne. Drugi stupanj objektivnog duha je individualni moralitet, koji je pravo u obliku subjektivnevolje. Stoga je ono to odluuje vrednost jedne radnje, koja proistie iz volje, sama volja kaotakva a ne radnja, namera, a ne delo. Na stupnju individualnog moraliteta ne moe se, meutimostati, jer na tome stupnju postoji stalan konfl ikt izmeu namere i izvoenja, dunosti i volje.Vii stupanj objektivnog duha leae prema tome u sintezi prava i individualnog moraliteta, usintezi legaliteta i moraliteta, a to je socijalni moralitet.

Socijalni moralitet se javlja, l. kao porodica, 2. kao graansko drutvo, i 3. kao drava. Porodica, po Hegelu, niti je isto polni odnos, niti je isto pravni odnos, niti je isto ljubavna veza, ve jemoralno jedinstvo dve linosti raznog pola. Po Hegelu, ljubav treba da je posledica odluke za

brak.Graansko drutvo predstavlja sumu porodica i obuhvata sve odnose koji se javljaju iz potrebanjihovih. Ti odnosi reguliu linu slobodu, privatnu svojinu, sistem odredaba privatnog prava isistem policijski.Drava nije identina s graanskim drutvom nego je ona jedna via forma. Ona je s gledita pojma ranija od porodice i graanskog drutva, ona je idealna forma kojoj tee ove dve. Hegel tvrenje i negativno dokazuje. Ratovi bi bili nerazumljivi kad bi drava bila identina sgraanskim drutvom, jer se ratom egzistencija drave stavlja nad egzistencijom individua injihovih prava u graanskom drutvu. Poto je drava nad porodicom i graanskim drutvom, poto je ona vlada, to je ona volja, i to je ona izraz opte volje, a ne volje sviju. U njoj semanife stuje generalna volja drutva, a ne univerzalna. Volja izraena u dravi bila biuniverzalna, kad bi drava bila konglomerat individua ili kad bi postajala ugovorom, to


22/38

meutim nije sluaj. Cilj je drave realizacija slobode duha, stoga je drava najviaobjektivacijaobjektivnog duha i forma u kojoj oveanstvo ivi.

FILOZOFIJA ISTORIJE

Hegelova filozofija istorije je najinteresantniji deo njegove filozofije duha i jedan odnajznaajnijih pokuaja filozofije istorije. U njoj je Hegel ideju evolucije potpuno konzekventnoi svesno shvatio, i tvrenje njegovo da evolucije u smislu vremena sukcesije raznih stupnjevarazvia ima samo u oblasti duha, ovde je nalo najjasnijeg i najsjajnijeg izraza. Znanje Hegelovu oblasti svetske istorije veoma je znatno, iako pokazuje ponegde i osetne praznine i netanosti.

Njegove konstrukcije su u pojedinostima na mnogo mesta nategnute, ali ima i konstrukcijatanih, skladnih i veoma interesantnih. Ostvarenje drave je ono to se zbiva u svetskoj istoriji. Po Hegelu, filazof ija istorije ima daodgovori na tri pitanja, l. ta je cilj svetske istorije?, 2. koja su sredstva njena?, i 3. kakav je hodsvetske istorije, ili koji su stupnjevi u razviu oveanstva? Cilj istorije je realizacija slobode duha, ne samo slobode kao spolj anjeg stanja, nego i kaounutranje svesti. Sredstvo kojim se ideja slobode ostvaruje u istoriji jeste drava. Hod svetskeistorije javlja se u raznim stupnjevima razvia koji su predstavljeni u istorijskom ivotu

pojedinih istorijskih naroda. Svetska istorija predstavlja plan koji ima da se izvede, i taj je planotkrivenje boanstva kao ideje u oveanstvu preko pojedinih narodnih duhova. U svetskojistoriji realizira se svetski duh preko duhova pojedinih naroda. Nisu svi narodi nosioci svetskogaduha neg o samo istorijski narodi. Razvie svetskoga duha u toku istorije Hegel dovodi u vezu srazviem pojedinaca, i tako deli istoriju na etiri periode, l. detinjstvo, koje predstavlja Kina, 2.mladost, koju predstavlja Grka, 3. zrelos, koju predstavlja Rim, i 4. starost, koju predstavljaju

hriansko-germanski narodi, s kojima Hegel misli da je istorija zavrena. Svoje ciljeve ostvaruje svetski duh u pojedinim narodima preko pojedinih istorijskih individua.Strasti pojedinaca su sredstvo koje upotrebljava svet ski duh za svoje ciljeve. Linosti, ije strasti

padaju ujedno. s objektivnim ciljevima, predstavljaju velike individualitete. One su u prvom redusredstva kojima svetski duh izvodi svoje ciljeve. Nama izgleda kao da veliki individuumisvojevoljno izvode s voja dela, dok u stvari kroz njih koraa svetski duh. ivot pojedinaca, kojine ive ivotom istorije, srean je, a pozornica istorije nije srea, nego nesrea, to se vidi navelikim linostima. Aleksandar je umro mlad, Cezar je ubijen, a Napoleon proteran. Istorija je pozornica nesree zato to je ona pozornica borbe. A borba je apsolutno nuna da bi bilo progresa. U istoriji vlada proizvoenje novoga, progres, dok u prirodi vlada ponavljanje istogastagnacija. Duh u progresu ide od nesavrenog savrenom, svetski duh je ideja koja se razvija uvremenu, i taj se razvitak karakterie promenljivou. Sa svoje negativne strane ta nam se promenljivost predstavlja kao propast negdanje veliine. Svakog posmatraa ruevinaKartagine, Rima i drugih velikih gradov a obuzima tuga za propalim sjajnim i kulturnim ivotom.Meutim, promenljivost ima i svoju pozitivnu stranu, a to je nestajanje onog to je nie i javljanje viega, s te strane promena nije apsolutna promena (apsolutno iezavanje) ve netoto je sa;uvano u sadanjosti.


23/38

Zemljite na kome se zbiva svetska istorija je Stari svet (Amerika je zemlja budunosti), aSredozemno more centar toga sveta, i zemlje okolo njega prva sedita kulture. Postoje tri glavne epohe u svetskoj istoriji, orijentalna, grko-rimska i germansko- hrianska. Uorijentalnoj epohi je samo jedan slobodan, u grko-rimskoj mnogi, u hriansko-germanskoj svi.Dravna forma prve epohe je despotizam, druge epohe demokratija i aristokratija, tree epohemonarhija (ova je konstrukcija oevidno nategnuta, taniji bi red sa gledita Hegelovog bio,despotizam, aristokratija i demokratija, jer je u despotskoj monarhiji jedan slobodan, uaristokratiji su mnogi slobodni, a u demokratiji svi).U oblasti Orijenta Hegel navodi tri nacije, Kinu, Indiju i Persiju. Kina i Indija ne spadaju uistoriju zato to se ne menjaju, one predstavljaju dva suprotna momenta koji imaju da sesinteziraju: Persijsko carstvo je prva istorijska drava, i to zato to je propalo, a prolaznost jeuslov za progres. Persijska dr ava je propala zato to je morala dati mesto jednoj novoj, viojformi. U drugoj epohi imamo dva istorijska naroda, Grke i Rimljane. Persijanci, Grci i Rimljanisu tri velika naroda i drave koje su zavrile svoj istorijski ivot. U hriansko-germanskoj

periodi nema jednog naroda kao nosioca progresa nego ih je vie, i u njihovoj istoriji postoji progres, ali u okviru samih naroda, svetski duh se tu ne objektivira vie samo u jednom narodu.To je zato to ta epoha predstavlja, po Hegelu, zavretak istorije, jer po njemu nema novogmomenta u istoriji koji bi traio nov narod kao nosioca svoga progresa (ovde Hegel previa da oveanstvo kao celina moe postati nosiocem istorijskog progresa). Spomenuli smo kako Hegedovodi u vezu ove epohe sa ljudskim individualnim razvitkom, po njemu detinjstvo predstavljaKina, deatvo Persija, mladost Grka, zrelost Rim, a starost hriansko-germanski narodi.Samo, veli Hegel, ne treba potpuno identifikovati istorijske epohe sa dobima ivota individuum

postoje samo iz vesne karakterne osobine kod obojih koje se slau. Kina predstavlja princip familijarni, to je drava koja predstavlja jednu veliku porodicu. U njoj jcar sve, otac svih Kineza, najmudriji, najbolji ovek koji je ef religije, koji se brine neprestanoza sve, koji predstavlja duu dravnog organizma. O Kini ima Hegel interesantnih primedaba.Tako po njemu socijalni moral javlja se u Kini kao objektivni sistem drave, u kome ne postojiunutranja svest o nunosti i opravdanosti samoga sistema. U Kini ne postoji plemstvo, negosamo jedan plemi, car. U njoj vlada apsolutna demokratija, jer sistem je istina hijerarhijski idespotski, ali poiva na demokratiji, pred carem su svi jednaki, svaki po sposobnosti moe dazauzme svaki poloaj. Najvei inovnici u Kini su istorici, iji je zadatak da piu istoriju. Poto Kini ne postoji via duhovna svest, to su nauke i umetnosti ostale u njoj na relativno niskomstupnju. Samo se istorijske i filoloke nauke razvijaju. Kineski je moral filozofski (Konfuije). Kontras t Kini je Indija. To je narod, a ne drava, i to zato to u njoj nema drutva, ve postojesamo odeljene kaste. Ova podeljenost predstavlja ist apstraktni princip individualizacije, koji s javlja u oblasti aristokratije, ime se Indija uzdie nad Kinom. Ali ni u njoj princip slobode jone postoji. Dok je Kina zemlja prozainog razuma, dotle je Indija zemlja duha koji sanja,fantazije, oseanja, to se manifestuje u indijskoj poeziji i religiji, koja je u isto doba indijskafilozofija.Istorija u pravom s mislu poinje tek s Persijam, u koju Hegel, ubraja i one narode (Asirce,


24/38

Meane, Vavilonce, Jevreje, Egipane i Feniane) koji ne pripadaju Persiji, i od kojih neki imazaseban i mnogo vii istorijski znaaj od nje. On to ini stoga to posmatra Persijuu dobanajveeg njenog razvitka, za vreme Kira, koji je najedanput uvodi u istoriju gotovo u celomnjenom obimu. Ono to karakterie Persiju, narod Zende, jeste njegova religija, verovanje usvetlost. Hegel nalazi da i sama drava persijska objektivira taj princip, ona predstavlja dravno jedinstvo koje ne unitava delove, ona omoguuje narodima u njoj da mogu manifestovati svoju partikularnu istorijsku vrednost, i u tome je po Hegelu znaaj Persije. O Jevrejima i EgipanimaHegel govori samo utoliko ukoliko to ima veze sa njegovom osnovnom istorijskom koncepcijom(to ne stoji u saglasnosti sa stvarnim istorijskim znaajem tih naroda). Hegel nije znao koliko jstar Egipat, jer tek posle njega postaje prava nauka o Egiptu, mi danas znamo da je Egipat prvaistorijska drava, prvo sedite kulture koje ima znaaj za istorijski proces. Znaaj Egipta poHegeln, meutim, u tome je to Egipat postavlja jedan problem koji je izraen u Sfinksu.Sfinksom, koji je pola ivotinja pola ovek, egipatski duh hoe da izrazi svoju tenju zaslobodom i nemogunost da do te slobode doe, osloboenje oveka od prirode Egipat postavl

kao zadatak koji ima da se rei. Jevrejski narod predstavlja u istoriji svojom religijom ideju duha potpuno odvojenog od prirode,ideju duha u apstraktnoj formi. U jevrejskoj religiji duh je tvorac i u izvesnom smislu gospodar prirode. Meutim, duh treba shvatiti kao neto to je u prirodi, to izlazi iz prirode, to nije nadnjom.Hegel dopunjava znaaj jevrejskog naroda docnije, prelazei na hrianske narode.Preiaz od persijskog carstva ka novim narodima, koji se javljaju kao nosioci istorije, ini poHegelu Egipat, iz egipatskog duha postaje grki. Meutim, ovo je vie jedan ideaian prelaz. Duse javlja u grkom svetu u jednoj vioj formi, kao slobodan duh, ili kao neto to je svesno svojrazlike od prirode. Natpis u hramu boginje Neite u Saisu glasio je, "Ja sam ono to postoji, to j bilo i to e biti, niko nije otkrio moj veo". Grk je tome dodao, "Plod koji sam rodila je Helios(Bog svetl osti)". Na taj nain grki Apolon sa svojom devizom, "ovee, poznaj sebe", postaje, po Hegelu, reenjem zagonetke Sfinksa. Grci predstavljaju doba mladosti oveanstva. Njihova istorija, veli Hegel, poinje jednim azavrava se drugim mladiem (poinje Ahilom a zavrava se Aleksandrom, odakle Hegel izvodistorijsku nunost to je Aleksandar umro mlad!). Grki duh predstavlja slobodu individualiteta,ta sloboda ide do lepote, ali ne dalje, tj. to je sloboda duha koja ne odvaja duh od prirode, ve gostavl ja u harmoninom jedinstvu s prirodom, a to sainjava individualnu lepotu. Taj se elemenagrkog duha javlja u tri forme, kao subjektivno, kao objektivno i kao politiko umetniko delo.Kao subjektivno umetniko delo lepota individualiteta se javlja kao lepo ljudsko telo, kaoobjektivno umetniko delo ona je svet bogova, kao politiko umetniko delo ona je demokratskustav (Hegel naime smatra grko dravno ureenje kao demokratsko, raunajui tu i Spartu, to je netano). Sve forme grkog ivota, i dravnog i drutvenog i duhovnog, samo su ostvarenjeideje individualiteta.Grku istoriju deli Hegel na tri periode, l. perioda do persijskih ratova, 2. do peloponeskihratova, 3. do Aleksandra Velikog i njegovih sledbenika. Svaki istorijski narod, tj. narod koji se


25/38

razvija i propada, ima, po Hegelu, u svome razviu tri periode, l. periodu razvia, u kojoj narod postaje svestan sebe, 2. periodu pobede i veliine, u kojoj dati istorijski narod dolazi u dodir s prethodnim istorijskim narodom, unitava ga i time sebe die, 3. periodu propasti, u kojoj datiistorijski narod dolazi u vezu s buduim istorijskim narodom. Pomenute tri periode grke istorijHegel smatra za identine sa ovim trima optim periodama, pri emu on i makedonsku dravurauna za grku. O drugoj periodi grke istorije Hegel je napravio nekoliko lepih primedaba. U njoj dolaze Grci uvezu s Persijancima, meu njima nastaje borba u kojoj Grci pobeuju. Ta pobeda spada unajvee pobede u svetskoj istoriji. "Nesumnjivo da su vee bitke bivene, ali ove bitke ive veitou uspomeni ne samo istorije naroda, nego i nauke i umetnosti, plemenitog i moralnog. Jer to susvetskoistorijske pobede, one su spasle svetsko obrazovanje i duhovnu mo i oduzele azijatskom

principu svu snagu". Jer Hegeiov kriterijum prave vrednosti jednog naroda u istoriji je, "Neformalna hrabrost niti takozvana zasluga, ve vrednost stvari". I dalje, "Nikada u istoriji nije senadmonost duhovne snage nad masom, i to nad znatnom masom, pokazala u takvom sjaju".

Grka istorija je po njemu najvanija u oveanstvu, grki narod je najvaniji narod. U drugoj periodi grke istorije glavnu ulogu igraju Atina i Sparta . One po Hegelu predstavljaju dvasuprotna principa. Politiki Sparta je u osnovi demokratska kao i Atina, ali je Atina delo duha,Sparta delo jedinstva bez duha. Jer ona predstavlja jednu militarnu dravu u stanju neprestanograta, Atina, meutim, predstavlja demokratiju u najboljem smislu, u kojoj postoji jednakost ikonkurecija, u kojoj individualiteti jai duhom izlaze na povrinu i u mogunosti su da razvijusvoje sposobnosti. Vrhunac svoj dostie Atina u Periklu, koga Hegel smatra za najveegdravnika. Perikle ima sve tri osnovne osobine atinskog duha, lepotu, hrabrost, mudrost. Hegeltvrdi dalje za Perikla da je osniva maritimne moi Atine, to je, meutim, netano, jer je to bioTemistokle.

Osnov grkog duha je sloboda, ali ta sloboda nije jo unutranja sloboda, sloboda individuuma,ova poslednja se, meutim, nunim nainom javlja kao subjektivna sloboda, kao slobodarefleksije, i dejstvuje razorno. Sofisti su prvi predstavnici te slobode kao subjektivnog principakojim se rui tradicija i data realnost. Princip unutranje slobode moe se. meutim, javiti ili ka princip moralne samovolje, kao to je to sluaj kod sofista, ili kao princip objektivnog morala, asa subjektivnom sankcijom, kao kod Sokrata. Atinjani, osuujui Sokrata, u suprotnosti su saobjektivnim principom na kome poiva sama atinska drava, s druge strane opet oni su u pravu, jer za njih je obiaj bio nerazdvojna forma toga principa. U Sparti se tako isto javlja principsubjektivnog morala, ali ka o princip razuzdanog ulnog uivanja. Propadanje Grka poinje od peloponeskih ratova, ovima sleduje makedonsko carstvo, pod Filipom neprijateljsko Grkoj, poAleksandrom stavljeno u slubu Grka. Helenistiku periodu Hegel vrlo malo uzima u obzir, unjoj, meutim, postaju ureenije i obimnije grke drave no to je to ranije bio sluaj i u toj

periodi javljaju se kao samostalne pozitivne nauke.Princip unutranje slobode duha javlja se prvi put u rimskom svetu, ali jo u jednom formalnomobliku, kao apstrak tni princip slobode individuuma, kao sloboda linosti u pravnom smislu(privatno pravo). Korelat ovoj slobodi i ono to njenu realizaciju omoguuje jeste njena
http://www.besplatniseminarskiradovi.com/ISTORIJA/Sparta-i-Atena.htmhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/ISTORIJA/Sparta-i-Atena.htmhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/ISTORIJA/Sparta-i-Atena.htmhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/ISTORIJA/Sparta.htmhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/ISTORIJA/Sparta.htmhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/ISTORIJA/Sparta.htmhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/ISTORIJA/Sparta.htmhttp://www.besplatniseminarskiradovi.com/ISTORIJA/Sparta-i-Atena.htm


26/38

suprotnost, drava. Tako drava i pravo predstavljaju u rimskom svetu dva principa, koji su usu protnosti jedan s drugim i koji se dopunjuju. Individuum postaje slobodan samo time to se potpuno potinjava dravi u svima drugim pravcima. Rim u svetskoj istoriji ima jo jedan znaaa to je to on predstavlja svetsko carstvo, iji je princip drukiji od persijskog. Dok u Persijisvaki narod zadrava svoj individualitet, dotle je Rim nasilnika drava, drava koja unitavaindividualnost drava i naroda, koja je univerzalna. Duhovni ivot je u Rimu vrlo slab uporeensa grkim. Rim je drava proze, tu ovek ima da izvri trudan rad, zato je to doba zrelosti. Od poetka svoga Rim ima u sebi neega nasilnog, on je u poetku drava razbojnika, i taj karakterzadrava kroz celu istoriju (po Hegelu to se vidi i iz naina na koji je Rim doao do prvih ena).Proza rimskog duhovnog ivota ogleda se i u njihovoj religiji, grki bogovi su bogovi poezije,rimski su praktini, njima se Rimljani obraaju samo u nudi, oekujui od njih pomo u praktinom ivotu. Rimsku istoriju Hegel deli na tri periode, l. periodu postanka i razvia rimskog naroda, koja trajedo drugog punskog rata i zavruje se pobedom nad Hanibalom, 2. perioda do osnivanja rimske

carevine, i 3. do propasti njene (pri emu Hegel rauna vizantijsku carevinu za produenjerimske, ne pridajui joj samostalnu ulogu). Prva perioda karakterie se borbama patricija i plebejaca i njihovim relativnim izmirenjem. Zatim se Rim okree spolja, baca se svom snagomna spoljne neprijatelje, i savlauje Kartaginu. U drugoj periodi Rim pokorava okolne narode, au n jemu nastaju graanski ratovi koji pokazuju da Rim ne moe da izmiri suprotnosti drave iindividuuma. Jedino reenje koje ostaje da se ta suprotnost izmiri jeste pribegavanje carskomreimu. Cezar je to video i on je bio sredstvo svetsko-istorijskog razvitka da se to izvede. "Cezar je dvoje uinio, on je izravnao unutranju suprotnost i u isto doba stvorio jednu novu spolja. Jervlada svetom do tada je bila prodrla samo do Alpa, Cezar je otvorio jednu novu pozornicu, on jezasnovao pozornicu koja e sada postati sreditem svetske istorije. Zatim je uinio sebe vladaresveta, borbom koja nije odluena u samom Rimu, nego time to je on ceo rimski svet osvojio".Hegel pravi jednu duhovitu primedbu o Cezarovoj smrti, "Smrt Cezareva nije bila smrtmonarhije, ov a je bila istorijska nunost i morala se javiti." Carstvo predstavlja takoenemogunost da se izmire ona dva momenta, drava i pravo, jer individualnost kao pravnalinost je u carstvu istina potpuno zagarantovana, ali ona gubi svoju politiku slobodu, spolja postaje nula (poto je u carstvu samo jedan politiki slobodan, imperator, a ostali politikoroblje). Ova nereena protivrenost ulazi u samu svest Rimljana, i poto nije bilo mogunosti dase ona rei, ostalo je samo povlaenje njihovog duha u sebe. Doista vii stalei za vreme carstva bavili su se samo svojim privatnim poslovima, naukom i poezijom, pribegli su unutranjemzanimanju. Meutim, kako Rimljani nisu bili produktivni, njihovo zanimanje naukom iumetnou ostalo je sterilno. Pravo spasenje od protivrenosti rimske drave donosi hriaristvo, kojim poinje etvrta periodasvetske istorije, perioda starosti. U hrianstvu se najzad javlja unutranja sloboda duha kao

princip, tu duh, dolazi do svesti o sebi. O Hristu veli Hegel, "Najdublja misao je spojena salinou Hristovom, sa istorijskim i spoljanjim, i u tome je ba veliina hrianske religije, tose ova i pored sve ove dubine lako moe shvatiti od svesti sa spoljanje strane i to ona trai da


27/38

se dublje u nju ue". Vizantiju Hegel ne rauna za predstavnika hrianske slobode i o njoj veli"Vizantijsko carstvo je veliki primer za to kako hrianska religija moe ostati apstraktna kod jednog obrazovanog naroda, ako se organizacija drave i zakona ne rekonstruie po njenom principu". Viz antija se bavi samo dogmatskim prepirkama koje ulaze u samu iroku masu (u potvrdu ega Hegel navodi jedno mesto iz jednog od svetih

Documents

Hegel Filozofija