Naslov originala:J. R. R. TolkienTHE TWO TOWERS, BEING THE SECOND PART OF THE LORDOF THE RINGS

Originally published in the English language by HarperCollinsPublishers Ltd. Under the title The Two Towers © The Trustees ofThe J.R.R. Tolkien 1967 Settlement, 1954, 1966

Izdavač:STYLOS d.o.o. STYLOS ART, Novi Sad STYLOS ART

Prevod s engleskog: Zoran StanojevićPonovna lektura: Zoran Stanojević

Ob ra da: panta, Lena, Dilan Dog & Miss Smi lawww.bal kan do wn lo ad.org

SINOPSISOvo je drugi deo GOSPODARA PRSTENOVA.U prvom delu, Družini Prstena, izloženo je kako je Gandalf Sivi

otkrio da je prsten koji je posedovao Hobit Frodo u stvari JedinstveniPrsten, vladar svih Prstenova Moći. Tu se pripovedalo o bekstvuFroda i njegovih saputnika iz njihovog tihog doma, Okruga, gonjenihužasom Crnih Jahača Mordora, dok naposletku, uz pomoć AragornaŠumara Erjadora, nisu kroz strašne opasnosti stigli do DomaElrondovog u Rivendalu.

Tu je održan veliki Elrondov Savet, na kome je bilo odlučeno dase pokuša uništenje Prstena, a Frodo je imenovan za Prstenonosca.Potom su bili odabrani Saputnici Prstena, koji su imali da mupomognu u poduhvatu: da stigne ako može do Plamen-planine uMordoru, zemlji samoga Neprijatelja, gde je Prsten jedino i mogaobiti raščinjen. U toj družini Aragorn, i Boromir, sin GospodaraGondora, predstavljali su Ljude; Legolas, sin vilinkralja od Mrkešume, bio je tu u ime Vilovnjaka; Gimli, sin Gloina od Samotneplanine, u ime Patuljaka; Frodo sa svojim slugom Semvajsom i dvamlada srodnika, Merjadokom i Peregrinom, predstavljao je Hobite; ibio je tu Gandalf Sivi.

Saputnici su putovali u potaji daleko na sever od Rivendala, dokih, ometene u pokušaju da zimi pređu visoki prevoj Karadrasa,Gandalf ne provede kroz skrivenu kapiju, te uđoše u beskrajnerudnike Morije, u potrazi za putem ispod planina. Tu Gandalf, uokršaju sa jednim stravičnim duhom podzemnog sveta, pade umračnu provaliju. Ali Aragorn, razotkriven kao naslednik drevnihkraljeva Zapada, povede družinu dalje, od Istočne kapije Morije, krozvilovnjačku zemlju Lorijen, i niz Veliku reku Anduin, dok ne dođošedo vodopada Raurosa. A već su bili svesni da njihovo putovanjenadziru uhode, i da ona spodoba Golum, koji je nekada posedovaoPrsten i još žudeo za njim, sledi njihov trag.

Tada je postalo nužno da odluče hoće li skrenuti na istok kaMordoru, ili produžiti sa Boromirom u pomoć Minas Tiritu, glavnomgradu Gondora, u nastupajućem ratu, ili će se razdvojiti. Kada je

postalo jasno da je Nosilac Prstena odlučio da nastavi svojebeznadno putovanje ka zemlji Neprijateljevoj, Boromir je pokušao dase silom dokopa Prstena. Prvi se deo okončao tim potpadanjemBoromirovim pod privlačnu moć Prstena, bekstvom i nestankomFroda i njegovog sluge Semvajsa, i rasturanjem ostatka Družine podiznenadnim napadom Orka-ratnika, nekih u službi MračnogGospodara Mordora, nekih u službi izdajnika Sarumana odIzengarda. Poduhvat Nosioca Prstena je, činilo se, već stiglapropast...

Ovaj, drugi deo, Dve kule, kazuje sada kako je koji od članovaDružine Prstena prolazio, od raspada Družine do dolaska velikeTmine i izbijanja Rata za Prsten, o kome će se pripovedati u delutrećem i poslednjem.

Glava 1.

ODLAZAK BOROMIROV

Aragorn je hitao uz brdo. S vremena na vreme saginjao se dozemlje. Hobiti gaze lako te otisci njihovih stopa nisu čitljivi čak ni zajednog Šumara, ali, nedaleko od vrha, jedan izvor je presecao stazu,i na toj vlažnoj zemlji on ugleda ono što je tražio.

»Pročitao sam tragove valjano«, reče on sebi. »Frodo je otrčaodo vrha brda. Pitam se šta je video tamo? Ali, vratio se istim putem, iotišao niz brdo.«

Aragorn je oklevao. Želeo je da i sam ode na visoko sedište, unadi da će tamo videti nešto što će ga usmeriti u njegovimnedoumicama, ali vreme je letelo. Odjednom skoči napred i odjuri dovrha, preko velikih kamenih ploča, i uz stepenike. Potom, sedeći navisokom sedištu, osmotri. Ali sunce je izgledalo zatamnjeno, a svetmutan i dalek. On se okrete od severa, i opet ka severu, i ne videništa doli dalekih bregova, osim što je u daljini ponovo ugledao velikupticu, poput orla, visoko u vazduhu, gde se lagano u širokimkrugovima spušta ka zemlji.

Dok je gledao, njegove oštre uši uhvatiše zvuke dole u šumama,na zapadnoj strani reke. On se ukoči. Krici su bili tamo, a međunjima, na svoj užas, mogao je da raspozna hrapave glasove Orka.Onda se iznenada dubokim zovom oglasi jedan veliki rog, i njegovajeka udari u bregove i odjeknu u udubinama, dižući se u jednommoćnom poviku iznad urlanja vodopada.

»Rog Boromirov!« uzviknu on. »U nevolji je!« On sunu nizstepenike i odjuri u skokovima duž staze. »Avaj! Zla je kob na meniovoga dana, i sve što učinim na zlo izlazi. Gde li je Sem?«

Dok je jurio povici su bivali sve glasniji, ali je sada rog duvaoslabije i očajnički. Jarosno i kreštavo digoše se krici Orka a doziviroga iznenada se prekidoše. Aragorn se sjuri niz poslednju kosu, alipre no što je uspeo da dosegne podnožje brda zvuci zamreše, a

kada je skrenuo levo i potrčao ka njima povukoše se, i naposletkuviše nije mogao da ih čuje. Izvukavši svoj sjajni mač i vičući Elendil!Elendil! on se, uz kršenje granja, probi između drveća.

Na milju, otprilike od Part Galena, na malom proplanku nedalekood jezera, nađe Boromira. Sedeo je leđima oslonjen uz veliko drvo,kao da se odmara. Ali Aragorn vide da je proboden mnogimcrnoperim strelama; mač mu je još bio u ruci, ali skršen blizubalčaka; njegov rog, rascepljen nadvoje, bio mu je uz bok. MnogiOrci su ležali posečeni, zgomilani svud oko njega i kraj njegovihnogu.

Aragorn kleče kraj njega. Boromir otvori oči i napreže se daprogovori. Konačno naiđoše spore reči. »Pokušao sam da uzmemPrsten od Froda«, reče on. »Žao mi je. Ja sam platio.« Pogled muodluta ka poraženim neprijateljima: dvadeset ih je najmanje ležalo tu.»Oni su otišli: Polušani; Orci su ih odveli. Mislim da nisu mrtvi. Orcisu ih sputali.« On zastade i oči mu se umorno sklopiše. Časakkasnije progovori ponovo.

»Zbogom, Aragorne! Idi u Minas Tirit i spasi moj narod! Ja samizneverio.«

»Ne!« reče Aragorn, uzimajući mu šaku i ljubeći ga u čelo. »Ti sipobedio. Malo ih je zadobilo takvu pobedu. Budi s mirom! Minas Tiritneće pasti!«

Boromir se osmehnu.»Na koju su stranu otišli? Je li Frodo bio tu?« reče Aragorn.Ali Boromir ne progovori ponovo.»Avaj!« reče Aragorn. »Tako ode naslednik Denetora, gospodara

Kule Stražare! Ovo je kraj krajeva. Sada je cela Družina uništena. Jasam onaj koji je izneverio. Uzaludna beše Gandalfova vera u mene.Šta sada da činim? Boromir mi je naložio da idem u Minas Tirit, imoje srce to želi; ali gde su Prsten i Nosilac? Kako da ih nađem ispasem Poduhvat od propasti?«

Klečao je neko vreme, poguren u plaču, držeći i dalje Boromirovušaku. Tako su ga Legolas i Gimli zatekli. Oni su došli sa zapadnihobronaka brda, tiho, prikradajući se između drveća kao da love.Gimli je u ruci imao sekiru, a Legolas svoj dugi nož; sve njegovestrele bile su utrošene. Kada su izbili na proplanak zastali su

zaprepašćeni, i onda su stajali časak, pognuvši glave od bola, jerbilo je očito šta se dogodilo.

»Avaj!« reče Legolas, prišavši Aragornu. »Mi smo gonili i poseklimnogo Orka u šumama, ali bili bismo korisniji ovde. Došli smo kadasmo čuli rog - ali prekasno, čini se. Bojim se da si zadobio smrtnuranu.«

»Boromir je mrtav«, reče Aragorn. »Ja sam nepovređen, jernisam bio ovde s njim. On je pao braneći Hobite, dok sam ja biodaleko na brdu.«

»Hobiti!« povika Gimli. »Gde su oni? Gde je Frodo?«»Ja ne znam«, odvrati Aragorn umorno. »Pre no što je umro,

Boromir mi je rekao da su ih Orci sputali; on je mislio da nisu mrtvi.Ja sam ga bio poslao da prati Veselog i Pipina, ali nisam ga upitaoda li su Frodo i Sem bili s njim; ne dok nije bilo prekasno. Sve štosam ja danas učinio ispalo je naopako. Šta da se čini sada?«

»Prvo se moramo pobrinuti za palog«, reče Legolas. »Nemožemo ga ostaviti da leži ovde kao strvina među ovim odvratnimOrcima.«

»Ali moramo biti hitri«, reče Gimli. »On ne bi želeo da sezadržavamo. Moramo pratiti Orke, ako ima nade da je iko od našeDružine živ zarobljenik.«

»Ali mi ne znamo da li je Nosilac Prstena s njima ili nije«, rečeAragorn. »Treba li da ga napustimo? Ne moramo li najpre tražitinjega? Zao je izbor sada pred nama!«

»Onda učinimo prvo ono što moramo učiniti«, reče Legolas.»Nemamo ni vreme ni alat da pokopamo našeg sadruga kakodolikuje, ili da dignemo humku nad njim. Jedan kameni beleg; tobismo mogli da sagradimo.«

»Taj bi posao bio težak i dugotrajan: kamenje kakvo bismo mogliupotrebiti tek je pokraj vode«, reče Gimli.

»Onda hajde da ga položimo u jedan čamac s njegovim oružjem,i oružjem njegovih poraženih neprijatelja«, reče Aragorn.»Uputićemo ga vodopadima Raurosa i dati ga Anduinu. RekaGondora će se bar postarati da nikakvo zlo stvorenje ne obeščastinjegove kosti.«

Oni brzo pretražiše tela Orka, sakupljajući njihove mačeve,rascepljene šlemove i štitove na jednu hrpu.

»Gledajte!« povika Aragorn. »Ovde nalazimo znake!« On izvučeiz gomile strašnog oružja dva noža listolikih sečiva, izgravirana nadrevni način zlatno i crveno, a tražeći dalje nađe i kanije, crne,optočene malim crvenim draguljima. »Nikakvo oruđe Orka to nije!«reče on. »Njih su nosili Hobiti. Bez sumnje su ih Orci opljačkali, ali suse plašili da zadrže ove noževe, prepoznajući ih kao ono što onijesu: delo Zapadnih Strana, začarano Mordoru na propast. Daklesada, ako su još živi, naši prijatelji su bez oružja. Uzeću ove stvarinadajući se, uprkos svemu, da ću ih vratiti.«

»A ja ću«, reče Legolas, »uzeti sve strele koje mogu da nađem,jer moj tobolac je prazan.« On potraži u gomili i na zemlji unaokolo inađe nemalo neoštećenih i dužih od onih strela kakve su Orciobičavali da upotrebljavaju. On ih zagleda pažljivo.

Aragorn pogleda pobijene i reče: »Ovde leže mnogi koji nisunarod Mordora. Neki su sa Severa, od Maglenih planina, ako ja ištaznam o Orcima i njihovim vrstama. A ovde su i drugi koji su mi strani.Njihova oprema uopšte nije kakav je običaj u Orka!«

Bilo je tu četiri bauk-ratnika većega rasta, crnoputih, kosookih,zdepastih nogu i velikih šaka. Bili su naoružani kratkim mačevimaširokih sečiva, ne zakrivljenim sabljama uobičajenim kod Orka, i imalisu lukove od tisovine, po dužini i obliku poput lukova Ljudi. Naštitovima su nosili čudan znak: malu belu šaku u središtu crnogpolja, a na čeonom delu njihovih gvozdenih šlemova bila je usađenajedna S-runa, izrađena od nekog belog metala.

»Nisam ove znake video ranije«, reče Aragorn. »Šta li znače?«»S kao Sauron«, reče Gimli. »To je lako pročitati.«»Ne!« reče Legolas. »Sauron ne upotrebljava vilin-rune.«»Niti se koristi svojim pravim imenom, niti dopušta da ono bude

napisano ili izgovoreno«, reče Aragorn. »I ne upotrebljava belo. Orciu službi Barad-dura koriste znak Crvenog Oka.« On je stajao zatrenutak zamišljen. »S kao Saruman, držim«, reče najzad. »Zlo je nadelu u Izengardu, i Zapad više nije bezbedan. Onako je kako seGandalf bojao: nekim načinom izdajnik Saruman je pribavio vesti onašem putovanju. Verovatno zna i za Gandalfovu pogibiju. Gonioci iz

Morije možda su izmakli budnosti Lorijena, ili su se možda klonili tezemlje i stigli do Izengarda drugim putevima. Orci putuju brzo. AliSaruman ima mnoge načine da dozna novosti. Da li se sećate onihptica?«

»Pa, mi nemamo vremena da premišljamo o zagonetkama«, rečeGimli. »Hajde da odnesemo Boromira!«

»Ali posle toga moramo odgonetati zagonetke, ako treba daispravno odaberemo smer«, odvrati Aragorn.

»Možda ne postoji pravi smer«, reče Gimli.

Uzevši sekiru, Patuljak odseče nekoliko grana. Njih vezašetetivama lukova, i na taj okvir prostreše ogrtače. Na toj gruboj nosiljciodnesoše telo svoga saputnika do obale, zajedno s onim trofejima iznjegove poslednje bitke koje su izabrali da otpošlju uz njega. Bio jeto kratak put, a ipak našli su da nije i lak poduhvat, jer Boromir je bioi visok i krupan čovek.

Kraj obale Aragorn ostade da čuva nosiljku, dok su Legolas iGimli pohitali pešice nazad do Part Galena. Bila je tu milja ili više, ipotrajalo je dok su se vratili, hitro terajući veslima dva čamca dužobale.

»Ima jedna čudna priča da se ispriča!« reče Legolas. »Samo dvačamca su bila na obali. Nismo mogli da nađemo nikakvog tragatrećem.«

»Jesu li Orci bili tamo?« zapita Aragorn.»Nismo im videli nikakvog traga«, odgovori Gimli. »A Orci bi uzeli

ili uništili sve čamce, i prtljag takođe.«»Osmotriću tle kad dođemo tamo«, reče Aragorn.Tad položiše Boromira sred čamca koji je imao da ga odnese

daleko. Sivu kapuljaču i vilin-ogrtač saviše i podmetnuše mu podglavu. Očešljaše njegovu dugu tamnu kosu, i urediše mu je naramenima. Zlatni pojas Lorijena sijao mu je oko struka. Kalpakstaviše pokraj njega, a preko krila mu polegoše rascepljeni rog,balčak i krhotine njegovog mača; pod stopala mu položiše mačeveneprijatelja. Potom, učvrstivši pramac za krmu drugoga čamca,povukoše ga u vodu. Veslali su tužno duž obale i, skrenuvši u kanalbrzog toka, prošli zeleni travnjak Part Galena. Strmi bokovi TolBrandira sjajili su; bila je sredina popodneva. Dok su išli ka jugu,

para Raurosa, kao zlatna izmaglica, digla se i svetlucala ispred njih.Obrušavanje i grmljavina vodopada pokretali su vazduh bez daškavetra.

Oni tužno pustiše pogrebni čamac. Boromir je počivao tu, miran,klizeći nedrima vode. Stihija ga uze dok su oni svoj čamac zadržavaliveslima. Plutao je pokraj njih i, lagano, njegov čamac ode,iščezavajući do tamne tačke naspram zlatne svetlosti, a ondaodjednom nestade. Rauros je urlikao neizmenjeno. Reka je uzelaBoromira, sina Denetorovog, i on više ne bi viđen u Minas Tiritu gdestoji, kako je običavao, na Beloj kuli ujutro. Ali u Gondoru, u potonjimdanima, dugo se kazivalo da je vilin-čun jahao vodopadima izapenušenim virom, i odneo ga naniže kroz Ozgilijat, i pokraj mnogihušća Anduina, napolje u Veliko more, u noći pod zvezdama.

Neko vreme tri saputnika su ćutala gledajući za njim. OndaAragorn prozbori. »Oni će ga izgledati sa Bele kule«, reče, »ali se onneće vratiti sa planina ili sa mora.« Potom lagano zapeva:

Kroz Rohan preko blatišta, i gde visokih trava su polja,Zapadni Vetar dolazi, hodi oko zidova spolja.»Kakvi su glasi sa Zapada, o vetre lutajući, kakva vest niz tebemi ide?Da li Boromira Visokog uz mesec ili zvezde ti vide?«»Videh ga gde jaše sedam struja, vodama što su prostrane, sive;Videh ga, hodaše Zemljama pustim, dok ne napusti žive.U Senke Severa ode. Ja ga tad ne videh više.Severni vetar možda ču dozive roga što od mene se skriše.«»O Boromire! Sa visokih zidina na zapad pogled mi bludi,Ali ti ne dođe iz pustih zemalja gde nema Ljudi.«

Onda Legolas zapeva:

Od ušća Mora Južni Vetar leti, od peščanih brda i stenja;Plač galebova donosi, u jecaj ga na kapiji menja.»Kakve vesti sa Juga, o Vetre što uzdišeš, donosiš ti meni uveče?Gde se zadržao Boromir Lepi? Ja patim, a vreme teče.«»Ne pitaj mene gde on biva, tako mnoge tu kosti leže

Na belim obalama i tamnim obalama, pod nebom što ga olujareže;Toliko ih je prošlo niz Anduin da nađu More u peni.Pitaj Severni Vetar o onima što ih on šalje k meni!«»O Boromire! Izvan kapije ka moru put ide južno,Ali ti ne dođe iz usta sivoga mora uz galebova kričanje tužno.«

Onda je Aragorn pevao dalje:

Od Kapije kraljeva Severni Vetar jaše, kraj vodopada što se uzurlik sliva:Jasan i hladan oko kule, rog njegov gromki doziva.»Kakve mi vesti sa Severa, O moćni Vetre, donosiš danas uskutu?Kakve vesti o Boromiru Smelom? Jer dugo već on je na putu.«»Pod Amon Henom ja mu čuh povik. Mnogi mu dušmanin tu usmrt ode.Njegov štit rascepljeni, njegov mač skršeni, doneli su do vode.Glave tako gorde, lica tako lepa, položiše ga da počine posleboja,I Rauros, zlatni Rauros-slapovi, uzeše ga u nedra svoja.«»O Boromire! Kula straže pogledi na sever će večno da trajuKa Raurosu, zlatnom Rauros-slapu, dok dani ne stignu kraju.«

Tako okončaše. Potom okretoše čamac, i veslali su svombrzinom koju su mogli da postignu protiv struje nazad do PartGalena.

»Ostavili ste Istočni Vetar meni«, reče Gimli, »ali ja ništa nećureći o njemu.«

»Tako i treba da bude«, reče Aragorn. »U Minas Tiritu trpe IstočniVetar, ali ne traže od njega vesti. Nego, sada kad je Boromir krenuosvojim putem, i mi moramo hitati da odaberemo svoj.«

Istražio je zelenu livadu, brzo ali temeljito, sagibajući se često dozemlje.

»Nikakvi Orci nisu bili na ovom tlu«, reče on. »Ništa drugo seinače ne može razaznati pouzdano. Svi naši tragovi su ovde,ukrštaju se ponovo i ponovo. Ne mogu reći da li se iko od Hobita

vraćao otkad je potraga za Frodom počela.« On priđe obali, blizumesta gde je potočić curkao u reku. »Ovde ima nešto jasnihotisaka«, reče on. »Jedan Hobit je ugazio ovde u vodu i nazad, ali nemogu da odredim koliko davno.«

»Kako onda tumačiš tu zagonetku?« zapita Gimli.Aragorn ne odgovori odmah, nego se vrati do logora i pogleda

prtljag. »Dva ranca nedostaju«, reče on, »a jedan je sigurno Semov:taj je bio prilično velik i težak. Ovo je, dakle, odgovor: Frodo je otišaočamcem, a njegov sluga se zaputio s njim. Frodo se, mora biti, vratiopošto smo svi otišli. Ja sam sreo Sema kako ide uzbrdo i rekao muda me sledi, ali on očito nije tako učinio. Pogodio je naum svogagospodara i vratio se ovamo pre no što je Frodo otišao. Nije mu bilolako da ostavi Sema za sobom!«

»Ali zašto bi on nas ostavio za sobom, i to bez reči?« reče Gimli.»To je bio čudan postupak!«

»I hrabar postupak«, reče Aragom. »Sem je bio u pravu, mislim.Frodo nije želeo da povede nekog prijatelja sa sobom u smrt uMordoru. Ali je znao da on sam mora ići. Nešto se dogodilo poštonas je ostavio, nešto što je nadvladalo njegov strah i nedoumicu.«

»Možda je potera Orka naišla na njega pa je pobegao«, rečeLegolas.

»On je pobegao, svakako«, reče Aragorn, »ali, držim, ne odOrka.« U čemu je video razlog Frodove iznenadne odluke i bekstvaAragorn ne kaza. Poslednje reči Boromirove dugo je čuvao utajnosti.

»Pa, ovoliko je sad bar jasno«, reče Legolas: »Frodo više nije naovoj strani reke: samo je on mogao uzeti taj čamac. A Sem je s njim;samo on bi uzeo svoj ranac.«

»Onda treba da odlučimo«, reče Gimli, »ili da uzmemo preostaličamac, ili, pak, da sledimo Orke pešice. Malo je nade i ovako ionako. Već smo izgubili dragocene sate.«

»Pustite me da razmislim!« reče Aragorn. »I neka bi bilo da sadnačinim pravilan izbor, i izmenim zlu kob ovog nesrećnog dana!«Stajao je ćuteći časak. »Slediću Orke«, reče konačno. »Ja bih vodioFroda do Mordora, i išao s njim do kraja, ali ako ga sada tražim udivljini moram zarobljenike prepustiti mukama i smrti. Moje srcenajzad govori razgovetno: sudbina Nosiočeva nije više u mojim

rukama. Ova Družina odigrala je svoju ulogu. A ipak, mi koji smopreostali ne možemo napustiti drugove dok je još snage u nama.Hodite! Idemo. Ostavite sve čega se možemo lišiti! Jurićemodanonoćno!«

Oni izvukoše poslednji čamac i odnesoše ga do drveća. Podnjega staviše stvari koje im nisu bile potrebne i koje nisu mogli daodnesu. Potom napustiše Part Galen. Popodne je već iščezavalokada su stigli nazad do proplanka gde je Boromir pao. Tu pronađošetrag Orka. Nije bilo potrebno mnogo veštine da se on nađe.

»Nikakav drugi narod toliko ne izgazi«, reče Legolas. »Čini se dauživaju da saseku i obore rastinje koje im čak i nije na putu.«

»Ali idu velikom brzinom, pri svemu tome«, reče Aragorn, »i neumaraju se. A kasnije ćemo možda morati da tražimo put pokrajevima tvrdim i ogolelim.«

»No, za njima!« reče Gimli. »I Patuljci mogu da idu hitro, a neumaraju se brže od Orka. Ali, biće to duga potera: oni imaju velikuprednost.«

»Da«, reče Aragorn, »svima će nam trebati izdržljivost Patuljaka.Ali, hajdemo! S nadom ili bez nade, pratićemo trag neprijatelja. Iteško njima ako se pokažemo brži! Izvešćemo takvu poteru da će jesmatrati čudom među trima rodovima: Vilovnjacima, Patuljcima iLjudima. Napred, Tri Lovca!«

Poput jelena, on skoči napred. Jurio je između stabala. Napred inapred vodio ih je, neumoran i hitar sada kad je konačno doneoodluku. Sume oko jezera ostaviše za sobom. Uspinjali su se dugimkosama, tamnim, oštro ocrtanim naspram neba već crvenog odsunčevog zalaska. Spusti se tmina. Oni zaminuše; sive seni ukamenitom kraju.

Glava 2.

JAHAČI ROHANSKI

Tama se spuštala. Izmaglica je ležala za njima, između drvećaniže dole, i svijala se na bledim rubovima Anduina, ali nebo je bilovedro. Zvezde se pojaviše. Mesec koji je rastao plovio je na zapadu,i senke stenja bile su crne. Stigli su do podnožja kamenitih bregova ikoračali su sporije jer trag više nije bilo lako pratiti. Tu su visije EminMuila išle od severa ka jugu u dva duga nepravilna lanca. Zapadnestrane oba lanca bile su im strme i mučne, ali istočne kose bile sublaže, izbrazdane mnogim jarcima i uskim jarugama. Cele noći trisaputnika su se verali ovom grebenastom zemljom, uspinjući se uzhrbat prvog i najvišeg lanca, i dole, u tminu duboke zavojite doline nadrugoj strani.

Tu, u još hladnom času pred zoru, počinuše zakratko. Mesec jeodavno sišao ispred njih, zvezde su svetlucale nad njima; prvasvetlost dana još se nije pomolila na tamnim brdima iza njih. Začasak Aragorn je bio u nedoumici: trag Orka spuštao se u tu dolinu,ali je tu nestajao.

»Na koju stranu bi oni krenuli, šta misliš?« reče Legolas. »Nasever, da se dohvate puta ka Izengardu, ili Fangornu, ako je to njihovcilj, kako ti smatraš? Ili na jug, da izbiju na Entvoš?«

»Oni neće udariti ka reci, kome god cilju da idu«, reče Aragorn.»A, izuzev ako je mnogo šta pošlo po zlu u Rohanu, i ako je moćSarumanova silno porasla, oni će preko polja Jahača od Rohanauhvatiti najkraći put koji mogu da nađu. Tragajmo prema severu!«

Dolina je išla kao kameni valov između izbrazdanih bregova, ajedan kapavi potok je tekao među gromadama na dnu. Litica im semrgodila zdesna; sleva su se dizale sive kose, mutne i senovite ukasnoj noći. Produžiše dalje milju ili više ka severu. Pognut ka tlu,Aragorn je tragao među neravninama i jarugama koje su vodile

naviše u zapadni lanac. Legolas je nešto isprednjačio. Iznenada,Vilovnjak uzviknu, a ostali mu pritrčaše.

»Već smo stigli neke od onih koje lovimo«, reče on. »Gledajte!«Pokazao je, i oni videše da ono što su isprva smatrali stenjem upodnožju kose jesu nagomilana tela. Pet mrtvih Orka ležalo je tamo.Oborilo ih je mnogo surovih udaraca, a dvojici behu odrubljeneglave. Zemlja je bila vlažna od njihove tamne krvi.

»Evo još jedne zagonetke!« reče Gimli. »Ali za nju je potrebnasvetlost dana, a na to ne možemo čekati.«

»A ipak, kako god da odgonetaš, to ne izgleda beznadno«, rečeLegolas. »Neprijatelji Orka su, po svoj prilici, naši prijatelji. Da liikakav narod prebiva u ovim brdima?«

»Ne«, reče Aragorn. »Jahači Rohanski retko dolaze ovamo, adaleko je do Minas Tirita. Može biti da je neka družina Ljudi lovilaovde iz razloga koje mi ne znamo. Ja ipak mislim da nije.«

»Šta misliš da jeste?« reče Gimli.»Mislim da je neprijatelj poveo vlastitog neprijatelja sa sobom«,

odgovori Aragorn. »Ovo su Severni Orci iz dalekih krajeva. Međupobijenima nema nijednoga od onih ogromnih Orka sa čudnimoznakama. Došlo je do svađe, držim; to nije neuobičajeno kod toggadnog naroda. Možda je bila kakva rasprava o putu.«

»Ili o zarobljenicima«, reče Gimli. »Nadajmo se da nisu i oni ovdenašli kraj.«

Aragorn pretraži tle u širokom krugu, ali nikakvi drugi tragovi bitkenisu se mogli naći. Oni produžiše. Nebo na istoku već je bledelo;zvezde su trnule, a siva svetlost lagano je rasla. Nešto dalje naseveru naiđoše na jednu uvalu u kojoj je majušni potok, padajući ikrivudajući, usekao kamenitu stazu ka dolini. U njoj je raslo neštožbunja, a na njenim stranama bilo je čuperaka trave.

»Najzad!« reče Aragorn. »Evo tragova koje tražimo! Uz ovuvododerinu: tim su putem Orci otišli posle rasprave.«

Gonioci se tad hitro okretoše, i pratili su ovu novu stazu. Kao dasu osveženi posle celonoćnog počinka, skakali su s kamena nakamen. Konačno stigoše do slemena tog sivog brda i iznenadnipovetarac dunu im u kosu i unese nemir u njihove ogrtače: hladnivetar zore.

Osvrnuvši se, videše preko reke daleka zažarena brda.

Dan skoči u nebo. Crveni rub sunca diže se iznad ramenamračne zemlje. Ispred njih, na zapadu, svet je ležao nepomičan,bezobličan i siv; ali još dok su oni gledali, senke noći se rasplinuše, avratiše se boje budnoga sveta: zeleno poteče preko prostranihrohanskih livada; bele magle treperile su u vodolinama, a dalekonalevo, na trideset i više liga, plave i purpurne stajale su Beleplanine, uzdižući se u šiljcima od ugljena, sa vrhom od svetlucavihsnegova zarudelih od ruže jutra.

»Gondor! Gondor!« zavika Aragorn. »Voleo bih da sam te nanovougledao u srećnijem času! Još se moj put ne pruža na jug ka tvojimsjajnim potocima.

Gondore! Gondore, između Planina i Mora što si stao!Vetar je Zapadni duvao tu; svetlost Srebrnog Drveta kaoSjajna kiša padaše u vrtovima kraljeva davnine.O zidine gorde! O krila krune i zlato trona! Kula beline!O Gondore, Gondore! Hoće li miline Srebrnog Drveta kaoI Vetar Zapadni Ljudi opet smotriti tu gde si stao?

Sada hajdemo!« reče on, otržući oči od juga, i gledajući na zapadi sever ka putu kojim je morao da ide.

Prevoj na kome su stajali saputnici spuštao se strmo prednjihovim nogama. Dole, na dvadeset i više hvati, bio je širok ineravan ispust koji se završavao naglo na rubu jedne okomite litice:Istočnog zida Rohana. Tako se okonča Emin Muil, i zelene ravniceJahača Rohanskih pružiše se pred njima sve dokle je pogleddosezao.

»Gledajte!« uzviknu Legolas, pokazujući naviše u bledo nebo.»Tu je opet onaj orao! Veoma je visoko. Izgleda da sada odleće, odove zemlje nazad na sever. Kreće se velikom brzinom. Gledajte!«

»Ne, čak ni moje oči ne mogu da ga vide, dobri moj Legolase«,reče Aragorn. »On mora da je zbilja visoko. Pitam se šta je njegovzadatak, ako je to ona ista ptica koju sam ja video ranije. Ali gledajte!Vidim nešto što nam je bliže i preče; nešto se kreće ravnicom!«

»Mnogo šta«, reče Legolas. »To je velika četa pešaka, ali više nemogu da kažem, a ni da vidim kakva bi to vrsta življa mogla biti. Oni

su mnogo liga dalje: dvanaest, rekao bih; ali jednoličnost ove ravniceteško je izmeriti.«

»Ja mislim, ipak, ne treba nam više nikakav trag da nam kažekojim putem da idemo«, reče Gimli. »Nađimo kakvu stazu naniže, dopolja, što kraću.«

»Sumnjam da ćeš naći stazu kraću od one koju su Orciodabrali«, reče Aragorn.

Sada su sledili svoje neprijatelje pri jasnoj svetlosti dana. Činilose da su Orci navalili napred najvećom mogućom brzinom.Povremeno, progonitelji su nalazili stvari ispuštene ili odbačene:torbe sa hranom, kore i okrajke tvrdog sivog hleba, pocepan siviogrtač, tešku, gvožđem potkovanu cipelu razvaljenu na stenju. Tragih je vodio na sever duž vrha strmine, i najzad stigoše do dubokerascepine koju je u kamen urezao jedan potok što je bučno prskaodole. Tom uzanom jarugom spuštala se u ravnicu jedna gruba staza,kao strmo stepenište.

Na dnu, sa čudnom naglošću, izbiše na travu Rohana. Bujala jekao kakvo zeleno more do samog podnožja Emin Muila. Potok jenestajao u dubokom rastinju grbača i vodenog bilja, i čuli su ga kakožubori u zelenim tunelima niz duge blage kose prema močvaramadoline Entvoša u daljini. Izgledalo je da su zimu ostavili sa sobom dase grčevito drži za bregove iza njih. Ovde je vazduh bio blaži i topliji,i blago mirisav, kao da se proleće već pokretalo, a sok ponovo tekaou biljkama i lišću. Legolas udahnu duboko kao neko ko ispija dubokgutljaj posle duge žeđi u goletima.

»Ah zeleni miris!« reče on. »To je bolje od dugog sna. Trčimo!«»Lake noge ovde mogu hitro da trče«, reče Aragorn. »Hitrije,

može biti, nego gvožđem potkovani Orci. Sada imamo priliku dasmanjimo njihovu prednost!«

Išli su u koloni po jedan, trčeći kao lovački psi na svežem tragu, aodlučnost im je blistala u očima. Skoro pravo ka zapadu širok otkosOrka u maršu ugazio je svoj ružni trag; slatka rohanska trava bila jenagnječena i pocrnela gde su oni prošli. Ubrzo Aragorn uzviknu iskrete u stranu.

»Stanite!« povika. »Ne sledite me još!« On otrča brzo desno,dalje od glavnog traga, jer video je otiske stopa koji su išli tamo

odvajajući se od ostalih; tragove malih neobuvenih stopala. Ovi,međutim, nisu stigli daleko a već su se ponovo ukrstili s otiscimaOrka, koji su takođe izašli iz glavnog traga straga i ispred, a ondaoštro savili ponovo nazad i izgubili se u utabanom prostoru. Nanajudaljenijoj tački Aragorn se saže i podiže nešto iz trave; potompojuri nazad.

»Da«, reče on, »sasvim su jasni: otisci stopa nekog Hobita.Pipinovi, mislim. On je manji od onog drugog. A pogledajte ovo!« Ondiže jednu stvar koja zasvetluca na sunčanoj svetlosti. Izgledala jekao tek otvoreni list bukve, lepa i čudna u toj ravnici bez drveća.

»Kopča od vilin-ogrtača!« uzviknuše Legolas i Gimli uglas.»Ne pada uzalud lišće Lorijena«, reče Aragorn. »Ovo nije palo

slučajno. Ovo je bačeno kao znak onome ko bi mogao slediti. Jamislim da je Pipin zato istrčao iz ovog traga.«

»Onda je bar on živ«, reče Gimli. »I mogao je da upotrebi svojupamet i noge. To bodri. Ne pratimo ih uzalud.«

»Nadajmo se da nije previše skupo platio svoju smelost«, rečeLegolas. »Hajdemo. Idemo dalje! Pomisao na taj veseli mali živaljkoga gone kao stoku sažiže mi srce.«

Sunce se ispelo do podneva, a onda otplovilo lagano niz nebo.Laki oblaci izađoše iz mora na dalekom jugu i povetarac ih razveja.Sunce potonu. Straga, senke ispružiše duge ruke sa istoka. Goniocisu istrajno išli dalje. Jedan dan je prošao otkako je Boromir pao, aOrci su još bili daleko ispred. Ni traga od njih nije se više moglovideti na ravnicama.

Kada se senka noći već okupljala oko njih, Aragorn stade. Samodva puta u maršu toga dana odmarali su se zakratko; dvanaest ligaležalo je već između njih i istočnog zida na kome su stajali u zoru.

»Suočavamo se konačno sa jednom teškom odlukom«, reče on.»Da li da se odmaramo noću, ili da idemo dalje dok nam volja isnaga traju?«

»Ako se naši neprijatelji ne odmaraju, oni će nas ostaviti dalekoza sobom zastanemo li da spavamo«, reče Legolas.

»Valjda čak i Orci moraju zastati na ovom maršu?« reče Gimli.»Orci retko putuju pod otvorenim nebom i po suncu, a ipak ovi su

tako učinili«, reče Legolas. »Svakako neće počivati preko noći.«

»Ali, ako idemo noću, ne možemo pratiti njihov trag«, reče Gimli.»Ovaj trag je prav, i ne skreće ni desno ni levo dokle god moje

oči mogu da dosegnu«, reče Legolas.»Možda bih vas ja mogao voditi u nagađanje kroz tamu i držati se

pravca«, reče Aragorn, »ali ako mi zastranimo ili oni skrenu, kadsvetlost dođe moglo bi biti dugog dangubljenja pre no što se tragponovo nađe.«

»Uz to«, reče Gimli, »samo danju možemo da vidimo da li nekitragovi vode ustranu. Kad bi neki zarobljenik pobegao, ili ako bi ganosili, ka jugu, uzmimo, do Velike reke, prema Mordoru, mogli bismoproći te tragove a da to nikad ne saznamo.«

»To je istina«, reče Aragorn. »Ali ako sam onamo nazad valjanopročitao znake, Orci od Bele Ruke su preovladali i čitava ta družinauputila se ka Izengardu. Njihov sadašnji smer to mi potvrđuje.«

»A ipak bilo bi ishitreno biti siguran u njihove odluke«, reče Gimli. »I šta ćemo sa bekstvom? U tami bismo prošli znake koji su teodveli do te kopče.«

»Orci će biti dvostruko oprezniji, a zarobljenici još umorniji«, rečeLegolas. »Neće biti nikakvog ponovnog bežanja ako ga mi neomogućimo. Kako da se to učini ne može se prosuditi; prvo moramoda ih stignemo.«

»A ipak, čak ni ja, Patuljak od mnogih putovanja, i ne ponajmanjekrepak od mog naroda, ne mogu da jurim celim putem do Izengardabez ikakvog prekida«, reče Gimli. »I meni srce izgara, i želeo bih dapođem što skorije, ali sada moram da se malo odmorim da bih juriobolje. A ako se odmaramo, onda je ova gluva noć vreme da toučinimo.«

»Ja rekoh da je to teška odluka«, reče Aragorn. »Kako daokončamo ovu raspravu?«

»Ti si naš vodič«, reče Gimli, »i vičan lovu. Ti ćeš odlučiti.«»Srce mi zapoveda da idem dalje«, reče Legolas. »Ali moramo

ostati zajedno. Držaću se tvog saveta.«»Prepuštate biranje lošem biraču«, reče Aragorn. »Otkako smo

prošli kroz Argonat, moji izbori su pošli po zlu«. On zaćuta, gledajućidugo na sever i zapad u noć koja se spuštala.

»Nećemo ići po tami«, reče konačno. »Opasnost od previđanjatraga ili drugih događaja izgleda mi veća. Da mesec daje više

svetlosti, koristili bismo se njome, ali, avaj, on rano zalazi, i još jemlad i slab.«

»A noćas je skriven, u svakom slučaju«, promrmlja Gimli. »Danam je samo Gospodarica dala neko svetlo, onakav poklon kakav jedarovala Frodu!«

»Taj će biti potrebniji tamo gde je podaren«, reče Aragorn. »Nanjegovim plećima istinski leži ovaj Poduhvat. Naš je tek malenkost uvelikim delima ovoga vremena. Jedna zaludna potera od početka,može biti, što nikakav moj izbor ne može pokvariti ili popraviti. Pa, jasam izabrao. Stoga iskoristimo ovo vreme što najbolje možemo!«

On se pruži na tle i odmah pade u san, jer nije spavao od noćipod senkom Tol Brandira. Pre zore, probudio se i ustao. Gimli je jošbio duboko u snu, ali Legolas je stajao, zagledan ka severu, u tminu,zamišljen i tih kao kakvo mlado stablo u noći bez vetra.

»Oni su daleko«, reče on tužno, okrenuvši se Aragornu. »Znam udubini srca da se nisu odmarali ove noći. Samo neki orao mogao biih sada stići.«

»Ipak ćemo ih i dalje pratiti kako uzmognemo«, reče Aragorn.Sagnuvši se, on probudi Patuljka. »Hodi! Moramo ići«, reče. »Tragstari.«

»Ali još je mrak«, reče Gimli. »Čak ni Legolas sa kakvog vrhabrda ne bi mogao da ih vidi dok sunce ne izađe.«

»Bojim se da su iščezli iz mog vida bilo sa brda ili iz ravnice,ispod meseca ili sunca«, reče Legolas.

»Gde vid malakše, tle nam može doneti glase«, reče Aragorn.»Ova zemlja mora da stenje pod njihovim mrskim stopalima.« On sepruži na tle i priljubi uvo uz rudinu. Tu je ležao nepomično tolikodugo da se Gimli pitao nije li obamro ili ponovo pao u san. Zora dođetrepereći; siva svetlost lagano se širila oko njih. Najzad se on podižei prijatelji su mogli da mu vide lice: bilo je bledo i napeto, a pogledmu je bio brižan.

»Glasi zemlje mutni su i zbrkani«, reče on. »Ništa ne hoda njomena mnogo milja oko nas. Slabašne i daleke su stope našihneprijatelja. Ali glasna su kopita konja. Dolazi mi na um da sam ihčuo još dok sam u snu ležao na tlu, i oni su uznemiravali mojesnove: konji što galopiraju, odlazeći na zapad. Ali sada se oni

odmiču sve dalje od nas, na sever. Pitam se šta se to događa u ovojzemlji!«

»Hajdemo!« reče Legolas.

Tako je otpočeo treći dan njihove potere. Tokom svih dugihčasova oblaka i hirovitog sunca oni jedva da su zastali, sad hodajućidugim koracima, sad trčeći, kao da nikakav umor ne može dazaprete vatru koja ih je izgarala. Retko bi izustili koju reč. Išli supreko te prostrane pustare a vilin-ogrtači su im iščezavali nasprampozadine od sivozelenih polja; čak i na oštroj svetlosti podnevaopazile bi ih malo koje oči, sem vilovnjačkih, dok ne priđu blizu.Često su u srcima zahvaljivali Gospodarici Lorijena na darovanomlembasu, jer od njega su mogli jesti i naći nove snage i dok su trčali.

Celoga dana trag njihovih neprijatelja vodio je pravo napred, naseverozapad, bez prekida ili zaokreta. Kada se dan još jednomprimakao kraju, oni stigoše do dugih kosa bez drveća, gde se zemljauzdizala, narastajući ka liniji niskih grbavih visoravni pred njima. TragOrka bivao je sve slabiji kako je savijao na sever ka ovima, jer je tiepostalo tvrđe, a trava niža. Daleko nalevo reka Entvoš je krivudala,srebrna nit na zelenom tlu. Nikakav stvor u pokretu nije se mogaovideti. Često se Aragorn čudio što ne vide traga ni zveri ni čoveku.Boravišta Jahača Rohanskih bila su većinom mnogo liga dalje najug, pod šumovitim slemenima Belih planina, sada skrivenih uizmaglici i oblacima; a ipak, Gospodari Konja držali su ranije mnogakrda i ergele u Istemnetu, ovom istočnom području njihovogkraljevstva, i tuda su pastiri lutali često, živeći u logoru i podšatorom, čak i u zimsko doba. Ali sada je sva ta zemlja bila pusta, ivladala je neka tišina koja se nije činila mirnodopskom.

U sumrak oni zastadoše ponovo. Sada su već dva puta podvanaest liga bili prešli preko ravnica Rohana i zid Emin Muila bio jeizgubljen u senkama istoka. Mladi mesec je svetlucao namagličastom nebu, ali on je davao malo svetlosti, a zvezde su bileskrivene.

»Sada najviše žalim vreme za počinak ili ma koji zastoj u našojhajci«, reče Legolas. »Orci su jurili ispred nas kao da su sami bičevi

Sauronovi bili za njima. Bojim se da su već dosegli prašumu i onetamne bregove, i da sada zamiču u senke drveća.«

Gimli zaškrguta zubima. »Ovo je gorak kraj našoj nadi i svemunašem trudu!« reče on.

»Nadi, možda, ali ne i trudu«, reče Aragorn. »Nećemo sadkrenuti nazad. A ipak, ja sam umoran.« On se zagleda unazad dužputa kojim su došli, ka noći koja se spuštala na istoku. »Nešto ječudno na delu u ovoj zemlji. Ja ne verujem ovoj tišini. Ne verujemčak ni ovom bledom mesecu. Zvezde su slabašne, a ja sam umorankako sam retko bivao ranije; umoran kako nijedan Šumar ne bitrebalo da bude pred jasnim tragom što sledi. Postoji tu neka voljakoja daje brzinu našim dušmanima a postavlja nevidljivu preprekupred nas: neki umor koji je u srcu više nego u udovima.«

»Odistinski!« reče Legolas. »To sam ja znao još kad smo sespustili sa Emin Muila. Jer ta volja nije iza nas, nego pred nama.«On pokaza u daljinu preko Zemlje Rohanske, na zapad koji jetamneo pod srpom mesečevim.

»Saruman!« promrmlja Aragorn. »Ali neće nas pokrenuti nazad!Zastati moramo još jednom jer, gle! čak i mesec zapada u oblak štose zgušnjava. Ali naš put je ka severu, između visoravni i močvare,kad se dan vrati.«

Kao i ranije, Legolas je bio prvi na nogama, ako je uopšte ispavao. »Buđenje! Buđenje!« vikao je. »Zora je crvena. Čudne nasstvari očekuju pokraj slemena prašume. Dobre ili zle, ne znam, ali mismo pozvani. Buđenje!«

Ostali skočiše i skoro istoga časa kretoše nanovo. Lagano,visoravni se primakoše. Bio je još jedan čas do podneva kad su stiglido njih; zelene kose koje su se dizale do golih hrbata što su u lancuišli pravo prema severu. Pokraj njihovih nogu zemlja je bila suva atrava niska, ali jedan dug pojas poplavljene zemlje, desetak miljaširok, ležao je između njih i reke, zalazeći duboko u tamne gustišetrske i rogoza. Pravo na zapad od najjužnije kose bio je jedan velikikrug trave iskidane i utabane gaženjem mnogih nogu. Iz njega jetrag Orka ponovo izlazio, skrećući ka severu duž suvih skutovabregova. Aragorn stade i pažljivo ispita te tragove.

»Odmarali su se ovde neko vreme«, reče on, »ali čak i trag kojivodi napolje već je star. Bojim se da je tvoje srce kazivalo istinu,Legolase; tri puta je po dvanaest sati, mislim, otkako su Orci stajaligde mi sad stojimo. Ako su se držali svoga koraka, onda su juče usunčev zalazak dosegli granice Fangorna.«

»Ja ne mogu da smotrim ništa u daljini na sever ili zapad do travešto nestaje u izmaglici«, reče Gimli. »Da li bismo videli tu prašumukad bismo se popeli na bregove?«

»Ona je još daleko«, reče Aragorn. »Ako se dobro sećam, ovevisoravni idu osam ili više liga na sever, a onda severozapadno doEntvoša leži još jedan prostran predeo, petnaest liga mu može biti.«

»Pa, hajdemo dalje«, reče Gimli. »Moje noge moraju dazaborave te milje. Bile bi voljnije da mi je srce manje teško.«

Sunce je tonulo kada su se konačno primakli kraju lancavisoravni. Mnogo sati hodali su bez odmora. Sada su išli sporo, aGimlijeva leđa bila su pogurena. Kao kamen su tvrdi Patuljci na raduili putovanju, ali ova beskrajna hajka počela je da ostavlja traga nanjemu, jer je svaka nada malaksala u njegovom srcu. Aragorn jehodao iza njega, mrk i tih, saginjući se s vremena na vreme da ispitaneki otisak ili trag na tlu. Samo je Legolas još koračao lako kao iuvek, činilo se da njegova stopala, jedva pritiskaju travu, neostavljajući nikakve otiske dok je prolazio; ali u putohlebu Vilovnjakaon je nalazio svu hranu koja mu je bila potrebna, i mogao je daspava, ako bi ljudi to snom mogli nazvati, odmarajući svoj um načudnim stazama vilovnjačkih snova, čak i dok je hodao otvorenihočiju na svetlosti ovoga sveta.

»Hajdemo dalje do onog zelenog brega!« rekao je on. Umorno suga sledili uspinjući se dugom kosom dok ne izbiše na vrh. Bio je tojedan okrugao breg, gladak i ogoljen, i stajao je izdvojeno,najsevernije od visoravni. Sunce utonu i senke večeri spustiše sekao zavesa. Bili su sami u nekom sivom bezobličnom svetu,bezgraničnom i bezmernom. Samo je daleko prema severozapadubila dublja tmina naspram umiruće svetlosti: maglene Planine iprašuma u njihovom podnožju.

»Ne vidimo ovde ništa što bi nas vodilo«, reče Gimli. »Pa, sadmoramo da zastanemo ponovo i istrpimo ovu noć. Postaje hladno!«

»Vetar je severni, od snegova«, reče Aragorn.

»A pre jutra biće istočni«, reče Legolas. »Ali počinite, ako morate.Ipak, ne odbacujte svaku nadu. Sutrašnjica nam je neznana. Savetse često nađe pri izlasku sunca.«

»Tri sunca su već izašla nad našom poterom i nisu donelanikakav savet«, reče Gimli.

Noć je bivala sve hladnija. Aragorn i Gimli spavali su isprekidano,a kad god bi se probudili videli su Legolasa gde stoji pokraj njih, ilihoda ovamo-onamo pevušeći meko samome sebi na svom jeziku, akako je on pevao bele zvezde su se otvarale u tvrdom crnom svodugore. Tako je noć prošla. Zajedno, posmatrali su zoru kako rastelagano na nebu, sad praznom i bez oblaka, dok naposletku ne granusunce. Bio je bled i jasan dan. Vetar je dolazio sa istoka i sive magleodvaljale su se dalje; prostrane zemlje ležale su puste oko njih podoštrom svetlošću.

Napred na istoku videše vetrovite visije Rohanskih ledina koje suveć bili nazreli mnogo dana ranije sa Velike reke. Severozapadno,prikradala se mračna prašuma Fangorn; još deset liga daleko bile sunjene senovite strehe, a udaljenije kose iščezavale su u dalekomplavetnilu. Pozadi, kao da plovi na sivom oblaku, svetlucala je dalekabela glava visokog Metedrasa, poslednjeg vrha Maglenih planina. Izprašume je isticao Entvoš da ih presretne, sada hitar i uzan, saduboko usečenim obalama. Trag Orka skretao je sa visoravni kanjemu.

Prateći prodornim očima taj trag do reke, a potom reku unazadka prašumi, Aragorn vide neku senku na udaljenom zelenilu; nekutamnu mrlju koja se brzo kretala. On se baci na zemlju osluškujućiopet napregnuto. Ali Legolas je stajao pokraj njega zasenjujući svojesjajne vilin-oči dugom vitkom šakom, i video je ne senku, niti mrlju,već male prilike konjanika, mnogih konjanika, a blesak jutra navrhovima njihovih kopalja bio je poput treptaja majušnih zvezda vandomašaja smrtnih očiju. Daleko iza njih dizao se taman dim u tankimkovrdžavim nitima.

Neka tišina je bila na tim pustim poljima, i Gimli je mogao da čujepovetarac kako se kreće u travi.

»Jahači!« povika Aragorn skočivši. »Mnogo jahača na hitrimatovima dolaze prema nama!«

»Da«, reče Legolas. »Ima ih stotinu i pet. Žuta je njihova kosa, iblistava im koplja. Njihov vođa je veoma visok.«

Aragorn se osmehnu. »Oštre su oči Vilovnjaka.«»Nikako! Ti jahači su jedva preko pet liga daleko«, reče Legolas.»Pet liga ili jedna«, reče Gimli, »mi im ne možemo izmaći u ovoj

goloj zemlji. Da ih čekamo ovde ili da produžimo svojim putem?«»Čekaćemo«, reče Aragorn. »Ja sam umoran, a naš lov je

propao. Ili su, u najmanju ruku, drugi stigli pre nas; jer ovi konjanicijašu nazad niz trag Orka. Mogli bismo dobiti novosti od njih.«

»Ili koplja«, reče Gimli.»Ima tri prazna sedla, ali ne vidim Hobite«, reče Legolas.»Nisam rekao da ćemo čuti povoljne novosti«, reče Aragorn. »Ali,

zle ili dobre, sačekaćemo ih ovde.«Tri druga tad napustiše vrh brda, gde su mogli biti laka meta

spram bledog neba, i odoše lagano niz severnu kosu. Malo iznadpodnožja brda zastadoše i, umotavši se u ogrtače, sedoše zgrčenizajedno na svenulu travu. Vreme je prolazilo sporo i mučno. Vetar jebio tanak i ispitivački. Gimli se uznemiri.

»Šta ti znaš o ovim konjanicima, Aragorne?« reče on. »Sedimo limi ovde čekajući naglu smrt?«

»Ja sam bio među njima«, odgovori Aragorn. »Oni su gordi isvojeglavi, ali su iskrena srca, velikodušni u mislima i delima; smeli,ali ne surovi; mudri, ali ne učeni; ne pišu knjiga, ali pevaju mnogepesme, poput dece Ljudi pre Crnih godina. Ali ja ne znam šta sedogađalo ovde u poslednje vreme, ni kakve bi ćudi sada mogli bitiJahači od Rohana, između izdajnika Sarumana i pretnje Sauronove.Dugo su bili prijatelji naroda Gondora, iako im nisu srodni. Bilo je to uzaboravljenim godinama, pre mnogo vremena, kada ih je Jorl Mladidoveo sa Severa, i oni su pre u srodstvu sa Bardinzima od Dola, iBeorningovima od Sume, među kojima se još može videti mnogoLjudi visokih i svetlokosih kao što su Jahači od Rohana. U najmanjuruku, oni ne vole Orke.«

»Ali Gandalf je govorio o nekom glasu da oni plaćaju danakMordoru«, reče Gimli.

»Ja ne verujem u to ništa više no što je verovao Boromir«, odvratiAragorn.

»Uskoro ćeš saznati istinu«, reče Legolas. »Već se približavaju.«

Naposletku je čak i Gimli mogao da čuje udaljeni topot kopita ugalopu. Konjanici, sledeći trag, skrenuli su od reke i približavali sevisoravnima. Jahali su kao vetar.

Povici jasnih snažnih glasova dopreše zvonko preko polja.Iznenada oni dojezdiše, uz zvuk poput grmljavine, i prvi konjanikzaokrete prolazeći kraj podnožja brda i vodeći četu nazad na jug,duž zapadnih skutova visoravni. Jahali su za njim: dugi niz Ljudi uoklopima, hitrih, sjajnih, strašnih i lepih.

Njihovi konji behu veliki, snažni i skladno sazdani; siva im jedlaka blistala, dugi repovi lepršali su na vetru, a grive u pletenicamapokrivale im snažne vratove. Ljudi koji su ih jahali pristajali su imdobro: visoki i dugih udova; kosa, bela kao lan, lepršala je podnjihovim lakim kacigama, i vijorila se u dugim pletenicama za njima;lica su im bila stroga i odlučna. U rukama su imali duga koplja odjasena, oslikani štitovi bili su im zabačeni na leđa, dugi mačevi visilisu o pojasevima, uglačane verižne košulje padale su im do kolena.

U parovima oni prođoše galopom, i premda se svaki čas po kojiuspravljao u uzengijama i osmatrao napred i na obe strane, činilo seda ne opažaju tri stranca koji su tiho sedeli i posmatrali ih. Četa jeskoro bila prošla kad iznenada Aragorn ustade i doviknu snažnimglasom:

»Kakve su novosti sa Severa, Jahači od Rohana?«

Čudesnom brzinom i veštinom obuzdaše oni konje, zaokrenuše, ivratiše se u jurišu. Ubrzo, tri saputnika se nađoše u obruču konjanikakoji se u trku kretao kružno, uz obronak brda iza njih, pa dole,naokolo i naokolo, sužavajući se sve vreme. Aragorn je stajao ćutkea ostala dvojica sedeli su bez pokreta pitajući se šta će se zbiti.

Bez reči i povika, iznenada, Jahači stadoše. Čestar od kopaljabio je uperen prema strancima; neki od konjanika držali su lukove, astrele su im već bile na tetivama. Onda jedan izjaha napred, visokčovek, viši od svih ostalih; s njegovog kalpaka, kao perjanica, vio sebeli konjski rep. On pođe napred dok mu se vrh koplja nije našao nastopu od Aragornovih grudi. Aragorn se ne pomače.

»Ko ste vi, i šta radite u ovoj zemlji?« reče taj Jahač, služeći sezajedničkim jezikom Zapada, po načinu i tonu nalik na govor

Boromira, Čoveka iz Gondora.»Mene zovu Strajder«, odvrati Aragorn. »Došao sam sa Severa.

Gonim Orke.«Jahač skoči s konja. Predavši koplje drugome, koji je prišao i

sjahao kraj njega, on isuka mač i stade licem u lice s Aragornom,gledajući ga prodorno i ne bez čuđenja. Najzad progovori ponovo.

»Isprva sam mislio da ste upravo vi Orci«, reče on, »ali sadavidim da nije tako. Zaista malo vi znate o Orcima, ako ih gonite naovaj način. Bili su hitri i dobro naoružani, i mnogo ih je bilo. Odlovaca vi biste se pretvorili u divljač, da ste ih ikada stigli. Ali imanešto čudno u vezi s tobom, Strajderu.« On ponovo skrete jasnesjajne oči na Šumara. »To nije nikakvo ime za Coveka, što ga tidaješ. A čudna je i tvoja odora. Jeste li iznikli iz trave? Kako steizbegli našem pogledu? Jeste li vi vilovnjački narod?«

»Ne«, reče Aragorn. »Samo jedan od nas je Vilovnjak, Legolas,iz Šumskog Kraljevstva u dalekoj Mrkoj šumi. Ali mi jesmo prošli krozLotlorijen, i darovi i naklonost Gospodarice su uz nas.«

Jahač pogleda u njih s ponovnim čuđenjem, ali pogled muotvrdnu. »Onda postoji Gospodarica u Zlatnoj šumi, kako stare pričekazuju!« reče on. »Malo ih umakne njenim mrežama, kažu. Čudni suovo dani! Ali, ako imate njenu naklonost, onda ste i vi pletači mreža, ivolšebnici, može biti.« On iznenada uperi hladan pogled na Legolasai Gimlija. »Zašto vi ne govorite, ćutljivi?« zapita.

Gimli ustade i raskorači se odlučno: njegova ruka ščepa držaksekire, a tamne oči mu blesnuše. »Daj mi svoje ime, GospodaruKonja, a ja ću tebi dati svoje, i pride uz to«, reče on.

»Što se toga tiče«, reče Jahač, zureći naniže u Patuljka, »stranactreba da se predstavi prvi. Ipak, ja se zovem Jomer, sin Jomundov,imenovan Trećim Zapovednikom Ridermarka.«

»Onda, Jomere, sine Jomundov, Treći Zapovedniče odRidermarka, dopusti da te Gimli Patuljak, sin Gloinov, opomene dase čuvaš nerazumnih reči. Ti govoriš zlo o onome što je divno prekodometa tvojih misli, i samo te slab um može opravdati.«

Jomerove oči blesnuše, a Ljudi od Rohana mrmljali su ljutito izbili se pružajući koplja napred. »Ja bih ti odsekao glavu sa svebradom, da stoji bar malo više nad tlom«, reče Jomer.

»On ne stoji sam«, reče Legolas, napinjući luk i nameštajućistrelu rukama koje su se kretale brže no što oko može da prati. »Ti biumro pre no što tvoj udarac padne.«

Jomer podiže mač, i stvari su mogle poći po zlu, ali Aragorn skočimeđu njih i diže ruku. »Oprosti, Jomere!« povika on. »Kad saznašviše, shvatićeš zašto si razljutio moje drugove. Mi ne smeramonikakvo zlo Rohanu, niti ikome od njegovog življa; ni čoveku ni konju.Zar nećeš da čuješ našu priču pre no što udariš?«

»Hoću«, reče Jomer, spustivši mač. »Ali za lutalice poRidermarku bilo bi mudro da budu manje nadmeni u ovim danimasumnje. Najpre mi reci svoje pravo ime.«

»Prvo mi reci koga služiš«, reče Aragorn. »Jesi li prijatelj ilidušmanin Saurona, Mračnog Gospodara od Mordora?«

»Ja služim samo gospodara ove Zemlje, Teodena kralja, sinaTengelovog«, odgovori Jomer. »Mi ne služimo Sili daleke CrneZemlje, ali nismo još ni u otvorenom ratu s njom; ako bežite odnjega, onda je najbolje da napustite ovu zemlju. Nemiri su sada nasvim našim granicama i ugroženi smo, ali mi želimo samo dabudemo slobodni i da živimo kako smo živeli, čuvajući svoje i neslužeći nikakvog tuđinskog gospodara, dobrog ili zlog. Mi smoljubazno dočekivali goste u boljim danima, ali u ovim vremenimanezvani stranac zatiče nas spremne i žestoke. Hajde! Ko si ti? Kogati služiš? Po čijoj zapovesti goniš Orke u našoj zemlji?«

»Ja ne služim nijednog Čoveka«, reče Aragorn, »ali slugeSauronove sledim u koju god zemlju išli. Malo ih je među smrtnimLjudima koji više znaju o Orcima, a ne gonim ih na ovaj način posopstvenom izboru. Orci koje smo sledili zarobili su dvojicu od mojihprijatelja. U takvoj nevolji čovek koji nema konja ići će pešice, i nećetražiti dopuštenja da prati taj trag. Niti će brojati glave neprijatelja,izuzev mačem. Ja nisam bez oružja.«

Aragorn zabaci ogrtač. Vilin-korice blesnuše kad je zgrabio mač,a sjajno sečivo Andurila zasja kao iznenadni plamen kad ga jeisukao. »Elendil!« povika on. »Ja sam Aragorn, sin Aratornov, i zvansam Elesar, Vilinkameni, Dunadan, naslednik Izildura, sinaElendilovog od Gondora. Evo Mača-što-beše-skršen i što je skovannanovo! Hoćeš li da mi pomogneš ili da me ometaš? Biraj brzo!«

Gimli i Legolas pogledaše svog sadruga iznenađeno jer nisu garanije videli takvoga. Činilo se da je dobio u visini dok se Jomersmanjio, a na njegovom živom licu uhvatiše zakratko viziju moći iveličanstvenosti onih kamenih kraljeva. Za trenutak činilo se očimaLegolasovim da neki beli plamen treperi na veđama Aragornovimkao sjajna kruna.

Jomer koraknu unazad a izraz strahopoštovanja bio je nanjegovom licu. On obori svoje ponosite oči. »Ovo su zaista čudnidani«, promrmlja on. »Snovi i legende naviru u život iz ove trave.«

»Kaži mi, gospodaru«, reče on, »šta te dovodi ovamo? I kakvo jeznačenje tih nejasnih reči? Dugo već Boromir sin Denetorov izbivatražeći odgovor, a konj koga smo mu mi pozajmili došao je nazadbez jahača. Kakvu kob ti donosiš sa Severa?«

»Kob izbora«, reče Aragorn. »Možeš ovo reći Teodenu, sinuTengelovom: otvoreni rat je pred njim, uz Saurona ili protiv njega.Nema ih koji sada mogu živeti kako su živeli, a malo njih će sačuvationo što nazivaju svojim. Ali o tim velikim stvarima govorićemokasnije. Ako prilike dozvole, ja ću lično doći kralju. Sada sam uvelikoj nevolji, i tražim pomoć, ili bar obaveštenja. Čuo si da sledimojednu trupu Orka koji su odneli naše prijatelje. Šta ti možeš da namkažeš?«

»Da nema potrebe da ih sledite dalje«, reče Jomer. »Ti Orci suuništeni.«

»A naši prijatelji?«»Nismo našli nikoga osim Orka.«»Ali to je zaista čudno«, reče Aragorn. »Jeste li pretražili

pobijene? Nije li tamo bilo i drugih tela do onih od soja Orka? Ona bibila mala, puka deca u vašim očima, bez obuće, a odevena u sivo.«

»Nije bilo nikakvih Patuljaka ni dece«, reče Jomer. »Mi smoprebrajali sve posečene, i opljačkali ih, i onda smo zgomilali lešine ispalili ih, kao što je naš običaj. Taj pepeo se još dimi.«

»Mi ne govorimo o Patuljcima ili deci«, reče Gimli. »Naši prijateljibili su Hobiti.«

»Hobiti?« reče Jomer. »A šta bi to moglo biti? To je čudno ime.«»Čudno ime za čudan narod«, reče Gimli. »Ali ovi su nam bili

veoma dragi. Izgleda da ste vi u Rohanu čuli za one reči koje su

mučile Minas Tirit. One su kazivale o Polušanu. Ovi Hobiti suPolušani.«

»Polušani!« nasmeja se Jahač koji je stajao pokraj Jomera.»Polušani! Ali oni su samo jedan mali narod u starim pesmama idečjim pričama sa Severa. Hodamo li mi legendama ili zelenomzemljom pri svetlosti dana?«

»Čovek može činiti oboje«, reče Aragorn. »Jer ne mi, nego oništo dolaze potom načiniće legende od našeg vremena. Zelenazemlja, kažeš ti? To je značajan predmet legende, premda ti koračašnjome pod svetlošću dana!«

»Vreme leti«, reče taj Jahač ne obazirući se na Aragorna.»Moramo hitati na jug, gospodaru. Ostavimo ovaj divlji svet njihovimmaštanjima. Ili hajde da ih svežemo i odvedemo kralju.«

»Mir, Jotene!« reče Jomer na svome jeziku. »Ostavi me za nekovreme. Kaži éoredu da se sakupe na stazi i spreme da jašu doEntvoda.«

Gunđajući, Joten se povuče i obrati se ostalima. Ubrzo, oni seudaljiše i ostaviše Jomera nasamo sa tri saputnika.

»Sve što ti kažeš čudno je, Aragorne, reče on. »A ipak ti govorišistinu, to je jasno: Ljudi ove zemlje ne lažu, i otud ih nije lakoobmanuti. Ali ti nisi rekao sve. Ne bi li sada govorio iscrpnije osvome zadatku, kako bih mogao prosuditi šta da činim?«

»Ja sam krenuo iz Imladrisa, kako je nazvan u onom stihu, premnogo sedmica«, odgovori Aragorn. »Sa mnom je išao Boromir odMinas Tirita. Moj zadatak je bio da odem do toga grada sa sinomDenetorovim, da pomognem njegovom narodu u ratu protiv Saurona.Ali Družina s kojom sam putovao imala je drugi posao. O tome nemogu da govorim sada. Gandalf Sivi bio je naš vođa.«

»Gandalf!« uzviknu Jomer. »Gandalf Sivi Am znan je u ovojzemlji, ali njegovo ime, upozoravam te, nije više lozinka za kraljevunaklonost. On je bio gost u ovoj zemlji mnogo puta za pamćenjaLjudi, dolazeći po svojoj volji, posle jednog godišnjeg doba, ili poslemnogih godina. Uvek je on glasnik čudnih događaja: donosilac zla,neki sad kažu.

»Doista, od njegovog poslednjeg dolaska, u leto, sve je pošlonaopako. U to doba počele su naše nevolje sa Sarumanom. Do tada

smo smatrali Sarumana svojim prijateljem, ali Gandalf je došao iupozorio nas da se iznenadni rat priprema u Izengardu. Rekao je daje on sam bio zatočenik u Ortanku i jedva umakao, i molio je zapomoć. Ali Teoden nije hteo da ga sluša i on je otišao. Ne izgovarajglasno Gandalfovo ime u Teodenove uši! On je srdit jer je Gandalfuzeo konja zvanog Senko, najdragocenijeg od svih kraljevih atova;predvodnika Mearasa, koje samo Gospodar ove Zemlje sme jahati.Jer otac njihove rase bio je veliki konj Jorlov, koji je znao jezik Ljudi.Pre sedam noći Senko se vratio ali kraljeva srdžba nije manja, jersada je taj konj divalj i ne dopušta nijednom Čoveku da ga dirne.«

»Onda Senko jeste sam našao svoj put sa Dalekog severa«, rečeAragorn, »jer tamo su se on i Gandalf rastali. Ali, avaj! Gandalf višeneće jahati. On je pao u tminu u rudnicima Morije, i neće doćiponovo.«

»To su tužne vesti«, reče Jomer. »Bar za mene, i za mnoge;premda ne za sve, kao što ćeš otkriti odeš li do kralja.«

»To su vesti tužnije no što iko u ovoj zemlji može da shvati,premda ih mogu dirnuti bolno pre no što ova godina bude mnogostarija«, reče Aragorn. »Ali, kada veliki padnu, manji moraju voditi.Moja je uloga bila da vodim našu Družinu na dugi put od Morije. KrozLorijen dođosmo – o kome bi dobro bilo da saznaš istinu pre no što onjemu prozboriš ponovo – a otad nizvodno, ligama Velike reke, dovodopada Raurosa. Tu Boromira posekoše Orci koje ste vi uništili.«

»Sve tvoje vesti su jad!« uzviknu Jomer u očaju. »Velika je štetata smrt za Minas Tirit, i za sve nas. To je bio zaslužan Čovek! Svi suga veličali. On je retko dolazio do Ridermarka, jer je uvek bio uratovima na istočnim granicama, ali ja sam ga video. Više mi jenaličio naglim sinovima Jorlovim nego ozbiljnim Ljudima Gondora, iverovatno bi se pokazao velikim zapovednikom svoga naroda kadnjegovo vreme dođe. Ali mi nismo dobili nikakav glas iz Gondora otoj nesreći. Kada je pao?«

»Sada je četvrti dan otkako je ubijen«, odgovori Aragorn, »a odvečeri toga dana mi smo preputovali dovde od senke Tol Brandira.«

»Pešice?« uzviknu Jomer.»Da, ovako kako nas vidiš.«Veliko čuđenje pojavi se u Jomerovim očima. »Strajder1 je

preskromno ime, sine Aratornov«, reče on. »Krilonogim te ja

imenujem. Ovaj podvig tri prijatelja treba da se peva u mnogojdvorani. Četrdeset i pet liga ste nabrojali pre kraja četvrtoga dana!Stamen je soj Elendilov!

»Ali sada, gospodaru, šta hoćeš da ja činim! Moram se žurnovratiti Teodenu. Govorio sam oprezno pred svojim ljudima. Istina jeda mi još nismo u otvorenom ratu sa Crnom Zemljom, i postoje neki,bliski kraljevom uhu, što daju kukavičke savete; ali rat dolazi. Minećemo zaboraviti staro savezništvo sa Gondorom i dok se oni boremi ćemo im pomagati: tako kažem ja, i svi koji se drže uz mene. OvaIstočna Marka meni je poverena, starešinstvo trećega zapovednika,a ja sam uklonio sva naša krda i pastire, i povukao ih iza Entvoša, neostavljajući ovde nikoga do stražara i brzih izvidnika.«

»Onda vi ne plaćate danak Sauronu?« izusti Gimli.»Ne, i nikad i nismo«, reče Jomer kresnuvši očima, »iako mi

dopire do ušiju da je ta laž izrečena. Pre nekoliko godina gospodarCrne Zemlje želeo je da kupi od nas konje po ogromnoj ceni, ali mismo ga odbili jer on životinje upotrebljava za zlo. Onda je on poslaoOrke pljačkaše, a oni pokupe što uzmognu, birajući uvek crne konje;malo je od tih sada preostalo. Iz toga razloga, ljuta je naša zavada sOrcima.

»Ali u ovom trenutku najveća nam je briga Saruman. On svojatavlast nad celom ovom zemljom, i rat je među nama već mnogomeseci. Uzeo je u službu Orke, i Jahače Kurjaka, i zle Ljude, izaposeo je Prolaz protiv nas, tako da ćemo verovatno biti opsednuti is istoka i sa zapada.

»Zlo je imati posla sa takvim dušmaninom: on je Čarobnjak, ičaroliji vičan, budući da ima mnogo likova. On se vrzma tamo-ovamo, kažu, kao jedan stari čovek sa kukuljicom i ogrtačem; veomanalik Gandalfu, kako se mnogi sada prisećaju. Njegove se uhodeprovuku kroz svaku mrežu, a njegove ptice zloslutnice putuju nebom.Ja ne znam kako će se sve to završiti, a slutim zlo, jer rekao bih danisu svi njegovi prijatelji u Izengardu. Ali, ako dođeš u kraljev dom,videćeš sam. Ne bi li došao? Nadam li se ja uzalud da si mi poslatkao pomoć u nedoumici i nuždi?«

»Doći ću kada uzmognem«, reče Aragorn.»Dođi sada!« reče Jomer. »Naslednik Elendilov doista bi bio od

pomoći sinovima Jorlovim u ovom zlom dobu. I u ovom času bitka se

bije na Vestemnetu, i bojim se da bi mogla poći loše po nas.»U stvari, u ovo jahanje na sever otišao sam bez kraljevog

dopuštenja, jer u mom je odsustvu njegov dom ostavljen sa maločuvara. Ali izviđači su me pre tri noći upozorili da ta trupa Orka silazis Istočnog zida, a dojavili su da neki među njima nose bele oznakeSarumanove. I tako sam, pretpostavljajući ono čega se najvišebojim, savez između Ortanka i Crne kule, poveo svoj éored, ljude odmog sopstvenog doma; i stigli smo Orke kada se noć spustila, predva dana, blizu granica Entvuda. Tu smo ih opkolili, i započeli bitkujuče u zoru. Petnaest ljudi sam izgubio, i dvanaest konja, avaj! Jer,Orci su bili brojniji no što smo mi računali. Drugi su im se priključili,došavši sa istoka preko Velike reke: njihov trag je jasno vidljiv malosevernije od ove tačke. I drugi, takođe, došli su iz prašume. VelikiOrci, koji su takođe nosili Belu šaku Izengarda: taj je soj snažniji iogavniji od svih drugih.

»Pri svem tom, mi smo ih dokrajčili. Ali bili smo predugo odsutni.Potrebni smo na jugu i zapadu. Ne bi li i ti pošao? Ima rezervnihkonja, kako vidiš. Ima posla da ga Mač obavi. Da, a mogli bismo naćiprimenu i za Gimlijevu sekiru i luk Legolasov, ako hoće da mioproste moje ishitrene reči o Gospodarici Šume. Ja sam naprostogovorio što i svi ljudi u mojoj zemlji, a rado bih se naučio boljem.«

»Ja ti zahvaljujem na plemenitim rečima«, reče Aragorn, »i srcemi želi da pođe s tobom, ali ne mogu napustiti prijatelje dok nadeima.«

»Nade nema«, reče Jomer. »Nećeš naći svoje prijatelje nasevernim granicama.«

»A ipak moji prijatelji nisu iza nas. Našli smo jasan znak nedalekood Istočnog zida da je bar jedan od njih tamo još bio živ. Ali izmeđutog zida i visoravni nismo otkrili nikakav drugi njihov trag, a nikakavtrag nije ni skrenuo, na ovu ili onu stranu, sem ako me je mojaveština sasvim napustila.«

»Onda, šta misliš, šta je bilo s njima?«»Ne znam. Mogli su biti ubijeni i spaljeni među Orcima; to, reče ti,

ne može biti, i ja se ne plašim toga. Mogu samo da zamislim da suodneseni u prašumu pre bitke, čak pre no što ste vi opkolili svojedušmane, može biti. Možeš li se zakleti da niko nije izbegao vašuzamku na takav neki način?«

»Zakleo bih se da nijedan Ork nije umakao pošto smo ihugledali«, reče Jomer. »Mi smo stigli do prašume pre njih, a ako seposle toga ikakav živi stvor probio kroz naš obruč, onda to nije bionikakav Ork, i imao je neku vilovnjačku moć.«

»Naši su prijatelji bili odeveni kao i mi što smo«, reče Aragorn, »avi ste prošli pokraj nas pod punom svetlošću dana.«

»To sam zaboravio«, reče Jomer. »Teško je biti siguran u bilo štameđu tolikim čudima. Čitav svet postao je čudan. Vilovnjak i Patuljakzajedno hodaju po našim poljima danju, a svet govori saGospodaricom Šume i ipak živi; i Mač se vraća ratu, a beše skršenza dugih razdoblja pre no što su očevi naših otaca ujahali u ovuzemlju! Kako da čovek prosudi šta da čini u takvim vremenima?«

»Kao što je uvek sudio«, reče Aragorn. »Dobro i zlo nisu sepromenili od godine koja je prošla; niti su među Vilovnjacima iPatuljcima jedno a među Ljudima drugo. Čovekova je uloga da ihrazluči, u Zlatnoj šumi isto kao i u sopstvenom domu.«

»Istina prava«, reče Jomer. »Ali ja ne sumnjam u tebe, ni u onošto bi moje srce da učini. A, opet, ja nisam slobodan da učinim svekako bih hteo. Protiv našeg zakona je da dopustimo strancima dakrstare kako hoće po našoj zemlji, dok im sam kralj to ne dopusti, ajoš je stroža ta zapovest u ovim danima opasnosti. Ja sam vas molioda se vratite sa mnom od svoje volje, a vi nećete. Mrsko mi je daotpočnem bitku stotine protiv trojice.«

»Ja ne mislim da je vaš zakon načinjen za ovakvu jednu priliku«,reče Aragorn. »Niti sam ja zaista stranac; jer ja sam bio u ovoj zemljiranije, i ne samo jednom, i jahao sam s vojskom Jahača Rohanskih,premda pod drugim imenom i drugog izgleda. Tebe nisam videoranije jer ti si mlad, ali govorio sam sa Jomundom, tvojim ocem, i saTeodenom, sinom Tengelovim. Nikada u pređašnjim danima ne binijedan visoki lord ove zemlje prisiljavao čoveka da napusti ovakavpoduhvat kao što je moj. Moja dužnost, bar, jasna je. Da idem dalje.No sada, sine Jomundov, odluka se konačno mora doneti. Pomozinam ili, u najgorem slučaju, pusti nas da slobodno odemo. Ili gledajda primeniš tvoj zakon. Učiniš li tako, biće ih manje da se vratetvome ratu ili tvome kralju.«

Jomer poćuta za časak, a onda progovori. »Obojica imamopotrebu za hitnjom«, reče on. »Moja četa žudi da ode. a svaki sat

vama smanjuje nadu. Ovo je moja odluka. Možete ići; šta više, ja ćuvam pozajmiti konje. Tražim samo ovo: kada vaš poduhvat uspe, ilise pokaže uzaludnim, vratite se s tim konjima preko Entvoda doMeduzelda, visokog doma u Edorasu, gde Teoden sada stoluje. Takoćete mu dokazati da nisam pogrešno sudio. Time ja jemčim sobom,možda i samim životom, da ćeš držati veru. Nemoj omanuti.«

»Neću«, reče Aragorn.Bilo je velikog čuđenja i mnogo mračnih i sumnjičavih pogleda

među njegovim ljudima kada je Jomer naredio da se rezervni konjipozajme strancima; ali samo Joten se usudio da govori otvoreno.

»To može biti u redu za ovog lorda od soja Gondora, kako ontvrdi«, reče on, »ali ko je čuo da se jedan konj ove Marke dajejednom Patuljku?«

»Niko«, reče Gimli, »i ne uznemiravaj se: niko neće nikad čuti zato. Ja ću radije hodati nego sedeti na leđima ikakve tako grdneživotinje, bila data slobodno ili preko volje.«

»Ali ti sada moraš jahati, ili ćeš ometati nas«, reče Aragorn.»Hajde, ti ćeš sedeti iza mene, prijatelju Gimli«, reče Legolas.

»Tako će sve biti u redu, i nećeš morati ni da uzajmiš konja ni da semučiš s njim.«

Jednog velikog tamnosivog konja dovedoše Aragornu, i on gauzjaha. »Hasufel mu je ime«, reče Jomer. »Neka bi te nosio dobro, ika boljoj sudbini nego Garulfa, njegovog pokojnog gospodara!«

Jednog manjeg i lakšeg ali nemirnog i vatrenog konja priveli suLegolasu. Arod je bilo njegovo ime. Ali Legolas zatraži od njih daskinu sedlo i vođice. »Meni one ne trebaju«, reče i skoči gipko gore i,na njihovo čuđenje, Arod je bio pitom i poslušan pod njim, i kretao setamo-amo već na izgovorenu reč: takav je bio vilovnjački način sasvim valjanim životinjama. Gimlija digoše iza njegovog prijatelja, i onse držao grčevito za njega, ne mnogo opušteniji od Sema Gemdžijau kakvom čamcu.

»Srećno pošli, i našli ono što tražite!« uzviknu Jomer. »Vratite sešto brže možete, i neka naši mačevi od sada blistaju zajedno!«

»Doći ću!« reče Aragorn.»A i ja ću doći«, reče Gimli. »Stvar Gospodarice Galadrijele još

leži između nas. Još imam da te poučim učtivom govoru.«

»Videćemo«, reče Jomer. »Tako se mnogo neobičnih stvarislučilo da naučiti se poštovanju jedne plemenite gospe pod udarcimasekire kakvog Patuljka zadatim sa ljubavlju neće izgledati kao nekoveliko čudo. Srećno pošli!«

Tako se rastadoše. Veoma brzi behu konji iz Rohana. Kada jemalo kasnije Gimli pogledao nazad, Jomerova četa bila je već mala idaleka. Aragorn se nije osvrtao; on je motrio trag dok su hitali svojimputem, sagibajući se nisko, sa glavom uz vrat Hasufelov. Uskorodođoše do obala Entvoša, i tu nađoše trag o kome je Jomer govoriogde se spušta s istoka sa Ledina.

Aragorn sjaha i pretraži tle, potom, skočivši nazad u sedlo,odjaha nešto dalje ka istoku, držeći se sa strane i pazeći da ne jašepreko otisaka stopa. Onda ponovo sjaha i ispita tle idući nazad inapred pešice.

»Malo šta tu ima da se otkrije«, reče kad se vratio. »Glavni trag jesav poremećen prolaskom konjanika kad su se vraćali; njihov izlazniput mora da je bio bliže reci. Ali ovaj istočni je svež i jasan. Nema nitraga kakvih nogu koje bi išle na drugu stranu, nazad ka Anduinu.Sada moramo jahati sporije, i uveriti se da se nigde ne odvajanikakav trag niti otisak stope. Mora biti da su Orci od ove tačke bilisvesni da ih gone; mogli su načiniti kakav pokušaj da sklone svojezarobljenike pre no što ih sustignu.«

Dok su jahali napred, dan se zamrači. Niski sivi oblaci navukošese preko Ledine. Izmaglica zakrili sunce. Sve bliže su se dizale koseFangorna odevene u drveće, tamneći lagano kako se sunce bližilozapadu. Ne videše ni znaka od kakvog traga udesno ili ulevo, ali tu itamo su prolazili pokraj osamljenih Orka, palih na mestu gde su sezatekli u trku, sa sivoperim strelama zabijenim u leđa ili grla.

Naposletku, dok je popodne zamiralo, dođoše do strehaprašume, i na jednom otvorenom proplanku među prvim stablimanađoše mesto velikog spaljivanja: pepeo je još bio vruć i zadimljen.Pokraj njega nalazila se velika hrpa šlemova i verižnih oklopa,rascepljenih štitova i polomljenih mačeva, lukova i lakih kopalja, idruge ratne opreme. Na jedan kolac u sredini bila je nabijenaogromna baučka glava; na njenom smrskanom šlemu još se mogao

videti beli znak. Nešto dalje odatle, nedaleko od reke, tamo gde jenavirala iz ruba šume, bila je jedna novopodignuta humka. Svežuzemlju pokrivalo je sveže nasečeno busenje; oko nje je bilopobodeno petnaest kopalja.

Aragorn i njegovi sadruzi pretraživali su nadaleko i naširoko okobojnog polja, ali svetlost je jenjavala i ubrzo se spustilo veče, mutno imagličasto. Do noći ne nađoše nikakvog traga Veselom i Pipinu.

»Ne možemo učiniti ništa više«, reče Gimli tužno. »Bilo nam jepostavljeno mnogo zagonetki otkako smo došli do Tol Brandira, aliovu je najteže razmrsiti. Rekao bih da su sagorele kosti Hobita sadaizmešane sa Orcima. Biće to mučne novosti za Froda, ako poživi daih čuje, a mučne i za onog starog Hobita koji iščekuje u Rivendalu.Elrond je bio protiv njihovog polaska.«

»Ali Gandalf nije«, reče Legolas.»Ali Gandalf je odlučio da i sam pođe, i bio je prvi koji je

izgubljen«, odvrati Gimli. »Izdala ga je njegova moć predviđanja.«»Odluka Gandalfova nije bila zasnovana na predznanju o

sigurnosti, za njega ili za druge«, reče Aragorn. »Ima nekih stvarikoje je bolje započeti nego odbiti, čak i ako kraj može biti mračan. Alija neću još otići s ovoga mesta. U svakom slučaju, moramo ovdečekati svetlost jutra.«

Malo izvan bojnog polja oni podigoše logor ispod jednograzgranatog drveta: ono je izgledalo kao kesten, a ipak je još nosilomnogo širokih smeđih listova iz prethodne godine, poput suvih šakasa dugim izvijenim prstima; oni su žalosno šušketali na noćnompovetarcu.

Gimli zadrhta. Bili su poneli samo po jedno ćebe. »Hajde dazapalimo vatru«, reče on. »Ja ne marim više za opasnost. Neka Orcinagrnu kao letnji noćni leptiri oko sveće!«

»Ako oni nesrećni Hobiti lutaju šumama, to bi ih moglo privućiovamo«, reče Legolas.

»I moglo bi privući druge stvorove, ni Orke ni Hobite«, rečeAragorn. »Blizu smo planinskim granicama izdajnika Sarumana. Istotako, mi smo na samoj ivici Fangorna a, kažu, kobno je dodirnutidrveta te šume.«

»Ali Jahači Rohanski izveli su veliku paljevinu ovde juče«, rečeGimli, »i oborili su drveće za tu vatru, što se može videti. A ipak sunoć potom bezbedno proveli ovde, kada je njihov posao biozavršen.«

»Njih je bilo mnogo«, reče Aragorn, »i oni ne obraćaju pažnju nagnev Fangorna, jer retko dolaze ovamo, i ne zalaze ispod drveća. Alinaše staze će nas verovatno odvesti u samu prašumu. Stoga pazite!Ne secite žive šume!«

»Nema nikakve potrebe«, reče Gimli. »Jahači su ostavili dovoljnocepki i granja, a mrtvog drveta ima izobilno.« On ode da nakupigoriva, i zamaja se oko pripremanja i potpaljivanja vatre, ali Aragornje sedeo ćutke, leđima oslonjen uz veliko drvo, duboko u mislima, aLegolas je stajao sam na čistini gledajući prema beskrajnoj senkišume, naginjući se napred, kao neko ko sluša glasove što dozivaju izdaljine.

Kada je Patuljak raspalio mali sjajni plamen; tri sadruga seprimakoše i posedaše, zakriljujući svetlost svojim prilikama koje sukapuljače skrivale. Legolas pogleda naviše u grane drveta koje sepružalo nad njima.

»Gledajte!« reče on. »Drvo se raduje vatri!«Možda su to razigrane senke prevarile njihove oči, ali svakome

od drugova zaista se učinilo da se granje povija tako da dospe iznadplamenova, dok su se gornje grane saginjale; mrko lišće sada seispružalo ukočeno, i trlo se jedno o drugo kao mnoge hladneispucale ruke koje nalaze utehu u toploti.

Nastupi tišina, jer iznenada ta mračna i neznana prašuma, takobliska, učini da je osete kao kakvo ogromno zamišljeno prisustvo,puno tajanstvene svrhe. Posle nekog vremena Legolas progovoriponovo.

»Keleborn nas je opomenuo da ne zalazimo daleko u Fangorn«,reče on. »Znaš li zbog čega, Aragorne? Kakve su to bajke o tojprašumi koje je Boromir bio čuo?«

»Ja sam čuo mnoge priče u Gondoru i drugde«, reče Aragorn,»ali da nije reči Kelebornovih, ja bih mislio da su to samo bajke kojesu Ljudi stvarali kako je istinsko znanje bledelo. Mislio sam da pitamtebe šta je istina u tome. A ako to jedan Vilovnjak od Šume ne zna,kako će Čovek odgovoriti?«

»Ti si putovao dalje nego ja«, reče Legolas. »Ja nisam čuo ništao ovome u svojoj zemlji, izuzev pesama koje kazuju kako suOnodrimi, koje Ljudi nazivaju Enti, obitavali ovde veoma davno; jerFangorn je star, star čak i po vilovnjačkom računanju.«

»Da, on je star«, reče Aragorn, »star kao i prašuma kraj VisoravniMogila, a znatno veći. Elrond veli da su nalik na poslednja uporištamoćnih šuma iz starih dana, kojima su Prvorođeni lutali dok su Ljudijoš spavali. Ipak, Fangorn čuva neku svoju vlastitu tajnu. Šta je to, jane znam.«

»A ja ne želim da znam«, reče Gimli. »Neka se ništa što obitavau Fangornu ne uznemirava zbog mene.«

Oni tad kockom izvukoše smene straže prva smena zapadeGimliju. Ostali legoše. Skoro istog časa san ih obuze. »Gimli!« rečeAragorn dremljivo. »Pamti, opasno je odseći granu ili izdanak saživog drveta u Fangornu. Ali ne lutaj daleko u potrazi za mrtvimdrvetom. Radije pusti vatru da zamre! Pozovi me ako ustreba!«

S tim rečima on pade u san. Legolas je već ležao nepomično,njegove lepe šake bile su skrštene na grudima; nezatvorenih očiju,stapao je živu noć i duboki san, kao što čine Vilovnjaci. Gimli jesedeo poguren uz vatru, prelazeći palcem zamišljeno po oštricisekire. Drvo je šuštalo. Nije bilo nikakvog drugog zvuka.

Iznenada Gimli diže pogled, i tamo, baš na ivici svetlosti vatre,stajao je neki star pogrbljen čovek oslanjajući se o jednu palicu,umotan u ogroman ogrtač; šešir širokog oboda bio mu je navučen naoči. Gimli skoči, za časak previše zapanjen da vikne, premda mu jeodmah blesnula kroz svest misao da ih je Saruman uhvatio. Aragorni Legolas, prenuti njegovim iznenadnim pokretom, sedoše izagledaše se. Stari čovek ne progovori, niti načini kakva znaka.

»Pa, oče, šta možemo da učinimo za tebe?« reče Aragorn,skočivši. »Dođi i ogrej se, ako ti je hladno!« On zakorači napred, alistarac nestade. Nikakav trag od njega nije se mogao naći u blizini, aoni se nisu usuđivali da lutaju daleko. Mesec je bio zašao i noć jebila veoma tamna.

Iznenada Legolas ispusti krik. »Konji! Konji!«Konji su bili iščezli. Istrgli su kočiće i nestali. Neko vreme tri

saputnika stajala su nepomično i ćutke, uznemireni ovim novimudarcem zle kobi. Nalazili su se pod slemenima Fangorna i

beskrajne lige ležale su između njih i Ljudi od Rohana, njihovihjedinih prijatelja u toj prostranoj i opasnoj zemlji. Dok su stajali, činiloim se da čuju, daleko u noći, konjsko frktanje i njištanje. Potom sesve ponovo utiša, osim hladnog šuma lišća.

»Pa, oni su nestali«, reče Aragorn konačno. »Mi ih ne možemonaći niti uhvatiti; ako se ne vrate od svoje volje, moramo proći beznjih. Krenuli smo na vlastitim nogama, a njih imamo još.«

»Noge!« reče Gimli. »Ali mi ne možemo da ih jedemo kao štomožemo da hodamo njima.« On baci nešto goriva na vatru i klonudole pokraj nje.

»Samo pre nekoliko sati bio si nespreman da sedneš na nekogkonja iz Rohana«, nasmeja se Legolas. »Ispašće još od tebe jahač.«

»Izgleda neverovatno da ću imati prilike«, reče Gimli.»Ako želite da znate šta ja mislim«, poče on posle nekog

vremena, »ja mislim da je to bio Saruman. Ko drugi? Setite se rečiJomerovih: On ide naokolo kao jedan stari čovek sa kukuljicom iogrtačem. To su bile te reči. On je otišao s našim konjima, ili ih jerasplašio, i eto na čemu smo. A još nam zla sledi, pazite šta vamkažem!«

»Ja pazim«, reče Aragorn. »Ali sam zapazio, takođe, da je ovajstarac imao šešir, a ne kukuljicu. Ipak, ne sumnjam da si naslutioispravno, i da smo ovde u opasnosti, noću ili danju. No umeđuvremenu nema ničega što možemo učiniti sem da seodmaramo dok možemo.

Ja ću sad stražariti neko vreme, Gimli. Imam veću potrebu zarazmišljanjem nego za snom.«

Noć je prolazila sporo. Legolas je smenio Aragorna, a GimliLegolasa, i smene su prolazile. Ali ništa se nije dogodilo. Starac senije pojavio ponovo, a konji se nisu vratili.

Glava 3.

JURUK–HAI

Pipin je ležao u nekom mračnom i tegobnom snu: činilo mu se dačuje sopstveni sićušan glas kako odjekuje crnim tunelima, dozivajućiFrodo, Frodo! Ali, umesto Froda, stotine gnusnih lica Orka cerila suse na njega iz senki, stotine gnusnih ruku grabilo ga je sa svihstrana. Gde je Veseli?

On se probudi. Hladan vetrić disao mu je u lice. Ležao je naleđima. Veče je stizalo i nebo nad njim postajalo je mutno. On seokrete i otkri da je san jedva gori od jave. Zglavci ruku, noge igležnjevi bili su mu vezani konopcima. Uz njega je ležao Veseli,bleda lica, s prljavom krpom vezanom preko čela. Svuda oko njihsedela je ili stajala velika družina Orka.

Lagano, u Pipinovoj bolnoj glavi, delići sećanja se spojiše ucelinu i odvojiše se od senki sna. Jasno: on i Veseli bili su pobegli ušumu. Šta ih je to spopalo? Zašto su sunuli tako brzo, ne obraćajućipažnju na staroga Strajdera? Pretrčali su dug put vičući – nije mogaoda se seti koliko daleko i dugo; onda su odjednom naleteli na jednugrupu Orka: ovi su stajali osluškujući, i nije izgledalo da vide Veselogi Pipina dok im se ovi nisu gotovo našli u rukama. Onda su zaurlali idrugi bauci; na tuceta njih, iskočili su između drveća. Veseli i onisukali su mačeve ali Orci nisu želeli da se bore i pokušavali su samoda ih ščepaju, čak i kada je Veseli odsekao nekoliko ruku i šaka.Dobri stari Veseli!

Onda se Boromir u skokovima pojavio između drveća. On ih jenaterao da se bore. Posekao ih je mnogo a ostatak je pobegao. Alinisu odmakli daleko vraćajući se kad ih ponovo napade najmanjestotinu Orka, a neki od njih bili su veoma veliki, i ispalili su kišustrela, sve na Boromira. Boromir je duvao u svoj veliki rog dok šumene počeše da odzvanjaju, i isprva su Orci bili pometeni i povukli suse; ali kad sem odjeka ne bi nikakvog odgovora oni napadoše žešće

nego ikad. Pipin nije pamtio mnogo više od toga. Poslednje čega sesećao bio je Boromir koji se oslanjao o drvo čupajući jednu strelu;onda je tama pala odjednom.

»Rekao bih da sam bio čuknut u glavu«, reče on sebi. »Pitam seda li je jadni Veseli mnogo povređen. Šta se dogodilo Boromiru?Zašto nas Orci nisu poubijali? Gde smo, i kuda idemo?«

Nije mogao da odgovori na ta pitanja. Bilo mu je hladno i osećaose bolesnim. »Voleo bih da Gandalf nije uspeo da ubedi Elronda danas pusti da pođemo«, mislio je on. »Od kakve sam vajde ja bio?Samo jedna sekiracija: putnik, komad prtljaga. A sada sam ukraden,i samo sam komad prtljaga za Orke. Nadam se da će Strajder ilineko doći i osloboditi nas! Ali treba li da se nadam tome? Zar to nebi rasturilo sve planove? Voleo bih da mogu da se oslobodim!«

Naprezao se nešto malo, sasvim beskorisno. Jedan od Orka kojije sedeo u blizini nasmejao se i rekao nešto nekom sadrugu nanjihovom ogavnom jeziku. »Odmaraj se dok možeš, mamlaze mali!«reče on potom Pipinu, na Zajedničkom jeziku, koji je učinio skoro istotako gnusnim kao što je bio njegov. »Planduj dokle možeš! Mi ćebrzo nađemo nekaku upotrebu za tvoje noge. Ima da poželiš da ihnikako nisi ni imao pre nego što dospemo kući.«

»Da je po mome, ti bi sad želeo da si mrtav«, reče onaj drugi.»Ja bi tebe natero da skvičiš, ti bedni parcove.« On se saže nadPipina prinoseći žute kljove njegovom licu. U ruci je imao crni nož sadugim škrbavim sečivom. »Da ležiš tiho, ili ću te zagolicam ovim!«zasikta on. »Ne privlači pažnju na sebe, inače mogu da zaboravimnaređenja. Prokleti Izengarđani! Uglúk u bagronk sha pusbdugSaruman-glob búbhosh skai«; on pređe u dug i ljutit govor na svomjeziku, koji lagano zamre u gunđanju i režanju.

Prestrašeni Pipin ležao je nepomično iako je bol u ručnimzglobovima i člancima rastao a kamenje ispod njega svrdlalo mu jeleđa. Da smetne sebe s uma slušao je pažljivo sve što je mogao dadočuje. Bilo je mnogo glasova unaokolo, i premda je jezik Orka usvako doba zvučao kao da je pun mržnje i besa, izgledalo je očito daje počelo nešto kao svađa, i da ona postaje sve žešća.

Pipin s iznenađenjem otkri da je mnogo šta od tog razgovorarazgovetno; mnogi od Orka upotrebljavali su običan jezik. Očevidno,

pripadnici dva ili tri sasvim različita plemena bili su prisutni, a nisu semeđusobno razumeli. Nastala je ljutita rasprava o tome šta da čine:kojim putem da idu, i šta treba da se uradi sa zarobljenicima.

»Nema vremena za ubiti ih kako valja«, reče jedan. »Ništa vremeza zabavu na ovom putovanju.«

»Tome nema pomoći«, reče drugi. »Ali zašto ih ne ubiti na brzinu,ubiti sada? Oni su jedna prokleta smetnja, a mi smo u žurbi. Večenadolazi, i treba da se mrdnemo dalje.«

»Naređenja«, reče treći glas dubokim režanjem. »Ubiti sve, aliNE Polutane; njih se ima dovesti nazad ŽIVE što je moguće brže.Takva su moja naređenja.«

»Za šta su oni potrebni?« zapita nekoliko glasova. »Zašto živi?Pružaju dobru razonodu?«

»Ne! Ja sam čuo da jedan od njih ima nešto, nešto što se traži zarat, neku vilovnjačku mućku ili tu nešto. Svakojako, obojica će bitiispitivani.«

»Je li to sve što ti znaš? Što da ih mi ne pretražimo pa nađemo?Možda ćemo naći nešto što možemo i sami da upotrebimo.«

»To je jedna veoma zanimljiva napomena«, prezrivo se iscerijedan glas, mekši od ostalih ali zlobniji. »Možda ću to morati daraportiram. Zarobljenike NE pretresati niti pljačkati: takva su mojanaređenja.«

»I moja takođe«, reče onaj duboki glas. »Žive i onakve kako suuhvaćeni: bez oštećivanja. Takva su moja naređenja.«

»Naša nisu!« reče jedan od prethodnih glasova. »Mi smo došličak od Rudnika da ubijamo, i osvetimo svoje. Ja želim da ubijem, ionda da odem nazad na sever.«

»Onda možeš da želiš do mile volje«, reče onaj režeći glas. »Jasam Jugluk. Ja komandujem. Ja se vraćam u Izengard najkraćimputem.«

»Je li Saruman gospodar Velikog Oka?« reče onaj zli glas.»Trebalo bi da se vratimo pravo u Lugburc.«

»Da možemo da pređemo Veliku reku, mogli bismo«, reče drugijedan glas. »Ali nema nas dosta da se usudimo dole do mostova.«

»Ja sam je prešao«, reče zli glas. »Jedan krilati Nazgul čeka nasna severu, na istočnoj obali.«

»Može biti, može biti! Onda ćete vi odlepršati s našimzarobljenicima, i primiti svaku platu i hvalu u Lugburcu, a ostavićetenas da šipčimo kako god najbolje možemo kroz ovu Zemlju Konja.Ne, mi se moramo držati zajedno. Ove su zemlje opasne: punegadnih pobunjenika i razbojnika.«

»Ja, moramo se držati zajedno«, zareža Jugluk. »Ne verujem javama, male svinje. Nemate vi petlje van vaših brloga. Da nije nas,bili biste vi svi pobegli. Mi smo borci Juruk-hai! Mi smo poseklivelikog ratnika. Mi smo uhvatili ove zarobljenike. Mi smo slugeSarumana Mudrog, Bele Šake: Šake koja nam daje ljudsko meso dajedemo. Mi smo došli iz Izengarda, i doveli vas ovamo, i mi ćemovas odvesti nazad putem koji odaberemo. Ja sam Jugluk. Ja samgovorio.«

»Ti si govorio i više nego dovoljno, Jugluče«, isceri se onaj zliglas. »Pitam se kako će se to svideti onima u Lugburcu. Mogli bipomisliti da Juglukova ramena treba rasteretiti od jedne naduveneglave. Mogli bi pitati otkud te čudne ideje dolaze. Da nisu došle odSarumana, možda? Šta taj misli, ko je on, da kreće u posao za svojračun, sa svojim štrokavim belim značkama? Oni bi mogli da seslože sa mnom, Grišnakom, svojim izaslanikom od poverenja, a ja,Grišnak, kažem ovo: Saruman je jedna budala, i to prljava izdajničkabudala. Ali Veliko Oko ga gleda.

»Svinje, a? Kako se vama, narode, sviđa da vas svinjamanazivaju prčkalice balege kod jednog štrokavog malog čarobnjaka?Ma meso Orka je to što oni jedu, jamčim.«

Mnogi snažni urlici na jeziku Orka i zvonki zveket oružja privađenju odgovoriše mu. Pipin se oprezno prevrte, nadajući se da ćevideti šta će se desiti. Njegovi čuvari su otišli da se priključe kavzi. Usumraku on vide jednog krupnog crnog Orka, verovatno Jugluka,kako stoji licem u lice sa Grišnakom, niskim krivonogim stvorenjem,veoma širokim, dugačkih ruku koje su visile skoro do zemlje. Okonjih je bilo mnogo manjih bauka. Pipin je pretpostavljao da su to onisa Severa. Oni su isukali noževe i mačeve, ali oklevali su danapadnu Jugluka.

Jugluk se prodera, i izvestan broj drugih Orka skoro njegovograsta dojuri gore. Onda se odjednom, bez upozorenja, Jugluk bacinapred, i sa dva brza zamaha poseče glave dvojice od svojih

protivnika. Grišnak koraknu u stranu i nestade u senkama. Ostaliustuknuše, a jedan zakorači unazad i uz psovku pade prekoopružene prilike Veselog. A ipak, to mu je verovatno spasio život, jerJuglukovi sledbenici skočiše preko njega i sasekoše drugogamačevima širokih sečiva. Bio je to onaj čuvar sa žutim kljovama.Njegovo telo pade pravo preko Pipina, još grčevito držeći svoj duginož testeraste ivice.

»Odloži oružje« dreknu Jugluk. »I da ne bude više besmislica!Idemo odavde pravo na zapad, i niz stepenice. Odatle pravo dovisoravni, pa duž reke do prašume. I marširamo dan i noć. Jasno?«

»Sad«, pomisli Pipin, »ako samo ovom ružnom tipu ode malkovremena dok ovlada svojom trupom, imam šansu.« Zračak nade muse ukazao. Oštrica onog crnog noža posekla mu je malo ruku, izatim kliznula dole do njegovog ručnog zgloba. Osećao je kako mukrv kaplje niz šaku, ali je isto tako osećao i hladni dodir čelika nakoži.

Orci su se spremali na ponovni marš, ali neki od severnjaka jošnisu bili radi tome te Izengarđani posekoše još dvojicu pre no što suostali bili zastrašeni. Bilo je mnogo psovanja i zbrke. Privremeno,Pipin je ostao bez nadzora. Noge su mu bile čvrsto sapete, rukevezane samo oko zglobova, a šake su mu bile spreda. Mogao je daih pokrene obe zajedno, iako su veze bile surovo stegnute. Onodgurnu mrtvog Orka, a potom, jedva se usuđujući da diše, prevlačioje čvorom konopca na zglobovima gore-dole po sečivu noža koji jebio oštar a mrtva šaka čvrsto ga je držala. Konopac je bio presečen!Pipin ga hitro uhvati prstima, veza ga ponovo u nekakvu labavunarukvicu od dve petlje, i namače ga preko šaka. Onda leže veomamirno.

»Dižite te zarobljenike!« dreknu Jugluk. »Ne izvodite nikakvegadarije s njima! Ako ne budu živi kad se vratimo, još će nekoumreti.«

Jedan Ork zgrabi Pipina kao kakav džak, zavuče glavu izmeđunjegovih vezanih šaka, ščepa ga za ruke i vukao ih je naniže dok sePipinovo lice ne nađe pritisnuto uz njegov vrat; potom otkasa s njim.Drugi postupi sa Veselim isto tako. Orkova kandžolika šaka stiskalaje Pipinove ruke kao gvožde; nokti su se žarili u njega. On zatvori očii kliznu u zle snove.

Iznenada, ponovo se nađe na kamenitom tlu. Bila je rana noć, alioskudni mesec već se klonio zapadu. Nalazili su se na ivici jednelitice koja je, činilo se, gledala na neko more od blede magle. Zvukvode u padu čuo se u blizini.

»Izviđači su se najzad vratili«, reče jedan Ork u blizini.»No, pa šta ste otkrili?« zareža Juglukov glas.»Samo jednog usamljenog konjanika, a on je otišao na zapad.

Sad je sve čisto.«»Sada, i ja bih rekao. Ali dokle? Vi, budale! Trebalo je da ga

ustrelite. On će dići uzbunu. Te prokletinje konjogojci čuće za nas dojutra. Sad ćemo morao da šipčimo duplom brzinom.«

Jedna senka saže se nad Pipina. Bio je to Jugluk. »Sedi!« rečeOrk. »Mojim momcima je dojadilo da te tegle unaokolo. Moramo dase spuštamo, i moraš upotrebiti svoje noge. Budi sada od pomoći.Nikakvih povika, nikakvih pokušaja da pobegneš. Mi imamo načinada platimo za takve trikove i to ti se neće dopasti, iako neće oštetititvoju upotrebljivost za Gospodara.«

On preseče remenje oko Pipinovih nogu i članaka, podiže gadržeći ga za kosu, i postavi ga na noge. Pipin pade, a Jugluk gaponovo povuče za kosu. Nekoliko Orka se nasmeja. Jugluk mugurnu pljosku među zube i sasu mu neku tečnost koja je žarila nizgrlo: osetio je žestok vruć blesak kako teče kroz njega. Bol unjegovim nogama i člancima iščeze. Mogao je da stoji.

»Sad onog drugog!« reče Jugluk. Pipin vide kako odlazi doVeselog koji je ležao u blizini i rita ga. Veseli zaječa. Zgrabivši gagrubo, Jugluk ga povuče u sedeći položaj i zdera mu zavoj sa glave.Onda mu namaza ranu nekom tamnom tvari iz jedne male drvenekutije. Veseli je kričao i otimao se divlje.

Orci su pljeskali i galamili. »Ne može da podnese melem«, rugalisu se oni. »Ne zna šta je dobro za njega. Aj! Biće zabave kasnije.«

Ali u tom trenutku Jugluk se nije bavio zabavom. Bila mu jepotrebna brzina i morao je da ugodi nevoljnim pratiocima. On je lečioVeselog na način Orka i njegovo lečenje delovalo je brzo. Kad je nasilu ubacio gutljaj iz svoje pljoske niz Hobitovo grlo, isekao mu vezena nogama i potegao ga na noge, Veseli ustade, bled ali mrk iprkosan, i veoma živ. Posekotina na njegovom čelu nije mu više

zadavala nikakve muke, ali je nosio jedan mrki ožiljak do kraja svojihdana.

»Zdravo, Pipine!« reče on. »Dakle, i ti si pošao na ovu maluekspediciju? Gde dobijamo krevet i doručak?«

»No sad!« reče Jugluk. »Nema to! Jezik za zube. Nikakvopričanje jedan s drugim. Svaka gnjavaža raportiraće se na drugomkraju puta, a On će znati kako da vas plati. Dobićete vi krevet idoručak još kako: više nego što vam stomak može podneti.«

Banda Orka poče da se spušta jednom uskom jarugom koja jevodila u izmagličastu ravnicu. Veseli i Pipin, koje je razdvajalo tuce ilii više Orka, spuštali su se s njima. Na dnu su zakoračili na travu, isrca Hobita se obodriše.

»Sad pravo dalje!« prodera se Jugluk. »Zapadno i malo kaseveru. Pratite Lugduša.«

»Ali šta ćemo da radimo kad sunce izađe?« rekoše neki odSevernjaka.

»Nastavićemo da jurimo«, reče Jugluk. »Šta vi mislite? Da sesedi na travi i čekaju belokošci da se pridruže izletu?«

»Ali ne možemo da trčimo po suncu.«»Trčaćete vi sa mnom za leđima«, reče Jugluk. »Trk! Inače nikad

nećete ponovo videti svoje voljene jazbine. Tako mi Bele Šake! Kojaje vajda od slanja na put planinskih crva, samo upola uvežbanih. Trk,prokleti da ste! Trk dok noć traje!«

Onda čitava ta družina poče da trči dugim galopirajućim koracimaOrka. Nisu održavali nikakav poredak, gurali su se, sudarali i psovali,a ipak brzina im je bila veoma velika. Svaki Hobit imao je stražu odtrojice. Pipin je bio pri začelju kolone. Pitao se koliko će biti kadar danastavi ovim korakom: nije dobio nikakvu hranu od toga jutra. Jedanod njegovih čuvara imao je bič. Ali u tom času napitak Orka bio je joštopao u njemu. Mozak mu je, takođe, bio sasvim budan.

Svaki čas, neprizvano, priviđalo mu se lice Strajderovo, kako sesaginje nad nekim tamnim tragom, i hita, hita za njima. Ali šta bi čak ijedan Šumar mogao da vidi osim zbrkanog traga stopala Orka?Njegovi sopstveni mali otisci, i oni Veseloga, bili su zatrpanitabanjem gvožđem potkovanih cipela ispred i iza i oko njih.

Odmakli su približno milju od litice kad tle koso kliznu u jednoširoko plitko ulegnuće gde je zemlja bila mekana i vlažna. Izmaglicaje ležala tu, bledosvetlucava u poslednjim zracima mesečevog srpa.Tamne prilike Orka spreda postadoše nerazgovetne, a potom ihproguta magla.

»Aj! Samo istrajno!« povika Jugluk sa začelja.Jedna misao iznenada sinu Pipinu, i on je smesta sprovede u

delo. Stuče nadesno, baci se van domašaja stražara, koji je grabiokandžama za njim; jurnu pravo u maglu i opruži se po travi.

»Stoj!« zaurla Jugluk.Za časak nastupiše uzbuna i zbrka. Pipin skoči i potrča. Ali Orci

su ga gonili. Nekoliko njih iznenada iskrsnu baš ispred njega.»Nema nade za bekstvo!« pomisli Pipin. »Ali ima nešto nade da

sam ostavio koji otisak neoštećen na ovoj vlažnoj zemlji.« Onposegnu vezanim šakama za grlo i otkači kopču svoga ogrtača. I baškada su ga ščepale grube ruke i tvrde kandže, on je pusti da padne.»Tu će, pretpostavljam, ležati do kraja vremena«, pomisli on. »Neznam zašto sam to učinio. Ako su se ostali spasli, verovatno su otišlisa Frodom.«

Remen biča oplete ga oko nogu i on priguši uzvik.»Dovoljno!« povika Jugluk trčeći gore. »On još ima da pretrči dug

put. Naterajte i’ obadvojicu da trče! Samo upotrebite taj bič kaopodsetnik.«

»Ali to nije sve«, zareža on, okrenuvši se Pipinu. »Ja nećuzaboraviti. Isplata se samo odlaže! Giljaj!«

Ni Pipin ni Veseli nisu zapamtili mnogo šta od kasnijeg dela togputovanja. Zli snovi i mučne jave bili su stopljeni u jedan dugi tuneljada, s nadom koja je sve slabašnije tinjala za njima. Trčali su i trčali,naprežući se da drže korak koji su nametnuli Orci, šibani svaki čassurovim bičem, vešto upotrebljavanim. Kad god bi zastali ili posrnuli,vukli su ih deo puta.

Toplina napitka nestala je. Pipinu je ponovo bilo hladno i osećaose bolesnim. Iznenada, pao je licem na travu. Grube šake sarazdirućim noktima ščepale su ga i podigle. Ponovo je bio nošen kaodžak, a tama je rasla oko njega: da li tama još jedne noći, ili kakvoslepilo njegovih očiju, nije mogao da odredi.

Nejasno, postao je svestan glasova koji su se kavžili: izgledalo jeda mnogi od Orka zahtevaju zastanak. Jugluk je vikao. On oseti daga bacaju na tle, i ležao je kako je pao dok ga ne preuzeše mračnisnovi. Ali nije zadugo pobegao bolu; ubrzo, gvozdeni stisaknemilosrdnih šaka ponovo ga zgrabi. Dugo se klimatao i treskao, aonda lagano tama popusti, on se vrati svetu jave i otkri da je jutro.Izvikivana su naređenja a njega su grubo bacili na travu.

Tu je ležao neko vreme, boreći se s očajanjem. U glavi mu semuti lo, ali je po toploti u telu naslutio da su mu dali još jedan gutljaj.Jedan Ork naže se nad njim i baci mu nešto hleba i jedan kaiš živogosušenog mesa. On pojede taj bajati sivi hleb željno, ali ne i meso.Bio je izgladneo, ali još ne toliko izgladneo da jede meso koje mubaci neki Ork, meso nekog, nije se usuđivao da nagađa kakvog,stvorenja.

On sede i pogleda naokolo. Veseli nije bio daleko. Nalazili su seuz obalu neke brze uske reke. Spreda, dizale su se planine: jedanvisoki vrh hvatao je prve zrake sunca. Tamna mrlja prašume ležala jena nižim obroncima ispred njih.

Bilo je mnogo dernjave i raspravljanja među Orcima; činilo se daje na pomolu ponovna svađa između Severnjaka i Izengarđana. Nekisu pokazivali nazad ka jugu, a neki ka istoku.

»Vrlo dobro!« reče Jugluk. »Ostavite ih meni, onda! Ništaubijanje, kao što sam vam kazao ranije; ali ako želite da pobacateono za šta smo prešli sav ovaj put, pobacajte. Ja ću se za to starati.Neka borbeni Juruk-hai obave posao, kao i obično. Ako se plašitebelokožaca, bežite! Bežite! Eno prašume«, prodera se on,pokazajući napred. »Idite tamo! To vam je najbolja mogućnost.Kupite se! I to brzo, pre nego što otkinem još nekoliko glava dametem malko razuma u one druge.«

Nasta nešto psovanja i gušanja, a onda se većina Severnjakaotrže i sunu u beg, više od stotinu njih, u divljem trku duž reke premaplaninama. Hobiti su bili ostavljeni Izengarđanima: mrgodnoj mračnojbandi od najmanje četiri dvadesetine krupnih, mrkih, kosookih Orka sogromnim lukovima i kratkim mačevima širokih sečiva. Nekolikikrupniji i hrabriji Severnjaci ostadoše sa njima.

»Sad ćemo se pozabaviti Grišnakom«, reče Jugluk, ali čak i nekiod njegovih sledbenika gledali su sa nelagodnošću ka jugu.

»Znam«, zareža Jugluk. »Ti prokleti konjci nanjušili su nas. Ali toje sve tvoja krivica, Snago. Tebi i ostalim izvidnicima trebalo bi ušiodrezati. Ali mi smo borci. Još ćemo mi pirovati uz konjetinu, ili neštobolje.«

U tom trenutku Pipin vide zašto su neki iz te čete pokazivali kaistoku. Iz toga pravca sada dopreše promukli krici, i ponovo je tu bioGrišnak, a njemu za leđima još četrdesetak takvih kao on: dugorukihkrivonogih Orka. Oni su imali po jedno crveno oko naslikano naštitovima. Jugluk zakorači njima u susret.

»Pa, vratili ste se?« reče on. »Razmislili bolje o tome, eh?«»Ja sam se vratio da vidim da se Naređenja izvrše i zarobljenici

budu sigurni«, odgovori Grišnak.»Zbilja!« reče Jugluk. »Izlišan trud. Ja ću gledati da se naređenja

izvrše, pod mojom komandom. A po šta ste se još vratili? Otišli steužurbano. Da niste nešto ostavili za sobom?«

»Ja sam ostavio jednu budalu«, zareža Grišnak. »Ali bilo je neštočvrstih momaka s njim koji su suviše dobri da ih izgubiš. Znao samda ćeš ih dovesti u bezizlazan položaj. Došao sam da pomognemnjima.«

»Sjajno!« nasmeja se Jugluk. »Ali, osim ako imaš tri čiste zatuču, uhvatio si se pogrešnog puta. Ka Lugburcu je bio tvoj put.Belokošci dolaze. Šta se dogodilo tvome krasnom Nazgulu? Jesu li inovog ata ustrelili pod njim? Sad, da si ga poveo sa sobom, to bimoglo biti korisno – ako su Nazguli ono što se priča.«

»Nazgul, Nazgul«, reče Grišnak, dršćući i oblizujući usne, kao data reč ima neki gadan ukus u kome on bolno uživa. »Ti govoriš oonome što je duboko van domašaja tvojih kaljavih snova, Jugluče«,reče on. »Nazguli Ah! Ako su ono što se priča! Jednog dana želećešda to nisi rekao. Majmune!« zareza on besno. »Trebalo bi da znašda su oni ženica Velikog Oka. Ali krilati Nazgul: ne još, ne još. On imne dozvoljava da se pokažu preko Velike reke, ne suviše rano. Onisu za rat – i druge svrhe.«

»Ti, izgleda, znaš mnogo«, reče Jugluk. »Više nego što je dobroza tebe, naslućujem. Možda bi se oni u Lugburcu mogli pitati kako toi zašto. Ali u međuvremenu Juruk-hai od Izengarda neka rade prljavposao, kao obično. Ne stoj tu žvalaveći! Okupi svoje prostačine! Oneostale svinje pustile su krake prema prašumi. Bolje bi ti bilo da ih

pratiš. Ne bi se vratio živ do Velike reke. Smesta! Sad! Ja ću ti biti zapetama.«

Izengarđani zgrabiše ponovo Veselog i Pipina i uprtiše ih na leđa.Onda trupa krete. Sat za satom trčali su oni, zastajući tu i tamo danaprte Hobite novim nosačima. Ili stoga što su bili brži i izdržljiviji, ilizbog nekog Grišnakovog plana, Izengarđani postepeno prođošekroz Orke od Mordora, a Grišnakovi Orci se spojiše pozadi. Ubrzo,pristizali su i Severnjake spreda. Prašuma je počela da se primiče.

Pipin je bio sav u ubojima i pocepan, a njegova bolna glavaoderana prljavom vilicom i dlakavim uhom Orka koji ga je držao. Bašispred njega bila su pognuta leđa i snažne debele noge koje su išlegore-dole, gore-dole, bez odmora, kao načinjene od žice i roga,otkucavajući stravične sekunde nekog beskrajnog vremena.

Tog popodneva Juglukova trupa prestiže Severnjake. Oni suklonuli pod zracima blistavog sunca, iako je to bilo zimsko suncekoje je sjalo na bledom hladnom nebu; glave im behu oklembešenea isplaženi jezici se klatarili.

»Crvi!« rugali su se Izengarđani. »Vi ste pečeni. Belokošci će vaspohvatati i pojesti. Oni upravo dolaze!«

Jedan povik od Grišnaka pokaza da to nije bila puka poruga.Konjanici, koji su jahali veoma brzo, zaista su se videli: još dalekopozadi ali pristizali su Orke, pristizali su kao plima preko zaravni onekoji zastrane u živi pesak.

Izengarđani počeše da trče iznova udvostručenim tempom koji jezapanjio Pipina; strašan je taj zamah izgledao za kraj jedne trke.Onda on vide da sunce tone zapadajući za Maglene planine; senkese pružiše po zemlji. Vojnici Mordora digoše glave i takođe povećašebrzinu. Prašuma je bila tamna i bliska. Već su bili prošli nekolikoisturenih drveta. Tle je počinjalo da se izvija naviše, sve strmije, aliOrci nisu stali. I Jugluk i Grišnak vikali su, podbadajući ih dalje, naposlednji napor.

»Još će i uspeti. Umaći će«, pomisli Pipin. A onda je uspeo daiskrene vrat, tako da jednim okom pogleda preko ramena. Video jeda jahači u daljini na istoku, već poravnati sa Orcima, galopirajuravnicom. Zalazak sunca pozlatio je njihova koplja i kacige, i obasjao

im svetle lepršave kose. Oni su sabijali Orke, sprečavajući ih da serasprše, i goneći ih duž linije reke.

Bio je silno radoznao kakav je to narod. Poželeo je da je saznaoviše u Rivendalu, i više gledao u mape i slično; ali u tim danima sečinilo da su planovi za putovanje u sposobnijim rukama, i on nikadnije računao da će biti odsečen od Gandalfa, ili Strajdera, čak ni odFroda. Sve čega se mogao prisetiti o Rohanu bilo je da je Gandalfovkonj Senko došao iz te zemlje. To je zvučalo ohrabrujuće, donekle.

»Ali kako će oni znati da mi nismo Orci?« pomisli on. »Ja ne bihrekao da su oni ovde dole ikad čuli za Hobite. Pretpostavljam, da bitrebalo da se radujem što će, čini se, ovi skotski Orci biti uništeni, aliradije bih da lično budem spasen.« Izgledi su bili da će njega iVeselog pogubiti sa njihovim tamničarima, čak pre no što ih Ljudi odRohana uopšte i opaze.

Za nekolike od Jahača pokaza se da su lukonoše, vični streljanjus konja u trku. Dojahavši hitro na strelomet, oni su gađali Orke kojisu se vukli straga, i nekolicina ih pade; potom se jahači u lukuudaljiše izvan dometa lukova svojih neprijatelja, koji su uzvraćaligađajući nasumce, ne usuđujući se da stanu. Ovo se dogodilomnogo puta, a u jednoj prilici strele padoše među Izengarđane.Jedan od njih, baš ispred Pipina, posrte i ne diže se više.

Noć se spustila a jahači se nisu primakli za bitku. Mnogo Orka jepalo, ali su pune dve stotine preostale. U ranoj tmini Orci dođoše dojednog brežuljka. Strehe prašume bile su veoma blizu, verovatno nedalje od tri furlonga, ali oni nisu mogli dalje. Konjanici su ih okružili.Jedna mala grupa pogazi Juglukovo naređenje i otrča dalje kaprašumi: samo se trojica vratiše.

»Pa, eto nas«, naceri se Grišnak. »Lepo vođstvo. Ja se nadamda će nas veliki Jugluk povesti ponovo napolje.«

»Spustite te Polutane!« naredi Jugluk ne obraćajući nikakvupažnju na Grišnaka. »Ti, Lugduše, uzmi još dvojicu i držite ih podstražom! Oni da se ne ubijaju, osim ako se prljavi belokošci probiju.Razumeš? Dok god sam ja živ, trebaju mi. Ali oni ne smeju da viknu,i ne smeju biti spaseni. Veži im noge!«

Poslednji deo tog naređenja izvršen je nemilosrdno. Ali Pipin senađe prvi put blizu Veselog. Orci su dizali veliku buku, derući se i

zvekećući oružjem, te Hobiti uspeše da se sašaptavaju neko vreme.»Ja ne mislim bogzna šta o ovome«, reče Veseli. »Osećam da

sam skoro skamiknuo. Ne mislim da bih mogao da odbauljamdaleko, čak i da sam slobodan.«

»Lembas!« prošapta Pipin. »Lembas, imam ga malko. Imaš ti?Ne bih rekao da su nam uzeli išta sem naših mačeva.«

»Da, imao sam jedan paket u džepu«, odgovori Veseli, »ali morada je zdrobljen u mrvice. Kako god bilo, ne mogu da stavim usta udžep!«

»Nećeš morati. Ja sam...«, ali baš tada jedan divlji udarac nogomupozori Pipina da je buka zamrla i da su stražari na oprezu.

Noć je bila hladna i mirna. Svud oko glavice brega na kojoj su seOrci okupili podigoše se male stražarske vatre, zlatnocrvene u tmini;tvorile su potpuni obruč. One su bile na dometu dugog luka ali seJahači nisu pokazivali naspram svetlosti, i Orci su straćili mnogostrela gađajući u te vatre dok ih Jugluk nije zaustavio. Jahači nenačiniše ni šuma. Kasnije, u noći, kada je mesec izašao iz magle,ponekad su se mogli videti; senovita obličja koja su svetlucala tu itamo na beloj svetlosti, dok su se kretala u besprekidnoj patroli.

»Oni će čekati sunce, prokleti da su!« zareža jedan od stražara.»Zašto se ne skupimo i probijemo skroz? Šta stari Jugluk smatra dačini, to bih voleo da znam?«

»Smeo bih da kažem da bi voleo«, zareža Jugluk koraknuvšigore straga. »U smislu da ja ne smatram uopšte, eh? Proklet bio!Jednako ste rđavi kao i ostala rulja: oni crvi i majmuni iz Lugburca.Nikakve vajde od pokušaja da se juriša s njima. Oni bi samozaskvičali i pobegli, a ima više nego dovoljno ovih prljavih konjaca danas počiste koliko god nas je na ravnom.

»Ima samo jedna stvar koju ti crvi mogu: da vide oštro u tami. Aliovi belokošci boljih su noćnih očiju od većine ljudi, po svemu što samja čuo, a ne zaboravite njihove konje! Ti mogu da vide i noćnipovetarac, ili se bar tako priča. Ipak ima jedna stvar koju ti fini momcine znaju: Mauhur i njegovi su u ovoj prašumi, i trebalo bi da sepojave svakoga časa.«

Juglukove reči bile su dovoljne, izgleda, da zadovoljeIzengarđane, ali ostali Orci su bili i obeshrabreni i buntovni.

Postaviše nekoliko osmatrača, ali većina ih leže na zemlju,odmarajući se u ugodnoj tmini. Zaista je ponovo postalo veomamračno, jer mesec je bio zašao na zapadu za gust oblak, i Pipin nijemogao da vidi ništa već nekoliko stopa dalje. Vatre nisu donelenikakvu svetlost do brežuljka. Jahači se, međutim, nisu zadovoljilitime da prosto čekaju zoru i puste svoje neprijatelje da se odmore.Iznenadni povik na istočnoj strani glavice pokaza da nešto nije uredu. Činilo se da su neki od Ljudi dojahali blizu, skliznuli sa konja,dopuzali do ivice logora i pobili nekoliko Orka, a onda ponovo iščezli.Jugluk pojuri da spreči divlje bekstvo.

Pipin i Veseli sedoše. Njihovi čuvari Izengarđani otišli su saJuglukom. Ali ako su Hobiti imali ikakvu pomisao o bekstvu, ona jeubrzo bila osujećena. Po jedna dlakava ruka uhvati ih za vratove iprimače ih jednog drugome. Maglovito su opazili Grišnakovuogromnu glavu i grozno lice između njih; njegov prljavi dah bio im jena obrazima. On poče da ih dodiruje šapama i opipava. Pipinuzdrhta dok su mu tvrdi hladni prsti tumarali niz leđa.

»No, mališani!« reče Grišnak mekim šapatom. »Uživate u svomlepom odmoru? Ili ne? Malo loše smešteni, možda: mačevi ikamdžije na jednoj strani, a neprijatna koplja na drugoj. Mali svet nebi treba lo da se petlja u stvari prevelike za njega.« Njegovi prstinastaviše da pipkaju. Neki sjaj, kao bleda ali vrela vatra, izbijao muje iz očiju.

Iznenada Pipinu dođe na um misao, kao da ju je uhvatio pravo izužurbanog mišljenja njegovog neprijatelja: »Grišnak zna za Prsten!On ga traži dok je Jugluk zauzet, verovatno ga želi za sebe.« Hladnistrah obuzeo je Pipinovo srce, a ipak, u isto vreme, pitao se kako bimogao da iskoristi Grišnakovu želju.

»Ne verujem da ćeš ga naći na taj način«, prošaputa on. »Njeganije lako naći.«

»Ga naći?« reče Grišnak: njegovi prsti prestadoše da gamižu iščepaše Pipinovo rame. »Šta naći? O čemu ti govoriš, mališane?«

Za časak, Pipin je ćutao. Onda iznenada u tami načini zvuk ugrlu: gollum, gollum. »Ništa, moj Prekrasni«, dodade on.

Hobiti osetiše kako se Grišnakovi prsti grče. »O-ho!« prosikta tajbauk tiho. »To je ono što on misli, je li? O-ho! Vrlo vr-lo opasno, mojimališani.«

»Možda«, reče Veseli, sada na oprezu i svestan Pipinove slutnje.»Možda; i ne samo za nas. Ipak, ti najbolje znaš o sopstvenimposlovima. Želiš li ga, ili ne? I šta bi dao za njega?«

»Želim li ga? Želim li ga?« reče Grišnak, kao da je zbunjen, aliruke su mu drhtale. »Šta bih dao za njega? Šta hoćeš da kažeš?«

»Mi hoćemo da kažemo«, reče Pipin birajući reči brižljivo, »da nevredi pipkati po tami. Mi bismo mogli da ti uštedimo vreme i muku.Ali ti moraš prvo nama da odvežeš noge, inače nećemo učiniti ništa,ni reći ništa.«

»Moje drage, nežne, male budale«, zašišta Grišnak, »sve što viimate, i sve što vi znate, izvući će se iz vas u svoje vreme: sve!Poželećete da ima više toga što biste mogli reći da zadovoljiteIspitivača, zbilja hoćete: vrlo uskoro. Nećemo zbrzavati to ispitivanje.O, nikako! Zbog čega mislite da ste u životu? Moji dragi mali drugari,molim, verujte mi kad kažem da to nije bilo iz dobrote: ta nije čak nimeđu Juglukovim manama.«

»Nalazim da mi je sasvim lako da to poverujem«, reče Veseli.»Ali vi još niste svoj plen dovukli kući. A šta god da se dešava, neizgleda da ide vama na ruku. Ako mi odemo u Izengard, neće velikiGrišnak biti taj koji se time koristi: Saruman će uzeti sve što uspe danađe. Ako želiš išta za sebe lično, sad je vreme da se sklopi posao.«

Grišnak poče da gubi strpljenje. Činilo se da ga ime Sarumanovoposebno razdražuje. Vreme je prolazilo i buka je zamirala. Jugluk iliIzengarđani mogli su se vratiti svakoga časa. »Imate li ga – koji bilood vas?« zareža on.

»Gollum, gollum!« reče Pipin.»Odreši nam noge!« reče Veseli.Osećali su kako Orkove ruke dršću od besa. »Prokleti da ste, vi

prljave male štetočine!« prošišta on. »Da vam odrešim noge?Odrešiću ja svaku žilu u vašim telima. Mislite da ne mogu da vaspretresem do kostiju? Da vas pretresem! Ja ću vas saseći obojicu udrhtave rite. Ne treba mi pomoć vaših nogu da vas odvedem – i davas imam samo za sebe!«

On ih iznenada pograbi. Snaga u njegovim dugim rukama iramenima bila je zastrašujuća. Ćušnuo ih je svakog pod jednopazuho, i prignječio ih razjareno uz svoje bokove; po jedna velikašaka koja je gušila poklapala im je usta. Onda sunu napred

sagibajući se nisko. Brzo i tiho je išao, dok nije stigao do rubaglavice. Tu, odabravši jedan prolaz između osmatrača, on prođe kaoneka zla senka u noć, niz kosu, pa dalje na zapad, prema reci što jeisticala iz prašume. U tom pravcu bio je jedan širok otvoren prostorsa samo jednom vatrom.

Posle dvanaestak jardi zastade, zureći i osluškujući. Ništa se nijemoglo ni videti ni čuti. On se odšunja lagano dalje, presavijen skoronapola. Onda čučnu i oslušnu ponovo. Potom ustade, kao da bi darizikuje iznenadni proboj. U tom času tamna prilika jednog jahačaizdiže se upravo pred njim. Konj frknu i prope se. Neki čovekuzviknu.

Grišnak se prući na zemiju, podvlačeći Hobite pod sebe; ondaizvuče mač. Bez sumnje je nameravao da pobije svoje zarobljenikepre nego da dopusti da pobegnu ili budu spaseni; ali to mu je bilapropast. Mač zveknu slabašno i zasvetluca nešto malo na svetlostivatre njemu sleva. Jedna strela dofijuka iz tmine: naciljana veštinom,ili vođena sudbinom, probola mu je desnu ruku. On ispusti mač ivrisnu. Začu se brzi topot kopita, i još dok je Grišnak skakao i trčao,bio je pregažen, i jedno koplje je prošlo kroz njega. On izbaci užasandrhtavi krik i pade nepomičan.

Hobiti ostadoše opruženi na tlu, kako ih je Grišnak ostavio. Drugikonjanik dođe hitro jašući svome drugu u pomoć. Da li usled nekenaročite oštrine vida, ili nekog drugog čula, tek konj se prope i skočigipko preko njih; ali njegov jahač nije ih video kako leže pokrivenisvojim vilin-ogrtačima, za časak previše prignječeni, i previšeuplašeni da se maknu.

Najzad se Veseli pomače i prošapta tiho: »Do sada je dobro; alikako da mi izbegnemo da nas nataknu na ražanj?«

Odgovor dođe skoro odmah. Krici Grišnakovi uzbunili su Orke. Izurlika i kreštanja koji su doprli sa glavice Hobiti zaključiše da jenjihov nestanak otkriven: Jugluk je, verovatno, upravo skidao jošnekolike glave. Potom iznenada krici Orka odgovoriše zdesna, izvankruga stražarskih vatri, iz pravca prašume i planina. Mauhur je očitostigao i napao opsađivače. Začuo se zvuk konja u galopu. Jahači su,da bi sprečili svaki proboj, stezali obruč tesno oko glavice, izlažući seopasnosti da ih pogode strele Orka, dok je jedna četa odjahala da se

pozabavi pridošlicama. Iznenadno, Veseli i Pipin shvatiše da su se, ine pomerivši se, našli izvan obruča: ničeg nije bilo između njih ibezbednosti.

»Sad«, reče Veseli, »samo da su nam noge i ruke slobodne, mogli bismo da umaknemo. Ali ne mogu da dotaknem čvorove, ni da ihzagrizem.«

»Nema potrebe pokušavati«, reče Pipin. »Baš sam hteo da tikažem: ja sam uspeo da oslobodim ruke. Ove petlje su tu ostalesamo izgleda radi. Ti bolje najpre uzmi parčence lembasa. «

On smače veze sa ruku i izvuče jedan zamotuljak. Kolači su biliizlomljeni ali dobri, još u omotima od lišća. Hobiti pojedoše svaki podva-tri komadića. Ukus im prizva sećanje na lepa lica, i smeh, izdravu hranu u tihim danima, sada dalekim. Neko vreme jeli suzamišljeno, sedeći u tami, ne obazirući se na krike i zvuke obližnjebitke. Pipin se prvi vratio sadašnjosti.

»Moramo da kidnemo odavde«, reče on. »Samo pola trenutka!«Grišnakov mač ležao je blizu, ali bio je suviše težak i nezgrapan daga on upotrebi; stoga je otpuzao napred i, našavši telo tog strašila,izvukao iz kanija jedan dugačak oštar nož. Njime hitro preseče vezeobojici.

»A sad, na stvar!« reče on. »Kada se malo zagrejemo, moždaćemo biti u stanju da opet stojimo i hodamo. Ali, u svakom slučaju,bolje da krenemo puzećki.«

Puzili su. Trava je bila duboka i gipka, ali izgledalo je to kaodugotrajan, spor posao. Načinili su oko stražarske vatre širokzaokret, i odgmizali svojim putem, malo-pomalo napred, dok nestigoše do ivice reke, koja je grgorila dalje u crne senke ispod svojihdubokih obala. Onda se osvrnuše.

Zvuci su zamrli. Očito, Mauhur i njegovi »momci« bili su pobijeniili odbijeni. Jahači su se vratili svom tihom zloslutnom bdenju. Noć jeveć bila na izmaku. Na istoku, koji je ostao bez oblaka, nebo jepočinjalo da bledi.

»Moramo se zakloniti«, reče Pipin, »inače će nas videti. Nećenam biti nikakva uteha ako ovi jahači otkriju da nismo Orci poštobudemo mrtvi.« On ustade i zatrupka nogama. »One veze isekle sume kao žice, ali stopala mi se opet zagrevaju. Sad bih mogao da seteturam dalje. Kako je s tobom, Veseli?«

Veseli ustade. »Da«, reče on. »To mogu da izvedem. Lembas tezbiljski okuraži. Nekako se i oseća na zdravije nego toplota onogork- -napitka. Pitam se od čega li je bio napravljen. Bolje da se nezna, rekao bih. Hajde da gutnemo vode da speremo pomisao nanjega!«

»Ne ovde, obale su suviše strme«, reče Pipin. »Napred sada!«Okrenuli su se i uporedo pošli lagano duž linije reke. Iza njih

svetlost je rasla na istoku. Idući, sravnjivali su utiske, razgovarajućiležerno, na način Hobita, o onome što se zbilo nakon zarobljavanja.Nikakav slušalac ne bi pogodio na osnovu njihovih reči da su segrozno napatili i bili u strašnoj opasnosti, idući beznadno ka mučenjui smrti, ili da čak i u tom času, što su oni dobro znali, malo izgledaimaju da ikad ponovo nađu prijatelje ili bezbednost.

»Vi ste, čini se, dobro poslovali, mladi gospodine Tuče«, rečeVeseli. »Dobićete skoro čitavu glavu u knjizi staroga Bilba, ako ikaddođem do prilike da ga izvestim. Dobar rad: naročito naslućivanjemale igre onog dlakavog razbojnika, i idenje njemu niz dlaku. Ali,pitam se da li će iko ikad nagaziti na tvoj trag i naći onu kopču.Mrsko bi mi bilo da izgubim svoju, a bojim se da je tvoja otišlazauvek.

»Moraću da uglancam nožne prste, ako hoću da se izjednačim stobom. I zaista, rođak Brendibak sada izbija na čelo. Ovo je mestogde on stupa na scenu. Ne bih rekao da ti imaš mnogo pojma gdesmo mi, ali ja sam utrošio vreme u Rivendalu poprilično bolje. Sadidemo ka zapadu uz Entvoš. Stegna Maglenih planina su spreda, iprašuma Fangorn.«

Još dok je on govorio, tamni rub prašume diže se pravo isprednjih. Izgledalo je da je noć našla utočište pod njenim ogromnimdrvećem, gmižući dalje od nastupajuće zore.

»Vodi napred, mladi gospodine Brendibak!« reče Pipin. »Ili vodinazad! Bili smo upozoreni na Fangorn. Ali takav jedan znalac nije tozaboravio.«

»Nisam«, odvrati Veseli, »ali i uza sve to, ova prašuma izgleda mibolja od vraćanja u središte nekakve bitke.«

On pođe napred pod divovske grane stabala. Neprocenjivo staraizgledala su ona. Ogromne raspuštene brade od lišaja visile su s

njih, vijoreći se i njišući na povetarcu. Iz tih senki Hobiti proviriše,gledajući nazad niz kosu: male skrivene prilike koje su u toj nejasnojsvetlosti izgledale kao vilin-deca u ponorima vremena što izviruju izDivlje šume čudeći se svojoj prvoj zori.

Izdaleka, preko Velike reke i Mrkih Zemalja, liga do sive lige udaljini, dođe zora, crvena kao plamen. Snažno su odzvanjali lovačkirogovi da je pozdrave. Jahači Rohanski odjednom oživeše. Rogodgovori rogu ponovo.

Veseli i Pipin začuše, jasno u studenom vazduhu, njištanje bojnihatova i iznenadno pevanje mnogih ljudi.

Sunčev rub se podiže – vatreni luk iznad ivice sveta. A onda sasilnim povikom jahači pohrliše s istoka; crvena svetlost blistala je naoklopima i kopljima. Orci arlauknuše i izbaciše sve preostale strele.Hobiti videše nekolike konjanike gde padaju, ali njihov se poredakodrža uz breg i preko njega, i zaokruži, i napade ponovo. Većinapljačkaša koji su bili ostali u životu rasprštaše se tada, i razbežašese progonjeni, jedan po jedan, do smrti. Ali jedna banda, držeći sena okupu poput crnog klina, probijala se odlučno napred u pravcuprašume. Pravo uz kosu jurnuše oni prema posmatračima. Primicalisu se, i izgledalo je izvesno da će uteći: bili su već posekli tri jahačakoji su im prečih put.

»Posmatrali smo previše dugo«, reče Veseli. »Eno Jugluka! Neželim da ga sretnem nanovo.« I Hobiti se okretoše i pobegošeduboko u senke šume.

I tako se zbilo da ne vide poslednji otpor, kada su Jugluka stigli inaterali da prihvati borbu, uz sam rub Fangorna. I tu ga konačnoposeče Jomer, treći zapovednik Marke, koji sjaha i boraše se s njimmač protiv mača. A širom prostranih polja jahači oštrih očiju izlovišeono malo Orka što je umaklo, i imalo još snage da beži.

A tada, pošto položiše svoje pale drugove u jednu humku iotpevaše pesme njima u slavu, jahači načiniše ogromnu vatru irazvejaše pepeo svojih neprijatelja. Tako se okonča taj upad, inikakve vesti o njemu nikada ne dospeše ni u Mordor ni u Izengard;ali dim od tog spaljivanja digao se visoko u nebesa i videle su gamnoge budne oči.

Glava 4.

DRVOBRADI

U međuvremenu Hobiti su išli brzo koliko su to tama iisprepletena prašuma dopuštale, prateći liniju ushitrenog potoka, nazapad i naviše, prema obroncima planina, sve dublje i dublje uFangorn. Lagano, njihov strah od Orka je zamro, i korak im seuspori. Čudno osećanje teskobe obuze ih, kao da je vazduh biosuviše slab i oskudan za disanje.

Najzad Veseli stade. »Ne možemo dalje ovako«, dahtao je.»Želim malo vazduha.«

»Hajde da gutnemo nešto, u svakom slučaju«, reče Pipin. »Savsam sasušen.« On se s mukom ispe na jedan ogromni koren drvetakoji je zavojito silazio u potok i, sagnuvši se, zahvati nešto vode uskupljene šake. Bila je bistra i hladna, i on ispi mnogo gutljaja. Veseliga je sledio. Voda ih osveži i činilo se da im razgaljuje srca; nekovreme sedeli su na ivici potoka, kvaseći bolna stopala i noge, izirkajući unaokolo po drveću koje je tiho stajalo oko njih – vrsta zavrstom – i utapalo se u sivi sumrak u daljini.

»Pretpostavljam da nas nisi već izgubio?« reče Pipin, zavalivši sena ogromno deblo drveta. »Možemo bar da pratimo tok ovog potoka,Entvoša, ili kako god ga ti zvao, i da opet izađemo putem kojim smodošli.«

»Mogli bismo, kad bi naše noge htele«, reče Veseli, »i kad bismomogli da dišemo kako valja.«

»Da, sve je ovde veoma mutno i zagušljivo«, reče Pipin. »To mepodseća, nekako, na onu staru sobu u Mestištu Tukovih, onamo zanama, u Smialima u Takborou: grdno jedno mesto, gde nameštajnikako nije pomeran ni menjan generacijama. Kažu da je Stari Tukživeo u njoj, godinu za godinom, dok su i on i ta soba zajedno bivalisve stariji i izanđaliji – a ona uopšte nije menjana otkad je on umro,pre jednog veka. A Stari Geroncijus bio je moj pra-pra-pradeda: to

stvar čini podalekom. Ali to nije ništa prema tome kako ova šumaodiše starošću. Gledaj sve te vlažne, raspuštene brade i brkove odlišaja! A većina stabala izgleda napola pokrivena iskrzanim suvimlišćem što nikad nije opalo. Neuredno. Ne mogu da zamislim na štabi proleće ovde ličilo, ako ikad dolazi; a još manje kakvo prolećnočišćenje.«

»Ali sunce ipak mora da virne unutra pokatkad«, reče Veseli.»Ovo ne izgleda, niti uopšte osećaš da je, kao Bilbov opis MrkeŠume.

Tamo je sve bilo mračno i crno, i dom za mračne crne stvorove.Ovo je samo mutno i zastrašujuće stablasno. Ne možeš zamislitiživotinje da ovde uopšte žive, ili da se tu dugo zadržavaju.«

»A ni Hobite«, reče Pipin. »A ne sviđa mi se ni pomisao napokušaj da se prođe kroz nju. Ništa da se pojede na stotinu milja,rekao bih. Kako je s našim potrepštinama?«

»Slabo«, reče Veseli. »Pobegli smo bez ičega sem neštorezervnih paketa lembasa, a ostavili smo sve drugo za sobom.« Onipogledaše ono što je preostajalo od vilin-kolača: izlomljeni komadi zaoko pet oskudnih dana, to je bilo sve. »I nijednog ogrtača ni ćebeta«,reče Veseli. »Biće nam hladno večeras, kojim god putem išli.«

»Pa, bolje bi nam bilo da sada odlučimo o putu«, reče Pipin.»Jutro, mora biti, odmiče.«

Upravo tad postadoše svesni nekog žutog sjaja koji se pojavionešto dalje napred u šumi: koplja sunčeve svetlosti kao da suiznenada probila prašumski krov.

»Nuto!« reče Veseli. »Sunce mora da je utrčalo u oblak dok smomi bili pod ovim drvećem, i sada izašlo ponovo; ili se, pak, ispelodovoljno visoko da gleda s visine kroz neki otvor. Nije daleko – hajdeda odemo i ispitamo to!«

Nađoše da je to dalje nego što su mislili. Tle se i dalje strmouzdizalo i postajalo sve kamenitije. Svetlost se širila kako sunapredovah, i uskoro videše da je tu pred njima jedan stenoviti zid:bok nekog brda, ili nagli završetak kakvog dugog korena koji suudaljene planine izbacile napolje. Nikakvo drveće tu nije raslo isunčana svetlost padala je pravo na njegovo kamenito lice. Grančicedrveća u njegovom podnožju bile su opružene kruto i nepomično,

kao da posežu za toplotom. Gde je pre sve izgledalo tako otrcano isivo, tu je šuma sada blistala bogatim kestenjastim i glatkimcrnosivim bojama kore poput uglačane kože. Debla drveća sjajila sumekim zelenilom kao mlada trava: rano proleće ili varljiva prikazanjegova bila je oko njih.

Na licu tog kamenog zida bilo je nešto nalik na stepenište –možda prirodno, načinjeno uticajem vremena i pucanjem stene, jerbilo je grubo i neujednačeno. Visoko gore, skoro u ravni s vrhovimaprašumskog drveća, bila je jedna stenovita greda pod liticom. Tamonije bilo ničeg, sem nešto trave i korova na njenom rubu, i jednogstarog trupla od drveta sa samo dve preostale krive grane: izgledaloje to skoro kao obličje kakvog kvrgavog starca, što stoji tamo,žmirkajući na jutarnjoj svetlosti.

»Idemo gore!« reče Veseli radosno. »Da se udahne vazduha iosmotri ova zemlja!«

Peli su se i puzali uz stenu. Ako je to stepenište bilo namernonačinjeno, odgovaralo je većim stopalima i dužim nogama odnjihovih. Oni su bili previše željni da stignu da bi se čudili neobičnomnačinu na koji su se posekotine i uboji iz njihovog zarobljeništvazacelili a živost im se vratila. Došli su konačno do ruba te stenovitegrede, bezmalo u podnožju staroga trupca; onda skočiše gore iokretoše se leđima brdu, duboko dišući, zagledani u istok. Videli suda su zašli samo neke tri ili četiri milje u prašumu: glave drvećamarširale su niz obronke prema ravnici. Tamo, blizu ivice prašume,dizali su se visoki tornjevi kovrdžavog crnog dima, lelujajući se iploveći prema njima.

»Vetar se menja«, reče Veseli. »Opet se okrenuo ka istoku.Sveže je ovde gore.«

»Jeste«, reče Pipin. »Bojim se da je ovo samo prolazni sjaj, i daće sve to nanovo posiveti. Kakva šteta! Ova čupava stara prašumaizgledala je toliko drugačija na suncu. Skoro sam osetio da mi sesviđa ovo mesto.«

»Skoro si se osećao kao da ti se sviđa Prašuma! To je dobro! Toje neuobičajeno ljubazno od tebe«, reče neki nepoznati glas.»Okrenite se i dajte da pogledam vaša lica. Ja se skoro osećam kaoda mi se ne sviđate obojica, ali ne budimo brzopleti. Okrenite se!«

Po jedna velika šaka kvrgavih zglobova spusti im se na ramena, ibehu okrenuti, blago ali neopozivo; potom ih dve ogromne rukepodigoše.

Utvrdiše da gledaju u neko krajnje izuzetno lice. Ono je pripada lojednoj velikoj čovekolikoj, skoro divolikoj figuri, najmanje četrnaeststopa visokoj, veoma snažnoj, s velikom glavom na jedva nešto malovrata. Da li je bila odevena u materijal poput zelene i sive kore, ili jeto bila njena koža, bilo je teško reći. U svakom slučaju te ruke, namaloj razdaljini od trupa, nisu bile izborane već prekrivene mrkomglatkom kožom. Velika stopala imala su po sedam prstiju. Donji deodugačkoga lica bio je pokriven raspuštenom sivom bradom,žbunastom, skoro šibljastom u korenu, tankom i mahovinastom nakrajevima. Ali u tom času Hobiti su zapazili malo šta osim očiju. Teduboke oči su ih odmeravale, spore i dostojanstvene, ali veomaprodorne. Bile su smeđe, podlivene nekom zelenom svetlošću.Često je kasnije Pipin pokušavao da opiše svoj prvi utisak o njima.

»Osećao si kao da ima jedan ogroman bunar iza njih, ispunjenvekovima sećanja, i dugog, sporog, istrajnog razmišljanja; alipovršina im je iskrila sadašnjicom: kao sunce koje svetluca naspoljnim listovima kakvog ogromnog drveta, ili na talasićima veomadubokog jezera. Ne znam, ali imao se utisak da se nešto što je raslou zemlji – uspavano, mogli biste reći, ili što je osećalo sebe samokao nešto između vrha korena i vrška lista, između duboke zemlje ineba – iznenada probudilo i razmatralo vas sa istom sporombrižljivošću koju je posvećivalo sopstvenim unutrašnjim stvarimatokom bezbrojnih godina.«

»Hrm, huum«, promrmlja taj glas, dubok glas poput veomadubokog duvačkog instrumenta. »Vrlo čudno, doista! Ne budibrzoplet, to je moje geslo. Ali da sam vas video, pre nego što samvam čuo glasove – svideli su mi se: lepi mali glasovi; podsetili su mena nešto čega ne mogu da se setim – da sam vas video pre no štosam vas čuo, ja bih prosto nagazio na vas, držeći vas za male Orke,i otkrio svoju grešku tek potom. Čudni ste vi veoma, zaista. Odkorena do grančice, veoma čudni!«

Pipin, premda još zaprepašćen, nije više osećao strah. Pred timočima osećao je neku čudnu napetost, ali ne i bojazan. »Molim«,reče on, »ko si ti? I šta si ti?«

Neki čudan izraz pojavi se u tim starim očima, neka vrstaopreznosti; duboki bunari behu prekriveni. »Hrm, pa, sad«, odvratiglas, »no, ja sam jedan Ent, to jest tako me bar zovu. Da, Ent je tareč. Dotični Ent sam ja, vi biste mogli reći svojim načinom govora.Fangorn je moje ime, po nekima; Drvobradi, kako drugi smatraju.Drvobradi će biti dovoljno.«

»Jedan Ent?« reče Veseli. »Šta je to? Ali kako ti zoveš samogasebe? Kako je tvoje stvarno ime?«

»Uu, sad!« odvrati Drvobradi. »Uu! No, to bi bila priča! Ne takobrzopleto. I, Ja postavljam pitanja. Vi ste u mojoj zemlji. Šta ste vi,pitam se ja? Ne mogu da vam odredim mesto. Vi kao da ne ulazite uone stare liste koje sam naučio dok sam bio mlad. Ali to je bilo premnogo, mnogo vremena, i možda su načinjene nove liste. Čekaj davidim! čekaj da vidim! Kako je ono išlo?

Izuči sad nauk o Živim Bićima!Nazovi prvo četiri, slobodne narode:Najstariji od svih, deca vilovnjačka;Patuljak, taj kopač, tamni mu domovi;Ent od zemlje rođen, star kao planina;Čovek taj smrtnik, gospodar konja;

Hm, hm, hm.

Dabar, taj graditelj, zec, skakač,Medved pčelolovac, borac divlji vepar;Pas gladni, strašljivi kunić... hm, hm.Orao u gnezdu, vo na ispaši,Jelen rogokruni; soko je najbrži,Labud najbelji, zmija najhladnija...

Huum, hm; huum, hm, kako je ono išlo. Ruum tam, ruum tam,ruumti tuum tam. Bila je to dugačka lista. Ali, kako god bilo, vi kao dane pripadate nigde!«

»Mi kao da smo uvek ostajali ispušteni iz tih starih spiskova istarih priča«, reče Veseli. »A ipak smo unaokolo pozadugo. Mi smoHobiti«.

»Zašto se ne bi načinio nov redak?« reče Pipin.

Hobit-polušani stanovnici rupa.

Ubaci nas uz onu četvorku, uz čoveka (Veliki Narod), i eto ti.«»Hm! Nije loše, nije loše«, reče Drvobradi. »To bi bilo u redu.

Dakle, vi živite u rupama, eh? To izgleda sasvim ispravno i valjano.Ko vas naziva Hobitima, ipak? To meni ne zvuči vilovnjački.Vilovnjaci su načinili sve te stare reči: oni su to započeli.«

»Niko drugi nas ne zove Hobiti; mi sami sebe tako zovemo«, rečePipin.

»Huum, hmm! Ma hajde! Ne tako žurno! Vi sami sebe nazivateHobitima? Ali ne bi trebalo da pričate to baš svakome. Još ćeteodavati svoja prava imena, ako ne budete oprezni.«

»Mi nismo oprezni s tim«, reče Veseli. »A zbilja, ja sam jedan odBrendibakovih; Merjadok Brendibak, premda me svet zove samoVeseli.«

»A ja sam jedan Tuk, Peregrin Tuk, ali me mahom zovu Pipin, iličak Pip.«

»Hm, ama jeste vi brzoplet svet, vidim ja«, reče Drvobradi. »Jasam počastvovan vašim poverenjem, ali ne bi trebalo da bivatesuviše otvoreni odmah. Postoje Enti i Enti, znate; odnosno, ima Entai stvorova koji izgledaju kao Enti a neenti su, kako biste vi mogli reći.Ja ću vas zvati Veseli i Pipin, ako vam je drago – lepa imena. Jer javama neću reći moje ime; u svakom slučaju ne još.« Neki čudannapola znalački napola šaljiv izraz pojavi se sa zelenim treptanjem unjegovim očima. »Prvo, to bi odnelo mnogo vremena: moje imevazdan raste, a živeo sam veoma mnogo, mnogo vremena; stoga jemoje ime kao neka priča. Prava imena kazuju vam priču o stvarimakojima pripadaju, u mom jeziku, u starom entovskom, kako biste vimogli reći.

To je jedan lep jezik, ali treba veoma mnogo vremena da se mašta kaže na njemu; zato mi ne kazujemo ma šta na njemu, negosamo ono što je vredno utroška dugog vremena da se kaže, i da sečuje.

»Ali sada«, a oči mu postadoše veoma sjajne i »sadašnje«, kaoda su se smanjile i skoro uoštrile, »šta se zbiva? Šta vi radite usvemu tome? Ja vidim i čujem (i njušim i napipavam) mnogo šta s

ovog, s ovog a-lalla-lalla-rumba-kamanda-lind-or-burume. Izvinite: toje jedan deo mog naziva za ovo; ja ne znam kako glasi ta reč ustranim jezicima: znate već, ova stvar na kojoj smo, gde ja stojim iosmatram u lepim jutrima, i razmišljam o suncu, i travi izvan ovešume, i o konjima, i oblacima, i rasprostiranju sveta. Šta se zbiva?Šta Gandalf smera? I ovi – burđrum«, on ispusti dubok štropotavizvuk nalik neskladu kakvih ogromnih orgulja – »ovi Orci, i mladiSaruman dole u Izengardu? Ja volim novosti. Ali nemojte sadprebrzo.«

»Ima podosta toga što se zbiva«, reče Veseli. »Čak i kad bismopokušali da brzamo, odnelo bi mnogo vremena da se ispriča. Ali, ti sinam rekao da ne budemo brzopleti. Treba li da ti išta kažemo takobrzo? Da li bi smatrao da je neuglađeno ako bismo te pitali šta ćešda uradiš s nama, i na kojoj si ti strani? I da li si poznavaoGandalfa?«

»Da, poznajem ga: jedini Čarobnjak koji stvarno mari za drveće«,reče Drvobradi. »Da li ga vi poznajete?«

»Da«, reče Pipin tužno, »poznavali smo ga. On je bio velikiprijatelj, i bio nam je vodič.«

»Onda mogu da odgovorim na ostala vaša pitanja«, rečeDrvobradi. »Ja ništa neću da uradim s vama: ne ako misliš time da’učinim nešto vama’ bez vašeg dopuštenja. Mogli bismo neke stvariučiniti zajedno. Ne bih znao to o stranama. Ja idem sopstvenimputem; ali vaš put može ići uporedo s mojim neko vreme. No vigovorite o Majstoru Gandalfu kao da je bio u nekoj priči koja je stiglado nekakvog kraja.«

»Da«, reče Pipin žalosno. »Ta priča se, izgleda, nastavlja, alibojim se da je Gandalf ispao iz nje.«

»Huu, no sada!« reče Drvobradi. »Huum, hm, ah, no.« Onzastade gledajući dugo u Hobite. »Huum, ah, pa, ne znam šta dakažem. Ma, hajde!«

»Ako želiš da čuješ više«, reče Veseli, »mi ćemo ti kazati. Ali toće odneti nešto vremena. Zar ne bi voleo da nas spustiš? Ne bismoli mogli da sedimo ovde zajedno na suncu dok to traje? Mora biti dasi već umoran od toga što nas držiš gore?«

»Hm, umoran? Ne, nisam umoran. Ja se ne umaram lako. I, ja nesedam. Nisam veoma, hm, savitljiv. Ali, da, sunce zbilja dopire.

Ostavimo ovo – jeste li rekli kako vi to nazivate?«»Brdo?« predloži Pipin. »Gredu? Stepenik?« predloži Veseli.Drvobradi ponovi te reči zamišljeno. »Brdo. Da, to je to bilo. Ali to

je brzopleta reč za nešto što stoji ovde vavek otkako je ovaj deosveta uobličen. Nije važno. Ostavimo ga i pođimo.«

»Kuda ćemo ići?« zapita Veseli.»Mome domu; jednom od mojih domova«, odgovori Drvobradi.»Je li to daleko?«»Ne znam. Vi biste to nazvali dalekim, možda. Ali šta to smeta?«»Pa, vidiš, mi smo izgubili sve šta smo imali«, reče Veseli.

»Preostalo je samo još malo hrane.«»O! Hm! Ne treba da se brinete oko toga«, reče Drvobradi. »Ja

mogu da vam dam piće koje će vas držati zelene i rastuće dugo,dugo vremena. A ako odlučimo da se rastanemo, mogu da vasspustim izvan moje zemlje na ma kojoj tački koju odaberete.Hajdemo!«

Držeći Hobite blago ali čvrsto u pregibima ruku Drvobradi podiženajpre jedno pa drugo veliko stopalo i pokrete ih do ruba stenovitogpraga. Korenju slični prsti ščepali su kamen. Onda, pažljivo idostojanstveno, on ukočeno pođe dole sa stepenika na stepenik, istiže na tlo prašume.

Odmah je krenuo dugim promišljenim koracima između drveća,sve dublje i dublje u šumu, nikada daleko od potoka, uspinjući seodmereno prema obroncima planina. Mnoga stabla izgledala suusnula, ili kao nesvesna njega i bilo kog stvorenja koje prostoprolazi; ali neka zatreperiše, a neka su dizala grane iznad njegoveglave kad je pristupao. Sve vreme, dok je hodao, govorio je samomesebi u neprekidnom toku melodičnih zvukova.

Hobiti su bili tihi neko vreme. Osećali su se, začudo, bezbedno iudobno, a imali su o mnogo čemu da razmišljaju, i da se pitajumnogo šta. Konačno, Pipin se osmeli da prozbori ponovo.

»Molim, Drvobradi«, reče on, »da li bih mogao da te pitam nešto?Zašto nas je Keleborn upozorio na tvoju prašumu? Rekao nam je dane rizikujemo da se zapetljamo u njoj.«

»Hmm, je li?« zatutnja Drvobradi. »I ja sam mogao reći mal’ neisto to da ste išli na suprotnu stranu. Ne rizikujte da se zapetljate u

šumi Laurelindórenan! Tako su Vilovnjaci običavali da je nazivaju, alisada to ime skraćuju: Lothlorien je zovu. Možda su u pravu: moždaona kopni, a ne raste. Zemlja Doline Pevajućeg Zlata, to je ona bila,nekada davno. Sada je Cvet Sna. Ah, u redu! Ali to jeste čudnomesto, i nije baš za svakoga da se usudi da u nju stupi. Ja samiznenađen što ste ikako izašli, ali mnogo više sam iznenađen što steuopšte ušli: to se nije dogodilo strancima za mnogu godinu. To jejedna čudna zemlja.

»A takva je i ova. Življu su se slučivale nesreće ovde. Jakako,jesu, nesreće. Laurelindórenan lindelorendor malinornélionornemalin«, zapevuši on za sebe. »Oni tapkaju poprilično za svetom,tamo, rekao bih«, reče on. »Ni ova zemlja, niti išta drugo izvanZlatne šume, nisu ono što su bili kada je Keleborn bio mlad. Ipak:

Taurelilómeä-tumbalemorna Tumbaletaurëa Lómëanor,2 to je onošto su oni običavali da kažu. Stvari su se izmenile, ali to je još istinamestimice.«

»Šta hoćeš da kažeš?« reče Pipin. »Šta je istina?«»Drveće i Enti«, reče Drvobradi. »Ja ni sam ne razumem sve što

se zbiva, pa to ne mogu da objasnim vama. Neki od nas su još praviEnti, živahni sasvim kako treba, na naš način, ali mnogi postajusanjivi; stablasti, kako biste vi mogli reći. Većina ovih stabala susamo drveta, naravno; ali mnoga su napola budna. Neka su sasvimrazbuđena, a nešto malo ih, no, ah, postaje entovito. To se svevreme dešava.

»Kada se to dogodi nekom stablu, nađeš da neka imajuiskvarena srca. Ništa u vezi s njihovim drvetom: ne mislim to. Štaima, poznavao sam neke dobre stare vrbe dole niz Entvoš, iščezleodavno, vaj! One su bile sasvim šuplje, uistinu sve su se raspadalena komade, ali tihe i miloreke kao kakav mladi list. A, opet, ima neštodrveća u dolinama ispod planina, zdravo-zdravcato, a naskroziskvareno. Te stvari kao da se proširuju. Bivalo je veoma opasnihoblasti u ovoj zemlji. Još ima nešto veoma crnih mesta.«

»Kao Stara šuma, onamo na severu, misliš?« upita Veseli.»Da, da, nešto tako, ali mnogo gore. Ja ne sumnjam da ima

nekakva senka od Velike Tame, da još leži tamo na severu; i zle seuspomene prenose. Ali u ovoj zemlji ima udolina gde se Tamanikada nije podigla, a drveće je starije no ja što sam. Ipak, mi činimo

šta možemo. Odbijamo strance i bezumnike; obučavamo ipodučavamo, hodamo i plevimo.

»Mi smo pastiri drveća, mi, stari Enti. Malo je od nas ostalo. Ovcepostaju kao ovčar, a ovčari kao ovce, rečeno je; ali sporo, a nijedninisu dugo na svetu. To je brže i bliže sa drvećem i Entima; i onistupaju niz vekove zajedno. Jer Enti su više nalik Vilovnjacima:manje su zainteresovani za sebe nego Ljudi, a bolji su u uživljavanjuu druge stvorove. A, opet, ipak su Enti više poput Ljudi, promenljivijinego

Vilovnjaci, brži u prihvatanju boje okoline, mogli biste reći. Ili subolji i od jednih i od drugih jer su istrajniji, i duže zadržavaju stvari naumu.

»Neki od moga roda izgledaju sada sasvim kao drveće, ipotrebno im je nešto ogromno da ih pokrene, i govore samošapatom. Ali neka od mojih drveta su gipkih udova, a mnoga moguda mi govore. Vilovnjaci su to otpočeli, naravno, da bude drveće iuče ga da govori, i da uče njihov govor, govor drveća. Oni su uvekhteli svemu da govore, oni stari Vilovnjaci. Ali onda je Velika Tamadošla, i oni su minuli preko mora, ili odbegli u daleke doline, i skrilise, i načinili pesme o danima koji nikada više neće doći. Nikada više.Da, da, bila je sve jedna šuma, nekada, odavde do Plavih planina, aovo je bio samo njen Istočni kraj.

»To su bili dani prostranstva! Vreme kada sam mogao da hodam,hodam i pevam celog dana, i da ne čujem ništa do odjekasopstvenog glasa u pustim bregovima. Šume su bile poput šumaLotlorijena, samo gušće, jače, mlađe. A miris vazduha! Običavaosam da provedem po čitavu sedmicu samo dišući.«

Drvobradi zaćuta, koračajući dalje, a ipak jedva izazivajući nekizvuk svojim ogromnim stopalima. Onda poče da pevuši ponovo, ipređe na neku mrmoreću pesmu. Postepeno, Hobiti postadošesvesni da on peva njima:

Vrbacima Tasarinana sam hodao u proleće.Ah! izgled i miris proleća u Nan-tasarionu!I rekao sam da je to dobro.Lutao sam leti hrastovim šumama Osirijanda.Ah! svetlost i muzika u tom letu kraj Sedam reka Osira!

I mislio sam da je to najbolje.Bukvama Neldoreta došao sam u jesen.Ah! zlato i crvenilo i uzdasi lišća u jesen uTaur-na-neldoru!

To beše više od moje žudnje.Do borova na visiji Dortoniona ispeo sam se u zimu.Ah! vetar i belina i crno granje zime na Orod-na-Tonu!Moj glas se digao i pevao nebom.A sad sve te zemlje leže pod talasima,I ja hodim Ambaronom, Tauremornom, Aldalomeom,Mojom vlastitom zemljom, u Fangornu,Gde su koreni dugi,A godine leže gušće no lišćeU Tauremornalomei.

On zaćuta, i koračao je dalje tiho, a u svoj toj šumi, dokle god sesluhom moglo dosegnuti, nije bilo nikakvog zvuka.

Dan je zamirao, i tama se obavijala oko debla drveća. KonačnoHobiti videše kako se pred njima mutno diže neka strma mračnazemlja: dospeli su do podnožja planina, i do zelenih žila visokogMetedrasa. Niz padinu brega mladi Entvoš, poskakujući iz svojihizvora visoko gore, trčao je bučno sa stepenika na stepenik da ihdočeka. Udesno od potoka bila je jedna duga kosa, odenuta u travu,sada sivu u sumraku. Tu nije raslo nikakvo drveće i bila je otvorenaka nebu: zvezde su već blistale u jezerima između obala od oblaka.

Drvobradi se ispe uz kosu, jedva usporavajući korak. IznenadaHobiti ugledaše pred sobom širok otvor. Dva ogromna drveta stajalasu tu, po jedno sa svake strane, kao živi direci kapije, ali semnjihovih ukrštenih i isprepletenih grana nikakve kapije nije bilo. Kadaje stari Ent pristupio, drveće podiže grane, a sve lišće treperilo je išumelo. Jer to su bila zimzelena drveta i njihovi listovi, tamni iuglačani, sijali su u sumraku. Iza njih bio je širok ravan prostor, kaoda je pod neke velike dvorane bio usečen u bok brda. S obe stranezidovi su se strmo uzdizali, do visine od pedeset ili više stopa, a duž

svakoga zida bio je po jedan prolaz od drveća koje je, kako jezalazilo dublje, dobijalo u visini.

Na suprotnom kraju stenoviti zid je bio okomit, ali pri dnu jeprelazio u plitko udubljenje sa zasvođenim krovom, jedinim krovomdvorane, izuzev granja drveća koje je zasenjivalo tle ostavljajućisamo široku otvorenu stazu u sredini. Jedan potočić bežao jeodozgo i, napustivši glavninu vode, padao sa žuborom niz golo licezida, sipajući srebrne kapi, kao nežnu zavesu, pred lučno udubljenje.Ta voda se skupljala u kamenom bazenu između drveća, i potom seizlivala i tekla dalje uz stazu, napolje, da se pridruži Entvošu nanjegovom putovanju kroz prašumu.

»Hm! Eto nas!« reče Drvobradi, prekidajući dugu tišinu. »Preneosam vas oko sedamdeset hiljada ent-koračaja, ali na šta to izlazi umerama vaše zemlje ja ne znam. Kako god bilo, mi smo blizukorenja Poslednje planine. Deo imena ovoga mesta moglo bi bitiIzvorana, kad bi se izokrenulo na vaš jezik. Ja ga volim. Ostaćemotu ove noći.« On ih spusti na travu između aleja drveća, i oni pođošeza njim prema velikom luku. Hobiti tada zapaziše da mu se, dokhoda, kolena jedva povijaju, ali noge su mu se otvarale u ogromnomraskoraku. On je svoje velike nožne prste (a bili su zaista veliki, iveoma široki) spuštao na zemlju pre ijednog drugog dela stopala.

Za časak Drvobradi zastade pred slapom i udahnu duboko; ondase nasmeja i prođe unutra. Tamo je stajao ogroman kameni sto, alibez ikakve stolice; u zadnjem delu udubljenja bilo je već sasvimtamno. Drvobradi podiže dve velike posude i stavi ih na sto.Izgledalo je da su ispunjene vodom, ali on podrža šake nad njima ione istog časa zablistaše, jedna zlatnom a druga bogatom zelenomsvetlošću; spajanje te dve svetlosti obasja udubljenje, kao da sunceleta prosijava kroz krov od mladog lišća. Osvrnuvši se, Hobiti videšeda je i drveće u dvorištu počelo da sjaji, isprva slabo pa sve jače,dok svaki list nije bio oivičen svetlošću: neki zelenom, neki zlatnom,neki crvenom poput bakra, dok su debla izgledala kao potpornistubovi uobličeni u sjajnom kamenu.

»No, no, sada možemo da govorimo ponovo«, reče Drvobradi.»Vi ste žedni, držim. Možda ste i umorni. Popijte ovo!« On ode uzadnji kraj udubljenja, i oni tamo videše nekoliko visokih kamenih

ćupova s teškim poklopcima. On ukloni jedan poklopac, uroni unutraveliku kutlaču, i njome napuni tri zdele, jednu veoma veliku i dvemanje.

»Ovo je jedna ent-kuća«, reče on, »i nema nikakvih sedišta,bojim se. Ali možete sedeti na stolu.« Podigavši Hobite, on ih postavina veliku kamenu ploču, šest stopa iznad zemlje, i tu su oni sedeliklateći nogama i pijući.

To piće je bilo poput vode, u stvari veoma sličnog ukusa vodi izEntvoša koju su ispili blizu rubova prašume, a ipak bio je u njemuneki miris ili ukus koji nisu mogli da opišu: slabašan, ali podsetio ih jena miris neke daleke šume nošen izdaleka na hladnom povetarcu unoći. Dejstvo tog napitka počinjalo je u nožnim prstima, i dizalo sepostojano kroz svaki ud, donoseći osveženje i živost kako je teklonaviše, sve do vrhova kose. I, zbilja, Hobiti osetiše kako im kosa naglavi stvarno stoji uspravno, talasajući se, kovrdžajući se, i rastući.Što se tiče Drvobradog, on prvo opra stopala u bazenu izvanudubljenja, a onda iskapi svoju zdelu u jednom gutljaju; jednomdugom, sporom gutljaju. Hobiti pomisliše da nikad neće stati.

Konačno on spusti zdelu. »Ah-ah«, uzdahnu. »Hm. Huum, sadamožemo lakše da pričamo. Vi možete sesti na pod, a ja ću dalegnem; to će sprečiti ovo piće da mi se ispne u glavu i pošalje mena spavanje.«

Na desnoj strani udubine bio je jedan ogroman krevet na niskimnogama, ne viši od dve stope, obilato zastrt suvom travom ipapratima. Drvobradi se spuštao lagano na njega (s najovlašnijimznakom svijanja po sredini), dok nije polegao potpuno opružen, srukama iznad glave, gledajući u tavanicu, na kojoj su svetla treperilapoput igre lišća na sunčevoj svetlosti. Veseli i Pipin sedoše porednjega na jastuke od trave.

»Sada mi ispričajte svoju priču, i nemojte žuriti!«reče Drvobradi.Hobiti počeše da mu pričaju priču o svojim pustolovinama još

otkad su napustili Hobiton. Nisu se držali nikakvog naročito jasnogreda, jer su stalno upadali jedan drugom u reč, a Drvobradi je čestozaustavljao govornika i vraćao se na neku raniju tačku, ili skakaonapred postavljajući pitanja o kasnijim događajima. Oni ne rekošeništa o Prstenu, i ne rekoše mu zašto su krenuli ni kuda idu, a on ih inije pitao za razloge.

Bio je beskrajno zainteresovan za sve: za Crne Jahače, zaElronda i Rivendal, za Staru šumu i Toma Bombadila, za rudnikeMorije, i za Lotlorijen i Galadrijelu. Terao ih je da opisuju Okrug injegove šume i polja, iznova i iznova. Rekao je pri tom nešto čudno.»Vi nikad ne viđate, hm, nikakve Ente unaokolo, je li?« »Dobro, neEnte; Entine bi trebalo, u stvari, da kažem.«

»Entine?« reče Pipin. »Jesu li one uopšte nalik na tebe?«»Da, hm, pa ne: ja ne znam sad stvarno«, reče Drvobradi

zamišljeno. »Ali njima bi se svidela vaša zemlja, pa sam se prostopitao.«

Drvobradi je ipak bio posebno zainteresovan za sve što se ticaloGandalfa, a najviše interesovanja pokazao je za Sarumanovodelanje. Hobiti zažališe veoma što znaju tako malo o njemu: samojedan prilično neodređen Semov izveštaj o onome što je Gandalfrekao Savetu. Ali bili su sigurni, u svakom slučaju, da su Jugluk injegova trupa došli iz Izengarda i govorili o Sarumanu kao svomgospodaru.

»Hm, huum!« reče Drvobradi, kada je konačno njihova pričadovijugala i otumarala do bitke Orka i Jahača Rohanskih. »Pazi,pazi! To je jedno breme novosti i tu greške nema. Niste mi rekli sve,ne zaista, ni približno. Ali ne sumnjam da činite kako bi Gandalfželeo. Tu se nešto veoma krupno zbiva, to mogu da vidim, a šta jeto, možda ću saznati u pravo vreme; ili u nepravo. Korena mi igrančice, ma jeste to jedan čudan posao: tu ti iždžiklja neki malinarod što nije u starim listama, i gle! Devet Jahača zaboravljenihponovo se pojave da ih love, i Gandalf ih povede na jedno velikoputovanje, i Galadrijela ih štiti u Karas Galadonu, i Orci ih prate nizsve lige Divlje Zemlje: oni zaista izgledaju zahvaćeni nekom grdnomnepogodom. Ja se nadam da će joj odoleti!«

»A šta je s tobom?« zapita Veseli.»Huum, hm, ja se nikad nisam uzrujavao oko velikih ratova«,

reče Drvobradi. »Oni se većinom tiču Vilovnjaka i Ljudi. To je posaoČarobnjaka: Čarobnjaci su stalno u brizi oko budućnosti. Ja ne volimda se sekiram oko budućnosti. Ja nisam sveukupno ni na čijoj strani,jer niko nije sveukupno na mojoj strani, ako me razumete: niko nemari za šume kao što ja marim za njih, čak ni Vilovnjaci u današnjevreme. Ipak, skloniji sam Vilovnjacima nego drugima, Vilovnjaci su ti

koji su nas izlečili od nemosti, još davno, i to je bio silan dar koji sene može zaboraviti, iako su se naši putevi razišli odonda. A imanekih stvorova, naravno, na čijoj strani ja u potpunosti nisam-, jasam protiv njih u potpunosti: tih – burárum (ponovo je proizveoduboku tutnjavu gnušanja) – tih Orka i njihovih gospodara.

»Bivao sam uznemiren kada je Senka ležala na Mrkoj šumi, alikada se ona povukla u Mordor, nisam se uzrujavao neko vreme:Mordor je daleko odavde. Ali čini se da se vetar ustaljuje na istoku, isušenje svih šuma se možda primiče. Nema ničega što jedan stariEnt može da učini da zadrži tu nepogodu: on mora da joj odoli ili danapukne.

»Ali sad Saruman! Saruman je sused: njega ne mogu daprevidim. Moram da učinim nešto, pretpostavljam. Često sam sepitao u poslednje vreme šta bi trebalo da učinim u vezi saSarumanom.«

»Ko je Saruman?« zapita Pipin. »Znaš li išta o njegovoj istoriji?«»Saruman je čarobnjak«, odvrati Drvobradi. »Više od toga ne

mogu da kažem. Ja ne znam istorijat Čarobnjaka. Oni su se pojaviliprvi put pošto su veliki brodovi došli preko Mora; ali da li su došli timbrodovima ne mogu da kažem. Saruman je cenjen kao veliki međunjima, držim. On se ostavio lutanja i bavljenja poslovima Ljudi iVilovnjaka, pre nešto vremena – vi biste za to rekli: pre veomamnogo vremena; i nastanio se u Angrenostu, ili Izengardu, kako gaLjudi od Rohana zovu. On je bio veoma tih u početku, ali njegovaslava počela je da raste. Bio je izabran da bude na čelu Belogsaveta, kažu, ali to se nije svršilo previše dobro. Pitam se sada nije lise još onda Saruman okretao zlim stazama. Ali, kako god bilo,običavao je da ne zadaje nikakve muke svojim susedima. Ja samznao da razgovaram s njim. Postojalo je vreme kada je vazdanhodao po mojim šumama. Bio je uljudan u tim danima, stalno mepitao za dopuštenje (bar kad bi me sreo); i uvek željan da sluša. Jasam mu rekao mnoge stvari koje on nikad ne bi iznašao sam, ali onmi nikad nije uzvratio na sličan način. Ne sećam se da mi je ikad ištarekao. I postajao je sve više i više takav; njegovo lice, kako ga sesećam – nisam ga video za mnogo dana – postalo je kao prozori ukamenitom zidu: prozori s kapcima iznutra.

»Mislim da sada shvatam šta on smera. Kuje zaveru da postaneSila. On ima svest od metala i točkova, i ne mari za ono što raste,osim ukoliko mu to trenutno služi. A sada je jasno da je on jedan crniizdajnik. Uhvatio se sa gadnim življem, sa Orcima. Brm, huum! Jošgore od toga: on im je nešto radio; nešto opasno. Jer ti Izengarđanisu više poput pokvarenih Ljudi. Znak zlih stvorenja što dođoše zavelike tame jeste da ne mogu da podnesu sunce; ali SarumanoviOrci mogu da ga podnesu, iako ga mrze. Pitam se šta je on učinio?Da li su oni Ljudi koje je on upropastio, ili je izmešao rase Orka iLjudi? To bi bilo crno zlo!«

Drvobradi je tutnjio koji trenutak, kao da izriče neko duboko,podzemno, entsko prokletstvo. »Pre nekog vremena sam počeo dase pitam kako se Orci usuđuju da prolaze kroz moje šume takoslobodno«, nastavi on. »Tek u poslednje vreme sam naslutio da jeSaruman taj koga treba kriviti, i da je odavno istraživao sve puteve iotkrivao moje tajne. On i njegov gadni narod sada prave pustoš.Dole na granicama obaraju stabla – dobra stabla. Neka od stabalasamo poseku i ostave da trule – zloba Orka je to; ali većinu iseku iodnesu da hrane vatre Ortanka. Stalno se neki dim diže odIzengarda u ovim danima.

»Proklet da je, korenom i granom! Mnoga od tih stabala bila sumoji prijatelji, bića koja sam poznavao od oraha i žira; mnoga suimala sopstvene glasove, koji su sada zanavek izgubljeni. A postojepustoši panjeva i kupine gde su nekad bili raspevani gajevi. Ja sambio nemaran. Pustio sam da mi stvari iskliznu. To mora prestati!«

Drvobradi se sa trzajem diže s kreveta, ustade i tresnu šakom osto. Posude sa svetlom zadrhtaše i izbaciše naviše dva plamenamlaza. Treptaj poput zelene vatre bio je u njegovim očima, a bradamu je stajala nakostrešena kao velika metla.

»Ja ću to zaustaviti!« zagrme on. »A vi ćete poći sa mnom.Možda ćete biti kadri da mi pomognete. Pomagaćete i svojimprijateljima na taj način; jer, ako se Sarumanu ne stane na put,Rohan i Gondor imaće neprijatelja straga isto kao i spreda. Našiputevi idu zajedno – ka Izengardu!«

»Ići ćemo sa tobom«, reče Veseli. »Učinićemo što možemo.«»Da!« reče Pipin. »Voleo bih da vidim da je Bela Ruka svrgnuta.

Voleo bih da budem tamo, čak i ako ne uzmognem biti od velike

koristi: nikada neću zaboraviti Jugluka i prelazak preko Rohana.«»Dobro! Dobro!« reče Drvobradi. »Ali ja sam govorio ishitreno.

Ne smemo biti brzopleti. Suviše sam se zagrejao. Moram se ohladitii razmisliti; jer lakše je vikati zaustaviti! nego učiniti to.«

On zakorači do zasvođenog ulaza i stajao je neko vreme podkišom što je prskala od potoka. Onda se nasmeja i strese se, a gdegod su kapi vode pale s njega na tle, sjajile su kao crvene i zeleneiskre. On se vrati, leže ponovo na krevet i zaćuta.

Posle nekog vremena Hobiti ga čuše kako opet mrmori. Izgledaloje da broji na prste. »Fangorn, Finglas, Fladrif, da, da«, uzdahnu on.

»Nevolja je u tome što nas je tako malo ostalo«, reče okrenuvšise Hobitima. »Samo trojica preostaje od prvih Enta što su hodališumama pre tame: samo ja, Fangorn, i Finglas, i Fladrif – da im damnjihova vilovnjačka imena; vi ih možete zvati Listopram i Skožokorako vam se to sviđa više. A od nas trojice Listopram i Skožokor nisuod velike vajde za ovaj posao. Listopram je postao dremljiv, bezmalostablast, mogli biste reći: počeo je da stoji sam za sebe, napolausnuo tokom čitavog leta, s dubokom livadskom travom oko kolena.Pokriven listolikom kosom vam je on. Znao je da se razbudi u zimu,ali u poslednje vreme bio je suviše dremljiv da hoda daleko čak itada. Skožokor je živeo na planinskim kosama zapadno odIzengarda. To je mesto gde su bile najveće nevolje. Ranili su gaOrci, a mnogi od njegovog roda i njegovih pastira drveća bili suubijeni i uništeni. On je otišao na visije, među bukve koje on najviševoli, i neće da siđe. Ipak, smem reći da bih mogao sakupiti lepudružinu od naših mladih – budem li mogao da ih nateram da shvatepotrebu, da ih podstaknem; mi nismo brzoplet narod. Kakva šteta štonas je tako malo!«

»Zašto vas je tako malo, kad živite u ovoj zemlji toliko dugo?«zapita Pipin. »Jesu li mnogi pomrli?«

»O, ne!« reče Drvobradi. »Nijedan nije umro iznutra, kako biste vimogli kazati. Neki su pali u nesrećnim slučajevima za dugih godina,naravno, a više ih je postalo stablasto. Ali nikad nije bilo mnogo nas,i nismo se umnožili. Nije bilo Entića – dece, vi biste rekli, ne u tokuužasno dugog broja godina. Vidite, izgubili smo Entine.«

»Kako žalosno!« reče Pipin. »Kako se to desilo da sve umru?«

»One nisu umrle«, reče Drvobradi. »Ja uopšte nisam rekaoumrle. Mi smo ih izgubili, rekao sam. Izgubili smo ih, i ne možemo daih nađemo.« On uzdahnu. »Mislio sam da većina naroda zna to. Biloje pesama o potrazi Enta za Entinama koje su se pevale međuVilovnjacima i Ljudima od Mrke šume do Gondora. One ne mogu bitipotpuno zaboravljene.«

»Pa, plašim se da te pesme nisu došle na zapad preko Planinado Okruga«, reče Veseli. »Ne bi li nam rekao nešto više, ili namotpevao jednu od tih pesama?«

»Da, zaista hoću«, reče Drvobradi, i izgledao je zadovoljan zbogtog zahteva. »Ali ne mogu da ispričam valjano; samo ukratko, aonda moramo da okončamo razgovor: sutradan imamo dasazovemo Savete, i posao da obavimo, i možda jedno putovanje dazapočnemo.«

»To je prilično neobična i tužna priča«, nastavi on posle izvesnogoklevanja. »Kada je svet bio mlad, a šume prostrane i divlje, Enti iEntine – a bilo je Ent-devica onda: ah! ljupkost Fimbretile, Vitogranelakonoge, u danima naše mladosti! – hodili su zajedno i stanili sezajedno. Ali naša srca nisu nastavila da rastu na isti način: Enti supružili svoju ljubav stvorenjima koja su susreli na svetu, a Entine suse predale mislima o drugim stvarima, jer Enti su voleli veliko drveće,i divlje šume, i kose visokih bregova; i pili su sa planinskih potoka, ijeli samo ono voće koje je drveće puštalo da padne na njihov put; iučili su od Vilovnjaka, i govorili sa drvećem. Ali Entine su podarilesvoje misli nižem drveću, i livadama na svetlosti sunca izvanpodnožja prašuma; i videle su trnjinu u gustišu, i divlju jabuku itrešnju gde cvetaju s proleća, i zeleno bilje u podvodnim krajevima uleto, i trave što seme bacaju u poljima jeseni. One nisu želele dagovore s tim stvorovima, ali su želele da ovi čuju i pokoravaju seonome što im se kaže. Entine su im naredile da rastu u skladu snjihovim željama, i da nose list i plod kakav se njima sviđa; jer Entinesu želele red, i obilje, i mir (čime su htele da kažu da stvari treba daostanu tamo gde su ih one postavile). Tako su Entine načinile bašte,da u njima žive. Ali mi Enti smo nastavili da lutamo i dolazili smo u tebašte samo povremeno. Onda, kad je Tama došla na sever, Entinesu prešle Veliku reku, i načinile nove bašte, i obdelale nova polja, i

mi smo ih viđali rede. Pošto je Tama bila pobeđena, zemlja Entinaprocvetala je bogato, i njihova su polja bila puna zrnevlja. Mnogi suLjudi naučili veštine Entina i poštovali su ih veoma; ali mi smo bilisamo jedna legenda za njih, jedna tajna u srcu prašume. A ipak, jošsmo mi ovde, dok su sve bašte Entina opustošene i Ljudi ih sadanazivaju Mrkim Zemljama.

»Sećam se, bilo je to veoma davno – u vreme rata izmeđuSaurona i Ljudi od Mora – želja me obuzela da vidim Fimbretiluponovo. Još veoma lepa bila je ona u mojim očima kada sam jeposlednji put video, premda malo nalik na onu Ent-devicu od starine.Jer Entine behu pogurene i potamnele od rada; kosa im bešeopaljena suncem do boje zrelog žita, a obrazi kao crvene jabuke. Aipak, njihove oči još behu oči našeg naroda. Mi smo prešli prekoAnduina i došli do njihove zemlje; ali našli smo pustinju: sve je bilospaljeno i iskorenjeno, jer rat je prešao preko nje. Entine nisu biletamo. Dugo smo dozivali i dugo tražili, i pitali vaskoliki svet koji smosretali na koju stranu su Entine otišle. Neki rekoše da ih nikad nisuvideli, a neki rekoše da su ih videli kako odlaze na zapad; drugirekoše na istok, a treći na jug. Ali nigde, kud god da smo išli, nismomogli da ih nađemo. Naš je bol bio veoma veliki. A ipak, divlja ješuma zvala, i mi smo se vratili njoj. Za mnogo godina običavali smoda izađemo s vremena na vreme i tragamo za Entinama, hodajućinadaleko i naširoko i dozivajući ih njihovim lepim imenima. Ali kakoje vreme prolazilo mi smo odlazili ređe i lutali manje daleko. A sadasu Entine za nas samo jedno sećanje, a naše su brade duge i sive.Vilovnjaci su načinili mnoge pesme o potrazi Enta, i neke od tihpesama prešle su u jezike Ljudi. Ali mi ne načinismo nikakvihpesama o tome, zadovoljavajući se time da pevamo njihova divnaimena kad razmišljamo o Entinama. Mi verujemo da se možemosresti ponovo u nekom vremenu što ima da dođe, i možda ćemo naćineku zemlju gde možemo da živimo skupa, i zajedno budemozadovoljni. Ali prorečeno je da će to biti tek kada i mi i one izgubimosve što imamo sada. A sasvim može biti da se to vreme konačnoprimiče. Jer, ako je Sauron u starini uništio sve bašte, za sadašnjegneprijatelja se čini verovatno da će sparušiti sve šume.

»Bila je jedna vilovnjačka pesma koja je kazivala o ovome, ili jebar ja tako shvatam. Nekada se pevala uz i niz Veliku reku. To nikad

nije bila entska pesma, da znate: bila bi to jedna veoma duga pesmana entovskom! Ali mi je znamo naizust, i pevušimo je tu i tamo.Ovako ona ide na vašem jeziku:

ENT:Kad proleće razvije bukov list, sok dođe u granje svelo;Kad svetlost je na potoku šumskom, i vetar zapahne čelo;Kad korak je dug, i dubok dah, živ vazduh se sa brda sliva;Vrati mi se! Vrati i kaži da zemlja mi lepa biva!

ENTINA:Kad proleće je u dvoru i polju, i život izdanke pusti;Kad cvet kao bleštavi sneg na voćnjak mi se spusti;Kad od pljuska i sunca na zemlji miris se u vazduh sliva,Ostaću ovde, i neću ti doći, jer zemlja mi lepa biva.

ENT:Kad leto legne na svet, u podneva zlatne bojePod krovom od lišća što spava snovi se drveća roje:Kad dvori su šumski zeleni, svezi, i vetra sa zapada dah,Vrati mi se! Vrati, i kaži da je najbolja zemlja gde stah!

ENTINA:Kad leto greje plodove što vise, i bobice mrko zapeče;Kad slamka je zlatna, a klip je beo, i letina u grad poteče;Kad se med izliva, i jabuka buja, nek vetra je sa zapada dah,Ja ću ostati ovde pod suncem, jer najbolja je zemlja gde stah!

ENT:Kad zima dođe divlja, što breg i šumu ubija pusta;Kad drveće zamre i dan bez sunca noć nezvezdana proždiregusta;Kad vetar je na istoku mrtvom, kroz kiše čemernog jadaJa ću te tražiti, dozivaću te; doći ću tebi tada!

ENTINA:

Kad zima dođe, i pevanju kraj, i tmini konačni pad;Kad skršena je grana gola, kad prođu svetlost i rad;Ja ću te tražiti, i čekaću te, i srešćemo se tada:Zajedno ćemo tim putem kroz kiše čemernog jada!

OBOJE:Zajedno ćemo tim putem što nas zapadu vodi,I daleko ćemo zemlju pronaći što nam srcima godi.

Drvobradi okonča pesmu. »Eto tako to ide«, reče on. »Ona jevilovnjačka, razume se: vesela, hitroreka, i brzo prođe. Smeo bih rećida je nepristrasna. Ali Enti bi mogli više da iskažu kad bi imalivremena! A sada ću da ustanem i malko da odspavam. Gde ćete vistajati?«

»Mi obično legnemo da spavamo«, reče Veseli. »Biće nam dobrotu gde jesmo.«

»Legnu da spavaju!« reče Drvobradi. »Pa da, naravno, vi točinite! Hm, huum, zaboravio sam: pevanje te pesme vratilo me je umislima u stara vremena; skoro sam mislio da govorim mladimEntima, aha. Pa, možete leći na taj krevet. Ja idem da stojim u kiši.Laku noć!«

Veseli i Pipin ispentraše se na krevet i sklupčaše se u mekoj travii paprati. Ona je bila sveža, slatkomirisava i topla. Svetla utinuše isjaj stabala zamre; ali napolju, ispod luka, videli su starogDrvobradog gde stoji, nepomičan, s rukama podignutim više glave.Sjajne zvezde provirivale su iz nebesa i rasvetljavale vodu što seizlivala na njegove prste i glavu, i kapala, kapala, u stotinamasrebrnih kapi sve do njegovih stopala. Slušajući žubor kapljica, Hobitipadoše u san.

Probudili su se i zatekli zubato sunce gde sija u velikom dvorištu ina pod udubine. Krpe visokih oblaka bile su gore, jašući na upornomistočnom vetru. Drvobradi nije bio na vidiku, ali dok su se Veseli iPipin kupali u bazenu pokraj luka začuše ga kako mrmori i pevadolazeći stazom između drveća.

»Huu, hu! Dobro jutro, Veseli i Pipine!« zagrme on kad ih jeugledao. »Vi spavate dugo. Bio sam već na mnogo stotina koračaja

danas. Sada ćemo po piće, i idemo na Entskup.«On im nali dve pune zdele iz kamenog ćupa, ali bio je to neki

drugi ćup. Ukus nije bio isti kao prethodne noći već zemljaniji i jači,hranljiviji i, da se tako kaže, više hrani sličan. Dok su Hobiti pili,sedeći na ivici kreveta i grickajući komadiće vilin-kolača (više zatošto su osećali da je jelo neophodan deo doručka nego zbog gladi),Drvobradi je stajao, mrmoreći na entskom ili vilovnjačkom ili nekomstranom jeziku, i gledao u nebo.

»Gde je Entskup?« osmeli se Pipin da upita.»Huu, eh? Entskup?« reče Drvobradi okrećući se. »To nije neko

mesto, to je okupljanje Enta – koje se ne dešava često u ovomvremenu. Ali ja sam uspeo da od priličnog broja njih izmamimobećanje da će doći. Sastaćemo se na mestu gde smo se uveksastajali: Derndingl ga Ljudi nazivaju. To je na jug odavde. Moramobiti tamo pre podneva.«

Uskoro kretoše. Drvobradi je nosio Hobite na rukama, kao iprethodnog dana. Na ulazu u dvorište on okrete nadesno, zakoračipreko potoka i ode krupnim koracima dalje ka jugu, duž podnožjavelikih glatkih kosa gde je drveće bilo retko. Iznad njih Hobiti videšegustiše bukava i oskoruša, a iza ovih tamne borike koji su seuspinjali. Drvobradi ubrzo skrete malo od bregova i zaroni u dubokešumarke, gde su stabla bila veća, viša, i deblja od svih koja su Hobitiikad ranije videli. Neko vreme osećali su prigušeno teskobu koju suprimetili kad su se prvi put usudili da zađu u Fangorn, ali ona brzoprođe. Drvobradi im se nije obraćao. Mrmljao je za sebe duboko izamišljeno, ali Veseli i Pipin ne uhvatiše nikakvih pravih reči: zvučaloje to kao buum, buum, rumbuum, buurar, buum buum, darar buumbuum, darar buum, i tako dalje, sa stalnim izmenama tona i ritma. Tui tamo, činilo im se da čuju neki odgovor, neko mrmljanje ili drhtajzvuka koji kao da je dolazio iz zemlje, ili iz grana nad njihovimglavama, ili možda iz debla drveća; ali Drvobradi nije zastajao, niti seosvrtao.

Išli su dugo – Pipin je pokušao da uhvati račun o »ent-koračajima« ali nije uspeo; izgubivo se na oko tri hiljade – kadDrvobradi poče da usporava korak. Odjednom stade, spusti Hobite, idiže skupljene šake do usta, tako da su tvorile cev; onda dunu ili

pozva kroz njih. Jedno grdno huum, hom oglasi se kao dubok zovroga kroz šume, i činilo se da se odbija od drveća. Izdaleka, iznekoliko pravaca, dođe slično huum, hom, huum, koje nije bilo odjek,nego odgovor.

Drvobradi tad posadi Veselog i Pipina na ramena i pođe ponovo,svaki čas ispuštajući nov zov roga, i svaki put odgovori su stizaliglasnije i bliže. Tako oni najzad dođoše do nečeg što je izgledalo kaoneprolazni zid od tamnog zimzelenog drveća od vrste koju Hobitinikad ranije nisu videli: ono se granalo još iz korena, i bilo gustoodeveno u tamnosjajno lišće, kao drač bez trnja, a nosilo je mnoštvoukočenih uspravnih cvetnih kopalja s velikim sjajnim pupoljcima bojemasline.

Skrenuvši levo, i obilazeći ovu grdnu živicu, Drvobradi u nekolikokoraka dođe do jednog uskog ulaza. Kroz njega je prolazila utabanastaza i obrušavala se iznenadno niz dugu strmu kosu. Hobiti videšeda silaze u jednu veliku uvalu, okruglu skoro kao kakva činija, veomaširoku i duboku, okrunjenu onom visokom tamnom zimzelenomživicom. Bilo je ravno i travnato unutra, i tu nije raslo nikakvo drvećeosim tri veoma visoke i lepe srebrne breze na dnu udubljenja. Jošdve staze vodile su naniže u uvalu: sa zapada i s istoka.

Nekoliko Enta već je bilo stiglo. Još ih se spuštalo niz drugestaze, a neki su upravo sledili Drvobradog. Dok su se primicali,Hobiti su piljili u njih. Oni su očekivali da će videti izvestan brojstvorenja sličnih Drvobradom onoliko koliko je jedan Hobit nalik nadrugog (u najmanju ruku za oko kakvog stranca), i bili su veomaiznenađeni što ne vide ništa od toga. Enti su se razlikovali jedan oddrugog kao stabla od stabala: neki su bili različiti kao što je jednodrvo od drugoga istog imena ali sasvim različitog rasta i istorije, aneki, opet, različiti kao jedna vrsta drveća od druge; kao bukva odbreze, hrast od jele. Bilo je nešto starijih Enta, bradatih i čvornovatihpoput zdravog ali drevnog drveća (premda nijedan nije izgledao takodrevan kao Drvobradi), a bilo je visokih snažnih Enta, skladnih udovai glatke kože poput prašumskog drveća u punoj snazi; ali nije bilomladih Enta, nije bilo mladog drveća. Sve u svemu, bilo ih je oko dvatuceta koji su stajali na prostranom travnatom tlu udoline, a još tolikoih je marširalo unutra.

Isprva, Veselom i Pipinu pala je u oči uglavnom raznovrsnost kojusu videli: mnogi oblici, i boje, razlike u obimu, i visini, i dužini nogu iruku, i u broju prstiju nogu i ruku (sve od tri do devet). Nešto malo ihje izgledalo manje ili više srodno Drvobradom, i podsećalo ih nabukve ili hrastove. Ali bilo je i drugih sojeva. Neki su podsećali nakestenove: smeđokoži Enti s velikim širokoprstim šakama i kratkimdebelim nogama. Neki su ličili na jasen: visoki uspravni sivi Entimnogoprstih šaka i dugih nogu; neki na jelu (najviši Enti), a drugi,pak, na bukvu, na oskorušu, i na lipu. Ali kada su se svi Enti okupilioko Drvobradog, naklonivši lako glave, mrmoreći svojim sporimmuzikalnim glasovima, i gledajući dugo i pažljivo strance, tada Hobitivideše da su svi oni od istog roda, i da svi imaju iste oči: ne svi takostare ili tako duboke kao u Drvobradoga, ali svi istog sporog,istrajnog izraza, i istog zelenog treptaja.

Čim se čitava ta družina sakupila, stojeći u širokom krugu okoDrvobradoga, čudan i nerazumljiv razgovor otpoče. Enti zamrmorišelagano: prvo je prihvatio jedan, pa drugi, dok nisu svi pevali zajednou dugom uzlaznom i silaznom ritmu, sad glasnijem, na jednoj stranikruga, sad zamirućem tamo, a uzlazećem do grmljavine na drugojstrani. Premda nije mogao da uhvati niti razume i jednu od tih reči –on je pretpostavljao da je taj jezik bio entski – Pipin nađe isprva da jetaj zvuk veoma prijatan za slušanje, ali postepeno njegova pažnja serasplinu. Posle dužeg vremena (a pevanje nije pokazivalo nikakveznake malaksavanja), on uhvati sebe kako se pita, budući da jeentski tako jedan »neužurban« jezik, da li su oni već odmakli daljeod dobro jutro-, i, kada bi Drvobradi otpočeo prozivku, koliko bi danaodnelo da se otpevaju sva njihova imena. »Pitam se kako se naentskom kaže da ili ne«, mislio je. On zevnu.

Drvobradi odmah obrati pažnju na njega. »Hm, ha, hej, mojPipine!« reče on, a ostali Enti prekidoše pesmu. »Vi ste jedanužurban živalj, bio sam pozaboravljao; a, kako god bilo, zamorno jeslušati govor koji ne razumete. Možete da se spustite sada. Ja samkazao vaša imena Ent-skupu, i oni su vas videli, i složili su se da viniste Orci, i da se nov redak unese u stare liste. Još nismo stigli ništadalje, ali to je hitar rad za jedan Entskup. Ti i Veseli možete daproskitate naoko lo po uvali, ako vam prija. Tu ima jedno vrelo dobrevode, ako vam je potrebno osveženje; onde na severnom humu. Ima

još nešto reči da se kaže pre no što Skup zaista otpočne. Doći ću davas obiđem i kažem vam kako stvari teku.«

On spusti Hobite. Pre no što su otišli, oni se pokloniše duboko.Činilo se da ovaj podvig veoma zabavlja Ente, ako je suditi po tonunjihovih mrmljanja i treptaju očiju, ali oni se uskoro vratiše vlastitomposlu. Veseli i Pipin ispeše se stazom koja je dolazila sa zapada ipogledaše kroz otvor u velikoj živici. Duge u drveće odevene padinedizale su se sa ruba udubljenja, a u daljini iza njih, iznad jelanajudaljenijeg prevoja, isticao se, oštar i beo, vrh visoke planine. Najugu, njima sleva, videli su prašumu kako se spušta u sivu daljinu.Tamo daleko bilo je neko bledozeleno svetlucanje za koje je Veselinagađao da je odblesak Rohanskih ravnica.

»Pitam se gde se nalazi Izengard?« reče Pipin.»Ne znam baš sasvim gde smo«, reče Veseli, »ali onaj vrh je

verovatno Metedras, a, koliko ja mogu da se setim, prsten Izengardaleži u jednoj račvi ili dubokoj raselini na kraju planina. On jeverovatno dole iza onog velikog prevoja. Tamo kao da je neki dim iliizmaglica, preko, levo od vrha, zar ne nalaziš?«

»Na šta Izengard liči?« reče Pipin. »Pitam se šta Enti mogu daučine u vezi s tim, uopšte.«

»Ja, takođe«, reče Veseli. »Izengard je neka vrsta prstena odstena ili bregova, mislim, sa ravnim prostorom iznutra i jednimostrvom ili stubom od kamena u sredini, zvanim Ortank. Sarumanima tvrđavu na tome. Postoji kapija, možda i više njih, u tomkružnom zidu, i držim da ima jedan potok koji prolazi kroz njega; ondolazi iz planina, i teče dalje kroz Rohanski prolaz. To ne izgleda kaovrsta mesta s kojim bi se Enti uhvatili ukoštac. Ali imam neko čudnoosećanje o ovim Entima: nekako ne mislim da su baš tolikobezopasni i, no, smešni kako izgledaju. Oni izgledaju spori, nastrani,i strpljivi, skoro tužni; a ipak verujem da je njih moguće uzrujati. Kadbi se to desilo, ja radije ne bih bio na onoj drugoj strani.«

»Da!« reče Pipin. »Znam šta misliš. Mogla bi tu biti sva onarazlika između kakve matore krave što sedi i zamišljeno žvaće inekog bika što juriša, a ta bi promena mogla da naiđe iznenada.Pitam se da li će ih Drvobradi razdrmati. Siguran sam, naumio je da

proba. Ali oni ne vole da budu razdrmani. Drvobradi se samrazdrmao prošle noći, i onda to opet obuzdao.«

Hobiti kretoše nazad. Glasovi Enta još su se dizali i spuštali nanjihovom tajnom Skupu. Sunce se bilo podiglo dovoljno visoko dapogleda preko visoke živice: sjalo je na vrhovima bukava iosvetljavalo severnu stranu udoline hladnom žutom svetlošću. Tamooni ugledaše jedan mali svetlucavi izvor. Išli su ivicom velike udubinepokraj podnožja zimzelenog drveća – bilo je prijatno ponovo osećatisvežu travu oko nožnih prstiju i ne biti u žurbi – i onda su se spustilido vode koja je navirala. Popiše malo, bio je to čist, hladan, oštarnapitak, i sedoše na mahovinasti kamen, posmatrajući krpice suncana travi i senke oblaka koje su prolazile preko tla udubine. MrmljanjeEnta teklo je dalje. Izgledalo je to kao neko veoma čudno i dalekomesto, izvan njihovog sveta, i daleko od svega što se njima ikadadesilo. Velika ih čežnja obuze za licima i glasovima njihovihsaputnika, naročito za Frodom i Semom i za Strajderom.

Najzad nastade zastanak u glasovima Enta; pogledavši naviše,oni videše Drvobradog kako dolazi ka njima, praćen drugim Entima.

»Hm, huum, eto mene opet«, reče Drvobradi. »Bivate li iznureni,ili se osećate nestrpljivim, hmm, eh? Pa, bojim se da ne smete jošpostati nestrpljivi. Mi smo sad završili prvi stupanj, ali ja još imam daponovo objasnim stvari onima koji žive daleko odavde, daleko odIzengarda, i onima koje nisam stigao da obiđem pre Skupa, a posletoga imaćemo da odlučimo šta da radimo. Ipak, odlučivanje šta dase radi ne oduzima Entima toliko vremena koliko nabrajanje svihčinjenica i događaja o kojima imaju da odluče. No, nema vajdeporicati, mi ćemo biti ovde još pozadugo: nekoliko dana, veomaverovatno, pa sam vam doveo jednog sadruga. On ima Ent-kuću ublizini. Bregalad je njegovo vilovnjačko ime. On kaže da je većodlučio i nije mu potrebno da ostane na Skupu. Hm, hm, on je međunama nešto najpribližnije jednom ishitrenom Entu. Trebalo bi da sedobro slažete. Zdravo!« Drvobradi se okrete i napusti ih.

Bregalad je stajao neko vreme razgledajući Hobite svečano; i onisu gledali u njega, pitajući se kada će pokazati ikakav znak»ishitrenosti«. On je bio visok, i činilo se da je jedan od mlađih Enta;imao je glatku sjajnu kožu na rukama i nogama; usne su mu bilecrvenkaste, a kosa sivozelena. Mogao je da se savije i njiše kao

vitko stablo na vetru. Konačno on progovori, a glas mu je, premdaodjekujući, bio viši i čistiji nego u Drvobradoga.

»Ha, hmm, moji prijatelji, hajdemo u jednu šetnju!« reče on. »Jasam Bregalad, što je Brzozrak, na vašem jeziku. Ali to je samonadimak, naravno. Tako me nazivaju sve otkad sam rekao dajednom starijem Entu pre nego što je on dovršio svoje pitanje. Uz toja pijem brzo, i izlazim dok neki još kvase brade. Hajdete sa mnom!«

On posegnu dole dvema skladnim rukama i pruži po jednudugoprstu šaku dvojici Hobita. Čitavog toga dana šetali su oninaokolo po šumama s njim, pevajući i smejući se, jer Brzozrak sečesto smejao. On se smejao kad bi sunce izašlo iza oblaka, smejaose kad bi naišli na kakav potok ili izvor: onda se saginjao i pljuskaostopala i glavu vodom; smejao se pokatkad na neki zvuk ili šapat udrveću. Gde god bi video neku oskorušu, zastajao je na neko vremeispuženih ruku, i pevao njišući se pri tom.

S večeri on ih dovede do svoje Ent-kuće: ništa više od jednogmahovinastog kamena postavljenog na busenje pod zelenimhumom. Oskoruše su rasle unaokolo i bilo je vode (kao u svim Ent-kućama); jedan potok je klobučao iz huma. Razgovarali su nekovreme, dok je tama padala na prašumu. Nedaleko odatle glasoviEntskupa još su se čuli, ali sada su izgledali dublji i manje dokoni, as vremena na vreme jedan snažni glas dizao se u visokoj ipodsticajnoj muzici, dok su svi ostali zamirali. Ali, pokraj njih,Bregalad je govorio blago njihovim jezikom, skoro šapćući, i onisaznadoše da on pripada Skožokorovom rodu, i da je zemlja gde suoni živeli opustošena. To se činilo Hobitima sasvim dovoljnim daobjasni njegovu »ishitrenost«, barem u slučaju Orka.

»Bile su oskoruše u mome domu«, reče Bregalad meko i tužno,»oskoruše što su pustile koren dok sam ja bio Entić, mnogo, mnogogodina ranije, u spokoju ovoga sveta. One najstarije behu zasadiliEnti u pokušaju da ugode Entinama; ali one su ih pogledale inasmejale se i rekle kako znaju gde cvast belja i plod bogatiji rastu.Ipak, nema više drveća od čitavog tog roda, naroda Ruže, koji je lepza mene. A drveta su ta rasla i rasla, dok senka svakoga nije bilakao kakva zelena dvorana, a njihove crvene bobice za jeseni bile sui breme i lepota i čudo. Ptice su običavale da se sjate tamo. Ja volimptice, čak i kada brbljaju, a oskoruša ima dovoljno, i napretek. Ali

ptice su postale neprijateljske i gramzive, i kidale su stabla i bacaleplodove, a nisu ga jele. Onda su Orci došli sa sekirama i poseklimoje drveće. Ja sam došao i dozivao ih njihovim dugim imenima, alidrveta nisu treperila, nisu čula, ni odgovarala: ležala su mrtva.

O Orofarne, Lasemista, Karnimirije!O divna što si, na tvojoj kosi tako beo cvet cveta!Oskorušo moja, videh gde je tvoja, jednoga dana letaKora tako sjajna; lišća beše bajna, glas ti meka struna;Na glavi ti tako crven-zlatna lako visoka stoji kruna!O, ne više živa, kosa suva siva, zauvek pala u san;Rasuta ti kruna, utihnula struna, za večnost i jedan dan.O Orofarne, Lasemista, Karnimirije!

Hobiti padoše u san uz zvuk mekog pevanja Bregaladovog štokao da je oplakivalo na mnogim jezicima propast drveća koje je onvoleo.

Sledeći dan su takođe proveli s njim ali nisu išli daleko odnjegove »kuće«. Najveći deo vremena su sedeli tiho pod zaklonomhuma, jer vetar je bio hladniji a oblaci gušći i sivlji; malo je bilosunčeve svetlosti, a, u daljini, glasovi Enta na Skupu još su se dizali ispuštali, nekad glasni i snažni, nekad niski i tužni, katkad ubrzani,katkad spori i svečani kao pogrebna pesma. I druga noć dođe a jošsu Enti držali svoj tajni zbor ispod žurnih oblaka i nestalnih zvezda.

Treći dan izbi, turoban i vetrovit. Kada je sunce granulo, glasoviEnta razlegoše se s velikom bukom, a onda zamreše ponovo. Kakoje jutro odmicalo, vetar opade a vazduh oteža od iščekivanja. Hobitivideše da Bregalad sluša pažljivo, premda se njima, dole u udolininjegove ent-kuće, zvuk Skupa činio slabašan.

Popodne dođe, i sunce, idući na zapad ka planinama, izasladuge žute zrake između pukotina i rascepina oblaka. Odjednompostadoše svesni da je sve veoma tiho; cela prašuma stajala je unapetoj tišini. Naravno, glasovi Enta su utihnuli. Šta je to značilo?Bregalad je stajao ukočen i napet, gledajući nazad na sever, premaDerndinglu.

Tada uz prasak izbi jedan gromki povik: ra-huum-rah! Drvećeuzdrhta i povi se kao da ga je pogodio nalet vetra. Nastupi još jednapauza, a onda se oglasi neka marševska muzika, poput svečanihdoboša, i, nadjačavajući vibrirajuće dobovanje i grmljavinu, navrešeglasovi koji su pevali visoko i snažno.

Mi stupamo, mi stupamo, mi bubnjem runda runda lupamo!

Enti su dolazili: sve bliže i snažnije dizala se njihova pesma:

Mi stupamo, mi stupamo, ta-runa runa runa lupamo!

Bregalad diže Hobite i krupnim koracima se udalji od svoje kuće.

Ubrzo oni videše kolonu u maršu kako prilazi. Enti su se klatilidugim koracima niz kosu prema njima. Drvobradi im je bio na čelu, apedesetak sledbenika bilo je iza njega, u dvojnim redovima, držećikorak i udarajući ritam šakama po svojim bokovima. Kad su seprimakli blizu, videli su im blesak i treptaje u očima.

»Huum, hum! Evo gde idemo uz tutnjavu, evo nas gde dolazimonajzad!« povika Drvobradi ugledavši Bregalada i Hobite. »Hodite,pridružite se Skupu! Mi smo pošli! Mi smo pošli na Izengard!«

»Na Izengard!« povikaše Enti mnoštvom glasova.»Na Izengard!«

Na Izengard! Nek Izengard okružuje stenje,kamen-vrata brane;

Nek je Izengard, tvrdi Izengard, kamen-leden,jalov, poput kosti sprane,

U rat, u rat, u rat nek se krene, da skršimo kapiju,da lomimo stene;

Jer stabla su stamena sada sred plamena; peći ih plene– u rat nek se krene!

U zemlju sumraka, sudbinskog koraka, bubanj sve bliže,stiže se stiže;

U Izengard usud stiže!Usud stiže, usud stiže!

Tako su oni pevali dok su marširali ka jugu.

Bregalad, a oči su mu sjale, otklati se u stroj pokraj Drvobradog.Taj stari Ent sad preuze Hobite, i smesti ih ponovo na ramena, i takosu oni jezdili ponosno, na čelu čete koja je pevala, srca poputdoboša i visoko uzdignutih glava. Iako su iščekivali da se neštozbude, bili su zapanjeni promenom koja je zahvatila Ente. Izgledaloje to iznenadno kao prodor poplave koju je dugo obuzdavao kakavnasip.

»Enti su se opredelili prilično brzo, na kraju krajeva, zar ne?«osmeli se Pipin da upita posle nekog vremena, kada je za trenutakpevanje zastalo i čulo se samo udaranje šaka i tabana.

»Brzo?« reče Drvobradi. »Huum! Da, zaista. Brže nego što samja očekivao. A uistinu ih nisam video ovako uzrujane već mnogi vek.Mi Enti ne volimo da budemo uzrujani, i mi nikad nismo uzrujani,osim ako nam je jasno da su nam stabla i životi u velikoj opasnosti.To se nije dogodilo u ovoj prašumi od ratova Sauronovih i Ljudi samora. To je delo Orka, ta obesna seča – rarum – čak i bez lošegizgovora o loženju vatre; to je ono što nas je toliko razgnevilo; to iizdajništvo izvesnog suseda, koji je trebalo da nam pomogne.Čarobnjaci bi trebalo da budu razumniji; oni i jesu razumniji. Nemanikakve kletve na vilovnjačkom, entskom, ili jezicima Ljudi, dovoljnoopake za takvo izdajstvo. Dole sa Sarumanom!«

»Hoćete li zbilja da skršite kapije Izengarda?« zapita Veseli.»Ho, hm, pa, mogli bismo, znaš! Vi ne znate, može biti, koliko

smo mi snažni? Možda ste čuli za Divove? Oni su silno snažni. AliDivovi su puka podražavanja; načinio ih je Neprijatelj za Velike tame,na porugu Entima, kao Orke Vilovnjacima. Mi smo snažniji odDivova. Načinjeni smo od kostiju zemlje. Mi možemo da rascepimokamen poput korenja drveća, samo brže, mnogo brže, kad nam je dotoga! Ako ne budemo sasečeni, ili uništeni vatrom ili munjom čini,kadri smo da raskidamo Izengard u iverje i razvalimo njegove zidoveu komade.«

»Ali Saruman će pokušati da vas spreči, zar ne?«»Hm, ah, da, tako je. Ja to nisam zaboravio. Zbilja sam dugo

razmišljao o tome. Ali, vidite, mnogi od Enta su mlađi no ja što sam

za mnogo života drveća. Oni su svi uzbuđeni, i sva im je svest najednome: razbijanju Izengarda. Ali oni će uskoro početi ponovo damisle; ohladiće se malko, kad ispijemo večernje piće. Kakvu žeđćemo osećati! Ali neka ih sad, nek marširaju i pevaju! Dug je putpred nama, i ima vremena za misli. Već je nešto i to što se krenulo.«

Drvobradi je marširao dalje, pevajući s ostalima. Ali posleizvesnog vremena njegov glas zamre do mrmljanja i utihnu ponovo.Pipin vide da je njegovo staro čelo zborano i kvrgavo. Konačno onpogleda naviše i Pipin spazi neki tužan izraz u njegovim očima;tužan, ali ne i nesrećan. Bila je neka svetlost u njima, kao da jezeleni plamen utonuo dublje u tamne zdence njegovih misli.

»Razume se, prilično je verovatno, prijatelji moji«, reče onlagano, »prilično je verovatno da mi idemo svojoj propasti: da je ovoposlednji marš Enta. Ali da smo ostali kod kuće ne čineći ništa,propast bi nas našla kako god bilo, pre ili posle. Ta je misao dugorasla u našim srcima, i to je razlog što marširamo sada. Nije to bilaishitrena odluka. Sad bar poslednji marš Enta može biti vredan nekepesme. Da«, uzdahnu on, »možda ćemo pomoći drugim narodimapre no što nestanemo. Ipak, voleo bih da sam video kako seobistinjuju pesme o Entinama. Veoma bih voleo da sam ponovovideo Fimbretilu. Ali, eto, prijatelji moji, pesme, poput drveća, noseplod samo u svoje vreme i na sopstveni način: a drveće se ponekadsasuši prerano.«

Enti nastaviše da koračaju silnim korakom. Bili su se spustili ujedan dug nabor zemljišta koji je vodio ka jugu; sad su počeli da seuspinju, i uspinju, na visoki zapadni prevoj. Šume su nestajale, i oninaiđoše na raštrkane grupe breza, a potom na gole kose, gde jeraslo samo nešto slabašnih borova. Sunce utonu za tamna leđa brdapred njima. Sivi sumrak se spusti.

Pipin se osvrnu. Broj Enta je porastao – ili šta se to zbivalo?Tamo gde je trebalo da leže nejasne gole kose koje su prešli učinimu se da vidi šumarke. Ali oni su se kretali! Da li je moguće da sedrveće Fangorna probudilo i da se prašuma diže, marširajući prekobregova u rat? On protrlja oči pitajući se da ga nisu san i senkeprevarili, ali ogromna siva obličja kretala su se istrajno napred. Čuose neki šum, kao vetar u mnogim granama. Enti su se baš

približavali vrhu prevoja i svaka je pesma prestala. Noć je pala, i bilaje tišina: ništa se nije moglo čuti do slabašnog drhtanja zemlje podstopalima Enta, i neko šumorenje; senka šapata, kao od mnogihlistova nošenih vetrom. Konačno su stali na samom vrhu i gledalidole u tamnu provaliju: veliku račvu na kraju planina: Nan Kurunir,Dolinu Sarumanovu.

»Noć leži na Izengardu«, reče Drvobradi.

Glava 5.

BELI JAHAČ

»I same kosti su mi promrzle«, reče Gimli tapšući rukama itrupkajuči nogama. Konačno se razdanilo. U zoru, saputnici suspremili za doručak šta se našlo; sada, u rastućoj svetlosti, oni su sespremali da ponovo na tlu potraže tragove Hobita.

»A ne zaboravite onog starca!« reče Gimli. »Bio bih srećniji dasam mogao da vidim otisak kakve čizme.«

»Zašto bi te to usrećilo?« reče Legolas.»Zato što bi jedan star čovek sa tabanima koji ostavljaju tragove

mogao biti ništa više nego što izgleda«, odgovori Patuljak.»Može biti«, reče Vilovnjak, »ali i teška čizma mogla bi da ne

ostavi nikakav otisak ovde: trava je duboka i žilava.«»To ne bi bila prepreka za jednog Šumara«, reče Gimli.

»Povijena travka je Aragornu dovoljna da pročita trag. Ali ja neočekujem da nađe ikakve tragove. Zla avet Sarumanova je to štosmo videli prošle noći. Siguran sam u to, čak i pod svetlošću jutra.Njegove oči gledaju u nas iz Fangorna, čak i sada, možda.«

»To je verovatno«, reče Aragorn, »a ipak nisam siguran.Razmišljam o konjima. Ti si rekao prošle noći, Gimli, da su oni bilirasplašeni. Ali ja nisam tako mislio. Jesi li ih ti čuo, Legolase? Da lisu oni tebi zvučali kao prestrašene životinje?«

»Ne«, reče Legolas. »Ja sam ih čuo razgovetno. Da nije bilotame i našeg sopstvenog straha, pomislio bih da su životinjepodivljale od neke iznenadne radosti. Glasile su se kao što to konjiznaju kad sretnu prijatelja koga dugo nije bilo.«

»Tako sam i ja mislio«, reče Aragorn, »ali ne mogu da iščitam tuzagonetku, osim ako se oni vrate. Hajdemo! Svetlost se brzo širi.Hajde da prvo pogledamo, a posle nagađamo! Trebalo bi dapočnemo ovde, blizu mesta logorovanja, pretražujući pažljivo svudunaokolo, i da idemo naviše uz kosu, prema prašumi. Naći Hobite, to

je naš posao, ma šta mi mislili o noćnom posetiocu. Ako su kojimslučajem umakli, onda su se, mora biti, sakrili u drveću, inače bi biliviđeni. Ako ne nađemo ništa odavde do krošnji šume, onda ćemoizvesti još poslednju pretragu na bojnom polju i među pepelom. Ah,malo je tamo nade. Konjanici Rohanski obavili su predobro svojposao.«

Izvesno vreme sadruzi su puzili i pipali po tlu. Drvo je žalosnostajalo nad njima; njegovo suvo lišće sada je mlitavo visilo i krčkalona hladnom istočnom vetru. Aragorn je lagano išao dalje. Došao jedo pepela one stražarske vatre blizu obale reke, i onda stao da sevraća po tragovima, prema glavici na kojoj se bio boj. Iznenada sesaže nisko; lice mu je skoro bilo u travi. Onda pozva ostale. Onidotrčaše.

»Ovde konačno nalazimo novosti!« reče Aragorn. On podižejedan slomljeni list da ga oni vide; jedan veliki list zlatnog preliva kojije bledeo i prelazio u mrko. »Ovo je malorn-list Lorijena, tu su mrvicena njemu, i još nešto mrva u travi. A, vidite! Tu u blizini leže komadićiisečenog konopca!«

»A ovde je nož što ih je isekao!« reče Gimli. On se saže i izvučekratko iskrzano sečivo iz jednog čuperka trave u koji ga je nekateška noga ugazila. Drška od koje je bilo odlomljeno nalazila sepored njega. »To je oružje Orka«, reče on, držeći ga obazrivo igledajući sa odvratnošću izrezbarenu dršku koja je bila oblikovanakao gnusna glava sa razrokim očima i iskeženim ustima.

»No, evo najčudnije zagonetke koju smo do sada našli!« uzviknuLegolas. »Jedan vezani zarobljenik beži i od Orka i od obručakonjanika. On onda zastaje, dok je još na otvorenom, i preseca vezejednim ork-nožem. Ali, kako i zašto? Jer, ako su mu noge bilevezane, kako je hodao? A ako su mu ruke bile vezane, kako jeupotrebio nož? A ako ni jedno ni drugo nije bilo vezano, zašto jeuopšte sekao konopce? Budući zadovoljan svojom veštinom, onseda i tiho jede nešto putohleba! To je, bar, i bez malorn-lista,dovoljno da pokaže da je to bio Hobit. Posle toga je, pretpostavljam,pretvorio ruke u krila, i odleteo pevajući u drveće. Trebalo bi da budelako naći ga: i nama samima potrebna su samo krila!«

»Bilo je čarolije ovde, sasvim tačno«, reče Gimli. »Šta je onajstari čovek radio? Šta imaš ti da kažeš, Aragorne, na tumačenjeLegolasovo. Možeš li da ga nadmašiš?«

»Možda bih mogao«, reče Aragorn osmehnuvši se. »Ima i nekihdrugih znakova u blizini, koje vi niste razmotrili. Ja se slažem da jetaj zarobljenik bio jedan Hobit, i morao je imati slobodne ili noge iliruke pre no što je dospeo ovamo. Nagađam da su to bile ruke jerzagonetka onda postaje lakša, a takođe i zato što ga je, kako jačitam ove znake, doneo do ovog mesta neki Ork. Krv je prolivenaovde, nekoliko koračaja dalje; krv Orka. Ima dubokih otisaka kopitasvuda oko ovog mesta, i znakova da je neka teška stvar bilaodvučena. Tog Orka su ubili konjanici, a kasnije je njegovo teloodvučeno do vatre. Ali taj Hobit nije bio viđen: on se nije našao na’otvorenom’, jer je bila noć, a on je još imao svoj vilin-ogrtač. Bio jeiznuren i gladan, i nije se onda čuditi što je, kada je isekao vezenožem palog neprijatelja, počinuo i jeo nešto malo pre nego što seodšunjao. Ali izvesno ohrabrenje je znati da je imao nešto lembasa udžepu, iako je pobegao bez opreme i ranca; to, može biti, liči najednog Hobita. Ja kažem on, iako se nadam i držim da su i Veseli iPipin bili zajedno ovde. Ipak, ovde nema ničeg što bi to pouzdanopokazalo.«

»A kako ti zamišljaš da je ma koji od naših prijatelja ulučio da imaslobodnu ruku?« upita Gimli.

»Ja ne znam kako se to dogodilo«, odgovori Aragorn. »Niti znamzašto ih je jedan Ork nosio. Ne da im pomogne da pobegnu, u tomožemo biti sigurni. Ne, pre mi se čini da sada počinjem da shvatamjednu stvar koja me je zbunjivala od početka: zašto su se, pošto jeBoromir pao, Orci zadovoljili zarobljavanjem Veselog i Pipina? Oninisu tražili nas ostale, niti su napali naš logor; umesto toga, otišli supunom brzinom prema Izengardu. Da li su pretpostavljali da suuhvatili Nosioca Prstena i njegovog vernog druga? Mislim da nisu.Njihovi gospodari se ne bi usudili da izdaju tako jasna naređenjaOrcima, čak i ako su sami toliko znali; ne bi njima otvoreno govorili oPrstenu; oni nisu pouzdane sluge. Ali mislim da je Orcimazapoveđeno da zarobe Hobite, žive, po svaku cenu. Učinjen je jedanpokušaj iskradanja sa dragocenim zarobljenicima, pre bitke.Izdajstvo možda, sasvim verovatno kod takvog sveta; neki veliki i

odvažan Ork mogao je pokušati da pobegne sa plenom sam, zasopstveni račun. Eto, to je moja priča. I druge bi se mogle zamisliti.Ali na ovo možemo računati u svakom slučaju: bar jedan od našihprijatelja umakao je. Naš je zadatak da ga nađemo i pomognemo mupre no što se vratimo u Rohan. Ne sme nas zaplašiti Fangorn,budući da je njega nužda nagnala u to mračno mesto.«

»Ja ne znam šta me više zastrašuje: Fangorn ili pomisao na tajdugi put kroz Rohan, pešice«, reče Gimli.

»Onda hajdemo do prašume«, reče Aragorn.

Ne prođe mnogo a Aragorn pronađe nove znake. Na jednommestu, blizu obale Entvoša, naiđe na otiske stopa: hobit-otiske, alisuviše slabe da budu od veće koristi. Potom opet, ispod deblajednog velikog drveta na samoj ivici šume, uočiše još otisaka. Zemljaje bila gola i suva i nije otkrivala mnogo.

»Jedan Hobit barem stajao je ovde neko vreme i gledao nazad, aonda je skrenuo u šumu«, reče Aragorn.

»Onda i mi moramo unutra«, reče Gimli. »Ali meni se ne sviđaizgled tog Fangorna; a bili smo i upozoreni na njega. Voleo bih danas je potera odvela bilo gde drugde!«

»Ja ne mislim da ova šuma odaje utisak zla, šta god pričegovorile«, reče Legolas. On je stajao pod krošnjama prašume,naginjući se napred kao da osluškuje, i piljio široko otvorenim očimau senke. »Ne, ona nije zla; ili je ono zla što je u njoj daleko odavde.Ja hvatam samo najslabašnije odjeke mračnih mesta gde su srcadrveća crna. Nema nikakve zlobe blizu nas, ali ima budnosti, igneva.«

»Pa, ona nema nikakvog razloga da bude gnevna na mene«,reče Gimli. »Ja joj nisam naneo nikakvu štetu.«

»To je sreća«, reče Legolas. »Ali, ipak, ona je pretrpela štetu. Imanešto što se dešava unutra, ili će da se desi. Zar vi ne osećate tunapetost? Meni dah od nje zastaje.«

»Ja osećam da je vazduh zagušljiv«, reče Patuljak. »Ova ješuma svetlija od Mrke šume, ali je ustajala i dronjava.«

»Ona je stara, veoma stara«, reče Vilovnjak. »Tako stara da se jabezmalo osećam ponovo mlad, kako se nisam osetio otkako putujem

sa vama, deco. Ona je stara i puna sećanja. Mogao bih biti srećanovde, da sam došao u danima mira.«

»Smeo bih reći da bi ti i mogao«, frknu Gimli. »Ti si jedan ŠumskiVilovnjak, u svakom slučaju, premda su Vilovnjaci, koje god vrste bili,čudan svet. Ipak, ti me hrabriš. Kuda ti ideš, ja ću ići. Ali neka ti lukbude spreman, a ja ću moju sekiru držati labavo za pojasom. Ne zaupotrebu na drveću«, dodade on užurbano, gledajući naviše u drvopod kojim su stajali. »Ne želim da sretnem onog starog čovekaneočekivano bez kakvog argumenta pri ruci, to je sve. Hajdemo!«

S tim rečima tri lovca se zagnjuriše u prašumu Fangorn. Legolas iGimli prepustili su praćenje traga Aragornu. Malo šta je imao da vidi.Tlo prašume bilo je suvo i pokriveno nanosom lišća, ali on se,naslućujući da će begunci hteti da ostanu blizu vode, često vraćaoobalama potoka. I tako se dogodilo da naiđe na mesto gde su Veselii Pipin pili i smočili stopala. Tu su, jasno vidljivi svima, bili otiscistopala dva Hobita; jedni nešto manji od drugih.

»Ovo su dobre novosti«, reče Aragorn. »Ipak, ti su otisci dvadana stari. I izgleda da su na ovom mestu Hobiti napustili vodu.«

»Onda, šta ćemo sad?« reče Gimli. »Ne možemo ih pratiti krozčitavu ovu tvrdinju od Fangorna. Pošli smo loše opskrbljeni. Ako ihne nađemo uskoro nećemo im biti ni od kakve koristi, osim dasednemo pokraj njih i pokažemo svoje prijateljstvo gladujućizajedno.«

»Ako je to zaista sve što možemo da učinimo, onda moramoučiniti to«, reče Aragorn. »Hajdemo dalje.«

Naiđoše najzad na strm iznenadni kraj Brega Drvobradog, ipogledaše naviše uz stenoviti zid s njegovim grubim stepenicima kojisu vodili do visoke grede. Zraci sunca probijali su se kroz užurbaneoblake i prašuma je sad izgledala manje siva i turobna.

»Hajde da odemo gore i pogledamo unaokolo!« reče Legolas.»Još osećam da mi je dah kratak. Voleo bih da okusim kakavslobodniji vazduh neko vreme.«

Saputnici se ispeše. Aragorn stiže poslednji; krećući se lagano,brižljivo je osmatrao stepenike i grede.

»Ja sam skoro siguran da su Hobiti bili ovde gore«, reče on. »Alitu ima i drugih tragova; veoma čudnih tragova koje ja ne shvatam.

Pitam se možemo li s ovog ispusta da vidimo išta što će nam pomoćida pogodimo kojim su putem otišli posle?«

On se uspravi i pogleda unaokolo, ali nije video ništa što bi bilood ma kakve koristi. Izbočina je gledala na jug i istok, ali vidik je biootvoren samo ka istoku. Tamo je mogao da vidi krošnje drveća kakose spuštaju u redovima prema ravnici od koje su oni došli.

»Putovali smo veoma zaobilazno«, reče Legolas. »Mogli smo svidoći ovamo bezbedno da smo napustili Veliku reku drugog ili trećegdana, i udarili na zapad. Malo ih je koji mogu predvideti kuda će ihput odvesti, dok ne stignu do kraja.«

»Ali mi nismo želeli da dođemo u Fangorn«, reče Gimli.»A ipak, evo nas ovde – i lepo smo uhvaćeni u mrežu«, reče

Legolas. »Gledaj!«»Gledaj u šta?« reče Gimli.»Tamo, u drveću.«»Gde? Ja nemam vilin-oči.«»Pst! Govori tiše! Gledaj!« reče Legolas pokazujući. »Dole u

šumi, nazad, na putu kojim smo upravo došli. To je on. Zar ne možešda ga vidiš kako ide od drveta do drveta?«

»Vidim, vidim sad!« prošišta Gimli. »Gledaj, Aragorne! Nisam li teupozorio? Tamo je onaj starac. Sav je u prljavim sivim ritama: zatonisam mogao da ga vidim isprva.«

Aragorn pogleda i smotri jednu pogurenu priliku koja se kretalalagano. Nije bila daleko. Činilo se da neki stari prosjak ide umorno,oslanjajući se na grubu palicu. Glava mu je bila pognuta i nije gledaoprema njima. U drugim krajevima oni bi ga pozdravili ljubaznimrečima, ali sad su stajali tihi; svaki je osećao neko čudno iščekivanje:pristupalo je nešto što je sadržavalo neku skrivenu moć – iliopasnost.

Gimli je zurio široko otvorenih očiju dok se, korak po korak, prilikaprimicala. Onda odjednom, nesposoban da se uzdržava dalje, onprasnu: »Tvoj luk, Legolase! Napni ga! Spremi se! To je Saruman.Ne daj mu da progovori ili da baci čini na nas! Prvo gađaj!«

Legolas uze luk i nape ga, lagano kao da mu se neka druga voljaopire. Držao je jednu strelu labavo u ruci, ali je nije namestio natetivu. Aragorn je stajao bez reči, njegovo lice bilo je oprezno ipažljivo.

»Šta čekaš? Šta je s tobom?« reče Gimli nekim siktavimšapatom.

»Legolas je u pravu«, reče Aragorn tiho. »Ne možemo daustrelimo jednog starog čoveka tako, neočekivano i neizazvani,kakav god strah i sumnja bili u nama. Pazi i čekaj!«

U tom trenutku starac ubrza korak i stiže iznenađujućom brzinomdo podnožja kamenitog zida. Onda iznenada pogleda naviše, dok suoni stajali nepokretni, gledajući dole. Ne beše nikakvog zvuka.

Nisu mogli da mu vide lice: bio je zaklonjen kapuljačom, a iznadkapuljače nosio je šešir širokog oboda, tako da su mu sve crte licabile u senci osim kraja nosa i sive brade. A ipak, Aragornu se učinida je iz senke zaklonjenih veđa uhvatio odblesak očiju prodornih isjajnih.

Konačno starac razbi tišinu. »Dobro vas sretoh zaista, prijateljimoji«, reče mekim glasom. »Želim da govorim s vama. Hoćete li visići, ili da ja dođem gore?« Ne čekajući odgovor, on poče da sepenje.

»Sad!« uzviknu Gimli. »Zaustavi ga, Legolase!«»Nisam li rekao da želim da govorim s vama?« reče stari čovek.

»Odloži taj luk, gospodaru Vilovnjače!«Luk i strela ispadoše iz Legolasovih šaka a ruke mu se opustiše

niz bokove.»A ti gospodaru Patuljče, molim te skloni šaku sa drške sekire

dok ne stignem gore! Neće ti biti potrebni takvi argumenti.«Gimli se trže a onda je stajao nepomičan poput kamena, zureći

dok je starac skakao uz grube stepenice gipko poput koze, kao daga je sav umor napustio. Kad je zakoračio gore na gredu, sinu jedanblesak, suviše kratak za izvesnost; kratak odsjaj beline, kao da jeneki komad odeće skriven sivim ritama bio za časak otkriven.Gimlijev siktavi udisaj iznenađenja čuo se glasano u tišini.

»Dobro vas sretoh, kažem ponovo!« reče starac dolazeći k njima.Kada je bio nekoliko stopa udaljen on stade, poguren nad svojompalicom, isturene glave, gledajući u njih ispod kapuljače. »A šta bistevi mogli raditi u ovim krajevima? Jedan Vilovnjak, Čovek i Patuljak,svi odeveni na vilovnjački način. Nikakve sumnje nema da iza svega

toga ima neka priča vredna da se čuje. Tako nešto ne viđa se čestoovde.«

»Govoriš kao neko ko dobro poznaje Fangorn«, reče Aragorn.»Je li to tačno?«

»Ne dobro«, reče starac, »za to bi bilo potrebno izučavanje dugomnogo života. Ali dolazim ovamo s vremena na vreme.«

»Da li bismo mogli znati tvoje ime, a onda čuti šta je to što imašda nam kažeš?« reče Aragorn. »Jutro prolazi, a mi imamo jedanzadatak koji ne može čekati.«

»Što se tiče toga što sam želeo da kažem, ja sam to već rekao:Šta vi to radite i kakvu priču možete da ispričate o sebi? Što se tičemog imena!« On prekide, smejući se dugo i tiho. Aragorn oseti kakona taj zvuk neki drhtaj prolazi kroz njega; nekakva čudna hladnajeza, a ipak to što je osetio nije bio ni strah ni užas, već više neštopoput iznenadnog ujeda oštrog vazduha, ili pljeska hladne kiše štobudi nemirnog spavača.

»Moje ime!« reče stari čovek ponovo. »Zar ga niste već pogodili?Vi ste ga čuli ranije, mislim. Da, vi ste ga čuli ranije. Ali, hajde sad,šta je s vašom pričom?«

Tri saputnika stajali su tiho; ne odgovoriše ništa. »Ima nekih kojibi počeli da se dvoume da li je vaš zadatak zgodno ispričati«, rečestari čovek. »Srećom, ja znam nešto o tome. Vi idete po tragu stopadva mlada Hobita, verujem. Da, Hobita. Ne piljite kao da nikad ranijeniste čuli to čudno ime. Vi jeste, a i ja sam. Pa, oni su se ispeliovamo gore prekjuče, i sreli su nekoga koga nisu očekivali. Da li vasto teši? A sada, vi biste voleli da znate kuda su odneseni? No, no,možda vam ja mogu pružiti neke novosti o tome. Ali, zašto stojimo?Vaš zadatak, vidite, nije više tako hitan kako ste mislili. Hajde dasednemo da nam bude ugodnije.«

Stari čovek se okrete i ode prema gomili palog kamenja i stena upodnožju litice. Istog časa, kao da su neke čini uklonjene, ostali seopustiše i pokretoše. Gimlijeva šaka odmah se maši držalje sekire.Aragorn isuka mač. Legolas podiže luk.

Stari čovek ne obrati nikakvu pažnju na to nego se saže i sedena jedan nizak ravan kamen. Onda se njegov sivi ogrtač rastvori i oniugledaše, izvan svake sumnje, da je sav odeven u belo.

»Saruman!« kriknu Gimli skočivši prema njemu sa sekirom u ruci.»Govori! Reci nam gde si sakrio naše prijatelje! Šta si učinio snjima? Govori, ili ću u tvom šeširu načiniti takav zarez da će čak ijednom Čarobnjaku biti teško da s njim izađe na kraj!«

Starac je bio prebrz za njega. On se diže i odskoči na vrh jednevelike stene. Tu je stajao, iznenada visoko izrastao, nadnoseći senad njima. Njegova kapuljača i sive rite bili su odbačeni. Bela odećablesnu. On diže svoju palicu a sekira iskoči Gimliju iz pesti i padebrujeći na tle. Mač Aragornov, ukočen u njegovoj nepomičnoj ruci,sinu nekom iznenadnom vatrom. Legolas ispusti snažan povik iizbaci jednu strelu visoko u vazduh; ona nestade u blesku plamena.

»Mitrandir!« uzviknu on. »Mitrandir!«»Dobro se sreli, ja ti kažem ponovo, Legolase!« reče starac.Svi su zurili u njega. Kosa mu je bila bela kao sneg na sunčanoj

svetlosti, a odora bleštavobela; oči pod njegovim dubokim veđamasu blistale, prodorne kao zraci sunca; moć je bila u njegovoj ruci.Između čuđenja, radosti i straha, stajahu oni, i ne nađoše reči da ihizgovore.

Konačno, Aragorn se pomače. »Gandalf!« reče on. »Preko svakenade, ti nam se vraćaš u našoj nevolji! Kakva je koprena bila prekomog vida? Gandalf!« Gimli ne reče ništa, nego klonu na kolena,zaklanjajući oči.

»Gandalf«, ponovi starac, kao da iz starih sećanja priziva nekudugo neupotrebljavanu reč. »Da, to je bilo to ime. Ja sam bioGandalf.«

On zakorači dole sa stene i, podigavši sivi ogrtač, umota ga okosebe: izgledalo je to kao da je sunce prosinulo, a sada ponovo zašloza oblak. »Da, vi me možete još zvati Gandalf«, reče on, a taj glasbio je glas njihovog starog prijatelja i vodiča. »Ustani, dobri mojGimli! Nikakve krivice nema na tebi, a nikakva šteta nije nanetameni. A zaista, prijatelji moji, niko od vas nema oružja koje bi moglomene ozlediti. Budite veseli! Srećemo se ponovo. U času kad sestruja menja. Velika nepogoda dolazi, ali struja se promenila.«

On položi ruku na Gimlijevu glavu, a Patuljak pogleda naviše inasmeja se iznenada. »Gandalf!« reče on. »Ali ti si sav u belom!«

»Da, ja sam sada Beli«, reče Gandalf. »I zaista ja jesamSaruman, skoro bi se moglo reći; Saruman kakav je trebalo da bude.

Ali, hajde sada, pričajte mi o sebi! Ja sam, otkako smo se rastali,prošao kroz vatru i duboku vodu. Zaboravio sam mnogo toga štosam mislio da znam, a naučio ponovo mnogo od onoga što sam biozaboravio. Mogu da vidim mnogo šta u daljini, ali mnoge stvari kojesu blizu ne mogu da vidim. Pričajte mi o sebi!«

»Šta želiš da znaš?« reče Aragorn. »Sve što se dogodilo otkakosmo se rastali na onom mostu bilo bi duga priča. Zar nam nećešnajpre reći vesti o Hobitima? Jesi li ih ti našao, i jesu li bezbedni?«

»Ne, nisam ih ja našao«, reče Gandalf. »Nekakva tama je zastrladoline Emin Muila, i ja nisam znao za njihovo zarobljeništvo dok miorao nije rekao.«

»Orao!« reče Legolas. »Ja sam video jednog orla, visoko idaleko, poslednji put pre tri dana, iznad Emin Muila.«

»Da«, reče Gandalf, »bio je to Gvaihir Gospodar Vetra, koji me jespasao sa Ortanka. Odaslao sam ga ispred sebe da motri reku iprikupi vesti. Njegov vid je oštar, ali on ne može da vidi sve što sezbiva pod brdom i drvetom. Neke stvari video je on, a druge samvideo sam. Prsten je sada izmakao van moje moći, ili moći ma kogaod Družine koja je krenula iz Rivendala. Bio je veoma blizu da seotkrije Neprijatelju, ali je izmakao. Ja sam imao izvesnog udela utome, jer sedeo sam na jednom visokom mestu i borio se sa Crnomkulom, i Senka je prošla. Onda sam bio umoran, veoma umoran, idugo sam išao obuzet mračnim mislima.«

»Onda si ti obavešten o Frodu!« reče Gimli. »Šta je s njim?«»Ne mogu reći. On je bio spasen od jedne velike opasnosti, ali

mnoge još leže pred njim. Odlučio je da ide sam u Mordor, i krenuoje: to je sve što ja mogu reći.«

»Ne sam«, reče Legolas. »Mi smo uvereni da je Sem otišao snjim.«

»Jeste li!« reče Gandalf, a blesak mu se ukaza u oku i osmeh nalicu. »Je li, zaista? To je novost za mene, a ipak me to neiznenađuje. Dobro! Veoma dobro! Vi mi olakšavate srcu. Morate mireći više. Sada sedite uz mene i ispričajte mi priču o svomputovanju.«

Saputnici sedoše na tle pokraj njegovih nogu i Aragorn preuzepriču. Zadugo Gandalf ne reče ništa i ne postavi nikakvih pitanja.

Šake su mu bile na kolenima a oči zatvorene. Najzad, dok jeAragorn govorio o smrti Boromirovoj i o njegovom poslednjemputovanju po Velikoj reci, stari čovek uzdahnu.

»Ti nisi rekao sve što znaš ili nagađaš, Aragorne, moj prijatelju«,reče on tiho. »Jadni Boromir! Nisam mogao da vidim šta se njemudesilo. Bilo je to gorko iskušenje za takvog jednog čoveka: ratnika, igospodara Ljudi. Galadrijela mi je rekla da je bio u opasnosti. Ali jeizmakao na kraju. Ja sam zadovoljan. Nije bilo uzalud što su mladiHobiti pošli s nama, makar samo Boromira radi. Ali to nije jedinauloga njima namenjena. Oni su dovedeni do Fangorna, i njihov jedolazak kao pad malih kamenova koji započinje lavinu u planinama.Čak i dok mi ovde govorimo, ja čujem prve štropote. Sarumanu binajbolje bilo da se nađe daleko od kuće kada se brana provali.«

»U jednome se nisi izmenio, dragi prijatelju«, reče Aragorn. »Tijoš govoriš u zagonetkama.«

»Šta? U zagonetkama?« reče Gandalf. »Ne, ja sam govorionaglas sebi samome. Navika starih: odaberu najmudriju prisutnuosobu pa njoj govore; duga objašnjenja potrebna mladima suiscrpljujuća.« On se nasmeja, ali taj zvuk je sada izgledao topao iblag kao zrak sunca.

»Ja više nisam mlad čak ni po računanju Ljudi od Drevnih Loza«,reče Aragorn. »Nećeš li mi svoje misli otkriti jasnije?«

»Šta, dakle, da kažem?« reče Gandalf i zastade za časakzamišljeno. »Evo, ukratko, kako ja vidim stvari u ovom času, akoželite da čujete moje mišljenje jasno koliko je to moguće. Neprijatelj,naravno, već dugo zna da je Prsten na putu, i da ga nosi neki Hobit.On sada zna brojnost naše Družine koja je krenula iz Rivendala, i sojsvakoga od nas. Ali on još ne opaža jasno naš naum. Smatra dasmo mi svi išli u Minas Tirit, jer to je ono što bi on sam uradio nanašem mestu. A po njegovoj pameti to bi bio težak udarac protivnjegove moći. On je zaista u velikom strahu, jer ne zna kakav bi semoćnik mogao odjednom pojaviti, vladajući Prstenom, i napadajućiga vojnom, u nastojanju da ga izbaci i zauzme njegovo mesto. Daćemo mi želeti da ga zbacimo a da nemamo nikog na njegovommestu, to nije misao koja njemu pada na um. Da ćemo pokušati dauništimo sam Prsten, to još nije prodrlo ni u njegove najtamnijesnove. U čemu ćete vi, bez sumnje, videti našu sreću i našu nadu.

Zamišljajući rat, on je otpočeo rat, verujući da nema vremena zagubljenje; jer onaj koji zada prvi udarac, ako ga zada dovoljnosnažno, možda i ne mora da udara više. I tako on sada pokreće silekoje je dugo pripremao ranije nego što je nameravao. Mudra budala.Jer, da je upotrebio svu svoju silu za čuvanje Mordora, da niko nemože da uđe, i da je usmerio svu svoju lukavost na traženje Prstena,onda bi nada zaista iščezla: ni Prsten ni Nosilac ne bi mu dugo mogliizmicati. Ali sada njegovo oko zuri pre u tuđinu nego blizu, kod kuće;a najvećma on gleda prema Minas Tiritu. Sasvim uskoro njegova silaće se sručiti tamo kao bura.

»On već zna da su glasnici koje je izaslao da zaskoče Družinuomašili ponovo. Nisu pronašli Prsten. Nisu odveli nikakve Hobite kaotaoce. Da su učinili makar i toliko, bio bi to težak udarac za nas, imožda poguban. Ali ne mračimo srca zamišljajući probu njihovenežne odanosti u Crnoj kuli. Jer Neprijatelj nije uspeo – do sada.Zahvaljujući Sarumanu.«

»Zar, onda, Saruman nije izdajnik?« reče Gimli.»Zaista jeste«, reče Gandalf. »Dvostruko. I nije li to čudno? Ništa

što smo mi pretrpeli u poslednje vreme nije izgledalo tako bolno kaoizdajstvo Izengarda. Čak i samo kao lord i vojskovođa, Saruman jepostao veoma snažan. On preti Ljudima Rohana i odvlači njihovupomoć od Minas Tirita, dok se glavni udar primiče s istoka. A ipak,podmuklo oružje uvek je opasnost za ruku. Saruman je takođe imaonameru da zapleni Prsten, za sebe samoga, ili, u najmanju ruku, dauhvati neke Hobite za svoje zle ciljeve. Tako su naši neprijateljiiznašli načina samo da čudesnom brzinom, i u pravi čas, doveduVeselog i Pipina do Fangorna, kuda oni inače ne bi uopšte nikaddospeli.

»Takođe su pritisnuti i novim sumnjama koje ometaju njihoveplanove. Nikakve vesti o bici neće stići do Mordora zahvaljujućiKonjanicima Rohanskim; ali Mračni Gospodar zna da su dva Hobitabila zarobljena u Emin Muilu i odnesena ka Izengardu protiv voljenjegovih slugu. Sada je tu i Izengard da ga se plaši, isto kao i MinasTirit. Ako Minas Tirit padne, zlo će biti sa Sarumanom.«

»Tužno je što se naši prijatelji nalaze po sredini«, reče Gimli.»Inače, da nikakva zemlja ne razdvaja Izengard od Mordora, oni bimogli da se bore dok mi posmatramo i čekamo.«

»Pobednik bi izašao snažniji no ijedan od njih pojedinačno, ioslobođen sumnji,« reče Gandalf. »Ali Izengard se ne može boriti saMordorom, izuzev ako Saruman dobavi Prsten. To on više nikakoneće učiniti. On još ne zna da je u opasnosti. Ima mnogo toga što onne zna. Toliko je žudeo da spusti ruke na plen da nije mogao dačeka kod kuće i izašao je da susretne i uhodi svoje izaslanike. Alidošao je, jednom, prekasno; bitka je bila završena i izvan njegovihmoći da tu pomogne još pre no što je dospeo u ove krajeve. On nijeovde ostao dugo. Gledam mu u svest i vidim njegovo dvoumljenje.Nikako se ne snalazi u šumama. On veruje da su konjanici pobili ispalili sve na bojnom polju, ali ne zna jesu li Orci vodili kakvezarobljenike ili nisu. I on ne zna za svađu između njegovih slugu iOrka iz Mordora, niti zna za Krilatog Glasnika.«

»Krilati Glasnik!« uzviknu Legolas. »Ja sam ga gađao iz lukaGaladrijelinog iznad Sarn Gebira, i oborio sam ga sa neba. On nas jesve ispunio strahom. Kakav je to novi užas?«

»Jedan koji ne možeš ubiti strelama«, reče Gandalf. »Ti si ubiosamo njegovog konja. Bilo je to dobro delo; ali taj je Jahač ubrzoponovo snabdeven konjem. Jer on je bio jedan Nazgul, jedan odDevetorice, koji jašu sada na krilatim atovima. Uskoro će taj užasnadseniti poslednje vojske naših prijatelja, odsecajući sunce. Alinjima još nije dopušteno da pređu reku, i Saruman ne zna za ovonovo obličje u koje su Utvare Prstena zaodenute. Njegove misli sustalno na Prstenu. Da li je bio tamo za vreme bitke? Da li jepronađen? Šta ako ga se Teoden, Gospodar Marke, domogne isazna za njegovu moć? To je opasnost koju on uviđa, i pobegao jenazad u Izengard da udvostruči i utrostruči svoj napad na Rohan. Asve vreme postoji druga jedna opasnost, bliska, koju on ne vidi,zauzet svojim borbenim mislima. Zaboravio je Drvobradog.«

»Sada ponovo govoriš samom sebi«, reče Aragorn s osmehom.»Drvobradi mi nije znan. A pogodio sam deo Sarumanovogdvostrukog izdajstva; ipak, ne vidim čemu je poslužio dolazakdvojice Hobita u Fangorn, osim da nama pruži jednu dugu ibesplodnu poteru.«

»Čekaj trenutak!« povika Gimli. »Ima još nešto što bih ja prvovoleo da znam. Jesmo li tebe Gandalfe, ili Sarumana, videli prošlenoći?«

»Vi svakako niste videli mene«, odgovori Gandalf, »dakle, moramsmatrati da ste videli Sarumana. Očito, mi izgledamo toliko slično dati se čežnja da načiniš jedan neizlečivi zarez u mom šeširu moraoprostiti.«

»Dobro, dobro!« reče Gimli. »Srećan sam što to nisi bio ti.«Gandalf se nasmeja ponovo. »Da, dobri moj Patuljče«, reče on,

»uteha je ne biti pogrešno shvaćen baš u svim tačkama. Zar ja to neznam i predobro! Ali, naravno, ja vas nipošto nisam krivio zbogdobrodošlice. Kako bih to mogao učiniti ja, koji sam tako čestosavetovao svojim prijateljima da sumnjiče čak i sopstvene ruke kadimaju posla s Neprijateljem. Blažen da si, Gimli, sine Gloinov! Moždaćeš nas videti zajedno jednog dana, i prosuditi o nama!«

»Ali, Hobiti!« upade Legolas. »Mi smo daleko došli da ih tražimo,a ti, izgleda, znaš gde su oni. Gde su sada?«

»S Drvobradim i Entima«, reče Gandalf.»Enti!« uzviknu Aragorn. »Onda, dakle, ima istine u tim starim

legendama o stanovnicima u dubokim prašumama, i džinovskimpastirima drveća? Postoje li još Enti na ovome svetu? Ja sam mislioda su oni samo sećanje na drevne dane, ako su zaista ikada bili višeod jedne legende Rohana.«

»Legenda Rohana!« uzviknu Legolas. »Ne, svaki je Vilovnjak uDivljoj Zemlji pevao pesme o starim Onodrimima i njihovoj dugojžalosti. A ipak, čak i među nama oni su samo sećanje. Kada bihsusreo jednoga gde još hoda ovim svetom, onda bih se zaistaosećao mlad ponovo! Ali Drvobradi: to je samo prevođenje Fangornana zajednički jezik; ipak, ti kao da govoriš o nekoj ličnosti. Ko jeDrvobradi?«

»Ah, sad pitaš mnogo«, reče Gandalf. »Ono malo što ja znam odnjegove duge spore priče bilo bi jedna gatka za koju nemamovremena sada. Drvobradi je Fangorn, čuvar prašume; on je najstarijiod Enta; najstariji živi stvor što još hodi pod suncem na Srednjemsvetu. Ja se zaista nadam, Legolase, da ćeš ga možda sresti. Veselii Pipin su imali sreće: oni su ga sreli ovde, baš gde mi sedimo. Jeron je došao ovamo pre dva dana i odneo ih do svog boravišta,daleko pokraj žila ove planine. On često dolazi ovamo, naročito kadmu je svest probuđena, i kad ga glasovi o spoljašnjem svetuuznemire. Ja sam ga video pre četiri dana kako korača medu

drvećem, i mislim da je on video mene, jer je zastao; ali ja nisamprogovorio, jer sam bio duboko u mislima, i iznuren posle moje bitkesa Okom od Mordora, a on, takođe, nije progovorio, niti je izrekaomoje ime.«

»Možda je i on mislio da si Saruman«, reče Gimli. »Ali ti govoriš onjemu kao da je prijatelj. Ja sam mislio da je Fangorn opasan.«

»Opasan!« uzviknu Gandalf. »A takav sam i ja, veoma opasan,opasniji od bilo čega što ćete ikad susresti, osim ako budete žividovedeni pred sedište Mračnog Gospodara. I Aragorn je opasan, iLegolas je opasan. Ti si opkoljen opasnostima, Gimli, sine Gloinov,jer ti si i sam opasan, na svoj način. Svakako, prašuma Fangorn jeopasna – ne ponajmanje za one koji su previše spremni da se mašesekire, a Fangorn lično, on je opasan, takođe; ipak on je mudar iblag. Ali sada se njegov dugi spori gnev preliva, i sva je ovaprašuma ispunjena njime. Dolazak Hobita, i vesti koje su oni doneli,izlili su taj gnev, i on će uskoro juriti kao poplava; ali njegova je plimaokrenuta protiv Sarumana i sekira Izengarda. Zbiće se nešto što senije dogodilo od starih dana: Enti će se probuditi i otkriti da susnažni.«

»Šta će oni da čine?« upita Legolas začuđeno.»Ja ne znam«, reče Gandalf. »Ne mislim da i sami znaju. Pitam

se.« On zapade u ćutanje, pognute glave.

Ostali su ga gledali. Zrak sunca mu kroz hitre oblake pade našake, koje su sada ležale na krilu, sa dlanovima okrenutim naviše;izgledalo je da su ispunjene svetlošću kao čaša vodom. Najzad ondiže pogled i zagleda se pravo u sunce.

»Jutro odlazi«, reče on. »Uskoro moramo poći.«»Idemo li da nađemo naše prijatelje i vidimo Drvobradog?« zapita

Aragorn.»Ne«, reče Gandalf. »To nije put koga se morate prihvatiti. Ja

sam izrekao reči nade. Ali samo nade. Nada nije pobeda. Rat je nadnama i svim našim prijateljima, jedan rat u kome bi nam samoupotreba Prstena mogla dati sigurnost u pobedu. To me ispunjavavelikim žaljenjem i velikim strahom: jer mnogo će biti uništeno, a svemože biti izgubljeno. Ja sam Gandalf, Gandalf Beli, ali Crno jemoćnije, još.«

On ustade i zagleda se ka istoku, zaklanjajući oči, kao da u daljinividi stvari koje niko od njih ne može videti. Onda zaklima glavom.»Ne«, reče tihim glasom, »on je otišao izvan našeg domašaja. Hajdeda se bar tome radujemo. Ne možemo više biti u iskušenju daupotrebimo Prsten. Moramo ići dole da se suočimo s jednomopasnošću bliskom očajanju, a ipak ta smrtna opasnost jeuklonjena.«

On se okrete. »Hajde, Aragorne, sine Aratornov!« reče on.»Nemoj žaliti zbog svog izbora u dolini Emin Muila, niti nazivati tozaludnom poterom. Ti si sred sumnji izabrao stazu koja je izgledalaispravna: taj izbor je bio pravičan, i to je nagrađeno. Jer tako smo sesreli na vreme, mi koji smo se inače mogli susresti previše kasno. Alipoduhvat tvojih sadrugova sada je završen. Tvoje sledeće putovanjeobeleženo je datom rečju. Moraš ići u Edoras i potražiti Teodena unjegovoj dvorani. Jer ti si potreban. Svetlost Andurila mora se sadaotkriti u boju na koji je on tako dugo čekao. Rat je u Rohanu, i jošgore zlo: rđavo je s Teodenom.«

»Onda nam nije videu ponovo one vesele mlade Hobite?« rečeLegolas.

»Ja nisam tako rekao«, reče Gandalf. »Ko zna? Imaj strpljenja.Idi kuda moraš ići, i nadaj se! U Edoras! I ja idem tamo.«

»Dug je to put da ga čovek, mlad ili star, prepešači«, rečeAragorn. »Plašim se da će ta bitka biti završena mnogo pre no što jastignem tamo.«

»Videćemo, videćemo«, reče Gandalf. »Hoćeš li sada poći samnom?«

»Da, mi ćemo krenuti zajedno«, reče Aragorn. »Ali ja nesumnjam da ćeš ti stići tamo pre mene, ako želiš.« On ustade igledao je dugo u Gandalfa. Ostali su ih posmatrali ćutke dok sustajali tako licem u lice. Siva prilika Čoveka, Aragorna, sinaAratornovog, bila je visoka, i čvrsta kao kamen, sa rukom na balčakumača; izgledao je kao kakav kralj iz izmaglica morskih koji je kročiona obale Ljudi nižeg roda. Pred njim je bila pogurena stara prilika,bela, bleštava sad kao od neke svetlosti potpaljene iznutra,pogrbljena, pod teretom godina, ali držala je neku moć preko silekraljeva.

»Ne kazujem li istinu, Gandalfe«, reče Aragorn naposletku, »dabi ti mogao otići kud god poželiš brže no ja? A ovo ja takođe kažem:ti si naš zapovednik, i naš steg. Mračni Gospodar ima Devetoricu. Alimi imamo Jednoga, moćnijeg no oni: Belog Jahača. On je prošaokroz plamen i ambis, i oni će ga se plašiti. Mi ćemo ići kuda on vodi.«

»Da, zajedno; mi ćemo te pratiti«, reče Legolas. »Ali prvo,olakšalo bi mi srcu Gandalfe da čujem šta te je zadesilo u Moriji. Zarnam nećeš reći? Zar ne možeš zastati čak ni koliko da kažeš svojimprijateljima kako si se izbavio?«

»Ja sam već predugo zastao«, odgovori Gandalf. »Vreme jekratko. Ali i da imam godinu da na to utrošim ne bih vam rekao sve.«

»Onda nam kaži šta ti hoćeš, a vreme dopušta!« reče Gimli.»Hajde, Gandalfe, reci nam kako si prošao sa Balrogom!«

»Imenovati ga nemoj!« reče Gandalf, i za trenutak se činilo damu neki oblak bola prelazi licem; sedeo je ćutke i izgledao star kaosmrt. »Mnogo sam vremena padao«, reče on najzad, sporo, kao das mukom razmišlja unazad. »Mnogo sam vremena ja padao, a on jepadao sa mnom. Njegova vatra bila je oko mene. Bio sam opečen.Onda smo zaronili u duboku vodu i sve je bilo tamno. Hladna je bilakao struja smrti: skoro mi je sledila srce.«

»Dubok je ambis što je premošćen Durinovim mostom, i niko ganije izmerio«, reče Gimli.

»Ipak on ima dno, izvan svetlosti i znanja«, reče Gandalf. »Tamosam ja dospeo konačno, do najposlednjih temelja od stene. On je jošbio sa mnom. Njegova vatra bila je ugašena, ali sad je bio jednostvorenje od sluzi, jače no zmija daviteljka.

»Mi smo se borili duboko ispod žive zemlje, gde se vreme neračuna. Stalno me je grabio, i stalno sam ga sekao, dok najzad nijeumakao u mračne tunele. Njih nije načinio Durinov narod, Gimli sineGloinov. Duboko, duboko ispod najdubljih boravišta Patuljaka, ovajsvet glođu bezimeni stvorovi. Čak ih ni Sauron ne poznaje. Oni sustariji od njega. Sada sam ja išao onuda, ali neću izneti nikakavizveštaj da mračim svetlost dana. U tom očaju moj neprijatelj bio jemoja jedina nada i ja sam ga sledio grabeći za njegovim petama.Tako me je konačno doveo nazad do tajnih puteva Kazad-duma:

predobro ih je on znao sve. Stalno naviše išli smo mi, dok nismostigli na Beskrajno stepenište.«

»Dugo je ono bilo izgubljeno«, reče Gimli. »Mnogi su kazivali danikad nije ni načinjeno, osim u legendi, ali drugi vele da je bilouništeno.«

»Bilo je načinjeno, i nije bilo uništeno«, reče Gandalf. »Odnajniže tamnice do najvišeg vrhunca ono se pelo, uspinjući se uneprekinutoj zavojnici mnogom hiljadom stepenika, dok nije izašlo nakraju u Durinovoj kuli usečenoj u živoj steni Zirak-zigila, vrhuncaSrebrozuba.

»Tu na Kelebdilu bio je jedan samotni prozor u snegu, a isprednjega je ležao teskoban prostor; vrtoglavo orlovsko gnezdo nadizmaglicama ovoga sveta. Sunce je žestoko sjalo tamo, ali niže jesve bilo umotano u oblak. On iskoči napolje i, još dok sam ja izlazioza njim, buknu u novi plamen. Nikoga nije bilo da to vidi ili bi semožda u potonjim razdobljima pesme pevale o bici na vrhu.«Iznenada Gandalf se nasmeja. »Ali šta bi rekli u pesmi? Oni što sugledali iz daljine mislili su da je planina okrunjena nepogodom.Grmljavinu su čuli, i munje, rekli su; udarale su u Kelebdil, i skakalenazad izlomljene u vatrene jezike. Nije li to dovoljno? Veliki dim sedigao oko nas, dim i para. Led je padao kao kiša. Oborio samneprijatelja, i on je pao s tog visokog mesta, i smrvio bok planine gdega je udario u padu. Onda me obuze tmina, i zastranio sam van mislii vremena, i lutao sam daleko putevima o kojima neću da pričam.

»Nag sam odaslan nazad – za kratko vreme, dok se moj posaone obavi. I nag sam ležao na tom planinskom vrhu. Kula iza menebila je smrvljena u prah, prozor iščezao, a razrušeno stepeništezagušeno opaljenim i polomljenim stenjem. Bio sam sam,zaboravljen, bez izlaza na tom tvrdom rogu sveta. Tu sam ležaozureći naviše dok su zvezde kružile gore, a svaki dan bio dug kaojedan život sveta. Slabašno je do mojih ušiju dopirao sakupljeni glassvih zemalja: izrastanje i umiranje, pesma i oplakivanje, i sporo,večnotrajno, ječanje preopterećenog kamena. I tako me je na krajuGvaihir Gospodar Vetra našao ponovo, i podigao me, i odneo me.

»’Večno mi je suđeno da budem tvoj teret, prijatelju u nevolji’,rekao sam ja.

»’Teret ti beše’, odgovori on, ’ali nije tako sada. Lak kao perolabudovo ti si u mojoj kandži. Sunce sja kroz tebe. I zaista ne držimda me potrebuješ još: kad bih te pustio, ti bi plovio na vetru.’

»’Ne puštaj me!’ zadahtao sam, jer osetio sam život u sebiponovo. ’Odnesi me u Lotlorijen!’

»’Takva zaista jeste zapovest gospodarice Galadrijele, koja meposlala da tragam za tobom’, odgovori on.

»Tako se dogodilo da sam došao u Karaš Galadon i otkrio da stebaš nedavno otišli. Zadržao sam se tamo u bezvremenom vremenute zemlje, gde dani donose isceljenje a ne raspadanje. Isceljenjesam našao, i bio odeven u belo. Savet sam pružio, i savet primio.Otuda čudnim putevima dođoh, i poruke nosim nekima od vas.Aragornu, naloženo mi je da kažem ovo:

Elesare, Dundaini gde su ti u ovom času?Zašto sada roda tvoga lutanja daleka sva su?Blizu je taj tren. Izgubljeni da istupe treba,I Siva četa da dojaše, od ispod severnog neba.Ali crna je staza nаmеnјеnа da tebe vodi:Mrtvi motre na put, taj što prema moru hodi.

Legolasu ona posla ovu reč:

Legolase Zelenlistu, ti dugo ispod drveta vilnogU radosti življaše. Čuvaj se mora silnog!Ako galeba krik čuješ gde ti obale otkriva,Srce ti nikad više neće u šumi da počiva.«

Gandalf zaćuta i zatvori oči.»Onda meni ona ne posla nikakve poruke?« reče Gimli i obori

glavu.»Tamne su njene reči«, reče Legolas, »i malo znače onima što ih

prime.«»To nije nikakva uteha«, reče Gimli.»Šta onda?« izusti Legolas. »Bi li hteo da ti otvoreno govori o

tvojoj smrti?«»Da, ako ne bi imala ništa drugo da kaže.«

»Šta je to?« reče Gandalf otvarajući oči. »Da, mislim da mogu danaslutim šta njene reči mogu da znače. Tvoj oproštaj, Gimli!Premišljao sam o porukama još jednom. Ali zaista je ona poslala rečii tebi, ni mračne ni tužne.

»’Gimliju, sinu Gloinovom’, rekla je ona, ’predaj pozdrav njegoveGospe. Nosioče Pramena, kud god ti išao, moja misao ide s tobom.Ali pazi da sekira što je nosiš sa sobom u pravo drvo udari!’

»U srećan čas si se vratio nama, Gandalfe!« uzviknu Patuljak,podskakujući i bučno pevajući na svom čudnom patuljačkom jeziku.»Hajde, hajde!« vikao je vitlajući sekirom. »Pošto je Gandalfovaglava sada posvećena, hajde da nađemo neku koju je ispravnorascepiti!«

»To neće biti traganje nadaleko«, reče Gandalf digavši se sasvog sedišta. »Hajdete! Utrošili smo sve vreme dopušteno za susretrastavljenih prijatelja. Sad valja hitati.«

On se umota nanovo u svoj stari iznošeni ogrtač i povede ih.Prateći ga, oni se brzo spustiše sa visoke grede, i probijali su senazad kroz šumu, niz obalu Entvoša. Nisu više izustili ni reči dokponovo ne stupiše na travu izvan krošnji Fangorna. Nije se videonikakav trag njihovih konja.

»Oni se nisu vratili«, reče Legolas. »Biće to zamoran hod!«»Neću hodati. Vreme hita«, reče Gandalf. Onda, digavši glavu,

ispusti dug zvižduk. Tako je čista i prodorna bila ta nota da su seostali začudili što čuju takav jedan zvuk sa tih starih bradatih usana.Tri puta je zazviždao, a onda, slabo i daleko, učini im se da čujunjištanje nekog konja nošeno naviše sa ravnica na istočnom vetru.Čekali su u čudu. Nije prošlo mnogo i dopre zvuk kopita, isprva jedvaviše od drhtaja tla, primetnog samo za Aragorna koji je ležao natravi, a onda je istrajno bivao sve glasniji i jasniji, do hitrog topota.

»To više od jednog konja dolazi«, reče Aragorn.»Sigurno«, reče Gandalf. »Mi smo preveliki teret za jednoga.«»Ima ih tri«, reče Legolas, gledajući preko ravnice. »Gledaj kako

jure! Tamo je Hasufel, a tu je moj prijatelj Arod, kraj njega! Ali jošjedan konj juri ispred: jedan veoma veliki konj. Nisam njemu ravnogvideo ranije.«

»I nećeš ponovo«, reče Gandalf. »To je Senko. On je poglavicaMearasa, plemića među konjima, i čak ni Teoden, kralj Rohana,nikad nije ugledao boljeg. Ne sija li kao srebro, a trči meko kao hitripotok? On je došao po mene: konj Belog Jahača. Mi idemo u bojzajedno.«

Još dok je stari Čarobnjak govorio, veliki konj je krupnimkoracima hitao uz brdo ka njima; dlaka mu je blistala a griva vijorilana vetru brzine. Druga dva konja su ga pratila, sada daleko pozadi.Čim je Senko ugledao Gandalfa, on obuzda korak i zanjišta glasno;potom dokasa otmeno napred i dodirnu svojim velikim nozdrvamastarčev vrat.

Gandalf ga pogladi. »Dug je to put od Rivendala, moj prijatelju«,reče on, »ali ti si mudar i brz, i dolaziš kad treba. Neka bismo sadaišli zajedno daleko i na ovom svetu se ne rastali više!«

Uskoro i ostali konji dođoše gore i stajali su tiho, pripravni, kao daočekuju naređenja. »Mi idemo ovog časa u Meduzeld, dvor vašeggospodara, Teodena«, reče Gandalf, obraćajući im se ozbiljno. Oniprignuše glave. »Vreme hita, te ćemo s vašim dopuštenjem, mojiprijatelji, jahati. Mi vas molimo da upotrebite svu brzinu koju možete.Hasufel će poneti Aragorna, a Arod Legolasa. Ja ću posesti Gimlijaispred sebe, i, uz njegovo dopuštenje, Senko će nas nositi obojicu.Počekaćemo sada samo koliko da popijemo malo.«

»Sada razumem jedan deo zagonetke od prošle noći«, rečeLegolas kad je gipko skočio na Arodova leđa. »Bilo da su isprvaodjurili u strahu ili ne, naši konji su sreli Senka, vođu plemena, ipozdravili ga sa radošću. Da li si ti znao da je on blizu, Gandalfe?«

»Da, znao sam«, reče Čarobnjak. »Ja sam usmerio misao nanjega, nalažući mu da pohita; jer juče je on bio daleko na jugu ovezemlje. Neka me hitro odnese ponovo nazad!«

Gandalf se tada obrati Senku, i veliki konj krete valjanombrzinom, a ipak ne van ritma ostalih. Posle kratkog vremena oniznenadno skrete i, odabravši jedno mesto gde su obale bile niže,pregazi reku, a onda ih povede dalje, pravo na jug, u ravan predeo,bez drveća i prostran. Vetar je poput sivih talasa prolazio krozbeskrajne milje trave. Nije bilo nikakvog znaka od puta ili staze, aliSenko nije zastajao niti se kolebao.

»On se usmerio sada pravo ka dvorima Teodenovim, podobroncima Bele planine«, reče Gandalf. »Biće brže tako. Tie ječvršće u Istemnetu; glavni put ka severu je preko reke, ali Senko znaprolaz kroz svaku baruštinu i udolinu.«

Mnogo su sati oni jahali kroz livade i rečne predele. Često jetrava bila tako visoka da je dosezala iznad kolena jahača, i konji suizgledali kao da plivaju u nekom sivozelenom moru. Naišli su namnoge skrivene bare i prostrana jutra rogoza, koji se klatio nadmokrim i podlim blatištima, ali je Senko nalazio put, a ostali konji supratili njegovu prošeku. Lagano, sunce se spusti s neba u zapad.Gledajući preko velike ravnice, jahači ga za časak videše u daljinikao kakvu crvenu vatru što tone u trave. Nisko na ivici vidokrugabokovi planina odbleskivali su crveno na obe strane. Učinilo se da sediže neki dim i zatamnjuje sunčev disk do boje krvi, kao da je onopotpalilo travu dok je zalazi lo pod rub zemlje.

»Tamo je Rohanski prolaz«, reče Gandalf. »On je sad skoropravo na zapad od nas. Na onoj strani leži Izengard.«

»Ja vidim neki veliki dim«, reče Legolas. »Šta to može biti?«»Bitka i rat!« reče Gandalf. »Jaši dalje!«

Glava 6.

KRALJ OD ZLATNOG DVORCA

Jahali su dalje kroz zalazak sunca, lagani sumrak, i noć što sezgušnjavala. Kada su konačno stali i sjahali s konja, čak je i Aragornbio ukočen i umoran. Gandalf im dozvoli samo nekoliko sati odmora.Legolas i Gimli su spavali, a Aragorn je ležao na leđima, opružen; aliGandalf je stajao, oslanjajući se o palicu i zureći u tamu, na istok izapad. Sve je bilo tiho i nije bilo nikakvog traga ni zvuka od živogstvorenja. Noć su ispregrađivale trake dugih oblaka koji su, kad suponovo ustali, jurili na studenom vetru. Pod hladnim mesecom oniprodužiše, hitro kao i na svetlosti dana.

Sati su prolazili a oni su jahali dalje. Gimli je dremao, i pao bi sasvog sedišta da ga Gandalf nije zgrabio i prodrmao. Hasufel i Arod,umorni ali gordi, sledili su svog neumornog vođu, sivu senku prednji-' ma, jedva vidljivu. Milje su prolazile. Mesec, koji je rastao,utonuo je u oblačni zapad.

Neka ujedljiva hladnoća pojavi se u vazduhu. Lagano, na istoku,tama izblede do hladne sivine. Crvena koplja svetlosti preskočišecrne zidine Emin Muila u daljini, njima sleva. Zora dođe čista i sjajna;vetar pretrča preko njihove staze i sunu kroz povijene trave.Iznenada Senko zastade nepomično i zanjišta. Gandalf pokazanapred.

»Gledajte!« povika, i oni digoše umorne oči. Ispred njih su bileJužne planine, belih vrhova i crno isprugane. Zemlja pod travomtalasala se naspram bregova na njenim ivicama i tekla naviše umnoge uvale, još nejasne i mračne, netaknute svetlošću zore,uvijajući se ka srcu velikih planina. Neposredno ispred putnikanajšira od ovih uvala otvarala se kao kakav dug zaliv među brdima.Duboko unutra oni nazreše neku planinsku masu sa jednim visokimvrhom; u čeljustima doline stajala je kao kakav stražar ta usamljena

uzvisina. Oko njenog podnožja, poput srebrne niti, tekao je potok kojije isticao iz doline; na veđama joj uhvatiše, još dalek, odblesak nasuncu koje se dizalo; treptaj zlata.

»Govori, Legolase!« reče Gandalf. »Reci nam šta vidiš tu prednama!«

Legolas se zagleda napred, zaklanjajući oči od vodoravnih zrakatek izašlog sunca. »Ja vidim jedan beo potok što dolazi naniže odsnegova«, reče on. »Gde on izbija iz senki udoline, jedan zeleni bregdiže se na istoku. Okružuju ga jarak, moćni zid, i trnovita ograda.Unutra, dižu se krovovi kuća, a u središtu, postavljen na jednuzelenu terasu, uzdiže se veliki dvor ljudi. Mojim očima se čini da muje krovina od zlata. Svetlost od njega sja daleko preko ove zemlje.Zlatni su, takođe, i direci njegovih vratnica. Tu stoje ljudi u sjajnimoklopima; ali sve ostalo u tim dvorima još je u snu.«

»Edoras se ti dvori zovu«, reče Gandalf, »a Meduzeld je onajzlatni dvorac. Tu stoluje Teoden, sin Tengelov, kralj MarkeRohanske. Mi stižemo sa svitanjem dana. Sad jasan pogledu je putpred nama. Ali moramo jahati opreznije; jer rat je, i Jahači Rohanski,Gospodari Konja, ne spavaju, čak i ako to izgleda tako iz daljine.Savetujem vam svima, ne vadite oružja, i ne izgovarajte nadmenihreči dok ne dođemo pred Teodenov presto.«

Jutro je bilo sjajno i vedro oko njih i ptice su pevale kad putnicidođoše do potoka. On je hitao u dolinu, i od podnožja brda skretaopreko njihove staze u širokom zavoju, tekući dalje na istok da se ulijeu Entvoš, daleko u njegovom trskom zagušenom koritu. Zemlja jebila zelena; u vlažnim livadama i duž travnatih rubova potoka raslesu mnoge vrbe. U ovim južnim zemljama one su se već rumenele navrhovima grančica-prstiju, osećajući primicanje proleća. Prekopotoka, između niskih obala, veoma ugaženih prolaskom konja, bioje gaz. Putnici pređoše i naiđoše na širok, kolskim točkovimaizbrazdan, put koji je vodio ka visijama.

U podnožju zidom opasanog brega put je išao senkama mnogihhumki, visokih i zelenih. Na njihovim zapadnim stranama trava je bilabela kao od nanosa snega: mali cvetovi su izbijali poput bezbrojnihzvezda na tratini.

»Gledajte!« reče Gandalf. »Kako su lepe te sjajne oči u travi!Večnoset se zovu, simbelmynë u ovoj zemlji Ljudi, jer cvatu u svakodoba godine i rastu gde mrtvi počivaju. Gledajte! Stigli smo do velikihhumki gde očevi Teodenovi spavaju.«

»Sedam humki sleva, i devet zdesna«, reče Aragorn. »Mnogo jedugih života Ljudi otkad je taj zlatni dvor sagrađen.«

»Pet stotina puta je crveno lišće palo u Mrkoj šumi u mom domuotada«, reče Legolas, »a to jedva nešto malo vremena, čini senama.«

»Ali Jahačima ove Marke to izgleda tako davno«, reče Aragorn,»da je dizanje ovoga dvorca tek uspomena u pesmi, a godine pretoga izgubljene su u magli vremena. Sada oni ovu zemlju nazivajuvlastitim domom, svojom sopstvenom, a njihov jezik razlikuje se odonoga u njihovog severnog roda.« Onda on poče da pevuši laganona nekom sporom jeziku neznanom Vilovnjaku i Patuljku; ipak suslušali, jer bilo je neke snažne muzike u tome.

»To je, držim, jezik Jahača Rohanskih«, reče Legolas, »jer on jesličan samoj ovoj zemlji; bogat i zatalasan u delovima, a drugde tvrdi mrgodan kao planine. Ali ja ne mogu da pogodim šta to znači,izuzev da je opterećeno tugom Smrtnih Ljudi.«

»To ide ovako na zajedničkom jeziku«, reče Aragorn, »onolikopribližno koliko ja to mogu da izvedem.

Gde su sad konj i konjanik? Gde je rog taj da se glasi?Gde su kalpak i prsnik verižni, i svetle u letu vlasi?Gde je ta šaka na žici harfe, i crven-sjaj vatru što krasi?Gde su ti proleće i berba i žito što se visoko klasi?Oni su kao kiša iz planine, kao vetar iz polja otišli,Ti dani su na zapad za brda u senku sišli.Ko će skupiti dim drveta mrtvog što plamen ga liže,Ili smotriti godine što teku da se nazad sa mora bliže?

»Tako je govorio izvesni zaboravljeni pesnik veoma davno uRohanu, prizivajući u sećanje kako je visok i plemenit bio Jorl Mladi,koji je dojahao dole sa Severa; a bila su krila na kopitima njegovogKonja, Felarofa, oca konja. Tako Ljudi još pevaju izvečeri.«

S tim rečima putnici prođoše tihe humke. Prateći zavojiti put uzzelene padine brda, oni naiđoše najzad na velike, vetrom šibane,zidove i kapije Edorasa.

Tu je sedelo mnogo stražara u sjajnom oklopu koji odmahposkakaše i zaprečiše im put kopljima. »Stanite, stranci ovdeneznani!« povikaše oni na jeziku Ridermarka, zahtevajući da im sekažu imena i razlog dolaska stranaca. U očima im je bilo čuđenje, alimalo prijateljstva, i gledali su mračno u Gandalfa.

»Dobro ja razumem vaš jezik«, odvrati on na istom jeziku, »aipak malo ga stranaca zna. Zašto onda ne govorite zajedničkimjezikom, kako je običaj na Zapadu, ako želite da vam se odgovori?«

»Volja je Teodena kralja da na njegove kapije ne uđe niko do onihkoji znaju naš jezik i naši su prijatelji«, odgovori jedan od stražara.»Niko nije dobrodošao ovde u danima rata, osim našeg vlastitognaroda, i onih koji dođu iz Mundburga u zemlji Gondor. Ko ste vi štodolazite bezbrižno preko ravnice tako čudno odeveni, jašući konjeslične našim vlastitim? Dugo mi čuvamo stražu ovde, i motrili smovas izdaleka. Nikad ne videsmo drugih jahača toliko čudnih, niikakvog konja ponosnijeg no što je jedan od ovih, što tebe nosi. Onje jedan od Mearasa, osim ako su nam oči prevarene nekim činima.Reci, nisi li ti neki Čarobnjak, neka uhoda od Sarumana, ili ste utvarenjegovog umenja? Govori sad i budi brz!«

»Mi nismo nikakve utvare«, reče Aragorn, »niti vas oči varaju. Jerzaista su vaši konji ovi što ih mi jašemo, kako si dobro znao i pre nošto si pitao, držim. Ali retko kradljivac jaše ka štali. Ovde su Hasufel iArod, koje je Jomer, Treći zapovednik ove Marke, nama pozajmiopre samo dva dana. Mi ih sad dovodimo nazad, upravo kako smomu obećali. Nije li se Jomer vratio i upozorio na naš dolazak?«

Brižan izraz se pojavi u stražarevim očima. »O Jomeru ja nemamništa da kažem«, odvrati on. »Ako je istina što ti veliš, onda će bezsumnje biti da je Teoden čuo za to. Može biti da vaš dolazak nijepotpuno neočekivan. Jedva je dve noći otkako nam je Crvjezikdošao i rekao da po volji Teodenovoj nikakav stranac ne sme proćiove kapije.«

»Crvjezik?« reče Gandalf, gledajući oštro stražara. »Ne reci više!Moj posao ne vodi Crvjeziku nego samome gospodaru Marke. Jasam u žurbi. Ne bi li sam otišao ili poslao koga da izvesti o našem

prispeću?« Njegove oči blesnuše ispod dubokih veđa kad je upraviopogled na tog Čoveka.

»Da, ja ću otići«, odgovori ovaj lagano. »Ali koja imena daprijavim? I šta da kažem o vama? Star i umoran ti sad izgledaš, aipak si strašan i mrk ispod toga, rekao bih.«

»Dobro ti vidiš i govoriš«, reče Čarobnjak. »Jer ja sam Gandalf.Vratio sam se. I gledaj! Ja takođe dovodim nazad jednog konja.Ovde je Senko Veliki, koga nikakva druga ruka ne može da ukroti. Aovde uz mene je Aragorn, sin Aratornov, naslednik kraljeva, iMundburg je mesto kamo on ide. Ovde su takođe Legolas Vilovnjak iGimli Patuljak, naši drugovi. Idi sad i reci tvom gospodaru da smo mina njegovim kapijama, i da bismo govorili s njim ako hoće da namdopusti da uđemo u njegov dvorac.«

»Čudna imena ti daješ, zaista! Ali ja ću ih saopštiti kako tinalažeš, i saznati moga gospodara volju«, reče stražar. »Sačekajteovde malo i ja ću vam doneti odgovor kakav njemu izgleda prikladan.Ne nadajte se previše! Ovo su mračni dani.« On hitro ode,ostavljajući strance pod budnim nadzorom svojih drugova.

Posle nekog vremena on se vrati. »Pratite me!« reče. »Teodenvam daje dopuštenje da uđete; ali kakvo god oružje nosili, bio tomakar samo štap, morate ga ostaviti na pragu. Čuvari vrata će gačuvati.«

Tamne kapije bile su otvorene. Putnici uđoše, hodajući u kolonipo jedan iza svog vodiča. Nađoše jednu široku stazu, popločanutesanim kamenom, koja je čas krivudala naviše čas se pela kratkimstepeništima od valjano postavljenih stepenika. Mnoge kućesagrađene od drveta i mnoga mračna vrata su prošli. Pokraj puta, ukamenom kanalu, jedan potok bistre vode tekao je svetlucajući ibrbljajući. Najzad dođoše do kruništa brega. Tu se jedna visokaplatforma nadnosila nad zelenu terasu u čijem je podnožju izviraoprozračni potok iz kamena srezanog u obliku konjske glave; dole seiz širokog bazena prelivala voda i hranila potok što se slivao. Uzzelenu terasu išlo je kameno stepenište, visoko i široko, a s obestrane najvišeg stepenika bila su od kamena isklesana sedišta. Tusu sedeli drugi stražari, sa isukanim mačevima na kolenima. Zlatnakosa u pletenicama počivala im je na ramenima; grb na njihovim

zelenim štitovima bilo je sunce, dugi oklopi behu sjajno uglačani, a,stojeći, izgledali su viši od Smrtnih Ljudi.

»Vratnice su pred vama«, reče vodič. »Ja se moram vratiti sadasvojoj dužnosti kod kapije. Zbogom! I neka bi vam gospodar Markebio naklonjen!«

On se okrete i ode brzo niz put. Ostali se ispeše dugimstepeništem pod pogledom visokih stražara. Tiho su oni stajali gore ine izustiše ni reči dok Gandalf ne zakorači na popločanu terasu navrhu stepeništa. Onda iznenada, spokojnim glasovima, izrekošeuglađen pozdrav na svom jeziku.

»Pozdrav vama što dolazite izdaleka!« rekoše oni, pa balčakemačeva okretoše prema putnicima u zalog mira. Zeleni draguljiblesnuše na svetlosti sunca. Potom jedan od stražara iskoračinapred i progovori na zajedničkom jeziku.

»Ja sam čuvar vrata Teodenov«, reče on. »Hama je moje ime.Ovde vas moram pozvati da odložite oružje pre no što uđete.«

Onda mu Legolas dade u ruku svoj nož sa srebrnom drškom,tobolac i luk. »Čuvaj ih dobro«, reče »jer oni dolaze iz Zlatne šume, iGospodarica od Lotlorijena dala ih je meni.«

Čuđenje se pojavi u očima tog čoveka, i on položi oružja žurnouza zid, kao da se plašio da njima rukuje. »Nijedan čovek ih nećedotaći, ja ti obećavam«, reče on.

Aragorn je stajao neko vreme oklevajući. »Nije moja volja«, reče,»da odložim mač, ili da predam Anduril ruci ma kog drugog čoveka.«

»To je volja Teodenova«, reče Hama.»Nije mi pojmljivo da volja Teodena, sina Tengelovog, iako je on

gospodar ove Marke, treba da odnese prevagu nad voljomAragorna, sina Aratornovog, Elendilovog naslednika od Gondora.«

»Ovo je dom Teodenov, ne Aragornov, bio on čak i Kralj odGondora na prestolu Denetora«, reče Hama, zakoračivši hitro predvrata i prečeći mu put. Mač mu je sad bio u ruci, sa vrhom premastrancima.

»Ovo je zaludan govor«, reče Gandalf. »Izlišan je Teodenovzahtev, ali beskorisno je odbiti ga. Kralju će biti po njegovom uvlastitom mu dvoru, bila to ludost ili mudrost.«

»Istina«, reče Aragorn. »I ja bih učinio kako gospodar kuće traži,pa bila ovo samo drvosečina koliba, da sada nosim ma koji mačosim Andurila.«

»Kako god mu ime moglo biti«, reče Hama, »ovde ćeš gapoložiti, ako nećeš da se boriš protiv svih ljudi u Edorasu.«

»Ne sam!« reče Gimli, opipavajući sečicu svoje sekire i gledajućimračno naviše u stražara, kao da je on kakvo mlado drvo koje Gimliima naum da obori. »Ne sam!«

»Hajde, hajde!« reče Gandalf. »Mi smo svi ovde prijatelji. Ili bitrebalo da budemo; jer smeh Mordora biće nam jedina nagrada akose kavžimo. Moj posao je hitan. Evo ti bar moj mač, čestiti Hama.Čuvaj ga dobro. Glamdring se on zove, jer Vilovnjaci su ga načinilipre mnogo vremena. Sad me pusti da prođem. Hajde, Aragorne!«

Lagano, Aragorn otkopča svoj opasač i sam stavi mač uspravnouza zid. »Ovde ga ja postavljam«, reče on, »ali ti naređujem da gane dodirneš, niti da dozvoliš ikom drugom da položi ruku na njega. Uovim vilovnjačkim koricama boravi Mač-što-beše-skršen i što jeskovan ponovo. Telhar ga je prvi iskovao, u bezdanima vremena.Izuzev Elendilovom nasledniku, smrt će doći svakom čoveku kojiisuče mač Elendilov.«

Čuvar koraknu nazad i pogleda sa zaprepašćenjem Aragorna.»Čini se da ti dođe na krilima pesme iz zaboravljenih dana«, reče on.»Tako će biti, gospodaru, kako ti zapovedaš.«

»Dobro«, reče Gimli, »ako joj Anduril pravi društvo, moja sekiramože takođe ostati ovde, bez srama«, i on je položi na tle. »No sad,ako je sve kako ti želiš, pusti nas da idemo i govorimo s tvojimgospodarem.«

Čuvar je još oklevao. »Tvoja palica«, reče on Gandalfu. »Oprostimi, ali i to mora biti ostavljeno na vratnicama.«

»Glupost!« reče Gandalf. »Obazrivost je jedna stvar, alineuljudnost drugo. Ja sam star. Ako ne mogu da se oslanjam naštap dok idem onda ću sedeti ovde napolju dok Teodenu ne budedrago da se sam istetura da govori sa mnom.«

Aragorn se nasmeja. »Svaki čovek ima nešto previše dragocenoda se poveri drugome. Ali zar bi ti odvojio jednog starog čoveka odnjegovog oslonca? Hajde, ne bi li nas pustio da uđemo?«

»Palica u ruci Čarobnjaka može biti više od potpore za starost«,reče Hama. »Ipak, kad se dvoumi, valjan čovek verovaće sopstvenojmudrosti. Ja verujem da ste vi prijatelji, i svet vredan poštovanja kojinema nikakav zao cilj. Možete ući.«

Stražari tad podigoše teške prečage vratnica i raskriliše ih laganodok su nezadovoljno škripala na ogromnim šarkama. Putnici uđoše.Unutra je izgledalo mračno i toplo posle čistog vazduha na brdu.Dvorana je bila duga i široka, i ispunjena senkama i polusvetlošću;moćni stubovi držali su njen visoki krov. Ali tu i tamo sjajni zracisunca padah su u treperavim kopljima od istočnih prozora, visokoispod dubokih streha. Kroz rešetkasti otvor u krovu, iznad tankihpramičaka dima što je izlazio, nebo se ukazivalo, bledo i plavo. Kakosu im se oči prilagođavale, tako putnici opaziše da je pod popločankamenovima mnogih boja; razgranate rune i čudni nacrti preplitali suse pod njihovim nogama. Oni videše da su stubovi bogatoizrezbareni, mutno sjajni od zlata i nejasnih boja. Mnoge tkanine bilesu izvešane po zidovima, a preko njihovih širokih prostora marširalesu prilike iz drevnih legendi, neke nejasne od godina, nekezatamnjene u senci. Ali na jednu priliku je padala svetlost sunca; najednog mladog čoveka na belom konju. On je duvao u veliki rog ažuta kosa mu je lepršala na vetru. Glava konja bila je podignuta, anjegove nozdrve bile su široke i crvene kako je njištao njušeći bitkuizdaleka. Zapenušena voda, zelena i bela, nasrtala je i uvijala se okonjegovih kolena.

»Gledajte Jorla Mladog!« reče Aragorn. »Tako je on izjahao saSevera u bitku na polju Kelebranta.«

Četiri saputnika sad kretoše napred, pored čiste vatre od drvetašto je gorela na dugom ognjištu u sredini dvorane. Onda stadoše. Nasuprotnom kraju, iza ognjišta, a gledajući na sever premavratnicama, bilo je izdignuto postolje sa tri stepenika, a usredpostolja nalazila se ogromna pozlaćena stolica. Na njoj je sedeočovek tako poguren od starosti da je izgledao gotovo kao Patuljak;njegova bela kosa bila je duga i gusta, i padala je u velikimpletenicama počevši od tankog zlatnog obruča na veđama. Nanjegovom čelu, na sredini, blistao je jedan jedini beli dijamant. Brada

mu je bila polegla kao sneg po kolenima, ali oči su mu još gorelejasnom svetlošću, sevajući dok je gledao u strance. Iza njegovogsedišta stajala je žena odevena u belo. Kraj njegovih nogu, nastepenicama, sedela je jedna sasušena ljudska prilika, sa bledimmudrim licem i očima teških kapaka.

Nasta tišina. Stari čovek nije se pomerio u svom sedištu. NajzadGandalf prozbori. »Pozdrav, Teodene, sine Tengelov! Ja sam sevratio.

Jer, gle! nepogoda dolazi, i sad svi prijatelji treba da se okupe, dane bi svaki pojedinačno bio uništen.«

Lagano, stari čovek ustade oslanjajući se teško na kratak crništap sa drškom od bele kosti; i sad stranci videše da je, pogurenkakav je bio, još visok, i da je u mladosti morao zaista biti visok iponosit.

»Ja te pozdravljam«, reče on, »i možda vi tražite dobrodošlicu.Ali istinu da kažem, tvoja dobrodošlica neizvesna je ovde, gospodaruGandalfe. Ti si uvek bivao glasnik jada. Nevolje te prate kao vrane, išto češće, tim gore. Neću te obmanjivati: kada sam čuo da se Senkovratio bez jahača, ja sam se veselio povratku konja, ali još višenedostatku jahača; a kada je Jomer doneo vesti da si konačnootišao svom večnom domu nisam bio u žalosti. Ali novost iz daljine jeretko pouzdana. Evo te gde dohodiš ponovo! I s tobom dolaze zlagora no pre, kao što se i moglo očekivati. Zašto bih te ja dočekaodobrodošlicom, Gandalfe Vranolujni? Reci mi to.« Lagano, onponovo sede na svoje sedište.

»Govoriš pravo, gospodaru«, reče bledi čovek koji je sedeo nastepenicama postolja. »Nema ni pet dana kako su nam stigle gorkevesti da je Teodred, sin tvoj, ubijen na Zapadnim međama: tvojadesna ruka, Drugi zapovednik Marke. U Jomera je malo uzdanja.Malo bi ljudi bilo ostavljeno da čuva tvoje zidove kada bi njemu bilodopušteno da vlada. A upravo sada saznajemo iz Gondora da seMračni Gospodar pokreće na Istoku. Takav je čas u kome ovalutalica bira da se vrati. Zašto bismo te zaista dobrodošlicomdočekali, majstore Vranolujni? Láthspell te ja imenujem, Zloguk; azloguk je zao gost, kaže se.« On se nasmeja grubo, podiže svojeteške kapke za trenutak i upilji se u strance mračnim očima.

»Tebe drže za mudrog, moj prijatelju Crvjeziče, i bez sumnje sivelika potpora svom gospodaru«, odgovori Gandalf nekako mekimglasom. »A ipak, na dva načina može čovek doći s lošim vestima.Može biti pokretač zla, ili može biti onaj koji nema veze s tim, i dolazisamo da pruži pomoć u doba nevolje.«

»To jeste tačno«, reče Crvjezik, »ali postoji i jedna treća vrsta:sakupljači kostiju, oni što se petljaju u jade drugih ljudi, peradlešinarska što deblja od rata. Kakvu si pomoć ti ikad pružio,Vranolujni?

I kakvu pomoć donosiš sada? Pomoć od nas – to si ti tražio kadsi poslednji put bio ovde. Onda ti je moj gospodar naložio daodabereš kojeg god konja hoćeš i da odeš, i na čudo svima uzeo siSenka u svojoj drskosti. Moj gospodar je bio duboko ožalošćen; ipak,nekima se činilo da ta cena nije prevelika da ti budeš otposlan iz ovezemlje. Nagađam da će, verovatno, isto ispasti još jednom: ti ćeš pretražiti pomoć nego je pružiti. Dovodiš li Ljude? Dovodiš li konje,mačeve, koplja? To bih ja nazvao pomoću; to je naša trenutnapotreba. Ali ko su ovi što idu za tvojim skutom? Tri odrpane lutalice usivom, a ti lično najprosjačkiji od sve četvorice!«

»Lepota manira tvoga dvora se ponešto smanjila u poslednjevreme, Teodene sine Tengelov«, reče Gandalf. »Nije li glasnik satvoje kapije saopštio imena mojih saputnika? Retko je ikakav lord odRohana dočekivao tri takva gosta. Na tvojim vratima položili su onioružja vredna mnogog Smrtnog Coveka, pa i onih najmoćnijih. Sivaje njihova odora jer su ih Vilovnjaci odenuli, i tako su prošli krozsenke velikih opasnosti do tvoga dvorca.«

»Onda je to istina, kako je Jomer izvestio, da si ti u dosluhu saVolšebnicom od Zlatne šume?« reče Crvjezik. »Nije se tome čuditi:mreže obmane uvek su tkane u Dvimordenu.«

Gimli iskorači napred, ali iznenada oseti da ga je šakaGandalfova stegla za rame, i on zastade, stojeći ukočen kao kamen,

U Dvimordenu, u Lorijen-krajuGde retko kada stope Ljudi staju,Smrtnih je malo svetla bajnaVidelo tamo večna i sjajna.Galadrijela! Galadrijela!

Bistra ti voda izvora; selaTi zvezda na belu šaku i blistaList ti bez mane, zemlja ti čistaU Dvimordenu, u Lorijen-krajuLepšem od snova što ih Smrtni Ljudi znaju.

Tako je Gandalf meko pevao, a potom se iznenada promeni.Odbacivši svoj iznošeni ogrtač on se uspravi, više se nije oslanjaona palicu, i progovori jasnim hladnim glasom:

»Mudri govore samo o onome što znaju, Grima, sine Galmodov.Glupi si crv ti postao. Dakle budi tih, i drži svoj račvasti jezik zazubima. Ja nisam prošao kroz plamen i smrt da se nadmećemiskrivljenim rečima sa nekim slugom dok munje padaju.«

On podiže palicu. Začu se grmljavina. Sunčeva svetlost sepremrači na istočnim prozorima; čitava dvorana postade iznenadatamna kao noć. Vatra zgasnu i klonu u žeravicu. Samo se Gandalfmogao videti kako stoji, beo i i visok, ispred potamnelog ognjišta.

U toj tmini oni začuše siktanje Crvjezikovog glasa: »Nisam li ti jasavetovao, Gospodaru, da mu zabraniš palicu. Ona budala, Hama,izdao nas je!« Javi se bljesak kao da je kakva munja rascepila krov.Onda je sve bilo tiho. Crvjezik je ležao opružen ničice.

»Sad, Teodene, sine Tengelov, hoćeš li počuti mene?« rečeGandalf. »Da li tražiš pomoć?« On podiže palicu i uperi je u visokiprozor. Tmina tamo kao da se raščisti i kroz otvor se mogao videti,visok i dalek, komadić blistavog neba. »Nije sve tama. Okuraži se,Lorde od Marke, jer bolju pomoć ti nećeš naći. Nikakav savetnemam ja da uputim onima koji očajavaju. A ipak, savet bih mogaodati, i reči bih mogao da ti kažem. Hoćeš li da ih čuješ? One nisu zasve uši. Ja ti nalažem da izađeš pred svoje vratnice i pogledašnapolje. Predugo si sedeo u senkama i verovao iskrivljenim pričamai naopakim podsticanjima.«

Teoden lagano napusti svoje sedište. Bleda svetlost ponovo seproširi dvoranom. Ona žena pohita da se nađe uz kralja i uze ga zaruku; oklevajućim koracima starac siđe sa postolja i prođe polakokroz dvoranu. Crvjezik ostade ležeći na podu. Oni dođoše do vrata iGandalf pokuca.

»Otvaraj!« povika on. »Gospodar ove Marke izlazi!«

Vratnice se otklatiše unazad i oštar vazduh fijuknu unutra.Vetar jeduvao na brdu.

»Pošalji svoje stražare dole do stepenišnog podnožja«, rečeGandalf. »A ti, gospo, ostavi ga neko vreme sa mnom. Ja ću sebrinuti za njega.«

»Idi, Jovajna, sestro-kćeri!« reče stari kralj. »Vreme za strah jeprošlo.«

Žena se okrete i ode polako u kuću. Dok je prolazila vratnice, onase okrete i pogleda unazad. Ozbiljan i zamišljen bio je njen pogled,dok je posmatrala kralja sa hladnim sažaljenjem u očima. Veomalepo bilo je njeno lice, a duga kosa kao kakva reka od zlata. Vitka ivisoka bila je ona u svojoj beloj odori opasanoj srebrom, ali snažnaje izgledala i čvrsta kao čelik; kći kraljeva. Tako je Aragorn prvi putpri punoj svetlosti dana smotrio Jovajnu, Gospu od Rohana, i našaoda je lepa, lepa i hladna, poput jutra bledoga proleća što još nijedoseglo zrelu ženstvenost. I ona je tad odjednom postala svesnanjega, visokog baštinika kraljeva, sa mudrošću od mnogih zima,zaogrnutog u sivo, njega što je skrivao neku snagu koju je ona ipakosećala. Za časak je stajala nepomično kao kamen, potom,okrenuvši se, hitro iščeze.

»Sad, gospodaru«, reče Gandalf, »pogledaj svoju zemlju! Udahniponovo slobodan vazduh!«

Sa trema na vrhu visoke terase videla su se, iza potoka, zelenaRohanska polja kako iščezavaju u dalekoj sivini. Zastori kiše nošenevetrom koso su se spuštali. Nebo ka zapadu bilo je još mračno ibremenito gromovima, a sev munja u daljini treperio je međuvrhovima skrivenih bregova. Ali vetar je prešao na sever, i nepogodakoja je došla sa istoka već se povlačila, kotrljajući se u daljinu, najug, prema moru. Odjednom, kroz jedan rascep u oblacima iza njih,koplje sunca sunu naniže. Pljusak u padu zablista poput srebra; udaljini, reka je svetlucala kao blistavo staklo.

»Nije tako mračno ovde«, reče Teoden.»Nije«, reče Gandalf. »Niti starost leži na tvojim ramenima tako

teško kako bi neki hteli da to misliš. Odbaci taj podupirač!«Iz kraljeve šake crni štap pade čeketajući o kamenje. On se

ispravi, lagano, kao čovek koji je ukočen od dugog grbljenja nad

kakvim dosadnim kulučenjem. Stajao je visok i uspravan a oči su mubile plave kad je pogledao u nebo koje se ukazivalo.

»Tamni su bili moji snovi u poslednje vreme«, reče on, »aliosećam se kao neko tek probuđen. Sad bih voleo da si došao ranije,Gandalfe. Jer plašim se da si stigao prekasno, samo da vidišposlednje dane mog doma. Neće još dugo stajati visoka dvoranakoju je Brego, sin Jorlov, sagradio. Vatra će progutati visoko sedište.Šta nam je činiti?«

»Mnogo šta«, reče Gandalf. »Ali prvo pošalji po Jomera. Nepogađam li pravo da ga držiš zatočenog po savetu Grime, onogakoga svi osim tebe nazivaju Crvjezik?«

»Istina je«, reče Teoden. »On se nije pokorio mojim zapovestima,i pretio je Grimi smrću u mojoj dvorani.«

»Moguće je voleti tebe, a ipak ne voleti Crvjezika ili njegovesavete«, reče Gandalf.

»To može biti. Ja ću učiniti kako ti tražiš. Zovi mi Hamu. Pošto sepokazao nepouzdan kao čuvar vrata, neka postane raznosačnaloga. Kriv će dovesti krivoga sudu«, reče Teoden, a glas mu je biooštar, no ipak je pogledao Gandalfa i osmehnuo se, a mnoge boreod briga mu se izgladiše i ne vratiše se više.

Pošto je Hama bio pozvan, i otišao, Gandalf odvede Teodena dojednog kamenog sedišta, i onda sam sede ispred kralja na najvišistepenik. Aragorn i njegovi drugovi stajali su u blizini.

»Malo je vremena da se ispriča sve što treba da čuješ«, rečeGandalf. »Ipak, ako moja nada ne bude prevarena, uskoro ćenastupiti vreme kada ću moći da govorim iscrpnije. Gle, dopao siopasnosti veće no što bi mozak Crvjezikov mogao utkati u tvojesnove. Ali, vidi, ti ne sanjaš više! Ti živiš! Gondor i Rohan ne stojeusamljeni. Neprijatelj je neprocenjivo snažan, a ipak imamo jednunadu koju on nije naslutio.«

Gandalf je potom brzo govorio. Glas mu je bio nizak i tajnovit, iniko sem kralja ne ču šta je rekao. Ali, dok je govorio, svetlost svesjajnija blistala je u Teodenovim očima, i on se na kraju diže sasedišta u punoj svojoj visini, a Gandalf pokraj njega, i zajedno onipogledaše s tog visokog mesta prema istoku.

»Doista« reče Gandalf, sada jakim glasom, prodornim irazgovetnim, »naša nada leži na onoj strani gde je naš najveći strah.Sve je još o koncu. Ipak nade još ima, ako možemo makar zakratkoda ostanemo nepokoreni.«

I ostali tad uperiše oči ka istoku. Preko silnih liga zemlje oni sunadaleko gledali, do kraja vidokruga, a nada i strah odnesošenjihove misli još dalje, iza mračnih planina do Zemlje Seni. Gde jesada Nosilac Prstena? Kako je zaista tanka bila nit na kojoj jesudbina još visila! Legolasu se učinilo, dok je naprezao svojedalekovide oči, da je uhvatio neki blesak beline: u daljini, slučajem,sunce je zatreptalo na kruništu Kule straže. A još dalje, kaobeskrajno udaljena a ipak prisutna pretnja, bio je majušan jezik odplamena.

Lagano, Teoden ponovo sede, kao da se umor još bori dapreovlada nad njim protiv volje Gandalfove. On se okrete i pogledasvoj veliki dom. »Avaj«, reče, »da ovi zli dani mojim bivaju, i dođu miu starosti namesto onog mira koji sam zaslužio. Avaj za BoromiraHrabrog! Mladi nestaju a stari traju sušeći se.« On zgrabi kolenasvojim zboranim šakama.

»Tvoji prsti bi se bolje sećali stare snage kad bi stisnuli balčakkakvog mača«, reče Gandalf.

Teoden ustade i stavi ruku na bok, ali nikakav mač mu nije visio opojasu. »Gde ga je Grima odložio?« promrmlja on poluglasno.

»Uzmi ovaj, dragi gospodaru!« reče jedan jasan glas. »On jeuvek bio tebi na službi.« Dva čoveka došla su tiho uz stepenište istajala su sad na nekoliko stepenika od vrha. Jomer je bio tu. Kalpakmu nije bio na glavi, ni oklop na prsima, ali u ruci je držao isukanmač i, kleknuvši, ponudio je balčak svome gospodaru.

»Otkud ovo?« reče Teoden strogo. On se okrete Jomeru, a ljudisu ga u čudu gledali kako sad stoji gord i uspravan. Gde je bio onajstarac koga su ostavili zgurenog u stolici ili gde se oslanja o svojštap?

»To je moje delo, gospodaru«, reče Hama drhćući. »Ja samshvatio da se Jomer ima osloboditi. Takva je radost bila u mom srcuda sam može biti pogrešio. A opet, budući da je bio slobodannanovo, i Zapovednik Marke, ja sam mu doneo njegov mač kako mije naložio.«

»Da ga položim pred tvoje noge, moj gospodaru«, reče Jomer.Za časak tišine Teoden je stajao gledajući Jomera koji je klečao

pred njim. Nijedan se ne pomače.»Nećeš li uzeti taj mač?« reče Gandalf.Lagano Teoden ispruži šaku. Kada mu prsti dohvatiše balčak,

činilo se posmatračima da se čvrstina i snaga vraćaju u njegovumršavu ruku. Iznenada on podiže mač i zavitla ga tako da je blistao izviždao kroz vazduh. Onda ispusti snažan povik. Njegov glaszabruja zvonko kad je zapevao na jeziku Rohana zov na oružje.

Ustajte sad, ustajte, Jahači Teodenovi!Na dela se silna spremite; tama je na istoku.Konj nek se uzda, rog nek se glasi!Napred, Sinovi Jorla!

Stražari, misleći da su pozvani, skočiše uz stepenište. Onipogledaše svoga gospodara zaprepašćeno, a onda, kao jedančovek, isukaše mačeve i položiše ih kraj njegovih nogu. »Zapovedajnam!« rekoše oni.

»Westu Théoden hál! « povika Jomer. »Radost je za nas da tevidimo gde se vraćaš na svoje. Nikada ponovo neće biti rečeno,Gandalfe, da ti dolaziš samo sa jadom!«

»Uzmi svoj mač, Jomere, sestrin sine!« reče kralj. »Pođi, Hama, ipotraži moj sopstveni mač! Kod Grime je na čuvanju. Dovedi i njegameni. Sad, Gandalfe, ti si rekao da imaš savet ako hoću da gačujem. Kakav je tvoj savet!«

»Ti si ga sam već prihvatio«, odgovori Gandalf. »Da se uzdaš uJomera radije no u nekog čoveka izvitoperene svesti. Da odbacišžaljenje i strah. Da činiš što je najpreče. Svaki čovek koji može dajaše treba da se odmah pošalje na zapad kako te je Jomersavetovao: moramo prvo uništiti opasnost od Sarumana, dok imamovremena. Ako omašimo pašćemo. Uspemo li – onda ćemo se suočitisa sledećim poslom. U međuvremenu tvoj narod što preostane,žene, deca i starci, treba da pobegnu u zbegove koje imaš uplaninama. Nisu li oni bili pripremljeni upravo za ovakav jedan zaodan kakav je ovaj? Pusti ih neka se opskrbe, ali da ne oklevaju, niti

da se opterećuju blagom, velikim ili malim. Njihovi životi su ono što jena kocki.«

»Ovaj savet izgleda mi dobar sada«, reče Teoden. »Neka se savmoj narod spremi! Ali vi, gosti moji – istinu si rekao, Gandalfe, da seljubaznost moga dvora smanjila. Vi ste jahali kroz noć, a jutro odlazi.Niste imali ni sna ni hrane. Jedna gostinska kuća će bitipripremljena: tamo ćete spavati, pošto budete jeli.«

»Ne«, reče Aragorn. »Nema još počinka za umorne. LjudiRohana moraju izjahati danas, i mi ćemo jahati s njima; sekira, mač iluk. Mi ih nismo doneli da stoje uz tvoj zid, Lorde od Marke. A ja samobećao Jomeru da će moj i njegov mač biti zajedno isukani.«

»Sada zaista ima nade za pobedu«, reče Jomer.»Nade, da«, reče Gandalf. »Ali Izengard je čvrst. A druge

opasnosti se primiču sve više. Ne oklevaj, Teodene, kada mi odemo.Povedi svoj narod hitro u Tvrdinju Dunharou u brdima!«

»Ne, Gandalfe!« reče kralj. »Ti ne znaš sopstvenu veštinulečenja. Neće tako biti. Ja lično ići ću u rat, da padnem na čelu bitkeako to mora biti. Tako ću spavati bolje.«

»Onda će čak i poraz Rohana bio slavan u pesmi«, reče Aragorn.Naoružani ljudi koji su stajali u blizini zazveketaše oružjem vičući:»Gospodar Marke će jahati! Napred, Jorlinzi!«

»Ali tvoj narod ne sme biti i bez oružja i bez pastira!« rečeGandalf. »Ko će ih voditi, i vladati namesto tebe?«

»Ja ću razmisliti o tome pre no što odem«, odgovori Teoden.»Evo, stiže moj savetnik.«

U tom času Hama se vrati iz dvora. Iza njega, grčeći se puzavoizmeđu druga dva čoveka, dolazio je Grima Crvjezik. Lice mu je biloveoma belo. Njegove oči treptale su na svetlosti sunca. Hama kleče iponudi Teodenu jedan dug mač zlatnog doručja u koricamaoptočenim zelenim draguljima.

»Ovde je gospodaru Herugrim, tvoj mač od starine«, reče on.»Nađen je u njegovom kovčegu. Mrsko mu beše da preda ključeve.Tamo su i mnoge druge stvari koje su Ljudima nestale.«

»Ti lažeš«, reče Crvjezik. »A ovaj mač tvoj gospodar je sam daomeni na čuvanje.«

»I on ga sada zahteva od tebe ponovo«, reče Teoden. »Ne sviđati se to?«

»Zasigurno ne, gospodaru«, reče Crvjezik. »Ja se staram o tebi itvojima najbolje što mogu. Ali nemoj se zamarati, ni naprezatipreviše svoju snagu. Pusti druge da se bave ovim dosadnimgostima. Jelo će ti uskoro biti na trpezi. Ne bi li pošao k njoj?«

»Hoću«, reče Teoden. »I neka za moje goste bude postavljenona trpezi pokraj mene. Vojska jaše danas. Odašlji glasonoše! Nekasazovu sve koji u blizini borave! Svaki čovek i svaki snažan mladićsposoban da nosi oružje, svi koji imaju konje, neka budu spremni usedlu na kapiji pre drugog sata od podneva!«

»Dragi gospodaru!« kriknu Crvjezik. »Tako je kako sam se plašio.Ovaj Čarobnjak te je opčinio. Neće li iko biti ostavljen da brani ZlatnuDvoranu tvojih otaca, i sve tvoje blago? Iko da čuva lorda odMarke?«

»Ako je ovo opčinjenost«, reče Teoden, »ona mi izgleda zdravijanego tvoja šaputanja. Tvoja bi me pijavička veština ubrzo doveladotle da hodam na sve četiri kao kakva zver. Ne, nijedan neće bitiostavljen, čak ni Grima. Grima će takođe jahati. Idi! Još imašvremena da očistiš rđu sa svoga mača.«

»Milost, gospodaru!« cvilio je Crvjezik, gmižući po tlu. »Imajsažaljenja prema onome koji se istrošio u tvojoj službi. Ne šalji meod sebe! Bar ja ću stajati uz tebe kada svi ostali budu otišli. Ne oturajsvoga odanog Grimu!«

»Ti imaš moje sažaljenje«, reče Teoden. »I ja te ne oturam odsebe. Sam idem u rat sa svojim ljudima. Nalažem ti da pođeš samnom i dokažeš svoju vernost.«

Crvjezik prelete pogledom s lica na lice. U njegovim očima bio jeizraz progonjene zveri koja traži neki procep u obruču neprijatelja.On obliznu usne dugim bledim jezikom. »Takva jedna odluka možese očekivati od jednog lorda od Kuće Jorlove, makar i star bio«, rečeon. »Ali oni koji ga istinski vole, poštedeli bi njegove onemoćalegodine. A ipak, vidim da sam došao prekasno. Drugi, koje bi smrtmoga gospodara, može biti, ožalostila manje, već su ga ubedili. Akone mogu da raščinim njihovo delo, počuj me bar u ovome,gospodaru. Neko ko zna tvoju volju i poštuje tvoje zapovesti trebalobi da bude ostavljen u Edorasu. Naimenuj jednog odanog

domostrojitelja. Pusti tvog savetnika Grimu da se brine o svimstvarima do tvoga povratka – a ja se molim da to uzmognemo videti,mada nijedan mudar čovek neće očekivati da tome ima nade.«

Jomer se nasmeja. »A ako te ta molba ne oslobodi od rata,izuzetno plemeniti Crvjeziče«, reče on, »kakvu službu od manje častibi ti prihvatio? Da nosiš vreću brašna gore u planine – ako bi ti jeikoji čovek poverio?«

»Ne, Jomere, ti ne razumeš u potpunosti misao gospodinaCrvjezika«, reče Gandalf, skrenuvši prodorni pogled na njega. »Onje smeo i lukav. Čak i sada se on kocka s opasnošću i zadobijajedno bacanje. Sate mog dragocenog vremena straćio je on već.Dole, zmijo!« reče on iznenada stravičnim glasom. »Lezi na stomak!Koliko već ima otkako te je Saruman kupio? Šta je bila obećananagrada? Kada svi ljudi budu mrtvi, ti si imao da uzmeš svoj deoblaga i ženu koju želiš? Predugo si je motrio ispod oka i vrzmao seza njenim stopama.«

Jomer zgrabi mač. »To sam ja znao već«, promrmlja. »Iz tograzloga sam hteo da ga pogubim ranije, zaboravljajući Zakondvorane. No ima i drugih razloga.« On zakorači napred, ali Gandalfga zaustavi rukom.

»Jovajna je bezbedna sada«, reče on. »Ali ti, Crvjeziče, ti siučinio što si mogao za tvog istinskog gospodara. Neku si nagraduzaslužio, u najmanju ruku. A ipak, Saruman je sklon da previdi svojepogodbe. Ja bih te savetovao da pohitaš i podsetiš ga, da ne bizaboravio tvoju odanu službu.«

»Ti lažeš«, reče Crvjezik.»Ta reč dolazi previše često i lako s tvojih usana«, reče Gandalf.

»Ja ne lažem. Vidi, Teodene, ovde je zmija! Ne možeš je bezbednopovesti sa sobom, niti je možeš ostaviti za sobom. Pogubiti je, bilo bipravično. Ali ovo nije uvek bilo kakvo je sada. Jednom je to biloČovek, i bilo ti je od koristi, na svoj način. Daj mu jednog konja i pustiga da ode odmah, kuda god sam odabere. Po njegovom izboruprosudićeš ga.«

»Čuješ li ovo, Crvjeziče?« reče Teoden. »Evo tvog izbora: dajašeš sa mnom u rat, pa da u bici vidimo jesi li veran, ili da odešsada, kuda god hoćeš. Ali u tom slučaju, sretnemo li se ikadaponovo, ja neću biti milostiv.«

Lagano, Crvjezik ustade. Pogledao ih je poluzatvorenim očima.Poslednje od svih on pretraži Teodenovo lice, i otvori usta kao dahoće da progovori. Onda se odjednom ispravi. Ruke mu sepokretoše. Oči zableštaše. Takva je zloba bila u njima da Ljudiustuknuše za korak. On otkri zube a onda sa siktavim dahom pijunupred kraljeve stope, i hitro skrenuvši u stranu šmugnu niz stepenište.

»Za njim!« reče Teoden. »Postarajte se da ne nanese zlanikome, ali ga nemojte povrediti niti ometati. Dajte mu konja, ako toželi.«

»I ako ijedan hoće da ga nosi«, reče Jomer.Jedan od stražara strča niz stepenište. Drugi ode do vrela na

podnožju terase i kalpakom zahvati vodu. Njome on opra kamenjekoje je Crvjezik okaljao.

»Sad, gosti moji, hodite!« reče Teoden. »Hodite i prihvatiteokrepljenja koliko hitnja dopušta.«

Oni pređoše nazad u dvor. Dole u gradu već su čuli izvikivanjeheralda i duvanje ratnih rogova. Jer kralj je imao da izjaše čim Ljudiiz grada i oni što borave u blizini uspeju da se naoružaju i okupe.

Za kraljevom trpezom sedeli su Jomer i četiri gosta, a tu jetakođe, poslužujući kralja, bila ledi Jovajna. Jeli su i pili brzo. Ostalisu ćutali, dok je Teoden ispitivao Gandalfa o Sarumanu.

»Koliko unazad njegovo izdajstvo seže, ko da pogodi?« rečeGandalf. »On nije uvek bio zao. Nekada je, ne sumnjam, bio prijateljRohana; a čak i dok mu se srce hladilo, još je nalazio da steupotrebljivi. Ali već odavno snuje on vašu propast, noseći obrazinuprijateljstva, dok ne bude spreman. U tim godinama Crvjezikovzadatak bio je lak i sve što si ti činio brzo je bilo znano u Izengardu;jer tvoja je zemlja bila otvorena, i stranci su dolazili i odlazili. Avazdan je Crvjezikovo šaptanje bilo u tvojim ušima, trujući ti misao,ledeći srce, slabeći ti udove, dok su drugi gledali i ništa nisu mogli daučine, jer je tvoja volja bila pod njegovim uticajem.

»Ali kada sam ja pobegao i opomenuo te, ta je obrazina zderana,za one koji hoće da vide. Potom je Crvjezik igrao opasnu igru, stalnonastojeći da te uspori, da spreči tvoje snage da se u potpunostiokupe. Bio je prepreden, prigušujući ljudima obazrivost, ili podstičućinjihove strahove, već kako je odgovaralo prilici. Ne sećaš li se kako

se revnosno trudio da se niko ne odvoji za nekakav izlišan pokret kaseveru, dok neposredna opasnost leži na zapadu? On te je ubedioda zabraniš Jomeru da prati Orke pljačkaše. Da se Jomer nijeodupro Crvjezikovom glasu, koji je govorio tvojim usnama, ti Orci bido sada dosegli Izengard, donoseći veliki zgoditak. Ne, doista, onajzgoditak koji Saruman želi iznad svega drugog, ali, u najmanju ruku,dva člana moje Družine, delitelje izvesne tajne nade o kojoj čak nitebi, Lorde, ne mogu još govoriti otvoreno. Usuđuješ li se da pomisliššta bi oni sada mogli trpeti, ili šta bi Saruman sad mogao doznati,nama na propast?«

»Ja mnogo dugujem Jomeru«, reče Teoden. »Odano srce možeimati jogunast jezik.«

»Reci takođe«, reče Gandalf, »da za krive oči istina može nositiiskrivljeno lice.«

»Zaista su mi oči bile skoro slepe«, reče Teoden. »Najvišedugujem tebi, goste moj. Još jednom si došao na vreme. Hteo bih dati dam kakav poklon pre no što odemo, po tvom sopstvenom izboru.Treba samo da imenuješ ma šta što je moje. Izuzimam sada samosvoj mač!«

»Da li sam došao na vreme ili ne, još ima da se vidi«, rečeGandalf. »Ali što se tiče tvog poklona, Lorde, odabraću jedan koji ćepristajati mojoj potrebi: hitar i siguran. Daj mi Senka! On je ranije biosamo uzajmljen, ako pozajmicom to možemo nazvati. Ali sada ću gajahati u ogromnu opasnost, staviću srebrno protiv crnog: ne bih dastavim na kocku ništa što nije moje sopstveno. A već postoji jemstvoljubavi među nama.«

»Ti biraš dobro«, reče Teoden, »i ja ga sada dajem od srca. Aopet, veliki je to dar. Nema nijednoga nalik Senku. U njemu se vratiojedan od moćnih atova davnine. Nijedan takav neće se vratiti više. Atebi i drugim mojim gostima ponudiću stvari kakve se mogu naći umojoj oružnici. Mačevi vam nisu potrebni, ali tamo ima kalpaka, ikošulja verižnih vešto urađenih; darova za moje očeve iz Gondora.Odaberite među njima šta želite pre no što krenemo, i neka bi vamslužili valjano!«

Sad ljudi dođoše noseći ratnu opremu iz kraljeve riznice, iodenuše Aragorna i Legolasa u blistavu verižnjaču. Oni takođeodabraše kalpake i okrugle štitove: njihova ispupčenja bila su

prevučena zlatom sa usađenim draguljima, zelenim, crvenim i belim.Gandalf ne uze nikakvog oklopa, a Gimliju nije trebala nikakvaverižnjača, čak i da se našla koja prikladna njegovom stasu, jer uzalihama Edorasa nije bilo verižne košulje bolje izrade od njegovogverižnog oklopa iskovanog pod Planinom na Severu. Ali on odabrajednu kacigu od gvozda i kože koja je pristajala dobro njegovojokrugloj glavi, i uze jedan mali štit. Na njemu je bio utisnut konj utrku, beo na zelenom, znamen kuće Jorlove.

»Neka bi te čuvao dobro!« reče Teoden. »Bio je načinjen zamene, za Tengelovih dana, dok još bejah dečak.«

Gimli se pokloni. »Ja sam ponosan, Lorde od Marke, da nosimtvoj znak«, reče on. »I zaista, radije nosim konja nego da mene nekinosi. Više volim sopstvene tabane. Ali, može biti, još ću stići gdemogu da stojim i da se borim.«

»Lako može tako biti«, reče Teoden.Kralj tad ustade i Jovajna odmah istupi napred noseći vino.

»Ferthu Théoden hál!« reče ona. »Primi sada ovu kupu, i pij u časusrećnom. Zdravlje neka bude s tobom pri odlasku i pri dolasku!«

Teoden otpi iz kupe, a ona je onda ponudi gostima. Kad je došlapred Aragorna, ona iznenada zastade i pogleda ga, a oči su jojblistale. A on pogleda njeno lice i osmehnu se, ali kad je uzeo kupu,njegova ruka srete njenu, i on opazi da je zadrhtala na taj dodir.»Pozdrav, Aragorne, sine Aratornov!« reče ona. »Pozdrav, Gospo odRohana!« odgovori on, ali njegovo lice je sad bilo brižno i bezosmeha.

Kada su svi ispili, kralj ode niz dvoranu do vratnica. Tu su gastražari čekali, i heraldi su stajali, i bili su na okupu svi vitezovi izapovednici što ih je preostajalo u Edorasu ili boravilo u blizini.

»Gledajte! Ja izlazim, i čini se to kao moje poslednje jahanje«,reče Teoden. »Ja deteta nemam. Teodred, sin moj, ubijen je.Imenujem Jomera, moje sestre sina, da bude moj naslednik. Ako senijedan od nas ne vrati, onda odaberite novog gospodara kako vihoćete. Ali nekome moram sada poveriti narod koji ostavljam zasobom, da vlada njim umesto mene. Koji od vas hoće da ostane?«

Nijedan čovek ne progovori.»Nema li nekoga koga biste vi imenovali? U koga moj narod

veruje?«

»U Kuću Jorlovu«, odgovori Hama.»Ali Jomera se ja ne mogu lišiti, niti bi on hteo da ostane«, reče

kralj, »a on je poslednji od te Kuće.«»Ja nisam rekao Jomer«, odgovori Hama. »I on nije poslednji. Tu

je Jovajna, kći Jomundova, njegova sestra. Ona je lišena straha iuzvišena je srca. Svi je vole. Podaj njoj da vlada Sinovima Jorlovimdok mi izbivamo.«

»Biće tako«, reče Teoden. »Neka heraldi objave narodu da će ihledi Jovajna voditi!«

Tada kralj sede na sedište pred svojim vratnicama, a Jovajnakleče pred njega i primi od njega mač i jedan lep verižni oklop.»Zbogom, sestro-kćeri!« reče on. »Taman je ovaj čas, a opet, moždaćemo se vratiti Zlatnom dvorcu. Ali u Dunharou narod može dugo dase brani, a ako bitka pođe po zlu, onamo će doći svi koji se spasu.«

»Tako nemoj govoriti!« prozbori ona. »Godinu ću ja prepatiti zasvaki dan koji prođe do tvojeg povratka.« Ali, dok je govorila, njeneoči odlutaše ka Aragornu, koji je stajao u blizini.

»Kralj će doći ponovo«, reče on. »Nemoj se plašiti! Ne na zapaduno na istoku čeka nas naš usud.«

Kralj sad siđe stepeništem s Gandalfom pokraj sebe. Ostali su ihsledili. Aragorn se osvrnu dok su prolazili prema kapiji. Sama jeJovajna bila je pred vratnicama na vrhu stepeništa; mač je stajaouspravno pred njom, a ruke su joj bile položene na balčak. Bila jeodevena u verižnjaču i blistala je kao srebro na suncu.

Gimli je stupao s Legolasom, sekira mu je bila na ramenu. »Pa,najzad polazimo!« reče on. »Ljudima treba mnogo reči pre dela.Sekira mi je nemirna u rukama. Premda ne sumnjam da su oviJahači od Rohana strahoruki kad se dođe dotle. Ipak, ovo nijevojevanje kakvo se meni sviđa. Kako ću stići do bitke? Voleo bih damogu da hodam a ne da se truckam kao džak o oblučju Gandalfovogsedla.«

»Bezbednije sedište od mnogih, rekao bih«, reče Legolas. »Ipak,bez sumnje, Gandalf će te sa zadovoljstvom postaviti na noge kadudarci otpočnu; ili sam Senko. Sekira nije oružje za jednog jahača.«

»A jedan Patuljak nije nikakav konjanik. Vratovi Orka su ono štobih ja da sečem, a ne da strižem kožu sa glava Ljudi«, reče Gimli,

tapkajući držak svoje sekire.Na kapiji oni nađoše veliku trupu ljudi – stari i mladi, svi spremni

u sedlu. Više od hiljade bilo ih je tu okupljeno. Koplja su im bila poputšume što izbija. Snažno i radosno zavikaše oni dok je Teodenstupao. Neki su držali spremnog kraljevog konja, Snežnu Grivu, adrugi Aragornovog i Legolasovog konja. Gimli je stajao snelagodnošču, mršteći se, ali Jomer mu priđe, vodeći svog konja.

»Pozdrav, Gimli, Gloinov sine!« zavika on. »Ja nisam imaovremena da izučim učtiv govor pod tvojim štapom, kao što si tiobećao. Ali ne bismo li odložili zavadu? Ja neću kazati više ništa zloo Gospodarici Šume.«

»Ja ću zaboraviti svoj gnev za neko vreme, Jomere, sineJomundov«, reče Gimli, »ali ako ti se ikada desi da vidišGospodaricu Galadrijelu svojim očima, onda ćeš je priznati zanajplemenitiju od gospi, ili će se naše prijateljstvo okončati.«

»Neka tako bude!« reče Jomer. »Ali do tog vremena oprosti mi, iu znak oproštaja jaši sa mnom, ja te molim. Gandalf će biti na čelu sLordom od Marke; ali Vatronogi, moj konj, nosiće nas obojicu, ako tihoćeš.«

»Ja ti zaista zahvaljujem«, reče Gimli veoma obradovan. »Sazadovoljstvom ću ići s tobom, ako Legolas, moj drug, može jahati uznas.«

»Biće tako«, reče Jomer. »Legolas meni sleva, a Aragorn menizdesna, i niko se neće usuditi da stane pred nas!«

»Gde je Senko?« reče Gandalf.»Juri pomamno travom«, odgovoriše oni. »Neće da pusti

nijednog čoveka da ga dotakne. Eno ga onamo dole kod gaza gdeide poput senke među vrbacima.«

Gandalf zazvižda i pozva glasno konja po imenu, a u daljini ovajzabaci glavu, zanjišta i, okrenuvši se, polete prema vojsci kao strela.

»Kada bi dah Zapadnog Vetra uzeo vidljivo telo, ovako biizgledao«, reče Jomer, a veliki konj je jurio naviše, dok nije stao predČarobnjaka.

»Ovaj dar se čini već datim«, reče Teoden. »Ali, počujte svi!Ovde ja imenujem mojeg gosta, Gandalfa Sivog Ama, najmudrijegod savetnika, najdobrodošlijeg od lutalica, jednim od lordova ove

Marke, jednim vođom plemenskim Sinova Jorlovih dok naš rodpotraje; i dajem mu Senka, princa među konjima.«

»Ja ti zahvaljujem, Teodene kralju«, reče Gandalf. Onda naglozabaci sivi ogrtač, odbaci šešir, i skoči konju na leđa. Nije nosionikakve kacige ni oklopa. Njegova snežna kosa lepršala je slobodnona vetru, a bela odora sjala je zaslepljujuće na suncu.

»Gledajte Belog Jahača!« zavika Aragorn, i svi podigošemačeve.

»Naš Kralj i Beli Jahač!« povikaše oni. »Napred, Sinovi Jorla!«Trube se oglasiše. Konji se propeše i zanjištaše. Koplje zazveča

o oklop. Onda kralj podiže ruku i, poput iznenadnog nasrtaja kakvogsilnog vetra, poslednja vojska Rohana odjaha grmeći na zapad.

Daleko preko ravnice Jovajna je videla blesak njihovih kopalja,dok je stajala nepomična, sama ispred vratnica tihog dvorca.

Glava 7.

HELMOV PONOR

Sunce se već klonilo zapadu dok su oni jahali od Edorasa, injegova svetlost odsijavala im je u očima, pretvarajući svazatalasana polja Rohana u zlatnu izmaglicu. Bio je tu jedan ugaženiput, severozapadno, duž podbrđa Belih-planina, i njega su oni sledilinaviše, pa naniže u zeleni predeo, prelazeći male hitre potokemnogim gazovima. Daleko spreda i njima zdesna Maglene planinesu se dizale; sve mračnije i više rasle su one kako su milje odmicale.Sunce je lagano silazilo pred njima. Veče dođe iza njih.

Vojska je jahala dalje. Nužda ih je gonila. Plašeći se da će stićiprekasno jahali su najvećom mogućom brzinom, zastajući retko. Hitrii izdržljivi bili su atovi Rohana, ali valjalo je preći mnogo liga.Četrdeset i više liga je bilo, ptičjim letom, od Edorasa do gazovaIzena, gde će, nadali su se, naći kraljeve ljude koji su odbijali trupeSarumanove.

Noć se sklopi oko njih. Konačno stadoše da se ulogore. Jahali sunekih pet časova, i bili daleko na zapadnoj ravnici, a ipak je više odpola putovanja još ležalo pred njima. U velikom krugu, podzvezdanim nebom i mesecom koji je rastao, oni načiniše bivak. Nisupalili nikakvih vatri, jer bili su u neizvesnosti o zbivanjima; ali postavilisu obruč od stražara na konjima oko sebe, a izvidnici izjahašedaleko napred, prolazeći poput senki u brazdama tla. Ta spora noćprođe bez novosti ili uzbune. U zoru se oglasiše rogovi, i poslejednog časa oni se nanovo dohvatiše puta.

Nije još bilo oblaka iznad njih, ali u vazduhu je vladala nekatežina; bilo je toplo za to doba godine. Sunce na izlasku bilo jeizmagličasto, a iza njega, sledeći ga lagano naviše u nebo, širila setmina, kao od kakve grdne nepogode koja se pokreće s istoka. Udaljini, severozapadno, činilo se da je druga tmina polegla oko

podnožja Maglenih planina; neka senka koja je gmizala laganonaniže iz Čarobnjakove doline.

Gandalf zaostade do Legolasa, koji je jahao pokraj Jomera. »Tiimaš oštre oči plemenitog ti roda, Legolase«, reče on, »i one mogurazlikovati vrapca od zebe na ligu daleko. Reci mi, možeš li videtiišta onamo ka Izengardu?«

»Mnogo milja leži između«, reče Legolas, gledajući napregnutoonamo i zaklanjajući oči dugom šakom. »Mogu da vidim neku tminu.

Neka se obličja kreću u njoj, ogromna obličja daleko na obalireke; ali šta su ona, ne mogu reći. Nije ni magla ni oblak to što mi jeporazilo oči; to je zastiruća senka koju nekakva sila rasprostire po tojzemlji, i ona napreduje lagano niz tok. To je kao da sumrak podbeskrajnim drvećem teče naniže iz bregova.«

»A za nama dolazi prava nepogoda od Mordora«, reče Gandalf.»Biće to jedna crna noć.«

Kako je drugi dan njihovog jahanja odmicao, težina u vazduhu sepovećavala. Posle podne mračni oblaci počeše da ih pristižu:sumorni zastor sa ogromnim talasastim rubovima prošaranimzaslepljujućom svetlošću. Sunce siđe, krvavo crveno u dimuizmaglice. Vrhovi kopalja jahača bili su kao dodirnuti vatrom dok suposlednji zraci svetlosti palili strma lica vrhova Trihirn; sad su stajaliveoma blizu najsevernijeg ogranka Belih planina – tri iskrzana rogašto su zurila u zalazak sunca. U poslednjem crvenom odsjaju ljudi uprethodnici videše neku crnu mrlju; jednog konjanika koji je jahaonazad prema njima. Oni zastaše očekujući ga.

On dođe; bio je to jedan iznuren Čovek s ulubljenom kacigom irascepljenim štitom. Lagano on sjaha sa konja i stajao je neko vremedašćući. Najzad progovori. »Je li Jomer ovde?« zapita. »Vi sevraćate, ali prekasno, i s premalom silom. Stvari su krenule naopakootkako je Teodred pao. Juče smo bili odbijeni preko Izena uz velikegubitke; mnogi su propali pri tom prelaženju. Potom, u noći, svežesnage udariše preko reke na naš logor. Sav Izengard je sigurnoispražnjen, a Saruman je naoružao divlje brđane, i pastirski narodDanlenda iza reka, i njih je takođe pustio na nas. Bili smonadvladani. Zid od štitova je probijen. Erkenbrand sa Zapadnog

prevoja povukao je onoliko ljudi koliko je mogao da okupi premasvojoj utvrdi u Helmovom ponoru. Ostali su rasuti.

»Gde je Jomer? Kažite mu da nema nikakve nade napred. Ontreba da se vrati u Edoras pre no što vuci iz Izengarda dođu tamo.«

Teoden je sedeo ćutke, skriven od pogleda toga čoveka iza svojihgardista; sad on potera konja napred. »Hodi, stani pred mene,Kjorle!« reče on. »Ja sam ovde. Poslednja vojska Sinova Jorlovihizjahala je. Ona se neće vratiti bez boja.«

Čovekovo lice se obasja radošću i čuđenjem. On se ispravi.Onda kleče, ponudivši svoj iskrzani mač kralju. »Zapovedaj mi,gospodaru!« zavika on. »I oprosti mi! Ja sam, mislio...«

»Ti si mislio da sam ostao u Meduzeldu pogrbljen kao staro drvopod zimskim snegom. Tako je i bilo kad si ti odjahao u rat. Ali jedanzapadni vetar je uzdrmao granje«, reče Teoden. »Dajte ovom čovekuodmornog konja! Jahaćemo u pomoć Erkenbrandu!«

Dok je Teoden govorio Gandalf odjaha malo napred, i sedeo jetamo sam, zureći na sever ka Izengardu i na zapad ka zalazećemsuncu. Onda se vrati.

»Jaši, Teodene!« reče on. »Jaši do Helmovog ponora! Nemoj ićina gazove Izena, i nemoj oklevati u ravnici! Ja te moram napustiti zaneko vreme. Senko me mora odneti sada na jedan hitan posao.«Okrećući se Aragornu i Jomeru i ljudima iz kraljevog doma, onpovika: »Čuvajte dobro Gospodara Marke dok se ja ne vratim.Čekajte me na Helmovoj kapiji! Uzdravlje!«

On uputi jednu reč Senku, i poput strele sa luka polete veliki konj.Nestao je za tren oka: blesak srebra u zalasku sunca, vetar prekotrave, senka koja je letela i nestala sa vidika. Snežna Griva frknu iprope se, željan da sledi, ali samo neka brza ptica u letu mogla bi daga pristigne.

»Šta znači to?« upita Hamu jedan iz garde.»Da Gandalf Sivi Am ima potrebe za hitnjom«, odvrati Hama.

»On uvek odlazi i dolazi neočekivan.«»Crvjezik, da je ovde, ne bi našao da mu je to teško objasniti«,

reče onaj drugi.»Istina je«, reče Hama, »ali što se mene tiče, ja ću čekati dok ne

vidim Gandalfa ponovo.«

»Možda ćeš čekati dugo«, reče drugi.

Vojska je tad skrenula od puta ka gazovima Izena i uputila se kajugu. Noć je pala a oni su još jahali. Brda se približiše, ali visokivrhovi Trihirna bili su već mutni prema nebu koje je tamnilo. Još kojumilju dalje, na udaljenijoj strani Zapadnog prevoja, ležala je zelenaudolina; ogromna proseka među planinama, iz koje se jedno ždrelootvaralo u bregovima. Ljudi te zemlje zvali su to Helmov ponor, pojednom junaku starih ratova koji je tu sebi načinio utočište. Sveokomitiji i strmiji svrdlao je on pod senkom Trihirna, dok se tevranorodne litice nisu digle poput moćnih tvrdinja s obe strane,preprečujući put svetlsosti.

Na Helmovoj kapiji, pred čeljustima Ponora, bila je jednastenovita ostruga koju je isturila severna litica. Tu, na njenomgrebenu, dizali su se visoki zidovi od drevnog kamena, a među njimaje bila visoka kula. Ljudi su govorili da su, mora biti, u dalekimdanima slave Gondora, kraljevi izgradili tu tvrdinju rukama Divova.Rograd se ona zvala, jer rog koji se oglasi sa kule odjekivao je uponoru, kao da vojske davno zaboravljene izlaze u rat iz pećina podbregovima. Ljudi od starine su načinili i jedan zid, od Rograda dojužne litice, preprečujući ulaz u ždrelo. Ispod njega, jednim širokimpokrivenim kanalom, izlazio je Ponorni potok. Savijao je okopodnožja Rogstene, i uticao u jednu jarugu usred širokog zelenogtrougla koji se blago spuštao od Helmove kapije do Helmovog jarka.Odatle je padao u udolinu Ponora, pa napolje u dolinu Zapadnogprevoja. Tu, u Rogradu, na Helmovoj kapiji, sada je boravioErkenbrand, gospodar Zapadnog prevoja na granicama Marke. Kakoje dane zamračivala opasnost od rata, budući mudar, on je opraviozid i učinio tu utvrdu moćnom.

Jahači su još bili u niskoj dolini ispred ždrela uvale, kad sezačuše krici i dozivi roga njihovih izviđača koji su isprednjačili. Iztame su zviždale strele. Jedan izvidnik hitro dojaha nazad i izvesti dasu Jahači Kurjaka u dolini, i da jedna vojska Orka i Divljih Ljudi hrlika jugu od gazova Izena, i čini se da se zaputila ka Helmovomponoru.

»Našli smo mnoge od naših kako leže posečeni dok su bežalinaovamo«, reče izviđač. »I susreli smo raštrkane četice, gde iduovamoonamo, bez vođa. Šta je bilo sa Erkenbrandom niko, čini se,ne zna. Verovatno je da će ga stići pre no što bude mogao da dopredo Helmove kapije, ako nije već propao.«

»Je li viđen ikakav trag od Gandalfa?« upita Teoden.»Da, gospodaru. Mnogi su videli jednog starca u belom na

nekom konju, kako prolazi ovamo i onamo preko ravnica poput vetrau travi. Neki su mislili da je to Saruman. Rečeno je da je on otišaopre noći prema Izengardu. Neki kažu i da je Crvjezik viđen ranije,kako ide ka severu sa jednom četom Orka.«

»Loše će biti sa Crvjezikom ako Gandalf naiđe na njega«, rečeTeoden. »Ipak, meni sad nedostaju oba moja savetnika; stari i novi.Ali u ovoj nevolji mi nemamo boljeg izbora do li da idemo dalje kakoje Gandalf rekao, do Helmove kapije, bio Erkenbrand tamo ili ne bio.Da li je znano kolika je ta vojska što dolazi od Severa?«

»Ona je veoma velika«, reče izviđač. »Onaj što beži svakogdušmanina računa dvared, a ipak, govorio sam sa ljudima čvrstasrca, i ne sumnjam da je glavnina neprijatelja mnogo puta veća nosve što mi imamo ovde.«

»Onda budimo brzi«, reče Jomer. »Hajde da se probijemo krozono dušmana što je već između nas i tvrđave. Ima pećina uHelmovom ponoru gde stotine mogu ležati skrivene, a tajni prolazivode odande gore na bregove.«

»Ne veruj putevima tajnim«, reče kralj. »Saruman je dugoistraživao po ovoj zemlji. Ipak, na tome mestu naša odbrana možeizdržati dugo. Hajdemo!«

Aragorn i Legolas odoše tad sa Jomerom na čelo. Jahali su daljekroz tamnu noć, sve sporije kako je tmina bivala gušća a put seuspinjao na jug, sve više i više u nejasne prevoje oko podnožjaplanina. Nađoše malo neprijatelja pred sobom. Tu i tamo naiđoše nalutajuće bande Orka, ali ovi pobegoše pre no što su ih jahači moglizarobiti ili pobiti.

»Neće dugo proći, bojim se«, reče Jomer, »pre no što o dolaskukraljeve vojske sazna vođa naših neprijatelja; Saruman ili koji godzapovednik kojeg je on poslao napred.«

Ratni zvuci rasli su iza njih. Sada su mogli da čuju, nošentminom, zvuk grubog pevanja. Bili su se već ispeli daleko u udolinuPonora kada su pogledali nazad. Onda videše baklje; bezbrojnetačke plamsave svetlosti naspram crnih polja, raštrkane kao crvenicvetovi, ili zasvrdlane naviše od nizija u dugim treperavim kolonama.Ovde-onde dizao se neki veći blesak.

»To je velika vojska, i žestoko nas prati«, reče Aragorn.»Oni donose vatru«, reče Teoden, »i u prolazu pale stog, kolibu i

drvo. Ovo je bila jedna bogata dolina, i imala je mnoga ognjišta. Avajza narod moj!«

»Da je samo dan tu i da možemo da pojašemo na njih kao olujasa planina!« reče Aragorn. »Žalosti me što bežim pred njima.«

»Ne moramo da bežimo još mnogo«, reče Jomer. »Nedalekonapred leži Helmov jarak, jedan drevni šanac sa bedemom, izrovanpreko ove udoline, dva furlonga ispod Helmove kapije. Tu možemoda se okrenemo i zapodenemo bitku.«

»Ne, premalo nas je da branimo jarak«, reče Teoden. »On jemilju ili više dugačak, a prodor u njemu je širok.«

»Na tom prodoru naša zaštitnica mora stati, budu li nas gonili«,reče Jomer.

Nije bilo ni zvezde ni meseca kad Jahači naiđoše na prodor ujarku, kuda je potok izbijao i put pokraj njega silazio od Rograda.Bedem se iznenada podiže pred njima; visoka senka iza mračnogrova. Dok su jahali gore, jedan ih stražar pozva da stanu.

»Lord od ove Marke jaše do Helmove kapije«, odgovori Jomer.»Ja, Jomer, sin Jomunda, govorim.«

»Ova je vest dobra preko svake nade«, odvrati stražar.»Pohitajte! Neprijatelj vam je za petama.«

Vojska prođe kroz prodor i zastade na strmoj ledini gore. Oni tadsaznaše, na svoju radost, da je Erkenbrand ostavio mnogo ljudi dadrže Helmovu kapiju, a otada ih je još dobeglo ovamo.

»Imamo, biće, hiljadu kadrih da se bore kao pešaci«, rečeGamling, jedan star čovek, vođa onih koji su motrili na jarak. »Alivećina ih je videla premnogo zima, kao i ja što sam, ili premalo, kaoovaj sin moga sina ovde. Kakve su novosti o Erkenbrandu? Juče je

prispeo glas da se on povlači amo sa svim što je preostalo odnajboljih Jahača Zapadnog prevoja. Ali on nije došao.«

»Bojim se da neće doći«, reče Jomer. »Naši izvidnici nisu dobilinikakvih vesti o njemu, a neprijatelj ispunjava čitavu dolinu iza nas.«

»Voleo bih da se spasao«, reče Teoden. »On je bio moćančovek. U njemu je ponovo živela srčanost Helma Maljšake. Ali mi gane možemo čekati ovde. Moramo sada povući sve svoje snage izazidova. Jeste li dobro opskrbljeni? Mi donosimo malo hrane, jer smoizjahali u otvorenu borbu, ne u opsadu.«

»Iza nas u pećinama ponora su tri četvrti naroda sa Zapadnogprevoja, staro i mlado, deca i žene«, reče Gamling. »Ali velika zalihahrane, i mnogo životinja i hrane za njih takođe su tamo.«

»To je dobro«, reče Jomer. »Oni. spaljuju ili pljačkaju sve što jeostalo u dolini.«

»Ako dođu da se pogađaju oko naših stvari do Helmove kapije,platiće visoku cenu«, reče Gamling.

Kralj i njegovi Jahači prođoše dalje. Sjahali su pre nasipa koji jeprelazio potok. U dugom nizu vodili su konje usponom i zašli u kapijeRograda. Tu su bili pozdravljeni sa radošću i obnovljenom nadom,jer je sada bilo dovoljno ljudi da posednu i grad i preprečni zid.

Jomer brzo dovede svoje ljude u stanje gotovosti. Kralj i ljudi iznjegovog doma bili su u Rogradu, a tu je takođe bilo i mnogo od ljudisa Prevoja. Ali na zid Ponora i njegovu kulu, i iza njega, Jomerrasporedi najveći deo snaga koje je imao, jer ako bi napad bioodlučan i sa velikom silom, odbrana se činila neizvesnom. Konje suodveli daleko uz Ponor pod onolikom stražom kolika se moglaodvojiti.

Zid Ponora bio je dvadeset stopa visok, i tako debeo da su četiričoveka mogla da idu uporedo vrhom, zaštićeni grudobranom prekokoga bi samo visoka osoba mogla da gleda. Tu i tamo bili su proreziu kamenu, kroz koje su ljudi mogli da streljaju. Do ovog kruništamoglo se stići stepeništem koje se spuštalo iz jednih vrata naspoljašnjem dvorištu Rograda; sa tri odmorišta to stepenište je vodilona zid otraga, ali spreda je on bio gladak; ogromno kamenje bilo jeugrađeno sa takvom veštinom da se nikakav oslonac nije mogao

naći na njegovim spojnicama, a pri vrhu se ono nadnosilo kaomorem podlokana litica.

Gimli je stajao oslonjen na grudobran na zidu. Legolas je sedeona grudobranu, opipavajući svoj luk i zureći u tminu.

»Ovo je više po mojoj volji«, reče Patuljak tapkajući po kamenju.»Srce mi se obodri kad god se primaknemo planinama. Ima dobrogkamena ovde. Ova zemlja ima tvrde kosti. Osećao sam ih tabanimadok smo dolazili od jarka. Daj mi jednu godinu, i stotinu od mogaroda, i ja bih od ovoga načinio mesto na kome bi se armije rasprštalepoput vode.«

»Ne sumnjam u to«, reče Legolas. »Ali ti si Patuljak, a Patuljci sučudan svet. Meni se ne dopada ovo mesto, i neće mi biti više po voljini pri svetlosti dana. Ali ti me hrabriš, Gimli, i drago mi je što stojišovde blizu na svojim stamenim nogama i sa svojom tvrdom sekirom.Želeo bih da je više od tvoga roda među nama. Ali još više bih ja daoza stotinu dobrih strelaca iz Mrke šume. Oni su nam potrebni. JahačiRohanski imaju dobre lukonoše, na svoj način, ali ima ih premaloovde, premalo.«

»Mračno je za strelce«, reče Gimli. »U stvari, vreme je zaspavanje. Spavanje! Osećam potrebu za njim kako nikad nisampomišljao da bi to ijedan Patuljak mogao. Jahanje je naporan rad. Aipak, sekira je nemirna u mojoj ruci. Daj mi jednu vrstu ork-vratova iprostora da zamahnem, i sav će zamor spasti sa mene!«

Prođe neko vreme; sporo. Daleko dole, u dolini, raštrkane vatrejoš su gorele. Trupe Izengarda napredovale su sada u tišini. Njihovebaklje mogle su se videti kako vijugaju uz udolinu u mnogimnizovima.

Iznenada od jarka izbiše vrištanja i krici, i besni bojni pokliči Ljudi.Zapaljene glavnje pojaviše se preko ivice i narojiše se gusto krajprodora. Onda se raštrkaše i nestadoše. Ljudi se u galopu vratišepreko polja i uz nagib do kapije Rograda. Zaštitnica Ljudi saZapadnog prevoja bila je nagnana unutra.

»Neprijatelj je tu!« rekoše oni. »Izbacili smo sve strele koje smoimali, i napunili smo jarak Orcima. Ali to ih neće zaustaviti zadugo.Već se pentraju nasipom na mnogim mestima, zbijeno kao mravi umaršu. Ali naučili smo ih da ne nose baklje.«

Bila je prošla ponoć. Nebo se potpuno zamračilo i nepomičnostteškog vazduha predskazivala je nepogodu. Iznenada oblaci behusprženi jednim zaslepljujućim bleskom. Razgranate munje sručiše sena istočne bregove. U jednom zaustavljenom trenutku posmatrači nazidovima videše čitav prostor između sebe i jarka osvetljen belomsvetlošću: on je ključao i gmizao od crnih prilika, nekih zgurenih iširokih, nekih visokih, groznih, sa visokim šlemovima i crnimštitovima. Stotine i stotine još ih se prelivalo preko jarka i krozprodor. Crna plima potekla je gore do zidova od litice do litice.Grmljavina se valjala dolinom. Kiša se sruči šibajući.

Strele guste kao ta kiša zazviždaše preko kruništa i padošezveckajujući i iskreći o kamenje. Neke nađoše cilj. Počeo je napadna Helmov ponor, ali ni zvuk ni izazov ne čuše se iznutra; nikakvestrele ne dođoše u odgovor.

Napadačke trupe stadoše, ukočene tihom pretnjom stenja i zida.Opet i opet munje su raskidale tminu. Onda Orci zakričaše, mašućikopljima i mačevima, i izbacujući oblak strela na svakog ko je stajaootkriven na kruništima, a Ljudi od Marke zapanjeno su gledalinapolje na, kako se njima činilo, grdno polje tamnog kukuruza,šibano olujom rata, a svaki klip je sijao bodljikavom svetlošću.

Bakarne trube se oglasiše. Neprijatelj u talasima navali napred;neki uza zid ponora, drugi prema nasipu i nagibu koji je vodio gore,ka kapijama Rograda. Tu su bili okupljeni najgolemiji Orci i DivljiLjudi sa kosa Danlenda. Časak su oklevali, pa onda kretoše napred.munje su sevale; na svakome šlemu i štitu videla se naslikanasablasna ruka Izengarda. Dosegoše do vrha Stene; nahrupišeprema kapijama.

Onda, najzad, dođe odgovor: oluja od strela ih presrete, i gradkamenja. Oni se uskolebaše, rasprštaše i pobegoše nazad, a ondanapadoše ponovo, rasprštaše se i ponovo napadoše, i svaki put,poput nadolazećeg mora, zadržavali su se na višoj tački. Ponovojeknuše trube, i masa Ljudi sa urlikom skoči napred. Oni su držaliogromne štitove iznad sebe kao krov, dok su u sredini nosili dvadebla od moćnih drveta. Iza njih se načetiše Orci-lukonoše šaljućipljusak strela protiv strelaca na zidovima. Oni dosegoše kapije.Debla, zanjihana snažnim rukama, tresnuše o grede sa razdirućom

tutnjavom. Ako bi koji Čovek pao, zdrobljen kamenom hitnutimodozgore, dvojica drugih priskakali su da zauzmu njegovo mesto.Opet i opet, ogromni ovnovi njihali su se i treskali.

Jomer i Aragorn stajali su zajedno na zidu Ponora. Oni su čuliurlik glasova i gruvanje ovnova, a tada, u jednom iznenadnomblesku svetlosti, smotriše opasnost na kapijama.

»Hodi!« reče Aragorn. »Ovo je čas kada mi izvlačimo mačevezajedno!«

Kao vatra pohitaše oni, duž zida i uz stepenice, i pređoše uspoljašnje dvorište na Steni. Dok su trčali, prikupiše grupu čvrstihmačevalaca. Bila su tu jedna mala pokrajnja vrata koja su seotvarala u jednom kutu gradskog zida na zapadu, tamo gde se liticaprotezala da ga sretne. Na toj strani jedna uzana staza je vodilaprema velikoj kapiji, između zida i okomite ivice Stene. Aragorn iJomer zajedno iskočiše kroz ta vrata, a njihovi ljudi odmah za njima.Dva mača blesnuše iz korica kao jedan.

»Gutvine!« povika Jomer. »Gutvine za Marku!«»Anduril!« vikao je Aragorn. »Anduril za Dundaine!«Jurišajući s boka, oni se baciše na Divlje ljude. Anduril se diže i

pade blistajući belom vatrom. Povik se podiže sa zida i kule:»Anduril! Anduril ide u rat. Mač-što-beše-skršen sjakti ponovo!«

Ispunjeni užasom probijači pustiše debla da padnu i okretoše seda se bore, ali zid njihovih štitova bi probijen kao udarom munje, aoni, raščišćeni, sasečeni, ili bačeni preko Stene u kameniti potok.Orci-lukonoše gađali su pomamno, a potom pobegoše.

Za časak, Jomer i Aragorn zastadoše ispred kapija. Grmljavina jesad tutnjila u daljini. Munje su još lizale, daleko među planinama najugu. Žestok vetar duvao je ponovo sa severa. Oblaci su bili iskidani inošeni vetrom, i zvezde izviriše, a iznad bregova, od strane udoline,zapadno, mesec je plovio trepereći žuto u izmaglici od nepogode.

»Nismo došli prerano«, reče Aragorn, gledajući kapije. Njihoveogromne šarke i gvozdene šipke bile su istrgnute i svijene; mnogegrede bile su napukle.

»Ipak, ne možemo ostati ovde izvan zidova da ih branimo«, rečeJomer. »Gledaj!« on pokaza ka nasipu. Već se jedna velika gomilaOrka i Ljudi nanovo okupljala iza potoka. Strele su ječale i skakale

po kamenju oko njih. »Hodi! Moramo se vratiti i videti šta možemoučiniti da se kamen i grede nagomilaju preko kapije iznutra. Hodisad!«

Oni se okretoše i potrčaše. U tom trenutku jedno tuce Orka što suležali nepomično među posečenima skoči na noge i dođe im tiho ihitro straga. Dvojica se baciše na tle Jomeru za petama, sapletošega, i za časak su bili povrh njega. Ali jedna mala tamna prilika kojuniko nije opazio iskoči iz senki i ispusti promukao povik: BarukKbazđd! Khazâd ai-menu! Jedna sekira se razmaha i povuče nazad.Dva Orka padoše obezglavljena. Ostatak umače.

Jomer se s naporom diže još dok je Aragorn trčao nazad njemu upomoć.

Bočna vrata bila su ponovo zatvorena, gvozdene vratnicezaprečene, i kamen iznutra nagomilan. Kada su svi bili bezbedniunutra, Jomer se okrete: »Ja ti zahvaljujem, Gimli sine Gloinov!«reče on. »Nisam znao da si bio s nama u ovom ispadu iz utvrđenja.Ali često se nepozvan gost pokaže kao najbolje društvo. Kako si tidospeo tamo?«

»Ja sam vas pratio da rasteram san«, reče Gimli, »ali pogledaosam brđane, i oni su mi izgledali preveliki za mene, i tako sam seopokraj jednog kamena da vidim vašu predstavu s mačevima.«

»Neće mi biti lako da ti uzvratim«, reče Jomer.»Može tu biti mnoga prilika pre no što ova noć prođe«, nasmeja

se Patuljak. »Ali ja sam zadovoljan. Otkad sam ostavio Moriju dosada nisam sekao ništa osim drveta.«

»Dva!« reče Gimli, tapkajući sekiru. On se vratio na svoje mestona zidu.

»Dva?« reče Legolas. »Ja sam prošao bolje, mada sad moramda tragam za utraćenim strelama; sve moje su otišle. Ipak, računamsvoj zbir na dvadeset, u najmanju ruku. Ali to je samo nekolikolistova u prašumi.«

Nebo se sada brzo raščišćavalo i mesec koji je tonuo blistavo jesjao. Ali ta svetlost donese malo nade Jahačima Marke. Neprijateljipred njima pre su se brojno uvećali nego umanjili, a još više ih se

tiskalo naviše iz doline kroz prodor. Ispad na Steni doneo je samokratak predah. Napad na kapije bio je udvostručen. Na zidu Ponoravojske Izengarda urlale su poput mora. Orci i brđani rojili su se unjegovom podnožju od kraja do kraja. Konopci sa kukama zazakačinjanje bacani su preko grudobrana brže no što su ljudi moglida ih iseku ili zavitlaju nazad. Stotine dugih lestvica behu podignute.Mnoge su bačene dole u propast, ali mnogo više ih zameni, i Orciskočiše uz njih kao majmuni u mračnim prašumama juga. Upodnožju zida mrtvi i slomljeni bili su nagomilani poput šindre u oluji;sve više su se dizale te grozne humke, a neprijatelj je još dolazio.

Ljudi od Rohana se umoriše. Sve njihove strele bile su utrošene, isvako koplje izbačeno; mačevi su im bili iskrzani, a štitovirascepljeni. Tri puta su ih Aragorn i Jomer okupili, i tri je puta Andurilplamsao u očajničkom jurišu koji je odbio neprijatelja od zida.

Onda se u Ponoru straga diže neka buka. Orci su dogmizalipoput pacova kroz pokriveni kanal kojim je potok isticao. Tu su seokupili u senci litice, dok napad gore nije dostigao vrhunac i skoro sviljudi iz odbrane pojurili na vrh zida. Onda su oni iskočili. Neki su većbili prešli u čeljusti Ponora i našli se među konjima, boreći se sačuvarima.

Dole sa zida skoči Gimli sa besnim krikom koji odjeknu međuliticama. Khazâd! Khazâd! Uskoro je imao dovoljno posla.

»Hej-hoj!« vikao je on. »Orci su iza zida. Hej-hoj! Dođi, Legolase!Ima dovoljno za nas obojicu. Khazâd ai-menu!«

Gamling Stari pogleda naniže sa Rograda začuvši moćni glasPatuljkov iznad sveg meteža. »Orci su u Ponoru!« zavika on. »Helm!Helm! Napred, Sinovi Helma!« vikao je on dok je skakao nizstepenište sa Stene sa mnogo Ljudi Zapadnog prevoja za leđima.

Njihov juriš je bio jarostan i iznenadan i Orci ustuknuše prednjima. Ne prođe mnogo a bili su opkoljeni u tesnacima ždrela, iposečeni ili naterani u provaliju Ponora da s vriskom padnu predčuvare skrivenih pećina.

»Dvadeset jedan!« uzviknu Gimli. On zaseče dvorukim zamahomi položi poslednjeg Orka pred noge. »Sad moj račun ponovonadmašuje gospodara Legolasa.«

»Moramo začepiti ovu pacovsku rupu«, reče Gamling. »ZaPatuljke se kaže da su narod vičan kamenu. Pruži nam svoju pomoć,majstore!«

»Mi ne oblikujemo kamen ratnim sekirama, niti noktima ruku«,reče Gimli. »Ali ja ću pomoći kako mogu.«

Oni sakupiše ono malo stenja i slomljenog kamenja što im se našlo pri ruci, i, po Gimlijevim uputstvima, Ljudi od Zapadnog prevojazatisnuše unutrašnji kraj odvodnog kanala, dok nije preostao samouzan prolaz. Ponorni potok, nabujao od kiše, penio se i besneo nasvom zagušenom putu, i širio se lagano u hladnim lokvama od liticedo litice.

»Biće suvlje gore«, reče Gimli. »Hajde, Gamlinže, da vidimo kakoje na zidu!«

On se ispe i nađe Legolasa pokraj Aragorna i Jomera. Vilovnjakje oštrio svoj dugi nož. Nastao je za neko vreme predah u napadu,pošto je pokušaj da se prodre unutra kroz odvodni kanal bioosujećen.

»Dvadeset jedan!« reče Gimli.»Dobro!« reče Legolas. »Ali moj zbir je sada dva tuceta. Bio je to

silan rad nožem ovde gore.«

Jomer i Aragorn oslanjali su se umorno o mačeve. Dalje levoponovo odjeknuše tresak i metež bitke na Steni. Ali Rograd se jošdržao čvrsto, kao kakvo ostrvo u moru. Njegove kapije ležale su urazvalinama, ali preko prepreke od greda i kamenja unutra još nijeprešao nijedan neprijatelj.

Aragorn pogleda u blede zvezde, i mesec koji se upravo spuštaoza bregove koji su na zapadu zatvarali dolinu. »Ovo je jedna noćduga poput godina«, reče on. »Koliko će još dan oklevati?«

»Zora nije daleko«, odvrati Gamling, koji se sada ispeo do njega.»Ali zora nam neće pomoći, plašim se.«

»Ipak, zora je uvek nada Ljudi«, reče Aragorn.»Ali ove spodobe Izengarda, ovi Poluorci i Bauk-ljudi koje je

gadna veština Sarumanova okotila, oni neće malaksati na suncu«,reče Gamling. »A neće ni Divlji Ljudi sa bregova. Zar ne čuješnjihove glasove?«

»Ja ih čujem«, reče Jomer, »ali oni su samo krici ptica i rika zveriza moje uši.«

»Ipak ih je mnogo koji kriče na jeziku Danlenda«, reče Gamling.»Ja znam taj jezik. To je jedan drevni govor Ljudi, i nekad se njimeslužilo u mnogim zapadnim dolinama ove Marke. Počujte! Oni nasmrze, i radosni su, jer naša propast čini im se sigurna. »Kralj, kralj!«viču oni. »Mi ćemo odvesti njihovog kralja. Smrt Forgojlima! SmrtSlamoglavcima! Smrt pljačkašima sa Severa!« Takva imena oniimaju za nas. Ni za pola hiljade godina nisu oni zaboravili svoj bolzbog toga što su gospodari Gondora dali ovu Marku Jorlu Mladome isklopili savez s njim. Tu staru mržnju Saruman je raspalio. Oni sudivalj narod kad su podbunjeni. Oni se sada neće povući ni predsumrakom ni pred zorom, dok Teoden ne bude uhvaćen, ili oni samipogubljeni.«

»Pri svemu tome, dan će meni doneti nadu«, reče Aragorn. »Nijeli rečeno da nikakav dušmanin nikad nije zauzeo Rograd ako su gaLjudi branili?«

»Tako minstreli kažu«, reče Jomer.»Onda hajde da ga branimo i nadamo se!« reče Aragorn.

Još dok su oni razgovarali, zatreštaše trube. Onda dođošetresak, i blesak plamena, i dim. Vode Ponornog potoka potekošenapolje šišteći i peneći se; više nisu bile zagušene; jedna rupazjapila je u zidu. Četa tamnih prilika pokulja unutra.

»Đavolstvo Sarumanovo!« povika Aragorn. »Oni su se ponovouvukli u kanal, dok smo mi razgovarali, i zapalili su Vatru Ortankaispod naših nogu. Elendil, Elendil!« zavika on skačući dole u prodor,ali, za to vreme stotinu lestvica se podiže uz kruništa. Preko zida iispod zida dođe poslednji napad čisteći sve pred sobom kao kakavtamni talas što čisti peščani breg. Odbrana bi odbačena ustranu.Neki od Jahača, potiskivani sve dublje i dublje u Ponor, padah su iborili se dok su se, korak po korak, povlačili ka pećinama. Drugiprosekoše put nazad prema tvrđavi.

Jedno široko stepenište uspinjalo se iz Ponora do Stene i zadnjekapije Rograda. Pri dnu je stajao Aragorn. U njegovoj ruci još jeAnduril blistao, i užas od toga mača neko vreme je zadržavaoneprijatelje, dok su, jedan po jedan, svi koji su mogli da dopru do

stepeništa prolazili naviše prema kapiji. Straga, na gornjimstepenicima, klečao je Legolas. Njegov luk je bio napet ali jednazlehuda nađena strela bila je sve što mu je ostalo; on je izvirivao,spreman da ustreli prvog Orka koji bi se usudio da pristupistepenišitu.

»Svi koji su mogli ušli su bezbedno, Aragorne«, pozva on. »Dođinazad!«

Aragorn se okrete i pohita niz stepenište, ali u trku posrnu odumora. Istog časa neprijatelji skočiše napred. Naviše nahrupiše Orci,vrišteći; njihove duge ruke su se pružale da ga ščepaju. Najprvi padesa Legolasovom poslednjom strelom u grlu, ali ostatak skoči prekonjega. Onda jedna velika gromada, bačena sa spoljašnjeg zida,tresnu na stepenište i sunovrati ih nazad u ponor. Aragorn dosegnuvrata i ona se hitro sa zveketom zatvoriše za njim.

»Stvari idu loše, moji prijateji«, reče on, otirući znoj sa čela.»Podosta loše«, reče Legolas, »ali još ne beznadno, dok imamo

tebe uza se. Gde je Gimli?«»Ja ne znam«, reče Aragorn. »Poslednji put sam ga video kako

se. bori na tlu iza zida, ali neprijatelj nas je razdvojio.«»Avaj! To su zle novosti«, reče Legolas.»On je srčan i snažan«, reče Aragorn. »Nadajmo se da će umaći

nazad do pećina. Tamo će bio bezbedan neko vreme. Bezbednijinego tu. Takvo utočište bilo bi po volji jednom Patuljku.«

»To mora biti moja nada«, reče Legolas. »Ali želeo bih da jedošao ovim putem. Čeznuo sam da kažem gospodaru Gimliju da jemoj zbir sad trideset devet.«

»Ako se uspešno probije do pećina, on će prevazići tvoj zbirponovo«, nasmeja se Aragorn. »Nikad ja ne videh da se jednomsekirom tako rukovalo.«

»Moram ići i potražiti nešto strela«, reče Legolas. »Da mi je da seova noć okonča, i da imam bolje svetio za gađanje.«

Aragorn tad uđe u tvrđavu. Tu, na svoj užas, saznade da Jomernije stigao u Rograd.

»Ne, on nije došao do Stene«, reče jedan od Ljudi sa Zapadnihprevoja. »Ja sam ga poslednji put video kako okuplja ljude oko sebe

i bori se u čeljustima Ponora. Gamling je bio s njim, i Patuljak, ali janisam mogao da dospem do njih.«

Aragorn krupnim koracima prođe kroz unutrašnje dvorište i ispese do jedne visoke odaje u kuli. Tamo je stajao kralj, taman naspramuzanog prozora, i gledao u dolinu.

»Šta je novo, Aragorne?« upita on.»Zid ponora je zauzet, lorde, i sva odbrana razvejana; ali mnogi

su se spasli do Stene.«»Je li Jomer ovde?«»Ne, lorde. Ali mnogi od tvojih Ljudi povukli su se u Ponor, a neki

kažu da je Jomer bio među njima. U tim tesnacima oni mogu odbitineprijatelja i dospeti do pećina. Kakvu nadu onda mogu imati, ja neznam.«

»Veću no mi. Dobra opskrba, rečeno je. I vazduh je zdrav tamo,zbog oduški kroz pukotine u steni daleko gore. Niko ne možeprodreti protiv odlučnih boraca. Oni mogu dugo da se drže.«

»Ali Orci su doneli neko đavolstvo iz Ortanka«, reče Aragorn.»Oni imaju neku vatru što praska, i njome su zauzeli zid. Ako nemogu da uđu u pećine, mogu da zatvore one koji su unutra Ali misada moramo usmeriti sve misli na odbranu.«

»Razjedam se u ovom zatvoru«, reče Teoden. »Da sam mogaopostaviti koplje u oslonac, jašući ispred svojih ljudi poljem, moždasam mogao ponovo osetiti radost bitke, i tako okončati. Ali malo kojojsvrsi služim ja ovde.«

»Ovde si, u najmanju ruku, čuvan u najčvršćoj tvrđavi oveMarke«, reče Aragorn. »Više nade mi imamo da te odbranimo uRogradu nego u Edorasu, ili čak i u Dunharou u planinama.«

»Rečeno je da Rograd nikada nije pao pod napadom«, rečeTeoden, »ali sada je moje srce puno sumnje. Svet se menja, i svešto je nekad bilo snažno sada se pokazuje nesigurnim. Kako ćeikakva kula odoleti takvom mnoštvu i takvoj bezumnoj mržnji? Dasam znao da je sila Izengarda postala tako ogromna možda ne bihtako naprasito izjahao da je sretnem, ni za svu veštinu Gandalfovu.Njegov savet ne izgleda sada tako dobar kakav je izgledao podjutarnjim suncem.«

»Ne prosuđuj savet Gandalfov dok sve ne bude gotovo, lorde«,reče Aragorn.

»Do tog kraja neće biti dugo«, izusti kralj. »Ali ja neću da završimovde, zarobljen kao neki stari jazavac u klopci. Snežna Griva iHasufel i konji moje garde nalaze se u unutrašnjem dvorištu. Kadsvane, ja ću naložiti ljudima da dunu u Helmov rog, i izjahaću. Hoćešli jahati sa mnom tada, sine Aratornov? Možda ćemo proseći kakavput, ili upriličiti kraj koji će biti vredan neke pesme – ako ikoji ostanuda pevaju o nama.«

»Ja ću jahati s tobom«, reče Aragorn.Oprostivši se, on se vrati zidovima, i prođe duž njih hrabreći ljude

i pružajući pomoć gde god je napad bio žestok. Legolas je išao snjim. Eksplozije vatre dizale su se odozdo potresajući kamenje.Bacane su kuke za zakačinjanje i podizane lestvice. Nanovo inanovo, Orci su zaposedali vrh spoljašnjeg zida, i opet su ih braniocisvaljivali dole.

Konačno Aragorn stade iznad velikih kapija, ne obraćajući pažnjuna neprijateljeve strele. Kad je pogledao napred, video je da nebo naistoku postaje bledo. Tada on podiže praznu šaku, sa dlanom upolje,u znak pregovora.

Orci su kričali i izrugivali se. »Dođi dole! Dođi dole!« drečali suoni. »Ako želiš da govoriš s nama, dođi dole! Izvedi napolje svogakralja! Mi smo borbeni Juruk-hai. Mi ćemo ga iščupati iz njegoverupe ako ne dođe. Izvedi napolje svog kralja što se skriva!«

»Kralj ostaje ili dolazi po sopstvenoj volji«, reče Aragorn.»Onda šta ti radiš ovde?« odvratiše oni. »Zašto gledaš napolje?

Želiš da vidiš veličinu naše armije? Mi smo borbeni Juruk-hai.«»Ja sam pogledao napolje da vidim zoru«, reče Aragorn.»Zora, pa šta?« rugali su se oni. »Mi smo Juruk-hai: mi ne

prekidamo bitku zbog noći ili dana, zbog lepog vremena ilinepogode. Mi dolazimo da ubijemo, po suncu ili mesecu. Zora, pašta?«

»Niko ne zna šta će mu novi dan doneti«, reče Aragorn. »Gubitese, pre no što vama pođe po zlu.«

»Siđi ili ćemo te mi odstreliti sa tog zida«, drali su se oni. »Ovonisu nikakvi pregovori. Ti nemaš ništa da kažeš.«

»Ja imam još ovo da kažem«, odvrati Aragorn. »Nikakavneprijatelj nije još zauzeo Rograd. Idite, ili niko od vas neće biti

pošteđen. Ni jedan neće biti ostavljen u životu da odnese vestinazad na Sever. Vi ne znate šta vam grozi.«

Tako silna moć i kraljevsko dostojanstvo otkrivali su se uAragornu dok je stajao tu, sam iznad razrušenih kapija, predvojskom svojih neprijatelja, da mnogi od Divljih Ljudi zastadoše iosvrnuše se preko ramena ka dolini, a neki pogledaše sumnjičavo unebo. Ali Orci su se smejali bučnim glasovima, i pljusak strelica istrela zazvižda preko zida dok je Aragorn skakao dole.

Nastade grmljavina uz sevanje vatre. Luk kapije iznad koga je ončasak ranije stajao raspade se i tresnu u dimu i prašini. Barikada jebila razbacana kao gromom. Aragorn otrča do kraljeve kule.

Ali, još dok je kapija padala, a Orci vrištali oko nje spremajući sena juriš, žamor se podiže iza njih, kao neki vetar u daljini, i porastedo žagora mnogih glasova koji su dovikivali čudne novosti u zori.Orci na Steni, čuvši taj žamor pometnje, uskolebaše se i pogledašenazad. A onda, iznenadan i strašan, iz kule odozgo oglasi se zvukvelikog roga Helmovog.

Svi što su čuli taj zvuk uzdrhtaše. Mnogi Orci baciše se ničice ipokriše uši kandžama. Nazad od ponora odbiše se odjeci, jeka zajekom, kao da je na svakoj litici i bregu stajao neki moćni herald. Ana zidovima Ljudi pogledaše naviše, slušajući u čudu; jer odjeci nisuzamrli. Stalno su se dozivi roga izvijali među brdima; bliži sad, iglasniji, oni odgovarahu jedni drugima, glaseći se vatreno i slobodno.

»Helm! Helm!« povikaše Jahači. »Helm je ustao i vraća se u rat.Helm za Teodena kralja!«

I s tim povikom kralj dođe. Njegov konj je bio beo kao sneg,zlatan mu je bio štit, a koplje dugo. Uz njegovu desnu ruku nalaziose

Aragorn, naslednik Elendilov, iza njega su jahali lordovi od KućeJorla Mladoga. Svetlost se pojavi na nebu. Noć se povuče.

»Napred, Sinovi Jorla!« S krikom i silnom bukom oni napadoše.Tutnjili su naniže od kapija, preko nasipa su nosili sve pred sobom, iprobiše se kroz vojske Izengarda kao vetar između trava. Iza njih odPonora dopreše strašni povici onih koji su kuljali iz pećina, odbijajućineprijatelja. Napolje se izliše svi Ljudi koji su bili preostali na Steni. Azvuk roga je neprestano odjekivao u brdima.

Kralj i njegovi pratioci jahali su dalje. Zapovednici i pobednicipadali su ili bežali pred njima. Ni Ork ni Čovek nije im se odupro.Leđa su im bila prema mačevima i kopljima, a lica okrenuta dolini.Oni su vrištali i lelekali, jer strah i veliko čuđenje su ih obuzeli u osvitdana.

Tako je kralj Teoden izjahao iz Helmovog ponora i prosekao svojustazu do velikog jarka. Tu je trupa zastala. Svetlost je zableštala okonjih. Sunčeva koplja sjaktila su nad istočnim bregovima i svetlucalana njihovim kopljima. Ali oni su sedeli tihi na svojim konjima i zurilidole, u dolinu ponora.

Zemlja se izmenila. Gde je pre ležao zeleni dol, a njegovi travnatiobronci zapljuskivali planine u večitom uspinjanju, tu se sada dizalajedna prašuma. Ogromna drveta, gola i tiha, stajala su, vrsta zavrstom, zamršenih grana i sedih glava; njihovo vijugavo korenje biloje ukopano u dugu zelenu travu. Tmina je bila pod njima. Izmeđujarka i krošnji te bezimene šume prostirala su se samo dva otvorenafurlonga. Tu su sada drhtale ohole vojske Sarumanove, u strahu odkralja, u strahu od tog drveća. Oni su oticali naniže od Helmovekapije dok nisu ispraznili sve iznad jarka, ali ispod njega su bilisabijeni kao roj muva. Uzalud su puzili i pentrali se oko zidovaudoline boreći se za spas. Na istoku je, previše okomit i kamenit, biobok doline; sleva, sa zapada, dohodila je njihova konačna propast.

Iznenada se na jednom hrptu pojavi jahač, odeven u belo, blistavna izlazećem suncu. Preko niskih bregova rogovi su odjekivali. Izanjega, hitajući niz duge kose, sledilo je hiljadu pešaka; mačevi su imbili u rukama. Sred njih koračao je jedan Čovek, visok i snažan.Njegov štit bio je crven. Kad je došao do ruba doline, on prineseusnama veliki crni rog i dunu zvonki zov.

»Erkenbrand!« povikaše Jahači. »Erkenbrand!«»Gledajte Belog Jahača!« zavika Aragorn. »Gandalf je došao

ponovo!«»Mitrandir, Mitrandir!« reče Legolas. »Ovo je čarobnjaštvo,

doista! Hajde! Hteo bih da pogledam ovu šumu pre no što se činipromene.«

Trupe Izengarda su urlale kolebajući se ovamo i onamo, okrećućise od straha ka strahu. Ponovo se rog oglasi sa kule. Dole, kroz

prodor u jarku, jurnu kraljeva družina. Sa brda se stušti Erkenbrand,lord od Zapadnog prevoja. Dole poskoči Senko, kao jelen kojisigurnih nogu juri planinama. Beli Jahač je bio na njemu, i užas odnjegovog dolaska ispuni neprijatelja ludilom. Divlji Ljudi padoše nalica pred njim. Orci su se teturali i vrištali odbacujući i mač i koplje.Kao crni dim gonjen sve jačim vetrom bežali su oni. Sa jaukomzađoše pod iščekujuću senku drveća, i iz te senke nijedan ne izađeponovo.

Glava 8.

PUT KA IZENGARDU

I tako se zbilo da su se u svetlosti jednog lepog jutra Kralj Teodeni Gandalf Beli Jahač ponovo sreli na zelenoj travi pokraj Ponornogpotoka. Bio je tu, takođe, Aragorn, sin Aratornov, i Legolas Vilovnjak,i Erkenbrand od Zapadnog prevoja, i lordovi od Zlatnog dvorca. Okonjih su bili okupljeni Rohirimi, Jahači od Marke: čuđenje je prevazišlonjihovu radost zbog pobede, i oči im behu upravljene prema šumi.

Iznenada diže se silna vika, i od jarka dođoše oni koji su bilipotisnuti u ponor. Tako stiže Gamling Stari, i Jomer, sin Jomundov, apokraj njih je stupao Gimli Patuljak. On nije imao kacige, a okonjegove glave bila je lanena traka umrljana krvlju, ali glas mu je biobučan i snažan.

»Četrdeset dva, gospodaru Legolase!« povika on. »Avaj! Mojasekira je iskrzana: taj četrdeset drugi imao je gvozdeni okovratnik navratu. Kako je s tobom?«

»Prešao si moj račun za jednoga«, odgovori Legolas. »Ali ja ti nezameram zbog te igre, toliko sam srećan što te vidim na nogama!«

»Dobro došao, Jomere, sestrin sine!« reče Teoden. »Sad kad tevidim bezbednog zaista sam radostan.«

»Pozdrav, Gospodaru od Marke!« reče Jomer. »Tamna noć jeprošla, i dan je došao ponovo. Ali dan je doneo neobične vesti.« Onse okrete i u čudu se zagleda najpre u šumu a onda u Gandalfa.»Još jednom ti dolaziš u času potrebe, neočekivani«, reče on.

»Neočekivan?« reče Gandalf. »Ja sam rekao da ću se vratiti isastati se s vama ovde.«

»Ali ti nisi rekao čas, niti predskazao način na koji ćeš doći.Čudnu pomoć dovodiš. Moćan si ti u čarobnjaštvu, Gandalfe Beli!«

»To može biti. Ali, ako je tako, ja to još nisam pokazao. Samosam dao dobar savet u opasnosti i iskoristio brzinu Senkovu. Tvoja

lična srčanost je učinila više, i čvrste noge Ljudi od Zapadnogprevoja, marširajući kroz noć.«

Onda se svi zagledaše u Gandalfa u još većem čudu. Nekibaciše mračan pogled na šumu i pređoše rukama preko veđa, kaoda misle da njihove oči vide drugačije od njegovih.

Gandalf se smejao dugo i veselo. »Drveta?« reče on. »Ne, javidim tu šumu isto tako jasno kao i vi. Ali to nije nikakvo moje delo.To je nešto iznad razuma Mudrih. Bolje od mog nauma, bolje čak iod mojih nadanja; ovaj događaj je to potvrdio.«

»Onda, ako nije tvoje, čije je to čarobništvo?« upita Teoden. »NeSarumanovo, to je očito. Postoji li neki moćniji mudrac za koga mitek imamo da saznamo?«

»To nije čarobništvo nego jedna moć daleko starija«, rečeGandalf, »jedna moć koja je hodila zemljom pre no što je Vilovnjakzapevao i čekić odjeknuo.

Dok gvožđa još ne beše, ni drvetu seče,Dok mladost planini pod mesecom teče;Pre stvaranja prstena i skivanja jada,To iđaše prašumama već zadugo tada.«

»A šta bi bilo rešenje te tvoje zagonetke?« upita Teoden.»Ako bi da to saznaš, treba da pođeš sa mnom do Izengarda«,

odgovori Gandalf.»Do Izengarda?« uzviknuše oni.»Da«, reče Gandalf. »Ja ću se vratiti u Izengard, a oni koji hoće,

mogu ići sa mnom. Tamo bismo mogli videti čudne stvari.«»Ali nema dovoljno ljudi u Marki, čak i da su svi okupljeni i

isceljeni od rana i umora, da napadnu uporište Sarumanovo«, rečeTeoden.

»Ipak, na Izengard ja idem«, reče Gandalf. »Neću ovde ostatidugo. Moj put sad leži ka istoku. Potraži me u Edorasu, pre nestankameseca!«

»Ne!« reče Teoden. »U onom mračnom času pre zore ja sam sedvoumio, ali sad se nećemo rastati. Ja ću poći s tobom, ako je to tvojsavet.«

»Ja želim da govorim sa Sarumanom što se pre može«, rečeGandalf, »a budući da ti je naneo ogromnu štetu bilo bi prikladno dabudeš tamo. Ali koliko skoro i koliko hitro ćeš jahati?«

»Moji ljudi su iscrpljeni od bitke«, reče kralj, »a ja sam takođeiznuren. Jer jahao sam daleko a spavao malo. Avaj! Moja starost nijeizmišljena, niti se može pripisati samo šaptanjima Crvjezikovim. To jejedna bolest što je nikakav vidar ne može potpuno izlečiti, čak niGandalf.«

»Onda neka se svi kojima valja jahati sa mnom odmore sada«,reče Gandalf. »Mi ćemo putovati pod senkom večeri. A to je dobro,jer moje je mišljenje da svi naši dolasci i odlasci treba da budu tajnikoliko samo može biti, od sada. Ali nemoj narediti da mnogo ljudipođe s tobom, Teodene. Mi idemo na pregovore, ne u bitku.«

Kralj onda odabra one koji su bili nepovređeni i imali brze konje, iizasla ih s vestima o pobedi u svaku dolinu Marke; a oni su nosili injegov poziv, naređujući svim ljudima, mladim i starim, da dođužurno u Eđoras. Tu će Lord od Marke održati smotru svih koji moguda nose oružje, na drugi dan posle punog meseca. Da jašu s njim doIzengarda, kralj odabra Jomera i dvadeset ljudi od njegovog Doma.Sa Gandalfom su hteli da idu Aragorn, Legolas i Gimli. Uprkospovredi, Patuljak nije hteo da ostane.

»To je bio samo jedan slabašan udarac i kapa ga je skrenula«,reče on. »Bilo bi potrebno više od takve jedne ork-ogrebotine da mezadrži.«

»Ja ću se pobrinuti za nju, dok se ti odmaraš«, reče Aragorn.

Kralj se tad vratio u Rograd, i spavao takvim spokojnim snomkakav nije znao za mnogih godina, a ostatak njegove odabranepratnje počivao je takođe. Ali drugi, svi koji nisu bili povređeni iliranjeni, latiše se velikog posla; jer mnogi su pali u boju i ležali mrtvina polju ili u ponoru.

Nijedan Ork ne osta u životu; njihova tela bila su nebrojena. Alivećina brđana bila se predala; oni su bili prestravljeni i molili su zamilost.

Ljudi od Marke uzeše im oružje i uputiše ih na rad.»Pomozite sad da se popravi zlo u kome ste učestvovali«, reče

Erkenbrand, »a potom ćete položiti zakletvu da nikad više nećete

preći gazove Izena pod oružjem, niti marširati sa neprijateljima Ljudi,i onda ćete se slobodni vratiti u svoju zemlju. Jer vas je zaveoSaruman. Mnogi od vas su dobili smrt kao nagradu za veru u njega;ali, i da ste pobedili, jedva da bi vam nadnice bile bolje.«

Ljudi od Danlenda bili su zapanjeni, jer Saruman im je rekao dasu Ljudi od Rohana okrutni i da svoje zarobljenike spaljuju žive.

U središtu polja ispred Rograda bile su dve humke podignute, apod njih položeni svi Jahači od Marke koji su pali u odbrani; oni izIstočnih dolova na jednu stranu, oni sa Zapadnog prevoja na drugu.U jednom grobu, sam pod senkom Rograda ležao je Hama, kapetanKraljeve garde. On je pao ispred Kapije.

Orci su bili zgomilani u ogromne hrpe, daleko od humki Ljudi,nedaleko od krošnji šume. Narod je bio zabrinut jer te gomilecrkotina bile su suviše velike za ukop ili spaljivanje. Imali su malodrveta za loženje, a nijedan se ne bi usudio da prinese sekiru onomčudnom drveću čak i da ih Gandalf nije opomenuo da ne povrede nikore ni grana jer tu preti velika opasnost.

»Ostavite Orke da leže«, reče Gandalf. »Jutro može doneti novsavet.«

Posle podneva Kraljeva se družba pripravi da pođe. Rad napokopavanju jedva da je otpočinjao; Teoden je žalio zbog gubitkaHarne, svog kapetana, i bacio je prvu pregršt zemlje na njegov grob.»Veliku ranu zaista Saruman je zadao meni i svoj ovoj zemlji«, rekaoje, »i ja ću se setiti toga, kad se sretnemo.«

Sunce se već približavalo brdima zapadno od udoline kadanajzad Teoden i Gandalf i njihovi pratioci odjahaše naniže od jarka.Iza njih je bilo okupljeno veliko mnoštvo Jahača i naroda Zapadnogprevoja, starih i mladih, žena i dece, koji su izašli iz pećina. Pesmupobede pevali su oni zvonkim glasovima, a onda utihnuše, pitajućise šta će se zbiti, jer pogledi su im počivali na drveću, a oni su ga seplašili.

Jahači dođoše do te šume i zastadoše; i konj i čovek bili sunevoljni da u nju stupe. Drveta su bila siva i preteča, a neka senka iliizmaglica ih je obavijala. Krajevi njihovih dugih opruženih grana visilisu poput ispitivačkih prstiju, korenje je stajalo povrh zemlje kao udovičudnih čudovišta, a mračne šupljine otvarale su se pod njima. Ali

Gandalf pođe napred, vodeći družinu, i na mestu gde se put odRograda susretao sa drvećem oni videše jedan otvor, poput nekelučne kapije pod moćnim granjem; kroz to prođe Gandalf, a oni su gapratili. Tada, na opšte iznenađenje, videše da put ide dalje, praćenPonornim potokom, a nebo je bilo otvoreno odozgo, i puno zlatnesvetlosti. Ali sa obe strane ogromni prolazi šume bili su već umotaniu sumrak, protežući se u daljinu u nedokučive senke; a otud oni čušeškripanje i ječanje grana, i daleke krike, i neki zvuk od glasova bezreči, koji su ljutito žamorili. Nikakav Ork niti kakvo drugo živostvorenje nisu se mogli videti.

Legolas i Gimli sad su jahali zajedno na jednom konju, i držali suse Gandalfa jer se Gimli bojao šume.

»Toplo je ovde unutra«, reče Legolas Gandalfu. »Osećam nekisilan gnev oko sebe. Ne osećaš li ti kako ti vazduh bubnja u ušima?«

»Da«, reče Gandalf.»Šta je bilo sa onim bednim Orcima?« upita Legolas.»To, mislim, niko neće nikada znati«, reče Gandalf.

Jahali su u tišini neko vreme, a Legolas je stalno gledao s jednestrane na drugu, i često bi zastao da oslušne zvuke šume da je toGimli dopuštao.

»Ovo su najčudnija drveta što sam ih ikad video«, reče on, »a jasam video mnogi hrast gde raste od žira do trošne starosti. Voleo bihda sad ima dokolice da prođem između njih; ona se glase i, tokomvremena, mogao bih uspeti da im razumem misli.«

»Ne, ne!« reče Gimli. »Hajde da ih ostavimo! Ja već pogađamnjihove misli: mržnja prema svemu što hodi na dve noge; a govor imje od kršenja i davljenja.«

»Ne prema svemu što hodi na dve noge«, reče Legolas. »Tumislim, da grešiš. Orci su ono što oni mrze. Jer oni ne spadajuovamo, i malo znaju o Vilovnjacima i Ljudima. Daleke su doline gdesu oni iznikli. Od dubokih dolova Fangorna, Gimli, odatle oni dolaze,držim.«

»Onda je to najopasnija šuma u Srednjem svetu«, reče Gimli.»Trebalo bi da budem zahvalan za ulogu koju su odigrali, ali ja ih nevolim. Ti ih možeš smatrati čudesnim, ali ja sam video jedno veće

čudo u ovoj zemlji, lepše nego ikakav gaj ili proplanak što je ikadrastao: moje srce je još puno od toga.

»Čudni su putevi Ljudi, Legolase! Ovde oni imaju jedno od čudaSevernog sveta, a šta oni kažu o tome? Pećine, vele oni! Pećine!Rupe da se u njih pobegne u vreme rata, da se uskladišti hrana zastoku! Moj dobri Legolase, znaš li ti da su pećine Helmovog ponoraneizmerne i divne? Bilo bi jedno beskrajno hodočašće Patuljakasamo da gledaju u njih, da je znano da takve stvari postoje. Da,zbilja; oni bi platili čistim zlatom za jedan kratak pogled!«

»A ja bih dao zlato da budem izuzet«, reče Legolas, »a dvostrukoda me puste napolje kad bih zalutao unutra!«

»Nisi video, pa ti opraštam šalu«, reče Gimli. »Ali ti govoriš kaokakva luda. Misliš li da su lepe one dvorane gde tvoj kralj boravi podbrdom u Mrkoj šumi, a Patuljci su pomogli u njihovoj gradnji nekadadavno? One su puki zakloni u poređenju sa pećinama koje sam jaovde video: neizmerne dvorane, ispunjene večnom muzikom vodekoja kaplje u jezerca, divne kao Keledzaram pod svetlošću zvezda.

»I, Legolase, kada se baklje zapale i Ljudi stupaju peskovitimpodovima pod kupolama što odjekuju, ah! tad, Legolase, dragulji ikristali i žile dragocene rude blistaju na uglačanim zidovima; isvetlost sjaji kroz mermer izvinut poput školjke, prozračan kao živešake kraljice Galadrijele. Ima stubova belih i narandžastih i ružičastihkao zora, Legolase, ižljebljenih i isprepletenih u obličja kao iz sna;oni niču iz podova mnogih boja da se sastanu sa blistavim visuljcimatavanice: krila, užad, zastori nežni kao smrznuti oblaci; koplja,stegovi, kruništa lebdećih palata! Nepomična jezera odražavaju ih:jedan treperavi svet gleda naviše iz tamnih jezera pokrivenihprozračnim staklom; gradovi, takvi kakve svest Durinova jedva da jemogla zamisliti u snu protežu se dalje kroz široke prolaze istubovima poduprta dvorišta, dalje u tamna udubljenja kamo nikakvosvetio ne može doći. I – kap! – jedna srebrna kapljica pada, a kružninabori u tom staklu čine da se sve te kule viju i lelujaju kao biljke ikorali u kakvoj pećini mora. Onda dolazi veče: oni iščezavaju i streptajem se gase; baklje prelaze dalje u drugu odaju i drugi san.Tamo je odaja za odajom, Legolase; dvorana se otvara iz dvorane,kupola za kupolom, stepenište iza stepeništa; i još svrdlave stazekoje vode dalje u srce planine. Pećine! Pećine Helmovog ponora!

Srećan je bio taj slučaj koji me je nagnao tamo! Plače mi se što ihostavljam.«

»Onda ću tebi na utehu, Gimli«, reče Vilovnjak, »poželeti srećuda uzmogneš doći bezbedno iz rata i vratiti se da ih vidiš ponovo. Aline govori o tome svem svom rodu! Čini se da im je malo šta ostaloda rade, prema tvom izveštaju. Možda su žitelji ove zemlje mudri štogovore malo: jedna porodica revnosnih Patuljaka sa čekićem idletom mogla bi pokvariti više no što su oni načinili.«

»Ne, ti ne razumeš«, reče Gimli. »Nijedan Patuljak ne bi mogaoostati nedirnut takvom lepotom. Niko od Durinovog soja ne bi kopaou tim pećinama za kamenom ili rudom, ne pa i da se dijamanti i zlatomogu tamo naći. Da li vi sečete gajeve ucvetalog drveća u prolećeradi drva za loženje? Mi bismo se starali za te gajeve od ucvetalogkamena; ne bismo kopali. Sa brižnom veštinom, udar po udar – maliiver od stene i ne više, možda, za celi jedan marljiv dan – tako bismomogli da radimo i, kako godine prolaze, mi bismo otvorili noveputeve, i prikazali daleke odaje koje su još mračne, vidljive samo kaopraznina iza pukotina u steni. A svetla, Legolase! Mi bismo načinilisvetla, onakve svetiljke kakve su nekad blistale u Kazad-dumu; i,kad poželimo, razvejali bismo noć koja leži tamo otkad su ti bregovistvoreni, a kad poželimo počinak, pustili bismo noć da se vrati.«

»Uzbuđuješ me, Gimli«, reče Legolas. »Nikad ranije nisam te čuoda ovako govoriš. Skoro činiš da požalim što nisam video te pećine.Hajde! Sklopimo ovu pogodbu – ako se obojica vratimo bezbedno izopasnosti koje nas čekaju, putovaćemo neko vreme zajedno. Ti ćešposetiti Fangorn sa mnom, a onda ću ja ići s tobom da vidim Helmovponor.«

»To ne bi bio put za povratak koji bih ja odabrao«, reče Gimli. »Aliistrpeću Fangorn ako imam tvoje obećanje da ćeš se vratiti dopećina i podeliti njihova čudesa sa mnom.«

»Imaš moje obećanje«, reče Legolas. »Ali, avaj! Sada moramoostaviti za sobom i pećinu i šumu za neko vreme. Vidi! Stižemo dokraja drveća. Koliko je daleko do Izengarda, Gandalfe?«

»Oko petnaest liga, kako to vrane Sarumanove postižu«, rečeGandalf, »pet od ždrela Udoline ponora do gazova, i deset još odatledo kapija Izengarda. Ali mi nećemo prejahati sav taj put ove noći.«

»A kad dođemo tamo, šta ćemo videti?« zapita Gimli. »Ti moždaznaš, ali ja ne mogu da pogodim.«

»Ja ni sam ne znam zasigurno«, odgovori Čarobnjak. »Bio samtamo kad se smrkavalo juče, ali mnogo šta se moglo zbiti otada.Ipak, mislim, nećeš reći da je putovanje bilo uzaludno – ne, premdasu Svetlucave Pećine Aglaronda ostale za nama.«

Konačno družina prođe kroz drveće, i utvrdiše da su došli do dnaUdoline, gde se put od Helmovog ponora račvao idući na jednustranu istočno ka Edorasu a na drugu severno do gazova Izena. Kadsu izjahali ispod streha šume Legolas zastade i pogleda unazad sažaljenjem. Onda ispusti jedan iznenadni krik.

»Tamo su oči!« reče on. »Oči gledaju napolje iz senki granja!Nikad ranije nisam video takve oči.«

Ostali, iznenađeni njegovim krikom, zastadoše i okretoše se, aliLegolas pojaha nazad.

»Ne, ne!« zavika Gimli. »Čini kako ti je drago u svom ludilu, alipusti prvo mene da siđem s ovog konja! Ja ne želim da vidimnikakve oči!«

»Ostani, Legolase Zelenliste!« reče Gandalf. »Ne vraćaj se ušumu, ne još! Sad nije tvoje vreme.«

Dok je to govorio, iz drveća istupiše tri čudne prilike. Kao divovibili su one, dvanaest ili i više stopa u visinu; njihova snažna tela,čvrsta kao mlado drveće, izgledala su pokrivena odećom, ili sivom imrkom kožom, tesno pripijenom. Njihovi udovi behu dugi a šake suimale mnogo prstiju; kosa im je bila kruta a brade sivozelene kaomahovina. Oni su zurili upolje ozbiljnim očima, ali nisu gledali jahače:oči su im bile okrenute ka severu. Iznenada oni svoje duge šakeprineše ustima i izaslaše zvonke dozive, čiste kao tonovi roga alimuzikalnije i raznovrsnije. Tim dozivima stiže odgovor; okrenuvši seponovo, jahači videše druga stvorenja od istog soja kako prilazekrupnim koracima kroz travu. Oni su došli hitro sa severa, hod im jebio nalik na gacanje čaplje po držanju ali ne i po brzini, jer njihovenoge, u dugim koračajima, udarale su brže nego čapljina krila.Jahači zavikaše glasno u čudu, a neki položiše ruke na balčakemačeva.

»Ne treba vam nikakvog oružja«, reče Gandalf. »Ovo su samopastiri. Oni nisu neprijatelji; uistinu, mi se njih ne tičemo uopšte.«

Činilo se da je tako jer, dok je on govorio, visoka stvorenja, bezijednog pogleda na jahače, zađoše u šumu i iščezoše.

»Pastiri!« reče Teoden. »Gde su im krda? Šta su oni, Gandalfe?Jer očito je da tebi, u najmanju ruku, oni nisu strani.«

»Oni su pastiri drveća«, odgovori Gandalf. »Je li tako davno kakosi slušao priče pokraj vatre? Postoje deca u tvojoj zemlji koja bi, iziskrivljenih niti priča, mogla da izvuku odgovor na tvoje pitanje. Ti sivideo Ente, o kralju; Ente iz prašume Fangorn, koju ti na svom jezikuzoveš Entvud. Da li si mislio da je to ime dato iz zaludne mašte? Ne,Teodene, drugačije je to: za njih si ti tek prolazna priča; sve godineod Jorla Mladog do Teodena Starog od male su vrednosti za njih, asva dela tvoga doma tek sitnica.«

Kralj je ućutao. »Enti!« reče on najzad. »Iz senki legendepočinjem malčice da shvatam čudo drveća, mislim. Doživeo sam davidim čudne dane. Dugo smo se mi starali o svojim životinjama isvojim poljima, gradili kuće, kovali alatke, ili jahali daleko dapomognemo u ratovima Minas Tirita. I to smo nazivali životom Ljudi;tokom stvari sveta. Malo smo marili za ono što je ležalo izvangranica naše zemlje. Imamo pesme koje kazuju o tim stvarima, ali ihzaboravljamo, učeći njima samo decu, po nemarnom običaju. A sadasu te pesme sišle među nas iz čudnih mesta, i hodaju vidljive podsuncem.«

»Trebalo bi da budeš srećan, Teodene kralju«, reče Gandalf.»Jer nije sada ugrožen samo sićušni život Ljudi, nego i život ovihstvorova koje si ti smatrao predmetom legende. Ti nisi bezsaveznika, iako ih ne znaš.«

»A ipak, trebalo bi da budem i tužan«, reče Teoden. »Jer, kakogod se ratna sreća okrenula, zar se ne može okončati tako damnogo onog što je bilo divno i čudesno zauvek mine iz Srednjegsveta?«

»Može«, reče Gandalf. »Od zla Sauronovog ne može bitipotpunog isceljenja, niti se može učiniti kao da ga nije bilo. Ali takvidani su nam sudbina. Nastavimo sada putovanje koje smozapočeli!«

Družina skrete tad od udoline i šume i uhvati se puta premagazovima. Legolas ih je sledio oklevajući. Sunce je bilo zašlo, već je

utonulo za rub sveta, ali kad su izjahali iz senke bregova i pogledalina zapad ka Rohanskom prolazu nebo je još bilo crveno, i nekaplamteća svetlost bila je ispod oblaka koji su plovili. Tamne naspramnjega šestarile su i letele mnoge crnokrile ptice. Neke im minušeiznad glava sa žalobnim kricima, vraćajući se u svoje domove međustenama.

»Perad lešinarska bila je zaposlena oko bojnog polja«, rečeJomer.

Jahali su sada lakim korakom a tama siđe na ravnice oko njih.Spori mesec se ispe, rastao je prema punom, i u njegovoj hladnojsrebrnoj svetlosti zemlje pod bujnom travom dizale su se i spuštalekao široko sivo more. Jahali su nekih četiri sata od račvanja putevakada se primakoše gazovima. Duge kose spuštale su se hitro domesta gde se reka prostirala u kamenitim plićacima između visokihtravnatih terasa. Nošeno vetrom začuše zavijanje vukova. Srca suim bih teška pri sećanju na mnoge koji su pali u bici na ovom mestu.

Put utonu među travnate nasipe usecajući se kroz terase do ivicereke, i opet naviše na drugoj strani. Bila su tri reda ravnih kamenihnogostupa preko toka, a između njih gazovi za konje, koji su vodiliod obe obale do golog ostrvceta u sredini. Jahači pogledaše dole nate prelaze, i učiniše im se čudnim, jer gazovi uvek behu mesto punohuke i brbljanja vode na kamenju, a sada su bili tihi. Korito potoka jebilo skoro suvo; gola pustoš od oblutaka i sivog peska.

»Ovo je postalo jedno turobno mesto«, reče Jomer. »Kakva jeboljka spopala ovu reku? Mnoge lepe stvari je Saruman uništio; je lirazorio i izvore Izena?«

»Tako se čini«, reče Gandalf.»Avaj!« izusti Teoden. »Moramo li proći ovim putem, gde

strvožderi proždiru toliko dobrih Jahača od Marke?«»Ovo je naš put«, reče Gandalf. »Bolan je pad tvojih Ljudi, ali ćeš

videti da ih bar vuci iz planina ne proždiru. Nad svojim prijateljimaOrcima piruju oni: takvo je uistinu prijateljstvo njihovog soja. Hajde!«

Oni odjahaše dole do reke, a kad su stigli vuci prestadoše dazavijaju i odšunjaše se. Strah se spustio na njih kad su videliGandalfa na mesečini, i Senka, njegovog konja, gde sija kao srebro.Jahači pređoše do ostrvceta, a svetlucave oči motrile su ih sumornoiz senki obala.

»Gledajte!« reče Gandalf. »Prijatelji su delali ovde.«I oni videše da je u središtu ostrvceta zgomilana jedna humka,

okružena kamenjem i načičkana mnogim kopljima.»Ovde leže svi Ljudi od Marke koji su pali blizu ovog mesta«,

reče Gandalf.»Ovde neka i počivaju!« reče Jomer. »A kada njihova koplja

istrunu, i izjede ih rđa, neka bi njihova humka dugo još stajala ičuvala gazove Izena!«

»Je li i ovo tvoje delo, Gandalfe, prijatelju moj?« reče Teoden. »Tisi postigao mnogo za jedno veče i jednu noć!«

»Uz pomoć Senkovu – i drugih«, reče Gandalf. »Ja sam jahaobrzo i daleko. Ali tu, uz ovu humku, reći ću ovo tebi na utehu: mnogisu pali u bitkama Gazova, ali manje no što su to glasine pronele.Više ih je bilo raštrkano nego pobijeno; ja sam sakupio sve koje sammogao da nađem. Neke ljude sam poslao sa Grimboldom odZapadnog prevoja da se priključe Erkenbrandu. Neke sam uputio daobave ovaj ukop. Oni sad slede tvog zapovednika, Elfhelma. Ja samga poslao, sa mnogim Jahačima, za Edoras. Saruman je, znao sam,odaslao svu svoju silu protiv tebe; njegove sluge odvratile su se odsvih drugih poslova i otišle za Helmov ponor: izgledalo je da suzemlje ispražnjene, bez neprijatelja, a ipak sam se plašio da biJahači Kurjaka i pljačkaši mogli odjahati za Meduzeld, dok jenebranjen. Ali sada mislim da nema potrebe da se plašiš: naći ćešsvoj dom da dobrodošlicom pozdravi tvoj povratak.«

»I srećan ću biti da ga vidim ponovo«, reče Teoden, »premda ćeza kratko još, ne sumnjam u to, biti moj boravak tamo.«

Time družina reče zbogom ostrvu i humci, pređe preko reke, iispe se na suprotnu obalu. Potom odjahaše dalje, radosni štoostavljaju sumorne gazove. Dok su napredovali, zavijanje vukovaizbi nanovo.

Tu je jedan drevni drum vodio naniže, od Izengarda do prelaza.Deo puta on se držao uz reku, krivudajući s njom na istok, a onda nasever; ali konačno se odvrati od nje i pođe pravo prema kapijamaIzengarda, a ove su bile pod bokom planine na zapadu te doline,šesnaest milja ili više od njenog ždrela. Taj put su oni sledili, ali nisujahali njime, jer je zemlja pokraj njega bila čvrsta i ravna, prekrivenaza mnogo milja kratkim žilavim busenjem. Jahali su sada brže; do

ponoći, gazovi su bili skoro pet liga za njima. Onda stadoše,okončavajući svoje noćno putovanje, jer je kralj bio umoran. Dospelisu do podnožja Maglenih planina, i dugi ogranci Nan Kuruniraistegoše se naniže njima u susret. Tamna je ležala ta dolina prednjima, jer mesec je bio otišao na Zapad, i njegovu svetlost skrivali subregovi. Ali iz dubokih senki doline dizao se ogroman toranj od dimai pare; uspinjući se, uhvatio je zrake meseca koji je tonuo, irasprostro se u svetlucavim talasima, crnim i srebrnim, prekozvezdanog neba.

»Šta ti misliš o tome, Gandalfe?« zapita Aragorn. »Čovek birekao da čitava Čarobnjakova Dolina gori.«

»Neprestano je neki dim nad tom dolinom u ovim danima«, rečeJomer, »ali ja nikad ranije nisam video ništa nalik ovome. Ovo su prepare no dimovi. Saruman kuva neko đavolstvo da nas pozdravi.Možda on kuva sve vode Izena, i to je razlog što reka presušuje.«

»Možda«, reče Gandalf. »Sutra ćemo saznati šta on radi. Sadhajde da se odmorimo neko vreme, uzmognemo li.«

Ulogorili su se pokraj korita reke Izen; bilo je još tiho i pusto. Nekiod njih odspavali su malko. Ali kasno u noći osmatrači zavikaše, i svise izbudiše. Mesec je bio iščezao. Zvezde su sijale gore, ali preko tlaje gmizala neka tmina crnja od noći. S obe strane reke valjala se onaka njima, idući na sever.

»Ostanite gde ste!« reče Gandalf. »Ne izvlačite oružja! Čekajte! Ito će vas mimoići!«

Neka izmaglica okupi se oko njih. Gore je nekoliko zvezda jošslabašno svetlucalo, ali na obe strane podigoše se zidovi neprobojnetmine; oni su bili na jednom uskom putu između pokretnih tvrđava odsenki. Čuli su glasove, šaputanja i ječanja, i jedan beskonačnišuštavi uzdah; zemlja se tresla pod njima. Dugo su, činilo im se,sedeli i bili u strahu; ali konačno tmina i taj šum prođoše, i nestadošeizmeđu ogranaka planine.

Daleko na jugu, na Rogradu, usred noći su čuli neki silan zvuk,kao da je kakav vetar u dolini, i zemlja je drhtala, i svi su biliuplašeni, i niko se ne osmeli da izađe. A kad ujutru izađoše bili suzapanjeni, jer pobijeni Orci su nestali, i drveće takođe. Daleko dole,u Dolini Ponora, trava je bila zgnječena i ugažena, mrka, kao da sudžinovski pastiri napasali tu ogromna stada stoke; ali na milju ispod

jarka u zemlji je bila iskopana jedna grdna jama, a preko njekamenje nagomilano u breg. Ljudi su verovali da su Orci koje su onipobili tu pokopani, ali da li su i oni koji su umakli u šumu bili međunjima, to niko nije mogao da kaže, jer nijedan Čovek nikad nijekročio nogom na taj breg. Smrtni hum se on kasnije zvao, i nikakvatrava nije htela tu da raste. Ali čudna drveta nikada više nisu viđenau Dolini Ponora; vratila su se preko noći i otišla daleko do mračnihdolova Fangorna. Tako su se ona osvetila Orcima.

Kralj i njegova družina nisu više spavali te noći, ali nisu videli ničuli nikakvih čudnih stvari, osim jedne: glas reke pokraj njihodjednom se probudio. Začuo se nalet vode koja je jurila dole međukamenjem, a kada je to prošlo Izen je ponovo tekao i klobučao usvom koritu, kao što je činio uvek.

U zoru, oni se spremiše da produže put. Svetlost dođe, siva ibleda, i nisu videli izlazak sunca. Vazduh nad njima bio je težak odmagle, i na zemlji oko njih ležala je neka para. Išli su lagano, sadajašući drumom. Bio je širok i tvrd, i dobro održavan. Nejasno, krozmagle, mogli su da nazru dugi ogranak planina kako im se dižesleva. Zašli su u Nan Kurunir, Čarobnjakovu Dolinu. Bila je to jednazaklonjena dolina, otvorena samo ka jugu. Nekada je bila lepa izelena, i kroz nju je Izen tekao, već dubok i snažan i pre nego što jenašao ravnice; jer bio je hranjen mnogim izvorima i manjim potocimameđu tim kišom ispranim bregovima, i svuda oko njega je ležalaprijatna, plodna zemlja.

Nije tako bilo sada. Pod zidovima Izengarda još su se nalazilajutra koja su obrađivali robovi Sarumanovi; ali veći deo te dolinepostao je parlog od korova i trnja. Kupine su se vukle po tlu, ili sepentrale po žbunju i obali, i stvarale rutave pećine u kojima su sestanile male životinje. Nikakvo drveće nije tu raslo, ali među grubimtravama još su se mogli videti nagoreli i sekirom sasečeni panjevidrevnih šumaraka. Bila je to tužna zemlja, sad tiha, izuzevkamenitog glasanja brzih voda. Dimovi i isparenja dizali su se usumornim oblacima i šunjali se po udubljenjima. Jahači nisuprogovarali. Mnogi su sumnjali u srcu, pitajući se kakvom nesrećnomkraju vodi njihovo putovanje.

Pošto su jahali nekoliko milja, drum postade široka ulicapopločana ogromnim ravnim kamenovima, četvrtasto obrađenim i

vešto postavljenim; ni vlat trave nije se videla ni na jednom spoju.Duboki jarci, ispunjeni curkajućom vodom, protezali su mu se s obestrane. Iznenada, jedan visoki stub diže se pred njima. Bio je crn, ana njemu je ležao ogroman kamen, izrezan i obojen da sliči jednojdugoj Beloj šaki. Njen prst pokazivao je ka severu. Nedaleko sad,znali su, moraju biti kapije Izengarda, i srca su im bila teška, alinjihove oči nisu mogle da prodru kroz maglu.

Ispod ogranka planine, unutar Čarobnjakove Doline, tokomnebrojenih godina stajalo je to drevno mesto koje su Ljudi zvaliIzengard. Delom je on bio uobličen za stvaranja planina, ali silne suradove Ljudi od Zapadnih Strana obavljali tu od starine; a i Sarumanje tu boravio dugo, i nije bio zaludan.

Ovo je bio njegov oblik, dok je Saruman, smatran od mnogihvođom Čarobnjaka, bio na vrhuncu moći: jedan veliki prstenasti zidod kamena, poput visoke litice, izlazio je iz zaklona planinskog boka;od njega je polazio i opet mu se vraćao. Samo jedan ulaz bio jenačinjen u njemu; ogroman luk usečen u južnom zidu. Tu je krozcrnu stenu bio ukopan dug tunel, zatvoren s oba kraja moćnimvratnicama od gvožđa. One su bile tako načinjene, i uravnoteženena svojim grdnim šarkama, stubovima od čelika zarivenim u živikamen, da su se, kad su bila nezaprečena, mogla pokrenuti lakimpritiskom ruku, bešumno. Onaj koji bi prošao unutra i konačnoizašao iz tunela punog jeke, smotrio bi ravnicu; ogroman krug,ponešto izdubljen, poput ogromne plitke činije: milju je ona merila odivice do ivice. Nekad je bila zelena i puna drvoreda i šumarakavoćaka, natapana potocima koji su tekli sa planina u jedno jezero. Aliništa zeleno nije tu raslo za kasnijih dana Sarumanovih. Putevi su biliprekriveni kamenim pločama, tamnim i tvrdim; a pokraj njihovih ivica,umesto drveća, marširale su duge linije stubova; neki su bili odmermera, neki od bakra i gvožđa, povezani teškim lancima.

Mnogo je kuća tu bilo, i odaja, dvorana i prolaza, usečenih i poputtunela ukopanih u zid s njegove unutrašnje strane, tako da su čitavtaj otvoreni krug nadgledali bezbrojni prozori i tamna vrata. Hiljadesu mogle da žive tu; radnici, sluge, robovi, i ratnici s ogromnomzalihom oružja; kurjaci su bili hranjeni i držani u dubokim pećinama.Ravnica je takođe bila izrovana i raskopana. Okna su bila zarivena

duboko u zemlju; njihove gornje krajeve pokrivale su niske humke ikupole od kamena, pa je pri svetlosti meseca Prsten Izengardaizgledao kao groblje nemirnih mrtvaca. Jer tle je drhtalo. Okna su sespuštala mnogim nagibima i zavojitim stepenicama do pećinaduboko dole; tu je Saruman imao riznice, skladišta, oružnice,kovačnice, i ogromne topionice. Gvozdeni točkovi okretali su se tubez kraja, i čekići su gruvali. U noći, perjanice pare izlazile su izoduški, osvetljene odozdo crvenom svetlošću, ili plavom, iliotrovnozelenom.

Ka središtu su svi ti putevi vodili između svojih lanaca. Tu sedizala kula čudesnog oblika. Nju su oblikovali graditelji od starine štosu uglačali Prsten Izengarda, a ipak se činilo da ona nije načinjenaveštinom Ljudi nego iscepljena od kostiju zemlje u drevnoj mucibregova. Bila je ona vrh i ostrvo od stene, crna i blistava veoma:četiri moćna stuba od mnogostranog kamena spajala su se u jedan,ali pri vrhu su se oni otvarali u razjapljene rogove čiji vrhunci su bilioštri kao vrhovi kopalja, britkih ivica kao noževi. Između njih senalazio uzan prostor, a tamo, na podu od uglačanog kamenaispisanog čudnim znacima, čovek bi se našao na pet stotina stopaiznad ravnice. To je bio Ortank, tvrđava Sarumanova, čije je ime,namerom ili slučajem, imalo dvojako značenje; jer na vilovnjačkomjeziku orthanc znači Brdo Kandža, ali na jeziku Marke od starine jeznačilo Iskusna Misao.

Snažno i čudesno mesto bio je Izengard, i dugo je bio lep, i tu suveliki lordovi živeli, nadzornici Gondora na Zapadu, i mudri Ljudi kojisu posmatrali zvezde. Ali Saruman ga je lagano oblikovao premasvojim promenjenim ciljevima, i učinio ga boljim, kako je on mislio,varajući se – jer sve one veštine i lukavstva zbog kojih je napustiosvoju pređašnju mudrost, i koje je samoljubivo smatrao svojimvlastitim, poticale su iz Mordora; ono što je on načinio bilo jeništavno, samo jedna mala kopija, dečji model ili ropskopodražavanje one neizmerne tvrdinje, oružnice, tamnice, topionicesilne moći; podražavanje Barad-dura, te Crne kule koja nije trpelanikakvog suparnika, i smejala se laskanju čekajući svoje vreme,sigurna u svojoj oholosti i svojoj neizmernoj snazi.

Takva je bila tvrdinja Sarumanova po čuvenju iz davnina, jer zaživog pamćenja Ljudi od Rohana nisu prošli njene kapije, osim

možda ono malo njih, poput Crvjezika, koji su dolazili potajno, i nisugovorili nikome šta su videli.

Sad Gandalf odjaha do velikog stuba Šake, i prođe ga; a kad jeto učinio Jahači videše, na svoje čuđenje, da Šaka više ne izgledabela.

Bila je umrljana kao od skorene krvi; a gledajući pobliže, oniopaziše da su joj nokti crveni. Bezbrižno je Gandalf jahao dalje umaglu a oni su ga oklevajući pratili. Svuda oko njih sada su pokrajputa, kao da je tu bio iznenadan potop, ležale prostrane lokve vodeispunjavajući udubljenja, a potočići su točurali dole među kamenjem.

Konačno Gandalf stade i mahnu im rukom, i oni dođoše i videšeda su se pred njim magle razišle i da sija bleda sunčana svetlost.Čas podneva bio je prošao. Stigli su do vratnica Izengarda.

Ali te vratnice ležale su bačene i iskrivljene na zemlji. A svudunaokolo kamen, napukao i rascepljen u bezbrojne nazubljenecepke, bio je razbacan nadaleko i naširoko, ili nabacan na trošnehrpe. Veliki luk je još stajao, ali on se sada otvarao u jednu jamu bezkrova: tunel je bio razgolićen, a po njegovim liticama sličnimzidovima, sa obe strane, ogromne razderotine i prolomi bili suraskidani; vrhovi su im se pretvorili u prah. Da se Veliko more diglo ugnevu i sručilo na ta brda sa olujom, ni ono ne bi moglo da načiniveću pustoš.

Prsten iza toga bio je ispunjen vodom što se isparavala –klobučavi kotao po kome su se vukli i plovili ostaci od greda ibalvana, sanduka i buradi i polomljene opreme. Iskrivljeni i povijenistubovi dizali su rascepljene stabljike iznad vode, ali svi putevi bili supotopljeni. U daljini, činilo se upola zastrta dimom koji se uvijao,dizala se jedna ostrvska stena. Još tamna i visoka, neukroćenaolujom, stajala je kula Ortank. Blede vode pljuskale su oko njenihpodnožja.

Kralj i sva njegova družina sedeli su ćutke na konjima, u čudu štovide da je sila Sarumanova svrgnuta; ali kako, to nisu mogli dapogode. A tad oni skrenuše pogled prema lučnom prolazu iuništenim kapijama. Tu, u blizini, videli su veliku gomilu skršenogkamena, i odjednom postadoše svesni dva mala u sivo odevenastvora koji su se baškarili na njoj, jedva vidljivi među kamenjem.

Boce i činije i tanjiri bili su rasprostrti pokraj njih, kao da su upravodobro jeli i da se sada odmaraju od tog posla. Jedan kao da jeusnuo; drugi, prekrštenih nogu i s rukama pod glavom, oslanjao se ojedan slomljeni kamen i odašiljao iz usta duge pramičke i malekrugove oskudnog plavog dima.

Za časak su Teoden i Jomer i svi njegovi ljudi gledali u njih učudu. Usred svih razvalina Izengarda ovo im je izgledalo kaonajčudniji prizor. Ali, pre no što je kralj mogao da progovori, taj malistvor koji je ispuštao dim iznenada opazi da su oni tu, tihi na ivicimagle. On skoči. Izgledao je kao neki mlad Čovek, ili tome nalik,premda ne mnogo preko pola Čoveka po visini; njegova kosa odmrkih kovrdžavih vlasi bila je otkrivena, a imao je na sebi od putaumrljan ogrtač iste nijanse i oblika kakve su Gandalfovi saputnicinosili kad su dojahali u

Edoras. On se pokloni veoma duboko, položivši šaku na prsa.Onda, čineći se kao da ne primećuje Čarobnjaka i njegove prijatelje,okrete se Jomeru i kralju.

»Dobro došli, moji lordovi, u Izengard!« reče on. »Mi smo čuvarivratnica. Merjadok sin Saradokov je moje ime; a moj sadrug, koji je,avaj, savladan umorom«, tu on drugoga ubode stopalom, »jestePeregrin, sin Paladinov, od kuće Tuk. Daleko na Severu je naš dom.Lord Saruman je unutra; ali u ovom času je nasamo zatvoren sizvesnim Crvjezikom inače bi, nesumnjivo, bio ovde da dočeka takveugledne goste.«

»Nesumnjivo bi!« nasmeja se Gandalf. »A je li ti to Sarumannaredio da čuvaš njegova oštećena vrata, i motriš na dolazakgostiju, kad tvoja pažnja uspe da se odvoji od tanjira i boce?«

»Ne, dobri gospodine, ta stvar mu je promakla«, odgovori Veselivažno. »On je bio veoma zauzet. Naređenja su potekla odDrvobradog, koji je preuzeo upravljanje Izengardom. On mi jezapovedio da dočekam Lorda od Rohana prikladnim rečima. Ja samučinio najbolje što sam mogao.«

»A šta je s tvojim drugovima? Sta je sa Legolasom i sa mnom?«zavika Gimli, nesposoban da se dalje uzdržava. »Vi, hulje, vivunostope i vunoglave pobegulje! Na lep ste nas lov odvukli! Dvestotine liga kroz baruštinu i prašumu, bitku i smrt, da spasemo vas! A

nalazimo vas ovde gde se gosti te i lenčarite – i pušite! Pušite! Gdeste došli do trave, vi razbojnici? Tako mi čekića i klešta! Tako samiskidan između besa i veselja da, ako ne prsnem, biće čudo!«

»Govoriš i za mene, Gimli«, nasmeja se Legolas. »Premda bih japre da saznam kako su se domogli vina.«

»Jedno niste našli u svojoj poteri, a to su bistriji mozgovi«, rečePipin otvarajući jedno oko. »Ovde nas nalazite gde sedimo na poljupobede, sred haranja armija, a vi se pitate kako smo se domoglinekoliko pošteno zarađenih udobnosti!«

»Pošteno zarađenih?« reče Gimli. »Ne mogu da poverujem uto!«

Jahači se nasmejaše. »Ne može se sumnjati da smo svedocisusreta dragih prijatelja«, reče Teoden. »Dakle, ovo su oni izgubljeniiz tvoje družine, Gandalfe? Ovi su dani predodređeni da buduispunjeni čudima. Mnoga sam već video otkako sam napustio svojdom, a sada ovde, pred mojim očima, stoji još jedan od naroda izlegende. Nisu li ovo Polušani, koje neki među nama zovuHolbitlani?«

»Hobiti, ako ti je drago, gospodaru«, reče Pipin.»Hobiti?« reče Teoden. »Vaš jezik se čudno izmenio; ali to ime ni

tako ne zvuči neskladno. Hobiti! Istina je iznad svakoga glasa kojisam ja o vama čuo.«

Veseli se nakloni; i Pipin ustade i pokloni se duboko. »Ti siljubazan, gospodaru; ili se ja bar nadam da mogu tako da uzmemtvoje reči«, reče on. »A evo još jednog čuda! Ja sam lutao mnogimzemljama otkad sam napustio svoj dom, i nikada dosad nisam našaonarod koji zna ikakvu priču u vezi s Hobitima.«

»Moj narod došao je sa Severa pre mnogo vremena«, rečeTeoden. »Ali ja neću da te obmanjujem: mi ne znamo nikakvih pričao Hobitima. Sve što je rečeno među nama je da daleko, prekomnogih brda i reka, živi polušanski narod koji obitava u rupama upeščanim nanosima. Ali nema nikakvih legendi o njihovim delima, jerrečeno je da oni malo šta čine, i da izbegavaju pogled Ljudi, budućisposobni da nestanu dok trepneš, i da promene svoje glasove takoda podsećaju na zviždukanje ptica. Ali čini se da bi se i više mogloreći.«

»Moglo bi zaista, gospodaru«, reče Veseli.

»A jedno je«, reče Teoden, »ja nisam čuo da oni izbacuju dim izusta.«

»To nije iznenađujuće«, odgovori Veseli, »jer to je jedna umetnostkoju mi ne upražnjavamo više od nekoliko generacija. Beše toTobold Hornblouer, od Lonbotoma u Južnoj Četvrti, koji prvi uzgojipravu travu za lulu u svojim baštama, oko godine 1070, premanašem računanju. Kako je stari Tobi došao do te biljke...«

»Ti ne znaš u kakvoj si opasnosti, Teodene«, upade Gandalf.»Ovi Hobiti će sedeti na ivici propasti i raspravljati o zadovoljstvimatrpeze, ili sitnim poslovima svojih očeva, dedova i pradedova, iudaljenijih rođaka do devetog stepena, samo li ih ohrabrišneopravdanim strpljenjem. Neko drugo vreme bilo bi prikladnije zaistoriju pušenja. Gde je Drvobradi, Veseli?«

»Na istočnoj strani, verujem. On je otišao da popije koji gutljaj –čiste vode. Većina ostalih Enta su s njim, još zauzeti svojim radom –tamo preko.« Veseli mahnu rukom prema jezeru koje se isparavalo, ioni pogledaše tamo, i tad začuše udaljeno tandrkanje i čegrtanje kaoda se neki usov sručuje niz bok planine. Izdaleka dođe jedno huùm--hom, kao od rogova što se glasaju pobedonosno.

»Je li Ortank onda ostao nečuvan?« zapita Gandalf.»Tu je voda«, reče Veseli. »Ali Brzozrak, i neki drugi, motre ga.

Nije sve ove direke i stubove u ravnici Saruman usadio. Brzozrak je,ja mislim, pokraj stene, blizu podnožja stepeništa.«

»Da, jedan visok sivi Ent je tamo«, reče Legolas, »ali ruke su muopuštene, i stoji nepomično kao kakvo stablo-sa-kapije.«

»Prošlo je podne«, reče Gandalf, »a mi nismo jeli bar od ranogjutra. A ipak želim da vidim Drvobradog što je pre moguće. Nije li tiostavio nekakvu poruku, ili su je tanjir i boca izgnali iz tvog mozga?«

»On je ostavio jednu poruku«, reče Veseli, »i ja sam. išao katome, ali sam bio ometan mnogim drugim pitanjima. Imao sam dakažem da će Lord od Marke i Gandalf, ako hoće da odjašu dosevernog zida, naći Drvobradoga tamo, i on će ih dočekati. Mogaobih dodati da će oni tamo takođe naći i hranu od najbolje vrste, kojusu otkrile i probrale vaše ponizne sluge.« On se pokloni.

Gandalf se nasmeja. »To je već bolje!« reče on. »Pa, Teodene,hoćeš li da jašeš sa mnom da nađemo Drvobradog? Moramo ićinaokolo, ali to nije daleko. Kada vidiš Drvobradog, naučićeš mnogo.

Jer Drvobradi je Fangorn, i najstariji, i poglavar je Enta, i kadagovoriš s njim čućeš govor najstarijeg od svih živih stvorenja.«

»Ići ću s tobom«, reče Teoden. »Uzdravlje, moji Hobiti! Nekabismo se sastali ponovo u mom domu! Tamo ćete vi sedeti uz mene ipričaćete mi sve što vaša srca žele: dela vaših praotaca, dalekokoliko možete da ih računate; i govorićemo, takođe, o Toboldustarom i njegovom predanju o bilju. Uzdravlje!«

Hobiti se pokloniše duboko. »Dakle to je taj Kralj od Rohana!«reče Pipin poluglasno. »Zgodan stari momak. Veoma učtiv.«

Glava 9.

TRICE I KUČINE

Gandalf i kraljeva družina odjahaše, okrećući na sever dazaobiđu razorene zidove Izengarda. Ali Aragorn, Gimli i Legolasostadoše. Ostavivši Aroda i Hasufela da lutaju u potrazi za travom,oni posedaše pokraj Hobita.

»No, no! Lov je završen, i najzad se ponovo srećemo gde niko odnas nikad nije pomišljao da dođe«, reče Aragorn.

»A sada kad su Veliki otišli da raspravljaju o velikim stvarima«,reče Legolas, »lovci bi možda mogli da doznaju odgovore nasopstvene male zagonetke. Mi smo vam išli po tragu sve doprašume, ali ima još mnogo stvari o kojima bih ja voleo da saznamistinu.«

»I ima mnogo šta, takođe, što mi želimo da znamo o vama«, rečeVeseli. »Mi smo saznali ponešto od Drvobradog, onog starog Enta,ali to nije ni blizu dovoljno.«

»Sve u svoje vreme«, reče Legolas. »Mi smo bili lovci, i vi, kaoprvo, treba nama da date račun o sebi.«

»Ili kao drugo«, reče Gimli. »To bi bolje išlo posle kakvog obeda.Glava mi je bolna, a podne je prošlo. Vi, pobegulje, mogli biste nasobeštetiti sa nešto malo od tog plena o kome ste govorili. Hrana ipiće otplatili bi nešto od vašeg računa kod mene.«

»Onda ćete ih dobiti«, reče Pipin. »Hoćete li ih ovde ili u. većojudobnosti, u onome što je ostalo od Sarumanove stražare – tamopreko, ispod luka? Mi smo u cilju da držimo put na oku, moralimalčice na izlet ovde napolju.«

»Ako ne i manje«, reče Gimli. »Nego, ja neću ni u kakvu ork-kuću; niti ću dotaći meso Orka, ili ma šta što su oni žvalavili.«

»Mi ne bismo ni tražili da to činiš«, reče Veseli. »Nama je samimabilo dovoljno Orka da nam potraje za ceo život. Ali bilo je i mnogodrugog življa u Izengardu. Saruman je sačuvao dovoljno mudrosti da

ne veruje svojim Orcima. On je imao Ljude da mu čuvaju kapije:neke od njegovih najodanijih slugu, pretpostavljam. Kako bilo da bilo,oni su bili u milosti, i dobijali su dobre namirnice.«

»I travu-za-lulu?« zapita Gimli.»Ne, ne bih rekao«, Veseli se nasmeja. »Ali to je druga priča,

koja može čekati do posle zakuske.«»Pa hajde onda da odemo i prihvatimo se te zakuske«, reče

Patuljak.

Hobiti povedoše; prošli su ispod luka i došli do širokih vrata sleva, na vrhu jednog stepeništa. Ona su se otvarala pravo u jednuveliku odaju, sa drugim manjim vratima na suprotnom kraju, iognjištem i dimnjakom s jedne strane. Odaja je bila ukopana ukamenu i nekad je morala biti mračna jer su njeni prozori gledalisamo u tunel. Ali svetlost je sada prodirala kroz razoreni krov. Naognjištu je gorelo drvo.

»Naložio sam maličak vatre«, reče Pipin. »Ona nas jerazvedravala u maglama. Bilo je nešto svežnjeva drva unaokolo, avećina onog što smo mi mogli da nađemo bila je mokra. Ali silan jecug u ovom dimnjaku: on, izgleda, svrdla naviše kroz stenu i,srećom, nije zapušen. Vatra je zgodna stvar. Napraviću vam maloprepečenog hleba. Hleb je tri ili četiri dana star, bojim se.«

Aragorn i njegovi saputnici posedaše na jedan kraj dugog stola, aHobiti se izgubiše kroz jedna od unutrašnjih vrata.

»Ostava je tamo unutra, i iznad poplava, srećom«, reče Pipin kadsu se vratili natovareni zdelama, činijama, kupama, noževima, iraznovrsnom hranom.

»I ne treba da odvraćaš nos od hrane, majstore Gimli«, rečeVeseli. »Ovo nisu ork-trice, nego Ljud-hrana, kako je Drvobradi zove.Hoćete li vino ili pivo? Ima jedna bačva onamo unutra – sasvimmože da prođe. A ovo je prvorazredna usoljena svinjetina. Ili moguda vam odsečem koju krišku slanine i da ispržim, ako želite. Žao mije što nema nikakvog zeleniša: isporuke su bile prilično ometeneposlednjih nekoliko dana! Ne mogu vam ponuditi ništa da za tim ide,osim butera i meda za hleb. Jeste li zadovoljni?«

»Uistinu da«, reče Gimli. »Račun je vrlo smanjen.«

Trojica su ubrzo bila zauzeta obedom, a dva Hobita besramnosedoše i za drugo posluženje. »Moramo našim gostima pravitidruštvo«, rekoše oni.

»Vi ste puni učtivosti ovoga jutra«, nasmeja se Legolas. »Ali,možda biste, i da mi nismo stigli, već ponovo pravili društvo jedandrugome.«

»Može biti; i zašto ne?« reče Pipin. »Imali smo gadnu hranu sOrcima, i dovoljno malo danima pre toga. Davno je, rekao bih, kakosmo mogli da jedemo da nam srce bude zadovoljno.«

»Ne izgleda da vam je sve to nanelo ikakvu štetu«, reče Aragorn.»Uistinu, izgledate kao u cvetu zdravlja.«

»Da, uistinu da«, reče Gimli, gledajući ih od glave do pete prekovrha svoje kupe. »Šta, pa vaša je kosa dvared gušća i kovrdžavijaotkako smo se ono rastavili; a ja bih se zakleo da ste obojica iponešto izrasli, ako je to moguće za Hobite vašeg doba. OvajDrvobradi, u najmanju ruku, nije vas izgladneo.«

»Nije«, reče Veseli. »Ali Enti samo piju, a piće nije dovoljno da senamiriš. Napici Drvobradoga mogu biti hranljivi, ali osećaš potrebuza nečim čvrstim. A nije na odmet čak ni da se lembas nečimzameni.«

»Vi ste pili od voda Enta, je li?« upita Legolas. »Ah, onda, mislim,verovatno je da Gimlija oči ne varaju. Čudne su pesme bile pevane onapicima Fangorna.«

»Mnoge su se čudne priče pričale o toj zemlji«, reče Aragorn. »Janikad nisam ušao u nju. Hajde, recite mi više o njoj, i o Entima!«

»Enti«, reče Pipin. »Enti su – pa, Enti su svi različiti, kao jedno.Ali njihove oči, je li, njihove oči su vrlo čudne.« On pokuša da toiskaže u nekoliko spetljanih reči koje pređoše u tišinu. »Oh, dobro«,produži on, »vi ste već videli neke sa razdaljine – oni su videli vas, usvakom slučaju, i dojavili da ste na putu – i videćete i mnoge druge,računam, pre no što odete odavde. Morate stvoriti sopstvenepredstave.«

»No, no!« reče Gimli. »Mi počinjemo tu priču u sredini. Ja bihvoleo jednu priču u ispravnom poretku, počevši od onog čudnogdana kada se naša družba raspala.«

»Dobićeš je, bude li vremena«, reče Veseli. »Ali, prvo – ako stezavršili s jelom – napunićete svoje lule, i zapalićete. A onda neko

vreme možemo da se pretvaramo da smo svi opet u bezbednostitamo nazad u Briju, ili u Rivendalu.«

On iznese jednu malu kožnu kesu punu duvana. »Imamo ga nagomile«, reče on, »i, kad krenemo, možete svi da spakujete kolikogod želite. Obavili smo nešto spasilačkog posla ovoga jutra, Pipin ija’. Ima mnogo stvari što plove naokolo. Pipin je bio taj koji je našaodva mala bureta, nanesena gore iz nekog podruma ili skladišta,računam. Kada smo ih otvorili, našli smo da su puni ovoga: trava-za-lulu, fina kako samo poželeti možeš, i sasvim nepokvarena.«

Gimli uze malo, protrlja među dlanovima, i pomirisa. »Dobro je naopip, i miriše dobro«, reče on.

»To i jeste dobro!« reče Veseli. »Moj dragi Gimli, to jeLonbotomski list! Bili su Hornblouerovi žigovi na burićima, očito kaoočiglednost sama. Kako je to dospelo ovamo ne mogu da zamislim.Za Sarumanovu privatnu upotrebu, pretpostavljam. Nikad nisamznao da to odlazi tako daleko. Ali sada zgodno dolazi?«

»Bi došlo«, reče Gimli, »da imam lulu što ide uz to. Avaj, ja sammoju izgubio u Moriji, ili ranije. Zar nema nikakve lule u svem vašemplenu?«

»Ne, bojim se da nema«, reče Veseli. »Mi nismo našli nijednu,čak ni ovde u stražarama. Saruman je čuvao ovu poslasticu za sebe,izgleda. A ne smatram da će biti od kakve vajde kucati na vrataOrtanka da zamolimo za koju lulu od njega! Moraćemo da delimolule, kako to dobri prijatelji čine kad su u škripcu.«

»Samo pola trenutka!« reče Pipin. On uvuče šaku ispod svogkratkog kaputa, i izvuče jednu malu meku kesu na remenu. »Jačuvam jedno dva blaga do same kože, dragocena mi kao Prstenovi.Evo jednog: moja stara drvena lula. A evo i drugog: jednaneupotrebljavana. Nosio sam je dugo, premda ne znam zašto.Nikada nisam očekivao da na ovom putovanju nađem ikakvu travu-za-lulu kad se moja sopstvena potroši. Ali sad dolazi zgodno, poslesvega.« On podiže jednu malu lulu sa širokom spljoštenom glavom idade je Gimliju. »Da li ovo sređuje račun među nama?« reče on.

»Sređuje ga?« zavika Gimli. »Krajnje plemeniti Hobite, to meostavlja duboko u dugu prema tebi.«

»Dobro, ja idem nazad na otvoren vazduh, da vidim šta vetar inebo rade!« reče Legolas.

»Mi ćemo s tobom«, reče Aragorn.Oni izađoše i posedaše na nagomilano kamenje ispred kapije.

Sad su mogli da vide daleko niz dolinu; magle su se dizale i plovile udaljinu na povetarcu.

»Hajde sad da se opustimo malo ovde!« reče Aragorn. »Mi ćemosedeti na ivici propasti i pričati, kako Gandalf kaže, dok je on zauzetdrugde. Osećam neki umor kakav sam retko osetio ranije.« On obavisivi ogrtač oko sebe, sakrivajući svoju verižnu košulju, i ispruži dugenoge. Onda se zavali i posla sa usana jedan tanak potočić dima.

»Gle!« reče Pipin. »Strajder Šumar se vratio!«»On nikad nije bio odsutan«, reče Aragorn. »Ja sam i Strajder i

Dunadan, i pripadam podjednako Gondoru i Severu.«

Pušili su u tišini neko vreme, a sunce ih je obasjavaloprosijavajući ukoso u dolinu između belih oblaka visoko na zapadu.Legolas je ležao mirno gledajući naviše u sunce i nebo nepomičnimočima, i pevajući tiho za sebe. Konačno sede. »Hajde sad!« reče on.»Vreme odmiče i magle se razvejavaju, ili bi se razvejale da se vi,čudni svete, niste umotali u dim. Šta je s tom pričom?«

»Pa, moja priča počinje buđenjem u tami i nalaženjem menesamoga sveg uvezanog u jednom ork-logoru«, reče Pipin. »Čekaj davidim, šta je danas?«

»Peti mart po Okružnom računanju«, reče Aragorn. Pipin izvedeneka izračunavanja na prstima. »Pre samo devet dana!« reče on.3»Izgleda kao godina otkad smo bili uhvaćeni. Pa, mada je pola odtoga kao neki rđav san, ja računam da su usledila tri veoma užasnadana. Veseli će me ispraviti ako zaboravim išta važno: ja ne ulazim upojedinosti: bičeve i štroku i smrad i sve to; to je nepodnošljivopamtiti.« S tim rečima on zaroni u jedan izveštaj o Boromirovojposlednjoj borbi i ork-maršu od Emin Muila do Prašume. Drugi suklimali glavom kad su različite pojedinosti bile uklopljene u njihovanagađanja.

»Ovde su neka blaga koja ste pustili da vam ispadnu«, rečeAragorn. »Radovaćete se da ih povratite.« On olabavi opasač podogrtačem i izvuče iz njega dva noža u kanijama.

»No!« reče Veseli. »Nikad nisam očekivao da ih vidim ponovo!Obeležio sam nekoliko Orka svojim; ali Jugluk ih je uzeo od nas.

Kako je samo buljio! Isprva sam mislio da će me probosti, ali on jeodbacio te stvari kao da ga peku.«

»A ovde je takođe i tvoja kopča, Pipine«, reče Aragorn. »Ja samje čuvao, jer to je veoma dragocena stvar.«

»Znam«, reče Pipin. »Bilo je mučenje baciti je; ali šta sam drugomogao da učinim?«

»Ništa drugo«, odgovori Aragorn. »Onaj ko ne može da baciblago u nuždi, u okovima je. Ti si postupio ispravno.«

»Ono sečenje veza na rukama, to je bio pametan rad!« rečeGimli. »Sreća te je tu poslužila; ali ti si ščepao svoju sreću obemarukama, moglo bi se reći.«

»I postavio nam lepu zagonetku«, reče Legolas. »Ja sam sepitao da vam nisu izrasla krila.« ,

»Na nesreću, nisu«, reče Pipin. »Ali vi niste znali o Grišnaku.«On uzdrhta i zaćuta, prepuštajući Veselom da priča o onimposlednjim strašnim trenucima: pipavim šakama, vrelom dahu, iužasnoj snazi Grišnakovih dlakavih ruku.

»Sve ovo o tim Orcima iz Barad-dura, Lugburca, kako ga onizovu, uznemirava me«, reče Aragorn. »Mračni Gospodar već je znaopreviše, i njegove sluge takođe; a Grišnak je očevidno poslaonekakvu poruku preko reke posle te zavade. Crveno Oko će gledatiprema Izengardu. Ali Saruman je, u svakom slučaju, u procepucepanice koju je sam rascepio.«

»Da, koja god strana da pobedi, njegovi izgledi su jadni«, rečeVeseli. »Stvari su počele da idu naopako po njega od trenutka kadsu njegovi Orci kročili nogom u Rohan.«

»Uhvatili smo jedan pogled na tog starog razbojnika, ili bar takoGandalf nagoveštava«, reče Gimli. »Na rubu Prašume.«

»Kad je to bilo?« zapita Pipin.»Pre pet noći«, reče Aragorn.»Čekaj da vidim«, reče Veseli, »pre pet noći – sad dolazimo na

jedan deo ove priče o kome vi ne znate ništa. Mi smo sreliDrvobradog onog jutra posle bitke; a te noći bili smo u Izvorani,jednoj od njegovih ent-kuća. Sledećeg jutra otišli smo na Entskup, tojest na sastanak Enta, nešto najčudnije što sam ikad u životu video.To je traja lo ceo taj dan, i sledeći, a mi smo proveli noć sa jednimEntom zvanim Brzozrak. A onda, kasno popodne, trećeg dana

njihovog skupa, Enti su iznenada eksplodirali. To je bilozaprepašćujuće. Prašuma se osećala na napetost kao da se oluja sagrmljavinom krčkala u njoj; onda je to sve odjednom eksplodiralo.Voleo bih da ste mogli da čujete njihovu pesmu dok su marširali.«

»Da je Saruman to čuo, on bi bio na sto milja daleko do sada,makar morao da trči na sopstvenim nogama«, reče Pipin.

Nek Izengard, tvrdi Izengard, je kamen-leden, jalov poput kostisprane,U rat, u rat, u rat nek se krene, da skrsimo kapije, da lomimostene!

»Bilo je još veoma mnogo. Veliki deo te pesme nije imao nikakvihreči, i bio je kao muzika rogova i bubnjeva. To je bilo veomauzbudljivo. Ali ja sam mislio da je to samo marševska muzika i ništaviše, samo jedna pesma – dok nisam stigao ovamo. Sad znamviše.«

»Sišli smo preko poslednjeg grebena u Nan Kurunir, pošto je noćpala«, nastavi Veseli. »To je bio trenutak kad sam prvi put imaoosećaj da se i sama Prašuma kreće iza nas. Mislio sam da sanjamjedan entovski san, ali i Pipin je to uočio. Bili smo obojica preplašeni,ali nismo iznašli više o tome; tek kasnije.

»Bili su to Hvorni, odnosno tako ih Enti zovu na ’kratkom jeziku’.Drvobradi neće da kaže mnogo o njima, ali ja mislim da su to Entikoji su postali skoro kao drveće, bar naizgled. Oni stoje tu i tamo, ušumi ili pod njenim strehama, tihi, motreći beskrajno na drveće;duboko u najmračnijim udolinama ima ih na stotine i stotine, držim.

»Neka ogromna moć je u njima, a izgledaju sposobni da seumotaju u senku: teško je videti ih kako se kreću. Ali oni to čine.Mogu da se kreću veoma brzo kad su gnevni. Stojiš nepomično,posmatrajući vremenske prilike može biti, ili slušajući šuštanje vetra,i onda odjednom nađeš da si u sredini nekakve šume s velikimpipavim drvetima svud oko tebe. Oni još imaju glasove, i mogu dagovore s Entima – to je razlog što ih nazivaju Hvornima, kažeDrvobradi – ali oni su postali nastrani i divlji. Opasni. Ja bih se plašioda ih susretnem kad ne bi bilo istinskih Enta naokolo da paze nanjih.

»No, u toj ranoj noći mi smo se privukli niz jednu dugu jarugu ugornjem delu Čarobnjakove doline; Enti sa svim svojim šuškavimHvornima straga. Mi nismo mogli da ih vidimo, naravno, ali savvazduh bio je pun škriputanja. Bila je veoma mračna, oblačna noć.Oni su se kretali velikom brzinom čim su ostavili bregove, i stvaralisu šum kao vetar koji nasrće. Mesec se nije pojavio kroz oblake, i nedugo posle ponoći stekla se jedna visoka šuma svud oko severnestrane Izengarda. Nije bilo nikakvog traga od neprijatelja, niti povikastraže. Jedno je svetio sijalo s nekog visokog prozora u kuli, to je bilosve.

»Drvobradi i još nekoliko Enta privlačili su se dalje, do samogvidika velikih kapija. Pipin i ja bili smo s njim. Mi smo sedeli naramenima Drvobradog, i osećao sam neku drhtavu napetost unjemu. Ali čak i kad su razjareni, Enti umeju da budu veoma opreznii strpljivi. Oni su stajali nepomični kao srezani kamenovi, dišući islušajući.

»Odjednom nastade strahovito komešanje. Trube zakreštaše izidovi Izengarda odjeknuše. Mi smo mislili da smo otkriveni i da ćebitka početi. Ali ništa od toga. Svi Sarumanovi odlazili su u maršu.Ne znam mnogo o ovom ratu, ili o Konjanicima Rohanskim, aliSaruman kao da je bio naumio da jednim konačnim udarcemdokrajči kralja i sve njegove Ljude. On je ispraznio Izengard. Ja samvideo neprijatelja gde ide: beskrajne kolone Orka u maršu; i njihovečete koje su jahale ogromne vukove. A bili su tu i bataljoni Ljudi.Mnogi od njih nosili su baklje, i u toj svetlosti mogao sam da im vidimlica. Najveći deo njih bili su obični Ljudi, prilično visoki i tamnokosi imrgodni, ali ne izuzetno zlog izgleda. Ali bilo je drugih koji suizgledali jezivo: čovečje visine, ali sa baučkim licima, nezdrave boje,zlobnog pogleda, škiljavi. Znate, podsetili su me odmah na onogajužnjaka u Briju; samo on nije bio tako očigledno orkolik kao većinaovih.«

»I ja sam pomislio na njega«, reče Aragorn. »Imali smo mnogimaod tih Poluorka da se pozabavimo u Helmovom ponoru. Sad izgledaočito da je taj Južnjak bio uhoda Sarumanova; ali da li je radio saCrnim Jahačima ili samo za Sarumana, ne znam. Teško je s timopakim svetom znati kad su u savezu, a kada podvaljuju jednidrugima.«

»Pa, od svih sorti skupa, tu mora da je bilo deset hiljada, unajmanju ruku«, reče Veseli. »Utrošili su čitav sat da izađu iz kapija.Neki su otišli dole niz drum ka gazovima, a neki se okrenuli i otišli naistok. Jedan most je bio izgrađen tamo dole, na oko milju daleko,gde reka teče kroz veoma duboko korito. Mogli biste ga videti sada,ako ustanete. Svi su oni pevali grubim glasovima, i smejali se, dižućigroznu buku. Ja sam pomislio da stvari izgledaju veoma mračno zaRohan. Ali Drvobradi se nije micao. On je kazao: ’Moj posao sIzengardom noćas su, stena i kamen.’

»Ali, mada nisam mogao da vidim šta se dešava u toj pomrčini,verujem da su Hvorni počeli da se kreću ka jugu čim su kapije bileponovo zatvorene. Njihov je posao bio s Orcima, mislim. Oni su bilidaleko dole u dolini, ujutru; ili je, bar, tamo bila neka senka kroz kojuse nije moglo videti.

»Čim je Saruman otposlao celu svoju armiju, došao je red nanas. Drvobradi nas je spustio, otišao do kapija, i počeo da treska ovratnice dozivajući Sarumana. Nije bilo nikakvog odgovora osimstrela i kamenja sa zidova. Ali strele nisu ni od kakve koristi protivEnta. One ih povrede, naravno, i razbesne ih: kao peckave muve. Alijedan Ent može biti načičkan ork-strelama kao jastuče za igle, a dane zadobije nikakvu ozbiljnu povredu. Njih je, prvo, nemogućeotrovati, a njihova je koža, izgleda, veoma debela, i tvrđa od kore.Potreban je veoma težak udarac sekirom da ih ozbiljno rani. Oni nevole sekire. Ali trebalo bi da bude silno mnogo sekiraša na jednogEnta. Čovek koji zaseče jednom po Entu nikad ne dobija priliku zadrugi udarac. Jedan udarac Ent-pesnice gužva gvožđe kao tanaklim.

»Kad je Drvobradi imao nekoliko strela na sebi počeo je da sezagreva, da postaje izrazito ’ishitren’, kako bi on rekao. Ispustio jejedno grdno huum-hom, i još tuce Enta je došlo krupnim koracimagore. Srdit Ent je zastrašujući. Prsti njihovih ruku i nogu samo sepripiju za stenu i kidaju je kao koricu hleba. Bilo je to kao daposmatraš rad ogromnih korenova drveća u stotinu godina, svesabijeno u nekoliko trenutaka.

»Oni su gurali, vukli, kidali, tresli, i treskali; i klang-bang, tras--škrip, za pet minuta te grdne kapije naprosto su ležale urazvalinama, a neki su već počinjali da raskopavaju zidove, kao

zečevi u peščanoj jami. Ja ne znam šta je Saruman mislio da sedogađa, ali, kako god bilo, on nije znao šta mu tu valja činiti. Njegovočarobništvo je, mora biti, opadalo u poslednje vreme, razume se, alija mislim da on ni inače nema mnogo petlje, ne mnogo običnehrabrosti, sam u škripcu, bez gomile robova, i mašina, i tih stvari,ako razumeš šta hoću da kažem. Veoma je različit od starogGandalfa. Pitam se, nije li njegova slava bila sve vreme većinompripisiva njegovoj promućurnosti da se smesti u Izengardu.«

»Ne«, reče Aragorn. »Nekad je on bio tako veliki kako ga jenjegova slava predstavljala. Znanje mu je bilo duboko, a njegoveruke čudesno vešte; i imao je moć nad svestima drugih. Mudre jemogao da ubedi, a manji svet da zastraši. Tu moć on sigurno jošdrži. Nema ih mnogo u Srednjem svetu za koje bih ja rekao da subezbedni ostavljeni da nasamo razgovaraju s njim, čak i sada kad jepretrpeo poraz. Gandalf, Elrond, i Galadrijela, možda, sad kad jenjegova pokvarenost ogoljena, ali veoma malo drugih.«

»Enti su bezbedni«, reče Pipin. »On im je, čini se, u jednomvremenu bio podišao, ali nikad ponovo. A kako god bilo, on ih nijerazumeo, i načinio je ogromnu grešku što je njih ispustio iz svojihproračuna. Nije imao nikakav plan za njih, a nije bilo vremena da seneki sačini kad su oni već prionuli na posao. Čim je naš napadpočeo, ono nekoliko preostalih štakora u Izengardu stalo je da kidakroz svaku rupu koju bi Enti načinili. Enti su pustili Ljude da idu,pošto su ih ispitali; dva ili tri tuceta samo, dole na ovom kraju. Nedržim da je mnogo ork-življa ma koje veličine uteklo. Ne od Hvorna:bila je šuma od njih svud oko Izengarda do tog vremena, isto kao ionih koji su otišli niz dolinu.

»Kada su Enti pretvorili veliki deo južnih zidova u smeće, a onošto je još preostalo od njegovih klisnulo ili ga napustilo, Saruman jepobegao u panici. On je, izgleda, bio na kapijama kada smo mi stigli:računam da je došao da posmatra svoju krasnu armiju kako marširanapolje. Kada su se Enti probili unutra, on je užurbano otišao. Nisuga opazili isprva. Ali noć se bila rastvorila, i bilo je silne svetlostizvezda, sasvim dovoljno da Enti vide pri njoj, i iznenada Brzozrakispusti krik: Drvoubica, drvoubica! Brzozrak je jedan blag stvor, aliutoliko žešće mrzi Sarumana: njegov narod propatio je surovo odsekira Orka. Skočio je dole na stazu sa unutrašnje kapije, a on može

da se kreće kao vetar kad je razjaren. Tamo je neka bleda prilikažurno odlazila u senke stubova, i uz njih, i bila je skoro doseglastepenice ka vratima kule. Ali to je bilo za dlaku. Brzozrak se nadaoza Sarumanom tako žestoko da su ga samo stepenik ili dva delili odhvatanja i davljenja kad je klisnuo unutra kroz ta vrata.

»Kad se Saruman našao u bezbednosti u Ortanku, ubrzo jepustio nešto od svoje dragocene mašinerije u pogon. Do togvremena bilo je već mnogo Enta u samom Izengardu: neki su pratiliBrzozraka, a drugi su prodrli unutra sa severa i istoka; oni su krstariliunaokolo i pravili silnu štetu. Iznenada izbiše vatre i odvratni dimovi:oduške i okna preko cele ravnice počeše da šikljaju i rigaju. Neki odEnta bili su opaljeni i u plikovima. Jedan od njih, Bukvakost mislimda se zvao, bio je zahvaćen nekom raspršenom tečnom vatrom iizgoreo je kao buktinja: jeziv prizor.

»To ih je nagnalo u ludilo. Ja sam mislio da su bili stvarnopodbodeni ranije, ali grešio sam. Video sam konačno na šta to liči.To je bilo zapanjujuće. Oni su urlali i grmeli i trubili dok kamenje nijepočelo da puca i pada već od pukog njihovog zvuka. Veseli i ja ležalismo na zemlji i začepili ogrtačima uši. Okolo-naokolo stene OrtankaEnti su išli jureći i besneći kao urlajući vihor; lomili su stubove isurvavali usove gromada niz okna, bacajući grdno komade kamenau vazduh kao lišće. Kula je bila u središtu zakovitlanog vihora. Videosam gvozdene direke i komade zidina kako lete kao raketestotinama stopa i rasprskavaju se o prozore Ortanka. Ali Drvobradi jesačuvao hladnokrvnost. On nije imao nikakve opekotine, srećom.Nije želeo da se njegov narod povredi u svojoj jarosti, i nije želeo daSaruman izmakne kroz neku rupu u toj pometnji. Mnogi Enti bacalisu se na Ortank- -stenu, ali ona ih je nadvladala. Veoma je glatka itvrda. Neka je čarolija u njoj, može biti; starija i jača od Sarumanove.Kako bilo da bilo, nisu mogli da se uhvate za nju, ili da načine u njojnapuklinu, a udarali su se i ranjavali o nju.

»Tako Drvobradi izađe u krug i povika. Njegov silni glas diže senad svom tom bukom. Nasta mrtva tišina, odjednom. U njoj začusmoneki kreštav smeh s jednog visokog prozora na kuli. To je imaločudno dejstvo na Ente. Bili su uzavreli, a sad postadoše hladni,okrutni kao led, i tihi. Ostavili su ravnicu i okupili se okoDrvobradoga, stojeći sasvim nepomično. On im je govorio zakratko

na njihovom jeziku; ja mislim da im je saopštio neki plan koji jesačinio u svojoj staroj glavi još mnogo ranije. Potom se oni prostotiho utopiše u sivu svetlost u daljini. Dan se rađao u to vreme.

»Obezbedili su motrenje na kulu, verujem, ali osmatrači su bilitako dobro skriveni u senkama, i držali se tako nepomično, da janisam mogao da ih vidim. Ostali odoše dalje na sever. Celog togdana bili su zauzeti, izvan vidika. Veći deo vremena ostali smoprepušteni sebi. Bio je to jedan sumoran dan, i mi smo malčice lutaliunaokolo, mada smo se, koliko god smo to mogli, držali vanvidokruga prozora Ortanka: oni su zurili u nas tako preteći. Dobardeo tog vremena proveli smo tražeći štogod za jelo. I još smo sedeli ipričali, pitajući se šta se dešava tamo na jugu, u Rohanu, i šta je bilosa ostalima iz naše Družine. Svaki čas čuli bismo u daljini čeketanje ipad kamena, i nekakvo gruvanje gde odjekuje u brdima.

»To posle podne obišli smo taj krug, i otišli da osmotrimo šta sedešava. Bila je jedna velika senovita šuma Hvorna pri vrhu doline, ijoš jedna oko severnog zida. Nismo se usudili da priđemo. Ali čuo senekakav rascepljujući, rastržući zvuk od rada unutra. Enti i Hvorni sukopali ogromne jame i rovove, i pravili velike rezervoare i brane,okupljajući sve vode Izena i svakog drugog izvora i potoka koji sumogli da nađu. Ostavili smo ih da se time bave.

»U sumrak, Drvobradi se vratio do kapije. Mrmljao je i grmeo zasebe i izgledao je zadovoljan. Stajao je i protegao svoje ogromneruke dišući duboko. Ja sam ga upitao da li je umoran.

»’Umoran?’ reče on. ’Umoran? Pa, ne, ne umoran, nego ukočen.Potreban mi je dobar gutljaj Entvoša. Radili smo naporno; obavilismo više kamen-pucanja i zemljogrižnje danas nego što učinismo zamnogu dugu godinu ranije. Ali to je skoro završeno. Kada noćpadne, nemojte se zadržavati blizu ove kapije, ili u starom tunelu!Voda može probiti – a to će biti prljava voda neko vreme, dok se svaprljavština Sarumanova ne spere. Onda Izen može ponovo da tečečist.’ Tu on stade da ruši još nešto malo od zidova, na neki nehajannačin, tek koliko da se zabavi.

»Mi smo se baš pitali kad će biti bezbedno da se legne i odspavamalko, kad se zbi nešto čudnije od svega. Začu se zvuk kao odnekog jahača koji hitro dolazi putem. Veseli i ja smo ležali tiho, aDrvobradi se sakrio u senke ispod luka. Iznenada jedan ogroman

konj se ispe, kao blesak srebra. Bilo je već tamno, ali mogao samjasno da vidim jahačevo lice: činilo se da sija, a sva njegova odećabila je bela. Ja sam samo seo, blenući, otvorenih usta. Pokušao samda zovnem, i nisam mogao.

»Nije bilo nikakve potrebe. On zastade baš pokraj nas i pogledananiže. ’Gandalf’ rekoh ja konačno, ali glas mi je bio samo šapat. Jeli on rekao: ’Zdravo, Pipine! Ovo je jedno prijatno iznenađenje!’? Ne,nikako! On reče: ’Ustaj, lakrdijašu jedan od Tuka! Gde je, za imečuda, u svim ovim ruševinama Drvobradi? Hoću njega. Brzo!’

»Drvobradi je čuo njegov glas i odmah izašao iz senki, i zbi se tujedan čudan susret. Ja sam bio iznenađen zato što nijedan od njihuopšte nije izgledao iznenađen. Gandalf je očito očekivao da nađeDrvobradoga tu; a Drvobradi skoro kao da je namerno tumaraonaokolo blizu kapija da bi ga sreo. A ipak, mi smo rekli tom staromEntu sve o Moriji. Ali onda sam se setio čudnog pogleda koji nam jeuputio u to vreme. Mogu samo pretpostaviti da je već bio videoGandalfa, ili imao neke novosti o njemu, ali nije hteo ništa da kaženabrzinu. žNe budi brzoplet’ njegov je moto; ali niko, čak niVilovnjaci, neće da kažu mnogo o Gandalfovim kretanjima kada onnije tu:

»’Huum! Gandalf!’ reče Drvobradi. ’Radostan sam što si došao.Drvo i vodu, stoku i kamen, to ja mogu da savladam; ali ima jedanČarobnjak da se ukroti ovde.’

»’Drvobradi’, rekao je Gandalf. ’Treba mi tvoja pomoć. Ti si učiniomnogo, ali meni je potrebno više. Ja imam oko deset hiljada Orka daukrotim.’

»Onda ova dvojica odoše, pa su obavili većanje u nekomzakutku. To mora da se činilo veoma brzopleto Drvobradome, jerGandalf je bio u grdnoj žurbi, i već je govorio silnom brzinom pre nošto su izašli van dometa sluha. Izbivali su samo nekoliko minuta,možda četvrt časa. Onda se Gandalf vrati k nama, i izgledao je kaoda mu je laknulo, skoro veselo. Jeste rekao da je zadovoljan što nasvidi, tada.

»’Ali, Gandalfe’, povikao sam ja, ’gde si bio? I jesi li video ostale?’»’Gde god da sam bio, vratio sam se’, odgovori on na čistgandalfovski način. ’Da, video sam neke od ostalih. Ali novostimoraju čekati. Ovo je jedna opasna noć, i ja moram jahati brzo. No

zora može biti vedrija, i, ako tako bude, srešćemo se ponovo. Pazitena sebe, i držite se podalje od Ortanka. Zbogom!’

»Drvobradi je bio veoma zamišljen pošto je Gandalf otišao.Očigledno je saznao mnogo za kratko vreme i vario je to. Onpogleda u nas i reče: ’Hm, pa, nalazim da vi niste tako brzopletnarod kako sam mislio. Vi ste rekli mnogo manje nego što ste mogli,i ne više nego što treba. Hm, ovo je jedno breme novosti i tu greškenema! Pa, sad Drvobradi mora da se uposli ponovo.’

»Pre nego što je otišao izvukli smo nešto novosti od njega, i tonešto nas nije ni malo razgalilo. Ali u tom trenutku razmišljali smoviše o vama trojici nego o Frodu i Semu, ili o jadnom Boromiru. Jeruhvatili smo bili da jedna velika bitka teče, ili će uskoro, i da ste vi unjoj, i može se desiti da nikad iz nje ne izađete.

»’Hvorni će pomoći’, rekao je Drvobradi. Onda je otišao i mi ganismo ponovo videli do ovoga jutra.

»Bila je duboka noć. Ležali smo na vrhu jedne gomile kamenja inismo mogli da vidimo ništa izvan nje. Magla ili senke pomračile susve kao neki ogroman pokrivač svud oko nas. Vazduh je izgledaovruć i težak, i bio je pun šuškanja, škriputanja i mrmorenja kao odglasova u prolazu. Mislim da je to još na stotine Hvorna moraloprolaziti pokraj nas, da pomognu u boju. Kasnije je bila silnagrmljavina onamo ka jugu, i sevanje munja daleko preko Rohana.Svaki čas su se videli planinski šiljci, miljama i miljama daleko, kakoiznenadno izbijaju, crni i beli, i onda nestaju. A iza nas su bili zvucipoput grmljavine u brdima, ali drugačiji. Povremeno je čitava dolinaodjekivala.

»Moralo je to biti oko ponoći kada su Enti probili brane i prolili svesakupljene vode, kroz jedan procep u severnom zidu, dole uIzengard. Hvorn-tmina bila je prošla, i grmljavina se otkotrijala udaljinu. Mesec je tonuo za zapadne planine.

»Izengard je počeo da se ispunjava crnim gmizavim potocima ilokvama. Oni su sjajili u poslednjoj mesečevoj svetlosti dok su serasprostirali po ravnici. Svaki čas vode su nalazile put u neko okno iliodušku.

Ogromne bele pare šištale su naviše. Dim se dizao u talasima.Bilo je eksplozija i šikljanja vatre. Jedan veliki svitak od pare ode

kovitlajući se u vis, uvijajući se oko Ortanka sve okolo i okolo, dokovaj nije zaličio na visoki vrh od oblaka, usijan odozdo a mesečinomobasjan odozgo. A još vode je kuljalo unutra, dok konačno Izengardnije izgledao kao ogroman pljosnat tiganj, sav u pari i klobučanju.«

»Mi smo videli jedan oblak od dima i pare sa juga, prošle noći,kada smo došli do ždrela Nan Kurunira«, reče Aragorn. »Bojali smose da Saruman kuva neko novo đavolstvo za nas.«

»Ne on!« reče Pipin. »On se, verovatno, gušio, a ne više smejao.Do jutra, juče ujutru, voda je zašla dole u sve rupe, i bila je gustamagla. Mi smo se sklonili u tu stražaru tamo preko i poprilično seprepali. Jezero je počelo da se preliva kuljajući napolje kroz staritunel, i voda se brzo dizala uz stepenice. Mislili smo da ćemo bitiuhvaćeni kao Orci u nekakvoj rupi, ali na stražnjem zidu ostave našlismo jedno zavojito stepenište koje nas je dovelo napolje na vrh luka.Bilo je povuci-potegni da se izađe napolje, pošto su prolazi bilinaprsli i napola začepljeni popadalim kamenjem blizu vrha. Tu smomi sedeli, visoko iznad poplave, i posmatrali potapanje Izengarda.Enti su nastavili da ulivaju vodu dok sve vatre nisu bile ugašene isvaka pećina napunjena. Magle su se lagano sjedinile i podigle se ujedan ogroman kišobran od dima: sigurno je bio celu milju visok.Pred veče se pojavila jedna ogromna duga preko istočnih bregova, aonda je sunce premračila gusta kišica na planinskim bokovima. Svese to zbivalo veoma tiho. Nekoliko vukova je urlikalo žalopojno,daleko. Enti su zaustavili u toku noći dotok vode i vratili Izen unjegov stari tok. I to je bio kraj svemu tome.

»Otada, voda ponovo opada. Mora da postoje ispusti negde izpećina ozdole, mislim. Ako Saruman viri iz nekog od svojih prozora,sve mu to mora izgledati kao jedna smušena, sumorna zbrka.Osećali smo se veoma usamljenim. Nigde na vidiku ne beše čak nikojeg Enta, da se progovori s njim u toj ruševini, i nikakvih novosti.Proveli smo noć tamo gore na vrhu iznad luka, i bilo je hladno ivlažno, i nismo spavali. Imali smo osećanje da se bilo šta možedesiti u ma kom trenutku. Saruman je još u svojoj kuli. Bio je nekizvuk u noći, kao da se vetar uspinje dolinom. Mislim da su se tovratili Enti i Hvorni koji su bili otišli; ali kuda su se sada uputili ja neznam. Jutro je bilo magličasto i vlažnjikavo kad smo se spustili i

pogledali ponovo unaokolo, i nikoga tu nije bilo. I to je uglavnom svešto ima da se kaže. Izgleda skoro mirno sada posle sve te zbrke. Isigurnije, takođe, otkako se Gandalf vratio. Mogao bih i da spavam!«

Za neko vreme svi utonuše u tišinu. Gimli ponovo napuni svojululu. »Ima jedna stvar oko koje se pitam«, reče on pošto je pripaliokremenom i trudom: »Crvjezik. Rekli ste Teodenu da je saSarumanom. Kako je dospeo tamo?«

»O, da, zaboravio sam na njega«, reče Pipin. »On nije stigaoovamo do ovog jutra. Baš smo bili naložili vatru i pojeli nešto doručkakad se Drvobradi ponovo pojavio. Čuli smo ga napolju kako huumi iizvikuje naša imena.

»’Baš sam navratio da vidim kako prolazite, momci moji’, rekaoje, ’i da vam dam nešto novosti. Hvorni su se vratili. Sve je dobro;jašta, vrlo dobro, zaista!’ nasmejao se i pljesnuo se po butinama.’Nema više Orka u Izengardu, nema više sekira! A biće ovde svetašto dolazi sa Juga pre no što ovaj dan ostari; možda ćete biti srećništo vidite neke od njih.’

»Jedva što je to rekao, začusmo zvuk kopita na putu. Pojurili smonapolje pred kapije, i ja sam stajao i zurio, napola očekujući da vidimStrajdera i Gandalfa kako dolaze jašući na čelu neke armije. Ali izmagle izjaha neki čovek na starom umornom konju; i sam je izgledaokao čudno izvitopereno stvorenje. Nije bilo nikog drugog. Kada jeizašao iz magle i iznenada video svu propast i ruševine pred sobom,sedeo je i zurio a lice mu je postalo skoro zeleno. Bio je tolikopometen da nas, izgleda, isprva nije ni primetio. Kad nas je ugledaoispustio je krik i pokušao da okrene konja i odjaše. Ali Drvobradinačini tri koraka, ispruži dugu ruku, i diže ga iz sedla. Njegov konjštuče u strahu, a on je gamizao po tlu. Rekao je da je on Grima,prijatelj i savetnik Kraljev, i da je otposlat Sarumanu sa važnimporukama od Teodena.

»’Niko drugi nije hteo da se odvaži da jaše kroz otvoren prostor,tako pun gnusnih Orka’, reče on, ’tako da sam ja poslan. I imao samopasno putovanje; gladan sam i umoran. Bežao sam daleko nasever od moga puta, praćen vukovima.’

»Uhvatio sam skrivene poglede koje je bacao na Drvobradog, irekao sebi ’lažov’. Drvobradi ga je posmatrao na svoj dugi sporinačin nekoliko minuta, dok bedni stvor nije počeo da se grči na tlu.

Onda konačno on reče: ’Ha, hm, ja sam te očekivao, majstoreCrvjeziče.’ Čovek se trže na to ime. ’Gandalf je dospeo ovamo prvi. Itako ja o tebi znam koliko mi treba, i znam šta da uradim s tobom.Stavi sve pacove u jednu klopku, rekao je Gandalf; i hoću. Ja samgospodar Izengarda sada, ali Saruman je zaključan u svojoj kuli, i timožeš da odeš tamo i predaš mu sve poruke koje možeš da smisliš.’

»’Pusti me, pusti me!’ izustio je Crvjezik. ’Ja znam put.’»’Ti si znao put, ne sumnjam’, reče Drvobradi. ’Ali stvari su se

ovde nešto malo izmenile. Idi i vidi!’»On pusti Crvjezika da ide, i ovaj othrama kroz luk, s nama za

petama, dok nije dospeo u krug i mogao da vidi sve te velike vodekoje su ležale između njega i Ortanka. Onda se okrete nama.

»’Pustite me da odem!’ cvileo je. ’Pustite me da odem! Mojeporuke su beskorisne sada.’

»’Jesu, zaista’, reče Drvobradi. ’Ali ti imaš samo dve mogućnosti:da ostaneš sa mnom dok Gandalf i tvoj gospodar stignu, ili dapređeš tu vodu. Koju ćeš odabrati?’

»Čovek uzdrhta na pomen njegovog gospodara i stavi jednunogu u vodu, ali se povuče. ’Ja ne umem da plivam’, reče.

»’Voda nije duboka’, reče Drvobradi. ’Jeste prljava, ali to nećenaškoditi tebi, majstore Crvjeziče. Ulazi sad!’

»Na to se taj bednik otkoprca u poplavu. Ona mu se digla skorodo vrata pre no što mi se izgubio iz vida. Poslednje što sam spaziobilo je da se grčevito drži za neku staru bačvu ili komad drveta. AliDrvobradi je gacao za njim i pratio njegovo napredovanje.

»’Pa, on je ušao’, reče vrativši se. ’Video sam ga kako gamiže uzstepenice kao prljavi pacov. Ima još nekoga u toj kuli: jedna ruka sepomolila i uvukla ga unutra. I tako, eto ga tamo, i ja se nadam da muje dobrodošlica bila po volji. Sad moram da idem i da se operem odove sluzi. Biću onamo gore na severnoj strani ako iko zaželi da mevidi. Nema ovde dole čiste vode prikladne da je jedan Ent pije ili dase okupa u njoj. I tako ću zatražiti od vas dvojice, momci, da na kapijimotrite na Ljude koji dolaze. Tamo će biti Lord od Rohanskog polja,pazite šta kažem! Morate ga dočekati najbolje što umete: njegoviljudi bili su silnu bitku s Orcima. Vi možda znate pravi oblik ljudskihreči za takvog jednog lorda bolje nego Enti. Bilo je mnogo lordova uzelenim poljima za moga vremena, a ja nikad nisam naučio njihov

jezik ili njihova imena. Oni će želeti ljud-hrane, a vi znate sve o tome,držim. Tako, ako možete, pronađite šta mislite da je prikladno zajednog kralja da jede.’ I to je kraj priče. Premda bih ja voleo da znamko je taj Crvjezik. Je li on stvarno bio kraljev savetnik?«

»Bio je«, reče Aragorn, »a takođe i Sarumanov uhoda i sluga uRohanu. Sudbina nije prema njemu bila blaža no što on zaslužuje.Pogled na propast sveg što je smatrao tako snažnim iveličanstvenim morao je biti gotovo dovoljna kazna. Ali bojim se daga čeka i gore.«

»Da, ja ne mislim da ga je Drvobradi poslao u Ortank iz dobrote«,reče Veseli. »On je izgledao prilično mračno oduševljen tim poslom, ismejao se za svoj račun kad je otišao na kupanje i piće. Mi smo seposle toga neko vreme užurbali pretražujući sve ove trice i kučine ipreturajući unaokolo. Našli smo dve ili tri ostave na raznim mestimau blizini, iznad linije vode. Ali Drvobradi je poslao nešto Enta dole ioni su odneli veliki deo toga.

»’Treba nam ljud-hrana za dvadeset petoricu’, rekli su ti Enti, itako možete videti da je neko pažljivo prebrojao Vašu družinu pre nošto ste stigli. Vas trojica ste očito bili predviđeni da idete s Velikima.Ali ne biste prošli ništa bolje. Zadržali smo stvari isto tako dobre kaoone koje smo poslali, kunem vam se. Bolje, čak, pošto nismo poslalinikakvog pića.

»’Šta ćemo s pićem?’ rekao sam Entima.»’Postoji voda Izena’, rekli su oni, ’a ta je dovoljno dobra i za Ente

i za Ljude.’ Ali nadam se da su Enti mogli naći vremena da spravekoji od svojih napitaka od planinskih izvora, i da ćemo videtiGandalfovu bradu kako se kovrdža, kada se vrati. Pošto su Entiotišli, osećali smo se izmoreni i gladni. Ali nismo gunđali – naša delabila su valjano nagrađena. Bilo je to u toku naše potrage za ljud-hranom kad je Pipin otkrio glavni zgoditak od svih tih trica i kučinašto ih je voda naplavila; one Hornblouerove buriće. ’Trava-za-lulu jebolja posle hrane’, rekao je Pipin; eto, tako je došlo do onesituacije.«

»Sad sve to savršeno razumemo«, reče Gimli.»Sve osim jedne stvari«, reče Aragorn. »List iz Južne Četvrti u

Izengardu. Što više to razmatram, čudnije mi se čini. Ja nikad nisambio u Izengardu, ali putovao sam ovom zemljom, i poznajem dobro

puste krajeve koji leže između Rohana i Okruga. Ni roba ni živaljnisu prošli tim putem za mnogu dugu godinu; ne javno. Saruman jeimao tajnih poslova s nekim u Okrugu, smatram. Crvjezici se mogunaći i u drugim kućama, ne samo u onoj Kralja Teodena. Je li bioneki datum na burićima?«

»Da«, reče Pipin. »Bio je to rod iz 1417, što će rećiprošlogodišnji; ne, od godine pre toga, razume se, je li? Jedna dobragodina.«

»Ah dobro, kakvo god zlo da je bilo u toku, sad je gotovo, nadamse; ili je, pak, izvan našeg domašaja sada«, reče Aragorn. »Ipak,mislim da ću to pomenuti Gandalfu, mada to može izgledati kaositnica među njegovim velikim poslovima.«

»Pitam se šta on radi«, reče Veseli. »Popodne napreduje. Hajdeda pođemo i osmotrimo naokolo! Možeš da uđeš u Izengard sadaStrajderu, ako želiš. Ali to nije baš neki vedar prizor.«

Glava 10.

GLAS SARUMANOV

Prošli su kroz razrušeni tunel i stali na jednu gomilu kamenja,gledajući tamnu stenu Ortanka i njegove mnoge prozore – jošpretnju u pustoši što je ležala oko njega. Vode su se gotovo povukle.Tu i tamo preostale su sumorne lokve pokrivene penom i otpacima,ali veći deo prostranog kruga bio je opet ogoljen; divljina od blata iizvaljenog kamenja razrivena pocrnelim rupama, i istačkana direcimai stubovima koji su se pijano krivili. Na rubu te razlupane činije ležalesu silne humke i kose, kao šindra nabacana žestokom olujom; izanjih, zelena i zamršena dolina pružala se naviše u dugu uvaluizmeđu tamnih ogranaka planina. Preko te pustoši oni videše jahačegde traže put; dolazili su sa severne strane i već su se primicaliOrtanku.

»Eno Gandalfa i Teodena i njegovih ljudi!« reče Legolas.»Hajdemo njima u susret!«

»Krećite se oprezno!« reče Veseli. »Ima tu rasklimanih kamenihploča koje bi se mogle nakriviti i baciti vas u kakvu jamu ako nepripazite.«

Sledili su ostatak puta od kapije do Ortanka idući lagano, jer sukamene ploče bile ispucale i sluzave. Videvši ih kako prilaze, jahačisu zastali pod senkom stene i čekali ih. Gandalf izjaha da ihpresretne.

»No, Drvobradi i ja smo obavili neke zanimljive rasprave, i načinilinešto planova«, reče on. »A svi smo došli i do malo veomapotrebnog odmora. Sad opet moramo dalje. Nadam se da ste se vidrugari svi takođe odmorili i okrepili?«

»Jesmo«, reče Veseli. »Ali naši razgovori su počeli i završili se udimu. Ipak, osećamo manje zlovolje prema Sarumanu nego ranije.«

»Zaista?« reče Gandalf. »Pa, ja ne. Imam sada da obavimposlednji posao pre no što odem: moram učiniti oproštajnu posetuSarumanu. Opasno i verovatno beskorisno, ali to se mora obaviti.Oni od vas koji to žele mogu poći sa mnom, ali čuvajte se! I ne šalitese! Ovo nije vreme za to.«

»Ja ću poći«, reče Gimli. »Želim da ga vidim i saznam izgleda lizaista sličan tebi.«

»A kako ćeš to saznati, majstore Patuljče?« upita Gandalf.»Saruman bi mogao izgledati kao ja u tvojim očima ako bi toodgovaralo njegovoj namisli s tobom. Jesi li ti već dovoljno mudar daotkriješ sve njegove obmane? Pa, videćemo, može biti. Mogao biizbegavati da se pokaže pred tolikim različitim očima. Ali ja samnaredio svim Entima da se uklone; tako ćemo ga možda ubediti daizađe.«

»U čemu je opasnost?« zapita Pipin. »Hoće li gađati u nas iizlivati vatru kroz prozore; ili može da baci čini na nas iz daljine?«

»To poslednje je najverovatnije, ako jašeš ka njegovim vratimalaka srca«, reče Gandalf. »Ali ne može se znati'šta on može učiniti,ili odabrati da pokuša. Divljoj zveri sateranoj u tesnac nije bezopasnoprići. A Saruman ima moći o kojima i ne slutiš. Čuvaj se njegovogglasa!«

Stigli su do podnožja Ortanka. Bio je crn, a stena je blistala kaoda je mokra. Mnoge površine kamena imale su oštre ivice, kao tekisklesane. Nešto malo zareza i malog, ljuspama sličnog, iverja blizuosnove, bili su jedini znaci što ih je kamen nosio od pomame Enta.

Na istočnoj strani, u uglu koji su činila dva stuba, bila su ogromnavrata, visoko iznad tla, a iznad njih se nalazio jedan prozor sakapkom, koji se otvarao na balkon oivičen gvozdenim šipkama. Dopraga vrata pelo se stepenište od dvadeset sedam širokih stepenika,isklesanih nekom neznanom veštinom od istog crnog kamena. To jebio jedini ulaz u kulu, ali mnogo prozora dubokih otvora bilo jeusečeno u visokim zidovima; daleko odozgo piljili su oni kao male očiu okomitim licima rogova kule.

U podnožju stepenika Gandalf i kralj sjahaše. »Ja ću ići gore«,reče Gandalf. »Bio sam u Ortanku i znam u kakvoj sam opasnosti.«

»Ja ću takođe ići gore«, reče kralj. »Ja sam star i ne bojim seviše nikakve opasnosti. Želim da govorim s neprijateljem koji mi je

naneo toliko nepravde. Jomer će poći sa mnom i postarati se damoje ostarele noge ne posrnu.«

»Kako hoćeš«, reče Gandalf. »Aragorn će poći sa mnom. Nekaostali čekaju u podnožju stepeništa. Oni će čuti i videti dovoljno, akotu bude išta da se čuje ili vidi.«

»Ne«, reče Gimli. »Legolas i ja želimo pogled izbliza. Mi jediniovde predstavljamo svoj rod. I mi ćemo poći za vama.«

»Dođite onda!« reče Gandalf, i s tim rečima pođe stepenicima, aTeoden je išao uz njega.

Jahači od Rohana sedeli su s nelagodnošću na svojim konjimasa obe strane stepeništa i gledali mračno naviše u ogromnu kulu,plašeći se onog što bi moglo da zadesi njihovog gospodara. Veseli iPipin sedoše na najdonji stepenik osećajući se i beznačajno inesigurno.

»Pola lepljive milje odavde do kapije«, progunđa Pipin. »Voleobih da mogu da se izvučem do stražare neopažen! Zašto smo midošli? Neželjeni smo.«

Gandalf stade pred vrata Ortanka i udari po njima palicom. Onaodjeknuše nekim šupljim zvukom. »Sarumane, Sarumane!« zavikaon snažnim zapovedničkim glasom. »Sarumane, istupi!«

Neko vreme nije bilo nikakvog odgovora. Naposletku se prozoriznad vrata otvori, ali nikakva prilika nije se mogla videti krajnjegovog mračnog otvora.

»Ko je to?« reče jedan glas. »Šta želiš?«Teoden se trže. »Ja znam taj glas«, reče on, »i proklinjem dan

kad sam ga prvi put čuo.«»Idi i dovedi Sarumana, pošto si postao njegov sluga, Grima

Crvjeziče!« reče Gandalf. »I ne traći naše vreme!«Prozor se zatvori. Oni su čekali. Iznenada drugi jedan glas

progovori, dubok i melodičan; već sam zvuk mu je opčinjavao. Onikoji su neoprezno slušali taj glas retko su mogli da saopšte reči kojesu čuli; a kad jesu čudili su se, jer malo je snage preostajalo u njima.Većinom su se sećali samo da je bilo uživanje čuti taj glas kakogovori; sve što je bilo rečeno izgledalo je mudro i razborito, i želja sebudila u njima da brzim saglašavanjem i sami izgledaju mudri. Kadasu drugi govorili, oni su izgledali grubi i neotesani u poređenju; a akobi poricali taj glas, ljutnja se podjarivala u srcima onih pod tim činima.

Za neke su čini trajale samo dok bi se glas obraćao njima, a kada bigovorio drugome oni su se osmehivali kao što čine ljudi koji prozirutrik kakvog opsenara dok drugi zure u njega. Za mnoge je sam zvuktoga glasa bio dovoljan da ih drži u potčinjenosti; ali za one koje biosvojio čini su trajale i kad su bili daleko, i stalno su slušali taj mekiglas kako im šapuće i saleće ih. Ali niko nije ostao nedirnut; niko beznapora svesti i volje nije odbacivao njegove molbe i zapovesti, doklegod je gospodar imao kontrolu nad njim.

»No?« reče on sada blago i upitno. »Zašto morate ometati mojpočinak? Zar mi nikakvog mira nećete dati ni noću ni danju?« Tonmu je bio kao onaj kakvog plemenitog srca ražalošćenognezasluženim uvredama.

Oni pogledaše naviše, zaprepašćeni jer nisu čuli nikakav šumnjegovog dolaska, i videše jednu priliku kako stoji uz rešetkugledajući naniže u njih: jedan stari čovek umotan u ogrtač čiju bojunije bilo lako odrediti, jer se menjala kad bi pokrenuli oči ili kad bi seon pokrenuo. Njegovo lice bilo je izduženo, s visokim čelom, i imaoje duboke tamne oči u koje se teško moglo proniknuti iako im je izrazsada bio ozbiljan i dobrohotan i malo umoran. Kosa i brada su mubile bele, ali oko usana i ušiju još su se ukazivale crne vlasi.

»Sličan, a ipak nesličan«, promrmlja Gimli.»Ali, hajdete sad«, reče taj meki glas. »Trojicu od vas, najmanje,

znam po imenu. Gandalfa poznajem previše dobro da bih se mnogonadao da on traži pomoć ili savet ovde. Ali ti, Teodene, Gospodaruod Marke Rohanske, potvrđen si svojim plemenitim oznakama, a jošviše plemenitim crtama Kuće Jorlove. O dostojni sine TengelaTrostruko Slavnog! Zašto nisi došao ranije, i kao prijatelj? Mnogosam žudeo da vidim tebe, najmoćnijeg kralja zapadnih zemalja,posebno u ovim poslednjim godinama, da te spasem od nerazboritihi zlih saveta kojima te opsedaju! Je li već prekasno? Uprkos štetamakoje su mi nanete, u kojima su Ljudi od Rohana, avaj, imali izvesnuulogu, još bih želeo da te izbavim od propasti, koja se primičeneumitno ako jašeš putem koga si se prihvatio. Uistinu, ja ti jedinimogu pomoći sada.«

Teoden otvori usta kao da bi da progovori, ali ne reče ništa. Onpogleda naviše u lice Sarumanovo, lice sa tamnim svečanim očimaoborenim k njemu, a potom Gandalfa pokraj sebe, i činilo se da

okleva. Gandalf ne dade nikakvog znaka od sebe; stajao je tih kaokamen, kao neko ko strpljivo čeka poziv što još nije stigao. Jahači suse isprva uskomešali mrmljajući s odobravanjem o rečimaSarumanovim, a onda su se i oni utišali, kao opčinjeni. Činilo im seda Gandalf nikada nije govorio tako plemenito i prikladno njihovomgospodaru. Grubo i oholo izgledalo je sad sve njegovo postupanje sTeodenom. A njihova srca zakrilila je senka, strah od velikeopasnosti: kraja Marke u nekoj tmini kojoj ih je Gandalf gonio, dokSaruman stoji pokraj vrata spasenja, držeći ih odškrinuta tako dazrak svetlosti prolazi kroz njih. Nastade tegobna tišina.

Gimli Patuljak bio je taj koji je upao iznenadno. »Reči ovogaČarobnjaka stoje na glavi«, zagunđa on, hvatajući držak sekire. »Ujeziku Ortanka pomoć znači propast, a spasavanje ubijanje, to jeočigledno. Ali mi ne dolazimo ovamo da molimo.«

»Mir!« reče Saruman, i za jedan prolazni časak njegov glas bio jemanje uglađen, a neka svetlost zatreperi u njegovim očima i izgubise. »Ja još ne govorim tebi, Gimli, Gloinov sine«, reče on. »Dalekoodavde je tvoja kuća i od malog su značaja za tebe nedaće ovezemlje. Ali nije po tvojoj nameri to što si bio upleten u njih, i stoga janeću kuditi ulogu koju si ti odigrao – smelu, ne sumnjam. Ali, ja temolim, dopusti mi prvo da govorim sa Kraljem od Rohana, mojimsusedom, i nekada mojim prijateljem.

»Šta imaš ti da kažeš, Teodene kralju? Hoćeš li mir sa mnom, isvu onu pomoć koju moje znanje, utemeljeno za dugih godina, možedoneti?

Hoćemo li se savetovati zajedno spram zlih dana, i popraviti štetes takvom dobrom voljom da oba naša poseda dođu do lepšegprocvata no ikad ranije?«

Još Teoden nije odgovarao. Da li se nosio sa gnevom ilidvoumljenjem, niko nije mogao da kaže. Jomer progovori.

»Gospodaru, čuj mene!« reče on. »Sada mi osećamo onuopasnost na koju smo bili upozoreni. Jesmo li izjahali ka pobedisamo da stojimo na kraju zbunjeni od strane jednog starog lažova smedom na njegovom račvastom jeziku? Tako bi vuk u stupici govoriopsima kad bi mogao. Kakvu pomoć može on dati tebi, doista? Svešto on želi jeste da se izbavi iz svog položaja. Ali hoćeš li ti

pregovarati s ovim trgovcem izdajstvom i ubistvom? Seti seTeodreda kod gazova, i groba Haminog u Helmovom ponoru!«

»Ako govorimo o otrovanim jezicima, šta ćemo reći o tvome,mlada zmijo?« reče Saruman, a blesak njegovog besa bio je sadaočit. »Ali neka, Jomere, Jomundov sine!« nastavi on opet mekimglasom. »Svakome njegova uloga. Srčanost pod oružjem je tvoja, i tizadobijaš visoke počasti time. Seci one koje tvoj gospodar imenujeneprijateljima, i budi zadovoljan. Nemoj se mešati u veštine koje nerazumeš. Ali, može biti, postaneš li ti kralj, iznaći ćeš da on svojeprijatelje mora odabrati pažljivo. Prijateljstvo Sarumanovo i moćOrtanka ne mogu se olako odbaciti, kakve god nepravde, istinske iliizmaštane, mogle ležati za nama. Vi ste dobili bitku, ali ne i rat – i touz pomoć na koju ne možete računati ponovo. Mogli biste naćiSenku Sume na sopstvenim vratima sledeći put: ona je nepostojana,i bezumna, i nema nikakve ljubavi za Ljude.

»Ali, moj lorde od Rohana, treba li mene zvati ubicom zato što susmeli ratnici pali u boju? Ako ti pođeš u rat, bespotrebno, jer ja ganisam želeo, onda će Ljudi biti ubijani. Ali, ako sam ja ubica zbogtoga, onda je cela Kuća Jorlova uprljana ubistvom; jer ona je vodilamnoge ratove, i napadala mnoge koji su joj se oprli. A ipak, s nekimasu potom sklopili mir, ništa gori zbog toga što je bio politički. Javelim, Teodene kralju: hoćemo li mir i prijateljstvo, ti i ja? Na nama jeda zapovedimo.«

»Imaćemo mir«, reče Teoden naposletku, nejasno i s naporom.Neki od Jahača zavikaše radosno. Teoden podiže ruku. »Da,imaćemo mir«, reče on, sada jasnim glasom, »imaćemo mira kada tii sva tvoja dela propadnete – i dela tvog mračnog gospodara komebi da nas izručiš. Ti si lažov, Sarumane, i kvaritelj ljudskih srca. Tipružaš ruku meni, a ja opažam samo jedan prst od kandži Mordora.Surov i leden! Čak i da je tvoja vojna protiv mene bila pravična – kaošto nije, jer da si deset puta toliko mudar ne bi imao nikakvog pravada vladaš mnome i mojima na svoju ličnu dobit, kako si želeo –- čak ida je tako, šta ćeš reći o svojim bakljama na Zapadnom prevoju, ideci što leže mrtva tamo? A oni su iskasapili Hamino telo ispredkapija Rograda pošto je već bio mrtav. Kada budeš visio na omči sasvog prozora na razonodu vlastitih vrana, imaću ja mira s tobom i sOrtankom. Toliko za Kuću Jorlovu. Neznatni sin velikih otaca sam ja,

ali nemam potrebe da ti oblizujem prste. Okreni se drugamo. Noplašim se da je tvoj glas izgubio svoju čar.«

Jahači su gledali u Teodena poput ljudi trgnutih iz sna. Grub kaoglas nekog starog gavrana zvučao im je u ušima glas njihovoggospodara posle muzike Sarumanove. Ali Saruman je neko vremebio van sebe od gneva. Nagao se preko ograde kao da bi da zgromikralja svojom palicom. Nekima se odjednom učinilo kao da su videlizmiju što se sklupčava da udari.

»Vešala i vrane!« prosikta on, a oni zadrhtaše na tu groznuizmenu. »Ti izlapeli Čoveče! Šta je kuća Jorlova no trskom pokrivenaštala gde protuve loču u isparenjima, a njihova se derlad valjaju popodu među psinama? Predugo su oni sami izmicali vešalima. Aliomča dolazi, lagana u zatezanju, tesna i čvrsta na kraju. Visi, akohoćeš!« Sad se njegov glas promeni; lagano je ovladao sobom. »Jane znam zašto sam imao strpljenja da govorim tebi. Jer nisi mipotreban ni ti, ni tvoja mala banda galopera, hitrih da pobegnu kolikoi da krenu napred, Teodene Konjmajstore. Davno sam ja tebiponudio položaj iznad tvojih zasluga i pameti. Ja sam ti to ponudioponovo, tako da oni što ih na zlo navodiš mogu jasno da vide izborputeva. A ti meni upućuješ hvalisanja i pogrde. Neka bude. Vratite sesvojim čatrljama!

»Ali ti, Gandalfe! Zbog tebe sam bar ožalošćen, osećajući tvojsram. Kako ti možeš trpeti takvo društvo? Jer ti si gord, Gandalfe, ine bez razloga, imajući plemenitu svest i oči koje gledaju i duboko idaleko. Čak i sada, nećeš li slušati moj savet?«

Gandalf se pomače i pogleda naviše. »Šta imaš ti da kažeš štonisi rekao pri našem poslednjem susretu?« zapita on. »Ili, može biti,imaš štogod da raskažeš?«

»Da raskažem?« mislio se onaj, kao zbunjeno. »Raskažem? Jasam se upinjao da te posavetujem za tvoje dobro, ali ti jedva da si islušao. Ti si ponosan i ne voliš savet, imajući zaista zalihu sopstvenemudrosti. Ali u toj prilici ti si grešio, ja mislim, hotimice rđavotumačeći moje namere. Bojim se da sam u revnosti da te ubedimizgubio strpljenje. I, uistinu, žalim zbog toga. Jer ja nisam imao zatebe neprijateljstva, i čak ni sad nemam nikakvog, premda mi se tivraćaš u društvu nasilnih i neukih. I kako bih? Nismo li obojicapripadnici jednog visokog i drevnog Reda, najodličnijeg u Srednjem

svetu? Naše prijateljstvo koristilo bi nam obojici podjednako. Mnogobismo mi još mogli postići zajedno da zalečimo rastrojstva ovogasveta. Hajde da shvatimo jedan drugog, i odbacimo iz misli ovaj nižiživalj! Pustimo ih da čekaju naše odluke! Zajedničkog dobra radi, jasam voljan da obnovim prošlost i da te primim. Nećeš li seposavetovati sa mnom? Nećeš li doći gore?«

Tako je velika bila moć koju je Saruman upotrebio u ovomposlednjem naporu da niko ko je stajao nadomak sluha nije ostaospokojan. Ali sada je basma bila sasvim drugačija. Oni su čuli blagukor jednog dobrodušnog kralja zavedenom ali mnogovoljenomministru. No oni su bili isključeni, slušajući na vratima reči što njimane behu namenjene: neuljudna deca ili glupe sluge koje načujunedostupno izlaganje svojih starijih, pitajući se kako će to uticati nanjihovu sudbinu. Od uzvišenije tvari ova su dvojica bila sazdana:časni i mudri. Bilo je neizbežno da oni sklope savez. Gandalf će seispeti u kulu, da raspravlja stvari duboke, izvan njihovog shvatanja, uvisokim odajama Ortanka. Vrata će biti zatvorena a oni ostavljeninapolju, otpušteni, da očekuju dodeljeni im rad ili kaznu. Čak i uTeodenovoj svesti se ta misao uobliči kao senka sumnje: »On će nasizdati; on će otići – bićemo izgubljeni.«

Onda se Gandalf nasmeja. Ta vizija iščeze kao pramen dima.»Sarumane, Sarumane!« reče Gandalf smejući se dalje.

»Sarumane, ti si promašio svoj put u životu. Trebalo je da budeškraljeva luda i zarađuješ svoj hleb, i masnice takođe, podražavajućinjegove savetnike. Aj meni!« zasta on, savlađujući svojurazdraganost. »Da shvatimo jedan drugog? Plašim se da sam izvantvog poimanja. Ali tebe, Sarumane, razumem ja sada i predobro.Jasnije se sećam tvojih zaključaka i postupaka no što tipretpostavljaš. Kada sam te poslednji put posetio, bio si tamničarMordora, i tamo sam ja imao da budem poslat. Ne; gost koji jepobegao s krova razmisliće dvared pre no što stupi unutra krozvrata. Ne, ne mislim da ću doći gore. Ali čuj, Sarumane, poslednjiput! Nećeš li ti doći dole? Izengard se pokazao manje snažnim nošto su ga tvoja nada i mašta načinile. Može se to zbiti i s drugimstvarima u koje se ti još uzdaš. Ne bi li bilo dobro napustiti ga zaneko vreme? Okrenuti se novim stvarima, možda? Razmisli dobro,Sarumane! Nećeš li doći dole?«

Senka pređe licem Sarumanovim, a potom ono postade mrtvačkibelo. Pre no što je to mogao da sakrije, oni kroz obrazinu videšemuku jedne svesti u neizvesnosti, koja je strepela da ostane, aužasavala se da ostavi svoje utočište. Za sekund je oklevao a nikonije disao. Onda progovori, a glas mu je bio kreštav i hladan. Oholosti mržnja su ga savladavale.

»Hoću li ja doći dole?« podrugnu se on. »Da li jedan nenaoružančovek dolazi da govori s pljačkašima izvan vratnica? Mogu da tečujem dovoljno dobro i ovde. Ja nisam luda i ne verujem ti,Gandalfe. Oni ne stoje otvoreno na mojim stepenicama, ali ja znamgde su divlji Šumski Demoni u zasedi, po tvojoj zapovesti.«

»Podmukli su večno nepoverljivi«, odgovori Gandalf umorno. »Alinema potrebe da se plašiš za svoju kožu. Ja ne želim da te ubijem,ili povredim, što bi znao kad bi me stvarno razumeo. I imam moć date zaštitim. Pružam ti poslednju priliku. Ti možeš da napustiš Ortank,slobodno – ako to odabereš.«

»To zvuči dobro«, isceri se Saruman. »Sasvim po običajuGandalfa Sivog: tako milostivo i veoma ljubazno. Ne sumnjam da binašao kako ti je Ortank podesan, a moj odlazak pogodan. Ali zaštobih ja želeo da odem? I šta misliš tim ’slobodno’? Postoje uslovi,pretpostavljam?«

»Razloge za odlazak možeš videti sa svojih prozora«, odgovoriGandalf. »I drugi će ti pasti na um. Tvoje sluge su uništene ilirasterane; od suseda si načinio neprijatelje; i obmanjivao si svognovog gospodara, ili si to pokušao da učiniš. Kada se njegovo okookrene naovamo, biće to crveno oko gneva. Ali kad kažem’slobodno’, ja mislim ’slobodno’ – slobodan od obaveza, od lanca ilizapovesti: da ideš kuda hoćeš, čak, čak i u Mordor, Sarumane, akozaželiš. Ali ti ćeš najpre predati meni Ključ Ortanka, i svoju palicu.Oni će biti jemstva tvog ponašanja, da ti se vrate kasnije, ako ihzaslužiš.«

Sarumanovo lice postade modro, iskrivljeno od jarosti, a crvenasvetlost planu mu u očima. On se nasmeja divlje. »Kasnije!« uzviknuon, a glas mu se diže do vriska. »Kasnije! Da, kad ti budeš imaoKljučeve od Barad-dura samoga, pretpostavljam; i Krune sedamkraljeva, i Palice Pet Čarobnjaka, i kupiš sebi par čizama za mnogobrojeva većih no što su ove koje nosiš sada. Skroman plan! Jedva

da je tu moja pomoć potrebna! Ja imam druga posla. Ne budiglupak. Ako želiš da pregovaraš sa mnom dok imaš priliku, otiđi ivrati se kad budeš trezan! I ostavi za sobom ove grloseče i sitan ološkoji ti se klati o repu! Zbogom!« On se okrete i napusti balkon.

»Vrati se, Sarumane!« reče Gandalf zapovedničkim glasom. Nazaprepašćenje ostalih Saruman se okrete i, kao da je privučen protivsvoje volje, vrati se sporo do gvozdene ograde, i osloni se na njudišući teško. Lice mu je bilo izborano i uvelo a šaka je stezala teškucrnu palicu kao kandža.

»Ja ti nisam dao dopuštenje da ideš«, reče Gandalf strogo.»Nisam završio. Ti si postao budala, Sarumane, i to kukavna. Mogaosi se još odvratiti od gluposti i zla, i biti od koristi. Ali ti biraš daostaneš i glođeš okrajke svojih starih spletki. Ostani onda! Ali, ja teupozoravam, nećeš lako izaći ponovo. Ne, osim ako se mračne šakeIstoka ispruže da te uzmu, Sarumane!« povika on, a glas mu se dižeu moći i dostojanstvu. »Gledaj, ja nisam Gandalf Sivi, koga si tiizdao. Ja sam Gandalf Beli, koji se vratio iz smrti. Ti nikakve bojenemaš sada, i ja te izbacujem iz Reda i iz Saveta.«

On podiže šaku i progovori sporo jasnim hladnim glasom.»Sarumane, tvoja palica je slomljena.« Ču se prasak i palica serascepi nadvoje u Sarumanovoj ruci, a njena glava pade krajGandalfovih nogu. »Odlazi«, reče Gandalf. S krikom Saruman padeunazad i odbaulja. U tom trenutku neka teška sjajna stvar dohujaodozgo. Ona okrznu gvozdenu ogradu, još dok ju je Sarumannapuštao i, prošavši blizu Gandalfove glave, sruči se na stepenik nakome je on stajao. Ograda zakrcka i puče. Stepenik popuca i rascepise u svetlucavim iskrama. Međutim, ta lopta je ostala neoštećena:kotrljala se dalje niza stepenike – kugla od kristala, tamna, sjaktećiplamenim jezgrom. Dok je odskakala u daljinu ka jednoj lokvi, Pipinpotrča za njom i podiže je.

»Ta ubilačka hulja!« povika Jomer. Ali Gandalf nije bio uzbuđen.»Ne, to nije bacio Saruman«, reče on, »niti je to čak učinjeno pbnjegovom naređenju, držim. To je došlo s jednog prozora znatnoiznad. Hitac za rastanak od majstora Crvjezika, mislim, ali lošenaciljan.«

»Ciljanje je bilo jadno, možda zato što nije mogao da odluči kogamrzi više, tebe ili Sarumana«, reče Aragorn.

»Može tako biti«, reče Gandalf. »Malu utehu će ta dvojica naći usvom drugarstvu: oni će izglodati jedan drugoga rečima. Ali kazna jepravična. Ako Crvjezik ikad izađe iz Ortanka živ, biće to više no štozaslužuje.

»Ovamo, momče moj, ja ću to uzeti! Nisam tražio da to dotičeš«,uzviknu on, okrenuvši se naglo i videvši Pipina gde dolazi uzstepenice, lagano, kao da nosi neki ogroman teret. On siđe k njemu ižurno uze od Hobita tamnu kuglu, umotavajući je u nabore svogogrtača. »Ja ću se pobrinuti za ovo«, reče on. »To nije, rekao bih,stvar koju bi Saruman izabrao da odbaci.«

»Ali on može imati drugih stvari za bacanje«, reče Gimli. »Ako tojeste kraj te rasprave, hajdemo bar izvan dometa kamena!«

»To je kraj«, reče Gandalf. »Hajdemo.«

Oni okretoše leđa vratnicama Ortanka i siđoše. Jahačipozdraviše kralja s radošću, i odadoše počast Gandalfu. ČiniSarumanove bile su skršene: videli su ga kako dolazi na poziv, igmiže nazad, otpušten.

»Pa, to je učinjeno«, reče Gandalf. »Sada moram naćiDrvobradog i reći mu kako su stvari protekle.«

»On je već pogodio, svakako?« reče Veseli. »Je li bilo verovatno; da će se završiti na ikoji drugi način?«

»Ne«, reče Gandalf, »mada je bilo za dlaku. Ali imao sam razlogeda pokušam – neke milosrdne, a neke manje takve. Prvo jeSarumanu pokazano da moć njegovog glasa bledi. On ne može biti itiranin i savetnik. Kada je jedan plan zreo, on ne ostaje više tajna. Aipak je pao u klopku i pokušao da se pogodi sa svojim žrtvamapojedinačno, dok su ostali slušali. Onda sam mu dao poslednji izbor,i to pošten: da se odrekne i Mordora i ličnih planova i obešteti naspomažući nam u nevolji. On zna našu nevolju; niko je ne zna boljeod njega. Veliku pomoć mogao je pružiti. Ali izabrao je da je uskrati izadrži moć Ortanka. On neće da služi već samo da zapoveda. Sadaživi u strahu od senke Mordora, a ipak još sanja da će izdržati oluju.Nesrećna budala! Biće prožderan ako Senka Istoka ispruži ruke kaIzengardu. Mi ne možemo uništiti Ortank spolja, ali Sauron – ko znašta on može da učini?«

»A šta ako Sauron ne pobedi? Šta ćeš mu ti učiniti?« zapitaPipin.

»Ja? Ništa!« reče Gandalf. »Ništa ja neću da mu učinim. Neželim gospodarenje. Šta će biti od njega? Ne mogu da kažem.Tugujem što se mnogo šta što je bilo dobro sad raspada u toj kuli.Ipak, mi nismo prošli rđavo. Čudni su obrti sudbine! Mržnja čestoozledi sebe samu! Naslućujem da smo, čak i da smo ušli, mogli naćimalo šta u Ortanku skupocenije od te stvari što ju je Crvjezik baciona nas.«

Jedan piskav krik, iznenada presečen, dopre od jednogotvorenog prozora visoko gore.

»Izgleda da i Saruman misli tako«, reče Gandalf. »Ostavimo ih!«

Oni se tad vratiše do razvalina kapije. Jedva da su prošli ispodluka kad se, između senki nagomilanog kamenja gde su stajali,Drvobradi i dvanaestak drugih Enta ispeše krupnim koracima.Aragorn, Gimli i Legolas gledali su ih u čudu.

»Ovde su trojica od mojih drugova, Drvobradi«, reče Gandalf.»Ja sam govorio o njima, ali ti ih još nisi video.« On im reče imena,jedno po jedno.

Stari Ent ih je gledao dugo i ispitivački, i obraćao im se redom.Najposle se okrete Legolasu. »I tako si ti prešao sav put od Mrkešume, moj dobri Vilovnjače? Veoma velika prašuma je to bila!«

»I još je«, reče Legolas. »Ali ne tako velika da se mi koji živimotamo ikad umorimo od posmatranja novog drveća. Ja bih silno voleoda putujem šumom Fangorn. Jedva da sam zašao pod njenekrošnje, i već nisam želeo da krenem nazad.«

Oči Drvobradoga blistale su od zadovoljstva. »Nadam se da će tise ispuniti želja pre no što ovi bregovi postanu bitno stariji«, reče on.

»Doći ću, imadnem li tu sreću«, reče Legolas. »Ja sam sklopiojednu pogodbu sa mojim prijateljem da ćemo, prođe li sve dobro,posetiti Fangorn zajedno – s tvojim dopuštenjem.«

»Svaki Vilovnjak koji dođe s tobom biće dobrodošao«, rečeDrvobradi.

»Prijatelj o kome ja govorim nije Vilovnjak«, reče Legolas. »Jamislim na Gimlija, Gloinovog sina.« Gimli se pokloni duboko, a sekiramu skliznu iz pojasa i zveknu o tle.

»Huum, hm! Ah, sad«, reče Drvobradi gledajući ga mračnih očiju.»Jedan Patuljak i sekironosac! Huum! Ja sam naklonjenVilovnjacima, ali ti tražiš mnogo. Ovo je jedno čudno prijateljstvo!«

»Čudno može izgledati«, reče Legolas, »ali dok Gimli živi ja nećudoći u Fangorn sam. Njegova sekira nije za drveće nego za vratoveOrka, o Fangorne, gospodaru Fangorn-šume. Četrdeset i dva ih jesasekao u boju.«

»Huu! Hajde sad!« reče Drvobradi. »To je bolja priča! Dobro,dobro, stvari će teći kako hoće i nema nikakve potrebe da im hitamou susret. Ali sada se moramo rastati za neko vreme. Dan se primičekraju, a Gandalf kaže da morate ići pre no što noć padne, iGospodar Marke žudi za sopstvenom kućom.«

»Da, mi moramo ići, i to sada«, reče Gandalf. »Bojim se damoram od tebe uzeti čuvare kapija. Ali ti ćeš se snaći sasvim dobro ibez njih.«

»Možda hoću«, reče Drvobradi. »Ali će mi nedostajati. Mi smopostali prijatelji za tako kratko vreme da, mislim, postajem brzoplet –rastem unazad prema mladosti, može biti. Ali eto, oni su prva novastvar pod Suncem ili Mesecom koju sam ja video za mnogi dugi,dugi dan. Neću ih zaboraviti. Stavio sam njihova imena u Dugu listu.Enti će to pamtiti.

Enti, Zemljin porod, starosti planina,što široko kroče, vodu što piju;i gladni kao lovci, Hobiti deca,živalj što se smeje, taj mali narod,

oni će ostati prijatelji dokle god se lišće obnavlja. Putujte dobro!Ali, čujete li ikad novosti gore u svojoj ugodnoj zemlji, u Okrugu,pošljite mi vest! Vi znate šta mislim: vest o viđenju Entina. Dođitesami ako možete!«

»Hoćemo!« rekoše Veseli i Pipin uglas i okretoše se žurno.Drvobradi je gledao u njih, i ćutao neko vreme klimajući glavomzamišljeno. Onda se okrete Gandalfu.

»I tako Saruman nije hteo da ode?« reče on. »Nisam ni mislio daće hteti. Njegovo srce je trulo kao u crnog Hvorna. Ipak, da sam ja

bio pobeđen, i sva moja drveta uništena, ne bih izašao dok godimam ijednu crnu rupu da se sakrijem u nju.«

»Ne«, reče Gandalf. »Ali ti nisi snovao da prekriješ čitav svetsvojim drvećem, i ugušiš sva ostala živa stvorenja. Ali tako je to,Saruman ostaje da neguje svoju mržnju i spliće ponovo mreže kakveuzmogne. On ima Ključ Ortanka. Ali ne sme mu se dozvoliti dapobegne!«

»Uistinu ne! Enti će se postarati za to«, reče Drvobradi.»Saruman neće kročiti izvan Stene bez mog dopuštenja. Enti ćemotriti na njega.«

»Dobro!« reče Gandalf. »To je ono čemu sam se nadao. Sadamogu da odem i okrenem se drugim stvarima s jednom brigommanje. Ali ti moraš biti oprezan. Vode su otišle dole. Neće bitidovoljno da se postave stražari oko kule, bojim se. Ne sumnjam dapostoje duboki putevi iskopani ispod Ortanka, i da se Saruman nadada će ubrzo odlaziti i dolaziti neprimećen. Ako hoćeš da se togaprihvatiš, molim te da ponovo uliješ vode unutra, i da činiš tako svedok Izengard ne postane kao trajno jezero, ili dok ne pronađešodvode. Kada sva podzemna mesta budu potopljena, i svi odvodizatvoreni, onda Saruman mora ostati gore i gledati kroz prozore.«

»Prepusti to Entima!« reče Drvobradi. »Mi ćemo pretražiti tudolinu uzduž i popreko, i zavirićemo pod svaki kamičak. Drveta sevraćaju da žive ovde; stara drveta, divlja drveta. Motrišuma ćemo jezvati. Ni veverica neće proći ovuda a da ja to ne saznam. Ostavi toEntima! Dok godine u kojima je on nas mučio ne prođu sedmostruko,neće nam dosaditi da na njega motrimo.«

Glava 11.

PALANTIR

Sunce je tonulo za dugi zapadni krak planina kada su Gandalf injegovi sadruzi i Kralj sa svojim Jahačima iskoračili iz Izengarda.Gandalf uze Veselog na konja, a Aragorn Pipina. Dvojica od kraljevihljudi odoše napred, jašući brzo niz dolinu, i uskoro nestadoše savidika. Ostali su sledili lakšim korakom.

Enti su u svečanom redu stajali kao statue na kapiji, podigavšiduge ruke, ali nisu načinili nikakav zvuk. Veseli i Pipin se osvrnušekad su malo odmakli niz krivudavi put. Sunce je još sijalo na nebu aliduge senke su se pružile preko Izengarda: sive ruševine padale su utminu. Drvobradi je tamo sada stajao sam, kao udaljeni panj nekogstarog drveta: Hobiti pomisliše na njihov prvi susret, na sunčanojgredi daleko na granicama Fangorna.

Dođoše do stuba Bele Sake. Stub se još tu nalazio, ali isklesanašaka bila je zbačena i razbijena u komadiće. Tačno u sredini putadugi kažiprst se dizao, beo u sumraku; njegov crveni nokat tamneoje u crno.

»Enti obraćaju pažnju na svaku pojedinost!« reče Gandalf.Jahali su dalje, a veče se zgušnjavalo u dolini.

»Hoćemo li noćas daleko jahati, Gandalfe?« zapita Veseli poslenekog vremena. »Ja ne znam kako se ti osećaš sa sitnim ološem štose klati iza tebe, ali taj ološ je umoran, i biće srećan da prestane dase klati i da legne.«

»Dakle, čuo si?« reče Gandalf. »Ne dopusti da te to grize! Budisrećan što se nikakve duže reči nisu odnosile na tebe. Posmatraovas je. Ako je to ikakva uteha tvom ponosu, rekao bih da ste, u ovomtrenutku, ti i Pipin više u njegovim mislima nego svi mi ostali. Ko stevi; kako ste došli tamo, i zašto; šta znate; da li ste bili zarobljeni, i,ako je tako, kako ste se spasli kad su svi Orci propali – tim malim

zagonetkama muči se silni mozak Sarumanov. Poruga od njega,Merjadoče, kompliment je, ako se osećaš počastvovan njegoviminteresovanjem.«

»Hvala ti!« reče Veseli. »Ali veća je počast klatiti se za tvojimrepom, Gandalfe. U tom položaju ima se prilika da se pitanje postavipo drugi put. Jašemo li daleko noćas?«

Gandalf se nasmeja. »Jedan krajnje neukrotiv Hobit! Trebalo bida svi Čarobnjaci imaju po Hobita ili dva na brizi – da ih naučeznačenju te reči i da ih ispravljaju. Molim te za oproštenje. Ali ja samposvetio pažnju čak i tim prostim stvarima. Jahaćemo nekolikočasova, polako, dok ne dospemo do kraja ove doline. Sutra moramojahati brže.

»Kada smo došli, namislili smo bili da idemo pravo od Izengardanazad kraljevoj kući u Edorasu, preko ravnica; jahanje od nekolikodana. Ali razmislili smo i promenili taj plan. Glasnici su otišli napreddo Helmovog ponora da ih upozore da će se Kralj sutra vratiti. On ćeodatle sa mnogim ljudima jahati za Dunharou, stazama izmeđubregova. Od sada pa nadalje više od dvojice ili trojice zajedno nesmeju ići otvoreno zemljom, ni danju ni noću, osim kada se to nemože izbeći.«

»Ništa ili dvostruka porcija je tvoj način!« reče Veseli. »Bojim seda nisam gledao dalje od noćašnjeg kreveta. Gde i šta je Helmovponor i sve to drugo? Ja ne znam ništa o ovoj zemlji.«

»Onda bolje da naučiš nešto ako želiš da razumeš šta se zbiva.Ali ne baš sada, i ne od mene: ja imam da razmotrim previše hitnihstvari.«

»U redu, uhvatiću Strajdera kraj logorske vatre: on je manjemrzovoljan. Ali zašto sva ova tajanstvenost? Mislio sam da smodobili bitku!«

»Da, mi smo je dobili, ali odneli smo samo prvu pobedu, a većzbog toga smo u većoj opasnosti. Bila je neka veza izmeđuIzengarda i Mordora u koju ja još nisam pronikao. Kako surazmenjivali novosti nisam siguran, ali činili su to. Oko Barad-duragledaće nestrpljivo prema Čarobnjakovoj Dolini, mislim; a i premaRohanu. Što manje vidi, to bolje.«

Put je išao lagano, krivudajući niz dolinu. Sad dalje, sad bliže,tekao je Izen svojim kamenitim koritom. Noć se spusti sa planina.Sve magle bile su nestale. Duvao je hladan vetar. Mesec, sadokrugao, ispunjavao je nebo na istoku bledim hladnim sjajem. Bokoviplanine njima zdesna spuštali su se u gole bregove. Prostraneravnice otvoriše se sive pred njima.

Najzad se zaustaviše. Onda skretoše u stranu, napustivši drum iprihvatajući se ponovo mirisave visinske rudine. Idući na zapad, namilju otprilike, naiđoše na jedan dol. Otvarao se ka jugu, oslanjajućise na obronak okruglog Dol-Barana, poslednjeg brega severnihlanaca, zelenog podnožja, okrunjen vresom. Kose te male doline bilesu čupave od prošlogodišnje paprati, među kojom su se čvrstosmotani prolećni listovi upravo probijali kroz miomirisnu zemlju.Bodljikavo žbunje raslo je gusto na niskim gredama, i ispod njih onipostaviše logor, na oko dva sata pre sredine noći. Upalili su vatru ujednoj udubini, dole među korenjem rasprostrtog gloga, visokog kaodrvo, iskrivljenog od starosti, ali zdravih grana. Pupoljci su bubrili navršku svake grančice.

Straže behu postavljene, po dvojica u smeni. Ostali, pošto suvečerali, umotaše se u ogrtače i ćebad i zaspaše. Hobiti su ležaliizdvojeni u jednom uglu na gomili stare paprati. Veseli je bio pospan,ali Pipin je izgledao čudno nemiran. Paprat je pucketala i šuštala dokse on uvijao i okretao.

»Šta je posredi?« zapita Veseli. »Ležiš na mravinjaku?«»Ne«, reče Pipin, »ali nije mi udobno. Pitam se koliko ima otkako

sam spavao u nekakvom krevetu?«Veseli zevnu. »Izračunaj to na prste!« reče on. »Ali sigurno znaš

koliko ima otkad smo ostavili Lorijen.«»Oh, to!« reče Pipin. »Ja mislim na pravi krevet, u spavaćoj

sobi.«»Pa, Rivendal onda«, reče Veseli. »Ali ja bih noćas mogao da

spavam bilo gde.«»Ti si imao tu sreću, Veseli«, reče Pipin tiho, posle jedne pauze.

»Ti si jahao sa Gandalfom.«»Pa, šta je s tim?«»Jesi li izvukao ikakve vesti, ikakva obaveštenja od njega?«

»Da, poprilično. Više nego obično. Ali ti si čuo sve to, ili najvećideo; bio si blizu, a mi nismo pričali nikakve tajne. Ali možeš ti ići snjim sutra, ako misliš da možeš više izvući iz njega – i ako te onbude hteo.«

»Mogu li? Dobro! Ali on je zakopčan, zar ne? Nije se izmeniouopšte.«

»O, da, jeste!« reče Veseli, razbudivši se malko i počinjući da sepita šta muči njegovog druga. »On je izrastao, ili tako nešto. Zna dabude i blaži i strašniji, i veseliji i ozbiljniji nego ranije, mislim.Promenio se, ali mi nismo imali priliku još da vidimo koliko. Alipomisli na poslednji deo onog posla sa Sarumanom! Seti se da jeSaruman nekad bio Gandalfov starešina: glava Saveta, šta god toodista moglo biti. On je bio Saruman Beli. Gandalf je onaj Beli sada.Saruman je došao kad mu je rečeno, i palica mu je uzeta; onda muje naprosto rečeno da ode, i on je otišao!«

»Pa, ako se Gandalf uopšte promenio, onda je zakopčaniji negoikad, to je sve«, umovao je Pipin. »Ona – staklena lopta, sad.Izgledao je moćno zadovoljan time. On zna ili nagađa nešto o njoj.Ali, da li nama šta kaže? Ne, ni reči. Ipak, ja sam je podigao i spasaoje od skotrljavanja u lokvu. Ovamo, ja ću to uzeti, momče moj – to jesve.

Pitam se šta je to. Imao se utisak da je, tako, vrlo teška.« Pipinovglas spusti se veoma nisko, kao da govori samom sebi.

»Hopa!« reče Veseli. »Znači to je ono što te muči? Sad, Pipine,momče moj, ne zaboravi Gildorovu poslovicu – onu koju je Semobičavao da navodi: Ne mešaj se u poslove Čarobnjaka, jer oni sudovitljivi i preki.«

»Ali čitav naš život mesecima bio je jedno dugo mešanje uposlove Čarobnjaka«, reče Pipin. »Prijalo bi mi malčice obaveštenjaisto kao i opasnosti. Voleo bih da pogledam tu loptu.«

»Spavaj!« reče Veseli. »Dobićeš dovoljno obaveštenja, pre ilikasnije. Moj dragi Pipine, nijedan Tuk nikad nije potukao nekogBrendibaka u radoznalosti, ali da li je ovo pravo vreme, pitam te ja?«

»U redu! Kakva je šteta što kažem šta bih voleo: jedan pogled nataj kamen? Znam da ne mogu da ga dobijem kad stari Gandalf sedina njemu kao kvočka na jajetu. Ali nije od neke pomoći ni da se od

tebe ne dobije ništa više do li jedno ne-možeš-ga-dobiti stoga-na-spavanje!«

»Pa, šta bih drugo mogao da kažem?« reče Veseli. »Meni je žao,Pipine, ali stvarno moraš čekati do jutra. Ja ću biti radoznao kolikogod hoćeš posle doručka, i pomoći ću kako god mogu u nagovaranjuČarobnjaka. Ali ne mogu da izdržim budan ni časka više. Akozevnem još koji put rascepiću se do ušiju. Laku noć!«

Pipin ne reče više ništa. Sada je ležao mirno, ali san je ostaodaleko, i nije bio ohrabren šumom tihog disanja Veselog, usnulognekoliko minuta pošto je rekao laku noć. Pomisao na tamnu kuglukao da je bivala jača kako je sve tišalo. Pipin ponovo oseti njenutežinu u svojim šakama, i vide opet tajanstvene crvene dubine u kojeje pogledao za časak. On se bacakao, preturao, i pokušavao da mislina nešto drugo.

Konačno to više nije mogao da izdrži. Ustao je i pogledaonaokolo. Bilo je hladno, i on umota ogrtač oko sebe. Mesec je sijaohladno i belo na udolinu, a senke žbunova bile su crne. Svudunaokolo ležale su usnule prilike. Dva stražara nisu bila na vidiku:nalazili su se gore na brdu, možda, ili skriveni u paprati. Gonjennekim porivom koji nije shvatao, Pipin se prikrade do mesta gde jeležao Gandalf. On baci pogled na njega. Čarobnjak je izgledao kaoda spava, ali mu kapci nisu bili sasvim zatvoreni. Ispod njegovihdugih trepavica nazirao se sjaj. Pipin hitro koraknu unazad. AliGandalf ne dade nikakvog znaka od sebe i, ponovo privučen, napolaprotiv svoje volje, Hobit se opet prišunja iza Čarobnjakove glave.Ovaj je bio umotan u jedno ćebe, s ogrtačem prebačenim odozgo, auz njega, između desnog boka i savijene ruke, bio je jedan brežuljak;nešto okruglo, umotano u tamnu tkaninu; činilo se da mu je rukaupravo kliznula s toga na tle.

Jedva dišući Pipin se privuče bliže, stopu po stopu. Konačnokleče. Onda kriomice ispruži ruke i lagano podiže tu guku: nijeizgledala teška koliko je očekivao. »Samo neki zavežljaj tričarija,možda, na kraju krajeva«, mislio je on sa čudnim osećanjemolakšanja, ali nije ponovo spustio zamotuljak. Stajao je časak držećiga. Onda mu jedna zamisao dođe na um. Na vrhovima prstiju on seudalji, nađe jedan veliki kamen i vrati se.

Onda brzo smače tkaninu, umota kamen u nju i, klekavši, položisve ponovo pokraj Čarobnjakove ruke. Potom najzad pogleda ustvar koju je otkrio. Tu je bila ona: glatka kugla od kristala, sad tamnai mrtva, ležala je gola pred njegovim kolenima. Pipin je podiže, pokrije žurno sopstvenim ogrtačem, i napola se okrete da se vrati na svojležaj. U tom času Gandalf se pomeri u snu i promrmlja nekoliko reči:na nekom čudnom jeziku, činilo se; njegova ruka zagrabi i ščepaumotani kamen, potom on uzdahnu i više se nije micao.

»Ti, idiotska budalo!« zagunđa Pipin samom sebi. »Uvući ćešsebe u užasne nevolje. Meti ga nazad brzo!« Ali tad otkri da mukolena klecaju, i nije se usuđivao da priđe Čarobnjaku dovoljno blizuda dosegne zamotuljak. »Sad ga nikad neću vratiti a da ga neprobudim«, pomisli on. »Ne dok ne budem malčice smireniji. Pa takomogu o istom trošku i prvo da pogledam. Ne baš ovde, doduše!« Onse otkrade i sede na jednu zelenu humku nedaleko od svog ležaja.Mesec je gledao unutra preko ruba udoline.

Pipin je sedeo skupljenih kolena sa kuglom između njih. Pognuose nisko iznad nje, kao gramzivo dete koje se guri iznad činije hrane,u uglu podalje od drugih. On zabaci ogrtač i zagleda se u nju.Vazduh oko njega izgledao je nepomičan i napet. Isprva, kugla jebila tamna, crna kao ugljen. Onda se pojavi neki slabašan sjaj ipokret u njenom srcu, i to je držalo njegov pogled tako da sad nijemogao da ga odvrati. Ubrzo, sva unutrašnjost je izgledala kao uplamenu; kugla se okretala, ili su se svetlosti u njoj obrtale.Odjednom te svetlosti zgasnuše. On je dahtao i otimao se, ali ostadepovijen, stežući kuglu obema šakama. Savijao se sve dublje i dublje,a onda se ukoči; usne su mu se micale bešumno neko vreme. Ondasa grcavim krikom pade nauznak i ležao je nepomično.

Taj krik je bio prodoran. Stražari poskakaše sa uzvisina. Čitavlogor je ubrzo bio u pokretu.

»Dakle, tu je taj lopov!« reče Gandalf. Užurbano prebaci ogrtačpreko kugle na mestu gde je ležala. »Ali, hej, Pipine! Ovo je žalostanobrt stvari!« On kleče kraj Pipinovog tela. Hobit je ležao na leđima,ukočen, zureći u nebo nevidećim očima. »Đavolština! Kakvo je zloučinio – sebi samom, i svima nama?« Čarobnjakovo lice bilo jeneodlučno i iscrpeno.

On uze Pipina za ruku i naže se nad njegovim licem osluškujućimu dah; onda mu položi šaku na čelo. Hobit uzdrhta. Oči mu sezatvoriše. On kriknu i sede zureći pometeno u sva ta lica oko njega,bleda na mesečini.

»To nije za tebe, Sarumane!« zavika on nekim kreštavim ipotmulim glasom, ustuknuvši od Gandalfa. »Ja ću poslati po njegaistog ovog časa. Razumeš li? Reci samo toliko!« Onda se otimao daustane i pobegne, ali Gandalf ga je držao blago i čvrsto.

»Peregrine Tuče!« reče on. »Vrati se!«Hobit se opusti i leže, držeći se za Čarobnjakovu ruku.

»Gandalfe!« viknu on. »Gandalfe! Oprosti mi!«»Da ti oprostim?« reče Čarobnjak. »Reci mi prvo šta si uradio!«»Ja, ja sam uzeo tu loptu i pogledao sam u nju«, zamuca Pipin,

»i video sam stvari koje su me prestrašile. I, ja sam želeo da odem,ali nisam mogao. I onda je on došao i ispitivao me, i gledao je umene i, i to je sve čega se sećam.«

»To neće biti dovoljno«, reče Gandalf strogo. »Šta si video, i štasi rekao?«

Pipin zatvori oči i zadrhta, ali ne reče ništa. Svi su gledali u njegau tišini, osim Veselog, koji se okrenuo ustranu. Ali Gandalfovo licejoš je bilo strogo. »Govori!« reče on.

Niskim oklevajućim glasom Pipin se oglasi nanovo i, malo-pomalo, njegove reči postadoše jasnije i jače. »Video sam nekotamno nebo, i visoka kruništa sa puškarnicama«, reče on. »Imajušne zvezde. To je izgledalo veoma daleko odavde, i odavno, aipak oštro i jasno. Onda se zvezde upališe, pa se ugasiše –zaklonjene krilatim stvorenjima. Veoma velikim, mislim, stvarno; ali utom staklu ona su izgledala kao slepi miševi koji kruže oko te kule.Ja mislim da ih je bilo devet. Jedan je stao da leti pravo ka meni,postajući sve veći i veći. Imao je stravično – ne, ne! Ne mogu dakažem.

»Ja sam pokušao da pobegnem, zato što sam mislio da će to daizleti, ali, kad je to prekrilo čitavu kuglu, nestalo je. Onda je ondošao. Nije govorio tako da mogu da čujem reči. Samo je gledao, i jasam razumeo.

»I tako si došao nazad? Zašto si propustio da izveštavaš tolikodugo?

»Ja nisam odgovorio. On reče: ’Ko si ti?’ Ja i dalje nisamodgovarao, ali to me je strašno bolelo, a on je navaljivao, pa samrekao: ’Jedan Hobit’«.

»Onda je on odjednom izgledao kao da me vidi, i smejao mi se.To je bilo surovo. Kao da te probadaju noževi. Ja sam se otimao. Alion reče: ’Čekaj trenutak. Mi ćemo se sresti ponovo, uskoro. ReciSarumanu da taj slatkiš nije za njega. Ja ću poslati po njega istogovog časa. Razumeš li? Reci samo toliko!’

»Onda je zlurado zurio u mene. Ja sam se osećao kao da seraspadam na komadiće. Ne, ne! Ne mogu da kažem ništa više. Nesećam se ničeg drugog.«

»Pogledaj u mene!« reče Gandalf.Pipin pogleda naviše pravo u njegove oči. Čarobnjak zadrža

njegov pogled za časak u tišini. Onda mu lice postade blaže, i senkaosmeha se pojavi. On položi blago ruku na Pipinovu glavu.

»Dobro!« reče on. »Ne govori više! Nisi pretrpeo nikakvo zlo.Nema nikakve laži u tvojim očima, kao što sam se plašio. Ali on nijedugo govorio s tobom. Jedna budala, ali poštena budala, ostaješ ti,Peregrine Tuče. Mudriji su mogli proći gore u takvoj jednoj krizi. Alizapamti ovo! Spašen si, i svi tvoji prijatelji isto tako, uglavnomdobrom srećom, kako se to naziva. Ne možeš računati na to drugiput. Da te je on ispitivao, tada i tamo, skoro sigurno bi rekao sve štoznaš, na propast svih nas. Ali on je bio suviše gramziv. Nije želeosamo obaveštenja: on je hteo tebe, brzo, tako da može da sepozabavi tobom u Crnoj kuli, lagano. Nemoj da dršćeš! Ako hoćešda se pleteš u poslove Čarobnjaka, moraš biti pripravan da misliš natakve stvari. Ali, smiri se! Ja ti praštam. Uteši se! Nije sve ispalo zlokoliko je moglo biti.«

On podiže Pipina nežno i odnese ga do njegovog ležaja. Veseli ihje pratio, i seo pokraj njega. »Lezi tu i odmori se ako možeš, Pipine!«reče Gandalf. »Imaj poverenja u mene. Ako osetiš neki svrab udlanovima ponovo, kaži mi to! Takve stvari mogu se izlečiti. Ali, kakogod bilo, moj dragi Hobite, ne stavljaj opet kamen pod moj lakat.Sada, ostaviću neko vreme vas dvojicu zajedno.«

S tim rečima Gandalf se vrati ostalima, koji su još stajali uzOrtank-kamen sa uznemirenim mislima. »Opasnost dolazi noću kad

je najmanje očekivana«, reče on. »Izmakli smo za dlaku!«»Kako je Hobit, Pipin?« zapita Aragorn.»Ja mislim da će sad sve biti dobro«, odgovori Gandalf. »Nije

držan dugo, a Hobiti imaju zapanjujuću moć oporavljanja. Sećanje, iliužas od njega, verovatno će brzo iščeznuti. Previše brzo, može biti.Hoćeš li ti, Aragorne, da uzmeš Ortank-kamen i čuvaš ga? On jejedan opasan teret.«

»Opasan, uistinu, ali ne za sve«, reče Aragorn. »Postoji jedankoji ga može zahtevati po pravu. Jer ovo je izvesno Palantir Ortanka,iz riznice Elendilove, postavljen tamo od kraljeva Gondora. Sada semoj čas primiče. Uzeću ga.«

Gandalf pogleda u Aragorna, a onda, na iznenađenje ostalih,diže pokriveni Kamen, i pokloni se pružajući ga.

»Primi ga, lorde«, reče on, »kao predujam za druge stvari koje ćeti biti vraćene. Ali ako smem da te savetujem u pogledu upotrebetvog vlasništva, nemoj ga upotrebljavati – još! Budi obazriv!«

»Kad sam ja bio nagao i neobazriv, ja koji sam čekao i pripremaose tako mnogo dugih godina?« reče Aragorn.

»Nikada još. Nemoj onda pokleknuti na kraju puta«, odgovoriGandalf. »Ali drži tu stvar u tajnosti. Ti, i svi drugi što stoje ovde!Hobit Peregrin, najpre, ne treba da zna gde je ona smeštena. Taj zlinastup može ga zahvatiti ponovo. Jer, avaj! On ga je doticao i gledaou njega, što nikako nije trebalo da se desi. Nije smeo da ga uopštedotakne u Izengardu; i tamo sam ja morao da budem brži. Ali mojmozak je bio usmeren na Sarumana, i nisam odmah naslutio prirodutog Kamena. Potom sam bio umoran, i, dok sam ležao premišljajućio njemu, san me je savladao. Sada znam!«

»Da, ne može biti nikakve sumnje«, reče Aragorn. »Konačnoznamo vezu između Izengarda i Mordora, i kako se sprovodila.Mnogo šta je objašnjeno.«

»Čudne moći imaju naši neprijatelji, i čudne slabosti!«, rečeTeoden. »Ali davno je rečeno: Zlo će često zlome nauditi.«

»To je mnogo puta viđeno«, reče Gandalf. »Ali ovoga puta bilismo čudno srećni. Može biti da je mene ovaj Hobit spasao odozbiljne pogreške. Razmišljao sam da li ili ne da sam ispitam ovajkamen, da mu iznađem primene. Da sam tako učinio, bio bih musam otkriven. Nisam još spreman za takvo iskušenje, ako uistinu

ikad to i budem. Ali čak i da sam našao snage da se povučem, bilobi pogubno da me on vidi, još – dok ne dođe taj čas kad tajnost nećekoristiti više.«

»Taj čas je sada došao, ja mislim«, reče Aragorn.»Ne još«, reče Gandalf. »Preostaje jedno kratko vreme

dvoumljenja koje mi moramo iskoristiti. Neprijatelj, to je jasno, mislioje da je Kamen u Ortanku – a zašto i ne bi? I da je, dakle, taj Hobitzatočenik tamo; nagnan od Sarumana da, sebi na mučenje, pogledau to staklo. Taj mračni um biće ispunjen sada glasom i licem togHobita, i očekivanjem: može mu odneti nešto vremena dok ne otkrijesvoju grešku. Mi moramo da ščepamo to vreme. Bili smo suviše bezhitnje. Moramo krenuti. Susedstvo Izengarda sad nije mesto da sena njemu zadržavamo. Ja ću izjahati odmah sa Peregrinom Tukom.Biće to bolje za njega nego da leži u tami dok drugi spavaju.«

»Ja ću zadržati Jomera i deset Jahača«, reče kralj. »Oni će jahatisa mnom rano za dana. Ostatak može ići sa Aragornom i izjahati čimodluče.«

»Kako hoćeš«, reče Gandalf. »Ali požurite koliko god možete dozaklona bregova, do Helmovog ponora!«

U tom trenutku neka senka pade preko njih. Sjajna mesečina kaoda je iznenada bila zakriljena. Nekoliko Jahača kriknuše i zguriše se,držeći ruke iznad glava kao da odbijaju kakav udarac odozgo: slepistrah i samrtna hladnoća spustiše se na njih. Dršćući, pogledašenaviše. Neko ogromno krilato obličje pređe preko meseca kao crnioblak. Ono zaokrete i ode na sever, leteći brzinom većom no ijedanvetar Srednjeg sveta. Zvezde su iščezavale pred njim. Obličje seizgubi.

Oni ustadoše, ukočeni kao kamen. Gandalf je gledao naviše,razmaknutih opuštenih ruku, ukočen, zgrčenih šaka.

»Nazgul!« povika on. »Izaslanik Mordora. Oluja dolazi. Nazgulisu prešli reku! Jašite, jašite! Ne čekajte zoru! Neka hitri ne čekajuspore! Jašite!«

On pojuri, dozivajući Senka u trku. Aragorn ga je pratio. PrišavšiPipinu, Gandalf ga podiže. »Ti ćeš ići sa mnom ovoga puta«, rečeon. »Senko će ti pokazati svoj korak.« Onda otrča do mesta gde jespavao. Senko je već stajao tamo. Zabacivši na ramena malu torbu

koja je bila sav njegov prtljag, Čarobnjak skoči na leđa konja.Aragorn podiže Pipina i položi ga u Gandalfove ruke, umotanog uogrtač i ćebe.

»Zbogom! Sledite me brzo!« zavika Gandalf. »Napred, Senko!«Veliki konj zabaci glavu. Njegov lepršavi rep zatreperi na

mesečini. Onda poskoči napred raspršujući zemlju i iščeze kaoseverni vetar sa planina.

»Jedna divna, smirena noć!« reče Veseli Aragornu. »Neki imajučudesnu sreću. On nije hteo da spava, a hteo je da jaše saGandalfom – i eto ga! Umesto da bude pretvoren u kamen i da stojivečito ovde za opomenu.«

»Da si ti bio prvi u dizanju Ortank-kamena, a ne on, kako bi bilosada?« reče Aragorn. »Ti si mogao proći i gore. Ko može da kaže?Ali sada je, bojim se, tvoja sreća da ideš sa mnom. Odmah. Idi,spremi se, i ponesi sve što je Pipin ostavio. Pohitaj!«

Preko ravnica Senko je leteo, ne potrebujući ni teranja ni vodstva.Bilo je prošlo manje od jednog časa, a oni su već stigli do gazovaIzena, i prešli ih. Humka Jahača i njena hladna koplja ležali su sivi zanjima. Pipin se oporavljao. Goreo je, ali vetar na njegovom licu bio ježiv i osvežavajući. Bio je sa Gandalfom. Užas od Kamena i stravičnesenke preko meseca bledle su, kao stvari ostavljene u izmaglicamaplanina ili u prolaznom snu. On udahnu duboko.

»Nisam znao da jašeš bez sedla, Gandalfe«, reče on. »Ti nemašni sedlo ni uzde!«

»Ja ne jašem na vilovnjački način, osim na Senku«, rečeGandalf. »Ali Senko neće nikakve oprave. Senka ne jašeš: on jevoljan da te nosi – ili nije. Ako jeste, to je dovoljno. Onda je njegovposao da se poštara da ostaneš na njegovim leđima, osim akoskočiš u vazduh.«

»Koliko brzo on ide?« zapita Pipin. »Brzo, po vetru sudeći, aliveoma glatko. I kako mu je šum koraka lak!«

»On juri sada brzo koliko najbrži konj može da galopira«,odgovori Gandalf, »ali to nije brzo za njega. Zemlja se ovde uzdiženešto malo, i krševitija je nego iza reke. Ali vidi kako se Bele planineprimiču pod zvezdama! Onde su vrhovi Trihirn kao crna koplja. Neće

mnogo proći pre no što stignemo do puteva što se račvaju i dođemodo Udoline ponora, gde se bila bitka pre dve noći.«

Pipin se ponovo utišao za neko vreme. Čuo je Gandalfa kakopeva tiho za sebe, mrmljajući kratke odlomke stihova na mnogimjezicima, dok su milje jurile pod njima. Naposletku Čarobnjak zađe ujednu pesmu kojoj je Hobit uhvatio reči: nekoliko stihova doprešejasno do njegovih ušiju kroz nalete vetra:

Veliki brodovi i veliki kraljeviTriput tri, zacelo,

Sta iz potonule zemlje donešePrešavši more celo?

Sedam zvezda i sedam kamenovaI jedno drvo belo.

»Šta to govoriš, Gandalfe?« zapita Pipin.»Samo sam preletao u mislima preko nekih od stihova

Predanja«, odgovori Čarobnjak. »Hobiti su ih, pretpostavljam,zaboravili; čak i one koje su negda znali.«

»Ne, ne sve«, reče Pipin. »A mi imamo i mnogo sopstvenih koji,možda, ne bi zanimali tebe. Ali nikad nisam čuo ove. O čemu su – tihsedam zvezda i sedam kamenova?«

»O Palantirima Kraljeva od Davnine.«»A šta su oni?«»To ime značilo je Onaj koji gleda daleko. Ortank-kamen je jedan

od njih.«»Onda, njega nije načinio, nije načinio«, Pipin zape,

»Neprijatelj?«»Ne«, reče Gandalf. »Niti Saruman. To je iznad njegove veštine, i

Sauronove, takođe. Palantiri dolaze odnekud iza Zapadnih Strana, izEldamara. Noldori su ih načinili. Može biti da ih je izradio samFeanor, u danima tako davnim da se to vreme ne može meritigodinama. Ali ne postoji ništa što Sauron ne može preokrenuti u zlesvrhe. Vaj za Sarumana! To je bila njegova propast, kako sadanazirem. Opasni za nas su svi iznalasci umetnosti dublje od one štoje sami posedujemo. A ipak, on snosi krivicu. Budala! Da ga čuva utajnosti, za sopstvenu korist! Ni reč o tome nikad nije prozborio

ikome od Saveta. Još nismo bili pomislili na sudbinu Palantira odGondora u njihovom uništavajućem ratu. Ljudi su ih bili skorozaboravili. Čak i u Gondoru su oni bili tajna znana samomalobrojnima; u Arnoru su upamćeni samo u jednom stihu predanjameđu Dundainima.«

»Za šta su ih Ljudi od Starine upotrebljavali?« zapita Pipin,očaran i zapanjen što dobija odgovore na tako mnoga pitanja,pitajući se koliko će to potrajati.

»Da vide na daljinu, i razgovaraju međusobno mislima«, rečeGandalf. »Na taj način oni su dugo čuvali i ujedinjavali kraljevstvoGondor. Postavili su Kamenove u Minas Anoru, i Minas Itilu, i uOrtanku, u prstenu Izengarda. Vrhovni, i gospodar svih, bio je podKupolom zvezda u Ozgilijatu, pre njegove propasti. Tri preostala bilasu daleko na Severu. U Domu Elrondovom rečeno je da su oni uAnuminasu, i Amon Sulu, a Elendilov Kamen se nalazio naBregovima Kula, što gledaju ka Mitlondu u Plavom zalivu, gde sivibrodovi leže.

»Svaki Palantir je odgovarao svakom drugom, ali svi oni uGondoru bili su večno otvoreni vidiku Ozgilijata. Sad se pokazuje daje, kao što je stena Ortanka izdržala bure vremena, i Palantir te kulepreostao. Ali sam on nije mogao da učini ništa do da vidi male slikeudaljenih stvari i dana dalekih. Sumnje nema, to je veoma koristiloSarumanu; a ipak, čini se da on nije bio zadovoljan. Gledao je svedalje i dalje, dok nije bacio pogled na Barad-dur. Onda je biouhvaćen!

»Ko zna gde sad leže izgubljeni Kamenovi Arnora i Gondora,zakopani ili potopljeni duboko? Ali jedan najmanje morao je Sauronpribaviti i zagospodariti njime za svoje svrhe. Nagađam da je to bioItilkamen, jer on je zauzeo Minas Itil odavno, i pretvorio ga u jednozlo mesto: Minas Morgul je on postao.

»Lako je sad pogoditi koliko je lutajuće oko Sarumanovo hitrouhvaćeno u klopku i zadržano; i kako je otada ubeđivan izdaleka, izastrašivan, kad ubeđivanje nije koristilo. Ujedeni ujedač, jastreb podorlovom kandžom, pauk u čeličnoj mreži! Koliko dugo je, pitam se,bio prisiljen da često pristupa svom staklu, na ispitivanje i pouputstva, a Ortank-kamen je tako usaglašen sa onim iz Barad-durada koja god volja, osim kad bi bila od adamanta, pogleda u njega, on

će joj smesta odneti um i vid tamo. A kako on privlači sebi! Nisam lija to osetio? Čak i sada srce mi žudi da oprobam volju na njemu, davidim ne bih li ga mogao otrgnuti od njega i okrenuti kuda bih ja hteo– da gleda preko širokih mora vode i vremena, ka TirionuPlemenitom, i nazre nezamislivu Feanorovu ruku i svest na delu, uvreme dok su i Belo i Zlatno drvo bili u cvetu!« On uzdahnu i utonu ućutanje.

»Voleo bih da sam sve ovo znao ranije«, reče Pipin. »Pojmanisam imao šta radim.«

»O, da, imao si«, reče Gandalf. »Ti si znao da se ponašašpogrešno i glupo, i ti si to govorio sebi, premda nisi slušao. Ja ti sveovo nisam rekao ranije zato što sam, tek razmišljajući o svemu štose desilo, to konačno shvatio; sad, dok jašemo zajedno. Ali i da samprogovorio ranije, to ne bi umanjilo tvoju čežnju, niti bi ti olakšalo dajoj se odupreš. Naprotiv. Ne, opečena ruka najbolje uči. Posle togasavet o vatri doseže do srca.«

»Doseže«, reče Pipin. »Kad bi svih sedam kamenova bilopoloženo sada pred mene, ja bih zatvorio oči i stavio ruke udžepove.«

»Dobro!« reče Gandalf. »To je ono čemu sam se nadao.«»Ali voleo bih da znam...« poče Pipin.»Milost!« uzviknu Gandalf. »Ako pružanje obaveštenja treba da

bude lek tvojoj ljubopitljivosti, ja ću provesti sav preostatak svojihdana odgovarajući ti. Sta još želiš da znaš?«

»Imena svih zvezda, i svih živih stvorenja, i čitavu istorijuSrednjeg sveta i Preko-neba i Graničnih mora«, nasmeja se Pipin.»Razume se! Šta bih manje? Ali ja nisam u žurbi noćas. U ovomčasu baš sam se pitao o onoj crnoj senci. Čuo sam te da uzvikuješ’izaslanik Mordora’. Šta je to bilo? Šta je to moglo da učini kodIzengarda?«

»To je bio jedan Crni Jahač na krilima; jedan Nazgul«, rečeGandalf. »Mogao je da te odnese do Crne kule.«

»Ali on nije dolazio po mene, zar ne?« zamuca Pipin. »Mislim, onnije znao da sam ja...«

»Naravno da nije«, reče Gandalf. »Dve stotine liga ili i više je upravoj liniji od Barad-dura do Ortanka, i letenje između njih bi čak iNazgulu oduzelo nekoliko sati. Ali Saruman je sigurno gledao u taj

kamen od onog nasrtaja Orka, i ne sumnjam da je njegovih tajnihmisli pročitano više nego što je on nameravao. Izaslanik je odaslanda otkrije šta on čini. A posle onoga što se desilo ove noći doći će idrugi, mislim, i to brzo. Tako će Saruman dospeti do poslednjegstiska procepa u koji je stavio šaku. On nema nikakvog zarobljenikada pošalje. Nema nikakav Kamen da vidi njime, i ne može daodgovori na pozive. Sauron će verovati da on uskraćuje zarobljenikai odbija da upotrebi

Kamen. Neće Sarumanu pomoći da kaže istinu izaslaniku. Jer,iako je Izengard uništen, ipak je on još siguran u Ortanku. I tako,hteo to ili ne, izgledaće kao odmetnik. A ipak, on je nas odbacio dabi izbegao upravo to! Sta će učiniti u takvom položaju, ne mogu dapogodim. Dok je u Ortanku, još ima moć, mislim, da se odupreDevetorici Jahača. Može pokušati da to učini. Može pokušati dauhvati u stupicu Nazgula, ili bar da ubije stvorenje na kome ovaj sadjaše kroz vazduh. U tom slučaju neka Rohan pazi na svoje konje!

»Ali ne mogu reći kako će to ispasti, dobro ili rđavo po nas.Možda će misli Neprijateljeve biti zbrkane, ili ometene njegovomjarošću na Sarumana. Može biti, otkriće on da sam ja bio tamo, istajao na stepenicima Ortanka – sa Hobitima za mojim skutom. Ili dajedan naslednik Elendilov živi, i da je stajao pokraj mene. AkoCrvjezik nije bio zavaran oklopom rohanskim, on će se setitiAragorna i titule koju je svojio. To je ono čega se ja plašim. I tako mibežimo – ne od opasnosti, nego u veću opasnost. Svaki korakSenkov nosi te bliže Zemlji Seni, Peregrine Tuče.«

Pipin nije dao nikakav odgovor već je čvrsto stisnuo svoj ogrtač,kao da ga je prožela neka iznenadna hladnoća. Siva zemlja prolazilaje ispod njih.

»Vidi sad!« reče Gandalf. »Dolovi Zapadnog prevoja otvaraju sepred nama. Ovde izbijamo nazad na Istočni put. Ona tamna senkaonamo je ždrelo Udoline ponora. Na toj strani leže Aglarond iSvetlucave pećine. Ne pitaj mene o njima. Pitaj Gimlija, ako sesretnete ponovo, i prvi put mogao bi da dobiješ odgovor duži no štoželiš. Nećeš videti te pećine, ne na ovom putovanju. Uskoro će onebiti daleko iza nas.«

»Ja sam mislio da si ti hteo da staneš u Helmovom ponoru!« rečePipin. »Kuda onda ideš?«

»Do Minas Tirita, pre no što ga mora rata opkole.«»Oh! A koliko je to daleko?«»Ligama i ligama«, odgovori Gandalf. »Triput toliko daleko koliko

su dvori kralja Teodena, a oni su na više od stotinu milja istočnoodavde, pravo kako izaslanici Mordora lete. Senko mora prejuritiduži put. Ko će se pokazati bržim?

»Mi ćemo sad jahati do u cik zore, a to je nekoliko sati daleko.Potom čak i Senko mora da se odmori, u nekoj udubini bregova: uEdorasu, nadam se. Spavaj, ako možeš! Mogao bi videti prvi treptajzore na zlatnom krovu kuće Jorlove. A dva dana potom videćešpurpurnu senku planine Mindolujn, i zidove kule Denetorove, bele ujutru.

»Napred sada, Senko! Juri, veliko srce, juri kako nikad ranije nisi!Sad smo stigli u zemlje gde si oždrebljen, i svaki kamen ti znaš. Jurisad! Nada je u brzini!«

Senko zabaci glavu i kliknu snažno, kao da ga je kakva trubapozvala u boj. Onda se baci napred. Vatra je vrcala pod njegovimkopitima, noć je hujala iznad njega.

Dok je lagano padao u san, Pipin je imao čudan utisak: on iGandalf, nepomični kao kamen, posađeni na kip konja u trku, dok sesvet obrće ispod njegovih kopita sa silnim šumom vetra.

Glava 1.

KROĆENJE SMEAGOLA

»Pa, gospodaru, mi smo ga učabrili, i tu mu greške nema«, rečeSem Gemdži. On je stajao pokraj Froda, obeshrabren, zgrčenihramena, i žmirkavim očima pažljivo posmatrao sumrak.

Bilo je to, koliko su oni mogli da odrede, treće veče otkako supobegli od Družine. Bili su skoro izgubili račun o satima tokom kojihsu se peli i batrgali među ogolelim obroncima i kamenjem EminMuila, nekad vraćajući se po sopstvenim tragovima, zato što nisumogli da nađu nikakav put napred, nekad otkrivajući da su lutali ukrugu do mesta gde su već bili satima ranije. Ipak, probijali su seistrajno na istok, držeći se što su bliže mogli spoljašnjeg ruba togčudno zapletenog čvora bregova. Ali stalno su mu nalazili lica,okomita, visoka i neprolazna, gde se mršte na ravnicu pod njima;izvan njegovih ispreturanih skutova ležale su olovnosive močvare uraspadanju, gde se ništa nije micalo i ni ptica se nije videla.

Hobiti su stajali na ivici jedne visoke litice, gole i turobne, sapodnožjem obvijenim izmaglicom, a iza njih dizale su se krševitevisije okrunjene vetrom nošenim oblakom. Hladan vetar duvao je saistoka. Noć se okupljala preko bezobličnih krajeva pred njima;njihovo bolesno zelenilo pretapalo se u sumorno mrko. Dalekonadesno Anduin, koji je blistao ćutljivo u sunčevim prodorima togadana, bio je sada skriven u senci. Ali njihove oči nisu gledale izvanreke, nazad u Gondor, ka njihovim prijateljima, ka zemljama Ljudi.Na jug i istok oni su zurili, tamo gde je, na ivici noći što se bližila,visila neka tamna linija, kao daleke planine od nepomičnog dima. Svremena na vreme sićušni crveni sjaj u daljini treperio je na rubuzemlje i neba.

»Kakav čabar!« reče Sem. »To je baš ono jedino mesto u svimzemljama o kojima smo ikad čuli koje ne želimo da vidimo ma i malo

pobliže; i to je baš ono mesto kamo pokušavamo da stignemo! I to jebaš dokle ne možemo da dopremo, nikojim načinom. Mi smo došlipogrešnim putem sveukupno, izgleda. Ne možemo da siđemo; a dasiđemo, našli bismo da je sva ta zelena zemlja jedna gadna močvar,jemčim. Pu! Osećate li?« On omirisa vetar.

»Da, osećam«, reče Frodo, ali se ne pokrete, a njegove očiostaše ukočene, gledajući prema tamnoj liniji i treptavom plamenu.»Mordor!« promrmlja on šapatom. »Ako moram da idem tamo, voleobih da mogu da odem brzo i dokrajčim to!« On zadrhta. Vetar je biohladan, a ipak težak od nekog vonja hladnog truljenja. »Pa«, rečeon, konačno otržući oči, »ne možemo ostati ovde cele noći, čabar iline čabar. Moramo naći neko zaklonjenije mesto i opet logorovati; amožda će nam sledeći dan pokazati neku stazu.«

»Ili sledeći i sledeći i sledeći«, progunđa Sem. »Ili možda nikojidan. Mi smo pošli baš pogrešnim putem.«

»Pitam se«, reče Frodo. »Moja je strašna sudbina, mislim, daodem toj Senci onamo, tako da će neki put biti nađen. Ali hoće li miga zlo ili dobro pokazati? Ono nade što smo imali bilo je u brzini.Zaustavljanje je igra u korist Neprijatelja – a evo me ovde:zaustavljenog. Je li volja Crne kule to što nama upravlja? Sve mojeodluke pokazale su se rđavim. Trebalo je da ostavim Družinu mnogoranije i siđem sa Severa, istočno od reke i od Emin Muila, i takopreko čvrstog tla Bojne ravnice do prolaza Mordora. Ali sad nijemoguće tebi i meni samima da nađemo put nazad, a Orci se šunjajuna istočnoj obali. Sa svakim danom koji prođe – jedan dragocen danje izgubljen. Ja sam umoran, Seme. Ne znam šta treba da se čini.Šta nam je od hrane' ostalo?«

»Samo ovi, što biste i’ vi nazvali, lembasi, g. Frodo. Pristojnazaliha. Ali oni su bolji nego ništa, za dobar griz. Nikad nisam mislio,međutim, kad sam prvi put metuo zub u njih, da ću ikad dospeti dapoželim promenu. Ali želim je sada: maličak prostog hleba, i jedanvrč – ma, pola vrča – piva skliznulo bi zgodno. Ja sam teglio mojkuvaći pribor za sveg tog puta od poslednjeg logorišta, i od kakve jevajde bio? Ništa nema da se vatra naloži, za početak, i ništa da seukrčka, čak ni trava!«

Oni se okretoše i siđoše u jednu kamenitu udubinu. Sunce kojese klonilo zapadu zahvatili su oblaci, i noć dođe brzo. Spavali sudobro koliko su mogli uz hladnoću, okrećući se i preturajući, ujednom kutku između ogromnih škrbavih vrhova nepogodamaizlokane stene; bar su bili zaklonjeni od istočnog vetra.

»Jeste ih vi videli opet, g. Frodo?« zapita Sem, dok su sedeli,ukočeni i promrzli, mljaskajući kolačiće lembasa u hladnoj sivojsvetlosti ranoga jutra.

»Ne«, reče Frodo. »Nisam čuo ništa, ni video ništa, sad je dvenoći.«

»Niti ja«, reče Sem. »Grrr! Jesu me te oči prepale! Ali moždasmo ga se otarasili najposle, tog bednog šunjala. Golum! Daću mu jagollum u grlo, ako ikad metem ruke na njegovu šiju.«

»Nadam se da nikad nećeš morati«, reče Frodo. »Ne znam kakonas je on pratio; ali moguće je da nas je ponovo zaturio, kako tikažeš. U ovoj suvoj vetrovitoj zemlji mi ne možemo da ostavimomnogo otisaka stopa, ni mnogo mirisa, čak ni za njegov šišteći nos.«

»Ja se nadam da, to tako ide«, reče Sem. »Voleo bih da ga seotarasimo zauvek.«

»I ja«, reče Frodo, »ali on nije moja glavna muka. Voleo bih damožemo da se udaljimo od ovih bregova! Mrzim ih. Osećam se savgo na istočnoj strani, pribijen ovde gore bez ičega do mrtvih nizijaizmeđu mene i one Senke tamo. Postoji jedno Oko u njoj. Hajde!Moramo nekako da siđemo danas.«

Ali taj dan se vukao i, kada se popodne pretapalo ka večeri, onisu još puzali duž toga hrpta, i nisu našli nikakav put da umaknu.

Ponekad su u tišini te ogolele zemlje zamišljali da čuju slabašnezvuke iza sebe, neki kamen u padu, ili korak šljapkavih stopala posteni. Ali kad su zastajali i stajali nepomični osluškujući nisu čuli ništaviše, ništa do vetra gde uzdiše preko ivica kamenja – a ipak, čak i toih je podsećalo na dah što tiho sikće kroz oštre zube.

Čitavog toga dana spoljašnji greben Emin Muila skretao jepostepeno ka severu, dok su se oni mučili dalje. Duž njegove ivicesada se protezala široka ispremetana ravan vremenom izrovašenogstenja, presečena tu i tamo rovovima nalik na žlebove koji su se

strmo spuštali u duboke zareze litice. Da nađu stazu među timrascepima, koji su postajali sve dublji i češći, Frodo i Sem su biliprimorani da skrenu ulevo, podosta od ivice, i nisu opazili da tokomnekoliko milja idu lagano ali sigurno nizbrdo: vrh litice tonuo je premaravni nizija.

Konačno su bili prinuđeni da zastanu. Greben je oštrije savio kaseveru, i bio zasečen jednom dubljom jarugom. Na suprotnoj straniopet se propinjao naviše, mnogo hvati u jednom jedinom skoku:ogromna siva litica dizala se pred njima, presečena okomito naniže,kao udarcem noža. Nisu mogli da idu napred i morali su da skrenu ilina zapad ili na istok. Ali zapad bi im doneo samo još mukazadržavanja, nazad prema srcu bregova; istok bi ih odveo spoljašnjojstrmeni.

»Nema šta nego da se spuzamo niz ovu jarugu, Seme«, rečeFrodo. »Hajde da vidimo čemu ona vodi!«

»Ka nekom gadnom padu, kladim se«, reče Sem.Usek je bio duži i dublji nego što je izgledao. Nešto malo naniže

nađoše nekolika čvornovata i zakržljala drveta, prva koja su videlisvih tih dana: iskrivljene breze najvećim delom, sa tu i tamo pokojom jelom. Mnoga su bila mrtva i suva, izgrižena do srži istočnimvetrovima. Nekada, u blažim danima, morao je tu biti lep čestar ujaruzi, ali sada posle pedesetak jardi dođe kraj drveću, iako su sestari polomljeni trupci vukli dalje, skoro do ruba litice. Dno jaruge,koje je ležalo duž ivice zaseka stene, bilo je neravno od polomljenogkamenja i spuštalo se strmo naniže. Kada su konačno stigli do kraja,Frodo se saže i izviri.

»Gledaj!« reče on. »Mora da smo daleko sišli, ili je litica utonula.Sad je mnogo niže ovde, i izgleda lakše.«

Sem kleče pored njega i izviri oklevajući, preko ivice. Onda bacipogled uz ogromnu liticu koja se dizala njima sleva. »Lakše!«zastenja on. »Pa, pretpostavljam da je uvek lakše stići dole negogore. Oni što ne mogu da lete, mogu da skoče!«

»Još bi to bio veliki skok«, reče Frodo. »Oko, pa...«, on zasta zatrenutak odmeravajući očima, »oko osamnaest hvati, rekao bih. Neviše.«

»I to je dosta!« reče Sem. »Uf! Kako samo mrzim da gledam dolesa visine! Ali gledanje je bolje nego spuštanje.«

»Svejedno«, reče Frodo, »ja mislim da bismo mogli da sespustimo ovde, i mislim da ćemo to morati da pokušamo. Vidi - stenaje sasvim drugačija od onog što je bilo koju milju nazad. Odronila se iispucala.«

Pad joj zaista nije više bio okomit nego se krivio malo upolje.Izgledalo je to kao veliki bedem ili neka podzidana obala mora čiji suse temelji pomerili tako da su sve linije, izvijene i poremećene,ostavile velike raspukline i duge nagnute rubove koji su mestimicebili široki skoro kao stepenici.

»A ako hoćemo da pokušamo da se spustimo, pokušajmo toodmah. Rano se smrkava. Mislim da nepogoda dolazi.«

Zadimljena mrlja planina na istoku bila je izgubljena u dubljemcrnilu što je već posezalo ka zapadu dugim rukama. Začu seudaljeno gunđanje groma, nošeno vetrom koji se dizao. Frodoomirisa vazduh i pogleda sumnjičavo u nebo. On pričvrsti opasačpreko ogrtača, zateže ga i uprti laki ranac na leđa; onda zakoračiprema ivici. »Ja ću da pokušam«, reče on.

»Vrlo dobro!« odazva se Sem turobno. »Ali ja ima da idem prvi.«»Ti?« reče Frodo. »Šta te je nateralo da promeniš mišljenje o

spuštanju?«»Ja nisam promenio mišljenje. Ali to je jedino pametno: metni

najniže onoga što će verovatnije da se omakne. Ja ne želim dasilazim povrh vas i da vas strmoglavim – nikakvog smisla nema ubitidvojicu jednim padom.«

Pre no što je Frodo mogao da ga zaustavi on sede, zaklatinogama preko ivice, i okrete se, grabeći nožnim prstima zaosloncem. Neizvesno je da li je ikad hladnokrvno učinio išta hrabrijeili manje mudro.

»Ne, ne! Seme, ti stari magarče!« reče Frodo. »Ti ćeš se ubitizasigurno, prebacujući se tako sasvim nasumce. Vrati se!« On uhvatiSema ispod pazuha i izvuče ga gore. »Sada čekaj malo, i budistrpljiv!« reče on. Onda leže na zemlju, izvijajući se upolje i gledajućidole; ali svetlost je brzo iščezavala, iako sunce još nije bilo zašlo.»Mislim da bismo mogli to da izvedemo«, reče on ubrzo. »Ja bihmogao, u svakom slučaju; a i ti takođe, ako ne izgubiš glavu i pratišme pažljivo.«

»Ja ne znam kako možete biti tako sigurni«, reče Sem. »Šta! Pavi ne možete videti do dna na ovoj svetlosti. Šta ako naiđe nekomesto gde ima da nigde nema da se metnu noge ili ruke?«

»Popeću se nazad, pretpostavljam«, reče Frodo.»Lako je to reći«, prigovori Sem. »Bolje da se čeka jutro i više

svetlosti.«»Ne! Ne ako to mogu da izbegnem«, reče Frodo sa iznenadnom

čudnom žestinom. »Ja žalim svaki sat, svaki minut. Silazim dapokušam. Ne idi za mnom dok se ne vratim ili te pozovem!«

Grabeći prstima kamenitu ivicu spusta on se pažljivo opustinadole dok mu, kad su mu ruke bile skoro potpuno istegnute, nožniprsti ne nađoše jedan ispust. »Jedan korak dole!« reče on. »A ovajse ispust širi nadesno. Mogao bih da stojim tamo bez držanja. Jaću...« reči mu behu presečene.

Nadolazeća tama, sada velikom brzinom, nasrnula je od istoka iprogutala nebo. Začuše suv parajući prasak groma baš iznad glava.Sjaktava munja udari u bregove. Onda usledi nalet divljeg vetra, i snjim, mešajući se s njegovim urlanjem, jedan visok piskav krik. Hobitisu čuli baš takav jedan vrisak daleko u Močvarama dok su bežali izHobitona, a čak i tamo, u šumama Okruga, on im je sledio krv. Ovde,u pustoši, užas od njega bio je mnogo veći: on ih probode hladnimsečivima groze i očajanja, zaustavljajući srce i dah. Sem pade ničice.Nehotično, Frodo se opusti i stavi šake preko glave i ušiju. On sezanese, okliznu, i sasulja se sa plačnim krikom.

Sem ga ču i otpuza s naporom do ivice. »Gospodaru,gospodaru!« pozva on. »Gospodaru!«

Ne ču nikakvog odgovora. Otkri da dršće celim telom, ali udahnui još jednom povika: »Gospodaru!« Vetar mu je, činilo se, uduvavaoglas nazad u grlo, ali kad on prođe, urlajući naviše jarugom i prekobregova, neki slabačak krik odgovora dopre do njegovih ušiju:

»U redu, u redu! Ovde sam. Ali ne vidim.«Frodo je dozivao slabim glasom. On u stvari nije bio naročito

daleko. Skliznuo je, a ne pao, i sa potresom se dočekao na noge najednom širem ispustu koji jard niže. Srećom lice stene je na tomemestu bilo podobro zavaljeno pa ga je vetar pritisnuo o liticu i tako senije strmoglavio. On se umiri malo, priljubivši lice uz hladni kamen i

osećajući kako mu srce lupa. Međutim, ili je tmina postala potpuna,ili su, pak, njegove oči izgubile vid. Sve je bilo crno oko njega. On sepitao da nije oslepeo. Udahnuo je duboko.

»Vratite se! Vratite se!« ču Semov glas iz tmine odozgo.»Ne mogu«, reče on. »Ne vidim. Ne mogu da nađem nikakav

oslonac. Ne mogu da se pomerim.«»Šta mogu ja da učinim, g. Frodo? Šta mogu ja?« vikao je Sem,

naginjući se opasno daleko. Zašto njegov gospodar ne bi mogao davidi? Jeste mutno, sigurno, ali ipak ne toliko mračno. On je mogaoda vidi Froda pod sobom, sivu osamljenu priliku pripijenu uz liticu. Alibio je daleko izvan domašaja ma koje ruke pomoći.

Dopre još jedan prasak groma, a onda osu kiša. Uzaslepljujućem zastoru, izmešana sa gradom, jurišala je na liticu,surovo hladna.

»Dolazim dole do vas«, povika Sem, premda ne bi mogao rećikako se nadao da na taj način pomogne.

»Ne, ne! Čekaj!« odazva se Frodo, sada jače. »Biće mi boljeubrzo. Već se osećam bolje. Čekaj! Ne možeš ništa da učiniš beznekog konopca.«

»Konopac!« uzviknu Sem, govoreći pomamno samome sebi uuzbuđenju i olakšanju. »E pa, ako ja ne zaslužujem da me obese okraj jednoga kao opomenu tunjavcima! Ma šta si neg blesav kaočekić, Seme Gemdži: to je ono što mi je Matori govorio počesto, a tobudući jedna od njegovskih reči. Konopac!«

»Prestani da laparaš!« uzviknu Frodo, sad oporavljen dovoljno dase oseti odjednom zabavljeno i iznervirano. »Pusti tvog Matorog!Pokušavaš li da kažeš sebi kako imaš nešto konopca u džepu? Akoje tako, izvuci ga!«

»Da, g. Frodo, u mom rancu, i sve to skupa. Nosio sam gastotinama milja, i načisto ga zaboravio!«

»Onda se razradi i spusti jedan kraj!«Sem hitro smače ranac i ispretura po njemu. I tu je zaista, na

dnu, bio smotuljak svilenkastog sivog užeta koji je načinio narodLorijena. On baci jedan kraj gospodaru. Izgledalo je da se tmina dižesa Frodovih očiju, ili mu se, pak, vid vraćao. Mogao je da vidi tu sivuliniju kad se spustila njišući se, i pomislio je da ona ima neki slabsrebrni sjaj. Sad, kad je u tami imao neku tačku da na nju usmeri oči,

osećao se manje vrtoglavo. Oslanjajući težinu napred, on veza krajoko struka, a onda obema šakama ščepa uže.

Sem koraknu unazad i odupre se nogama o jedan panj na jard-dva od ivice. Napola vučen, napola puzeći, Frodo dospe gore iprostre se na tle.

Grom je gunđao i tutnjao u daljini, a kiša je još jako padala. Hobitiotpuzaše nazad u jarugu, ali tamo nisu našli mnogo zaklona.Potočići vode pojuriše nadole; ubrzo, oni prerastoše u bujicu koja jepljuskala i besnela po kamenju, i šikljala napolje preko litice kao krozoluk kakvog ogromnog krova.

»Bio bih napola udavljen tamo dole, ili načisto spran«, rečeFrodo. »Kakva sreća što si imao taj konopac!«

»Bolja bi sreća bila da sam pomislio na to ranije«, reče Sem.»Možda se vi sećate njih gde nam meću konopce u čamce kad smopošli: u vilovnjačkoj zemlji. Meni su oni omileli, i metnuo sam jedansmotuljak u ranac. Godinama ranije, čini se. ’On može biti pomoć umnogim nevoljama’, rekao je on: Haldir, ili jedan od tog življa. I, on jegovorio ispravno.«

»Šteta što meni nije palo na um da ponesem još jedan«, rečeFrodo, »ali ja sam ostavio Družinu u takvoj žurbi i zbrci. Kad bismoga samo imali dovoljno, mogli bismo da ga upotrebimo za spuštanje.Koliko je dug tvoj konopac, pitam se?«

Sem ga je otpuštao lagano, mereći ga rukama. »Pet, deset,dvadeset, trideset lakata, više ili manje«, reče on.

»Ko bi to pomislio!« uzviknu Frodo.»Ah! Ko bi?« reče Sem. »Vilovnjaci su čudesan svet. On izgleda

malčice tanak, ali je čvrst; i mekan kao mleko u šaki. Skupi se kad sepakuje, a lak je kao sama lakoća. Čudesan narod, nema šta!«

»Trideset lakata!« reče Frodo razmišljajući. »Ja verujem da bi tobilo dovoljno. Ako nepogoda prođe pre no što noć padne, ja ću dapokušam.«

»Kiša je mal ne već prestala«, reče Sem, »ali nemoj da biste opetišli da činite štogod opasno u toj tmuši, g. Frodo! A ja se nisam jošpovratio od onog vriska u vetru, ako vi i jeste. Kao neki Crni Jahač jeto zvučalo – ali neki gore u vazduhu, ako oni mogu da lete. Bašmislim, najbolje nam je da ležimo gore u ovoj pukotini dok se noć nesvrši.«

»A ja baš mislim da neću da utrošim ni trenutak duže nego štotreba zaglavljen gore na ovoj ivici dok oči Crne Zemlje nadgledajumočvare«, reče Frodo.

S tim rečima on ustade i ponovo ode do ivice. Osmotrio je. Vedronebo raslo je opet na istoku. Skutovi nepogode dizali su se, iskrzani ivlažni; glavna tuča je otišla da raširi svoja ogromna krila preko EminMuila, na kome je mračna misao Sauronova počivala neko vreme.Odatle se okrenula, udarajući na Dolinu Anduina gradom i munjama,i bacajući senku ratne pretnje na Minas Tirit. A onda, spuštajući se uplanine i okupljajući svoje ogromne tornjeve, otkotrlja se laganopreko Gondora i skutova Rohana, dok, daleko odatle, Jahači naRavnici koji su jahali na zapad ne videše njene crne kule gde sekreću iza sunca. Ali ovde, preko pustoši i močvara što su seisparavale, duboko plavo nebo večeri otvori se još jednom, i pojavise nekoliko bledunjavih zvezda, kao male bele rupe u zastoru nadmesečevim srpom.

»Dobro je moći videti ponovo«, reče Frodo, dišući duboko. »Znašli, mislio sam zakratko da sam izgubio vid? Od sevanja ili nečegdrugog, goreg. Nisam mogao da vidim ništa, uopšte ništa, dok taj sivikonopac nije dospeo dole. Izgledao je kao da nekako svetluca.«

»On zaista izgleda nekako srebrenast u mraku«, reče Sem.»Nikad pre to nisam uočio, međutim ne sećam se ni da sam ga ikadvadio otkako sam ga ono prvo spakovao. Ali ako toliko naginjeteveranju, g. Frodo, kako ćete da ga upotrebite? Trideset lakata, ili, dareknemo, oko osamnaest hvati: to nije preko vaše procene visineove litice.«

Frodo je razmišljao neko vreme. »Zaveži ga za onaj panj,Seme!« reče on. »Onda mislim da će ti se ovoga puta ispuniti želja iići ćeš prvi. Ja ću te spustiti, a ti ne treba da činiš ništa više nego dakoristiš noge i ruke da se odbijaš od stene. Mada, ako smestiš svojutežinu na neki od ispusta i daš mi odmora, i to će pomoći. Kad budešdole, onda ću ja. Sad se ponovo sasvim osećam kao ja.«

»Vrlo dobro«, reče Sem potišteno. »Ako mora biti, hajde da topreguramo!« On diže konopac i učvrsti ga oko panja najbližeg ivici,onda drugi kraj veza oko struka. Neodlučno, okrete se i po drugi putse spremi da pređe ivicu.

Ipak, to nije ispalo ni upola tako rđavo kao što je on očekivao.Kao da mu je uže davalo nekakvu sigurnost, iako je ne jednomzatvorio oči pogledavši naniže između svojih stopala. Na jednomnezgodnom mestu nije bilo nikakvog ispusta, a zid je bio strm i čakpodsečen; tu je on skliznuo i klatio se na srebrnoj niti. Ali Frodo ga jespuštao lagano i pouzdano, i to se najzad završilo. Najviše se plašioda će se taj komad konopca utrošiti dok je on još visoko gore, ali bioje još jedan podobar smotuljak u Frodovim šakama kad Sem stiže dodna i doviknu: »Ja sam dole!« Glas dođe jasno, ali Frodo nije mogaoda vidi Sema; njegov sivi vilovnjački ogrtač utopio se u sumraku.

Frodo je utrošio znatno više vremena da ga sledi. Oko struka muje bio konopac, privezan gore, a skratio ga je tako da ga cimne preno što dosegne dno; nije želeo da rizikuje pad, a nije imao bašSemovu veru u to tanko sivo uže. Ipak, našao je dva mesta gde jemorao potpuno da se pouzda u njega: glatke površine gde nisu imaliza šta da se uhvate čak ni njegovi snažni hobitski prsti, a ispusti subili široko razmaknuti. Ali naposletku se i on nađe dole.

»Dobro!« uzviknu on. »Izveli smo to! Pobegli smo od Emin Muila!A sad, šta je sledeće, pitam se? Možda ćemo uskoro uzdisati zadobrom tvrdom stenom pod tabanom.«

Ali Sem nije odgovorio: on je piljio nazad, naviše uz liticu.»Tunjavi čekić!« reče on. »Tupoglavac! Moj lepi konopac! Eno gatamo, vezan je za panj, a mi smo na dnu. Taman za ono šunjaloGoluma, lepo malo stepenište kakvo smo samo mogli da ostavimo.Bolje da dignemo putokaz i reknemo na koju smo stranu otišli! Misliosam ja da to izgleda malko previše lako.«

»Ako možeš da smisliš ikakav način na koji smo mogli i daupotrebimo konopac i da ga ipak snesemo, onda možeš na mene dapreneseš onaj tunjavi čekić, ili ma koje drugo ime koje je tvoj Matoridao tebi«, reče Frodo. »Popni se, odveži ga, i spusti se dole, akoželiš!«

Sem se počeša po glavi. »Ne, ne mogu da smislim kako, molećiza vaše oproštenje«, reče on. »Ali ne sviđa mi se da ga ostavim, i toje jedan fakat.« On pogladi kraj konopca i zatrese ga nežno. »Teškomi ide da se rastavim od ma čega što sam izneo iz vilin-zemlje.Načinila ga je sama Galadrijela uz to, može biti. Galadrijela«,

promrmlja on, klimajući glavom žalostivo. Pogledao je naviše iposlednji put povukao konopac, kao u oproštaj.

Na potpuno iznenađenje oba Hobita, on se odreši. Sem sepreturi, a dugački sivi namotaji dosuljaše se tiho povrh njega. Frodose nasmeja. »Ko je vezao taj konopac?« reče on. »Dobra je stvar štoje izdržao koliko jeste! Kad pomislim da sam poverio svu svojutežinu tvome čvoru!«

Sem se nije smejao. »Ja mogu da ne budnem mnogo dobar upentranju, g. Frodo«, reče on uvređenim glasom, »ali znam poneštoo konopcu i o čvorovima. To je u porodici, kako biste vi mogli kazati.Šta, pa moj pradeda, i moj stric Endi posle njega, onaj što je bioMatorome najstariji brat, on je imao radionicu užadi onamo prekokod Tajfilda za mnogu godinu. A ja sam metuo tako čvrstu omčupreko toga panja kako je malo ko mogao da učini, u Okrugu ili izvannjega.«

»Onda se konopac morao prekinuti – iskrzan na ivici stene,računam«, reče Frodo.

»Kladim se da nije!« reče Sem još uvređenijim glasom. On sesaže i ispita krajeve. »I nije. Nijedan struk!«

»Onda se bojim da je to morao biti čvor«, reče Frodo.Sem zatrese glavom i ne odgovori. Provlačio je konopac

zamišljeno kroz prste. »Nek bude kako vi hoćete, g. Frodo«, reče onnajzad, »ali ja mislim da se taj konopac smakao sam – kad sam gaja pozvao.« On ga smota i smesti ga sa ljubavlju u ranac.

»On je svakako došao«, reče Frodo, »a to je glavna stvar. Alisada moramo da mislimo na sledeći potez. Noć će nas stići uskoro.Kako su divne zvezde i mesec!«

»Oni zbiljski razgaljuju srce, je l’da?« reče Sem gledajući naviše.»Vilovnjački su, nekako. A mesec raste. Nismo ga videli već noć-dvepo ovom oblačnom vremenu. On počinje da daje poprilično svetio.«

»Da«, reče Frodo, »ali neće biti pun za još neki dan. Ne mislimda ćemo oprobati močvare pri svetlosti te polovine meseca.«

Pod prvim tminama noći oni kretoše na naredni deo svogputovanja. Posle nekog vremena Sem se osvrte na put kojim sudošli. Ždrelo jaruge bilo je samo jedan crn zarez u nejasnoj litici.»Srećan sam što smo se dokopali tog konopca«, reče on. »Postavili

smo jednu malu zagonetku za ono jastučasto stopalo, kako god bilo.Nek oproba svoje gadne šljapkave tabane na onim ispustima!«

Korak po korak, udaljili su se od skutova litice, kroz divljinugromada i škrbavog kamenja, mokrih i klizavih od teške kiše. Tie sejoš oštro spuštalo. Nisu odmakli naročito daleko kad naiđoše najednu ogromnu pukotinu koja je odjednom crno zevnula prednjihovim nogama. Nije bila široka, ali ipak preširoka da se preskočipri toj nejasnoj svetlosti. Učinilo im se da čuju vodu kako grgoće unjenim dubinama. Ona je savijala ulevo od njih, na sever, nazad kabrdima, i tako im prečila put u tom pravcu, bar dok traje tama.

»Bolje da pokušamo malko nazad na jug linijom litice, mislim seja«, reče Sem. »Možda nađemo neko upupčenje tamo, ili čakpećinu, ili tako nešto.«

»Pretpostavljam da je tako«, reče Frodo. »Ja sam umoran, imislim da ne mogu još dugo noćas da se batrgam među kamenjem– iako žalim zbog tog odlaganja. Voleo bih da ima neka jasna stazapred nama: onda bih išao dok me noge ne izdaju.«

Nisu našli da je napredovanje išta lakše uz izlomljena podnožjaEmin Muila. Niti je Sem našao ikakvo upupčenje ili udubinu da setamo zaklone; same gole kamene kose na koje se mrštila litica, kojase sad dizala nanovo, sve viša i strmija kako su išli nazad. Na kraju,iscrpljeni, oni se prosto baciše na tle u zavetrini jedne stene koja jeležala nedaleko od podnožja strmine. Tu su neko vreme sedeliturobno skutreni u toj hladnoj kamenitoj noći, dok im se sanprikradao uprkos svemu što su mogli da učine da ga odagnaju.Mesec je sada plovio visoko, čist. Njegova oskudna bela svetlostobasjavala je lica stena i natapala hladne mrgodne zidine litice,pretvarajući svu tu široku i visoku tminu u ledeno bledo siviloizrovašeno crnim senkama.

»Dobro!« reče Frodo ustavši, i priteže ogrtač oko sebe. »Tispavaj malko, Seme, i uzmi i moje ćebe. Ja ću ići gore-dolestražareći neko vreme.« Odjednom on se ukoči, i, sagnuvši se,ščepa Sema za ruku. »Šta je to?« prošapta. »Gledaj, tamo preko nalitici!«

Sem pogleda i udahnu oštro kroza zube. »Ssss!« reče on. »Etošta je to. To je onaj Golum! Guje i akrepi! I kad se pomisli da sam ja

držao da ima da ga zabunimo sa ono našeg penjanja! Pogledajte ga!Kao neki gadni gmizavi pauk na zidu.«

Niz lice strmeni, okomito i skoro glatko kako se činilo na bledojmesečini, kretala se jedna mala crna prilika tankih udova isturenihupolje. Možda su joj mekane pipkave šake i nožni prsti nalazilipukotine i oslonce koje nikakav Hobit nikad ne bi mogao videti iliupotrebiti, ali izgledalo je kao da prosto gmiže dole na lepljivimjastučićima, kao neka velika šunjava stvar od soja insekata. I to jejoš silazilo glavom naniže, kao da njušenjem nalazi put. S vremenana vreme to je dizalo lagano glavu, okrećući je sasvim unazad nasvom dugom mršavom vratu, i Hobiti su viđali dva bleda odbleskasvetlosti – oči koje su za časak treptale na mesečini, da bi ih ubrzonanovo pokrili kapci.

»Mislite da može da nas vidi?« reče Sem.»Ne znam«, reče Frodo tiho, »ali mislim da ne može. Teško je

čak i za prijateljske oči da vide ove vilin-ogrtače: ja ne mogu da vidimtebe u senci ni s nekoliko koraka. A čuo sam da on ne voli sunce nimesec.«

»Onda što silazi baš ovde?« zapita Sem.»Tiho, Seme!« reče Frodo. »On može da nas nanjuši, možda. A

čuje isto tako oštro kao Vilovnjaci, verujem. Mislim da je sad čuonešto: naše glasove, verovatno. Mi smo načinili mnogo buke onamonazad, a govorili smo i preglasno do maločas.«

»Pa, meni je muka od njega«, reče Sem. »On je došao zajedared prečesto, za moj račun, i ima da progovorim koju reč šnjim,ako mognem. Ne računam da bismo mu se sad mogli izmigoljiti,kako god bilo.« Navlačeći svoju sivu kapuljaču podosta na lice, Semse odšunja kriomice prema litici.

»Pažljivo!« šaptao je Frodo dolazeći za njim. »Nemoj da gatrgneš! On je mnogo opasniji nego što izgleda.«

Crna puzava prilika bila je sada na tri četvrtine puta naniže, imožda na pedeset stopa ili nešto manje iznad podnožja litice.Zgureni nepomično kao kamen u senci jedne velike stene, Hobiti suga motrili. On kao da je naišao na neki težak prelaz, ili se uznemiriooko nečega. Čuli su ga kako šmrkće, a s vremena na vreme dopro bioštar siktaj daha koji je zvučao kao kletva. On podiže glavu i učini im

se da ga čuju kako pljuje. Onda krete ponovo napred. Sad su moglida mu čuju glas gde škripuće i zviždi.

»Akh, sss! Opreznost, moj Prekrasni! Više zuri manje brzo. Mi nessmemo rissikovati naš vrat, ssmemo li, Prekrasni? Ne, Prekrasni –golluml« Ponovo diže glavu, žmirnu na mesec, i brzo zatvori oči. »Miga mrzim«, zašišta on. »Gnussno, gnussno drhtavo svetio je – sss –to uhodi nas, Prekrasni – to boli naše oči.«

Spustio se niže i siktaji su postali oštriji i jasniji. »Gde ssi to, gdessi to: moj Prekrasni, moj Prekrasni? To je naše, jeste, i mi ga želim.Lopovi, lopovi, ti štrokavi mali lopovi. Gde jesu oni sa moj Prekrasni?Prokleti! Mi ih mrzim.«

»To ne zvuči kao da zna da smo ovde, zar ne?« prošaputa Sem.»I šta je njegov Prekrasni? Misli li on na ...«

»Hš!« dahnu Frodo. »Sad stiže blizu; dovoljno blizu da čuješapat.«

Zaista, Golum je iznenada ponovo zastao, a njegova krupnaglava na žgoljavom vratu klatila se kao da sluša. Njegove blede očibile su napola otkrivene. Sem se uzdrža iako su mu se prsti trzali.Njegove oči, ispunjene srdžbom i odvratnošću, bile su uperene na tobedno stvorenje kad je počelo ponovo da se kreće, još šapućući isikćući za svoj račun.

Naposletku je bio na dvanaestak stopa od tla, baš iznad njihovihglava. Od tog mesta pad je bio okomit, jer je litica bila neznatnopodsečena, i čak ni Golum nije mogao da nađe oslonac ma kakvevrste. Izgledalo je da pokušava da se okrene, tako da ide nogamanapred, kad se iznenada stropošta sa kreštavim zviždećim krikom.Dok je padao zgrčio je noge i ruke oko sebe kao pauk kad mu seprekine nit za spuštanje.

Sem se našao izvan svog skrovišta kao munja i u nekolikoskokova prešao je prostor do podnožja litice. Pre nego što je Golumuspeo da se digne, bio je povrh njega. Ali našao je da je Golum, višenego što se on nadao, čak i tako zatečen spreman na napad poslepada. Pre nego što je Sem mogao da ga ščepa, duge noge i rukeomotale su se oko njega pribijajući mu ruke uz telo, a lepljivi stisak,mek ali užasno snažan, stezao ga je kao užad koja se laganozatežu; lepljivi hladni prsti pipali su da mu nađu grlo. Onda mu oštrizubi zagrizoše u rame. Sve što je on mogao da učini bilo je da

svojom tvrdom okruglom glavom udara postrance u lice togstvorenja. Golum je siktao i pljuvao ali ga nije puštao.

Sem bi se loše proveo da je bio sam. Ali Frodo skoči i izvučeŽalac iz korica. Levom rukom on povuče nazad Golumovu glavu,držeći ga za oskudnu glatku kosu, istežući mu dugi vrat iprimoravajući njegove blede zlobne oči da pilje naviše u nebo.

»Pusti! Golume«, reče on. »Ovo je Žalac. Ti si ga video ranije,jednom davno. Pusti, ili ćeš ga ovoga puta osetiti! Prerezaću ti grlo.«

Golum pade i posta labav kao mokra uzica. Sem ustadeopipavajući rame. Njegove oči gorele su od besa, ali nije mogao dase osveti: njegov bedni neprijatelj ležao je puzavo na kamenjucvileći.

»Ne ozledi nas! Ne daj im povrede nas, Prekrasni! Oni nećeozlediti nas, hoće li oni, lepi mali Hobitssi? Mi nisam mislio ništa zlo,ali ono skočili na nas kao mačke na jadni mišovi, ono jesu,Prekrasni. A mi sam tako usamljeni, gollum. Mi hoćem biti vrlo dobrinjima, vrlo dobri, ako oni će biti dobri ka nama, nećemo li mi, jeste,jesste.«

»Pa, šta da se čini s ovim?« reče Sem. »Svezati to da ne bimoglo da se prikrada više za nama, kažem ja.«

»Ali to bi ubilo nas, ubilo nas«, cvileo je Golum. »Surovi maliHobitssi. Vezati nas u hladni tvrdi krajevi i ostaviti nas, gollum,gollum. « Jecaji navreše u njegovo grlo koje je gutalo knedle.

»Ne«, reče Frodo. »Ako ga ubijamo, moramo ga ubiti odmah. Aline možemo to da učinimo; ne kako stvari stoje. Siroti bednik! Onnam nije učinio nikakvo zlo.«

»Oh, zar nije« reče Sem trljajući svoje rame. »Kako bilo da bilo,nameravao je; i namerava, jemčio bih. Zadaviti nas na spavanju, toje njegov plan.«

»I ja bih rekao«, reče Frodo. »Ali šta on namerava, to je drugastvar.« On zastade neko vreme razmišljajući. Golum je ležaonepomično, ali je prestao da cvili. Sem je stajao srdito gledajući unjega.

Frodu se činilo da čuje, savršeno jasno, ali daleko, glasove izprošlosti:

Kako je žalosno što Bilbo nije proburazio to ogavno stvorenje kadmu se pružila prilika!

Žalosno? Žaljenje je bilo ono što mu je zaustavilo ruku. Žaljenje, iSamilost: ne udariti bez potrebe.

Ja ne osećam nikakvu samilost za Goluma. On zaslužuje smrt.Zaslužuje smrt! I ja bih rekao da zaslužuje. Mnogi što žive

zaslužuju smrt. A neki koji umiru, zaslužuju život. Možeš li im gadati? Onda ne budi tako revnostan kad deliš smrtne osude u imepravde, plašeći se za vlastitu sigurnost. Čak ni mudri ne mogu videtisve ishode.4

»Vrlo dobro« odgovori on glasno, spuštajući mač. »Ali još se japlašim. A ipak, kako vidiš, neću taći ovo stvorenje. Jer sada kada gavidim, ja ga zaista žalim.«

Sem je zurio u svog gospodara koji kao da je govorio nekome konije bio tu. Golum diže glavu.

»Jesste, bedni smo mi, Prekrasni«, ječao je on. »Beda beda!Hobiti neće ubiti nas, dobri Hobiti.«

»Ne, nećemo«, reče Frodo. »Ali nećemo ni da te pustimo. Ti sipun pokvarenjaštva i zlobe, Golume. Ti ćeš morati da ideš s nama, ito je sve; da te držimo na oku. Ali moraš nam pomagati, ako možeš.Jedno dobro delo zaslužuje drugo.«

»Jesste, jeste stvarno«, reče Golum sedajući. »Dobri Hobiti? Mihoćemo doći sa njima. Naći njima sigurne staze u tami, da, hoćemo.A kuda oni idu u ovim hladnim tvrdim zemljama, mi se pitam, da, mise pitam?« On podiže pogled na njih, a neki slabašni sjaj lukavstva ižudnje zatreperi za sekund u njegovim bledim trepćućim očima.

Sem ga preseče pogledom i usisa vazduh kroza zube, ali kao daje osećao da ima nečeg čudnog u raspoloženju njegovog gospodara,i da je ta stvar izvan raspravljanja. Ipak, bio je zapanjen Frodovimodgovorom.

Frodo pogleda Goluma pravo u oči koje uzmakoše i skretošeustranu. »Ti znaš to, ili naslućuješ sasvim dobro, Smeagole«, rečeon, tiho i odlučno. »Mi idemo u Mordor, razume se. A ti znaš puttamo, verujem.«

»Akh! sss!« reče Golum, pokrivajući uši šakama kao da ga takvaiskrenost i otvoreno izgovaranje tog imena bole. »Mi ssmo pogodili,da mi nasslutili«, prošaputa on, »i nismo ih želeli da idu, jesmo li?Ne, Prekrasni, ne ti dobri Hobiti. Pepeo, pepeo, i prašina, i žeđ tamo

je; i jame, jame, jame, i Orci, hiljade od Orci. Dobri Hobiti ne smejuići – sss – tim mestima.«

»Tako, bio si tamo?« Frodo nije popuštao. »I sada te privlačenazad, zar ne?«

»Jesste. Jesste. Ne!« vrisnu Golum. »Jednom, slučajem to bilo,nije li, Prekrasni? Da, slučajem. Ali mi nećem ići nazad, ne, ne!«Onda se odjednom njegov glas i jezik izmeniše, i on zajeca iprogovori, ali ne njima. »Pusti me na miru, gollum! Povredio si me. Omoje sirote šake, gollum! Ja, mi, ja ne želim da se vratim. Ja nemogu da ga nađem. Ja sam umoran. Ja, mi ne možemo da ganađemo, gollum, gollum, ne, nigde. Oni su uvek budni. Patuljci,Ljudi, i Vilovnjaci, strašni Vilovnjaci sa sjajnim očima. Ja ne mogu daga nađem. Akh!« On ustade i zgrči dugu šaku u koščati bezmesničvor, tresući njome ka istoku. »Mi nećemo!« povika on. »Ne zatebe!« Onda se sruši ponovo. »Gollum, gollum«, cvileo je on licemka tlu. »Ne gledaj u nas! Idi! Idi da spavaš!«

»On neće otići, ni otići na spavanje, na tvoju zapovestSmeagole«, reče Frodo. »Ali ako zaista želiš da budeš oslobođen odnjega, onda moraš pomoći meni. A to, bojim se, znači nalaženjestaze za nas prema njemu. Ali ti ne moraš da ideš do kraja; ne daljeod kapija njegove zemlje.«

Golum sede ponovo i pogleda ga ispod kapaka. »On je tamo«,zablebeta on. »Uvek tamo. Orci će vas povesti do kraja. Lako naćiOrke istočno od reke. Ne tražite od Smeagola. Jadni, jadni Smeagol,on je otišao odavno. Oni su uzeli njegov Prekrasni, i on je izgubljensada.«

»Možda ćemo ga naći ponovo, ako pođeš s nama«, reče Frodo.»Ne, ne, nikada! On je izgubio njegov Prekrasni«, reče Golum.»Ustaj!« reče Frodo.Golum ustade i ustuknu uz liticu.»Sad!« reče Frodo. »Možeš li lakše da nađeš stazu danju ili

noću? Mi smo umorni; ali ako ti izabereš noć, krenućemo noćas.«»Velika svetla bole naše oči, da«, Golum je cvileo. »Ne ispod

Belog Lica, ne još. Oni će otići iza brda uskoro, jesste. Odmorite semalo prvo, dobri Hobiti!«

»Onda sedi dole«, reče Frodo, »i ne miči se!«

Hobiti sedoše pokraj njega, jedan s jedne, drugi s druge strane,oslonjeni na kameni zid; odmarali su noge. Nije bilo potrebe za makakav dogovor rečima: oni su znali da ne smeju spavati ni časka.Lagano, mesec prođe. Senke padoše sa bregova i sve postademračno ispred njih. Zvezde se narojiše, sjajne na nebu nad njima.Niko se ne pomače. Golum je sedeo skupljenih nogu, s kolenimapod bradom, pljosnatih šaka i stopala raširenih na zemlji, zatvorenihočiju; ali izgledao je napet, kao da razmišlja ili osluškuje.

Frodo pogleda u Sema. Njihove oči se sretoše i shvatiše. Opustilisu se, oslanjajući glave unazad, i zatvarajući oči, ili čineći se da jetako. Uskoro se čuo šum njihovog tihog disanja. Golumove šaketrgoše se malko. Jedva primetno, glava mu se pokrete levo i desno i,prvo jedno a onda drugo, oči mu se otvoriše kao pukotine.

Hobiti ne dadoše ni znaka od sebe.Iznenada, sa zastrašujućom okretnošću i brzinom, pravo sa tla

kao skakavac ili žaba, Golum odskoči napred u tamu. Ali to je bilobaš ono što su Frodo i Sem očekivali. Sem ga je stigao pre no što jeodmakao dva koraka posle skoka. Frodo dolazeći straga zgrabi munogu i obori ga.

»Tvoj konopac mogao bi se ponovo pokazati korisnim, Seme«,reče on.

Sem izvuče konopac. »A kuda ste vi to nakanili u tim hladnimtvrdim zemljama, g. Golume?« zareža on. »Mi se pitam, jašta, mi sepitam. Da nađeš neke od tvojih ork-prijatelja, jemčim. Ti gadnipodmukli stvore. Okolo tvoje šije bi ovaj konopac trebalo da se mete,i jedna tesna omča uz to.«

Golum je ležao nepomično i nije pokušavao nikakve dalje trikove.On nije odgovorio Semu, ali mu je uputio jedan brz otrovan pogled.

»Sve što nam treba jeste nešto da ga držimo na uzdi«, rečeFrodo. »Mi hoćemo da hoda, stoga ne vredi da mu vezujemo noge –ili ruke; on ih, čini se, upotrebljava gotovo isto toliko. Veži mu jedankraj za članak na nozi, i čvrsto drži drugi kraj.«

On je stajao iznad Goluma dok je Sem vezivao čvor. Ishodiznenadi obojicu. Golum poče da vrišti tankim razdirućim zvukom,bilo je strašno slušati ga. On se grčio i pokušavao da približi ustačlanku na nozi i ugrize konopac. Nastavio je da vrišti.

Najzad je Frodo bio ubeđen da je on zaista u bolovima, ali to nijemoglo biti od čvora. On ga pregleda i nađe da nije prečvrst; uistinubio je jedva dovoljno čvrst. Sem je bio nežniji od svojih reči. »Šta je stobom?« reče on. »Ako pokušavaš da pobegneš moraš biti vezan;ali mi ne želimo da te ozledimo.«

»To boli nas, to boli nas«, siktao je Golum. »To ledi, to ujeda.Vilovnjaci su upleli to, prokleti da su! Gadni surovi Hobiti! To je zaštosmo mi probali da pobegnemo, naravno da jeste, Prekrasni. Mipogodili da oni okrutni Hobiti. Oni posećuje Vilovnjake, besneVilovnjake sa sjajnim očima. Skini to sa nas! To nas boli.«

»Ne, neću da skinem to sa tebe«, reče Frodo, »ne, izuzev« – onzasta za časak u mislima – »ne, izuzev ako postoji ikakvo obećanjekoje ti možeš dati u koje ja mogu da verujem.«

»Mi ćemo zakleti se da činimo šta on želi, jeste, jesste«, rečeGolum, još se grčeći i hvatajući se za članak. »To nas boli.«

»Zaklinješ se?« reče Frodo.»Smeagol«, reče Golum iznenada razgovetno, otvarajući oči

širom i piljeći u Froda sa nekim čudnim sjajem. »Smeagol će sezakleti na Prekrasnom.«

Frodo se ispravi, i Sem se opet zabezeknu na njegove reči istrogi glas. »Na Prekrasnom? Kako se usuđuješ?« reče on. »Misli!

Jedan Prsten da sve okupi i u Tami ih sveže.

Bi li da se zavetuješ na tome, Smeagole? On će te držati. Ali onje podmukliji nego ti što si. Mogao bi da izokrene tvoje reči. Čuvajse!«

Golum je drhtao. »Na Prekrasnom, na Prekrasnom!« ponovi on.»A šta bi se zakleo?« zapita Frodo.»Da budem vrlo vrlo dobar«, reče Golum. Onda je odgmizao do

Frodovih nogu i puzao pred njim, šapućući promuklo: neki drhtajprođe njime, kao da te reči pretresaju i same njegove kosti strahom:»Smeagol će se zakleti nikad, nikad da ne da Njemu da ga ima.Nikad! Smeagol će ga spasti. Ali on se mora zakleti naPrekrasnom.«

»Ne! ne na njemu«, reče Frodo, gledajući naniže u njega sastrogim sažaljenjem. »Sve što ti želiš jeste da ga vidiš, i dotakneš

ga, budeš li mogao, iako znaš da bi te to oteralo u ludilo. Ne nanjemu. Zakuni se u njega, ako hoćeš. Jer ti znaš gde je on. Da, tiznaš, Smeagole. On je pred tobom.«

Za trenutak izgledalo je Semu da je njegov gospodar izrastao aGolum se skvrčio: visoka stroga senka, moćni gospodar koji je skriosvoj sjaj u sivi oblak, a kraj njegovih nogu malo cvileće pseto. A ipak,ta dvojica bili su na neki način srodni a ne strani: mogli su dadosegnu um jedan drugome. Golum se podiže i stade da dodirujeFroda, ulizujući mu se oko kolena.

»Dole! dole!« reče Frodo. »Sad govori svoje obećanje!«»Mi obećavam, da, ja obećavam!« reče Golum. »Ja ću služiti

gospodaru Prekrasnoga. Dobar gospodar, dobar Smeagol, gollum,gollum. « Odjednom on poče da plače i da ponovo grize svoj članak.

»Skini taj konopac, Seme!« reče Frodo.S oklevanjem, Sem posluša. Istog časa Golum ustade i poče da

poskakuje naokolo kao išibano pseto koga je gospodar potapšao.Od tog trenutka obuze ga promena koja je potrajala neko vreme.Govorio je uz manje siktanja i cviljenja, i obraćao se neposrednosvojim saputnicima, ne Prekrasnom. Grčio se i uzmicao kad bi kročilibliže njemu ili načinili ma kakav iznenadni pokret, i izbegavao jedodir njihovih vilin-ogrtača, ali držao se prijateljski, i uistinu bio doprezira željan da ugodi. Kakotao je od smeha i poskakivao na svakušalu, ili čak i ako bi mu Frodo samo progovorio ljubazno, a slinio jeako bi ga Frodo prekoreo.

Sem mu je govorio malo šta od ma koje vrste. On je sumnjao unjega dublje nego ikada i, ako je to bilo moguće, podnosio tog novogGoluma, tog Smeagola, još manje nego onog starog.

»Pa, Golume, ili kako god treba da te zovemo«, reče on, »sad nastvar! Mesec je otišao, a i noć protiče. Bolje da krenemo.«

»Da, da«, složi se Golum poskakujući naokolo. »Odlazimo! Imajedan put preko, između Sever-kraja i Jug-kraja. Ja sam ga našao,aha. Orci ga ne upotrebljavaju, Orci ga ne znaju. Orci ne prelazebaruštine; oni idu naokolo miljama i miljama. Veoma srećno ste pošliovim putem. Veoma srećno vi našli Smeagola, da. PratiteSmeagola!«

On se udalji nekoliko koraka i pogleda unazad upitno, kao paskoji ih poziva u šetnju. »Čekaj maličak, Golume!« uzviknu Sem. »Ne

predaleko napred! Ja ću ti biti otraga, a imam konopac pri ruci.«»Ne, ne!« reče Golum. »Smeagol obećao.«U dubokoj noći, pod strogim jasnim zvezdama oni kretoše.

Golum ih je vodio neko vreme nazad ka severu putem kojim su došli;onda savi desno u stranu od strme ivice Emin Muila, niz krševitekamene kose, prema beskrajnim blatištima u nizini. Oni se brzo imeko utopiše u tminu. Nad svim ligama pustoši ispred kapijaMordora bila je crna tišina.

Glava 2.

PREKO BARUŠTINA

Golum se kretao brzo, isturajući glavu i vrat, i čestoupotrebljavajući šake isto tako dobro kao stopala. Frodu i Semu jebilo teško da održe korak s njim, ali činilo se da on više nemanikakvih pomisli o bežanju, i, kad bi oni zaostali, on se okretao isačekivao ih. Posle izvesnog vremena dovede ih do ruba jedneuzane jaruge na koju su bili nabasali i ranije; ali sada su bili dalje odbregova.

»Ovde je to!« uzviknu on. »Tu ima put dole unutra, da. Sad mi gapratim – napolje, napolje čak onamo preko.« On pokaza na jug iistok prema baruštinama. Njihov zadah dopre im do nozdrva, težak iodvratan čak i u hladnom noćnom vazduhu.

Golum je tragao gore-dole duž ivice, i najzad im doviknu.»Ovamo! Možemo sići ovde. Smeagol je išao ovim putem jednom: jasam išao ovim putem, krijući se od Orka.«

On povede i, prateći ga, Hobiti se spustiše u tu tminu. To nije biloteško, jer pukotina je na toj tački bila samo nekih petnaest stopaduboka i dvanaestak široka. Voda je točurila na dnu: bilo je to, ustvari, korito jedne od mnogih malih reka koje su curkale sa bregovada hrane nepomične bare i blatišta onamo dalje. Golum skretedesno ka jugu i uz put je pljeskao stopalima u plitkom kamenitompotoku. Izgledao je silno očaran što oseća vodu, i smejao sepritajeno za sebe, ponekad čak gunđajući u nekoj vrsti pesme.

Te hladne tvrde svakenam zemlje grizu šake,

nam stopala glođeju.Stena kamen prostisu kao stare kosti

kad im meso siđeju.

Potoka i bare gladansam jer mokar su i hladan:

da stopala zađeju!A mi sada želim...

»Ha! ha! Šta mi sada želim?« reče on, gledajući postrance uHobite. »Mi ćemo kazati vama«, zakreketa on. »On je pogodio todavno pre; Bagins pogodio to.« Neki blesak pojavi mu se u očima, iSem, uhvativši taj sjaj u tami, nađe da je daleko od ugodnog.

Bez daha ijednog;tela smrtno lednog;nikad žedna, stalno pije;oklopljena, zveke nije.Na suvom se davi tlu,a misli o ostrvuplanina je previsoka;i misli od vodoskokada je vazduh što ga satka.Tako lepa, tako glatka!

Sreće kad nas snađeju!Jedine nam želje sloveda nam prsti ribu love,

da je sočnu nađeju!

Ove reči samo su u Semovoj glavi učinile hitnijim jedan problemkoji ga je mučio od časa kad je shvatio da će njegov gospodarprihvatiti Goluma kao vodiča: problem hrane. Nije mu na um palo daje i njegov gospodar mogao razmišljati o tome, ali je pretpostavljaoda Golum jeste. I zaista, kako se Golum prehranjivao u svem svomsamotnom lutanju? »Ne predobro«, pomisli Sem. »Izgleda pristojnoskapao od gladi. Ne previše delikatan da oproba kakav ukus imaHobit ako ne imade nikake ribe, jemčio bih – pretpostavljajući kao dabi mogao da nas uhvati dremajuće. Pa, neće: neće Sema Gemdžija,kao jedno.«

Posrtali su dugo dalje mračnom krivudavom jarugom, ili je tosamo tako izgledalo umornim Frodovim i Semovim nogama. Jaruga

je skrenula na istok i, kako su išli dalje, širila se i postepeno bivalaplića. Konačno, nebo nad njima postade mutno od prve sivine jutra.Golum nije dotle pokazao nikakav znak umora, ali sad pogledanaviše i zastade.

»Dan je blizu«, prošaputa on, kao da je Dan bio nešto što bi gamoglo pričuti i skočiti na njega. »Smeagol hoće da ostane ovde: jahoću da ostanem ovde, i Žuto Lice neće me videti.«

»Mi bismo bili radosni da vidimo sunce«, reče Frodo, »aliostaćemo ovde: suviše smo umorni da sada idemo ikud dalje.«

»Vi niste mudri što budete radosni Žutom Licu«, reče Golum.»Ono vas pokazuje. Dobri razumni Hobiti ostaju sa Smeagol. Orci igadna stvorenja su naokolo. Oni mogu videti nadaleko. Ostanite ikrijte se sa mnom!«

Njih trojica smestiše se na počinak u podnožju stenovitog zidajaruge. Ona sad nije bila znatno preko visine kakvog visokog čoveka,a u njenom podnožju bile su široke ravne grede od suvog kamena;voda je tekla jednim prokopom na drugoj strani. Frodo i Sem sedelisu na jednoj gredi, odmarajući leđa. Golum je pljuskao i drljao upotoku.

»Moramo uzeti nešto hrane«, reče Frodo. »Jesi li ti gladan,Smeagole? Imamo vrlo malo za deobu, ali ćemo ti odvojiti štamožemo.«

Na reč gladan neka zelena svetlost zapali se u Golumovimbledim očima, i izgledalo je da izviruju više nego ikad iz njegovogmršavog nezdravog lica. Za trenutak on ponovo pade u svoje staroGolum-ponašanje. »Mi smo issgladneli, da issgladneli mi smo,Prekrasni«, reče on. »Šta to oni jedeju? Imaju oni ukusssne ribove?«Njegov jezik visio je napolju između oštrih žutih zuba, oblizujući mubezbojne usne.

»Ne, nemamo nikakve ribe«, reče Frodo. »Imamo samo ovo« –on diže jedan kolačić lembasa – »i vodu, ako je ovde voda dobra zapiće.«

»Jesste, jesste, lepa voda«, reče Golum. »Pijte je, pijte je, dokmožemo! Ali šta to oni imavaju, Prekrasni? Je li to žvakljivo? Je liukusno?«

Frodo odlomi deo jednog kolačića i pruži mu ga na omotu odlista. Golum onjuši list i njegovo lice se promeni: grč gađenja ga

zahvati, i nagoveštaj njegove stare zlobe. »Smeagol njuši to!« rečeon. »Lišće od iz vilin-zemlje, gah! Oni smrdeju. On se peo u todrveće, i on nije mogao da spere taj vonj sa njegovih ruku, mojihlepih ruku.« Ispustivši list, on uze krajičak od lembasa i gricnu ga.Ispljunuo je, i napad kašlja ga protrese.

»Akh! Ne!« zaprska on. »Vi pokušavate da zadaviti sirotogSmeagola. Prah i pepeo, on ne može da jede to. On mora gladovati.Ali Smeagol ne mari. Dobri Hobiti! Smeagol obećao. On ćegladovati. On ne može jesti hobitsku hranu. On će gladovati. Sirotimršavi Smeagol!«

»Žao mi je«, reče Frodo, »ali ja ne mogu da ti pomognem, bojimse. Mislim da bi ti ova hrana činila dobro, kad bi hteo da je probaš.Ali možda ti ne možeš čak ni da probaš; još ne, u svakom slučaju.«

Hobiti su žvakali svoj lembas u tišini. Sem pomisli da nekako imajoš bolji ukus nego što je imao ranije: Golumovo ponašanje učinilo jeda ponovo obrati pažnju na taj ukus. Ali nije se osećao udobno.Golum je motrio svaki komadić od šake do usta, kao pas kojiiščekuje pokraj nekoga ko jede. Tek kada su završili i spremili se započinak, on je bio naizgled uveren da nemaju nikakve skriveneposlastice u kojima bi i on mogao učestvovati. Onda je otišao, i seosam za sebe nekoliko koraka dalje, i nešto malo cvileo.

»Gledajte!« prošaputa Sem Frodu, ne suviše tiho: on nije stvarnomario da li ga Golum čuje ili ne. »Moramo da uhvatimo malko sna,ali ne obadvojica skupa sa onim gladnim razbojnikom blizu,obećanje ili ne obećanje. Smeagol ili Golum, on neće promeniti svojenavike na brzu ruku, jemčim vam. Vi spavajte, g. Frodo, a ja ću vaszvati kad ne mogu više da držim poduprte kapke. Tako jedan padrugi, isto kao pre, dok je god on odrešen.«

»Možda si ti u pravu, Seme«, reče Frodo govoreći glasno. »Imaneke promene u njemu, ali baš kakva je to vrsta promene, i koliko jeduboka, ja još nisam siguran. Ozbiljno, međutim, ne smatram da imaikakve potrebe za strah – sada. Ipak, motri ako želiš. Daj mi oko dvasata, ne više, a onda me zovi.«

Frodo je bio tako umoran da mu je glava padala na grudi, izaspao je bezmalo čim je izgovorio te reči. Golum je izgledao kao daviše nema nikakvih bojazni. On se sklupčao i brzo zaspao, potpuno

bezbrižan. Ubrzo, njegov dah je šištao tiho kroz stisnute zube, aliležao je nepomičan kao kamen. Posle nekog vremena, plašeći se daće i sam da zadrema ako sedi slušajući svoja dva saputnika kakodišu, Sem ustade i lako gurnu Goluma. Njegove šake se opružiše izgrčiše, ali on ne načini nikakav drugi pokret. Sem se naže i rečessočna riba blizu njegovog uha, ali nije bilo nikakvog odgovora, čakni prekida u Golumovom disanju.

Sem se počeša po glavi. »Mora da stvarno spava«, promrmljaon. »A da sam ja kao Golum, on se ne bi probudio nikad više.« Onobuzda misli o maču i konopcu koje su mu pale na um i sede krajsvoga gospodara.

Kada se probudio, nebo iznad njega bilo je mutno, tamnije negokad su doručkovali. Sem skoči. Ne, ponajmanje na osnovusopstvenog osećanja krepkosti i gladi, on iznenada shvati da jeprospavao svetlost dana; devet časova najmanje. Frodo, još čvrstousnuo, ležao je opružen na bok. Golum se nije mogao videti. Raznapogrdna imena za njega padoše Semu na um, izvučena iz velikeočinske hrpe reči Matoroga; onda mu takođe pade na um da jenjegov gospodar bio u pravu: nije za sada bilo ničega čega bi setrebalo čuvati. Bili su, u svakom slučaju, obojica živi i nezadavljeni.

»Siroti bednik!« reče on napola samoprekorno. »Sad se pitamkuda se deo?«

»Ne daleko, ne daleko!« reče jedan glas iznad njega. On pogledanaviše i vide Golumovu krupnu glavu i uši naspram večernjeg neba.

»Hej, šta radiš ti?« uzviknu Sem, a sumnje mu se vratiše čim jevideo to obličje.

»Smeagol je gladan«, reče Golum. »Bude nazad uskoro.«»Dolazi nazad sada!« povika Sem. »Hej! Vrati se!« Ali Golum je

iščezao.Frodo se probudi na zvuk Semovog povika i sede trljajući oči.

»Zdravo!« reče on. »Išta loše? Koje je vreme?«»Ne znadem«, reče Sem. »Posle zalaska, računam. A on je

otišao. Kaže, gladan je.«»Ne brini!« reče Frodo. »Nema tome pomoći. Ali on će se vratiti,

videćeš. Ono obećanje će se održati još neko vreme. On neće daostavi svoj Prekrasni, kako god bilo.«

Frodo se nije uznemirio saznavši da su satima čvrsto spavali uzGoluma, i to jednog veoma gladnog Goluma, odrešenog pokraj njih.»Ne misli ni na jedno od pogrdnih imena tvoga Matorog«, reče on.»Bio si iznuren, i to je ispalo dobro: sad smo obojica odmorni. Aimamo težak put pred sobom; najgori od svih puteva.«

»U vezi hrane«, reče Sem. »Koliko će vremena da nam uzne daotaljamo ovaj posao? A kad on bude odrađen, šta ćemo da radimoonda? Ovaj putohleb drži na nogama na čudesan način, iako nezadovoljava iznutricu kako trebuje, kako bi se moglo reći: ne za mojeosećanje, barem, ne misleći time nikako nepoštovanje onima štonosu ga načinili. Ali mora se pojesti nešto od njega svaki dan, a on neraste. Računam da imamo dosta da potraje, da reknemo, tri nedeljeili tu negde, i to sa stegnutim kajišem i umerenim zubom, pazite štavam kažem. Mi smo bili malčice razuzdani s tim do sada.«

»Ja ne znam koliko će nam trebati da – da završimo«, rečeFrodo. »Žalosno smo se zadržali u brdima. Ali, Semvajse Gemdži,moj dragi Hobite – uistinu, Seme, moj najdraži Hobite, prijateljumeđu prijateljima – ja ne smatram da je potrebno da mislimo na onošto dolazi posle toga. Kakve nade ima da ćemo ikada da otaljamoovaj posao, kako ti to kažeš. A ako to i učinimo, ko zna šta će potećiod toga? Ako Jedinstveni ode u Vatru, a mi smo blizu? Ja te pitam,Seme, je li za nas uopšte verovatno da nam ponovo treba hleb? Jamislim da nije. Ako možemo da obodrimo svoje udove da nasodnesu do Planine Usuda, to je sve što možemo da učinimo. Višenego što ja mogu, počinjem da osećam.«

Sem klimnu tiho. Uzeo je svog gospodara za šaku i sagao se nadnjom. Nije je poljubio, premda su mu suze pale na nju. Onda seokrete u stranu, pređe rukavom preko nosa, i ustade. Trupkao jenaokolo pokušavajući da zviždi i govoreći između tih napora: »Gdeje to prokleto stvorenje?«

U stvari, nije prošlo mnogo a Golum se vratio, ali on se vratiotako tiho da ga nisu čuli dok nije stao pred njih. Prsti i lice su mu biliumrljani crnim blatom. Još je žvakao i balio. Šta je to žvakao oni nisupitali, niti im je prijalo da misle o tome.

»Crve ili bube ili nešto sluzavo iz rupa«, pomisli Sem. »Brr! Togadno stvorenje, taj siroti bednik!«

Golum ne reče ništa dok se nije dobro napio i oprao se u potoku.»Bolje sad«, reče on. »Jesmo odmorni? Spremni za dalje? DobriHobiti, oni spavaju divno. Verujete Smeagolu sad? Vrlo, vrlo dobro.«

Sledeći deo njihovog putovanja bio je bezmalo isti kao prethodni.Sto su dalje išli, jaruga je postajala sve plića, a nagib njenog dnapostepeniji. Dno je bilo manje kamenito a više zemljano, i postupnosu joj se strane snizile do pukih nasipa. Počela je da krivuda i luta.Ta noć se primakla kraju, ali oblaci su sad bili preko meseca izvezda, i oni su dolazak dana opazili samo po laganom širenjuoskudne sive svetlosti.

U jednom hladnom času došli su do kraja vodenog toka. Obalesu sad postale mahovinom obrasle humke. Preko poslednje gredeod natrulog kamena potok je grgorio, padao u jednu mrku baruštinu,i gubio se. Suve trske šištale su i čeketale, iako oni nisu osećalinikakav vetar.

Na obe strane i spreda sada su ležale široke baruštine i blatišta,protežući se dalje ka jugu i istoku u nejasnoj polusvetlosti. Isparenjasu se uvijala i dimila iz tamnih odvratnih lokvi. Zagušljiv zadah odnjih visio je u mirnom vazduhu. Daleko, sad skoro pravo prema jugu,dizali su se planinski zidovi Mordora, kao crna prečaga od iskrzanihoblaka što lebde iznad opasnog u maglu uvijenog mora.

Hobiti su sad bili potpuno u Golumovim rukama. Oni nisu znali i,u toj magličastoj svetlosti, nisu mogli naslutiti, da su se u stvari našlitek unutar severnih granica močvare, čije je glavno prostranstvo ležalo južno od njih. Da su poznavali te krajeve mogli su, uz neštozadržavanja, da se vrate malo po svojim stopama, i onda, skrećućina istok, da preko tvrdih puteva dođu zaobilazno do gole ravniceDagorlad: polja one drevne bitke ispred kapija Mordora. Ne bi semoglo reći da je bilo velike nade u takvom kursu. Na toj kamenitojravnici nije bilo nikakvog zaklona, a presecali su je drumovi Orka ivojnika Neprijateljevih. Čak ni ogrtači Lorijena ne bi ih tamo prikrili.

»Kako ćemo sad da odredimo pravac, Smeagole?« zapita Frodo.»Ima li potrebe da pređemo ove baruštine gadnog mirisa?«

»Nikakve potrebe, nikakve potrebe uopšte«, reče Golum. »Neako Hobiti žele da dosegnu one mračne planine, i odu da Ga videveoma brzo. Unazad malo, i naokolo malo«, njegova mršava rukamahnu na sever i istok, »i možete doći po hladnim tvrdim putevimado samih kapija Njegove zemlje. Gomile Njegovog naroda bićetamo, izgledajući goste, veoma srećni da ih odvedu pravo Njemu. O,da. Njegovo Oko motri na taj put sve vreme. Ono je uhvatioSmeagola tamo, davno.« Golum zadrhta. »Ali Smeagol se koristiosvojim očima otada, da, da: ja sam se koristio očima i stopalima inosom otada. Ja znam druge puteve. Teže, ne tako brze; ali bolje,ako ne žurimo da On vidi. Pratite Smeagola! On može da vasprovede kroz močvare, kroz magle, lepe guste magle. PratiteSmeagola veoma pažljivo, i možete dospeti daleko, sasvim daleko,pre no što vas On uhvati, da, možda.«

Bio je već dan, jedno jutro bez vetra i natmureno, a močvarnaisparenja ležala su u teškim naslagama. Nikakvo sunce nijeprobadalo to nisko naoblačeno nebo i Golum je izgledao pun žudnjeda nastavi putovanje odmah. Tako su se posle kratkog počinkazaputili ponovo, i uskoro su bili izgubljeni u jednom senovitom tihomsvetu, odsečenom od svakog pogleda iz zemalja naokolo, odbregova koje su napustili i planina koje su tražili. Išli su lagano ukoloni po jedan: Golum, Sem, Frodo.

Frodo je izgledao najumorniji od sve trojice i, premda su išlilagano, on je često zaostajao. Hobiti ubrzo otkriše da je ono što jeizgledalo kao jedno neizmerno blatište bila u stvari beskonačnamreža bara, i mekih glibova, i krivudavih, napola zagušenih, vodenihtokova. Između ovih neko vešto oko i noga mogli su da protnukrivudavu stazu. Golum je svakako imao tu veštinu, a bila mu je i tekako potrebna. Njegova glava na dugom vratu vazdan se okretalaovamo i onamo dok je njušio i mrmljao sve vreme samom sebi.Ponekad je dizao ruku i zaustavljao ih, dok je on odlazio malonapred i, čučnuvši, ispitivao tle prstima ruku i nogu, ili samo slušao,sa uhom priljubljenim uz zemlju.

Bilo je turobno i zamorno. Hladna lepljiva zima još je držalaprevlast u ovoj napuštenoj zemlji. Jedino zelenilo bio je talog odtravuljine olovne boje na tamnim masnim površinama tih žalosnih

voda. Mrtve trave i trske koje su trulile dizale su se u izmaglicamakao seni davno zaboravljenih leta.

Kako je dan odmicao, tako se svetlost nešto pojačala, i magle suse podigle, postajući tanje i prozirnije. Daleko iznad truleži i isparenjasveta sunce je plovilo visoko i zlatno nad jednom vedrom zemljom satlom od blistave pene, ali oni odozdo mogli su da vide tek duhnjegov; zamagljeno, bledo, sunce nije davalo ni boje ni toplote. Aličak i na samo podsećanje na njegovo prisustvo Golum se mrštio iuzmicao.

On prekide putovanje i odmoriše se, zgureni kao progonjeneživotinje, na ivicama jednog ogromnog mrkog gustiša trske. Bila jeduboka tišina, tek zagrebena po površini slabašnim treptajem odsemena ispražnjenih perjanica i slomljenih vlati trave što supodrhtavale u lakim pokretima vazduha koje oni nisu mogli da osete.

»Ma ni ptice!« reče Sem žalostivo.»Ne, nema ptica«, reče Golum. »Lepe ptice!« on obliznu zube.

»Nema ptica ovde. Ovde ima zmijeva, crvova, stvari u barama.Mnogo stvari, mnogo prljavih stvari. Nema ptica«, dovrši on tužno.Sem pogleda u njega sa gađenjem.

Tako prođe treći dan njihovog putovanja sa Golumom. Pre no štosu se senke večeri izdužile u srećnijim zemljama oni produžišeponovo dalje, stalno dalje i dalje, sa kratkim zastojima. Zastajali sune toliko zbog odmora koliko da pomognu Golumu; jer sad je čak ion morao da ide napred s velikom opreznošću, i bio je ponekad unedoumici izvesno vreme. Bili su došli do samog središta Mrtvihbaruština, i bilo je mračno.

Hodali su lagano, sagibajući se, držeći se zbijeno u koloni,prateći pažljivo svaki pokret koji bi Golum načinio. Blatišta postadoševlažnija, otvarajući se u široke mrtve ribnjake među kojima su sveteže i teže nalazili čvršća mesta gde bi stope mogle gaziti a da nepotonu u grgotavo blato. Putnici su bili laki, inače možda niko od njihnikada ne bi našao put.

Sada je postalo potpuno mračno: i sam vazduh izgledao je crn itežak za udisanje. Kada se svetla pojaviše, Sem protrlja oči: pomislioje da šašavi. Prvo je uglom levog oka spazio jedno – pramen bledogsjaja koji je iščezao – ali i druga su se uskoro ukazala; neka kao

mutnoblistavi dim, neka kao magličasti plamenovi što trepere laganoiznad neviđenih sveca; tu i tamo ona su se uvijala kao sablasnizastori rasprostrti skrivenim rukama. Ali nijedan od njegovihsaputnika ne izusti ni reč.

Konačno Sem to više nije mogao da izdrži. »Šta je sve ovo,Golume?« reče on šapatom. »Ova svetla? Ona su svud oko nassada. Jesmo li u klopci? Ko su oni?«

Golum diže pogled. Tamna voda bila je ispred njega, i on jepuzao po tlu, ovamo-onamo, nesiguran u put. »Da, ona su svud okonas«, prošaputa on. »Lukava svetla. Sveće leševa, da, da. Neobraćajte pažnju na njih! Ne gledajte! Ne sledite ih! Gde jegospodar?«

Sem pogleda nazad i nađe da je Frodo ponovo zaostao. Nijemogao da ga vidi. On ode nekoliko koraka u tamu, ne usuđujući seda se kreće daleko, ili da zovne jače od promuklog šapata. Iznenadanalete na Froda, koji je stajao izgubljen u mislima, gledajući u tableda svetla. Ruke su mu visile ukočene uz bokove; voda ižabokrečina kapala je s njih.

»Hajdete, g. Frodo!« reče Sem. »Ne gledajte u njih! Golum kažeda ne smemo. Hajde da produžimo sa njim i ispadnemo iz ovogprokletog mesta što brže mognemo – ako mognemo!«

»U redu«, reče Frodo kao da se vraća iz nekog sna. »Dolazim.Produži!«

Požurivši ponovo napred Sem se spotače, zapevši nogom o nekistari koren ili bokor. On pade i dočeka se teško na šake, a oneutonuše duboko u lepljivi kal, tako da mu je lice došlo blizu površinete mračne bare. Ču se slabo šištanje, neki gadan miris se podiže;svetla su treperila i igrala i kovitlala se. Za časak, voda ispod njegaizgledala je kao neki prozor, zastakljen prljavim staklom, kroz koji jeon virio. Istržući ruke iz blatišta, on odskoči unazad sa krikom.»Ovde ima mrtvih stvari, mrtvih lica u vodi«, reče on sa užasom.»Mrtvih lica!«

Golum se nasmeja. »Mrtve baruštine, da, da: to je njihovo ime«,čavrljao je on. »Ne treba da gledaš u unutra kad sveće suzapaljene.«

»Ko su oni? Šta su oni?« zapita Sem dršćući, okrenuvši seFrodu, koji je sad bio iza njega.

»Ne znam«, reče Frodo nekim sanjivim glasom. »Ali i ja sam ihvideo. U barama, kad su sveće bile upaljene. Oni leže u svim timbarama, bledih lica, duboko, duboko ispod mračne vode. Ja sam ihvideo: grozna lica i zla, i plemenita lica i tužna. Mnoga lica ponosna ilepa, i trave u njihovoj srebrnoj kosi. Ali sva prljava, sva natrula, svamrtva. Neka grozna svetlost je u njima.« Frodo sakri oči šakama.»Ja ne znam ko su oni; ali učinilo mi se da sam video tamo Ljude iVilovnjake, i Orke pored njih.«

»Da, da«, reče Golum. »Svi mrtvi, svi truli. Vilovnjaci i Ljudi i Orci.Mrtve baruštine. Bila jedna velika bitka davno, da, tako rekli njemukad Smeagol je bio mlad, kad sam ja bio mlad, pre no što jePrekrasni došao. Bila to velika bitka. Visoki Ljudi sa dugimmačovima, i strašni Vilovnjaci, i Orci što kriče. Oni se borili su naravnici danima i mesecima pokraj Crnih kapija. Ali Baruštine su serazrasle odonda, i progutale grobove, stalno mileći, mileći.«

»Ali to je na čitavo jedno razdoblje i više od pre ovoga«, rečeSem. »Mrtvi ne mogu biti za stvarno tu! Je li to neka đavolština štose izlegla u Crnoj Zemlji?«

»Ko zna? Smeagol ne zna«, odgovori Golum. »Ne možeš ihdohvatiti, ne možeš ih dotaći. Mi sam probali jedared, jeste,Prekrasni. Ja pokušao jednom; ali ne možeš dohvatiti ih. Samoprilike da vidiš, možda, ne da takneš. Ne, Prekrasni! Svi mrtvi.«

Sem pogleda mračno u njega i zadrhta ponovo, držeći da pogađazašto je Smeagol pokušao da ih dotakne. »Pa, ja ne želim da ihvidim«, reče on. »Nikad više! Je 1’ ne može da krenemo i pokupimose odavde?«

»Da, da«, reče Golum. »Ali polako, vrlo polako. Vrlo oprezno! IliHobiti idu dole da pridruže se Mrtvima i pale male sveće. PratiteSmeagola! Ne gledajte u ta svetla!«

On otpuza nadesno, tragajući za nekom stazom oko te bare. Onisu išli u stopu za njim, saginjući se, često upotrebljavajući šake baškao što je on činio. »Tri prekrasna mala Goluma u vrsti ćemo dabudnemo, ako se ovo nastavi još dugo«, mislio je Sem.

Najzad dođoše do kraja te crne baruštine i pređoše je s rizikom,puzeći ili skakućući s jednog podmuklog ostrvskog busena na drugi.Često su posrtali, gazeći ili padajući ispruženih ruku u vode smrdljive

kao neka pomijara, dok nisu bili sluzavi i blatnjavi skoro do grla, ismrdeli jedan drugom u nozdrve.

Bila je kasna noć kad konačno ponovo dosegoše čvršće tle.Golum je siktao i šaputao za sebe, ali izgledao je zadovoljan: na nekitajanstveni način, nekim izmešanim čulom od pipanja i mirisa, inekim neprirodnim pamćenjem za oblike u tami, on kao da je opettačno znao gde je, i bio siguran u put napred.

»Sad dalje idemo!« reče on. »Lepi Hobiti! Hrabri Hobiti! Vrlo, vrloumorni, razume se; takvi smo mi, moj Prekrasni, svi od nas. Ali mimoramo odvesti gospodara dalje od zlih svetala, da, da, moramo.« Stim rečima on krete ponovo, skoro kasom, niz nešto što je izgledalokao dug prolaz među visokim trskama, a oni su se teturali za njim štosu brže mogli. Ali ubrzo on zastade iznenada i onjuši sumnjičavovazduh, šišteći kao da je ponovo uznemiren ili nezadovoljan.

»Šta je?« zareža Sem, pogrešno tumačeći te znake. »Kaka jenužda za njuškanjem? Smrad me skoro obara i kad držim nos. Tibazdiš, i gospodar bazdi; čitavo ovo mesto bazdi.«

»Da, da, i Sem bazdi!« odvrati Golum. »Siroti Smeagol oseća to,ali dobri Smeagol podnosi. Pomaže dobrom gospodaru. Ali to nijevažno. Vazduh se kreće, promena dolazi. Smeagol se čudi; on nijesrećan.«

On produži ponovo, ali njegova uznemirenost je rasla, i svremena na vreme ispravljao se do svoje pune visine, istežući vratka istoku i jugu. Neko vreme Hobiti nisu mogli ni da čuju ni da osetešta ga to muči. Onda odjednom sva trojica zastadoše, ukočeni iosluškujući. Frodu i Semu se činilo da su čuli u daljini dug plačni krik,visok i tanak i okrutan. Oni uzdrhtaše. U istom trenutku postadošesvesni komešanja vazduha, a bilo je i veoma hladno. Dok su stajalinaprežući uši čuli su neki zvuk, kao od vetra u daljini. Magličastesvetlosti se zalelujaše, zamutiše, i ugasiše.

Golum nije hteo ni da makne. Stajao je dršćući i blebećući zasebe dok vetar ne nasrnu na njih šišteći i režeći preko močvara. Noćpostade manje mračna, dovoljno prozirna da vide, ili upola vide,bezoblične nanose magle kako se kovrdžaju i izvijaju dok se kotrljalapreko njih. Gledajući naviše opaziše oblake kako se skidaju i

rasparčavaju, a onda, visoko na jugu, mesec istrepta, ploveći međuletećim olupinama.

Za časak to je obradovalo srca Hobita, ali Golum se zguriogunđajući kletve Belom Licu. Onda Frodo i Sem, zureći u nebo idišući duboko svežiji vazduh, videše to kako dolazi: jedan mali oblakgde leti od onih mrskih bregova; crna senka puštena iz Mordora;ogromna prilika, krilata i kobna. Ona prelete preko meseca i sasmrtonosnim krikom ode ka zapadu, prestižući ga u svojoj groznojbrzini.

Oni padoše; puzili su besciljno po hladnoj zemlji. A senka užasazaokruži i vrati se, prelećući sada niže, baš iznad njih, okrznuvšimočvarni zadah svojim sablasnim krilima. A onda iščeze, letećinazad u Mordor brzinom besa Sauronovog, a za njom vetar odurla udaljinu, ostavljajući Mrtve baruštine gole i studene. Pustoš, dokle jeoko mog lo da prodre, čak do daleke pretnje planina, bila je ispeganaćudljivom mesečinom.

Frodo i Sem ustadoše trljajući oči, kao deca probuđena iz nekogstrašnog sna, a bliska noć još je bila nad svetom. Ali Golum je ležaona tlu kao da je omamljen udarcem. Oni ga s mukom pridigoše ali ion neko vreme nije hteo da digne glavu nego je klečao oslanjajući sena laktove i pokrivajući teme svojim velikim pljosnatim šakama.

»Utvare!« jadikovao je. »Utvare na krilima! Prekrasni je od njihgospodar. One vide sve, sve! Ništa ne može se sakriti od njih.Prokleto Belo Lice! A oni Njemu sve govore. On vidi, On zna. Akh,gollum, gollum, golluml« I pre no što je mesec utonuo, kloneći sezapadu iza Tol Brandira, on nije hteo da ustane niti da načini ikakavpokret.

Od tog vremena Sem je mislio da ponovo oseća neku promenu uGolumu. Bio je i inače vrtirep i bajagiprijatelj, ali Sem je sadpokadšto hvatao neke čudne poglede u njegovim očima, naročitokad je gledao Froda; a uz to vraćao se sve više i više svom staromnačinu govora. A u Semu je raslo još jedno uznemirenje. Frodo jeizgledao umoran, umoran do tačke iscrpenosti. On nije rekao ništa;uistinu, jedva da je uopšte govorio, i nije se žalio, ali išao je kao nekoko nosi kakav teret čija se težina stalno povećava, i vukao se dalje,sve sporije i sporije, tako da je Sem često morao da moli Goluma dačeka i ne ostavlja njihovog gospodara otraga.

U stvari, sa svakim korakom prema kapijama Mordora Frodo jeosećao da mu Prsten na lancu oko vrata postaje sve teži. Počinjao jesad da ga oseća kao neku stvarnu težinu koja ga vuče ka zemlji. Alimnogo više je bio mučen Okom: tako je on to zvao za sebe. To je,više nego otežalost Prstena, bilo ono što ga je teralo da se guri isavija u hodu. Oko: strašan rastući utisak o jednoj neprijateljskoj voljikoja se upinjala silnom moći da probije sve senke oblaka i zemlje imesa i da te vidi: da te pribije svojim smrtonosnim pogledom, golog,nepokretnog. Tako oskudni, tako krhki i tanki postali su zastori koji suga još odbijali. Frodo je tačno znao gde su sadašnje prebivalište i sržte volje: isto onako sigurno kako bi čovek mogao zatvorenih očiju daodredi gde je sunce. Bio mu je licem okrenut, i njegova moć udaralamu je u čelo.

Golum je, verovatno, osećao nešto slično. Ali šta se zbivalo unjegovom bednom srcu između pritiska Oka i žudnje za Prstenom,koji je bio tako blizu, i njegovog puzavog obećanja datog napola ustrahu od hladnog gvožđa – Hobiti nisu slutili. Frodo nije ni mislio otome. Semova misao bila je zauzeta najviše njegovim gospodarem ijedva je opažao tamni oblak koji je pao na njegovo sopstveno srce.Sada je držao Froda ispred sebe, i oprezno motrio svaki njegovpokret, pridržavajući ga kad bi se sapleo, i pokušavajući da ga bodrinespretnim rečima.

Kada se naposletku razdanilo, Hobiti su bili iznenađeni videvšikoliko su se one kobne planine već primakle. Vazduh je sada biočistiji i hladniji, a zidine Mordora, premda još daleke, nisu više bilezamračena pretnja na rubu vidika, već su se kao strašne crne kulemrštile preko turobne pustoši. Močvare su bile pri kraju; odumirale suu mrtvim tresetima i prostranim zaravnima suvog ispucalog blata.Zemlja spreda dizala se u dugim plitkim nagibima, ogolelim inemilostivim, prema pustinji koja je ležala kraj Sauronove kapije.

Dok je siva svetlost trajala oni su se poput crva grčili pod jednimcrnim kamenom, zgureni, da ih onaj krilati užas u preletu ne bi otkriosvojim okrutnim očima. Ostatak tog putovanja bio je senka svevećeg straha u kome sećanje nije moglo da nađe ništa na čemu bipočinulo. Još dve noći mučili su se kroz tu iznurenu besputnu

zemlju. Vazduh je, kako se to njima činilo, postao opor i ispunjengorkim zadahom koji im je stezao grla i sušio usta.

Naposletku, petog jutra otkako su se zaputili sa Golumom, onizastaše još jednom. Ispred njih, tamne u zori, ogromne planineposezale su ka krovovima od dima i oblaka. Iz njihovih podnožja bilisu istureni grdni potpornji i razlomljeni bregovi koji su sada, unajbližem delu, bili jedva dvanaestak milja daleko. Frodo pogledanaokolo sa užasom. Koliko god bile grozne Mrtve baruštine i suvepustoši Ničije zemlje, još je daleko ogavnija bila zemlja koju jegmizanje dana otkrivalo njegovim stisnutim kapcima. Čak i do Baremrtvih lica doći će neka otrcana prikaza zelenog proleća; ali ovamoni proleće ni leto nikada neće stići ponovo. Ovde ništa nije živelo,čak ni gubave izrasline koje se hrane truležom. Bare koje su seborile za dah bile su zagušene pepelom i gmizavim blatištima,bolesno belim i sivim kao da su planine izbljuvale nečist svojihutroba na okolne zemlje. Visoki humovi zdrobljenog i u prahpretvorenog stenja, velike kupe zemlje vatrom opaljene i otrovomzamrljane, stajali su kao sramno groblje u beskrajnim nizovima,lagano otkrivani u kolebljivoj svetlosti.

Došli su do pustoši koja je ležala ispred Mordora: trajnogspomenika mračnome radu njegovih robova koji će potrajati i kad sesvi njihovi ciljevi ponište; zemlja oskrnavljena, bolesna van svakenade na isceljenje – sem ako bi veliko more ušlo u nju i očistilo jezaboravom. »Muka mi je«, reče Sem. Frodo je ćutao.

Neko vreme stajali su tu, kao ljudi na ivici sna gde noćna moravreba, odlažući ga, iako znaju da do jutra mogu dospeti samo kroz tesenke. Svetlost se raširi i ojača. Razjapljene jame i otrovne humkepostadoše stravično jasne. Sunce je bilo gore, stupalo je izmeđuoblaka i stegova od dima, ali je čak i sunčana svetlost bila okaljana.Hobiti nisu imali nikakve dobrodošlice za tu svetlost; neprijateljska imse ona činila, otkrivajući ih u njihovoj bespomoćnosti – male piskaveduhove što lutaju među hrpama pepela Mračnog Gospodara.

Previše umorni da idu dalje, oni potražiše neko mesto gde bi mogli da se odmore. Neko vreme su sedeli ćuteći pod senkom jednehumke od šljake; ali odvratna isparenja izbijala su iz nje, stežući imgrla i gušeći ih. Golum je prvi ustao. Toročući i proklinjući, on se diže,

i bez jedne reči ili pogleda upućenih Hobitima odgmiza na sve četiri.Frodo i Sem puzili su za njim dok nisu došli do jedne široke skorokružne jame, sa visokim nasipom na zapadu. Bila je hladna i mrtva,a gadan talog zejtinjavog višebojnog mulja ležao je na njenom dnu.U toj zloj jami skupili su se oni, nadajući se da će u njenoj senciizbeći pažnji Oka.

Taj dan je prošao sporo. Silna žeđ ih je mučila, ali popili su samonekoliko kapi iz svojih boca – poslednji put napunjenih u jaruzi kojaim je sada u mislima izgledala kao mesto mira i lepote. Hobitiodlučiše da stražare na smenu. Isprva, ma koliko da su bili umorni,uopšte nisu mogli da spavaju; ali, kada se sunce u daljini spustilo uoblak koji se sporo kretao, Sem zadrema. Bio je Frodov red dastražari. On se zavali na obronak jame, ali to nije olakšalo utisak oteretu što je bio na njemu. Pogleda naviše u dimom isprugano nebo ivide čudne utvare; tamna obličja jahača, i lica iz prošlosti. Izgubio jeračun o vremenu, lebdeći između sna i jave, dok ga zaborav neobuze.

Iznenada Sem se probudi misleći da je čuo gospodara gde zove.Bilo je veče. Frodo ga nije mogao zvati jer beše zaspao i sasuljao seskoro do dna jame. Golum je bio kraj njega. Za časak Sem je mislioda ovaj pokušava da probudi Froda; onda vide da nije tako. Golum jegovorio samome sebi. Smeagol je vodio raspravu sa nekom drugommišlju koja se koristila istim glasom, ali je činila da ovaj pišti i sikće.Bleda svetlost i neka zelena svetlost smenjivale su se u njegovimočima dok je govorio.

»Smeagol je obećao«, reče prva misao.»Da, da, moj Prekrasni«, usledi odgovor. »Mi obećah: da

spasemo naš Prekrasni, ne damo Njemu da ima ga – nikad. Ali onide Njemu, da, bliže svakim korakom. Šta će taj Hobit da učini sanjim, mi se pitam, da, mi se pitam.«

»Ja ne znam. Ja tu ništa ne mogu. Gospodar ga ima. Smeagol jeobećao da pomogne gospodaru.«

»Da, da, da pomogne gospodaru: gospodaru Prekrasnog. Ali dasmo mi gospodar, onda bismo mogli pomoći namima, da, i ipak daodržimo obećanje.«

»Ali Smeagol je rekao da će biti vrlo, vrlo dobar. Dobri Hobit! Onje skinuo okrutni konopac sa Smeagolove noge. On mi se ljubaznoobraća.«

»Vrlo, vrlo dobar, eh, moj Prekrasni? Budimo dobri, dobri kaoriba, slatki moj, ali prema namima. Ne povrediti tog dobrog Hobita,razume se, ne, ne.«

»Ali Prekrasni drži to obećanje«, primeti Smeagolov glas.»Onda uzmi ga«, reče drugi, »i održimo ga namima! Onda mi ću

biti gospodar, golluml Učiniti onaj drugi Hobit, gadni sumnjičavi Hobit,da puzi, da, gollum!«

»Ali ne dobri Hobit?«»Oh, ne, ne ako nam se to ne dopada. Ipak, on je jedan Bagins,

moj Prekrasni, da, jedan Bagins. Jedan Bagins ukrao ga. On našaoga i rekao ništa, ništa. Mi mrzim Baginase.«

»Ne, ne ovog Baginsa.«»Da, svaki Baginas. Svi stvori koji drže Prekrasni. Mi moram

imati njega!«»Ali On će videti. On će znati. On će ga uzeti od nas!«»On vidi. On zna. On čuo nas pravimo glupa obećanja – protiv

njegovih naređenja, da. Moramo uzeti ga. Utvare tragaju. Moramouzeti ga.«

»Ne za Njega!«»Ne, slatki moj. Vidi, moj Prekrasni: ako mi ima to, onda mi može

pobegne, čak i od On, eh? Možda mi postaje vrlo snažan, snažnijinego Utvare. Gospodar Smeagol? Golum Veliki? Jedini Golum! Jederibu svaki dan, tri puta na dan, sveže iz mora. Krajnje PrekrasniGolum! Moramo imati ga. Mi ga želim, mi ga želim, mi ga želim!«

»Ali ima ih dvojica. Oni će se probuditi prebrzo i ubiti nas«, cvileoje Smeagol u poslednjem naporu. »Ne sad. Ne još.«

»Mi ga želim! Ali« – i tu nastupi duga pauza, kao da se nekanova misao probudila. »Ne još, eh? Možda ne. Ona bi moglapomoći. Ona bi mogla, da.«

»Ne, ne! Ne tim putem!« jadikovao je Smeagol.»Da! Mi ga želim! Mi ga želim!«Svaki put kad bi druga misao progovorila, Golumova duga šaka

iskradala se lagano i pipajući ka Frodu, a onda bi se povukla satrzajem kad bi Smeagol progovorio ponovo. Konačno obe ruke, sa

dugim prstima koji su se opružali i grčili, kandžasto kretoše kanjegovom vratu.

Sem je ležao nepomično, opčinjen ovom raspravom, ali motrećiispod napola sklopljenih očnih kapaka svaki Golumov pokret.Njegovoj jednostavnoj svesti obična glad, i želja da se jedu Hobiti,izgledala je kao glavna opasnost u Golumu. Shvatio je sada da nijetako: Golum je osećao strašni zov Prstena. Mračni Gospodar je bioOn; ali Sem se pitao ko je Ona. Neko od gadnih prijatelja koje je tajmali gad našao u svojim lutanjima, pretpostavio je. Onda zaboravi topitanje jer stvari su očito otišle dovoljno daleko i postajale opasne.Neka velika težina bila je u svim njegovim udovima, ali trgao se snaporom i seo. Nešto ga opomenu da bude oprezan i ne otkrije da ječuo tu raspravu. On ispusti glasan uzdah i široko zevnu.

»Koje je vreme?« upita pospano.Golum izbaci jedan dug siktaj kroz zube. Stajao je časak, napet i

preteći; a onda se sruši na sve četiri i odgmiza uz odron jame.»Dobri Hobiti! Dobri Sem!« reče on. »Pospanci, da, pospanci!Ostavili dobrog Smeagola da stražari! Ali veče je. Sumrak seprikrada. Vreme da se ide.«

»Krajnje vreme!« pomisli Sem. »I vreme da se rastanemo,takođe.« Ipak prolete mu kroz mozak da se upita nije li zaista Golumsad isto tako opasan ako ga puste koliko i uz njih. »Proklet da je!Voleo bih da se zadavi!« progunđa on. Posrćući ode niz odron iprobudi svog gospodara.

Začudo, Frodo se osećao osveženim. Sanjao je. Tamna senka jeprošla, i neka lepa vizija posetila ga je u ovoj zemlji bolesti. Ništa nijeostalo od nje u njegovom sećanju, a ipak se zbog toga osećaozadovoljno i lakša srca. Teret mu je bio manje težak. Golum gadočeka sa psećom radošću. Cerekao se i torokao, puckajući dugimprstima i hvatajući se za Frodova kolena. Frodo mu se osmehnu.

»Hajde!« reče on. »Ti si nas vodio dobro i odano. Ovo jeposlednji deo. Dovedi nas do Kapije, i onda neću tražiti da ideš dalje.Dovedi nas do Kapije, i možeš ići kud god želiš – samo ne našimneprijateljima.«

»Do Kapije, eh?« zaciča Golum izgledajući iznenađen i uplašen.»Do Kapije, gospodar kaže! Da, on kaže tako. A dobri Smeagol čini

šta on traži. O, da. Ali kad mi priđem bliže, mi ćemo videti, možda,mi ćemo videti onda. To neće izgledati lepo uopšte. O, ne! O, ne!«

»Produži!« reče Sem. »Hajde da to preturimo preko glave!«

U sumraku koji se spuštao oni se izveraše iz jame i laganoprotnuše svoj put kroz tu mrtvu zemlju. Nisu daleko otišli a jošjednom osetiše onaj strah koji se spustio na njih kada je ono krilatoobličje prohujalo nad baruštinama. Zastadoše, skupivši se nagadnovonjajućem tlu; ali ne videše ništa na sumornom večernjemnebu, a uskoro ta pretnja prođe, visoko iznad njihovih glava, idućimožda nekim hitnim poslom od Barad-dura. Posle nekog vremenaGolum ustade i otkrade se ponovo napred, mrmljajući i tresući se.

Otprilike jedan sat posle ponoći taj strah pade na njih po treći put,ali sada je izgledao udaljeniji, kao da prolazi daleko iznad oblaka,srljajući stravičnom brzinom na zapad. Golum je, međutim, biobespomoćan od straha, i ubeđen da su progonjeni, da se zna zanjihovo primicanje.

»Tri puta!« slinio je on. »Tri puta, to je pretnja. Oni nas osećajuovde, oni osećaju Prekrasnog. Prekrasni je njihov gospodar. Mi nemožemo nikako dalje ovim putem, ne. To ne vredi, ne vredi!«

Raspravljanje i ljubazne reči nisu više bile ni od kakve koristi.Golum nije hteo ponovo da ustane pre no što mu je Frodo to ljutitozapovedio i položio ruku na balčak mača. Onda se naposletku dižeuz režanje i pođe ispred njih kao pretučen pas.

Tako su se oni teturali kroz zamorni kraj te noći i do nastanka jošjednoga dana straha; hodali su u tišini, pognutih glava, ne videći i nečujući ništa do vetra koji im je siktao u ušima.

Glava 3.

CRNA KAPIJA JE ZATVORENA

Pre no što je sledeći dan osvanuo, njihovo putovanje ka Mordorubilo je završeno. Baruštine i pustinja ostale su za njima. Ispred njih,tamne naspram bledunjavog neba, ogromne planine dizale supreteče glave.

Na zapadu Mordora marširao je sumorni lanac Efel Duata,Planina Senki, a na severu slomljeni vrhunci i goli prevoji Ered Lituja,sivi kao pepeo. Ali na mestima gde su se ovi lanci primakli jedandrugom, budući uistinu samo delovi ogromnog zida oko turobnihravnica Litlad i Gorgorot i čemernog mora Nurnen sred njih, one suizbacivale duge krakove ka severu, a između tih krakova bio jedubok tesnac. To je bio Kirit Gorgor, Prolaz Duhova, ulaz u zemljuNeprijatelja. Visoke litice spuštale su mu se s obe strane, a iznjegovih usta bila su izbačena dva strma brda, crnih skeleta i gola.Na njima su stajali Zubi Mordora, dve kule čvrste i visoke. U danimadavno minulim njih su izgradili Ljudi od Gondora u svom ponosu imoći, posle poraza Sauronovog i njegovog bekstva, da ne bipokušao da se vrati starom kraljevstvu. Ali snaga Gondora jeopadala, i Ljudi su spavali, i za mnogih godina te su kule stajaleprazne. Onda se Sauron vratio. Sad su te razrušene kule stražarebile popravljene, napunjene oružjem i snabdevane vojskom, uzstalnu budnost. Kamenih lica su bile one, sa mračnim prozorskimrupama koje su zurile na sever, istok i zapad, a svaki prozor bio jepun besanih očiju.

Preko usta prolaza, od litice do litice, Mračni Gospodar je izgradiojedan kameni bedem. U njemu je bila jedna jedina kapija od gvožđa,a njenim kruništima neprekidno su koračali stražari. Ispod brda, sobe strane, stena je bila izbušena u stotine pećina i crv-rupa; tu jevrebala vojska Orka, spremna da na znak pokulja poput crnih mravakoji idu u rat. Niko nije mogao proći Zube Mordora a da ne oseti

njihov ujed, osim koga je Sauron pozvao, ili nekog upućenog u tajnelozinke što otvaraju Moranon, crnu kapiju njegove zemlje.

Dva Hobita piljili su u kule i taj zid u očaju. Čak i iz daljine moglisu pri mutnoj svetlosti da vide kretanje crnih stražara na zidu, ipatrole ispred kapije. Oni su sada ležali vireći preko ruba jednekamenite udubine ispod ispruženih senki najsevernijeg potpornjaEfel Duata. Leteći kroz taj teški vazduh vrana bi, u pravom letu,preletela možda tek furlong od njihovog skrovišta do crnog vrha bližekule. Neki slabašan dim uvijao se iznad njega, kao da vatra tinja doleu brdu.

Dan osvanu i crvenkasto sunce zatrepta iznad beživotnih hrbataEred Lituja. Onda se iznenada začu krik truba bakarnog zvuka: onesu kreštale sa kula stražara, a iz daljine, od skrivenih utvrda ipredstraža, oglasiše se odzivi. Još dalje, daleki ali duboki i zlokobni,odjeknuše u pustoj zemlji moćni rogovi i bubnjevi Barad-dura. Jošjedan grozni dan straha i kulučenja došao je Mordoru; noćna stražabila je pozvana u tamnice i duboke dvorane, a dnevna straža, zlihočiju i varvarskog izgleda, marširala je na svoja mesta. Čelik jemutno sjajio na kruništu.

»Pa, eto smo!« reče Sem. »Evo Kapije, i reko bi da je to nekakotaman onoliko daleko koliko ćemo ikad dospemo. Časnu vam rečdajem, ama bi Matori imao jedno dve stvari da rekne, da me sad vidi!Često je govorio da ima da me stigne gadan kraj ako ne pazim kudgazim, jašta. Ali sad ne računam da ima ikad da vidim starogamomka opeta. Propustiće priliku za ja ti reko, Seme; tim žalosnije.Mogo bi da mi priča dogod ima vazduha, kad bi samo mogao davidim ponovo njegovo staro lice. Ali morao bi da se operem pre toga,ili me ne bi raspoznao.

»Računam da ništa ne vredi pitati ’kojim putem idemo sada?’ Mini ne možemo dalje – osem ako ćemo da molimo Orke da nasdignu.«

»Ne, ne!« reče Golum. »Ne vredi. Mi ne možemo dalje. Smeagolto rekao. On je rekao: otići ćemo do Kapije, a onda ćemo videti. I mividimo. O, da, moj Prekrasni, mi zbilja vidimo. Smeagol znao daHobiti ne mogu ići ovim putem. O, da, Smeagol znao.«

»Onda za koju si nas kugu dovukao ovamo?« reče Sem, neosećajući se raspoložen da bude pravičan ili razuman.

»Gospodar rekao tako. Gospodar kaže: Odvedi nas do Kapije.Pa dobri Smeagol čini tako. Gospodar rekao tako, pametangospodar.«

»Jesam«, reče Frodo. Njegovo lice bilo je mrko i ukočeno aliodlučno. On je bio prljav, odrpan, i izmršaveo od umora, ali više senije gurio, a oči su mu bile bistre. »Ja sam rekao tako, zato štosmeram da uđem u Mordor, a ne znam nikakav drugi put. Dakle, ićiću ovim putem. Ja ne tražim ni od koga da ide sa mnom.«

»Ne, ne, gospodaru!« jadikovao je Golum hvatajući se za njega,kao da je u velikom bolu. »Ne vredi tim putem! Ne vredi! Ne nosiPrekrasnog njemu! On će nas pojesti sve, ako ga On dobije, poješćeceo svet. Zadrži ga, ljubazni gospodaru, i budi dobar premaSmeagolu. Ne daj ga Njemu. Ili otiđi, idi na prijatna mesta, i vrati gamalom

Smeagolu. Da, da, gospodaru: vrati ga, eh? Smeagol će gačuvati; on će učiniti dobra na gomile, naročito lepim Hobitima. Hobiti,idite kući. Ne idite do Kapije!«

»Meni je naređeno da idem u zemlju Mordor, i, prema tome, ja ćuići«, reče Frodo. »Ako postoji samo jedan put, onda moram prihvatitinjega. Šta posle dolazi, mora doći.«

Sem ne reče ništa. Izraz Frodovog lica bio mu je dovoljan; znaoje da su reči beskorisne. Uostalom, u ovom poslu on od početkanikad nije imao ikakvu stvarnu nadu; ali pošto je bio jedan vedarHobit, njemu nije bila potrebna nada dokle god se očajanje mogloodlagati. Sada su stigli do kraja krajeva. Ali on se držao uza svogagospodara celim putem, to je bilo ono zbog čega je poglavito ipošao, i on će ga se držati. Njegov gospodar neće ići u Mordor sam.Sem će ići s njim – a, u najmanju ruku, otarasiće se Goluma.

Golum, međutim, nije nameravao da ga se otarase; ne još.Klekao je kraj Frodovih nogu kršeći ruke i pišteći. »Ne ovim putem,gospodaru!« molio je. »Ima drugi put. O, da, zaista ima. Drugi put,mračniji, teži da se nađe, tajniji. Ali Smeagol ga zna. Pusti Smeagolada ti pokaže!«

»Drugi put!« reče Frodo sumnjičavo, gledajući naniže u Golumaispitivačkim očima.

»Jesste! Jesste stvarno! Bio je drugi put. Smeagol našao njega.Hajdemo i vidimo je li još tamo!«

»Nisi govorio o ovome ranije.«»Ne. Gospodar nije pitao. Gospodar nije kazao šta namerava da

čini. On ne kaže sirotom Smeagolu. On kaže: Smeagol, odvedimene do Kapije – i onda zbogom! Smeagol može da pobegne i budedobar. Ali sada on kaže ja smeram da uđem u Mordor ovim putem.Tako Smeagol je veoma uplašen. On ne želi da izgubi dobroggospodara. I on je obećao, Gospodar naterao ga da obećao, daspase Prekrasni. Ali gospodar će ga odneti Njemu, pravo Crnoj Ruci,ako gospodar hoće ići ovim putem. Tako Smeagol mora spasti njihobojicu, i on pomisli na drugi put koji je tu bio, nekada. Dobrigospodar. Smeagol veoma dobar, uvek pomaže.«

Sem se mrštio. Da je mogao da isvrdla rupe u Golumu pogledom,on bi to učinio. Mozak mu je bio pun sumnje. Po svemu, spoljagledano, Golum je bio istinski uzbuđen i željan da pomogne Frodu.Ali Sem, sećajući se rasprave koju je načuo, nađe da je teškoverovati da je onaj dugo potiskivani Smeagol izašao na površinu: tajglas, u svakom slučaju, nije imao poslednju reč u onoj raspravi.Semovo mišljenje bilo je da su Smeagolova i Golumova polovina (iliono što je on u svojim mislima nazivao Sunjavko i Smrdonja) sklopiliprimirje i privremeni savez: nijedan nije želeo da se Neprijateljdokopa Prstena; obojica su želeli da sačuvaju Froda odzarobljavanja i da ga drže na oku što je moguće duže – bar dokSmrdonja još ima neku priliku da metne šake na svoj Prekrasni. A dazaista postoji neki drugi put u Mordor, Sem je sumnjao.

»I dobro je to što nijedna pola tog starog razbojnika ne zna štagospodar misli da čini«, razmišljao je on. »Kad bi on znao da g.Frodo pokušava da dokrajči njegov Prekrasni zauvek, i sve to skupa,bilo bi nevolja zdravo brzo, kladim se. Kako god bilo, stari Smrdonjaje tako preplašen od Neprijatelja – a on je pod nekakvim njegovimnaređenjima, ili je bio – da bi nas odao radije nego da ga uhvate danam pomaže; i radije nego da pušti da se njegov Prekrasni istopi,može biti. Barem takav je moj pojam. I ja se nadam da će gospodarto da isporazmisli pažljivo. On je isto mudar ko bilo ko, ali je meka

srca, eto šta je. To je prekoviše za jednog Gemdžija da pogodi šta ćeon da uradi kao sledeće.«

Frodo ne odgovori Golumu odmah. Dok su ove sumnje prolazilekroz Semov spor ali oštrouman mozak on je stajao zureći u mračnuliticu Kirit Gorgora. Udubljenje u koje su se oni sklonili bilo jeukopano u bok jednog niskog brda, na izvesnoj maloj visini iznadduge, rovu slične, doline koja se prostirala između njega i spoljnjihpotpornja planina. Usred te doline ležali su crni temelji zapadne kulestražare. Na jutarnjoj svetlosti putevi koji su se sticali na KapijiMordora mogli su se sada jasno videti, bledi i prašnjavi; jedan gdekrivuda nazad ka severu, drugi kako iščezava ka istoku, u izmaglicekoje su se privijale uz podnožja Ered Lituja; i treći, koji je išao kanjemu, i, na mestu gde je oštro savijao oko kule, ulazio u jedan uzantesnac, i prolazio nedaleko ispod udubljenja u kome je on stajao. Nazapad, njemu zdesna, ovaj put se okretao, oivičavajući bokoveplanina, i odlazio ka jugu u duboke senke koje su zastirale svezapadne strane Efel Duata; izvan njegovog vidika zalazio je dalje, uuski predeo između planina i Velike reke.

Dok je gledao, Frodo postade svestan nekog silnog komešanja ikretanja u ravnici. Izgledalo je kao da su čitave armije u maršu, iakosu većinom bile skrivene isparenjima i dimom koji se dizao izbaruština i pustoši. Ali tu i tamo hvatao je blesak kopalja i šlemova; ana zaravnima pokraj puteva mogli su se videti konjanici kako jašu umnogo četa. On se seti svoje vizije iz daljine, sa Amon Hena; tek kojidan ranije, iako je to sad izgledalo pre mnogo godina. Onda shvatida je nada koja se za jedan divlji trenutak uskomešala u njegovomsrcu bila uzaludna. Trube se nisu razlegle u izazov, nego u pozdrav.Ovo nije bio nikakav napad na Mračnog Gospodara od strane Ljudiod Gondora, vaskrslih poput osvetničkih duhova iz grobova davnomrtve srčanosti. Ovo su bili Ljudi iz drugog plemena, iz prostranihIstočnih Zemalja, što su se okupljali na pozive svog Vrhovnoggospodara; armije koje su se bile ulogorile ispred njegove kapijetokom noći i sada marširale unutra da uvećaju njegovu snagu uusponu. Kao da je iznenada postao potpuno svestan opasnostinjihovog položaja, tako samih u sve jačoj svetlosti dana, tako blizuovoj neizmernoj pretnji, Frodo žustro navuče slabašnu sivu kapuljačuna glavu i koraknu dole u zaklon. Onda se okrete Golumu.

»Smeagole«, reče on, »verovaću ti još jednom. Uistinu čini se damoram tako postupiti, i da je moja sudbina da primim pomoć odtebe, gde sam je najmanje očekivao, a tvoja sudbina da pomognešmeni koga si dugo pratio sa zlom namerom. Do sada si zasluživaood mene dobro i držao obećanje iskreno. Iskreno, ja kažem imislim«, dodade on sa brzim pogledom na Sema, »jer dva puta jesada kako smo mi bili u tvojoj vlasti, a ti nam nisi učinio nikakvo zlo.Niti si pokušao da uzmeš od mene što si nekad tražio. Neka bi setreći put pokazao najboljim! Ali ja te upozoravam, Smeagole, ti si uopasnosti.«

»Da, da, gospodaru!« reče Golum. »Strašnoj opasnosti!Smeagolove kosti se tresu na pomisao o tome, ali on ne beži. Onmora pomoći dobrom gospodaru.«

»Nisam mislio na opasnost koju svi mi delimo«, reče Frodo. »Jamislim na jednu opasnost za tebe samog. Ti si se zakleo u ono štozoveš Prekrasni. Pamti to! On će te držati za reč; ali on će tražitinačin da je iskrene na tvoju sopstvenu propast. Već te on izopačuje.Ti si mi se otkrio baš sad, glupo. Vrati ga Smeagolu, rekao si. Ne recito ponovo! Ne dopusti toj misli da raste u tebi! Ti ga nikad nećešpovratiti. Ali žudnja za njim može te zavesti u kakav gorki svršetak.Nikad ga nećeš povratiti. U krajnjoj nuždi, Smeagole, ja ću navućiPrekrasni; a taj Prekrasni zavladao je tobom odavno. Kad bih ti ja,noseći ga, izdao zapovest, ti bi poslušao, čak i ako bi to bilo daskočiš sa kakve litice ili da se baciš u vatru. A takva bi bila mojazapovest. Stoga pazi, Smeagole!«

Sem pogleda svog gospodara s odobravanjem ali i saiznenađenjem: bio je neki izraz na njegovom licu i ton u njegovomglasu koje on ranije nije poznavao. Uvek je mislio da je blagost g.Froda tako visokog stupnja da ona naprosto mora nagoveštavatipristojnu meru slepila. Razume se, on se takođe držao i sa timnesaglasnog verovanja da je g. Frodo najmudrija osoba na svetu (uzmoguće izuzimanje starog g. Bilba i Gandalfa). Golum je na vlastitinačin, i sa mnogo više opravdanja, pošto ga je poznavao mnogokraće, mogao načiniti sličnu grešku brkajući blagost i slepilo. Usvakom slučaju, ovaj govor ga je zbunio i uplašio. On je puzio po tlu inije mogao da izgovori nikakve razgovetne reči do dobri gospodar.

Frodo je čekao strpljivo neko vreme, a onda progovori ponovo,manje oštro. »Hajde sad, Golume ili Smeagole, ako tako želiš,ispričaj mi o tom drugom putu, i pokaži mi, ako možeš, kakve nadeima u njemu, dovoljne da opravda skretanje sa moje očite staze. Jasam u žurbi.«

Ali Golum je bio u jadnom stanju, i Frodova pretnja ga je sasvimobeshrabrila. Nije bilo lako izvući ikakvo jasno objašnjenje iz njega,iz njegovih mrmljanja i cičanja, i čestih prekida u kojima je puzao potlu i molio ih obojicu da budu dobri prema »sirotom malomSmeagolu«. Posle nekog vremena on se donekle smirio, i Frodozaključi, malo pomalo, da bi putnik, ako sledi put koji skreće nazapad od Efel Duata, tokom vremena dospeo na izvesnu raskrsnicuu jednom krugu tamnih drveta. Udesno, jedan put se spušta kaOzgilijatu i mostovima Anduina; srednji put ide dalje ka jugu.

»Dalje, dalje, dalje«, reče Golum. »Mi nikad nismo išli na tustranu, ali kažu da ide stotinu liga, dok ne vidite Veliku vodu kojanikad nije mirna. Ima mnogo ribova tamo, i velike ptice jedu ribove:lepe ptice: ali mi nikad išli tamo, avaj ne! Mi nikad imali prilike. A jošdalje ima još zemalja, kažu, ali Žuto Lice je vrlo toplo tamo, i tamoima retko ikakvih oblaka, i Ljudi su divljačni i imaju tamna lica. Mi neželimo da vidimo tu zemlju.«

»Ne!« reče Frodo. »Ali nemoj se udaljavati od tvog puta. Šta je strećim zaokretom?«

»O, da, o, da, ima treći put«, reče Golum. »To je onaj put nalevo.Odmah on počinje da se penje, penje, savijajući i penjući se nazadka visokim senkama. Kad zaokrene oko crne stene vi ćete je videti,iznenada ćete je videti iznad vas, i poželećete da se sakrijete.«

»Videćemo je, videćemo je? Šta ćemo videti?«»Staru tvrđavu, veoma staru, veoma strašnu sada. Mi smo znali

da slušamo priče sa Juga, kad je Smeagol bio mlad, veoma davno.O, da, mi smo znali da pričamo gomile priča izvečeri, sedeći krajobala Velike reke, u zemljama vrba, kada je i reka bila mlađa,gollum, gollum. « On poče da plače i mrmlja. Hobiti su čekalistrpljivo.

»Priče sa Juga«, produži Golum, »o Visokim Ljudima sa blistavimočima, i njihovim kućama sličnim brdima od kamena, i srebrnoj kruninjihovog Kralja, i njegovom Belom drvetu: čarobne priče. Oni su

izgradili veoma visoke kule, a jedna koju su podigli bila jesrebrnobela, i u njoj je bio jedan kamen kao Mesec, a oko nje su biliogromni beli zidovi. O, da, bile su mnoge priče o Mesečevoj kuli.«

»To bi bio Minas Itil, koji je sagradio Izildur, sin Elendilov«, rečeFrodo. »Izildur je bio taj koji je odsekao prst Neprijatelju.«

»Da, On ima samo četiri na Crnoj Ruci, ali oni su dovoljni«, rečeGolum dršćući. »A On je mrzeo Izildurov grad.«

»Šta on ne mrzi?« reče Frodo. »Ali šta ima Mesečeva kula snama?«

»Pa gospodaru, tamo je ona bila i tamo ona jeste: visoka kula ibele kuće i zid; ali ne lepe više, ne divne. On to pokorio veomadavno. To je jedno vrlo strašno mesto sada. Putnici uzdrhte kada gavide, oni se iskradu izvan pogleda, oni izbegavaju njegovu senku. Aligospodar će morati da ide tim putem. To je jedini drugi put. Jerplanine su niže tamo, a stari put ide gore i gore, dok ne stigne dojednog tamnog prelaza pri vrhu, a onda ide dole, dole nanovo – doGorgorota.« Njegov glas utonu u šapat i on zadrhta.

»Ali kako će nam to pomoći?« zapita Sem. »Jamačno, Neprijateljzna sve o sopstvenim planinama, i taj će put biti čuvan isto takogustimice kao i ovaj? Ta kula nije prazna, je li?«

»O, ne, ne prazna!« prošaputa Golum. »Ona izgleda prazna, alinije, o, ne! Vrlo grozna stvorenja žive tamo. Orci, da, uvek Orci; aligore stvari, gore stvari žive tamo isto. Put se penje baš ispod senkezidova i prolazi kapiju. Ništa se ne miče po tom putu a da oni neznaju to. One stvari unutra znaju: Cutljivi Stražari.«

»Onda, to je tvoj savet, je l’da«, reče Sem, »da otidemo na jošjedan dugi marš na jug, da bi se našli u istom čabru ili još gorem kadstignemo tamo, ako ikad stignemo?«

»Ne, ne zaista«, reče Golum. »Hobiti mora shvatiti, mora probatida razumeju. On ne očekuje napad tim putem. Njegovo Oko jesvuda, ali on vodi više računa o nekim mestima nego o drugim. Onne može videti sve odjednom, ne još. Vidite, on je pokorio svu zemljuna zapad od Senovitih planina dole do reke, i On sad drži mostove.Misli da niko ne može doći do Mesec-kule bez bijenja velike bitke namostovima, ili dovođenja mnogo čamaca koje ne možeju sakriti i Onće znati za to.«

»Ti izgledice znaš svu silu stvari u vezi šta On radi i misli«, rečeSem. »Jesi pričao s Njim skoro? Ili si samo ćeretao sa Orcima?«

»Ne dobar Hobit, ne pametan«, reče Golum darujući Semu jedanljutit pogled i okrećući se Frodu. »Smeagol govorio sa Orci, da,naravno, pre nego sreo gospodara, i sa mnogim svetovima: on jeišao vrlo daleko. A što on kaže, mnogi svetovi kažeju. To je ovde naseveru, gde je velika opasnost za Njega, i za nas. On će izaći krozCrnu kapiju jednog dana, jednog dana uskoro. To je jedini put gdevelike armije mogu doći. Ali daleko dole na zapadu On se ne plaši, itamo su Ćutljivi Stražari.«

»Baš tako!« reče Sem, ne odstupajući. »I tako mi treba daotpešačimo gore, i kucnemo na njihovu kapiju, i pitamo je Г smo napravim putu za Mordor? Ili su oni prekoviše ćutljivi da odgovore? Tosmisla nema. Mogli bismo taman isto tako to da učinimo ovde, iuštedimo jedno dugo nogatanje.«

»Ne pravi šale oko toga«, zašišta Golum. »To ne smešno. O, ne!Ne zabavno. Smisla nema da se pokuša ući u Mordor uopšte. Aliako gospodar kaže Ja moram ići ili Ja hoću da idem, onda mora dapokuša nekim putem. Ali on ne sme ići u strašni grad, o, ne, naravnone. Tu je ono gde Smeagol pomogne, dobri Smeagol, iako niko nekaže njemu šta je tu uopšte u pitanju. Smeagol pomaže ponovo. Onnašao to. On zna to.«

»Šta si našao?« zapita Frodo..Golum se sav zguri, a njegov glas potonu ponovo do šapata.

»Jedna mala staza što vodi naviše u planine; i onda stepenište,uzano stepenište. O da, vrlo dugo i uzano. I onda još stepenika. Ionda«, glas mu se još više stišao, »jedan tunel, jedan mračni tunel, ina kraju mala raselina, i staza visoko iznad glavnog prolaza. To bioput kojim Smeagol izašao iz te pomrčine. Ali to bilo godinama ranije.Staza mogla nestati dosad; ali možda ne, možda ne.«

»Ja ne volim kako sve to zvuči«, reče Sem. »Zvuči suviše lako,barem u pričanju. Ako je ta staza jošte tamo, ona će isto biti čuvana.Je l' nije bila čuvana, Golume?« Kad je to rekao, uhvatio je, ili mislioda je uhvatio, neki zeleni sjaj u Golumovom oku. Golum je mrmljao,ali nije odgovorio.

»Nije li čuvana?« upita Frodo strogo. »I jesi li ti umakao iz tepomrčine, Smeagole? Nije li ti pre bilo dopušteno da odeš, po nekom

zadatku? To je bar ono što je Aragorn mislio; onaj koji te je našaokraj Mrtvih baruština koju godinu ranije.«

»To laž!« zasikta Golum, a oči mu opako blesnuše na imenovanjeAragorna. »On lagao o meni, jeste, aha. Ja jesam pobegao, samozahvaljujući mom sirotom meni. Zaista mi je bilo rečeno da tragamza Prekrasnim; i ja sam tragao i tragao, sigurno da jesam. Ali ne zaMračnoga. Prekrasni je bio naš, on je bio moj, kažem vam. Ja jesampobegao.«

Frodo je osećao neku čudnu sigurnost da u ovoj stvari Golumovog puta, nije tako daleko od istine kako bi se moglo sumnjati; dajeste nekako našao neki put iz Mordora i u najmanju ruku verovao daje to bilo izvedeno njegovom sopstvenom lukavošću. Uočio je daGolum upotrebljava Ja, što se retko dešavalo, a to je obično delovalokao znak da su neki preostaci stare istine i iskrenosti u tom času napovršini. Ali čak i ako se Golumu moglo verovati u toj tački, Frodonije zaboravio lukavstvo Neprijateljevo. To »bekstvo« moglo je biodopušteno ili udešeno, i dobro znano u Crnoj kuli. A, u svakomslučaju, Golum je očevidno dosta toga zadržavao za sebe.

»Ja te pitam ponovo«, reče on, »nije li taj tajni put čuvan?«Ali Aragornovo ime bacilo je Goluma u tvrdoglavo raspoloženje.

Imao je sav onaj uvređeni izgled lažova u koga se sumnja kadjednom kaže istinu, ili deo nje. On ne odgovori.

»Nije li čuvan?« ponovi Frodo.»Da, da, možda. Nema sigurnih mesta u ovoj zemlji«, reče

Golum mrzovoljno. »Nema sigurnih mesta. Ali gospodar morapokušati tu ili ići kući. Nema drugog puta.« Nisu mogli da ga naveduda kaže više. Ime tog opasnog mesta i visokog prelaza on nijemogao ili nije hteo da kaže.

Njegovo ime bilo je Kirit Ungol, ime na strašnom glasu. Aragornbi im možda mogao reći to ime i njegovo značenje; Gandalf bi ihupozorio. Ali oni su bili sami, i Aragorn je bio daleko, a Gandalf jestajao sred ruševine Izengarda i borio se sa Sarumanom, zadržanizdajom. Ipak, čak i dok je govorio svoje poslednje reči Sarumanu, aPalantir tresnuo u vatri o stepenike Ortanka, njegova misao počivalaje stalno na Frodu i Semvajsu; preko tih dugih liga njegova svest ihje tražila u nadi i sažaljenju.

Možda je Frodo osećao to, ne znajući, kao što je i na AmonHenu, iako je verovao da je Gandalf nestao, nestao zauvek u senci uMoriji daleko odatle. On je dugo sedeo na tlu, ćutljiv, oborene glave,naprežući se da prizove u sećanje sve što mu je Gandalf rekao. Aliza ovaj izbor nije mogao da se priseti nikakvog saveta. Zaista,Gandalfovo vođstvo bilo im je oduzeto prerano; prerano, dok jeMračna Zemlja još bila veoma daleko. Kako da uđu u nju na kraju, toGandalf nije rekao. Možda nije bio ni kadar da to kaže. U uporišteNeprijateljevo na Severu, u Dol Guldur, on se jeste jednom usudio.Ali u Mordor, do Plamen-planine i do Barad-dura, otkako je MračniGospodar ponovo vaskrsnuo u moći – da li je ikad putovao tamo?Frodo nije tako mislio. A tu se našao on, jedan mali Polušan izOkruga, jedan običan Hobit iz tihih seoskih predela, na koga seračunalo da nađe neki put tamo kuda Veliki nisu mogli ići, ili se nisuusuđivali da idu. Bila je to zla sudbina. Ali on ju je sam preuzeo, usopstvenom salonu, dalekog proleća jedne druge godine, takodaleke sada da je bila poput glave u nekoj priči o mladosti sveta,kada su Drveta od srebra i zlata bila još u cvetu. Bio je to zao izborsada. Koji put da odabere? A ako oba vode užasu i smrti, kakvakorist od izbora?

Dan se vukao. Duboka tišina pala je na malu sivu udubinu gde suoni ležali, tako blizu granica te zemlje straha: neka tišina koja semogla osetiti, kao da je oko njih gust veo koji ih odseca od čitavogsveta. Nad njima je bila kupola bledoga neba presečena prolaznimdimom, ali ona je izgledala visoka i daleka, kao da je viđena krozogromne dubine vazduha teškog od sumornih misli.

Čak ni kakav orao, lebdeći naspram sunca, ne bi opazio Hobitekako sede tu, pod teretom smrtne osude, tihi, nepokretni, uvijeni utanke sive ogrtač. Za časak on bi mogao zastati da osmotri Goluma,sićušnu priliku opruženu na tlu: tu možda leži pregladneli kosturnekog deteta Ljudi, sa poderanom odećom koja još prianja uz njega,duge ruke i noge skoro su mu kao kost bele i kao kost tanke: nikakvomeso vredno kljucaja.

Frodova glava bila je pognuta, ali Sem se oslanjao nazad, srukama iza glave, zureći iz svoje kapuljače u prazno nebo. Unajmanju ruku, zadugo je bilo prazno. Potom Sem pomisli da vidi

neku tamnu, ptici sličnu, priliku kako zaokreće u njegov vidokrug, ilebdi, i onda ponovo odleće u daljinu. Sledile su još dve, a potom ičetvrta. One su bile veoma male naoko, a ipak, on je znao na nekinačin da su ogromne, sa silnim rasponom krila, i da lete na velikojvisini. On sakri oči i naže se napred skupivši se. Obuzeo ga je istionaj opominjući strah kakav je osetio u prisustvu Crnih Jahača;bespomoćni užas koji je došao sa krikom u vetru i senkom prekomeseca, iako on sada nije pritiskao ni zapovedao: opasnost je bilaudaljenija. Ali to jeste bila opasnost. I Frodo je to osećao. Njegovamisao se prekide. On se pokrete i uzdrhta, ali ne pogleda naviše.Golum se skupio kao pauk sateran u ugao. Krilata obličja suzaokružila i kliznula hitro naniže, žureći nazad u Mordor.

Sem udahnu duboko. »Oni Jahači su naokolo opeta, gore uvazduhu«, reče on promuklim šapatom. »Ja sam ih video. Mislite dasu oni mogli da vide nas? Bili su visoko gore. A ako oni jesu CrniJahači, isti kao pre, onda ne mogu mnogo da vide po danu, zar ne?«

»Ne, možda ne«, reče Frodo. »Ali njihovi atovi mogli su da vide.A ova krilata stvorenja koja oni sada jašu, ona, verovatno, mogu davide više nego ijedno drugo biće. Ona su kao ogromne pticestrvožderke. Tragaju za nečim: neprijatelj je na oprezi, bojim se.«

Osećanje užasa minu, ali omotač tišine bio je skršen. Za nekovreme bili su odsečeni od sveta, kao na nekom nevidljivom ostrvu;sada su bili ogoljeni ponovo, opasnost se vratila. Ali Frodo se još nijeobratio Golumu, niti je odlučivao. Oči su mu bile zatvorene, kao dasanja ili gleda u svoje srce i sećanja. Konačno on se pokrete iustade, i činilo se da tek što nije progovorio i odlučio. »Ali počujte!«reče on. »Šta je to?«

Novi strah ih obuze. Čuli su pevanje i promuklo vikanje. Isprva seto činilo udaljeno, ali primicalo se: dolazilo je k njima. U glavi svakogod njih sinu da su ih Crni Jahači otkrili i poslali naoružane vojnike daih ščepaju: nikakva brzina nije izgledala prevelika za te užasne slugeSauronove. Oni se zgrčiše osluškujući. Glasovi i zveket oružja iopreme bili su veoma blizu. Frodo i Sem olabaviše male mačeve ukanijama. Beg je bio nemoguć.

Golum se diže lagano i otpuza kao insekt do ruba udubine.Veoma oprezno on se dizao, inč po inč, dok nije mogao da proviri

između dva slomljena vrha kamena. Ostao je tu ne pokrećući seneko vreme, ne praveći nikakav šum. Sad glasovi počeše ponovo dase udaljavaju, a onda lagano iščezoše u daljini. Daleko, neki rog seoglasi na bedemima Moranona. Onda se Golum tiho povuče nazad, ikliznu dole u udubinu.

»Još Ljudi ide u Mordor«, reče on niskim glasom. »Tamna Lica.Mi nismo videli Ljude kao te ranije, ne, Smeagol nije. Oni su divlji.Oni imaju crne oči, i dugu crnu kosu, i zlatno prstenje u ušima; da,mnogo divnog zlata. A neki imaju crvenu boju na obrazima, i crveneogrtače; i njihove zastave su crvene, i vrhovi kopalja; i imaju okrugleštitove, žute i crne, s velikim šiljcima. Ne dobro; vrlo okrutnipokvareni Ljudi oni izgledaju. Skoro jednako rđavi kao Orci, a mnogoveći. Smeagol misli da oni došli sa Juga od posle kraja Velike reke:oni došli uz taj put. Oni prošli su ka Crnoj kapiji, ali još ih moženadoći. Uvek sve više naroda dolazi u Mordor. Jednog dana svi ćenarodi biti unutra.«

»Je li bilo kakvih olifanta?« zapita Sem, zaboravljajući strah usvojoj žudnji za vestima o neviđenom.

»Ne, ne olifanta. Šta su olifanti?« reče Golum.Sem ustade, zabacivši ruke na leđa (kako je uvek činio kad je

»govorio poeziju«), i otpoče:

Kano miš sam siv,Poput kuće div,Nos mi kao guja,Zemlju ko olujaTresem dokle trupćem travom;Drvo krčka, prolazim ja glavom.Usred usta rogatIdem Jugom nogat,Ušesima mašem svojim.Za godina što ne brojimSvud okolo trupkam, gegam,A na zemlju nikad legam,Ma ni kad se mre.Ja olifant sam, bre,Najveći od sviju njih,

Grdnih, starih, visokih.Mene da si ikad sreo,Nikad s uma ne bi smeo.Nikada li nema toga,Nisam zbiljski, misliš stoga;Ali ja sam olifantom starim,I nikako da lažem ne marim.

»To«, reče Sem kad je završio recitovanje, »to je jedna pesmašto je imamo mi u Okrugu. Besmislica može biti, a možda i ne. Aliimamo mi i naše priče, i novosti od sa Juga, je li. U starim danimaHobiti su znali da idu na putovanja s vremena na vreme. Ne da ih semnogo ikad vratilo, i ne da se u sve što su kazivali verovalo: novostiiz Brija, a ne Odistinski kao iz Okruga, kako već te izreke idu. Ali jasam čuo priče o onom visokom življu onamo dole u ZemljamaSunca. Mrki ih mi zovemo u našim pričama; i oni jašu na olifantima,što se kaže, kad se biju. Oni meću kuće i kule na olifantovska leđa, ito sve skupa, a ti olifanti se nabacuju kamenovima i drvetima najedan drugog. Pa kad si ti kazao ’Ljudi sa Juga, sve u crvenom izlatnom’, ja sam rekao ’je li bilo kakih olifanta?’ Jer, da je bilo, biosam teo da bacim pogled, opasno ili ne. Ali sad ne držim da ima ikadda vidim jednoga olifanta. Može bit da ni ne imade nikoja takaživotinja.« On uzdahnu.

»Ne, nema olifanta«, reče Golum ponovo. »Smeagol nije čuo zanjih. On ne želi da vidi njih. Smeagol želi da ode odavde i sakrije senegde gde je sigurnije. Smeagol želi da gospodar ide. Dobrigospodar, neće li on poći sa Smeagolom?«

Frodo ustade. On se, usred svih svojih briga, smejao dok je Semizlagao staru pesmu za uz ognjište, Olifant, i taj smeh ga jeoslobodio oklevanja. »Voleo bih da imamo jedno hiljadu olifanta, saGandalfom na jednom belom, njima na čelu«, reče on. »Onda bismoprobili put u ovu zlu zemlju, možda. Ali nemamo; samo sopstveneumorne noge, to je sve. Dobro, Smeagole, treći put može ispastinajbolji. Poći ću sa tobom.«

»Dobri gospodar, mudri gospodar, lepi gospodar!« povika Golumočarano, tapšući Froda po kolenima. »Dobri gospodar! Ondaodmorite vi se sada, lepi Hobiti, pod ovom senkom kamenja, tesno

ispod kamenja! Odmorite vi se i ležite tiho, dok Žuto Lice ne ode.Onda može otići brzo. Pritajeni i brzi kao senke mi mora biti!«

Glava 4.

O BILJU I KUVANOM ZECU

Tih nekoliko sati dnevne svetlosti što su preostali oni su seodmarali, premeštajući se u senku kako se sunce pomeralo, dok senajzad senka zapadnog ruba njihovog udubljenja ne izduži i tama neispuni udubinu. Onda su jeli nešto malo, i otpili štedljivo. Golum nijejeo ništa, ali vodu je radosno prihvatio.

»Uskoro nabavimo više sada«, reče on, oblizujući usne. »Dobravoda juri dole u potocima do Velike reke, lepa voda u zemljama kudami idem. Smeagol će nabaviti hrane tamo takođe, možda. On je vrlogladan, da, gollum!« On položi velike šake na usahli trbuh, ibledozeleni sjaj zaiskri mu u očima.

Sumrak je bio gust kad najzad kretoše, šunjajući se prekozapadnog ruba udubine, i nestajući kao duhovi u uništenoj zemlji naivicama druma. Mesec je sad bio na tri dana do punog, ali nije seispeo nad planine do blizu ponoći, i rana noć je bila veoma mračna.Jedno jedino crveno svetio gorelo je visoko gore na Kulama Zuba, aliinače nije se video niti čuo ikakav znak od budne straže naMoranonu.

Miljama, se činilo da to crveno oko zuri u njih dok su bežaliposrćući kroz go kamenit kraj. Nisu se usuđivali da izbiju na put, alisu ga se držali sleva, prateći mu liniju što su bolje mogli sa malerazdaljine. Najzad, kada je noć već postajala stara, a oni posustalijer su se samo jednom kratko odmorili, oko se skupi u malu usijanutačku i onda iščeze: bili su skrenuli za mračni severni bok nižihplanina i kretali se ka jugu.

Sa čudnim olakšanjem u srcu oni sad počinuše ponovo, ali nezadugo. Nisu išli dovoljno brzo za Goluma. Po njegovom računanju,bi lo je blizu trideset liga od Moranona do raskršća iznad Ozgilijata, ion se nadao da će tu razdaljinu preći u četiri putovanja. I tako su seubrzo vukli dalje dok zora nije počela da se širi lagano u toj

prostranoj sivoj samoći. Tada su bili prošli skoro osam liga, i Hobitinisu mogli ni maći dalje, čak i da su se usuđivali.

Sve jača svetlost otkri im jednu zemlju već manje ogolelu iupropašćenu. Planine su se još kobno dizale njima sleva, ali u blizinisu videli južni put, koji je sada vodio dalje od crnih podnožja brda ispuštao se ka zapadu. Iza njega su bile kose pokrivene sumornimdrvećem poput mračnih oblaka, ali svuda oko njih ležala je neravnapustara, obrasla vresom, metlicom, drenom, i drugim biljkama kojeoni nisu poznavali. Tu i tamo, videli su čestare visokih borova. SrcaHobita ponovo se malo obodriše uprkos umoru: vazduh je bio svež imirisav i podsetio ih na visije daleke Severne Četvrti. Izgledalo jedobro biti pomilovan, i hodati zemljom koja je bila svega nekolikogodina pod vlašću Mračnog Gospodara, i nije još potpuno podleglaraspadanju. Ali nisu zaboravljali opasnost ni Crnu kapiju, koja je jošbila preblizu, premda skrivena iza sumornih visova. Tražili sunaokolo pogledom neko skrovište gde bi mogli da se zaklone od zlihočiju dok svetlost traje.

Dan je prolazio tegobno. Ležali su duboko u vresu i brojali sporečasove u kojima se gotovo ništa nije menjalo, jer još su se nalazilipod senkama Efel Duata, i sunce je bilo zastrto. Frodo je spavaopovremeno, duboko i mirno – verujući Golumu, ili previše umoran dase zabrinjava zbog njega; ali Sem nađe da može jedino da drema,čak i kad je Golum očito čvrsto usnuo, pućkajući i trzajući se u svojimtajnim snovima. Glad, možda i više nego nepoverenje, držala ga jebudnim: počeo je bio da čezne za dobrim domaćim obrokom, da»nešta topla izvuče iz kotla«.

Čim je zemlja izbledela u neku bezobličnu sivinu pred noći što sebližila, oni kretoše ponovo. Posle kratkog vremena Golum ih odvededole do južnog puta; posle toga su išli brže, iako je opasnost bilaveća. Uši su im se naprezale da čuju zvuk kopita ili nogu napred, ilikako ih prati straga; ali ta noć prođe, a oni ne čuše nikakvog zvukaod pešaka ili jahača.

Taj put je bio načinjen u jednom davno izgubljenom vremenu; natridesetak milja ispod Moranona bio je sveže popravljen, ali, premajugu, divljina ga je osvajala. To delo Ljudi od starine moglo se još

videti u svom sigurnom pravom poletu i ravnom toku: s vremena navreme on se prosecao kroz obronke bregova, ili skakao prekokakvog potoka širokim skladnim lukom od izdržljive zidarije; alikonačno svi znaci radova u kamenu iščezoše, osim po kojegslomljenog stuba što je izvirivao iz žbunja sa strane, ili stare kaldrmekoja je još ležala neprimetna sred korova i mahovine. Vres i drveće ipaprati širili su se dole i nadvijali mu se nad ivicama, ili mu seprostirali po površini. On najzad usahnu i postade jedan seoski kolskidrum, malo korišćen; ali nije krivudao: držao se svog sigurnogpravca i vodio ih bez ikakvog zaobilaženja.

Tako su oni zašli u severne krajine te zemlje koju su Ljudi nekadzvali Itilijen, lepe zemlje nebosežnih šuma i brzopadajućih potoka.

Noć posta ugodna pod zvezdama i okruglim mesecom, iHobitima se činilo da je vazduh sve mirisniji što više idu napred; a poGolumovom duvanju i gunđanju izgledalo je da je i on to uočio, i damu ne prija. Na prve znake dana oni ponovo zastadoše. Bili su došlido kraja jednog dugog zaseka dubokih i okomitih strana, kojim je putprodirao kroz kamenit prevoj. Ispeli su se na zapadni nasip ipogledali upolje.

Dan se ukazivao na nebu i oni videše da su planine sada mnogodalje i, da se povlače ka istoku u dugom pregibu koji se gubio udaljini. Pred njima, kad su se okrenuli zapadu, blage kose su sespuštale u mutne magle, duboko dole. Svuda oko njih bili su šumarcismolastog drveća, jele, kedra, čempresa, i drugih vrsta, nepoznatih uOkrugu, sa širokim proplancima i obiljem slatkomirisnih trava ižbunja. Dugo putovanje od Rivendala odvelo ih je daleko na jug odnjihove zemlje, ali sve dotad, u ovoj zaklonjenijoj oblasti, Hobiti nisuosetili promenu klime. Ovde je proleće već bilo marljivo: veliki listoviprobijali su mahovinu i plesan, ariši su bili zelenoprsti, mali cvetoviotvarali su se na rudini, ptice su pevale. Itilijen, bašta Gondora, sadturobnog, čuvao je još razbarušenu lepotu gorske vile.

Na jug i zapad on je gledao ka toplim nižim dolinama Anduina,zaklonjen sa istoka Efel Duatom, a ipak ne pod senkom te planine;zaštićen sa severa Emin Muilom; otvoren južnim povetarcima ivlažnim vetrovima sa dalekog mora. Mnoga velika drveta, zasađenadavno, zapadala su u zapuštenu starost sred nereda nebrižljivih

potomaka. Bilo je tu i lugova i čestara od metljike i reskog terebinta,od masline i od lovora; i bilo je kleke i mirte; i majčine dušice, koja jerasla u žbunovima, ili je drvenastim puzavičavim izdancima zastiraladubokim sagovima skriveno kamenje; žalfije mnogih vrsta isturale sucvetove, plave ili crvene ili bledozelene; nailazili su i na mažuranke, iiznikli peršun, i na mnoge biljke oblika i mirisa izvan baštovanskogznanja Semovog. Pećinice i stenoviti zidovi bili su već ozvezdanikamenikama i mahovinama. Primerole i sase bile su budne ugustišima lešnika; a čepljezi i mnogo ljiljan-cveće klimali supoluotvorenim glavicama u travi, dubokoj zelenoj travi pokrajjezeraca, gde su potoci, spuštajući se, zastajali u hladnimudubinama na svom putu ka Anduinu.

Putnici okretoše leđa putu i odoše nizbrdo. Dok su hodaliprobijajući se kroz žbunje i trave, slatki mirisi dizali su se oko njih.Golum je kašljao i gušio se, ali Hobiti su disali duboko, i odjednom seSem nasmeja; od laka srca, ne iz šale. Pratili su jedan potok koji sehitro spuštao pred njima. Ubrzo, on ih dovede do malog bistrogjezera u plitkoj udolini – ležalo je u raspuklim ruševinama jednogdrevnog kamenog bazena čija je izrezbarena ivica bila skoropotpuno pokrivena mahovinama i trnovim ružama; mačevi perunikaopasivali su ga u redovima, listovi lokvanja plutali su na njegovojblago naboranoj površini, ali jezerce je bilo duboko i sveže i meko seizlivalo preko kamene ivice na suprotnom kraju.

Tu se oni opraše i napiše se do mile volje na ušću potoka. Ondasu tragali za mestom za odmor i skrivanje; jer ova zemlja, i dalje lepaizgleda, bila je ipak Neprijateljeva teritorija. Nisu se mnogo udaljili odputa, a čak i na tako malom prostoru videli su brazgotine od starihratova, i nove rane koje su načinili Orci i druga mrska služinčadMračnog Gospodara: jednu jamu nepokrivene nečisti i otpadaka;drveta posečena obesno i ostavljena da umru, sa zlim runama iligroznim znakom Oka usečenim prostačkim udarcima u njihovu koru.

Sem, koji se ustumarao ispod ispusta jezera mirišući i dotičućinepoznato bilje i drveta, zaboravljajući za taj čas Mordor, bio jeiznenada opomenut na večno prisutnu opasnost. On je nabasao najedan krug još opaljen vatrom, i usred njega našao hrpu ugljenisanihi polomljenih kostiju i lobanja. Brzo rasprostiranje divljine je već,kupinama, divljim ružama i puzavicama, zakriljavalo ovo mesto

stravične gozbe i pokolja; ali ono nije bilo drevno. On pohita nazadka svojim saputnicima, no ništa im nije rekao: te kosti bilo je najboljeostaviti u miru, da Golum ne bi pipao i rio po njima.

»Hajde da nađemo nekako mesto da zalegnemo u njega«, rečeon. »Ne niže dole. Višlje gore je ono pravo za mene.«

Nešto malo unazad iznad jezera nađoše dubok mrki slojprošlogodišnje paprati. Iza njega je bio gustiš tamnolistih lovora kojisu se uspinjali strminom okrunjenom starim kedrovima. Tu odlučišeda ostanu i provedu taj dan, koji je već obećavao da će biti vedar itopao. Dobar dan za traženje puta po šumarcima i proplancimaItilijena; ali, premda su se Orci možda i klonili sunca, bilo je tupreviše mesta gde su oni mogli ležati skriveni i motriti; a i druge zleoči bile su napolju: Sauron je imao mnogo slugu. Golum, u svakomslučaju, nije hteo ni da se makne pod Žutim Licem. Uskoro, ono ćepogledati preko tamnih prevoja Efel Duata, i on će malaksati idrhturiti u svetlosti i toploti.

Dok su pešačili, Sem se marljivo odao razmišljanju o hrani. Sadkad je očajanje zbog neprolazne Kapije bilo za njim, on nije bio sklonkao njegov gospodar da ne pomišlja na to šta će jesti po svršetkunjihovog poslanja, a, kako god bilo, činilo mu se mudrije da sačuvajuputohleb Vilovnjaka za gora vremena pred njima. Šest ili više danaprošlo je otkad je sračunao da imaju jedva dovoljne zalihe za trisedmice.

»Ako domašimo tu Vatru za to vreme bićemo srećni, pri ovomhodu!« mislio je on. »A može biti da ćemo potrebovati da se vratimo.Može biti!«

Osim toga, na kraju jednog dugog noćnog marša, i pošto su seokupali i pili, on se osećao još gladnijim nego obično. Kakva večeraili doručak, uz vatru u staroj kuhinji u Kesopucovoj ulici, to je bilo onošto je istinski želeo. Jedna ga misao ošinu i on se okrete Golumu.Golum je upravo počeo da se odšunjava za svoj račun; odlazio jepuzeći na sve četiri kroz paprat.

»Hej! Golume!« reče Sem. »Kud ideš? U lov? Dobro, vidi sad,staro njuškalo; ti ne voliš našu hranu, a ni ja se ne bi žalio na nekakupramenu, lično. Tvoja nova krilatica je uvek spreman da pomognem.Bi li mogo naći išta zgodno za jednog gladnog Hobita?«

»Da, možda, da«, reče Golum. »Smeagol uvek pomaže, ako onipita – ako oni pita lepo.«

»Tačno!« reče Sem. »Ja zbilja pita. A ako to nije dovoljno lepo, jamoli.«

Golum nestade. Bio je odsutan neko vreme, a Frodo se poslenekoliko zalogaja lembasa smesti duboko u mrku paprat i zaspa.Sem ga je posmatrao. Rana dnevna svetlost tek se prikradala usenke ispod drveća, ali on je video lice svog gospodara veomajasno, i ruke takođe, kako leže počivajući na tlu pokraj njega. To gaje odjednom podsetilo na Froda kada je ležao usnuo u domuElrondovom, posle one smrtonosne rane. Onda je Sem, dok je bdeo,opazio da povremeno iz njega kao da zrači neka slabašna svetlost,ali sad je ta svetlost bila još jasnija i jača. Frodovo lice bilo je mirno,tragovi straha i brige su nestali, ali izgledalo je staro; staro i lepo, kaoda je klesanje višegodišnjeg oblikovanja sad otkriveno u mnogimfinim linijama koje su ranije bile skrivene, iako se istovetnost lica nijeizmenila. Nije Sem Gemdži to na taj način rekao samom sebi. On jezatresao glavom, kao da nalazi da su reči beskorisne, i promrmljao:»Baš ga volim. On je takav, i ponekad to sija skroz, nekako. Ali ja gavolim, sijalo ili ne.«

Golum se vratio tiho i provirio preko Semovog ramena.Pogledavši u Froda, on zatvori oči i otpuza bešumno. Sem mu priđečasak kasnije i nađe ga gde žvaće nešto i gunđa za sebe. Na zemljipokraj njega ležala su dva mala zeca, koje je on gramzivo počeo damotri.

»Smeagol uvek pomaže«, reče on. »On doneo zečeve, lepezečeve. Ali gospodar otišao na spavanje, i možda Sem želi spava.Ne želi zečeve sad? Smeagol pokušava da pomogne, ali on nemože da hvata stvari za trenutak.«

Sem, međutim, nije imao uopšte nikakvih primedaba na zeca, irekao je to. Bar ne na kuvanog zeca. Svi Hobiti, razume se, umejuda kuvaju, jer oni počinju da uče tu umetnost pre pismenosti (do kojemnogi i nikad ne dosegnu) ali Sem je bio dobar kuvar čak i pohobitskom poimanju, i obavio je poprilično kuvanja pri logorovanju nanjihovim putovanjima, kad je bilo kakve prilike. On je još pun nadenosio nešto od svog pribora u rancu: jedno kresivo, dve male plitke

tave, a manja je stajala u veću, i tu su još bile drvena kašika, kratkadvokraka viljuška, i koja žica za ražnjiće; a skriveno na dnu ranca ujednoj pljosnatoj drvenoj kutiji nalazilo se jedno blago na izmaku:nešto soli. Ali, trebala mu je vatra, i štošta drugo uz nju. Razmišljaoje dok je vadio nož, čistio i brusio ga, pa je onda pristupio ređenjuzečeva. Nije hteo da Froda ostavi samog u snu čak ni za nekolikominuta.

»Sad, Golume«, reče on. »Imam drugi jedan poso za tebe. Idi inapuni ove tave vodom, i donesi i’ nazad!«

»Smeagol hoće doneti vodu, da«, reče Golum. »Ali za šta Hobitželi svu tu vodu? On je pio, on se prao.«

»Ništa ti ne brini«, reče Sem. »Ako ne možeš da pogodiš, uskoroima da iznađeš. A što pre dovučeš vodu, to brže ćeš saznati. Nemojda bi oštetio neku od mojih tava ili ću te sadeljati u seckano meso.«

Dok je Golum bio odsutan Sem baci još jedan pogled na Froda.On je i dalje spavao mirno, ali Sem je sad bio najviše potresenmršavošću njegovog lica i šaka. »Suviše je utanjio i pogurio se«,progunda on. »Nije to prikladno za jednoga Hobita. Ako uzmognemda skuvam ove kuniće, ima da ga probudim.«

Sem načini hrpu od najsuvlje paprati, i onda zagrabi uz humsakupljajući snop prutića i slomljenog drveta; pala grana jednogkedra na vrhu pruži mu dobru zalihu. On iseče nešto busenja upodnožju huma, baš izvan gustiša paprati, načini jednu plitku jamu, ipoloži gorivo u nju. Budući vešt s kremenom i trudom ubrzo jeraspalio mali plamen, gotovo bez dima, ali je odavao prijatan miris.Baš se saginjao nad vatrom, zaklanjajući je i pothranjujući debljimdrvetom, kad se Golum vrati, noseći brižljivo tave i mrmljajući zasebe.

On spusti tave i onda vide šta Sem radi. Izbaci tanak siktavivrisak, i izgledao je odjednom uplašen i ljut. »Akh! Sss – ne!«uzviknu on. »Ne! Šašavi Hobiti, glupavi, da, glupavi! Oni ne smečiniti to!«

»Ne sme činiti šta?« zapita Sem iznenađeno.»Ne činiti gnussne crvene jezike«, zasikta Golum. »Vatra, vatra!

Ona je opasna, jeste ona. Ona peče, ona ubija. I ona će dovestineprijatelje, jeste hoće.«

»Ja ne mislim tako«, reče Sem. »Ne vidim što bi, ako ti ne metešvlažne stvari na nju pa napraviš zagušku. Ali ako dovede, nekdovede. Ja ću to da reskiram, svakojako. Hoću da skuvam ovekuniće.«

»Skuva ove zecove!« zaskviča Golum užasnuto. »Upropastiprekrasno meso Smeagol što čuvao za vas, siroti gladni Smeagol!Za čega? Za čega, tupavi Hobite? Oni su mladi, oni su.meki, oni sulepi. Jedi njih, jedi njih!« On zagreba kandžama bližeg zeca, koji jeveć bio odran i ležao uz vatru.

»No, no!« reče Sem. »Svakom svoje. Naš hlebac se gadi tebi, aživ kunić se gadi meni. Ako ti daš meni kunića, taj kunić je moj, viš, ida kuvam, ako mi je volja. A jeste. Ti nema rašta da me gledaš. Idi iuhvati još jednoga i jedi ga kako ti voliš – negde prifatno i di ja nevidim. Onda ti nećeš da vidiš vatru, a ja neću da vidim tebe, iobadvojica će da budemo tim srećniji. Gledaću da se vatra ne dimi,ako ti je to ikaka uteha.«

Golum se povuče gunđajući i otpuza u paprat. Sem se zaposlioko svojih tava. »Sto jedan Hobit potrebuje za sa zecom«, reče onsamom sebi, »jeste nešto bilja i korenja, posebice krtolice – da selebac i ne pominje. Bilje možemo upriličiti, činimiske.«

»Golume!« pozva on tiho. »Osevapi se i treći put. Hoću neštobilja.« Golumova glava izviri iz paprati, ali pogled mu nije bio nipomagački ni prijateljski. »Nekoliko liski lorbera, nešto majčinedušice i žalfije srediće stvar – pre no što voda uzavri«, reče Sem.

»Ne!« reče Golum. »Smeagol ne zadovoljan. I Smeagol ne volismrdljivo lišće. On ne jede travuljine ili korenje, ne, Prekrasni, ne dokne gladuje ili vrlo bolestan, siroti Smeagol.«

»Smeagol ima da upadne u pravu odistinslcu vrelu vodu kad ovavoda proključa ako ne čini kako mu se traži«, zareža Sem. »Semima da mu mete glavu u nju, da, Prekrasni. A ja bih ga namorao datraga i za repama i mrkvama, i još krtolicama, da je to doba odgodine. Kladio bi se da imade od svake sorte dobrih stvari štodivljaju u ovoj zemlji. Dao bi mnogo za jedno pola tuceta krtolica.«

»Smeagol neće ide! O, ne, Prekrasni, ne ovaj put«, zasiktaGolum. »On je preplašen, i on je vrlo umoran, a ovaj Hobit nijedobar, nije dobar uopšte. Smeagol neće da rije za korenovima i

mrkvovima i – krtolicama. Sta je krtolice, Prekrasni, eh, šta jekrtolice?«

»Krom-pi-ri«, reče Sem. »Od Matoroga glavna uživacija, i retkodobar teret za jedan prazan trbuh. Ali nećeš naći nijednoga, panema rašta da tražiš. Ali budi dobar Smeagol i dobavi mi ono bilje, ija ću misliti dobrije o tebi. Šta više, ako ti okreneš novi list, i držiš gaokrenutog, ja ću ti skuvati nešto krompirića jednoga od ovih dana.Hoću: pržena riba i krompirići posluženi od strane S. Gemdžija.Tome ne bi mogo da kažeš ne.«

»Da, da mi bih mogao. Kvarenje lepe ribe, prženje nje. Daj meniribu sada, i zadrži gnussne krompiriće!«

»Oh, ti si beznadežan«, reče Sem. »Idi da spavaš!«Na kraju je morao sam da pronađe ono što je želeo, ali nije

morao da ide daleko, niti izvan vidokruga mesta gde je njegovgospodar ležao, još spavajući. Neko vreme Sem je sedeorazmišljajući i pazeći na vatru dok voda nije provrila. Svetlost dana jerasla i vazduh postade topao; rosa iščeze sa trave i lišća. Ubrzo suse zečevi, isečeni, lagano kuvali u tavama uz sakupljeno bilje. Skoroda je i Sem pao u san dok je vreme prolazilo. Pustio ih je da sekuvaju skoro jedan čas, proveravajući ih s vremena na vremeviljuškom i kušajući čorbu.

Kad je smatrao da je sve spremno digao je tave sa vatre iodšunjao se do Froda. Frodo upola otvori oči kad je Sem stao iznadnjega, a onda se probudi iz snivanja -– još jednog blagog,nepovratnog, sna o spokoju.

»Zdravo, Seme!« reče on. »Ne odmaraš se? Je li išta loše? Kojeje doba?«

»Neki sat od zore«, reče Sem, »i blizo do na pola prošlo osam pookružnim satovima, može biti. Ali ništa nije loše. Premda nije to bašsasvim ono što bi ja nazvo ispravnim: nema pribor, nema lukac,nema krompirići. Imam maličak ukrčkanog mesa za vas, i neštočorbe od mesa. Dobro će vam činiti. Moraćete da je kusate iz svogvrča; ili pravo iz tave, kad se oladi malko. Nisam poneo nikake zdele,ni ništa prigodno.«

Frodo zevnu i proteže se. »Trebalo je da se odmaraš, Seme«,reče on. »A paljenje vatre je opasno u ovim krajevima. Ali jeste da se

osećam gladnim. Hmm! Mogu li da namirišem odavde? Sta siskuvao?«

»Jedan poklon od Smeagola«, reče Sem. »Jedan par mladikunića; mada ja sam mnenja da Golum sad žali za njima. Ali nemaništa da uz nji ide do malko bilja.«

Sem i njegov gospodar sedeli su baš usred gustiša paprati i jelikuvano meso iz tava, deleći staru viljušku i kašiku. Dopustili su sebipo pola parčeta vilovnjačkog hleba na svakog. Izgledalo je to kaogozba. »Ohoho! Golume!« pozva Sem i zviznu tiho. »Ma hajde! Imakad da promeniš mišljenje. Preteklo je nešto malo, ako želiš dakušaš kuvanog zeca.« Nije bilo odgovora.

»Oh, dobro, računam da je otišo da nađe nešto za sebe. Mi ćemoto dovršiti«, reče Sem.

»A onda ti moraš malo da odspavaš«, reče Frodo.»Ali nemoj vi da se skljokate dok ja kunjam, g. Frodo. Ja se ne

osećam presigurno u nj. Ima tu podosta od Smrdonje – onog rđavogGoluma, ako me razumete – još u njemu, i taj biva jači opeta. Samomislim da bi sad probo da pridavi mene prvoga. Nismo više ko dvaprsta na šaki, i on nije zadovoljan Semom. O, ne, Prekrasni, nezadovoljan uopšte.«

Oni završiše i Sem ode do potoka da isplakne pribor. Kad seuspravljao da se vrati, on pogleda nazad uz obronak. U tom trenutkuvide sunce kako se diže iz isparenja, ili izmaglice, ili tamne senke, ilišta god to bilo što je ležalo stalno na istoku; ono posla zlatne zrakedole na drveće i proplanke oko njega. Onda u svetlosti sunca primetitanku spiralu plavosivog dima gde se diže iz jednog čestara iznadnjega. Prestrašen, on shvati da je to dim od njegove male vatre zakuvanje koju je ostavio neugašenu.

»To neće ići! Nisam mislio da će se toliko videti«, progunđa on ipohita nazad. Iznenada zastade i oslušnu. Je li čuo neki zvižduk ilinije? Ili je to bio zov neke nepoznate ptice? Ako je to bio zvižduk,nije dopro iz Frodovog pravca. Evo ga ponovo sa drugog mesta!Sem pojuri što je brže mogao uzbrdo.

Iznađe da je jedan mali ugarak dogorevajući ka svomspoljašnjem kraju potpalio nešto paprati na ivici vatre, a paprat je,planuvši, zatinjala u busenju. On žurno utapka ono što je ostalo od

vatre, razbaca pepeo, i položi busenje na rupu. Onda se odšunjanazad do Froda.

»Jeste vi čuli neki zvižduk, i šta se oglasilo kao odgovor?« zapitaon. »Koji minut pre. Ja se nadam da je to bila samo neka ptica, alinije zvučalo baš kao to: više kao da neko podražava neki tičji zov,pomis lio sam ja. A bojim se da se ono moje malko vatre pušilo. Sad,ako sam nam navukao kakvo zlo, nikad neću sebi da oprostim. Nitiću da imam prilike, može biti!«

»Pst!« prošapta Frodo. »Učinilo mi se da čujem glasove.«

Dva Hobita pritegoše svoje male rance i navukoše ih, spremni zabekstvo, a onda otpuzaše dublje u paprat. Tu su se stisnuliosluškujući.

U pogledu glasova nije bilo nikakve sumnje. Oni su govorili niskoi ispotiha, ali su bili blizu i prilazili još bliže. Onda sasvim iznenadnoneko progovori, očito sasvim blizu.

»Ovde! Ovde je mesto odakle je taj dim došao!« reče taj. »Bićeda nam je to skoro pri ruci. U paprati, bez sumnje. Uhvatićemo gakao kunića u klopku. Onda ćemo saznati kakva je to vrsta stvora.«

»Da, i šta to zna!« reče drugi glas.Najednom kroz paprati, iz različitih pravaca, četiri Čoveka dođoše

krupnim koracima. Budući da bekstvo i skrivanje nisu više bilimogući, Frodo i Sem skočiše, stadoše leđa uz leđa, i isukaše svojemale mačeve.

Ako su oni bili zapanjeni onim što su videli, njihovi hvatači su bilijoš zapanjeniji. Četiri visoka Čoveka stajala su tu. Dvojica su držalau rukama koplja širokih sjajnih vrhova. Dvojica su imali ogromnelukove, skoro njihove visine, i silne toboce dugih zelenoperih strela.Svi su nosili mačeve o boku, i bili odeveni u zeleno i mrko različitihpreliva, da se lakše neopaženi kreću proplancima Itilijena. Zeleneposuvraćene rukavice pokrivale su im šake, a lica su im bila podkapuljačama i maskirana zelenim, izuzev očiju, koje su bile veomaprodorne i sjajne. Najednom Frodo pomisli na Boromira, jer ovi Ljudisu bili poput njega, stasom i držanjem i po načinu govora.

»Mi ne nađosmo šta smo tražili«, reče jedan. »Ali šta nađosmo?«»Orke ne«, reče drugi puštajući balčak svoga mača koji je

ščepao kad je video blesak Žalca u Frodovoj ruci.

»Vilovnjaci?« reče treći nesigurno.»Ne! Ne Vilovnjaci«, reče četvrti, najviši i, činilo se, najznačajniji

među njima. »Vilovnjaci ne hodaju Itilijenom u ovim danima. I,Vilovnjaci su na oko čudesno lepi, bar tako kažu.«

»Misleći time da mi nismo, shvatam«, reče Sem. »Hvala vamlepa. A kad posvršavate raspravljanje o nama, može biti ćete namkazati ko ste vi, i što ne možete da pustite dva umorna putnika da seodmore.«

Visoki zeleni Čovek grubo se nasmeja. »Ja sam Faramir,Zapovednik od Gondora«, reče on. »Ali nema nikakvih putnika u ovojzemlji: samo sluge Crne ili Bele kule.«

»Ali mi nismo ni jedni ni drugi«, reče Frodo. »A putnici jesmo, štagod zapovednik Faramir mogao reći.«

»Onda žurno objasnite sebe i svoj posao«, reče Faramir. »Imamojedan zadatak da obavimo, a ovo nije ni vreme ni mesto zagonetanje ili raspravljanje. Hajde! Gde je onaj treći iz vašegdruštva?«

»Treći?«»Da, onaj momak što se šunja, koga videsmo sa nosem u bari

onamo dole. Imao je neki dušmanski izraz. Neki uhodaški nakot odOrka, držim, ili neko njihovo stvorenje. Ali on nam je izmakaonekakvom lisičjom majstorijom.«

»Ja ne znam gde je on«, reče Frodo. »On je samo jedan slučajnisaputnik koga smo sreli na putu i ja nisam odgovoran za njega. Akonaiđete na njega, poštedite ga. Dovedite ga ili pošaljite nama. On jesamo jedno bedno polutansko stvorenje, ali ja ga imam na brizi zaneko vreme. A što se nas tiče, mi smo Hobiti iz Okruga, daleko nasever i zapad, preko mnogih reka. Frodo sin Drogov moje je ime, asa mnom je Semvajs sin Hemfastov, jedan dostojan Hobit u mojojslužbi. Mi smo došli dugim putevima – iz Rivendala, ili Imladrisa,kako ga neki zovu.« Tu se Faramir trže i postade pažljiviji. »Sedamsadrugova smo imali: jednoga smo izgubili u Moriji, druge smoostavili kod Part Galena, iznad Raurosa: dvojicu od moje vrste; jedanpatuljak je tu bio takođe, i jedan Vilovnjak, i dvojica od Ljudi. Oni subili Aragorn, i Boromir, koji je rekao da je došao iz Minas Tirita,jednoga grada na jugu.«

»Boromir!« uzviknuše sva četvorica.

»Boromir, sin Gospodara Denetora?« reče Faramir, a na licu muse ukaza čudan strog izraz. »Vi ste došli s njim? To su novosti,uistinu, ako to istina biva. Znajte, mali stranci, da je Boromir, sinDenetorov, bio Visoki nadzornik Bele tvrđave, i naš Vrhovnizapovednik: bolno nam on nedostaje. Ko ste vi onda, i kakve vezeste imali s njim? Budite hitri, jer sunce se penje!«

»Jesu li one zagonetne reči što ih je Boromir doneo u Rivendalznane vama?« odgovori Frodo.

Traži Mač skršeni, hiti.Sad Imladris njega skriva.

»Te reči su znane, uistinu«, reče Faramir zaprepašćeno. »Što ihvi takođe znate znak je neki vaše pouzdanosti.«

»Aragorn, kome sam ime pomenuo, je nosilac Mača-što-beše-skršen«, reče Frodo. »A mi smo oni Polušani o kojima ti stihovigovore.«

»To ja vidim«, reče Faramir zamišljeno. »Ili vidim da bi moglo bititako. A šta je Izildurova Propast?«

»To je skriveno«, odgovori Frodo. »Bez sumnje, biće razjašnjenovremenom.«

»Moramo saznati više o ovome«, reče Faramir, »i znati šta vasdovodi tako daleko na istok pod senkom onog« – on pokaza i nereče nikakvog imena. »Ali ne sada. Ruke su nam u poslu. Vi ste uopasnosti, i ne biste otišli daleko poljem ili putem ovoga dana. Preno što se ovaj dan navrši biće teških zamaha rukom ovde u blizini.Onda smrt, ili hitri let nazad ka Anduinu. Ja ću ostaviti dvojicu da vasčuvaju, za vaše i za svoje dobro. Mudar čovek ne veruje slučajnomsusretu na putu u zemlji ovoj. Ako se vratim, govoriću još sa vama.«

»Dobro pošao!« reče Frodo, klanjajući se duboko. »Misli štahoćeš, ali ja sam prijatelj svih neprijatelja Jedinog Neprijatelja. Mibismo pošli s vama da se mi, polušanski narod, možemo nadati dapomognemo takvim Ljudima hrabrim i snažnim kako vi izgledate, i damoj posao dozvoljava to. Neka bi svetlost sjala na vašimmačevima!«

»Polušani su uglađen narod, šta god drugo bili«, reče Faramir.»Zbogom!«

Hobiti posedaše ponovo, ali ne rekoše jedan drugome ništa osvojim mislima i bojaznima. U blizini, baš pod šarenom senkomtamnog lovorovog drveća, dva Čoveka ostadoše na straži. Oni su,kako je dnevna toplota rasla, s vremena na vreme skidali svojeobrazine, da se rashlade, i Frodo vide da su to lepi Ljudi, blede kože,tamnih kosa, sivih očiju, a lica tužnih i gordih. Oni su razgovaralitihim glasovima, upotrebljavajući isprva Zajednički jezik, ali na načinstarijih dana, a onda prelazeći na neki drugi, vlastiti jezik. Dok jeslušao, Frodo na svoje zaprepašćenje postade svestan da onigovore vilin-jezikom, ili nekim jedva drugačijim; i gledao je u njih učudu, jer znao je da oni moraju biti Dundaini od Juga, Ljudi od lozeLordova od Zapadnih Strana.

Posle nekog vremena on im se obrati, ali oni su bili spori i oprezniu odgovaranju. Sebe su nazivali Mablung i Damrod; bili su vojniciGondora, i bili su Šumari od Itilijena, jer su vodili poreklo od narodakoji je živeo u Itilijenu u vremenu pre no što beše pregažen. Odtakvih Ljudi lord Denetor je birao svoje haramije, koji su prelaziliAnduin potajno (kako ili gde, oni nisu hteli da kažu) da napadajuOrke i druge neprijatelje što su tumarali između Efel Duata i reke.

»Blizu je deset liga odavde do istočne obale Anduina«, rečeMablung, »i mi retko zađemo ovako daleko upolje. Ali imamo novzadatak na ovom putovanju: dolazimo da na prepad napadnemoLjude od Harada. Prokleti neka su!«

»Da, prokleti nek su Južnjaci!« reče Damrod. »Rečeno je da jebilo poslova od starine između Gondora i kraljevina Harada naDalekom jugu, premda ne beše nikad prijateljstva. U tim su danimanaše međe bile daleko na jug iza ušća Anduina, i Umbar, najbliže odnjihovih kraljevstava, priznavao je naše gospodarstvo. Ali davno je tobilo. Mnogo je života Ljudi otkako je iko išao tamo-amo među nama.U poslednje vreme smo saznali da je Neprijatelj bio među njima, i onisu prišli Njemu, ili Mu se vratili – vavek su bili spremni na Njegovuvolju – kao što su i tako mnogi na Istoku. Ja ne sumnjam da su daniGondora izbrojani, i zidovi Minas Tirita na propast osuđeni, tako silnaje Njegova snaga i zloba.«

»A ipak mi nećemo da sedimo zaludni i pustimo Ga da radi kakobi On hteo«, reče Mablung. »Ti prezreni Južnjaci idu sad marširajućidrevnim putevima da povećaju vojske Crne kule. Zaista, upravo uz

one puteve koje je veština Gondora načinila. A oni idu svebezbrižnije, saznajemo mi, jer misle da je moć njihovog novoggospodara dovoljno velika, i da će ih puka sen Njegovih brda zaštititi.Mi dolazimo da im damo drugačiju pouku. Pre nekoliko danadojavljeno nam je da ih velika sila maršira ka severu. Jedna odnjihovih kolona, po našem računanju, ima da prođe upravo ovudanešto pre podneva – onim putem iznad, tamo gde on prolazi krozprošek. Put može prolaziti, ali oni neće! Ne dok je Faramirzapovednik. On sada predvodi u sve opasne pothvate. A njegovživot zaštićen je činima, ili ga sudba štedi za neki drugi cilj.«

Njihov razgovor zamre u osluškujuću tišinu. Sve je izgledalonepomično i na oprezu. Sem, zguren pokraj ivice gustiša paprati,izviri napolje. Svojim oštrim hobitskim očima on opazi da je jošmnogo Ljudi u okolini. Mogao ih je videti kako se prikradaju uz kose,sami ili u dugim kolonama, držeći se uvek senki šumaraka ili čestara,ili puzeći kroz travu i paprat, jedva vidljivi u mrkim i zelenim odelima.Svi su bili pod kapuljačama i maskirani, imali su posuvraćenerukavice na šakama, i bili naoružani kao Faramir i njegovi pratioci.Nije dugo potrajalo a oni su svi prošli i iščezli. Sunce se dizalo dokse nije primaklo jugu. Senke se smanjiše.

»Pitam se gde je ona prokletinja Golum?« mislio je Sem dok jepuzao nazad u dublju senku. »On ima lepu priliku da bude natakarenna ražanj, držan za Orka, ili ispečen od Žutoga Lica. Ali zamišljamda će se oni već postarati za sebe.« On leže pokraj Froda i zadrema.

Probudio se misleći da je čuo rogove gde duvaju. On sede. Biloje upravo podne. Stražari su stajali na oprezu i napeti u sencidrveća. Iznenada rogovi zabrujaše glasnije, i nesumnjivo odozgo,iznad vrha kose. Sem je mislio da čuje krike i divlje povike, ali zvukje bio slab, kao da je izlazio iz neke udaljene pećine. Onda, ubrzo,bitka se oglasi u blizini, baš iznad njihovog skrovišta. Mogao je jasnoda čuje zvonku škripu čelika o čelik, zvek mača o kacigu, tupi udaroštrice o štit; ljudi su kričali i vrištali, a jedan čist snažan glasuzvikivao je Gondor! Gondor!

»Zvuči kao sto kovača što svi kovaju skupa«, reče Sem Frodu.»Sad su taman blizu koliko je meni dovoljno.«

Ali zvuk se približi. »Oni dolaze!« uzviknu Damrod. »Gledajte!Neki od Južnjaka su se probili iz klopke i sad beže sa puta. Eno ihgde idu! Naši ljudi su za njima, a Zapovednik ih vodi.«

Sem, željan da vidi više, pridruži se stražarima. On se uzveramalo uz jedno od većih lovorovih drveta. Za časak je uhvatio prizormrkih Ljudi u crvenom kako trče niz obronak nešto dalje, a u zelenoodeveni ratnici skakali su za njima i sekli ih u bekstvu. Strele su bileguste u vazduhu. Onda odjednom, pravo preko ruba nasipa koji ih jezaklanjao, jedan čovek se s treskom sruči kroz vitka drveta, bezmalopovrh njih. On se zaustavi u paprati nekoliko stopa dalje, licemokrenut zemlji, dok su zelena pera strele virila iz njegovog vrataispod zlatne ogrlice. Skerletne haljine bile su mu u ritama, oklop odbakarnih ploča koje su nasedale jedna na drugu bio je rastrgnut iisečen, crne vitice kose upletene zlatom bile su natopljene krvlju.Njegova mrka ruka još je stezala balčak polomljenog mača.

To je bio Semov prvi pogled na borbu Ljudi protiv Ljudi, i to mu senije mnogo svidelo. Bio je zadovoljan što ne može da vidi to mrtvolice. Pitao se kako se taj čovek zvao, i odakle je došao, i da li je onzaista bio zla srca, i kakve su ga laži i pretnje povele na dugi maršod njegovog doma; i ne bi li on radije ostao tamo u miru – sve mu toodjednom sinu i ode iz svesti. Jer, baš kad je Mablung zakoračio katom palom telu, začu se neki drugi zvuk. Silno neko kričanje ivikanje. Sred toga Sem ču kreštavu riku ili trubljenje. A onda jednogrdno gruvanje i treskanje, kao da ogromni ovnovi štropoču po tlu.

»Oprez! Oprez!« viknu Damrod svome drugu. »Neka bi ga Valariskrenuli! Mumak! Mumak!«

Na svoje zaprepašćenje, i užas, i trajno zadovoljstvo, Sem videneko neizmerno obličje gde dolazi kršeći drveće i jurišajući niz kosu.Kao kuća veliko, mnogo veće nego kakva kuća je to njemu izgledalo,kao u sivo odeven pokretni breg. Strah i čuđenje možda su gauveličali u Hobitovim očima, ali taj Mumak iz Harada bio je uistinuživotinja silne mase, i njemu slični ne hode više Srednjim svetom;njegovi srodnici koji još žive u kasnijim danima tek su uspomene nanjegov obim i veličanstvenost. On je najpre išao pravo premaposmatračima, a onda skrete ustranu u poslednjem času, prošavšina samo nekoliko jardi dalje, potresajući zemlju pod njima; njegove

ogromne noge bile su kao debla, grdne jedrolike uši raširene, dugasurla podignuta kao kakva džinovska zmija pred udarac, malecrvene oči izražavale su bes. Naviše povijene kljove slične rogu bilesu obvijene zlatnim trakama i poprskane krvlju. Oprema od skerleta izlata lepršala je oko njega u pomamnim ritama. Na njegovim leđimakoja su se nadimala ležale su razvaline nečeg što je izgledalo kaoratna kula, smrskana u njegovom besnom prolazu kroz šume, avisoko, na njegovom vratu, još se očajnički držala sićušna prilika –telo jednog moćnog ratnika, džina među Južnjacima.

Dalje je ogromna životinja tutnjila, srljajući u šlepom gnevu krozbaru i čestar. Strele su odskakale i slamale se neškodljive natrostrukim slojevima kože na njegovim bokovima. Ljudi obeju stranabežali su pred njim, ali mnoge je on stigao i smrskao o tle. Uskoro seizgubi sa vidika, i dalje trubeći i trupkajući u daljini. Sta je bilo odnjega Sem nikada nije saznao: da li je umakao da krstari divljinomneko vreme, dok ne propadne daleko od svoga doma, ili se uhvatio uklopku u nekoj dubokoj jami, ili je besneo dalje dok se nije bacio uVeliku reku i bio progutan.

Sem duboko udahnu. »Jedan olifant je to bio!« reče on. »Dakle,imade olifanta, i ja sam video jednoga! Što ti je život! Ali nikoji kodkuće nikad mi neće verovati. Pa, ako smo to pregurali, ja ću dauhvatim malčice sna.«

»Spavaj dok možeš«, reče Mablung. »Ali Zapovednik će sevratiti, ako je nepovreden; a kada on dođe mi ćemo otići hitro.Bićemo progonjeni čim novosti o našem delu dopru do Neprijatelja, ato sad neće dugo potrajati.«

»Otidnite tiho kad budete morali!« reče Sem. »Nije nužde da seometa moje spavanje. Ja sam pešačio celu noć.«

Mablung se nasmeja. »Ne držim da će te zapovednik ostavitiovde, majstore Semvajse«, reče on. »Ali sam ćeš videti.«

Glava 5.

PROZOR KA ZAPADU

Semu se činilo da je jedva prodremao nekoliko minuta kad seprobudi i otkri da je kasno popodne i da se Faramir vratio. On jedoveo mnoge Ljude sa sobom; uistinu, svi preživeli iz pustošenja bilisu sad okupljeni na obližnjoj kosi; dve ili tri stotine njih na broju. Onisu sedeli u širokom polukrugu između čijih se krakova Faramirsmestio na tlu, dok je Frodo stajao ispred njega. To je neobično ličilona suđenje nekom zarobljeniku.

Sem izmile iz paprati, ali niko ne obrati pažnju na njega, i on sesmesti na kraju redova Ljudi, gde je mogao da vidi i čuje sve što sedešavalo. Posmatrao je i slušao pažljivo, spreman da, ustreba li,sune u pomoć svome gospodaru. Mogao je da vidi Faramirovo lice,sada razotkriveno – strogo i zapovedničko bilo je ono, a njegovispitivački pogled odavao je prodoran um. Sumnja je počivala u timsivim očima koje su nepomično gledale u Froda.

Sem uskoro postade svestan da Zapovednik u nekoliko tačakanije zadovoljan Frodovim polaganjem računa o sebi: kakvu ulogu jeon imao da odigra u Družini koja je krenula iz Rivendala; zašto jeostavio Boromira; kuda sada ide. Posebno se vraćao IzildurovojPropasti. Očito je video da Frodo skriva od njega nešto od ogromnogznačaja.

»Ali pojavljivanjem Polušana Izildurova Propast se imalaprobuditi, ili bar tako čovek mora protumačiti te reči«, nije popuštaoon. »Ako si, dakle, ti taj Polušan koji je spomenut, bez sumnje si tustvar, šta god ona mogla biti, poneo Savetu o kome govoriš, i tu jeBoromir to video. Poričeš li to?«

Frodo ne dade nikakav odgovor. »Tako!« reče Faramir. »Ja ondaželim da saznam od tebe više o tome; jer šta se tiče Boromira, tičese i mene. Jedna ork-strela ubila je Izildura, koliko stare priče kazuju.Ali ork-strela ima mnogo, i pojavu neke od njih Boromir od Gondora

ne bi uzeo kao znak Propasti. Jesi li ti imao tu stvar na čuvanju? Onaje skrivena, ti kažeš; ali nije li to stoga što si ti izabrao da je kriješ?«

»Ne, ne zato što sam ja izabrao«, odgovori Frodo. »Ona nepripada meni. Ona ne pripada nijednom smrtniku, velikom ili malom;premda, ako bi ijedan mogao da polaže prava na nju, to bi bioAragorn sin Aratornov, koga sam spomenuo; vođa naše Družine odMorije do Raurosa.«

»Zašto tako, a ne Boromir, Princ od Grada koji su sinoviElendilovi utemeljili?«

»Zato što je Aragorn potekao u pravoj lozi, sa oca na sina, odsamoga Izildura, sina Elendilovog. A mač koji on nosi bio jeElendilov mač.«

Žamor zaprepašćenja prostruja kroz ceo krug Ljudi. Nekizavikaše snažno: »Mač Elendilov! Mač Elendilov dolazi u Minas Tirit!Silne vesti!« Ali Faramirovo lice je bilo nepomično.

»Može biti«, reče on. »Ali tako veliko pravo biće potrebnodokazati, i jasni dokazi će se zahtevati ako taj Aragorn ikad dođe uMinas Tirit. On nije bio došao, niti iko od vaše Družine, kada sam jakrenuo pre šest dana.«

»Boromir je bio osvedočen o tom pravu«, reče Frodo. »Uistinu,da je Boromir ovde, on bi odgovorio na sva tvoja pitanja. A pošto jeon već bio kraj Raurosa mnogo dana ranije, i nameravao tada da idepravo za vaš grad, ako se vratite mogli biste uskoro doznatiodgovore tamo. Moja uloga u Družini bila je znana njemu, kao isvima ostalima, jer nju mi je odredio sam Elrond od Imladrisa, predcelim Savetom. Po tom zadatku ja dođoh u ovu zemlju, ali nije mojeda ga otkrijem ikomef izvan Družine. A ipak, oni koji tvrde da sesuprotstavljaju Neprijatelju ne bi dobro učinili da me ometaju.«

Frodov ton bio je ponosit, ma kako da se on osećao, i Sem je toodobravao, ali to nije umirilo Faramira.

»Tako!« reče on. »Ti mi nalažeš da gledam svoja posla, da sevratim domu i pustim te na miru. Boromir će reći sve, kada dođe,kažeš ti! Jesi li bio prijatelj Boromirov?«

U Frodovoj svesti živo iskrsnu sećanje na Boromirov napad nanjega, i časak je oklevao. Faramirove oči, koje su ga posmatrale,postadoše tvrđe. »Boromir je bio jedan hrabar član naše Družine«,reče Frodo naposletku. »Da, ja sam njemu bio prijatelj.«

Faramir se nasmeja mrko. »Onda bi te ožalostilo da saznaš da jeBoromir mrtav?«

»Žalio bih uistinu«, reče Frodo. Onda, uhvativši izraz Faramirovihočiju, on zadrhta. »Mrtav?« reče. »Misliš time da on jeste mrtav, i dasi ti to znao? Ti si pokušavao da me uhvatiš u klopku od reči, igraose mnome? Ili sad pokušavaš da me spleteš neistinom?«

»Ja ne bih čak ni jednog Orka splitao neistinom«, reče Faramir.»Onda kako je on umro, i kako ti znaš za to? Jer kažeš da niko

od Družine nije bio stigao u grad kad si ti odlazio.«»Što se tiče načina na koji je umro, ja sam se nadao da će mi

njegov prijatelj i saputnik reći kako je to bilo.«»Ali on je bio živ i zdrav kada smo se rastali. I on još živi, koliko ja

znam. Premda, izvesno, postoje mnoge opasnosti na ovom svetu.«»Mnoge zaista«, reče Faramir, »a izdajstvo ne biva najmanja.«Sem je postajao sve nestrpljiviji i ljući uz ovaj razgovor. Ove

poslednje reči bile su više nego što je on mogao da podnese i,jurnuvši usred kruga, on stade svom gospodaru uz bok.

»Moleći vas za oproštenje, g. Frodo«, reče on, »ovo je potrajalodovoljno dugo. On nema nikako pravo da vama govori tako. Poslesveg kroz šta ste prošli, jednako zaradi njega i svih ovih velikih Ljudikoliko i za ma koga drugog.

»Pazi vamo, zapovedniče!« On se ustoboči pravo predFaramirom, sa šakama na bokovima, i izrazom lica kao da se obraćakakvom mladom Hobitu koji bi mu ponudio ono što je on nazivao»bezobraština« kad bi bio ispitivan povodom poseta voćnjaku. Bilo jenešto mrmljanja ali i nekoliko osmeha na licima Ljudi koji su toposmatrali: njihov zapovednik sedi na tlu oči u oči s jednim mladimHobitom, nogu temeljno raskoračenih, nakostrešenim od gneva; tajprizor je prevazilazio njihovo iskustvo. »Pazi vamo!« reče Sem. »Našta ti to ciljaš? Ajde da dođemo na glavnu stvar pre no što se sviOrci iz Mordora obruše na nas! Ako misliš da je moj gospodar ubiotoga Boromira i onda pobegao, ti nemaš nikakog razuma; ali kaži to,i završi! I onda nam daj na znanje šta misliš da činiš u vezi toga. Аl'žalosno je da svet koji priča o tučenju Neprijatelja ne može da puštidruge da urade svoje na svoj način bez mešanja. On bi bio moćnozadovoljan kad bi mogao da vas sad vidi. Mislio bi da je steko novogprijatelja, bi jakako.«

»Strpljenja!« reče Faramir, ali bez ljutnje. »Ne govori pre tvoggospodara, čija je pamet veća od tvoje. A meni ne treba niko da mepoučava o opasnosti u kojoj smo. Ipak, ja odvajam jedno kratkovreme da bih prosudio pravo u jednom teškom slučaju. Da sam janagao kao ti, mogao sam vas pogubiti odavno. Jer meni jezapoveđeno da pogubim sve koje nađem u ovoj zemlji bezdopuštenja Lorda od Gondora. Ali ja ne ubijam ni čoveka ni životinjubespotrebno, i ne sa radošću, čak ni kada je to potrebno. Nitigovorim uzalud. Uteši se time. Sedi kraj svog gospodara i budimiran!«

Sem sede potišteno, crvena lica. Faramir se ponovo okreteFrodu. »Pitao si kako ja znam da je sin Denetorov mrtav. Vesti osmrti imaju mnoga krila. Noć često donosi novosti bliskima rodom,kaže se. Boromir je bio moj brat.«

Senka bola pređe mu licem. »Da li se sećaš ičega izuzetnoupečatljivog što je lord Boromir nosio sa sobom među svojomopremom?«

Frodo je razmišljao časak, plašeći se još neke zamke, i pitajućise kako će se ova rasprava okončati. On je jedva spasao Prsten odnasrtaja

Boromirovog, a nije znao kako bi prošao među tolikim Ljudima,ratobornim i snažnim. A ipak, u srcu je osećao da je Faramir, premdaveoma sličan svom bratu po izgledu, osoba koja manje drži do sebe,i čvršći i mudriji. »Ja se sećam da je Boromir nosio jedan rog«, rečeon konačno.

»Ti se sećaš dobro, i kao neko ko ga je uistinu video«, rečeFaramir. »Onda možda možeš da ga vidiš pred svojim duhovnimokom: jedan veliki rog od divljeg bika sa Istoka, optočen srebrom, iispisan drevnim slovima. Najstariji sin naše kuće nosio je taj rog zamnogo naraštaja; i rečeno je, ako se u njega dune u nevolji ma gdeunutar međa Gondora, kakvo je to kraljevstvo bilo od starine, njegovglas neće proći nezapažen.

»Pet dana pre no što sam ja krenuo u ovu opasnost, jedanaestdana unazad, približno u ovaj čas, čuo sam jeku tog roga: sa severa,činilo se, ali nejasno, kao da je to bio tek kakav odjek u svesti.Predskazanjem zla smo mi to držali, moj otac i ja, jer nikakve vestinismo čuli

O Boromiru otkad je pošao, i nijedan osmatrač na našimmeđama nije ga video da prolazi. A treće noći potom nešto joščudnije dogodilo se meni.

»Sedeo sam u noći kraj voda Anduina, u sivoj tami ispod mladogbledog meseca, posmatrajući taj večno pokretni tok, a tužne trske sušumele. Tako mi uvek motrimo obale blizu Ozgilijata, koje našineprijatelji sada delom drže, i izlazimo iz njega da haramo našimzemljama. Ali te noći čitav je svet spavao u ponoćnom času. Onda javideh, ili se činilo da vidim, jedan čamac gde plovi po vodi,svetlucajući sivo; mali čamac čudnog oblika, s visokim pramcem, anije bilo nikoga da vesla ili krmani njime.

»Neki strah me obuze, jer je oko njega bila bleda svetlost. Ali jaustadoh, odoh do obale i počeh da zalazim u struju, pošto sam bioprivučen k njemu. Onda se taj čamac okrete prema meni, obuzdabrzinu i dopluta lagano nadomak moje ruke, a ipak se ja ne okuražihda ga dotaknem. On je gazio duboko, kao da je teško opterećen, ičinilo mi se, dok je prolazio pod mojim pogledom, da je skoroispunjen bistrom vodom od koje je zračila ta svetlost, a u okrilju tevode ležao je jedan usnuli ratnik.

»Slomljeni mač mu je bio na kolenu. Videh mnogo rana nanjemu. To beše Boromir, moj brat, mrtav. Prepoznao sam njegovuopremu, mač, njegovo drago lice. Jedna stvar mi je samonedostajala: njegov rog. A samo jednu stvar nisam poznavao: leppojas, kao da je načinjen od povezanih zlatnih listova, oko njegovogpasa. Boromirel povikah ja. Gde je rog tvoj? Kuda ideš ti? OBoromire! Ali on beše već otišao. Čamac je skrenuo u struju iotplovio svetlucajući dalje u noć. Snu nalik to beše, a ipak ne san, jernije bilo buđenja. I ja ne sumnjam da je on mrtav, i da je minuo' nizreku do mora.«

»Avaj!« reče Frodo. »To je bio zaista Boromir kakvog sam jaznao. Jer taj zlatni pojas njemu je u Lotlorijenu dala gospodaricaGaladrijela. Ona beše ta što nas odenu kako nas vidiš, u vilin-sivo.Ova kopča je od iste izrade.« On dodirnu zlatan i srebrni list koji muje držao ogrtač pod grlom.

Faramir pogleda izbliza u nju. »Divna je«, reče on. »Da, to je deloiste veštine. Dakle, vi ste prošli kroz Zemlju Lorijen? Laurelindorenan

ona beše zvana od davnine, ali dugo je sad otkako leži izvan znanjaLjudi«, dodade on meko, posmatrajući Froda s novim čuđenjem uočima. »Mnogo toga što je bilo čudno u vezi s tobom počinjem sadada shvatam. Nećeš li mi reći više? Jer gorka je pomisao da jeBoromir umro, nadomak pogleda zemlji svojega doma.«

»Ništa više ne mogu da kažem nego što rekoh«, odvrati Frodo.»Premda me tvoja priča ispunjava zlom slutnjom. Prikaza je bila tošto si ti video, ja mislim, ne više; neka senka zle sudbine, koja je bilaili će biti. Izuzev ako je to uistinu neka prevara Neprijateljeva. Ja samvideo lica plemenitih ratnika od starine gde leže u snu pod vodamaMrtvih baruština, ili su tu samo prikazana Njegovim sramnimveštinama.«

»Ne, ne beše tako«, reče Faramir. »Jer Njegova dela ispunjavajusrce gnušanjem, a moje srce je bilo ispunjeno bolom i žaljenjem.«

»A ipak kako se tako nešto moglo desiti u stvarnosti?« zapitaFrodo. »Jer nijedan čamac nije mogao biti prenet preko kamenitihbregova od Tol Brandira; a Boromir je smerao da ide kući prekoEntvoša i Rohanskih polja. I još, kako je ikoji čamac mogao plovitipenom silnih vodopada a ne potonuti u uskipelim virovima, iakonaliven vodom?«

»Ja ne to znam«, reče Faramir. »Ali otkuda dođe taj čamac?!«»Od Lorijena«, reče Frodo. »U tri takva čamca smo mi veslali niz

Anduin do vodopada. Oni su takođe bili vilin-izrade.«»Vi ste prošli kroz Skrivenu Zemlju«, reče Faramir, »ali čini se da

ste slabo shvatili njenu moć. Ako Ljudi imaju posla sa GospodaricomMagije što prebiva u Zlatnoj šumi, onda mogu očekivati da čudesauslede. Jer opasno je za Smrtnog Čoveka da izađe iz sveta ovogaSunca, i malo ih je od davnine došlo odatle neizmenjeno, rečeno je.

»Boromire, O Boromire!« zavika on. »Šta je ona rekla tebi,Gospa što ne umire? Šta je videla ona? Šta se probudilo u tvomesrcu tada? Zašto ti ikad ode u Laurelindorenan, a ne dođesopstvenim putem, na konjima rohanskim jašući domu ujutro?«

Onda, okrenuvši se opet Frodu, on progovori tihim glasomponovo. »Slutim da bi na ta pitanja ti mogao dati kakav odgovor,Frodo sine Drogov. Ali ne ovde ni sad, može biti. Ali da ne bi i daljemoju priču smatrao priviđenjem, ja ću ti reći ovo. Rog Boromirov barvratio se odista, a ne u prividu. Rog je došao, ali je bio rascepljen

nadvoje, kao sekirom ili mačem. Komadi mu dođoše pojedinačno doobale: jedan je pronađen među trskama gde su ležali stražariGondora, severno, ispod utoka Entvoša; drugi je našao gde sekovitla na vodi jedan koji je tamo imao posla. Čudni slučajevi, aliubistvo izbija na površinu, rečeno je.

»I sada rog starijeg sina leži u dva komada na krilu Denetora, kojisedi u svom visokom sedištu čekajući novosti. A ti ne možeš ništa dami kažeš o rascepljivanju tog roga?«

»Ne, ja nisam znao za to«, reče Frodo. »Ali dan kad si ga čuo daduva, ako je tvoje računanje tačno, bio je dan kad smo se mi rastali;kada smo ja i moj sluga ostavili Družinu. I sad me tvoja pričaispunjava užasom. Jer ako se Boromir onda nalazio u opasnosti i bioubijen, moram se plašiti da su i svi ostali moji saputnici propali. A onisu bili moj rod i moji prijatelji.

»Ne bi li odagnao svoju sumnju u mene i pustio me da idem? Jasam umoran, i pun žalosti, i uplašen. Ali imam jedan posao daobavim, ili pokušam to, pre no što i sam budem ubijen. A ako smonas dvojica Polušana sve što je ostalo od naše družine, tim je većapotreba za hitnjom.

»Idi nazad, Faramire, smeli Zapovedniče od Gondora, i brani svojgrad dok možeš, a pusti mene da idem kuda me moja kob vodi.«

»Za mene nema ohrabrenja u našem razgovoru«, reče Faramir,»ali ti izvesno izvlačiš iz njega više bojazni no što mora biti. Osimako je sam narod Lorijena došao k njemu, ko je odenuo Boromirakao za kakav pogreb? Ne Orci, ni sluge Bezimenog. Neki od tvojeDružine, slutim, još žive.

»Ali šta god da se zbilo u Severnoj Krajini, u tebe, Frodo, ja nesumnjam više. Ako su me teški dani načinili ikakvim sudijom ljudskihreči i lica, onda mogu pokušati da prosudim i Polušane! Premda«, isad se on osmehnu, »ima nešto čudno oko tebe, Frodo; nekivilovnjački izgled, možda. Ali reči koje izmenismo nose više nego štosam mislio isprva. Trebalo bi sad da te odvedem nazad do MinasTirita, da odgovaraš tamo Denetoru, i život će mi pravično biti oduzetako sada odaberem pravac koji se pokaže rđavim po moj grad.Stoga ja neću odlučiti u hitnji šta valja činiti. A opet, moramo sepokrenuti odavde bez daljeg odlaganja.«

On ustade i izdade nekoliko naređenja. Odmah se ljudi koji su biliokupljeni oko njega razdvojiše u male grupe, i odoše na ovu i onustranu, nestajući brzo u senkama stenja i drveća. Ubrzo ostašesamo Mablung i Damrod.

»Sada ćete vi, Frodo i Semvajse, poći sa mnom i mojimgardistima«, reče Faramir. »Vi ne možete ići putem ka jugu, ako je tobila vaša namera. On će biti nesiguran nekoliko dana, i pažljivijemotren posle ove borbe nego što je bio do sada. A ne možete,držim, ni u kom slučaju otići daleko danas, jer ste izmoreni. I mi smo.Mi idemo sada na jedno tajno mesto što ga imamo, nešto manje oddeset milja odavde. Orci i uhode Neprijateljeve nisu ga još našli, a ida jesu mi bismo ga mogli držati čak i protiv mase. Tu možemo ležatii počinuti neko vreme, a i vi s nama. Ujutro ću odlučiti šta je najboljeza mene i za vas.«

Ništa Frodu nije preostalo sem da se složi s ovim zahtevom, ilinaređenjem. Izgledalo je to u svakom slučaju kao mudar pravac zataj čas, pošto je ovaj upad Ljudi Gondora učinio putovanje Itilijenomopasnijim nego ikad.

Oni kretoše odmah: Mablung i Damrod malo napred, a Faramirsa Frodom i Semom za njima. Obilazeći bližu stranu jezerca gde suse Hobiti kupali, oni pređoše potok, ispeše se uz jedan dug nasip, izađoše u zeleno osenčene šumske predele koji su se prostiralinaniže, na zapad. Dok su išli, brzo koliko su to Hobiti mogli,razgovarali su prigušenim glasovima.

»Ja sam prekinuo naš razgovor«, reče Faramir, »ne samo zatošto je vreme pritiskalo, na šta me je majstor Semvajs podsetio, negoi zato što smo se približavali stvarima koje je bilo bolje ne raspravljatipred mnogo ljudi. Iz tog sam se razloga radije okrenuo slučaju mogabrata, i pustio na miru Izildurovu propast. Ti nisi bio potpuno otvorenprema meni, Frodo.«

»Ja nisam izustio nikakve laži, a od istine sam rekao sve što sammogao«, odvrati Frodo.

»Ne kudim te«, reče Faramir. »Ti si govorio vešto na teškommestu, i mudro, izgledalo je meni. Ali ja sam saznao ili naslutio višenego sto su tvoje reči kazale. Ti nisi bio u prijateljstvu sa Boromirom,ili se bar niste rastali u prijateljstvu. Ti, i majstor Semvajs takođe,

slutim, imate neku žalbu. Ja sam ga voleo veoma, i sa radošću bihosvetio njegovu smrt, a ipak sam ga znao dobro. Izildurova propast –odvažio bih se da kažem da je Izildurova propast stajala između vas,i bila razlog sukoba u vašoj Družini. Očito, to je neka moćnazaostavština od neke vrste, a takve stvari ne rađaju mir međusaveznicima, ne ako se išta može naučiti iz drevnih priča. Nepogađam li blizu mete?«

»Blizu«, reče Frodo, »ali ne u središte. Nije bilo nikakvog sukobau našoj Družini, premda je bilo dvoumljenja: dvoumljenja kojeg putatreba da se prihvatimo od Emin Muila. Ali, bilo kako bilo, drevnepriče uče nas i opasnosti od nepromišljenih reči koje se tiču takvihstvari kao što su – zaostavštine.«

»Ah, onda jeste kao što sam mislio: tvoja nevolja bila je samo saBoromirom. On je želeo da se ta stvar donese u Minas Tirit. Avaj! toje naopaka sudbina što pečati usne tebi koji si ga video poslednji, idrži skriveno od mene ono što želim da znam: šta je bilo u njegovomsrcu i mislima u njegovim poslednjim časovima. Bilo da je grešio ilinije, u ovo sam siguran: on je umro valjano, postižući nešto valjano.Njegovo lice bilo je čak lepše nego u životu.

»Ali, Frodo, ja sam te isprva pritisnuo teško oko Izildurovepropasti. Oprosti mi! To je bilo nepametno u takvom jednom času, ina takvom mestu. Nedostajalo mi je vremena za razmišljanje. Imalismo tešku bitku, i to je bilo više nego dovoljno da mi ispuni svest. Alidok sam govorio sa tobom primicao sam se sve bliže meti, i stogahotimice streljao postrance. Jer moraš znati da je, od drevnogučenja, među vladarima grada sačuvano još mnogo šta što nijerasprostranjeno izvan. Mi od moga doma nismo od roda Elendilova,iako krv Numenora jeste u nama. Mi svoju lozu računamo unazad doMardila, onog dobrog domostrojitelja koji je vladao namesto kraljakada je on otišao u rat. A to je bio kralj Earnur, poslednji od linijeAnariona, bez potomka, i on se nikad nije vratio. I domostrojitelji suvladali gradom od toga dana, premda je to bilo pre mnogo naraštajaljudi.

»A ovoga se ja sećam o Boromiru kada smo, kao dečaci, zajednoučili priču o našim precima i istoriju našeg grada: uvek ga je vređalošto njegov otac nije kralj. ’Koliko stotina godina je potrebno danačine jednog domostrojitelja kraljem, ako se kralj ne vraća?’ pitao je

on. ’Malo godina, možda, u drugim mestima od manje kraljevskogdostojanstva’, odgovorio je moj otac. ’U Gondoru, deset hiljadagodina ne bi dostajalo.’ Avaj! siroti Boromir. Ne kazuje li to tebi neštoo njemu?«

»Kazuje«, reče Frodo, »A ipak, uvek se odnosio prema Aragornus poštovanjem.«

»Ja u to ne sumnjam«, reče Faramir. »Ako je bio oslobođensumnje u Aragornovo pravo, kako ti kažeš, on ga je silno uvažavao.Ali do nevolje još nije bilo došlo. Oni još nisu bili dosegli Minas Tirit,ni postali suparnici u njegovim ratovima.

»Ali ja zastranjujem. Mi u domu Denetorovom znamo mnogodrevnog predanja, po dugoj tradiciji, a ima povrh toga u našimriznicama mnogo stvari sačuvanih: knjiga i spisa zabeleženih nasmežuranim pergamentima, da, i na kamenu, i na listovima odsrebra i zlata, raznovrsnim slovima. Neke sad niko ne ume da čita; aostale – malo ih se ikada i odbravlja. Ja mogu da čitam nešto malo iznjih, jer imadoh poduke. Ti su zapisi bili ono što je Sivog Poklonikadovelo nama. Ja sam ga prvi put video kad sam bio dete, a on je biodvaput ili triput otada.«

»Sivi Poklonik?« reče Frodo. »Je li imao kakvo ime?«»Mitrandir smo ga mi zvali, na način vilovnjački«, reče Faramir,

»a on je bio zadovoljan time. Mnoga su moja imena u mnogimzemljama, rekao je on. Mitrandir među Vilovnjacima, Tarkun; Olorinbejah u mladosti, na Zapadu što je zaboravljen, na Jugu Inkanus, naSeveru Gandalf; ka Istoku ja ne hodim.«

»Gandalf!« reče Frodo. »Mislio sam da je to bio on! Gandalf Sivi,najdraži od savetnika. Predvodnik naše Družine. On je izgubljen uMoriji.«

»Mitrandir izgubljen!« reče Faramir. »Zla sudba, čini se, pratila jevašu Družinu. Teško je zaista poverovati da neko tako velikemudrosti, i moći – jer mnoge čudesne stvari učinio je on među nama– može da propadne, i tako mnogo znanja da bude uzeto od ovogsveta. Jesi li ti siguran u to, i da vas on nije prosto napustio i otišaokuda je hteo?«

»Avaj, jesam«, reče Frodo. »Ja sam ga video kako pada uambis.«

»Vidim da ima neka velika i užasna priča u ovome«, rečeFaramir, »koju možda možeš da mi ispričaš za večerom. Mitrandir jebio, ja sad nagađam, više no jedan poznavalac učenja: velikipokretač dela koja se čine za našeg vremena. Da je on bio međunama da ga pitamo za savet u vezi s onim teškim rečima iz našegsna, mogao je da nam ih razjasni pa ne bi bilo potrebe zaizaslanikom. A ipak, možda on ne bi postupio tako, i Boromirovoputovanje je bilo suđeno. Mitrandir nam nikad nije govorio o onomešto je imalo biti, niti nam je otkrivao svoje ciljeve. On je dobiodopuštenje od Denetora, kako, ja ne znam, da razgleda tajne našeriznice, i ja sam saznao nešto malo od njega, kad je hteo dapodučava (a to je bilo retko). Večno je tragao, i ispitivao nas, najvišeu vezi s velikom bitkom što beše na Dagorladu u počecima Gondora,kada je Onaj koga mi ne imenujemo bio zbačen. I bio je željan pričao Izilduru, premda smo o njemu mi imali manje da kažemo, jer nikadništa pouzdano nije među nama bilo znano o njegovom kraju.«

Sad Faramirov glas utonu u šapat. »Ali ovoliko sam ja saznao, ilipogodio, i držao sam to večno tajnim u srcu otada: da je Izildur uzeonešto sa šake Neimenovanog pre nego što je otišao iz Gondora danikad ponovo ne bude viđen među Smrtnim Ljudima. Mislio sam daje tu odgovor na Mitrandirova ispitivanja. Ali to se onda činilo kaostvar koja se tiče samo tragača za drevnim znanjem. Ni kada suzagonetne reči našega sna bile raspravljane među nama nisampomišljao da je ta stvar Izildurova propast. Jer Izildur je bio napadnutiz zasede, i ubijen ork-strelama, prema jedinoj legendi koju smo miznali, a Mitrandir mi nikada nije rekao više.

»Šta je uistinu ta Stvar ja ne mogu još da pogodim; ali nekabaština sile i opasnosti to mora biti. Neko grozno oružje, moguće,koje je zamislio Mračni Gospodar. Ako je to bila neka stvar koja dajepreimućstvo u boju, mogu sasvim da verujem da je Boromir gordi ineustrašivi, često naprasit, željan pobede Minas Tirita (i sopstveneslave u tome), mogao ushteti takvu jednu stvar i biti zaveden njome.Avaj, što on ikada ode na taj zadatak! Trebalo je da ja budemodabran od moga oca i staraca, ali on se istavio, kao stariji i čvršći(oboje istinito), i nije se dao zaustaviti.

»Ali ne plaši se više! Ja ne bih uzeo tu stvar, pa makar ležala krajputa. Ne, ni da Minas Tirit leži u ruševinama, i da ga ja jedini mogu

spasti tako, upotrebivši oružje Mračnog Gospodara, za naše dobro imoju slavu. Ne, ja ne čeznem za takvim trijumfima, Frodo sineDrogov.«

»Nije ni Savet«, reče Frodo. »A ni ja. Ja bih da nemam nikakveveze sa takvim stvarima.«

»Sto se mene tiče«, reče Faramir, »ja bih da vidim Belo drvoponovo u cvetu u dvorovima kraljeva, i Srebrnu krunu da se vrati, iMinas Tirit u miru: Minas Anor ponovo kao u starini, pun svetlosti,uzvišen i lep, divan kao kakva kraljica među drugim kraljicama: nekao gospodarica mnogih robova, ne čak ni kao blaga gospodaricavoljnih robova. Rat mora biti, dok mi branimo svoje živote od jednograzarača koji bi da proždre sve; ali ja ne volim sjajni mač zbognjegove oštrine, ni strelu zbog njene brzine, ni ratnika zbog njegoveslave. Ja volim samo ono što oni brane: grad Ljudi od Numenora; i jabih hteo da ga vole zbog njegovog pamćenja, njegove drevnosti,njegove lepote, i njegove sadašnje mudrosti. Ne da izaziva bojazan,osim one od dostojanstva kakvog Čoveka, starog i mudrog.

»Stoga, od mene se plašiti nemoj! Ja ti ne tražim da mi kažešviše. Ne tražim čak ni da mi kažeš govorim li sad bliže cilju. Ali, akohoćeš da mi veruješ, možda te ja mogu posavetovati u tvomsadašnjem poduhvatu, šta god to bilo – da, i pomoći ti čak.«

Frodo ništa ne odgovori. U želji za pomoći i savetom gotovo jebio spreman da ovom ozbiljnom mladom čoveku, čije su rečiizgledale tako mudre i plemenite, kaže sve što mu je bilo u svesti. Alinešto ga zadrža. Srce mu je bilo teško od straha i bola: ako su on iSem zaista, kao što se činilo verovatnim, sve što je sad preostalo odDevet Pešaka, onda je on bio sam u vlasti nad tajnom njihovogzadatka. Bolje nezasluženo nepoverenje nego nesmotrene reči. Asećanje na Boromira, na užasnu promenu koju je primamljivostPrstena izazvala u njemu, bilo je veoma živo u njegovom mozgu dokje gledao u Faramira i slušao njegov glas: neslični su oni bili, a ipakveoma bliski.

Išli su dalje neko vreme u tišini, prolazeći kao sive i zelene senkeispod starih stabala, bešumno; iznad njih pevale su mnoge ptice, asunce je sjalo na uglačanom krovu od tamnog lišća u večno zelenimšumama Itilijena.

Sem nije učestvovao u razgovoru, iako je slušao, a u isto vremepratio svojim oštrim hobitskim ušima sve tihe šumske zvuke oko njih.Zapazio je jedno: da u svem razgovoru Golumovo ime nijednom nijeizbilo na površinu. Bio je zadovoljan, iako je osećao da je preteranonadati se da ga nikad neće čuti ponovo. On uskoro opazi i to da,premda hodaju sami, u blizini ima mnogo Ljudi: ne samo Damrod iMablung, koji su uletali i izletali iz senki spreda, nego i drugi, s obestrane; svi su se kretali svojim hitrim tajnim putem ka nekomnarečenom mestu.

Jednom, osvrnuvši se iznenada kao da mu je neko bockanje pokoži reklo da je motren straga, pomisli da je uhvatio kratak pogled namalu tamnu priliku koja je šmugnula za jedno stablo. On otvori ustada progovori, i zatvori ih ponovo. »Nisam siguran u to«, reče sebi, »išto da ih podsećam na onog starog razbojnika ako su oni voljni daga zaborave? Želeo bih da ja to mogu!«

Tako su išli dalje dok se šume ne prorediše a zemlja poče da sespušta strmije. Onda skretoše ponovo, nadesno, i stigoše brzo dojedne male reke u uskom klancu: bio je to isti potok koji je curkaodaleko gore iz onog okruglog jezera, sad izrastao u hitru bujicu,poskakujući naniže preko mnogih kamenova u duboko urezanomkoritu natkrivenom česminom i tamnim šimširovim drvetom.Gledajući na zapad mogli su ispod sebe, u izmaglici od svetlosti,videti nizije i prostrane livade i, u daljini, pod suncem koje se klonilozapadu, svetlucave, široke, vode Anduina.

»Ovde, avaj! moram počiniti jednu neuljudnost«, reče Faramir.»Ja se nadam da ćeš ti to oprostiti onome koji je do sada nastojaoda njegova naređenja ustupe pred uljudnošću toliko da te ne ubije iliveže. Ali naređenje je da nikakav stranac, čak ni neko iz Rohana kojise bori uz nas, ne pređe stazu kojom sada idemo otvorenih očiju.Moram ti vezati oči.«

»Kako ti hoćeš«, reče Frodo. »Čak i Vilovnjaci čine isto u nuždi, ipovezanih očiju smo prešli granice plemenitog Lotlorijena. GimliPatuljak primio je to kao uvredu, ali Hobiti su otrpeli.«

»Nije tako divno mesto na koje ću te ja odvesti«, reče Faramir.»Ali radostan sam što hoćeš da prihvatiš ovo od svoje volje, a nesilom.«

On pozva tiho, a Mablung i Damrod istog trena iskoračiše izdrveća i priđoše mu. »Povežite oči ovim gostima«, reče Faramir.»Čvrsto, ali ne tako da im bude neugodno. Ne vezujte im ruke. Oniće dati reč da neće pokušati da gledaju. Ja bih imao poverenja u njihi da sami zatvore oči, ali oči znaju da trepnu ako se noge spotaknu.Vodite ih da ne bi posrtali.«

Zelenim maramama dva stražara tad povezaše Hobitima oči inavukoše im kapuljače skoro do usta; potom brzo svaki uze pojednoga za ruku i tako nastaviše put. Sve što su Frodo i Sem znali otoj poslednjoj milji puta saznali su iz nagađanja u tami. Posle kratkogvremena nađoše da su na nekoj stazi koja se strmo spušta; ubrzoona postade tako uzana da su išli u koloni po jedan, tarući se o nekikameni zid sa obe strane; njihovi čuvari upravljali su njima straga,šakama čvrsto položenim na njihova ramena. Tu i tamo nailazili suna teška mesta i za neko vreme bi ih dizali, a potom nanovo spuštali.Stalno im je zvuk tekuće vode bio zdesna, i postajao bliži i glasniji.Konačno ih zaustaviše. Mablung i Damrod ih hitro okretoše ukrugnekoliko puta, i oni izgubiše svako osećanje pravca. Ispeli su senešto malo: bilo je hladno, a zvuk potoka je postao slabašan. Ondaih podigoše i ponesoše dole, niz mnogo stepenika, pa oko jednogugla. Odjednom začuše ponovo vodu, sad glasnu, kako juri i pljuska.Svud oko njih, činilo im se, a osećali su neku nežnu kišu na šakama iobrazima. Konačno behu još jednom postavljeni na noge. Zatrenutak su stajali tako, napola u strahu, vezanih očiju, ne znajućigde su; a niko nije govorio.

Onda se začu blizu otraga glas Faramirov. »Dopustite im davide!« reče on. Rupci behu uklonjeni a kapuljače zabačene, i onizatreptaše i izgubiše dah.

Stajali su na vlažnom podu od uglačanog kamena, pragutakoreći, jednih grubo isklesanih vrata od stene koja su se, tamna,otvarala iza njih. Ali spreda je tanka zavesa od vode visila tako blizuda je Frodo mogao da stavi ruku u nju. Ona je bila okrenuta zapadu.Ravni zraci sunca na zalasku padali su na nju, i ta crvena svetlostbila je razlomljena u mnoge treperave zrake promenljivih boja. Bilo jeto kao da stoje kraj prozora neke vilin-kule, zastrtog nanizanimdragocenostima od srebra i zlata, i rubina, safira i ametista, svih uplamenu neke nerazarajuće vatre.

»Bar smo dobrom srećom stigli u pravi čas da vas nagradimo zavaše strpljenje«, reče Faramir. »Ovo je prozor sunčevog zalaska,Henet Anun, najlepši od svih slapova Itilijena, zemlje mnogih izvora.Malo ga je stranaca ikada videlo. Ali tu nema nikakve kraljevskedvorane da mu dolikuje. Uđite sad i vidite!«

Još dok je on govorio sunce potonu i vatra klonu u vodi što jetekla. Oni se okretoše i prođoše ispod niskog luka opasnog izgleda.Najednom se nađoše u jednoj odaji u steni, prostranoj i gruboj, saneravnom nagnutom tavanicom. Nekoliko baklji je bilo upaljeno ibacalo nejasnu svetlost na iskričave zidove. Mnogo Ljudi je već bilotu. Drugi su još dolazili, po dvojica i trojica, kroz uzana tamna vratasa strane. Kako su im se oči privikavale na taj sumrak, Hobiti videšeda je pećina veća nego što su mislili, i ispunjena silnom zalihomoružja i hrane.

»Pa, ovde je naše sklonište«, reče Faramir. »Nije neko mestosilne udobnosti, ali ovde možete provesti noć u miru. Suvo je bar, iima hrane, premda ne i vatre. U jednom vremenu voda je tekla dolekroz ovu pećinu, i napolje kroz luk, ali radnici iz davnine promenili sunjen tok dalje uz klanac, a potok su uputili dole preko stenja u slapuudvostručene visine. Svi putevi u ovu pećinu bili su onda utvrđeniprotiv prodiranja vode ili ma čega drugog, svi osim jednog. Sadpostoje samo dva puta napolje: onaj prolaz onamo kojim ste vi ušlivezanih očiju, i kroz zastor Prozora, u jedno duboko udubljenjeispunjeno noževima od kamena. Sad se malo odmorite dok večernjiobrok ne bude postavljen.«

Hobite odvedoše u jedan ugao i dadoše im nizak krevet da legnuako žele. U međuvremenu Ljudi se uposliše naokolo po pećini, tiho,sređeno, i brzo. Sa zidova su poskidali lake stolove i postavili ih nanogare i poredali pribor; jednostavan i najvećim delom neukrašen, alisav dobro i lepo načinjen: okrugle zdele, čanci i činije od gleđosanemrke ilovače ili tokarene šimširovine, glatke i čiste. Tu i tamo, bila jepo koja kupa ili zdela od uglačane bronze, a jedan pehar odneukrašenog srebra bio je postavljen kraj zapovedničkog sedišta usredištu središnjeg stola.

Faramir je obilazio ljude, ispitujući ih, kako je koji ulazio, tihimglasom. Neki su se vratili iz potere za Južnjacima; oni ostavljeni uizvidnici blizu puta ušli su poslednji. Za sve Južnjake znao se račun,osim za ogromnog mumaka: šta se desilo njemu niko nije mogaoreći. Od neprijatelja se nije video nikakav pokret; čak nijedna ork-uhoda nije bila napolju.

»Ti nisi video ni čuo ništa, Anborne?« zapita Faramir poslednjegpridošlicu.

»Pa, ne, gospodaru«, odvrati on. »Bar ne nikakvog Orka. Alivideo sam, ili mislio da vidim, nešto pomalo čudno. Postajalo jeduboko sumračno, kad oči čine stvari većim nego što bi one trebaloda budu. Stoga je to moglo ne biti više od kakve veverice.« Semnačulji uši na ovo. »Ali, ako je tako, to je bila crna veverica, i nisamvideo nikakvog repa. Bilo je to poput kakve senke na zemlji, i šibnuloje za jedno stablo kad sam se primakao tamo, i otišlo uvis hitro kakobi samo veverica mogla. Ti nećeš da ubijamo divlje životinje bezrazloga, a to nije izgledalo kao nešto više, te nisam okušao nijednustrelu. Bilo je previše mračno za sigurno gađanje, kako god bilo, a tostvorenje je iščez lo u tmini lišća za treptaj oka. Ali ja sam ostaoneko vreme, jer je to izgledalo neobično, i onda sam pohitao nazad.Učinilo mi se da čujem to stvorenje kako sikće na mene visokoozgore kad sam se okrenuo. Neka velika veverica, možda. Moždapod senkom Neimenovanog neke od zveri iz Mrke šume lutajuovamo ka našim šumama. Oni imaju crne veverice tamo, rečeno je.«

»Može biti«, reče Faramir. »Ali to bi bio rđav znak. Mi ne želimobegunce iz Mrke šume u Itilijenu.« Sem je imao utisak da je on, dokje govorio, uputio hitar pogled Hobitima, ali ne reče ništa. Nekovreme on i Frodo ležali su zavaljeni i posmatrali svetlost buktinja, iLjude koji su se kretali tamo-amo govoreći prigušenim glasovima.Onda Frodo pade u san.

Sem se borio sa sobom, kolebajući se. »On može da je u redu«,mislio je, »a, opet, i da nije. Lep govor može da krije prljavo srce.«On zevnu. »Mogao bih da spavam čitavu nedelju, i to bi mi bilo bolje.I šta sam ja kadar da učinim, ako se i držim budan, ja sasvimosamljen, a svi ovi veliki Ljudi naokolo? Ništa, Seme Gemdži; al’ tiima da se držiš budan, sve mu jedno.« I nekako je uspeo u tome.Svetlost je iščezla sa pećinskih vrata, a sivi veo vode postao mutan i

izgubio se u senci koja se zgušnjavala. Zvuk vode se čuoneprestano, ne menjajući nikad notu – jutrom, s večeri, noću. On jemrmorio i šaputao o snu. Sem gurnu članke prstiju u oči.

Sad se upali još buktinja. Otvoriše jedno bure vina. I bačve-skladišta otvoriše. Ljudi su donosili vodu sa vodopada. Neki su praliruke u zdelama. Faramiru doneše široku bakarnu činiju i neku belutkaninu te se on opra. »Probudite naše goste«, reče on, »i odnesiteim vode. Vreme je da se jede.«

Frodo sede, zevnu, i proteže se. Sem, nesvikao da ga dvore,gledao je sa izvesnim iznenađenjem visokog Coveka koji se nakloniodržeći jednu posudu vode pred njim.

»Stavi to na patos, majstore, ako ti je drago!« reče on. »Lakše iza mene i za tebe.« Onda, na zaprepašćenje i zabavu Ljudi, onzagnjuri glavu u tu hladnu vodu i pljusnu se po vratu i ušima.

»Je li običaj u vašoj zemlji da se opere glava pre večere?« upitaČovek koji je posluživao Hobite.

»Ne, pre doručka«, reče Sem. »Ali, ako ti manjka sna, hladnavoda po šiji je kao kiša na sparušenu salatu. Eto! Sad mogu daizdržim budan dovoljno da pojedem malko.«

Onda su ih odveli na sedišta uz Faramira; načinili su ih od burićapokrivenih krznima, dovoljno višim od klupa Ljudi da njima budeudobno. Pre no što su se prihvatili jela, Faramir i svi njegovi ljudiokretoše se licem zapadu u jednom trenutku tišine. Faramir dadeznak Frodu i Semu da i oni učine isto.

»Tako mi uvek činimo«, reče on kad su posedali, »gledamo kaNumenoru, koji je bio, i ka Vilindomu, koji jeste, i ka onome što jeizvan Vilindoma, i što će uvek biti. Vi nemate takvih običaja pri jelu?«

»Ne«, reče Frodo, osećajući se čudno seoski i neuko. »Ali kadsmo gosti, mi se poklonimo našem domaćinu i, pošto jedemo,ustanemo i zahvalimo mu.«

»To mi takođe činimo«, reče Faramir.

Posle tako dugog putovanja i logorovanja, i dana provedenih usamotnoj divljini, Hobitima se taj večernji obed činio kao gozba. Pitibledožuto vino, hladno i mirisno, i jesti hleb i maslac, i usoljenamesa, i osušeno voće, i dobar crveni sir, čistim šakama i služeći sečistim noževima, iz tanjira! Ni Frodo ni Sem ne odbiše ništa što je

bilo ponuđeno, niti drugo, pa ni treće posluženje. Vino je kolalonjihovim venama i umornim udovima i oni su se osećali zadovoljno ilaka srca kako nisu otkad su napustili zemlju Lorijen.

Kad je sve bilo obavljeno, Faramir ih odvede do jednogudubljenja straga u pećini, delimično zaklonjenog zastorima; tu subile jedna stolica i dve šamlice. Mala zemljana svetiljka gorela je ujednoj niši.

»Možda ćete uskoro poželeti da spavate«, reče on, »a naročitovaljani Semvajs, koji nije hteo da sklopi oči pre nego što jede – da liiz straha da će zatupiti oštricu jedne plemenite gladi, ili iz straha odmene, to ja ne znam. Ali nije dobro spavati prebrzo posle jela, i to jošposle posta. Hajde da pričamo neko vreme. Na vašem putovanju odRivendala mora da je bilo mnogo stvari za priču. A i vi, takođe,možda biste želeli da saznate nešto o nama i zemljama u kojima stesada. Pričajte mi o Boromiru, mome bratu, i o starom Mitrandiru, i odivnom narodu Lotlorijena.«

Frodo se više nije osećao sanjivo i bio je voljan da govori. Ali,premda su ga hrana i vino opustili, nije izgubio svu opreznost. Semse smeškao razdragano i pevušio tiho za sebe, ali, kad je Frodoprogovorio, on se isprva zadovoljavao slušanjem, upadajući samopovremeno da uzvikne ili se složi.

Frodo ispriča mnogo priča, a ipak je stalno upravljao predmetpodalje od poduhvata Družine i Prstena, proširujući radije priču ohrabroj ulozi koju je Boromir igrao u svim njihovim pustolovinama; sakurjacima iz divljine; u snegovima pod Karadrasom; i u rudnicimaMorije, gde je Gandalf pao. Faramir je bio najviše potresen pričom oborbi na mostu.

»Mora da je Boromira mučilo to bežanje od Orka«, reče on, »iličak od tog groznog stvora kojeg ti pominješ, tog Balroga – i poredtoga što je poslednji otišao.«

»On je bio poslednji«, reče Frodo, »ali Aragorn je bio prinuđen danas predvodi. Posle Gandalfovog pada jedini on je znao put. Ali danisu morali da se staraju o nama, manjem svetu, mislim da ni on niBoromir ne bi pobegli.«

»Može biti, bilo bi bolje da je Boromir pao tamo sa Mitrandirom«,reče Faramir, »i da nije otišao sudbini koja je čekala iznad slapovaRaurosa.«

»Možda. Ali pričaj mi sada o vašoj sudbini«, reče Frodo, skrećućistvari još jednom. »Jer ja bih da saznam više o Minas Itilu iOzgilijatu, i Minas Tiritu dugotrajnom. Kakvu nadu imate vi za tajgrad u svom dugom ratu?«

»Kakvu nadu imamo mi?« reče Faramir. »Davno je tome kakosmo imali ikakve nade. Mač Elendilov, ako se vrati zaista, može jeponovo raspaliti, ali ja ne držim da će postići više do da odloži zlidan, izuzev ako ne pristigne i druga neočekivana pomoć, odVilovnjaka ili Ljudi. Jer Neprijatelj raste, a mi se smanjujemo. Mi smonarod koji malaksava, jesen bez proleća.

»Ljudi od Numenora behu naseljeni nadaleko i naširoko poobalama i primorskim oblastima Velikih Zemalja, ali oni su najvećimdelom zapali u zlo i ludosti. Mnogi su postali opčinjeni Tamom i crnimveštinama; neki su se prepustili sasvim besposlici i ugodnostima, aneki su se borili između sebe dok ih, u njihovoj slabosti, nisu pokoriliDivlji Ljudi.

»Nije kazano da su zle veštine ikada upražnjavane u Gondoru,niti da je Neimenovani ikad s poštovanjem imenovan tamo; i staramudrost i lepota donesene sa Zapada ostale su dugo u kraljevstvusinova Elendila Plemenitog, i one još tamo traju. Ipak, i tako jeGondor doveo do sopstvenog raspadanja, zapadajući postupno ustaračku slaboumnost, i misleći da Neprijatelj spava; On koji je biosamo proteran, a ne uništen.

»Smrt je bila večno prisutna, jer Numenorejci su i dalje – kao ustarom kraljevstvu, zbog čega su ga i izgubili – žudeli za životom ubeskraj nepromenljivim. Kraljevi su pravili grobnice blistavije od kućaživih, i držali stara imena u svicima svoje loze dražim od imenasinova. Lordovi bez dece sedeli su u vremešnim dvoranamarazmišljajući o heraldici; u tajnim odajama svenuli ljudi mešali susnažne eliksire, ili su u visokim hladnim kulama postavljali pitanjazvezdama. A poslednji kralj od linije Anarionove nije imaonaslednika.

»Ali domostrojitelji su bili mudriji i bolje sreće. Mudriji, jer supribirali snagu naših ljudi od izdržljivog naroda obale mora, i odsmelih gorštaka Ered Nimrasa. I oni sklopiše primirje sa gordimnarodima Severa, koji su nas često napadali; Ljudima divlje

srčanosti, ali našeg roda iz daljine, ne kao divlji Istočnjaci ili okrutniHaradrimi.

»I tako se zbilo da su u danima Kiriona, dvanaestogdomostrojitelja (a moj je otac dvadeset i šesti), oni dojahali nama upomoć, i na velikom Polju Kelebranta satrli neprijatelje koji su bilizauzeli naše severne pokrajine. To su Rohirimi, kako ih mi zovemo,gospodari konja, i mi smo im dali polja Kalenardona, koji se otadazove Rohan, jer ta je provincija dugo bila retko naseljena. I oni supostali naši saveznici, i uvek su se pokazivali odani nama, pomažućinam u nuždi, čuvajući naše severne međe i Rohanski prolaz.

»Od našeg predanja i običaja oni su naučili šta su hteli, i njihovilordovi govore naš jezik po potrebi; a ipak se najvećim delom držeobičaja svojih otaca i vlastitih sećanja, i govore između sebesopstvenim severnim jezikom. A mi ih volimo: visoke muškarce i lepežene, smele podjednako, zlatokose, svetlooke i snažne; oni naspodsećaju na mladost Ljudi, kakvi su bili u starim danima. Uistinu,naši poznavaoci predanja kažu da oni od starine imaju tu srodnost snama, jer dolaze od one iste Tri kuće Ljudi kao i Numenorejci usvojem početku; ne od Hadora Zlatokosog, vilin-prijatelja, može biti,a ipak od onih među njegovim sinovima i narodom što nisu došlipreko mora na Zapad, odbacujući taj poziv.

»Jer tako mi računamo Ljude u našem predanju, nazivajući ihVisoki, ili Ljudi od Zapada, koji behu Numenorejci; i Srednji Narodi,Ljudi od Sutona, kao što su Rohirimi i njihov rod koji prebiva još daljena Severu; i Divlji, Ljudi od Tame.

»A ipak sada, ako Rohirimi i jesu postali na neki način sličnijinama, većih veština i plemenitosti, mi smo takođe postali više naliknjima, i jedva još možemo polagati pravo na naziv Visoki. Mi smopostali Srednji, Ljudi od Sutona, sa uspomenama na druge stvari.Jer, kao i Rohirimi, i mi sada volimo rat i hrabrost kao stvari dobresame po sebi, podjednako zabavu i cilj; i premda još držimo da ratniktreba da ima i drugih sposobnosti i znanja pored vičnosti oružju iubijanju, mi ipak ratnika cenimo više no poslenike drugih zanata.Takva je potreba naših dana. Takav je baš bio i moj brat Boromir:junak, i u tom pogledu je smatran najboljim u Gondoru. A veomasrčan uistinu beše on: ni jedan baštinik Minas Tirita nije za mnogogodina bivao tako istrajan u radu, tako prednjačio u boju, ni postizao

moćniji zvuk na Velikom rogu.« Faramir uzdahnu i neko vreme utonuu ćutanje.

»Vi u svim svojim pričama ne kazujete mnogo o Vilovnjacima,gospodine«, reče Sem, iznenada skupivši hrabrost. On je zapazio daFaramir pominje Vilovnjake sa poštovanjem, i to je, čak i više nonjegova ljubaznost, hrana i vino, izazvalo Semovo uvažavanje istišalo njegove sumnje.

»Ne uistinu, majstore Semvajse«, reče Faramir, »jer ja nisamučen u vilin-predanju. Ali tu ti dodiruješ drugu osobinu u kojoj smo semi izmenili, opadajući od Numenora ka Srednjem svetu. Jer, kao štovi možda znate, ako je Mitrandir bio vaš saputnik i govorili ste saElrondom, Edaini, očevi Numenorejaca, borili su se uz Vilovnjake uprvim ratovima, i bili nagrađeni darivanim kraljevstvom usred mora,na vidiku Vilin-doma. Ali u Srednjem svetu Ljudi i Vilovnjaci su seotuđili u danima tame, veštinama Neprijateljevim i postepenimizmenama vremena u kome je svaki soj išao dalje niz svoje,razdvojene puteve. Ljudi se sada plaše, i ne veruju Vilovnjacima, aipak malo znaju o njima. A mi iz Gondora postajemo kao drugi Ljudi,kao Ljudi od Rohana; jer čak i oni koji su dušmani MračnogGospodara klone se Vilovnjaka i sa strahom govore o Zlatnoj šumi.

»Ipak, postoje među nama još neki koji imaju dodira saVilovnjacima, kad uzmognu; kadšto koji u tajnosti pođe u Lorijen, iretko se vrati. Ja ne. Jer sada smatram opasnim za Smrtne Ljude daod svoje volje traže Stariji Narod. A ipak zavidim vama koji stegovorili sa Belom Gospom.«

»Gospodarica od Lorijena! Galadrijela!« zavika Sem. »Trebalo bida je vidite, jakako bi trebalo, gospodine. Ja sam samo Hobit, ibaštovanluk je moj posao kod kuće, gospodine, ako me razumete, inisam mnogo dobar u poeziji – ne što se tiče da je pravim: malkokomične pesme, možebit, pokadšto, znate, ali ne prava poezija – pane mogu da vam reknem šta mislim. To bi trebalo da se peva. Moralibiste za to da dobavite Strajdera, Aragorna to jest, ili starog g. Bilba.Ali voleo bih da mogu da načinim kakvu pesmu o njoj. Lepa je ona,gospodine! Divna! Ponekad kao neko ogromno drvo u cvetu,ponekad kao beli narcis, mala i, onako, nežna. Čvrsta kao dijamanti,meka kao mesečina. Topla kao sunčeva svetlost, hladna kao mraz

na zvezdama. Gorda i daleka kao snežna planina, a razdragana kaokoje god devojče što sam ikad video sa krasuljkom u kosi s proleća.Ali to je ’rpa besmislica, i sve daleko od moje mete.«

»Onda ona mora biti uistinu divna«, reče Faramir. »Opasnodivna.«

»Ne znam u vezi opasno«, reče Sem. »Meni izgleda da naroddonesiva svoju opasnost sa sobom u Lorijen, i iznalazi je onde zaštosu je oni doneli. Ali može biti, vi biste je mogli nazvati opasnom,pošto je ona tako jaka sama po sebi. Vi, vi biste se mogli skr’ati naparčiće o nju, kao brod o stenu, ili se utopiti kao neki Hobit u reci. Alini stena ni reka ne bi bili krivi. Sad što se tiče Boro...« On zastade ipocrvene u licu.

»Da? Sad što se tiče Boromira hteo si da kažeš?« reče Faramir.»Šta si hteo da kažeš? On je doneo svoju opasnost sa sobom?«

»Da, gospodine, moleći za vaše oproštenje, i to onako fini čovekkakav je vaš brat bio, ako ja smem to da kažem. Ali vi ste bili vrućena tragu stalno. Sad, ja sam posmatrao Boromira i slušao ga, odRivendala sve niz put – starajući se za moga gospodara, kao štoćete vi razumeti, a ne misleći ništa loše Boromiru – i moje jemišljenje da je on u Lorijenu prvi put jasno video što sam ja pogodiopre: šta on želi. Od časa kad ga je prvo video on je želeoNeprijateljev Prsten!«

»Seme!« uzviknu Frodo užasnuto. On je zapao duboko usopstvene misli za neko vreme, i izronio je iz njih iznenadno, iprekasno.

»Sakloni me!« reče Sem i pobele, a onda se zažari do skerleta.»Eto mene opet! Kad god otvoriš tvoja velika usta, ti meteš nogu unjih, tako je Matori običavao da mi rekne, i sasvim pravo. Vaj! Vaj!

»Pazi sad ovamo, gospodine!« On se okrete, suočavajući se saFaramirom sa svom hrabrošću koju je mogao da prikupi. »Nemoj dabi sad krenuli da se ofajdite od moga gospodara zato što mu sluganije ništa bolji no kakva budala. Vi ste govorili mnogo zgodnovazdan, i ufatili me nespremnoga govoreći o Vilovnjacima, i to sveskupa. Ali plemenit se na delu pokaže kažemo mi. Sad je prilika dapokažete svoju kakvoću.«

»Tako se čini«, reče Faramir, lagano i veoma tiho, sa nekimčudnim osmehom. »Dakle, to je odgovor na sve te zagonetke!

Jedinstveni Prsten, za koji se mislilo da je nestao sa ovoga sveta. ABoromir je pokušao da ga uzme silom? I ti si pobegao? I bežao celimtim putem – k meni! I ovde u divljini ja imam vas: dva Polušana, ičetu Ljudi na službi, i Prsten svih Prstenova. Lep potez sreće! Prilikaza Faramira, Zapovednika od Gondora, da pokaže svoju kakvoću!Ha!« On ustade, veoma visok i odlučan, a sive su mu oči sevale.

Frodo i Sem skočiše sa svojih šamlica i stadoše bok uz bok,leđima okrenuti zidu, posežuči za balčacima mačeva. Nastupi tišina.Svi u pećini prestadoše da govore i pogledaše prema njima u čudu.Ali Faramir sede ponovo u svoju stolicu i poče da se smeje tiho, aonda se iznenada ponovo uozbilji.

»Avaj za Boromira! Bilo je to preoštro iskušenje!« reče on. »Kakoste uvećali moju tugu, vas dvojica čudnih lutalica iz daleke zemlje,što nosite tu opasnost za Ljude!

»Ali vi ste manje sudije Ljudi nego ja Polušana. Mi smoistinozborci, mi Ljudi Gondora. Retko se hvalimo, a tada ispunimorečeno, ili umremo pri pokušaju. Ni da ga nađem kraj puta ne bih gaja uzeo, rekao sam. Čak i da sam takva osoba da želim tu stvar, ipremda nisam jasno znao šta je ta stvar kada sam govorio, ipak bihuzeo te reči kao zavet, i bio obuzdan njima.

»Ali ja nisam takva osoba. Ili sam mudar dovoljno da znam dapostoje neke opasnosti od kojih se mora bežati. Sedite s mirom! Iuteši se, Semvajse. Ako se čini da si pogrešio, misli kako je bilopredodređeno da tako bude. Tvoje srce je oštroumno koliko i verno, ividelo je jasnije nego tvoje oči. Jer, premda to može izgledati čudno,bilo je bezbedno objaviti ovo meni. To bi moglo čak i pomoćigospodaru kojega voliš. To će se okrenuti njemu na dobro, ako je tou mojoj moći. Stoga, ohrabri se. Ali nemoj čak ni imenovati tu stvarponovo naglas. Jedared je dovoljno.«

Hobiti se vratiše svojim mestima i sedeli su veoma tihi. Ljudi sevratiše piću i razgovoru, primećujući da je njihov zapovednik izveoneku šalu s tim malim gostima, i da je to svršeno.

»Pa, Frodo, sada konačno shvatamo jedan drugoga«, rečeFaramir. »Ako si ti uzeo tu stvar na sebe, nevoljno, na zahtev drugih,onda imaš moje sažaljenje i poštovanje. I ja ti se čudim: držati gaskrivenog i ne upotrebiti ga. Vi ste jedan nov narod i jedan nov svet

za mene. Je li sav vaš rod od slične vrste? Vaša zemlja mora bitijedno kraljevstvo mira i zadovoljstva, i tamo su baštovani svakako navisokoj ceni.«

»Nije sve dobro tamo«, reče Frodo, »ali, dabome, baštovani secene.«

»Ali i tamo živalj mora da biva umoran, čak i u svojim baštama,kao što je sa svim stvorovima pod suncem ovoga sveta. A vi stedaleko od kuće, i od puta izmoreni. Ništa više noćas. Spavajteobojica – u miru, ako možete. Ne plašite se! Ja ne želim da ga vidim,ni da ga taknem, ni da znam više o tome no što znam (što jedovoljno), da me ne bi opasnost slučajem zaskočila i ja pao niže natom ispitu no Frodo, sin Drogov. Idite sada na počinak – ali prvo mirecite, ako hoćete, kuda želite da odete i šta da činite. Jer ja moramda motrim, i čekam i mislim. Vreme prolazi. Ujutro mora svaki ići,brzo na put koji mu je namenjen.«

Frodo je osetio kako dršće dok je prvi udar straha prolazio. Sadase neki ogroman umor spustio na njega kao oblak. Nije više mogaoda ga prikriva ni da mu se opire.

»Išao sam da nađem neki put u Mordor«, reče on slabašno.»Išao sam za Gorgorot. Ja moram naći Plamen-planinu i baciti tustvar u bezdan Usuda. Gandalf je tako rekao. Ne verujem da ćuikada stići tamo.«

Faramir je gledao u njega časak sa ozbiljnim zaprepašćenjem.Onda ga prihvati kad se iznenada zaneo i, podigavši ga nežno,odnese ga do kreveta, položi tamo i toplo ga pokri. Istog časa onpade u dubok san.

Drugi je krevet bio namešten za njegovog slugu. Sem je kratkooklevao, a onda: »Laku noć, zapovedniče, gospodaru moj«, reče on.»Rizikovali ste, gospodine.«

»Jesam li?« reče Faramir.»Da, gospodine, i pokazali ste svoju kakvoću: baš najvišu.«Faramir se osmehnu. »Jedan drzak sluga, majstor Semvajs. Ali,

ne: hvala hvale dostojnih je iznad svih nagrada. A ipak, nije bilo uovome ničega za hvalu. Nisam bio primamljen, niti sam želeo daučinim drugačije no što učinih.«

»Ah, dobro, gospodine«, reče Sem, »vi ste rekli da moj gospodarima neki vilovnjački izgled, i to je bilo jašta nego tačno. Ali ja mogu

da reknem ovo: i vi imate jedan izgled takođe, gospodine, što menepodseća na, na – pa, Gandalfa; na Čarobnjake.«

»Možda«, reče Faramir. »Možda ti, iz velike daljine, razaznaješizgled Numenora. Laku noć!«

Glava 6.

ZABRANJENO JEZERO

Frodo se probudi i ugleda Faramira kako se naginje nad njim. Zasekund, stari strahovi ga zgrabiše i on sede i ustuknu.

»Nemaš se čega bojati«, reče Faramir.»Je li jutro već?« upita Frodo zevajući.»Ne još, ali noć se primiče kraju, i puni mesec zalazi. Hoćeš li

doći da ga vidiš? Takođe, želim tvoj savet o jednoj stvari. Žao mi ješto te dižem iz sna, ali hoćeš ili doći?«

»Hoću«, reče Frodo, dižući se i podrhtavajući dok je napuštaotoplo ćebe i krzna. Bilo je prohladno u pećini bez vatre. Zvuk vodebio je glasan u tišini. On navuče ogrtač i pođe za Faramirom.

Sem, probudivši se iznenada po nekom nagonu opreznosti, prvovide prazan krevet svoga gospodara i skoči. Onda ugleda dve tamneprilike, Froda i nekog Coveka, uokvirene naspram lučnog prolaza,koji je sad bio ispunjen bledom belom svetlošću. On požuri za njima,uz redove Ljudi što su spavali na dušecima duž zida. Dok je prolaziopokraj usta pećine, on vide da je, rastapajući ledene svećemesečine, zavesa sad postala zaslepljujući veo od svile, bisera isrebrne niti. Ali nije zastao da se tome divi; skrenuvši, sledio je svoggospodara kroz uzani prolaz u zidu pećine.

Išli su najpre crnim prolazom, zatim uz mnogo vlažnih stepenika,i tako su došli do jednog malog ravnog odmorišta koje je bilousečeno u kamenu i osvetljeno bledim nebom što je sijalo visokogore kroz jedno dugo duboko okno. Odatle su vodila dva stepeništa:jedno dalje, kako se činilo, do visoke obale potoka; drugo je skretaloulevo. Njega su sledili. Ono je vijugalo naviše kao stepenište kakvogtornja.

Najzad su izašli iz te kamenite tame i pogledali oko sebe. Bili suna jednoj širokoj ravnoj steni bez ograde ili grudobrana. Njima

zdesna, ka jugu, bujica se obrušavala, prskajući preko mnogihterasa, a onda, slivajući se niz jedan strm kanal, ispunjavala glatkoisečeno korito tamnom masom vode poprskane penom i, izvijajući sei jurišajući skoro kraj njihovih nogu, bacala se strmo preko ivice kojaje zjapila njima sleva. Jedan Čovek je stajao tamo, blizu ivice, tih, igledao dole.

Frodo se okrete da osmotri glatke zmije vode kako se uvijaju iuranjaju. Onda diže oči i zagleda se u daljinu. Svet je bio tih i hladan,kao da je zora bila blizu. Daleko na zapadu pun mesec je tonuo,okrugao i beo. Blede izmaglice treperile su u velikoj dolini dole: jedanširoki zaliv od srebrnog dima, ispod koga su se valjale hladne noćnevode Anduina. Neka crna tmina dizala se preko toga, a u njoj su, tu itamo, svetlucali hladni, oštri i daleki, beli kao zubi duhova, vrhoviEred Nimraisa, Belih planina kraljevstva Gondor, okrunjeni večitimsnegom.

Neko vreme Frodo je stajao tu, na tom visokom kamenu,uzdrhtao, pitajući se da li igde u tom beskraju zemalja noći njegovistari drugovi hodaju ili spavaju, ili leže mrtvi pod pokrovom odizmaglice. Zašto su njega tu izveli iz zaborava sna?

Sem je vatreno želeo odgovor na isto pitanje i nije mogao da seuzdrži od gunđanja, samo za uho svoga gospodara, kako je onmislio: »To je jedan fini vidik, sumnje nema, g. Frodo, ali hladan srcu,da se i ne pominju koske! Sta se dešava?«

Faramir ču i odgovori. »Zalazak meseca nad Gondorom. Lepi Itil,dok odlazi sa Srednjeg sveta, baca pogled na bele uvojke starogMindolujna. To je vredno nekolikih drhtaja. Ali nije to ono zbog čegasam vas doveo – premda, što se tebe tiče Semvajse, ti nisi doveden,i samo plaćaš kaznu za svoju opreznost. Gutljaj vina će to popraviti.Hodite, pogledajte sad!«

On koraknu do tihog stražara na tamnoj ivici, a Frodo za njim.Sem se držao straga. On se već osećao dovoljno nesigurno na tojvisokoj vlažnoj platformi. Faramir i Frodo pogledaše dole. U dubinivideše bele vode kako se ulivaju u jednu zapenušenu kupu, i ondase kovitlaju tamno po dubokom ovalnom bazenu u stenama, dokponovo ne nađu svoj put kroz uzanu kapiju i isteknu, peneći se ibrbljajući, u mirnija i ravnija područja. Mesečina se još spuštala dopodnožja vodopada i blistala na talasićima bazena. Ubrzo Frodo

opazi neku malu tamnu stvar na bližoj obali, ali baš kad je pogledao,to zaroni i iščeze upravo izvan vrenja i klobučanja vodopada, sekućicrnu vodu, čisto kao kakva strela ili kamen što ide sečimice.

Faramir se okrete čoveku koji mu je bio uz bok. »Sad, šta bi tirekao da je to, Anborne? Veverica, ili vodenkos? Postoje li crnivodeni kosovi u noćnim jezercima Mrke šume?«

»To ptica nije, šta god drugo da biva«, odgovori Anborn. »To imačetiri uda i gnjura se kao Čovek; dobro vladanje tom veštinompokazuje ono, uz to. Šta radi to? Traga za nekim putem gore, izazavese, do naših skrovišta? Čini se da smo konačno otkriveni. Imamluk ovde, a postavio sam na obe obale i druge lukonoše, nablizu; istodobre strelce kao ja što sam. Čekamo samo tvoju naredbu dagađamo, Zapovedniče.«

»Da gađamo?« reče Faramir, okrećući se brzo Frodu.Frodo ne odgovori za časak. Onda reče: »Ne! Ne! Ja vas molim

nemojte.« Da se Sem usuđivao, on bi rekao »Da!« brže i glasnije.Nije mogao da vidi, ali je nagađao dovoljno dobro iz njihovih reči ušta oni to gledaju.

»Ti znaš, dakle, šta ta stvar jeste?« reče Faramir. »Hajde, sadkad si video, reci mi zašto to treba da bude pošteđeno. U svim našimzajedničkim rečima ti nisi nijednom progovorio o tvom meleskomsaputniku, i ja sam ga pustio na miru neko vreme. To je moglo dačeka dok ga ne uhvate i dovedu pred mene. Poslao sam svojenajljuće lovce da ga traže, ali on im je iskliznuo, i nisu ga nikakovideli sve do sada, osim Anborna, jednom, za sumraka juče s večeri.Ali sada je učinio prestup gori od hvatanja u zamku kunića navisijama: osmelio se da dođe do Henet Anuna, i njegov život jeotpisan. Čudim se tom stvorenju: tako potajan i tako lukav kakavjeste, da dođe da se pokaže u ovom jezeru pred samim našimprozorom. Misli li on da Ljudi spavaju bez straže čitavu noć? Zaštomisli tako?«

»Ima dva odgovora, mislim«, reče Frodo. »Kao prvo, on zna maloo Ljudima i, koliko god da je lukav, vaše sklonište je tako skrovito daon možda ne zna da su Ljudi tu skriveni. A drugo, mislim da jeprivučen ovamo jednom žudnjom jačom no što je njegovaopreznost.«

»On je privučen ovamo, ti kažeš?« reče Faramir niskim glasom.»Može li on, zna li on, dakle, o tvome teretu?«

»Uistinu da. On ga je lično nosio mnogo godina.«»On ga je nosio?« reče Faramir, dašćući žestoko od čuda. »Ova

stvar omotava se večno u nove zagonetke. Dakle, on ga prati?«»Možda. On je dragocen za njega. Ali ja nisam govorio o tome.«»Sta onda to stvorenje traži?«»Ribu«, reče Frodo. »Gledaj!«

Gledali su dole u mračni bazen. Jedna mala crna glava pojavi muse na suprotnom kraju, baš izvan duboke senke stenja. Blesnukratak srebrni odsjaj i kovitlac sićušnih talasa. To otpliva do obale, aonda se sa čudesnom okretnošću jedna žabolika prilika ispe iz vodei uz obalu. Zatim sede i poče da glođe tu malu srebrnu stvar koja jesvetlucala dok se izvijala: poslednji zraci meseca padali su sada izakamenitog zida na kraju bazena.

Faramir se nasmeja prigušeno. »Riba!« reče on. »To je jednamanje opasna glad. Ili možda nije: riba iz jezera Henet Anuna moglabi ga stajati svega što ima da da.«

»Sad ga imam na vrhu strele«, reče Anborn. »Ne bih li gađao,zapovedniče? Za dolazak bez poziva na ovo mesto smrt je našzakon.«

»Čekaj, Anborne«, reče Faramir. »Ovo je teži slučaj nego što sečini. Šta imaš ti sada da kažeš, Frodo? Zašto bismo ga poštedeli?«

»To stvorenje je bedno i gladno«, reče Frodo, »i nesvesnoopasnosti u kojoj je. A Gandalf, vaš Mitrandir, on bi od vas zahtevaoda ga ne ubijete iz tog razloga, i drugih. Zabranio je Vilovnjacima dato učine. Ja ne znam jasno zašto, a o onome što nagađam ne moguotvoreno govoriti ovde napolju. Ali to stvorenje je na neki načinpovezano sa mojim poduhvatom. Dok nas ti nisi našao i odveo nas,ono je bilo moj vodič.«

»Tvoj vodič!« reče Faramir. »Slučaj postaje sve čudniji. Ja bihučinio mnogo za tebe, Frodo, ali ovo ne mogu dozvoliti: da se talukava lutalica pusti da ode slobodno po sopstvenoj volji odavde, dati se pridruži kasnije, ako mu se to sviđa, ili da ga uhvate Orci pa dapod pretnjom bola kaže sve što zna. On mora biti ubijen ili zarobljen.

Ubijen, ako ne bude uhvaćen veoma brzo. Ali kako se to klizavostvorenje sa mnogo maski može uhvatiti, izuzev pernatom strelom?«

»Pusti mene da siđem tiho do njega«, reče Frodo. »Možete držatinapete svoje lukove, i ustreliti bar mene, ako ne uspem. Ja nećubežati.«

»Idi onda, i budi brz!« reče Faramir. »Ako on završi živ, treba da tibude odani sluga do kraja svojih nesrećnih dana. Vodi Froda dole doobale, Anborne, i krećite se tiho. Taj stvor ima nos i uši. Daj mi svojluk.«

Anborn zagunđa i povede niz zavojito stepenište do odmorišta, aonda uz drugo stepenište, dok najzad ne docoše do jednog uzanogprolaza zaklonjenog gustim žbunovima. Prošavši tiho kroz njega,Frodo se nađe na vrhu južne obale iznad bazena, sad mračnog, doksu slapovi bili bledi i sivi pod poslednjim odblescima mesečine nazapadu. Nije mogao da vidi Goluma. Pošao je napred kratak deoputa a Anborn je išao meko iza njega.

»Produži!« dahnu on u Frodovo uvo. »Pazi na desnu stranu. Akopadneš u jezerce, onda ti niko sem tvog ribarećeg prijatelja ne možepomoći. I nemoj zaboraviti da ima lukonoša u blizini, iako ih ti moždane vidiš.«

Frodo se prikradao napred, koristeći se šakama na Golumnačinda napipa put i podupre se. Stene su bile većim delom ravne iglatke, ali klizave. On zastade osluškujući. Isprva nije mogao da čujenikakav zvuk sem besprekidnog jurišanja vodopada iza sebe. Ondaubrzo začu, ne daleko napred, siktav šapat.

»Riba, sslatka riba. Belo Lice je nestao, moj Prekrassni, konačno,jesste. Sad mi možem jesti riba u miru. Ne, ne u miru, Prekrasni. JerPrekrasni je izgubljen; da, izgubljen. Prljavi Hobiti, gadni Hobiti. Otišlii ostavili nas, gollum; i Prekrasni nestao. Samo siroti Smeagol,sasvim sam. Nema Prekrasni. Gadni Ljudi, oni će uzeti ga, ukrastimoj Prekrasni. Lopovi. Mi ih mrzim. Riba, sslatka riba. Čini nasssnažnim. Čini oči svetle, prsti čvrste, jeste. Zadaviti njih, Prekrasni.Zadaviti njih sve, da, ako mi dobijem prilike. Sslatka riba. Sslatkariba!«

Tako se to nastavljalo, besprekidno skoro isto kao vodopad,prekidano samo slabim zvukom žvalavljenja i grgotanja. Frodouzdrhta slušajući sa sažaljenjem i gađenjem. Želeo je da to

prestane, i da nikad više ne mora da čuje taj glas ponovo. Anbornnije bio daleko. Mogao je da se odšunja nazad i zatraži od njega dalovci gađaju. Oni bi se verovatno privukli dovoljno blizu dok seGolum kljuka i nije na oprezu. Samo jedan pravi pogodak, i Frodo ćebiti oslobođen tog bednog glasa zauvek. Ali ne, Golum sada polažeprava na njega. Sluga ima prava na gospodara zauzvrat za svojuslužbu, čak i ako je to služba iz straha. Oni bi se utopili u Mrtvimbaruštinama da nije bilo Goluma. Frodo je takođe znao, nekakonepogrešivo, da Gandalf to ne bi želeo.

»Smeagole!« reče on tiho.»Riba, sslatka riba!« reče onaj glas.»Smeagole!« reče on nešto glasnije. Glas utihnu.»Smeagole, gospodar je došao da te traži. Gospodar je ovde.

Dođi, Smeagole!« Nije bilo nikakvog odgovora do tihog siktaja, kaood udahnutog vazduha.

»Hodi, Smeagole«, reče Frodo. »Mi smo u opasnosti. Ljudi će teubiti ako te nađu tu. Hodi brzo, ako želiš da izbegneš smrt. Dođigospodaru!«

»Ne!« reče glas. »Ne dobar gospodar. Ostavlja sirotog Smeagolai ide sa novim prijateljima. Gospodar može čeka. Smeagol nijezavršio.«

»Nema vremena«, reče Frodo. »Ponesi ribu sa sobom. Hodi!«»Ne! Mora završi riba.«»Smeagole!« reče Frodo očajno. »Prekrasni će biti ljut. Ja ću

uzeti Prekrasni, i reći ću: učini da proguta kosti i da se zadavi. Danikad ponovo ne okusi ribu. Hodi, Prekrasni čeka!«

Začu se oštar siktaj. Ubrzo Golum izađe iz tmine puzeći na svečetiri, kao kakav grešni pas pozvan da sledi gospodara. Imao jejednu polupojedenu ribu u ustima, a drugu u ruci. On se približiFrodu, skoro nos uz nos, i onjuši ga. Njegove blede oči su sijale.Onda izvadi ribu iz usta i ustade.

»Dobri gospodar!« prošaputa on. »Dobri Hobit, došao nazad dosiroti Smeagol. Dobri Smeagol dolazi. Sada hajdemo, hajdemo brzo,da. Kroz drveće, dok su Lica tamna. Jesste, hajde, hajdemo!«

»Da, mi ćemo ići ubrzo«, reče Frodo. »Ali ne odmah. Ja ću ići stobom, kao što sam obećao. Obećavam ponovo. Ali ne sada. Ti jošnisi bezbedan. Ja ću te spasti, ali ti mi moraš verovati.«

»Mi mora veruje gospodaru?« reče Golum sumnjičavo. »Zašto?Zašto ne ići odmah? Gde je onaj drugi, preki, grubi Hobit? Gde on?«

»Onamo gore«, reče Frodo, pokazujući na vodopad. »Ja ne idembez njega. Moramo nazad k njemu.« Srce mu se zgrči. Ovo je bilosuviše nalik na prevaru. On se nije bojao da će Faramir dopustiti daGolum bude ubijen, ali verovatno će ga zarobiti i vezati, a ono što jeFrodo učinio sigurno će izgledati kao izdaja tom sirotom podmuklomstvorenju. Verovatno će biti nemoguće ikada ga navesti da shvati ilipoveruje da mu je Frodo spasao život na jedini mogući način. Šta bidrugo mogao da učini? – da održi veru, koliko god može, na obestrane. »Hodi!« reče on. »Ili će Prekrasni biti ljut. Mi sad idemonazad, uz potok. Produži, produži, ti idi napred!«

Golum je puzao blizu ivice zakratko, šmrktav i sumnjičav. Ubrzostade i podiže glavu. »Nešto je tamo!« reče on. »Ne Hobit!«Odjednom krete nazad. Zelena svetlost treperila je u njegovimiskrlještenim očima. »Gosspodar, gosspodar!« zasikta on.»Pokvaren! Prevarantski! Nepošten!« On pijunu i ispruži svoje dugeruke sa belim prstima koji su grabili.

U tom trenutku velika crna prilika Anbornova ga natkrili i baci sena njega. Jedna krupna snažna šaka uhvati ga za zatiljak i pribi gauz tle. On se izvi kao munja, sav mokar i sluzav kakav je bio,migoljeći se kao jegulja, ujedajući i grebući kao mačka. Ali još dvaČoveka dođoše iz senki.

»Budi miran!« reče jedan. »Ili ćemo te izbosti da budeš pun igalakao jež. Budi miran!«

Golum omlitave i poče da cvili i slini. Oni ga vezaše, nikakopreviše nežno.

»Lakše, lakše!« reče Frodo. »On nema snage da se sa vamaporedi. Nemojte ga povrediti, ako možete. Biće tiši ako ga nepovredite. Smeagole! Oni te neće povrediti. Ja ću ići s tobom, i nećeti se desiti ništa zlo. Ne osim ako i mene ubiju. Veruj gospodaru!«

Golum se okrete u pijunu ka njemu. Ljudi ga podigoše, stavišemu kukuljicu preko očiju i odnesoše ga.

Frodo ih je pratio osećajući se veoma bedno. Kroz otvor izažbunja, niz stepenike i prolaze, vratili su se u pećinu. Dve ili tri bakljebi le su upaljene. Ljudi su se meškoljili. Sem je bio tu, i bacio je

čudan pogled na mlitav svežanj koji su Ljudi nosili. »Skleptali ga?«reče on Frodu.

»Da. Pa, ne, ja ga nisam skleptao. On je došao meni, zato što mije isprva verovao, bojim se. Nisam želeo da bude vezan ovako.Nadam se da će to biti u redu; ali mrzak mi je celi taj posao.«

»I meni«, reče Sem. »A nikad ništa neće biti u redu gde je toparče bede.«

Jedan Čovek dođe, dade znak Hobitima, i odvede ih doudubljenja u stražnjem delu pećine. Faramir je sedeo tamo u svojojstolici, a ona svetiljka je ponovo bila upaljena u niši iznad njegoveglave. On im dade znak da sednu na klupice pokraj njega. »Donesitevina za goste«, reče on. »I dovedite zarobljenika meni.«

Doneli su vino, a onda Anborn dođe noseći Goluma. On skidekukuljicu sa Golumove glave i posadi ga na noge, stojeći iza njegada ga pridržava. Golum zatrepta, skrivajući zlobu u očima teškimbledim kapcima. Izgledao je kao veoma bedno biće, sav kapljav ihladan, osećajući se na ribu (jednu je još stezao u ruci); retkekovrdže visile su mu kao smrdljiva travuljina preko veđa, nos mu jebalio.

»Odrešite nas! Odrešite nas!« reče on. »Uže boli nas, jeste, da,ono boli nas, a mi smo učinio ništa.«

»Ništa?« reče Faramir gledajući u to bedno stvorenje prodornimpogledom, ali bez ikakvog izraza lica; bez ljutnje, samilosti iličuđenja. »Ništa? Nisi li ikad učinio išta vredno vezivanja ili gorekazne? Međutim, to nije moje da sudim, srećom. Ali, noćas, ti sidošao na mesto gde je dolazak – smrt. Ribe ovog jezera skupo seplaćaju.«

Golum ispusti ribu iz ruke. »Ne želi riba«, reče on.»Cena nije zbog ribe«, reče Faramir. »Doći ovamo i pogledati

jezero, već to donosi smrtnu kaznu. Ja sam te poštedeo do sada namolbu Frodovu, koji kaže da si, od njega bar, zavredeo neštozahvalnosti. Ali' ti moraš zadovoljiti i mene. Kako ti je ime? Otkuddolaziš? I kud ideš? Po kakvom poslu?«

»Mi smo izgubljen, izgubljen«, reče Golum. »Nema ime, nemaposao, nema Prekrasni, ništa. Samo prazan. Samo gladan; da, misam gladan. Nekoliko malih ribova, gadnih koščatih malih ribova za

jedno siroto stvorenje, i oni kažu smrt. Tako mudri oni jesu; takopravedni, tako vrlo pravedni.«

»Ne veoma mudri«, reče Faramir. »Ali pravedni: da, može biti,onoliko pravedni koliko naša skromna mudrost dopušta. Oslobodiga, Frodo!« Faramir uze jedan mali nož za sečenje nokata sa svogapojasa i pruži ga Frodu. Golum pogrešno shvati taj gest, zaciča ipade dole.

»Hajde, Smeagole!« reče Frodo. »Moraš mi verovati. Ja te nećunapustiti. Odgovaraj iskreno, ako možeš. To će ti doneti dobro, nezlo.« On iseče veze na člancima Golumovih ruku i nogu i podiže gana noge.

»Hodi ovamo!« reče Faramir. »Pogledaj u mene! Znaš li ti imeovoga mesta? Jesi li bio ovde ranije?«

Lagano, Golum podiže oči i pogleda nevoljno u Faramirove. Svaje svetlost otišla iz njih, i one su gledale, puste i blede za časak, ujasne nepokolebljive oči Čoveka od Gondora. Bila je nepomičnatišina. Onda Golum obori glavu, i skupi se dok nije čučao na podu,dršćući. »Mi ne znam i mi ne želim da znam«, jecao je on. »Nikaddošao ovamo; nikad dođe ponovo.«

»Postoje zaključana vrata i zatvoreni prozori u tvome mozgu, imračne sobe iza njih«, reče Faramir. »Ali u ovome ja sudim dagovoriš istinu. To je dobro za tebe. Kakvom zakletvom ćeš se zakletida se nikad nećeš vratiti, i da nikad nećeš dovesti ovamo, ni rečju niznakom, ikoje živo stvorenje?«

»Gospodar zna«, reče Golum sa jednim pogledom postrance naFroda. »Da, on zna. Mi hoće obeća gospodaru, ako on spase nas.Mi ćemo obećati Njemu, da.« On otpuza do Frodovih nogu. »Spasinas, lepi gospodaru!« zacvile on. »Smeagol obećava Prekrasnom,obećava iskreno. Nikad dođe ponovo, nikad govori, ne, nikada! Ne,Prekrasni, ne!«

»Jesi li ti zadovoljan?« reče Faramir.»Da«, reče Frodo. »U najmanju ruku, moraš ili prihvatiti ovo

obećanje ili sprovesti svoj zakon. Više nećeš dobiti. Ali ja sam muobećao da mu, ako dođe meni, neće naneti zlo. A ne bih da sepokažem kao nevera.«

Faramir je sedeo za časak zamišljen. »Vrlo dobro«, reče onkonačno. »Predajem te tvome gospodaru, Frodu sinu Drogovom. Onneka objavi šta će činiti s tobom!«

»Ali, lorde Faramire«, reče Frodo klanjajući se, »ti još nisi objaviosvoju volju u pogledu rečenog Froda, a dok to ne bude obznanjenoon ne može da oblikuje svoje planove ni za sebe ni za svojesaputnike. Tvoj sud je bio odložen do ovog jutra, a ono je sada tu.«

»Onda ću objaviti svoju presudu«, reče Faramir. »Što se tebetiče, Frodo, koliko je to u mojoj moći pod višom vlašću, ja teobznanjujem slobodnim u kraljevstvu Gondor, do najdalje od svimnjegovih drevnih međa; izuzev što ni tebi, niti ikome ko ide s tobom,nije dopušteno da dođe do ovog mesta nepozvan. Ova presuda ćestajati za godinu i jedan dan, i onda prestati, sem ako bi ti pre togaroka došao do Minas Tirita i poklonio se lordu i domostrojiteljuGrada. Onda ću ga ja umoliti da potvrdi šta sam ja učinio, i da toučini doživotnim. U međuvremenu, koga god uzmeš pod zaštitu, tajće biti pod mojom zaštitom, i pod štitom Gondora; je li tiodgovoreno?«

Frodo se duboko pokloni. »Odgovoreno mi je«, reče on, »i ja sestavljam tebi u službu, ako je to od ma kakve vrednosti onome ko jetako uzvišen i častan.«

»To je od velike vrednosti«, reče Faramir. »A sada, uzimaš li ovostvorenje, ovog Smeagola, pod svoju zaštitu?«

»Ja uzimam Smeagola pod svoju zaštitu«, reče Frodo. Semuzdahnu čujno, ali ne zbog učtivosti, koju je, kao što bi i ma koji drugiHobit, do krajnosti odobravao. Uistinu, u Okrugu, takva jedna stvar bizahtevala mnogo više reči i naklona.

»Onda ja kažem tebi«, reče Faramir okrenuvši se Golumu, »ti sipod smrtnom presudom; ali, dok hodiš sa Frodom, bezbedan si sanaše strane. No ako bi te ikad zatekao ikoji Čovek Gondora dazastraniš bez njega, osuda će se izvršiti. I neka te smrt nađe brzo, uGondoru ili izvan, ne služiš li mu dobro. Sad mi odgovori: kuda bi tida ideš? Ti si bio njegov vodič, on kaže. Kuda si ga vodio?« Golumništa ne odgovori.

»To neću da mi bude tajna«, reče Faramir. »Odgovori mi, ili ćupreinačiti presudu!« Golum još nije odgovarao.

»Ja ću odgovoriti za njega«, reče Frodo. »On me je doveo doCrne kapije, kako sam ja tražio; ali ona je bila neprolazna.«

»Nema otvorene kapije u Bezimenu Zemlju«, reče Faramir.»Videći to, mi smo skrenuli, i došli južnim putem«, nastavi Frodo,

»jer on je rekao da tamo ima, ili bi mogla biti, neka staza blizu MinasItila.«

»Minas Morgula«, reče Faramir.»Nisam načisto«, reče Frodo, »ali ta staza se penje, ja mislim,

gore u planine na severnoj strani one doline gde je stari grad. Onaide do jednog visokog procepa i dole do – onoga što je preko.«

»Znaš li ti ime tog visokog prolaza?« reče Faramir.»Ne«, reče Frodo.»On se zove Kirit Ungol.« Golum siknu oštro i poče da mrmlja

samome sebi. »Nije li to njegovo ime?« reče Faramir okrenuvši senjemu.

»Ne!«, reče Golum, a onda ciknu kao da ga je nešto ubolo. »Da,da, mi čuli ime jednom. Ali šta ime znači nam? Gospodar kaže onmora unutra. Tako mi mora pokuša nekim putem. Nema nijedandrugi put za pokuša, ne.«

»Nema drugog puta?« reče Faramir. »Kako ti to znaš? I ko jeistražio sve granice tog mračnog kraljevstva?« On je gledao dugo izamišljeno u Goluma. Onda progovori ponovo. »Odvedi ovostvorenje, Anborne. Postupaj s njim blago, ali motri ga. I nemoj ti,Smeagole, pokušati da zaroniš u slapove. Stene tu imaju zube koji bite pogubili pre no što ti je vreme. Ostavi nas sada i uzmi svoju ribu!«

Anborn izađe i Golum ode previjajući se ispred njega. Prekoudubljenja bi navučena zavesa.

»Frodo, mislim da postupaš veoma nepametno u ovome«, rečeFaramir. »Ne smatram da treba da ideš s tim stvorenjem. Ono jepokvareno.«

»Ne, ne sasvim pokvareno«, reče Frodo.»Ne u potpunosti, možda«, reče Faramir, »ali zloba ga izjeda kao

živa rana, i to zlo raste. On te neće odvesti nikakvom dobru. Akohoćeš da se rastaneš od njega, ja ću mu dati propusnicu i vođstvodo ma koje tačke na granicama Gondora koju on imenuje.«

»On to ne bi prihvatio«, reče Frodo. »Išao bi za mnom, kao što jezadugo i činio. A ja sam mnogo puta obećao da ću ga uzeti podsvoju zaštitu i ići kuda on vodi. Ti ne bi tražio od mene da prekršimreč?«

»Ne«, reče Faramir. »Ali moje srce bi. Jer čini se manje zlosavetovati drugoga da prekrši reč nego to učiniti sam, naročito akočovek vidi prijatelja obavezanog tako da je to na njegovu sopstvenuštetu. Ali ne – ako on hoće s tobom, ti ga sad moraš trpeti. Ipak, nesmatram da si obavezan da ideš za Kirit Ungol, o kome ti je rekaomanje no što zna. Toliko sam jasno opazio u njegovoj svesti. Ne idina Kirit Ungol!«

»Kuda ću onda?« reče Frodo. »Nazad do Crne kapije da sepredam straži? Šta ti znaš protiv tog mesta što čini njegovo ime takoužasnim?«

»Ništa sigurno«, reče Faramir. »Mi iz Gondora nikad ne idemoistočno od Puta u ovim danima, i niko od nas mlađih ljudi nikad tonije učinio, niti je iko od nas kročio nogom na Planine Senki. O njimaznamo samo stare izveštaje i glasine iz minulih dana. Ali ima nekimračni užas što boravi u prolazima iznad Minas Morgula. Ako seKirit Ungol pomene, starci i poznavaoci učenja poblede i zaćute.

Dolina Minas Morgula zapala je u zlo veoma odavno; ona jeznačila opasnost i užas i dok je proterani Neprijatelj boravio daleko,a Itilijen još bio najvećim delom u našem posedu. Kako znaš, tajgrad je nekad bio jedno utvrđeno mesto, ponosno i lepo; Minas Itil,sestra bliznakinja našega grada. Ali njega su zauzeli varvari kojimaje Neprijatelj u svojoj prvobitnoj moći zavladao, i koji su lutalibezdomni i bez gospodara posle njegovog pada; rečeno je da sunjihove vođe bili Ljudi od Numenora koji su zapali u mračnupokvarenost; njima je neprijatelj dao prstenove moći, i proždrao ih je:živi duhovi su oni postali, užasni i zli. Posle njegovog odlaska uzelisu Minas Itil i boravili tamo, i ispunili ga, kao i svu dolinu uokolo,truležom: izgledao je prazan a nije bio, jer je neki bezoblični užasživeo među tim razorenim zidovima. Devet Lordova je bilo tamo, iposle povratka njihovog Gospodara, koji su oni pomagali i pripremaliu potaji, oni nanovo postaše snažni. Onda tih Devet Jahača izađekroz vratnice užasa, i mi im ne mogosmo odoleti. Ne pristupaj

njihovoj utvrdi. Bićeš otkriven. To je mesto besane zlobe, puno očijubez kapaka. Ne idi tim putem!«

»Ali kuda bi me drugde ti uputio?« reče Frodo. »Ti ne možešsam, kažeš, da me vodiš do planina, ni preko njih. Ali ja samobavezan da idem preko planina; svečano sam primio na sebe predSavetom da nađem put ili propadnem u potrazi. A ako okrenemnazad, odustajući na kraju svog puta, kuda onda da idem međuVilovnjacima ili Ljudima? Da li bi ti hteo da dođem u Gondor s ovomStvari; Stvari koja je oterala tvog brata u ludilo od želje? Kakve čini biona bacila u Minas Tiritu? Treba li da bude dva grada MinasMorgula, što se cere jedan na drugog preko mrtve zemlje punetruleži?«

»Ja ne bih da tako bude«, reče Faramir.»Šta bi, onda, da ja činim?«»Ne znam. Samo ne bih da ideš u smrt ili mučenje. A ne

smatram da bi Mitrandir odabrao taj put.«»Ipak, pošto je on nestao, ja moram prihvatiti staze kakve mogu

da nađem. A nema vremena za dugo traganje«, reče Frodo.»Težak je to usud i beznadan poduhvat«, reče Faramir. »Ali, u

najmanju ruku, pamti moju opomenu: čuvaj se tog vodiča,Smeagola. On je počinio ubistvo i pre ovog časa. Ja to u njemučitam.« On uzdahnu.

»Pa, tako se mi srećemo i rastajemo, Frodo, sine Drogov. Tinemaš nikakve potrebe za mekušnim rečima: ja ne očekujem da teponovo vidim bilo kada pod ovim Suncem. Ali ti ćeš poći sada smojim blagoslovom na tebi i svima tvojima. Počini malo dok sepripremi hrana za vas.

»Bio bih rad saznati kako je taj puzavi Smeagol došao u posedStvari o kojoj govorimo, i kako ju je izgubio, ali neću te kinjiti sada.Ako se ikad, preko svake nade, vratiš zemljama živih, i mi ponovopričamo naše priče, sedeći kraj kakvog zida na suncu i, smejući sestarom bolu, ti ćeš mi to reći tada. Do toga vremena, ili nekog drugogvremena van vizija Vid-kamenova Numenora, zbogom!«

On ustade, pokloni se duboko Frodu i, navlačeći zavesu, pređe upećinu.

Glava 7.

PUT DO RASKRŠĆA

Frodo i Sem se vratiše u krevete i ležali su tu u tišini odmarajućise malo, dok su se Ljudi kretali a dnevni posao počinjao. Poslenekog vremena doneli su im vodu, a onda ih odvedoše do stola gdeje bila postavljena hrana za trojicu. Faramir uze da doručkuje snjima. On nije spavao nakon bitke prethodnog dana, a ipak nijeizgledao umoran.

Kad su završili, oni poustajaše. »Neka bi bilo da vas nikakva gladne muči na putu«, reče Faramir. »Imate malo namirnica, ali narediosam da u vaše rance stave malu zalihu hrane prikladne za putnike.Neće vam manjkati vode dok hodite Itilijenom, ali ne pijte ni iz kojegpotoka što teče od Imlad Morgula, Doline žive smrti. Ovo vam takođemoram reći. Moji izvidnici i osmatrači svi su se vratili, čak i neki kojisu se privukli nadomak Moranona. Svi oni nalaze jednu čudnu stvar.Ta zemlja je pusta. Ničega nema na putu; nikakvog odjeka stopala, iliglasa roga, ili tetive luka, nigde se ne može čuti. Neka iščekujućatišina je polegla nad Bezimenom Zemljom. Ne znam na šta to sluti.Ali vreme se brzo primiče nekom ogromnom svršetku. Oluja dolazi.Hitajte dok možete! Ako ste spremni, pođimo. Sunce će se uskoropodići iznad senke.«

Hobitski zavežljaji behu doneti (malo teži nego što su bili), i dvačvrsta štapa od uglačanog drveta, potkovana gvožđem, saizrezbarenim glavama kroz koje su prolazili pleteni kožni remeni.

»Ja nemam nikakvih prikladnih darova da vam dam narastanku«, reče Faramir, »ali uzmite ove štapove. Oni mogu biti odkoristi onima koji hode ili se penju divljinom. Ljudi Belih planinaupotrebljavaju ih; ovi su podsečeni spram vaše visine i ponovookovani. Načinjeni su od plemenitog drveta lebethron, omiljenogmeđu drvodeljama Gondora, a dato im je svojstvo da nalaze i

vraćaju se. Neka to svojstvo ne omaši potpuno pod Senkom u koju viidete!«

Hobiti se pokloniše duboko. »Veoma ljubazni domaćine«, rečeFrodo, »Elrond Napovilni mi je rekao da ću naći prijateljstvo na putu,tajno i neočekivano. Izvesno, nisam očekivao takvo prijateljstvokakvo si ti pokazao. To što sam ga našao okreće zlo na velikodobro.«

Tada se spremiše da odu. Goluma su doveli iz nekog kuta iliskrovišta, i izgledao je zadovoljniji sobom nego što je bio, premda sedržao tesno uz Froda i izbegavao Faramirov pogled.

»Tvome vodiču moraju biti vezane oči«, reče Faramir, »ali tebe itvoga slugu Semvajsa ja oslobađam toga, ako ti želiš.«

Golum zaciča, uzvrpolji se i poče da se hvata za Froda kada sudošli da mu povežu oči; a Frodo reče: »Povežite nam oči svoj trojici,a najpre pokrijte moje, i onda će možda on videti da mu se nikakvozlo ne misli.« Ovo bi učinjeno, i onda ih odvedoše iz pećine HenetAnuna. Pošto su prošli prolazima i stepeništima, osetiše oko sebehladan jutarnji vazduh, svež i prijatan. Još vezanih očiju, produžišekratko vreme naviše, a onda blago naniže. Konačno, Faramirov glasnaredi da im otkriju oči.

Stajali su ponovo pod granjem drveća. Nikakav zvuk vodopadanije se mogao čuti jer ih je s juga jedna duga kosa razdvajala odjaruge kojom je potok tekao. Prema zapadu, mogli su da videsvetlost kroz drveće, kao da je svet tamo dolazio do iznenadnogkraja na nekoj ivici koja gleda samo na nebo.

»Ovde je poslednji rastanak naših puteva«, reče Faramir. »Akoprimiš moj savet, ti još nećeš skrenuti ka istoku. Idi pravo dalje, jertako ćeš imati zaklon šume za mnogo milja. Zapadno od tebe jejedna linija visija gde se zemlja spušta u velike doline, ponekadiznenada i strmo, ponekad u dugim obroncima bregova. Drži se blizute linije i skutova šume. U početku putovanja možeš ići po danu,držim. Ta zemlja spava u nekom lažnom miru i za neko vreme zlo sepovuklo. Putujte dobro, dok možete!«

On tada zagrli Hobite, po običaju svoga naroda, saginjući se,stavljajući im ruke na ramena, i ljubeći im čela. »Idite sablagonaklonošću svih dobrih Ljudi!« reče on.

Oni se pokloniše do zemlje. Onda se on okrete i, ne osvrćući se,ostavi ih i ode do svoja dva pratioca koji su stajali malo dalje.Zapanjiše se videvši kakvom su brzinom ti u zeleno odeveni Ljudisada išli; nestali su skoro za treptaj oka. Suma gde je Faramir stajaoizgledala je prazna i turobna, kao da je kakav san prošao.

Frodo uzdahnu i okrete leđa jugu. Kao da izražava svojeneobaziranje na sve takve učtivosti, Golum je grebao po zemlji upodnožju jednog drveta. »Već gladan opeta?« pomisli Sem. »No, etonas ponovo.«

»Jesu oni otišli najzad?« reče Golum. »Gnussni zli Ljudi!Smeagolov vrat još boli njega, jesste, da. Hajdemo!«

»Da, hajdemo«, reče Frodo. »Ali, ako možeš da govoriš samološe o onima koji su ti ukazali milosrđe, tišina!«

»Dobri gospodar!« reče Golum. »Smeagol samo bio šalio. Uvekoprašta, jeste, da, da, da, čak i dobrog gospodara mala varavanja.

O da, dobri gospodar, dobri Smeagol!«Frodo i Sem ne odgovoriše. Zabacivši rance i uzevši štapove u

šake, oni zađoše u šume Itilijena.Toga dana odmarali su se dvaput i uzeli malo od hrane kojom ih

je snabdeo Faramir: suvoga voća i usoljenog mesa dovoljno zamnogo dana; i hleba koliko da potraje dok je još svež. Golum nepojede ništa.

Sunce se diglo, prošlo im iznad glava neopaženo, i počelo datone; svetlost između drveća sa zapadne strane postade zlatna, aoni su neprestano išli hladnom zelenom senkom, i svuda oko njihbila je tišina. Činilo se da su sve ptice odletele ili onemele.

Tama dođe rano u tim tihim šumama, a pre pada noći onizastadoše, umorni, jer su prešli sedam ili više liga od Flenet Anuna.Frodo leže i prespava tu noć u dubokim lišajevima ispod jednogdrevnog drveta. Sem, pokraj njega, bio je uznemireniji: on se probudimnogo puta, ali ne beše ni traga Golumu, koji se izmigoljio čim su sesmestili na počinak. Da li je spavao odvojeno u nekoj obližnjoj rupi, ilije lutao neumoran, šunjajući se kroz noć, to nije rekao; ali vratio sesa prvim treptajem svetlosti i digao svoje saputnike.

»Mora ustati, jeste, oni mora!« reče on. »Dugi putevi da se idejoš, jug i istok. Hobiti mora činiti žurbu!«

Taj dan prođe mahom kao i prethodni izuzev što se tišina činiladublja; vazduh je postao težak i počelo je da biva zagušljivo ispoddrveća. Kao pred grmljavinu, Golum je često zastajao njušećivazduh, a onda je gunđao za sebe i nagonio ih da požure.

Dok se treći deo njihovog dnevnog marša vukao a popodnenestajalo šuma se otvori i drveće postade veće i raštrkanije.Ogromni dračevi grdnoga obima stajali su tamni i svečani u širokimproplancima, a među njima, tu i tamo, sedi jasenovi i džinovskihrastovi, koji su upravo izbacivali smeđezelene pupoljke. Oko njih,dugi pojasevi zelene trave poprskane makovima i sasama, belim iplavim, sada smotanim za san; i bilo je ari gusto naseljenih šumskimzumbulima: već su se njihovi glatki zvončići probijali kroz lišajeve.Nikakvo živo stvorenje, ni životinja ni ptica, nije se moglo videti, alina tim otvorenim mestima Golum je bivao uplašen, i oni su hodalioprezno, lepršajući od jedne duge senke do druge.

Svetlost se brzo gubila kad stigoše do kraja šume. Tu su seli podjedan stari čvornovat hrast što je svoje zmijasto vijugave žile slao nizstrmi obronak koji se krunio. Duboka mutna dolina ležala je prednjima. Na njenoj suprotnoj strani, plave i sive pod sumornom večeri,ponovo su se okupljale šume, i marširale dalje ka jugu. Zdesna,daleko na zapadu, pod vatrom poprskanim nebom, sijale su planineGondora. Sleva se prostirala tama – uzdignute zidine Mordora – a izte tame nailazila je dolina, spuštajući se strmo u jednom sve širemkoritu prema Anduinu. Pri njenom dnu tekao je užurbani potok:Frodo je mogao da mu čuje kameniti glas kako se diže kroz tišinu;pokraj njega, jedan put je kao neka bela traka krivudao naniže, uleđne sive izmaglice koje nikakav zrak sunca nije doticao. Frodu sečinilo da u daljini otkriva visoke nejasne vrhove i izlomljene tornjićestarih napuštenih i mračnih kula, gde plove kao na senovitom moru.

On se okrete Golumu. »Znaš li ti gde smo?« reče.»Da, gospodaru. Opasna mesta. Ono jeste put od Mesečeve

kule, gospodaru, dole do uništenog grada pokraj obala reke. Uništenigrad, da, vrlo gadno mesto, puno neprijatelja. Ne trebalo da miprihvatimo savet od Ljudi. Hobiti dospeli daleko van staze. Mora ićina istok sada, daleko tamo.« On mahnu mršavom rukom prema

planinama koje su tamnele. »A ne može mi upotrebiti ovaj put. Oh,ne! Surovi življevi dolaze ovim putem, dole od kule.«

Frodo pogleda na put. U najmanju ruku, sada se ništa nije kretalo po njemu. Izgledao je usamljen i napušten, u trku ka pustimruševinama u magli. Ali bio je neki utisak o zlu u vazduhu, kao da biodista neki stvorovi koje oči ne mogu da vide mogli prolaziti gore-dole. Frodo uzdrhta kad je pogledao ponovo u te daleke tornjiće, kojisu se sada gubili u noći, a zvuk vode činio se hladan i surov; glasMorgulduina, nečistog potoka koji je tekao od Doline Utvara.

»Šta da radimo?« reče on. »Pešačili smo dugo i daleko. Dapotražimo neko mesto u šumama iza nas gde možemo da ležimoskriveni?«

»Ništa dobro skrivati u tami«, reče Golum. »Dan je kad Hobitimoraju skrivati sada, jeste dan.«

»Oh, pusti!« reče Sem. »Moramo se odmoriti malčice, pa i daustajemo ponovo usred noći. Biće tad još satima tama; dostavremena za tebe da nas odvedeš na dug marš, ako znaš puta.«

Golum s oklevanjem pristade na ovo i okrete nazad ka drveću,probijajući se na istok neko vreme duž krivudavih rubova šume. Nijehteo da zastane na zemlji tako bliskoj zlom putu, i posle neštorasprave oni se svi ispeše u rašlju jednog velikog drača, čije suguste grane, izbijajući iz debla, činile dobro skrovište i priličnougodno pribežište. Noć pade i posta sasvim mračno pod zastoromdrveta. Frodo i Sem popiše malo vode i pojedoše nešto hleba isuvoga voća, ali se Golum istog časa sklupča i zaspa. Hobiti nesklopiše oka.

Moralo je to biti nešto malo posle ponoći kada se Golum probudi:odjednom postadoše svesni njegovih bledih očiju kako sijaju u njih.Osluškivao je i njušio, što je, kako su oni ranije primetili, bio, izgleda,njegov uobičajeni metod da otkrije doba noći.

»Jesmo odmorni? Jesmo imali lep san?« reče on. »Hajdemo!«»Nismo i nismo«, zareža Sem. »Ali idemo, ako se mora.«Golum odmah pade sa grana drveta na sve četiri, a Hobiti su ga

sledili sporije.Čim su se našli na tlu, ponovo pođoše sa Golumom na čelu,

prema istoku, uz tamnu strmu zemlju. Malo šta su mogli da vide, jernoć je sada bila toliko duboka da su jedva opažali stabla drveća pre

no što nabasaju na njih. Zemlja postade krševitija a hodanje teže, aliGolum nije izgledao kao da je imalo u neprilici. Vodio ih je krozgustiše i pustoši od trnja; ponekad oko ivice kakvog dubokogprocepa ili mračne jame, pokatkad dole u crne žbunjem zakriveneudubine i ponovo napolje, ali i kad bi pošli malo naniže, uvek jesledeća kosa bila duža i strmija. Uspinjali su se istrajno. Na prvomzastanku oni se osvrnuše i mogli su nejasno da opaze strehe šumekoju su ostavili kako leže poput neizmerne guste senke, kao jednatamnija noć ispod mračnog praznog neba. Činilo se da se nekaogromna tmina nadvija lagano sa istoka, proždirući slabašnenejasne zvezde. Kasnije, mesec koji je tonuo umače oblaku što ga jegonio, ali bio je sav zaokružen nekim nezdravim žutim bleskom.

Konačno se Golum okrete Hobitima. »Dan skoro«, reče on.»Hobiti mora žuriti. Ne bezbedno ostati na otvorenom u ovimmestima. Činiti žurbu!«

On ubrza korak, a oni su ga pratili umorno. Uskoro počeše da seuspinju na jednu ogromnu grbinu zemlje. Najvećim delom bila jepokrivena gustim rastinjem vresa i borovnice i niskog žilavog trnja,mada su se tu i tamo otvarale čistine; ožiljci skorašnjih vatri. Kad suse približili vrhu, žbunje vresa postade češće; veoma staro i visokobilo je ono, mršavo i dugonogo pri dnu, ali gusto odozgo, i već jeizbaciva lo žute cvetove koji su treperili u tmini i odavali slabašansladak miris. Ti zamršeni čestari bili su tako visoki da su Hobiti moglida idu uspravno ispod njih, kroz duge suve prolaze zastrte dubokombockavom zemljom.

Na daljoj strani ove široke grbine brda oni prekidoše marš izavukoše se pod jedan zamršeni splet trnja. Izuvijane grane,povijene do zemlje, obavijao je preplet starih kupina koje su se pele.Duboko unutra bila je kao neka izdubljena odaja, poduprta mrtvimgranjem i kupinama, a zakrovljena prvim listovima i izdancimaproleća. Tu su oni ležali neko vreme, još previše umorni da jedu, i,gledajući kroz rupe u svom skrovištu, posmatrali sporo nastajanjedana.

Ali nikakav dan ne nastupi; samo mrtav mrki suton. Na istoku sevideo neki prigušen crveni blesak pod pretećim oblakom: to nije bilocrvenilo zore. Preko kao nehajno nabacanih predela planine EfelDuata mrštile su se na njih, crne i bezoblične podno mesta gde je

noć ležala gusta i neprolazna, a u visinama iskrzanih vrhova i sarubovima ocrtanim žestoko i preteče naspram tog vatrenog sjaja. Udaljini, njima zdesna, izvirivao je ogroman bok planine, sumoran i crnmeđu senkama, isturen na zapad.

»Kojim putem idemo odavde?« zapita Frodo. »Je li to taj prolazod – od Doline Morgul, onamo preko, iza one crne mase?«

»Treba li već da mislimo o tome?« reče Sem. »Jamačno nećemoviše da se mičemo ovog dana, ako je ovo dan?«

»Možda ne, možda ne«, reče Golum. »Ali mora ići uskoro, doRaskršće puteva. Da, do Raskršća puteva. To je onaj put tamopreko, da, gospodaru.«

Crveni blesak iznad Mordora je zamro. Suton se zgusnu kad suse velika isparenja digla na istoku i gmizala preko njih. Frodo i Semuzeše nešto hrane a onda legoše, ali Golum je bio nemiran. On nijehteo da jede ništa od njihove hrane, ali je pio malo vode, i potompuzao naokolo ispod žbunja, njušeći i gunđajući. Onda se odjednomizgubi.

»Otišao da lovi, pretpostavljam«, reče Sem i zevnu. Bio je nanjega red da spava prvi, i ubrzo je bio duboko u snu. Mislio je da jeopet u bašti u Bagremovoj ulici i da traži nešto; ali na leđima je imaojedan težak ranac, što ga je primoravalo da se guri. Sve je izgledaloveoma zakorovljeno, i nekako bujno, a trnje i paprat napadali su lejekraj donje živice.

»Pune ruke posla za mene, vidim ja; ali tolko sam umoran«,govorio je stalno. Ubrzo se seti šta traži. »Moja lula!« reče on, i tu seprobudi.

»Šašavi!« reče samom sebi, kad je otvorio oči i pitao se zaštoleži ispod živice. »Ona ti je u rancu sve vreme!« Onda je shvatio,prvo, da lula može biti u njegovom rancu, ali on nema nimalo lista, apotom da je na stotine milja od Bagremove ulice. On sede. Činilo seda je skoro mračno. Zašto ga je gospodar pustio da spava prekoreda, sve do večeri?

»Je l’ vi niste ništa spavali, g. Frodo?« reče on. »Koje je vreme?Čini se da okašnjava!«

»Ne«, reče Frodo. »Ali dan postaje mračniji umesto svetliji: svemračniji i mračniji. Koliko ja mogu da odredim, podne još nije, a ti si

spavao svega oko tri sata.«»Pitam se šta je na stvari«, reče Sem. »Je li to oluja dolazi? Ako

je tako, ta ima da bude najgora što je ikad bila. Poželećemo da smodole u nekakvoj dubokoj rupi, ne samo utureni pod živicu.« Onoslušnu. »Šta je to? Grom, ili bubnjevi, ili šta je?«

»Ne znam«, reče Frodo. »To sad već podugo traje. Ponekadizgleda kao da zemlja podrhtava, ponekad kao da ti težak vazduhbubnja u ušima.«

Sem pogleda naokolo. »Gde je Golum?« upita on. »Je l’ se jošnije vratio?«

»Ne«, reče Frodo. »Od njega nije bilo ni traga ni glasa.«»Pa, ja ne mogu da ga iščekujem«, reče Sem. »U stvari, nikad na

nekim putovanju nisam pokupio nešto što bi mi manje bilo žao dauzput izgubim. Ali to bi baš ličilo na njega, pošto je išo sve ove milje,da ode i da se sad izgubi, baš kad će nam najviše biti nužan – tojest, ako će on ikad biti od ikake vajde, što ja sumnjam.«

»Ti zaboravljaš Baruštine«, reče Frodo. »Ja se nadam da mu seništa nije desilo.«

»A ja se nadam da nije krenuo ni na kaka nevaljalstva. I, kakogod bilo, nadam se da nema da padne u druge šake, kako biste vimogli reći. Jerbo, ako padne, ima uskoro da budemo u nevolji.«

U tom trenutku ponovo se čuo jedan tandrkav zvuk koji se valjao,sada glasniji i dublji. Zemlja kao da je podrhtavala pod njihovimnogama. »Ja mislim da smo u nevolji, šta god da je«, reče Frodo.»Plašim se da se naše putovanje primiče kraju.«

»Može biti«, reče Sem, »ali di ima života, imade i nade, kako jemoj Matori običavao da rekne; i nužde za jestivom, kako je većinomznao da doda. Vi uznite jedan griz, g. Frodo, a onda malko sna.«

Posle podne, kako je Sem pretpostavljao da se to mora nazvati,proticalo je. Gledajući napolje iz zaklona, on je mogao da vidi samojedan taman svet, bez senki, kako se lagano pretapa u bezobličnu,bezbojnu tminu. Imao se utisak zagušljivosti, ali ne i toplote. Frodo jespavao nemirno, preturajući se i bacakajući se, i mrmljajući ponekad.Dva puta se Semu učini da ga je čuo kako izgovara Gandalfovo ime.Vreme se naizgled vuklo, beskonačno. Iznenada Sem začu jedan

siktaj iza sebe, i tu je bio Golum, na sve četiri, zureći u njih sjajnimočima.

»Budite se, budite se! Budite se, spavalice!« prošaputa on.»Budite se! Nema vremena za da se gubi. Mi mora ide, jeste, mimora ide odmah. Nema vremena za gubi!«

Sem se zagleda u njega sumnjičavo: izgledao je uplašen iliuzbuđen. »Ići sada? Kaka ti je to mala igra? Nije još vreme. Nemože biti još ni vreme za čaj, barem ne na pristojnim mestima gdeima nekako vreme za čaj.«

»Blesavi!« zasikta Golum. »Mi ne na pristojnim mestima. Vremeističe, jeste, ističe brzo. Nema vremena za gubimo. Mi mora ide.Budi se, gospodaru, budi se!« On zagreba u Froda, a Frodo, trgnutiz sna, sede iznenada i ščepa ga za ruku. Golum se otrže i ustuknu.

»Oni ne sme budu blesavi«, prosikta on. »Mi mora ide. Nemavremena za gubi!« I ništa više nisu mogli da izvuku iz njega. Nijehteo da kaže gde je bio, i šta on misli, šta se to kuva što ga tera natakvu žurbu. Sem je bio ispunjen dubokom sumnjom, i pokazivao jeto, ali Frodo nije dao nikakvog znaka o onome što mu je prolazilokroz glavu. On uzdahnu, naprti ranac, i spremi se da izađe u tamukoja se stalno zgušnjavala.

Veoma kriomice Golum ih povede niz breg, držeći se podzaklonom gde god je to bilo moguće, a trčeći, savijen skoro dozemlje, preko svakog otvorenog prostora; ali svetlost je sada bilatako mutna da bi čak i neka oštrooka zver iz divljine jedva mogla davidi Hobite u kapuljačama i njihovim sivim ogrtačima, i da ih čuje gdehodaju, oprezno kako samo taj mali narod može. Bez krckanjagrančice ili šuštanja lista oni prođoše i iščezoše.

Otprilike jedan čas išli su dalje, tiho, u koloni po jedan, pritisnutitminom i potpunom nepomičnošću te zemlje, prekidanom tek tu itamo slabom tutnjavom, kao od dalekog groma ili lupanja bubnjeva unekoj udubini bregova. Otišli su naniže od svog skrovišta, i ondaskrenuli na jug, usmerivši se pravo koliko je Golum mogao da vodipreko duge izlomljene kose koja je išla naviše ka planinama. Uskoro,nedaleko napred, videše gde se, kao kakav crni zid, diže jedan pojasdrveća. Kad su se približili opaziše da su stabla ogromna, veomastara, kako se činilo, a još su se dizala visoko, iako su im vrhovi bili

suvi i izlomljeni kao da su oluja i udar munje prohujali preko njih, alinisu uspeli da ih ubiju ili uzdrmaju njihovo nedokučivo korenje.

»Raskršće od puteva, jeste«, prošaputa Golum – prve reči otkakosu ostavili skrovište. »Mi mora ide tim putem.« Okrećući se sada naistok on ih povede uz kosu, a onda se iznenada nađe pred njimajužni put, koji se uvijao oko spoljašnjih podnožja planina da se brzozagnjuri u taj veliki prsten od drveća.

»To jedini put«, prošaputa Golum. »Nema staza izvan puteva.Nema staza. Mi mora ide do Raskršća. Ali žurite! Budite tihi!«

Potajno, kao izviđači u logoru neprijatelja, oni se prikradoše doputa, i šunjali su se duž njegovog zapadnog ruba pod kamenitimnasipom, sivi kao samo kamenje, a mekostopi kao mačke u lovu. Nakraju dosegoše drveće i nađoše da stoje u jednom ogromnomprstenu bez krova, otvorenom u sredini prema sumornom nebu; aprostori između džinovskih debala bili su kao ogromni tamni lukovikakve srušene dvorane. U samom središtu sretala su se četiri puta.Iza njih je ležao put za Moranon; ispred njih on je izlazio ponovo, nasvoje dugo probijanje ka jugu; njima zdesna, put od starog Ozgilijatadolazio je uspinjući se i, posle raskršća, vodio ka istoku, u tminu:četvrti put, put kojim su oni imali da krenu.

Stojeći tu za časak ispunjen strahom Frodo opazi da prosijavaneka svetlost; video ju je pokraj sebe, na Semovom licu. Okrenuvšise prema njoj on, iza jednog luka od grana, vide put ka Ozgilijatukako ide pravo skoro kao kakva zategnuta vrpca; dole, dole, nazapad. Tamo, daleko iza tužnog Gondora sada pritisnutog senkom,sunce je, našavši konačno rub ogromnog pokrova od oblaka koji sesporo kretao tonulo, spuštajući se u kobnoj vatri prema jošneokaljanom moru. Taj kratki sjaj pade na jednu ogromnu priliku usedećem stavu, nepomičnu i svečanu kao ogromni kameni kraljeviArgonata. Godine su je nagrizle i nasilničke ruke osakatile. Glava jebila nestala, a umesto nje, na porugu, bio je postavljen okrugaogrubo otesan kamen, prostački oslikan varvarskim slikama, sličannekom iscerenom licu s jednim velikim crvenim okom nasred čela.Na njegovim kolenima i moćnom sedištu, i svuda po postolju, bile sukojekakve škrabotine izmešane s nečistim simbolima koje je crv-narod Mordora upotrebljavao.

Iznenada, zahvaćenu vodoravnim zracima, Frodo ugleda glavutog starog kralja: ležala je nešto dalje uz put. »Gledaj, Seme!«uzviknu on, zaprepašćenjem nateran da govori. »Gledaj! Kraljponovo ima krunu!«

Oči su bile šuplje, i izrezbarena brada polomljena, ali visokostrogo čelo krasila je kruna od srebra i zlata. Jedna biljka puzavicasa cvetovima poput malih belih zvezda omotala se preko veđa, kao uznak poštovanja za palog kralja, a u pukotinama njegove kamenekose blistala je žuta mahovina

»Oni ne mogu pobediti zauvek!« reče Frodo. A onda je,odjednom, taj kratak prizor nestao. Sunce utonu i iščeze i, kao pripoklapanju kakve svetiljke, crna noć pade.

Glava 8.

STEPENIŠTA KIRIT UNGOLA

Golum je trzao Froda za ogrtač i siktao od straha i nestrpljenja.»Mora ići«, reče on. »Mi ne sme stajati ovde. Činite žurbu!«

Neodlučno, Frodo okrete leđa zapadu i pođe, kako ga je njegovvodič upućivao, napolje u tminu istoka. Oni napustiše prsten oddrveća i otkradoše se duž puta prema planinama. I ovaj put je nekovreme išao pravo, ali uskoro poče da savija na jug, dok ne dođe bašpod onaj veliki bok stene koji su videli iz daljine. Crn i odbojan dizaose on nad njima, mračniji od mračnog neba iza njega. Gmižući podnjegovom senkom, put je vodio dalje i, obilazeći ga, izvijao seponovo na istok, uz strmi uspon.

Frodo i Sem su koračali s mukom, teških srca, nesposobni danaročito mare za opasnost u kojoj su. Frodova glava je bila pognuta;njegov teret ga je opet vukao naniže. Čim su prešli veliko Raskršće,teret, skoro zaboravljen u Itilijenu, počeo je da raste ponovo. Sada,osećajući kako mu put postaje strm pod nogama, on pogledaumorno naviše, i onda vide, baš kako je Golum rekao da će videti,grad Utvara Prstena. On se pribi uz kameni bok puta.

Jedna duga nagnuta dolina, duboki zaliv od senke, povlačila sedaleko u planine. Na udaljenijoj strani, u njenom naručju, visoko nakamenitom sedištu, na crnim kolenima Efel Duata, stajale su zidine ikula Minas Morgul. Sve je bilo tamno oko nje, zemlja i nebo, ali onasama bila je obasjana svetlošću. Ne zatočenom mesečinom što jenavirala davno kroz mermerne zidove Minas Itila, zidove Mesečevekule, lepe i zračeće u udubini bregova. Bleda od sjaja mesecabolesnog od nekog sporog pomračenja bila je sada njena svetlostkoja se kolebala i ispuštala nešto poput gadnog daha truljenja;mrtvačka svetlost koja nije rasvetljavala ništa. U zidovima i kuliprozori su se ukazivali kao bezbrojne crne rupe što gledaju unutra uprazninu; ali najviši deo kule okretao se lagano, najpre na jednu, a

onda na drugu stranu; grdna sablasna glava koja je zlobno gledala unoć. Za trenutak tri saputnika su stajala tu, grčeći se i gledajući gorenevoljnim očima. Golum se prvi povratio. Ponovo on žurno potegnunjihove ogrtače, ali ne izusti ni reči. Skoro ih je vukao napred. Svakikorak je bio neodlučan, a činilo se da vreme usporava svoj hod, pasu između podizanja i spuštanja stopala prolazili minuti gnušanja.

Tako oni dođoše lagano do jednog belog mosta. Tu je put,svetleći slabašno, prelazio preko potoka u sredini te doline, i išaodalje krivudajući prema gradskoj kapiji: crnim ustima što su seotvarala u spoljašnjem krugu severnih zidova. Široke ravni ležale suna obe obale, senovite livade pune bledih belih cvetova. Svetlucavisu bili i oni, lepi, a ipak strašna oblika, poput poremećenih obličja unekom tegobnom snu; i oni su odavali neki slab miris mrtvačnice kojije nagonio na muku; neki vonj truleža ispunjavao je vazduh. Odlivade do livade most se izvijao u skoku. Figure su stajale nanjegovom početku, vešto izrezbarene u ljudskim i životinjskimobličjima, ali sve izopačene i gnusne. Voda dole bila je tiha i pušilase, ali para što se dizala od nje, kovrdžajući se i uvijajući oko mosta,bila je samrtnički hladna. Frodo oseti kako mu se u glavi vrti i svestmrači. Onda odjednom, kao da je na delu bila neka druga moć a nenjegova sopstvena volja, on pohita teturajući se i pipajući šakamaisturenim napred, a glava mu je klimala s jedne na drugu stranu. ISem i Golum potrčaše za njim. Sem prihvati gospodara na ruke kadje ovaj posrnuo i skoro pao, baš na samom pragu mosta.

»Ne taj put! Ne, ne taj put!« prošaputa Golum, ali činilo se da dahmeđu njegovim zubima razdire tešku tišinu kao kakav zvižduk, i onse pribi uza zemlju u strahu.

»Držite se, g. Frodo!« promrmlja Sem u Frodovo uho. »Vratite se!Ne taj put. Golum veli ne, i za jedan put ja se slažem s njime.«

Frodo prevuče šakom preko čela i otrže pogled od tog grada nabrdu. Ta mračna kula ga je privlačila, i on se borio protiv čežnje daodjuri uz svetlucav put prema njenoj kapiji. Najzad, on se s naporomokrete, a dok je to činio oseti kako mu se Prsten odupire potežućilanac oko njegovog vrata; uz to, kad je pogledao ustranu, činilo seza trenutak da su mu oči oslepljene. Tama ispred njega bila jeneprobojna.

Golum, pužući po tlu kao prestrašena životinja, već je nestajao utmini. Sem, podupirući i vodeći svog gospodara koji je posrtao, išaoje za njim što je brže mogao. Nedaleko od bliže obale potoka bio jejedan prodor u kamenitom zidu kraj puta. Oni prođoše kroz njega iSem vide da su se obreli na jednoj uskoj stazi koja je isprvaslabašno svetlela, kao i glavni put, dok, ispevši se iznad livadasmrtonosnih cvetova, ne izblede i postade mračna, svrdlajući svojzavojiti put naviše u severne bokove doline.

Ovom stazom vukli su se Hobiti, bok uz bok, ne mogući da videGoluma pred sobom, osim kad se osvrtao da im domahne daproduže. Onda bi njegove oči zasjale zelenobelim sjajem, moždaodbleskujući gadni morgul-sjaj, ili potpaljene nekim njemuodgovarajućim raspoloženjem iznutra. Toga mrtvačkog bleska i tihmračnih očnih duplji Frodo i Sem bili su stalno svesni, vazdabacajući uplašene poglede preko ramena, i neprestano upirućipoglede unazad da nađu stazu koja je tamnela. Sporo, koračali sudalje. Kad su se uzdigli iznad zadaha i isparenja otrovnog potoka,disanje postade lakše a glave bistrije; ali sada su im udovi bili smrtnoumorni, kao da su pešačili celu noć pod teretom, ili dugo plivali protivsnažne vodene struje. Konačno nisu više mogli ni da maknu bezzastanka.

Frodo se zaustavi i sede na neki kamen. Sada su se bili ispeli dovrha jedne ogromne grbe od gole stene. Pred njima je bila uvala uboku doline, a oko njenog čela dalje je vodila staza, – tek širok ispusts provalijom zdesna; preko okomitog južnog lica planine gmizala jeona naviše, dok nije nestala u crnilu gore.

»Moram da se odmorim neko vreme, Seme«, prošaputa Frodo.»Teško on leži na meni, Seme, momče, veoma teško. Pitam sekoliko još mogu da ga nosim? Kako god bilo, moram se odmoriti preno što se odvažimo dalje na to.« On pokaza na tesan put napred.

»Sssh! Ssh!« prosikta Golum žureći nazad ka njima. »Sssh!«Prsti su mu bili na usnama i užurbano je tresao glavom. VukućiFroda za rukav, on pokaza prema stazi, ali Frodo nije hteo ni damakne.

»Ne još«, reče on, »ne još.« Umor i više od umora pritiskali suga; činilo se kao da su neke teške čini bačene na njegov um i telo.»Moram se odmoriti«, promrmlja on.

Na ovo Golumov strah i uzbuđenje postadoše tako žestoki da onponovo progovori, sikćući iza šake kao da skriva zvuk od neviđenihslušalaca u vazduhu. »Ne ovde, ne. Ne odmarati ovde. Lude! Očimogu videti nas. Kada oči dođu do mosta, one videće nas. Dođitedalje! Penjite, penjite! Dođite!«

»Hajdete, g. Frodo«, reče Sem. »On je u pravu opet. Ne možemoostati ovde.«

«Dobro«, reče Frodo nekim dalekim glasom, kao neko ko govoriu polusnu. »Pokušaću.« Umorno, on ustade

Ali bilo je prekasno. U tom času stena uzdrhta i zatrese se podnjima. Silna tutnjava, glasnija nego ikad ranije, zakotrlja se u zemlji iodjeknu u planinama. Onda sa žarećom iznenadnošću suknu silancrveni blesak. Daleko iza istočnih planina on iskoči u nebo igrimizom zapljusnu preteće oblake. U toj dolini seni i hladnemrtvačke svetlosti to je izgledalo nepodnošljivo nasilno i divlje.Kameni vrhovi i prevoji kao iskrzani noževi iskočiše u ukočenomcrnilu naspram šikljajućeg plamena u Gorgorotu. Onda usledi silantresak groma.

A Minas Morgul odgovori. Nasta blesak modrih munja, kraciplavog plamena su odskakali sa kule i od okolnih bregova unatuštene oblake. Zemlja je stenjala, a iz grada dopre krik. Izmešanosa grubim visokim glasovima, kao od ptica grabljivica i oštrognjištanja konja, dođe jedno razdiruće drhtavo kričanje, koje se dizalobrzo do prodorne visine izvan opsega sluha. Hobiti se okretošeprema njemu i baciše se dole držeći šake na ušima.

Kada se taj užasni krik okončao, padajući u tišinu kroz dugozavijanje koje je izazivalo mučninu, Frodo lagano diže glavu. Prekouzane doline, sada skoro u ravni s njegovim očima, dizale su sezidine tog zlog grada, a pećini slična kapija, oblikovana kao otvorenausta sa bleštavim zubima, zjapila je širom. Iz te kapije istupi vojska.

Sva ta vojska bila je odevena u samurovinu, crnu kao noć.Naspram bledih zidova i iskričave kaldrme puta Frodo je mogao daih vidi, male crne prilike, red za redom, kako marširaju hitro i tiho,prolazeći napolje u beskrajnom toku. Ispred njih je išla silna konjica,krećući se kao postrojene senke, a na njihovom čelu bio je jedanveći od svih ostalih: jedan Jahač, sav crn, izuzev što je na glavi,

poput kakve krune, imao kalpak koji je treperio opasnom svetlošću.Sad se primicao bliže mostu pod njima, a Frodove razrogačene očisu ga pratile, nesposobne da trepnu ili da se povuku. Svakako je totamo bio Kralj Devet Jahača, vraćen na zemlju da predvodi u bojsvoju avetinjsku vojsku? Ovde, da, ovde, uistinu, bio je taj pomamnikralj čija je hladna ruka zgromila Nosioca Prstena svojimsmrtonosnim nožem. Stara rana je pulsirala bolom, a neka silnahladnoća zastruja prema Frodovom srcu.

Još dok su ga ove misli probadale užasom i držale ga okovanogkao nekim činima, Jahač zastade iznenada, upravo pred ulazom namost, a iza njega sva je vojska stala nepomično. Nastade pauza;neka mrtva tišina. Možda je to Prsten dozivao Kralja Utvara, i on ječasak bio uznemiren, osećajući neku drugu moć unutar doline. Sjedne na drugu stranu okretala se ta mračna glava pod kalpakom,okrunjena strahom, prelećući senke očima što ih niko video nije.Frodo je čekao kao ptica primicanje zmije, nesposoban da sepokrene. A dok je čekao, osećao je, jače nego ikad ranije, zapovestda navuče Prsten. Ali koliko god taj pritisak bio veliki, on sada nijeosećao nikakvu sklonost da mu popusti. Znao je da bi ga Prstensamo odao, i da nema, čak i kad bi ga navukao, snagu da se suočisa Morgul-kraljem – ne još. Nije više bilo nikakvog odgovora tojzapovesti u njegovoj sopstvenoj volji, mada je bila pometenaužasom, a na sebi je osećao pulsiranje neke silne moći spolja. Onamu preuze šaku, i dok je Frodo to posmatrao svešću, nevoljno alinapeto (kao da je gledao na neku staru daleku priču), ona je pokreteinč po inč prema lancu o njegovom vratu. Onda se njegova voljapobuni; lagano, ona mu potisnu šaku i usmeri je da nađe drugujednu stvar, stvar koja mu je ležala skrivena uz grudi. Hladna i tvrdase činila ona kad je stisnuo: bočica Galadrijelina, tako dugo čuvana, iskoro zaboravljena do toga časa. Čim ju je dodirnuo, za neko vremesvaka misao o Prstenu bila je prognana iz njegovog mozga. Onuzdahnu i obori glavu.

U tom trenutku Kralj-Utvara se okrete, mamuznu konja i pojahapreko mosta, a njegova mračna vojska ga je sledila. Možda su sevilin- -ogrtači oprli njegovim nevidljivim očima, a svest njegovogmalog neprijatelja, budući ojačana, skrenula mu misao. Ali on je bio

u žurbi. Već je izbio čas i, na zapovest svoga velikog Gospodara,morao je da krene u rat na Zapad.

Ubrzo je prošao, kao senka u senku, niz krivudavi put, a za njimsu crni redovi još prelazili most. Od dana Izildurove moći nikada takovelika armija nije izašla iz te doline; nijedna vojska tako grozna isnažna po oružju nije još napala gazove Anduina; a ipak bila je totek jedna, i to ne najveća, od armija koje je Mordor sada izaslao.

Frodo se pomeri. I, iznenada, njegovo srce ode Faramiru.»Nepogoda je provalila najzad«, mislio je on. »Ova velika vojskakopalja i mačeva ide na Ozgilijat. Hoće li Faramir stići preko navreme? On je ovo naslućivao, ali da li je znao čas? I ko može sadada drži gazove, kada Kralj Devet Jahača dolazi? I druge vojske ćedoći. Ja sam okasnio. Sve je izgubljeno. Otezao sam na putu. Sve jeizgubljeno. Čak i da se moj poduhvat obavi, niko to neće nikadaznati. Neće postojati niko kome bih mogao da kažem. To će bitiuzalud.« Obuzet slabošću, on zaplaka. A vojska Morgula još jeprelazila most.

Onda iz velike daljine, kao da je došao iz sećanja na Okrugnekog suncem obasjanog ranog jutra, kada je dan dozivao a vratase otvarala, on začu Semov glas gde govori. »Probudite se, g.Frodo! Probudite se!« Da je taj glas dodao: »Vaš doručak jespreman«, jedva da bi bio iznenađen. Jamačno, Semu se žurilo.»Probudite se, g. Frodo! Oni su otišli«, reče on.

Začu se tup jek metala. Kapije Minas Morgula zatvorile su se.Poslednji red kopalja nestao je niz put. Kula se još cerila prekodoline, ali svetlost je jenjavala u njoj. Ceo grad zapadao je opet uneku tamnu zamišljenu senku i tišinu. A ipak, još je bio pun opreza.

»Probudite se, g. Frodo! Oni su otišli, a i nama bi bilo bolje daidemo. Ima još nešto živo u tome mestu, nešto s očima, ili mozgomšto vidi, ako me razumete; i što duže ostajemo na jednim mestu, topre će to da natrapa na nas. Hajdete, g. Frodo!«

Frodo podiže glavu, i onda ustade. Očajanje ga nije napustilo alislabost je prošla. On se čak nasmeja mrko, osećajući sada, istoonako jasno kao što je časak ranije osećao suprotno, da ono što jedužan da učini mora učiniti, ako može; hoće li za to ikad saznatiFaramir, ili Aragorn, ili Elrond, ili Galadrijela, ili Gandalf, ili ma ko

drugi – to je postrani od cilja. On uze štap u jednu šaku, a bočicu udrugu. Kad vide da njena jasna svetlost već navire kroz njegoveprste, on je gurnu na svoje grudi i pritisnu na srce. Onda, okrenuvšise od grada Morgula, koji sad nije bio ništa više do sivi treptaj prekotamnog ponora, spremi se da se prihvati puta naviše.

Činilo se da je, kada su se kapije Minas Morgula otvorile, Golumotpuzao dalje duž ivice u tamu, ostavljajući Hobite tamo gde suležali. On se sad puzeći vrati, dok su mu zubi cvokotali a prstipucketali. »Glupo! Blesavo!« siktao je on. »Činite hitnju! Oni ne smemisli opasnost prošla. Ona nije. Činite hitnju!«

Oni ne odgovoriše, ali sledili su ga do hrpta koji se uspinjao.Teško da se on svideo ma kome od njih, čak i posle suočavanja satolikim drugim opasnostima, ali to ne potraja dugo. Ubrzo, stazadoseže jedan zaobljeni ugao, gde se bok planine nadimao ponovoupolje, i tu iznenada uđe u tesan otvor u steni. Stigli su do prvogstepeništa o kome je Golum govorio. Tama je bila skoro potpuna, inisu mogli da vide mnogo šta izvan domašaja ruku, ali Golumove očisu sijale bledo, nekoliko stopa iznad, kada se okrenuo ka njima.

»Pažljivo!« prošaputa on. »Stepenice. Mnogo stepenice. Morabiti pažljivo!«

Pažnja je svakako bila potrebna. Frodo i Sem isprva su seosećali lakše uz zidove s obe strane, ali stepenište je bilo strmogotovo kao kakve lestve, i, dok su se peli sve više i više, postajali susve svesniji duge crne provalije iza njih. A stepenici su bili uzani,nejednakih razmaka, i često podmukli: bili su izlizani, uglačanih ivica,neki slomljeni, a neki su pucali pod nogama. Hobiti su se probijalidalje i konačno su se grčevitim prstima držali za stepenike spreda,primoravajući bolna kolena da se saviju i isprave; stepenište jeusecalo svoj put sve dublje u okomitu planinu, a stenoviti zidovi suse neprestano dizali sve više iznad njihovih glava.

Najzad, baš kad su osećali da ne bi mogli podneti nimalo više,oni videše Golumove oči kako ponovo zure naniže u njih. »Goresmo«, prošaputa on. »Prvo stepenište prošlo. Pametni Hobiti da sepopnu tako visoko, vrlo pametni Hobiti. Samo još malo malihstepenika, i to je sve, jeste.«

Ošamućeni i veoma umorni, Sem i Frodo se za njim uspuzaše uzposlednji stepenik, i sedoše trljajući noge i kolena. Bili su u jednomdubokom mračnom prolazu koji kao da se još uspinjao ispred njih,iako blažim nagibom i bez stepenika. Golum im nije dopustio da sedugo odmaraju.

»Ima drugo stepenište još«, reče on. »Mnogo duže stepenište.Odmarati kad stignemo na vrh od sledećeg stepeništa. Ne još.«

Sem zaječa. »Duže, jesi li kazao?« zapita on.»Jeste, jesste, duže«, reče Golum. »Ali ne toliko teško. Hobiti se

popeli na Pravo stepenište. Sledeće dolazi Zavojito stepenište.«»A šta posle toga?« reče Sem.»Videćemo«, reče Golum meko. »O, da, mi videćemo!«»Mislio sam da si kazao da ima neki tunel«, reče Sem. »Nema li

tamo nekakav tunel ili tako nešto da se ide skroz?«»O, da, ima tunel«, reče Golum. »Ali Hobiti mogu odmoriti pre no

što okušaju to. Ako oni prođu kroz to, oni će biti skoro na vrhu. Vrloskoro, ako prođu. O, da!«

Frodo zadrhta. Uspon ga je naterao da se znoji, ali sada seosećao hladno i lepljivo, a bila je u tom mračnom prolazu nekastudena promaja koja je strujala naniže iz nevidljivih visina gore. Onustade i strese se. »Pa, hajdemo dalje!« reče. »Ovo nije mesto zasedenje.«

Činilo se da prolaz ide miljama, a ledeni vazduh je neprestanostrujao preko njih, dižući se, dok su išli, do ujedljivog vetra. Planinekao da su pokušavale smrtonosnim dahom da ih zastraše, da ihodvrate od tajni visokih mesta, ili da ih oduvaju u tminu pozadi. Znalisu da su stigli do kraja samo po tome što iznenada nisu mogli danapipaju nikakav zid zdesna. Videli su veoma malo. Ogromne crnebezoblične mase i duboke sive senke dizale su se nad njima i okonjih, ali tu i tamo neka potmula crvena svetlost zatreperila bi navišepod oblacima koji su bili puni pretnje; za časak su postajali svesnivisokih vrhova, spreda i na obe strane, poput stubova koji držekakav neizmeran krov što se ugiba. Činilo se da su se ispeli mnogostotina stopa, na nekakav širok greben. Litica im je bila sleva, aponor zdesna.

Golum ih dovede tik pod liticu. Više se nisu uspinjali, ali tle je sadbilo krševitije i opasnije u tami, i nailazili su na blokove i hrpesrušenog kamenja na putu. Napredovanje im je bilo sporo i oprezno.Koliko je časova prošlo otkako su ušli u Dolinu Morgul ni Sem niFrodo više nisu mogli da procene. Ta noć je izgledala beskrajna.

Naposletku su još jednom videli kako se zid diže, i još jednom sestepenište otvorilo pred njima. Ponovo su zastali, i opet počeli da sepenju. Bio je to dug i zamoran uspon, ali ovo stepenište se nijeusecalo u bok planine. Ovde se grdno lice litice naginjalo unazad, astaza se kao kakva zmija uvijala preko njega. Na jednoj tački ona jedogmizala pobočno upravo do ivice mračnog ponora, i Frodo je,bacivši pogled dole, video pod sobom kao neku silno duboku jamuonu ogromnu jarugu na početku Doline Morgul. Dole, u njenimdubinama, svetlucajući kao crv-svitac, protinjao se put-utvara odmrtvoga grada do Bezimenog prolaza. On žurno odvrati pogled.

Sve dalje i naviše, stepenište se savijalo i gmizalo, dok sekonačno, poslednjim stepenicima, kratko i pravo ne ispe ponovonapolje, na još jednu ravan. Staza je bila skrenula od glavnogprolaza u velikoj jaruzi, i sada je sledila sopstveni opasni tok dnomjednog manjeg procepa među višim predelima Efel Duata. Nejasno,Hobiti su mogli da razlikuju visoke potporne stubove i iskrzanekamene vrhunce s obe strane, između kojih su bile ogromnerascepine i pukotine crnje od noći, gde su zaboravljene zimerazgrizle i izvajale taj kamen lišen sunca. A sada je crvena svetlostna nebu izgledala jača; premda nisu mogli reći da li neko groznojutro zaista dolazi tome mestu senke, ili oni vide samo plamen nekoggroznog nasilja Sauronovog u mučenju Gorgorota. Još dalekonapred, i još visoko iznad, Frodo, gledajući naviše, vide, kako jeslutio, samu krunu ovog čemernog puta. Naspram zlovoljnogcrvenila istočnog neba jedna raselina se ocrtavala u najvišemgrebenu; uzana, duboko usečena između dva crna boka, a nasvakome boku bio je po jedan kameni rog.

On zastade i pogleda pažljivije. Rog sleva bio je visok i vitak, i unjemu je gorelo crveno svetio, ili je, pak, crvena svetlost u zemljisijala kroz nekakvu rupu. On vide sada: bila je to jedna crna kulapodignuta iznad spoljašnjeg prolaza. On dodirnu Sema i pokaza.

»Ne sviđa mi se izgled toga!« reče Sem. »Tako je ovaj tvoj tajniput čuvan, posle svega«, zareža on okrenuvši se Golumu. »Kao štosi ti znao sve vreme, pretpostavljam?«

»Svi putevi čuvani, da«, reče Golum. »Naravno da jesu. Ali Hobitimoraju pokušati nekim putem. Ovaj možda je najmanje motren.Možda oni svi otišli u veliku bitku, možda!«

»Možda«, progunđa Sem. »Pa, to još izgleda daleko odavde, idaleko pre no što dospemo onamo. A tu je još i taj tunel. Ja mislimda treba da se odmorite sada, g. Frodo. Ne znam koje je doba danaili noći, ali mi smo išli satima i satima.«

»Da, moramo se odmoriti«, reče Frodo. »Hajde da nađemo nekikutak izvan vetra, i prikupimo snagu – za poslednji krug.« Jer tako jeon to osećao. Užasi zemlje iza njih, i delo koje je tamo imalo da seučini, izgledali su daleki, još previše udaljeni da ga uznemiravaju.Sva njegova misao bila je usmerena na prolazak kroz ovajneprobojni zid i odbranu, ili preko njih. Kad bi jednom mogao da učinitu nemoguću stvar, onda bi poduhvat nekako bio izvršen, ili se njemutako činilo u tom mračnom času umora, dok se još mučio ukamenitim senkama Kirit Ungola.

U jednoj mračnoj pukotini između dva ogromna kamena stuba onisedoše: Frodo i Sem malo unutra, a Golum zgrčen na tlu blizuotvora. Tu se Hobiti prihvatiše onoga što su očekivali da će im bitiposlednji obrok pre nego što siđu u Bezimenu Zemlju; moždaposlednji obrok koji će ikada jesti zajedno. Pojeli su nešto hrane izGondora, i kolačića od vilovnjačkog putohleba. Ali vodu su štedeli iuzeli su samo koliko da ovlaže suva usta.

»Pitam se kad ćemo opet naći vodu?« reče Sem. »Alipretpostavljam da čak i tamo preko piju? Orci piju, zar ne?«

»Da, oni piju«, reče Frodo. »Ali hajde da ne govorimo o tome.Takvo piće nije za nas.«

»Onda tim veća nužda da se napune naše boce«, reče Sem. »Alinema nikake vode ovde gore: ni šum ni kapanje nisam čuo. A kakogod bilo, Faramir je rekao da ne pijemo nikaku vodu u Morgulu.«

»Nikakvu vodu što ističe iz Imlad Morgula, bile su njegove reči«,reče Frodo. »Mi sada nismo u toj dolini, i, ako bismo naišli na nekipotok, taj bi tekao u nju, a ne iz nje.«

»Ja mu ne bi’ verovao«, reče Sem, »ne dok ne skapavam odžeđi. Oseća se na zlo na ovom mestu.« On šmrknu. »I neki vonj,držim. Da li ga vi osećate? Neka nastrana vrsta vonja, zagušljiva.Meni se to ne sviđa.«

»Meni se ne sviđa ništa ovde, uopšte«, reče Frodo, »ni stepenik,ni kamen, ni dah, ni kost. Zemlja, vazduh i voda, sve se čini prokleto.Ali tako je naša staza prostrta.«

»Jes, to je tako«, reče Sem. »A nismo trebali da budnemo ovdeuopšte, da smo znali više o tome pre neg što smo krenuli. Aliračunam da je to često tako. One hrabre stvari u starim pričama ipesmama, g. Frodo: pustolovine, kako sam ja znao da ih zovem; jasam običavao da mislim da su to stvari što ih je taj čudesni živalj izpriča tražio, što ih je on želeo, zašto su one bile uzbudljive a životmaličak dosadan, kao neku vrstu sporta, kako biste vi mogli dakažete. Ali to nije tako išlo sa pričama koje su zbilja bile od značaja,ili onima što ostaju u pameti. Svet je, izgleda, bio naprosto iskrcan unjih, obično – njihove staze su bile prostrte na taj način, kako vi tokažete. Ali računam da su imali mnogo prilika, kao i mi, da okrenunazad, samo nisu. A da jesu, mi to ne bismo znali, jer bi oni bilizaboravljeni. Mi čujemo o onima što su naprosto otišli dalje – a nesvi da dobro svrše, pazite šta vam kažem; barem ne ka onome štosvet u nekoj priči, a ne van nje, zove dobrim svršetkom. Znate već,dolazak kući, i zaticanje svih stvari u redu, iako ne sasvim istih – kaostari g. Bilbo. Ali to nisu uvek najbolje priče da se čuju, premda sumožda najbolje priče da se iskrcate u njih! Pitam se u kaku smosortu priče mi upali?«

»Pitam se«, reče Frodo. »Ali ne znam. A tako to ide sa istinskompričom. Uzmi neku koju voliš. Ti možeš znati, ili nagađati, kakva je tovrsta priče, sa srećnim krajem, ili tužnim krajem, ali svet u njoj to nezna. I ti ne želiš da oni znaju.«

»Ne, gospodine, svakako ne. Evo, Beren; on nikad pomislio nijeda će da dobavi onaj Silmaril iz Gvozdene krune u Tangorodrimu, aipak jeste, i to je bilo jedno gore mesto i crnja opasnost nego naša.Ali to je duga priča, razume se, i ide preko sreće u tugu, i izvan nje –a Silmaril je produžio dalje i dospeo do Earendila. I vi’te, gospodine,nikad nisam pomislio na to ranije! Mi imamo –• vi imate, malko svetlaod njega u tom zvezdanom stakletu što vam ga je Gospodarica dala!

Sta, kad se pomisli, pa mi smo još u toj istoj priči! Ona se nastavlja.Zar se velike priče nikad ne svršavaju?«

»Ne, one se nikad ne završe kao priče«, reče Frodo. »Alipojedinci u njima dolaze i odlaze, kada je njihova uloga okončana.Naša uloga će se okončati kasnije – ili ranije.«

»I onda možemo da uhvatimo malo odmora i malo sna«, rečeSem. On se nasmeja turobno. »I ja mislim baš to, g. Frodo. Jamislim na prost običan odmor, i san, i buđenje na jutarnji poso ubašti. Bojim se da je to sve čemu se ja nadam za sva vremena. Svi tiveliki važni planovi nisu za moju sortu. Ipak, pitam se hoćemo li miikad da budemo stavljeni u pesme i priče. Mi jesmo u jednoj,naravno; ali ja mislim: metnuti u reči, znate, pričani uz vatru, ili čitaniiz neke ogromne velike knjige sa crvenim i crnim slovima, godinamai godinama posle. I svet će da kaže: ’Ajde da čujemo o Frodu iPrstenu!’ I oni će da kažu: ’Jes, to je jedna od mojih omiljenih priča.Frodo je bio veoma hrabar, zar ne, tata?’ ’Da, dečko moj,najisproslavljeniji od Hobita, a to znači reći mnogo.«

»To znači reći previše mnogo«, reče Frodo, i nasmeja se dugimčistim smehom iz srca. Takav zvuk nije se čuo na tim mestimaotkako je Sauron došao na Srednji svet. Semu je iznenada izgledaloda sve kamenje sluša i da se visoke stene saginju nad njima. AliFrodo nije obraćao pažnju na to; on se nasmejao ponovo. »Pa,Seme«, reče on, »kad te slušam, to me nekako čini tako veselim kaoda je ta priča već napisana. Ali ti si ispustio jednu od glavnih ličnosti:Semvajsa Srčanog. ’Želim da čujem još o Semu, tata. Zašto nisuubacili više od njegovog govora, tata? To je ono što ja volim, to metera na smeh. A Frodo ne bi dospeo daleko bez Sema, je 1’ da ne bi,tata?’«

»Ih, g. Frodo«, reče Sem. »Ne treba da se šalite. Ja sam bioozbiljan.«

»I ja sam«, reče Frodo, »i jesam. Mi idemo malko prebrzo. Ti i ja,Seme, još smo zaglavljeni u najgorim mestima te priče, i sasvim jeverovatno da će neki reći u ovoj tački: ’Zatvori tu knjigu sada, tata; mine želimo da čitamo dalje’.«

»Možda«, reče Sem, »ali ja ne bi bio onaj da tako kažem. Stvariotaljane i pregurane i napravljene kao deo velikih priča sudrugojačije. Šta, pa čak i Golum bi mogao biti dobar u kakvoj priči,

bolji nego što je da ga imate uza se, kako god bilo. A i on jeobičavao da voli priče i san nekad, po njegovom sopstvenompričanju. Pitam se je li on misli da je on junak ili nitkov?

»Golume!« pozva on. »Je 1’ bi ti voleo da budeš junak – sad,kuda se taj ponovo odvukao?«

Nije mu bilo ni traga kraj otvora njihovog zaklona, niti u senkamau blizini. Odbio je njihovu hranu, premda je, kao i obično, prihvatiogutljaj vode, a onda se činilo da se smotao za spavanje. Oni supretpostavljali da je bar jedan od njegovih ciljeva u dugoj odsutnostiprethodnoga dana bio lov za hranom po vlastitoj naklonosti; a sadaje očigledno šmugnuo nanovo dok su oni razgovarali. Ali zaštoovoga puta?

»Ne sviđa mi se to njegovo odšunjavanje bez govorenja«, rečeSem. »A najmanje sada. On ne može biti da traga za hranom ovdegore; ne osim ako imade neka sorta stene kakoj je naklonjen. Šta,pa ovde nema čak ni maličak mahovine.«

»Ne vredi brinuti se oko njega sada«, reče Frodo. »Ne bismo beznjega mogli da dođemo ovako daleko, čak ni na vidik ovog prelaza, itako ćemo morati da se pomirimo s njegovim navikama. Ako jeizdajnik, onda je izdajnik.«

»Svejedno, ja bi ga radije imao pod mojim okom«, reče Sem.»Tim više ako je izdajnik. Sećate se, nikad nije hteo da rekne je liovaj prelaz čuvan ili nije? A sad mi vidimo jednu kulu onamo – i onamože biti napuštena, a može i ne biti. Je li mislite da je otišao dadobavi njih; Orke, ili šta god da su?«

»Ne, ja ne mislim tako«, odgovori Frodo. »Čak i ako sprema nekozlo, a rekao bih da to nije neverovatno. Ne smatram da je to: ne dadobavi Orke, ili ikoje sluge Neprijatelja. Zašto čekati do sada, i proćikroz sav kuluk uspona, i doći tako blizu zemlje koje se plaši? On jeverovatno mogao da nas izda Orcima mnogo puta otkako smo gasreli. Ne, ako je to išta, to će biti neki njegov sopstveni mali trik zakoji on misli da je sasvim tajan.«

»Pa, ja računam da ste u pravu, g. Frodo«, reče Sem. »Ne da meto utešiva moćno. Ne pravim ja grešku nikaku: ne sumnjam da bi onpredao mene Orcima s istim zadovoljstvom ko da poljubi svoju šaku.

Ali ja sam zaboravljao – njegov Prekrasni. Ne, računam da je tosve vreme bio Prekrasni za sirotog Smeagola. To je ta jedina ideja u

svim njegovim malim planovima, ako ima ikake. Ali kako ćedovođenje nas ovamo njemu da pomogne, to je više no što ja moguda pogodim.«

»Vrlo verovatno to ne može da pogodi ni on sam«, reče Frodo.»A ja ne smatram da on ima samo jedan jednostavan plan u svojojsmetenoj glavi. Mislim da on zaista delom pokušava da spasePrekrasni od Neprijatelja, dok god može. Jer, kad bi ga Neprijateljdobio, to bi bila krajnja propast i za njega. A drugim delom, možda,on samo čeka svoj trenutak i vreba priliku.«

»Da, Sunjavko i Smrdonja, kako sam ja rekao ranije«, reče Sem.»Ali što se bliže oni primaknu Neprijateljevoj zemlji, više Smrdonjaima Sunjavko da postaje. Pazite na moje reči: ako mi ikada dospemodo prelaza, on nas neće pustiti da stvarno prenesemo tu dragocenustvar preko granice bez da načini neku nepriliku.«

»Mi još nismo dospeli tamo«, reče Frodo.»Ne, ali bolje bi nam bilo da držimo oči u odranom stanju dokle

ne stignemo. Ako bismo bili ufaćeni na dremanju, Smrdonja bi izbiona površinu dovoljno brzo. Ne da ne bi bilo sigurno za vas da trenetesada, gospodaru. Sigurno, ako ležite blizu mene. Ja bi bio zdravosrećan da vas vidim da uhvatite sna. Ja ću da držim stražu nadvama; a kako god bilo, ako legnete blizo, sa mojom rukom okolo vas,nikoji neće moći da dođe da vas šapeta bez da vaš Sem zna za to.«

»Spavati!« reče Frodo i uzdahnu kao da je iz neke pustinje videoprikazu svežeg zelenila. »Da, čak i ovde bih mogao da spavam«.

»Spavajte ondak, gospodine! Metite mi glavu u krilo.«

I tako ih je Golum našao, satima potom, kada se vratio puzeći iprikradajući se niz stazu iz tame spreda. Sem je sedeo poduprt okamen; glava mu je bila oklembešena ustranu a disanje teško. Unjegovom krilu ležala je Frodova glava, utonula duboko u san; nanjegovom bledom čelu ležala je jedna od Semovih mrkih šaka, adruga je počivala blago na gospodarevim grudima. Spokoj je bio nanjihovim licima.

Golum pogleda u njih. Čudan izraz pređe preko njegovogmršavog gladnog lica. Sjaj mu iščeze iz očiju, i one postadoše mutnei sive, stare i umorne. Neki grč bola kao da ga je uhvatio, i on seokrete ustranu, zureći nazad, naviše ka prelazu, i klimajući glavom

kao da je zauzet nekom unutrašnjom raspravom. Onda se vrati i,lagano ispruživši drhtavu ruku, veoma obazrivo dotače Frodovokoleno – ali taj dodir je bio skoro glađenje. Za jedan prolazni časak,da ga je koji od spavača mogao videti, pomislio bi da vidi nekogstarog iznurenog Hobita, usahlog od godina koje su ga odneledaleko izvan njegovog vremena, izvan prijatelja i rodbine, i polja ipotoka mladosti; jedno staro, izgladnelo, sažaljenja dostojnostvorenje.

Ali na taj dodir Frodo se pomače i uzviknu tiho u snu, i istog časaSem je bio potpuno budan. Prvo što je video bio je Golum – kako»šapeta njegovog gospodara«, kako je on mislio.

»Hej ti!« reče on grubo. »Šta smeraš?«»Ništa, ništa«, reče Golum meko. »Dobri gospodar!«»I ja bi smeo da kažem«, reče Sem. »Ali kud si ti bio –

odšunjavajući se i došunjavajući, ti stari nitkove?«Golum se povuče i zeleni sjaj zatrepta ispod njegovih teških

kapaka. Skoro pauku nalik je sad bio, čučeći na svijenim udovima,sa svojim izbuljenim očima. Onaj prolazni trenutak je minuo, vanopoziva. »Odšunjavajući, došunjavajući!« prosikta on. »Hobiti uvektako učtivi, jeste. O, dobri Hobiti! Smeagol dovodi njih, dovodi njihgore tajnim putevima što niko drugi bi mogao nađe. Umoran on je,žedan on je, jeste, žedan; i on vodi njih i on traga za stazama, a onikažu šunja, šunja. Vrlo ljubazni prijatelji, o da, moj Prekrasni, vrloljubazni.«

Sem se oseti malko pokajnički, premda ne poverljiviji. »Žalim«,reče on. »Žao mi je, ali ti si me trgao iz sna. A ja nisam trebo daspavam, i to me je učinilo maličak oštrim. Ali g. Frodo, on je tolikoumoran, ja sam ga zamolio da trene; i eto, tako je to. Žalim. Ali gdesi bio?«

»Šunjavao«, reče Golum, a zeleni blesak ostade mu u očima.»O, vrlo dobro«, reče Sem, »nek ti je na volju! Ja ne računam da

je to tako daleko od istine. A sad bi nam bolje bilo da se svišunjavamo dalje skupa. Koje je vreme? Je li danas ili sutra?«

»Sutra je«, reče Golum, »ili je bilo sutra kada Hobiti otišli daspavaju. Vrlo glupo, vrlo opasno – da se siroti Smeagol nije šunjavaonaokolo da motri.«

»Ja mislim da ćemo se umoriti od te reči ubrzo«, reče Sem. »Aliništa za to. Probudiću gospodara.« Blago, on zagladi kosu saFrodovog čela i, sagnuvši se, progovori meko.

»Probudite se, g. Frodo! Probudite se!«Frodo se pomeri, otvori oči, i osmehnu se videvši Semovo lice

gde se naginje nad njim. »Zoveš me rano, je li, Seme?« reče on.»Mračno je još!«

»Jes, uvek je mračno ovde«, reče Sem. »Ali Golum se je vratio,g. Frodo, i on kaže da je sad sutra. Stoga moramo da pešačimodalje. Poslednji krug.«

Frodo udahnu duboko i sede. »Poslednji krug!« reče on.»Zdravo, Smeagole! Nađe li ikakve hrane? Jesi li se ti ištaodmorio?«

»Ne hrana, ne odmor, ništa za Smeagola«, reče Golum »On jejedno šunjavalo.«

Sem pucnu jezikom, ali se uzdrža.»Ne nadevaj sebi imena, Smeagole«, reče Frodo. »To je

nepametno, bilo da su istinita ili lažna.«»Smeagol mora da uzme šta njemu dato«, odgovori Golum.

»Njemu bilo dato to ime od ljubaznog majstora Semvajsa, onogHobita koji zna tako mnogo.«

Frodo pogleda u Sema. »Da, gospodine«, reče on. »Ja jesamupotrebio tu reč, budeći se iz mojega sna iznenada, i sve to skupa, inalazeći njega pri ruci. Ja sam reko da mi je žao, ali uskoro mi nećebiti.«

»Hajde, pustite to onda«, reče Frodo. »Ali sada se čini da smodoš li na stvar, ti i ja, Smeagole. Reci mi. Možemo li mi naći ostatakputa sami? Mi smo na vidiku prelaza, jednog puta unutra, i akomožemo da ga nađemo sada, onda pretpostavljam da se za našsporazum može reći da je završen. Ti si učinio šta si obećao, i ti sislobodan: slobodan da se vratiš na hranu i počinak kuda god želišda ideš, osim ka slugama Neprijatelja. A jednoga dana ja ću temožda nagraditi; ja, ili oni koji me se sete.«

»Ne, ne, ne još«, zacvile Golum. »O, ne! Oni ne mogu naći tajput sami, mogu li oni? O, ne, zaista. Ima taj tunel što nailazi.Smeagol mora ići dalje. Ne odmor. Ne hrana. Ne još.«

Glava 9.

ŠELOBINA JAZBINA

Mogao je zaista biti dan, kako je Golum rekao, ali Hobiti su videlimalo razlike, izuzev, možda, što je teško nebo nad njima bilo manjecrno, više nalik na kakav ogromni krov od dima; dok je umesto tmineduboke noći, koja je još oklevala u pukotinama i jamama, neka sivazamagljujuća senka umotavala u pokrov kameniti svet oko njih. Pošlisu dalje; Golum napred, a Hobiti, sada bok uz bok, uz dugu jaruguizmeđu potpornja i stubova od rascepljenog i vremenom istrošenogkamena koji su stajali kao ogromne neuobličene statue s obe strane.Nije bilo nikakvog zvuka. Nešto napred, na milju otprilike, bio jejedan ogroman sivi zid, poslednja grdna propeta masa planinskogkamena. Sve tamnija se ukazivala i istrajno se dizala dok su prilazili,dok se nije nadnela visoko iznad njih, zatvarajući vidik na sve što jeležalo pozadi. Duboka senka je ležala pred njenim podnožjem. Semonjuši vazduh.

»Uf! Taj zadah!« reče on. »Postaje sve jači i jači.«Ubrzo su bili pod senkom, i tu, u njenom središtu, videše otvor

jedne pećine. »Ovo je put unutra«, reče Golum meko. »Ovo je ulaz utunel.« On ne izgovori njegovo ime: Torekh Ungol, Šelobina Jazbina.Iz njega je dopirao neki zadah, ne bolesni vonj raspadanja ulivadama Morgula, nego neko gnusno isparenje, kao da je nečistkoja se imenovati ne može bila sabrana i nagomilana u toj tamiunutra.

»Je li ovo jedini put, Smeagole?« upita Frodo.»Da, da«, odgovori on. »Da, mi mora ide ovaj put sada.«»Oćeš da kažeš da si bio skroz ovu rupu?« reče Sem. »Fuj! Ali

može biti tebi ne smetaju smradovi.«Golumove oči blesnuše. »On ne zna šta smeta mi, zna li on,

Prekrasni? Ne, on ne. Ali Smeagol može podnosi stvari. Jeste. On jebio skroz, o, da, pravo skroz. To je jedini put.«

»A šta stvara taj smrad, to se ja pitam«, reče Sem. »To je kao –pa, ne bi voleo da reknem. Nekaka skotska rupa od tih Orka, jemčiobih, sa jedno sto godina njine nečisti u njoj.«

»Pa«, reče Frodo, »Orci ili ne, ako je to jedini put, mi ga moramoupotrebiti.«

Udahnuvši duboko, oni zađoše unutra. Za nekoliko koraka bili suu potpunoj i neprobojnoj tmini. Posle mračnih prolaza Morije Frodo iSem nisu znali za takvu tamu, a, ako je to bilo moguće, ovde je onabila dublja i gušća. Tamo, tamo je bilo pokreta vazduha, i utiska oprostoru. Ovde je vazduh bio nepomičan, ustajao, težak, a zvuk jezamirao. Oni su išli kao u nekoj crnoj pari načinjenoj od tmine same,koja je, kad se disalo, donosila slepilo ne samo očima nego i svesti,tako da je čak i sećanje na boje i oblike i na ma kakvu svetlostnestajalo iz misli. Noć je oduvek bila, i večito će biti, i noć je bila sve.

Neko vreme još su mogli da pipaju, ali to čulo u njihovimstopalima i prstima isprva kao da je bilo uoštreno skoro do bola.Zidovi su, na njihovo iznenađenje, na opip bili glatki, a pod, izuzevkojeg stepenika s vremena na vreme, bio je prav i ravan, i kretao sestalno naviše pod istim ukočenim nagibom. Tunel je bio visok i širok,tako širok da su Hobiti, iako su išli jedan uz drugog, samo dotičućizidove sa strana raširenim rukama, bili razdvojeni, odsečeni sami utoj tmini.

Golum je ušao prvi i činilo se da je bio svega nekoliko korakanapred. Dok su još bili sposobni da obraćaju pažnju na takve stvari,mogli su da čuju njegov dah kako šišti i prekida se baš ispred njih.Ali posle nekog vremena čula im otupeše, činilo se da im i dodir isluh obamiru, i oni su išli dalje, pipajući, hodajući, dalje i dalje,uglavnom snagom one volje s kojom su ušli, volje da prođu skroz, iželje da konačno dospeju do visoke kapije izvan.

Pre no što su daleko odmakli – možda jer, vreme i razdaljinauskoro su izašli iz njegovog poimanja – Sem je zdesna, opipavajućizid, otkrio da se tu nalazi jedan otvor sa strane: za časak je uhvatioslabašan dah nekog vazduha manje teškog, a onda su to prošli.

»Ima više od jednoga prolaza ovde«, prošaputa on s naporom:bilo mu je teško da prisili svoj dah da istisne ikakav zvuk. »To jetoliko jedno orkoliko mesto koliko samo uopšte može biti!«

Posle toga, prvo on zdesna, a onda Frodo sleva, prođoše tri iličetiri takva otvora, neke šire, neke manje; ali nije bilo nikakvenedoumice oko glavnog puta, jer on je bio prav, i nije skretao, i još jeišao istrajno naviše. Ali koliko je dug, koliko će još morati da izdrže, ida li će moći da izdrže? Zagušljivost vazduha pojačavala se kako suse peli; a sada kao da su, u slepoj tmini, često osećali neki otporgušći od tog ogavnog vazduha. Kako su se probijali napred, osećalisu kako im se nešto češe o glave, ili šake, dugi pipci, ili moždanekakve viseće izrasline: nisu mogli da odrede šta je to. I nadalje sezadah pojačavao dok im skoro nije izgledalo da je njuh jedino jasnočulo koje im je ostavljeno, i to mučenja njihovog radi. Jedan čas, dvačasa, tri časa: koliko su proveli u toj pećini bez svetlosti? Sate –dane; pre nedelje. Sem napusti bok tunela i primače se Frodu,njihove šake se sretoše i stisnuše, i tako su zajedno išli dalje.

Naposletku Frodo, pipajući duž zida s leve strane, naiđeiznenada na jedan prazan prostor. Skoro je pao postrance u tuprazninu. Tu je bio neki otvor u steni, mnogo širi od ma kojeg što suga dotad prošli, a iz njega je dopirao tako ogavan zadah, i tako silanutisak o mržnji što vreba, da se Frodo zanese. U tom času Semtakođe posrnu i pade napred. Boreći se i sa slabošću i sa strahom,Frodo ščepa Semovu šaku. »Diži se!« prodahta on hrapavo. »To svedolazi odavde, zadah i opasnost. Sad na stvar! Brzo!«

Prizivajući svoju preostalu snagu i odlučnost on povuče Sema nanoge i natera sopstvene udove da se kreću. Sem je posrtao porednjega. Jedan korak, dva, tri koraka – konačno šest koraka. Možda suveć prošli taj užasni neviđeni otvor, ali, bilo tako ili ne, odjednom sumogli lakše da se kreću, kao da ih je neprijateljska volja za taj časpustila. Probijali su se dalje, još s rukom u ruci.

Ali gotovo odmah naiđoše na novu teškoću. Tunel se račvao, ili jetako izgledalo, i u toj tami nisu mogli da odrede koji je put širi, ili kojise više drži prave linije. Kojim treba da krenu, levim ili desnim? Nisuimali ništa što bi ih vodilo, a ipak, pogrešan izbor bi skoro sigurno biopoguban.

»Kojim putem je Golum otišao?« brektao je Sem. »I što niječekao?«

»Smeagole!« reče Frodo, pokušavajući da uzvikne. »Smeagole!«Ali njegov glas je škripao, a ime zamre čim je napustilo njegova usta.

Nije bilo nikakvog odgovora, ni odjeka, čak ni nekog drhtajavazduha.

»On je stvarno otišo ovaj put, mislim«, progunđa Sem. »Držim daje ovo baš tačno gdi je smerao da nas dovede. Golume! Ako ikadmetem šake na tebe opeta, zažalićeš zbog toga.«

Ubrzo, pipajući i petljajući po tami, nađoše da je otvor slevazačepljen: ili je to bio slepi prolaz ili je, pak, neki ogroman kamenpao u njega. »Ovo ne može bio put«, prošaputa Frodo. »Bio pravi ilipogrešan, moramo se uhvatiti drugog.«

»I to brzo!« zabrekta Sem. »Ima tu nešto gore nego Golumnaokolo. Osećam nešto kako gleda u nas.«

Nisu odmakli više od nekoliko jardi kada iza njih dopre neki zvuk,grozomoran i užasan u toj gustoj postavljenoj tišini: nekakav krkljav,mehurav zvuk, i jedan dug otrovan siktaj. Oni se okretoše, ali ništase nije moglo videti. Nepomični poput kamena stajali su, zureći ičekajući, a nisu znali šta.

»To je klopka!« reče Sem, i stavi ruku na balčak mača; a dok je točinio, pomislio je na tamu mogile iz koje je on došao. »Voleo bih daje stari Tom sad blizu nas!« pomisli on. Onda, dok je tako stajao,okružen tminom i crnilom očajanja i gneva u srcu, učini mu se da vidineku svetlost: neku svetlost u svojoj svesti, skoro nepodnošljivoblistavu isprva, kao zrak sunca za nekoga ko je dugo boravio u jamibez prozora. Onda svetlost postade boja: zelena, zlatna, srebrna,bela. U daljini, kao na nekoj maloj slici koju su nacrtali vilin-prsti, onvide gospodaricu Galadrijelu kako stoji u travi Lorijena, a darovi subili u njenim rukama. A za tebe, Nosioče Prstena, ču je on kakokaže, daleka, ali jasna, za tebe, ja sam spremila ovo.

Klokotavo šištanje se približi, i začu se škriputanje kao od nekogogromnog člankovitog stvorenja koje se kreće sa sporom rešenošćuu tami. Zadah je išao ispred toga. »Gospodaru, gospodaru!« zavikaSem, a živost se vrati u njegov glas. »Gospodaričin poklon!Zvezdano staklo! Svetlost za vas u mračnim mestima ima to dabude, ona je rekla. Zvezdano staklo!«

»Zvezdano staklo?« promrmlja Frodo, kao neko ko odgovara usnu, jedva shvatajući. »Pa da! Zašto sam ja to zaboravio? jednasvetlost kad se sva druga svetla ugase! A sada zaista samo svetlostmože da nam pomogne.«

Polako njegova ruka ode grudima, i polako diže on BočicuGaladrijelinu. Za časak je ona treptala, slabašno kao zvezda koja sepomalja i bori se sa teškim zemaljskim maglama, a onda njena moćnaraste, a nada ojača u Frodovoj svesti. Bočica poče da gori, iraspali se do srebrnog plamena; sićušnog srca od zaslepljujućesvetlosti, kao da je sam Earendil sišao sa visokih staza sunčevogzalaska sa poslednjun Silmarilom na čelu. Tama se povuče od nje, ičinilo se da ona sija u središtu neke kugle od vazdušastog kristala, ašaka koja ju je držala iskrila je belom vatrom.

Frodo je gledao u čudu ovaj čarobni dar koji je tako dugo nosione naslućujući njegovu punu vrednost i moć. Retko ga se sećao naputu, dok nisu došli do Morgul-doline, a nikad ga nije upotrebio izstraha od njegove otkrivajuće svetlosti. Aiya Eärendil ElenionAncalima! povika on, a nije znao šta je izgovorio; jer činilo se da nekidrugi glas govori njegovim – jasan, neometan ogavnim vazduhomjazbine.

Ali u Srednjem svetu postoje i druge moći, sile noći, i one sustare i snažne. Ona koja je hodala tom tminom čula je Vilovnjakekako izvikuju taj povik daleko u dubinama vremena, i nije na njegaobraćala pažnju, i on je nije uplašio ni sada. Još dok je to govorioFrodo je osećao neku silnu zlobu kako se usmerava na njega, i nekismrtonosni pogled kako ga razgleda. Nedaleko niz tunel, između njihi otvora gde su se zaneli i posrtali, opazio je kako neke oči postajuvidljive; dva velika grozda mnogostranih očiju – opasnost koja sebližila bila je konačno otkrivena. Zračenje zvezdanog staklaprelamalo se i odbijalo o njihovih hiljadu strana, ali iza tog bleskapočela je postojano da sija iznutra nekakva bleda mrtvačka vatra,plamen raspaljen u dubokoj jami zle misli. Čudovišne i odvratne bilesu te oči, životinjske, a ipak ispunjene svrhom i groznimnaslađivanjem, likujuće nad plenom u klopci bez ikakve nade ubekstvo.

Frodo i Sem, užasnuti, počeše lagano da se povlače, dok im jepogled zadržavalo strašno zurenje tih zlokobnih očiju; ali kako su seoni povlačili tako su se te oči primicale. Frodova ruka je oklevala, i,lagano, Staklo je klonulo. Onda, odjednom, čini koje su ih držaleoslobodiše ih koliko da malo uzmaknu u zaludnoj panici, a na

zabavu tim očima; oni se okretoše i jurnuše zajedno; ali, dok sutrčali, Frodo se osvrte i sa užasom vide da su istog časa očiskokovito pošle za njima. Zadah smrti bio je kao oblak oko njega.

»Stani! Stani!« povika on očajnički. »Bežanje ne vredi.«Lagano, oči domileše bliže.»Galadrijela!« zazva on, i, prikupljajući hrabrost, podiže Staklo

još jednom. Oči zastadoše. Za časak njihov pogled popusti, kao daih je neki nagoveštaj neizvesnosti uznemirio. Onda Frodu srceusplamsa, i, ne razmišljajući šta čini, da li je to ludost ili očajanje ilihrabrost, on uze Bočicu u levu šaku, a desnom isuka mač. Žalacsevnu, a oštro vilin-sečivo iskrilo je na srebrnoj svetlosti i nanjegovim ivicama je plamsala plava vatra. Onda, držeći zvezduvisoko a sjajni mač isukan, Frodo, Hobit iz Okruga, pođe pouzdanodole u susret očima.

One se uskolebaše. Sumnja ih je ispunjavala kako je svetlostpristupala. Jedno po jedno, oči potamneše, i polako se povukoše.Nikakav sjaj toliko smrtonosan nije ih mučio nikada ranije. Od sunca,meseca i zvezda bile su sigurne pod zemljom, ali sada se jednazvezda spustila u samu zemlju. Još se ona približavala, i oči počešeda malaksavaju. Potamneše jedno po jedno, okretoše se, i jednaogromna masa, izvan domašaja svetlosti, baci grdnu senku. Oči sunestale.

»Gospodaru, gospodaru!« povika Sem. On je bio blizu, straga, saisukanim i spremnim mačem. »Zvezde i slava! Ala će Vilovnjacinačiniti pesmu, ako ikad čuju za to! I neka ja poživim da im kažem ičujem ih gde pevaju. Ali ne idite dalje, gospodaru! Ne idite dole do tejazbine! Sad je naša jedina prilika. Sad ’ajde da iziđemo iz oveštrokave rupe!«

I tako još jednom krenuše oni, prvo hodajući a zatim trčeći; jer,kako su išli, pod tunela se stalno dizao, i svakim korakom uspinjalisu se sve više iznad zadaha neviđene jazbine, i snaga im se vraćalau srca i udove. Ali još se mržnja One Koja Motri prikradala za njima,slepa za neko vreme, možda, ali nepobeđena, još usredsređena nasmrt. Sada ih presrete struja hladnog i retkog vazduha. Otvor, krajtunela, najzad je bio pred njima. Dašćući od čežnje za nekimmestom bez krova, oni se baciše napred; a onda, u zaprepašćenju,

zateturaše se, strovalivši se nazad. Taj izlaz je bio preprečen nekompreprekom, ali ne od kamena; izgledala je meka i doneklepopustljiva, a ipak snažna i neprobojna; vazduh se protiskivao kroznju, ali ni treptaj ma kakve svetlosti. Još jednom oni jurnuše i behuodbačeni.

Držeći Staklo visoko, Frodo pogleda i vide ispred sebe nekusivinu koju zračenje zvezdanog stakla nije probijalo i osvetljavalo,kao da je to neka senka koja, budući da ne beše stvorena nikakvimsvetlom, nikakvim svetlom ne može biti ni razvejana. Preko širine ivisine tunela bila je spletena ogromna mreža, pravilna kao mrežakakvog grdnog pauka, ali gušće tkana i mnogo veća, a svaka nit jebila debela kao konopac.

Sem se nasmeja mrko. »Paučine!« reče on. »Je li to sve?Paučine! Ali što je pauk! Sečite i’, dole s njima!«

U besu on zaseče u njih mačem ali nit koju je udario ne prekidese. Ona popusti malo, a onda odskoči nazad kao potegnuta tetivaluka, iskrećući sečivo i odbacujući uvis i mač i ruku. Tri puta je Semudarao svom svojom snagom, i konačno jedna jedina od svih tihbezbrojnih niti puče i izvi se, kovrdžajući se i šibajući kroz vazduh.Jedan njen kraj ošinu Semovu šaku i on kriknu od bola, trgavši senazad i prevlačeći šakom preko usta.

»Dane će da nam uzne da očistimo put ovako«, reče on. »Šta dase radi? Jesu li se one oči vratile?«

»Ne, ne vide se«, reče Frodo. »Ali ja još osećam da one gledajuu mene, ili misle o meni, krijući i neki drugi plan, možda. Ako bi seovo svetio smanjilo, ili malaksalo one bi brzo došle ponovo.«

»Uhvaćeni na kraju!« reče Sem gorko; njegov gnev dizao seponovo iznad umora i očajanja. »Mušice u mreži. Neka bi prokletstvoFaramirovo ujelo onoga Goluma, i to ga ujelo duboko!«

»To nam sada ne bi pomoglo«, reče Frodo. »Hajde! Da vidimošta Žalac može da učini. To je jedno vilin-sečivo. Postojale su mrežeužasa u tamnim jarugama Belerijanda gde je ono iskovano. Ali timoraš biti straža i odbijati one oči. Evo, uzmi zvezdano staklo. Neboj se. Drži ga visoko i pazi!«

Onda Frodo koraknu do ogromne sive mreže i zaseče je širokimopsežnim zamahom, prevlačeći ljutu oštricu hitro preko lestvica od

gusto zategnutih užadi i smesta odskačući. To sečivo plavoga bleskaproreza kroz njih kao kosa kroz travu, i užad poskočiše, i zgrčiše se,a potom su mlitavo visila. Bio je načinjen jedan veliki zasek.

Udarac za udarcem zadavao je on, dok konačno cela mreža unjegovom domašaju nije bila raskidana, a gornji deo se vio i njihaokao raspušten veo na vetru koji je ulazio. Klopka je bila provaljena.

»Hajde!« viknu Frodo. »Dalje! Dalje!« Divlja radost zbog spasa izsamog ždrela očaja iznenada ispuni svu njegovu svest. U njegovojglavi se vrtelo kao od jakog vina. On iskoči napolje, vičući u trku.

U toj mračnoj zemlji svetio je bilo njegovim očima koje su prošlekroz jazbinu noći. Veliki dimovi digli su se i proredili, i poslednji satijednog sumornog dana prolazili su; crveni sjaj od Mordora zamro jeu daljini u turobnu tminu. A ipak Frodu se činilo da gleda u neko jutroiznenadne nade. Skoro je dosegao vrhunac zida. Sada, samo još malo više. Rascepina Kirit Ungol bila je pred njim, nejasni zarez ucrnom hrptu, a rogovi od stene tamneli su na nebu s obe strane.Jedna kratka staza, jedan juriš, i on će proći!

»Prolaz, Seme!« povika on, ne obraćajući pažnju na piskavostsvoga glasa koji se, oslobođen od zagušljivog vazduha tunela,razlegao sada visok i divalj. »Prolaz! Trči, trči, i proći ćemo – proćipre no što iko može da nas zaustavi!«

Sem dođe za njim brzo koliko je mogao da natera svoje noge; ali,koliko god bio srećan što je slobodan, bio je i uznemiren i, dok jetrčao, stalno se osvrtao ka mračnom luku tunela, plašeći se da ćevideti oči, ili neko obličje izvan svoje moći zamišljanja, kako iskače upoteru. Premalo su on ili njegov gospodar znali o lukavosti Šelobinoj.Ona je imala mnogo izlaza iz svoje jazbine.

Stolećima je tu boravila, zli stvor u obličju pauka, onakva kakvi sunekada u davnini živeli u Zemlji Vilovnjaka na zapadu koja je sadapod morem, s kakvima se Beren borio u Planinama Užasa uDorijatu, i tako došao do Lutijene na zelenoj travi sred kukuta, u onojmesečini pre mnogo vremena. Kako je Šeloba dospela tu, bežeći odpropasti, to nijedna priča ne kazuje, jer iz tih crnih godina malo jepriča došlo. Ali još je tu bila ona, koja je boravila ovde pre Saurona, ipre prvog kamena Barad-dura; i ona nije služila nikome do sebi,pijući krv Vilovnjaka i Ljudi, naduvena i ugojena beskrajnim

premišljanjima o svojim gozbama, pletući mreže od senki; jer sva suživa stvorenja bila njena hrana, a njene bljuvotine tmina. Nadaleko inaširoko njena niža potomstva, kopilad od bednih parnjaka, njenasopstvena deca, koju je ubijala, raširila su se od udoline do udoline,od Efel Duata do istočnih bregova, do Dol Guldura i sigurnosti Mrkešume. Ali nijedno se nije moglo nadmetati s njom, Šelobom Velikom,poslednjim detetom Ungolijanta koje je mučilo nesrećni svet

Već godinama ranije Golum ju je video. Smeagol, koji jeistraživao u svim tamnim rupama, i u prošlim danima joj se potčinio iobožavao je, i tama njene zle volje pratila je sve puteve njegovogumora, odsecajući ga od svetlosti i od kajanja. A on je obećao da ćejoj doneti hranu. Ali njena pohlepa nije bila njegova pohlepa. Malo jeona znala ili marila za kule, ili prstenje, ili išta sazdano svešću ilišakom, ona koja je samo želela smrt za sve druge, dušom i telom, aza sebe kljukanje životom, sama, da nabrekne dok planine više nemogu da je održe, ni tmina da je obuhvati.

Ali ta žudnja bila je još daleko, a dugo je sada bila gladna,vrebajući u svojoj jazbini, dok je moć Sauronova rasla, a svetlost iživi stvorovi napuštali njegove granice, i grad u dolini bio je mrtav, inijedan Vilovnjak ili Čovek nije dolazio blizu, samo nesrećni Orci.Bedna hrana, i oprezna. Ali ona je morala jesti, i kako god marljivooni kopali nove krivudave hodnike od prolaza i od njihove kule, uvekje nalazila neki način da ih uhvati u zamku. Ali ona je žudela zaslađim mesom. A Golum joj je to doneo.

»Videćemo, videćemo«, govorio je on često sebi, kada bi ga zloraspoloženje uhvatilo, dok je hodao opasnim putem od Emin Muilado Doline Morgul, »videćemo. Sasvim može biti, o, da, to sasvimmože biti da videćemo, kad Ona odbaci kosti i praznu odeću, mipronaći Ga, mi ćemo dobiti Ga, Prekrasni, nagrada za sirotogSmeagola koji donosi lepu hranu. I mi spašćemo Prekrasni, kako miobećao. O, da. I kada mi ga imamo bezbedno, onda Ona će to znati,O, da, onda mi ćemo se Njoj naplatiti, moj Prekrasni. Onda mi ćemose svakom naplatiti!«

Tako je on mislio u nekoj unutrašnjoj odaji svoje lukavosti, koju ćei dalje, nadao se, kriti od nje, čak i kada joj je ponovo došao ipoklonio se duboko pred njom dok su njegovi saputnici spavali.

A što se tiče Saurona, on je znao gde ona vreba. Sviđalo mu seda ona obitava tu, gladna, ali nesmanjene zlobe, sigurnija straža natoj drevnoj stazi u njegovu zemlju nego ijedna druga koju bi njegovaveština mogla zamisliti. Orci su bili korisni robovi, ali on ih je imaoizobilno. Ako bi ih tu i tamo Šeloba hvatala da primiri svoju glad, palepo, on je mogao da ih se liši. A ponekad, kao što bi kakav čovekmogao baciti poslasticu svojoj mački (svojom mačkom on zove nju,ali ona ga ne priznaje), Sauron joj je slao zatvorenike za koje nijeimao nikakve bolje namene: udešavao je da ih nateraju do njenerupe i da posle dobije izveštaj o igri koju je ona izvela.

Tako su oboje živeli, uživajući u sopstvenim zamislima, i nisu seplašili nikakvog napada, niti gneva, niti ikakvog kraja njihovom zlu.

Nikada još nijedna muva nije pobegla iz Šelobinih mreža, i tim suveći sada bili njen bes i glad.

Ali o tome zlu koje su pokrenuli protiv sebe nije siroti Sem ništaznao, osim da neki strah ovladava njime, neka opasnost koju nijemogao da vidi; i toliko je teško to postalo da mu je mučno bilo da trči,i noge su mu se činile kao da su od olova.

Užas je bio oko njega, i neprijatelji ispred njega u prolazu, agospodar mu je bio u nekom začaranom raspoloženju i trčao imbezobzirce u susret. Odvraćajući oči podalje od senke pozadi iduboke tmine pod liticom njemu sleva, on pogleda napred i vide dvestvari koje uvećaše njegovu pometnju. Vide da mač koji je Frodo jošdržao izvan korica sija plavim plamenom; i vide da, iako je nebostraga bilo tamno, prozor u kuli još sija crveno.

»Orci!« promrmlja on. »Nikad mi to nećemo pregurati ovako.Imade Orci naokolo, i gore neg Orci.« Onda, vraćajući se hitro svojojdugoj navici da taji, on zatvori šaku oko dragocene Bočice, koju jejoš nosio. Za časak, šaka mu je sjala crveno od njegove žive krvi, azatim on gurnu svetio duboko u jedan džep uz nedra i privuče svojvilin- -ogrtač oko sebe. Onda pokuša da ubrza korak. Njegovgospodar ga je prestizao; već je bio nekih dvadeset koračaja ispred,hrleći napred kao senka; uskoro će biti izgubljen za vid u tom sivomsvetu.

Jedva da je Sem bio sakrio svetlost zvezdanog stakla kad onadođe. Malo napred i sleva on je iznenada vide kako se izvlači izjedne crne rupe od senke ispod litice; najodvratnije obličje koje je

ikad video, užasno preko straha iz nekog opakog sna. Ponajvišenalik na pauka je bila, ali grdnija nego ogromne grabežljive zveri, istrašnija od njih zbog opakog nauma u nemilosrdnim joj očima. Teiste oči koje je on smatrao zastrašenim i poraženim gorele suponovo gnusnom svetlošću jateći se na njenoj isturenoj glavi. Imalaje velike rogove, a iza kratkog peteljki sličnog vrata bilo je grdnonaduveno telo, ogromna naduta vreća koja se ljuljala i ulegala međunjenim nogama; ta velika masa bila je crna, umrljana bledimznacima, a trbuh odozdo bio je bled i svetlucav i ispuštao je zadah.Noge su joj bile savijene, s ogromnim čvornovatim zglobovimavisoko iznad njenih leđa, i sa dlakama koje su stršile napolje kaočelično trnje, a na kraju svake noge nalazila se kandža.

Čim je protisnula svoje meko šljiskavo telo i njegove previjeneudove kroz gornji izlaz jazbine, ona se pokrenula stravičnombrzinom, sad trčeći na škriputavim nogama, sad u iznenadnomodskoku. Ona je bila između Sema i njegovog gospodara. Ili nijevidela Sema, ili ga je izbegavala za taj čas, kao nosioca onesvetlosti, i svu svoju pažnju usredsredila je na jedan plen; na Froda,lišenog njegovog Stakla, koji je trčao bezbrižno uz stazu, jošnesvestan opasnosti. Brzo je jurio, ali Šelob je bila brža; u nekolikoskokova ona bi ga se dokopala.

Sem zagrca i prikupi sav preostali dah da vikne. »Pazite straga!«prodera se on. »Pazite, gospodaru! Ja sam...« ali njegov krikiznenada bi ugušen.

Jedna duga lepljiva šaka pređe mu preko usta a druga ga uhvatiza vrat, dok mu se nešto omota oko noge. Iznenađen, on se preturiunazad u ruke svog napadača.

»Imam ga!« prosikta mu Golum u uvo. »Najzad, moj Prekrasni,mi ga imam, jesste, tog gnussnog Hobita. Mi uzimam ovog jednog.Ona će uhvatiti drugog. O jesste, Šelob će imati ga, ne Smeagol: onobećao; on neće povrediti gospodara uopšte. Ali on ima tebe, tignussno prljavo šunjavalo!« On pijunu Semu na vrat.

Gnev zbog te izdaje i očajanje zbog zadržavanja dok je njegovgospodar u smrtnoj opasnosti dadoše Semu neku iznenadnu žestinui snagu koja je bila daleko iznad ičega što je Golum očekivao od togatromog tupog Hobita, kakvim ga je on smatrao. Ni sam Golum ne bise mogao izviti brže ni bešnje. Njegov stisak skliznuo sa Semovih

usta, a Sem se saže i baci se napred, ponovo pokušavajući da seotrgne od stiska na vratu. Još je držao svoj mač, a na njegovoj levojruci, viseći mu o remenu, bio je Faramirov štap. Očajnički jepokušavao da se okrene i ubode svog neprijatelja. Ali Golum je bioprebrz. Njegova duga desna ruka sunu upolje, i on zgrabi Sema začlanak; prsti su mu bili kao mengele; lagano i neumoljivo izvijao muje šaku dok s bolnim krikom Sem ne ispusti mač, koji pade na tle; aza sve to vreme Golumova druga šaka stezala se na Semovom grlu.

Onda Sem odigra svoju poslednju kartu. Svom snagom jepotegao u stranu, a noge čvrsto usadio; onda se iznenada odgurnunogama o tle i, koliko god je mogao, baci se unazad.

Ne očekujući čak ni ovaj prost trik od Sema, Golum se preturi saSemom odozgo, i težina tog stamenog Hobita pritisnu mu trbuh.Oštar siktaj izađe iz njega, i on za sekund popusti stisak naSemovom grlu; ali prsti su mu još stiskali šaku sa mačem. Sem seotrže od njega i ustade, a onda se brzo okrete nadesno, oko zglobakoji je držao Golum. Dohvativši se štapa levom rukom Sem gazavitla uvis i sa zviždavim praskom ga spusti na Golumovuispruženu ruku, baš ispod lakta.

Sa piskom, Golum ga pusti. Onda Sem žestoko napade; nezastajući da premesti štap iz leve u desnu ruku, on zadade još jedandivljački udarac. Brz kao zmija Golum kliznu u stranu, i udaracnaciljan u njegovu glavu pade mu preko leđa. Štap prasnu i slomi se.To je bilo dovoljno za njega. Grabljenje s leđa bila je jedna staranjegova igra, i retko kad je omanuo u njoj. Ali ovoga puta, zavedenmržnjom, načinio je grešku progovorivši, i likujući pre no što je oberuke stavio na žrtvin vrat. Njegov lepi plan se izjalovio otkako se tagrozna svetlost neočekivano pojavila u tami. A sad je bio licem u lices jednim razbesnelim neprijateljem, samo neznatno manjim odnjegove sopstvene veličine. Ta bitka nije bila za njega. Sem hitro uzesvoj mač sa tla i podiže ga. Golum zaciča i, na sve četiri, odbaci sejednim velikim odskokom kao kakva žaba. Pre no što je Sem mogaoda ga dohvati on se udalji jureći zaprepašćujućom brzinom nazad katunelu.

Sa mačem u ruci Sem pođe za njim. Za taj čas bio je zaboraviosve drugo osim crvenog besa u svome mozgu i želje da ubijeGoluma. Ali pre no što je mogao da ga stigne, Golum je nestao.

Onda, dok je mračna rupa stajala pred njim, a zadah mu dolazio ususret, kao udarac groma Semovu svest pogodi pomisao na Froda icrno čudovište. On se obrte i pojuri divlje stazom, dozivajući idozivajući svog gospodara. Stigao je prekasno. Do te tačke,Golumov plan je uspeo.

Glava 1O.

IZBOR MAJSTORA SEMVAJSA

Frodo je ležao nauznak na tlu, a čudovište se naginjalo nad njim,tako usredsređeno na svoju žrtvu da nije obraćalo pažnju na Sema injegove krike sve dok se nije sasvim približio. Kad je dojurio gorevideo je da je Frodo već omotan uzicama smotanim oko njega odčlanka na nozi do ramena, a čudovište je svojim ogromnim prednjimnogama počelo napola da diže a napola da vuče njegovo telo.

Kraj njegovog levog boka ležalo je blistajući na tlu njegovo vilin- -sečivo, na mestu gde je palo, beskorisno. Sem nije oklevao pitajućise šta da radi, ili da li je hrabar, ili odan, ili ispunjen besom. On skočisa krikom i zgrabi mač svoga gospodara levom šakom. Ondanapade. Nikakav bešnji napad nije nikad viđen u divljačnom svetuzveri, gde neko očajno sićušno stvorenje, oboružano malim zubima,samo, zna da skoči na kakvu tvrđavu od rogova i kože što stoji iznadnjegovog palog parnjaka.

Kao da je uznemirena u nekom likujućem snu njegovim malimkrikom, ona lagano okrete groznu zlobu svoga pogleda na njega. Aliskoro pre no što je postala svesna da se na nju ustremio bes, većinego ijedan koji je znala za bezbrojne godine, blistavi je mač ujedeza nogu i odreza jednu kandžu. Sem skoči unutra, u lukove njenihnogu i, brzim bodom naviše, drugom rukom ubode u načičkane očina njenoj spuštenoj glavi. Jedno ogromno oko potamne.

Sad je ta bedna spodoba bila baš ispod nje, za trenutak izvandomašaja njene žaoke ili kandži. Njen neizmerni trbuh bio je iznadnjega sa svojom smrdljivom svetlošću, i zadah iz njega skoro gaobori. Ipak, njegov se bes održao koliko za još jedan udarac, i pre nošto je mogla da se spusti na njega, gušeći i njega i svu njegovudrsku hrabrost, on je zaseče sjajnim vilin-sečivom sa očajničkomsnagom.

Ali Seloba nije bila kao zmajevi što su; nikakvo mekše mesto nijeona imala, izuzev očiju. Čvornovata i izrovašena od truleži bila jenjena vekovima stara koža, ali večno zadebljavana iznutra slojempreko sloja zloćudnog rastenja. Sečivo je zareza užasnim zasekom,ali ti odvratni nabori nisu se mogli proseći nikakvom snagom Ljudi,čak ni kad bi Vilovnjak ili Patuljak iskovali čelik, i ruke Berena iliTurina njime upravljale. Ona ustuknu pod udarcem, a zatim poteženaviše ogromnu vreću svoga trbuha, visoko iznad Semove glave.Otrov je penušao i klobučao iz rane. Onda, šireći noge, ona navalisvojom grdnom masom ponovo dole na njega. Prebrzo! Jer, Sem jejoš bio na nogama i, ispustivši svoj mač, obema šakama držao vilin-sečivo vrhom naviše, odbijajući taj sablasni krov, i tako se Šeloba, sapokretačkom snagom sopstvene okrutne volje, silom većom odsnage ruke ma kojeg ratnika, nabi na jedan oštar šiljak. Duboko,duboko ju je on žacnuo, dok je Sema lagano pritiskala uz tle.

Nijedan takav bol nije Šeloba nikad spoznala, niti sanjala daspozna, u svem njenom dugom svetu greha. Ni najsrčaniji vojnik izstarog Gondora, ni najdivljačniji Ork u klopku uhvaćen, nisu je nikadtako namučili, niti sečivom nasrnuli na njeno voljeno meso. Drhtajprođe kroz nju. Dižući se teško, otržući se od tog bola, ona podviudove koji su drhtali i skoči unazad grčevitim skokom.

Sem je pao na kolena pokraj Frodove glave; čula su mu sekolebala u tom gnusnom smradu, šake su mu još stezale balčakmača. Kroz izmaglicu pred očima bio je nejasno svestan Frodovoglica, i tvrdoglavo se borio da ovlada sobom i da se izvuče iz omamekoja ga je obuzela. Polako on podiže glavu, i vide je, samo nekolikokoraka dalje, kako ga motri; kljun joj je cedio pljuvačku od otrova, aneki zeleni talog kapao je ispod njenog ranjenog oka. Tu je čučalaona – drhtavi trbuh prostrt po tlu, veliki uzdrhtali lukovi njenih nogu –dok se sabirala za još jedan skok, da ovog puta zgnječi i ubode nasmrt; nikakav mali otrovni ujed da smiri otimanje hrane; ovoga putada ubije, a onda da rastrgne.

Još dok je Sem i sam čučao gledajući u nju, videći svoju smrt unjenim očima, javi mu se jedna misao, kao da je neki daleki glasprogovorio, i on je levom rukom petljao po prsima, i našao šta jetražio: hladno i tvrdo i čvrsto je to izgledalo njegovom dodiru ujednom sablasnom svetu užasa, Staklo Galadrijelino.

»Galadrijela!« reče on slabašno, i onda ču glasove daleke alijasne: povike Vilovnjaka dok su hodali pod zvezdama u voljenimsenkama Okruga, i muziku Vilovnjaka kako mu je došla kroz san uDvorani vatre u domu Elrondovom.

Gilthoniel A Elbereth!

A onda mu se jezik odreši i njegov glas povika na jeziku koji onnije znao:

A Elbereth Gilthonielo menel palan-diriel,le nallon si di’nguruthos!A tiro nin, Fanuilos!

I s tim rečima on se ustetura na noge, i bi Hobit Semvajs,Hemfastov sin, ponovo.

»Sad dođi, ti đubre!« povika on. »Ti si ranila mog gospodara, tistoko jedna, i ima da platiš za to. Mi idemo dalje; ali ima da seporavnamo s tobom prvo. Dođi, i okusi ga ponovo!«

Kao da mu je njegov neukrotivi duh pokrenuo moć, Staklo blesnuiznenada kao bela buktinja u njegovoj ruci. Ono je plamtelo kaozvezda koja skačući sa nebeskog svoda žari mračni vazduhnepodnošljivom svetlošću. Nijedan takav užas s neba nikad ranijenije sjao Šelobi u lice. Zraci njegovi uđoše u njenu ranjenu glavu izasekoše je nesnosnim bolom, i ta užasna zaraza svetlosti proširi seod oka do oka. Ona odstupi udarajući vazduh prednjim nogama, dokjoj je vid razaralo unutrašnje sevanje, a svest bila u agoniji. Onda,odvraćajući osakaćenu glavu, ona se odvalja u stranu i poče dagamiže, kandžu po kandžu, prema otvoru u tamnoj litici straga.

Sem se primicao. On se povodio kao pijanac, ali se primicao. IŠeloba se konačno uplaši; smanjena u porazu, trzala se i drhtala dokje pokušavala da pohita od njega. Dosegla je rupu, protisnula sedole ostavljajući trag od zelenožute sluzi, i šmugnula unutra baš kadje Sem zasekao poslednjim udarcem po njenim nogama koje su sevukle. Potom on pade na tle.

Šeloba je nestala; a da li je ležala dugo u svojoj jazbini negujućisvoju zlobu i svoju bedu, i u sporim godinama tmine izlečila samusebe iznutra iznova gradeći svoje načičkane oči, dok gladna poputsmrti nije još jednom splela svoje grozne zamke u uvalama PlaninaSenki, to ova priča ne kazuje.

Sem je ostao sam na mestu bitke. Umorno, dok je večeBezimene Zemlje padalo, on je puzao nazad ka svom gospodaru.

»Gospodaru, dragi gospodaru«, reče on, ali Frodo nijeprogovarao. Dok je jurio napred, usplamteo, radujući se što jeslobodan, Seloba je užasnom brzinom došla za njim i jednim hitrimudarcem ubola ga u vrat. On je sada ležao bled, i nije čuo nikakavglas, i nije se micao.

»Gospodaru, dragi gospodaru!« reče Sem, i tokom jedne dugetišine čekao je, osluškujući uzalud.

Onda, koliko god je brže mogao, on iseče sputavajuću užad, iprisloni glavu na Frodova prsa i na usta, ali nikakav pokret života nijemogao da nađe, ni da oseti i najslabašniji treptaj srca. Učestalo jetrljao šake i stopala svoga gospodara i dodirivao mu čelo, ali sve jebilo hladno.

»Frodo, g. Frodo!« pozva on. »Ne ostavljajte me ovde samoga!To vaš Sem zove. Ne idite gdi ja ne mogu za vama! Probudite se, g.Frodo! O probudi se, Frodo, jaoj, jaoj! Probudi se!«

Onda se gnev ustalasa u njemu i on pojuri oko tela svoggospodara, u jarosti bodući vazduh, udarajući kamenje i izvikujućiizazove. Ubrzo se vrati i, saginjući se, pogleda u Frodovo lice, bledou sumraku. I iznenada vide da je u onoj slici koja mu se otkrila uOgledalu Galadrijelinom u Lorijenu: Frodo bledoga lica gde ležičvrsto usnuo pod jednom ogromnom mračnom liticom. Ili je on tadamislio da je čvrsto usnuo. »On je mrtav!« reče. »Ne usnuo, mrtav!« Ikad je to rekao, kao da su te reči iznova pustile otrov u dejstvo, činilomu se da je boja Frodovog lica postala modrozelena.

A onda se crno očajanje spusti na Sema i on se povi do tla, inavuče sivu kapuljaču preko glave, i noć se uvuče u njegovo srce, inije znao ništa više.

Kada je konačno ta tama minula Sem pogleda naviše, i senke subile oko njega; ali koliko je minuta, ili možda sati, prošlo na svetu – tonije mogao da odredi. Još je bio na istom mestu, i još je njegovgospodar ležao pokraj njega, mrtav. Planine se nisu smrvile, niti sesvet srušio.

»Šta da radim, šta da radim?« reče on. »Jesam li prešao čitavovaj put sa njim za ništa?« I onda se seti sopstvenog glasa kakoizgovara reči koje u to vreme nije razumeo ni sam, na početkunjihovog putovanja: Ja imam nešto da učinim pre kraja. Imam to dapreguram skroz, gospodine, ako me razumete.

»Ali šta mogu ja da uradim? Ne da ostavim g. Froda mrtvog,nesaranjenog na vrh planina, i odem kući? Ili da nastavim?Nastavim?« ponovi on, i za časak ga oklevanje i strah potresoše.»Nastavim? Je li to ono šta ja treba da činim? I ostavim njega?«

Onda konačno poče da plače i, otišavši Frodu, uredi njegovo telo,i prekrsti mu hladne ruke na prsima, i obmota ga ogrtačem, i položimu svoj mač sa jedne strane, a štap koji mu je Faramir dao sadruge.

»Ako ja ima da produžim«, reče on, »onda mora da uznem vašmač, uz vaše dopuštenje, g. Frodo, ali ja ću da metem ovaj da ležido vas, kao što je ležao uz onog starog kralja u mogili; i imate svojlepi mitrilski verižni kaput od staroga g. Bilba. A vaše zvezdanostaklo, g. Frodo, vi mi ga jeste uzajmili, a trebaće mi, jer ja ću sadastalno da budem u pomrčini. Ono je suviše dobro za me, iGospodarica ga je dala vama, ali, može biti, ona bi svatila. Da li merazumete, g. Frodo? Ja moram da nastavim.«

Ali nije mogao da ode, ne još. Klečao je i držao Frodovu ruku inije mogao da je pusti. Vreme je prolazilo a još je on klečao držećiruku svoga gospodara i vodeći prepirku u srcu.

Sad je pokušavao da nađe snage da se otrgne i pođe na jednosamotno putovanje – za osvetom. Ako bi samo mogao da krene,gnev bi ga nosio niz sve puteve sveta, u poteri, dok ga se ne dočepanajzad: Goluma. Onda bi Golum umro sateran u ćošak. Ali nije se onzaputio da to učini. Ne bi to bilo vredno ostavljanja gospodara. To gane bi vratilo. Ništa ne bi. Bolje im je da obojica budu mrtvi zajedno. Ato bi takođe bilo jedno samotno putovanje.

On pogleda sjajni vrh mača. Razmišljao je o mestima pozadi, gdeje bila jedna crna ivica i prazan pad u ništa. Nije bilo nikakvog spasatim putem. To bi bilo ne učiniti ništa, čak ni žaliti. Nije to bilo ono štoje smerao da učini. »Šta onda da radim?« uzviknu on ponovo, i sadse činilo da jasno zna težak odgovor: preguraj to skroz. Još jednosamotno putovanje, i to ono najgore.

»Šta? Ja, sam, da idem do Rascepina Usuda, i sve to skupa?«On je još očajavao, ali rešenost je rasla. »Šta? Ja da uznem Prstenod njega? Savet ga je dao njemu.«

Ali odgovor dođe odmah: »I Savet mu je dao saputnike, tako dapoduhvat ne propadne. A ti si poslednji od sve Družine. Poduhvat nesme propasti.«

»Voleo bi da nisam taj poslednji«, zaječa on. »Voleo bi da je stariGandalf ovde, ili tako neko. Što sam ja ostavljen sam da se odlučim?Ja ima sigurno da izgrešim. I nije to moje da krenem da uzimljemPrsten, da se prsim napred.«

»Ali ti se nisi prsio napred, ti si bio ispršen napred. A što se tičeda nisi ona prava i podesna persona, šta, pa ni g. Frodo nije to bio,kako bi ti mogo reći; ni g. Bilbo. Oni se nisu sami izabrali.«

»Ah, dobro, ja moram sam da se odlučim. Odlučiću se. Ali Ja ćuzasigurno da izgrešim: to sve ima da bude Sem Gemdži skroznaskroz.«

»Daj da vidim sad: ako ovde nađu nas, ili g. Froda nađu, i ta jeStvar na njemu, pa, Neprijatelj će je se dokopati. I to je kraj od svijunas, Lorijena, i Rivendala, i Okruga, i sve to skupa. I nema sevremena za gubljenje, ili to ima da bude kraj, u svakim slučaju. Ovajrat je započeo, i više je neg verovatno da stvari već idu Neprijateljunaruku. Nema šanse da se ide nazad sa Tim, i da se dobije savet ilidopuštenje. No, to ti je sedi ovde dokle oni dođu i ubiju te nadgospodarovim telom, i uznu Ga; ili Ga ti uzni i idi.« On dubokoudahnu. »Onda, uzni Ga; to ti je!«

On se saže. Veoma nežno otkopča kopču uz vrat i uvuče šaku uFrodovu tuniku; onda, dižući mu glavu drugom rukom, on poljubi tohladno čelo, i blago mu prevuče lanac preko glave. Potom je onaponovno počivala. Nikakva promena ne dođe na to nepomično lice, ipo tome, više nego po svim drugim znacima, Sem je konačno biouveren da je Frodo umro i napustio Poslanje.

»Zbogom, gospodaru, dragi moj!« prošaputa on. »Oprosti svomeSemu. On će se vratiti na ovo mesto kad se poso svrši – akouzmogne. I onda te neće ponovo ostaviti. Počivaj mirno dokle jadođem; i neka nijedno gadno stvorenje ne bi došlo blizo tebe! A kadbi Gospodarica mogla da me čuje i da mi da poželim jedno, ja bipoželeo da se vratim i nađem te ponova. Zbogom!«

I onda on povi vrat i stavi lanac na njega, i istog časa njegova jeglava bila do tla pognuta težinom Prstena, kao da je neki velikikamen okačen o njega. Ali polagano, kao da se teret smanjio ili jenova snaga porasla u njemu, on diže glavu, i onda s velikimnaporom ustade, i oseti da može da hoda i nosi svoj teret. I za časakpodiže Staklo i pogleda dole u svog gospodara, i svetlost je sadaplamtela nežno, blagim zračenjem Večernjače u leto, i u toj svetlostiFrodovo lice bilo je ponovo lepe boje, bledo ali lepo nekomvilovnjačkom lepotom, kao u nekoga ko je davno prošao senke. I sagorkom utehom tog poslednjeg pogleda Sem se okrete, sakrisvetlost, i posrćući ode u rastuću tamu.

Nije imao daleko da ide. Tunel je bio nešto iza; Rasek kojustotinu jardi napred, ili i manje. Staza je bila vidljiva u sumraku,duboka brazda utrvena vekovima prolaženja sada je blago išlanaviše u dugi klanac s liticama na obe strane. Klanac se brzosužavao. Ubrzo Sem dođe do dugog stepeništa od širokih plitkihstepenika. Ork-kula je bila baš iznad njega, mrko gledajući, a u njojje sijalo ono crveno oko. Sada je bio sakriven u tamnoj senci ispodnje. Stizao je na vrh stepeništa, i bio konačno u Raseku.

»Ja sam odlučio«, stalno je govorio sebi. Ali nije. Iako je dao sveod sebe da o tome premisli do kraja, to što je činio bilo je potpunoprotiv svega ukorenjenog u njegovoj prirodi. »Je li sam pogrešio?«mrmljao je on. »Šta sam trebo da učinim?«

Kad su se strme strane Raseka zatvorile oko njega, pre nego štoje dosegao stvarni vrh, pre no što je konačno pogledao stazu koja sespuštala u Bezimenu Zemlju, on se okrete. Za časak, nepokretan unepodnošljivoj sumnji, gledao je unazad. Još je mogao da vidi, kaomalu mrlju u tmini koja se zgušnjavala, usta tunela, a držao je damože da vidi ili pogodi i gde Frodo leži. Mislio je da nešto svetlucana tlu tamo dole, ili je to možda bila neka varka njegovih suza dok je

gledao ka tom visokom kamenitom mestu gde je čitav njegov životuništen.

»Kad bi samo mogla da mi se ispuni moja želja, jedna mojaželja«, uzdahnu on, »da se vratim i nađem ga!« Onda se konačnookrete putu napred i pođe nekoliko koraka: najtežih i najbezvoljnijihkoje je ikad preduzeo.

Samo nekoliko koraka, i onda samo još nekoliko, i otišao binaniže, i nikada ne bi ponovo video to visoko mesto. Ali ondaiznenada začu krike i glasove. On stade, nepomičan kao kamen.Ork-glasovi. Oni su bili iza njega i pred njim. Zvuk teških koraka igrubih povika: Orci su dolazili gore do Raseka, sa dalje strane; odnekog ulaza u kulu, možda. Trupkavi koraci i povici straga. On seokrete. Video je mala crvena svetla buktinja kako žmigaju onde dolegde su izlazile iz tunela. Konačno je lov bio završen. Crveno Okokule nije bilo slepo. Bio je uhvaćen.

Sada su trepet baklji koje su dolazile i zvek čelika spreda biliveoma bliski. Za minut oni će stići na vrh i opaziti ga. Predugo jeproveo u odlučivanju, i sad sve to ništa ne vredi. Kako bi mogao dapobegne, ili da spase sebe, ili da spase Prsten? Prsten. Nije biosvestan nikakve misli ili odluke. Prosto je uhvatio sebe kako izvlačilanac i uzima Prsten u ruku. Čelo Ork-čete pojavilo se u Raseku bašispred njega. Onda on navuče Prsten.

Svet se izmeni, i jedan jedini trenutak vremena bio je ispunjenčitavim satom misli. Odmah je uočio da mu se sluh izoštrio, dok jevid bio zamućen, ali drugačije nego u Šelobinoj jazbini. Sve stvarioko njega bile su sada ne tamne nego nejasne, dok je on sam bio ujednom sivom maglovitom svetu, sam kao neka mala crna čvrstastena, a Prsten, koji mu je potiskivao naniže levu ruku bio je kaoneka kugla od vrelog zlata. Nije se uopšte osećao nevidljivim, negostravično i jedinstveno vidljivim; i znao je da negde jedno Oko tragaza njim.

Čuo je prštanje kamena i šapat vode daleko u Morgul-dolini; idole ispod stene uskipelu bedu Šelobinu, gde pipa izgubljena unekom šlepom prolazu; i glasove u tamnicama kule; i krike Orka doksu izlazili iz tunela; i zaglušan tresak nogu i razdiruću dreku Orka

pred njim. On se pribi uz liticu. A oni su marširali naviše kao nekasablasna četa, sive izobličene prilike u izmaglici, sami snovi o strahusa bledim plamenovima u šakama. Oni ga mimoiđoše. On se zguri,pokušavajući da odmili u neku pukotinu i da se sakrije.

Osluškivao je. Orci iz tunela i oni drugi što su marširali doleopazili su jedni druge, i obe grupe su sada žurile i vikale. On ih jeobe čuo jasno i razumeo je šta govore. Možda je Prsten davaorazumevanje jezika, ili naprosto razumevanje, naročito sluguSaurona, tvorca njegovog, tako da je Sem, kad bi obratio pažnju,razumeo i prevodio misli samome sebi. Svakako, moć Prstena jesilno jačala kako je pristupao mestima svoga iskivanja; ali jedno nijedavao, a to je bila hrabrost. Trenutno je Sem još razmišljao samo osakrivanju, o pritajivanju dok se sve ponovo ne smiri, i osluškivao jebrižno. Nije mogao da odredi koliko su blizu ti glasovi; reči su mu,činilo se, bile bezmalo u ušima.

»Hola! Gorbag! Šta ti vršiš ovde gore? Bilo ti već dosta rata?«»Naređenja, mamlaze. A šta ti vršiš, Šagrate? Umoran od

vrebanja onamo gore? Misliš o silaženju da se boriš?«»I ja tebi naređenja. Ovaj je prolaz pod mojom komandom. Pa

govori učtivo. Kakav je tvoj raport?«»Ništa.«»Haj! Haj! Joj!« Jedan vrisak upade u tu razmenu misli vođa. Orci

niže dole iznenada su spazili nešto. Oni potrčaše. Tako su učinili iostali.

»Haj! Hola! Ovde ima nešto! Leži baš na putu. Špijun, špijun!«Nasta buka rogova režećeg zvuka i zbrka od laveža glasova.

Užasnim udarom Sem je bio trgnut iz usplahirenog raspoloženja.Oni su videli njegovog gospodara. Šta će da rade? On je o Orcimaslušao takve priče da se krv sledi. To se nije moglo trpeti. On skoči.Odbacio je Poslanje i sve svoje odluke, i strah i dvoumljenje s njima.Sada je znao gde mu je mesto, i gde je bilo: kraj njegovoggospodara, premda mu nije bilo jasno šta bi on tamo mogao daučini. On potrča nazad niz stepenike, i niz stazu prema Frodu.

»Koliko ih ima tamo?« mislio je on. »Tries ili četres od kulenajmanje, a sila jedna više od toga odozdole ispod, računam. Koliko

mogu da ih pobijem pre no što me oni skleptaju? Oni ima da videplamen mača čim ga ja isučem, i skleptaće me pre ili posle. Pitam sehoće li ikaka pesma ikada to da pomene: Kako je Semvajs pao uVisokom prolazu i napravio jedan zid od tela okolo svoga gospodara.Ne, nikaka pesma. Naravno da ne, jer Prsten ima da bude nađen, ineće više biti pesama. Ja tu ne mogu ništa. Moje mesto je uz g.Froda. Oni moraju to da razumeju – Elrond, i Savet, i velikiGospodari i Gospodarice sa svom njiovom mudrošću. Njiovi planovisu pošli po zlu. Ja ne mogu da budnem njiov Nosilac Prstena. Nebez g. Froda.«

Ali Orci su sada bili izvan njegovog zamućenog vidika. Nije imaovremena da razmišlja o sebi, ali je uvideo da je umoran, umoranskoro do iznemoglosti: noge nisu htele da ga nose kako je on želeo.Bio je suviše spor. Staza se činila miljama duga. Kuda su se svi oniispogubili u toj izmaglici?

Aha, eno ih opet! Još podobro parče puta napred. Roj prilika okonečega što leži na tlu: nekoliko ih se činilo kao da se hitro vrzmajuovamo-onamo, sagnuti kao psi na tragu. On pokuša da se prisili najoš jedan napor.

»Hajde, Seme!« reče on. »Ili ćeš prekasniti ponova.« On olabavimač u koricama. Za koji trenutak on će ga isukati, i onda...

Nasta divlja dreka, bučanje i smejanje, dok su nešto dizali sa tla.»Ja hoj! Ja hari hoj! Diži! Diži!«

Onda se jedan glas prodera: »Sad se kupite! Bržim putem.Nazad do potkapije! Ona nas neće uznemiravati ove noći, po svimznacima.« Čitava ta banda Ork-spodoba poče da se kreće.Četvorica u sredini nosila su jedno telo visoko na ramenima. »Jahoj!«

Oni su oteli Frodovo telo. Otišli su. On nije mogao da ih pristigne.Ipak, išao je dalje. Orci su stigli do tunela i zalazili su unutra. Oni sateretom ušli su prvi, a iza njih je bilo podosta gužve i muvanja. Semse približavao. On izvuče mač, treptaj plavetnila u njegovoj ruci kojase kolebala, ali oni ga nisu videli. Još dok se on zadihan primicao,poslednji od njih iščeze u crnoj jami. Za trenutak je stajao, dašćući,hvatajući se za grudi. Onda prevuče rukav preko lica, otirući

nečistoću, znoj i suze. »Prokleto đubre!« reče on, i skoči za njima utminu.

Više mu nije izgledalo naročito tamno u tom tunelu; pre je to bilokao da je iskoračio iz neke oskudne izmaglice u gušću maglu.Njegova malaksalost je rasla, ali volja je jačala sve više. Činilo mu seda može da vidi svetlost buktinja nešto malo spreda, ali, koliko godpokušavao, nije mogao da ih stigne. Orci idu brzo u tunelima, a ovajtunel su dobro poznavali, jer su i pored Šelobe bili prinuđeni da senjime često koriste, kao najbržim putem od Mrtvog Grada prekoplanina. U kakvom su to dalekom vremenu glavni tunel i ogromnaokrugla jama načinjeni, gde se Seloba nastanila u prohujalimvekovima, oni nisu znali; ali mnoge sporedne puteve s obe stranesami su iskopali da izbegnu jazbinu dok su se kretali tamo-amo poposlu svojih gospodara. Ove noći nisu nameravali da idu dalekodole, ali su hitali da pronađu jedan bočni prolaz koji je vodio nazaddo njihove kule stražare na litici. Većina ih je bila vesela, oduševljenaonim što su pronašli i videli i, dok su trčali, brbljali su i grajili poobičaju svoje vrste. Sem je čuo zvuk njihovih promuklih glasova,niskih i grubih u tom mrtvom vazduhu, i mogao je između svih daizdvoji dva glasa: bili su jači i bliži njemu. Komandiri dve grupe,izgleda; bili su na začelju, raspravljajući u hodu.

»Ne bi li mogao da sprečiš tu tvoju rulju da pravi toliku galamu,Šagrate?« progunđa jedan. »Ne želimo Šelobu na grbači.«

»Produži, Gorbaže! Tvoji prave više od pola larme«, reče onajdrugi. »Ali pusti momke neka se zabavljaju! Nema potrebe dabrinemo oko Šelobe neko vreme, držim. Ona je sela na neki ekser,čini se, a mi nećemo plakati oko toga. Zar ti nisi video: gadna štrokasve tamo nazad do one njene proklete pukotine? Ako smo je jednomzačepili, začepili smo je stotinu puta. Pa ih pusti neka se smeju. A imi smo ga ugazili u malko sreće, najzad: imamo nešto što Lugburcželi.«

»Lugburc to želi, eh? Šta je to, šta misliš? Vilovnjačko je to meniizgledalo, ali ispod mere. Kakva je opasnost u jednom takvomstvoru?«

»Ne znam dok ne pogledamo.«

»Oho! Znači, oni ti nisu rekli šta da očekuješ? Oni nam ne govoresve što znaju, a? Ni upola. Ali i oni mogu da prave greške, čak i oniVrhovni mogu.«

»Šš, Gorbaže!« Šagratov glas se snizi tako da je čak i svojimčudno izoštrenim sluhom Sem jedva mogao da uhvati šta je rečeno.»Mogu, ali oni imaju oči i uši svuda; neke i među mojom grupom,verovatno. Ali, nema sumnje, oni su uznemireni oko nečega. Nazgulidole ispod jesu, po tvom izveštaju, a Lugburc takođe. Nešto je skoropromaklo.«

»Skoro, kažeš ti!« reče Gorbag.»U redu«, reče Šagrat, »ali o tome ćemo govoriti kasnije. Čekaj

dok ne dospemo do Pod-puta. Tamo postoji jedno mesto gdemožemo popričati dok momci idu dalje.«

Ubrzo potom Sem vide kako buktinje nestaju. Onda se začuštropotavi zvuk, i, baš kad je on pohitao, jedan tresak. Koliko jemogao da odredi, Orci su skrenuli i otišli upravo kroz onaj otvor kojisu Frodo i on bili oprobali i utvrdili da je zaprečen. I još je bio.

Činilo se da je to neki veliki kamen zakrčio put, ali Orci su nekakoprošli, jer mogao je da čuje glasove na drugoj strani. Oni su trčalidalje, sve dublje u planinu, nazad prema kuli. Sem je bio očajan. Onisu odnosili telo njegovog gospodara s nekim zlim ciljem a on nijemogao da ih prati. Nasrtao je i gurao prepreku, i bacao se na nju, aliona nije popustila. A onda, nedaleko unutra, ili se njemu tako činilo,čuo je glasove dvojice komandira koji su opet stupili u razgovor.Stajao je nepomično slušajući neko vreme, nadajući se da će moždačuti nešto korisno. Možda će Gorbag, koji je, reklo bi se, pripadaoMinas Morgulu, otići, a on bi onda mogao da promakne unutra.

»Ne, ja ne znam«, reče Gorbagov glas. »Poruke se probijaju brženego što bi išta moglo leteti, kao po pravilu. Ali ja ne ispitujem kakose to obavlja. Najbezbednije je ne činiti to. Grr! Od tih Nazgula seježim. A oni ti zgule telo, ma samo li te pogledaju, i ostave te svegledenog u mraku na drugoj strani. Ali On ih voli; oni su Njegovimiljenici u sadašnje vreme, i zato ne vredi gunđati. Ja ti kažem, nijenikakva igra služiti dole u gradu.«

»Trebalo bi da oprobaš da budeš ovde gore, sa Šelobom kaodruštvom«, reče Šagrat.

»Ja bih voleo da oprobam negde gde nema nikoga od njih. Ali ratje sada, i kad se to okonča stvari bi mogle biti lakše.«

»Ide dobro, kažu.«»Nego šta bi«, progunđa Gorbag. »Videćemo. Ali, kako god bilo,

ako to zaista ide dobro, trebalo bi da bude mnogo više prostora. Štakažeš? – ako se dokopamo prilike, pa se ti i ja otkrademo, ismestimo se negde za svoj račun sa nekoliko momaka odpoverenja, negde gde ima dobre pljačke zgodno i pri ruci, i nikakvihvelikih gazda.«

»Ah!« reče Sagrat. »Kao u stara vremena.«»Da«, reče Gorbag. »Ali ne računaj na to. Nije mi mirna glava.

Kako sam rekao, Velike Gazde; ja«, njegov glas utihnu skoro došapata, »ja; čak i onaj Najveći, mogu da naprave pogreške. Nešto jeskoro promaklo, kažeš. Ja kažem, nešto jeste promaklo. A mimoramo da pazimo! Uvek sirotim Orcima dopadne da ispravljaju štapromakne, a mala im hvala. Ali ne zaboravi: neprijatelji ne vole nasništa više nego što vole Njega, i ako oni iziđu povrh Njega, i mi smogotovi. Ali pazi ovamo: kad je tebi naređeno da izađeš?«

»Pre oko jedan sat, baš pre nego što ste nas vi videli. Poruka jedošla: Nazgul uznemiren. Bojazan: špijuni na Stepeništima.Dvostruka budnost. Patrola na vrh stepeništa. Ja sam došaoodmah.«

»Gadan posao«, reče Gorbag. »Pazi ovamo – naši ĆutljiviStražari bili su uznemireni pre dva dana, to znam. Ali mojoj patrolinije naređeno da izađe još čitav dan, niti je ikakva poruka poslata zaLugburc; što ima da se pripiše davanju Velikog Signala, i odlaskuUzvišenoga Nazgula u rat, i tako to. A onda zadugo nisu mogli danađu načina da Lugburc obrati pažnju, rečeno mi je.«

»Oko je bilo zauzeto drugde, pretpostavljam«, reče Šagrat.»Velike stvari se dešavaju onamo na zapadu, kažu.«

»I ja bih smeo da kažem«, zareža Gorbag. »Ali u međuvremenusu neprijatelji dospeli na Stepeništa! A šta si ti bio naumio? Ima sesmatrati da ti držiš stražu, zar ne, specijalna naređenja ili ne? Za štati uopšte služiš?«

»Dosta! Ne pokušavaj da me učiš mom poslu. Mi smo bili budni,još kako. Mi smo znali da se čudne stvari dešavaju.«

»Vrlo čudne!«

»Da, vrlo čudne: svetlost, i vikanje, i sve to. Ali Šeloba je bila nadužnosti. Moji momci su videli nju i njenog Gmizavca.«

»Njenog Gmizavca? Šta je to?«»Morao si ga videti: mali mršav crni tip; i sam kao neki pauk, ili

možda više nalik na izgladnelu žabu. On je bio ovde i ranije. Došaoje iz Lugburca prvi put, pre mnogo godina, a dobili smo naredbuOdozgo da ga pustimo da prođe. Prošao je uz Stepenice jednom ilidvaput odonda, ali mi smo ga ostavljali na miru: izgleda da ima nekupogodbu sa Njenim Gospodstvom. Pretpostavljam da nije ništadobar za jelo: ona se ne bi sekirala oko naređenja Odozgo. Ali finogstražara ti držiš u Dolini: onaj je bio ovde gore čitav dan pre sve ovehalabuke. Rano u prošlu noć mi smo ga videli. U svakom slučaju,moji su momci izvestili da se Njeno Gospodstvo malo zabavlja i to semeni činilo sasvim dobro dok poruka nije došla. Ja sam mislio da jojje njen Gmizavac doveo neku igračku, ili da si joj ti možda poslaoneki poklon, ratnog zarobljenika ili tako nešto. Ja se ne mešam kadse ona igra. Ništa ne promakne pored Šelobe kad je ona u lovu.«

»Ništa, kažeš ti! Zar nisi upotrebio oči tamo nazad? Ja ti kažem,nije mi mirna glava. Šta god da je došlo uz Stepeništa, jestepromaklo. To je iseklo njenu mrežu i načisto se izvuklo iz te rupe. Toje nešto za razmišljanje!«

»Ah, dobro, ali ona ga je uhvatila na kraju, zar nije?«»Uhvatila ga? Uhvatila koga? Ovog malog tipa? Ali da je on bio

jedini ona bi ga odnela u svoju smočnicu još davno, i tamo bi on biosada. I da ga Lugburc hoće ti bi imao da ideš i dobaviš ga. Bašzgodno za tebe. Ali bilo je više od jednog.«

Na tom mestu Sem poče da sluša pažljivije i pritisnu uho uzkamen.

»Ko je isekao užad što ih je ona stavila oko njega, Šagrate? Istionaj što je isekao mrežu! Zar to nisi video? I ko je zabio iglu u NjenoGospodstvo? Isti taj, računam ja. A gde je on? Gde je on, Šagrate?«

Šagrat ne dade nikakav odgovor.»Sasvim bi mogao da metneš svoju misleću kapu, ako imaš koju.

To nije stvar za smejanje. Niko, niko nikad ranije nije zabio iglu uŠelobu, što bi ti trebalo da znaš sasvim dobro. Nikakve nesrećenema u tome; ali pomisli – neko je na slobodi naokolo, opasniji nego

ijedan drugi prokleti odmetnik što je ikad hodao još od gadnih starihvremena, od velike opsade. Nešto jeste promaklo.«

»I šta je to onda?« zareža Sagrat.»Po svim pokazateljima, Kapetane Šagrate, ja bih rekao da tu

ima neki veliki ratnik naokolo, Vilovnjak najverovatnije, sa vilin-mačem, kako god bilo, i sekirom, možda; a on je na slobodi, u tvojimgranicama uz to, i ti ga opazio nisi. Vrlo smešno zaista!« Gorbagpijunu. Sem se osmehnu mrko na ovaj opis njega samoga.

»Ah, dobro, ti si uvek mračno gledao na stvari«, reče Šagrat. »Timožeš da čitaš te pokazatelje kako hoćeš, ali može biti i drugihnačina da se oni objasne. Šta god bilo, ja imam osmatrače na svakojtački, i nameravam da se pozabavim po jednom stvari odjednom.Kada bacim pogled na tog tipa koga jesmo uhvatili, onda ću početida brinem o nečem drugom.«

»Moje je mišljenje da nećeš naći mnogo u tom malom tipu«, rečeGorbag. »On može nemati nikakve veze sa stvarnim zlom. Onajveliki momak sa oštrim mačem nije ga, čini se, smatrao naročitovrednim, kako god bilo – prosto ga ostavio da leži: redovanvilovnjački trik.«

»Videćemo. Hajde sada! Dosta smo pričali. Hajde da bacimopogled na zarobljenika!«

»Šta ćeš da radiš s njim? Ne zaboravi da sam ga ja prvi spazio.Ako ima ikakve igre, ja i moji momci moramo biti u njoj.«

»No, no«, zareža Šagrat. »Ja imam naređenja. A njih prekršitiviše je no što moj trbuh vredi, ili tvoj. Ma koji upadač nađen od stražeima se držati u kuli. Zarobljenik se ima svući. Potpuni opis svaketačke, odevnog predmeta, oružja, pisma, prstena, ili nakita imaodmah biti poslat u Lugburc, i jedino u Lugburc. A sam, pak,zatvorenik ima se držati bezbedan i nepovređen, pod pretnjom smrtiza svakog pripadnika straže, dok On ne pošalje po njega, ili samdođe. To je dovoljno jasno, i to je ono što ću ja da radim.«

»Svući, eh?« reče Gorbag. »Šta, zube, nokte, kosu, i sve?«»Ne, ništa od toga. On je za Lugburc namenjen, ja ti kažem. Traži

se bezbedan i čitav.«»Naći ćeš da je to teško«, nasmeja se Gorbag. »On sad nije ništa

doli mrtvak. Sta će Lugburc da radi sa takvim tricama, ja ne mogu dasmislim. On bi mogao isto tako mirno ići u lonac.«

»Ti, mamlaze«, zareža Sagrat. »Pričao si silno bistro, ali imamnogo stvari koje ne znaš, iako ih većina ostalog sveta zna. Ti ćešbiti za lonac ili za Šelobu ako ne pripaziš. Mrtvak! Je li to sve što tiznaš o Njenom Gospodstvu? Kada ona veže konopcima, ona hoćemeso! Ona ne jede mrtvo meso, niti siše hladnu krv. Ovaj momaknije mrtav!«

Sem se povede i pridrža se za kamen. Osećao se kao da se čitavtaj mračni svet okreće naopačke. Tako je veliki bio šok da se onskoro onesvestio, ali još dok se borio da održi vlast nad svojimčulima, duboko u sebi bio je svestan komentara: »Ti, ludo, on nijemrtav, i tvoje je srce to znalo. Ne veruj svojoj glavi, Semvajse, to nijenajbolji komat tebe. Nevolja s tobom je što ti nikad stvarno nisi imaonikakve nade. Sad, šta da se radi?« Za taj čas ništa, osim dapodupire nepokretni kamen i sluša, sluša te zle Ork-glasove.

»Ma idi!« reče Sagrat. »Ona ima više od jednog otrova. Kadalovi, samo im delne jedan štrc u šiju, i oni dođu mlitavi kao riba kadjoj se izvade koske, i onda radi s njima šta hoće. Spominješ li sestarog Juftaka? Falio nam je danima. Onda smo ga pronašli ujednom ćošku; visio je okačen, ali skroz budan, i buljio je. Kako smose samo smejali! Ona ga je bila zaboravila, možda, ali mi ga ni taklinismo – ne vredi sukobljavati se s Njom. Jok – ovo malo đubre, onće da se probudi za nekoliko sati, i osim što će da se oseća malomamurno neko vreme, biće sasvim u redu. Ili bi bio, kad bi Lugburchteo da ga pusti na miru. I, naravno, ako se izuzme čuđenje gde je išta mu se desilo.«

»A šta će da se desi s njim«, nasmeja se Gorbag. »Možemo mubarem ispričati nekoliko priča, kako bilo da bilo, ako ne možemoništa drugo. Ja ne smatram da je on ikada bio u lepom Lugburcu, pabi mogao želeti da zna šta da očekuje. Ovo će biti smešnije nego štosam mislio. Hajd’mo!«

»Neće biti nikakve lakrdije, ja ti kažem«, reče Sagrat. »A on seima čuvati bezbednim, ili svi kao da smo već mrtvi.«

»Dobro! Ali da sam ja na tvom mestu uhvatio bih onog velikog štoje još slobodan pre nego što pošaljem ikakav izveštaj u Lugburc.Neće zvučati previše dopadljivo ako kažeš kako si uhvatio mače apustio mačku da pobegne.«

Glasovi počeše da se udaljavaju. Sem je čuo zvuke nogu koje sepovlače. On se oporavljao od šoka i sada ga je obuzeo neki divljibes. »Sve sam izgrešio!« uzviknu on. »Znao sam da ću. Sada ga oniimaju, o đavoli, to đubre! Nikad ne ostavljaj svoga gospodara, nikad,nikad: to je bilo moje ispravno pravilo. I ja sam to znao u mome srcu.Neka bi mi moglo biti oprošteno! Sad mora da doprem do njega.Nekako, nekako!«

On izvuče ponovo mač i udarao je u kamen balčakom, ali onsamo ispusti jedan tup zvuk. Mač je, međutim, sada bleštao tako daje on mogao nejasno da vidi pri njegovoj svetlosti. Na svojeiznenađenje on opazi da je velika prepreka bila uobličena kao teškavrata, manja od dvostruke njegove visine. Iznad nje bio je mračanprazan prostor, između vrha i niskog luka otvora. To je verovatnotrebalo da bude prepreka upadu Šelobinom, učvršćena iznutranekom kvakom ili prevornicom izvan dosega njenog lukavstva. Spreostalom snagom Sem skoči i dohvati vrh, uzvera se gore, pade, ionda, s mačem što mu je blistao u ruci, pojuri besno oko jednogzavoja i uz krivudavi tunel.

Novost da je njegov gospodar još živ podstakla ga je na poslednjinapor, iznad svake pomisli o umoru. On nije mogao da vidi ništanapred, jer je ovaj novi prolaz stalno krivudao i zaokretao, ali mislioje da pristiže onu dvojicu Orka: njihovi glasovi ponovo su postajalibliži. Sada su izgledali sasvim bliski.

»To je ono što ću ja da učinim«, reče Šagrat ljutitim tonom.»Metnuću ga pravo gore u najgornju sobu.«

»Čemu?« zareža Gorbag. »Nemaš nikakve zatvore dole ispod?«»On se sklanja s puta nevolji, ja ti kažem«, odgovori Šagrat.

»Vidiš? On je dragocen. Ja ne verujem svim mojim momcima, inijednom od tvojih; ni tebi, takođe, kad se pomamiš za zabavom. Onide gde ga ja hoću, i kamo ti nećeš doći, ako se ne držiš učtivo. Gorena vrh, kažem ja. Biće bezbedan tamo.«

»Hoće li?« reče Sem. »Ti zaboravljaš onog velikog vilovnjačkogratnika što je slobodan!« I s tim rečima on pojuri oko poslednjegugla, samo da nađe da je, nekom opsenom tunela ili sluha koji mu jePrsten dao, pogrešno procenio razdaljinu.

Dve Ork-spodobe još su bile nešto ispred. Mogao je sada da ihvidi, crne i zdepaste, naspram nekog crvenog bleska. Prolaz je,najzad, išao pravo, uz jedan uspon; a na kraju, širom otvorena, bilasu velika dvostruka vrata, koja su, verovatno, vodila u duboke odajedaleko ispod visokog roga kule. Već su Orci sa svojim teretom prošliunutra. Gorbag i Sagrat primicali su se kapiji.

Sem začu jedan metež promuklog pevanja; drečanje rogova igruvanje gongova; groznu buku. Gorbag i Sagrat bili su već napragu.

Sem uskliknu i zamaha Žalcem, ali njegov sitni glas bio jeutopljen u tom metežu. Niko ne obrati pažnju na njega.

Ogromna vrata se zalupiše. Buum. Gvozdene prečke spustiše seiznutra. Klang. Kapija je bila zatvorena. Sem se baci na zakovanetučane ploče i pade bez svesti na tle. On je bio napolju u tami. Frodoje bio živ, ali ga se Neprijatelj dokopao.

Ovde se završava drugi deo istorije rata za Prsten.Treći deo kazuje o poslednjoj odbrani protiv Senke, i kraju

poslanja Nosioca Prstena u POVRATKU KRALJA

1 Strajder = »onaj koji krupno korača«, (prev.)2 Videti dodatak F pod Enti.3 Svaki mesec u Okružnom kalendaru imao je 30 dana.4 Sravnjivanjem sa tekstom na str. 73 knjige I može se videti da se

Frodo, sasvim prirodno, ovog razgovora ne seća doslovce, i daštošta dodaje. (Prev.).

MAPA