Naslov originala:J. R. R. TolkienTHE FELLOWSHIP OF THE RING, BEING THE FIRST PART OFTHE LORD OF THE RINGS

Originally published in the English language by HarperCollinsPublishers Ltd. Under the title The Fellowship of the Ring © TheTrustees of The J.R.R. Tolkien 1967 Settlement, 1954, 1966

Izdavač:STYLOS d.o.o. STYLOS ART, Novi Sad STYLOS ART

Prevod s engleskog: Zoran StanojevićPonovna lektura: Zoran Stanojević

Ob ra da: panta, Lena, Dilan Dog & Miss Smi lawww.bal kan do wn lo ad.org

PREDGOVOROva je priča rasla tokom pričanja, dok nije postala istorija velikog

Rata za Prsten i obuhvatila mnoge odbleske još davnije istorije kojajoj je prethodila. Započeta je ubrzo pošto je Hobit napisan, a pre nošto je objavljen, 1937; ali nisam nastavio ovaj produžetak jer samželeo da prvo upotpunim i sredim mitologiju i legende starih dana,koje su se u to vreme uobličavale već nekoliko godina. Želeo sam toda učinim za sopstveno zadovoljstvo, i imao sam malo nade da ćese drugi zainteresovati za ovaj rad, naročito stoga što je on ponadahnuću bio prvenstveno lingvistički, i započet da bi se pribavilaneophodna »istorijska« pozadina za vilovnjačke jezike.

Kada su oni čiji sam savet i mišljenje tražio prepravili malo nadeu nimalo nade, vratio sam se ovom produžetku ohrabren zahtevimačitalaca za još podataka koji se odnose na Hobite i njihovepustolovine. Ali priča je bila nesavladivo odvučena prema jednomstarijem svetu, i postala takoreći izveštaj o njegovom kraju inestajanju, pre nego što su mu početak i kraj bili ispričani. Ovajproces počeo je pisanjem Hobita, u kome je već bilo nekihupućivanja na tu stariju materiju: Elrond, Gondolin, VisokorodniVilovnjaci, i Orci, a isto tako i prizora koji su se pojavili nezvani, stvariviših, ili dubljih, ili mračnijih nego što je njegova površina: Durin,Morija, Gandalf, Čarobnjak, Prsten. Otkriće značenja ovih prizora injihovih veza sa drevnim istorijama razotkrilo je Treće razdoblje, injegovu kulminaciju u Ratu za Prsten.

Oni koji su tražili još podataka o Hobitima na kraju su ih dobili, alimorali su dugo da čekaju jer komponovanje Gospodara Prstenovateklo je sa zastojima od 1936. do 1949, u tom periodu imao sammnoge obaveze koje nisam zapostavljao, i mnoga drugainteresovanja, kao učenik i učitelj, koja su me često potpunozaokupljala. To odlaganje je, jasno, uvećano i izbijanjem rata 1939, ado završetka te godine ova priča još nije bila dosegla kraj Knjige I.Uprkos tami sledećih pet godina otkrio sam da priču više ne mogusasvim da napustim, i radio sam dalje, pretežno noću, dok nisamstao kraj Balinovog groba u Moriji. Tu sam ostao zadugo. Tek skoro

godinu dana kasnije nastavio sam i tako stigao do Lotlorijena i Velikereke, pozno u 1941. Sledeće godine napisao sam prve nacrte onogašto sada čini Knjigu III, i početke glava 1. i 3. Knjige V; i tu, dok susvetionici bleštali u Anorijenu, a Teoden došao u Haroudejl, staosam. Vidovitost je malaksala, a nije bilo vremena za razmišljanje.

Bilo je to u toku 1944. kada sam, ostavivši nepovezane onekrajičke rata kojima sam ja imao zadatak da upravljam, ili bar da onjima podnosim izveštaje, primorao sebe da se uhvatim ukoštac saFrodovim putovanjem u Mordor. Te glave, koje su imale konačno dapostanu Knjiga IV, bile su napisane i otposlane kao serijal momesinu Kristoferu, tada u Južnoj Africi sa RAF. Ipak, bilo je potrebno jošpet godina da se priča privede svom sadašnjem kraju; za to vremepromenio sam kuću, katedru, i koledž, a dani, premda manje mračni,nisu bili manje mučni. A onda, kada se do »kraja« konačno stiglo,cela se priča morala iznova pregledati, i, u stvari, velikim delompreraditi. I morala je biti prekucana i ponovo prekucana: lično; cenaprofesionalnog kucanja desetoprstih bila je iznad mojih mogućnosti.

Gospodara Prstenova pročitali su mnogi otkad se (napokon)pojavio u štampi pre deset godina; i želeo bih da ovde kažem neštopovodom mnogih mišljenja ili nagađanja koja sam primio ili pročitaou pogledu motiva i značenja ove priče. Prvi motiv bila je željapripovedača da oproba ruku na jednoj stvarno dugoj priči koja bidržala pažnju čitalaca, razonodila ih, obradovala, i povremeno ih,možda, uzrujala ili duboko uzbudila. Za vodiča imao sam samosopstvena osećanja o tome šta je privlačno ili uzbudljivo; za mnoge,taj vodič je, neizbežno, često grešio. Neki koji su pročitali ovu knjigu,ili je bar prikazali, našli su da je dosadna, apsurdna, ili prezrenjadostojna; ja nemam nikakvog razloga da se žalim, pošto imam sličnamišljenja o njihovim delima, ili o vrstama spisa kakvima oni očito dajuprednost. Ali čak i sa stanovišta mnogih koji su uživali u mojoj pričimnogo šta ne zadovoljava. Možda u jednoj dugoj priči nije mogućezadovoljiti sve na svim mestima, niti razočarati sve na svim tim istimmestima, jer, iz pisama koja sam primio vidim da sve pasuse ili glavekoji su za jedne mana drugi izuzetno hvale. Najkritičkiji od svihčitalaca, ja sam, nalazi sada mnoge mane, sporedne i značajnije, aline budući, srećom, ni pod kakvom obavezom ni da prikaže ovu

knjigu, ni da je napiše ponovo, on će preko njih preći ćutke, osimpreko jedne koju su i drugi uočili: knjiga je previše kratka.

Što se tiče nekog unutarnjeg značenja ili »poruke«, u htenju ovogautora knjiga ih nema. Ona nije ni alegorična, niti je delo sa nekomtezom. Dok je rasla, priča je puštala korene (u prošlost) i ispuštalaneočekivane grane, ali njena glavna tema bila je od početkaodređena neizbežnim izborom Prstena kao beočuga između nje iHobita. Ključna glava, »Senka prošlosti«, jedan je od najstarijihdelova ove priče. Ona je napisana mnogo pre no što je senka 1939.zapretila neminovnom nesrećom i, od te tačke, ova priča bi serazvijala po suštinski istim linijama, i da je ta nesreća bila sprečena.Njena su izvorišta mnogo pre toga prisutna u svesti, ili, u nekimslučajevima, već napisana, i malo je ili ništa u njoj izmenjeno ratomkoji je počeo u 1939. ili njegovim produžecima.

Taj stvarni rat ne liči na ovaj legendarni ni po toku ni po svršetku.Da je to nadahnulo razvoj ove legende ili upravljalo njime, onda biPrsten svakako bio oduzet i upotrebljen protiv Saurona; ovaj ne bibio uništen već zarobljen, a Barad-dur ne bi bio razoren, negookupiran. Saruman bi, ne uspevši da stekne vlasništvo nadPrstenom, u pometnji i izdajstvima tog vremena našao u Mordorubeočuge koji su nedostajali njegovim istraživanjima učenja oPrstenovima, i ubrzo bi načinio jedan sopstveni Veliki Prsten, danjime porekne samozvanog Vladara Srednjeg sveta. U tom sukobuobe strane bi Hobite mrzele i prezirale: oni ne bi dugo preživeli, čakni kao robovi.

I druga preuređivanja mogla bi se zamisliti, u skladu sa ukusimaili pogledima onih koji vole alegoriju ili upućivanje na tezu. Ali ja izdna duše ne trpim alegoriju u svim njenim pojavnim vidovima, ioduvek sam takav otkako sam dovoljno star i lukav da otkrijem njenuprisutnost. Mnogo više volim istoriju, istinitu ili izmišljenu, s njenomraznolikom primenljivošću na mišljenje i iskustvo čitalaca. Mislim damnogi mešaju »primenljivost« sa »alegoričnošću«; ali prva je uslobodi čitaoca, a druga u planskoj dominaciji autora.

Jedan autor ne može, naravno, ostati potpuno netaknut vlastitimiskustvom, ali načini na koje se klica priče koristi zemljištem iskustvakrajnje su složeni, i pokušaji da se taj proces definiše u najboljemslučaju su nagađanja, na osnovu dokaza nedovoljnih i dvosmislenih.

Takođe, kada se životi nekog autora i kritičara poklapaju, nepravilnoje, premda prirodno, pretpostaviti da su najsnažniji uticaji nužno bilikretanja misli ili događaja vremena zajedničkih obojici. Čovek zaistamora lično doći pod senku rata da potpuno oseti njegov pritisak, ali,kako godine prolaze, sada se, izgleda, često zaboravlja da naći se umladosti zahvaćen godinom 1914. nije ništa manje užasno iskustvonego biti upleten u 1939. i sledeće godine. Do 1918. svi moji bliskiprijatelji, osim jednog, bili su mrtvi. Ili, da uzmemo manje tužnu temu:neki su pretpostavljali da glava »Čišćenje Okruga« odražava stanjeu Engleskoj u vreme kada sam završavao priču. Nije tako. To jejedan neophodni deo zapleta, predviđen od početka, iako, u datomslučaju, modifikovan karakterom Sarumana, kako se razvio u priči,bez, treba li reći, ikakvog alegorijskog značenja ili upućivanja nasavremenu politiku. Ona se zaista ponešto zasniva na iskustvu,međutim neznatno (jer je ekonomska situacija bila potpunodrugačija), i na mnogo davnijem. Kraj u kome sam ja živeo udetinjstvu bio je tužno razaran još pre no što mi je bilo deset godina,u danima kada su automobili bili retki (ja nisam video nijedan), a ljudisu još gradili prigradske železnice. Nedavno sam u nekom listu videosliku konačne oronulosti one nekad napredne vodenice pokrajnjenog jaza koji mi je nekad davno izgledao tako značajan. Nikad mise nije dopadao izgled Mladog Mlinara, ali njegov otac, Stari Mlinar,imao je crnu bradu, i nije se zvao Sendimen.

Gospodar Prstenova izlazi sada u novom izdanju, i ta prilika dase on ponovo pregleda iskorišćena je. Izvesne greške inedoslednosti koje su još preostale u tekstu ispravljene su, anačinjen je i pokušaj da se daju podaci o nekolikim pitanjima koja supažljivi čitaoci istakli. Ja sam razmotrio sve njihove primedbe ipitanja, i ako se učini da se preko nekih prešlo, to je možda stoga štonisam uspeo da svoje beleške držim sređene; ali na mnoga pitanjamoglo se odgovoriti samo daljim dodacima, ili čak stvaranjem jednepomoćne knjige koja bi sadržala mnogo od onog materijala kojinisam uneo u prvo izdanje, a naročito podrobnije lingvističkeinformacije. U međuvremenu ovo izdanje nudi ovaj Predgovor, jedandodatak Prologu, nešto beležaka, i indeks imena ličnosti i mesta.Ovaj indeks je namerno potpun kao spisak detalja, ali ne inapomena, pošto je za ovu priliku bilo potrebno smanjiti mu opseg.

Jedan celovit indeks, koji bi u potpunosti iskoristio materijal koji je zamene pripremila gospođa N. Smit, pre pripada nekoj pomoćnoj knjizi.

PROLOG

1.

O Hobitima

Ova se knjiga uglavnom bavi Hobitima, te iz njenih stranicačitalac može da otkrije mnogo o njihovom karakteru, i ponešto onjihovoj istoriji. Još podataka može se naći u izboru iz Crvene knjigeZapadne Zemlje, koja je već objavljena, pod naslovom Hobit. Ta jepriča proistekla iz ranijih poglavlja Crvene knjige, koju je uobličiosam Bilbo, prvi Hobit što je postao slavan širom sveta, i sam jenazvao Tamo i opet nazad, jer ta poglavlja su kazivala o njegovomputovanju na Istok i njegovom povratku, jednoj pustolovini koja jekasnije uključila sve Hobite u velike događaje toga razdoblja što seovde iznose.

Mnogi, međutim, mogu poželeti da saznaju nešto više o ovompažnje vrednom narodu od početka, dok neki možda ne posedujuprethodnu knjigu. Za takve čitaoce nekolike beleške o važnijimpitanjima prikupljene su ovde iz Hobit-predanja, a prva pustolovina jeukratko prizvana sećanju.

Hobiti su jedan skroman ali veoma drevan narod, brojniji nekadanego danas; jer oni vole mir i tišinu i dobro obdelavanu zemlju: lepouređen i valjano obrađen seoski predeo je njihovo najmilije boravište.Oni ne shvataju, i nisu shvatali niti voleli, mašine složenije od kakvogkovačkog meha, vodenice ili ručnog razboja, premda su umešni salatkama. Čak i u starim danima bili su, po pravilu, oprezni u odnosuna »Velike Ljude«, kako oni nas nazivaju, a sada nas izbegavaju saužasom i postaje teško naći ih. Osetljivog su sluha i oštrooki, ipremda su skloni da budu debeli i da ne žure bez potrebe, ipak su

hitri i okretnih pokreta. Oni su od početka posedovali umetnost brzogi tihog nestajanja kada Veliki Ljudi, koje oni ne žele da sretnu,trapavo naiđu; ovu su umetnost razvili toliko da se Ljudima možečiniti magičnom. Ali Hobiti nikada nisu zaista izučavali magiju makoje vrste, i ta lakoća izbegavanja pripisiva je isključivo jednojstručnoj sposobnosti koju su nasleđe i vežba, i blisko prijateljstvo sazemljom, učinili neponovljivim za veće i nespretnije rase.

Jer oni su jedan mali narod, manji od Patuljaka: ne tako čvrsti izdepasti, u stvari, mada nisu zaista znatno niži. Njihova visina jerazličita, kreće se između dve i četiri stope po našim merama. Sadaretko dosežu tri stope, ali smanjili su se, kažu oni, a u davnimdanima bili su viši. Prema Crvenoj knjizi, Bandobras Tuk (Grcman),sin Izengrima Drugog, bio je visok četiri stope i pet inča, i sposobanda jaše konja. Njega su u svim hobitskim zapisima prevazišle samodve slavne ličnosti iz davnine, ali tim retkim slučajem bavi se ovaknjiga.

Što se tiče Hobita iz Okruga, o kojima je u ovim pričama reč, udanima mira i blagostanja oni su bili jedan veseo narod. Odevali suse u vedre boje, a naročito su bili naklonjeni žutoj i zelenoj, ali retkosu nosili cipele, jer su im stopala imala tabane čvrste kao štavljenakoža i bila obrasla gustom kovrdžavom dlakom, veoma nalik nadlaku njihovih glava, koja je obično bivala smeđa. Stoga je jedinimeđu njima malo upražnjavan zanat bio obućarski, ali imali su duge ivešte prste i mogli su da načine mnogo drugih korisnih i lepih stvari.Njihova lica bila su, po pravilu, pre dobroćudna nego lepa; široka,sjajnih očiju, rumenih obraza, usta spremnih za smeh, jelo, i piće. Ismejali su se i te kako, i jeli, i pili, često i od srca, budući puninaklonosti za jednostavne šale u svako doba, a za obede šest putana dan (kad god mogu do njih da dođu). Bili su gostoljubivi i uživalisu u zabavama, i u poklonima, koje su bezbrižno davali i vatrenoprimali.

Očigledno je zaista da su uprkos kasnijem otuđivanju Hobiti našisrodnici: mnogo bliži nama nego Vilovnjaci, ili čak i Patuljci. Oddavnine su govorili jezicima Ljudi, na svoj način, i voleli, ili nisu voleli,uglavnom isto što i Ljudi. Ali kakvo je naše srodstvo s njima više sene može pouzdano otkriti. Početak Hobita leži daleko u starimdanima koji su sada izgubljeni i zaboravljeni. Samo Vilovnjaci još

čuvaju neka svedočanstva o tom iščezlom vremenu, ali njihova sepredanja bave gotovo jedino njihovom sopstvenom istorijom, u kojojse Ljudi pojavljuju retko, a Hobiti se uopšte ne pominju. A ipak jejasno da su Hobiti, u stvari, tiho živeli u Srednjem svetu tokommnogih godina; pre no što su ih drugi uopšte postali svesni. A budućida je svet, na kraju krajeva, pun čudnih bića da se ne može niprebrojati, činilo se da je ovaj mali narod od veoma skromnogznačaja. Ali u danima Bilba, i Froda, njegovog naslednika, oni suiznenada postali, bez ikakve svoje želje, istovremeno značajni islavni, i unosili su nemir u misli Mudrih i Velikih.

Ti dani, Treće razdoblje Srednjeg sveta, danas su davna prošlost,i oblik svih zemalja se izmenio, ali oblasti u kojima su Hobiti ondaživeli bile su bez sumnje iste one u kojima se još zadržavaju:severozapad Starog sveta, istočno od mora. O svojoj prvobitnojpostojbini Hobiti Bilbovog vremena nisu sačuvali nikakvo znanje.Ljubav prema učenosti (izuzev genealoškog predanja) bila je međunjima daleko od opšte, ali u starijim porodicama preostalo ih je neštomalo koji su proučavali sopstvene knjige i čak od Vilovnjaka,Patuljaka i Ljudi prikupljali izveštaje o starim vremenima i dalekimzemljama. Njihovi vlastiti zapisi započeli su tek posle naseljavanjaOkruga, a njihove najdrevnije legende jedva da su gledale unazaddalje od njihovih dana lutanja. Jasno je, ipak, iz tih legendi, i naosnovu svedočenja njihovih čudnih reči i običaja, da su, poputmnogih drugih naroda, Hobiti u dalekoj prošlosti krenuli ka Zapadu.Njihove najranije priče kao da daju da se nazre jedno vreme u komesu naseljavali gornje doline Anduina, između krova VelikeZelenšume i Maglenih planina. Zašto su kasnije preduzeli težak iopasan prelazak preko planina ka Erjadoru, to više nije sigurno.Njihova predanja govore o umnožavanju Ljudi u toj zemlji, i o nekojsenci koja je pala na prašumu i zamračila je, a njeno novo ime bilo jeMrka šuma.

Pre prelaska preko planina Hobiti su se već podelili u tri poneštorazličita soja: Harfute, Sture i Folohajde. Harfuti su bili tamnije kože,a sitniji i niži, i bili su bezbradi i bosi; njihove šake i stopala behuspretni i hitri; oni su se opredelili za visije i planinske kose. Sturibehu širi, krupnije građe; njihova stopala i šake veći, i više su voleli

ravnice i rečne obale. Folohajdi su bili svetlije kože i kose, i bili suviši i vitkiji od drugih; oni behu poklonici drveća i šumovitih krajeva.

Harfuti su imali mnogo dodira sa Patuljcima u starim vremenima,i dugo su živeli u podnožjima planina. Rano su se pokrenuli premazapadu, i lutali su preko Erjadora čak do Brega Vetrova dok su ostalijoš bili u Divljoj Zemlji. Oni behu najuobičajeniji predstavnici Hobita, inajbrojniji. Bili su i najskloniji da se skrase na jednom mestu, inajduže su očuvali običaj predaka da žive u tunelima i rupama.

Sturi su se dugo zadržali uz obale velike reke Anduin, i manje suzazirali od Ljudi. Pošli su na zapad posle Harfuta, i pratili su tokGlasne Vode prema jugu; tamo su mnogi od njih dugo obitavaliizmeđu Tarbada i granica Danlenda pre no što su ponovo krenuli nasever.

Folohajdi, najmanje brojni, behu severni soj. Bili su u većemprijateljstvu sa Vilovnjacima nego ostali Hobiti, imali su višesposobnosti za jezike i pevanje nego za zanate; od davninapretpostavljali su lov zemljoradnji. Prešli su planine severno odRivendala i spustili se niz reku Horvel. U Erjadoru su se ubrzoizmešali s ostalim vrstama, koje su im prethodile, ali, kao neštosmeliji i pustolovniji, često bi se našli na položaju predvodnika iliplemenskih poglavara među klanovima Harta i Stura. Čak i u Bilbovodoba snažna folohajdska loza još se mogla zapaziti među većimporodicama, kao što su bili Tukovi i Gospodari Baklenda.

U zapadnim krajevima Erjadora, između Maglenih i Plavihplanina, Hobiti su zatekli i Ljude i Vilovnjake. Zaista, još je tuobitavao preostatak Dundaina, kraljeva Ljudi što su došli preko morasa Zapadnih Strana; ali oni su brzo iščezavali a zemlje njihovogSevernog Kraljevstva zapadale su svukud u pustoš. Bilo je tu ipreviše mesta za one koji dolaze, i ubrzo su Hobiti počeli dauspostavljaju sređene zajednice. U Bilbovo vreme većina njihovihranijih naseobina odavno je iščezla i bila zaboravljena, ali jedna odprvih koje su postale značajne još se održavala, premda smanjena;bila je u Briju, i Četvudu koji se prostirao oko njega, nekih četrdesetmilja istočno od Okruga.

U tim davnim danima su se, bez sumnje, Hobiti naučilipismenosti, i počeli da pišu na način Dundaina, koji su tu veštinumnogo ranije naučili od Vilovnjaka. Takođe u tim danima oni su

zaboravili svekolike jezike kojima su se služili ranije, i zauvek potomgovorili zajednički jezik, vestron, kako su ga nazivali, koji je biousvojen u svim zemljama kraljeva od Arnora do Gondora, i po svimobalama mora od Belfalasa do Plave reke. Ipak, zadržali su neštosvojih reči, kao i sopstvena imena za mesece i dane, i veliku zalihuličnih imena iz prošlosti.

Približno u ovo doba legenda među Hobitima prvi put postajeistorija, vođenjem računa o godinama. Jer bilo je to u hiljadu šeststotina i prvoj godini Trećeg razdoblja kada su braća Folohajdi,Marko i Blanko, krenuli iz Brija; i, pribavivši dopuštenje od velikogkralja u Fornostu,1 prešli mrku reku Baranduin sa velikom pratnjomHobita. Prešli su preko Mosta Kamenih Lukova, koji je bio sagrađenu danima moći Severnog Kraljevstva, i zauzeli svu zemlju izmeđureke i Dalekih visoravni, da se u njoj nastane. Sve što je od njihtraženo bilo je da održavaju u dobrom stanju Veliki most, i sve drugemostove i puteve, potpomažu kraljeve glasnike, i priznaju njegovogospodarstvo.

Tako je počelo Okružno Računanje, jer je godina prelaskaBrendivajna (kako su Hobiti preinačili to ime) postala godina prvaOkruga, i svi su kasniji datumi računati od nje.2 Odmah su seZapadni Hobiti zaljubili u svoju novu zemlju, i ostali su tu, i uskoro sujoš jednom iščezli iz istorija Ljudi i Vilovnjaka. Dok je još postojaokralj oni su, na rečima, bili njegovi podanici, ali njima su, u stvari,vladali sopstveni plemenski glavari, i oni se uopšte nisu mešali udogađaje u spoljašnjem svetu. Do poslednje bitke kod Fornosta saKraljem-vešcem od Angmara oni su slali nešto strelaca kralju upomoć, ili su bar tako tvrdili, premda nikakve priče Ljudi to ne beleže.Ali u tom ratu se Severno Kraljevstvo okončalo, i onda su Hobitiprisvojili te zemlje, i izabrali od svojih poglavara jednog Namesnikada zastupa vlast kralja koji je nestao. I tu su, tokom hiljadu godina,bili malo uznemiravani ratovima, i napredovali su i množili se poslecrnog pomora (37. O.R.) do nesreća duge zime, i gladi koja jeusledila. Mnoge su hiljade tada pomrle, ali dani oskudice (1158–60.)bili su u vreme ove priče odavno prošli i Hobiti su se ponovo svikli naobilje. Zemlja je bila bogata i izdašna, i, premda je već dugo bilazapuštena kad su oni u nju ušli, pre toga je bila dobro obrađivana, i

kralj je tu nekada imao mnoga poljska dobra, zemlju pod žitaricama,vinograde i šume.

Četrdeset liga se ona protezala od Dalekih visoravni doBrendivajnskog mosta, a pedeset od Severnih baruština do Močvarana jugu. Hobiti su je nazvali Okrug, kao oblast pod vlašću njihovogNamesnika i kraj sa dobro uvedenim poslovima; tu, u tom udobnomzakutku sveta, prihvatili su se oni svog sređenog življenja, a svemanje i manje su obraćali pažnju na spoljašnji svet, gde su sezbivale mračne stvari, dok nisu počeli smatrati da su mir i obiljepravilo u Srednjem svetu, i pravo svakog pametnog naroda.Zaboravili su ili zanemarili ono malo što su ikad znali o Čuvarima, i onaporima onih koji su omogućili dugi mir Okruga. Oni su, u stvari, bilizaklonjeni, ali su prestali toga da se sećaju.

Ni u kojem vremenu Hobiti ma koje vrste nisu bili ratoborni, inikad se nisu borili između sebe. U starim danima su, razume se,često bili prinuđeni da se bore kako bi se održali u jednom surovomsvetu; ali u Bilbovo vreme to je bila veoma drevna istorija. Poslednjabitka, pre početka ove priče, uistinu jedina ikad vođena u granicamaOkruga, bila je izvan pamćenja živih: bitka Zelenih polja, 1147. O.R.u kojoj je Bandobras Tuk odbio jednu najezdu Orka. Čak su ivremenske prilike postale blaže, i vuci koji su nekad dolazili u pljačkusa severa za okrutnih belih zima bili su tada samo dedine priče.Stoga, premda je još bilo nešto zaliha oružja u Okrugu, ono je služilovećinom kao trofejno, okačeno iznad ognjišta ili po zidovima, ilisakupljeno u muzeju u Mihel Delvingu. Zvali su ga madom-kuća, jersve za šta nisu imali neku neposrednu namenu, a nisu želeli dabace, Hobiti su nazivali mathom. Njihove nastambe bile su sklonepriličnom pretrpavanju madomima, i mnogi od poklona koji suprelazili iz ruke u ruku bili su od te vrste.

I pored sve udobnosti i mira, ovaj narod je ostao začudno čvrst.Bilo ih je, ako bi do toga došlo, teško savladati ili ubiti; možda su i bilitako neumorno skloni dobrim stvarima zato što su mogli, kad su nato bili primorani, da prođu bez njih, i da surovosti dušmana, nesreća ivremena, prežive na način koji je zapanjivao one što ih nisu dobropoznavali, ni gledali dalje od njihovih trbuha i uhranjenih lica. Iako subili spori kad se trebalo kavžiti, i nisu ubijali ništa živo sporta radi, bilisu srčani kad ih priteraju u tesnac, i još su po potrebi mogli da rukuju

oružjem. Gađali su dobro jer bili su oštrog oka i sigurni strelci. I nesamo lukom i strelama. Ako bi se koji Hobit sagao po kamen, valjaloje brzo se domoći zaklona, što su sve zalutale životinje dobro znale.

Svi su Hobiti prvobitno živeli u rupama u zemlji, bar su oni takosmatrali, i u takvim nastambama i dalje su se ponajviše osećali kaokod kuće, ali tokom vremena bili su prinuđeni da usvoje i drugačijaobitavališta. U stvari, u Okrugu u Bilbovim danima kao po pravilusamo najbogatiji i najsiromašniji Hobiti održavali su taj stari običaj.Najsiromašniji su nastavili da žive u jazbinama najprimitivnije vrste,običnim rupama sa samo jednim ili nikakvim prozorom; dotle su onidobrostojeći i dalje gradili raskošnije verzije prostih kopova izdavnine. Ali pogodna mesta za ove velike i razgranate tunele (ilismiale, kako su ih oni zvali) nisu se mogla svuda naći; i u ravnicamai nizijskim oblastima Hobiti su, kad su se umnožili, počeli da zidajuiznad zemlje. Zaista, čak i u brdovitim područjima i starijim selima,kao što su Hobiton i Takboro, ili u glavnom varoškom područjuOkruga, Mihel Delvingu na Belim humovima, bilo je mnogo kuća oddrveta, cigle ili kamena. Ove su bile omiljene osobito međumlinarima, kovačima, užarima i kolarima, i drugima od te vrste; jer,čak i kad su imali rupe za stanovanje, Hobiti su odavno bili svikli dagrade šupe i radionice.

Običaj da se grade seoske kuće i ambari, priča se, nastao jemeđu stanovnicima Močvarnih humova, dole pokraj Brendivajna.Hobiti toga kraja, Istočne Četvrti, bili su prilično veliki i teškonogi, inosili su patuljačke čizme za blatnog vremena. Ali za njih se dobroznalo da su Sturi velikim delom krvi, kao što su stvarno pokazivale imalje koje su mnogi gajili na podbratku. Nijedan Harfut ili Folohajdnije imao ni traga od brade. Zaista, narod iz Močvarnih humova, i izBaklenda, istočno od reke, koji su oni potom nastanili, došao jevećinom kasnije u Okrug, naviše od Tamo-južnih krajeva, i oni su jošimali mnoga neobična imena i čudne reči koje se nisu mogle naćinigde drugde u Okrugu.

Verovatno je veština građenja, kao i mnoge druge veštine poredove, došla od Dundaina. Ali Hobiti su je mogli naučiti i neposrednood Vilovnjaka, učitelja Ljudi za njihove mladosti. Jer visokorodniVilovnjaci još nisu bili napustili Srednji svet; još su u to vreme boraviliu Sivim Lukama, dalje ka zapadu, i na drugim mestima nadohvat

Okruga. Tri vilin-kule nezapamćene starosti još su se mogle videti naBregovima kula iza zapadnih močvara. One su blistale nadaleko nasvetlosti meseca. Najviša je bila najdalja; dizala se usamljena najednom zelenom brdu. Hobiti iz Zapadne Četvrti govorili su da se savrha te kule može videti more, ali nije znano da se ijedan Hobit nanju ispeo. U stvari, malo je Hobita ikad videlo more, ili plovilo njime,a još manje ih se ikada vratilo da o tome izveste. Većina Hobita ječak i na reke i male čamce gledala sa dubokom strepnjom, i nije ihbilo mnogo koji su umeli da plivaju. A kako je vreme Okrugaproricalo oni su sve ređe i ređe govorili sa Vilovnjacima, i počeli suda ih se plaše, i da zaziru od onih koji su s njima imali posla, i moreje postalo reč straha među njima, i znak smrti, i oni su odvratili svojalica od bregova na zapadu.

Veština građenja mogla je doći od Vilovnjaka ili Ljudi, ali Hobiti suje primenjivali na sopstveni način. Oni nisu težili kulama. Njihovekuće bile su obično dugačke, niske i udobne. One od najstarije vrste,u stvari, nisu bile ništa drugo do zidane imitacije smiala, pokrivenesuvom travom ili slamom, ili zakrovljene busenjem, sa zidovimablago ispupčenim. Ovaj stupanj, međutim, pripadao je ranim danimaOkruga, a hobitsko građevinarstvo je odavno izmenjeno, usavršenoiznalascima za koje su saznali od Patuljaka ili ih sami otkrili. Izvesnasklonost okruglim prozorima, pa čak i okruglim vratima, bila je glavnapreostala neobičnost hobitske arhitekture.

Kuće i rupe Hobita iz Okruga bile su često velike i naseljenevelikim porodicama. (Bilbo i Frodo Bagins bili su, kao neženje,veoma izuzetni, a to su bili i u mnogim drugim stvarima, recimo usvom prijateljevanju s Vilovnjacima.) Ponekad, kao u slučaju Tukovaod Velikih Smiala, ili Brendibakovih od Brendi Hola, mnogi naraštajirođaka živeli su u (relativnom) miru zajedno u predačkoj,mnogohodničkoj palati. U svakom slučaju, svi Hobiti su bili skloniklanu i izračunavali su svoja srodstva sa ogromnom pažnjom. Oni sucrtali duga i brižljivo razrađena porodična stabla, sa bezbrojnimgranama. Kad se ima posla sa Hobitima, važno je pamtiti ko je s kimu srodstvu, i u kom stepenu. Bilo bi nemoguće u ovoj knjizi izložitineko porodično stablo koje bi uključivalo makar samo značajniječlanove značajnijih porodica u vreme o kome ove priče govore.Rodoslovna stabla na kraju Crvene knjige Zapadne Zemlje sama su

za sebe jedna mala knjiga, i svi osim Hobita smatrali bi ih neizmernodosadnim. Hobiti su uživali u takvim stvarima ako su bile tačne:sviđalo im se da imaju knjige ispunjene podacima koje već znaju,izloženim pošteno i valjano, bez ikakvih protivrečnosti.

2.

O travi-za-lulu

Ima još nešto o Hobitima iz davnine što se mora spomenuti,jedan zapanjujući običaj: oni su kroz lule od ilovače ili drvetausisavali ili udisali dim gorućih listova izvesne biljke koju su nazivalitrava-za-lulu ili list; verovatno neku iz vrsta Nicotiana. Mnogo jetajanstva oko porekla ovog čudnog običaja, ili »umetnosti«, kako suHobiti više voleli da ga zovu. Sve što se moglo otkriti o tome oddavnine sakupio je Merjadok Brendibak (kasnije Starešina Baklenda)i, pošto on i duvan iz Južne Četvrti igraju izvesnu ulogu u istoriji kojasledi, mogu se navesti napomene u uvodu njegovog Poznavanjabilja Okruga.

»Ovo«, kaže on, »jedina je umetnost za koju možemo pouzdanotvrditi da je naš vlastiti pronalazak. Kada su Hobiti počeli da pušenije poznato – sve legende i porodične istorije uzimaju to kao neštošto se podrazumeva; vekovima je svet u Okrugu pušio razno bilje,neko odvratnije, neko ugodnije. Ali svi Izveštaji se slažu u tome da jeTobold Hornblouer iz Lonbotoma u Južnoj Četvrti prvi odgajioistinsku travu-za-lulu u svojim vrtovima, u danima Izengrima Drugog,oko godine 1070. po Okružnom računanju. Najbolja domaća vrstajoš dolazi iz te oblasti, naročito one sorte sada poznate kao’lonbotomov list’, ’stari tobi’, i ’južna zvezda’.

»Kako je stari Tobi došao do te biljke nije zabeleženo, jer do svogsmrtnog časa nije hteo da kaže. On jeste mnogo znao o bilju, ali nijebio nikakav putnik. Rečeno je da je u mladosti često odlazio u Bri;međutim, sigurno je da se nikad nije više udaljio od Okruga. Stoga jesasvim moguće da je saznao za ovu biljku u Briju, gde ona sada, u

svakom slučaju, dobro uspeva na južnim padinama brda. Hobiti izBrija tvrde da su bili prvi stvarni pušači trave-za-lulu. Oni tvrde,naravno, da su sve učinili pre življa iz Okruga, o kome govore kao o’doseljenicima’; u ovom slučaju njihova tvrdnja je, po mom mišljenju,verovatno istinita. A sigurno je da se iz Brija umetnost pušenja pravetrave raširila za skorašnjih vekova među Patuljcima i onima oddrugog življa, Šumarima, Čarobnjacima, ili lutalicama, koji su jošprolazili ovamo i onamo kroz to prastaro stecište drumova. Dom isredište ove umetnosti se, dakle, ima nalaziti u staroj krčmi u Briju,Poni koji se propinje, koju porodica Masločvor drži od vremena prezapisa.

»Ipak, moja posmatranja tokom mnogih putovanja po juguubedila su me da sama ta trava nije poreklom iz našeg dela sveta,nego je dospela na sever iz donjeg Anduina, kamo su je, kakopretpostavljam, prvobitno doneli preko mora Ljudi sa ZapadnihStrana. Ona raste obilato u Gondoru, i tu je bujnija i veća nego naseveru, gde se nikad ne nalazi u divljem stanju, i uspeva samo natoplim zaklonjenim mestima poput Lonbotoma. Ljudi iz Gondorazovu je slatki galenas, i cene je samo zbog mirisa cvetova. Iz tezemlje je ona, mora biti, donesena Zelenputem, tokom dugih vekovaizmeđu dolaska Elendila i naših dana. Ali čak i Dundaini iz Gondoradopuštaju da nama pripada ova čast: Hobiti su je prvi stavili u lule.Čak se ni Čarobnjaci nisu toga dosetili pre nas. Premda je jedanČarobnjak koga sam poznavao prihvatio tu umetnost odavno, ipostao vešt u tome isto kao i u svim drugim stvarima na koje biusmerio svoj um.«

3.

O uređenju Okruga

Okrug je bio izdeljen na četiri četvrtine, Četvrti koje su većpominjane, Severnu, Južnu, Istočnu i Zapadnu, a ove, opet, svaka uizvestan broj rodovskih zemljišta, koja su još nosila imena nekih od

starih vodećih porodica, iako se u vreme ove priče ta imena nisu višezaticala samo na njima odgovarajućim rodovskim zemljama.Bezmalo svi Tukovi još su živeli u Tuklendu, ali nije bilo tako samnogim drugim porodicama, kao što su Baginsi, ili Bofinsi. IzvanČetvrti nalazile su se Istočne i Zapadne Zemlje: Baklend i ZapadnaZemlja, pridodata Okrugu u 1462 O.R.

U ovo vreme Okrug jedva da je imao ikakvu »vladu«. Porodice sunajvećim delom same upravljale sopstvenim poslovima. Odgajitihranu i pojesti je, to im je oduzimalo najveći deo vremena. U drugimstvarima bili su, po pravilu, velikodušni, ne pohlepni nego zadovoljni iumereni, tako da su posedi, poljska dobra, radionice i male trgovinetežili da ostanu nepromenjeni tokom čitavih generacija.

Ostao je, svakako, prastari običajni odnos prema uzvišenomkralju u Fornostu, ili Norberiju, kako su ga oni zvali, severno odOkruga.

Ali tamo nije bilo nikakvog kralja već skoro hiljadu godina; čak sui ruševine kraljevskog Norberija bile pokrivene travom. Ipak su Hobitijoš govorili za divlji živalj i zle stvorove (kao što su divovi) da ovinikad nisu ni čuli za kralja. Jer oni su od starine kralju pripisivali sveneophodne im zakone, i prosto čuvali te zakone po svojoj slobodnojvolji, jer oni su bili Pravila (kako su govorili).

Istina je da je porodica Tuk dugo bila najznačajnija; jer položajNamesnika prešao je njima (od Oldbakovih) nekoliko vekova ranije, ivodeći Tuk je otada nosio to zvanje. Namesnik je bio glavar Okružneskupštine, i zapovednik Okružnog zbora i Hobita-pod-oružjem, alikako su skupština i zbor održavani samo u hitnim slučajevima, kojise više nisu događali, Namesništvo je prestalo da predstavlja ištaviše od počasnog naziva. Porodici Tuk je i dalje, doista, iskazivanoposebno poštovanje, jer je ostala i mnogobrojna i izuzetno bogata, ibila sklona da u svakom naraštaju izrodi snažne ličnosti čudnihnavika, pa čak i pustolovne naravi. Poslednje spomenute odlike,međutim, bile su sada nešto što se više trpelo (kod bogatih) negoodobravalo. Pri svem tom, održao se običaj da se glava te porodicenaziva Dotični Tuk, i da se njegovom imenu, ustreba li, dodajeizvestan broj, kao što je Izengrim Drugi, na primer.

Jedino stvarno zvanično lice u Okrugu u ovo vreme bio jegradonačelnik Mihel Delvinga (odnosno Okruga), koji je biran svakih

sedam godina na Slobodnom sajmu na Belim humovima u vremeLithe, što će reći u sredini leta. Kao gradonačelniku, bezmalo jedinadužnost mu je bila da predsedava na banketima, održavanim tokomokružnih praznika, što je često bivalo. Ali zvanja upravnika pošte iprvog okružnika bila su vezana za gradonačelništvo, te je onupravljao i Glasničkom službom i Stražom. To su bile jedine Okružneslužbe, a Glasnici su bili najbrojniji, i znatno zaposleniji. Svakako,nisu svi Hobiti bili pismeni, ali oni koji su bili stalno su pisali svimsvojim prijateljima (i probranim rođacima) koji su živeli dalje no štoiznosi jedna popodnevna šetnja.

Okružnici, to je bilo ime koje su Hobiti dali svojoj policiji, odnosnonečem najpribližnijem što su imali. Oni, naravno, nisu imali nikakveuniforme (budući da je tako nešto bilo sasvim nepoznato), već samopo jedno pero na kapama; u praksi oni su bili više poljari negopolicajci, zainteresovaniji za zastranjivanje stoke nego sveta. Bilo ihje u čitavom Okrugu samo dvanaest, po trojica u svakoj Četvrti, zaUnutrašnje poslove. Jedna poveća grupa, koja je varirala po potrebi,bila je zaposlena da »tabana granicama«, i pazi da Tuđinci ma kojevrste, veliki ili mali, ne dodijavaju.

U vreme kada ova priča počinje broj tih Graničara, kako su ihzvali, veoma se uvećao. Bilo je mnogu prijava i žalbi da neobičneosobe i stvorenja lunjaju oko granica, ili preko njih: prvi znak da nijesve sasvim kako bi trebalo da bude, i kako je uvek bilo, osim upričama i legendama o davnoj prošlosti. Malo ih je obratilo pažnju nataj znak, a čak ni Bilbo još nije imao pojma šta to predskazuje.Šezdeset godina je prošlo otkad je krenuo na svoje značajnoputovanje, i on je bio star čak i za Hobite, koji su veoma čestodostizali stotu, ali mnogo je još, očito, bilo preostalo od zamašnogblaga koje je doneo. Koliko mnogo, ili koliko malo, nikome nije otkrio,čak ni Frodu, svom najdražem »sinovcu«. I još je držao u tajnostiprsten koji je našao.

4.

O nalaženju Prstena

Kao što je ispričano u Hobitu, jednoga je dana na Bilbova vratadošao veliki Čarobnjak, Gandalf Sivi, i trinaest Patuljaka s njim: nikodrugi, doista, do Torin Hrastoštit, potomak kraljeva, i njegovihdvanaest pratilaca u izgnanstvu. Sa njima se on, na svoje večnočuđenje, zaputio jednoga jutra u aprilu, a bila je tada godina 1341.po Okružnom računanju, u potragu za ogromnim blagom, blagomKraljeva patuljaka pod Planinom, ispod Erebora u Dolu, daleko naIstoku. Ta potraga je bila uspešna, a Zmaj koji je čuvao blago jeubijen. Pa ipak, iako se pre konačne pobede bila bitka Pet armija, aTorin bio ubijen, i mnoga slavna dela počinjena, ta stvar jedva da bise ticala kasnije istorije, ili zasluživala više od zabeleške u dugimanalima Trećeg razdoblja, da nije bilo jednog usputnog »slučaja«.Ovu družinu napali su Orci na jednom visokom prelazu MaglenihPlanina dok su išli prema Divljoj Zemlji; tako se zbilo da je Bilbo nekovreme bio izgubljen u crnim rudnicima Orka duboko ispod planina, itamo, dok je uzaludno pipao po tami, spustio je šaku na izvestanprsten koji je ležao na tlu tunela. Stavio ga je u džep. Tada je toizgledalo kao puki slučaj.

Pokušavajući da nađe put ka izlazu, Bilbo je produžio naniže dokorenja planina, sve dok više nije imao kuda dalje. Na dnu tog tunelaležalo je hladno jezero od svetlosti, a na jednom kamenom ostrvu uvodi živeo je Golum. On je bio odvratno malo stvorenje: veslao je izmalog čamca svojim velikim ravnim stopalima, piljio bledim sjajnimočima, lovio slepe ribe dugim prstima, i žive ih jeo. Jeo je sve živo,čak i Orka, ako bi uspeo da ga uhvati i zadavi bez borbe. On jeposedovao tajno blago koje mu je došlo mnogo vekova pre toga, dokje još živeo na svetlosti: jedan prsten od zlata koji je svog nosiocačinio nevidljivim. Bila je to jedina stvar koju je voleo, njegov»Prekrasni«, i on mu se obraćao čak i kad nije bio uz njega. Jer onga je držao bezbedno skrivenog u nekoj rupi na svom ostrvu, osimkad je lovio ili uhodio Orke rudnika.

Možda bi on odmah napao Bilba, da je uza se imao prsten kad suse sreli, ali nije ga imao, a Hobit je u ruci držao jedan vilovnjački nož,

koji je njemu služio kao mač. Stoga, da bi dobio u vremenu, Golumje izazvao Bilba na Igru zagonetki, rekavši da će ga, ako on postavizagonetku koju Bilbo ne može da reši, ubiti i pojesti, ali, ako Bilbopobedi njega, onda će postupiti po Bilbovoj želji: odvešće ga doizlaza iz tunela.

Pošto je bio beznadežno izgubljen u tami, i nije mogao da ode ninapred ni nazad, Bilbo je prihvatio izazov, i postavili su jedan drugommnoge zagonetke. Na kraju, Bilbo je dobio tu Igru, više srećom (kakoje izgledalo) nego umom; konačno se spleo oko toga koju bizagonetku postavio, i povikao, jer mu je ruka naišla na prsten što gaje podigao i zaboravio: Sta ja imam u džepu? Na ovo Golum nijeuspeo da odgovori, iako je tražio pravo na tri pogađanja.

Autoriteti se, to je istina, razilaze u pogledu toga da li je ovoposlednje pitanje bilo obično »pitanje«, a ne »zagonetka«, premastrogim pravilima ove Igre; ali svi se slažu u tome da je, pošto ga jeprihvatio i pokušao da pogodi odgovor, Golum bio vezan obećanjem.A Bilbo je navaljivao da se drži reči, jer mu je došla pomisao da bi gata sluzava kreatura mogla obmanuti, iako su takva obećanjasmatrana svetinjom, i, od davnine, svi osim najpodlijih stvorenjaplašili su se da ih prekrše. Ali posle vekova samoće u tamiGolumovo srce bilo je crno i izdaja je bila u njemu. Iskrao se i vrationa svoje ostrvo, o kome Bilbo ništa nije znao, nedaleko u tamnojvodi. Tamo, mislio je, leži njegov prsten. Bio je gladan i ljut, a kad binjegov »Prekrasni« bio uz njega on se ne bi bojao nikakvog oružja.

Ali prsten nije bio na ostrvu; izgubio ga je; on je nestao. Odnjegovog cičanja Bilbo se stresao, iako još nije shvatio šta sedogodilo. Ali Golum je najzad doskočio zagonetki, prekasno. Šta onoima u svojim džepsima? povikao je. Sjaj u njegovim očima bio je kaozeleni plamen dok je hitao nazad da ubije tog Hobita i povrati svoj»Prekrasni«. U poslednjem času Bilbo shvati opasnost i pobeženaslepo uz prolaz dalje od vode, i još jednom ga je spasla sreća. Jer,dok je trčao, gurnuo je ruku u džep, i prsten mu je tiho skliznuo naprst. Tako je Golum prošao ne videći ga, i otišao dalje da čuva izlaz,da mu »lopov« ne bi pobegao. Oprezno ga je Bilbo pratio, dok je onišao dalje proklinjući i govoreći samom sebi o svom »Prekrasnom«;iz tog govora konačno je čak i Bilbo pogodio istinu, i pouzdanje mu

se javilo u tmini: lično on je našao taj neobični prsten, i priliku zabekstvo od Orka i od Goluma.

Naposletku, zastali su pred jednim nezapaženim prolazom koji jevodio ka donjim kapijama rudnika, na istočnoj strani planina. Tu seGolum zgurio u zasedi, njušeći i osluškujući, a Bilbo je bio uiskušenju da ga ubije svojim mačem. Ali samilost ga zaustavi, i,premda je zadržao prsten u kome je ležala njegova jedina nada, nijehteo da ga iskoristi kao olakšicu da ubije to opako stvorenje unepovoljnom položaju. Na kraju, skupivši hrabrost, on skoči prekoGoluma u tamu i iščeze niz prolaz, praćen kricima mržnje i očajanjanjegovog neprijatelja: Lopov, lopov! Bagins! Mi ga mrzimo zauvek!

Sad, zanimljiva je činjenica da ovo nije priča kakvu je Bilbo isprvaispričao svojim saputnicima. Za njih, njegov izveštaj je glasio da muje Golum obećao neki poklon ako pobedi u Igri; ali, kada je Golumotišao da ga donese sa svog ostrva, otkrio je da je to blago iščezlo:jedan čarobni prsten koji su njemu veoma davno dali, o rođendanu.Bilbo je naslutio da je to upravo prsten koji je našao, a, pošto jedobio Igru, on je već po pravu bio njegov. Ali budući u škripcu ništanije rekao o tome, i naveo je Goluma da mu pokaže put napolje, kaonagradu namesto poklona. Ovaj izveštaj Bilbo je zapisao u svojimmemoarima i, izgleda, nikada ga sam nije izmenio, čak ni posleElrondovog Saveta. On se očigledno pojavio još i u izvornoj Crvenojknjizi, kao i u nekima od kopija i izvoda. Ali mnoge kopije sadrže(kao alternativni) istinit izveštaj, izveden, nesumnjivo, iz napomenaFrodovih ili Semvajsovih, a obojica su znali istinu, premda izgledanisu bili radi da ponište išta od onoga što je sam stari Hobit napisao.

Gandalf je, međutim, posumnjao u Bilbovu prvu priču još kad ju ječuo, i uvek je bio veoma radoznao u pogledu tog prstena. Konačnoje izvukao pravu priču iz Bilba, posle mnogih ispitivanja koja su nekovreme činila njihovo prijateljstvo nategnutim, ali Čarobnjak je, posvemu, istinu o tome smatrao značajnom. Iako to nije rekao Bilbu,smatrao je isto tako značajnim i uznemiravajućim to što čestiti Hobitnije tu istinu rekao od početka, sasvim suprotno svom običaju.Zamisao o »poklonu« ipak nije bila puka hobitska izmišljotina. Bilbaje na to nadahnulo, kako je sam priznao, Golumovo kazivanje koje ječuo; jer Golum jeste, u stvari, mnogo puta nazvao taj prsten svojim»rođendanskim poklonom«. I to je Gandalf smatrao čudnim i

sumnjivim ali istinu o toj pojedinosti nije otkrio još mnogo godina, kaošto će se videti u ovoj knjizi.

O Bilbovim potonjim pustolovinama malo je još nužno reći ovde.Uz pomoć prstena umakao je Orcima stražarima kod izlaza i ponovose pridružio svojim saputnicima. Upotrebio je taj prsten mnogo putau toku potrage, uglavnom da pomogne svojim prijateljima, ali držaoga je u tajnosti od njih što je duže mogao. Posle povratka kući nikadviše nije o njemu govorio nikome izuzev Gandalfu i Frodu, i nikodrugi u Okrugu nije znao za njegovo postojanje, ili je bar on takoverovao. A samo Frodu je pokazao izveštaj koji je pisao o svomPutovanju.

Svoj mač, Žalac, Bilbo je okačio iznad ognjišta, a oklop odčudesne verižnjače, poklon od Patuljaka iz zmajskog blaga,pozajmio je jednom muzeju; Madom-kući u Mihel Delvingu, u stvari.Ali zadržao je u jednoj fioci doma u Bagremovoj ulici stari ogrtač ikukuljicu koje je nosio na svojim putovanjima, a prsten, obezbeđenlepim lancem, ostao je u njegovom džepu.

On se vratio svom domu u Bagremovoj ulici 22. juna u svojojpedeset drugoj godini (1342. O.R.), i ništa se naročito značajno nijezbilo u Okrugu dok g. Bagins nije počeo pripreme za proslavu svogsto i jedanaestog rođendana (O.R. 1401). U toj tački ova pričapočinje.

BELEŠKA O ZAPISIMA OKRUGAPri kraju Trećeg razdoblja uloga koju su Hobiti igrali u velikim

zbivanjima što su dovela do uključenja Okruga u Ponovo UjedinjenoKraljevstvo probudila je u njima opsežnije zanimanje za sopstvenuistoriju; mnoga njihova predanja, do tog vremena još uglavnomusmena, sakupljena su i zapisana. Veće porodice bile suzainteresovane i za događaje u Kraljevstvu uopšte, i mnogi njihovičlanovi izučavali su njegove stare istorije i legende. Do kraja prvogveka Četvrtog razdoblja u Okrugu su se već mogle naći nekolikebiblioteke koje su sadržavale mnoge istorijske knjige i zapise.

Najveće od ovih zbirki bile su verovatno u Podkulama, u VelikimSmialima, i u Brendi Holu. Ovaj izveštaj o kraju Trećeg razdobljaizvučen je pretežno iz Crvene knjige Zapadne Zemlje. Tajnajznačajniji izvor za istoriju Rata za Prsten nazvan je tako stoga štoje dugo bio čuvan u Podkulama, domu Ferbernovih, nadzornikaZapadne Zemlje.3

Bio je to u početku Bilbov privatni dnevnik, koji je on poneo sasobom u Rivendal. Frodo ga je vratio u Okrug, zajedno sa još mnogoneuvezanih listova beležaka, i tokom 1420 – 1. O.R. - gotovo ispunionjegove stranice svojim izveštajem o ratu. Ali, pridodate mu, i s njimsačuvane, verovatno u istoj crvenoj kutiji, bile su tri velike knjigepovezane u crvenu kožu, koje mu je Bilbo dao kao poklon narastanku. Uz ove četiri knjige dodata je u Zapadnoj Zemlji i peta, kojaje obuhvatala komentare, genealogije, i raznovrstan drugi materijal uvezi sa Hobitima članovima Družine.

Originalna Crvena knjiga nije sačuvana, ali mnoge kopije su bilenačinjene, naročito od prve sveske, za upotrebu potomaka deceStarešine Semvajsa. Najznačajnija kopija, međutim, ima drugačijuistoriju. Ona je čuvana u Velikim Smialima, ali je napisana uGondoru, verovatno na zahtev prapraunuka Peregrinovog, izavršena u O.R. 1592 (Č.R. 172). Njen pisar s juga dodao je ovubelešku: »Findedžil, Kraljev Pisac, dovrši ovaj rad u IV 172. To jetačna kopija u svim pojedinostima Knjige namesnika u Minas Tiritu.Ta knjiga beše kopija Crvene knjige Perjanata, načinjena na zahtevkralja Elesara, a beše mu doneta od strane namesnika Peregrinakada se ovaj povukao u Gondor, u IV 64.«

Namesnikova je knjiga, dakle, bila prva kopija Crvene knjige, iobuhvatala je mnogo od onoga što je kasnije bilo izostavljeno iliizgubljeno. U Minas Tiritu ona je stekla mnoštvo anotacija, i mnogoispravki, naročito imena, reči, i navoda na vilovnjačkim jezicima; tujoj je dodata i jedna skraćena verzija onih delova Priče o Aragornu iArueni koji leže izvan izveštaja o Ratu. Za celovitu priču rečeno je daju je napisao Barahir, unuk domostrojitelja Faramira, nešto poslesmrti kraljeve. Ali glavni značaj Findedžilove kopije je u tome štojedino ona sadrži u celini Bilbove »Prevode sa vilovnjačkog«. Ove triknjige smatraju se radom velike veštine i učenosti za koji je on,između 1403. i 1418, iskoristio sve njemu dostupne izvore u

Rivendalu, kako žive tako i pisane. Ali, pošto se Frodo malo koristionjima, budući da se skoro u potpunosti bave starim danima, ovde onjima ništa više nije rečeno.

Pošto su Merjadok i Peregrin postali glave svojih velikih porodica,i u isto vreme održavali veze sa Rohanom i Gondorom, biblioteke uBaklberiju i Takborou sadržavale su mnogo od onoga što se nijepojavilo u Crvenoj knjizi. U Brendi Holu je bilo mnogo radova koji suse bavili Erjadorom i istorijom Rohana. Neke od njih sastavio je ilizapočeo sam Merjadok, premda je on u Okrugu uglavnom upamćenpo Poznavanju bilja Okruga, i Računanju godina, u kome jeraspravljao povezanost kalendara Okruga i Brija sa onima izRivendala, Gondora, i Rohana. On je, takođe, napisao kraći ogled OStarim rečima i imenima u Okrugu, pokazujući naročito interesovanjeza otkrivanje srodstva reči iz Okruga, kao mathom, i starihelemenata u imenima mesta, sa jezikom Jahača od Rohana.

U Velikim Smialima knjige su bile od manje važnosti za narodOkruga, iako značajnije za širu istoriju. Nijednu od njih nije napisaoPeregrin, ali on i njegovi naslednici sakupili su mnoštvo rukopisakoje su napisali pisari iz Gondora: većinom kopije ili kratke pregledepriča i legendi koje su se ticale Elendila i njegovih naslednika. Samotu u Okrugu mogli su se naći iscrpni materijali za istoriju Numenora iuspon Sauronov. Verovatno da je, u Velikim Smialima, Priča oGodinama4 sačinjena uz pomoć materijala koje je prikupio Merjadok.Premda su datumi često puka nagađanja, naročito za Drugorazdoblje, oni zaslužuju pažnju. Verovatno je Merjadok pribaviopomoć i podatke iz Rivendala, koji je posetio više puta. Tu su, iako jeElrond otišao, njegovi sinovi dugo ostali, zajedno sa nekima odvisokorodnog vilovnjačkog naroda. Rečeno je da je Keleborn otišaoda tamo boravi posle odlaska Galadrijelinog, ali nema nikakvogzapisa o danu kada je konačno potražio Sive Luke, i kada je s njimotišlo poslednje živo sećanje na stare dane u Srednjem svetu.

Glava 1.

DUGO OČEKIVANA ZABAVA

Kada je g. Bilbo Bagins iz Bagremove ulice najavio da će uskoroproslaviti svoj jedansto-jedanaesti rođendan zabavom izuzetneveličanstvenosti, bilo je mnogo govorkanja i uzbuđenja u Hobitonu.

Bilbo je bio veoma bogat, i veoma neobičan, i bio je glavno čudoOkruga celih šezdeset godina, još od njegovog pažnje vrednognestanka i neočekivanog povratka. Blaga koja je doneo sa svojihputovanja postala su lokalna legenda, i bilo je opšte verovanje, mašta starci govorili, da je Brdo kod doma u Bagremovoj ulici punotunela krcatih blagom. A da već i samo to nije zavredelo slavu, bila jetu za iščuđavanje i njegova produžena krepkost. Vreme je prolazilo,ali činilo se da to ima malo uticaja na g. Baginsa. U devedesetoj bioje skoro isti kao i u pedesetoj. U devedeset devetoj počeli su da ganazivaju dobro očuvanim, ali neizmenjen bi bilo bliže meti. Bilo ih jekoji su vrteli glavom smatrajući da je tu i previše dobroga; činilo senepoštenim da iko poseduje i (naizgled) besprekidnu mladost i (kakose smatralo) neiscrpno bogatstvo.

»Za to mora da se plati«, govorili su. »To nije prirodno, i na zlo ćeizaći!«

Ali zlo do sada nije došlo, a, pošto je g. Bagins bio široke ruke,većina je bila voljna da mu oprosti njegova čudaštva i njegovu sreću.Ostao je u odnosima posećivanja sa svojim rođacima (izuzev,naravno, Gramzi-Baginsa), i imao je mnoge odane poštovaoce međuHobitima iz siromašnih i nevažnih porodica. Ali bliskih prijatelja nijeimao dok neki od njegovih mlađih rođaka nisu počeli da odrastaju.

Najstariji od ovih, i Bilbu najdraži, bio je mladi Frodo Bagins.Kada je Bilbu bilo devedeset devet usvojio je Froda za naslednika idoveo ga da živi u Bagremovoj ulici; nade Gramzi-Baginsa bile sukonačno skrhane. Desilo se da Bilbo i Frodo imaju isti dan rođenja,22. septembar. »Bolje dođi da živiš ovde, Frodo, momče«, rekao je

Bilbo jednog dana, »pa da udobno proslavljamo rođendanskezabave odjednom.« U to doba Frodo je još bio u svojim izmeđima,kako su Hobiti nazivali neodgovornih dvadesetak godina izmeđudetinjstva i sazrevanja u trideset trećoj.

Još dvanaest godina je prošlo. Svake godine Baginsi supriređivali veoma živahne spojene rođendanske zabave uBagremovoj ulici, ali podrazumevalo se da se nešto sasvim izuzetnosmera za ovu jesen. Bilbo je imao da napuni jedansto-jedanaest,111, prilično čudan broj, i poštovanja veoma dostojno doba zajednog Hobita (Stari Tuk lično stigao je svega do 130), a Frodo jepunio trideset tri, 33, značajan broj: datum njegovog »sazrevanja«.

Jezici počeše da klepeću u Hobitonu i Uzvodu, a glas onastupajućem događaju proputovao je čitavim Okrugom. Istorijat ikarakter g. Bilba Baginsa postadoše još jednom glavna temarazgovora, a stariji iznenada otkriše da su njihova prisećanja udobrodošloj potražnji.

Niko nije imao pažljiviju publiku od starog Hema Gemdžija,opštepoznatog kao Matori. On je izlagao u Bršljanovom žbunu,jednoj maloj krčmi u Uzvodskoj ulici, i govorio je sa izvesnimpoznavanjem stvari, jer se četrdeset godina starao o bašti uBagremovoj ulici, a pomagao je starom Holmanu na istom tom poslujoš pre toga. Sada, kada je i sam stario i zglobovi mu bivali sveukrućeniji, posao je uglavnom obavljao njegov najmlađi sin, SemGemdži. I otac i sin bili su u veoma prijateljskim odnosima sa Bilbomi Frodom. Živeli su na samom Brdu, Kesopucova broj 3, baš ispodBagremove ulice.

»Jedan vrlo fin gospodski Hobit što kulturno govori, to vam je g.Bilbo, kao što sam ja uvek tvrdio«, izjavi Matori. Sasvim istinito, jerBilbo je bio veoma učtiv prema njemu; zvao ga je »mladi gospodinHemfast«, i stalno se s njim savetovao o uzgajanju povrća – upogledu »korenja«, naročito krompira, Matori je bio priznat kaovodeći autoritet od svih u okolini (uključujući i njega samog).

»Ali šta s tim Frodom što živi šnjim?« upita Stari Nouks izUzvoda. »Bagins mu je ime, ali on je više od pole Brendibak, kažu.Ne ide mi u glavu što bi neki Bagins iz Hobitona išao da traži ženutamo daleko u Baklend, gde je narod tako nastran.«

»A nije nikako čudo što su nastrani«, ubaci Tatica Tufut(Matoroga sused vrata-do-vrata), »kad žive na pogrešnoj strani rekeBrendivajn, i ondak jošte i u Staroj šumi. To je zlomračno mesto, akoje pola priča istina.«

»U pravu si, Tatice«, reče Matori. »Ne što bi Brendibakovi odBaklenda živeli u Staroj šumi, ali jesu oni čudan soj, izgleda.Zamajavaju se unaokolo sa čamcima po onoj velikoj reci, a to nijeprirodno. Nije čudo što je zlo došlo od toga, velim ja. Ali to neka jekako je, g. Frodo je tako fin mladi Hobit kakoga samo možeš poželetida sretneš. Veoma sliči g. Bilbu, i ne samo po izgledu. Na krajukrajeva, njegov otac je bio jedan Bagins. Čestit pristojan Hobit bešeg. Drogo Bagins; nikad nije bilo mnogo da se rekne o njemu, doklese nije udavijo namrtvo.«

»Udavijo namrtvo?« reče nekoliko glasova. Oni su čuli tu i drugemračnije glasine i pre, razume se, ali Hobiti imaju neku strast premaporodičnoj istoriji, i bili su spremni da to čuju ponovo.

»Pa, tako kažu«, reče Matori. »Vidite: g. Drogo, on se oženio zasirotu gospojicu Primulu Brendibak. Ona je bila našeg g. Bilba sestraod tetke sa majčine strane (njena majka beše najmlađa od kćeriStarog Tuka), a g. Drogo je bio njegov rođak u drugom stepenu.Tako je g. Frodo njegov rođak u prvom i u drugom stepenu, oba putau drugom kolenu, kako se već kaže, ako me razumete. A g. Drogo jebio u goste u Brendi Holu kod svojeg tasta, starog glavaraGorbadoka, kako je često činio posle svojeg venčanja (bio jenaklonjen svom blagoutrobiju, a stari Gorbadok imao je mnogoizdašnu trpezu); i izašao je na vožnju čamcem po reci Brendivajn; ion i žena mu se namrtvo udaviše, a siroti g. Frodo još je bio dete, isve to skupa.«

»Ja čuo da su na vodu otišli posle večere po mesečini«, rečestari Nouks, »i da je to bilo od Drogove težine što se potopiočamac.«

»A ja čuo, ona ga gurnula, a on je povukao za sobom«, rečeSendimen, mlinar iz Hobitona.

»Ne bi trebo da slušaš sve što čuješ, Sendimene«, reče Matori,koji nije mnogo voleo mlinara. »Nema nikake nužde da se ide sapričom o guranju i vučenju. Čamci su, majkoviću, sasvim dosta teškiza rukovanje i za one što mirno sede bez da se dalje traži uzrok

nevolji. U svakom slučaju, tu ovaj g. Frodo ostade siroče i nasukan,kako bi ti mogo da rekneš, među onim nastranim Baklanđanima,budući barem odgojen u Brendi Holu. Ma pravi zečinjak po svimpričama. Stari Glavar Gorbadok nikad nije imao manje od par stotinerođaci na to mesto. G. Bilbo nikad bolje delo nije učinio nego kad jedoveo tog momka da živi međ čestitim narodom.«

»Ali ja računam, bila je to gadna zvrčka za one Gramzi-Baginse.Oni mislili ima da se dokopaju Bagremove ulice, ono kad je on otišo idržali ga za mrtvog. A ono on se vraća i naređuje im da se kupe, ionda nastavlja da živi i da živi, i nikad ne izgleda ni dana stariji, nekje blažen! I onda iznebuha on proizvede naslednika, i svedokumente pribavi da su kako valja. Gramzi-Baginsi sad nema višeda vide iznutra kuću u Bagremovoj ulici, ili se barem nadati daneće.«

»Ima lepa svotica ušuškana na stranu tamo gore, čujem da sepriča«, reče neki stranac iz Mihel Delvinga, poslovno u ZapadnojČetvrti. »Ceo vrh vašeg brda pun je tunela nabijenih sa sanduci zlatai srebra, i sa dijamanti, po onom što sam ja čuo.«

»Onda si čuo više nego što ja mogu da reknem«, odvrati Matori.»Ja ne znam ništa o dijamanti. G. Bilbo se ne steže oko pare, iizgleda da mu ne manjka, ali ja ne znam o nikakom pravljenju tunela.Video sam g. Bilba kad se vratio, pre nekih šeset godina, kad sam jabio mladac. Nije bilo mnogo kako sam došo za šegrče kod starogHolmana (zašto je bio moga tate rođak), ali me uzeo gore naBagremovu ulicu da mu pomažem da sprečimo svet da gazi ipovređiva tuđi posed svud preko bašte dokle je prodaja trajala. Iusred svega toga g. Bilbo dolazi uz Brdo sa jednim ponijem i nekimmoćno velikim torbama i jedno dva sanduka. Ne sumnjam da su bilivećinom prepuni blaga što ga je pokupio u stranim zemljama, gde senalaze od zlata planine, kažu; ali nije tu bilo dosta da se pune tuneli.Ali moj sinak Sem bi znao više o tome. On je i kuvan i pečen uBagremovoj ulici. Šašav je za pričama o starim danima, jašta, i slušasve gospon-Bilbove priče. G. Bilbo ga je podučio pismenosti – nemisleći time ništa zlo, pazite šta velim, i ja se nadam da ništa zlo ineće izići iz toga.

»Vilovnjaci i Zmajevi! velim ja njemu. Kupus i krompiri su bolji zateb i za men. Nemoj da mi se mešaš u poso boljih neg što si, ili će

da uletiš u nevolje preteške za tebe, reknem ja njemu. A mogo bi tokas’ti i drugima«, dodade bacivši pogled na stranca i na mlinara.

Ali Matori nije ubedio svoje slušaoce. Legenda o Bilbovombogatstvu bila je već previše utisnuta u svesti mlade generacijeHobita.

»Ah, ali sva je prilika da je on dodavao onom što je doneo spočetka«, umovao je mlinar, izričući opšte mišljenje. »On čestoodlazi od kuće. A vidi samo taj tuđinski svet što ga posećiva: Patuljcišto dolaze noću, i onaj stari lutajući opsenar, Gandalf, i tako to.Možeš ti reći šta ti je volja, Matori, ali ono u Bagremovoj ulici ječudno mesto, a svet je tamošnji još čudniji.«

»A ti možeš reći šta je tebi volja, o čem ne znaš više nego očamcima, g. Sendimene«, odvrati Matori, ne podnoseći mlinara čak iviše no obično. »Ako ti to znači biti čudan, onda bi nam valjalo maloviše čudaštva u ovim krajevima. Ima ih nedaleko koji ne bi pintu pivaponudili prijatelju, makar živeli u rupi sa zlatnim zidovima. A uBagremovoj ulici stvari se rade valjano. Naš Sem veli da će svaki bitipozvan na tu zabavu, i ima da budu pokloni, pazi šta ti kažem,pokloni za sve – baš ovog meseca kojeg smo.«

Baš ovaj mesec »kojeg smo« bio je septembar, i lep kako sesamo moglo poželeti. Dan ili dva kasnije, proneo se glas (verovatnoga je pustio dobro obavešteni Sem) da će biti vatrometa –vatrometa, štaviše, kakav nije viđen u Okrugu za skoro čitav vek,zapravo od kako je Stari Tuk umro.

Dani su prolazili a Taj Dan se primicao. Jedna kola čudnogizgleda natovarena paketima čudnog izgleda dokotrljaše se uHobiton jedne večeri i uzmučiše se Brdom do Bagremove ulice.Uznemireni Hobiti izvirivali su iz lampama osvetljenih vratnica i zevaliu njih. Vozio ih je tuđinski živalj, pevajući tuđinske pesme: Patuljcidugih brada i s dubokim kukuljicama. Nekoliko ih ostade uBagremovoj ulici. Pri kraju druge sedmice u septembru jednedvokolice dođoše kroz Uzvod iz smera Brendivajnskog mosta usreddana. Jedan starac terao ih je sasvim sam. On je nosio visok šiljastplavi šešir, dugačak sivi ogrtač, i srebrni šal. Imao je dugu belu bradui žbunaste obrve koje su mu izvirivale ispod oboda šešira. Malahobitska deca trčala su za dvokolicama kroz čitav Hobiton pa pravo

uz Brdo. Kola su nosila teret namenjen vatrometu, kako su oniispravno smatrali. Kod Bilbovog prednjeg ulaza starac poče darastovaruje: bili su tu veliki svežnjevi raketa svih vrsta i oblika, svakiobeležen velikim crvenim G , i vilovnjačkom runom, .

Bio je to Gandalfov znak, naravno, a taj starac bio je ČarobnjakGandalf, čija je slava u Okrugu uglavnom pripisivana njegovojumešnosti u vezi sa vatrama, dimovima i svetlima. Njegov praviposao bio je mnogo teži i opasniji, ali okružni živalj ništa o tome nijeznao. Za njih on je bio samo jedna od »atrakcija« na Zabavi. Otudauzbuđenje hobitske dece. »G znači Grandiozan!« vikala su ona, astari čovek se osmehnu. Ona su ga znala iz viđenja, iako se samopovremeno pojavljivao u Hobitonu, i nikad se nije dugo zadržavao;ali ni ona niti iko, osim najstarijih od njihovih starijih, nije video nekiod njegovih vatrometa – oni su pripadali jednoj legendarnoj prošlosti.

Kada je starac, uz pomoć Bilbovu i nekolicine Patuljaka, završioistovar, Bilbo razdade nekoliko novčića; ali, na razočaranjeposmatrača, ni jedna žabica ni puckavac nisu bili na pomolu.

»Bežite sad!« reče Gandalf. »Dobićete u izobilju kada dođevreme za to.« A onda iščeze unutra sa Bilbom i vrata se zatvoriše.Mladi Hobiti su zurili uzaludno u vrata neko vreme, a potom odoše,osećajući da dan zabave nikada neće stići.

U Bilbovom domu Bilbo i Gandalf su sedeli kraj otvorenogprozora jedne male sobe koja je gledala ka zapadu, na baštu. Kasnopopodne bilo je vedro i mirno. Cvetovi, zevalice i suncokreti, žarili suse crveno i zlatno a dragoljubi puzavci puzali su svud preko ogradatravnjaka i virili kroz okrugle prozore.

»Kako vedro izgleda tvoja bašta«, reče Gandalf.»Da«, reče Bilbo. »Zbilja, veoma mi je draga, kao i sav ovaj dragi

stari Okrug, ali mislim da mi je potreban odmor.«»Nameravaš da se držiš svog plana, dakle?«»Nameravam. Doneo sam tu odluku još pre više meseci i nisam

je izmenio.«»Vrlo dobro. Nema svrhe reći išta više. Drži se svog plana svog

plana u celini, pazi – a ja se nadam da će ispasti sve najbolje, zatebe i za sve nas.«

»Nadam se. U svakom slučaju, nameravam da u četvrtakuživam, i da izvedem moju malu šalu.«

»Ko će se smejati, pitam se?« reče Gandalf, klimajući glavom.»Videćemo«, reče Bilbo.

Sledećeg dana Brdom se uskotrljalo još dvokolica i dvokolica.Moglo je biti kakvog gunđanja oko »kupovanja od svojih«, ali upravote nedelje iz Bagremove ulice počeše da pljušte narudžbine za svevrste namirnica, običnih i luksuznih, koje su se mogle dobaviti uHobitonu, ili Uzvodu, ili ma gde u okolini. Svet se oduševi; počeše daprecrtavaju dane na kalendarima, a željno su iščekivali poštara,nadajući se pozivnicama.

Ubrzo pozivnice počeše da pritiču, i hobitonska pošta bizagušena, a uzvodska pošta zavejana, i dobrovoljni pomoćni poštaripokazaše se nužnim. Bio ih je neprekidan potok koji je tekao uzBrdo, noseći stotine učtivih varijacija na temu Hvala vam, sigurno ćudoći.

Jedno obaveštenje pojavi se na kapiji doma u Bagremovoj ulici:NEMA PRIMANJA OSIM POSLOM U VEZI SA ZABAVOM. Čak i onikoji su imali, ili se pravili da imaju, Posao U Vezi Sa Zabavom retkosu puštani unutra. Bilbo je bio zauzet: pisao je pozivnice, »štriklirao«odgovore, pakovao poklone, i izvodio neke privatne pripreme. Odvremena Gandalfovog dolaska nije se mogao videti.

Jednoga jutra Hobiti se probudiše i veliku poljanu južno odBilbovih prednjih vrata ugledaše prekrivenu konopcima i motkama zašatore i paviljone. Poseban ulaz usečen je u nasip prema ulici, i tu subile podignute široke stepenice i velika bela kapija. One tri hobitskeporodice iz Kesopucove, koja se graničila s tim poljem, bile sužestoko zainteresovane, a masovno im se zavidelo. Stari MatoriGemdži prestao je čak i da se pravi da radi u bašti.

Šatori počeše da se dižu. Bio je tu jedan naročiti veliki paviljon,tako veliki da je drvo koje je raslo na tom polju stalo u njega, iponosno se dizalo blizu jednog kraja, čelo glavnog stola. Fenjere suiskačili o sve njegovo granje. Još je više obećavala (hobitskoj ćudi)jedna ogromna kuhinja pod vedrim nebom, podignuta u severnomkutu polja. Najezda kuvara iz svake krčme i gostionice na milje

unaokolo stigla je kao dopuna Patuljcima i drugom čudnom svetunastanjenom u Bagremovoj ulici. Uzbuđenje se popelo do vrhunca.

Onda se naoblači. Bilo je to u sredu, veče uoči Zabave.Uzbuđenje je bilo žestoko. Potom četvrtak, 22. septembar, konačnozaista osvanu. Sunce se pope, oblaci nestadoše, zastave se razvišei zabava otpoče.

Bilbo Bagins je to nazvao Zabava, ali, u stvari, bio je to nizraznovrsnih zabava smotanih ujedno. Praktično svako ko je živeo ublizini bio je pozvan. Veoma mali broj je previđen omaškom, ali poštosu se ipak pojavili to nije smetalo. Mnogo sveta iz drugih krajevaOkruga bilo je takođe pozvano, a bilo ih je čak nešto malo i od izvangranica. Bilbo je lično dočekivao goste (i dodatne) na novoj belojkapiji. Razdao je poklone i ovakvima i onakvima - ti drugi bili su onikoji su izašli na stražnji izlaz i ušli opet kroz kapiju. Hobiti na svojrođendan daju poklone drugima. Ne naročito skupe poklone, popravilu, i ne toliko izdašno kao ovom prilikom, ali to nije bio rđavsistem. U stvari, u Hobitonu i Uzvodu svakog dana u godini nekomeje bio rođendan, tako da je svaki Hobit u tim krajevima imao pristojnušansu da dobije barem jedan poklon najmanje jednom nedeljno. Alioni se nikad nisu umarali od toga.

U ovoj prilici pokloni su bili neuobičajeno lepi. Hobitska decatoliko su bila uzbuđena da su izvesno vreme skoro zaboravila najelo. Bilo je tu igračaka kakve ona nikad ranije nisu videla, sve divne,a neke očito magične. Mnoge od njih su bile naručene celu godinupre toga i prispele čak od Planine i iz Dola, i bile prave patuljačkeizrade.

Kada je svaki gost bio dočekan dobrodošlicom i konačno senašao iza kapije, bilo je pesama, plesa, muzike, igara, i, naravno,hrane i pića. Određena su tri zvanična obroka: ručak, čaj, i večera (iliužina). Ali ručak i čaj su bili obeleženi uglavnom činjenicom što su utim trenucima svi gosti sedeli i jeli zajedno. U ostalim prilikama bilo jeto prosto mnoštvo sveta koji je jeo i pio – neprekidno, negde odjedanaest do šest i trideset, kada je vatromet počeo.

Rakete su bile Gandalfove: on ih nije samo doneo nego ih je izamislio i načinio; i specijalne efekte, i jata raketa, sve je puštaosam. A bilo je tu i izdašno razdeljenih praskavih žabica, puckavaca,mehurovki, baklji, patuljačkih sveća, vilovnjačkih vodoskoka, bauk-

lajavaca i gromopuca. I svi su bili vrhunski. Umetnost Gandalfovatokom vremena se poboljšavala.

Bilo je raketa poput jata svetlucavih ptica što pevaju prijatnimglasovima. Bilo je zelenog drveća sa deblima od tamnog dima:njihovo lišće se otvaralo kao da se čitavo proleće razlistava ujednom času, a sjaktave grane kapale su u svetlećim cvetovima nazapanjene Hobite, cvetovima koji su nestajali uz prijatan mirisneposredno pre no što će dodirnuti njihova podignuta lica. Bilo jevodoskoka leptirova koji su svetlucajući odletali u drveće; bilo jestubova od raznobojnih vatri koji su se dizali i pretvarali u orlove, ilijedrenjake, ili u falangu labudova u letu; pa jedna crvena oluja ipljusak žute kiše; pa prašuma od srebrnih kopalja koja su seiznenada rasprštala po vazduhu sa krikom armije u boju, i spustila seu vodu šišteći kao stotinu vrelih zmija. A bilo je i jedno poslednjeiznenađenje, u Bilbovu čast, i ono je preko svake mere prestrašilosve Hobite, što je Gandalf i nameravao. Svetla se pogasiše. Velikidim se uzdiže, uze oblik planine viđene u daljini, i zasija pri vrhu. Onbljunu zelene i skerletne plamenove. Iz njega izlete crveno-zlatnizmaj – ne u prirodnoj veličini, ali stravično životan: vatra mu jeizlazila iz čeljusti, oči su zurile naniže. Začu se urlik i on prohuja triputa iznad glava gomile. Svi se hitro sagoše, a mnogi padoše ničice.Zmajska kompozicija prolete, premetnu se u vazduhu, i raspršta seiznad Uzvoda sa zaglušujućom eksplozijom.

»To je znak za večeru!« reče Bilbo. Bol i uznemirenje iščezošeistog časa i polegli Hobiti poskakaše. Bila je tu izvrsna večera zasve; to će reći, za sve, osim za one pozvane na naročitu porodičnuvečernju zabavu, koja se održavala u onom velikom paviljonu sadrvetom. Tu su pozivi bili ograničeni na dvanaest tuceta (broj međuHobitima zvan i gros, mada se smatralo da tu reč nije pristojnoupotrebiti kad je u pitanju živalj); a gosti behu probrani iz svihporodica s kojima su Bilbo i Frodo bili u srodstvu, uz dodataknekoliko posebnih prijatelja izvan rodbine (takvih kao Gandalf).Mnogi mladi Hobiti bili su uključeni i prisutni po odobrenju roditelja,jer Hobiti su prema svojoj deci bili popustljivi u pogledu kasnogleganja, naročito ako je postojala kakva mogućnost da im se pribavibesplatan obrok. Podizanje mladih Hobita zahtevalo je mnogo hrane.

Bilo je tu mnoštvo Baginsa i Bofinsa, i takođe mnogo Tukova iBrendibaka; bilo je raznih Grapsa (rođaka babe Bilba Baginsa), iraznih Čapsa (srodnika njegovog dede Tuka); i izbor iz Barouza,Boldžera, Hozentregera, Brokhauza, Gudbodija, Hornblouera iPonostopalovih. Neki od ovih bili su u veoma dalekom srodstvu saBilbom, a neki jedva da su ikad ranije i bili u Hobitonu, budući da suživeli u udaljenim zakucima Okruga. Gramzi-Baginsi ne behuzaboravljeni. Oto i njegova žena Lobelija bili su tu. Oni nisu voleliBilba, a mrzeli su Froda, ali pozivnica, ispisana zlatnim mastilom,bila je tako veličanstvena da su osetili kako je nemoguće odbiti. Uzto, njihov rođak Bilbo se tokom mnogih godina specijalizovao zahranu i njegova trpeza je imala veliki ugled.

Sva sto i četrdeset četiri gosta očekivala su ugodnu gozbupremda su se prilično plašili povečernjeg govora domaćinovog(neizbežna stavka). On je bio sklon da u to uvlači parčiće onoga štoje on nazivao poezijom; a ponekad, posle jedne ili dve čaše,zaobilazno bi skretao pažnju na smešne pustolovine sa svogtajanstvenog putovanja. Gosti nisu bili razočarani; priređena im jeveoma prijatna gozba, u stvari jedna sveobuhvatna zabava: bogata,obilna, raznolika i otegnuta. Kupovina namirnica spala je skoro nanulu u celoj toj oblasti tokom naredne nedelje, ali, kako je Bilbovosnabdevanje opustošilo zalihe većine radnji, podruma i skladišta namilje unaokolo, to nije mnogo smetalo.

Posle gozbe (manje-više) došao je Govor. Većina društva bila jesada, ipak, u trpeljivom raspoloženju, u onom divnom stanju koje sunazivali »popunjavanje ćoškova«. Srkutali su omiljena pića i grickalidrage im poslastice, a njihove bojazni bile su zaboravljene. Bili suspremni da slušaju bilo šta i da kliču posle svake tačke.

Dragi moj Narode, otpoče Bilbo, ustavši sa svog mesta. »Čujmo!Čujmo! Čujmo!« povikaše oni i nastaviše da to ponavljaju u horu,kao da oklevaju da slede vlastiti savet. Bilbo napusti svoje mesto istade na jednu stolicu ispod rasvetljenog drveta. Svetlost fenjerapade na njegovo veselo lice; zlatna dugmeta sijala su mu navezenom prsniku od svile. Svi su ga mogli videti kako stoji, mašućijednom rukom po vazduhu, a druga mu je bila u džepu pantalona.

Dragi moji Baginsi i Bofinsi započe on ponovo; i moji dragiTukovi, i Brendibakovi, i Grapsi, i Čapsi, i Barouzi, i Hornbloueri, i

Boldžeri, i Hozentregeri, Gudbodijevi, Brokbauzi i Ponostopalo.»PonoSTOPALA!« povika jedan postariji Hobit iz stražnjeg delapaviljona. Njegovo ime je, naravno, bilo Ponostopalo, i zaistazasluženo; njegova stopala bila su velika, izuzetno dlakava, i oba nastolu.

Ponostopalo, ponovi Bilbo. Takođe dobri moji Gramzi-Baginsi,koje najzad ponovo pozdravljam dobrodošlicom u Bagremovoj ulici.Danas je moj sto i jedanaesti rođendan: danas mi je jedansto-jedanaest! »Ura! Ura! I još mnogo puta u sreći!« povikaše oni, azatim su veselo treskali po stolovima. Bilbo je bio odličan. Tako neštosu oni voleli: kratko i očigledno.

Nadam se da se svi zabavljate koliko i ja. Zaglušujući povici.Uzvici Da (i Ne). Zvuci truba i rogova, frula i flauta, i drugih muzičkihinstrumenata. Bilo je tu, kao što je rečeno, prisutno mnoštvo mladihHobita. Stotine muzičkih puckavaca je potegnuto. Mnogi su nosiliznak DOL što nije mnogo govorilo većini Hobita, ali su se svi složilida su to izvanredni puckavci. Oni su sadržavali instrumente, male,ali izvrsne izrade, i očaravajućeg zvuka. U jednom uglu, neki odmladih Tukova i Brendibaka, pretpostavljajući da je čika Bilbo završio(jer je očito rekao sve što je bilo neophodno), sastavili suimprovizovani orkestar i zasvirali neku veselu melodiju za igru. Mladigospodin Everard Tuk i gospođica Melilot Brendibak popeli su se najedan sto, i sa zvončićima u rukama počeli da igraju treskavac: igrulepu ali prilično energičnu.

Ali Bilbo nije bio završio. Zgrabivši jedan rog od nekog obližnjegmladića, on dunu tri glasna zova. Buka se utiša. Ja vas neću dugozadržavati, povika on. Pljesak od celog skupa. Sazvao sam vas svezajedno iz jednog Razloga. Nešto u načinu na koji je to rekaoostavilo je izvestan utisak. Skoro da nastade tišina, a jedan ili dvojicaod Tukovih načuljiše uši.

U stvari iz tri Razloga. Pre svega, da vam kažem da ste mi svibeskrajno dragi, i da je jedansto-jedanaest godina malo za življenjemeđu tako odličnim i poštovanja dostojnim Hobitima. Strahovitaprovala odobravanja.

Polovinu od vas ne poznajem onoliko dobro koliko bih voleo; avolim manje od polovine vas još upola onoliko koliko zaslužuju. Ovoje bilo neočekivano i prilično nerazumljivo. Javi se nešto raštrkanog

tapšanja, ali većina ih se trudila da to odgonetne i vidi izlazi li nakompliment.

Drugo, da proslavimo moj rođendan. Ponovo poklici. Trebalo bida kažem NAŠ rođendan. Jer to je, razume se, i rođendan moganaslednika i sinovca Froda. On svoje punoletstvo i nasleđe stičedanas. Nešto malo površnog tapšanja od strane starijih, i nekolikoglasnih povika »Frodo! Frodo! Dobri stari Frodo!« od mladeži.Gramzi-Baginsi su se mrštili i pitali se šta se misli onim »svojenasledstvo stiče«.

Zajedno, mi brojimo sto četrdeset i četiri godine. Broj vaspozvanih odabran je da odgovara ovom značajnom zbiru: to je jedangros, ako smem da upotrebim taj izraz. Bez aplauza. Ovo je bilosmešno! Mnogi gosti, a naročito Gramzi-Baginsi, bili su uvređeni,osećali su da su pozvani samo da se namiri potreban broj, koliko dase popuni paket. »Jedan gros, zaista! Vulgaran izraz.«

Ovo je takođe, ako bi mi se dopustilo da se osvrnem na davnupriču, godišnjica mog stizanja bačvom do Ezgarota na Dugomjezeru; premda mi je činjenica da mi je rođendan bila iskliznula izpamćenja u toj prilici. Bila mi je tada svega pedeset i jedna, irođendani nisu izledali tako značajni. Banket je bio veoma lep, ipak,mada sam imao težak nazeb u to vreme, sećam se, i mogao samsamo da kažem »hvala vab vrlo bdogo«. Sada to ponavljampravilnije: Hvala vam vrlo mnogo što ste došli na moju malu zabavu.Tvrdoglava tišina. Svi su se bojali da neposredno predstoji kakvapesma ili nešto poezije i počinjali su da se dosađuju. Zašto ne bimogao da prestane da govori i pusti ih da piju u njegovo zdravlje? AliBilbo nije ni pevao ni recitovao. On zastade za trenutak.

Treće i konačno, reče on, želim da dam jednu IZJAVU. On rečeovu poslednju reč tako glasno i iznenadno da se svi koji su to jošmogli uspraviše. Sa žaljenjem izjavljujem da – iako je, kako samrekao, jedansto-jedanaest godina prekratko da se provede međuvama– da je ovo KRAJ. Ja idem. Ja odlazim SADA. ZBOGOM!

On koraknu dole i iščeze. Javi se jedan zaslepljujući blesaksvetlosti, i svi gosti žmirnuše. Kada su otvorili oči, Bilba nije bilonigde na vidiku. Stotinu i četrdeset četiri zabezeknuta Hobita nemosu sedeli. Stari Odo Ponostopalo spusti noge sa stola i zatopota.

Onda nastade mrtva tišina, pa iznenada, posle nekoliko dubokihudisaja, svaki Bagins, Bofins, Tuk, Brendibak, Graps, Caps, Barouz,Boldžer, Hozentreger, Brokhauz, Gudbodi, Hornblouer i Ponostopalopoče da govori istovremeno.

Došlo je do opšteg slaganja da je šala veoma neukusna i da jepotrebno još hrane i pića da se gosti oporave od šoka i uznemirenja.»On je lud. Ja sam to uvek govorio«, bio je verovatno najpopularnijikomentar. Čak su i Tukovi (uz nekoliko izuzetaka) smatrali da jeBilbovo ponašanje apsurdno. U tom času većina ih je uzela kaosamo po sebi razumljivo da njegov nestanak nije ništa do čudnalakrdija.

Ali stari Rori Brendibak nije bio baš siguran u to. Ni godine niogroman obed nisu zamaglili njegov um, i on reče svojoj snahiEsmeraldi: »Ima nešto čudno u tome, draga moja! Verujem da je tajćaknuti Bagins opet otišao. Šašava stara luda. Ali čemu briga?Đakonije nije poneo sa sobom.« On doviknu Frodu da ponovopošalje vino.

Frodo je bio jedini od prisutnih koji nije rekao ništa. Neko vremeje sedeo ćutke uz Bilbovu praznu stolicu, ne obraćajući pažnju nasve te razne primedbe i pitanja. On je uživao u šali, razume se, ipored toga što je bio u nju upućen. Imao je teškoća da se uzdrži odsmeha pred ozlojeđenim iznenađenjem gostiju. Ali istovremeno jeosećao duboku uznemirenost: iznenada je shvatio da veoma voli togstarog Hobita. Većina gostiju nastavila je da jede i pije i razmatračudaštva

Bilba Baginsa, prošla i sadašnja, ali Gramzi-Baginsi su već biliotišli u gnevu. Frodo nije želeo da ima ikakve dalje veze sazabavom. Izdao je nalog da se posluži još vina, i onda je ustao,iskapio svoju čašu ćutke u Bilbovo zdravlje, i izvukao se iz paviljona.

Što se tiče Bilba Baginsa, još dok je držao govor, dodirivao jezlatni prsten u svom džepu: svoj čarobni prsten koji je držao utajnosti toliko godina. Čim je koraknuo dole, namakao ga je na prst, inikada ga više u Flobitonu ni jedan Hobit nije video.

Brzo je otišao do svoje rupe, i zastao za časak osluškujući saosmehom galamu u paviljonu i zvuke pijanke u drugim delovimapoljane. Potom je ušao. Svukao je odeću za zabavu, smotao i uvio u

svilenu hartiju vezeni svileni prsnik, i sklonio ga. Onda je brzonavukao neke stare neuredne komade odeće, i opasao jedaniznošeni kožni opasač. Na njega je okačio kratak mač u izlizanimkoricama od crne kože. Iz izvesne zaključane fioke, koja je mirisalana kuglice protiv moljaca, izvadio je stari ogrtač i kukuljicu. Bili suzaključani kao da su veoma dragoceni, ali bili su tako iskrpljeni iizbledeli od vremena da je njihovu prvobitnu boju bilo teško pogoditi:mogla je biti tamnozelena. Bili su mu prilično komotni. Potom jeotišao u svoju sobu za rad i iz velike kase izvadio smotuljak uvijen ustaru tkaninu i jedan kožom uvezan rukopis; a takode i jedan velikinabubreo koverat. Knjigu i zavežljaj ugurao je odozgo u tešku torbu,koja je stajala tu već skoro puna. U koverat je smakao svoj zlatniprsten i njegov izvrsni lanac, a onda ga je zapečatio, i adresovao naFroda. Isprva ga je položio na kamin, a onda ga iznenada skinuo istavio u džep. U tom času vrata se otvoriše i Gandalf brzo uđe.

»Zdravo!« reče Bilbo. »Pitao sam se da li ćeš se pojaviti.«»Milo mi je što te zatičem vidljivog«, odgovori Čarobnjak sedajući

na stolicu. »Želeo sam da te uhvatim da popričamo na kraju. Rekaobih, imaš utisak da je sve prošlo sjajno i po planu?«

»Da«, reče Bilbo. »Premda je onaj blesak bio iznenađujući:sasvim je zaprepastio i mene, da o drugima i ne govorim. Malidodatak sa tvoje strane, reklo bi se?«

»Tako je. Ti si mudro držao taj prsten u tajnosti tokom svih ovihgodina, i izgledalo mi je neophodno da tvojim gostima pružim neštodrugo što bi naizgled objašnjavalo tvoj iznenadni nestanak.«

»I što bi pokvarilo moju šalu. Ti si stara mirodija u svakoj čorbi«,nasmeja se Bilbo, »ali verujem da znaš šta radiš, kao i obično.«

»Da, kad išta znam. Ali nekako se ne osećam naročito sigurno uvezi sa čitavom ovom stvari. Ona je sada stigla do svoje krajnjetačke.

Izveo si šalu, i uznemirio ili uvredio većinu svojih srodnika, i daosi celom Okrugu o čemu će da priča devet dana, ili devedeset devet,verovatnije. Ideš li dalje od toga?«

»Idem. Osećam da mi je potreban odmor, vrlo dug odmor, kaošto sam ti rekao ranije. Verovatno trajni odmor: ne verujem da ću sevratiti. U stvari, ne nameravam, i obavio sam sve pripreme. Starsam, Gandalfe. To mi se ne vidi, ali počinjem to da osećam u dnu

srca. Dobro očuvan, zaista!« frknu on. »Šta, pa ja se osećam savnekako tanak, nekako rastegnut, ako znaš šta hoću da kažem: kaobuter namazan preko suviše hleba. To ne može biti dobro. Potrebnami je promena, ili već tako nešto.«

Gandalf ga pogleda radoznalo i izbliza. »Ne, ne izgleda da je todobro«, reče zamišljeno. »Ne, posle svega, verujem da je tvoj planverovatno najbolji.«

»Pa, ja sam odlučio, u svakom slučaju. Želim da vidim Planineponovo, Gandalfe –Planine; i onda da nađem neko mesto gde moguda se odmorim. U miru i tišini, bez gomile rođaka koji se vrzmajuunaokolo, i niske prokletih posetilaca koji mi vise na zvonu. Moždaću naći neko mesto da završim svoju knjigu. Smislio sam jedan lepzavršetak za nju: i on je srećno živeo zauvek, do kraja svojih dana. «

Gandalf se nasmeja. »Nadam se da i hoćeš. Ali niko nećepročitati tu knjigu, kako god da se završava.«

»Oh, možda, u godinama što dolaze. Frodo je već ponešto od nječitao, dokle se uopšte stiglo. Ti ćeš držati Froda na oku, je li?«

»Hoću – na dva oka, kad god budem mogao da ih odvojim zato.«

»On bi pošao sa mnom, razume se, da sam ga pozvao. U stvari,jednom se i ponudio, neposredno pred zabavu. Ali on to ne želistvarno, ne još. Ja želim da vidim Divljinu ponovo pre no što umrem,i Planine; ali on je još zaljubljen u Okrug, u šume i polja i male reke.Trebalo bi da mu bude ugodno ovde. Ja ostavljam sve njemu,naravno, osim nekoliko tričarija. Nadam se da će biti srećan, kadnavikne da živi za svoj račun. Vreme mu je da postane sopstvenigospodar.«

»Sve?« upita Gandalf. »Prsten takođe? Ti si pristao na to, sećašse.«

»Pa, ovaj, da, rekao bih da je tako«, zamuca Bilbo.»Gde ti je?«»U jednom omotu, ako moraš da znaš«, reče Bilbo nervozno.

»Tamo na kaminu. Ma dobro, nije! U džepu mi je!« On zastade. »Nijeli to čudno?« reče tiho sebi. »A ipak, na kraju krajeva, zašto ne?Zašto ne bi i ostao tu?«

Gandalf ponovo, veoma strogo, pogleda Bilba, a neki blesak musinu u očima. »Ja smatram, Bilbo«, reče on tiho, »da bih ga ja na

tvom mestu ostavio. Zar ti to ne želiš?«»Pa, i da – i ne. Sad kad je dotle došlo, uopšte mi se ne sviđa da

se odvojim od njega, mogu reći. A ne vidim stvarno zašto bih. Zaštoželiš da to učinim?« upita on, a neka čudna promena oseti mu se uglasu. Postao je hrapav od sumnje i uznemirenosti. »Ti vazdankopaš oko mog prstena, a nikad me nisi gnjavio zbog drugih stvarikoje sam stekao na putovanju.«

»Nisam, ali morao sam da kopam«, reče Gandalf. »Hteo samistinu. Ona je bila od značaja. Magični prstenovi su – no, magični;retki su i tajanstveni. Ja sam bio profesionalno zainteresovan za tvojprsten, moglo bi se reći, i još sam. Voleo bih da znam gde se nalazi,ako ponovo ideš da lutaš. Takođe sam mnenja da si ga ti posedovaodovoljno dugo. Tebi on više neće biti potreban, Bilbo, osim ako se japotpuno varam.«

Bilbo pocrvene i oči mu nekako ljutito sevnuše. Njegovodobrodušno lice postade grubo. »Zašto ne?« povika on. »I otkud jeto tvoje, na kraju krajeva, da znaš šta ja činim sa svojim stvarima?On je lično moj. Ja sam ga našao. On je došao meni.«

»Da, da«, reče Gandalf. »Ali nema potrebe da se ljutiš.«»Ako se ljutim, to je tvoja krivica«, reče Bilbo. »On je moj, kažem

ti. Moj sopstveni. Moj prekrasni. Da, moj prekrasni.«Čarobnjakovo lice postade ozbiljno i pažljivo, i samo je treptaj u

njegovim dubokim očima pokazivao da je uznemiren i uzbuđen. »Bioje on tako nazivan i ranije«, reče, »ali ne od tvoje strane.«

»A ja tako kažem sada. I zašto ne? Neka i jeste Golum rekao toisto, nekada. On sada nije njegov, nego moj. I ja ću ga zadržati,kažem.«

Gandalf ustade. Govorio je oštro. »Bićeš budala ako to učiniš,Bilbo«, reče on. »To biva sve jasnije sa svakom reči koju izgovoriš.On ima previše vlasti nad tobom. Pusti ga da ide. Onda i ti sammožeš otići i biti slobodan.«

»Ja ću učiniti kako sam odaberem i ići ću kako je meni volja«,reče Bilbo tvrdoglavo.

»No, no, moj dragi Hobite!« reče Gandalf. »Celog tvog dugogživota bili smo prijatelji, i ti mi ipak nešto duguješ. Hajde! Učini kaošto si obećao: ostavi ga!«

»Pa, ako ti želiš moj prsten, reci tako!« uzviknu Bilbo. »Ali nećešga dobiti. Ne puštam moj prekrasni od sebe, kažem ti.« Ruka muodluta prema drški malog mača.

Gandalfove oči blesnuše. »Uskoro će na mene biti red da senaljutim«, reče on. »A hoću, kažeš li to ponovo. Onda ćeš videtiGandalfa Sivog na delu.« On koraknu prema Hobitu, a izgledalo jeda izrasta visok i preteći; njegova senka ispuni malu sobu.

Bilbo ustuknu do zida, dišući teško, dok mu se ruka grčevitodržala džepa. Stajali su neko vreme licem u lice, a vazduh je u sobibrideo. Gandalfove oči odlučno su se držale Hobita. Lagano, Bilbovaruka se opusti, i on zadrhta.

»Ja ne znam šta te je spopalo, Gandalfe«, reče on. »Nikad prenisi bio ovakav. O čemu je uopšte reč? On je moj, zar ne? Ja sam ganašao, a Golum bi me ubio da ga nisam zadržao. Ja nisam lopov,šta god on kazao.«

»Ja nikad nisam rekao da si lopov«, odvrati Gandalf. »A to nisamni ja. Ja ne pokušavam da te pokradem, nego da ti pomognem.Voleo bih da mi veruješ, kao što si običavao.« On se okrete i senkanestade. Izgledalo je da se ponovo skupio u jednog starog sivogčoveka, pogurenog i brižnog.

Bilbo pređe šakom preko očiju. »Žao mi je«, reče on. »Ali osećaosam se tako čudno. A ipak, na neki način, bilo bi to olakšanje – nepaštiti se više oko njega. Toliko mi je obuzimao misli u poslednjevreme. Ponekad sam osećao da je kao nekakvo oko koje gleda umene. I stalno želim da ga navučem i nestanem, ili se pitam da li jebezbedan, i vadim ga, da proverim. Pokušavao sam da gazaključam, ali sam otkrio da nemam mira bez njega u džepu. Neznam zašto. I kao da nisam kadar da odlučim.«

»Onda imaj poverenja u mene«, reče Gandalf. »Ja sam odlučio.Otiđi i ostavi ga za sobom. Prestani da ga poseduješ. Daj ga Frodu,a o njemu ću se ja brinuti.«

Bilbo je stajao za trenutak napet i neodlučan. Ubrzo zatimuzdahnu. »Dobro«, reče s izvesnim naporom. »Hoću.« Onda sležeramenima i nasmeja se prilično tužno. »Konačno, u tome je biosmisao celog ovog posla oko zabave: dati mnogo rođendanskihpoklona, i nekako mi olakšati da istovremeno dam i njega. Nije mi

nimalo olakšalo, na kraju, ali bilo bi žalosno da propadnu sve mojepripreme. To bi sasvim upropastilo šalu.«

»Zbilja, to bi ukinulo jedini smisao koji sam ja ikada video u ovomslučaju«, reče Gandalf.

»Vrlo dobro«, reče Bilbo, »on ide Frodu zajedno sa svimostalim.« Udahnuo je duboko. »A sada stvarno moram da krenem,inače će me i neko drugi uhvatiti. Rekao sam zbogom, i ne bihmogao podneti da sve to učinim iznova.« On diže svoju torbu i uputise vratima.

»Još ti je prsten u džepu«, reče čarobnjak.»Pa i jeste!» uzviknu Bilbo. »I moj testament i svi drugi

dokumenti. Bolje ga ti uzmi i isporuči umesto mene. To će bitinajsigurnije.«

»Ne, nemoj davati taj prsten meni«, reče Gandalf. »Stavi ga nakamin. Tamo će biti dovoljno siguran do Frodovog dolaska. Ja ću gačekati.«

Bilbo izvadi omot, ali baš kad je hteo da ga stavi uz časovnik rukamu se trže nazad, a koverat pade na pod. Pre no što je stigao da gadigne, Čarobnjak se saže, uze ga i stavi na mesto. Neki grč srdžbeponovo pređe preko Hobitovog lica, a zatim iznenada ustupi mestoizrazu olakšanja i osmehu.

»Pa, šta je tu je«, reče on. »A sada krećem!«Oni izađoše u predvorje. Bilbo odabra svoj omiljeni štap sa

stalka, potom zazvižda. Tri Patuljka izađoše iz raznih soba gde subili u poslu.

»Je li sve spremno?« upita Bilbo. »Sve spakovano i označeno?«»Sve«, odgovoriše oni.»Pa, da krenemo onda!« on koraknu kroz prednji ulaz.Bila je lepa noć, i crno nebo istačkano zvezdama. On pogleda

naviše, mirišući vazduh. »Kakvo zadovoljstvo! Kakvo zadovoljstvo dase ponovo ode, ode na Put sa Patuljcima. To je ono za čim samstvarno čeznuo, godinama! Zbogom!« reče on, gledajući svoj staridom i klanjajući se vratima. »Zbogom, Gandalfe!«

»Zbogom za sada, Bilbo. Vodi računa o sebi! Dovoljno si star, amožda i dovoljno mudar.«

»Vodi računa! Ne vodim računa. Ne brini ti za mene. Srećan samsada koliko sam ikad bio, a to će reći mnogo. Ali, vreme je došlo.

Najzad sam potpuno ubeđen«, dodade on, i onda tihim glasom, kaoza sebe, zapeva meko u tami:

Put večno ide, nikad, ne prestajeOd vrata gde poče i zatim.

Daleko napred gde put nestaje,Moram, ako mogu, da pratim.

Nek noge što ga slede živahno gaze,Dok ne dosegne neki put veći

Gde se sreću mnoga poslanja i staze.A kamo tad? Ne umem reći.

On zastade, tih za trenutak. Onda, bez ijedne reči, okrete se odsvetala i glasova u poljima i šatorima i, praćen trojicom saputnika,ode naokolo u svoju baštu, i otapka dugom stazom naniže.Preskočio je jedno nisko mesto u živici pri dnu, i zaputio selivadama, zalazeći u noć kao šum vetra u travu.

Gandalf je stajao neko vreme gledajući u tamu za njim.»Zbogom, moj dragi Bilbo – do našeg sledećeg susreta!« reče onblago i vrati se unutra.

Frodo uđe ubrzo zatim i nađe ga kako sedi u mraku, zadubljen umisli. »Je li otišao?« upita on.

»Da«, odgovori Gandalf, »otišao je konačno.«»Voleo bih da – mislim, ja sam se nadao sve do ove večeri da je

to samo šala«, reče Frodo. »Ali u srcu sam znao da on stvarno mislida ide. Uvek se šalio sa ozbiljnim stvarima. Voleo bih da sam sevratio ranije, bar da ga ispratim.«

»Ja mislim da je on stvarno više voleo da se tiho iskrade nakraju«, reče Gandalf. »Ne budi previše brižan. Biće on sasvim dobro– sada. Ostavio je jedan paket za tebe. Eno ga tamo!«

Frodo uze omot sa kamina, i baci pogled na njega, ali ga nijeotvarao.

»Naći ćeš u njemu njegov testament i sve druge dokumente,mislim«, reče Čarobnjak. »Ti si sada gospodar Bagremove ulice. Ijoš ćeš, držim, naći jedan zlatan prsten.«

»Prsten!« uzviknu Frodo. »Je li mi to ostavio? Pitam se zašto.Ipak, mogao bi biti koristan.«

»Mogao bi, a možda i ne bi«, reče Gandalf. »Ja ga ne bihupotrebljavao da sam na tvom mestu. Ali drži ga u tajnosti, i čuvajga! A ja sada idem u krevet.«

Kao gospodar doma u Bagremovoj ulici Frodo je osećao kaosvoju mučnu dužnost da se oprosti sa gostima. Glasovi o čudnimdogađajima su se dotle proneli po celom polju, ali Frodo nije hteo dakaže ništa osim Nema sumnje, sve će se razjasniti ujutru. Okoponoći kočije dođoše po važan svet. Jedne po jedne, one seotkotrljaše, pune sitih ali veoma nezadovoljnih Hobita. Baštovanidođoše po dogovoru i ručnim kolicima ukloniše one koji su omaškomzaostali.

Noć lagano prođe. Sunce se diže. Hobiti se ispodizaše dostakasnije. Jutro je teklo. Neki Hobiti dođoše i počeše (po dogovoru) dauklanjaju paviljone, i stolove, i stolice, i kašike, i noževe, i boce, itanjire, i fenjere, i rascvetane bokore u sanducima, i mrvice, i hartijuod puckavaca, zaboravljene torbice, i rukavice, i maramice inepojedenu hranu (veoma mala stavka). Onda dođe nešto drugogsveta (bez dogovora): Baginsi, i Bofinsi, i Boldžeri i Tukovi, i drugigosti koji su živeli ili noćili u blizini. Do podneva, kad su čak i oninajbolje nahranjeni bili opet na nogama, stekla se velika gomila uBagremovoj ulici, nezvana ali ne i neočekivana.

Frodo je čekao na pragu, smešeći se, ali je izgledao priličnoumoran i zabrinut. Dočekao je dobrodošlicom sve posetioce, ali nijeimao da kaže mnogo više nego ranije. Njegov odgovor na svaraspitivanja bio je naprosto ovaj: »G. Bilbo Bagins je otišao; koliko jaznam, zauvek.« Neke od posetilaca pozvao je da uđu, jer je Bilboostavio »poruke« za njih.

U predvorju je bila nagomilana velika zbirka paketa i svežnjeva imalih komada nameštaja. Na svaki komad bila je privezana etiketa.Nalazilo se tu nekoliko etiketa ove vrste:

Za Adelarda Tuka, da bude LIČNO NJEGOVO, od Bilba; najednom kišobranu. Adelard je ranije bio odneo mnoge neoznačene.

Za DORU BAGINS u znak sećanja na DUGO dopisivanje, saljubavlju od Bilba; na velikoj korpi za otpatke. Dora je bila Drogova

sestra i najstariji Bilbov i Frodov živi ženski rođak; imala jedevedeset devet godina, i tokom više od pola veka napisala na arkevažnih saveta.

Za MILA BAROUZA, u nadi da će mu biti od koristi, od B. B. nazlatnom peru i boci mastila. Milo nikad nije odgovarao na pisma.

Za ANĐELIKINU upotrebu, od čika-Bilba; na okruglomispupčenom ogledalu. Ona je bila od mladih Baginsa, i suvišeočigledno je smatrala svoje lice lepim.

Za zbirku HUGA HOZENTREGERA, od jednog prilagača; najednom (praznom) ormanu za knjige. Hugo je bio veliki pozajmljivačknjiga, a gori no što je uobičajeno u vraćanju.

Za LOBELIJU GRAMZI-BAGINS, kao POKLON, na jednoj kutijisrebrnih kašika. Bilbo je verovao da je ona stekla podosta njegovihkašika dok je bio na svom prethodnom putovanju. Lobelija je tosasvim dobro znala. Kada je stigla, kasnije u toku dana, odmah jeuhvatila smisao, ali je uhvatila i kašike.

Ovo je samo mali izbor iz tog skupa poklona. Bilbovo boravištebilo je prilično zatrpano stvarima u toku njegovog dugog života.Hobitske rupe bile su sklone prenatrpavanju, za šta je pretežno bioodgovoran običaj uručivanja tolikih rođendanskih poklona. Naravno,nisu ti rođendanski pokloni bili uvek novi; bilo je nekoliko starihmadoma zaboravljene namene koji su kružili po čitavoj toj oblasti; aliBilbo je obično davao nove poklone i zadržavao one koje bi primio.Stara se rupa sada malo raščistila.

Svaki od tih raznih oproštajnih darova imao je etiketu, koju jeBilbo napisao lično, a nekoliko ih je sadržavalo izvestan smisao ilineku šalu. Ali, naravno, većina tih stvari data je tamo gde je bilapotrebna i dobrodošla. Siromašniji Hobiti, a naročito oni izKesopucove, prošli su veoma dobro. Stari Matori Gemdži dobio jedva džaka krompira, novi ašov, vuneni prsluk, i jednu bocu ulja zaškriputave zglobove. Stari Rori Brendibak, kao zamenu za čestugostoljubivost, dobio je tuce boca »starih vinograda«: jakog crvenogvina iz Južne Četvrti, već sasvim zrelog, jer ga je na stranu ostaviojoš Bilbov otac. Rori je sasvim oprostio Bilbu, i posle prve boceproglasio ga za glavnog drugara.

Obilje svega i svačega preostalo je za Froda. A, naravno, svaglavna blaga, isto kao i knjige, slike, i više nego dovoljno nameštaja,ostala su u njegovom vlasništvu. Nije bilo, međutim, nikakvog znakani pomena o novcu ili nakitu: ni jedna para, niti stakleno zrno nisupoklonjeni.

Frodo je proveo veoma zamorne časove tog popodneva. Lažnavest da se čitavo domaćinstvo deli besplatno pronela se kao munja;ubrzo kuća je bila puna sveta koji tu nije imao šta da traži, ali ih nisumogli ne pustiti unutra. Kidali su i mešali etikete, i svađe izbiše. Nekisu pokušavali da obave trampljenja i pogodbe u predvorju; drugi dašmugnu sa manjim stvarima nenamenjenim njima, ili sa bilo čime štoje izgledalo neželjeno ili nečuvano. Put prema kapiji bio je zakrčenzidarskim i ručnim kolicima.

Usred te zbrke stigoše Gramzi-Baginsi. Frodo se bio povukao zaneko vreme i ostavio svog prijatelja Veselog Brendibaka da držistvari na oku. Kada je Oto bučno zatražio da vidi Froda, Veseli senakloni učtivo. »Loše se oseća«, reče on. »Odmara se.« »Krije se,hoćeš da kažeš«, reče Lobelija. »U svakom slučaju, mi hoćemo daga vidimo, i mi imamo nameru da ga vidimo. Samo idi i tako mukaži!«

Veseli ih ostavi zadugo u predvorju; imali su vremena da otkrijusvoj oproštajni poklon u vidu kašika. To nije poboljšalo njihovoraspoloženje. Konačno, bili su uvedeni u radnu sobu. Frodo je sedeoza stolom sa mnogo dokumenata pred sobom. Izgledao je kao da seloše oseća – što vidi Gramzi-Baginse u svakom slučaju – i ustao je,igrajući se nečim u džepu. Ali govorio je sasvim učtivo.

Gramzi-Baginsi bili su prilično nasrtljivi. Počeli su nudeći munepovoljne pogodbe (kao među prijateljima) za razne vredne aneetiketirane stvari. Kada je Frodo odgovorio da se daju samo stvariza koje je Bildo specijalno dao uputstva, oni rekoše da čitav slučajsmrdi.

»Samo jedna stvar je meni jasna«, reče Oto, »a to je da tiprolaziš izuzetno dobro u ovome. Zahtevam da vidim njegovozaveštanje.«

Oto bi bio Bilbov naslednik da nije došlo do usvajanja Froda. Onpročita zaveštanje veoma brižljivo i frknu. Ono je bilo, na nesreću,

veoma jasno i ispravno (prema pravnim običajima Hobita, kojizahtevaju, između ostalog, i sedam potpisa svedoka crvenimmastilom).

»Ponovo osujećeni!« reče on svojoj ženi. »I to posle čekanja odšezdeset godina. Kašike? Trice!« On puče prstima pod Frodovimnosem i otrupka napolje. Ali Lobelije se nije bilo tako lako otarasiti.Malo kasnije Frodo izađe iz radne sobe da vidi kako stvari teku izateče je još u kući, gde pretražuje ćoškove i zakutke i tapka popodovima. On je odlučno isprati sa lica mesta, pošto je bio olakšanza nekoliko malih (ali prilično skupocenih) predmeta koji su nekakoupali u njen kišobran. Lice joj je izgledalo kao da je u mukamarađanja neke zbilja poražavajuće oproštajne primedbe; ali sve što jeiznašla da kaže, osvrnuvši se na pragu, bilo je:

»Poživećeš da zažališ zbog ovoga, mladiću! Zašto nisi i ti otišao?Ti ne spadaš ovamo; ti nisi nikakav Bagins – ti – ti si jedanBrendibak!«

»Jesi čuo ovo, Veseli? To ti je bila uvreda, kad pogledaš«, rečeFrodo dok joj je zatvarao vrata pred nosom.

»To je bio kompliment«, reče Veseli Brendibak, »i stoga, razumese, neistinit.«

Onda su pošli u obilazak rupe, i izbacili tri mlada Hobita (dvaBofinsa i jednog Boldžera) koji su čukali rupe u zidovima jednogpodruma. Frodo je obavio još i nešto malo rvanja sa mladim SančomPonostopom (unukom starog Oda Ponostope), koji je započeoiskopavanja u većoj ostavi, gde je, činilo mu se, bilo nekakvogodjeka. Legenda o Bilbovom zlatu rasplamsavala je podjednakoradoznalost i nadu, jer legendarno zlato (tajanstveno stečeno, akone i sasvim nepošteno) pripada, kako svak zna, onome ko ga nađe –izuzev ako se traganje omete.

Pošto je savladao Sanča i izgurao ga napolje, Frodo se sruči najednu stolicu u predvorju. »Vreme je da zatvorimo radnju, Veseli«,reče on. »Zaključaj vrata i ne otvaraj ih nikome danas, čak ni akodonesu ovna za razbijanje.« Zatim ode da se okrepi jednomzakasnelom šoljom čaja.

Tek što je seo začu se tiho kucanje na prednjem ulazu. »OpetLobelija, najverovatnije«, pomisli on. »Mora da je smislila nešto zbilja

gnusno i vratila se da to kaže. To može čekati.«On se vrati svome čaju. Kucanje se ponovi, mnogo bučnije, ali on

nije obraćao nikakvu pažnju. Iznenada, Čarobnjakova se glavapojavi na prozoru.

»Ako me ne pustiš unutra, Frodo, sabiću ti vrata niz rupu skroznapolje kroz Brdo«, reče on.

»Moj dragi Gandalfe! Trenutak!« vikao je Frodo, jureći iz sobe dovrata. »Uđi! Uđi! Ja sam mislio da je Lobelija.«

»Onda ti praštam. Ali video sam je pre izvesnog vremena kakotera kola sa ponijem prema Uzvodu, sa licem od koga bi seprogrušalo sveže mleko.«

»Skoro da sam se progrušao ja. Stvarno, samo što nisam probaoBilbov prsten. Čeznuo sam da nestanem.«

»Ne čini to!« reče Gandolf sedajući. »Čuvaj se tog prstena,Frodo! U stvari, delimično sam i zbog njega došao da kažem kojureč na kraju.«

»Pa, šta je to s njim?«»Šta ti već znaš?«»Samo ono što mi je Bilbo rekao. Čuo sam njegovu priču; kako

ga je pronašao, i kako ga je iskoristio; na svom putovanju, mislim.«»Koju priču, pitam se«, reče Gandalf.»Oh, ne ono što je rekao Patuljcima i uneo u svoju knjigu«, reče

Frodo. »Ispričao mi je istinitu priču ubrzo pošto sam došao da živimovde. Rekao je da si mu ti dodijavao dok ti nije kazao, pa bolje da i jaznam. ’Nikakvih tajni među nama, Frodo’, rekao je, ’ali one ne smejuići nikud dalje. On je moj u svakom slučaju’.«

»To je zanimljivo«, reče Gandalf. »Pa, šta si ti mislio o svemutome?«

»Ako misliš na izmišljanje svega onoga o ’poklonu’, pa, smatraosam da je istinita priča mnogo verovatnija, i nisam shvatio svrhu dase ona uopšte menja. Nikako nije ličilo na Bilba da tako učini, usvakom slučaju; ja sam to smatrao prilično čudnim.«

»Ja takođe. Ali čudne stvari se mogu desiti onima koji imajutakva blaga, ako ih upotrebljavaju. Neka to za tebe bude upozorenjeda postupaš veoma oprezno sa njim. On možda ima i druge moćiosim što čini da nestaneš kad poželiš.«

»Ne shvatam«, reče Frodo.

»Ni ja«, odgovori Čarobnjak. »Ja sam tek počeo da se dvoumimoko tog prstena, naročito od prošle noći. Nema potrebe da brineš.Ako prihvatiš moj savet, koristićeš se njime veoma retko, ili nikako. Unajmanju ruku, molim te da ga nipošto ne upotrebljavaš na način kojibi izazvao priče ili pobudio sumnju. Ja kažem ponovo: drži ga usigurnosti, i drži ga u tajnosti!«

»Veoma si tajanstven! Čega se plašiš?«»Nisam siguran, stoga neću reći više ništa. Možda ću moći da ti

nešto kažem kad se vratim. Odlazim odmah, te je ovo zbogom, zasada.« On ustade.

»Odmah!« uzviknu Frodo. »Pa, ja sam mislio da ostaješ barnedelju dana. Očekivao sam tvoju pomoć.«

»Nameravao sam to – ali morao sam da promenim nameru.Možda ću odsustvovati poduže, ali doći ću i posetiću te ponovo čimuzmognem. Očekuj me kada me vidiš! Uvući ću se tiho. Više nećučesto neskriveno posećivati Okrug. Nalazim da sam postao priličnonepopularan. Kažu da sam jedna dosada i narušitelj mira. Neki mečak stvarno optužuju da sam odveo Bilba, ili nešto još gore. Akoželiš da znaš, između tebe i mene imala bi postojati zavera da sedomognemo njegovog blaga.«

»Neki!« uzviknu Frodo. »Misliš Oto i Lobelija. Kako je to gadno!Dao bih im Bagremovu ulicu i sve drugo kad bih mogao da vratimBilba i odem da lunjam po Kraju s njim. Ja volim Okrug. Ali počinjemda želim, nekako, da sam i ja otišao. Pitam se hoću li ga ikad videtiponovo.«

»I ja«, reče Gandalf. »A pitam se i u pogledu mnogih drugihstvari! Sada zbogom! Vodi računa o sebi! Očekuj me, naročito uneočekivanim trenucima! Zbogom!«

Frodo ga isprati do vrata. On poslednji put mahnu rukom, i odeiznenađujućom brzinom, ali Frodo pomisli da stari Čarobnjak izgledaneuobičajeno poguren, skoro kao da nosi neki težak teret. Veče sespuštalo i njegova prilika u ogrtaču brzo je iščezla u sumraku. Frodoga zadugo nije video ponovo.

Glava 2.

SENKA PROŠLOSTI

Brbljanje se nije stišalo ni za devet ni za devedeset devet dana.O drugom nestanku g. Bilba Baginsa raspravljalo se u Hobitonu, isvuda po Okrugu u stvari, godinu i jedan dan, a sećali su ga se jošmnogo duže. To je postala jedna priča-uz-ognjište za mlade Hobite, ina kraju je Ludi Bagins, koji je običavao da iščezne uz prasak iblesak i da se nanovo pojavi sa torbama dragulja i zlata, postaoomiljena ličnost legendi, i nastavio da živi dugo pošto su svi istinitidogađaji bili zaboravljeni.

Ali, u međuvremenu, opšte mišljenje u okolini bilo je da je Bilbo,koji je uvek bio prilično udaren, najzad sasvim poludeo i odbegao uDaljinu. Tamo je, svakako, pao u neku baru, ili reku, i doživeotragičan ali jedva prevremen kraj. Krivica je većinom svaljivana naGandalfa.

»Kad bi samo taj prokleti Čarobnjak hteo da ostavi mladogaFroda na miru, možda bi se taj sredio i odnegovao nešto hobitskogzdravog razuma«, govorili su oni. A po svim izgledima, Čarobnjak ijeste ostavio Froda na miru, i ovaj se jeste sredio, ali uzgoj hobitskogzdravog razuma nije bio naročito uočljiv. Doista, on je odmahpreuzeo baklju Bilbove reputacije čudaka. Odbio je da se povuče užalost, a sledeće godine priredio je zabavu u čast Bilbovog stodvanaestog rođendana, koju je nazvao Gozba od Cente. Ali time senije dovoljno reklo, jer dvadeset je gostiju bilo pozvano, i bilo jemnogo obroka na kojima je snežila hrana i kišilo piće, kako Hobitivele.

Neki su bili prilično šokirani, ali Frodo je godinu za godinomodržavao običaj da se priređuje Bilbova rođendanska zabava, doknisu navikli na to. Rekao je kako ne misli da je Bilbo mrtav. Kad suga pitali: »Onda, gde je?« slegao je ramenima.

Živeo je sam, kao i Bilbo, ali imao je podosta prijatelja, naročitomeđu mladim Hobitima (većinom potomcima Starog Tuka), koji sukao deca voleli Bilba i često boravili u Bagremovoj ulici. Folko Bofin iFredegar Boldžer behu dvojica takvih, ali njegovi najbliskiji prijateljibili su Peregrin Tuk (obično zvan Pipin), i Veseli Brendibak (njegovopravo ime bilo je Merjadok, ali toga se retko ko sećao). Frodo je išaos njima da lunja po Okrugu, ali češće je švrljao sam i, nazaprepašćenje razumnog sveta, bivao pokatkad viđan daleko odkuće gde hoda bregovima i šumama pod svetlošću zvezda. Veseli iPipin držali su da povremeno pohađa Vilovnjake, kao što je i Bilbočinio.

Vreme je odmicalo, a svet poče da opaža da Frodo takođepokazuje znake dobre »očuvanosti«; spolja je zadržao izgledrobustnog i energičnog Hobita tek izašlog iz izmeđa. »Nekima jedata svaka sreća«, pričalo se, ali pre no što se Frodo primakaoobično trezvenijem dobu od pedeset godina nisu počeli da tosmatraju čudnim.

Sam Frodo je, posle prvog šoka, našao da je biti sopstvenigospodar i još Dotični g. Bagins iz Bagremove ulice prilično ugodno.Tokom izvesnog broja godina bio je potpuno srećan i nije mnogorazmišljao o budućnosti. Ali, napola nesvesno, žaljenje što nijeotišao sa Bilbom istrajno je raslo. Zaticao je sebe kako povremenorazmišlja, naročito u jesen, o zemljama u divljini, a čudne vizijeplanina koje nikada nije video dolazile su mu u snove. Počeo je dagovori sebi: »Možda ću i ja preći reku, jednoga dana.« Na to bi drugapolovina njegove svesti uvek odgovarala: »Ne još.«

Tako je to teklo dok mu četrdesete nisu bile na izmaku, a njegovse pedeseti rođendan primakao: pedeset je bio broj za koji je osećaoda je nekako značajan (ili koban); u svakom slučaju, u tom se dobuBilbu iznenada dogodila pustolovina. Frodo poče da oseća nemir, astare staze izgledale su mu predobro ugažene. Razgledao je mape ipitao se šta leži izvan njihovih ivica: mape načinjene u Okrugupokazivale su izvan njegovih granica većinom bele prostore. Odaose podaljim lutanjima, i to češće sam; Veseli i drugi prijatelji motrili suga uznemireno. Često je viđan gde hoda i govori sa stranimputnicima koji su počeli u to vreme da se pojavljuju u Okrugu.

Bilo je glasova o čudnim zbivanjima u spoljašnjem svetu, aGandalf se u to vreme nije ni pojavljivao, niti je, već nekoliko godina,poslao ma kakvu poruku. Frodo je prikupljao sve novosti koje jemogao. Vilovnjaci, koji su se retko kretali Okrugom, viđeni su sadajedne večeri kako kroz šume idu na sever; idu i ne vraćaju se. Ali onisu napuštali Srednji svet i nisu se više zanimali za njegove brige.Bilo je, međutim, na putu, Patuljaka u neuobičajenom broju. Prastaridrum Istok-Zapad prolazio je kroz Okrug do svoga kraja u SivimLukama, i Patuljci su se uvek njime koristili pri odlasku u svojerudnike u Plavim planinama. Oni su bili glavni hobitski izvor novostiiz dalekih krajeva – kad su ih ovi uopšte želeli: po pravilu, Patuljci sugovorili malo, a Hobiti nisu pitali više. Ali Frodo je sada čestosusretao strane Patuljke iz dalekih zemalja u potrazi za utočištem naZapadu. Oni su bili brižni; neki su govorili šapatom o Neprijatelju i oZemlji Mordor.

To ime Hobiti su poznavali samo iz legendi o mračnoj prošlosti,kao neku senku u pozadini njihovih sećanja; ali ono je bilo zloslutno ionespokojavajuće. Činilo se da je Beli Savet izgnao mračnu moć izMrke šume samo da bi se ona iznova pojavila sa još većom silom ustarim utvrdama Mordora. Crna kula nanovo je sagrađena, rečenoje. Odatle, moć se rasprostirala mnogim dalekim mestima; daleko naistoku i jugu vođeni su ratovi i strah je rastao. Orci su se ponovomnožili u planinama. Divovi su bili izašli, ne više tupi, nego lukavi inaoružani stravičnim oružjem. I bilo je prošaptanih nagoveštaja ostvorenjima strašnijim od svih ovih, ali ta su bila bez imena.

Malo od svega ovoga, naravno, doprlo je do ušiju običnih Hobita.Ali čak i najtvrđi na ušima i najveći domostajci počeše da slušaju tečudne priče, a oni koje je posao vodio do granica videše čudnestvari. Razgovori u Zelenom zmaju u Uzvodu, jedne prolećne večeriu Frodovoj pedesetoj godini, pokazaše da su se čak i u udobnomsrcu Okruga raščule glasine, iako im se većina Hobita jošpodsmevala.

Sem Gemdži je sedeo u jednom uglu blizu vatre, a naspramnjega je bio Ted Sendimen, mlinarov sin, i bili su tu razni drugi seoskiHobiti i slušali njihov razgovor.

»Čudne stvari zbiljski čuješ ovih dana, jašta«, reče Sem.

»Ah«, reče Ted, »čuješ, ako slušaš. Ali ja priče za-uz-ognjište idečje pričice mogu da slušam i kod kuće, ako želim.«

»Bez sumnje, možeš«, odvrati Sem, »i smeo bih da kažem da jeviše istine u nekojima od njih neg što ti računaš. Ipak, ko je izmisliote priče? Eto, uzmi Zmajeve.«

»Neka, fala ti«, reče Ted. »Neću. Slušao sam pričanja o njimakad sam bio momak, ali nema rašta da se u njih veruje sad. Imasamo jedan Zmaj u Uzvodu, a taj je zeleni«, reče on, izazivajući opštismeh.

»U redu«, reče Sem, smejući se s ostalima. »Ali šta sa onimLjudima-stablima, onim džinovima, kako bi ih ti mogao nazvati?Jedan veći neg drvo viđen je onde gore iza Severnih baruštinanedavno, kažu oni.«

»Ko su ti oni?«»Moj rođak Hal ti je jedan. On radi za g. Bofina u Nabrežju i

zalazi čak do Severne Četvrti lova radi. On je video jednoga.«»Kaže da je, to može biti. Tvoj Hal uvek priča da je video neke

stvari; a možda on vidi stvari što nisu tuna.«»Ali ova je bila velika kao brestovo drvo i hodala je – ako nije bilo

sedam jardi na korak, nije bio ni inč.«»Onda se ja kladim da nije bio ni inč. To što je on video bilo je

brestovo drvo, sva je prilika.«»Ali ovo je hodalo, kad ti kažem; a tamo i nema nikako brestovo

drvo, na Severnim baruštinama.«»Onda Hal nije mogao ni da ga vidi«, reče Ted. Javi se nešto

smeha i tapšanja: slušaoci kao da su mislili da je to poen za Teda.»Svejedno«, reče Sem, »ne možeš poreći, nije samo naš Halfast,

i drugi su videli čudan svet kako prelazi Okrug – prelazi, pazi šta tivelim, a ima ih još, samo ih oture sa granica. Graničari nikad prenisu bili toliko u poslu.

»A čuo sam priče da se Vilovnjaci sele na Zapad. Oni zbilja kažuda idu u pristaništa, onamo iza Belih kula.« Sem odmahnu rukomneodređeno: ni on, niti ma ko od njih nije znao koliko ima do moranakon starih kula izvan zapadnih granica Okruga. Ali, po starompredanju – tamo u daljini preko su Sive Luke, iz kojih pokadštovilovnjački brodovi odjedre, da se nikada ne vrate.

»Oni plove, plove, plove preko mora, oni odlaze na Zapad inapuštaju nas«, reče Sem, upola pevajući te reči, klimajući glavomtužno i svečano. Ali Ted se nasmeja.

»Pa, to nije ništa novo, ako veruješ starim pričama. I ne vidim štato ima veze sa mnom ili s tobom. Neka ih, nek plove! Ali ja jemčimda ih ti nisi video da to rade; ni ti, niti iko drugi u Okrugu.«

»Pa, ne znam«, reče Sem zamišljeno. Verovao je da je jednomvideo jednog Vilovnjaka u šumama, i nadao se da će ih jednog danavideti još. Od svih legendi koje je čuo u svojim mladim godinama, onidelići gatki i poluupamćenih priča o Vilovnjacima koje su Hobiti znaliuvek su ga najdublje dirali. »Ima nekih čak i u ovim krajevima, paznaju Vilinski Narod i dobijaju novosti o njima«, reče on. »Tu ti je g.Bagins, što ja radim za njega. On mi je kazao da plove, a on znaštošta o Vilovnjacima. A stari g. Bilbo znao je i više: mnogi samrazgovor imao ja s njim dokle sam bio malac.«

»Oh, oni su obojica čuknute glave«, reče Ted. »U najmanju ruku,stari je Bilbo bio čuknuta glava, a Frodova baš sad čuka. Ako kod tihmesečara nabavljaš vesti, nikad ti neće faliti mesečine. Pa, prijatelji,odo ja kući. U vaše zdravlje!« On iskapi svoj vrč i izađe bučno.

Sem je sedeo ćutke; nije rekao više ništa. Imao je o mnogo čemuda razmišlja. Kao prvo, bilo je mnogo šta da se sredi u bašti uBagremovoj ulici, sutra će mu dan biti pun posla ako se vremerazbistri. Trava je rasla brzo. Ali Sem je imao na umu više odsređivanja bašte. Posle nekog vremena on uzdahnu, ustade i izađe.

Bio je rani april i nebo se razvedrilo posle obilne kiše. Sunce jebilo zašlo, a sveže bledo predvečerje tiho se pretapalo u noć. On jeišao kući, pod ranim zvezdama, kroz Hobiton i uz Brdo, zviždeći tihoi zamišljeno.

Bilo je to baš u vreme kad se Gandalf nanovo pojavio posledugog izbivanja. Tri godine nakon Zabave bio je daleko. Onda jedošao Frodu u kratku posetu i, pošto ga je pažljivo zagledao, ponovoje otišao. Tokom sledećih godinu-dve pojavljivao se prilično često,dolazeći iznenadno posle sumraka i odlazeći bez upozorenja presunčevog izlaska. Nije hteo da raspravlja o svojim poslovima iputovanjima, i činilo se da ga poglavito zanimaju sitne novosti oFrodovom zdravlju i delanju.

Onda se iznenada njegove posete prekidoše. Prošlo je prekodevet godina otkako ga je Frodo video ili o njemu čuo, i počeo je damisli da se Čarobnjak nikada neće vratiti, i da je izgubio svakointeresovanje za Hobite. Ali te večeri, dok je Sem išao kući, asvetlosti sutona bledele, začu se nekad znano kucanje o prozorradne sobe.

Frodo dočeka svog starog prijatelja sa iznenađenjem i velikomradošću. Zagledaše se jedan u drugog.

»Sve dobro, eh?« reče Gandalf. »Izgledaš isti kao uvek, Frodo!«»Ti takođe«, odgovori Frodo, ali potajno je mislio da Gandalf

izgleda stariji i oronuliji od brige. Zahtevao je novosti o njemu idalekom svetu, i ubrzo su utonuli u razgovor, i ostali budni doduboko u noć.

Sledećeg jutra, posle kasnog doručka, Čarobnjak je sedeo saFrodom pokraj otvorenog prozora radne sobe. Vesela vatra je gorelana ognjištu, ali sunce je bilo toplo, a vetar je dolazio sa juga. Sve jeizgledalo sveže i novo zelenilo proleća blistalo je u poljima i navrhovima prstiju drveća.

Gandalf je razmišljao o jednom proleću, pre skoro osamdesetgodina, kada je Bilbo izjurio iz Bagremove ulice bez maramice. Kosamu je sad bila možda belja nego onda, a njegova brada i obrve bilisu možda duži, i lice izbrazdanije od briga i mudrosti, ali oči su mubile sjajne kao i uvek, i pušio je i ispuštao kolutove dima sa istomkrepkošću i uživanjem.

Pušio je ćutke, jer je Frodo sedeo nepomično, duboko utonuo umisli. Čak i u svetlosti jutra video je tamne senke vesti koje jeGandalf doneo. Konačno, on prekide tišinu.

»Prošle noći počeo si da mi pričaš čudne stvari o mom prstenu,Gandalfe«, reče on. »A onda si stao rekavši da je tako nešto najboljeostaviti za svetlost dana. Ne smatraš li da bi sada trebalo dazavršiš? Kažeš da je taj prsten opasan, mnogo opasniji nego što japomišljam. Na koji način?«

»Na mnoge načine«, odgovori Čarobnjak. »On je mnogo moćnijinego što sam ja mogao i da pomislim u početku; toliko moćan da nakraju nadvlada svakog od soja smrtnika koji ga ima u vlasti. Da nakraju on podvlasti njega.

»U Eregionu, veoma davno, mnogi su Vilin-prstenovi načinjeni,čarobni prstenovi, kako ih ti zoveš, a bili su, jasno, od raznih vrsta:neki više, neki manje moćni. Prstenovi nižeg reda bili su samoiskušavanje veštine pre no što se ova potpuno razvila, i za Vilin-zlatare bili su puke tričarije – a ipak, po mom mišljenju, opasni zasmrtnike. Ali Veliki Prstenovi, Prstenovi Moći, oni su bili pogubni.

»Smrtnik, Frodo, koji ima jedan od Velikih Prstenova, ne umire,ali se ne razvija, niti stiče više života, on se prosto nastavlja, dok muna kraju svaki trenutak ne postane iscrpljujući. A ako čestoupotrebljava Prsten da se učini nevidljivim, on iščezava: postaje nakraju trajno nevidljiv i hoda sumrakom pod okom mračne sile kojaupravlja Prstenovima. Da, pre ili posle – posle ako je za početaksnažan ili dobronameran, ali ni snaga ni dobra namera ne traju – preili posle, mračna će ga sila progutati.«

»Kako je to užasno!« reče Frodo. Nastade ponovo duga tišina.Zvuk od Sema Gemdžija, koji je potkresivao travnjak, dopre iz bašte.

»Koliko dugo već znaš za to?« upita Frodo, naposletku. »I kolikoje Bilbo znao?«

»Bilbo nije znao ništa više nego što je rekao tebi, siguran sam«,reče Gandalf. »On ti sigurno nikada ne bi ostavio nešto što bismatrao opasnim, iako sam ja obećao da ću paziti na tebe. On jesmatrao da je prsten veoma lep, i veoma koristan u nevolji, i da je,ako tu ima išta rđavo ili čudno, to on sam. Rekao je da mu on’obuzima svest’, i uvek je bio zabrinut za njega, ali nije pretpostavljaoda treba kriviti upravo prsten. Ipak je otkrio da sa tom stvari treba bitipažljiv; on nije uvek bio na izgled iste veličine ili težine; skupljao se iliširio na neki čudan način i umeo je iznenada da klizne s prsta za kojije bio tesan.«

»Da, upozorio me je na to u svom poslednjem pismu«, rečeFrodo, »pa sam ga uvek držao na lancu.«

»Veoma mudro«, reče Gandalf. »Ali što se njegovog dugogživota tiče, Bilbo to nikad nije povezao sa prstenom. Sve zasluge zato pripisivao je sebi i bio je na to veoma ponosan. Međutim, postajaoje nespokojan i nemiran. Tanak i rastegnut, rekao je on. Znak da jeprsten sticao kontrolu.«

»Koliko dugo već znaš sve to?« zapita Frodo ponovo. »Znam?«reče Gandalf. »Ja znam mnogo toga što samo Mudri znaju, Frodo.

Ali, ako misliš ’znam o ovom prstenu’, pa, ja još ne znam, moglo bise reći. Ima jedna poslednja proba koju treba izvesti. Ali više nesumnjam u svoja nagađanja.

»Kada sam otpočeo da nagađam?« zamisli se on, tragajućiunazad po pamćenju. »Da vidim – bila je to godina u kojoj je Belisavet izgnao mračnu silu iz Mrke šume, baš pred bitku Pet armija,kad je Bilbo našao ovaj prsten. Neka mi je senka tad pala na srce,premda još nisam znao čega se to plašim. Pitao sam se često kakoje Golum došao do jednog Velikog Prstena, što je ovaj očito bio – toje bar bilo jasno od početka. Onda sam čuo Bilbovu čudnu priču otome kako ga je ’dobio’, i nisam mogao da poverujem u to. Kadasam na kraju izvukao istinu iz njega, uvideo sam odmah da je onnastojao da svoje pravo na taj Prsten učini nesumnjivim. Veomaslično Golumu s njegovim ’rođendanskim poklonom’. Te su laži bilepreviše slične da se osećam ugodno. Očigledno, Prsten je imaoneku štetnu moć koja je odmah počinjala da deluje na njegovogvlasnika. To je bila prva stvarna opomena da nije sve u redu.Govorio sam često Bilbu da je takve prstenove bolje neupotrebljavati, ali on to nije trpeo i brzo se ljutio. Malo šta drugo sammogao da učinim. Nisam mogao da mu ga oduzmem a da nenanesem više zla, a nisam imao ni prava da to učinim. Mogao samsamo da posmatram i čekam. Možda sam mogao da pitam za savetSarumana Belog, ali nešto me je uvek zaustavljalo.«

»Ko je on?« upita Frodo. »Nikad ranije nisam čuo za njega.«»Može biti da nisi«, odgovori Gandalf. »Hobiti nisu, ili nisu bili, od

značaja za njega. Ali veliki je on među Mudrima. On je zapovednikmoga Reda i glava Saveta. Duboko je njegovo znanje, ali mu jeponos rastao uporedo s njim, te rđavo prihvata svako uplitanje.Znanja o Vilin-prstenovima, velikim i malim, njegova su oblast.Izučavao ih je dugo, tragajući za izgubljenim tajnama njihove izrade,ali, kada se o Prstenovima većalo u Savetu, sve što je hteo da namotkrije iz svog znanja o Prstenovima govorilo je protiv mojihstrahovanja. Tako je moja sumnja spavala – ali nemirno. I dalje samčekao.

»A sve je sa Bilbom naizgled bilo u redu. Godine su prolazile. Da,one su prolazile i činilo se da ga ne dotiču. Nije pokazivao nikakveznakove starosti. Ona senka pala je na mene ponovo. Ali rekao sam

sebi: ’Uostalom, on potiče od dugovečne porodice sa majčine strane.Vremena ima još. Čekaj!’

»I čekao sam. Do one noći kada je napustio ovaj dom. Govorio jetada, i činio, stvari što su me ispunile strahom koji nikakveSarumanove reči nisu mogle da umire. Znao sam napokon da jenešto mračno i smrtonosno na delu. Proveo sam najveći deo godinaotada u iznalaženju prave istine o tome.«

»Nije bilo nikakve trajne štete, je li?« upita Frodo uznemireno.»Biće mu bolje tokom vremena, zar ne? Biće u stanju da počine umiru, mislim?«

»On se odmah osetio bolje«, reče Gandalf. »Ali ima samo jednaMoć na ovom svetu koja zna sve o Prstenovima, a, koliko ja znam,nema ni jedne Moći na svetu koja zna sve o Hobitima. MeđuMudrima ja sam jedini koji teži znanju o Hobitima – maglovita je tograna znanja, ali puna iznenađenja. Mekani poput maslaca onimožda i jesu, a ipak su ponekad tvrdi kao staro korenje drveća.Smatram verovatnim da neki mogu pružati otpor Prstenovima mnogoduže nego što bi većina Mudrih poverovala. Ne mislim da treba dabrineš za Bilba.

»Naravno, on je taj prsten posedovao mnogo godina, iupotrebljavao ga je, te može biti potrebno dosta vremena da taj uplivnestane – da za njega bude bezbedno da ga ponovo vidi, na primer.Osim toga, on bi mogao živeti dalje, niz godina, sasvim srećno,prosto ostajući kakav je bio kad se rastavio od njega. Jer on ga je nakraju ustupio po sopstvenoj volji: važna pojedinost. Ne, kad jejednom pustio tu stvar, nisam više brinuo za dragog Bilba. Ti si taj zakoga se osećam odgovornim.

»Još otkad je Bilbo otišao, duboko sam zabrinut za tebe, i za sveočaravajuće, lude, bespomoćne Hobite. Bio bi to bolan udarac zasvet kada bi Mračni Moćnik ovladao Okrugom, kada bi svi tvojipitomi, veseli, tupavi Boldžeri, Hornbloueri, Bofinsi, Hozentregeri iostali, da se i ne pominju čudni Baginsi, bili porobljeni.«

Frodo uzdrhta. »Ali zašto bismo bili?« upita on. »I zašto bi onželeo takvo roblje?«

»Da ti kažem istinu«, odvrati Gandalf, »verujem da je on do sada– do sada, pazi – potpuno previđao postojanje Hobita. Trebalo bi daste zahvalni zbog toga. Ali vaša je sigurnost prošla. Niste njemu

potrebni vi – on ima mnoštvo upotrebljivih slugu – ali on vas nećeponovo zaboraviti. A Hobiti kao bedni robovi sviđali bi mu se mnogoviše nego Hobiti srećni i slobodni. Postoji i nešto kao što su zloba iodmazda.«

»Odmazda?« reče Frodo. »Odmazda za šta? Ja još ne razumemkakve sve ovo veze ima sa Bilbom i sa mnom, i našim prstenom.«

»Sve veze to ima«, reče Gandalf. »Ti još ne znaš stvarnuopasnost, ali saznaćeš. Nisam ni sam u to bio siguran kada samprošli put bio ovde, ali došlo je vreme da se govori. Daj mi taj prstenza trenutak.«

Frodo ga izvadi iz džepa pantalona, gde je bio prikopčan zajedan lanac koji mu je visio sa pojasa. Otkači ga i predade polakoČarobnjaku. Izgledao je iznenadno veoma težak, kao da on ili samFrodo nekako oklevaju da ga Gandalf dotakne.

Gandalf ga podiže. Izgledalo je da je načinjen od čistog zlata.»Možeš li ti da vidiš kakve znake na njemu?«

»Ne«, reče Frodo. »Nema nikakvih. On je potpuno gladak i nikadse na njemu ne pokazuje ogrebotina ili neki trag istrošenosti.«

»No, onda gledaj!« Na Frodovo zaprepašćenje i jad, Čarobnjakiznenada baci prsten usred jednog užarenog kuta vatre. Frodoispusti krik i jjipajuči posegnu za mašicama, ali Gandalf ga zadrža.

»Čekaj«, reče on nekim zapovedničkim glasom, bacivši na Frodahitar pogled ispod nakostrešenih obrva.

Nikakva očita promena ne pojavi se na prstenu. Posle izvesnogvremena Gandalf ustade, zatvori spoljašnje kapke prozora i navučezastore. Soba postade mračna i tiha, iako se zveckanje Semovihvelikih makaza, sada bliže prozorima, još moglo prigušeno čuti izbašte. Za časak Čarobnjak je stajao gledajući u vatru; potom sesaže, mašicama izvuče prsten na ognjište i odmah ga uze. Frodu sepreseče dah.

»Potpuno je hladan«, reče Gandalf. »Drži!« Frodo ga prihvati nadlan koji je uzmicao: činilo se da je deblji i teži nego ikada.

»Podigni ga«, reče Gandalf, »I pogledaj izbliza!«Frodo učini tako i vide tanke linije, tanje od najtanjih poteza

perom, kako hitaju duž prstena, spolja i iznutra: plamene linije kojekao da su tvorile slova nekog tečnog rukopisa. One su blistale

prodornim sjajem, a ipak bile daleke, kao da dopiru iz neke velikedubine.

»Ja ne umem da čitam ta plamteća slova«, reče Frodo drhtavimglasom.

»Ne«, reče Gandalf, »ali ja umem. Ta slova su vilovnjačka,izvesnog drevnog oblika, ali to je jezik Mordora, koji neću izgovaratiovde. Ali evo na zajedničkom jeziku šta je tu rečeno, dovoljnopribližno:

Jedan Prsten da svima gospodari, jedan za svima seže,Jedan Prsten da sve okupi i u tami ih sveže.

To su samo dva retka izvesne pesme odavno znane uvilovnjačkom predanju:

Tri Prstena za prste Kraljeva vilin-vrste pod nebesima što sjaju,Sedam za vladare Patuljaka u dvoru njihovom kamnom,

Devet za Smrtne Ljude koje smrt čeka na kraju,Jedan za Mračnog Gospodara na njegovom prestolu tamnom

U Zemlji Mordor gde Senke traju.Jedan Prsten da svima gospodari, jedan za svima seže,

Jedan Prsten da sve okupi i u tami ih svežeU Zemlji Mordor gde Senke traju.

On zastade, a onda reče lagano, dubokim glasom:»Ovo je Vladar-prsten, onaj Jedan Prsten da svima gospodari.

Ovo je onaj Jedinstveni Prsten koji je on izgubio pre mnogo vekova,što je veoma umanjilo njegovu moć. On ga silno želi – ali ga ne smedobiti.«

Frodo je sedeo nem i nepomičan. Strah kao da je ispružioogromnu šaku, kao da se mračni oblak digao na istoku i ustremio seda ga proguta. »Ovaj prsten!« zamuca on. »Kako, kako je, za imesveta, ikad došao meni?«

»Ah!« reče Gandalf, »to je veoma duga priča. Počeci leže daleko,u crnim godinama, kojih se samo duboki poznavaoci predanja sadasećaju. Kada bih ti pričao celu tu priču, mi bismo sedeli ovde i kad seproleće pretvori u zimu.

»Ali, prošle noći govorio sam ti o Sauronu Velikom, MračnomGospodaru. Glasovi koje si čuo istiniti su: on se zaista ponovo digao,napustio svoje pribežište u Mrkoj šumi, i vratio se svojoj drevnojtvrđavi, Mračnoj kuli u Mordoru. Za to ime ste čak i vi Hobiti čuli, kaoza neku senku na ivicama starih priča. Uvek posle poraza i predaha,ta Senka uzima drugi oblik i raste iznova.«

»Voleo bih da to nije moralo da se desi u moje vreme«, rečeFrodo.

»Ja takođe«, reče Gandalf, »a tako i svi oni koji dožive takvavremena. Ali nije njihovo da o tome odlučuju. Sve o čemu mi imamoda odlučimo jeste šta da činimo s vremenom koje nam je dato. A većsada, Frodo, naše vreme počinje da izgleda mračno. Neprijateljubrzano postaje veoma snažan. Mislim da su njegovi planovi dalekood zrelosti, ali sazrevaju. Imaćemo velikih muka. Imali bismo velikihmuka i da nije ovog užasnog sticaja okolnosti.

»Neprijatelju nedostaje još jedna stvar da mu pruži snagu iznanje da skrši svaki otpor, razbije poslednje odbrane, i obavije svezemlje drugom tamom. Njemu nedostaje ovaj Jedinstveni Prsten.

»Ona Tri, najplemenitija od svih, vilin-lordovi sakrili su od njega, injegova ih ruka nikada nije dotakla ni ukaljala. Sedam njih su kraljevipatuljaka posedovali, ali Tri je on povratio, a ostale su Zmajeviuništili. Devet ih je dao Smrtnim Ljudima, gordim i velikim, i tako ihuhvatio u svoje mreže. Veoma davno pali su oni pod vlast Jedinoga,i postali Utvare Prstena, senke pod njegovom velikom Senkom,njegove najstrašnije sluge. Veoma davno. Mnoga je godina otkad suDevetorica hodili. Ali, ko zna? Kao što senka izrasta još jednom, takoi oni mogu hodati ponovo. Ali, razvedri se! Nećemo govoriti o takvimstvarima čak ni u ovo jutro Okruga.

»Evo kako je sada: Devet ih je prikupio kod sebe; Sedam takođe,ili su, pak, uništeni. Ona Tri još su skrivena. Ali, to ga više ne muči.Njemu je potreban samo ovaj Jedan, jer taj je Prsten načinio on sam,on je njegov, i dopustio je velikom delu svoje predašnje moći da unjega pređe, da bi mogao da gospodari svima ostalima. Ako gapovrati, onda će nad svima njima gospodariti ponovo, gde god onibili, čak i nad ona Tri, i sve što je učinjeno pomoću njih propašće, aon će biti jači nego ikada.

»A ovo je taj užasni sticaj okolnosti, Frodo. On je verovao da jeJedinstveni izgubljen, da su ga Vilovnjaci uništili, kao što je trebaloda bude učinjeno. Ali sada zna da on nije izgubljen, zna da je nađen.I stoga ga traži, traži, i sve njegove misli teže njemu. On je njegovavelika nada, a naš veliki strah.«

»Zašto, zašto nije uništen?« uzviknu Frodo. »I kako seNeprijatelju uopšte desilo da ga izgubi, ako je bio tako jak, i ako muje bio tako dragocen?« Čvrsto je stezao Prsten u šaci, kao da većvidi tamne prste kako se istežu da ga ščepaju.

»Oduzet mu je«, reče Gandalf. »Snaga Vilovnjaka da mu se oprubila je veća nekada davno, a ni Ljudi nisu svi bili otuđeni od njih.Ljudi od Zapadnih Strana došli su im u pomoć. To je jedna glavaprastare istorije koje bi se valjalo prisetiti; jer bilo je jada i onda, itame koja se okupljala, ali i velike hrabrosti, i velikih dela koja nisubila sasvim uzaludna. Jednog dana, možda, ispričaću ti celu tu priču,ili ćeš je čuti od onoga koji je zna najbolje.

»Ali za sada, pošto ti je najnužnije da saznaš kako je ova stvardošla tebi, a i tako će biti dovoljno priče, ovo je sve što ću reći. Bili suto Gil-galad, vilin-kralj, i Elendil od Zapadnih Strana koji zbacišeSaurona, premda i sami padoše u tom podvigu. A Izildur, Elendilovsin, iseče Prsten sa šake Sauronove i prisvoji ga. Tada Sauron biuništen a njegov duh pobeže, i bio je skriven tokom dugih godina,dok mu se senka nije iznova uobličila u Mrkoj šumi.

»Ali Prsten je bio izgubljen. Pao je u Veliku reku, Anduin, iiščezao. Jer Izildur je napredovao na sever uz istočne obale reke, iblizu Gladenskih polja pao je u zasedu planinskih Orka i skoro svinjegovi ljudi behu pogubljeni. On skoči u vodu, ali Prsten mu kliznusa ruke dok je plivao, i tada ga Orci videše, i ubiše ga strelama.«

Gandalf zastade. »I tamo, u mračnim dubinama sred Gladenskihpolja«, reče on, »Prsten je nestao iz znanja i legende; čak i ovolikood njegove istorije poznato je sada samo malobrojnima, i SavetMudrih nije mogao da otkrije ništa više. Ali ja konačno mogu danastavim tu priču, mislim.

»Mnogo kasnije, ali još veoma davno, živeo je kraj obala Velikereke na ivici Divlje Zemlje izvestan veštoruki i tihonogi mali narod.Držim da su bili hobitskog soja; nešto kao očevi otaca Stura, jer onisu voleli reku, i često plivali u njoj, ili su pravili male čamce od trske.Nalazila se među njima jedna porodica od velikog ugleda, jer je bilavelika i bogatija od većine, a njome je vladala pramajka tog naroda,stroga i vična drevnom znanju, onakvom kakvo su imali.Najradoznaliji i najživljeg duha iz te porodice zvao se Smeagol. Onse zanimao za korene i početke; ronio je u bezdanima reke; kopao jepod drvećem i biljkama što su rasle; zarivao je tunele u zelenebrežuljke, i prestao je da gleda naviše u vrhove brda, i lišće nadrveću, i cveće kako se otvara na povetarcu: njegova glava i oči bilesu upravljene naniže.

»Imao je jednog prijatelja zvanog Deagol, slične vrste, oštrijegoka, ali ne tako hitrog i snažnog. Jednom oni uzeše čamac i spustišese do Gladenskih polja, gde je bilo velikih prostora pod perunikom iucvetalom trskom. Tu Smeagol izađe i pođe da riška po obalama, aliDeagol je sedeo u čamcu i pecao. Iznenada jedna velika riba zgrabinjegovu udicu, i pre no što je shvatio gde se nalazi povuče ga uvodu, do dna. On ispusti svoju udicu, jer mu se učinilo da vidi neštosjajno u koritu reke i, zadržavajući dah, zgrabi to.

»A onda izbi napolje brboreći, sa biljkama u kosi i pregrštimablata, i otpliva do obale. I gle! Kada je isprao blato, tu u njegovoj ruciležao je divan zlatan prsten; sjaktao je i bleštao na suncu tako da muje srce bilo radosno. Ali Smeagol je motrio na njega iza jednogdrveta, i dok je Deagol likovao nad prstenom, Smeagol tiho priđeotpozadi.

»’Daj to nama, Deagole, zlatni moj’, reče Smeagol, preko ramenasvog prijatelja.

»’Zašto?’ reče Deagol.

»’Zato što je moj rođendan, dragi moj, i ja to hoćem’, rečeSmeagol.

»’Baš me briga’, reče Deagol. ’Ja sam ti poklon već dao, većinego što sebi mogu da dopustim. Ja sam ovo našao, i ja ću tozadržati.’

»’Oh, hoćeš li zbilja, dragi moj’, reče Smeagol, i ščepa Deagolaza grlo i zadavi ga, jer to je zlato izgledalo tako sjajno i divno. Ondastavi prsten na svoj prst.

»Niko nikada nije otkrio šta je bilo sa Deagolom; bio je ubijendaleko od kuće, a njegovo telo lukavo skriveno. Ali Smeagol sevratio sam, i otkrio da niko od porodice ne može da ga vidi kad nosiprsten. Bio je veoma zadovoljan tim otkrićem; držao ga je u tajnosti, iupotrebljavao da dozna tajne, a svojim se znanjem koristio u svrheopake i zlobne. Postao je oštrook i oštrouh za sve što je bilo rđavo.Prsten mu je dao moć u skladu s njim samim. Nije za čuđenje što jepostao veoma neomiljen i izbegavan (kao vidljiv) od svih srodnika.Oni su ga ritali a on ih je grizao za stopala. Odao se krađi, i lunjanju,i mrmljanju samome sebi, i krkljanju u dubini grla. I zato su ganazvali Golum, i kleli ga, i rekli mu da ode daleko, i njegova prababa,želeći mir, izgnala ga je iz porodice, i isterala iz njene rupe.

»On je lutao u samoći, plačući malko zbog surovosti sveta, izaputio se uz reku, dok nije stigao do izvesnog potoka koji je tekaosa planina, i otišao je na tu stranu. Lovio je ribe nevidljivim prstima umirnim dubinama i jeo ih žive. Jednog dana bilo je veoma toplo, i dokse saginjao nad dubinom osetio je žarenje na zatiljku, a zasenjujućasvetlost sa vode nanosila je bol njegovim vlažnim očima. Čudio sezbog toga, jer je bio skoro zaboravio sunce. A onda je poslednji putpogledao naviše, i zatresao pesnicom prema njemu.

»Ali kad je oborio oči, video je daleko napred vrhove Maglenihplanina, iz kojih je taj potok dolazio. I pomislio je iznenada: ’Bilo bisveže i senovito pod onim planinama. Sunce tamo ne bi moglo dagleda u mene. Korenje ovih planina mora biti i te kakvo korenje;tamo mora biti velikih pokopanih tajni koje nisu otkrivene od samogpočetka.’

»I tako je putovao noću u visije, i našao je jednu malu pećinu izkoje je taj tamni potok isticao, i ugmizao je kao crv u srce brda, iiščezao iz svekolikog znanja. Prsten je otišao u te tmine s njim, i čak

ni njegov tvorac, kada je snaga počela da mu raste nanovo, ništanije mogao saznati o njemu.«

»Golum!« povika Frodo. »Goluma? Hoćeš da kažeš da je toupravo ono Golum-stvorenje koje je Bilbo sreo? Kako gnusno!«

»Ja mislim da je to tužna priča«, reče Čarobnjak, »a mogla sezbiti i drugima, čak i nekim Hobitima koje sam znao.«

»Ne mogu da poverujem da je Golum u srodstvu sa Hobitima, makoliko dalekom«, reče Frodo s ponešto žestine. »Kakva odvratnaideja!«

»Istinita, ipak«, odvrati Gandalf. »O poreklu Hobita barem znamviše nego i sami Hobiti. A čak i Bilbova priča nagoveštava tosrodstvo. Mnogo šta u pozadini njihovih svesti i sećanja bilo jeveoma slično. Oni su se razumevali neobično dobro, mnogo boljenego što bi jedan Hobit razumeo, recimo, Patuljka, ili Orka ili čakVilovnjaka. Pomisli na zagonetke koje su obojica znali; to kao prvo.«

»Da«, reče Frodo. »Premda i drugi svet osim Hobita postavljazagonetke, i to veoma slične vrste. A Hobiti ne varaju. Golum je svevreme nameravao da vara. On je naprosto pokušavao da otupi oprezsirotog Bilba. I usuđujem se da kažem, njegovu pokvarenost jezabavljalo da otpočne igru koja se mogla okončati obezbeđujući gajednom lakom žrtvom, a ako izgubi ne bi ga oštetila.«

»Veoma istinito, bojim se«, reče Gandalf. »Ali bilo je u tome ištošta drugo, mislim, što ti još ne uviđaš. Čak ni Golum nije biosasvim upropašćen. Dokazao je da je čvršći nego što bi čak i neki odMudrih pretpostavio – kao što i može da bude jedan Hobit. Našao setu jedan kutak njegove svesti koji je još bio njegov sopstveni, isvetlost se protisnula kroz njega, kao kroz kakvu pukotinu u tami:svetlost iz prošlosti. U stvari je prijatno, mislim, čuti ponovo jedandobrodušan glas, koji nosi uspomene na vetar, na drveće, na sunceu travi, i takve zaboravljene stvari.

»Ali to, naravno, na kraju samo još više gnevi njegov zli deo –osim ako se taj može pobediti. Osim ako se može izlečiti?« Gandalfuzdahnu. »Ah, malo je nade za to. A ipak, nije sasvim beznadno. Ne,ne, premda je posedovao Prsten toliko dugo, skoro otkad pamti. Jerdavno je to bilo kad ga je nosio često: u onoj mrkloj tmini retko mu jebivao potreban. Sigurno je za njega da nikada nije ’izbledeo’. On je

žilav i još otporan. Ali ta stvar mu je, naravno, izjedala mozak, i tomučenje postalo je skoro nepodnošljivo.

»Ispostavilo se da su sve one ’velike tajne’ ispod planina samopusta noć: nije tu bilo ništa da se iznađe, ništa vredno delanja, samonečisto potajno proždiranje i srdito sećanje. Bio je krajnje jadan.Mrzeo je tamu, a svetlost je mrzeo još više: on je mrzeo sve, a ovajPrsten više od svega.«

»Šta hoćeš da kažeš?« upita Frodo. »Valjda je Prsten bio njegovprekrasni, i jedina stvar za koju je mario? A ako ga je mrzeo, zaštoga se nije otarasio, ili otišao i ostavio ga?«

»Trebalo bi da počneš da shvataš, Frodo, posle svega što sičuo«, reče Gandalf. »On ga je mrzeo, i voleo ga je, kao što je mrzeoi voleo samog sebe. On nije mogao da ga se otarasi. On nije imaoslobodu volje u tome.«

»Jedan Prsten Moći stara se sam za sebe, Frodo. On može dasklizne izdajnički, ali njegov čuvar ga nikad ne napušta. Najviše akose poigrava idejom da ga preda dalje, brizi nekog drugog – pa i tosamo u ranom stadijumu kad Prsten tek počinje da ga drži. Ali, kolikoja znam, Bilbo je jedini u istoriji ikada otišao dalje od poigravanja izaista učinio to. Trebala mu je sva moja pomoć, pri tom. Pa čak nitako on ga nikada ne bi prosto ostavio ili odbacio. Nije to bio Golum,Frodo; sam Prsten je odlučivao. Prsten je ostavio njega.«

»Šta, baš na vreme za sastanak sa Bilbom?« reče Frodo. »Zarmu neki Ork ne bi više pristajao?«

»To nije za smejanje«, reče Gandalf. »Ne za tebe. Bio je tonajčudnovatiji događaj u čitavoj istoriji Prstena do sada: Bilbovdolazak upravo u to vreme, i polaganje ruke na njega, naslepo, utami.

»Bilo je tu više od jedne sile na delu, Frodo. Prsten je pokušao dase vrati svom gospodaru. Skliznuo je sa Izildurove ruke i izdao ga;kad je prilika došla, uhvatio je sirotog Deagola, i on je ubijen; apotom Goluma, i njega je progutao. Nije više nikako mogao da gaupotrebi: on je bio suviše mali i bedan, a dogod bi ostao uz njega,ovaj ne bi napustio svoje duboko jezero. I tako, tada, kad mu segospodar još jednom probudio i slao svoje mračne misli iz Mrkešume, on je ostavio Goluma. Samo da bi ga uzela najneverovatnijazamisliva osoba: Bilbo iz Okruga.

»Iza toga je bilo još nešto, izvan svakog plana Prstenotvorca. Nemogu to da izrazim jednostavnije doli da kažem kako je Bilbo bionameren da nađe Prsten, i to ne odlukom njegovog tvorca. U tomslučaju ti si takođe nameren da ga poseduješ. A to može bitiohrabrujuća pomisao.«

»Nije«, reče Frodo. »Iako nisam siguran da te shvatam. Ali, kakosi ti saznao sve ovo o Prstenu, i o Golumu? Da li ti zbilja znaš sve otome, ili još samo nagađaš?«

Gandalf pogleda Froda, a oči mu sevnuše. »Znao sam mnogo isaznao sam mnogo«, odgovori on. »Ali neću tebi podnositi izveštaj osvem svom delanju. Istorija Elendila i Izildura i Jedinstvenog Prstenapoznata je svima Mudrima. Tvoj prsten se pokazao kao tajJedinstveni prsten i samim vatropisom, odvojeno od ikakvih drugihdokaza.«

»A kada si to otkrio?« prekide ga Frodo.»Upravo sada u ovoj sobi, naravno«, odvrati Čarobnjak oštro.

»Ali ja sam očekivao da to otkrijem. Vratio sam se sa sumornihputovanja i duge potrage da izvedem tu konačnu probu. To jeposlednji dokaz, i sada je sve potpuno jasno. Razabrati Golumovuulogu i uklopiti je u prazninu u priči – zahtevalo je nešto razmišljanja.Možda i jesam počeo nagađanjima o Golumu, ali sada ne nagađam.Video sam ga.«

»Video si Goluma?« uskliknu Frodo zaprepašćeno.»Da. Očigledan potez koji je trebalo izvesti; jasno, ako se može.

Pokušao sam još davno, ali konačno sam uspeo u tome.«»Onda, šta se desilo pošto mu je Bilbo umakao? Znaš li to?«»Ne baš jasno. Ovo što sam ti rekao to je ono što je Golum bio

voljan da kaže – mada ne, razume se, kako sam ja to preneo. Golumje lažov i moraš mu prosejavati reči. Na primer, on je nazvao Prstensvojim ’rođendanskim poklonom’, i uhvatio se za to. Rekao je da ovajpotiče od njegove prababe, koja je imala gomile divnih stvari te vrste.Smešna priča. Ne sumnjam da je Smeagolova prababa bilamatrijarh, velika ličnost na svoj način, ali pričati o njenomposedovanju mnogih Vilin-prstenova besmisleno je, a što se tičepoklanjanja, to je laž, ali laž sa zrnom istine.

»Ubistvo Deagola proganjalo je Goluma, i on je izmislio nekakvuodbranu i ponavljao je svom ’Prekrasnom’ ponovo i ponovo, glođući

koske u tami, dok nije skoro poverovao u nju. To jeste bio njegovrođendan. Trebalo je da Deagol taj prsten da njemu. On se očitopojavio upravo zato da bude poklon. To jeste bio njegov rođendanskipoklon... i tako dalje, i dalje.

»Podnosio sam to koliko sam mogao, ali istina je bila očajničkivažna, i na kraju sam morao da budem surov. Bacio sam strah odvatre na njega i istrgao istinitu priču, komad po komad, uz mnogošmrkorenja i frčanja. Smatrao je da je neshvaćen, i da se s njim lošepostupalo. Ali kada mi je konačno ispričao svoju povest, do kraja igrezagonetki i Bilbovog bekstva, nije hteo da kaže ništa više, osim uvidu mračnih nagoveštaja. Neki je drugi strah, i veći, ležao na njemu.Mrmljao je kako će on svoje povratiti. Videće svet da li će on trpetida ga ritaju, i sateruju u rupu, i potom ga pokradu. On, Golum, imasad dobre prijatelje, dobre prijatelje i veoma jake. Oni će njemupomoći. Bagins će platiti za to. To je bila njegova glavna misao. Onje mrzeo Bilba i proklinjao njegovo ime. Šta više, znao je odakle jeovaj došao.«

»Ali kako je to otkrio?« upita Frodo.»Pa što se tiče imena, Bilbo je to veoma nerazumno rekao

Golumu sam, a potom nije bilo teško otkriti njegovu zemlju kad jeGolum najzad izašao. O, da, on je izašao. Čežnja za Prstenompokazala se jačom od njegovog straha od Orka, pa čak i od svetlosti.Godinu-dve potom napustio je planine. Vidiš, iako je još bio okovanželjom za njim, Prsten ga nije više proždirao; počeo je da oživljavapomalo. Osećao se starim, užasno starim, a ipak manje plašljivim ibio je samrtnički gladan.

»Svetlosti, svetlosti sunca i meseca on se i dalje plašio i mrzeoje, i tako će biti uvek, mislim; ali bio je lukav. Otkrio je da može da seskriva od dnevne svetlosti i mesečine, a da, hitro i nečujno, u gluvodoba noći, nalazi put svojim bledim hladnim očima, i da hvata malaprestravljena ili neoprezna stvorenja. Postao je jači i odvažniji uznovu hranu i novi vazduh. I našao je put do Mrke šume, kao što semoglo i očekivati.«

»Jesi li ga ti našao tamo?« upita Frodo.»Tamo sam ga video«, odgovori Gandalf, »ali pre toga on je lutao

nadaleko prateći Bilbov trag. Teško je bilo saznati išta od njegazasigurno, jer govor mu se stalno prekidao kletvama i pretnjama.

’Šta je ono imalo u svojim džepsima?’ rekao je on. ’Ja nisam teo dakažem, ništa, Prekrasni. Malo prevarant. Nije pošteno pitanje. Ono jeprvo varalo, ono. Ono prekršilo pravila. Trebali mi da smo ga iscedili,da, Prekrasni. I mi to hoćemo, Prekrasni!’

»To ti je jedan primer njegovog govora. Ne verujem da želiš još.Ja sam toga imao čitave zamorne dane. Ali iz nagoveštaja ubačenihmedu režanja pohvatao sam da su ga njegovi jastučasti tabani odvelikonačno u Ezgarot, i čak na ulice Dola, da iz potaje sluša i zuri. E,novosti o velikim događajima prešle su nadaleko i naširoko po DivljojZemlji, i mnogi su čuli Bilbovo ime i odakle je došao. Mi nismoobavijali nikakvom tajnom svoje putovanje nazad, do njegove kućena Zapadu. Golumove oštre uši brzo su saznale ono što je želeo.«

»Onda zašto nije išao Bilbovim tragom dalje?« upita Frodo.»Zašto nije došao u Okrug?«

»Ah«, reče Gandalf, »sad dolazimo na to. Ja mislim da je Golum ito pokušao. Krenuo je, i stigao na zapad sve do Velike reke. Ali ondaje skrenuo. Nije ga uplašila daljina, siguran sam. Ne, nešto drugo gaje odvuklo u stranu. Tako misle moji prijatelji, oni koji su ga tražili zamoj račun.

»Šumski Vilovnjaci prvi su ga pratili; lak zadatak za njih, jernjegov je trag tada još bio svež. Kroz Mrku šumu i opet nazad ih jevodio, premda ga nikad nisu uhvatili. Šuma je bila puna glasova onjemu, priča užasnih čak i među zverima i pticama. Šumski ljudi sugovorili da je neki nov užas napolju, neki duh koji pije krv. Penje sena drveće da nađe gnezda; gmiže u jazbine da nađe mlade; uvlačise kroz prozore da nađe kolevke.

»Ali taj trag je na zapadnoj ivici Mrke šume skrenuo. Odlutao jeprema jugu, izašao iz područja Šumskih Vilovnjaka, i bio izgubljen. Aonda sam ja načinio veliku grešku. Da, Frodo, i to ne prvu, iako seplašim da bi se mogla pokazati kao najteža. Pustio sam tu stvar daide kako ide. Pustio sam ga da ode, jer sam imao o mnogo čemudrugom da razmišljam u to vreme, i još sam verovao učenjuSarumanovom.

»No to je bilo pre više godina. Platio sam to otada mnogimmračnim i opasnim danima. Taj trag je već bio dobrano star kadasam njime ponovo krenuo, pošto je Bilbo otišao odavde. A moja bipotraga bila uzaludna da nije bilo pomoći koju mi je pružio jedan

prijatelj: Aragorn, najveći putnik i lovac ovoga doba na svetu.Zajedno smo tragali za Golumom čitavom dužinom Divlje Zemlje,bez nade, i bez uspeha. Ali na kraju, kada sam napustio poteru ikrenuo na drugu stranu, Golum je pronađen. Moj prijatelj se vratio izvelikih opasnosti dovodeći to bedno stvorenje sa sobom.

»Šta je radio, nije hteo da kaže. Samo je slinio i nazivao nassurovima, uz mnoštvo gollum-zvukova u grlu. A kad smo ga pritegli,cvileo je i uvijao se i trljao svoje dugačke šake, ližući prste kao da gabole, kao da se setio nekog starog mučenja. Ali bojim se da nemanikakvog mesta sumnji: on je prešao svoj spori i gmizavi put, korakpo korak, milju po milju, na jug, i konačno do Zemlje Mordor.«

Teška tišina pritisla je sobu. Frodo je mogao da čuje lupanjesvoga srca. Čak i napolju sve je izgledalo nepomično. Ni zvukSemovih makaza nije se čuo.

»Da, do Mordora«, reče Gandalf. »Jao nama! Mordor privlači svazla stvorenja, Mračna Moć napreže svu svoju volju da ih privučetamo. Prsten Neprijateljev ostavio je trag: učinio ga prijemčivim zaprizivanje. Uz to, sav svet je šaputao o novoj Senci na Jugu i njenojmržnji prema Zapadu. Tamo su njegovi krasni novi prijatelji koji ćemu pomoći u osveti!

»Bedna budala! U toj se zemlji nauči mnogo, više no što jeugodno. Pre ili posle, dok se vrzmao i motrio po granicama, uhvatilisu ga i priveli – na ispitivanje. Tako je to bilo, bojim se. Kada jenađen, on je tamo već dugo bio i upravo se vraćao. Po nekom zlomposlu. Ali to sada ne znači mnogo. Njegovo najgore nevaljalstvo većje učinjeno.

»Da, avaj! Od njega je Neprijatelj saznao da je Jedinstveninađen. On zna gde je Izildur pao. On zna gde je Golum našao svojprsten. On zna da je to jedan Veliki Prsten, jer je podario dug život.On zna da to nije jedan od Tri, jer oni nikad nisu izgubljeni, i ne trpenikakvo zlo. On zna da to nije jedan od Sedam, ili od Devet, jer se onjima račun zna. On zna da je to Jedinstveni. I konačno je čuo,mislim, za Hobite i Okrug.

»Okrug – on ga možda upravo traži, ako nije već i iznašao gde je.Zaista, Frodo, plašim se da on čak možda misli kako je dugonezapaženo ime Bagins postalo značajno.«

»Ali to je užasno!« uzviknu Frodo. »Mnogo gore od najgoreg štosam zamišljao na osnovu tvojih nagoveštaja i upozorenja. OGandalfe, najbolji među prijateljima, šta mi je činiti? Jer sada sezaista plašim. Šta mi je činiti? Kako je žalosno što Bilbo nijeproburazio to ogavno stvorenje kad mu se pružila prilika!«

»Žalosno? Žaljenje je bilo ono što mu je zaustavilo ruku. Žaljenjei samilost: ne udariti bez potrebe. I bio je dobro nagrađen, Frodo.Budi siguran da je zadobio tako malo povreda od zala, i spasao sena kraju, zato što je na taj način započeo svoje vlasništvo nadPrstenom. Sažaljenjem.«

»Žalim«, reče Frodo. »Ali prestravljen sam i ne osećam nikakvusamilost za Goluma.«

»Ti ga nisi video«, upade Gandalf.»Ne, i ne želim«, reče Frodo. »Ne mogu da te shvatim. Floćeš li

da kažeš da ste ga ti i Vilovnjaci pustili da dalje živi posle svih onihstrašnih nedela? Sada je zao bar kao kakav Ork, i naprostoneprijatelj. On zaslužuje smrt.«

»Zaslužuje! I ja bih rekao da zaslužuje. Mnogi što žive zaslužujusmrt. A neki koji umiru zaslužuju život. Možeš li im ga dati? Onda nebudi tako revnostan kad izričeš smrtne osude. Jer čak ni veomamudri ne mogu videti sve ishode. Nemam mnogo nade da se Golummože izlečiti pre smrti, ali postoji izvesna mogućnost za to. A on jepovezan sa sudbinom Prstena. Srce mi kaže da on još ima da odigraneku ulogu, na dobro ili zlo, pre kraja; a kada to dođe, Bilbovasamilost mogla bi upravljati sudbinom mnogih – i ne najmanjetvojom. U svakom slučaju mi ga nismo ubili: on je veoma star iveoma bedan. Šumski

Vilovnjaci ga drže u zatvoru, ali postupaju sa njim s onomdobrotom koju mogu da nađu u svojim mudrim srcima.«

»Ipak«, reče Frodo, »iako Bilbo nije mogao da ubije Goluma,voleo bih da nije zadržao Prsten. Voleo bih da ga nikad nije našao, ida ga ja nisam dobio! Zašto si me pustio da ga zadržim? Zašto menisi naterao da ga bacim, ili, ili da ga uništim?«

»Pustio? Naterao?« reče Čarobnjak. »Zar nisi slušao ništa štosam pričao? Ti ne misliš šta govoriš. A što se tiče bacanja, to bi očitobilo pogrešno. Ovi Prstenovi nekako umeju da budu nađeni. U zlimrukama on je mogao da počini veliko zlo. Najgore od svega, mogao

je pasti u ruke Neprijatelju. U stvari, sigurno i bi; jer ovo jeJedinstveni i on napreže svu svoju moć da ga pronađe i privuče sebi.

»Svakako, moj dragi Frodo, on je bio opasan za tebe, i to me jeduboko mučilo. Ali toliko je toga bilo na kocki da sam morao prihvatitinešto rizika – premda, čak i kada sam ja bio daleko, nije bilo dana ada Okrug ne motre budne oči. Dok god ga ti ne upotrebiš, smatraosam, Prsten neće imati neki trajni uticaj na tebe; ne rđav, u najmanjuruku, ne veoma dugo. A moraš se setiti da sam pre devet godina,kad sam te poslednji put video, još malo šta znao sigurno.«

»Ali zašto ga ne uništiti, kako je, kažeš, trebalo učiniti jošdavno?« uzviknu Frodo ponovo. »Da si me upozorio, ili mi čakposlao poruku, ja bih ga se otarasio.«

»Bi li? Kako bi to učinio? Jesi li ikada pokušao?«»Ne. Ali pretpostavljam da se može razlupati čekićem, ili istopiti.«»Pokušaj!« reče Gandalf. »Pokušaj sada!«

Frodo ponovo izvuče Prsten iz džepa i zagleda ga. Sada je bioravan i gladak, bez znaka ili crteža koje bi on mogao videti. Zlato jeizgledalo veoma sjajno i čisto i Frodo pomisli kako mu je bogata ilepa boja, kako je savršena njegova okruglina. Bila je to jednapoštovanja dostojna stvar i u celini prekrasna. Kad ga je izvukao,smerao je da ga baci od sebe u najvreliji deo vatre. Ali otkrio je da tone može da učini, ne bez velikog napora. Odmerio je Prsten u ruci,oklevajući i sileći se da se priseti svega što mu je Gandalf rekao, aonda silom volje načini jedan pokret, kao da ga odbacuje od sebe –ali opazi da ga je stavio nazad u džep.

Gandalf se nasmeja mračno. »Vidiš? Već sada ni ti, Frodo, nemožeš ga lako pustiti, niti poželeti da ga oštetiš. A ja te ne bihmogao ’naterati’ – izuzev silom, što bi ti slomilo duh. A što se tičelomljenja Prstena, sila je beskorisna. Čak i kad bi ga uzeo i udarioteškim kovačkim čekićem to ne bi ostavilo nikakvu udubinu nanjemu. On ne može biti uništen tvojim rukama, ili mojim.

»Tvoja mala vatra, naravno, ne bi rastopila čak ni obično zlato.Ovaj Prsten već je prošao kroz nju neoštećen, čak nezagrejan. Alinema te kovačnice u Okrugu koja bi ga mogla izmeniti. Čak ninakovnji i topionice Patuljaka ne bi to mogli da učine. Rečeno je dazmajska vatra može istopiti i progutati Prstenove Moći, ali nema

sada na svetu preostalog Zmaja u kome je stara vatra dovoljnovrela; niti je ikad postojao Zmaj, čak ni Ankalagon Crni, koji bi mogaoda naškodi Jedinstvenom Prstenu, Vladajućem Prstenu, jer njega jenačinio Sauron lično.

»Postoji samo jedan način: naći Rascepine Usuda u dubinamaOrodruina, plamen-planine, i baciti Prsten tamo, ako zaista želiš daga uništiš, da ga staviš van domašaja Neprijatelja zauvek.«

»Još kako želim da ga uništim!« uzviknu Frodo. »Ili, ovaj, dasredim da se uništi. Ja nisam stvoren za opasna poslanja. Voleo bihda nikada nisam ni video taj Prsten. Zašto je dospeo k meni? Zaštosam ja izabran?«

»Na takva pitanja ne može se odgovoriti«, reče Gandalf. »Možešbiti siguran da to nije zbog neke odlike koju drugi nemaju: ne zbogmoći ili mudrosti, u svakom slučaju. Ali ti jesi odabran, i ti, dakle,moraš upotrebiti snagu i srce i um kakve imaš.«

»Ali ja tako malo imam od svega toga! Ti si mudar i moćan! Ne bili ti uzeo Prsten?«

»Ne!« uzviknu Gandalf skočivši. »Uz tu silu ja bih imao moćsuviše veliku i strašnu. A Prsten bi nada mnom stekao još veću ipogubniju snagu.« Njegove oči blesnuše, a lice mu se osvetli kao odunutrašnje vatre. »Nemoj me iskušavati! Jer ja ne želim dapostanem poput Mračnog Gospodara. A ipak, put od Prstena kamome srcu je samilost, samilost za slabe i želja za moći da činimdobro. Nemoj me iskušavati! Ne usuđujem se da ga uzmem, čak nina čuvanje, bez upotrebe. Želja da se njime služim bila bi prevelikaza moju snagu. A imaću toliko potrebe za njim. Velike su opasnostipreda mnom.«

Otišao je do prozora i raskrilio zastore i kapke. Sunčeva svetlostponovo poteče u sobu. Napolju Sem prođe duž staze zviždućući. »Asada«, reče Čarobnjak okrenuvši se ponovo Frodu, »odluka leži natebi. Ali ja ću ti uvek pomoći.« On položi ruku na Frodovo rame.»Pomoći ću ti da snosiš ovaj teret, dokle god bude tvoje da gasnosiš. Ali moramo nešto učiniti, ubrzo. Neprijatelj kreće.«

Nastupi duga tišina. Gandalf ponovo sede, i pućkao je svoju lulukao da je izgubljen u mislima. Njegove oči su bile naizgledzatvorene, ali ispod trepavica pažljivo je posmatrao Froda. Frodo je

ukočeno zurio u crvenu žeravicu na ognjištu, dok mu nije ispunilacelo vidno polje, pa mu se činilo da gleda naniže u duboke bunarevatre. Razmišljao je o Rascepinama Usuda, bajkama zaodenutim, i oužasu Plamen- -planine.

»No!« reče Gandalf konačno. »O čemu razmišljaš? Jesi li odlučiošta ćeš da činiš?«

»Ne!« odgovori Frodo, vraćajući se sebi iz tmine i naišavši, navlastito iznenađenje, da nije mračno, i da se kroz prozor vidi suncemobasjana bašta. »Ili, možda, da. Koliko ja shvatam ono što si kazao,reklo bi se da moram čuvati Prsten i bdeti nad njim, bar za sada, mašta mi on učinio.«

»Ma šta ti on učinio to će biti sporo, sporo u ime zla, ako ga u tusvrhu zadržiš«, reče Gandalf.

»Nadam se da je tako«, odvrati Frodo. »Ali se nadam i da ćešuskoro naći nekog drugog, boljeg čuvara. Ali čini se da ću umeđuvremenu ja biti opasnost, opasnost za sve koji žive blizu mene.Ne mogu da zadržim Prsten i da ostanem ovde. Trebalo bi danapustim Bagremovu ulicu, da napustim Okrug, napustim sve iodem.« On uzdahnu.

»Voleo bih da spasem Okrug, ako mogu – premda je bilovremena kada sam njegove stanovnike smatrao glupim i dosadnimda se to rečima ne može iskazati, i osećao sam da bi im jedanzemljotres ili kakva najezda Zmajeva mogli činiti dobro. Ali neosećam se tako sada. Osećam da će mi, dok god Okrug leži izamene, bezbedan i udoban, lutanje biti podnošljivije: znaću da negdepostoji čvrst oslonac, iako moje stope tu ne mogu ponovo stati.

»Naravno, katkada sam razmišljao o odlasku, ali ja sam toshvatao kao neku vrstu odmora, niz pustolovina kao što su Bilbove,ili lepše, koje bi se okončale u miru. A ovo bi značilo izgnanstvo,bekstvo od opasnosti koju vučem za sobom. A valjalo bi, držim, dapođem sam, ako treba tako da postupim i spasem Okrug. Aliosećam se veoma malim i veoma iz korena iščupanim i – je li –očajnim. Neprijatelj je tako snažan i užasan.«

Nije to rekao Gandalfu, ali dok je govorio usplamtela mu je u srcuvelika želja – da sledi Bilba, i čak da ga možda nađe ponovo. Bila jetako snažna da je nadvladala njegov strah: skoro da je mogao

istrčati napolje niz put tako kako se zatekao bez šešira, kao što jeBilbo učinio izvesnog sličnog jutra, veoma davno.

»Moj dragi Frodo!« uzviknu Gandalf. »Hobiti su stvarnozapanjujući stvorovi, kao što sam već rekao. Možeš za mesec danasaznati sve što ima da se zna o njihovim navikama, a ipak poslestotinu godina oni još mogu da te iznenade ako je zaista potrebno.Jedva da sam očekivao da dobijem takav odgovor, čak i od tebe. AliBilbo nije nimalo pogrešio u odabiranju svog naslednika, premdateško da je i slutio koliko će to ispasti značajno. Bojim se da si upravu. Prsten neće moći još dugo da ostane skriven u Okrugu; i zasopstveno dobro, i za dobro drugih, moraćeš da odeš i ostaviš imeBagins za sobom. To ime neće biti bezbedno nositi izvan Okruga i uDivljini. Ja ću ti sada dati putno ime. Kada odeš, idi kao g. Podbrdni.

»Ali ja ne mislim da treba da ideš sam. Ne, ako znaš ikoga komemožeš verovati i ko bi bio voljan da ide uz tebe – i koga bi ti biovoljan da povedeš u nepoznate opasnosti. Ali, ako tražiš saputnika,budi pažljiv u odabiranju. I pazi šta govoriš, čak i svojim najbližimprijateljima! Neprijatelj ima mnogo uhoda i mnogo načina da čuje.«

Iznenada, on zastade kao da osluškuje. Frodo postade svestanda je sve veoma tiho, i unutra i napolju. Gandalf se privuče do iviceprozora. A onda, hitro kao strela, iskoči na prozorski prag, i pružidugu ruku napolje, pa naniže. Začu se dreka i, potegnuta za uvo,gore stiže kovrdžava glava Sema Gemdžija.

»Gle, gle, brade mi!« reče Gandalf. »Sem Gemdži, je li? No, čimese ti to baviš?«

»Neba vi, g. Gandalfe, gospodine!« reče Sem. »Ništa! Barem štose tiče, baš sam doterivo ivicu travnjaka ispod prozora, ako mepratite.« On podiže svoje makaze i izloži ih kao dokazni materijal.

»Ne pratim te«, reče Gandalf mrko. »Ima tome već neštovremena otkad sam poslednji put čuo zvuk tvojih baštenskihmakaza. Koliko dugo si prisluškivao?«

»Prisluškinjivao, gospodine? Ja ne pratim vas, s oproštenjem.Ovdena nema nikakih sluškinja u Bagremovoj ulici, i to je fakat.«

»Ne blesavi se! Šta si čuo, i zašto si slušao?« Gandalfove očisevnuše, a obrve su mu stršile kao čekinje.

»G. Frodo, gospodine!« zavika Sem dršćući. »Ne dajte mu da mepovredi, gospodine. Ne dajte da me stvori u nešto neprirodno! Moj

stari bi to toliko primio srcu. Nisam mislio ništa zlo, časti mi,gospodine!«

»On te neće povrediti«, reče Frodo, jedva se uzdržavajući da sene nasmeje, iako je i sam bio uznemiren i prilično zbunjen. »On zna,isto tako dobro kao i ja, da ti ne misliš ništa zlo. Nego ti samoodgovaraj na njegova pitanja odmah!«

»Pa, gospodine«, reče Sem oklevajući pomalo. »Ja sam čuomnogo što nisam pravo razumeo, o jednom neprijatelju, iPrstenovima, i g. Bilbu, gospodine, i Zmajevima, i jednoj plamenojplanini, i – i o Vilovnjacima, gospodine. Slušao sam jer nisam tomemogao da se otmem, ako znate šta hoću da kažem. Višnji nek mi jena pomoći, gospodine, ali što ja volim priče od te sorte! I verujem unjih, jakako, šta god da bi Ted mogo da rekne. Vilovnjaci, gospodine!Duša mi je videti njih. Ne biste li me mogli povesti da vidimVilovnjake, gospodine, kad budete išli?«

Iznenada, Gandalf se nasmeja. »Hodi unutra!« povika on i,ispruživši obe ruke napolje, povuče zapanjenog Sema, sa svebaštenskim makazama i komadićima trave, pravo kroz prozor, ipostavi ga na pod. »Da te odvede da vidiš Vilovnjake, eh?« reče ongledajući Sema oštro, ali osmeh mu je treperio na licu. »Dakle, ti sičuo da g, Frodo odlazi?»

»Jesam, gospodine. I zato sam se zagrcnuo, što ste vi i čuli, svaje prilika. Pokušao sam da se uzdržim, ali je izbilo iz mene: tolikosam bio uzbuđen.«

»Tu pomoći nema, Seme«, reče Frodo tužno. Odjednom jeshvatio da će bekstvo iz Okruga obuhvatiti više rastanaka, bolnijih odpukog kazivanja zbogom uobičajenim udobnostima doma uBagremovoj ulici. »Ja ću morati da odem. Ali«, i ovde se on zagledau Sema, »ako zbilja mariš za mene, to ćeš čuvati u tajnosti namrtvo.Je l’ vidiš? Ako ne učiniš tako, ako izustiš ma i reč od ovoga što siovde čuo, onda se nadam da će te Gandalf pretvoriti u pegavu žabu,i ispuniti baštu belouškama.«

Sem pade na kolena dršćući. »Ustani, Seme!« reče Gandalf. »Jasam smislio nešto bolje. Nešto da ti zatvori usta i da te kako valjakazni za prisluškivanje. Ti ćeš ići sa g. Frodom!«

»Ja gospodine!« povika Sem, poskakujući kao pas pozvan ušetnju. »Ja didem i vidim Vilovnjake, i sve to skupa! Ura!« povika on,

a onda brižnu u plač.

Glava 3.

TROJICA SU VEĆ DRUŠTVO

»Treba da krenete tiho, i treba da krenete uskoro«, kazao jeGandalf. Dve-tri sedmice su prošle, a Frodo još nije davao nikakvogznaka da se sprema da ide.

»Znam. Ali teško je učiniti oboje«, napomenu on. »Ako samonestanem, kao Bilbo, ta će priča začas da se pronese Okrugom.«

»Naravno da ne smeš nestati!« reče Gandalf. »To ne bi valjalouopšte! Ja sam rekao uskoro, ne trenutno. Ako si u stanju da smislišneki način da se izvučeš iz Okruga a da to ne bude opšte poznato,to će biti vredno kratkog odlaganja. Ali ne smeš odlagati previše.«

»Kako bi bilo najesen, na Naš rođendan, ili posle?« upita Frodo.»Mislim da bih verovatno mogao nešto da sredim do tada.«

Istinu rečeno, bio je veoma neodlučan da krene, sad kad sedošlo na to. Bagremova ulica godinama nije izgledala kao poželjnijeprebivalište i želeo je da okusi što je moguće više od svogposlednjeg leta u Okrugu. Kad stigne jesen, znao je, bar jedan deonjegovog srca misliće nežnije o putovanju, kao što je uvek bivalo u todoba godine. U stvari, on je privatno odlučio da ode na svoj pedesetirođendan: Bilbov stotinu dvadeset osmi. To je nekako izgledalo kaopravi dan da se krene njegovim stopama. Slediti Bilba, to jezauzimalo prvo mesto u njegovim mislima, i jedino to je pomisao naodlazak činilo podnošljivom. Mislio je što je manje mogao o Prstenu,i kuda bi ga on na kraju mogao odvesti. Ali nije rekao Gandalfu svesvoje misli. Šta je Čarobnjak nagađao, bilo je uvek teško reći.

On pogleda Froda i osmehnu se. »Vrlo dobro«, reče. »Mislim daće to biti u redu, ali ne sme biti nimalo kasnije. Postajem krajnjezabrinut. U međuvremenu pazi, i nemoj da ti izleti nikakavnagoveštaj o tome kuda ideš! I vidi da Sem Gemdži ne priča. Ako toučini, ja ću ga stvarno pretvoriti u žabu.«

»Što se tiče toga kuda idem«, reče Frodo, »bilo bi to teško odati,jer ni sam nemam jasnu predstavu, za sada.«

»Ne budi smešan!« reče Gandalf. »Ja ne upozoravam naostavljanje adrese na pošti! Ti napuštaš Okrug – i to ne bi trebalo dase zna dok ne budeš daleko. A moraš otići, ili bar krenuti, premaseveru, jugu, zapadu ili istoku - i taj pravac svakako ne treba dabude poznat.«

»Toliko sam bio obuzet mislima o napuštanju Bagremove ulice iopraštanju da nikad nisam čak ni razmišljao o pravcu«, reče Frodo.»Jer, kuda treba da idem? I po čemu da se ravnam? Šta treba dabude moj poduhvat? Bilbo je otišao da traži izvesno blago, tamo iopet nazad, ali ja idem da izvesno blago izgubim, i da se ne vratim,koliko ja vidim.«

»Ali ti ne vidiš baš daleko«, reče Gandalf. »A ni ja. Tvoj zadatakmože biti da nadeš Rascepine Usuda, ali možda je to poslanjenamenjeno drugima, ja ne znam. Kako god bilo, ti još nisi pripravanza taj dugi put.«

»Bogme nisam!« reče Frodo. »Ali, u međuvremenu, koji pravacda uzmem?«

»Prema opasnosti, ali ne previše smelo, niti previše pravo«,odgovori Čarobnjak. »Ako želiš moj savet, kreni ka Rivendalu. Toputovanje ne bi trebalo da se pokaže previše opasnim, premda je tajPut teži nego što je bio, i pogoršaće se kako godina odmiče.«

»Rivendal!« reče Frodo. »Vrlo dobro: poći ću na istok i krenućuka Rivendalu. Povešću Sema da poseti Vilovnjake; on će bitiočaran.« Govorio je olako, ali srce mu je bilo dirnuto iznenadnomželjom da vidi dom Elronda Napovilnog i udahne vazduh te dubokedoline gde mnogi od Vilinskog Naroda još prebivaju u miru.

Jednog letnjeg popodneva zapanjujući odlomak novosti dospe doBršljanovog žbuna i Zelenog Zmaja. Gorostasi i druga čudovišta nagranicama Okruga behu zaboravljeni zbog značajnijih zbivanja: g.Frodo prodaje dom u Bagremovoj ulici, to jest on ga je već prodao –Gramzi-Baginsima!

»Za dobru paru, još kako«, rekoše neki. «Učinjena cena«, kazašedrugi, »a to više naliči kad je gospoja Lobelija kupac.« (Oto je umronekoliko godina pre toga, u zrelom dobu od 102, ali razočaran.)

Više nego cena, za raspravu je bilo zašto zapravo g. Frodoprodaje svoju divnu rupu. Neki su se držali teorije – podržavaneklimanjem glave i nagoveštajima samoga g. Baginsa – da Frodovnovac ponestaje: on će napustiti Hobiton i od onoga što dobijeprodajom živeće povučeno dole u Baklendu među svojim rođacimaBrendibakovima. »Što je moguće dalje od Gramzi-Baginsa«,dodavali su neki. Ali ideja o neizmernom blagu Baginsa odBagremove ulice bila je tako čvrsto uvrežena da su mnogi smatralikako je u ovo teško poverovati, teže nego u ma kakav drugi razlog ilinerazlog koji bi njihova mašta mogla da predloži: većini je tonagoveštavalo neku mračnu i još neobelodanjenu Gandalfovuspletku, lako se ovaj držao veoma tiho i nije se kretao unaokolopreko dana, bilo je dobro poznato da se on »krije gore u Bagremovojulici«. Ali kako god da se selidba mogla uklapati u njegovečarobnjačke naume, nije bilo sumnje u ovu činjenicu:

Frodo Bagins vraća se u Baklend.»Da, selim se na jesen«, rekao je on. »Veseli Brendibak upravo

traži neku lepu malu rupu za mene, ili možda kakvu malu kuću.«U stvari je uz pomoć Veselog već odabrao i kupio jednu malu

kuću u Grčidolu, u predelu iza Baklberija. Pred svima osim predSemom pretvarao se da će se tamo nastaniti zauvek. Odluka dapođe ka istoku nadahnula ga je na tu ideju, jer Baklend se nalazio naistočnim granicama Okruga, a budući da je tamo živeo u detinjstvu,njegov povratak će bar izgledati uverljivo.

Gandalf se zadržao u Okrugu više od dva meseca. Onda, jednevečeri pri kraju juna, ubrzo pošto je Frodov plan bio konačnopripremljen, on iznenada najavi da odlazi narednog jutra. »Samozakratko, nadam se«, rekao je. »Ali idem dole do iza južnih granicada dođem do kakvih novosti, ako mogu. Bio sam zaludan duže negošto bi trebalo.«

Govorio je vedro, ali Frodu je izgledalo da je prilično brižan. »Dase nije nešto desilo?« upita on.

»Pa, nije, ali čuo sam nešto što me uznemirilo i što zahteva da sepogleda. Ako budem smatrao da je ipak potrebno da kreneš odmah,vratiću se smesta, ili ću bar poslati poruku. U međuvremenu drži se

svog plana, ali budi oprezniji nego ikad, naročito sa Prstenom.Dopusti mi da ti utuvim još jednom: ne upotrebljavaj ga!«

Otišao je u zoru. »Svaki čas mogu da se vratim«, rekao je. »Akao najnajkasnije vratiću se za oproštajnu gozbu. Mislim da bi ti ipakmoglo zatrebati moje društvo na Putu.«

Isprva je Frodo bio prilično uznemiren, i pitao se često šta je toGandalf mogao čuti, ali njegova je uznemirenost prošla i, po divnomvremenu, zaboravio je svoje brige za neko vreme. Okrug je retko kadvideo tako lepo leto, ili toliko bogatu jesen: drveće je bilo pretovarenojabukama, med je kapao iz saća, a žito je bilo visoko i naliveno.

Jesen je već podobro odmakla pre no što je Frodo ponovo počeoda brine za Gandalfa. Septembar je odmicao, a još nije bilo nikakvihvesti o njemu. Rođendan i seoba su se približili, a on još nije stigao,niti je poslao poruku. Dom u Bagremovoj ulici se užurba. Neki odFrodovih prijatelja dođoše i ostadoše da mu pomognu okopakovanja. Bili su tu Fredegar Boldžer i Folko Bofin, i, naravno,njegovi izuzetni prijatelji Pipin Tuk i Veseli Brendibak. Oni postavišečitavu kuću naglavce.

Na dan dvadesetog septembra dvoja pokrivena kola odošepretovarena u Baklend, odnoseći nameštaj i neprodate stvari kaFrodovoj novoj kući putem preko Brendivajnskog mosta. Sledećegdana Frodo se odista zabrinu i postavi stalne osmatrače da očekujuGandalfa. Četvrtak, njegovo rođendansko jutro, osvanuo je lep ivedar kao nekada davno za Bilbovu veliku Zabavu. A Gandalf se jošnije pojavio. Uveče Frodo je priredio svoju oproštajnu gozbu: bila jesasvim mala, samo večera za njega i njegova četiri pomagača, alibio je zabrinut i nije imao volje ni za to. Pomisao da će uskoro moratida se rastane od svojih mladih prijatelja pritiskala mu je srce. Pitaose kako da im to saopšti.

Četiri mlada Hobita behu, međutim, u odličnom raspoloženju, izabava ubrzo postade veoma vesela i pored Gandalfove odsutnosti.Trpezarija je bila prazna, izuzev stola i stolica, ali hrana je bila dobrai bilo je dobrog vina: Frodovo vino nije bilo uključeno u prodajuGramzi-Baginsima.

»Šta god da se desi ostalim mojim tričarijama kada Gr.-Ba. stavekandže na njih, u svakom slučaju dobro sam udomio ovo!« reče

Frodo pošto je iskapio čašu. Bila je to poslednja kap »starihvinograda«.

Pošto su otpevali mnoge pesme i porazgovarali o mnogimzgodama koje su izveli zajedno, oni nazdraviše Bilbovomrođendanu, i, prema Frodovom običaju, ispiše istovremeno unjegovo i Frodovo zdravlje. A onda izađoše koliko da ušmrknuvazduh i zirnu na zvezde, a potom odoše na počinak. Frodova jezabava bila završena, a Gandalf nije došao.

Sledećeg jutra bili su uposleni pakovanjem ostatka prtljaga u jošjedna kola. Veseli uze da se stara o njima i odveze se sa Debelim (tojest Fredegarom Boldžerom). »Neko mora da ode tamo i ugreje kućupre no što ti stigneš«, reče Veseli. »Pa, videćemo se kasnije –preksutra, ako ne zaspiš uz put!«

Folko ode kući posle ručka, ali Pipin ostade. Frodo je biouznemiren i uzbuđen i uzaludno je osluškivao ne bi li čuo kakav šumod Gandalfa. Odlučio je da sačeka do mraka. Posle toga, ako biGandalfu bio hitno potreban, ovaj bi mogao da ode u Grčidol, i dačak stigne tamo prvi. Jer Frodo je putovao pešice. Njegov plan –zadovoljstva i poslednjeg pogleda na Okrug radi, isto koliko i iz makog drugog razloga – bio je da pešači od Hobitona do SkeleBaklberija, uglavnom ležerno.

»Tako ću još i malo doći u formu«, reče on gledajući se uprašnjavom ogledalu u polupraznom predvorju. Dugo nijepreduzimao nikakvo naporno pešačenje, i njegov odraz izgledao muje prilično mlohavo, kako je sam pomislio.

Posle ručka Gramzi-Baginsi, Lobelija i Loto njen sin, čija je kosaimala boju peska, pojaviše se, Frodu prilično na nepriliku. »Naše,najzad!« reče Lobelija kročivši unutra. To nije bilo učtivo, niti, strogouzevši, istinito, jer prodaja doma u Bagremovoj ulici nije stupala nasnagu do ponoći. Ali Lobeliji se možda i može oprostiti: bila jeprimorana da čeka Bagremovu ulicu nekih sedamdeset sedamgodina duže nego što se nekada nadala, i imala je sada sto godina.U svakom slučaju, ona je došla da vidi da se ne odnese nešto za štaje platila, i htela je ključeve. Mnogo je vremena trebalo da sezadovolji, jer je donela potpun popis stvari sa sobom, i sravnila sveodreda. Na kraju je otišla sa Lotom i rezervnim ključem i obećanjemda će drugi ključ biti ostavljen kod Gemdžijevih u Kesopucovoj.

Frknula je i jasno pokazala da smatra Gemdžijeve sposobnim daopljačkaju rupu tokom noći. Frodo je nije ponudio čajem.

On je čaj popio sa Pipinom i Semom Gemdžijem, u kuhinji. Bilo jezvanično najavljeno da Sem odlazi u Baklend »da služi kod g. Frodai brine za njegovu malu baštu«: dogovor koji je odobrio Matori, iakoga to nije utešilo s obzirom na izglede da mu Lobelija bude susetka.

»Naš poslednji obrok u Bagremovoj ulici«, reče Frodo,odgurnuvši svoju stolicu. Pranje sudova ostaviše Lobeliji. Pipin i Semuvezaše njihova tri zavežljaja i poslagaše ih na tremu. Pipin izađe uposlednju šetnju po bašti. Sem se izgubi.

Sunce se spustilo. Bagremova ulica je izgledala tužno, sumorno iraščupano. Frodo je lutao po znanim sobama, gledao svetlostsunčevog zalaska kako bledi na zidovima, i senke kako se prikradajuiz uglova. Lagano, unutra se smrači. On izađe i ode do kapije u dnustaze, a potom na kratak puteljak niz Brdsku ulicu. Napola jeočekivao da ugleda Gandalfa kako dolazi krupnim koracima krozsumrak.

Nebo je bilo vedro i sjaj zvezda se pojačavao. »Biće lepa noć«,reče on naglas. »Dobro za početak. Baš sam raspoložen zapešačenje. Ne mogu više da podnesem zamajavanje. Polazim, aGandalf neka ide za mnom.« On se okrete i pođe nazad, a ondazastade, jer je čuo glasove, baš iza ugla, pri kraju Kesopucove ulice.Jedan glas pripadao je svakako Matorom, drugi je bio čudan inekako neprijatan. Nije mogao da razabere šta je taj govorio, ali ječuo odgovore Matorog, koji su zvučali prilično kreštavo. Činilo se daje stari čovek unezveren.

»Ne, g. Bagins je otišao. Otide ovog jutra, i moj Sem otide snjime: u najmanju ruku, sve njegove stvari su otišle. Da, isprodavao iotišao, kažem vi. Što? Štokanje nije moj poso, niti vaš. Kuda? To nijenikaka tajna. On se preselio u Baklberi, ili tako neko mesto, dalekodole ondena. Da – lep komad puta. Ja nikad nisam bio dotle lično;čudan su narod oni u Baklendu. Ne, ne mog da predam nikakuporuku. I vama laka noć!«

Koraci odoše niz Brdo. Frodo se neodređeno pitao zašto mučinjenica što nisu pošli uz Brdo izgleda kao veliko olakšanje. »Mukami je od pitanja i radoznalosti oko mojih stvari, rekao bih«, pomisli

on. »Kakva su radoznala tevabija svi oni!« Skoro mu je došlo da odei pripita Matorog ko je bio taj ispitivač, ali je bolje (ili gore)porazmislio o tome, okrenuo se i brzo vratio do doma u Bagremovojulici.

Pipin je sedeo na svom zavežljaju u tremu. Sem nije bio tu. Frodozakorači u mračni ulaz. »Seme!« povika on. »Seme! Vreme!«

»Dolazim, gospodine!« dopre odgovor daleko iznutra, praćenubrzo i samim Semom, koji je brisao usta. On je otišao da se oprostisa pivskim buretom u podrumu.

»Je li sve ukrcano, Seme?« reče Frodo.»Da, gospodine. Sad ću izdržati neko vreme, gospodine.«Frodo zatvori i zaključa okrugla vrata i predade ključ Semu.

»Trkni s ovim kući, Seme!« reče on. »Onda preseci prekoKesopucove i stigni nas što možeš brže kod one kapije na putanji izalivada. Nećemo ići kroz selo noćas. Suviše je načuljenih ušiju iradoznalih očiju.« Sem otrča iz sve snage.

»Pa, sad krećemo, konačno!« reče Frodo. Uprtiše svojezavežljaje na ramena, uzeše štapove, i zađoše za ugao do zapadnestrane doma u Bagremovoj ulici. »Zbogom!« reče Frodo, gledajućitamne bezizrazne prozore. Mahnuo je rukom, a onda se okrenuo i(sledio je Bilba, ne znajući to) požurio za Peregrinom niz baštenskustazu. Preskočili su ono nisko mesto u živici pri dnu i dohvatili sepolja, zalazeći u tamu kao šum u trave.

U podnožju Brda sa zapadne strane stigli su do kapije koja jevodila na jedan uzak puteljak. Tu su stali i podesili remenje nazavežljajima. Odmah se pojavio i Sem, kaskajući brzo i dišućizadihano; svoj teški svežanj digao je visoko na ramena, a stavio jena glavu visoku bezobličnu pustenu kesu koju je zvao šeširom. U tojtmini bio je veoma sličan Patuljku.

»Siguran sam da ste mi dali sve najteže«, reče Frodo. »Žalimpuževe i sve što nosi svoje kuće na leđima.«

»Ja bih mogao da ponesem još mnogo, gospodine. Moj paket jesasvim lak«, reče Sem, srčano i neistinito.

»Ne, nećeš, Seme!« reče Pipin. »Dobro je to za njega. On nemaništa osim onoga što smo po njegovom naređenju spakovali.

Otromio je u poslednje vreme, i tu će težinu manje osećati kadvlastitu malo raspešači.«

»Budite dobri prema sirotom starom Hobitu!« nasmeja se Frodo.»Biću mršav kao vrbov prut, siguran sam, pre no što stignem doBaklenda. Ali ja pričam koješta. Rekao bih da si uzeo više nego štoje tvoj deo, Seme, i to ću razmotriti prilikom našeg sledećegpakovanja.« Ponovo je uzeo štap. »Pa, mi svi volimo šetnju poljem«,reče on, »stoga hajde da ostavimo koju milju za sobom pre kreveta.«

Zakratko pratili su taj puteljak prema zapadu. Onda, napuštajućiga, skretoše levo i tiho se opet dohvatiše polja. Išli su jedan zadrugim duž živica i ivica šibljaka, a noć tamna spustila se oko njih. Umrkim ogrtačima bili su nevidljivi kao da svi imaju čarobneprstenove. Pošto su svi bili Hobiti, a nastojali da budu tihi, nisustvarali nikakav šum koji bi čak i Hobiti mogli čuti. Čak i divljastvorenja u poljima i šumama jedva da su opazila njihov prolazak.

Posle nekog vremena prešli su Vodu, zapadno od Hobitona,preko uzanog daščanog mosta. Tok na tom mestu nije bio više odvijugave crne trake, oivičen nadvijenim drvećem jove. Milju-dve daljena jug užurbano su prešli onaj veliki put kod Brendivajnskog mosta;tako su se našli u Tuklendu i, skrenuvši na jugoistok, pošli premaoblasti Zelenih brda. Kad su počeli da se uspinju prvim obroncima,osvrnuše se i videše svetiljke Hobitona u daljini kako žmirkaju upitomoj dolini Vode. Uskoro ovaj nestade u naborima u tamu utonulezemlje, a sledio ga je Uzvod, pokraj svog sivog tišaka. Kada je svetioposlednjeg poljskog imanja bilo daleko za njima i zirkalo izmeđudrveća, Frodo se okrete i mahnu rukom u znak oproštaja.

»Pitam se hoću li ikad ponovo gledati tu dolinu«, reče on tiho.Pošto su pešačili oko tri časa, odmoriše se. Noć je bila vedra,

sveža i ozvezdana, ali dimu slični pramičci magle prikradali su sepadinama brda iz potoka i dubokih livada. Bukve proređenog lišća,zanjihane u povetarcu nad njihovim glavama, načinile su crnu mrežuprema bledom nebu. Pojeli su (za Hobite) veoma umerenu večeru ionda ponovo pošli dalje. Ubrzo su naišli na jedan uzak put, koji jeišao talasajući se gore-dole, iščezavajući sivo u tami spreda: put kaVudholu i Stoku i skeli u Baklberiju. On se peo postrance od Glavnogputa u Dolini vode, i krivudao skutovima Zelenih brda premaŠumištu, jednom divljem kutu Južne Četvrti.

Posle nekog vremena zaroniše u duboko usečenu stazu međuvisokim drvećem koje je šumilo suvim lišćem u noći. Bilo je veomamračno. Isprva su govorili ili zajednički mrmorili tiho neku melodiju,budući sada daleko od radoznalih ušiju. Potom su dalje hodali u tišinii Pipin poče da zaostaje. Konačno, kada su počeli da se uspinjujednom strmom kosom, on se zaustavi i zevnu.

»Tako sam pospan«, reče on, »da ću se uskoro skljokati na put.Hoćete li vi da spavate na nogama? Blizu je ponoć.«

»Mislio sam da voliš da pešačiš po mraku«, reče Frodo. »Ali,nema velike žurbe. Veseli nas očekuje u neko doba preksutra, ali tonam ostavlja još skoro dva dana. Zastaćemo na prvom zgodnommestu.«

»Vetar je na zapadu«, reče Sem. »Ako stignemo do druge straneovoga brda, naći ćemo neko zaklonjeno i valjano ušuškano mesto,gospodine. Ima jedna suva jelova šuma baš pred nama, ako sepravo sećam.« Sem je dobro poznavao kraj unutar dvadeset milja odHobitona, ali to je bila granica njegovog znanja geografije.

Odmah za vrhom brda naiđoše na jelik. Napustivši put ušli su uduboku od smole mirisavu tamu drveća i sakupili suvo granje išišarke da nalože vatru. Ubrzo je plamen veselo pucketao upodnožju jedne velike jele, i sedeli su oko njega neko vreme, doknisu zadremali. A onda, svaki u po jednom savijutku korenovavelikog drveta, sklupčaše se u svojim ogrtačima i ćebadima i ubrzopospaše mrtvim snom. Nisu postavili stražu; čak ni Frodo se još nijeplašio nikakve opasnosti, jer još su bili u srcu Okruga. Nekolikostvorenja je došlo i pogledalo ih kad je vatra zamrla. Neki lisac koji jeprolazio kroz šumu za svojim poslom zastao je koji tren njuškajući.

»Hobiti!« pomisli on. »No, šta se još neće desiti? Čuo sam začudne događaje u ovoj zemlji, ali malo kad sam čuo za Hobita kojispava napolju pod drvetom. Trojica takvih! Ima nešto mnogo čudnoiza ovoga!« On je bio potpuno u pravu, ali nikada nije otkrio ništaviše o tome.

Došlo je jutro, bledo i hladno, vlažno. Frodo se probudi prvi inađe da je koren drveta načinio kao nekakvu rupu u njegovimleđima, i da mu je vrat ukočen. »Pešačenje iz zadovoljstva! Zašto senisam vozio?« pomisli on, kao i obično na početku kakve

ekspedicije. »I svi moji divni perjani kreveti prodati Gramzi-Baginsima! Ovo bi im korenje dobro činilo!« On se proteže. »Buditese, Hobiti!« povika. »Jutro je divno!«

»Šta ima divno u tome?« reče Pipin, vireći jednim okom prekoivice svoga ćebeta. »Seme! Neka doručak bude spreman za poladeset! Jesi li zagrejao vodu za kupanje?«

Sem skoči; izgledao je prilično mutno. »Ne, gospodine. Nisam,gospodine!« reče on.

Frodo smače ćebad sa Pipina i preturi ga, i onda ode do ivicešume. Daleko na istoku sunce se dizalo crveno iz magli koje su udebelom sloju ležale nad svetom. Dodirnuto zlatom i rumenilom,drveće jeseni izgledalo je kao da plovi bez korena po nekomsenovitom moru. Malo niže od njega ulevo put strmoglavo utrča ujednu uvalu i iščeze.

Kada se vratio, Sem i Pipin su već bili raspalili dobru vatru.»Voda!« uzviknu Pipin. »Gde je ta voda?«

»Ja ne držim vodu po džepovima«, reče Frodo.»Mislili smo da si otišao da nađeš izvesnu količinu«, reče Pipin,

zauzet ređanjem hrane i čaša. «Bolje bi bilo da sad kreneš.«»I ti smeš da pođeš«, reče Frodo, »i ponesi sve boce za vodu.«

Jedan potok nalazio se u podnožju brega. Napunili su boce i čajnikza logorovanje iz malog vodopada gde je voda padala nekolikostopa preko izbočine od sivog kamena. Bila je ledeno hladna;brbotali su i frktali dok su umivali lica i šake.

Kad je doručak bio okončan, a njihovi zavežljaji svi ponovouvezani, bilo je već prošlo deset sati, i dan je počeo da postaje lep itopao. Pošli su niz kosu, pa preko potoka, tamo gde je ronio ispodputa, i uz sledeću kosu, i uz i niz sledeću padinu brda; do tada,njihovi ogrtači, ćebad, voda, hrana i druga oprema već su imizgledali kao težak teret.

Dnevni marš je obećavao da bude vruć i zamoran posao. Poslenekoliko milja, ipak, put prestade da se talasa gore-dole: ispeo se navrh jedne strmine na nekakav iznemogli cik-cak način, a onda sespremio da konačno siđe. Pred sobom su videli nizije prošaranešumarcima, koje su se pretapale u daljini u mrku maglovitu šumu. Tosu preko Šumišta gledali prema reci Brendivajn. Put se izvijao udaljinu pred njima kao komad uzice.

»Put večno ide dalje«, reče Pipin, »ali ja to ne mogu bezpredaha. Krajnje je vreme za ručak.« On sede na nasip na ivici puta izagleda se prema istoku u izmaglicu iza koje je ležala reka i krajOkruga u kome je proveo čitav svoj život. Sem stade pokraj njega.Njegove okrugle oči bile su širom otvorene – jer gledao je prekozemalja koje nikada nije video, ka jednom novom horizontu.

»Da li Vilovnjaci žive u tim šumama?« upita on.»Nisam čuo«, reče Pipin. Frodo je ćutao. I on se zagledao prema

istoku, duž puta, kao da ga nikad ranije nije video. Iznenadaprogovori, naglas, ali kao za sebe, a govorio je sporo:

Put večno ide, nikad ne prestajeOd vrata gde poče, i zatim.

Daleko napred gde put nestaje,Moram, ako mogu, da pratim.

Nek stope što ga slede umorno gaze,Dok ne dosegne neki put veći

Gde se sreću mnoga poslanja i staze.A kamo tad? Ne umem reći.

»Zvuči kao parče stihovanja staroga Bilba«, reče Pipin. »Ili je toneka od tvojih imitacija? Ne zvuči sve to ohrabrujuće.«

»Ne znam«, reče Frodo. »Došla mi je tada, dok sam je pravio, alimogao sam je i čuti nekad davno. Sigurno, veoma podseća na Bilbaiz poslednjih godina pre no što je otišao. On je često govorio dapostoji samo jedan Put; da je on kao neka velika reka: njegovi izvorisu na svakom pragu, i svaka mu je staza pritoka. ’Opasan je toposao, Frodo, izaći kroz svoja vrata’, imao je on običaj da kaže.’Zakoračiš na Put, i ako ne uzdržiš svoja stopala, ne zna sa kudamožeš biti odvučen. Shvataš li ti da je ovo upravo ona staza kojavodi kroz Mrku šumu, i, ako joj dopustiš, mogla bi te odvesti doSamotnih planina, ili još dalje, i do gorih mesta?’ Običavao je to dakaže na stazi ispred glavnog ulaza u Bagremovoj ulici, naročito posleneke duge šetnje.«

»Pa, ovaj put neće nikuda odvući mene najmanje jedan sat«,reče Pipin, zbacivši svoj zavežljaj. Ostali su sledili njegov primer,

smeštajući zavežljaje uz nasip, a noge na put. Posle nešto odmorapriredili su jedan dobar ručak, a potom se ponovo odmarali.

Sunce je počinjalo da se spušta i, dok su išli niz brdo, svetlostpopodneva bila je na zemlji. Dotle na putu nisu sreli ni žive duše. Tajput se nije mnogo upotrebljavao, budući jedva pogodan za kola, a ibilo je malo prometa prema Šumištu. Gegali su se opet njime čitavsat ili više kad Sem zastade za časak kao da osluškuje. Bili su sadana ravnom zemljištu; posle mnogih vijuganja put se pred njimapružao prav kroz predeo pod travom prošaran visokim drvećem,prethodnicom šuma koje su se primicale.

»Čujem nekog ponija ili konja kako dolazi putem straga«, rečeSem.

Pogledaše nazad, ali zavijutak puta onemogućavao im je da videdaleko. »Pitam se da li to Gandalf stiže za nama«, reče Frodo, ali jošdok je to govorio, imao je utisak da nije tako, i obuze ga iznenadnaželja da se sakrije od pogleda tog jahača.

»To možda nije naročito važno«, reče on izvinjavajući se, »ali jaradije ne bih da me vide na putu – ma ko ovo bio. Ogadilo mi se dase sve što ja radim opaža i o tome raspravlja. A ako to jesteGandalf«, dodade kao neku naknadnu primisao, »možemo muprirediti malo iznenađenje, da mu se naplatimo što toliko kasni.Sklonimo se sa vidika!«

Ostala dvojica pretrčaše brzo nalevo i naniže u jedno maloudubljenje nedaleko od puta. Tu se prostreše ničice. Frodo jeoklevao trenutak: radoznalost ili neko drugo osećanje borilo se sanjegovom željom da se sakrije. Zvuk kopita se primače. Uposlednjem času on se baci u kupicu visoke trave iza drveta čija jesenka natkriljavala put. Onda diže glavu i izviri oprezno preko jednogvelikog korena.

Iz krivine izađe crn konj, nikakav hobitski poni nego konj u punojveličini, a na njemu je sedeo neki veliki čovek koji je izgledao zgurenu sedlu, umotan u veliki crni ogrtač sa kapuljačom tako da su sepokazivale samo njegove čizme u visokim uzengijama - lice mu jebilo zasenčeno i nevidljivo.

Kada je stigao do drveta i poravnao se sa Frodom, konj stade.Jahač je sedeo potpuno nepokretno, pognute glave, kao da

osluškuje. Iz kukuljice dopre šum kao da neko njuši da uhvati kakavmiris koji izmiče; glava se okretala od jedne do druge strane puta.

Iznenadan zaumni strah da će biti otkriven školi Froda i onpomisli na svoj Prsten. Jedva se usuđivao da diše, a ipak, želja daga izvuče iz džepa postade tako snažna da je počeo lagano dapomera ruku. Osećao je kako samo treba da ga namakne, i bićebezbedan. Savet Gandalfov činio mu se apsurdnim. Bilbo se koristioPrstenom. »A ja sam još u Okrugu«, pomisli on kad mu je rukadotakla lanac o kojem je Prsten visio. U tom času jahač se ispravi izatrese vodicama. Konj zakorači napred, hodajući isprva sporo, apotom pređe u hitri kas.

Frodo je otpuzao do ivice puta i motrio jahača dok nije nestao udaljini. Nije mogao biti sasvim siguran, ali činilo mu se da jeiznenada, pre no što je iščezao sa vidika, konj skrenuo u stranu izašao među drveće zdesna.

»Pa, ja bih to nazvao veoma čudnim, i zbilja uznemiravajućim«,reče Frodo samom sebi dok je išao ka svojim saputnicima. Pipin iSem ležali su ničice u travi i nisu videli ništa, te Frodo opisa jahača injegovo čudno ponašanje.

»Ne mogu da kažem zašto, ali osećao sam sigurno da seogledao ili njušio za mnom; a isto tako sam osećao kako ne želim dame otkrije. Nikad ranije nisam ni video ni osetio išta tome nalik uOkrugu.«

»Ali šta neki od Velikih Ljudi ima s nama?« reče Pipin. »I šta onradi u ovom delu sveta?«

»Ima nešto Ljudi unaokolo«, reče Frodo. »Dole u Južnoj Četvrtiimali su teškoća s Velikim Ljudima, mislim. Ali ja nikad nisam čuo niza šta slično ovom jahaču. Pitam se odakle dolazi.«

»Molim za oproštenje«, upade Sem iznenada, »ja znam odakledolazi. Iz Hobitona dolazi ovaj tu Crni Jahač, osim ako ih je više odjednoga. A ja znam kuda ide.«

»Šta hoćeš da kažeš?« upita Frodo oštro, gledajući gazaprepašćeno. »Zašto nisi govorio ranije?«

»Pa ja tek što sam se setio, gospodine. Bilo je to ovako: kad samja ono stigao nazad do naše rupe juče naveče sa onim ključem, mojtata, on će ti meni: ’Zdravo Seme!’ reći će mi on. ’Mislio sam da siotišao sa g. Frodom ovog jutra. Bio je tuna jedan čudan svat što se

raspitivao za g. Baginsa od Bagremove ulice, i tek što je otišao. Jasam ga isposlao dalje u Baklberi. Nije da kažeš da mi se sviđalokako je zvučao. Izgledao je moćno razočaran kad sam mu kazao daje g. Bagins napustio svoj stari dom zastalno. Šištao je na mene,jašta. To me baš potreslo.’ ’Kaka je on vrsta svata bio?’ reknem jaMatorom. ’Ne znam,’ rekne mi on, ’ali nije bio Hobit. Bio je visok, ionako, crn, i nadvijao se nada mnom. Računam da je to bio jedan odonih velikih ljudi iz stranih krajeva. Govorio je čudnjikavo.’

»Nisam mogao da ostanem da čujem još, gospodine, jer ste vičekali, a ja nisam lično baš mnogo obraćao pažnju na to. Matoripostaje mator, i više od malo ćorav, a mora da je bilo skoro mrklokad je onaj tip došao uz Brdo i našao ga kad je izašao da se nadiševazduha na kraju naše Kesopucove. Ja se nadam da nije učinionikako zlo, gospodine, a isto ni ja.«

»Matorog ne možemo kriviti, ni u kom slučaju«, reče Frodo. »Ustvari, ja sam ga čuo kako priča sa nekim strancem, koji kao da seraspitivao za mene, i skoro sam otišao i pitao ga ko je to bio. Voleobih da jesam, ili da si mi ti o tome rekao ranije. Mogao sam biti ioprezniji na putu.«

»Ipak, možda nema nikakve veze između ovog jahača i onogMatorovog stranca«, reče Pipin. »Mi smo ostavili Hobiton i te kakopotajno, i ne vidim kako je mogao da nas prati.«

»A šta je sa tim njušenjem, gospodine?« reče Sem. »A Matori jekazao za onoga da je nekakav crni tip.«

»Voleo bih da sam sačekao Gandalfa«, promrmlja Frodo. »Alimožda bi to samo još pogoršalo stvari.«

»Dakle ti znaš ili nagađaš nešto o ovom jahaču?« reče Pipin, kojije uhvatio te promrmljane reči.

»Ne znam, a radije ne bih nagađao«, reče Frodo.»Dobro, rođače Frodo! Neka ti tvoje tajne za sada, ako želiš da

budeš zagonetan. U međuvremenu, šta nam je činiti? Rad sam danešto prigrizem i pokušam, ali nekako mislim da bi nam bilo bolje dase mrdnemo dalje. Tvoje pričanje o jahačima – njuškalima sanevidljivim nosevima uzdrmalo me je.«

»Da, mislim da ćemo sada mrdnuti dalje«, reče Frodo, »ali neputem – za slučaj da se taj jahač vrati, ili da koji drugi dođe za njim.

Treba još da napravimo popriličan korak danas. Baklend je još namilje daleko.«

Senke drveća bile su duge i vitke na travi kada su krenuli ponovo.Sada su se držali ulevo od puta koliko da se dobace kamenom isklanjali se sa vidika koliko god su mogli. Ali to ih je zadržavalo, jerje trava bila gusta i ubokorena, a tlo neravno, i drveće je počelo dase okuplja u gustiše.

Crveno sunce sišlo je za brda iza njihovih leđa, i veče seprimicalo pre no što su se vratili putu na svršetku jedne duge zaravnikojom je ovaj išao pravo nekoliko milja. Na tom je mestu zavijaoulevo i spuštao se u nizije jela da se zaputi ka Stoku, ali jedanputeljak se odvajao nadesno, krivudajući kroz šumu drevnih hrastovaprema Vudholu. »To je put za nas«, rekao je Frodo.

Nedaleko od raskršća naiđoše na jedno ogromno truplo drveta:još je živelo i nosilo lišće na grančicama koje je pustilo oko patrljakadavno otpalih grana, ali bilo je šuplje, i u njega se moglo ući krozveliku napuklinu na strani suprotnoj od puta. Flobiti se uvukošeunutra i posedaše na pod od starog lišća i trulog drveta. Odmorili suse i pojeli jedan mršav obrok, razgovarajući tiho i osluškujućipovremeno.

Sumrak ih je okruživao dok su se prikradali nazad ka puteljku.Zapadni vetar uzdisao je u granama. Lišće je šaputalo. Ubrzo putpoče da se spušta, blago ali sigurno, u tminu. Jedna zvezda sepomoli iznad drveća na istoku koji je tamneo pred njima. Išli sunaporedo i ukorak da održe raspoloženje. Posle nekog vremena, kadsu zvezde postale gušće i sjajnije, osećanje nemira ih napusti i nisuviše osluškivali da čuju zvuk kopita. Počeli su da pevuckaju tiho, kaošto Hobiti imaju običaj dok hodaju, naročito kada se primiču domu unoći. Za većinu Hobita to je pesma večernja ili pesma posteljna, aliovi su pevušili pesmu pešačku (iako, naravno, ne baš beznapomena o večeri i krevetu). Bilbo Bagins joj je sročio reči, namelodiju staru kao bregovi, i toj pesmi je naučio Froda dok su hodaliputeljcima u Doline vode i pričali o Pustolovini.

Na ognjištu se vatra crveni,A ispod krova krevet je meni;

Ali još umor stope ne stiže smesti,Još iza ugla možemo srestiDrvo iznenadno, kamen u tamiŠto ih niko ne vide, samo mi sami.

Drvo, cvet, list, i trava meka,Pusti, neka! Pusti, neka!Brdo i vodu ispod neba,Proći treba! Proći treba!

Još iza ugla možda nas čekaNov put ili tajna kapija neka,Pa iako danas nećemo tuda,Sutra ćemo možda poći onuda,Krenuti niz staze skrivene viteŠto ka Mesecu i Suncu hite.

Jabuka, trn, orah se i trnjina vide,Neka ide! Neka ide!Peskom, kamenom, dolinom, virom,Idi s mirom! Idi s mirom!

Kuća za tobom, svet ispred tebe,Mnoge tu staze imaš za sebeKroz senke pa do skutova noći,Dok zvezde ne blesnu svom svojom moći.Onda svet iza, a ispred dom,Skitaćemo kući, krevetu svom.

Magla i sumrak, oblak i sen,Blede za tren! Blede za tren!Vatre i svetiljke, i mesa, hleba,U krevet treba! U krevet treba!

Pesma se završi. »U krevet treba! U krevet treba!« pevao je Pipinsnažnim glasom.

»Pst!« reče Frodo. »Čini mi se da opet čujem kopita.«Zaustaviše se naglo i stajali su tihi kao senke drveća, osluškujući.

Čuo se zvuk kopita na puteljku, nešto malo straga, ali se približavao,

spor i razgovetan, niz vetar. Brzo i tiho oni kliznuše sa staze, iotrčaše u dublju senku ispod hrastova.

»Hajde da ne odemo predaleko!« reče Frodo. »Ne želim dabudem viđen, ali želim da ja vidim nije li to opet neki Crni jahač.«

»Vrlo dobro!« reče Pipin. »Ali ne zaboravi na ono njušenje!«Kopita se primakoše. Nisu imali kad da nađu neko skrovište bolje

od obične tame pod drvećem; Sem i Pipin zgrčili su se iza jednogvelikog debla, dok se Frodo odšunjao nekoliko jardi ka puteljku kojise isticao sivo i slabašno, kao traka nestajućeg bledila kroz šumu.Iznad njega zvezde su se rojile na tamnom nebu, ali meseca nijebilo.

Zvuk kopita zastade. Frodo, pošto je motrio, vide nešto tamnokako prelazi svetlijim prostorom između dva drveta i staje. Izgledaloje to kao crna senka konja koju vodi neka manja crna senka. Ta crnasenka stajala je blizu mesta gde su napustili stazu i povijala se sastrane na stranu. Frodu se učini da čuje šum njušenja. Senka sesaže ka zemlji i poče da puzi prema njemu.

Još jednom Froda obuze želja da stavi Prsten, ali ovoga puta jebila jača nego ranije. Toliko snažna da mu je, skoro pre no što jeshvatio šta radi, ruka već tumarala po džepu. Ali u tom trenu javi seneki zvuk poput izmešane pesme i smeha. Čisti glasovi uzdizali suse i spuštali u zvezdama obasjanoj melodiji. Crna senka se ispravi ipovuče. Pope se na senovitog konja i nestade preko puteljka u tamisa druge strane. Frodo ponovo poče da diše.

»Vilovnjaci!« izreče Sem nekim promuklim šapatom. »Vilovnjaci,gospodine!« I on bi izleteo iz senke drveća i pojurio prema glasovimada ga nisu povukli nazad.

»Da, to su Vilovnjaci«, reče Frodo. »Moguće je sresti ih pokatkadu Šumištu. Oni ne žive u Okrugu, ali dolutaju tu u proleće i jesen, izsvojih zemalja, tamo iza Bregova kula. I zahvalan sam što tako čine!Vi to niste videli, ali onaj Crni Jahač stao je upravo ovde, i baš jegmizao prema nama kada je pesma počela. Čim je začuo teglasove, pobegao je.«

»Šta je sa Vilovnjacima?« upita Sem, previše uzbuđen da sezamajava oko Jahača. »Zar ne možemo da odemo i vidimo ih?«

»Slušajte! Oni dolaze ovamo!« reče Frodo. »Treba samo dačekamo.«

Pevanje se primače. Jedan jasan glas dizao se sada iznadostalih. Pevao je lepim vilin-jezikom, od koga je Frodo znao tekponešto, a ostali nisu znali ništa. A ipak, zvuk koji se stapao samelodijom kao da se oblikovao u njihovim mislima u reči koje susamo delimično razumeli. Ovo je ta pesma onako kako ju je Frodočuo:

Sneginjo! Sneginjo! O Gospo čista!O Kraljice iza mora Zapadnih!

Nama što ovuda bludimo, ti svetlosti što blistaSred sveta stabala spletenih.

Giltonijela! O Elbereta!Jasnih očiju i daha sveta!

Sneginjo! Sneginjo! Pevamo ti miŠto daleka zemlja za morima nas skri.

O zvezde što u Godini Sunca što gasneBlistavom rukom ona zaseja,

Poljima vetra sad svetle i jasneSrebrne vam cvetove vihor razveja!

O Elbereta! Giltonijela!Mi još pamtimo, što nas sudba splela,

U ovoj dalekoj zemlji drveća, gora,Da tvoje zvezde svetle na Zapadna mora.

Pesma se završi. »Ovo su Visokorodni Vilovnjaci! Izrekli su imeElberetino!« reče Frodo zaprepašćeno. »Malo je tog najvilinskijegnaroda ikad viđeno u Okrugu. Nema ih još mnogo u Srednjem svetu,istočno od Velikog mora. Ovo je zaista neobičan slučaj!«

Hobiti sedoše u senku kraj puta. Ubrzo, Vilovnjaci dođošeputanjom ka dolini. Prolazili su lagano, i Hobiti su mogli da videsvetlost zvezda kako im svetluca na kosi i u očima. Nisu nosili svetla,a ipak, dok su išli, činilo se da im neko blistanje, kao svetlost nadlinijom bregova pre no što mesec izađe, pada oko nogu. Bili su sadatihi, a kada je poslednji Vilovnjak prolazio, on se okrete, pogleda uHobite i nasmeja se.

»Pozdrav, Frodo!« povika on. »Ti si okasnio napolju. Ili si moždazalutao?« potom pozva glasno ostale, i čitava družina zastade iokupi se naokolo.

»Ovo je zbilja izvanredno!« rekoše oni. »Tri Hobita noću u šumi!Ne videsmo tako nešto otkad je Bilbo otišao. Kakvo značenje toima?«

»To ima značenje, Vilinski Narode«, reče Frodo, »dajednostavno, izgleda da idemo u istom pravcu u kome i vi. Ja volimda hodam ispod zvezda. Ali dobrodošlicom bih pozdravio vašedruštvo.«

»Ali mi nemamo potrebe za društvom drugih, a Hobiti su takonezanimljivi«, nasmejaše se oni. »I kako znaš da idemo istim putem,kad ne znaš kuda idemo?«

»A kako vi znate moje ime?« odvrati Frodo.»Mi znamo mnogo šta«, rekoše oni. »Viđali smo te često ranije

sa Bilbom, iako ti možda nisi video nas.«»Ko ste vi, i ko je vaš lord?« upita Frodo.»Ja sam Gildor«, odgovori njihov vođa, Vilovnjak koji ga je prvi

pozdravio. »Gildor Inglorion od Doma Finrodovog. Mi smo Izgnanici,i većina od našeg roda odavno je otišla, a i mi sada samo senahodimo ovde još neko vreme, pre no što se vratimo preko Velikogmora. Ali neki od naših srodnika borave još u Rivendalu. Hajde sada,Frodo, reci nam šta vi radite? Jer vidimo da je neka senka straha navama.«

»O Mudri Narode!« upade Pipin živo. »Govorite nam o CrnimJahačima!«

»Crnim Jahačima?« rekoše oni prigušenim glasovima. »Zaštopitaš za Crne jahače?«

»Zato što su nas dva Crna Jahača pristigla danas, ili je jedan toučinio dvared«, reče Pipin, »i baš maločas je šmugnuo kada ste sevi približili.«

Vilovnjaci ne odgovoriše odmah, nego su razgovarali tiho nasvome jeziku. Konačno se Gildor okrete Hobitima. »Nećemo o tomegovoriti ovde«, reče on. »Držimo da vam je najbolje da sada krenetes nama. Nije to naš običaj, ali ovog puta povešćemo vas, iboravićete s nama ove noći, ako hoćete.«

»O Vilinski Narode! To je sreća preko svih mojih nadanja«, rečePipin. Sem je bio zanemeo. »Ja ti zaista zahvaljujem, GildoreInglorione«, reče Frodo klanjajući se. »Elen sila lumenn’ omentielvo,jedna zvezda sija nad časom našeg susreta«, dodade on na jezikuVisokorodnih Vilovnjaka.

»Budite smotreni, prijatelji!« povika Gildor kroz smeh. »Ne recitenikakvih tajni! Evo učenog u drevnom jeziku. Bilbo je bio dobaručitelj. Pozdravljen budi, vilin-prijatelju!« reče on klanjajući se Frodu.»Hodi sada sa svojim prijateljima i pristupi našem društvu. Najboljeje da idete u sredini tako da ne možete zastraniti. Možda ćete bitiumorni pre no što se zaustavimo.«

»Zašto? Kuda idete?« upita Frodo.»Za ovu noć idemo do šuma na brdima iznad Vudhola. Ima tu

koja milja, ali počinućete na kraju, a to će skratiti vaše sutrašnjeputovanje.«

Potom su ponovo išli dalje u tišini, i prolazili poput senki iprigušenih svetala, jer Vilovnjaci (čak i više nego Hobiti) mogli su dahodaju, kada tako žele, bez zvuka i šuma koraka. Pipin uskoro počeda oseća sanjivost i posrnu jednom ili dvared, ali svaki put bi visokivilovnjak pokraj njega pružio ruku i zadržao ga da ne padne. Sem jekoračao uz Froda, kao u snu, a na licu mu je bio upola izraz straha,a upola zaprepašćenog ushićenja.

Šume s obe strane postadoše gušće; drveće je sada bilo mlađe izbijenije, i kako se putanja spuštala u nabor bregova, naiđe mnogogustih čestara lešnika na kosama koje su se uspinjale sa obe strane.Konačno Vilovnjaci skretoše sa te staze. Jedan zeleni puteljakpolegao je skoro neprimetan kroz gustiše zdesna; krivudavo su gasledili nazad uz šumovite uspone ka vrhu prevoja bregova koji suiskoračili napred u niži predeo rečne doline. Iznenada izađoše izsenki drveća i pred njima se nađe širok prostor pod travom, sivom unoći. Sa tri strane obuhvatale su ga šume, ali ka istoku tlo se strmospuštalo, i vrhovi tamnog drveća, koje je raslo na dnu kose bili su impod nogama. Dalje, nizije su ležale nejasne i ravne pod zvezdama.Bliže, poneko svetlo je treptalo u selu Vudhol.

Vilovnjaci su sedeli u travi i razgovarali tiho između sebe; činilose da više ne obraćaju pažnju na Hobite. Frodo i njegovi saputnici

umotaše se u ogrtače i ćebad i sanjivost im se prikrade. Noć jenadolazila, i svetla u dolini se pogasiše. Pipin utonu u san, a jastukmu je bilo jedno zeleno uzvišenje.

Daleko u visini na istoku zanjiha se Remirat, Zamrežene Zvezde,a, lagano, podiže se iznad magle crveni Bordžil, sjakteći kao draguljod vatre. Potom se pramenom vetra sva magla ukloni kao veo ipenjući se preko ivice sveta zasvetle Nebeski Mačevalac,Menelvagor, sa svojim sjajnim opasačem. Vilovnjaci svi odjednomzapevaše. Iznenada, ispod drveća, vatra sunu uvis crvenomsvetlošću.

»Hodite«, dozivali su Vilovnjaci Hobite. »Dođite! Sada je vremeza razgovor i veselje!«

Pipin sede i protrlja oči. Stresao se. »Evo vatre u dvorani, i hraneza gladne goste«, reče jedan Vilovnjak i stade pred njega.

Na južnom kraju livade bio je jedan prodor. Tu je zeleni podzamicao u šumu, i tvorio širok prostor, poput dvorane, zakrovljengranjem drveća. Velika stabla tekla su kao stubovi niz njene strane.U središtu je sjaktala vatra, a po stubovima-stablima mirno su gorelebuktinje koje su svetlele zlatom i srebrom. Vilovnjaci su sedeli okovatre na travi ili na otpiljenim kolutovima starih panjeva. Neki su išlitamo-ovamo noseći korpe i nalivajući pića; drugi su donosili hranu natanjirima i zdelama naslaganim jedno na drugo.

»Ovo je jadno posluženje«, rekoše oni Hobitima, »jer mi sadprebivamo u ovoj zelenoj gori, daleko od naših dvorova. Ako ikadabudete gosti u našem domu, pogostićemo vas bolje.«

»Meni izgleda dovoljno i za neku rođendansku gozbu«, rečeFrodo.

Pipin se kasnije malo čega sećao o hrani ili piću, jer mu je um bioispunjen svetlošću na vilovnjačkim licima i zvukom glasova takoraznolikim i tako čarobnim da se osećao kao da budan sanja. Alipamtio je da je bilo hleba, koji je nadilazio ukus izvrsnog belog hlebakakav oseća izgladneli, i voća slatkog kao divlje jagode a sočnijeg odnegovanih plodova vrtova; iskapio je kupu ispunjenu mirisavimnapitkom, hladnim kao bistri izvor, zlatnim kao letnje popodne.

Sem nikada nije bio kadar da rečima opiše, niti da sam sebi jasnopredstavi, šta je osećao ili mislio te noći, iako mu je ona ostala upamćenju kao jedan od glavnih događaja u njegovom životu. Najviše

što je uspeo bilo je da kaže: »Pa, gospodine, kad bih ja mogao daodnegujem onakve jabuke kao one, ja bih sebe zvao baštovanom!Ali pesma je ono što mi se uvrežilo u srce, ako shvatate šta hoću dakažem.«

Frodo je sedeo, jeo, pio i razgovarao sa uživanjem, ali njegovemisli su uglavnom bile usredsređene na izgovorene reči. On je znaonešto malo od vilin-jezika i slušao je pažljivo. Tu i tamo obraćao seonima koji su ga posluživali i zahvaljivao im na njihovom jeziku. Onisu mu se smešili i govorili kroz smeh: »Evo jednog dragulja međuHobitima!«

Posle nekog vremena Pipin pade u san, pa ga digoše i odnešedo jednog zaklona pod drvećem; tu su ga polegli na mekani ležaj, itu je on odspavao ostatak noći. Sem je odbio da napusti svoggospodara. Kada je Pipin odnesen, on dođe i sede sklupčan krajFrodovih nogu, gde je najzad zadremao i sklopio oči. Frodo je dugoostao budan u razgovoru sa Gildorom.

Oni su govorili o mnogim stvarima, starim i novim, i Frodo jeispitivao Gildora o događajima u velikom svetu izvan Okruga.Novosti su bile većinom tužne i zloslutne: o tmini koja se okuplja,ratovima Ljudi, i bekstvu Vilovnjaka. Naposletku Frodo postavipitanje koje mu je najviše ležalo na srcu:

»Reci mi, Gildore, jesi li ikad video Bilba otkako nas jenapustio?«

Gildor se osmehnu. »Da«, odgovori. »Dvared. Oprostio se od nasupravo na ovom mestu. Ali video sam ga još jednom, dalekoodavde.« Više ništa nije hteo da kaže o Bilbu, i Frodo utonu ućutanje.

»Ti me ne ispituješ, niti sam govoriš mnogo o onome što se tičetebe, Frodo«, reče Gildor. »Ali ja već znam ponešto, a mogu dadočitam još sa tvog lica i iz misli iza tvojih pitanja. Ti napuštaš Okrug,a ipak sumnjaš da ćeš naći ono što tražiš, i postići što nameravaš, ida ćes se ikad vratiti. Nije li tako?«

»Jeste«, reče Frodo, »ali ja sam mislio da je moj odlazak tajnapoznata samo Gandalfu i mome vernom Semu.« On obori pogled naSema, koji je tiho hrkao.

»Ta tajna neće Neprijatelju stići od nas«, reče Gildor.

»Neprijatelju?« reče Frodo. »Onda ti znaš zašto napuštamOkrug?«

»Ja ne znam iz kakvog razloga te Neprijatelj goni«, odgovoriGildor, »ali opažam da to čini – premda to meni izgleda zbilja čudno.I upozoravam te da je opasnost sada i pred tobom i za tobom, i saobe strane.«

»Misliš na Jahače? I plašio sam se da će to biti slugeNeprijatelja. Šta su Crni Jahači?«

»Zar ti Gandalf nije ništa rekao?«»Ništa o takvim stvorovima.«»Onda mislim da nije na meni da kažem više – da te strah ne bi

odvratio od putovanja. Jer čini mi se da si krenuo kad je bilo krajnjevreme, ako je to zaista još na vreme. Sada moraš da hitaš, bezzastajanja i vraćanja, jer Okrug ne predstavlja više nikakvu zaštitu zatebe.«

»Ne mogu da zamislim kakva bi to obaveštenja mogla bitistrašnija od tvojih nagoveštaja i upozorenja«, uzviknu Frodo. »Jasam znao da opasnost leži preda mnom, naravno, ali nisamočekivao da je susretnem u našem sopstvenom Okrugu. Zar Hobitne može na miru da ode od Vode do reke?«

»Ali to nije vaš sopstveni Okrug«, reče Gildor. »Drugi su tu živelipre Hobita, i drugi će tu živeti kad Hobita ne bude više. Veliki svet jesvuda oko tebe: možeš da sebe ogradiš unutra, ali ne možeš njegazauvek da ogradiš spolja.«

»Znam – a ipak on je uvek izgledao tako bezbedan i blizak. Štamogu sada da radim? Moj plan je bio da napustim Okrug krišom, i dastignem u Rivendal, ali sada su moji koraci ometeni pre no što samstigao i do Baklenda.«

»Mislim da bi trebalo da se ipak i dalje držiš tog plana«, rečeGildor. »Ne smatram da će put biti pretežak za tvoju hrabrost. Ali,želiš li jasniji savet, trebalo bi da pitaš Gandalfa. Ja ne znam razlogza tvoje bekstvo, te, dakle, ne znam na koji način će te progoniteljinapasti. To Gandalf svakako zna. Pretpostavljam da ćeš se videti snjim pre no što izađeš iz Okruga.«

»Nadam se da će tako biti. Ali ima nešto što me zabrinjava. Jasam Gandalfa iščekivao mnogo dana. Trebalo je da dođe u Hobiton

najkasnije pre dve noći, ali on se uopšte nije pojavio. Sad se pitamšta se moglo desiti. Treba li da ga čekam?«

Gildor poćuta. »Ne sviđaju mi se te vesti«, reče konačno. »DaGandalf okasni, to ne sluti na dobro. Ali rečeno je: ne mešaj se uposlove čarobnjaka, jer oni su dovitljivi i preki. Izbor je tvoj: otići iličekati.«

»A takođe je rečeno«, odvrati Frodo, »ne idi vilovnjaku po savet,jer on će reći i ne i da.«

»Zaista?« nasmeja se Gildor. »Vilovnjaci retko daju savet bezograda, jer savet je opasan dar, čak i od mudrih mudrima, a sviputevi mogu poći po zlu. A šta bi ti hteo? Nisi mi rekao sve u vezi sasobom; kako onda da odaberem bolje nego ti sam? Ali, ako tražišsavet, ja ću ti ga u ime prijateljstva dati. Mislim da treba da krenešodmah, bez odlaganja, a ako Gandalf ne dođe pre no što pođeš naput, onda još savetujem ovo: ne idi sam. Povedi prijatelje koji su odpoverenja i voljni. Sada bi trebalo da budeš zahvalan, jer ja ovajsavet ne dajem rado. Vilovnjaci imaju svoje poslove i svoje nevolje, imalo ih se tiču putevi Hobita ili ma kojih drugih stvorova na svetu.Naše se staze retko ukrštaju sa njihovima, bilo slučajno, bilonamerno. U ovom susretu ovde možda ima više od slučaja, ali svrhami nije jasna i plašim se da ne kažem previše.«

»Ja sam duboko zahvalan«, reče Frodo, »ali voleo bih da mikažeš otvoreno šta su Crni Jahači. Ako prihvatim tvoj savet, moždadugo neću videti Gandalfa, i trebalo bi da znam šta je ta opasnostkoja me prati.«

»Nije li dovoljno znati da su to sluge Neprijatelja?« odgovoriGildor. »Beži od njih! Nemoj im prozboriti ni reči! Oni su smrtonosni.Ne traži više od mene. Ali srce mi kaže da ćeš pre no što se svezavrši – ti, Frodo, sin Drogov, znati više o tim groznim stvorovima odGildora Ingloriona. Neka bi te Elbereta štitila!«

»Ali gde da nađem hrabrosti?« upita Frodo. »To je ono glavno štomi treba.«

»Hrabrost se nalazi na neočekivanim mestima«, reče Gildor.»Nadaj se! Sada spavaj! Ujutru nas već neće biti, ali izaslaćemoporuke kroz ove krajeve. Lutajuće družine znače za vaše putovanje,i oni koji imaju moć da čine dobro – paziće. Imenujem te za vilin-prijatelja, i neka bi zvezde sjale nad krajem tvoga puta! Retko kad

smo se tako radovali strancima, i lepo je čuti reči drevnog govora sausana drugih lutalica po svetu.«

Frodo oseti kako ga san obuzima čim je Gildor ućutao. »Sada ćuspavati«, reče on, i Vilovnjak ga povede u zaklon do Pipina, a on seprostre na jedan ležaj i istog časa pade u san bez snova.

Glava 4.

PREČICA DO PEČURAKA

Ujutro, Frodo se probudi osvežen. Ležao je u zaklonunačinjenom od živog drveta isprepletenih grana koje su se spuštaledo zemlje; njegov krevet bio je od paprati i trave, dubok i mek ičudno mirisan. Sunce je sijalo kroz lepršavo lišće, još zeleno na tomdrvetu. On skoči i izađe.

Sem je sedeo u travi blizu ivice šume. Pipin je stajaoproučavajući nebo i vreme. Nije bilo nikakvog traga Vilovnjacima.

»Ostavili su nam voća, pića i hleba«, reče Pipin. »Dođi i doručkuj.Hleb ima skoro isto tako dobar ukus kao prošle noći. Nisam uopštehteo da ti ga ostavim, ali Sem je to zahtevao.«

Frodo sede pored Sema i poče da jede. »Kakav je plan zadanas?« upita Pipin.

»Otići do Baklberija što je moguće brže«, odgovori Frodo i usmeripažnju na hranu.

»Misliš li da ćemo videti kakvog traga od onih Jahača?« upitaPipin vedro. Pod jutarnjim suncem izgledi da ih vide i čitavu četu nisumu se činili naročito obespokojavajući.

»Da, verovatno«, reče Frodo, ne radujući se podsećanju. »Alinadam se da ćemo reku preći neopaženi.«

»Jesi li saznao nešto o njima od Gildora?«»Ne mnogo – sami nagoveštaji i zagonetke«, reče Frodo

izbegavajući odgovor.»Jesi li se raspitao o onom njušenju?«»Nismo raspravljali o tome«, odvrati Frodo punih usta.»Trebalo je. Siguran sam da je to vrlo značajno.«»U tom slučaju siguran sam da bi Gildor odbio da to razjasni«,

reče Frodo oštro. »A sada me pusti malo na miru! Ne želim daodgovaram na niz pitanja dok jedem. Želim da razmislim!«

»Nebesa!« reče Pipin. »Za doručkom?« On odšvrlja prema ivicilivade.

Iz Frodovih misli to svetio jutro – izdajnički svetio, pomislio je on –nije izgnalo strah od potere; premišljao je o rečima Gildorovim.Veseli Pipinov glas dopirao je do njega. Trčao je zelenom rudinom ipevao.

»Ne! Ne bih to mogao!« reče on sebi. »Jedno je povesti mladeprijatelje u šetnju preko Okruga, dok ne ogladnimo i umorimo se, pasu hrana i ležaj slatki. Povesti ih u izgnanstvo, gde gladi i umorumože ne biti leka, nešto je sasvim drugo, čak i ako oni žele da pođu.To nasleđe je samo moje. Mislim, ne bi trebalo da povedem čak niSema.« On pogleda Sema Gemdžija i otkri da Sem posmatra njega.

»No, Seme!« reče on. »Šta kažeš na to? Napuštam Okrug štomogu brže – u stvari, odlučio sam da ne čekam ni dan u Grčidolu,ako mogu to da izbegnem.«

»Vrlo dobro, gospodine!«»Ti još misliš da ideš sa mnom?«»Da.«»To će biti vrlo opasno, Seme. Već je opasno. Najverovatnije se

nijedan od nas neće vratiti.«»Ako se vi ne vratite, gospodine, onda ja neću, to je zasigurno«,

reče Sem. »Nemoj da bi ga napustio! rekoše mi. ’Da ga napustim!’rekoh ja. ’Na um mi ne pada. Ja idem s njim, pa da se do Mesecapenje, a ako neki od onih Crnih Jahača probaju da ga ustave, imaćeoni Sema Gemdžija da računaju s njim’, rekao sam. Oni su sesmejali.«

»Ko su ti oni; o čemu govoriš?«»Vilovnjaci, gospodine. Malo smo popričali prošle noći; činilo se

da znaju da odlazite, pa nisam video vajde da to poričem. Čudesannarod, Vilovnjaci, gospodine! Čudesan!«

»Jesu«, reče Frodo. »Da li ti se još sviđaju, sad kada si ihpogledao izbliza?«

»Oni mi izgledaju malko iznad mojih sviđanja i nesviđanja, datako kažem«, odgovori Sem lagano. »Ne bih rekao da mari šta jamislim o njima. Oni su sasvim drugačiji od onog što sam ja očekivao-– tako stari i tako mladi, i tako veseli i tužni, tako reći.«

Frodo pogleda u Sema prilično zaprepašćeno, napola očekujućida vidi nekakav spoljašnji znak čudne izmene koja kao da ga jesnašla. To nije zvučalo kao stari Sem Gemdži, koga je mislio dapoznaje. Ali izgledalo je kao stari Sem Gemdži, to što je sedelo tu,osim što mu je lice bilo neuobičajeno zamišljeno.

»Osećaš li sada ikakvu potrebu da napustiš Okrug – sada kad setvoja želja da ih vidiš već ispunila?« upita on.

»Da, gospodine. Ne znam kako to da kažem, ali posle prošle noćiosećam se drugačijim. Čini se kao da vidim unapred na neki način.Ja znam da ćemo krenuti veoma dugim putem, u tamu; ali znam i dane mogu da okrenem nazad. Videti Vilovnjake, Zmajeve, i planine,nije to ono što sada želim – ja ne znam pravo šta želim, ali ima neštošto ja treba da uradim pre kraja, i to leži napred, ne u Okrugu. Jamoram to da isteram do kraja, gospodine, ako me razumete.«

»Ne razumem te u potpunosti. Ali razumem da mi je Gandalfizabrao dobrog saputnika. Zadovoljan sam. Ići ćemo zajedno.«

Frodo završi doručak ćutke. Onda, ustavši, pogleda predeo prednjima i pozva Pipina.

»Je li sve spremno za pokret?« reče on kad je Pipin dotrčao.»Moramo odmah da krenemo. Spavali smo dugo; ima mnogo miljada se pređe.«

»Ti si spavao dugo, hoćeš da kažeš«, reče Pipin. »Ja sam sedigao mnogo ranije i samo čekamo na tebe da dovršiš jelo irazmišljanje.«

»Sada sam završio i jedno i drugo, i krećem skeli u Baklberiju štoje moguće brže. Neću da zaobilazim nazad do puta koji smonapustili prošle noći: preseći ću pravo preko polja odavde.«

»Onda ćeš da letiš«, reče Pipin. »Nećeš pešice preseći pravonigde u ovom kraju.«

»Možemo preseći pravije nego putem, u svakom slučaju«, odvratiFrodo. »Skela je istočno od Vudhola, ali utabani put savija daljenalevo – možeš mu videti jednu krivinu tamo daleko ka severu. Onide oko severnog kraja Močvara, pa izbijem na put na nasipu koji ideod mosta iznad Stoka. A to je miljama van našeg puta. Možemouštedeti četvrtinu razdaljine ako krenemo u pravoj liniji ka skeliodavde gde stojimo.«

»Preko preče naokolo bliže«, umovao je Pipin. »Surov je topredeo tamo, i ima baruština i svakovrsnih teškoća dole uMočvarima – ja poznajem zemlju u tim krajevima. A ako se brinešzbog Crnih Jahača, ne vidim zašto je gore sresti ih na nekom putunego u šumi ili polju.«

»Manje je lako da te nadu u šumama i poljima«, odgovori Frodo.»A ako si morao biti na putu, postoji izvesna mogućnost da će te itražiti na putu, a ne van njega.«

»Dobro!« reče Pipin. »Ja ću te pratiti u svaku baruštinu i jarak. Alito je mučno. Ja sam računao da ćemo proći kraj Zlatnog sedala uStoku pre sunčevog zalaska. Najbolje pivo u Istočnoj Četvrti, ili jebarem bilo: davno beše kako sam ga kušao.«

»To odlučuje!« reče Frodo. »Prečice stvaraju zastoje, ali krčmejoš duže. Po svaku cenu moramo te držati podalje od Zlatnogsedala. Želimo da stignemo do Baklberija pre mraka. Šta ti kažeš,Seme?«

»Ja ću se složiti sa vama, g. Frodo«, reče Sem (uprkos ličnihstrepnji i dubokog žaljenja za najboljim pivom u Istočnoj Četvrti).

»Onda, ako ćemo da se patimo kroz baruštine i trnjake, krenimoveć jednom!« reče Pipin.

Bilo je već toplo gotovo kao prethodnog dana, ali oblaci su počelida stižu sa zapada. Izgledalo je verovatno da će okrenuti na kišu.Hobiti se sasuljaše niz strmu zelenu padinu i zaroniše među gustodrveće u podnožju. Put su odabrali tako da im Vudhol ostane sleva, ida krivudajući kroz šumarke koji su se sjatili sa istočne strane brdadosegnu nizine iza njega. Onda bi mogli da se zapute pravo ka skeli,preko otvorenog zemljišta, izuzev nešto jaraka i ograda. Frodo jeračunao da im valja preći osamnaest milja u pravoj liniji.

Uskoro je opazio da je gustiš gušći i zamršeniji nego što jeizgledalo. U šiblju nije bilo staza, te nisu napredovali naročito brzo.Kada su se izbatrgali do podnožja kose, našli su jedan potok koji jedoticao sa bregova iza njih u jedno duboko usečeno korito strmihklizavih strana sa kojih su visile kupine. On je krajnje nepovoljnopresecao put koji su odabrali. Nisu mogli da ga preskoče, niti bilokako da ga pređu a da se ne okvase, izgrebu i ublate. Zastali supitajući se šta da rade. »Prva prepreka!« reče Pipin smejući sesumorno.

Sem Gemdži pogleda unazad. Kroz jedan prodor među drvećemvideo je vrh zelene kose kojom su sišli.

»Gledajte!« reče on zgrabivši Froda za ruku. Svi pogledaše, i navrhu visoko nad njima nasuprot nebu videše jednog konja. Uz njegase sagibala neka crna prilika.

Istog časa napustiše svaku pomisao na vraćanje. Frodo jepredvodio i hitro uronio u gusto žbunje pokraj potoka.

»Uh!« reče on Pipinu. »Obojica smo bili u pravu! Prečica nas jeveć izdala, ali smo stigli u zaklon u poslednjem času. Ti imaš oštarsluh, Seme: čuješ li da nešto nailazi?«

Stajali su nepomično, skoro zadržavajući dah, i osluškivali, ali nijebilo nikakvog šuma potere. »Ne bih rekao da će probati da svogkonja svede niz taj bedem«, reče Sem. »Ali držim da zna da smo misišli tuda. Bolje nam je da produžimo.«

Produžiti nije bilo baš lako. Imali su da nose zavežljaje, a žbunovii kupine oklevali su da ih propuste. Greben straga stvarao jezavetrinu i vazduh je bio nepokretan i zagušljiv. Kada su se najzadprobili na otvorenije tle bili su zagrejani i umorni i veoma izgrebani, auz to pometeni u pogledu pravca kojim idu. Obale potoka su utonulekad je na zaravni postao širi i plići i uputio se prema Močvarima ireci.

»Hej, pa ovo je potok iz Stoka!« reče Pipin. »Ako ćemo daprobamo da se vratimo na svoj pravac, moramo ga preći ovog časa iskrenuti desno.«

Pregacali su potok i pohitali preko širokog otvorenog prostora,obraslog rogozom a bez drveća, sa druge strane potoka. Zatim opetdođoše do jednog pojasa drveća: visoki hrastovi, većinom, sa pokojim brestom ili jasenom. Tle je mahom bilo ravno i sa malo šiblja,ali je drveće bilo previše gusto da se vidi daleko napred. Lišće sepodizalo pod iznenadnim naletima vetra a kapi kiše počele su dapadaju iz natuštenog neba. Potom vetar zamre, a kiša poče da lijepotocima. Batrgali su se što su brže mogli preko busenja i kroz gustenanose starog lišća, a svuda oko njih kiša je dobovala i kapala. Nisugovorili, ali su stalno pogledali nazad i postrance.

Posle pola časa Pipin reče: »Nadam se da nismo skrenuli previšejužno i da ne idemo duž ove šume! Ovaj pojas nije naročito širok –

rekao bih ne više od milje na najširem mestu – i trebalo bi da smo dosada već prošli.«

»Ne vredi da idemo u cik-cak«, reče Frodo. »To neće ništapopraviti. Nastavimo kako smo krenuli! Nisam siguran da želim daveć izađem na čistinu.«

Nastavili su možda još nekoliko milja. Onda sunce blesnu iziskidanih oblaka i kiša oslabi. Bilo je već prošlo podne i osećali su daje krajnje vreme za ručak. Zastadoše pod jednim brestom; iako jebrzo žutelo, lišće mu je još bilo gusto, a tle u njegovom podnožjuprilično suvo i zaklonjeno. Kad su počeli da spremaju obed, otkrišeda su im Vilovnjaci napunili boce nekim prozračnim pićembledozlatne boje: imalo je miris meda od raznih cvetova i biločudesno osvežavajuće. Ubrzo potom oni su se već smejali i puckaliprstima na kišu i Crne Jahače. Poslednjih nekoliko milja, osećali su,naći će se uskoro za njima.

Frodo se nasloni leđima o deblo drveta i zatvori oči. Sem i Pipinsedoše blizu i počeše da pevuše, a zatim i da pevaju tiho:

Ho! Ho! Ho! Ka boci se ideŠto utapa patnju i jad sa srca skide.Vetar nek duva, kiše nek se vide,I mnogo nek je milja još da se ide,Pod visokim drvetom ležaću nekim,Plovidbu oblacima prepuštam dalekim.

Ho! Ho! Ho! počeše oni iznova glasnije. Odjednom prekidoše.Frodo skoči. Dugo naricanje dođe niz vetar, kao plač nekog zlogosamljenog stvorenja. Diglo se i zamrlo sa jednom kratkomprodornom notom. Još dok su tako sedeli ili stajali kao iznenadasleđeni, odgovori mu drugi krik, slabiji i dalji, ali nije manje ledio krv.Potom nastupi tišina, prekidana samo šumom vetra u lišću.

»I šta mislite, šta je to bilo?« upita Pipin konačno, nastojeći dagovori nehajno, ali podrhtavajući. »Ako je to ptica, onda je nekakakvu nikad ranije nisam čuo u Okrugu.«

»Nije to ni ptica ni životinja«, reče Frodo. »Bio je to doziv, ili znak– bilo je reči u tom kriku, iako ja nisam mogao da ih pohvatam. Ali

nema Hobita s takvim glasom.«Ništa više ne rekoše o tome. Svi su mislili na Jahače, ali niko nije

prozborio o njima. Sad su bili neodlučni da li da ostanu ili danastave, ali pre ili posle morali su preći čistinu do skele, i bilo jenajbolje poći pre, za dnevne svetlosti. Za nekoliko trenutaka uprtili suponovo svoje zavežljaje i krenuli.

Ubrzo potom šuma se iznenadno završi. Prostrane livade pružilesu se pred njima. Sad su uvideli da su, u stvari, skrenuli previše kajugu. Daleko iza ravnica preko reke smotrili su niski breg Baklberija,ali on im je sad bio sleva. Iskradajući se oprezno od ivice drveća, onikretoše preko otvorenog prostora što su brže mogli. Isprva su sebojali, izvan zaklona šume. U daljini iza njih dizalo se ono visokomesto gde su doručkovali. Frodo je skoro očekivao da vidi maludaleku priliku konjanika na prevoju, tamnu nasuprot nebu, ali nije mubilo ni traga. Sunce, u bekstvu od raspršenih oblaka, spuštalo seprema brdima koja su ostavili i sada ponovo vedro sijalo. Strah ihnapusti, iako su još bili uznemireni. Ali zemlja je istrajno bivala svepitomija i uređenija. Uskoro stigoše u dobro obrađena polja i livade:bilo je tu živica, i kapija i jaraka za isušivanje. Sve je izgledalo tiho imirno, baš kao jedan uobičajeni zakutak Okruga. Raspoloženje imse popravljalo svakim korakom. Linija reke se približila; Crni Jahačiim se učiniše kao opsene šuma daleko iza njih.

Prošli su duž živice ogromnog polja pod repom i stigli do jednečvrste kapije. Iza nje, staza sa tragovima kolskih točkova išla jeizmeđu niskih dobro postavljenih živica prema jednom udaljenomgustišu od drveća. Pipin stade.

»Ja znam ova polja i ovu kapiju!« reče on. »Ovo je Aemfelon,zemljište starog Farmera Magota. Ono je njegova farma, onamodalje u drveću.«

»Nevolja za nevoljom!« reče Frodo, a izgledao je uplašeno kaoda je Pipin izjavio da je taj puteljak kakav trag koji vodi do zmijskejazbine. Ostali ga pogledaše iznenađeni.

»Šta ne valja sa starim Magotom?« zapita Pipin. »On je dobarprijatelj svim Brendibakovima. Naravno, pravi je užas za lutalice idrži ljute pse – ali, na kraju krajeva, narod je ovde dole blizu granice imora da bude oprezniji.«

»Znam«, reče Frodo. »Ali, svejedno«, dodade postiđeno sesmejući, »plašim se njega i njegovih pasa. Izbegavao sam njegovufarmu godinama i godinama. Uhvatio me je nekoliko puta kakotumaram u potrazi za pečurkama, dok sam bio mladić u Brendi Holu.Poslednji put me je istukao, i onda me odvukao i pokazao svojimpsima. ’Vite, drugari,’ rekao je, ’sledeći put kad ova mlada štetočinamete nogu na moju zemlju, može da ga pojedete. Sad ga otpratite!’Vijali su me celim putem do skele. Nikad nisam pregrmeo taj strah –iako smem reći da su te zveri znale svoj posao, i ne bi me zbiljatakle.«

Pipin se nasmeja. »Pa, vreme je da to središ. Naročito ako sevraćaš da živiš u Baklendu. Stari Magot je zbilja jedan čestit momak– ako mu ostaviš pečurke na miru. Hajde da zađemo na taj puteljak ionda nećemo biti lutalice. Ako ga sretnemo, pričanje prepustitemeni. On je prijatelj Veselog, i ja sam znao da s njim popriličnonavraćam ovamo u svoje vreme.«

Krenuli su puteljkom dok nisu ugledali trščane krovove jednevelike kuće i pomoćnih zgrada kako vire između drveća pred njima.Magotovi i Padifutovi od Stoka i većina stanovnika Močvari bili sustanovnici kuća. Magotova farma bila je temeljno sagrađena odcigala i opasana visokim zidom. Imala je i široku drvenu kapiju kojase otvarala na puteljak.

Iznenada, kad su se primakli bliže, podiže se strašno urlanje ilajanje i čulo se kako jedan snažan glas viče: »Ščepavko! Kandžo!Vučino! Dođite, momci!«

Frodo i Sem stadoše kao ukopani, ali Pipin produži nekolikokoraka. Kapija se otvori i tri ogromna psa iskočiše na puteljak iustremiše se na putnike lajući besno. Nisu uopšte obratili pažnju naPipina, ali Sem se zgrčio uza zid, dok su ga dva psa vučjeg izgledanjušila sumnjičavo i režala kad se pokrene. Najveći i najdivljačniji odsva tri zastade ispred Froda kostrešeći se i režeći.

Na kapiji se tad pojavi plećat, nabijen Hobit okruglog lica.»Zdravo! Zdravo! A koji ste vi i šta biste želeli?« upita on.

»Dobro veče, g. Magote!« reče Pipin.Farmer ga pogleda pažljivo. »He, ako to nije mladi gospodin

Pipin – g. Peregrin Tuk, trebalo bi da kažem!« uzviknu on, amrgođenje mu se pretvori u širok osmeh. »Dugo ima tome kako sam

te viđao naokolo. Sreća za tebe što te poznajem. Baš samnameravao da pustim pse na strance. Čudne se neke stvari danasdešavaju. Naravno, dođe nam nastran svet pa lunja ovim krajevimapokadšto. Preblizu je reka«, reče on klimajući glavom. »Ali ovaj svatbio je nešto najnezemaljskije na šta sam ikad bacio oko. Neće tajdrugi put preći preko moje zemlje bez pitanja, ne ako ja to mogu dasprečim.«

»Na kakvog svata mislite?« upita Pipin.»Onda ga vi niste videli?« reče farmer. »Otišao je nedavno

naviše stazom ka putu na nasipu. Bio je to čudan svat i čudna jepitanja postavljao. Ali možda biste ušli, pa ćemo izložiti te novostiudobnije. Imam kapljicu dobrog piva, ako ste ti i tvoji prijatelji voljni,g. Tuk.«

Izgledalo je očito da će im farmer reći više ako mu se dopusti dato učini vlastitom brzinom i načinom, te svi prihvatiše poziv. »A šta sapsima?« zapita Frodo uznemireno.

Farmer se nasmeja. »Oni vas neće povrediti – ne ako im ja nereknem. Ovamo, Ščepavko! Kandžo! Na mesto!« viknu on. »Namesto, Vučino!« Na olakšanje Frodovo i Semovo, psi odoše i pustišeih da se slobodno kreću.

Pipin predstavi ostalu dvojicu farmeru. »G. Frodo Bagins«, rečeon. »Vi ga se možda ne sećate, ali nekada je živeo u Brendi Holu.«Na ime Bagins farmer se trže, i baci na Froda oštar pogled. Zatrenutak Frodo pomisli kako se sećanje na ukradene pečurke pridiglopa će reći psima da ga isprate. Ali farmer Magot ga uhvati za ruku.

»No, ako to nije čudnije od bilo čega!« izjavi on. »G. Bagins, je li?Uđite. Moramo porazgovoriti.«

Oni uđoše u farmerovu kuhinju i posedaše kraj širokog ognjišta.Gđa Magot iznese pivo u ogromnom krčagu i napuni četiri velikavrča. Bilo je dobro prevrelo i Pipin nađe da mu je više negonadoknađeno što je propustio Zlatno sedalo. Sem je sumnjičavosrkutao pivo. Imao je neko prirodno nepoverenje premastanovnicima drugih delova Okruga, a isto tako nije bio sklon da sebrzo sprijatelji s nekim ko je istukao njegovog gospodara, ma kolikoto bilo davno.

Posle nekoliko napomena o vremenskim prilikama i izgledima zaagrikulturu (koji nisu bili ništa gori nego obično) farmer Magot spusti

vrč i osmotri ih, jednog za drugim.»E, sad, g. Peregrine«, reče on, »odakle vi to stižete i kuda biste

to mogli ići? Jeste li išli meni u posetu? Jer, ako je tako, prošli stemoju kapiju a da vas ja ne vidim.«

»Pa, nismo«, odgovori Pipin. »Da vam kažem istinu, pošto ste jepogodili, ušli smo na puteljak sa drugog kraja; došli smo preko vašihpolja. Ali to je bilo sasvim slučajno. Izgubili smo put u šumama, tamoblizu Vudhola, pokušavajući da krenemo prečicom prema skeli.«

»Ako ste bili u žurbi, put bi vam bolje poslužio«, reče farmer. »Alinisam se ja sekirao zbog toga. Imate dopuštenje da idete preko mojezemlje, ako vam je do toga, g. Peregrine. I vi, g. Baginse – mada bihsmeo reći da još volite pečurke.« On se nasmeja. »Eh, da,prepoznao sam to ime. Prisećam se vremena kad je mladi FrodoBagins bio jedna od najgorih mladih bitangi Baklenda. Ali nisupečurke to na šta sam mislio. Baš sam čuo ime Bagins pred vašnailazak. Šta vi mislite, šta me je onaj čudan svat pitao?«

Uzbuđeno su čekali da nastavi. »Pa«, produži farmer,približavajući se poenti sa blagim uživanjem, »on je, jašući najednom velikom crnom konju, došao na kapiju, koja se zadesilaotvorena, i pravo do mojih vrata. I sam je, isto, bio sav crn i zaogrnuti zakukuljen, kao da ne želi da se zna ko je. ’Sad, šta bi, za imeOkruga, on mogao hteti?’ pomislih ja samome sebi. Mi ne viđamomnogo od Velikih Ljudi preko granice; a svakako nisam nikad čuo zatakve kao što je taj crni.

»’Dobar dan vam!’ reknem, a krenuo napolje ka njemu. ’Ovajputeljak ne uvađa nigdena, a kamo god išli, najbrže će vam budenazad na drum’. Meni se nije dopao njegov izgled, a kad jeŠčepavko izašao, onjušio ga jednom i skviknuo kao da su ga uboli,podvio je rep i otprašio zavijajući. A taj crni sedeo je sasvimnepomično.

»’Ja dolazim od onih strana’, reče on, sporo i ukočenjački,pokazujući nazad zapadno, preko mojih polja, ako vam je drago čuti.’Jesi li video Bagins?’ zapita on nekim čudnim glasom, i naže seprema meni. Nisam mogao da vidim ništa od lica, jer mu je kukuljicapadala tako nisko, a osetio sam kao nekakav drhtaj niz leđa. Ali nijemi išlo u glavu zašto bi on jahao preko moje zemlje tako kuražno.

»’Potamo se!’ rekoh ja. ’Nema nikakvi Baginsi ovde. Upogrešnom si delu Okruga. Bolje bi ti bilo da odeš nazad na zapaddo Hobitona – ali možeš ići drumom ovog puta.’

»’Bagins je otišao’, odgovori on šapatom. ’On dolazi. On nijedaleko odavde. Ja želim naći njega. Ako on prođe, hoćeš li ti rećimeni? Ja ću doći nazad sa zlatom.’

’Ne, nećeš’, rekoh ja, ’ćeš doći nazad kud spadaš, duplombrzinom. Dajem ti jedan minut pre no što zovnem sve moje pse.’

»On ispusti neku vrstu siktanja. Moglo je to biti smejanje, a mogloje i ne biti. Onda obode svog ogromnog konja pravo na mene, i jaodskočih s puta u poslednjem času. Pozvao sam pse, ali on okrete iodjaha kroz kapiju i naviše uz put prema nasipu kao munja. Štamislite vi o tome?«

Frodo je sedeo koji trenutak gledajući u vatru, ali njegova jedinamisao bila je kako, za ime sveta, da stignu do skele. »Ne znam štada mislim«, reče konačno.

»Onda ću ti ja reći šta da misliš«, reče Magot. »Nikako nijetrebalo da odeš i mešaš se sa narodom iz Hobitona, g. Frodo. Narodje nastran onde gore.« Sem se promeškolji na stolici i pogledafarmera nekako nenaklonjenim okom. »Ali ti si uvek bio lakoumanmomak.

Kad sam dočuo da si ostavio Brendibakove i otišao onomestarom g. Bilbu, rekao sam da ima da nađeš nevolje. Pazi šta tikažem, ovo sve dolazi od onih čudnih poslova g. Bilbovih. Njegovnovac je stečen na neki čudan način u Stranim krajevima, kažu.Možda ima nekih pa žele da saznaju šta se desilo sa zlatom idraguljima što ih je on zakopao u brdo Hobitona, kako sam čuo?«

Frodo ne reče ništa. Oštroumna nagađanja farmerova bila suprilično uznemiravajuća.

»Pa, g. Frodo«, nastavi Magot, »milo mi je što si imao pameti dadođeš nazad u Baklend. Moj je savet: ostani tamo! I nemoj da semešaš s tim nezemaljskim narodom. Imaćeš ti prijatelja u ovimkrajevima. Ako koji od tih crnih momaka dođe za tobom opet, ja ćuse pozabaviti njima. Reći ću da si mrtav, ili da si ostavio Okrug, ili štagod se tebi sviđa. A to bi moglo biti živa istina, jer podjednako jemoguće da oni to o starom Bilbu žele vesti.«

»Možda ste u pravu«, reče Frodo izbegavajući farmerove oči izureći u vatru.

Magot ga je posmatrao zamišljeno. »Pa, vidim da imašsopstvene zamisli«, reče on. »Očevidno je kao moj nos da nikakavslučaj nije doveo tebe i tog jahača ovamo u isto popodne; i može bitida, posle svega, moje novosti i nisu bile neke velike novosti za tebe.Ne tražim ti da mi kažeš išta što si naumio da zadržiš za sebe, alividim da si u nekakvoj nevolji. Možda baš sada misliš kako neće bitipreviše lako dokopati se skele a da te ne uhvate?«

»Mislio sam to«, reče Frodo. »Ali mi moramo pokušati dastignemo tamo, a to se neće obaviti sedenjem i razmišljanjem. I tako,bojim se, moramo ići. Hvala vam veoma mnogo, zaista, na vašojljubaznosti! Bio sam u strahu od vas i vaših pasa više od tridesetgodina, farmere Magote, premda se vi možete smejati na to. To jetužno, jer sam ispustio jednog dobrog prijatelja. I sada mi je žao daodem tako brzo. Ali doći ću nazad, možda, jednoga dana – budem liimao prilike.«

»Bićeš dobrodošao kad budeš došao«, reče Magot. »Ali sad jaimam jednu misao. Skoro je već zalazak sunca, i mi ćemo upravovečerati, jer mi uglavnom idemo u krevet ubrzo posle sunca. Ako bi tii g. Peregrin i svi mogli da ostanete i prezalogajite s nama, mi bismose radovali.«

»Mi takođe!« reče Frodo. »Ali moramo da pođemo odmah, bojimse. Čak i ovako će biti mračno pre no što stignemo do skele.«

»Ah, ali čekaj malo! Hteo sam da kažem: posle malko večere, jaću isterati mala kola i odvešću vas sve do skele. To će vam prištedetipopriličan korak, a može vam takođe uštedeti i nevolje druge vrste.«

Frodo sad, na Pipinovo i Semovo olakšanje, prihvati poziv sazahvalnošću. Sunce je već bilo iza zapadnih brda i svetlost jejenjavala. Dvojica od Magotovih sinova i njegove tri kćeri uđoše iizdašna večera bi postavljena na veliku trpezu. Kuhinju osvetlišesvećama i podložiše vatru. Gospođa Magot se užurba tamo-amo.Uđe i nekoliko drugih Flobita koji su pripadali gazdinstvu. Ubrzočetrnaestoro posedaše za trpezu. Bilo je piva obilato, i jednazamašna činija pečuraka sa slaninom, uz mnogo druge temeljneseoske hrane. Psi su ležali pokraj vatre i grizli kožurice i krčkali kosti.

Kada su završili, farmer i njegovi sinovi izađoše sa fenjerom ispremiše kola. Bilo je mračno u dvorištu kada su gosti izašli. Onibaciše zavežljaje u kola i popeše se u njih. Farmer sede nakočijaško sedište i osinu svoja dva stamena ponija. Njegova žena jestajala u svetlosti otvorenih vrata.

»Ti da paziš na sebe, Magote!« doviknu ona. »Nemoj da bi seraspravljao s kakvim strancima, i dođi pravo natrag!«

»Hoću!« reče on i proveze kroz kapiju. Sad nije bilo ni daškavetra; noć je bila mirna i tiha, i hladnoća se osećala u vazduhu. Išlisu bez svetla i nisu žurili. Posle jedno dve milje puteljak se završiprešavši preko dubokog jarka i izbivši kratkim usponom na put nanasipu visokih ivica.

Magot siđe i dobro osmotri na obe strane, severno i južno, aliništa se nije videlo u tmini, a u nepomičnom vazduhu nije bilo nišuma. Tanki pramenovi rečne magle visili su nad jarcima i gmizaliiznad polja.

»Biće gusta«, reče Magot, »ali neću da palim fenjere dok neokrenem kući. Šta god da je na putu, čućemo mnogo pre no što tosretnemo noćas.«

Bilo je pet milja ili jače od Magotovog puteljka do skele. Hobiti suse umotali, a uši su im se naprezale da uhvate bilo kakav zvuk krozškripu točkova i lagani klop konjskih kopita. Ta kola su Froduizgledala sporija od puža. Pokraj njega Pipinova glava se priklonilasnu, ali Sem je piljio napred u maglu koja se spuštala.

Stigli su konačno do puteljka za skelu. Bio je označen sa dvavisoka bela direka koji se iznebuha pomoliše zdesna. Farmer Magotpriteže uzde ponijima i kola zaškriputaše zastanak. Upravo su počelida se izvlače napolje, kad iznenada začuše ono od čega su svistrahovali: kopita na putu napred. Taj zvuk dolazio je k njima.

Magot skoči i stajao je držeći glave ponija i zureći napred upomrčinu. Klip-klop, klip-klop, oglasi se jahač koji se primicao. Padkopita bio je glasan u nepokretnom maglovitom vazduhu.

»Vi bolje da se sakrijete, g. Frodo«, reče Sem uznemireno.»Lezite u kola i pokrijte se ćebićima, a mi ćemo poslati ovog jahačanalevo krug!« On se ispentra napolje i stade farmeru uz bok. Crnijahači bi morali da prejašu preko njega da se primaknu kolima.

Klop-klop, klop-klop. Jahač samo što ih nije nagazio.»Alo, tamo!« viknu farmer Magot. Kopita koja su se primicala

stadoše. Činilo im se da nejasno razaznaju jednu mračnu priliku uogrtaču, sred magle, na jard-dva spreda.

»E sada!« reče farmer, bacivši uzde Semu i odlučno istupivšinapred. »Nemoj da bi došao ni koraka bliže! Šta hoćeš, i kudaideš?«

»Ja hoću g. Baginsa. Jeste li videli njega?« reče jedan prigušeniglas – ali bio je to glas Veselog Brendibaka. Jedan fenjer sazaklonom se otkri, i njegova svetlost pade na zaprepašćenofarmerovo lice. »G. Veseli!« uzviknu on.

»Da, razume se! Ko ste vi mislili da je?« reče Veseli primičući se.Kako je izlazio iz magle, a njihovi strahovi se stišavali, činilo se da seon iznenada smanjuje do uobičajene hobitske veličine. Jahao jeponija, a nekakav šal bio mu je omotan oko vrata i preko brade dazadrži maglu.

Frodo iskoči iz kola da ga pozdravi. »Dakle, tu ste konačno!«reče Veseli. »Počeo sam da se pitam hoćete li se danas uopštepojaviti, i baš sam išao nazad na večeru. Kad se spustila magla,prešao sam ovamo i odjahao gore prema Stoku da vidim niste li paliu kakav jarak. Ali neka sam proklet ako znam kojim putem ste došli.Gde si ih našao, g. Magote? U svojoj pačjoj bari?«

»Ne, uhvatio sam ih u povređivanju poseda«, reče farmer, »iskoro da sam napujdao pse na njih, ali oni će ti reći celu priču, nesumnjam. Sad, ako ćete me izviniti, g. Veseli i g. Frodo i svi skupa,valjalo bi da okrenem kući. Gđa Magot će se ispozabrinjavati u vezišto se noć zgušnjava.«

On povede kola unazad puteljkom i okrete ih. »Pa, dobra noćsvima vama«, reče on. »Bio je to čudan dan, tu greške nema. Al’ sveje dobro kad se dobro svrši, iako možda ne bi trebalo to da reknemodok ne stignemo do svojih vrata. Ne poričem da ću se radovati kadto obavim.« On upali fenjere i ustade. Iznebuha izvuče ispod sedištajednu veliku korpu. »Skoro sam bio zaboravan«, reče on. »GđaMagot stavila je ovo na stranu za g. Baginsa uz svoje komplimente.«On je predade i krete praćen horom hvala i želja za laku noć.

Posmatrali su kako bledi prstenovi svetlosti oko njegovih fenjeranestaju u maglovitoj noći. Iznenada Frodo se nasmeja: iz pokrivene

korpe koju je držao dizao se miris pečuraka.

Glava 5.

JEDNA RAZOTKRIVENA ZAVERA

»Sad bolje da i sami stignemo kući«, reče Veseli. »Ima neštočudno u svemu ovome, vidim, ali to mora čekati dok ne uđemo.«

Oni kretoše naniže puteljkom za skelu, koji je bio prav i dobroodržavan i oivičen velikim okrečenim kamenjem. Niz nekih sto jardiotprilike, on ih dovede do obale reke, gde se nalazila prostranadrvena platforma pristaništa. Velika pljosnata skela je bila usidrenapokraj nje. Beli pristanišni stubovi blizu vodene linije odsijavali su nasvetlosti dveju lampi na visokim direcima. Iza njih, izmaglica upoljima vila se nad živicama, ali voda ispred njih bila je tamna, sjedva nekoliko kovrdžastih pramenova poput pare među trskama uzobalu. Činilo se da na drugoj strani ima manje magle.

Veseli povede ponija prelazom za ukrcavanje na skelu, a ostalisu ga sledili. Onda se Veseli lagano otisnu jednom dugačkommotkom. Brendivajn je tekao spor i širok pred njima. Na drugoj straniobala je bila strma, a uz nju se jedna krivudava staza uspinjala odnaspramnog pristaništa. Lampe su tamo žmirkale. Pozadi se uzdizaoBak Hil, a iz njega, kroz zalutale maglene pokrove, sijali su mnogižuti i crveni okrugli prozori. Bili su to prozori Brendi Hola, drevnogdoma Brendibakovih.

Veoma davno, Gohended Oldbak, starešina porodice Oldbak,jedne od najstarijih u Močvarima, odnosno u Okrugu, prešao je reku,koja je bila prvobitna granica te zemlje prema istoku. On je izgradio (iukopao) Brendi Hol, izmenio svoje ime u Brendibak, i smestio se dapostane gospodar nečeg što je praktično bila jedna mala nezavisnazemlja. Njegova porodica je rasla i rasla, i posle njegovog vremenanastavila da raste, dok Brendi Hol nije zauzeo čitav taj niži breg, iimao tri velika prednja ulaza, mnoštvo sporednih ulaza, i oko stotinuprozora. Brendibakovi i brojni od njih zavisni počeše tada da riju, akasnije i da zidaju, svuda unaokolo. Takvo je bilo poreklo Baklenda,

gusto naseljenog kaiša zemljišta između reke i Stare prašume, nekevrste kolonije izvan Okruga. Njegovo glavno selo bilo je Baklberi,načičkano na obalama i kosama iza Brendi Hola.

Svet iz Močvari bio je u prijateljskim odnosima sa Baklanđanima,i vlast Starešine Hola (kako su nazivali glavu porodice Brendibak) jošsu priznavali farmeri između Stoka i Rogozišta. Ali većina življa izstarog Okruga gledala je na Baklanđane kao na čudake, takorećinapola strance. Iako se, u stvari, oni nisu naročito razlikovali odostalih Hobita iz Četiri Četvrti. Izuzev u jednoj tački: voleli su čamce,a neki od njih umeli su da plivaju.

Njihov kraj bio je isprva nezaštićen sa istoka, ali na toj strani onisu podigli jednu živu ogradu: Haj Hej. Zasađena pre mnogonaraštaja, bila je sada gusta i visoka, jer je bila besprekidnonegovana. Ona se pružala sve od Brendivajnskog mosta; poputvelike petlje savijala je od reke do Hejsenda (gde je Vitivindl doticaoiz Šume u Brendivajn): podosta preko dvadeset milja s kraja na kraj.Ali, naravno, to nije bila savršena zaštita. Šuma se primicala živici namnogim mestima. Baklanđani su vrata zaključavali posle mraka, a totakođe nije bilo uobičajeno u Okrugu.

Skela se lagano kretala preko vode. Obala Baklenda seprimicala. Sem je bio jedini član društva koji nikad ranije nije bio nadrugoj strani reke. Dok je spori grgotavi tok promicao, on je imaoneko čudno osećanje: da njegov stari život leži pozadi u maglama, amračna pustolovina je spreda. Počešao se po glavi i za trenutakosetio prolaznu želju da je g. Frodo bio u mogućnosti da nastavi tihiživot u Bagremovoj ulici.

Četiri Hobita zakoračiše sa skele. Veseli ju je privezivao, a Pipinveć poveo ponija stazom, kad Sem (koji je gledao unazad, kao da seoprašta od Okruga) reče promuklim šapatom:

»Pogledajte nazad, g. Frodo! Vidite li vi nešto?«Na udaljenom pristaništu, ispod dalekih lampi, taman su mogli da

razaberu izvesnu priliku: izgledala je kao neki mračan crni svežanjzaostao za njima. Ali dok su posmatrali, činilo se da se kreće i povijatamo-amo, kao da pretražuje tlo. Potom je to odgmizalo, ili otišločučećki, nazad u tamu iza svetiljki.

»Šta je to, za ime Okruga?« uzviknu Veseli.

»Nešto što nas prati«, reče Frodo. »Ali nemoj sada pitati više.Hajdemo odavde odmah!« Oni pohitaše stazom do vrha nasipa, akada su se osvrnuli druga obala je bila uvijena u magleni pokrov iništa se nije moglo videti.

»Hvala nebesima što ne držite nikakve čamce na zapadnojobali!« reče Frodo. »Mogu li konji da pređu reku?«

»Mogu da idu dvadeset milja na sever do Brendivajnskog mosta– ili da plivaju«, odgovori Veseli. »Iako nikad nisam čuo da je konjpreplivao Brendivajn. Ali kakve veze konji imaju sa tim?«

»Reći ću ti kasnije. Sklonimo se pod krov, a onda možemorazgovarati.«

»U redu! Ti i Pipin znate put, pa ću ja odjahati i reći DebelomBoldžeru da dolazite. Mi ćemo se postarati za večeru i slično.«

»Mi smo večerali rano sa farmerom Magotom«, reče Frodo, »alimogli bismo podneti i drugi put.«

»I imaćete ga! Daj mi tu korpu!« reče Veseli i odjaha napred utamu.

Bilo je podaleko od Brendivajna do Frodove nove kuće uGrčidolu. Prošli su Bak Hil i Brendi Hol sleva, i u predgrađimaBaklberija udarili glavnim putem Baklenda, koji je išao na jug odmosta. Pola milje na sever duž njega stigoše do jednog puteljka kojise granao njima zdesna. Sledili su ga nekoliko milja dok se peo isilazio predelom.

Na kraju dođoše do jedne uske kapije u gustoj živici. U tami senije moglo videti ništa od kuće, ona je bila udaljena od puteljka,usred širokog kruga travnjaka omeđenog pojasom niskog drvećaunutar spoljašnje živice. Frodo je izabrao tu kuću jer je bila u jednomzabačenom zakutku tog kraja, i nije bilo nikakvih drugih prebivalištau blizini. Moglo se ući i izaći neopaženo. Brendibakovi su je izgradilimnogo pre toga, za potrebe gostiju ili članova porodice koji žele daza neko vreme umaknu od života u gužvi u Brendi Holu. Bila je tojedna starinska, selu prilagođena kuća, koliko god je moguće nalikna hobitsku rupu: bila je dugačka i niska, bez sprata, a imala je krovod busenja, okrugle prozore i jedna velika okrugla vrata.

Dok su išli zelenom stazom od kapije, nikakvo se svetio nijevidelo; prozori su bili mračni i zakriljeni kapcima. Frodo pokuca na

vrata, a Debeli Boldžer ih otvori. Prijateljska svetlost poteče napolje.Oni se hitro uvukoše i zatvoriše sebe i svetlost unutra. Našli su se uširokom predvorju sa vratima na obe strane; ispred njih, jedan prolazse protezao sredinom kuće.

»Pa, šta kažeš?« upita Veseli dolazeći prolazom. »Uradili smošto smo za kratko vreme najbolje mogli da ovo izgleda kao dom.Uostalom, Debeli i ja stigli smo ovamo s poslednjim kolskim tovaromjuče.«

Frodo pogleda unaokolo. Zaista je izgledalo kao dom. Mnoge odnjegovih omiljenih stvari – ili Bilbovih stvari (podsetile su ga bolno nanjega u svojoj novoj okolini) – bile su postavljene što je moguće višeonako kako su bile u Bagremovoj ulici. Bilo je to prijatno, udobnomesto, koje je pružalo dobrodošlicu, i on zateče sebe u želji da jestvarno prispeo tu da se pribere u tihoj osami. Izgledalo je nepoštenopričiniti svojim prijateljima sve te teškoće, i on se ponovo pitao kakoda im obelodani novost da tako brzo mora da ih napusti, praktičnoodmah. A ipak će to morati da se obavi još iste noći, pre no što oduna počinak.

»Očaravajuće«, reče on s naporom. »Jedva osećam da sam sepreselio.«

Putnici okačiše ogrtače i zgomilaše svežnjeve na patos. Veseli ihpovuče niz prolaz i razmače jedna vrata na drugom kraju. Odatle izbisvetlost vatre i dahtaj vodene pare.

»Kupatilo!« zavika Pipin. »O preblagi Merjadoče!«»Kojim redom ćemo ići?« upita Frodo. »Prvo najstariji ili prvo

najbrži? Ti ćeš biti poslednji na oba načina, mladi gospodinePeregrine.«

»Računajte uvek na mene da stvari bolje sredim«, reče Veseli.»Ne možemo započeti život u Grčidolu svađom oko kupanja. U tojodaji tamo ima tri čabra i jedan bakreni kazan pun ključale vode.Tamo su takođe i peškiri, hasure, i sapuni. Ulazite unutra i požurite!«

Veseli i Debeli odoše u kuhinju na suprotnoj strani hodnika izaposliše se poslednjim pripremama za jednu poznu večeru.Odlomci pesama koje su se nadmetale dopirali su iz kupaoniceizmešani sa zvucima pljuskanja i baškarenja. Pipinov glas iznenadanadjača druge jednom od Bilbovih omiljenih pesama za kupanje.

Pesmo, hej! Znana za kupku krajem danaKojom blata umorna sa nas su sprana!Glupak je onaj što pesmu ne mari:O! Vode tople, plemenite stvari!

O! Sladak je zvuk kiše što pada,i potoka sa brda, dolini rada;ali bolja nego kiše i potoci bujnivoda se topla puši u kujni.

O! Vodu hladnu sipamo vrlorado po nuždi niz žedno grlo;ali pića kad smo željni, bolje daj piva,a topla voda niz leđa nek se sliva.

O! Voda je lepa kad šikne visokoU vodoskoku pod nebo duboko;ali slađi zvuk izvora ne postojino kad toplom vodom šljapkaju tabani moji!

Začu se strašno šljapkanje, i povik Oooj! od Froda. Izgledalo jeda je čitav Pipinov čabar oponašao vodoskok i šiknuo visoko.

Veseli ode do vrata: »Šta je s večerom, i bolje daj piva?« zazvaon. Frodo izađe brišući kosu.

»Toliko je vode u vazduhu da dolazim u kuhinju da dovršim«,reče on.

»Gledajaoj!« reče Veseli pogledavši unutra. Kameni pod je plivaou vodi. »I sve to ćeš obrisati pre no što dobiješ nešto za jelo,Peregrine«, reče on. »Požuri, ili nećemo čekati na tebe.«

Večerali su u kuhinji za stolom blizu vatre. »Pretpostavljam davas trojica niste ponovo za pečurke?« reče Fredegar bez mnogonade.

»E, jesmo!« povika Pipin.»One su moje!« reče Frodo. »Date meni od gđe Magot, kraljice

među farmerskim ženama. Sklanjajte svoje gramzive ruke, a ja ćuvas poslužiti.«

Hobiti gaje neku strast prema pečurkama koja prevazilazi čak inajpohlepnije sklonosti Velikih Ljudi. Ta činjenica delimičnoobjašnjava duge pohode mladoga Froda čuvenim poljima Močvari, ignev oštećenog Magota. U ovoj prilici bilo je izobilno za sve, čak iprema hobitskim merilima. Bilo je, takođe, i mnogo čega za posle;kada su završili, čak je i Debeli Boldžer odbrektao jedan uzdahzadovoljstva. Odgurali su sto u stranu i privukli stolice oko vatre.

»Pospremićemo kasnije«, reče Veseli. »Sada mi kažite sve!Nagađam da ste doživljavali pustolovine, što, bez mene, nije bilosasvim u redu. Hoću potpun izveštaj, a najviše od svega hoću daznam šta je sa starim Magotom i zašto mi se obraćao onako.Zvučalo je skoro kao da je prestrašen, ukoliko je to moguće.«

»Svi smo mi bili prestrašeni«, reče Pipin posle pauze u toku kojeje Frodo ćuteći zurio u vatru. »I ti bi bio, da su te dva dana proganjaliCrni Jahači.«

»A šta su oni?«»Crne prilike koje jašu na crnim konjima«, odgovori Pipin. »Ako

Frodo neće da govori, ja ću ti ispričati celu priču od početka.« Onpotom izloži potpun izveštaj o putovanju od časa kad su krenuli izHobitona. Sem je izvodio razna klimanja glavom i ispuštao uzvike uvidu podrške. Frodo ostade ćutljiv.

»Rekao bih da sve to izmišljaš«, reče Veseli, »da nisam videoonu crnu priliku na pristaništu – i čuo nekakav čudan prizvuk uMagotovom glasu. Kako ti sve to tumačiš, Frodo?«

»Rođak Frodo je veoma zatvoren«, reče Pipin. »Ali došlo jevreme da se otvori. Do sada nam, sem nagađanja farmera Magota,ništa ne govori da to ima neke veze sa blagom staroga Bilba.«

»To je bilo puko nagađanje«, reče Frodo užurbano. »Magot ništane zna. «

»Stari Magot je pronicljiv tip«, reče Veseli. »Iza njegovogokruglog lica zbiva se mnogo šta što ne izlazi u toku govora. Čuosam da je, u svoje vreme, umeo da zalazi u Staru šumu, a uživa glasda zna podosta čudnih stvari. Ali, Frodo, možeš nam bar rećismatraš li da nagađa dobro ili loše.«

»Ja mislim«, odvrati Frodo lagano, »da je dobro, dokle je stigao.Postoji izvesna veza sa Bilbovim starim pustolovinama, i Jahačitraže, ili bi možda trebalo reći u potrazi su za njim ili za mnom. Bojim

se, takođe, ako hoćete da znate, da to uopšte nije šaljivo, i da nisambezbedan ovde ili ma gde drugde.« On pogleda unaokolo poprozorima i zidovima kao da se plaši da će iznenada popustiti. Ostalisu ga posmatrali ćutke, zgledajući se značajno između sebe.

»Začas će to sad da navre iz njega«, prošapta Pipin Veselom.Veseli potvrdi glavom.

»Dobro!« reče Frodo konačno, uspravivši se u sedištu iispravljajući leđa, kao da je doneo odluku. »Ne mogu više to dadržim u tajnosti. Imam nešto da kažem svima vama. Ali ne znam baškako da počnem.«

»Mislim da ja mogu da ti pomognem«, reče Veseli tiho, »time štoću ja nešto od toga reći sam.«

»Šta hoćeš da kažeš?« reče Frodo gledajući ga uznemireno.»Samo ovo, moj dragi stari Frodo: ti se osećaš bedno zato što ne

znaš kako da kažeš zbogom. Nameravao si da napustiš Okrug,razume se. Ali opasnost je naišla na tebe pre no što si to očekivao isada se rešavaš da odeš odmah. A to ne želiš. Veoma nam te ježao.«

Frodo otvori usta i zatvori ih ponovo. Njegov iznenađeni izraz bioje tako komičan da se oni nasmejaše. »Dragi stari Frodo!« rečePipin. »Jesi li ti zaista mislio da si nam svima bacio prašinu u oči?Nisi bio ni blizu dovoljno oprezan ni pametan za to! Očigledno je biloda si planirao da odeš; opraštao si se od svih omiljenih mesta celeove godine, od aprila. Stalno smo te slušali kako mrmljaš: ’Hoću liikad pogledati u ovu dolinu nanovo, pitam se’, i takve stvari. Ipretvaranje da ti je novac na izmaku, i zbiljsko prodavanje tvojedrage kuće u Bagremovoj ulici onim Gramzi-Baginsima! I svi onipoverljivi razgovori sa Gandalfom.«

»Nebesa!« reče Frodo. »Mislio sam da sam bio i oprezan ipametan. Ne znam šta bi sad Gandalf rekao. Da li onda čitav Okrugraspravlja o mom odlasku?«

»O, ne!« reče Veseli. »Ne brini zbog toga! Ta tajna se neće dugoodržati, naravno, ali trenutno ona je, po mom mišljenju, poznatasamo nama, zaverenicima. Konačno, moraš se setiti da te mipoznajemo dobro, i da smo često s tobom. Obično možemo danaslutimo šta misliš. A ja sam poznavao i Bilba. Da ti kažem iskreno,držao sam te na oku prilično pažljivo još otkad je on otišao. Smatrao

sam da ćeš pre ili posle otići za njim; u stvari, očekivao sam da tobude pre, i u poslednje vreme bili smo veoma uznemireni. Plašilismo se da nam se ne iskradeš i odeš iznenadno, sam-samcit, kaošto je to on učinio. Sve vreme od ovog proleća držali smo očiotvorene i napravili poprilično planova za svoj račun. Ti nećeš umaćitako lako!«

»Ali ja moram da odem«, reče Frodo. »Tu pomoći nema, dragiprijatelji. To je mučno za sve nas, ali nema svrhe da pokušavate dame zadržite. Kad ste već toliko pogodili, molim vas pomozite mi inemojte me ometati!«

»Ti ne razumeš!« reče Pipin. »Ti moraš da ideš – pa, dakle,moramo i mi. Veseli i ja polazimo s tobom. Sem je odličan momak iskočio bi zmaju niz ždrelo da te spase, ako se ne bi sapleo osopstvene noge, ali biće ti potrebno više od jednog saputnika u tvojojopasnoj pustolovini.«

»Moji dragi i najdraži Hobiti!« izusti Frodo duboko dirnut. »Ali ja tone mogu da dopustim. I to sam odlučio odavno. Vi govorite oopasnosti, ali ne shvatate. Ovo nije nikakav lov na blago, nikakvotamo-i- -natrag putovanje. Ja bežim iz smrtne opasnosti u smrtnuopasnost.«

»Naravno da shvatamo«, reče Veseli odlučno. »To i jeste razlogšto smo odlučili da pođemo. Mi znamo da taj Prsten nije ništa šaljivo,ali daćemo sve od sebe da ti pomognemo protiv Neprijatelja.«

»Prsten!« reče Frodo, sada već sasvim zapanjen.»Da, Prsten«, reče Veseli. »Moj dragi stari Hobite, ti ne računaš

sa radoznalošću prijatelja. Ja godinama znam za postojanje Prstena– još otpre no što je Bilbo otišao, u stvari; ali, pošto ga je onočevidno smatrao tajnom, zadržao sam to znanje za sebe dok nismoorganizovali zaveru. Razume se, ja nisam poznavao Bilba takodobro kao što znam tebe; bio sam premlad, a on je bio obazriviji, alinije bio dovoljno obazriv. Ako želiš da znaš kako sam to otkrio, rećiću ti.«

»Nastavi!« reče Frodo prigušeno.»Gramzi-Baginsi su ga udesili, kao što bi se moglo i očekivati.

Jednoga dana, na godinu pre Zabave, desilo se da sam išao putem,kad - vidim Bilba ispred sebe. Iznenada, u daljini se pojaviše Gri-Bi;išli su prema nama. Bilbo uspori, a onda – abrakadabra! – nestade.

Bio sam tako zaprepašćen da sam jedva imao dovoljno mozga da sesam sakrijem na neki običniji način, ali provukao sam se kroz živicu iišao duž nje sa unutrašnje strane. Provirio sam kroz nju na put kadsu Gri-Bi prošli, i gledao sam pravo u Bilba kad se iznebuha ponovopojavio. Uhvatio sam odsjaj zlata dok je stavljao nešto nazad u džeppantalona.

»Posle toga sam držao oči otvorene. U stvari, priznajem da samuhodio. Ali ti moraš priznati da je to bilo veoma primamljivo, a brojmojih godina još se završavao na ’naest’. Mora biti da sam jedini uOkrugu, sem tebe, Frodo, koji je ikad video tajnu knjigu starogamomka.«

»Ti si pročitao njegovu knjigu!« uzviknu Frodo. »O nebesa nadnama! Zar ništa nije bezbedno?«

»Ne preterano, rekao bih«, izjavi Veseli. »Ali bacio sam samojedan hitar pogled na nju, a i to je bilo teško postići. On nikad nijeostavljao tu knjigu kojekuda. Pitam se šta je bilo sa njom. Rado bihjoš jednom u nju zirnuo. Je li kod tebe, Frodo?«

»Ne. Nije bila u Bagremovoj ulici. Mora biti da ju je odneo.«»Pa, kao što sam govorio«, produži Veseli, »zadržao sam šta

sam znao za sebe sve do ovog proleća kada su stvari postaleozbiljne. Onda smo skovali zaveru, i, pošto smo tu bili ozbiljni, imislili odistinski, nismo bili previše obzirni. Ti baš nisi orah lak zarazbijanje, a Gandalf je još gori. Ali ako želiš da upoznaš našegglavnog istražitelja, mogu da ga predstavim.«

»Gde je?« reče Frodo gledajući naokolo kao da očekuje nekakvuzakrabuljenu i mračnu priliku da izađe iz kredenca.

»Istupi, Seme!« reče Veseli, a Sem ustade, sa licem skerletnimdo ušiju. »Evo našeg sakupljača obaveštenja! A sakupio ih jemnogo, to ti mogu reći, pre no što je konačno uhvaćen. Posle čega,mogao bih da kažem, činilo se da na sebe gleda kao da je uslovnona slobodi, pa je presušio.«

»Seme!« uzviknu Frodo, osećajući se do krajnosti zaprepašćeno,sasvim nesposoban da odredi oseća li ljutnju, veselje, olakšanje, ilise prosto oseća glupo.

»Da, gospodine!« reče Sem. »Moleći za oproštenje, gospodine!Ali nisam imo na umu ništa zlo za vas, g. Frodo, ni za g. Gandalfa

što se tiče. On je imao nešto razuma, ipak, i kad ste vi rekli otići sam,on je kazao ’Ne! Povedi nekoga kojem moš verovati’. «

»Ali ne čini se da ikome mogu verovati«, reče Frodo.Sem ga je gledao neveselo.»Sve zavisi od toga šta želiš«, ubaci Veseli. »Možeš nam

verovati da ćemo se držati tebe i kad zagusti – do poslednjeg daha. Imožeš nam verovati da ćemo čuvati svaku tvoju tajnu – bolje negošto je čuvaš ti sam. Ali ne možeš računati na nas da te pustimo dase sam suočiš s nevoljama, i da odeš bez ijedne reči. Mi smo tvojiprijatelji, Frodo. Sve u svemu: ovako ti je. Mi znamo većinu onogašto ti je Gandalf rekao. Mi znamo poprilično o Prstenu. Mi se strašnoplašimo – ali idemo uz tebe, ili za tobom, kao lovački psi.«

»A konačno, gospodine«, dodade Sem, »jašta neg treba daprifatite vilovnjakov savet. Gildor je kazao da treba da uznete onakešto su voljni, i to ne možete poreći.«

»Ja to ne poričem«, reče Frodo gledajući Sema koji se sadaširoko osmehivao. »Ja to ne poričem, ali nikada više neću verovatida spavaš, bilo da hrčes ili ne. Šutnuću te snažno da budemsiguran.«

»Vi ste jedan skup prevarantskih hulja!« reče on okrenuvši seostalima. »Ali neka ste blaženi!« nasmeja se ustavši i mašućirukama, »predajem se. Prihvatiću Gildorov savet. Da opasnost nijetoliko mračna, ja bih igrao od veselja. Čak i ovako kako je, ne mogua da se ne osećam srećnim, više nego što sam se osećao za mnogovremena. Strepeo sam od ove večeri.«

»Izvrsno! To je sređeno! Tri puta ura za Zapovednika Froda iDružinu!« zagrajaše oni, pa zaigraše oko njega. Veseli i Pipinotpočeše jednu pesmu, koju su očevidno pripremili za tu priliku.

Bila je načinjena po uzoru na onu patuljačku pesmu kojom jeotpočela Bilbova pustolovina nekada davno, a pevala se na istumelodiju:

Sad tremu sa slogom i vatri zbogom!Kroz vetar i kišu mi kročimo nogom,Otići se mora još pre svetlosti zoraŠumom i planinom dalekom mnogom.

Rivendalu se stiže, Vilovnjacima bližeOd skutova magle su proplanci niže,Gde Močvari staše, kroz pustoši se jaše,ne znamo kuda se potom stiže.

Neprijatelj pred nama, a strah za nama,Nebesa nam jedini dom i jama,Dok napori na kraju ne prestanu da traju,I posla se okončanog vratimo vama.

Ići se mora! Ići se mora!Mi jašemo ispred svetlosti zora!

»Vrlo dobro!« reče Frodo. »Ali u tom slučaju ima mnogo šta da seobavi pre no što odemo u krevet – pod krovom, bar za večeras.«

»Oh! Pa to je bila poezija!« reče Pipin. »Da li stvarno misliš dakrenemo još pre svetlosti zora?«

»Ne znam«, reče Frodo. »Plašim se Crnih Jahača, i uveren samda nije bezbedno ostati dugo na jednom mestu, naročito na mestuza koje se zna da sam se ka njemu uputio. I Gildor mi je savetovaoda ne čekam. Ali veoma bih voleo da vidim Gandalfa. Uočio sam daje čak i Gildor bio uznemiren kad je čuo da se Gandalf uopšte nijepojavio. U osnovi to zavisi od dve stvari. Koliko brzo mogu Jahači dastignu u Baklberi? I koliko brzo možemo mi da odemo? To ćezahtevati poprilične pripreme.«

»Odgovor na drugo pitanje jeste da možemo otići za sat«, rečeVeseli. »Ja sam sredio praktično sve. Ima šest ponija u jednoj štalitamo preko polja; sve zalihe i pribor su spakovani, izuzev neštododatne odeće i pokvarljive hrane.«

»Ovo je, izgleda, bila veoma delotvorna zavera«, reče Frodo. »Ališta sa Crnim Jahačima? Da li bi bilo bezbedno čekati jedan danGandalfa?«

»To sve zavisi od onog što misliš da bi Jahači učinili kad bi tenašli ovde«, odgovori Veseli. »Oni su mogli da stignu ovamo dosada; naravno, ako ih nisu zaustavili kod Severne kapije, gde Živicastiže do obale reke, baš s ove strane mosta. Čuvari Kapije ne bi ihpropustili noću, premda bi se oni mogli probiti. Čak i danju bi

pokušali da ih spreče da uđu, mislim, bar dok ne otpošlju porukuStarešini Hola – jer ne bi im se svideo izgled tih Jahača, i svakako bise uplašili od njih. Ali, naravno, Baklend ne može dugo da seodupire odlučnom napadu. A moguće je da bi ujutru čak i neki CrniJahač koji dojaše i pita za g. Baginsa bio propušten. Prilično jeopštepoznato da se vraćaš da živiš u Grčidolu.«

Frodo je neko vreme sedeo zamišljen. »Doneo sam odluku«,reče konačno. »Polazim sutra, u sam osvit. Ali ne idem Putem: bilobi bezbednije čekati ovde nego to učiniti. Ako prođem kroz Severnukapiju, moj odlazak iz Baklenda biće znan odmah, umesto da ostanetajna bar nekoliko dana, kao što bi moglo da bude. A, šta više, namost i Istočni put blizu granica sigurno će se motriti, ušao koji Jahaču Baklend ili ne. Mi ne znamo koliko njih ima, ali najmanje ih jedvojica, a možda i više. Jedino što možemo da učinimo jeste daodemo u potpuno neočekivanom pravcu.«

»Ali to može da znači samo u Staru šumu!« reče Fredegaružasnuto. »Nemoguće je da na to pomišljaš. Ona je isto tako opasnakao i Crni Jahači.«

»Ne isto«, reče Veseli. »Zvuči to kao veoma očajnički potez, aliverujem da je Frodo u pravu. To je jedini način da se krene, a da nasne prate odmah. S nešto sreće mogli bismo steći zamašnuprednost.«

»Ali nećeš imati nikakve sreće u Staroj šumi«, prigovori Fredegar.»Niko tamo nikad nije imao sreće. Izgubićeš se. Svet ne ulazionamo.«

»O, da, ulaze!« reče Veseli. »Brendibakovi ulaze – povremeno,kad ih to uhvati. Mi imamo privatni ulaz. Frodo je ušao jednomdavno. Ja sam ulazio nekoliko puta; obično danju, razume se, kadaje drveće pospano i uglavnom mirno.«

»Pa, uradi kako misliš da je najbolje«, reče Fredegar. »Ja se višeplašim Stare šume nego ičeg za šta znam: priče o njoj su jednanoćna mora; ali moj glas teško da se računa, pošto ja ne idem na tajput. Ipak, veoma mi je milo što iza vas ostaje neko ko može rećiGandalfu šta ste uradili, kad se pojavi, što će, siguran sam, uskoro iučiniti.«

Ma koliko bio privržen Frodu, Debeli Boldžer nije imao nikakvuželju da napusti Okrug, niti da vidi šta leži izvan njega. Njegovaporodica došla je iz Istočne Četvrti, iz Badžforda u Mostopolju, ustvari, ali on nikad nije prešao Brendivajnski most. Prema prvobitnimplanovima zaverenika, njegova je dužnost bila da ostane i pozabavise radoznalim svetom, i da što je moguće duže održava priču kakog. Bagins još živi u Grčidolu. On je čak poneo nešto stare Frodoveodeće, da mu pomogne da igra njegovu ulogu. Malo su pomišljali nato koliko bi se opasnom ta uloga mogla pokazati.

»Odlično!« reče Frodo kad je shvatio plan. »Ne bismo inačemogli za sobom ostaviti nikakvu poruku za Gandalfa. Ja ne znamumeju li Crni Jahači da čitaju ili ne, razume se, ali ne bih se usudioda rizikujem s pismenom porukom, za slučaj da uđu i pretraže kuću.Ali, ako je Debeli voljan da bude posada ovog utvrđenja, to odlučuje.Odlazak u Staru šumu prvo je što ću sutra da učinim.«

»No, to je to«, reče Pipin. »Sve u svemu, radije bih imao našposao nego Debeljkov – čekati ovde da Crni Jahači dođu.«

»Čekaj ti dok dobro zađeš u šumu«, reče Fredegar. »Zaželećešda si ovde sa mnom pre sutrašnjeg dana u ovo doba.«

»Nema koristi od daljeg raspredanja o tome«, reče Veseli.»Imamo još mi da se uredimo, i da obavimo poslednje poslove okopakovanja pre no što odemo u krevet. Zvaću vas sutra pre zore.«

Kada je konačno otišao na počinak, Frodo neko vreme nijemogao da zaspi. Noge su ga bolele. Bio je zadovoljan što će ujutrujahati. Naposletku je pao u neki neodređen san u kome kao da jegledao napolje kroz jedan visok prozor nad tamnim moremisprepletenih stabala. Dole, među korenjem, čuo se šum stvorovakoji su puzali i ušmrkivali. Bio je siguran da će ga pre ili poslenanjušiti.

Onda je začuo šum u daljini. Isprva je mislio da je to neki snažanvetar što dolazi preko lišća šume. Potom je uvideo da to nije lišće,nego šum mora iz velike daljine, zvuk koji nikada nije čuo na javiiako mu je često uznemiravao snove. Iznenada opazi da je naotvorenom prostoru. Nije tu bilo nikakvog drveća. Nalazio se najednoj tamnoj pustari obrasloj vresom, a u vazduhu je bio neki čudanslan miris. Pogledavši naviše, on vide pred sobom visoku belu kulu

gde stoji samotna na jednom visokom grebenu. Obuze ga velikaželja da se ispne na tu kulu i vidi more. Počeo je da se s mukompenje uz greben prema njoj, ali se iznenada neka svetlost pojavi nanebu, i začu se grmljavina.

Glava 6.

STARA ŠUMA

Iznenada, Frodo se probudi. U sobi je još bilo mračno. Veseli jestajao tu, sa svećom u jednoj ruci, a drugom je gruvao o vrata. »Uredu! Šta je?« upita Frodo, još uzdrman i pometen.

»Šta je!« povika Veseli. »To je da je vreme za ustajanje. To je daje pola pet i da je veoma maglovito. Hajde! Sem već spremadoručak. Čak je i Pipin na nogama. Ja baš krećem da osedlamponije i dovedem onog što ima da nosi prtljag. Probudi onogotromboljenog Debelog. Mora da ustane da nas bar isprati.«

Ubrzo posle šest časova pet Hobita bili su spremni da pođu –Debeli Boldžer još je zevao. Iskrali su se tiho iz kuće. Veseli je išaonapred vodeći jednog natovarenog ponija, i zaputio se stazom krozčestu iza kuće, a potom presekao preko nekolikih poljana. Lišće jena drveću blistalo, a sa svake grančice otkidale su se kapi; trava jebila siva od hladne rose. Sve je bilo nepomično; i daleki zvuci činilisu se bliski i jasni: živina koja je torokala u nekom dvorištu, neko koje zatvarao vrata izvesne udaljene kuće.

U štali nađoše ponije; izdržljive male životinje od vrste veomaomiljene među Hobitima, ne brze, ali pogodne da rade ceo dugi dan.Oni ih uzjahaše i ubrzo su zalazili u maglu, koja kao da se soklevanjem otvarala pred njima, a neprijatno zatvarala za njima.Pošto su jahali otprilike jedan čas, lagano i ne pričajući, ugledašeŽivicu kako se odjednom digla pred njima. Bila je visoka ipremrežena srebrnom paučinom.

»Kako ćete proći kroz ovo?« upita Fredegar.»Za mnom!« reče Veseli. »I videćeš.« On skrete levo i uskoro

stiže na jedno mesto gde je Živica zavijala unutra, duž ruba jedneuvale. Tu je na izvesnoj udaljenosti od Živice bio načinjen usek kojise blago spuštao u zemlju. Imao je sa strana zidove od cigala koji su

se postojano dizali, da iznenada načine luk i stvore tunel koji jeuranjao duboko ispod Živice i izlazio u udubljenje sa druge strane.

Tu Debeli Boldžer stade. «Zbogom, Frodo!« reče on. »Voleo bihda ne odlaziš u šumu. Nadam se samo da ti neće biti potreban spaspre no što se ovaj dan završi. Ali dobra ti sreća – danas i svakogdana!«

»Ako nema gorih stvari pred nama od Stare šume, onda ću imatisreće«, reče Frodo. »Reci Gandalfu da požuri Istočnim putem: mićemo se uskoro vratiti na njega i ići ćemo što možemo brže.« –»Zbogom!« zavikaše svi, odjahaše niz kosinu i izgubiše seFredegaru iz vida zašavši u tunel. Bio je mračan i vlažan. Na drugomkraju zatvarala ga je kapija od gusto usađenih gvozdenih šipki.Veseli sjaha i otključa kapiju, a kada su svi prošli, zatvori je ponovo.Ona se sklopi sa zveketom, a brava škljocnu. Taj zvuk je biozloslutan.

»Eto!« reče Veseli. »Napustili ste Okrug i sada ste napolju i naivici Stare šume.«

»Jesu li one priče o njoj istinite?« upita Pipin.»Ne znam na koje priče misliš«, odgovori Veseli. »Ako misliš na

stare bau-bau priče koje su Debelom dadilje znale da pričaju, obaucima i kurjacima i takvim stvarima, rekao bih da nisu. U svakomslučaju, ja ne verujem u njih. Ali Šuma jeste čudna. Sve je u njojmnogo više živo, mnogo svesnije onoga što se dešava, da takokažem, nego što su to stvorovi u Okrugu. A ovo drveće ne volistrance. Ono te posmatra. Dok dan traje, uglavnom se zadovoljavatime da te prosto drži na oku i ne čini baš mnogo šta. Ponekad ononajneprijateljskije spusti koju granu, ili izbaci koren napolje, ili teščepa dugačkom puzavicom. Ali noću stvari mogu biti do krajnostizastrašujuće, ili je bar meni tako rečeno. Ja sam samo jedno dvaredbio ovde po mraku, pa i tada samo u blizini Živice. Imao sam utisakda se drveće sašaptava, prenoseći novosti i spletke nekimnerazbirljivim jezikom, a granje se povijalo i doticalo bez ikakvogvetra. Zaista, priča se da se drveće stvarno pokreće, i da možeokružiti strance i zadržati ih u obruču. U stvari, nekada davno ono jenapalo Živicu: došlo je i posadilo se baš uz nju, i nadvilo se odozgo.Ali Hobiti su došli i posekli stotine stabala, načinili veliku lomaču uŠumi i spalili čitavo tle u dugom pojasu istočno od Živice. Posle toga

drveće je odustalo od napada, ali je postalo veoma odbojno. Jošpostoji jedan širok ogoljeni prostor nedaleko unutra, gde je lomačagorela.«

»Je li drveće jedino što je opasno?« upita Pipin.»Ima raznih čudnih stvorova što žive duboko u šumi, i na njenoj

drugoj strani«, reče Veseli, »ili bar sam ja tako čuo; ali nikad nisamvideo nijednog. Međutim, nešto pravi staze. Kad kogod zađe unutranalazi staze, ali one kao da se na neki čudan način premeštaju imenjaju s vremena na vreme. Nedaleko od ovog tunela nalazi se, ilise dugo nalazio, početak jedne poširoke staze koja vodi doProplanka lomače, a onda manje-više našim pravcem, istočno i maloka severu. To je staza koju ću pokušati da nađem.«

Hobiti ostaviše kapiju tunela i odjahaše preko široke uvale. Nasuprotnoj strani nalazila se neka slabašna staza koja je vodila ka tluŠume, stotinak i više jardi od živice, ali se ona izgubila čim ih jedovela pod drveće. Osvrćući se, videli su tamnu liniju Živice izmeđustabala koja su već bila gusto zbijena oko njih. Napred su se videlasamo debla bezbrojnih veličina i oblika: prava i savijena, iskrivljena,nagnuta, zdepasta ili vitka, glatka ili čvornovata i razgranata, a svasu stabla bila zelena ili siva od mahovine i sluzavih, rutavih izraslina.

Samo je Veseli izgledao podnošljivo vedar. »Bolje bi ti bilo davodiš dalje i nađeš tu stazu«, reče mu Frodo. »I pazi da se neizgubimo jedan od drugog, ili da ne zaboravimo na kojoj strani ležiŽivica.«

Odabrali su jedan pravac između stabala, i njihovi su ponijitrupkali dalje, brižljivo izbegavajući mnoštvo korenova koji su seizvijali i preplitali. Nije bilo šipražja. Tle se postojano uspinjalo, i kakosu išli napred, činilo se da drveće biva više, mračnije, i deblje. Nijebilo nikakvog šuma, osim povremenog kapanja vlage kroznepomično lišće. Nije bilo ni šaptanja, niti kakvog pokreta međugranjem, ali sve ih obuze neko neprijatno osećanje da se na njihmotri s odbojnošću koja se produbljuje u netrpeljivost i čakneprijateljstvo. To osećanje uporno je raslo, dok nisu uhvatili sebekako pogledaju hitro naviše, ili se brzo osvrću preko ramena, kao daočekuju iznenadni udarac.

Nije bilo još ni traga kakvoj stazi, a drveće kao da im je stalnoprečilo put. Pipin iznenada oseti kako to više ne može da podnese i

bez upozorenja ispusti jedan povik. »Hoj! Hoj!« zavika on. »Ja ništaneću da učinim. Samo me pusti da prođem, hoćeš li!«

Ostali stadoše prestrašeni, ali taj uzvik se utiša kao da jeprigušen teškom zavesom. Nije bilo odjeka ni odgovora, premda sečinilo da Šuma biva zbijenija, i da vreba više nego ranije.

»Ja ne bih vikao da sam na tvom mestu«, reče Veseli. »To činiviše zla nego dobra.«

Frodo se upita da li je moguće naći prolaz, i da li je bio u pravušto je naterao ostale da zađu u tu gnusnu šumu. Veseli se osvrtaona sve strane i već izgledao nesiguran kojim putem da ide. Pipin toopazi. »Nije ti trebalo mnogo da nas izgubiš«, reče on. Ali u tomčasu Veseli ispusti zvižduk olakšanja i pokaza napred.

»Vidi, vidi!« reče on. »Ovo drveće se zbilja premešta. EvoProplanka lomače pred nama (bar se nadam), ali staza ka njemu se,izgleda, premestila!«

Svetlost je jačala kako su napredovali. Iznenada izbiše izmeđudrveća i nađoše se na jednom širokom kružnom prostoru. Nebo jebilo nad njima, plavo i čisto, na njihovo iznenađenje, jer dole podkrovom Šume nisu mogli da vide dolazak jutra i dizanje magle.Sunce ipak nije bilo dovoljno visoko da obasja tu čistinu, iako mu jesvetlost bila na vrhovima drveća. Lišće, gušće i zelenije oko rubovaproplanka, opkoljavalo ga je skoro nepropusnim zidom. Nijedno drvonije tu raslo, samo gruba trava i mnogo visokog bilja: žive i svelekukute, i divlji peršun, i vrbene sa semenom poput pahulja odpepela, i neobuzdane koprive, i čkalj. Tužno mesto, ali izgledalo jekao očaravajuća i vedra bašta posle guste šume.

Hobiti se osetiše ohrabreni, i pogledaše sa nadom naviše kadnevnoj svetlosti koja se širila nebom. Na drugoj strani proplanka, uzidu drveća, nalazio se prodor, i jedna staza iza njega. Videli su jekako zalazi u šumu, mestimice široka i otvorena odozgo, iako se tu itamo drveće privlačilo i natkriljavalo je tamnim granama. Tom stazomsu odjahali. Još su se blago uspinjali, ali sada su išli znatno brže, isa više odvažnosti, jer im se činilo da je šuma omekšala i da će ihipak pustiti da prođu neometano.

Ali posle nekog vremena vazduh poče da biva topao i zagušljiv.Drveće se opet primače s obe strane i više nisu mogli da vide daleko

napred. Sada su jače nego ikada osećali kako ih neprijateljstvošume pritiska. Toliko je tiho bilo da se činilo kao da spuštanjekonjskih kopita na mrtvo lišće i povremeno spoticanje o skrivenokorenje tutnje u njihovim ušima. Frodo pokuša da peva neku pesmuda ih ohrabri, ali njegov glas se utiša do šapata.

O! Lutalice po senovitom krajubez očaja! lako tamne traju,svim šumama što jesu kraj dolazi,i videće sunce kako ih prolazi:sunce što zalazi, sunce što se diže,kraj dana, ili dan što tek stiže.Jer istočno, zapadno, Šuma mora prestati...

Prestati – još dok je izgovarao tu reč, glas mu se pretopi u tišinu.Vazduh je izgledao težak, a stvaranje reči zamorno. Baš iza njih sapraskom pade na stazu velika grana sa jednog starog nadvijenogdrveta. Drveće kao da se sastavljalo pred njima.

»Ona ne voli sve to o krajevima i prestajanju«, reče Veseli. »Jane bih više pevao za sada. Sačekaj da stvarno stignemo do kraja, aonda ćemo se okrenuti i uputiti joj jedan bodreći hor!«

On je govorio vedro, i, ako je osećao neko uzbuđenje, nije topokazivao. Ostali ne odgovoriše. Bili su potišteni. Neka velika težinaistrajno se gnezdila u Frodovom srcu, i sada je pri svakom korakužalio što je ikad pomislio da prkosi opasnosti od drveća. U stvari, bašje nameravao da stane i predloži da se vrate (ako je to još moguće)kad nastade nov obrt. Staza prestade da se uspinje, i neko vremebila je skoro ravna. Tamno drveće se povuče u stranu, a napred sumogli da vide stazu kako ide bezmalo pravo. Ispred njih, na izvesnojdaljini, stajao je zeleni vrh brega, bez drveća, dižući se kao kakvaćelava glava iz venca šume. Činilo se da staza ide pravo premanjemu.

Oni ponovo pohitaše napred, oduševljeni pomišlju da će se zaneko vreme ispeti nad krov Šume. Staza utonu, a onda ponovo kretenaviše, dovodeći ih konačno do podnožja strme padine brda. Ona tu

napusti drveće i utopi se u travi. Šuma je svuda opasivala brdo, kaogusta kosa koja se naglo završava oko obrijanog temena.

Hobiti povedoše svoje ponije naviše, zavijajući okolo i okolo dokne stigoše do vrha. Tu stadoše i pogledaše oko sebe. Vazduh je biobleštav od sunca, ali izmagličast; nisu mogli da razaznaju neku većudaljinu. Blizu njih magla je bila skoro iščezla, iako je tu i tamo ležalau udubinama šume, a južno od njih, iz jednog dubokog nabora koji jeišao pravo preko Šume, još se dizala poput pare ili pramenja belogdima.

»Ono«, reče Veseli pokazujući rukom, »ono je linija Vitivindla. Onse spušta sa Visoravni i teče na jugozapad kroz sredinu Šume da sespoji sa Brendivajnom ispod Hejsenda. Mi nećemo tim pravcem! Zadolinu Vitivindla kažu da je najčudniji deo cele Šume – središte izkoga dolazi sve čudno, takoreći.«

Ostali pogledaše u smeru koji im je Veseli pokazao, ali mogli suvideti malo šta osim magli iznad vlažne i duboko usečene doline; izanje južna polovina Šume se gubila sa vidika.

Na osunčanom vrhu brda postajalo je vruće. Moralo je biti okojedanaest, ali jesenja izmaglica još ih je sprečavala da razaznajuliniju Živice, ili dolinu Brendivajna iza nje. Na severu, kuda su gledalisa mnogo nade, nisu mogli da vide ništa što bi moglo biti trakavelikog Istočnog puta prema kome su išli. Bili su na jednom ostrvu umoru drveća, i horizont je zastirala koprena.

Na jugoistočnoj strani tle se spuštalo veoma strmo, kao da su sekose brda nastavljale daleko dole ispod drveća, poput obala ostrvljakoje su, u stvari, bokovi planina što se dižu iz dubokih voda. Sedelisu na zelenom rubu i gledali preko šuma pod sobom dok su jelipodnevni obrok. Kada se sunce diglo i prešlo podne, oni, daleko naistoku, ugledaše sivozelene linije Visoravni što su ležale iza Starešume sa te strane. To ih obodri veoma; bilo je dobro videti neštoizvan granica Sume, premda nisu imali nameru da idu tim pravcemako to mogu da izbegnu: U hobitskim legendama Visoravni Mogilabile su na isto tako lošem glasu kao i Šuma.

Konačno odlučiše da ponovo krenu. Staza koja ih je dovela dobrda iznova se pojavljivala na severnoj strani; ali nisu je dugo pratilikad opaziše da ona istrajno savija nadesno. Ubrzo je počela hitro da

se spušta i oni zaključiše da ona, u stvari, svakako ide prema doliniVitivindla: nikako pravcem kojim su oni hteli. Posle maloraspravljanja odlučiše da ostave tu varljivu stazu i krenu severno, jer,iako nisu mogli da ga vide sa vrha brda, Put je morao ležati u tomsmeru, a nije mogao biti mnogo milja dalje. Uz to, na sever, i levo odstaze, zemlja je izgledala suvlja i otvorenija, uspinjala se na kosegde je drveće bilo rede, a borovi i jele smenili su hrastove i jasenovei drugo čudno i bezimeno drveće gušće šume.

Isprva je njihov izbor izgledao dobar: napredovali su pristojnombrzinom, iako je, kad god bi ugledali sunce na nekom proplanku,izgledalo da su neobjašnjivo skrenuli prema istoku. Ali posle nekogvremena drveće ponovo poče da se okuplja, upravo tamo gde jeizdaleka izgledalo rede i manje isprepleteno. Onda se u tluneočekivano otkriše duboke brazde, kao tragovi divovskih kolskihtočkova, ili široki odbrambeni jarci i ulegnuti putevi dugo vanupotrebe i zagušeni trnjakom. Oni su obično ležali baš preko njihovelinije marša, i mogli su ih preći samo šuljanjem i veranjem niz i uznjih, što je bilo naporno sa ponijima. Kad god bi sišli, nalazili bi da jeta udubina puna gustog žbunja i isprepletenog šiblja, koje zbognečega nije htelo da ih propusti nalevo, nego je ustupalo samo kadbi krenuli desno, i morali su da prelaze izvesnu razdaljinu duž dnapre no što bi uspeli da nađu prolaz uz suprotnu stranu. Kad god bi ses mukom ispeli, drveće je izgledalo gušće i mračnije, a nalevo inaviše bilo je najteže naći put; neprestano su bili prisiljeni da idunadesno i naniže.

Posle jedno dva časa izgubili su svaku jasniju predstavu opravcu, iako su dobro znali da su odavno sasvim prestali da idu kaseveru. Bili su zavođeni i prosto su sledili kurs izabran za njih –istočno i južno, u srce Sume, a ne iz nje.

Popodne je odmicalo kad su se s mukom dovukli i zabasali ujednu jarugu koja je bila dublja i šira od ijedne na koju su do tadanaišli. Bila je tako strma i zarasla da se pokazalo nemogućim da seispenju iz nje, napred ili nazad, a da ne ostave ponije i prtljag. Svešto su mogli da učine bilo je da prate tu jarugu – naniže. Zemljapostade mekana i na mahove močvarna; izvori se pojaviše nabokovima jaruge, i uskoro razabraše kako prate neki potočić koji je

kapao i mrmorio kroz zakorovljeno korito. Onda tle poče ubrzano dase spušta, a potok, postavši snažan i hučan, tekao je i skakao hitronizbrdo. Bili su u nekom dubokom sumračnom useku nadlučenomstablima visoko iznad njih.

Pošto su se vukli neko vreme duž potoka, izađoše sasvimiznenadno iz sumraka. Kao kroz neku kapiju videše sunčevu svetlostpred sobom. Došavši do tog prodora, nađoše da su se probili dolekroz jednu raselinu u visokom strmom zidu, bezmalo litici. Upodnožju je bio širok prostor pod travom i trskom, a u daljini semogla nazreti naspramna uzvisina, gotovo isto tako strma. Popodnezlatno od kasnoga sunca ležalo je toplo i pospano nad skrivenimzemljištem u sredini. Usred svega toga krivudala je lenjo tamna rekasmeđe vode, oivičena drevnim vrbama, zasvođena vrbama,zaprečena palim vrbama, i posuta hiljadama svenulih vrbinih listova.Vazduh ih je bio pun, lepršali su žuti sa grana, jer je neki topao i blagpovetarac meko duvao tom dolinom, a trske su šumele, i vrbovegrane su škriputale.

»Pa, sada imam bar nekog pojma gde smo!« reče Veseli. »Išlismo skoro potpuno suprotno nego što smo hteli. Ovo je rekaVitivindl! Idem napred da istražujem.«

On izađe na svetlost sunca i iščeze u visokim travama. Posleizvesnog vremena pojavi se opet i saopšti da ima podnošljivočvrstog tla između podnožja litice i reke; na nekim mestima čvrstazemlja pod travom ide do vodene linije. »Šta više«, reče on, »izgledada ima nešto kao utabana staza što krivuda duž ove strane reke.Ako krenemo levo i pratimo je, moraćemo konačno da izbijemo naistočnoj strani Šume.«

»Moguće!« reče Pipin. »To jest ako staza ide tako daleko, i akonas ne odvede naprosto u neko blatište i ostavi nas tamo. I ko jenapravio tu stazu, šta ti misliš o tome, i zašto? Siguran sam da nijeradi pomoći nama. Postajem veoma sumnjičav u vezi s ovomŠumom i svim unutra, i počinjem da verujem u sve priče o njoj. Aimaš li ti pojma koliko daleko na istok bi trebalo da idemo?«

»Ne«, reče Veseli. »Nemam. Ne znam uopšte koliko smo dalekoniz tok Vitivindla, ili ko bi to mogao dolaziti ovamo dovoljno često dautaba stazu uz njega. Ali odavde nema drugog puta koji bih jamogao da vidim ili smislim.«

Pošto druge nije bilo, oni kretoše jedan iza drugoga i Veseli ihodvede do staze koju je našao. Svuda su trske i trave bile bujne ivisoke, mestimice znatno iznad njihovih glava, ali jednom nađenustazu je bilo lako pratiti dok se iskretala i krivudala birajući sigurnijetle između blatišta i bara. Tu i tamo prelazila je preko potočića koji sutrčali niz jarke u Vitivindl iz viših krajeva Šume; na tim mestimabalvani ili snopovi pruća bili su brižljivo prebačeni.

Hobitima postade veoma toplo. Vojske svakovrsnih muva zujalesu im oko ušiju, a popodnevno sunce pržilo im je leđa. Najzad uđošeiznenadno u jednu oskudnu senku; velike suve grane pružale su sepreko staze. Svaki korak napred bio im je bezvoljniji od prethodnog.Sanjivost kao da se uvlačila iz tla uz njihove noge i padala im mekoiz vazduha na glave i oči.

Frodo oseti kako mu se podbradak spušta, a glava klone.Neposredno pred njim Pipin pade na kolena. Frodo zastade. »Nevredi«, čuo je Veselog kako govori. »Ne mogu da maknem ni korakviše bez odmora. Moram dremnem. Sveže pod vrbama. Manjemuva!«

Frodu se nije sviđalo kako to zvuči. »Hajde!« povika on. »Nemožemo još da dremamo. Moramo prvo izaći iz Šume.« Ali ostali suse već bili previše izgubili da na to obrate pažnju. Pokraj njih Sem jestajao zevajući i trepćući tupavo.

Iznenada Frodo i sam oseti kako ga obuzima san. Glava mu sespuštala. Činilo se da jedva ima ikakvog zvuka u vazduhu. Muve suprestale da zunzaraju. Samo neki blag zvuk na ivici čujnog, nekomeko treperenje poput pesme napola prošaptane, kao da se budiogore u granama. On diže teške oči i vide kako se nad njim nadvijadivovsko drvo vrbe, staro i sivo. Činilo se ogromno, a njegovepružene grane dizale su se kao ruke koje posežu mnogoprstimšakama; njegovo čvornovato i iskrivljeno deblo zjapilo je širokimpukotinama koje su tiho škriputale dok su se grane pokretale. Lišćekoje je treperilo nasuprot vedrom nebu zanese ga, on se preturi iostade ležeći tu gde je pao u travu.

Veseli i Pipin dovukoše se napred i spustiše se, leđima uz deblovrbe. Iza njih, velike pukotine su se široko razjapile da ih obuhvate, adrvo se ljuljalo i škripalo. Pogledaše naviše u sivo i žuto lišće, koje

se blago kretalo naspram svetlosti i pevalo. Oni sklopiše oči, i ondakao da su skoro mogli da čuju reči, hladne reči, kako govore nešto ovodi i o snu. Oni se prepustiše toj bajalici i utonuše u dubok san upodnožju velike sive vrbe.

Frodo je ležao neko vreme boreći se sa snom koji ga jesavladavao; onda s naporom ponovo ustade. Osećao jenesavladljivu želju za hladnom vodom. »Čekaj me, Seme«, zamucaon. »Moram pranje nogu časak.«

U polusnu, on odbaulja napred do strane drveta okrenute reci,gde je veliko krivudavo korenje urastalo u rečnu struju poputkvrgavih zmajaca koji se istežu da piju. Objahao je jednoga od njih, izapljuskao vrelim tabanima po svežoj tamnoj vodi, i tu je i onodjednom zaspao, leđima oslonjen uz drvo.

Sem sede, počeša se po glavi i zevnu kao pećina. Bio jezabrinut. Popodne je starilo, ali on je ovu iznenadnu pospanostsmatrao neprirodnom. »Ima u ovome nešto više od sunca i toplogvazduha«, promrmlja on samom sebi. »Ne sviđa mi se ovo grdnoveliko drvo. Ne verujem ja njemu. Čuj, pevati sada o spavanju! Totako neće ići uopšte!«

On se osovi na noge i odbatrga da vidi šta je bilo sa ponijima.Otkrio je da su dva odlutala dobar komad puta stazom, i baš ih je biopohvatao i poveo nazad ka ostalima, kad začu dva zvuka, jedansnažan, a drugi tih ali veoma jasan. Prvi je bio pljesak od padanečeg teškog u vodu, drugi je bio poput škljocanja brave kad sevrata tiho, čvrsto zatvore.

On sunu nazad ka obali. Frodo je bio u vodi blizu obale, a jedanveliki koren drveta kao da je bio iznad njega i držao ga dole, ali on senije otimao. Sem ga ščepa za kratki kaput i izvuče ga ispod korena;onda ga s mukom dotegli na obalu. Skoro istog časa on se probudi,zakašlja i zabrbori:

»Znaš li, Seme«, reče naposletku, »ovo skotsko drvo zbacilo meunutra! Osetio sam to. Jedan veliki koren prosto se izvio i kvrcnuome u vodu!«

»Vi ste sanjali, računam, g. Frodo«, reče Sem. »Ne bi trebalo dase sedi na takom mestu ako se osećate dremovno.«

»Šta je sa ostalima?« upita Frodo. »Pitam se kakve snove onisanjaju.«

Oni obiđoše na drugu stranu drveta, i onda Sem shvati škljocanjekoje je bio čuo. Pipin je nestao. Pukotina uz koju je prilegao zatvorilase tako da se više nije ni videla. Veseli je bio uhvaćen u stupicu:druga jedna pukotina zatvorila mu se oko struka; noge su mu ležalenapolju, ali ostatak njega bio je u jednom mračnom otvoru čije su gaivice stezale kao klešta.

Frodo i Sem udarali su prvo po deblu gde je Pipin ležao. Onda suse mahnito borili da raščepe ralje pukotine koja je držala jadnogVeselog. Bilo je to sasvim beskorisno.

»Takva gadna stvar da se desi!« zavika Frodo pomamno. »Zaštosmo ikad došli u ovu strašnu Šumu? Voleo bih da smo svi tamo uGrčidolu!« On ritnu drvo iz sve snage, ne mareći za svoje noge.Jedva primetan drhtaj protrča kroz deblo i naviše u grane; lišće ješumelo i šaputalo, ali sada sa prizvukom jedva čujnog i dalekogsmeha.

»Računam da nemamo sekiru među našim prtljagom, g. Frodo?«upita Sem.

»Ja sam poneo jednu sekiricu za cepkanje potpale«, reče Frodo.»Ta neće biti od neke naročite koristi.«

»Čekajte časkom!« uzviknu Sem, protresen idejom na koju ga jenadahnula potpala. »Moglo bi se vatrom nešto učiniti!«

»Moglo bi«, reče Frodo sumnjičavo. »Mogli bismo uspeti daPipina živog ispečemo unutra.«

»Mogli bismo pokušati da povredimo ili preplašimo ovo drvo započetak«, reče Sem kivno. »Ako ga ne pušti, ja ima da ga oborim, pama ga morao glodati.« On otrča ka ponijima, i ubrzo se vrati sa dvakresiva i sekiricom.

Oni hitro nakupiše suve trave i lišća i komadiće kore i načinišehrpu od slomljenih grančica i iseckanog pruća. Ovo nagomilaše uzstablo drveta na strani suprotnoj od zarobljenika. Istog časa kad jeSem kresnuo varnicu ova zapali suvu travu i kovitlac plamena i dimase podiže. Pruće zapucketa. Mali prsti vatre posegoše uz suvuizrovašenu koru prastarog drveta i opekoše je. Jedan drhtaj prođečitavom vrbom. Lišće kao da je siktalo nad njihovim glavama šumom

bola i besa. Snažan krik dođe od Veselog, a duboko iz unutrašnjostidrveta čuše Pipinov prigušeni vrisak.

»Ugasite! Ugasite!« vikao je Veseli. »On će me prestisnutinadvoje ako nećete. On tako kaže!«

»Ko? Šta?« povika Frodo jureći na drugu stranu drveta.»Ugasite! Ugasite!« molio je Veseli. Granje vrbe poče da besno

bičuje. Čuo se zvuk kao od vetra, koji se dizao i širio upolje na granesveg drveća unaokolo, kao da su bacili kamen u tihi dremež te rečnedoline i podigli talase gneva koji su pretrčali celom Šumom. Sem jenogama udarao malu vatru i tabanao varnice. Ali Frodo, bez ikakvejasne predstave zašto to čini, ili čemu se nada, potrča stazom vičući:»Pomoć! Pomoć! Pomoć!« Činilo mu se da jedva čuje zvuksopstvenog kreštavog glasa: odnosio ga je vetar vrbe i utapao ugraju lišća čim mu reči izađu iz usta. Osećao se očajno, izgubljeno iizbezumljeno.

Iznenada, on stade. Javi se neki odgovor, ili je bar on tako mislio,ali činilo se da dopire iza njega, daleko dole niz stazu, dublje u Šumi.On se okrete i oslušnu, i ubrzo više nije moglo biti sumnje: nekojeste pevao nekakavu pesmu; jedan dubok zadovoljan glas pevao jenehajno i srećno, ali on je pevao bezumlje:

Hej dol! Vesedol! Ding-a-dong dilo!Ding-a-dong! Skočibong! Vrbi se to snilo!Tom Bom, veseli Tom, Tom Bombadilo!

Upola u nadi, a upola u strahu od neke nove opasnosti, Frodo iSem stadoše nepomično. Iznenada, iz dugog niza besmislenih reči(bar su tako izgledale) onaj se glas podiže snažan i jasan i pretvorise u ovu pesmu:

Hej! Nek je vedar dol! smebodol! Voljena!Veseo je pernat čvorak i lak vetar vremena.Dok ispod Brda blista, u sunčevom gnezdu,Čekajući na pragu hladnog svetla zvezdu,Divna kći Žene-reke, draga lakog hoda,Nežna kao grana vrbe, čistija od voda.Stari Tom Bombadil donosi ti lokvanje,

Opet prema kući skače. Čuješ li mu pevanje?Hej! Nek je vedar dol! smehodol! veselo,Zlatozrna, Zlatozrna, vedra žuta jagodo!A ti jadni Starče-vrbo, nek ti odu koreni!Jer Tom je u žurbi sada. Dan ustupa večeri.Tom ide kući opet donoseći lokvanje.Hej! nek je vedar dol! Čuješ li mi pevanje?

Frodo i Sem stajali su kao opčinjeni. Vetar othukta i stade. Lišćeje iznova tiho visilo na ukočenim granama. Izbi još jednom pesma, aonda iznenada, skakućući i igrajući duž staze, pojavi se iznad trskijedan stari izanđali šešir visokog temena, sa dugačkim plavim peromzataknutim za traku. Posle još jednog skoka i doskoka izađe na vidikneki Čovek, ili se bar tako činilo. U svakom slučaju, bio je previševeliki i težak za Hobita, mada i ne dovoljno visok za jednog odVelikih Ljudi, ali je stvarao dovoljno buke da bude jedan od njih,koračajući teško u velikim žutim čizmama na debelim nogama ijurišajući kroz travu i rogoz kao krava kad silazi na pojilo. On je nosioplavi kaput i imao dugu smeđu bradu; oči su mu bile plave i vesele, alice crveno kao zrela jabuka, izbrazdano u stotinu bora od smeha. Urukama je, na jednom velikom listu kao na kakvom poslužavniku,nosio malu hrpu belih lokvanja.

»Pomoć!« viknuše Frodo i Sem trčeći prema njemu ispruženihruku.

»Ooooj! Oooj! Lakše tamo!« povika stari čovek, dižući jednu šakui oni zastadoše kao da su se ukočili. »No, a sada, mali momci, kojojbiste strani, kao neki mehovi, tako zaduvani? Šta se ovde dešava?Da li znate ko sam ja? Ja sam Tom Bombadil. Kažite mi šta vasmuči. Tom je u žurbi sad. Nemojte da mi zgnječite lokvanje!«

»Moji prijatelji su zarobljeni u onom vrbinom drvetu!« povikaFrodo zadihano.

»Mladog gospodina Veselog stiskaju u jednoj pukotini!« uzviknuSem.

»Šta?« povika Tom Bombadil, poskočivši u vazduh. »StaracVrba? Ništa gore, eh? To može brzo da se ispravi. Znam ja pesmuza njega. Stari sivi Starac Vrba. Srž ću mu ja slediti ako se ne

upristoji. Korenje ću mu pesmom iskoreniti. Vetar ću dopevati i list ćumu i granje razvejati. Starac Vrba!«

Pošto je brižljivo smestio lokvanje na travu, on otrča do drveta.Tu ugleda stopala Veselog kako još vire napolje – ostatak je već biouvučen dublje unutra. Tom prisloni usta uz pukotinu i poče da pevaniskim glasom. Nisu mogli da pohvataju reči, ali, očigledno, Veseli seprobudio. Njegove noge počeše da se bacakaju. Tom odskoči i,odlomivši jednu viseću granu, ošinu njome bok vrbe. »Pusti ihnapolje, Starče Vrbo!« reče on. »Šta si dokonao? Ti ne treba dabdiš. Jedi zemlju! Kopaj u dubinu! Pij vodu! Idi u tminu! Bombadil tikaže da sniš!« Onda zgrabi Veselog za stopala i izvuče ga izpukotine koja se širila.

Začu se razdiruća škripa i druga se pukotina rascepi, a iz njeiskoči Pipin kao da su ga ritnuli. Onda se uz glasno škljocanje obepukotine ponovo čvrsto zatvoriše. Jedan drhtaj prođe drvetom odkorena do vrha, i zavlada potpuna tišina.

»Hvala ti!« rekoše Hobiti, jedan za drugim.Tom Bombadil prasnu u smeh. »Pa, mali moji prijatelji«, reče on,

sagnuvši se tako da im je piljio u lica. »Poći ćete kući sa mnom.Trpeza je pretovarena žutim skorupom, saćem, i belim hlebom samaslacem. Zlatozrna čeka. Vremena za pitanja će se oko stola zavečerom da smogne, pođite za mnom što vam se brže mogne!« Ionda podiže lokvanje, i uz pozivno mahanje ode skačući i igrajućistazom prema istoku, pevajući i dalje bučno i besmisleno.

Previše začuđeni i odveć puni olakšanja da govore, Hobitikretoše za njim što su brže mogli. Ali to nije bilo dovoljno brzo. Tomuskoro nestade ispred njih, a zvuk njegovog pevanja oslabi i udaljise. Iznenada, njegov glas im doplovi nazad u snažnom dozivu:

Skočite uz Vitivindl, prijatelji mali!A Tom ide ispred vas da svece pripali.Sunce tone: brzo ćete pipati sred tame.Kad noć padne, vratnice se otvaraju same,Kroz prozorska okna biće žuti treptaj svetlosti,Ne bojte se crnih jova! Ni vrbine podlosti!Ni korena niti grane! Ispred vas ide Tom!Hej sad! Vesedol! U domu vas čekamo svom!

Posle toga Hobiti ne čuše više ništa. Skoro istog časa sunce kaoda je potonulo u drveće iza njih. Oni pomisliše na kosu svetlostpopodneva gde svetluca na reci Brendivajn, i prozore Baklberijakako počinju da sijaju stotinama svetala. Velike senke padoše prekonjih; debla i granje drveća visili su mračno i preteći nad stazom. Belemagle počeše da se dižu i viju na površini reke i lutaju oko korenjadrveća na njenim ivicama. Iz tla pod samim njihovim nogamasablasna isparenja se digoše i izmešaše sa tminom koja se brzospuštala.

Postade teško pratiti stazu, a bili su veoma umorni. Noge su imbile kao od olova. Čudni podmukli zvuci hitali su između žbunja i trskis obe strane, a kada su pogledali prema bledom nebu ugledali sučudna kvrgava i čvornovata lica koja su se tmurila, mračna premasumraku, i cerila se na njih sa visoke obale i ivica šume. Počeše daosećaju da je čitava ta zemlja nestvarna i da, zapravo, posrću krozneki zlokobni san koji nikakvom buđenju ne vodi.

I baš kad su osećali kako im noge usporavaju do zastajanja,opaziše da se tle blago diže. Voda zažubori. U tami nazreše belitreptaj pene tamo gde je reka tekla preko jednog kratkog spusta.Potom, iznenada, drveće se završi, i magle ostadoše za njima.Iskoračili su iz šume i našli široko polje trave kako buja pod njima.Reka, sada mala i brza, skakutala je veselo naniže da ih presretne,svetlucajući tu i tamo u svetlosti zvezda koje su već sjale na nebu.

Trava pod njihovim nogama bila je poravnata i kratka, kao da jekošena ili kresana. Natkrovlja šume iza njih bila su podsečena idoterana kao kakva živica. Staza je bila jasna pred njima, dobroodržavana i oivičena kamenom. Krivudala je ka vrhu travnatogbrežuljka, sad sivog pod bledom zvezdanom noći; a tamo, još visokoiznad njih, na jednoj daljoj kosi, videše treperava svetla kuće. Stazaopet krete naniže, pa ponovo naviše, uz dugu padinu brda podtravom, prema svetlosti. Iznenada jedan širok žuti zrak potečeveselo iz vrata koja su bila otvorena. Tu je bila kuća Toma Bombadila– pred njima, gore, dole, ispod brda. Iza nje, jedan strmi prevoj ležaoje siv i ogoljen, a, iza njega, tamni obrisi Visoravni Mogila iskradali suse u noć ka istoku.

Svi požuriše napred, i Hobiti i poniji. Polovina umora i sav strahveć su spali s njih. Hej! Nek su vedri svi! iskotrlja se pesma da ihpozdravi.

Hej! Nek su vedri svi! Srcu jad izgoni!Hobiti! Poniji! Mi smo društvu skloni.Sada nek veselje počne! Pevajmo pod ovim slemenom!

A tada drugi čist glas, mlad i prastar kao proleće, poput pesmeneke srećne vode što teče dole u noć iz svetlog jutra u brdima, dođeslivajući se kao tečno srebro njima u susret:

Sada nek pesma počne! Pevajmo pod ovim slemenomO suncu, zvezdama, mesecu, magli, kiši sa oblačnim vremenom,Svetlost je za list što pupi; pero pod rosnim bremenom;Vetar je u brdima; zvonocvast vresu plemenom,Trska kraj tišaka senki; lokvanj ispod svoda:Stari Tom Bombadil i Kći Rečnih Voda!

I uz tu pesmu su Hobiti stajali na pragu, a zlatna svetlost bila jesvuda oko njih.

Glava 7.

U DOMU TOMA BOMBADILA

Četiri Hobita koraknuše preko širokog kamenog praga, i stadošenepomični, trepćući. Našli su se u jednoj dugoj niskoj odaji,preplavljenoj svetlošću lampi koje su visile sa krovnih greda, a nastolu od tamnog uglačanog drveta stajalo je mnoštvo sveca -– visokei žute, gorele su veselo.

U stolici, na drugoj strani odaje, licem okrenuta spoljašnjimvratima, sedela je žena. Duga zlatna kosa talasala joj se niz ramena;njena haljina bila je zelena, zelena kao mlade trske, poprskanasrebrom poput kapi rose, a pojas joj je bio od zlata, oblikovan kaolanac od perunika, optočen bledoplavim očima nezaboravka. Okonjenih nogu, u širokim posudama od zelene i mrke ilovače, plutali subeli lokvanji, tako da je izgledala kao ustoličena na prestolu usredkakvog jezera.

»Uđite, dobri gosti!« reče ona, a dok je govorila, oni shvatiše dasu to čuli njen zvonki glas kako peva. Oni načiniše nekoliko stidljivihkoraka i stadoše se duboko klanjati, a osećali su se čudno zbunjeni inezgrapni, kao oni kojima, kad zakucaju na vrata kakve kolibe dazamole za gutljaj vode, odgovori čarobna mlada vilin-kraljica odenutau žive cvetove. Ali pre no što su išta mogli da prozbore ona gipkoskoči preko posuda sa lokvanjima i potrča prema njima smejući se, adok je trčala, haljina joj je šuštala nežno kao vetar na cvetnimobalama reke.

»No, dragi narode!« reče ona uzevši Froda za ruku. »Smejte se ibudite veseli. Ja sam Zlatozrna, Kći Reke.« Lakonoga, ona prođepored njih, zatvori vrata i okrete im leđa, pa raširi bele ruke prekonjih. »Zatvorimo noć napolju!« reče ona. »Jer vi ste još u strahu,možda od magle, i senki drveća, i duboke vode, i neukroćenihstvorova. Ne plašite se ničega! Jer, noćas, vi ste pod krovom TomaBombadila.«

Hobiti su je gledali zapanjeno, a ona pogleda svakog od njih iosmehnu se. »Divna gospo Zlatozrna!« reče Frodo konačno,osećajući da mu je srce dotaknuto nekom radošću koju nijerazumeo. Stajao je kao što je kadšto stajao opčinjen divnim vilin-glasovima; ali čini koje su sada ležale na njemu bile su drugačije:manje žestoko i uzvišeno bilo je to zadovoljstvo, ali dublje i bliže srcusmrtnika; čudesno, a ipak ne tuđinsko. »Divna gospo Zlatozrna!«reče on ponovo. »Sada mi je jasna radost skrivena u pesmama kojesmo čuli.

O vitka kao grana vrbe! O čista nad čistom vodom!O trsko pokraj živog vira! Iz reke divna rodom!O vreme proleća i vreme leta, i novog proleća potom!O vetre na vodopadu, nad smehom si lišća lepotom!«

Iznenada on stade i zamuca, savladan iznenađenjem što čujesebe kako izgovara tako nešto. Ali Zlatozrna se nasmeja.

»Dobro došli!« reče ona. »Nisam znala da je svet iz Okruga takozlatoust. Ali vidim da si vilin-prijatelj; svetlost u tvojim očima i taj zvonu tvom glasu kazuju to. Ovo je srećan susret! Sedite sada, i čekajteGospodara kuće! Neće to dugo potrajati. Upravo se brine o vašimumornim životinjama.«

Hobiti su radosno posedali u niske stolice sa sedištem od trske,dok se Zlatozrna bavila oko stola. Njihove oči su je pratile, jer ih jenežni sklad njenih pokreta ispunjavao nekim tihim zadovoljstvom.Odnekud iza kuće dopre pesma. S vremena na vreme hvatali su,između mnogih vedri dol i vesedol i ding-a-dong dilo ponavljane reči:

Stari Tom Bombadil je čudne vrste vrsnik;Žute su mu čizme, svetloplav mu prsnik.

»Lepa gospo!« progovori Frodo ponovo posle izvesnog vremena.»Kažite mi, ako to što pitam ne izgleda glupo, ko je Tom Bombadil?«

»On je to«, reče Zlatozrna prekidajući hitre kretnje i osmehujućise.

Frodo je pogleda upitno. »On je to, kakvog ste ga videli«, rečeona u odgovor na njegov pogled. »On je Gospodar šume, vode ibrda.«

»Onda sva ova čudna zemlja pripada njemu?«»Ne, nipošto!« odgovori ona, a njen osmeh se ugasi. »To bi

zaista bio teret«, dodade tihim glasom, kao za sebe. »Drveće i travei sve stvari što rastu ili žive u ovoj zemlji pripadaju sebi samima. TomBombadil je Gospodar. Niko nikada nije uhvatio starog Toma dokhoda šumom, gaca vodom, skače po vrhovima bregova u svetlosti iseni. On straha nema. Tom Bombadil je Gospodar.«

Jedna vrata se otvoriše i Tom Bombadil uđe. Sada nije imaošešir, a njegova gusta mrka kosa bila je okrunjena jesenjim lišćem.On se nasmeja i, prišavši Zlatozrnoj, uze je za ruku.

»Evo moje lepe gospe!« reče on klanjajući se Hobitima. »Ovde jemoja Zlatozrna odevena u zelen-srebro sa cvećem za pojasom! Je litrpeza postavljena? Vidim žuti skorup i saće, i beli hleb i maslac;mleko, sir i zelen, i zrele jagode sakupljene. Je li to dovoljno za nas?Je li večera spremna?«

»Jeste«, reče Zlatozrna, »ali možda gosti nisu?«Tom pljesnu rukama i povika: »Tome, Tome! Tvoji gosti su

umorni, a ti si to skoro zaboravio! Hodite, moji veseli prijatelji, i Tomće vas osvežiti! Opraćete prljave ruke i umiti umorna lica; odbacitiblatnjave ogrtače i raščešljati svoje čupe!«

On otvori vrata i oni pođoše za njim niz kratak prolaz pa okojedne oštre krivine. Dođoše do niske prostorije sa nagnutim krovom,male zgrade, dograđene, kako je izgledalo, na severnom kraju kuće.Zidovi su joj bili od golog kamena, ali većim delom prekrivenimzelenim visećim prostirkama i žutim zavesama. Pod je bio popločan iposut svežom zelenom trskom. Bila su tu četiri niska dušekapretrpana belim prekrivačima, prostrta na pod uz jedan zid. Uzsuprotni zid nalazila se dugačka klupa natovarena širokim zemljanimzdelama, a kraj nje mrki vrčevi puni vode; u nekima je bila hladna asa nekih se dizala para. Meke zelene papuče stajale su spremnepokraj svakog ležaja.

Ubrzo, umiveni i osveženi, Hobiti su smešteni za sto, po dvojicasa svake strane, a na pročeljima su sedeli Zlatozrna i Gospodar. Bioje to dug i veseo obed. Iako su Hobiti jeli kako to samo izgladneliHobiti umeju, ničeg nije manjkalo. Piće u njihovim kupama izgledaloje kao čista hladna voda, a ipak je u njihova srca dospelo poput vina

i raspustilo im glasove. Gosti iznenada opaziše da veselo pevaju,kao da je to lakše i prirodnije od govora.

Konačno, Tom i Zlatozrna ustadoše i hitro raščistiše sto. Gostimaje zapoveđeno da samo mirno sede; bili su posađeni u stolice, svakisa stoličicom pod umornim nogama. U širokom kaminu pred njimaplamtela je vatra odajući neki slatki miris, kao da se loži jabukovimdrvetom. Kada je sve bilo sređeno sva svetla u odaji su pogašenaizuzev jedne lampe i dve sveće, po jedna s oba kraja police okodimnjaka. Onda im Zlatozrna priđe držeći sveću, i požele svakomelaku noć i dubok san.

»Budite u miru«, reče ona, »do jutra! Ne obraćajte pažnju ni nakakve noćne zvuke! Jer ništa ovde ne prolazi kroz vrata i prozoreosim svetlosti meseca, i svetlosti zvezda, i vetra sa vrha brda. Lakunoć!« I izađe iz sobe uz treperenje svetlosti i šuštanje. Zvuk njenihkoraka bio je kao potok što pada nežno niz brdo preko hladnihkamenova u tišini noći.

Tom je sedeo još neko vreme pokraj njih u tišini, dok je svaki odnjih nastojao da smogne hrabrost za neko od mnogih pitanja koja jenameravao da postavi za večerom. San im se skupljao na očnimkapcima. Konačno Frodo progovori:

»Da li si me čuo da dozivam, Gospodaru, ili je to bila pukaslučajnost što te je dovelo u onom času?«

Tom se promeškolji kao čovek prenut iz nekog prijatnog sna.»Eh, šta?« reče on. »Da li sam te čuo da dozivaš? Ne: bio samzauzet pevanjem. Samo me je slučaj doveo tada, ako slučajemzoveš to. To nikakav moj plan nije bio, iako sam vas očekivao. Čulismo novosti o vama, i znali da lutate. Znali smo da ćete ubrzo doćido vode: sve staze vode onamo, dole do Vitivindla. Stari Sivi StaracVrba, on je uvek moćno pevao, i teško je za mali narod da izbegnenjegovim lukavim lavirintima. Ali Tom je imao jedan posao tamo, štoda ometa on nije ni snevao.« Tom zaklima glavom kao da ga sanponovo obuzima, ali nastavi tihim pevušećim glasom:

Ja sam imao tamo posao: sakupljanje lokvanja,zelenih listova i lokvanja belih da moju lepu gospu raduju,poslednje pre kraja godine da ih od zime sačuvam,da cvatu kraj njenih lepih nogu dok se snegovi ne otope.

Svake godine krajem leta ja idem da ih za nju iznađem,u prostranom tisaku, dubokom i čistom, daleko niz Vitivindl;tu se prvo otvore s proleća i tu najduže potraju.Uz taj tisak veoma davno Kćer Reke ja sam našao,divnu mladu Zlatozrnu gde sedi u trskama.Slatko joj tada beše pevanje a srce joj je kucalo!

Otvorio je oči i pogledao ih s jednim iznenadnim bleskomplavetnila:

A to je bilo dobro za vas – jer sad ja više nećuponovo ići dole duboko niz vodu šume,ne dok je godina stara. Niti ću prohoditikraj kuće Starca Vrbe sa ove strane proleća,ne do proleća veselog, kada Kći Reke hodiigrajući niz stazu vrba, da se kupa u vodi.

On ponovo utonu u ćutanje, ali Frodo nije mogao da ne postavijoš jedno pitanje: ono na koje je najviše želeo da mu se odgovori.»Govori nam, Gospodaru«, reče on, »o Čoveku Vrbi. Šta je on? Janikad ranije nisam čuo za njega.«

»Ne, nemoj!« rekoše Veseli i Pipin uglas, iznenadno seuspravljajući u sedištima. »Ne sada! Ne do jutra!«

»Tako je!« reče starac. »Sada je vreme odmora. Neke je stvarirđavo čuti kad su na zemlji senke grube. Spavajte do jutarnjesvetlosti, odmorite se do trube! Ne marite za zvuke noći! Sive se nebojte vrbe!«

I s tim rečima on skide lampu, dunu i ugasi je i, uzevši u svakuruku po jednu sveću, povede ih iz odaje.

Njihovi dušeci i jastuci bili su meki kao paperje, a prekrivke subile od bele vune. Jedva da su legli na duboke krevete i povukli lakepokrivače preko sebe a već su pospali.

U gluvo doba Frodo je ležao u jednom snu bez svetlosti. Ondaugleda mlad mesec kako izlazi: pod njegovom oskudnom svetlošćudizao se tu pred njim neki crni zid od stenja, prosečen tamnim lukompoput neke ogromne kapije. Frodo kao da se dizao; u preletu on videda je taj kameni zid neki krug od bregova, i da je u njemu ravnica, i

da usred te ravnice stoji neka uzvisina od kamena, nalik na ogromnukulu, ali ne rukom sazdanu. Na njenom vrhu stajala je ljudska prilika.Činilo se da mesec što se dizao za časak lebdeći zastaje nadnjegovom glavom i svetluca mu u sedoj kosi koju je vetar mrsio.Naviše iz mračne doline dopre krik groznih glasova i urlanje mnoštvavukova. Iznenada, neka senka, poput ogromnih krila, pređe prekomeseca. Ona prilika podiže ruke i svetlost blesnu iz palice kojom jemahala. Jedan se moćni orao obruši naniže i odnese ga. Oni glasovisu naricali a vukovi grajali. Začu se hučanje snažnog vetra i donesezvuk kopita koja su galopirala, galopirala, galopirala sa Istoka. »CrniJahači!« pomisli Frodo budeći se, a zvuk kopita još mu je odjekivaou svesti. Pitao se da li će ikada imati hrabrosti da ode iz bezbednostiovih kamenih zidova. Ležao je nepomičan, još osluškujući, ali sadaje sve bilo tiho, i on se konačno okrete i ponovo zaspa, ili odluta uneki drugi, neupamćen san.

Pokraj njega Pipin je ležao sanjajući ugodno, ali neka promenaporemeti mu snove i on se prevrte i zaječa. Iznenada se probudi, ilipomisli da se probudio, a ipak još je čuo u tami zvuk koji mu jeuznemirio san: tip-tap, škrip; šum je bio poput grana koje se taru navetru; prsti grančica grebli su zid i prozor: škrip, škrip, škrip. Pitao seima li vrba blizu kuće, a onda je imao strašno osećanje da uopšte inije u nekoj običnoj kući, nego u unutrašnjosti vrbe, i da sluša onajstrašni suvi škriputavi glas kako mu se smeje nanovo. On sede ioseti kako se mekani jastuci ugibaju pod njegovim rukama, i ležeponovo sa olakšanjem. Činilo mu se da čuje odjek reči: »Ne plašitese ničega! Mirujte do jutra! Ne obraćajte pažnju na noćne zvuke!« aonda ponovo zaspa.

Šum vode bio je ono što je Veseli čuo kako pada u njegov mirnisan: vode što teče tiho, a onda se širi, širi neodoljivo svuda oko kućeu tamni bezdan bez obala. Grgotala je ispod zidova i pela se, laganoali sigurno. »Udaviću se!« mislio je. »Naći će ona put unutra, i ondaću se ja udaviti.« Osećao je da leži u mekoj sluzavoj baruštini i,skočivši, spusti nogu na hladnu kamenu ploču. Onda se seti gde je ileže ponovo. Činilo mu se da čuje ili se seća da je čuo: »Ništa ovdene prolazi kroz vrata i prozore osim svetlosti meseca, i svetlostizvezda, i vetra sa vrha brda.« Dašak svežeg vetra pokrete zavesu.On udahnu duboko i ponovo zaspa.

A koliko je Sem mogao da se seti, on je prospavao čitavu noć udubokom zadovoljstvu, ako su klade zadovoljne.

Probudiše se, sva četvorica odjednom, u svetlosti jutra. Tom sekretao po sobi zviždućući kao čvorak. Kada je čuo njihovo vrpoljenje,pljesnuo je rukama i zavikao:

»Hej! Nek je vedar dol! Vesedol! Srcu jad izgoni!« On razmačežute zavese, i Hobiti videše da su one skrivale prozore na dva krajasobe; jedan je gledao na istok, drugi na zapad.

Oni skočiše okrepljeni. Frodo otrča do istočnog prozora i otkri dagleda u povrtnjak siv od rose. Upola je očekivao da vidi travnjak dosamih zidova, travnjak sav izrovašen otiscima kopita. U stvari, vidikmu je bio zaprečen visokom linijom pasulja na pritkama, ali iznad idaleko od njih sivi vrh brda uzdizao se naspram sunca na izlasku.Bilo je bledo jutro: na istoku, iza dugih oblaka poput niti prljave vuneumrljane crvenilom po ivicama, ležale su svetlucave žute dubine.Nebo je govorilo o kiši koja dolazi, ali svetlost se širila brzo, i crvenicvetovi pasulja počeše da sjaje spram vlažnih zelenih listova.

Pipin je gledao kroz zapadni prozor, dole u jezero magle. Šumaje bila sakrivena maglom. Bilo je to kao da se gleda na zakrivljenikrov oblaka odozgo. Nalazio se tamo neki nabor ili kanal gde jemagla bila raskidana u mnoštvo perjanica i talasa; dolina Vitivindla.Potok je tekao niz brdo na levoj strani i nestajao u belim senkama. Ublizini je bila cvetna bašta i potkresana živica srebrom premrežena, aiza njih videše onu sivu postriženu travu bledu od rosnih kapi.Nijedno drvo vrbe nije se videlo.

»Dobro jutro, veseli prijatelji!« zavika Tom, otvorivši istočni prozorširom. Svež vazduh pokulja unutra; imao je neki kišan miris. »Sunceneće danas mnogo pokazivati svoje lepo lice, mnenja sam. Otkad sesiva zora pomolila, prošao sam nadaleko skačući vrhovima brda,njuškajući vetar i vreme, vlažnu travu pod nogama, vlažno neboiznad glave. Probudio sam Zlatozrnu pevajući pod prozorom, aliništa ne budi hobitski živalj u ranu zoru. U noći se mali svet budi, utami, a spava po dolasku svetlosti! Ding-a-dong dilo! Probudite seveć, moji veseli prijatelji! Zaboravite noćne zvuke! Ding-a-dong dilodol! Vesedol! Srdašca! Ako dođete brzo, naći ćete doručak na stolu.Ako dođete sporo, dobićete travu i kišnicu!«

Nepotrebno je reći – ne da je Tomova pretnja zvučala bašozbiljno – Hobiti su došli brzo, a napustili sto sporo, i to tek kad jepočeo da izgleda prilično prazno. Ni Tom ni Zlatozrna nisu bili tu.Toma su mogli čuti u kući, kako klopoće po kuhinji, i uz i nizstepenice, i peva ovde-onde napolju. Odaja je gledala prema zapadupreko maglom zamračene doline, a prozor je bio otvoren. Voda jekapala sa trščanih streha. Pre no što su završili doručak oblaci su sespojili u jedan jedini neprekidni krov, i prava siva kiša spuštala semeko i istrajno. Šuma je bila potpuno skrivena iza njene dubokezavese.

Dok su gledali kroz prozor, spuštajući se nežno, kao da plovi nizkišu sa neba, čuo se jasni glas Zlatozrne kako peva gore iznad njih.Mogli su čuti samo nekoliko reči ali činilo se da je ta pesma jednapesma kiše, prijatna kao pljuskovi nad suvim bregovima, koja pričapriču neke reke, od izvora u visijama do mora daleko dole. Hobiti suslušali sa uživanjem, a Frodo je bio srećan u srcu, i blagosiljaoljubazno vreme, jer im je odlagalo odlazak. Pomisao na odlazak bilamu je teška od časa kad se probudio, ali sad je zaključio da neće ićidalje toga dana.

Visinski vetar se skrasio na zapadu, a dublji i vlažniji oblaciuskotrljali su se da prospu svoj tovar kiše na gola temena Visoravni.Oko kuće se nije moglo videti ništa do vode kako pada. Frodo jestajao blizu otvorenih vrata i posmatrao bledu kredovitu stazu kakose pretvara u malu reku od mleka i odlazi klobučavo naniže u dolinu.Tom Bombadil dokasa iza ugla kuće, vitlajući rukama kao da odgonikišu – i zaista, kad je skočio preko praga, činilo se da je potpuno suv,osim čizama. Njih je skinuo i smestio u ugao kod dimnjaka. Onda jeseo u najveću stolicu i pozvao Hobite da se okupe oko njega.

»Ovo je Zlatozrnin dan za pranje«, reče on, »i za njeno jesenjeveliko spremanje. Suviše vlažno za hobitski narod – neka se odmaradok može! Ovo je dobar dan za duge priče, za pitanja i za odgovore,stoga će Tom početi priču.«

Onda im je ispričao mnoge neobične priče, katkad upola kao dagovori samome sebi, ponekad pogledajući u njih iznenada, svetlimplavim okom ispod dubokih veđa. Često se njegov glas pretvarao upevanje, i on je ustajao iz svoje stolice i igrao naokolo. On im je

ispričao priče o pčelama i cvetovima, i običajima drveća i čudnihstvorenja Šume, o zlim stvorenjima i dobrim stvorenjima, stvorovimaprijateljskim i stvorovima neprijateljskim, surovim stvorenjima ineljubaznim stvorenjima, i o tajnama sakrivenim ispod trnja.

Slušajući, počeše da shvataju život Šume odvojeno od sebe, ustvari da osećaju sebe kao tuđince tamo gde je sve ostalo bilo kodsvoje kuće. A neprekidno je u njegovu priču ulazio i iz nje izlazioStarac Vrba, i Frodo je saznao dovoljno, u stvari i više negodovoljno, jer to nije bilo ugodno znanje. Tomove reči ogoleše srcadrveća i njihove misli, koje su često bile mračne i čudne, i ispunjenemržnjom prema bićima koja slobodno idu zemljom, glođući, grizući,lomeći, sekući, paleći: razoriteljima i prisvajačima. Stara šuma senije bez razloga zvala tako, jer ona je zaista bila drevna, preživeliostatak neizmernih zaboravljenih šuma; i u njoj su još živeli, starećine brže od bregova, očevi otaca drveća, pamteći vremena kada suoni bili gospodari. Bezbrojne godine ispunile su ih ponosom,ukorenjenom mudrošću, i zlobom. Ali nijedno nije bilo opasnije odVelike Vrbe: njegovo srce bilo je trulo, ali snaga mu je ostala zelena;a bio je lukav, i gospodar vetrova, i njegova pesma i misao prostiralesu se šumama s obe strane reke. Njegov sivi žedni duh crpao jesnagu iz zemlje i širio se kao tanke žilice korenja kroz tle, i kaonevidljivi prsti grančica kroz vazduh, dok nije podvlastio skoro svedrveće Šume, od Živice do Visoravni.

Iznenada Tomovo pričanje napusti šume i ode skačući uz mladipotok, preko penušavih vodopada, preko oblutaka i izglodanih stena,među cvetiće u gustoj travi i vlažnim pukotinama, odlutavši konačnodo Visoravni. Oni su slušali o Velikim Mogilama, i zelenim humkama,i kamenim prstenovima na bregovima, i u udolinama izmeđubregova. Ovce su blejale u stadima. Zeleni zidovi i beli zidovi sepodigoše. Bile su tvrđave na visijama. Vladari malih kraljevina borilisu se, a mlado sunce je blistalo poput vatre na crvenom metalunjihovih novih i gramzivih mačeva. Bile su pobede i porazi, i kule supale, tvrđave behu spaljene, a plamenovi se dizahu u nebo. Zlato jegomilano na nosiljkama mrtvih kraljeva i kraljica; i mogile su ihprekrile, i kamena su vrata bila zatvorena i trava je izrasla prekosvega. Ovce su išle neko vreme pasući travu, ali uskoro su brdaponovo opustela. Neka senka izađe iz dalekih tamnih mesta, i kosti

se uznemiriše u humkama. Stvorovi iz mogila hodali su šupljinamauz zveket prstenova na hladnim prstima, i zlatnih lanaca na vetru.Kameni prstenovi kezili su se iz zemlje poput polomljenih zuba namesečini.

Hobiti uzdrhtaše. Čak i u Okrugu čuo se glas o Mogil-Stvorovimasa Visoravni Mogila iza Šume. Ali to nije bila priča koju bi ma kojiHobit rado slušao, čak i uz ugodnu vatru i izdaleka. Ova četvoricasada se iznenada setiše onoga što im je veselje ove kuće izbilo izmisli: dom Toma Bombadila gnezdio se ispod samog boka tihstrahobnih bregova. Oni izgubiše nit njegove priče, i meškoljili su ses nelagodnošću, gledajući postrance jedan u drugoga.

Kada su ponovo uhvatili njegove reči, otkriše da je sada odlutaou čudne oblasti izvan njihovog pamćenja i izvan njihovih misli na javi,u vremena kada je svet bio prostraniji, a mora sezala čak dozapadne obale, a Tom je već izlazio da peva u prastaroj svetlostizvezda, kada su samo očevi Vilovnjaka bili budni. Onda on iznenadazastade, i videše gde klima glavom kao da tone u san. Hobiti susedeli nepomično pred njim, začarani, a izgledalo je da je pod činimanjegovih reči vetar otišao, i da su oblaci presušili, i dan se povukao, itama došla sa Istoka i Zapada i sve nebo se ispunilo svetlošću belihzvezda.

Da li je prošlo jutro i veče jednog ili mnogih dana, Frodo nijemogao da kaže. Nije osećao ni glad ni umor, samo je bio ispunjendivljenjem. Zvezde su sjale kroz prozor i nebeska tišina kao da jebila oko njega. On progovori konačno, iz divljenja i iznenadnogstraha od te tišine:

»Ko si ti, Gospodaru?« upita on.»Eh, šta?« reče Tom i sede uspravno, očiju svetlucavih u tami.

»Zar još ne znaš moje ime? To je jedini odgovor. Reci mi ti ko si,sam, prosto ti, bez imena? Ali ti si mlad, a ja star. Najstariji, to je onošto sam. Pazite šta vam kažem, moji prijatelji: Tom je bio ovde prereke i pre drveća; Tom se seća prve kapi kiše, i prvog žira. On jenačinio staze pre Velikih Ljudi, i video Mali Narod kako dolazi. On jebio ovde pre kraljeva i pre grobova i pre Stvorova iz mogila. Kada suVilovnjaci otišli na zapad, Tom je već bio ovde, pre no što su morauobličena. On je poznavao tamu ispod zvezda kada je bila bezstraha, pre nego što je Mračni Gospodar došao Spolja.«

Činilo se da neka senka prolazi pokraj prozora i Hobiti hitropogledaše kroz okna. Kada su se ponovo okrenuli, Zlatozrna jestajala u vratima iza njih, uokvirena svetlošću. Ona je držala sveću,zaklanjajući joj šakom plamen od promaje, svetlost je kroz nju teklakao svetlost sunca kroz kakvu belu školjku.

»Kiša je minula«, reče ona, »i nove vode teku nizbrdo podzvezdama. Smejmo se sada i budimo srećni!«

»I dajmo hrane i pića!« uzviknu Tom. »Duge priče su žedne. Adugo slušanje je gladan posao, jutarnje, podnevno i večernje!« Uz tereči on skoči sa stolice i u skoku uze svecu sa police oko dimnjaka ipripali je na plamenu koji je Zlatozrna držala; potom zaigra oko stola.Iznenada, poskoči kroz vrata i nestade.

Hitro se vratio noseći jedan veliki prenatrpan poslužavnik. OndaTom i Zlatozrna postaviše sto, a Hobiti su sedeli, napola zadivljeni, anapola smejući se; tako je divna bila lepota Zlatozrne, a tako vesela ičudna Tomova skakutanja. A ipak, na neki način, izgledalo je da onispliću jednu jedinstvenu igru; nijedno nije ometalo drugo, u sobi i izsobe i oko stola, i velikom brzinom hrana, posuđe i svetla,postavljeni su na svoja mesta. Sto je bleštao od belih i žutih sveća.Tom se nakloni svojim gostima. »Večera je postavljena«, rečeZlatozrna, a Hobiti videše da je sad odevena sva u srebro, s belimpojasom, a cipele su joj bile kao riblja krljušt. A Tom je sav bio ujasnoplavom, plavom kao kišom isprani nezaboravci, i nosio jezelene čarape.

Bila je to večera čak i bolja od prethodne. Hobiti su pod magijomTomovih reči mogli propustiti jedan obrok ili mnoge, ali, kad se hrananašla pred njima, činilo se da je prošla najmanje jedna sedmica kakonisu jeli. Nisu pevali, pa čak ni pričali mnogo izvesno vreme, iusredsredili su se na posao. Ali posle nekog vremena njihova srca iraspoloženje obodriše se ponovo, i glasovi im zabrujaše veseljem ismehom.

Pošto su obedovali, Zlatozrna otpeva mnogo pesama za njih,pesama koje su počinjale veselo u bregovima i spuštale se mekodole u tišine; a u tim tišinama oni videše u mislima bezdane, i vodeprostranije od svih koje su znali i, gledajući u njih, videše nebo podsobom, i zvezde kao dragulje u dubinama. Potom, ponovo, ona

požele svakome laku noć, i ostavi ih kraj vatre. Ali Tom je sadaizgledao sasvim budan i skolio ih je pitanjima.

Činilo se da on već zna mnogo o njima i svim njihovimporodicama, i da, u stvari, zna mnogo o celoj istoriji i poslovimaOkruga, počevši od dana jedva upamćenih i među samim Hobitima.To ih više nije iznenađivalo, ali on nije tajio da za svoje znanje oskorašnjim stvarima duguje pretežno farmeru Magotu, koga je,izgleda, smatrao osobom od većeg značaja nego što su onizamišljali. »Ima zemlje pod njegovim starim stopalima i ilovače nanjegovim prstima, mudrosti u njegovim kostima, a oba su mu okaotvorena«, reče Tom. Bilo je takođe jasno da Tom ima veza saVilovnjacima, i činilo se da su mu na neki način od Gildora stiglevesti u vezi sa Frodovim bekstvom.

Tom je zaista toliko znao, i tako je vešto bilo njegovo ispitivanje,da Frodo zateče sebe kako mu govori o Bilbu i sopstvenim nadama istrahovima više nego što je ikad ranije rekao čak i Gandalfu. Tom jeklimao glavom, a blesak mu se pojavio u očima kada je čuo oJahačima.

»Pokaži mi prekrasni Prsten!« reče on iznenadno usred priče, aFrodo, na sopstveno preneraženje, izvuče lanac iz džepa i, otkačivšiPrsten, pruži ga odmah Tomu.

Činilo se da narasta dok je ležao za časak na njegovoj velikojtamnoputoj ruci. Onda ga on iznenada prinese do oka i nasmeja se.Za trenutak Hobitima se ukaza istovremeno komičan iuznemiravajući prizor njegovog plavog oka kako svetluca kroz krugod zlata. Onda Tom navuče Prsten na kraj svog malog prsta iprinese ga svetlosti svece. Za časak Hobiti ne opaziše ništaneobično u tome. Onda im stade dah. Nije bilo nikakvog znaka daTom iščezava!

Tom se nasmeja ponovo, a onda zavitla Prstenom po vazduhu – ion nestade uz blesak. Frodo ispusti krik, a Tom se naže napred ivrati mu ga sa osmehom.

Frodo ga osmotri izbliza, i prilično sumnjičavo (kao neko ko jeuzajmio komad nakita kakvom opsenaru). Bio je to isti Prsten, ili jebar izgledao isto i težio isto: jer Frodu se uvek činilo da mu Prstenčudno teško leži u ruci. Ali nešto ga podstaknu da proveri. Bio jemožda ponešto ljut na Toma što kao da olako shvata ono što čak i

Gandalf smatra toliko značajnim. Sačekao je priliku, kad je razgovorponovo krenuo, a Tom pripovedao neku smešnu priču o jazavcima injihovim čudnim običajima – a onda je navukao Prsten.

Veseli se okrete ka njemu da kaže nešto, trže se i zadrža uzvik.Frodo je bio oduševljen (na izvestan način): bio je to njegov Prstennaravno, jer Veseli je zurio prazno u njegovu stolicu i očito nijemogao da ga vidi. On ustade i iskrade se tiho od vatre premaspoljašnjim vratima.

»Hej, tamo!« uzviknu Tom, uputivši ka njemu pogled s nekimkrajnje videćim izrazom u sjajnim očima. »Hej! No, Frodo, šta jesad? Kuda to othodiš? Stari Tom Bombadil još nije toliko slep. Skinisvoj zlatni Prsten! Tvoja šaka je lepša bez njega. Vrati se! Pusti tusvoju igru i sedi kraj mene! Moramo razgovarati još neko vreme irazmisliti o jutru. Tom vas mora poučiti o ispravnom putu i sačuvativaše stope od lutanja.«

Frodo se nasmeja (nastojeći da se oseća zadovoljno) i, skinuvšiPrsten, vrati se i sede ponovo. Tom im onda reče kako računa da ćesutra sijati sunce, i da će biti radosno jutro, i za polazak nadno. Alioni bi dobro učinili da rano krenu, jer vreme u tom kraju je nešto ušta čak ni Tom ne može biti siguran zadugo, i menja se ponekadbrže no što bi on mogao promeniti kaput. »Ja nisam gospodarvremena«, reče on, »niti je to išta što hodi na dve noge.«

Po njegovom savetu oni odlučiše da krenu bezmalo pravo nasever od njegove kuće, preko zapadnih nižih kosa Visoravni: moguse nadati da će tako za dan putovanja izbiti na Istočni put i izbećiMogile. On im reče da se ne plaše, ali da gledaju samo svoja posla.

»Držite se zelene trave. Nipošto se nemojte zamajavati sa starimkamenjem ili hladnim Stvorovima ili zavirivati u njihove domove, semako ste svet snažan, sa srcima koja nikad ne oklevaju.« On reče ovoviše puta, i savetovao im je da prođu Mogile sa zapadne strane, akoih zadesi da zalutaju u blizinu koje. Onda ih nauči jednoj pesmi, da jepevaju ako bi lošom srećom sledećeg dana pali u kakvu opasnost iliteškoću.

Ho! Tom Bombadil, Tome Bombadile!Vode, šume, brda, trske ti i vrba što se svile,

Vatre, Sunca, Meseca ti, osluhni i počuj nas!Dođi, Tome Bombadile, nevolja je, dočuj nas!

Kada su ovo otpevali u celini za njim, on uz smeh potapšasvakoga od njih po ramenu i, uzevši svece, povede ih ka njihovojspavaćoj sobi.

Glava 8.

MAGLA NA VISORAVNIMA MOGILA

Te noći ne čuše nikakve šumove. Ali u snovima ili van njih, nijemogao da razabere šta je, Frodo je čuo prijatno pevanje kako muteče kroz svest, neku pesmu koja kao da je poput blede svetlostidolazila iza sivog zastora kiše i izrastala sve snažnija, pretvarajući tajzastor u staklo i srebro, dok se konačno nije povukao, a neka dalekazelena zemlja otvorila se ispred, pred brzim izlaskom sunca.

Taj san se pretvorio u buđenje, a bio je tu Tom zviždeći kao punodrvo ptica, i sunce se već naginjalo nad bregom i kroz otvoreniprozor. Napolju je sve bilo zeleno i bledozlatno.

Posle doručka, koji su ponovo jeli sami, spremiše se da seoproste, teška srca koliko je to bilo moguće u jednom takvom jutru:svežem, vedrom i čistom pod ispranim jesenjim nebom oskudnogplavetnila. Svež vazduh dolazio je sa severozapada. Njihovi mirniponiji bili su skoro razigrani, frktali su i meškoljili se nemirno. Tomizađe iz kuće, mahnu šeširom i zaigra na pragu pozivajući Hobite daustanu i krenu valjanom brzinom.

Oni odjahaše stazom koja je savijala iza kuće i uspinjala se kasevernom kraju poviše brega pod kojom se zaklanjala. Upravo su bilisjahali da povedu ponije uz poslednju oštru strminu kad Frodoiznenada zastade.

»Zlatozrna!« zavika on. »Moja divna gospa odevena u zelenosrebro! Mi joj uopšte nismo rekli zbogom, niti smo je videli odvečeri!« Bio je toliko nesrećan da je krenuo nazad, ali u tom časujedan zvonki zov stiže žuboreći dole. Tamo, na povijama brda,stajala je ona dozivajući ih: njena kosa je lepršala raspuštena, a kadbi je sunce dotaklo sjaktila je i iskrila se. Neka svetlost, poputodbleska vode na orošenoj travi, bleštala je pod njenim nogama dokje igrala.

Oni pohitaše uz poslednju strminu i stadoše bez daha pokraj nje.Pokloniše se, ali ona ih jednim pokretom ruke uputi da gledajunaokolo, i oni pogledaše sa vrha brda preko zemalja pod jutrom. Biloje vedro i nadaleko vidno koliko je bilo zamračeno i maglovito dok sustajali na onom brežuljku u Šumi, koji se sada mogao videti kako sediže bled i zelen iz tamnog drveća na zapadu. U tom smeru zemljase uspinjala u šumovitim prevojima, zelenim, žutim i mrkim podsuncem, a iza njih je ležala skrivena dolina Brendivajna. Ka jugu,preko linije Vitivindla, poput bledog stakla, javljao se dalek odblesak,tamo gde je reka Brendivajn tvorila veliku petlju u nizijama i oticalaizvan znanja Hobita. Na sever, iza sve manjih visoravni, zemlja seudaljavala u zaravnima i izbočinama sivih i zelenih i bledih zemljanihboja, da se utopi u bezobličnu i neodređenu daljinu. Istočno, prevojza prevojem, Visoravni Mogila dizale su se u jutro, i nestajale iz vidau pretpostavke: nije to bilo ništa više do naslućivanje plavetnila idalekog belog odbleska koji se stapao sa ivicom neba, ali ona im jegovorila, iz sećanja i starih priča, o visokim i dalekim planinama.

Oni duboko udahnuše vazduh, i osetiše kako bi ih jedan skok inekoliko odlučnih koraka odneli kud god požele. Činilo im semalodušnim da krenu gegajući preko zbrčkanih skutova visoravniprema putu, kad bi trebalo da skoče, strasno kao Tom, prekonogostupa od bregova, pravo ka Planinama.

Zlatozrna ih oslovi, i dozva nazad njihove oči i misli. »Žurno sada,čestiti gosti!« reče ona. »I držite se svoga cilja! Na sever sa vetrom ulevom oku i blagoslovom na koracima vašim! Hitajte dok sunce sija!«A Frodu reče: »Zbogom, vilin-prijatelju, bio je ovo veseo susret!«

Ali Frodo ne nađe ni reči odgovora. Poklonio se duboko, pojahaosvog ponija, i, praćen prijateljima, odgegao sporo niz blagu kosu izabrega. Kuća Toma Bombadila, dolina i Šuma, izgubiše se sa vidika.Vazduh posta topliji između zelenih padina brda, a miris livade dizaose krepak i sladak. Osvrnuvši se kad su dospeli do dna zelene uvalevideše Zlatozrnu, sada sićušnu i vitku kao suncem obasjan cvetnaspram neba: stajala je nepomično posmatrajući ih a ruke su jojbile ispružene prema njima. Dok su je gledali, ona ispusti jedanzvonak povik i, podigavši ruku, okrete se i nestade iza brda.

Njihov put zavijao je duž dna udoline i oko zelenog podnožjajednog strmog brda u drugu jednu dublju i širu dolinu, a zatim prekoprevoja daljih bregova, i niz njihove duge ogranke, i uz glatke kosine,opet ka novim vrhovima brda i dole u nove udoline. Nije se videlo nidrvo niti ikakva vidljiva voda: bila je to zemlja trave i kratkog gipkogbusenja, tiha, izuzev šapata povetarca nad oštrim izbočinama tla, ivisokih samotnih krikova nepoznatih ptica. Dok su putovali sunce sedizalo, i bivalo je sve toplije. Kad god bi se popeli uz neki prevoj,lahor kao da je postajao slabiji. Kada su za časak smotrili zemljuprema zapadu, udaljena Šuma je izgledala kao da se dimi, kao da sekiša koja je pala ponovo isparava sa lišća, korenja i plesni. Nekasenka prostirala se sada ivicom vidokruga, tamna izmaglica nadkojom je nebo bilo kao kakva plava kapa, topla i teška.

Oko podneva oni dođoše do jednog brda čiji je vrh bio širok ispljošten, kao plitak čanak sa zelenom ispupčenom ivicom. U njemuje vazduh bio nepokretan, a nebo, činilo se, odmah iznad glava.Odjahaše preko i pogledaše ka severu. Onda im se srca obodriše,jer je izgledalo očito da su dospeli dalje nego što su očekivali.Svakako, daljine su postale zamagljene i varljive, ali nije moglo bitisumnje da se Visoravni bliže kraju. Jedna duga dolina ležala je ispodnjih, savijajući dalje prema severu, do jednog otvora između dvastrma boka. Činilo se da dalje više nema brda. Pravo prema severunejasno se nazirala jedna duga tamna linija. »To je linija drveća«,reče Veseli. »A to mora da obeležava put. Svuda uz njega, namnogo liga istočno od mosta, raste drveće. Kažu neki da jezasađeno u starim danima.«

»Izvrsno!« reče Frodo. »Ako posle podne budemo išli ovakodobro kao ovog jutra, napustićemo Visoravni pre no što sunce zađe,i kasaćemo dalje u potrazi za mestom logorovanja.« Ali još dok jegovorio skrenuo je pogled ka istoku i video da su na toj strani brdaviša i da gledaju s visine na njih; sva su ta brda bila okrunjenazelenim humkama, a na nekima se dizalo uspravno kamenje, štrčećikao iskrzani zubi iz zelenih desni.

Taj prizor je bio nekako onespokojavajući, te mu okretoše leđa ispustiše se u udubljeni krug. U središtu mu je stajao jedan usamljenikamen, visoko uspravljen pod suncem, i u tom času nije bacao

nikakvu senku. Bio je bezobličan, a ipak pun značaja: kao beleg, iliprst na straži, ili više kao kakvo upozorenje. Ali oni su ogladneli, asunce je još bilo u neustrašivom podnevu, i tako osloniše leđa uzistočnu stranu kamena. Bio je hladan, kao da sunce nema snage daga zagreje, ali u tom trenutku to im se činilo prijatnim. Tu seprihvatiše hrane i pića, i prirediše tako dobar podnevni obed podvedrim nebom kakav bi se samo mogao poželeti, jer hrana jepoticala od »dole ispod Brda«. Tom ih je opskrbio obilato za taj dan.Njihovi poniji, rastovareni, tumarali su po travi.

Jahanje preko brda, i obedovanje do sitosti, toplo sunce i mirisrudine, ponešto predugo ležanje, protezanje nogu i gledanje u neboiznad njihovih noseva, sve to je možda dovoljno da objasni ono štose dogodilo. Kako god bilo, oni se probudiše iznenadno i snelagodnošću iz jednog spavanja koje uopšte nisu planirali. Uspravnikamen bio je hladan i bacao je dugu bledu senku koja se protezalana istok preko njih. Sunce, bledog i vodnjikavog žutila, svetlelo jekroz maglu baš iznad zapadnog zida udubine u kojoj su ležali; naseveru, jugu i istoku iza ivice prostirala se magla, gusta, hladna ibela. Vazduh je bio tih, težak i hladan. Njihovi poniji stajali su zbijeni,pognutih glava.

Hobiti poskakaše uplašeni i otrčaše do zapadne ivice. Otkriše dasu na jednom ostrvu u magli. Još dok su gledali sa užasom premasuncu na zalasku, ono potonu pred njihovim očima u belo more, aneka hladna siva senka pojavi se na istoku iza njih. Magla se dovaljado ivica i diže se nad njima, a kako se pela savijala se iznad njihovihglava, dok se ne uobliči u krov: našli su se zatvoreni u dvorani odmagle čiji je središnji potporni stub bio onaj uspravni kamen.

Osetiše se kao da se neka klopka zatvara oko njih, ali nisupotpuno izgubili hrabrost. Još su se sećali pogleda koji jenagoveštavao liniju puta pred njima, i još su znali u kome on smeruleži. U svakom slučaju, sada su osećali tako veliku odbojnost prematom udubljenju oko kamena da u njihovim glavama nije bilo nipomisli o ostanku. Spakovali su se brzo koliko su njihovi promrzliprsti pristajali da rade.

Ubrzo su već vodili ponije u koloni po jedan preko ruba i niz dugusevernu padinu, dole u magleno more. Dok su silazili, magla je

postajala hladnija i vlažnija, i njene vlasi, tanke i kapave, visile su imna čelima. Kada su stigli do podnožja bilo je tako hladno da suzastali i izvukli ogrtače i kapuljače, koji se uskoro orosiše sivimkapima. Tada, pojahavši ponije, kretoše lagano dalje, naslućujući putpo uspinjanju i spuštanju tla. Držali su pravac, koliko god su mogli daodrede, prema kapiji sličnom otvoru u dalekom severnom kraju dugedoline koju su videli toga jutra. Kad jednom prođu kroz taj otvor,imaće samo da se koliko-toliko drže prave linije, i moraće konačnoda izbiju na put. Misli im nisu išle dalje od toga, izuzev u pogleduneodređene nade da možda dalje, izvan Visoravni, nema magle.

Napredovali su veoma sporo. Da spreče razdvajanje i tumaranjeu raznim pravcima, išli su u koloni po jedan, sa Frodom na čelu. Semje bio iza njega, a potom Pipin, pa Veseli. Dolina kao da se rastezalau beskraj. Iznenada Frodo vide jedan znak koji je ulivao nadu. S obestrane kroz maglu je počela da se diže neka tmina i on pomisli da sekonačno primiču onom otvoru u brdima, severnoj kapiji VisoravniMogila. Kad bi to uspeli da pređu, bili bi slobodni.

»Hajdete! Za mnom!« dozva on preko ramena i požuri napred.No nada mu se ubrzo pretvori u pometnju i strah. Tamne mrljepostadoše tmastije, ali se smanjiše, i on iznenada vide kako sezloslutno, nagnuti jedan prema drugom kao stubovi vrata bezgornjeg praga, dižu pred njim dva ogromna uspravna kamena. Nijese mogao setiti da im je video ikakvog traga u dolini dok je toga jutraosmatrao sa brda. Prošao je između njih skoro pre no što je toga biosvestan, a još dok je prolazio tama kao da je pala svuda oko njega.Njegov poni se prope i zafrkta, a on pade. Kad se osvrnuo, otkri daje sam: ostali nisu išli za njim.

»Seme!« zovnu on. »Pipine! Veseli! Hajdete! Zašto ne držitekorak?«

Nije bilo nikakvog odgovora. Strah ga obuze i on otrča nazadpokraj kamenova vičući divlje: »Seme! Seme! Veseli! Pipine!« Ponibezglavo sunu u maglu i iščeze. Malo poizdalje, ih je bar takoizgledalo, učini mu se da je čuo povik: »Hoj! Frodo! Hoj!« Bilo je toka istoku, njemu sleva, dok je stajao pod ogromnim kamenovima i snaporom zurio u tminu. On pojuri u pravcu tog poziva i otkri da idestrmo naviše.

Dok se probijao dalje, zvao je ponovo, i nastavio da doziva svemahnitije, ali neko vreme nije čuo nikakav odziv, a potom je izgledaoslabašan i daleko ispred i iznad njega. »Frodo! Hoj!« dopreše tankiglasovi iz magle, a onda jedan krik koji je zvučao kao pomoć,pomoć! učestalo ponavljan i okončan jednim poslednjim pomoć! kojese pretvorilo u dugo naricanje, iznenada prekinuto. On zabatrganapred, što je brže mogao, prema kricima, ali svetlost je bila iščezla,a lepljiva noć zatvorila se oko njega, tako da nije mogao biti siguranu pravce. Činilo mu se da se sve vreme penje.

Samo izmena u nagibu tla pod njegovim nogama pokazala mu jeda je konačno stigao na vrh prevoja ili brda. Bio je umoran, oznojen,a ipak promrzao. Potpuno se smračilo.

»Gde ste?« povikao je nesrećno.

Nije bilo nikakvog odgovora. Stajao je osluškujući. Iznenadaprimeti da postaje veoma hladno i da tu gore počinje da duva vetar,neki leden vetar. Nailazila je promena vremena. Magla je plovilapokraj njega u krpama i pocepotinama. Dah mu je izlazio kao para, atama je bila dalja i razređenija. Pogledao je naviše i saiznenađenjem opazio da se slabašne zvezde pojavljuju u visiniizmeđu traka užurbahih oblaka i magle. Vetar poče da sikće prekotrave.

Iznenada mu se pričini da je uhvatio nekakav prigušen krik, tepođe prema njemu, a dok je išao magla se uskotrlja naviše i biodbačena u stranu, i zvezdano nebo se razotkri. Jedan brz pogledpokaza mu da sada gleda na jug, i da je na okruglom vrhu brda nakoje se, svakako, ispeo sa severa. Sa istoka vetar je duvaoujedajući. Sa desne strane, naspram zapadnih zvezda, dizalo semračno crno obličje. Jedna velika Mogila stajala je tamo.

»Gde ste vi?« povika on ponovo, i ljut i uplašen.»Ovde!« reče neki glas, dubok i hladan, koji kao da je dopirao iz

zemlje. »Ja čekam na tebe!«»Ne!« reče Frodo, ali ne pobeže. Kolena mu popustiše i on pade

na tle. Ništa se nije dogodilo i nikakvog zvuka nije bilo. Dršćući, onpogleda naviše, taman na vreme da vidi neku visoku mračnu priliku,poput kakve senke naspram zvezda. Ona se saže nad njim. Onpomisli da tu ima dva oka, veoma hladna iako su bila osvetljena

bledom svetlošću koja kao da je dopirala iz neke velike udaljenosti.A onda ga ščepa neki stisak snažniji i hladniji od gvožda. Taj ledenidodir sledi mu kosti i onda se nije sećao više ničega.

Kada se osvestio, za trenutak nije mogao da se priseti ničeg osimužasa. Potom iznenada shvati da je zarobljen, beznadno uhvaćen,da je u Mogili. Neki Mogil-stvor ga je ščepao; verovatno je već podvlašću groznih čini Mogil-stvorova o kojima su prošaptane pričekazivale. Nije se usuđivao da se pokrene nego je ležao kako sezatekao: na leđima na hladnom kamenu, sa rukama na grudima.

Ali, iako mu je strah bio tako ogroman da je, činilo se, deo tameoko njega, on uhvati sebe kako, tako ležeći razmišlja o Bilbu Baginsui njegovim pričama, o njihovom zajedničkom trupkanju puteljcimaOkruga, razgovorima o drumovima i pustolovinama. Postoji nekaklica hrabrosti skrivena (često duboko, uistinu) u srcu i najdebljeg inajstrašljivijeg Hobita, i čeka neku krajnju i očajnu opasnost da jepodstakne na rast. Frodo nije bio ni naročito debeo, ni osobitostrašljiv; u stvari, premda on to nije znao, Bilbo (i Gandalf) smatralisu ga najboljim Hobitom u Okrugu. On je pomislio da je dospeo nakraj svoje pustolovine, i to užasan kraj, ali ta ga je pomisaoočvrsnula. Opazi da se napreže, kao za neki konačni skok; više senije osećao mlitavo kao kakav bespomoćni plen.

Dok je ležao tu, razmišljajući i pribirajući se, on uoči da tamalagano popušta: neka bleda zelenkasta svetlost rasla je oko njega.Ona mu nije isprva pokazala na kakvom se to mestu nalazi, jer tasvetlost kao da je izlazila iz njega samog, i iz poda pokraj njega, inije još dosegla krov ili zid. On se okrete i tu, u tom hladnom sjaju,vide kako uz njega leže Sem, Pipin i Veseli. Ležali su na leđima, alica su im izgledala samrtnički bleda, i bili su odeveni u belo. Oko njihse nalazilo mnoštvo dragocenosti, od zlata možda, iako su u tojsvetlosti izgledale hladne i nelepe. Na njihovim glavama su biliobruči, zlatni lanci obavijali su im se oko pojasa, a na prstima im jebilo mnogo prstenja. Mačevi su im ležali uz bokove, a štitovi krajstopala. Ali preko njihova tri grla ležao je jedan dugačak goli mač.

Iznenada se začu pesma: neko hladno pevušenje koje se dizalo ispuštalo. Taj glas činio se udaljen i neizmerno beživotan, ponekadvisoko u vazduhu i tanak, ponekad kao duboko jecanje iz zemlje. Iz

bezobličnog toka tužnih ali stravičnih zvukova povremeno su seoblikovali nizovi reči: užasnih, surovih, hladnih, reči bez srca i jadnih.To se noć rugala jutru koje je izgubila, i hladnoća proklinjala toplotu,za kojom je žudela. Frodo je bio sleđen do srži kostiju. Posle nekogvremena ta pesma posta razgovetnija i, sa užasom u srcu, on pojmida se pretvorila u jedno proklinjuće zapevanje:

Hladne vam ruke, srce i kosti,hladnom snu pod kamenom budite gosti:da vam na kamenitom ležaju svanekad Mesec umre i Sunce stane.Crni vetar smrti će zvezde da sreže,oni nek još ovde na zlatu leže,dok Mračni Gospodar ruku ne digne smelunad mrtvo more i zemlju svelu.

Začuo je iza glave neki škripav i grebav zvuk. Nalaktio se ipogledao i video u mutnoj svetlosti da se nalaze u nekoj vrsti prolazakoji iza njih zavija za ugao. Iza tog ugla jedna duga ruka je pipajućitražila put; hodala je svojim dugim prstima prema Semu, koji je ležaonajbliže, i prema balčaku mača što je ležao na njemu.

Isprva, Frodo se osećao kao da ga je ona kletva zaista pretvorilau kamen. Onda mu dođe divlja pomisao o bekstvu. Pitao se, akostavi Prsten, bi li ga Mogil-stvor izgubio, a on možda pronašao nekiizlaz. Zamislio je sebe kako trči slobodan preko trave, žaleći zaVeselim, i Semom, i Pipinom, ali sam slobodan i živ. Gandalf bipriznao da nije bilo ničeg drugog što je on mogao da učini.

Ali ona hrabrost koja se probudila u njemu bila je već odvećsnažna, nije mogao svoje prijatelje da napusti tako lako. Kolebao se,pipajući po džepu, a onda se ponovo borio sa samim sobom, a za tovreme ruka je dogmizala bliže. Iznenada odluka se osnaži u njemu;on ščepa neki kratak mač koji je ležao uz njega i, klečeći, naže senisko nad telima svojih drugova. S onoliko snage koliko je skupio onzaseče u tu gmizavu ruku blizu zglavka, i šaka se odlomi, ali u istomčasu i mač se rascepi do balčaka. Začu se krik i svetlosti nestade. Utami, čuo se režeći zvuk.

Frodo pade preko Veselog, čije je lice izgledalo hladno.Odjednom mu se u svest, odakle je nestalo sa prvim nailaskommagle, vrati sećanje na kuću ispod Brda, i na Toma kako peva. Setise pesme kojoj ih je Tom naučio. Slabim očajnim glasom on poče:Ho! Tom Bombadil! i uz to ime glas kao da mu dobi snagu: imao jepun i živ zvuk, i tamna odaja odjeknu kao od doboša i truba:

Ho! Tom Bombadil, Tome Bombadile!Vode, šume, brda, trske ti, i vrba što se svile,Vatre, Sunca, Meseca ti, osluhni i počuj nas!Dođi, Tome Bombadile, nevolja je, dočuj nas!

Nastupi iznenadna duboka tišina u kojoj je Frodo čuo kako musrce kuca. Posle jednog dugog sporog trenutka on začu jasno, alidaleko, kao da dopire kroz zemlju ili debele zidove, glas kako uodgovor peva:

Stari Tom Bombadil je čudne vrste vrsnik,Žute su mu čizme, svetloplav mu prsnik.Niko ga još ne dosegnu, Tom vlast svoju drži:Njegove su pesme jače, nogama je brži.

Začu se dubok štropotav zvuk, kao od kamenja što se kotrlja iobrušava, i iznenada svetlost pokulja unutra; stvarna svetlost; običnajasna svetlost dana. Nizak otvor, nalik vratima, pojavi se na krajuprostorije naspram Frodovih stopala, i tu se nađe Tomova glava(šešir, pero, i sve to) uokvirena svetlošću sunca koje se crvenodizalo iza njega. Svetlost pade na pod, i na lica tri Hobita koji suležali uz Froda. Oni se ne makoše, ali bolesna boja se izgubi. Sadasu izgledali kao da samo veoma duboko spavaju.

Tom se poguri, skide šešir, i uđe u tamnu odaju pevajući:

Napolje, ti stari Stvore! Iščezni na svetlu sunca!Sahni kao magla hladna, kao vetar othodi s jaukom,Napolje u puste zemlje, daleke u planinama!Ne dođi nikad više ovamo! Mogilu praznu ostavi!Izgubljen i zaboravljen budi, i tamniji od tmine,Gde su kapije zanavek zatvorene, dok svet ovaj ne ozdravi.

Na te reči se začu krik, a deo dubljeg kraja odaje zaruši se unutrasa praskom. Onda se ču dug otegnut vrisak koji se izgubi u nekojneodredivoj daljini; potom tajac.

»Hajde, prijatelju Frodo!« reče Tom. »Izađimo na čistu travu!Moraš mi pomoći da ih iznesem.«

Zajedno oni iznesoše Veselog, Pipina i Sema. Kada je Frodoposlednji put izlazio iz Mogile učini mu se da vidi odsečenu šaku gdese još grči, kao ranjeni pauk, na jednoj gomili odronjene zemlje. Tomse ponovo vrati unutra, i čulo se mnogo udaraca i topotanja nogom.Kada je izašao nosio je veliki naramak dragocenosti: stvari od zlata,srebra, bakra i bronze; mnogo perli, lanaca, i draguljima optočenihukrasa. On se pope na zelenu Mogilu i stavi ih sve na vrh, premasvetlosti sunca.

Tu je on stajao sa šeširom u ruci i vetrom u kosi, i gledao nanižetri Hobita koji su bili položeni na travu sa zapadne strane humke.

Dižući desnu šaku on reče spokojnim i zapovedničkim glasom:

Budite se, veseli moji! Čujte moj zov, san nek je skršen!Nek topli budu srce i udovi! Hladni kamen je srušen;Mračna su vrata otvorena, mrtva je šaka uništena.Noć od noći niža prohujala, a Kapija je otvorena!

Na Frodovu ogromnu radost Hobiti se pomakoše, protegošeruke, protrljaše oči, i onda odjednom skočiše. Gledali su oko sebezaprepašćeno, najpre u Froda, a onda u Toma, koji je stajao stvaran,u prirodnoj veličini, na vrhu mogile nad njima, a potom sebe same uoskudnim belim dronjcima, okrunjene i opasane bledim zlatom,zveckave od ukrasa.

»Šta je sad, za ime čudesa?« otpoče Veseli, dodirujući zlatniobruč koji mu je skliznuo preko oka. Onda zastade; neka senka mupređe preko lica, i on zatvori oči. »Naravno, sećam se!« reče on.»Ljudi iz Karn Duma napali su nas u noći, i bili smo poraženi. Ah! Tokoplje u mome srcu!« On se uhvati za grudi. »Ne! Ne!« rečeotvarajući oči. »Šta govorim? Sanjao sam. Kuda si se ti deo,Frodo?«

»Mislio sam da sam izgubljen«, reče Frodo, »ali ne želim dagovorim o tome. Mislimo na ono što sad treba da učinimo. Hajdemodalje!«

»Odeveni ovako, gospodine?« reče Sem. »Gde su moje stvari?«On zavitla obruč pojas i prstenje na travu i pogleda naokolobespomoćno, kao da očekuje da nađe svoj ogrtač, kratki kaput ipantalone, i druge hobitske komade odeće kako leže negde pri ruci.

»Nećete ponovo naći svoju odeću«, reče Tom skačući sa humke ismejući se dok je igrao oko njih u sunčanoj svetlosti. Neko bipomislio da se ništa opasno ni stravično nije desilo i, zaista, užasiščeze iz njihovih srca kad su ga pogledali i videli veseli blesak unjegovim očima.

»Kako to misliš?« upita Pipin, gledajući ga, upola zbunjen, upolazabavljen. »Zašto nećemo?«

A Tom zavrte glavom govoreći: »Našli ste sebe ponovo, vandubokih voda. Budite srećni, moji veseli prijatelji, i dajte toplomsuncu da zagreje srce i udove! Odbacite te hladne rite! Trčite nagi potravi, dok Tom ide da lovi!«

On sunu niz brdo, zviždeći i dozivajući. Pogledavši dole za njim,Frodo ga vide kako trči prema jugu duž zelene udoline izmeđunjihovog brda i sledećeg, još zviždeći i uzvikujući:

Hej! Sad! Kud lutate! Hajte, boj, ovamo!Gore ste, dole, blizu, daleko, ovde, tamo, onamo?Oštrouha tražim, Mudronosa, Vitlorepa i Smetena,Belih čarapa malenog, i starog Debelog Glupana!

Tako je on pevao, u brzom trku, bacajući uvis svoj šešir ihvatajući ga, dok ga ne sakri jedan nabor zemljišta; ali neko vremenjegovo hej, sad! hajte, hoj! lebdelo je nazad k njima, niz vetar kojise preselio na jug.

Vazduh je ponovo postao veoma topao. Hobiti su trčali naokolopo travi neko vreme, kao što im je on rekao. Potom su ležali grejućise na suncu sa uživanjem onih koji su iznenada preneseni iz ljutezime u prijatnu klimu, ili osoba koje se, pošto su dugo bile bolesne i

vezane za krevet, probude jednoga dana i otkriju da su neočekivanodobro i da je dan ponovo pun obećanja.

Do vremena Tomovog povratka osetili su se snažni (i gladni). Onse, počevši od šešira, iznova pojavi preko povije brega, a za njimdođoše, u pokornom nizu, šest ponija: njihovih pet i jedan više. Tajposlednji je očito bio stari Debeli Glupan: bio je veći, snažniji, deblji (istariji) od njihovih ponija. Veseli, kome su pripadali ostali, nije im, ustvari, dao nikakva podobna imena, ali oni su se do kraja životaodazivali na nova imena koja im je nadenuo Tom. Tom ih pozvajednog po jednog i oni se ispeše preko vrha i stadoše u red. Onda seTom nakloni Hobitima.

»Evo sad vaših ponija!« reče on. »Oni imaju više razuma (na nekinačin) nego što ga vi lutalački Hobiti imate – više razuma u svojimnozdrvama. Jer oni nanjuše unapred opasnost u koju vi utrčavateglavačke, a ako beže da se spasu, oni beže na pravu stranu. Morateim oprostiti; jer, iako njihova srca jesu verna, suočenje sa stravomMogil-stvorova nije ono za šta su oni stvoreni. Gledajte, evo ih,dolaze ponovo i donose sve svoje tovare!«

Veseli, Sem i Pipin se tad obukoše u rezervnu odeću iz svojihzavežljaja, i uskoro im je bilo pretoplo jer su bili primorani da odenuneke od debljih i toplijih stvari koje su poneli zbog predstojeće zime.

»Otkuda ta stara životinja, taj Debeli Glupan?« upita Frodo.»On je moj«, reče Tom. »Moj četvoronožni prijatelj, iako ga retko

jašem, a on često odluta daleko, slobodan na bregovima. Dok suvaši poniji bili kod mene upoznali su se s mojim Glupanom; nanjušilisu ga one noći i brzo otrčali da se sretnu s njim. I mislio sam da će ihon potražiti i svojim rečima mudrosti razvejati sav njihov strah. Alisada, moj veseli Glupane, stari Tom će jahati. Hej, on ide s vama,koliko da vas izvede na put; dakle, treba mu poni. Jer nije lako pričatis Hobitima koji jašu, dok na sopstvenim nogama pokušavaš dakaskaš pored njih.«

Hobiti su bili oduševljeni što to čuju, i zahvaljivali su Tomu mnogoputa, ali on se smejao i rekao kako su tako vešti u gubljenju da se onneće osećati srećnim dok ih ne vidi u bezbednosti izvan granicanjegove zemlje. »Imam ja štošta da posvršavam«, rekao je on,»moje zaposlice i moje pevalice, moje pričalice i moje hodalice, i

moje posmatranje ove zemlje. Tom ne može uvek biti blizu da otvaravrata i pukotine vrbe. Tom ima svoj dom na brizi, a Zlatozrna čeka.«

Bilo je još prilično rano sudeći po suncu, nešto između devet ideset, i Hobiti misli usmeriše ka hrani. Njihov poslednji obrok bio jeručak pokraj uspravnog kamena u danu pre toga. Sada sudoručkovali ostatke Tomovih namirnica, namenjene njihovoj večeri,sa dodacima koje je Tom doneo sa sobom. Nije to bio neki velikiobrok (kad se imaju u vidu Hobiti i okolnosti), ali osećali su se mnogobolje posle njega. Dok su oni jeli, Tom se ispeo na humku ipregledao blago. Od većeg dela je načinio hrpu koja je blistala ivarničila na travi. On joj zapovedi da leži tu »dostupna svimnalazačima, pticama, životinjama, Vilovnjacima ili Ljudima, i svimdobrim stvorenjima«; jer tako će čini humke biti skršene i razvejaneda joj se ni jedan Stvor više ne vrati. On odabra za sebe sa te gomilejedan broš sa utisnutim plavim kamenovima, sa mnogo preliva poputcvetova lana ili krila plavih leptirova. Gledao je dugo u njegaklimajući glavom, kao da ga je dotaklo neko sećanje, i na kraju jerekao:

»Evo jedne lepe igračke za Toma i njegovu gospodaricu!Plemenita beše ona što je pre mnogo vremena nosila ovo na svomramenu. Zlatozrna će ga nositi sada, i mi je nećemo zaboraviti!«

Za svakoga od Hobita on odabra po bodež, dug, listolik, i oštar,izvanredne izrade, izgraviran zmijskim oblicima, crvenim i zlatnim.Oni blesnuše kad ih je isukao iz crnih korica, iskovanih od nekogčudnog metala, lakog i čvrstog, sa mnogo utisnutih plamsavihkamenova. Da li kakvom vrlinom tih kanija ili usled čini koje su ležalena humki, sečiva su izgledala netaknuta vremenom, bez rđe, oštra,svetlucava na suncu.

»Stari noževi dovoljno su dugački za mačeve hobitskom narodu«,reče on. »Oštra sečiva dobro je imati, bilo da narod Okruga krene naistok, jug, ili daleko u tminu i opasnost.« Onda im reče da su ovasečiva, pre mnogo godina, iskovali Ljudi od Zapadnih Strana: oni subili neprijatelji Mračnog Gospodara, ali ih je savladao zli Kralj odKarn Duma u zemlji Angmar.

»Malo ko se sada seća njih«, promrmlja Tom, »a ipak neki jošlutaju, sinovi zaboravljenih kraljeva što hodaju u osami, štiteći od zla

svet koji ga je nesvestan.«Hobiti nisu razumeli njegove reči, ali, dok je govorio, prikaza im

se kao neko veliko prostranstvo godina iza njih, kao neka neizmernasenovita ravnica preko koje su išle prilike Ljudi, visokih i mrgodnih,sa blistavim mačevima, a na kraju je stupao jedan sa zvezdom načelu. Onda vizija izblede i ponovo su bili u svetu obasjanom suncem.Bilo je opet vreme da se krene. Oni se spremiše, spakovaše torbe, inatovariše ponije. Svoja nova oružja okačili su o kožne opasačeispod kaputa, osećajući da su im veoma neugodna, i pitajući se hoćeli im biti od ikakve koristi. Niko od njih nije ranije pomislio na borbukao na neku od pustolovina u koje će ih njihovo bekstvo baciti.

Konačno kretoše. Poveli su ponije niz breg, a potom, pojahavši,otkasali brzo dolinom. Osvrnuli su se i videli vrh stare humke nabrdu, a na njoj se sunčana svetlost dizala sa zlata kao žuti plamen.Onda skretoše za jedan od prevoja Visoravni i vrh im se izgubi izvida.

Iako je Frodo gledao na sve strane oko sebe, nije video ni tragaod onih velikih kamenova koji su stajali poput kapije; onda su stiglido severnog prodora, i projahali hitro kroz njega, i zemlja se otvorilapred njima. Bilo je to jedno veselo putovanje s Tomom Bombadilom,koji je kaskao razdragano pored njih ili ispred njih na DebelomGlupanu koji je mogao da se kreće mnogo brže nego što jeobećavao njegov obim. Tom je najveći deo vremena pevao, ali to jemahom bilo besmisleno, ili možda na nekom čudnom jeziku,Hobitima nepoznatom; drevnom jeziku čije su reči bile pretežno rečičuđenja i radosti.

Napredovali su postojano, ali uskoro videše da je put udaljenijinego što su zamišljali. Čak i bez magle, ono spavanje o podnevusprečilo bi ih da ga se domognu pre mraka prethodnog dana. Onatamna linija koju su bili videli nije bilo drveće nego linija žbunjaizraslog na ivici jednog dubokog jarka sa strmim zidom na suprotnojstrani. Tom reče da je to nekada bila granica izvesnog kraljevstva, aliveoma davno. Činilo se da se seća nečeg tužnog u vezi s tim, i nijehteo mnogo da kaže.

Sasuljaše se niz i uspeše se uz jarak, i kroz jedan prodor u zidu,a onda Tom skrete pravo na sever jer su zanosili nešto malo na

zapad. Zemlja je sada bila prilično ravna, te ubrzaše hod, ali sunceje već bilo nisko kad su naposletku pred sobom ugledali linijuvisokog drveća, i znali da su se vratili Putu posle toliko neočekivanihpustolovina. Poterali su u galop svoje ponije preko poslednjihfurlonga i zastali pod dugim senkama drveća. Bili su na vrhu jednekose, a Put, sad nerazgovetan u večeri koja se primicala, krivudao jeu daljinu ispod njih. Na tom mestu išao je bezmalo od jugozapada kaseveroistoku, i, njima zdesna, brzo padao u neku široku udolinu. Bioje izbrazdan tragovima kolskih točkova i nosio mnoge znakenedavne teške kiše; bilo je lokvi i rupa punih vode.

Odjahali su niz kosu i pogledali naviše i naniže. Ničega tu nijebilo da se vidi. »Pa, evo nas opet ovde, konačno«, reče Frodo.»Pretpostavljam da nismo izgubili više od dva dana mojom prečicomkroz Šumu! Ali možda će se to zadržavanje pokazati korisnim – onoih je moglo odvratiti sa našeg traga.«

Ostali ga pogledaše. Senka straha od Crnih Jahača iznenada ihponovo zaokupi. Još otkad su ušli u Šumu, mislili su uglavnom opovratku na Put; tek sada kad im je ležao pod nogama, oni se setišeopasnosti koja ih je progonila i koja je, više nego verovatno, ležala uzasedi na samom putu. Pogledali su uznemireno nazad premasuncu na zalasku, ali put je bio taman i pust.

»Mislite li«, upita Pipin oklevajući, »mislite li da bi nas moglipratiti, noćas?«

»Ne, ja se nadam, ne noćas«, odgovori Tom Bombadil. »Moždani sledećeg dana. Ali ne verujte mom nagađanju, jer ja to ne moguda kažem pouzdano. Tamo prema istoku moje znanje opada. Tomne gospodari nad Jahačima iz Crne Zemlje daleko od ovog kraja.«

Ipak, Hobiti su želeli da on ide s njima. Osećali su, ako bi to ikoznao, on bi znao kako da postupa sa Crnim Jahačima. Ubrzo, oni ćeimati da idu dalje, u zemlje njima sasvim tuđe, van svih sem krajnjeneodređenih i dalekih legendi Okruga, i, u sumraku koji je padao,čeznuli su za kućom. Obrvaše ih neka duboka usamljenost iosećanje gubitka. Stajali su ćutke, neodlučni pred konačnimrastajanjem, i jedva su shvatili da se Tom upravo oprašta i govori imda budu srčani i da bez zastajanja jašu dalje do mraka.

»Tom će vam dati dobar savet do kraja ovoga dana (posle togavaša sopstvena sreća mora ići s vama i voditi vas): na četiri milje niz

put naići ćete na jedno selo. Bri pod brdom Bri, čija kapija gledaprema zapadu. Tu ćete naći jednu staru krčmu koju zovu Poni koji sepropinje. Ječmar Masločvor je njen čestiti krčmar. Tu možeteprovesti ovu noć, a, potom, jutro će vas odaslati vašim putem. Buditesmeli, ali oprezni! Očuvajte veselje u srcima i jašite u susretsudbini!«

Molili su ga da pođe bar koliko do te krčme i popije još jednom snjima, ali on se nasmeja i odbi rekavši:

Tomova zemlja završava se ovde: on neće preći ove granice.Tom ima svoj dom na brizi, a Zlatozrna čeka!

Potom se okrete, hitnu uvis šešir, skoči Glupanu na leđa, i odjahanaviše u daljinu pevajući u sumraku.

I Hobiti se malo ispeše i gledali su ga dok nije nestao sa vidika.»Žalostan sam što se rastajem od Gospodara Bombadila«, reče

Sem. »On je jedan neobičnjak, tu greške nema. Računam damožemo otići podaleko a da ne vidimo nikog boljeg, ni nastranijeg.Ali, neću poreći, ima da budem srećan kad vidim tog Ponija koji sepropinje što je on o njemu govorio. Nadam se da će sličiti Zelenomzmaju onamo kod kuće! Kakve su sorte narod ti iz Brija?«

»Ima Hobita u Briju«, reče Veseli, »kao i Velikih Ljudi. Usudio bihse reći da će biti kućevno koliko treba. Poni je jedna čestita krčma,po svim izveštajima. Moji odjašu tamo s vremena na vreme.«

»Može ona biti sve što bismo mogli da poželimo«, reče Frodo,»ali je ipak izvan Okruga. Nemojte da se previše ponašate kao kodkuće. Molim vas, pamtite – svi vi – da ime Bagins NE sme da sepomene. Ja sam g. Podbrdni, ako se ikakvo ime mora davati.«

Onda pojahaše ponije i odjahaše ćutke u veče. Tama se spuštalabrzo, dok su oni sporo tapkali nizbrdo, pa opet naviše, dok konačnone ugledaše svetla kako trepere malo napred.

Pred njima se dizalo brdo Bri prečeći put; tamna masa nasprammaglovitih zvezda; pod njegovim zapadnim bokom ugnezdilo seveliko selo. Oni pohitaše prema njemu željni samo da nađu nekuvatru i kakva vrata između sebe i noći.

Glava 9.

KOD ZNAKA»PONI KOJI SE PROPINJE«

Bri je bio glavno selo zemlje Bri, jedne male naseljene oblastinalik na kakvo ostrvo u pustim predelima unaokolo. Osim samogBrija bio je tu i Stedl, na drugoj strani brda; Komb, u jednoj dubokojdolini nešto dalje ka istoku; i Arčet, na ivici Četvuda. Oko brda Bri itih sela bio je omanji pojas polja i pitome šume širok svega nekolikomilja.

Ljudi iz Brija bili su smeđokosi, zdepasti i prilično niski, veseli inezavisni: oni nisu pripadali nikome osim sebi samima; ali bili su uprijateljskijim odnosima i bliskiji sa Hobitima, Patuljcima,Vilovnjacima i drugim stanovnicima sveta oko njih nego što je to bilo(ili jeste) uobičajeno kod Velikih Ljudi. Prema njihovim sopstvenimpričama, oni su bili prvobitni stanovnici i potomci prvih Ljudi koji suikad odlutali na zapad Srednjeg sveta. Malo ih je preživelo nemirestarih dana; ali, kada su se kraljevi vratili preko Velikog mora, zateklisu Ljude iz Brija još tamo, i oni su bili tu i sada, kada je sećanje nastare kraljeve svenulo u travi.

U tim danima nikakvi drugi Ljudi nisu imali stalnih naseobina takodaleko na zapadu, niti unutar stotinu liga od Okruga. Ali u divljimzemljama izvan Brija bilo je tajanstvenih lutalica. Brijski narod zvaoih je Šumarima, i ništa nije znao o njihovom poreklu. Oni su bili viši, itamnije puti od Ljudi iz Brija, i verovalo se da imaju neobičnespobnosti vida i sluha, i da razumeju jezik životinja i ptica. Oni sulutali kuda su hteli, na jug i istok, čak do Maglenih planina, ali sadasu bili malobrojni i retko viđani. Kad bi se pojavili, donosili su novostiizdaleka, i kazivali čudne zaboravljene priče koje su se žednoslušale, ali narod iz Brija nije se sprijateljavao sa njima.

Bilo je isto tako i mnogo porodica Hobita u zemlji Bri i oni sutvrdili da su najstarije naselje Hobita na svetu, utemeljeno čakmnogo pre no što se prešlo preko Brendivajna i pre no što je Okrugnaseljen. Oni su živeli većinom u Stedlu, iako ih je nešto bilo i usamom Briju, naročito na višim kosama brda, iznad kuća Ljudi. VelikiNarod i Mali Narod (kako su oni nazivali jedni druge) bili su uprijateljskim odnosima, bavili se vlastitim poslovima na vlastitenačine, i jedni i drugi ispravno smatrajući sebe neophodnim delovimabrijskog življa. Nigde drugde na svetu ovo osobeno (ali izvrsno)uređenje nije se moglo naći.

Narod iz Brija, Veliki i Mali, nije mnogo putovao; zbivanja ta četirisela bila su njihova glavna briga. Ponekad bi Hobiti iz Brija otišli čaktamo do Baklenda, ili do Istočne Četvrti; ali, premda njihova malazemlja nije bila znatno više od jednodnevnog jahanja ka istoku odBrendivajnskog mosta, Hobiti iz Okruga retko su je posećivali. Kojipovremeni Baklanđanin ili pustolovni Tuk izašli bi do krčme na noć-dve, ali čak i to je bivalo sve rede, i manje uobičajeno. Hobiti izOkruga govorili su o onima iz Brija, i svim drugima koji su živeli izvannjihovih granica, kao o Tuđincima, i veoma malo su zanimanjapokazivali za njih, smatrajući ih tupima i neotesanima. Bilo je,verovatno, znatno više Tuđinaca raštrkanih unaokolo po zapaduSveta u tim danima nego što je narod iz Okruga zamišljao. Neki, bezsumnje, nisu bili ništa bolji od skitnica, spremni da iskopaju rupu ubilo kom humu i ostanu samo koliko im se sviđa. Ali u Zemlji BriHobiti su bili pristojni i napredni, i nimalo više poseljačeni negovećina njihovih dalekih rođaka u okviru Granica. Još nije bilozaboravljeno da je postojalo vreme mnogoga kretanja izmeđuOkruga i Brija. Prema svim izvorima, brijske krvi je bilo uBrendibakovima.

Selo Bri imalo je nekih stotinak kamenih kuća Velikih Ljudi,većinom iznad puta, smeštenih na padini Brda, sa prozorimaokrenutim zapadu. Na toj strani, opisujući više od polovine kruga odbrega i nazad do njega, nalazio se jedan dubok šanac sa gustomživicom na unutrašnjoj strani. Preko njega Put je prelazio nasipom,koji je tamo gde je prodirao kroz živicu bio preprečen velikomkapijom. U južnom uglu, gde je Put izlazio iz sela bila je još jedna

kapija. Kapije su zatvarane posle smrkavanja, a baš iza njih nalazilesu se male kuće za čuvare kapija.

Dole na Putu, gde je savijao nadesno da obiđe podnožje brda,nalazila se jedna velika krčma. Sagrađena je bila odavno, dok jesaobraćaj na putevima bio mnogo veći. Jer Bri se nalazio na jednomstarom stecištu puteva; drugi jedan drevni put ukrštao se tu saIstočnim putem, baš izvan šanca na zapadnom kraju sela, i uminulim danima Ljudi i drugi živalj raznih vrsta putovali su njimemnogo. Čudno kao novosti iz Brija još je bila izreka u IstočnojČetvrti, poreklom iz onih dana kada su novosti sa Severa, Juga iIstoka, mogle da se čuju u krčmi, i kada su Hobiti iz Okruga češćeobičavali da odu i da ih čuju. Ali Severne Zemlje dugo su već bilenapuštene, i Severni put sada se retko upotrebljavao; bio je obrastaotravom, i svet iz Brija zvao ga je Zelenput.

Brijska krčma još je, ipak, bila tu, a krčmar je bio značajna osoba.Njegova kuća bila je stecište za zaludne, govorljive i radoznale međumalim i velikim stanovništvom ta četiri sela, i sastajalište za Šumare idruge lutalice, i one putnike (većinom Patuljke) koji su još putovaliIstočnim putem, do i sa Planina.

Bilo je mračno i zvezde su sijale kada su Frodo i njegovi saputnicikonačno stigli do nasipa Zelenputa i približili se selu. Oni su došli doZapadne kapije i zatekli je zatvorenu, ali kraj vrata kućice iza njesedeo je jedan čovek. On skoči, donese fenjer, i pogleda u njih prekokapije iznenađeno.

»Šta želite i odakle dolazite?« upita osorno.»Krenuli smo ovdašnjoj krčmi«, odvrati Frodo. »Putujemo na

istok a ne možemo dalje večeras.«»Hobiti! Četiri Hobita! I, šta više, iz Okruga, po govoru sudeći«,

reče čuvar kapije tiho, kao za sebe. Piljio je u njih mračno koji časak,a onda sporo otvori kapiju i pusti ih da ujašu.

»Ne vidimo često okružni živalj da jaše Putem noću«, nastavi onkad su zastali pokraj njegovih vrata. »Izvinićete što se pitam kakavvas posao vodi na istok od Brija! Kakvo bi moglo biti vaše ime, akobih mogao pitati?«

»Naša imena i naš posao su naša stvar, a ovo ne izgleda kaopogodno mesto da se raspravlja o njima«, reče Frodo, kome se nije

sviđao čovekov izgled, ni ton njegovog glasa.»Vaš lični posao, nema sumnje«, reče čovek, »ali moj je posao

da postavljam pitanja pošto omrkne.«»Mi smo Hobiti iz Baklenda i došlo nam je da putujemo i da

odsednemo u krčmi ovde«, ubaci Veseli. »Ja sam g. Brendibak. Je lito dovoljno za tebe? Narod iz Brija običavao je da se uljudno obraćaputnicima, ili bar sam ja tako čuo.«

»Dobro, dobro!« reče čovek. »Nisam mislio ništa uvredljivo. Alinaći ćete, može biti, da će vam osim starog Harija sa kapije i drugisvet postavljati pitanja. Imade čudnog življa naokolo. Ako produžitedo ponija, naći ćete da niste jedini gosti.«

On im požele laku noć, a oni ne rekoše više ništa, ali Frodo jeopazio pri svetlosti fenjera da ih taj čovek i dalje gleda radoznalo. Saradošću je čuo tresak kapije za njima dok su jahali dalje. Pitao sezašto je taj čovek bio toliko sumnjičav, i da li se iko raspitivao zavesti o nekoj grupi Hobita. Da li bi to mogao biti Gandalf? Mogao jestići dok su se zadržavali u Šumi i na Visoravnima. Ali u izgledu iglasu čuvara kapije bilo je nečega što je učinilo da se osećanelagodno.

Čovek je zurio za Hobitima koji trenutak, a potom se vratio usvoju kuću. A čim je on okrenuo leđa, jedna tamna prilika pope sehitro preko kapije i utopi se u senke seoske ulice.

Hobiti odjahaše blagim usponom, prođoše pored nekolikoizdvojenih kuća, i približiše se krčmi. Kuće su im izgledale velike ičudne. Sem je zurio u krčmu, sa njena tri sprata i mnoštvom prozora,i osećao kako mu srce zamire. Zamišljao je sebe kako se tu i tamotokom putovanja, susreće sa džinovima višim od drveća, i drugimbićima, još strašnijim, ali u tom času našao je da je njegov prvipogled na Ljude i njihove visoke kuće sasvim dovoljan, čak i previše,za tamni kraj jednog napornog dana. Zamišljao je crne konje gdestoje osedlani u senkama dvorišta krčme, i Crne Jahače kako zure unjih iz mračnih gornjih prozora.

»Mi sigurno nećemo noćiti ovde, je li tako, gospodine?« uzviknuon. »Ako ima hobitskog življa u ovim krajevima, što ne potražimoneke koji bi hteli da nas prime? Bilo bi više kao kod kuće.«

»Šta nije u redu s ovom krčmom?« reče Frodo. »Tom Bombadilju je preporučio. Očekujem da će iznutra biti dovoljno kao kod kuće.«

Čak i spolja krčma je izgledala kao prijatna kuća za oči svikle nanju. Imala je pročelje prema putu, i dva krila koja su se povlačilaunazad tlom delimično usečenim u niže padine brda, tako da sustraga prozori drugog sprata bili u ravni tla. Jedan širok luk je vodioizmeđu dva krila u dvorište, a nalevo ispod luka nalazile su se velikevratnice do kojih se stizalo nekolikim širokim stepenicama. Vrata subila otvorena, i svetlost je strujala iz njih. Nad lukom je bila lampa, apod njom je visila velika firma: jedan debeo poni osovljen na stražnjenoge. Iznad vrata bilo je namolovano belim slovima: PONI KOJI SEPROPINJE JEČMARA MASLOČVORA. Mnogi od nižih prozoraotkrivali su se svetlošću iza debelih zastora.

Dok su oni oklevali napolju u tami neko unutra zapeva veselupesmu, a mnogi vedri glasovi pridružiše mu se snažno u horu.Slušali su koji časak ovaj ohrabrujući zvuk, a onda sjahaše sa ponija.Pesma se završi i začu se provala smeha i tapšanja.

Povedoše ponije pod luk i, ostavivši ih da stoje u dvorištu,popeše se uza stepenice. Frodo ode napred i skoro nalete na jednogniskog debelog čoveka ćelave glave i crvenog lica. Nosio je belukecelju i hitao kroz jedna u druga vrata noseći poslužavnik natovarenpunim vrčevima.

»Možemo li mi?« poče Frodo.»Pola minuta, ako vam je po volji!« povika taj čovek preko

ramena, i iščeze u zbrci glasova i oblaku dima. Začas je opet bionapolju, brišući šake o kecelju.

»Dobro veče, mali gospodaru!« reče on saginjući se. »Šta biste viželeli?«

»Krevete za četvoricu, i štalu za pet ponija, ako se to možesrediti. Jeste li vi g. Masločvor?«

»Tačno! Ječmar je moje ime. Ječmar Masločvor, vama na službi.Vi ste iz Okruga, eh?« reče on, a onda iznenada pljesnu šakom počelu, kao da pokušava nečega da se seti. »Hobiti!« uzviknu on.»Sad, na šta me to podseća? Mogu li da pitam za vaša imena,gospodine?«

»G. Tuk i g. Brendibak«, reče Frodo, »a ovo je Sem Gemdži.Moje ime je Podbrdni.«

»Eto ti sad!« reče g. Masločvor i pucnu prstima. »Opet miizmače. Ali vratiće se to, kad budem imao vremena da mislim. Spaosam s nogu, ali videću šta mogu da učinim za vas. Nemamo mičesto goste iz Okruga ovih dana, i bilo bi mi krivo da vam ne priredimgostoljubiv doček. Ali u ovoj kući večeras je gužva kakve nije bilopozadugo. Nikad ne kiši, nego pljušti, kažemo mi u Briju.«

»Hej! Nobe!« povika on. »Gde si ti, ti vunostopi sporaću? Nobe!«»Stižem, gospodine! Stižem!« Jedan Hobit vedrog izgleda ispade

kroz vrata i, videvši putnike, zastade kao ukopan i zablenu se u njihs velikim interesovanjem.

»Gde je Bob?« zapita gostioničar. »Ti ne znaš? Pa nađi ga!Duplo odmah! Nemam ja šest nogu ni šest očiju. Kaži Bobu da imapet ponija što treba da se metu u štalu. Mora nekako da nađemesta.« Nob otkaska sa osmehom i namigujući.

»No sad, šta sam ono hteo da kažem?« reče g. Masločvor,kuckajući se po čelu. »Jedna stvar vodi drugoj, tako da kažem.Toliko sam u poslu večeras, u glavi mi se vrti. Ima tu jedno društvošto je došlo uz Zelenput dole sa Juga prošle noći – a i to je bilo dostačudno za početak. Onda ima jedna putujuća družina Patuljaka štoide na Zapad, a stigli ovo veče. I sad ste tu vi. Ali imamo jedno dvesobe u severnom krilu koje su napravljene naročito za Hobite kad jeova kuća građena. U prizemlju, kao što oni obično vole, okrugliprozori i sve što uz to ide. Nadam se da će vam biti udobno. Vi ćetehteti večeru, bez sumnje. Čim bude moglo. Ovuda sad!«

On ih povede niz neki hodnik i otvori jedna vrata. »Evo jedne lepemale sobe za primanje!« reče on. »Nadam se da će odgovarati.Izvinite me sada. Toliko sam zauzet. Nemam vremena. Moramkasati.

To je težak posao za dve noge, ali se ipak ne istanjujem.Gvirnuću opet unutra kasnije. Ako želite bilo šta, zvonite, i Nob će dadođe. Ako ne dođe, zvonite i vičite!«

Konačno on ode, i ostavi ih prilično bez daha. Činilo se da jesposoban za beskrajan potok reči, koliko god bio zauzet. Nalazili suse u jednoj maloj i ugodnoj sobi. Gorela je tu vesela vatrica uognjištu, a ispred nje se nalazilo nekoliko niskih i udobnih stolica. Bioje tu jedan okrugao sto, već zastrt belim platnom, a na njemu velikoručno zvono. Ali Nob, Hobit-poslužitelj, bučno dođe mnogo pre no

što su i pomislili na zvonjenje. Doneo je sveće i jedan poslužavnikpun tanjira.

»Hoćete li išta za piće, gospodo?« upita ih. »Da vam pokažemspavaće sobe dok vam se večera pripravlja?«

Bili su se oprali i stigli do polovine dubokih vrčeva piva kad g.Masločvor i Nob uđoše ponovo. Za tren oka sto je bio postavljen.Bilo je tople supe, hladnog mesa, jedna pita od kupina, sveži hlebovi,komadi maslaca, i polutka zrelog sira: dobra prosta hrana, dobrakoliko je i Okrug mogao da pruži, i dovoljno nalik na onu kod kuće darazveje poslednje od Semovih bojazni (već prilično ublaženihizvrsnošću piva).

Krčmar se nešto malo vrzmao naokolo, a onda odluči da ihostavi. »Ne znam da li će vam biti do toga da se priključite društvupošto večerate«, reče on, stojeći kraj vrata. »Možda biste radije ukrevet. Ipak, društvo će biti veoma srećno da vas dočeka, ako bivam bilo do toga. Ne stižu ovamo Tuđinci – putnici iz Okruga, trebalobi da kažem, molim za oproštenje – često, a drago nam je čutimaličak novosti, ili ma koju priču ili pesmu koju imate na umu. Ali, povašoj želji! Pozvonite, ako vam išta manjka!«

Toliko okrepljeni i ohrabreni su se osećali pri kraju večere (oko tričetvrti sata upornog rada, neometanog izlišnim razgovorom) daFrodo, Pipin i Sem odlučiše da se priključe društvu u krčmi. Veselireče kako će biti suviše zagušljivo. »Ja ću sedeti ovde tiho kraj vatreneko vreme, a možda ću izaći kasnije da ušmrknem vazduha. Pazitena svoje Ð i DŽ, i imajte na umu pretpostavku da bežite u tajnosti, ada ste još na Glavnom putu i ne naročito daleko od Okruga!«

»U redu!« reče Pipin. »Pazi ti na sebe! Nemoj da se izgubiš, i nezaboravljaj da je bezbednije unutra!«

Društvo je bilo u velikoj zajedničkoj odaji krčme. Skup veliki imešovit, kako je Frodo otkrio kad su mu se oči privikle na svetlostkoju je uglavnom davala razbuktala vatra od trupaca, jer su tri lampešto su visile sa krovnih greda bile zamućene i pod velom dima.Ječmar Masločvor stajao je blizu vatre, razgovarajući sa dvojicomPatuljaka i jedno dve osobe stranog izgleda. Na klupama je biorazan živalj: Ljudi iz Brija, skup lokalnih Hobita (sedeli su zajedno

češući jezike), još nekoliko Patuljaka, i druge nejasne prilike koje jebilo teško razabrati podalje u senkama i uglovima.

Čim su Hobiti iz Okruga ušli, začuo se hor pozdrava odstanovnika Brija. Stranci, posebno oni koji su došli uz Zelenput, piljilisu u njih radoznalo. Krčmar upozna pridošlice sa svetom iz Brijatoliko brzo da, iako su uhvatili mnogo imena, retko su bili sigurnikome ona pripadaju. Ljudi iz Brija činilo se da svi imaju mahombotanička (i, za svet iz Okruga, prilično čudna) imena, kao Trskovet,Kozolist, Vresiprst, Jabučilo, Čkaljovun i Papratilo (da i nepominjemo Masločvora). Neki od Hobita imali su slična imena.Vrčopivci, na primer, izgledali su brojni. Ali većina ih je imala prirodnaimena, kao Nasipni, Brokhauz, Dugorup, Peskonja, i Tunelski,mnoga od onih što su se upotrebljavala i u Okrugu. Bilo je nekolikoPodbrdnih iz Stedla, i, kako oni nisu mogli zamisliti da se deli ime ane bude u srodstvu, primili su Froda k srcu kao dugo izgubljenogrođaka.

Brijski Hobiti bili su, u stvari, srdačni i radoznali, i Frodo uskorouoči kako se neko objašnjenje o tome šta on radi mora dati. Onodade da ga zanimaju istorija i geografija (na šta je bilo mnogoklimanja glavom, iako se ni jedna od ovih reči nije mnogoupotrebljavala u dijalektu Brija). On reče kako ima na umu pisanjeknjige (na šta dođe do tihe zapanjenosti), i kako on i njegovi prijateljižele da sakupe podatke o Hobitima koji žive izvan Okruga, naročitou Istočnim Zemljama.

Na ovo provali hor glasova. Da je Frodo zaista želeo da pišeknjige, i da je imao mnogo ušiju, za nekoliko minuta saznao bidovoljno za nekoliko glava. A za slučaj da mu to ne bude dovoljno,data mu je čitava lista imena, počev od »ovog Starog Ječmaraovde«, kojima se moglo obratiti za još podataka. Ali posle nekogvremena, pošto Frodo nije pokazao nikakav znak pisanja knjige nalicu mesta, Hobiti se vratiše raspitivanjima o događajima u Okrugu.Frodo se nije pokazao naročito govorljivim, i ubrzo se našao gdesedi sam u jednom kutu, slušajući i gledajući naokolo.

Ljudi i Patuljci uglavnom su govorili o dalekim događajima i pričalinovosti od vrste koja je bivala već i previše uobičajena. Bilo jenevolja tamo na Jugu, i izgledalo je da su Ljudi koji su došliZelenputom u seobi, da traže zemlje gde bi mogli naći malo mira.

Narod iz Brija je saosećao, ali očito nije bio naročito pripravan daprihvati veliki broj stranaca u svoju malu zemlju. Jedan od putnika,razrok neomiljen momak, predskazivao je da će u bliskoj budućnostisve više i više sveta dolaziti na sever. »Ako im se ne nađe prostora,oni će ga naći sami. Oni imaju pravo da žive, isto kao i drugi svet«,rekao je glasno. Lokalno stanovništvo nije izgledalo obradovanotakvim izgledima.

Hobiti nisu obraćali mnogo pažnje na sve to, a toga časa to i nijeizgledalo kao da se tiče Hobita. Veliki Ljudi teško bi mogli moliti zastan u hobitskim rupama. Oni su se više zanimali za Sema i Pipina,koji su se sada osećali sasvim kao kod kuće, i čavrljali veselo odogađajima u Okrugu. Pipin izazva poprilično smeha pričom o padukrova Gradske rupe u Mihel Delvingu: Vil Mrvostopa, gradonačelnik,i najdeblji Hobit u Zapadnoj Četvrti, bio je zatrpan kredom, i izašaokao brašnjava knedla. Ali bilo je postavljeno nekoliko pitanja kojaFroda pomalo uznemiriše. Jedan od Brijevaca, koji kao da je bio uOkrugu nekoliko puta, želeo je da sazna gde Podbrdni žive i sa kimesu u srodstvu.

Iznenada Frodo uoči da jedan čovek čudnog izgleda, lica išibanavetrovima, koji je sedeo u senkama kraj zida, takođe pažljivo slušataj hobitski razgovor. Imao je visok bokal pred sobom i pušio lulu sadugim kamišem, neobično izrezbarenu. Noge ispružene napredotkrivale su visoke čizme od meke kože koje su mu dobro pristajale,ali videle su mnogo nošenja, a sada bile prljave od skorenog blata.Bio se čvrsto umotao u ogrtač od teškog tamnozelenog sukna, auprkos toploti odaje nosio je kukuljicu koja mu je senčila lice; alisvetlucanje njegovih očiju moglo se opaziti dok je posmatrao Hobite.

»Ko je to?« upita Frodo kad je ulučio priliku da prošapće sa g.Masločvorom. »Ne bih rekao da ste ga predstavili?«

»On?« reče krčmar šapatom, škiljeći jednim okom ali ne okrećućiglavu. »Ne znam, pravo da kažem. On je jedan od onog lutajućegsveta – mi ih zovemo Šumari. On retko govori: ne da ne ume daopriča retku priču kad mu je ćef. Nestane po mesec ili godinu, aonda bane ponovo. Nailazio je prilično često prošlog proleća, alinisam ga ovde viđao u poslednje vreme. Kako mu je pravo ime nikadnisam čuo, ali poznat je u ovoj okolini kao Strajder. Kreće se naokolovelikom brzinom na svojim dugim kracima, premda nikome ne kazuje

kakav to razlog ima da žuri. Ali ne zna se račun Istoku i Zapadu,kako mi kažemo u Briju, misleći na Šumare i svet iz Okruga, molećisam za izvinjenje. Čudno što vi pitate o njemu.« Ali u tom času g.Masločvora odazvaše zahtevom za još piva i njegova poslednjanapomena ostade neobjašnjena.

Frodo opazi da Strajder upravo gleda u njega, kao da je čuo ilinaslutio sve što je bilo rečeno. Ubrzo, mahanjem ruke i pokretomglave, on pozva Froda da priđe i sedne kraj njega. Kada se Frodoprimakao, on zabaci svoju kukuljicu, pokazujući zamršenu tamnukosu poprskanu sedinom, i dva prodorna siva oka na bledomodlučnom licu.

»Mene zovu Strajder«, reče on dubokim glasom. »Veoma mi jedrago što sam vas sreo gospodine – Podbrdni, ako je stariMasločvor dobro čuo vaše ime.«

»Jeste«, reče Frodo usiljeno. Bio je daleko od toga da se osećaugodno pod pogledom tih prodornih očiju.

»Pa, gospodine Podbrdni«, reče Strajder, »da sam ja na vašemmestu, ja bih sprečio vaše mlade prijatelje da pričaju previše. Pićevatra i slučajni susreti sasvim su ugodni, ali, eto – ovo nije Okrug.Ima čudnog sveta naokolo. Možebit da to kažem ja, što ne bi trebalo,možete pomisliti«, dodade on s iskrivljenim osmehom, videvšiFrodov hitar pogled. »A bivalo je čak i čudnijih putnika da prođu krozBri u poslednje vreme«, nastavi on motreći Frodovo lice.

Frodo mu uzvrati pogled, ali ne kaza ništa, a Strajder ne dadeviše nikakav znak. Njegova pažnja kao da je iznenada bila prikovanaza Pipina. Na svoje uznemirenje, Frodo postade svestan da tajsmešni mladi Tuk, ohrabren uspehom sa debelim GradonačelnikomMihel Delvinga, upravo daje komičan izveštaj o Bilbovoj oproštajnojzabavi. Tog časa je izvodio jednu imitaciju Govora i primicao sezapanjujućem Nestanku.

Frodu bi neugodno. Bila je to sasvim bezazlena priča za većinulokalnih Hobita, bez sumnje: prosto jedna smešna priča o onomsmešnom svetu tamo iza reke; ali neki (stari Masločvor, recimo) znalisu štošta, i verovatno čuli još odavno glasove o Bilbovom nestanku.To bi im dozvalo u sećanje ime Bagins, naročito ako se za to imeraspitivalo u Briju.

Frodo se uzvrteo pitajući se šta da radi. Pipin je, očito, veomauživao u pažnji koja mu se obraćala, i potpuno je zaboravio naopasnost u kojoj su se nalazili. Froda obuze iznenadni strah da biovaj u svom sadašnjem raspoloženju bio u stanju čak i da pomenePrsten, što bi im mirno mogla biti propast.

»Bolje da brzo učiniš nešto!« prošapta mu Strajder.Frodo skoči, stade na sto, i poče da govori. Pažnja Pipinovih

slušalaca bila je razbijena. Neki od Hobita pogledaše Froda,nasmejaše se i zapljeskaše, misleći da je g. Podbrdni popio bašonoliko piva koliko mu treba.

Frodo se iznenada oseti veoma glupo i opazi (kao što mu je bilanavika kad god drži govor) da dodiruje stvari u džepu. On napipaPrsten na lancu, i, sasvim neobjašnjivo, obuze ga želja da ga navučei iščezne iz te glupe situacije. Izgledalo mu je, nekako, kao da tasugestija dolazi spolja, od nekog ili nečeg u toj prostoriji. On seodlučno odupre iskušenju i stisnu Prsten u šaku kao da hoće da gaodrži u svojoj vlasti i spreči da umakne ili počini kakvu nepodopštinu.U svakom slučaju, prsten mu nije podario nikakvo nadahnuće. Onizgovori »nekoliko prigodnih reči«, kako bi se to reklo u Okrugu: Mismo svi veoma zadovoljni Ijubaznošću vašeg prijema i ja seusuđujem nadati se da će moja kratka poseta pomoći da se obnovestare prijateljske veze između Okruga i Brija; a onda zape i zakašljase. Svi u prostoriji sada su gledali u njega. »Pesmu!« povika jedanod Hobita. »Pesmu! Pesmu!« povikaše svi ostali. »Hajde sada,gospodine, pevaj nam nešto što nismo čuli!«

Za trenutak Frodo je stajao razjapljenih usta. Onda u očajanjupoče jednu komičnu pesmu koju je Bilbo prilično voleo, (i, u stvari,bio na nju prilično ponosan, jer je reči izmislio sam). Ona je bila onekoj krčmi, i verovatno je to bilo razlog što je pala Frodu na umupravo tada. Ovde je data u celini. Samo mali broj njenih reči sesada, po pravilu, pamti.

Jedna krčma, vesela stara krčmapod starim sivim brdom postoji,

A tu su varili pivo tako riđeDa Čovek sa Meseca jedne noći siđe

da pije dok može da stoji.

Konjušar ima pijanog mačkašto svirku iz violine prede;

Gore-dole gudalo juri mu sklisko,Sad škripi visoko, sad vrči nisko,

sad struže preko srede.

Gazda krčme drži maloga psakoji šalu zna da oceni;

Kad je među gostima smešna zvrčka,On uvo čulji i njušku zbrčka,

pa se od smeha zaceni.

Takođe drže i rogatu kravu,ponosna je kao kraljica prava;

Ali muzika joj kao pivo zavrti ćupom,Pa zamahne živo repom sa čupom,

i travom poigrava.

I, oh! redovi srebrnih zdelai kašika od srebra skladište!

Jer za nedelju ima poseban par,Pa je glancanju uz veliki mar

subota popodne poprište.

Čovek sa Meseca je pio temeljnoa mačak poče da izvija;

Zdela sa kašikom tancuje lakakrava se u bašti ludo bacaka,

mali pas se za repom uvija.

Čovek sa Meseca uze nov vrč,a onda pod svoju stolicu zaglavi;

Dremao je i sanjao pivske predele,A na nebu su zvezde bledele,

i u vazduhu se zora pojavi.

Tu konjušar reče pripitom mačku:

»Ti beli konji Meseca, je li,Njište i grizu srebrne žvale,U potopu gazdi im vijuge stale,

a Sunce granuti uskoro želi!«

Tad mačak na violini krete hej-lini-lini,treskavac da i mrtvima prekine veče:

Škripi i testeri, muzika brzaDok krčmar Mesečevog Čoveka trza.

»Prošlo je tri!« mu reče.

Uskotrljaše čoveka uz brdo natenane,i kao bošču ga u Mesec turiše,

Dok su mu straga galopirali ati,A krava se jelenskih skokova lati,

i zdela i tanjir dojuriše.

Sad brže još violina krete lin-lina-lina;a psa uhvati urlanje,

Krava i konji su dubili na glavi,A gosti se u skoku nađoše na javi

i na patosu ih stade igranje.

Uz cing i jedno cang pukoše žice!krava skoči Mesecu preko rebra,

Mali se pas smejao na svu tu zbrku,A subotnja zdela ode u trku

sa nedeljnom kašikom od srebra.

Okrugli se Mesec otkotrlja za brdo,kad se zraci Sunca ozlatiše.

Jedva je u plamene oči imala5 poverenja,jer, iako je bio dan, gle tog iznenađenja! –

svi se nazad u krevet vratiše!

Nastade bučan i dug aplauz. Frodo je imao dobar glas, a pesmaje zagolicala njihovu ćud. »Gde je Stari Ječmenjak?« povikaše oni.»Trebalo bi da on ovo čuje. Bob treba da priuči svoju mačku violini,

pa bismo imali igranku.« Naručiše još piva, i počeše da viču: »Daj toopet, gospodine! Hajde! Još jednom!«

Oni nateraše Froda da popije još jednu, i da onda počne svojupesmu iznova, a mnogi su se od njih priključili, jer melodija je biladobro poznata, a oni su bili hitri u pamćenju reči. Bio je sada red naFroda da se oseća zadovoljan sobom. Poskakivao je po stolu, akada je drugi put došao do krava skoči Mesecu preko rebra, onposkoči u vazduh. I previše živahno, jer se spustio, bang, u jedanposlužavnik pun vrčeva, i okliznuo se, i skotrljao se sa stola uzlomljavu, klepetanje i tresak. Publika sva razjapi usta za smeh, istade u zablenutoj tišini, jer pevač je nestao. On je prosto iščezao,kao da je otišao – paf – kroz patos, ne ostavivši rupu!

Lokalni Hobiti zurili su zaprepašćeno, a onda poskakaše idovikivahu Ječmara. Čitavo društvo ustuknu od Pipina i Sema, kojise zatekoše napušteni u jednom kutku, i gledahu ih mračno isumnjičavo sa razdaljine. Bilo je jasno da ih mnogi sada smatraju zadruštvo putujućeg mađioničara nepoznatih moći i ciljeva. Ali bio je tujedan crnpurasti Brilanđanin, koji je stajao gledajući ih sa nekimznalačkim i napola podsmešljivim izrazom, koji učini da se osećajuveoma neugodno. Ubrzo potom on šmugnu na vrata, praćen onimrazrokim Južnjakom: ta dvojica su šaputala između sebe poprilično utoku večeri. Čuvar kapije Hari takođe izađe odmah za njima.

Frodo se osećao kao budala. Ne znajući šta drugo da učini,otpuzao je ispod stolova do mračnog ugla kod Strajdera, koji jesedeo bez uzbuđenja, ne pokazujući nikakvim znakom šta misli.Frodo se nasloni uza zid i skide Prsten. Kako mu je dospeo na prst,to nije umeo da objasni. Mogao je samo da pretpostavi da ga jedodirivao u džepu dok je pevao, i da mu je ovaj nekako kliznuo naprst kad je trgao ruku iz džepa da ublaži pad. Za časak se pitao nijeli to sam Prsten izveo s njim neki trik; možda je pokušao da seodazove na neku želju ili zapovest koja se osećala u toj prostoriji.Nije mu se dopadao izgled onih koji su otišli napolje.

»No?« reče Strajder, kad se ponovo pojavio. »Zašto si to učinio?To je gore od ičeg što su tvoji prijatelji mogli da kažu! Sad si stvarnougazio nogom! Ili bi trebalo da kažem prstom?«

»Ne znam šta hoćete da kažete«, reče Frodo, uznemiren iuplašen.

»O, da, znaš«, odgovori Strajder, »ali bolje da sačekamo da segužva smiri. Onda, ako vam je drago, g. Baginse, voleo bih daprozborim koju ispotiha s vama.«

»O čemu?« upita Frodo, ne obraćajući pažnju na iznenadnuupotrebu njegovog pravog imena.

»O jednoj stvari od izvesnog značaja – za nas obojicu«, odgovoriStrajder, gledajući Frodu u oči. »Mogao bi čuti nešto za tebekorisno.«

»Vrlo dobro«, reče Frodo, nastojeći da izgleda nezainteresovano.»Govoriću s tobom kasnije.«

U međuvremenu, pokraj ognjišta je nastala prepirka. G.Masločvor dokaskao je unutra, i sad je pokušavao da slušaistovremeno nekoliko protivrečnih iskaza o događaju.

»Ja sam ga video, g. Masločvore«, reče jedan Hobit. »Ili, unajmanju ruku, ja ga nisam video, ako me razumete šta hoću dakažem. On je prosto iščezao u vidu razređenog vazduha, kako bi sedrukše moglo da kaže.«

»Nećete reći, g. Vrčopivac!« reče krčmar, izgledajući zbunjeno.»Hoću!« odvrati Vrčopivac. »A ja i mislim to što kažem, šta više.«»Ima neka pogreška tu negde«, reče Masločvor, klimajući

glavom. »Bilo je suviše od toga tu g. Podbrdnog da načisto iščezne ividu razređenog vazduha, ili zgusnutog, što je verovatnije u ovojprostoriji.«

»No, pa gde je sada?« povika nekoliko glasova.»Kako bih ja znao? On je dobrodošo da ide kuda hoće, dokle god

plaća izjutra. Tu je g. Tuk, uzmimo; on nije iščezao.«»Pa, ja sam video šta sam video, i video sam šta nisam video«,

reče Vrčopivac tvrdoglavo.»A ja kažem da tu ima neka greška«, ponovi Masločvor, dižući

poslužavnik i kupeći slomljenu grnčariju.»Naravno da ima neka greška!« reče Frodo. »Ja nisam nestao.

Ovde sam! Ja sam samo progovorio nekoliko reči sa Strajderom uovom uglu.«

On kroči u svetlost vatre, ali većina društva ustuknu, čakuzrujaniji nego ranije. Oni nisu bili ni najmanje zadovoljeni njegovimobjašnjenjem da je brzo otpuzao ispod stolova pošto je pao. VećinaHobita i Ljudi iz Brija na licu mesta ode uvređeno, nemajući više

nikakve volje za daljom razonodom te večeri. Jedan ili dvojicauputiše Frodu mračan pogled i odoše mrmljajući između sebe.Patuljci i dvojica-trojica od stranih Ljudi koji su još preostajaliustadoše i rekoše laku noć krčmaru, ali ne i Frodu i njegovimprijateljima. Ubrzo nije ostao niko osim Strajdera, koji je sedeo dalje,nezapažen, uza zid.

G. Masločvor nije izgledao mnogo razočaran. On je računao,veoma verovatno, da će mu kuća ponovo biti puna tokom mnogihbudućih noći dok se sadašnja tajna temeljno ne raspravi. »Pa šta steto radili, g. Podbrdni?« zapita on. »Plašiti moje mušterije, i lomitimoju grnčariju svojom akrobatikom!«

»Meni je veoma žao što sam prouzrokovao ikakvu nepriliku«,reče Frodo. »To je bilo potpuno nenamerno, uveravam vas. Veomanesrećan slučaj.«

»U redu, g. Podbrdni! Ali ako ćete da izvodite ikakvo daljetumbanje ili čaranje, ili šta god da je to bilo, bolje da upozorite svetunapred i da upozorite mene. Mi smo maličak sumnjičavi u ovojokolini u pogledu neuhodanog – neprirodnog, ako me razumete; i mito ne zavoljevamo odjedared.«

»Neću ponovo činiti ništa od te vrste, g. Masločvore, obećavamvam. A sada mislim da ću otići u krevet. Mi ćemo krenuti rano.Hoćete li se postarati da naši poniji budu spremni za osam sati?«

»Vrlo dobro! Ali pre nego odete, ja bih rado koju s vama u četirioka, g. Podbrdni. Nešto mi je baš opet došlo na um što treba da vamkažem. Nadam se da mi za to nećete zameriti. Kad pogledam okojedno-dve stvari, naići ću do vaše sobe, ako ste voljni!«

»Svakako!« reče Frodo, ali mu srce pretrnu. Pitao se koliko ćerazgovora u četiri oka imati pre no što stigne u krevet, i šta će oniobelodaniti. Je li sav taj svet udružen protiv njega? Čak i debelo licestarog Masločvora počeo je da sumnjiči za prikrivanje mračnihnauma.

Glava 10.

STRAJDER

Frodo, Pipin i Sem zaputiše se nazad u sobu za primanje. Tamonije bilo svetla. Veseli se nije tamo nalazio, a vatra je dogorela. Tekkad su raspirili žar u plamen i bacili odozgo dva snopića prutovaotkriše da je Strajder došao s njima. Tu je bio, i smireno sedeo ujednoj stolici kraj vrata!

»Zdravo!« reče Pipin. »Ko si ti i šta želiš?«»Mene zovu Strajder«, odgovori ovaj, »i, mada je to možda

zaboravio, vaš prijatelj je obećao da obavi jedan mali razgovor samnom.«

»Rekao si da bih mogao čuti nešto meni na korist, mislim«, rečeFrodo. »Šta imaš da kažeš?«

»Nekoliko stvari«, odgovori Strajder. »Ali, naravno, ja imamcenu.«

»Šta hoćeš da kažeš?« upita Frodo oštro.»Ne uzbuđuj se! Mislim samo ovo: ja ću ti reći šta znam, i daću ti

koji dobar savet – ali želim nagradu.«»A šta bi ona bila, molim?« reče Frodo. Pretpostavljao je da je

naleteo na neku hulju, i razmišljao je s nelagodnošću o tome da jeponeo svega nešto malo novca sa sobom. I sav bi jedva zadovoljionekog lupeža, a on nije mogao da odvoji ništa.

»Nije veća nego što možeš da podneseš«, odvrati Strajder salaganim osmehom, kao da je pogodio Frodove misli. »Samo ovo:povešćeš me sa sobom dok ja ne zaželim da vas napustim.«

»Oh, stvarno!« odgovori Frodo iznenađeno, ali ne sa naročitimolakšanjem. »Čak i kad bih želeo još jednog saputnika, ne bih sesložio s nečim takvim dok ne doznam mnogo više o tebi, i tvojimnamerama!

»Odlično!« uzviknu Strajder, prekrsti noge i zavali se udobno.»Izgleda da se ponovo dozivaš u pamet, a to je dobro. Bio si i

previše nebrižljiv do sada. Vrlo dobro! ja ću ti reći šta znam, aprepustiću to o nagradi tebi. Možda ćeš biti srećan da mi je podarišpošto me čuješ.«

»Onda nastavi!« reče Frodo. »Šta to znaš?«»Suviše; premnogo tamnih stvari«, reče Strajder mračno. »Ali što

se tvojih poslova tiče...«, on ustade i ode do vrata, otvori ih hitro ipogleda napolje. Potom ih zatvori tiho i ponovo sede. »Imam brzeuši«, nastavi spuštajući glas, »i premda ja ne mogu da iščeznem,lovio sam mnoge divlje i oprezne stvorove, i obično mogu daizbegnem da me vide, ako to želim. No, bio sam iza živice ove večerina putu, zapadno od Brija, kada su četiri Hobita izašla iz predelaVisoravni. Nema potrebe da ponavljam sve što su rekli staromeBombadilu, ili jedan drugom, ali jedno me je zainteresovalo. Molimvas pamtite, rekao je jedan od njih, da ime Bagins ne sme da sepomene. Ja sam g. Podbrdni, ako se ikakvo ime mora davati. To meje toliko zanimalo da sam ih sledio dovde. Provukao sam se prekokapije baš posle njih. Možda g. Bagins ima pošten razlog da ostavisvoje ime za sobom, ali ako je tako, ja bih savetovao njemu injegovim prijateljima da budu pažljiviji.«

»Ja ne vidim kakvog značaja moje ime ima za ma koga iz Brija«,reče Frodo ljutito, »a još treba da saznam zašto zanima tebe. G.Strajder možda ima neki pošten razlog za uhođenje i prisluškivanje,ali, ako je tako, ja bih savetovao njemu da objasni.«

»Dobro odgovoreno!« reče Strajder smejući se. »Ali toobjašnjenje je jednostavno: ja sam tragao za jednim Hobitom zvanimFrodo Bagins. Želeo sam da ga pronađem brzo. Doznao sam daiznosi iz Okruga, no, jednu tajnu koja se tiče mene i mojih prijatelja.«

»No, nemojte me pogrešno shvatiti!« povika on, kad se Frododiže sa svog sedišta, a Sem skoči mrkog pogleda. »Ja ću paziti na tutajnu više nego vi. A pažnja je potrebna!« On se naže napred ipogleda u njih. »Pazite na svaku senku!« reče niskim glasom. »CrniKonjanici su prošli kroz Bri. U ponedeljak jedan je došao nizZelenput, kažu, a drugi se pojavio kasnije, dolazeći uz Zelenput sajuga.«

Nastupi tišina. Konačno, Frodo se obrati Pipinu i Semu: »Trebaloje da to pogodim iz načina na koji nas je čuvar kapije dočekao«, reče

on. »A i krčmar kao da je nešto čuo. Zašto je navaljivao da sepriključim društvu? I zašto smo se, za ime sveta, mi ponašali takoglupavo; trebalo je da ostanemo tiho ovde.«

»To bi bilo bolje«, reče Strajder. »Ja bih sprečio vaš dolazak uzajedničku sobu da sam mogao, ali krčmar nije hteo da me pustiunutra da vas vidim, ni da odnese poruku.«

»Misliš li da on...«, poče Frodo.»Ne, ja ne mislim ništa rđavo o starom Masločvoru. Samo on baš

ne voli tajanstvene skitnice moje vrste.« Frodo mu uputi jedanzbunjen pogled. »Pa, ja imam prilično nitkovski izgled, zar ne?« rečeStrajder uz izvijanje usne i čudan sjaj u oku: »Ali nadam se da ćemose upoznati bolje. Kada nam to uspe, nadam se da ćeš objasniti štase desilo na kraju tvoje pesme. Jer ta mala lakrdija...«

»To je bio puki slučaj!« prekide ga Frodo.»Pitam se«, reče Strajder. »Slučaj, onda. Taj slučaj je učinio tvoj

položaj opasnim.«»Jedva više nego što je on to već bio«, reče Frodo. »Ja sam

znao da me ti Konjanici prate; ali sada, kako god bilo, izgleda da sume izgubili i otišli.«

»Ne smeš računati s tim!« reče Strajder oštro. »Oni će se vratiti.A još ih dolazi. Postoje i drugi. Ja im znam broj. Ja znam te Jahače.«On zastade, a oči su mu bile hladne i stroge. »A ima nešto življa uBriju kojem nije verovati«, produži. »Bil Papratilo, na primer. Njegabije loš glas u zemlji Bri, a čudan svet mu navraća u kuću. Morali stega primetiti među društvom: jedan crnpurast podrugljiv momak. Onje bio veoma blizak s jednim od stranaca Južnjaka, a oni su se iskralizajedno napolje baš posle tvog ’slučaja’. Nemaju svi od tih južnjakadobre namere, a što se tiče Papratila, on bi prodao bilo šta bilokome, ili počinio kakvu opačinu prosto iz razonode.«

»Šta će Papratilo prodati, i šta ima moj slučaj s njim?« upitaFrodo, i dalje rešen da ne razume Strajderove nagoveštaje.

»Novosti o tebi, razume se«, odgovori Strajder. »Jedan izveštaj otvojoj predstavi bio bi veoma zanimljiv za neke. Posle toga teško dabi im trebalo reći tvoje pravo ime. Meni izgleda i previše verovatnoda će oni za to čuti pre no što ova noć prođe. Je li to dovoljno?Možeš da učiniš kako želiš s mojom nagradom: povedi me kaovodiča, ili nemoj. Ali mogu reći da poznajem sve zemlje između

Okruga i Maglenih planina, jer sam lutao preko njih mnogo godina.Ja sam stariji nego što izgledam. Mogao bih se pokazati korisnim.Moraćeš da napustiš otvoreni put posle ovoga noćas, jer oniKonjanici će paziti na njega i noću i danju. Možete umaći iz Brija, ibiće vam dopušteno da idete napred dok je sunce na nebu, alinećete otići daleko. Oni će na vas nasrnuti u Divljini, na nekommračnom mestu gde nema pomoći. Želite li da vas pronađu? Oni suužasni!«

Hobiti ga pogledaše i videše sa iznenađenjem da mu je licezgrčeno kao od bola, a šake su mu stiskale doručja stolice. Soba jebila veoma tiha i mirna, a svetlost kao da je postala mutna. Nekovreme on je sedeo obnevidelih očiju, kao da hoda kroz dalekosećanje ili sluša daleke zvuke Noći.

»No!« povika on časak kasnije, prevlačeći rukom preko čela.»Možda ja znam o tim pratiocima više nego vi. Vi ih se plašite, ali ihse još ne plašite dovoljno. Sutra ćete morati da umaknete, budete liu stanju. Strajder vas može provesti stazama kojima se retko gazi.Prihvatate li ga?«

Nastupi teška tišina. Frodo ništa ne odgovori, mozak mu je biosmeten sumnjom i strahom. Sem se namrgodi i pogleda u svoggospodara; konačno iz njega probi:

»Uz vaše dopuštenje, g. Frodo, ja bih kazao ne! Ovaj tu Strajder,on opominje i kaže pazite, i ja na to kažem da, i hajde da počnemood njega. On dolazi iz Divljine, a ja nikad nisam čuo ništa dobro otakvom soju. On zna nešto, to je jasno, i to više no što se menisviđa; ali to nije nikakav razlog da mu prepustimo da nas vodi u nekomračno mesto daleko od pomoći, kako on to sam veli.«

Pipin se uzvrpolji i činilo se da mu je neugodno. Strajder neodgovori Semu, nego skrete prodorne oči ka Frodu. Frodo uhvatinjegov pogled i pogleda u stranu. »Ne«, reče on lagano. »Ja se neslažem. Ja mislim, ja mislim da ti nisi stvarno takav kakav si odabraoda izgledaš. Ti si počeo da mi govoriš poput sveta iz Brija, ali tvoj seglas izmenio. Ipak, Sem izgleda da jeste u pravu u ovome: ne vidimzašto bi nas ti opominjao da budemo pažljivi, a ipak tražio da tebeprihvatimo na poverenje. Čemu to prerušavanje? Ko si ti? Šta tistvarno znaš o – o mom poslu, i kako ti to znaš?«

»Lekcija opreznosti dobro je naučena«, reče Strajder samrgodnim osmehom. »Ali opreznost je jedno, a kolebanje drugo. Visada nikad nećete sami stići do Rivendala; verovati meni – vaša jejedina šansa. Moraš odlučiti. Ja ću odgovoriti na neka od tvojihpitanja, ako će ti to pomoći da odlučiš. Ali zašto bi poverovao mojojpriči ako već ne veruješ meni? Ipak, evo je...«

Uto se začu kucanje na vratima. G. Masločvor je stigao sasvećama, a iza njega je Nob nosio posude sa vrućom vodom.Strajder se povuče u jedan mračan ugao.

»Ja sam došao da poželim laku noć«, reče krčmar, stavljajućisveće na sto. »Nobe! Raznesi vodu po sobama!« On uđe i zatvorivrata.

»Evo kako stoje stvari«, poče on oklevajući i zabrinuta izgleda.»Ako sam naneo ikakvu štetu, zbilja mi je žao. Ali jedna stvar vodi kadrugoj, kao što ćete priznati, a ja sam zauzet čovek. Ali prvo jednopa drugo ove nedelje podgurnulo je moje pamćenje, kao što se kaže;i ne prekasno, nadam se. Vidite, od mene se tražilo da izgledamHobite iz Okruga, a jednoga po imenu Baginsa naročito.«

»A šta to ima sa mnom?« upita Frodo.»Ah! Vi to najbolje znate«, reče krčmar lukavo. »Ja vas neću

odati, ali bilo mi je rečeno da će ovaj Bagins ići pod imenomPodbrdni, i dat mi je opis koji vam liči sasvim, ako ja mogu to dakažem.«

»Zaista! Da ga čujemo onda!« reče Frodo, besmisleno upadajući.»Jedan podebeo mališa crvenih obraza«, reče g. Masločvor

svečano. Pipin se nasmeja prigušeno, ali Sem je izgledao ozlojeđen.»To ti neće pomoći mnogo; to važi za većinu Hobita, Ječmenjaku,veli on meni«, nastavi g. Masločvor uz brzi pogled na Pipina. »Aliovaj je viši od nekih, i pristojniji od većine, i ima udubljenje napodbratku: kočoperan momak sa bistrim okom. Moleći sam za vašeoproštenje, ali to je on rekao, nisam ja.«

»On je to rekao? A ko je bio on?« reče Frodo živo.»Ah! To je bio Gandalf, ako znate na koga mislim. Čarobnjak

kažu da je, ali on je moj dobar prijatelj, bio ne bio. Ali sada ne znamšta će imati da mi rekne ako ga vidim ponovo: pretvoriće mi sve pivou kiseliš ili mene u parče drveta, ne bih se čudio. On je pomaložustar. A opet, šta je učinjeno – ne može da se otčini.«

»Dobro, šta je to učinjeno?« reče Frodo, postajući nestrpljiv zbogsporog rasplitanja Masločvorovih misli.

»Gde sam stao?« reče krčmar zastajući i puckajući prstima. »Ah,da! Stari Gandalf. Tri meseca unazad ušetao je pravo u moju sobubez kucanja. ’Ječmenjaku’, veli, ’ja odlazim ujutru. Hoćeš li da učinišnešto za mene?’ – ’Samo treba da rekneš šta’, kažem ja. ’U žurbisam’, veli on, ’i sam nemam vremena, ali želim jedna poruka da seispošlje u Okrug. Imaš li ikoga koga bi mogao poslati, i imatipoverenja da će da ode?’ – ’Mogu da nađem nekoga’, rekao sam,’sutra može biti, ili prekosutra.’ – ’Neka bude sutra’, veli on i onda mitu da jedno pismo.«

»Adresirano je jasno«, reče g. Masločvor, vadeći jedno pismo izdžepa, i čitajući adresu sporo i ponosno (on je držao do svog glasaučenog čoveka):

G. FRODO BAGINS, BAGREMOVA ULICA,HOBITON U OKRUGU

»Pismo za mene, od Gandalfa!« uzviknu Frodo.»Ah«, reče g. Masločvor. »Onda vaše pravo ime jeste Bagins?«»Jeste«, reče Frodo, »i bolje mi dajte to pismo ovog časa i

objasnite zašto ga uopšte niste poslali. To je ono što ste došli da mikažete, pretpostavljam, premda vam je trebalo dosta vremena dadospete na to.«

Siroti g. Masločvor izgledao je uzrujano. »Vi ste u pravu,gospodaru«, reče on, »i ja molim vaš oproštaj. A na smrt samuplašen šta će Gandalf da kaže, ako zlo izađe iz toga. Ali ja ganisam zadržao namerski. Ja sam ga sklonio na sigurno. Onda nisammogao da nađem nikoga voljnog da ide u Okrug sledećeg dana, nidan posle toga, a nikoga od mojih nisam mogao da se lišim; i ondami je jedna stvar za drugom izgurala to iz glave. Ja sam jedanzauzet čovek. Učiniću što mogu da stvari popravim, i ako ima nekapomoć što ja mogu da je pružim, treba samo da je imenujete. I, da topismo metemo na stranu, ništa manje nisam obećao Gandalfu.’Ječmenjaku’, kaže on meni, ’ovaj moj prijatelj iz Okruga, on možebiti dolazi ovim putem ubrzo, on i još jedan. On će sebe nazivatiPodbrdni. Imaj to u vidu! Ali nema potrebe da postavljaš nikakva

pitanja. A ako ja nisam s njim, on može biti je u nevolji, i može mutrebati pomoć. Učini sve što možeš za njega, a ja ću ti biti zahvalan,kaže on. I eto, tu ste vi, a ni nevolja nije daleko, izgledno.«

»Šta hoćeš da kažeš?« upita Frodo.»Ti Crni Ljudi«, reče krčmar, spuštajući glas. »Oni traže Bagins, a

ako oni imaju dobre namere onda sam ja Hobit. Bilo je to uponedeljak, i svi su psi zavijali i guske su vrištale. Neprirodno, etotako sam ja to nazvao. Nob, on je došao i kazao mi da su dva CrnaČoveka na vratima što pitaju za Hobita imenom Bagins. Nobovakosa sva se bila digla na glavi. Naložio sam tim crnima da se kupe, izalupio sam im vrata pred nosom, ali oni su postavljali to isto pitanjesve tamo do Arčeta, kako čujem. I onaj Šumar, Strajder, on je biopostavljao pitanja, isto. Probao je da uđe ovamo da vas vidi, pre nošto ste išta prigrizli ili večerali, jašta je.«

»Jašta je!« reče Strajder iznenada istupivši na svetlost. »I mnogenevolje bi se sprečile da si ga pustio unutra, Ječmaru.«

Krčmar poskoči od iznenađenja. »Ti!« uzviknu on. »Ti povazdaniskačeš. Šta hoćeš sada?«

»On je ovde s mojim dopuštenjem«, reče Frodo. »On je došao dami ponudi pomoć.«

»Pa, vi znate šta radite, može biti«, reče g. Masločvor, gledajućisumnjičavo u Strajdera. »Ali da sam ja u vašem položaju, ja ne bihvodio jednog Šumara.«

»A koga bi ti vodio?« upita Strajder. »Nekog debelog krčmara kojise seća samo sopstvenog imena jer mu ga ljudi dovikuju po ceodan? Oni ne mogu da ostanu u Poniju zauvek, a ne mogu da idukući. Oni imaju dug put pred sobom. Hoćeš li ti ići s njima i držati oneCrne Ljude na odstojanju?«

»Ja? Da napustim Bri! Ja to ne bih učinio ni za kakav novac«,reče g. Masločvor, izgledajući istinski prestravljen. »Ali zašto nemožete da ostanete tiho ovde neko vreme, g. Podbrdni? Šta su svata čudna zbitija? Šta ti Crni Ljudi traže, i odakle dolaze, voleo bih daznam?«

»Žao mi je što ne mogu da objašnjavam sve to«, odgovori Frodo.»Umoran sam i veoma zabrinut, a to je duga priča. Ali ako misliš dami pomogneš, treba da te opomenem da ćeš biti u opasnosti dok

god sam u tvojoj kući. Ti Crni Jahači: nisam siguran, ali mislim, bojimse da dolaze iz...«

»Oni dolaze iz Mordora«, reče Strajder niskim glasom. »IzMordora, Ječmaru, ako ti to išta znači.«

»Spašavaj se!« povika g. Masločvor bledeći; ime mu je očito bilopoznato. »To su najgore novosti koje su stigle u Bri u moje vreme.«

»Jesu«, reče Frodo. »Jesi li još voljan da mi pomogneš?«»Jesam«, reče g. Masločvor. »Više nego ikad. Premda ne znam

šta bi neko ko ja mogo protiv, protiv...«, on zamuca.»Protiv Senke na Istoku«, reče Strajder tiho. »Ne mnogo,

Ječmaru, ali svaka sitnica pomaže. Ti možeš da pustiš g. Podbrdnogda ostane ovde noćas kao g. Podbrdni, i možeš da zaboraviš imeBagins dok on ne bude daleko.«

»Učiniću tako«, reče Masločvor. »Ali oni će otkriti da je on ovde ibez moje pomoći, bojim se. Šteta te je g. Bagins privukao pažnju nasebe ovo veče, da se ne kaže više. Priča o onog g. Bilba odlaskučula se i pre ove noći u Briju. Čak i naš Nob izvodio je nekakvanagađanja u svojoj sporoj ćupi, a ima drugih u Briju što bržedokonavaju od njega.«

»Pa, možemo se samo nadati da se Jahači još neće vratiti«, rečeFrodo.

»Ja se još kako nadam da neće«, reče Masločvor. »Ali bili oniduhovi ili ne, neće prodreti u Poni tako lako. Ne zabrinjavajte se dojutra. Nob neće reći ni reči. Nikakav Crni Čovek neće pred moj prag,dok se ja držim na nogama. Ja i moji ćemo stražariti noćas, ali vibolje da uhvatite malko sna, uzmognete li.«

»U svakom slučaju, pozvaćete nas u zoru«, reče Frodo.»Moramo otići što je moguće ranije. Doručak u šest i trideset,molim.«

»U redu! Postaraću se za narudžbinu«, reče krčmar. »Laku noć,g. Baginse – Podbrdni, valjalo bi da kažem! Laku noć – hej, nekasam blažen, a gde je g. Brendibak?«

»Ne znam«, reče Frodo, iznenada uznemiren. Oni su potpunozaboravili Veselog, a bilo je kasno. »Bojim se da je izašao. Rekao jenešto o izlaženju radi udisanja vazduha.«

»Pa, o vama se baš treba brinuti, tu greške nema. Vaše društvokao da je na odmoru!« reče Masločvor. »Ja moram da odem i brzo

da zamandalim vrata, ali pobrinuću se da vašeg prijatelja pušteunutra kad dođe. Bolje da pošljem Noba da ga potraži. Laku vamnoć svima!«

Konačno g. Masločvor izađe, uz još jedan sumnjičav pogled naStrajdera i odmahivanje glavom. Njegovi koraci udaljiše sehodnikom.

»Pa?« reče Strajder. »Kada ćeš otvoriti to pismo?« Frodo jepažljivo pogledao pečat pre no što ga je prelomio. Izgledao je zaistaGandalfov. Unutra, ispisana Čarobnjakovim odlučnim ali elegantnimrukopisom, bila je sledeća poruka:

PONI KOJI SE PROPINJE, BRI. Godišnji sredodan,Godina Okruga 1418.

Dragi Frodo,Loše vesti stigle su mi ovamo. Moram da idem odmah. Bolje da

napustiš Bagremovu ulicu uskoro i izađeš iz Okruga pre kraja julanajkasnije. Ja ću se vratiti što pre mogu, i poći ću za tobom, akonađem da si otišao. Ostavi poruku za mene ovde ako prođeš krozBri. Možeš imati poverenja u ovog krčmara, (Masločvora). Moždaćeš sresti jednog mog prijatelja na putu: jednog ćoveka, mršavog,tamnoputog, visokog; neki ga zovu Strajder. On zna o našoj stvari ipomoći će ti. Kreni za Rivendal. Tu, nadam se, možda ćemo sesresti ponovo. Ako ja ne dođem, Elrond će te posavetovati.

Tvoj u žurbiGANDALF

P.S. NEMOJ upotrebljavati Njega ponovo, ni iz kakvih razloga! Neputuj noću! PPS. Uveri se da je to pravi Strajder. Ima mnogo stranih Ljudi naputevima. Njegovo pravo ime je Aragorn.

Ne sjakti sve što je od zlata žarom,Ni sve lutalice nisu izgubljene;

Nema sušenja snažnom a starom,Mraz ne doseže duboke korene.

Iz pepela će se vatra dići jača,

Iz senki će nići svetlosne strune;Obnoviće se oštrica skršenog mača,

Biće opet kralj onaj bez krune.

PPPS. Nadam se da će Masločvor ovo odaslati odmah. Valjančovek, ali njegovo pamćenje je kao odaja za starež: stvar koja setraži uvek je zatrpana. Ako zaboravi, ispeći ću ga na žaru.

Putuj Dobro!

Frodo pročita pismo u sebi, a onda ga predade dalje Pipinu iSemu. »Zbilja je stari Masločvor zamrsio stvari!« reče on. »Zaslužujepečenje na žaru. Da sam ovo dobio odmah, mogli smo svi do sadabiti bezbedni u Rivendalu. Ali šta se to moglo desiti Gandalfu? Onpiše kao da ide u veliku opasnost.«

»Činio je on to mnogo godina«, reče Strajder.Frodo se okrete i pogleda ga zamišljeno, razmišljajući o

Gandalfovom drugom postskriptumu. »Zašto mi nisi odmah rekao dasi Gandalfov prijatelj?« upita on. »To bi nam uštedelo vreme.«

»Da li bi? Da li bi mi iko od vas verovao do ovog časa?« rečeStrajder. »Ja nisam ništa znao o ovom pismu. Sve što sam ja znaojeste da vas moram ubediti da mi verujete bez dokaza ako bih davam pomognem. U svakom slučaju, nisam nameravao da vamkažem sve o sebi odjedared. Morao sam prvo ja da proučim vas i dase uverim da ste to vi. Neprijatelj mi je i ranije postavljao klopke. Čimsam se uverio, bio sam spreman da vam odgovorim na šta god dapitate. Ali moram priznati«, dodade on sa nekim čudnim smehom,»nadao sam se da ćete me prihvatiti zbog mene samoga. Progonjenčovek umori se ponekad od nepoverenja, i čezne za prijateljstvom.Ali u tome je, verujem, moj izgled protiv mene.«

»Jeste – na prvi pogled, u svakom slučaju«, nasmeja se Pipin saiznenadnim olakšanjem pošto je pročitao Gandalfovo pismo. »Aliizgled ne čini Hobita, kako kažemo mi u Okrugu, a usuđujem se rećida ćemo svi mi izgledati slično pošto poležimo danima po živicama ijarkovima.«

»Bilo bi za to potrebno više od dana ili sedmica ili godina lutanjapo Divljini da učine da vi izgledate kao Strajder«, odvrati on. »A vi

biste umrli pre toga, osim ako ste načinjeni od čvršće građe nego štoizgledate.«

Pipin se smirio, ali Sem nije bio ukroćen i još je zirkao u Strajderasumnjičavo. »Kako mi da znamo da ste vi taj Strajder o komeGandalf govori?« zapitkivao je on. »Vi uopšte niste pominjaliGandalfa dok se ovo pismo nije pomolilo. Mogli biste biti uhoda kojaigra ulogu, koliko ja vidim, i pokušava da nas navede da odemo satobom. Mogao si ucmekati pravog Strajdera i uzeti njegovo odelo.Šta imaš da kažeš u vezi toga?«

»Da si ti jedan tvrdoglav momak«, odvrati Strajder, »ali bojim seda je moj jedini odgovor tebi, Seme Gemdži, ovaj. Da sam ubiopravog Strajdera, ja bih mogao da pobijem vas. I ja bih vas većpobio, bez toliko priče. Da sam ja u poteri za Prstenom, mogao bihga imati – SADA!«

On ustade, i činilo se da je iznenadno postao viši. U njegovimočima blistala je neka svetlost, prodorna i zapovedna. Zabacivšiogrtač, on spusti šaku na balčak mača koji mu je visio skriven uzbok. Sem je sedeo razjapljenih usta i blenuo u njega nemo.

»Ali ja jesam pravi Strajder, na sreću«, reče on, gledajući nanižeu njih, a lice mu umekša iznenadni osmeh. »Ja sam Aragorn, sinAratornov, i, ako životom ili smrću mogu da vas spasem, učiniću to.«

Nastupi duga tišina. Konačno Frodo progovori s oklevanjem. »Jasam verovao da si prijatelj i pre no što je pismo stiglo«, reče on, »ili,u najmanju ruku, želeo sam da tako bude. Ti si me uplašio nekolikoputa ove noći, ali nikad na način na koji bi to sluge Neprijateljeveučinile, bar kako ja zamišljam. Ja mislim da bi neki od njegovihuhoda, pa, izgledao lepše a ostavljao neprijatniji utisak, akoshvataš.«

»Vidim«, nasmeja se Strajder. »Ja izgledam neprijatno, aostavljam lep utisak. Je li to to? Ne sjakti sve sto je od zlata žarom,ni sve lutalice nisu izgubljene.«

»Jesu li se ti stihovi odnosili na tebe?« upita Frodo. »Nisammogao da razaberem o čemu su. Ali kako si znao da su bili uGandalfovom pismu ako ga nikada nisi video?«

»Nisam znao«, odgovori on. »Ali ja sam Aragorn, a ti stihovi iduuz to ime.« On izvuče svoj mač, i oni videše da je oštrica zaista

skršena na stopu ispod balčaka. »Nije baš od vajde, a, Seme?« rečeStrajder. »Ali blizu je vreme kada će on biti prekovan nanovo.«

Sem ne reče ništa.»Pa«, reče Strajder, »uz Semovo dopuštenje, mi ćemo smatrati

ovo sređenim. Strajder će biti vaš vodič. Imaćemo težak put sutra.Čak i ako nam bude dopušteno da Bri napustimo neometeni, sad sejedva možemo nadati da ćemo ga napustiti neopaženi. Ali ja ćupokušati da se izgubimo što je moguće brže. Znam put-dva iz zemljeBri pored glavnog puta. Ako se jednom otresemo potere, krenućuprema Bregu vetrova«.

»Breg vetrova?« reče Sem. »Šta je to?«»To je jedan breg, tu odmah na sever od puta, približno na

sredokraći odavde do Rivendala. On pruža širok vidik svudunaokolo; tu ćemo imati prilike da pogledamo oko sebe. Gandalf ćese zaputiti toj tački ako nas sledi. Posle Brega vetrova našeputovanje će postati teže, i moraćemo da biramo između raznihopasnosti.«

»Kada si poslednji put video Gandalfa?« upita Frodo. »Znaš ligde je, ili šta radi?«

Strajder je izgledao veoma ozbiljno. »Ne znam«, reče on. »Jasam došao na Zapad s njim u proleće. Često sam čuvao stražu nagranicama Okruga tokom poslednjih nekoliko godina, kada je on biozauzet drugde. On ga je retko ostavljao nečuvanog. Poslednji putsmo se sreli prvog maja: kraj gaza Sarn, dole niz Brendivajn. On mije rekao da je njegov posao s tobom prošao dobro, i da ćeš krenutiza Rivendal u poslednjoj nedelji septembra. Pošto sam znao da jeon uz tebe, otišao sam na jedno svoje lično putovanje. I to sepokazalo kao loše, jer, očito, neke su mu novosti stigle, a ja nisambio tu da pomognem.

»Zabrinut sam, prvi put otkad ga poznajem. Trebalo je dadobijemo poruke, čak i ako nije mogao da lično dođe. Kada sam seja vratio, pre mnogo dana, čuo sam rđave vesti. Uzduž i poprekopronele su se novosti da je Gandalf nestao, i da su Konjanici viđeni.Vilin-narod Gildorov mi je to rekao, a kasnije su me obavestili da si tinapustio svoj dom, ali nije bilo nikakvih vesti o tvom odlasku izBaklenda. Ja sam uznemireno motrio Istočni put.«

»Smatraš li da Crni Jahači imaju ikakve veze s tim – saGandalfovim odsustvovanjem, mislim?« upita Frodo.

»Ne znam ni za šta drugo što ga je moglo omesti, osim samogNeprijatelja«, reče Strajder. »Ali ja ne prestajem da se nadam!Gandalf je veći nego što to vi u Okrugu znate – kao po pravilu, vimožete da opazite samo njegove šale i igračke. Ali ovaj naš posaobiće njegov najveći poduhvat.«

Pipin zevnu. »Žao mi je«, reče on, »ali ja sam mrtav umoran. Ipored svih tih opasnosti i briga, ja moram u krevet, ili da spavam tugde sedim. Gde je taj šašavi momak, Veseli? Bila bi to poslednja kapda moramo izlaziti po mraku da tragamo za njim.«

U tom času čuše tresak jednih vrata, zatim koraci dođoše trkomduž prolaza. Veseli uđe u zaletu, praćen Nobom. On naglo zatvorivrata i nasloni se na njih. Bio je bez daha. Oni su ga gledaliuznemireno pre no što je zadahtao: »Ja sam ih video, Frodo! Videosam njih! Crne Jahače!«

»Crne Jahače!« uzviknu Frodo. »Gde?«»Ovde. U selu. Ostao sam tu unutra jedan sat. Onda, pošto se vi

niste vraćali, izašao sam da prošetam. Vratio sam se i stajao bašizvan svetlosti svetiljke gledajući u zvezde. Iznenada sam zadrhtao;osetio sam kako se nešto užasno gmižući prikrada: bila je neka vrstatamnije senke među senkama sa druge strane puta, baš izvan ivicesvetlosti. Ona je odmah kliznula dalje u tamu, bez šuma. Nije bilonikakvog konja.«

»Na koju stranu je otišla?« upita Strajder iznenadno.Veseli se trže, tek tada opazivši stranca. »Nastavi!« reče Frodo.

»Ovo je jedan Gandalfov prijatelj. Objasniću kasnije.«»Izgledalo je da odlazi uz put, ka istoku«, produži Veseli.

»Pokušao sam da je sledim. Naravno, nestala je skoro odmah, ali jasam obišao oko ugla, i dalje, sve do poslednje kuće na putu.«

Strajder pogleda u Veselog sa čuđenjem. »Imaš kuražno srce«,reče on, »ali to je bilo nerazumno.«

»Ne znam«, reče Veseli. »Ni hrabro ni glupo, mislim. Teško sammogao da se uzdržim. Izgledalo je da sam nekako privučen. Usvakom slučaju, otišao sam, i iznenada sam čuo glasove pokrajŽivice. Jedan je mrmljao, a drugi je šaputao ili siktao. Nisam mogaoda čujem ništa od onoga što je bilo rečeno. Nisam se privlačio bliže,

jer sam počeo da dršćem u celom sebi. Onda sam se prestrašio, iokrenuo nazad, i baš sam hteo da sunem ovamo, kad nešto dođeiza mene i ja... ja sam se srušio.«

»Ja sam ga našao, gospodine«, ubaci Nob. »G. Masločvorposlao me napolje sa fenjerom. Otišao sam do Zapadne kapije, ionda nazad gore prema Južnoj kapiji. Baš onde kod Bila Papratilakuće pomislih da vidim nešto na putu. Nisam se mogao zakleti u to,ali izgledalo mi je kao da se dva Čoveka nadnesivaju nad nešto,dižući to. Zavikao sam, ali kad sam stigao do tog tu mesta, nije bilonikaki znaci od njih, i samo je g. Brendibak ležao uz ivicu puta.Izgledalo je da spava. ’Pomislio sam da sam upao u duboku vodu’,rekne on meni, kada sam ga protreskao. Vrlo čudan je bio, i čim kadsam ga razbudio, on ustade i potrča nazad ovamo kao zec.«

»Bojim se da je to istina«, reče Veseli, »mada ja ne znam štasam rekao. Imao sam neki gadan san koga ne mogu da se setim.Sav sam se rastrojio. Ne znam šta me je spopalo.«

»Znam ja«, reče Strajder. »Crni Dah. Jahači su sigurno ostavilisvoje konje napolju, i ušli krišom straga kroz Južnu kapiju. Oni, biće,već znaju sve novosti, jer su posetili Bila Papratila, a verovatno je ionaj Južnjak bio uhoda. Nešto bi se moglo desiti u ovoj noći pre nošto napustimo Bri.«

»Šta će se desiti?« reče Veseli. »Hoće li oni da napadnukrčmu?«

»Ne, ja mislim da neće«, reče Strajder. »Nisu još svi oni ovde. Usvakom slučaju, to nije njihov način. U tami i samoći oni su najjači;neće otvoreno napasti neku kuću gde ima svetlosti i mnogo sveta –ne dok ne padnu u očajanje, ne dokle god duge lige Erjadora jošleže pred nama. Ali njihova moć je u stravi, i neki iz Brija već su unjihovim kandžama. Oni će naterati te bednike na nekakvo zlo:Papratila, i neke od stranaca, a možda i čuvara kapije. Oni sugovorili sa Harijem na Zapadnoj kapiji u ponedeljak. Ja sam ihmotrio. Bio je bled i tresao se kad su ga ostavili.«

»Izgleda da imamo neprijatelje svud unaokolo«, reče Frodo. »Štanam je činiti?«

»Ostanite ovde i nemojte ići u svoje sobe! Sigurno je da su otkrilikoje su. Hobitske sobe imaju prozore koji gledaju na sever i blizu su

tla. Mi ćemo ostati svi zajedno i zaprečićemo ovaj prozor i vrata. Aliprvo ćemo Nob i ja doneti vaš prtljag.«

Dok je Strajder bio odsutan, Frodo na brzinu izvesti Veselog osvemu što se dogodilo od večere. Veseli je još čitao Gandalfovopismo i razmišljao o njemu kad se Strajder i Nob vratiše.

»Pa, gospodo«, reče Nob, »ja sam rašušurio odeću i metuo pojedan okrugli jastuk niz sred svakog kreveta. I načinio sam lepuimitaciju vaše glave od jednog smeđeg vunenog otirača, g. Bag-Podbrdni, gospodine«, dodade on s osmehom.

Pipin se nasmeja. »Veoma životno!« reče. »Ali šta će se zbiti kadoni prozru tu masku?«

»Videćemo«, reče Strajder. »Nadajmo se da ćemo održatitvrđavu do jutra.«

»Laka vam noć«, reče Nob, i ode da preuzme svoju ulogu ustraži na ulaznim vratima.

Torbe i opremu nagomilali su na podu sobe za primanje. Gurnulisu jednu nisku stolicu na vrata i zatvorili prozor. Vireći napolje, Frodovide da je noć još vedra. Srp je visio sjajan nad obroncima brda Bri.On zatvori i zamandali teške unutrašnje kapke i navuče zastore.Strajder podstaknu vatru i dunu u sve sveće.

Hobiti polegaše na svoju ćebad sa stopalima prema ognjištu, aliStrajder se smesti u onu stolicu gurnutu na vrata. Razgovarali su jošmalo, jer je Veseli imao još nekoliko pitanja.

»Skoči mesecu preko rebra!« smejao se pritajeno Veseli dok seumotavao u ćebe. »Vrlo smešno od tvoje strane, Frodo! Ali voleo bihda sam bio tamo da to vidim. Čestiti svet iz Brija raspravljaće o tomei za sto godina.«

»Nadam se da hoće«, reče Strajder. Potom svi utihnuše, i, jedanpo jedan, Hobiti utonuše u san.

Glava 11.

NOŽ U TAMI

Dok su se oni pripremali za spavanje u krčmi u Briju, tama jeležala nad Baklendom. Neka izmaglica lutala je dolovima i duž rečneobale. Kuća u Grčidolu stajala je u tišini. Debeli Boldžer opreznootvori vrata i izviri napolje. Osećanje straha raslo je u njemu celogadana i bio je nesposoban da se opusti ili da ode u krevet: unepomičnom vazduhu noći bila se ugnezdila nekakva opasnost. Dokje napregnuto gledao napolje u tamu, jedna crna senka pokrenula sepod drvećem; kapija kao da se otvorila sama od sebe i zatvorila seponovo bez šuma. Užas ga obuze. On ustuknu i za časak je stajaodršćući u predsoblju. Onda zatvori i zaključa vrata.

Noć je bivala sve dublja. Začuo se tih šum od konja vođenihkriomice duž puteljka. Izvan kapije stadoše, a tri crne prilike, kaosenke noći, uđoše prikradajući se po tlu. Jedna ode do vrata, adruge dve do uglova kuće s obe strane, i stajale su tu, nepokretnekao senke kamenja, dok je noć lagano odmicala. Kuća i tiho drvećekao da su očekivali bez daha.

Začu se slabašan šum u lišću, a u daljini se oglasi petao.Proticao je hladni čas pred zoru. Prilika pokraj vrata se pokrete. Utami bez mesečine i zvezda blesnu jedno sečivo, kao da je isukananeka hladna svetlost. Začu se udarac, tih ali težak, i vrata sezatresoše.

»Otvaraj, u ime Mordora!« reče jedan glas, tanak i preteći.Na drugi udarac vrata popustiše i srušiše se unutra, naprslih

dasaka i sa slomljenom bravom. Tamne prilike hitro uđoše.U tom času među obližnjim drvetima razleže se rog. On rascepi

noć poput vatre na vrhu brda.

BUDITE SE! STRAH! VATRA! DUŠMANI! BUDITE SE!

Debeli Boldžer nije dangubio. Čim je video tamne prilike kako seprikradaju iz vrta, znao je da mora bežati ili umreti. I pobegao je, nastražnja vrata, kroz baštu pa preko polja. Kada je stigao do najbližekuće, više od milje daleko, sručio se na prag. »Ne, ne, ne!« molio jeon. »Ne, ne mene! Nije kod mene!« Prošlo je nešto vremena pre nošto je iko uspeo da razazna o čemu on to blebeće. Konačno su steklipredstavu o tome da se u Baklendu nalaze neprijatelji, neka čudnanajezda iz Stare Šume. A tada više nisu gubili vreme.

STRAH! VATRA! DUŠMANI!

Brendibakovi su davali Zov Rogom Baklenda, koji se nije zaoriostotinu godina, ne otkako su beli kurjaci došli u groznoj zimi, kad jeBrendivajn bio prekriven ledom.

BUDITE SE! BUDITE SE!

U daljini su se čuli odzivi rogova. Uzbuna se širila.Mračne prilike pobegoše od kuće. Jedan od njih ispusti neki

hobitski ogrtač na stepenik dok je bežao. Na puteljku se začu zvukkopita i, narastajući do galopa, ode poput zvuka čekića u tamu.Svuda oko Grčidola čuo se zvuk rogova, i vika, i noge u trku. Ali CrniJahači su jahali kao vihor ka Severnoj kapiji. Neka Mali Narod samoduva! Sauron će se njima pozabaviti kasnije. U međuvremenu imalisu drugi zadatak: sada su znali da je kuća prazna, a Prsten otišao.Prejahali su čuvare kraj kapije i iščezli iz Okruga.

Pred zoru Frodo se probudi iz dubokog sna, iznenadno, kao daga je uznemirio neki zvuk ili prisustvo. Vide da Strajder sedi naoprezu u svojoj stolici: oči su mu sijale u svetlosti vatre, koja je bilapodstaknuta i plamtela zadovoljno; ali nije načinio nikakav znak nitipokret.

Frodo uskoro zaspa ponovo, ali snovi su mu opet bili mučenizvukom vetra i kopita u galopu. Vetar kao da se obavijao oko kuće itresao je, a u daljini čuo je rog kako se divlje ori. On otvori oči i začupetla kako strašno kukuriče u dvorištu krčme. Strajder je biorazmakao zastore i uz zveket odgurnuo kapke sa prozora. Prva sivasvetlost dana bila je u sobi, a hladan vazduh je dopirao kroz otvorenprozor.

Čim ih je sve izbudio, Strajder ih povede prema njihovim sobama.Kada su ih ugledali, bih su srećni što su prihvatili njegov savet:nasilno otvoreni prozori su se klatili, zavese su lepršale, kreveti bilirazbacani, a jastuci isečeni i razbacani po podu; smeđi otirač bio jeiskidan na komade.

Strajder odmah pođe po krčmara. Siroti g. Masločvor izgledao jepospan i prestrašen. Jedva da je sklopio oči cele noći (tako je onrekao), ali uopšte nije čuo ni šuma.

»Nikad se takva stvar nije desila u moje vreme!« zavika on dižućiužasnuto ruke. »Gosti u nemogućnosti da spavaju u svojimposteljama i dobri okrugli jastuci upropašćeni, i sve to. Kudaidemo?«

»U mračna vremena«, reče Strajder. »Ali za sada možda će teostaviti na miru, kad se otreseš nas. Mi ćemo otići odmah. Pustidoručak: nešto za piće i da se prigrize onako s nogu, mora nam bitidovoljno. Spakovaćemo se za koji minut.«

G. Masločvor pohita da uredi da im se spreme poniji, i da imdobavi jedan »griz«. Ali veoma ubrzo vrati se sav pometen. Poniji sunestali! Štalska vrata bila su sva pootvarana u toku noći i oni sunestali: ne samo poniji Veselog nego i svi drugi konji i životinje.

Frodo je bio zgromljen tim vestima. Kako se mogu nadati dastignu do Rivendala pešice, praćeni neprijateljima koji jašu? Mogli bise isto tako zaputiti ka Mesecu. Strajder je sedeo ćutke neko vreme,posmatrajući Hobite, kao da im odmerava snagu i hrabrost.

»Poniji nam ne bi pomogli da umaknemo Konjanicima«, reče onna kraju zamišljeno, kao da je pogodio šta je Frodu na umu. »Ne bitrebalo da idemo znatno sporije pešice, ne putevima kojima ja mislimda krenemo. Ja bih pešačio, u svakom slučaju. Hrana i zalihe su onošto mene zabrinjava. Ne možemo računati da ćemo dobiti išta za jeloodavde do Rivendala, osim onog što ponesemo sa sobom, a trebaponeti i previše, jer možda ćemo izdangubiti, ili biti prinuđeni dazaobilazimo daleko van pravog puta. Koliko ste pripravni da nositena leđima?«

»Koliko god moramo«, reče Pipin klonulog srca, ali pokušavajućida pokaže kako je žilaviji nego što je izgledao (i nego što seosećao).

»Ja mogu da nosim za dvojicu«, reče Sem prkosno.

»Zar se ništa ne može učiniti, g. Masločvore?« zapita Frodo.»Zar ne možemo dobiti jedno dva ponija u selu, ili makar samojednoga za prtljag? Ne verujem da ih možemo unajmiti, ali moždaćemo biti u stanju da ih kupimo«, dodade on oklevajući i pitajući seda li bi za to imao sredstava.

»Sumnjam ja u to«, reče krčmar nesrećno. »Ono dva ili tri jahaćaponija što je bilo u Briju nalazilo se u mojoj štali, a oni su nestali.Odnosno drugih životinja, konja ili ponija za regrutovanje, ili za štasve ne, njih ima veoma malo u Briju, i oni neće biti za prodaju. Ali jaću učiniti što mogu. Pronaći ću Boba i poslaću ga u obilazak čim seuzmogne.«

»Da«, reče Strajder nerado, »bolje učini tako. Bojim se da ćemomorati da probamo da nabavimo bar jednog ponija. Ali tu je krajsvakoj nadi da se pođe rano i izmakne tiho! Mogli bismo isto takodunuti u rog da najavimo odlazak. To je bio deo njihovog plana,nema sumnje.«

»Ima tu jedna mrva utehe«, reče Veseli, »a i više od mrve,nadam se: možemo da doručkujemo dok čekamo – i da sednemodok to radimo. Hajde da se domognemo Noba!«

Bilo je to više od tri časa odlaganja. Bob se vratio sa obavešćuda se nikakav konj ni poni ne mogu dobiti ni za ljubav ni za novac uokolini – izuzev jednoga: Bil Papratilo ima jednoga koga bi moždaprodao. »Siroto staro poluizgladnelo stvorenje vam je to«, reče Bob,»ali on se neće odvojiti od njega za manje od trostruke njegovevrednosti, kad vidi u kakvom ste položaju, neće ako ja poznavamBila Papratila.«

»Bil Papratilo?« reče Frodo. »Da nema tu neki trik? Da neće taživotinja da odjuri nazad njemu sa svim našim stvarima, ili dapomogne da nam se uđe u trag, ili tako nešto?«

»I ja se pitam«, reče Strajder. »Ali ne mogu da zamislim nijednuživotinju da trči kući njemu kad jednom umakne. Mislim da je tosamo jedna naknadna misao ljubaznog gospodina Papratila: samojedan način da se uvećaju njegovi profiti od ovog slučaja. Glavnaopasnost je u tome što je ta sirota životinja verovatno pred vratimasmrti. Ali tu, izgleda, nema nikakvog izbora. Šta on traži za nju?«

Cena Bila Papratila bila je dvanaest srebrnih penija, a to jestvarno bila najmanje trostruka vrednost ponija u tim krajevima.

Pokazalo se da je to jedna koštunjava, pothranjena i klonulaživotinja, ali nije izgledalo kao da će uginuti baš odmah. G.Masločvor plati za nju lično i ponudi Veselom još osamnaest penijakao neku naknadu za izgubljene životinje. On je bio pošten čovek, idobrostojeći, kako su se te stvari računale u Briju, ali tridesetsrebrnih penija bili su bolan udarac za njega, a da ga prevari BilPapratilo, to je stvar činilo još nepodnošljivijom.

U stvari, sve je dobro prošlo na kraju. Ispostavilo se kasnije da jesamo jedan konj bio stvarno ukraden. Drugi su razjureni, ili su serazbežali u strahu, i nađeni su kako lutaju po raznim zakucimazemlje brijske. Poniji Veselog pobegli su sasvim, i konačno (imajućiprilično zdravog razuma) probili su se do Visoravni u potrazi zaDebelim Glupanom. Tako su potpali pod starateljstvo TomaBombadila za neko vreme, i bilo im je dobro. Ali kada su novosti otim događajima u Briju doprli Tomu do ušiju, on ih je poslao g.Masločvoru, koji je tako dobio pet dobrih životinja po veomapovoljnoj ceni. Imali su više da rade u Briju, ali Bob je s njimapostupao dobro, te su, sve u svemu, imali sreće: izbegli su jednomračno i opasno putovanje. Ali, oni nikada nisu stigli u Rivendal.

A ipak, u tom međuvremenu, koliko je g. Masločvor znao, njegovnovac je potpuno nestao, ili nepotpuno ostao. A imao je i drugihmuka. Jer nastalo je veliko uzbuđenje čim su se preostali gostirazmrdali i čuli novosti o prepadu na krčmu. Putnici sa Juga izgubilisu nekoliko konja i kudili su krčmara bučno, dok se nije saznalo da jejedan od njih takođe nestao u noći, niko drugi nego razroki sadrugBila Papratila. Sumnja je istog časa pala na njega.

»Ako se sastavite sa konjokradicom i dovedete ga u moju kuću«,rekao je Masločvor gnevno, »treba da platite svu štetu sami, a ne dadolazite da se izdirete na mene. I’te pa pitajte Papratila gde vam jevaš krasni prijatelj!« Ali činilo se da taj nije bio ničiji prijatelj, i nikonije mogao da se priseti kada se on priključio njihovoj grupi.

Posle doručka Hobiti su morali da se prepakuju i da sakupepotrepštine za duže putovanje na koje su sada računali. Bilo je blizudeset pre no što su konačno otišli. Do tog vremena čitav Bri je zujaood uzbuđenja. Frodov trik sa iščezavanjem; pojava Crnih Konjanika;pohara štala; i ne ponajmanje novost da se Šumar Strajder pridružio

tim tajanstvenim Hobitima, načinili su priču kakva traje tokom mnogihgodina bez događaja. Većina stanovnika Brija i Stedla, a mnogi čakiz Komba i Arčeta, nakupili su se na putu da vide putnike kako kreću.Ostali gosti krčme bili su na vratima ili se načetili po prozorima.

Strajder je promenio mišljenje i odlučio da napusti Bri glavnimputem. Svaki pokušaj da se odmah zapute preko polja samo bipogoršao stvari: polovina stanovništva bi ih pratila – da vide štanameravaju, i spreče ih da upadaju na tuđe posede.

Oni rekoše zbogom Nobu i Bobu, i oprostiše se od g. Masločvorauz mnogo zahvaljivanja. »Ja se nadam da ćemo se ponovo srestijednoga dana, kad stvari opet krenu dobro«, reče Frodo. »Ne bihtražio ništa bolje nego da odsednem u vašoj kući na miru nekovreme.«

Oni odoše, uznemireni i potišteni, pred očima gomile. Nisu svalica bila prijateljska, a ni sve reči što su im dovikivali. Ali činilo se dase Strajdera boji većina Brilanđana, i oni u koje bi on usmerio pogledumukli bi i povlačili se. On je išao napred sa Frodom, potom su išliVeseli i Pipin, i konačno Sem, vodeći ponija, koji je bio natovaren saonoliko njihovog prtljaga koliko su imali srca da mu prepuste, ali većje izgledao manje obeshrabren, kao da odobrava tu promenu usvojoj sudbini. Sem je zamišljeno žvakao jabuku. Imao ih je pundžep: poklon na rastanku od Noba i Boba. »Jabuke za pešačenje, alula za sedenje«, rekao je on. »Ali računam da ću u obomaoskudevati naskoro.«

Hobiti nisu obraćali pažnju na radoznale glave koje su iskakale izvratnica, ili iznebuha ispadale iznad zidova i ograda dok su prolazili.Ali kad su se primakli sledećoj kapiji, Frodo vide jednu mračnu rđavoodržavanu kuću iza guste živice; poslednju kuću u selu. Na jednomod prozora opazio je jedno lice nezdrave boje, lukavih razrokih očiju;ali ono nestade istog časa.

»Dakle, tu se onaj Južnjak krije!« pomisli on. »Izgleda kao da jeviše no upola bauk.«

Preko živice drugi jedan Čovek piljio je drsko. On je imao teškecrne veđe, i mračne podrugljive oči; velika usta grčila su se ucerenje. Pušio je na kratku crnu lulu. Kad su se primakli, on je izvadiiz usta i otpljunu.

»Jutro, Krakatilo!« reče on. »Odlaziš rano? Si našao nekakveprijatelje na kraju?«

Strajder klimnu glavom, ali ne odgovori.»Jutro, moji mali prijatelji!« reče on ostalima. »Pretpostavljam da

znate sa kime ste se uhvatili? To vam je Ni-od-čeg-ne-prezajStrajder, eto ko! Premda sam ja čuo i druga imena, ne tako lepa.Pazite noćas! A ti, Semenče, nemoj da kreneš u zlostavljanje mogsirotog starog ponija! Pah!« On pljunu ponovo.

Sem se okrete hitro. »A ti, Papratilo«, reče on, »skloni svojegadno lice sa vidika, ili će ti se povrediti.« Iznenadnim pokretom,brzim kao munja, jedna jabuka napusti njegovu šaku i pogodi Bilaposred nosa. On vrdnu prekasno, i psovke potekoše iza živice.»Traćenje jedne dobre jabuke«, reče Sem sa žaljenjem, i odekrupnim korakom.

Konačno ostaviše selo za sobom. Svita dece i danguba koja ih jesledila umori se i krete nazad pokraj Južne kapije. Prošavši kroz nju,oni produžiše niz Put nekoliko milja. Ovaj je savijao levo, praveći lukunazad ka svom istočnom pravcu, i obilazeći podnožje brda Bri, aonda poče da hita naniže u šumoviti predeo. Sleva, mogli su da videneke od kuća i hobitskih rupa iz Stedla, na blažim jugoistočnimpadinama brda; dole, u dubokoj udolini na sever od Puta, dizali su sepramenovi dima koji su pokazivali gde leži Komb; Arčet je biosakriven pozadi u drveću.

Pošto je put išao naniže neko vreme, i ostavio brdo Bri, visoko imrko, naiđoše na jednu uzanu stazu koja se odvajala prema severu.»Evo gde odlazimo sa otvorenog i prelazimo na skrivanje«, rečeStrajder.

»To nije ’prečica’, ja se nadam«, reče Pipin. »Naša poslednjaprečica kroz šume umalo se okončala propašću.«

»Da, ali tada niste imali mene uza se«, nasmeja se Strajder.»Moje prečice, kratke ili duge, ne polaze po zlu.« On pogleda uz i nizPut. Nikoga nije bilo na vidiku; onda ih brzo povede naniže, premašumovitoj dolini.

Njegov plan, koliko su ga oni shvatili ne poznajući taj kraj, bio jeda se prvo krene prema Arčetu, ali da se drže desno, i prođu ga saistočne strane, a onda da se, što pravije, upute preko divljih krajeva

ka Bregu vetrova. Na taj način bi, ako sve dobro prođe, odsekli jedanveliki zavoj Puta, koji je napred savijao ka jugu da izbegne Muvodnebaruštine. Ali, naravno, biće primorani da prođu kroz samebaruštine, a prema onome kako ih je Strajder opisao nije tu biloničeg ohrabrujućeg.

Ipak, u međuvremenu, hodanje nije bilo neprijatno. Zaista, da nijebilo uznemiravajućih događaja iz prethodne noći, oni bi uživali uovom delu putovanja više no u ma kojem do tog vremena. Sunce jesijalo, jasno, ali ne previše toplo. Šume u dolini bile su još lisnate ipune boja, i izgledale su mirne i dobre. Strajder ih je sa pouzdanjemvodio po mnogim izukrštanim stazama, mada bi, prepušteni sebi,ubrzo bili u nedoumici. On se držao jednog nestalnog kursa samnogo zaokreta i vraćanja, da odvrati svaku poteru.

»Bil Papratilo je, biće, pazio gde smo ostavili Put; sigurno«, rečeon, »mada ne smatram da će nas slediti lično. On poznaje kraj uokolini dovoljno dobro, ali zna da meni nije dorastao u šumi. Ono štobi on mogao reći drugima, toga se ja plašim. Ne verujem da su onidaleko. Ako misle da smo se zaputili ka Arčetu, utoliko bolje.«

Bilo zbog Strajderove veštine, ili iz nekog drugog razloga, celogtog dana ne videše ni znaka niti čuše glaska ma kakvog drugogživog bića – ni dvonožnog, osim ptica, ni četvoronožnog, izuzevjedne lisice i nekoliko veverica. Sledećeg dana počeše da se držepostojanog kursa prema istoku, i još je sve bilo tiho i mirno. Trećegdana po odlasku iz Brija izađoše iz Četvuda. Tle se postojanospuštalo, još otkad su skrenuli sa Puta, a bili su zašli u široko ravnoprostranstvo koje je bilo mnogo teže savladati. Bili su daleko izvangranica zemlje Bri, u besputnoj divljini, i približavali su se Muvodnimbaruštinama.

Tle je postalo vlažno i mestimice močvarno, a tu i tamo nailazilisu na bare, i široke prostore pod trskom i rogozom, pune cvrkutamalih skrivenih ptica. Morali su pažljivo da biraju put da bi ostali isuvih nogu i na svom kursu. Isprva su pristojno napredovali, ali, kakosu išli dalje, njihovo kretanje je bivalo sporije i opasnije. Baruštine subile zapletene i podmukle, a nije bilo nikakve stalne staze da je čak iŠumari pronađu kroz njihova promenljiva blatišta. Muve počeše da ih

muče, a vazduh je bio pun oblaka majušnih mušica koje su im milileuz rukave i nogavice i u kosu.

»Mene proždiru živoga!« zavika Pipin. »Muvodne, ha! Tu imaviše muva nego vode!«

»Od čega žive kad ne mogu da dođu do Hobita?« zapita Sem,češući vrat.

Provedoše jedan bedan dan u tom usamljenom i neprijatnomkraju. Njihovo logorište bilo je vlažno, hladno i neugodno, a od ujedainsekata nisu mogli da spavaju. Bilo je tu i ogavnih stvorenja koja supohađala trske i busenje i, po zvuku sudeći, bili su to neki zloćudnisrodnici cvrčka. Bilo ih je na hiljade, i cvrčali su svud unaokolo, kri-krik, krik-kri, neprestance čitave noći, dok Hobiti nisu skoropomahnitali.

Sledeći dan, četvrti, jedva da beše bolji, a noć su proveli skoropodjednako neudobno, iako su Krikričavci (kako ih je Sem zvao)ostali za njima, mušice su ih još gonile.

Dok je ležao, umoran ali nesposoban da sklopi oči, Frodu seučini da se u daljini pojavila svetlost na istočnom delu neba: bleštalaje i iščezavala mnogo puta. To nije bila zora, jer do nje ih je delilo jošnekoliko sati.

»Kakva je to svetlost?« upita on Strajdera, koji se digao i stajaogledajući napred u noć.

»Ne znam«, odgovori Strajder. »Suviše je daleko da razaberem.Ono je kao munja koja skače naviše sa vrhova brda.«

Frodo leže ponovo, ali zadugo je još mogao da vidi bele bleskovei naspram njih visoku priliku Strajderovu, kako stoji tih i na oprezi.Naposletku on pade u tegoban san.

Nisu dugo išli petoga dana kad su ostavili za sobom poslednjezalutale bare i trske baruština. Zemlja ispred njih ponovo počeistrajno da se diže. U daljini ka istoku mogli su sada da vide lanacbrda. Najviše od njih bilo je udesno i malo odvojeno od ostalih. Imaloje kupastu glavicu, blago spljoštenu na samom vrhu.

»To je Breg vetrova«, reče Strajder. »Stari put, koji smo ostavilidaleko zdesna, ide južno od njega i prolazi mu nedaleko odpodnožja. Mogli bismo stići do njega do sutra u podne ako krenemopravo tamo. Rekao bih, najbolje je da tako i učinimo.«

»Šta hoćeš da kažeš?« upita Frodo.»Hoću da kažem: kad stignemo tamo, nije sigurno šta ćemo

zateći. Blizu je Puta.«»Ali bez sumnje smo se nadali da ćemo tamo zateći Gandalfa?«»Da, ali ta nada je slaba. Ako on uopšte dođe ovim putem,

možda neće proći kroz Bri, i tako neće znati šta mi radimo. Usvakom slučaju, osim ako kojom srećom stignemo skoroistovremeno, mi ćemo se mimoići; neće biti bezbedno ni za njega niza nas da tamo dugo čekamo. Ako Jahači ne uspeju da nas nađu uovoj divljini, oni će, po svoj prilici, i sami krenuti prema Breguvetrova. On pruža dobar vidik svud unaokolo. Doista, ima mnogoptica i zveri u ovom kraju koje bi nas mogle videti kako stojimo ovde,sa onog vrha. Nije verovati svim pticama, a postoje i druge uhode,opakije od njih.«

Hobiti su uznemireno gledali u daleka brda. Sem diže pogled kabledom nebu, plašeći se da će videti sokolove ili orlove kako lebdenad njima, svetlih neprijateljskih očiju. »Zaista činite da se osećamnezgodno i usamljeno, Strajderu«, reče on.

»Šta nam savetuješ da radimo?« upita Frodo.»Ja mislim«, odgovori Strajder sporo, kao da nije sasvim siguran,

»ja mislim da je najbolje da odavde idemo na istok koliko godmožemo pravo; da krenemo ka onom lancu bregova, a ne ka Breguvetrova. Tamo možemo da izbijemo na jednu znanu mi stazu što idenjihovim podnožjem; ona će nas dovesti do Brega vetrova sa severa,manje nezaštićene. Onda ćemo videti šta ćemo videti.«

Celoga toga dana s mukom su napredovali dok se nije spustilohladno i rano veče. Zemlja je postala suvlja i ogoljenija, ali magle iisparenja ležali su za njima na Baruštinama. Nekoliko melanholičnihptica pištalo je i jadikovalo dok okruglo crveno sunce ne potonulagano u zapadne senke; tada se spusti neka prazna tišina. Hobiti surazmišljah o mekoj svetlosti zalaska sunca kako baca odsjaj krozvesele prozore dalekog doma u Bagremovoj ulici.

Pri kraju dana dođoše do jednog potoka koji je tumarao naniže sabrda da se izgubi u mrtvilu Močvari, i išli su naviše njegovimobalama dok je bilo svetlosti. Spustila se već noć kada su konačnozastali i ulogorili se pod nekim zakržljalim drvećem jove uz obale

potoka. Naspram tamnog neba napred su se sada dizale turobne igole grbine bregova. Te noći postavili su stražu, a Strajder, činilo se,nije nikako spavao. Mesec je rastao i, u ranim noćnim satima, hladnasiva svetlost ležala je nad zemljom.

Sledećeg jutra kretoše ponovo ubrzo posle izlaska sunca. Mrazje bio u vazduhu, a nebo vedro i bledoplave boje. Hobiti su seosećali okrepljenim, kao da je za njima bila noć neprekidnog sna.Već su se privikavali na mnogo pešačenja uz skromne obroke –skromnije, u svakom slučaju, od onoga što bi u Okrugu smatralijedva dovoljnim da ih održi na nogama. Pipin izjavi kako Frodoizgleda duplo kao Hobit kakav je bio.

»Vrlo čudno«, reče Frodo, zatežući opasač, »imajući u vidu dame, u stvari, ima poprilično manje. Ja se nadam da se taj procesmršavljenja neće nastaviti beskonačno, inače ću postati utvara.«

»Ne govori o takvim stvarima!« reče Strajder brzo, i saiznenađujućom ozbiljnošću.

Bregovi se primakoše. Oni su načinili jedan valoviti hrbat koji sečesto dizao skoro do hiljadu stopa, a tu i tamo ponovo padao doniskih raselina ili prolaza koji su vodili na istok. Duž grebena Hobitisu videli nešto nalik ostacima zelenilom obraslih zidova i šanaca, a uraselinama su još stajale ruševine starih građevina od kamena. Donoći stigoše u podnožje zapadnih kosa i tu su logorovali. Bila je tonoć petog oktobra, a nalazili su se na šest dana od Brija.

Ujutru nađoše, prvi put otkako su otišli iz Četvuda, jednu jasnovidljivu stazu. Skretoše desno i sledili su je ka jugu. Ona je išlalukavo, držeći se pravca koji je izgledao odabran tako da bude štoviše zaštićena od pogleda, i sa vrhova brda odozgo i iz nizije premazapadu. Ronila je u dolove, i grlila strme uspone, a gde je prolazilapreko ravnijeg i otvorenijeg zemljišta, sa obe strane bili su joj nizovistena i tesanog kamena koje je skrivalo putnike skoro kao kakva živaograda.

»Pitam se ko je načinio ovu stazu i zašto«, reče Veseli, dok su išliduž jedne od ovih aleja, gde je kamenje bilo neobično veliko i blizupostavljeno. »Nisam siguran da mi se sviđa: to ima neki – pa,prilično neki mogilstvorski izgled. Ima li Mogila na Bregu vetrova?«

»Ne. Nema nijedne Mogile na Bregu vetrova, niti na ma kom odovih bregova«, odgovori Strajder. »Ljudi sa Zapada nisu živeli ovde,iako su u svojim kasnijim danima neko vreme branili ove bregove odzla koje je izašlo iz Angmara. Ova staza načinjena je da opslužujeutvrde duž zidova. Ali mnogo ranije, u prvim danima SevernogKraljevstva, oni su sagradili veliku kulu stražaru na Bregu vetrova;Amon Sul su je zvali. Ona je spaljena i razrušena i ništa od nje sadnije preostalo osim jednog razvaljenog kamenog prstena, poputkakve grube krune na glavi staroga brda. A ipak, nekad je ona bilavisoka i lepa. Rečeno je da je Elendil stajao tamo iščekujući dolazakGil-galadov sa Zapada, u danima Poslednjeg saveza.«

Hobiti su posmatrali Strajdera. Činilo se da je znalac starogpredanja isto kao i života Divljine. »Ko je bio Gil-galad?« zapitaVeseli, ali Strajder ne odgovori, činilo se da je izgubljen u mislima.Iznenada jedan tihi glas zamrmori:

Gil-galad je kraljem Vilovnjaka bio.O njemu harfista tužnu pesmu svio:poslednjem kralju slobodnih i plemenitihizmeđu mora i Planina kamenitih.

Njegov mač bese dug, koplje razorno,kaciga nadaleko blistala prodorno;bezbroj zvezda što poljem su nebeskim sjaleu ogledalo mu štita srebrnoga stale.

Ali odavno je odjahao, od svih se rastao,ne zna se gde boravi i gde je zastao,jer zvezda mu pade i tama je smeniu Zemlji Mordor, gde leže seni.

Ostali se okretoše zapanjeni, jer taj glas bio je Semov.»Nemoj prestati!« reče Veseli.»To je sve što znam«, zamuca Sem crveneći. »Naučio sam to od

g. Bilba kad sam bio malac. On je običavao da mi priča priče kao tašto je, znajući kako sam ja uvek bio za slušanje o Vilovnjacima. G.Bilbo je bio taj što me podučio mojim slovima. On je bio moćno

knjiški učevan, jašta, dragi stari g. Bilbo. I on je pisao poeziju. On jenapisao to što sam upravo kazao.«

»On to nije izmislio«, reče Strajder. »To je deo junačke pesmezvane Pad Gil-galadov, koja je na jednom drevnom jeziku. Bilbo jeto, mora biti, preveo. Nisam to znao.«

»Bilo je još sva sila toga«, reče Sem, »sve o Mordoru. Ja nisamnaučio taj deo, sve sam se ježio od njega. Nikad nisam mislio da ćutim putem ići lično!«

»Ići u Mordor!« uzviknu Pipin. »Ja se nadam da neće dotle doći!«»Ne izgovaraj to ime tako glasno«, reče Strajder.Bilo je već podne kad su se primakli južnom kraju staze i videli

pred sobom u bledoj jasnoj svetlosti oktobarskog sunca jedansivozeleni uspon koji je vodio naviše kao most prema severnoj kosibrega.

Odlučiše da se upute ka vrhu odmah, za dana. Skrivanje nije višebilo moguće, i mogli su se samo nadati da ih nikakav neprijatelj niuhoda ne posmatraju. Ništa pokretno nije se videlo na brdu. Ako jeGandalf bio igde u okolini, od toga nije bilo nikakvog traga.

Na zapadnoj padini Brega vetrova nađoše jednu zaklonjenuuvalu, na čijem se dnu nalazila mala čankolika dolina travomobraslih strana. Tu ostaviše Sema i Pipina sa ponijem i zavežljajima itovarom. Ostala trojica odoše dalje. Posle pola sata napornoguspona Strajder dospe na vrh Brega; Frodo i Veseli su ga slediliumorni i bez daha. Poslednji nagib bio je oštar i stenovit.

Na vrhu zatekoše, kao što je Strajder bio rekao, široki prstenprastarog kamenog zida, sada oronulog i pokrivenog vekovnomtravom. Ali u njegovom je središtu bio zgomilan beleg od raspuklihkamenova. Ono je bilo pocrnelo kao od vatre. Okolo trava je bilaspaljena do korena, a svuda unutar prstena oprljena i svela kao dasu plamenovi protrčali vrhom brda; ali nigde nije bilo ni traga od makakvog živog stvora.

Stojeći na ivici razvalina prstena, videše svud unaokolo podsobom prostran vidik predela većinom pustih i bezobličnih, osimkomada šume dalje na jugu, iza kojih tu i tamo uhvatiše odblesakdaleke vode. Ispod njih na južnoj strani protezao se kao kakva trakaStari Put, koji je dolazio sa zapada i krivudao gore-dole dok nijezamakao za jedan greben tamne zemlje ka istoku. Ništa se njime

nije kretalo. Prateći pogledom njegovu liniju prema istoku, videšeplanine: bliža pribrežja mrka i sumorna; iza njih viša obličja od sivine,a iza ovih stajali su visoki beli vrhovi svetlucajući među oblacima.

»Pa, eto nas!« reče Veseli. »I veoma neveselo i neprivlačnoizgleda! Nema ni vode ni zaklona. I ni traga Gandalfu. Ali ne krivimga što nije čekao – ako je uopšte dolazio ovamo.«

»Pitam se«, reče Strajder, gledajući unaokolo zamišljeno. »Čak ida je dan-dva posle nas bio u Briju, mogao je da stigne ovamo prvi.On može da jaše veoma hitro kada je potreba.« Iznenada on sesaže i zagleda u kamen na vrhu belega; bio je ravniji od ostalih, ibelji, kao da je izmakao vatri. Podigao ga je i ispitivao okrećući gameđu prstima. »Ovaj je nedavno diran«, reče on. »Šta vi mislite oovim znacima?«

Na ravnoj donjoj površini Frodo vide neke ogrebotine: .»Izgleda da ima jedna crta, jedna tačka i još tri crte«, reče on.

»Ona crta levo mogla bi biti runa za G sa tankim ograncima«,reče Strajder. »To bi mogao biti znak koji je ostavio Gandalf, premdačovek ne može biti siguran. Ogrebotine su čiste, i sigurno je daizgledaju sveže. Ali ti znaci mogu značiti i nešto sasvim drugo, inemati nikakve veze s nama. Šumari upotrebljavaju rune, a onidolaze ovamo ponekad.«

»Šta bi one mogle da znače, čak i da ih je Gandalf načinio?«upita Veseli.

»Ja bih rekao«, odgovori Strajder, »da one stoje umesto G3 i dasu znak da je Gandalf bio ovde trećeg oktobra, što će reći pre tridana. To bi takođe pokazalo da je žurio i da je opasnost bila blizu,tako da nije imao vremena ili se nije usudio da napiše išta duže ilijasnije. Ako je tako, mi moramo biri oprezni.«

»Voleo bih da možemo biti sigurni da je on načinio te znake, štagod oni poručivali«, reče Frodo. »Bilo bi to veliko ohrabrenje – znatida je on na putu, pred nama ili za nama.«

»Može biti«, reče Strajder. »Što se mene tiče, ja verujem da onjeste bio ovde, i da se našao u opasnosti. Ovde je bilo plamenovašto sažižu, i sada mi se u misli vraća svetlost koju smo videli pre trinoći. Držim da je bio napadnut na ovom vrhu brda, ali sa kakvimposledicama, to ne mogu reći. On ovde više nije, i mi sada moramo

da se pobrinemo za sebe, i da se sami probijemo do Rivendala kakonajbolje znamo i umemo.«

»Koliko je daleko Rivendal?« upita Veseli, zureći naokoloumorno. Svet je izgledao divlje i prostrano sa Brega vetrova.

»Ja ne znam da li je Put ikad meren u miljama dalje odNapuštene krčme, dan puta na istok od Brija«, odgovori Strajder.»Neki kažu ovako neki onako. To je čudan put, i svi su srećni kaddospeju na kraj putovanja, bilo ono dugo ili kratko. Ali ja znam kolikobi meni trebalo na sopstvenim nogama, uz pristojno vreme i bez zlesreće: dvanaest dana odavde do gaza na Bruinenu, gde put prelaziGlasnu Vodu što dotiče iz Rivendala. Mi imamo u najmanju rukudvonedeljno putovanje pred sobom, jer mislim da nećemo moći dase koristimo putem.«

»Dve nedelje!« reče Frodo. »Mnogo šta se može desiti za tovreme.«

»Može«, reče Strajder.Stajali su neko vreme ćutke na vrhu brda, blizu njegove južne

ivice. Na tom samotnom mestu Frodo prvi put u potpunosti shvatikoliko je beskućnik i ugrožen. Bolno je želeo da ga je sudbinaostavila u tihom i dragom Okrugu. Zagledao se naniže u mrski Putkoji je vodio nazad ka zapadu – ka njegovom domu. Odjednompostade svestan da se dve crne tačke lagano kreću njime premazapadu, a pogledavši ponovo vide da još tri gamižu prema istoku daih susretnu. On ispusti povik i zgrabi Strajdera za ruku.

»Gledaj«, reče pokazujući naniže.Istog trenutka Strajder se baci na zemlju iza razvalina kruga i

povuče Froda dole. Veseli se pruži pored njih.»Šta je to?« prošapta on.»Ne znam, ali plašim se najgoreg«, odgovori Strajder.Lagano, oni ponovo dopuzaše do ivice kruga i proviriše između

dva škrbava kamena. Svetlost više nije bila jasna, jer je vedro jutroizbledelo, a oblaci što su se privlačili sa istoka prestigli su sunce kojeje počinjalo da se spušta. Svi su mogli da vide crne tačke, ali niFrodo ni Veseli nisu mogli da nasigurno razberu njihove oblike; ipak,nešto im reče da se tamo, daleko ispod, Crni Jahači okupljaju naputu iza podnožja brega.

»Da«, reče Strajder, koga oštriji vid nije ostavio ni u kakvojnedoumici. »Neprijatelj je ovde!«

Užurbano, oni otpuzaše i kliznuše niz severnu stranu brega danađu svoje saputnike.

Sem i Peregrin nisu dangubili. Istražili su mali dol i okolne kose.Nedaleko, našli su izvor bistre vode u boku brda, a blizu njega otiskestope ne starije od jednog do dva dana. U samom dolu našli suskorašnje tragove vatre i druge znake na brzinu postavijenog logora.Bilo je nekoliko palih kamenova na ivici udoline najbliže bregu. Izanjih Sem naiđe na malu zalihu drva za vatru uredno naslaganu.

»Pitam se da li je stari Gandalf bio ovde«, reče on Pipinu. »Kogod da je bio taj što je metuo ove stvari tu, namislio je da se vraća,izgleda.«

Strajder je bio veoma zainteresovan za ova otkrića »Voleo bih dasam pričekao i istražio teren tu dole lično«, reče on hitajući do izvorada ispita otiske stopa.

»Upravo kao što sam se plašio«, reče on kad se vratio. »Sem iPipin utabali su mekano tle i tragovi su oštećeni ili pobrkani. Šumarisu bili ovde u poslednje vreme. To su oni ostavili drva za sobom. Aliima tu i nekoliko novijih tragova koje nisu načinili Šumari. Najmanjejedan ostavile su samo pre dan-dva teške čizme. Najmanje jedan.Sada ne mogu da budem siguran, ali mislim da je tu bilo mnogonogu u čizmama.« On zastade i stajao je zabrinut, razmišljajući.

Hobiti svi videše u mislima prikazu Jahača u ogrtačima ičizmama. Ako su konjanici već pronašli tu udolinu, što ih pre Strajderodvede drugde, to bolje. Sem je na udolinu gledao sa velikomnetrpeljivošću sad kad je čuo novosti o njihovim neprijateljima naPutu, svega nekoliko milja dalje.

»Zar nam nije bolje da se počistimo brzo, g. Strajdere?« upita onnestrpljivo. »Okašnjava, a meni se ne sviđa ova rupa: čini nekako dami srce klone.«

»Da, svakako moramo odmah odlučiti šta da radimo«, odgovoriStrajder, gledajući naviše i procenjujući doba dana i vremenskeprilike. »Pa, Seme«, reče on konačno, »ni meni se ovo mesto nesviđa, ali ne mogu da smislim nijedno bolje do koga bismo mogli stićipre noći. Bar smo van vidika za sada, a kad bismo se premestili bilo

bi mnogo verovatnije da nas uhode vide. Sve što bismo mogli jesteda sasvim skrenemo sa našeg puta, nazad ka severu sa ove stranelanca bregova, gde je sav teren skoro isti kao ovde. Na Put se motri,no ako bismo pokušali da se zaklonimo u čestarima na jugu moralibismo da pređemo preko njega. Na severnoj strani Puta, osim brega,zemlja je gola i ravna miljama unaokolo.«

»Mogu li Jahači da vide?« upita Veseli. »Mislim, oni su, izgleda,često upotrebljavali noseve pre nego oči, njušeći za nama, ako jenjušenje prava reč, bar preko dana. Ali ti si nas naterao da seprućimo kad si ih video dole, a sada govoriš o viđanju ako sepokrenemo odavde.«

»Bio sam previše nemaran na vrhu brega«, odgovori Strajder.»Veoma sam želeo da nađem kakav trag Gandalfov, ali bila jegreška da trojica od nas idu gore i stoje tamo tako dugo. Jer crnikonji mogu da vide, a Jahači mogu da iskoriste Ljude i drugastvorenja kao uhode, kao što smo otkrili u Briju. Oni sami ne videsvet svetlosti kao mi, ali naši oblici bacaju u njihove svesti senkekoje samo podnevno sunce uništava; a u tami oni opažaju mnogeznake i oblike koji su od nas skriveni: tada ih se najvećma trebaplašiti. A u svako doba osećaju miris krvi živih, čeznući za njim imrzeći ga. Mi možemo osetiti njihovu prisutnost – ona nam jeuznemirila srca čim smo došli ovamo i pre no što smo ih videli; oninašu osećaju još prodornije. Uz to«, dodade on, a glas mu se utišado šapata, »taj Prsten ih privlači.«

»Zar, dakle, nema nikakvog spasa?« reče Frodo gledajućiunaokolo divlje. »Ako se pokrenem, biću viđen i progonjen! Akoostanem, privući ću njih k sebi!«

Strajder mu položi ruku na rame. »Ima još nade«, reče on. »Nisisam. Uzmimo ova drva spremljena za vatru kao znak. Malo je ovdezaklona ili zaštite, ali vatra će nam poslužiti za oboje. Sauron možeda upotrebi vatru za svoje zle ciljeve, kao što može i sve drugestvari, ali ovi Jahači je ne vole, i plaše se onih koji se njome služe.Vatra je naš prijatelj u ovoj divljini.«

»Možda«, progunđa Sem. »Ona je takođe najbolji način kome jamogu da se dosetim da se kaže ’evo nas’, izuzev da vičemo.«

U najnižem i najskrivenijem zakutku udoline oni zapališe vatru ipripremiše obed. Senke večeri počele su da se spuštaju, i

zahladnelo je. Iznenada postadoše svesni snažne gladi, jer nisuokusili ništa posle doručka; ali nisu se usudili da zgotove išta više odskromne večere. Zemlje pred njima bile su napuštene, osim od pticai zveri – neprijateljska mesta ostavljena od svih rasa sveta. Šumarisu prelazili ponekad preko bregova, ali oni su bili malobrojni i nisu sezadržavali. Druge lutalice bile su retke, i od zle vrste: divovi su znalida dolutaju dole ponekad, iz Maglenih planina. Samo na Putu moglisu se zateći putnici, najčešće Patuljci, kako hitaju za svojim poslom,bez ikakvog ispomaganja i sa malo reči za strance.

»Ja ne vidim kako izvesti da nam hrana potraje«, reče Frodo. »Mismo bili oprezni i te kako u poslednjih nekoliko dana, i ova večeranije nikakva gozba, ali utrošili smo više nego što je trebalo akoimamo da idemo još dve sedmice a možda i više.«

»Postoji hrana u Divljini«, reče Strajder, »bobice, korenje i bilje, ai ja po nuždi imam nešto lovačkih sposobnosti. Nema potrebe da seplašite gladovanja pre no što zima dođe. Ali sakupljanje i hvatanjehrane dug je i težak posao, a mi moramo hitati. Stoga pritegniteopasače, i mislite sa nadom na stolove Elrondovog doma!«

Hladnoća se pojača dolaskom tame. Izvirujući sa ivice udoline,nisu bili u stanju da vide išta sem sivog tla kako ubrzano iščezava usenke. Nebo nad njima se opet raščistilo i polako se punilo treptavimzvezdama. Frodo i njegovi drugovi sklupčaše se oko vatre, umotaniu svu odeću i ćebad koje su imali, ali Strajder se zadovolji jednimjedinim ogrtačem, i sedeo je malo izdvojen, povlačeći zamišljeno dimiz svoje lule.

Dok je noć padala a svetlost vatre počinjala da blistavo sjaji, onstade da im kazuje priče kako bi im odvratio misli od straha. Znao jemnoge istorije i legende o davnini, o Vilovnjacima i Ljudima i dobrim izlim događajima iz starih dana. Pitali su se koliko je star i gde jenaučio sva ta predanja.

»Pričaj nam o Gil-galadu«, reče mu Veseli iznenada, kad je biozastao na kraju priče o vilin-kraljevstvima. »Znaš li još šta od onestare junačke pesme o kojoj si govorio?«

»Zaista znam«, odgovori Strajder. »A zna tako isto i Frodo, jerona nas se neposredno tiče.« Veseli i Pipin pogledaše Froda, koji jezurio u vatru.

»Ja znam samo ono malo što mi je Gandalf rekao«, reče Frodosporo. »Gil-galad je bio poslednji od velikih vilin-kraljeva Srednjegsveta. Gil-galad znači Svetlost zvezda na njihovom jeziku. SaElendilom, vilin-prijateljem, on je otišao u zemlju...«

»Ne«, prekide ga Strajder. »Ja ne bih rekao da ta priča treba dase kazuje sada dok su sluge Neprijateljeve u blizini. Ako seprobijemo do doma Elrondova, možete je čuti tamo, u potpunosti.«

»Onda neku drugu priču o starim danima«, molio je Sem, »nekupriču o vilovnjacima pre opadanja. Ja bih voleo da čujem još šta ovilovnjacima; tama nekako pritiska blisko odnaokolo.«

»Ispričaću vam o Tinuvjeli«, reče Strajder, »ukratko jer to je dugapriča čiji kraj nije znan, a sada nema nikoga, osim Elronda, koji je sepravo seća kako je kazivana od starine. To je lepa priča, premdatužna, kao što su sve priče Srednjeg sveta, a ipak, mogla bi obodritivaša srca.« Ćutao je neko vreme, a onda poče ne da govori, negoda peva meko:

Lišće beše dugo, trava zelena,Cvast lepu visoko kukuta nosi,

A na proplanku su svetla spletenaOd zvezda u senci blistala.

Tinuvjela tu igra po rosiUz muziku frule što je skrivena,

A svetlost zvezda je u njenoj kosi,I u odori treptala.

Tu Beren siđe niz hladne gore,Izgubljen pod lišćem je lutao,

I gde vilin-reke talasi žubore,Samoća mu se uz korake i tuga sjatila.

On poviri kroz lišće, u čudu je ćutaoJer vide cvetove zlatne gde tvore

Sjaj na plašt i rukave što joj dolutao,A njena kosa je kao senka pratila.

Čarolijom mu umor nogu poraženNa krstarenje bregovima prokletih

Te napred pohita lak i osnaženZa zrake mu se meseca ruka hvatala.

Kroz Vilindom od šuma saplelihOna ode igrajući, beg neistražen,

I ostavi ga samog, stopa ukletih,U šumi što je tiha slušala.

Tu je slušao letišum dok bežeStope lake kao lipovo lišće,

Ili je to muzika ispod zemlje, svežeU skrovitim dubinama plesala.

Sad kukuta u snoplje se svenulo stišće,A jedan po jedan, smrt im uzdah reže,

Šapćući je palo bukovo lišćeU šumi zimskoj što se stresala.

Tražio je večno, lutao prekoLišća godina gusto rasutog,

Svetleo mu mesec i zrak zvezde mekoSa nebesa što su leđna drhtava.

Plašta pri mesecu blistavog,Na vrhu brda, visoko, daleko,

Igrala je, međ mnogo prosutogSrebra što je magla treptava.

Kraj zime i ona stigoše tada,Iz pesme joj se nenadno proleće rasu,

I ševin uzlet, i kiša što pada,I vode se penušave prolile.

I vilin-cveće izniče u času,Oko njenih nogu; isceljen od jada,

Želeo je u igri zajedno da suOd koje se ni trave ne bi povile.

Opet je pobegla, ali on je prati.Tinuvjela! Tinuvjela!

Vilinskim je imenom njenim stade zvati,I tu je zastala i slušala.

Časak je stajala, a basma se sprelaOd glasa njegovog; Beren shvati,

Sudba te dostiže, Tinuvjela,Što si mu na rukama blistala.

Njoj Beren kad se u oči zagleda,U senkama u njenoj kosi

Drhtavu svetlost zvezda sagledaGde joj se ogleda treptava.

Tinuvjela što vilin-lepotu nosi,Besmrtna deva vilin-izgleda,

Sakri ga tada u svojoj kosiRukama poput srebra blistava.

Dug je bio put što usud im skroji,Planinama hladnim i sivim su išli,

Gvozden-dvore im i vrata tmine roji,I šume noći večnog trajanja.

Zbog Mora Graničnih su se razišli,A ipak ih na kraju sudba opet spoji,

Ali davno su iz sveta živih otišliPevajući, kroz šumu, bez kajanja.

Strajder uzdahnu i zastade pre no što je progovorio ponovo. »Toje jedna pesma«, reče on, »u obliku koji se naziva ann-thennathmeđu vilovnjacima, ali nju je teško preneti na naš zajednički jezik, iovo je samo njen grubi eho. Ona govori o susretu Berena, sinaBarahirovog, i Lutjene Tinuvjele. Beren je bio smrtan čovek, aliLutjena beše kći Tingola, Kralja vilovnjaka na Srednjem svetu kadaje svet bio mlad; i beše ona najlepša deva što je igda postojala međsvom decom ovoga sveta. Poput zvezda nad maglama SevernihZemalja beše njena lepota, a u njenom licu blistala je svetlost. U timdanima Veliki Neprijatelj, kome Sauron od Mordora nije bio ništa dosluga, obitavaše u Angbandu na Severu, a Vilovnjaci od Zapadavraćajući se u Srednji svet zaratiše sa njim da povrate Silmarile, kojeje ovaj oteo, a očevi Ljudi pomogoše Vilovnjacima. Ali Neprijateljpobedi, i Barahir bi pogubljen, a Beren, bežeći kroz velike opasnosti,

dođe preko Planina užasa u skriveno Kraljevstvo Tingolovo u šumiNeldoret. I tu on ugleda Lutjenu gde peva i igra na jednom proplankuuz začaranu reku Ezgalduin, i nazva je Tinuvjela, a to je Slavuj najeziku starine. Mnoge im patnje padoše u deo potom, i bejahurazdvojeni zadugo. Tinuvjela spase Berena iz tamnica Sauronovih, izajedno prođoše kroz velike opasnosti, i zbaciše čak i VelikogNeprijatelja s prestola, i uzeše iz njegove gvozdene krune jedan odtri Silmarila, najblistavijih od svih dragulja, da bude Lutijeni otkup zamladu, za Tingola, njenoga oca. Ipak na kraju Berena pogubi Kurjakkoji dođe sa kapija Angbanda, i on umre na Tinuvjelinim rukama. Aliona odabra da bude smrtna i da umre na ovome svetu, da bi gamogla pratiti, i peva se kako su se sreli ponovo iza Graničnih mora, ipošto su zakratko hodali ponovo živi zelenim šumama, zajedno suotišli, veoma davno, van granica ovoga sveta. Tako je LutjenaTinuvjela jedina od vilin-roda umrla zaista, i napustila ovaj svet, i onisu izgubili onu koju su najviše voleli. Ali, od nje loza vilin-lordova odstarine spustila se među Ljude. Još žive oni kojima Lutjena bešepramajka i rečeno je da njena loza nikada neće propasti. Elrond odRivendala je od toga roda. Jer Beren i Tinuvjela rodiše Diora,Tingolovog naslednika: a od njega je Elvina Bela koju venčaEarendil, onaj koji je odveo svoj brod iz magli ovoga sveta u moranebeska sa Silmarilom na svome čelu. A od Earendila potekošekraljevi Numenora, a to će reći Zapadnih Strana.«

Dok je Strajder govorio posmatrali su njegovo čudno zažarenolice, nejasno osvetljeno crvenim sjajem vatre. Oči su mu blistale, aglas bio bogat i dubok. Nad njim se prostiralo crno ozvezdano nebo.Iznenada, bleda se svetlost pojavi iznad kruništa Brega vetrova izanjega. Mesec u usponu peo se lagano nad breg koji ih je senkomnatkriljavao, i zvezde nad vrhom izbledeše.

Priča se završi. Hobiti se pokretoše i protegoše. »Gledaj!« rečeVeseli. »Mesec izlazi: mora biti da je kasno.«

Ostali pogledaše naviše. Još dok su dizali oči, spaziše na vrhubrda nešto malo i tamno naspram svetlosti uzlazećeg meseca.Mogao je to biti i samo kakav veliki kamen, ili isturena stenaotkrivena bledom svetlošću.

Sem i Veseli ustadoše i primakoše se vatri. Frodo i Pipinostadoše sedeći, u tišini. Strajder je usredsređeno posmatrao

mesečinu na bregu. Sve je izgledalo tiho i mirno, ali Frodo oseti kakomu se hladan užas uvlači u srce, sad kad je Strajder prestao dagovori. On se zgrči blizu vatre. U tom času Sem dotrča od iviceudoline.

»Ja ne znadem šta je«, reče on, »ali iznenada sam osetioplašnju. Ne bi se usudio izaći iz ove udoline ni za kake pare; osetiosam da se nešto gmiže uz strminu.«

»Jesi li išta video?« upita Frodo skočivši.»Ne, gospodine. Video nisam ništa, ali nisam stojao da gledam.«»Ja sam nešto video«, reče Veseli, »ili sam bar mislio da jesam –

onamo zapadno gde je mesečina na zaravnima izvan senke brdskihvrhova, mislio sam da vidim dve-tri crne prilike. Činilo se da se krećuna ovu stranu.«

»Držite se vatre, okrenuti upolje!« uzviknu Strajder. »Imajte kojudužu granu spremnu u rukama!«

Sedeli su tu neko vreme bez daha, tihi i na oprezu, leđimaokrenuti vatri, piljeći u senke koje su ih okružavale. Ništa se nedogodi. Nije bilo ni šuma ni pokreta u noći. Frodo se promeškolji,osećajući kako mora razbiti tišinu: morila ga je želja da zaviče.

»Pst!« prošapta Strajder. »Šta je ono?« zagrcnu se Pipin u istomčasu.

Preko ivice male udoline, na strani suprotnoj od brda, višeosetiše nego što videše kako se diže jedna senka, ili više od jedne.Naprezali su oči, a senke su izgledale kao da rastu. Ubrzo nijemoglo biti nikakve sumnje: tri ili četiri visoke crne prilike stajale sutamo na kosi i gledale dole u njih. Bile su tako tamne da su izgledalekao crne rupe u dubokoj tmini iza njih. Frodu se učini da čuje slabosiktanje otrovnog daha i oseti kako ga probija neka tanka prodornahladnoća. Tada prilike lagano kretoše napred.

Strah savlada Pipina i Veselog i oni se baciše ničice na zemlju.Sem se pribi Frodu uz bok. Frodo jedva da je bio manje prestravljenod svojih drugova; drhtao je kao da mu je užasno hladno, ali njegovužas se utopi u iznenadnom iskušenju da navuče Prsten. Obuzelaga je želja da to učini i nije mogao da misli ni na šta drugo. Nijezaboravio Mogilu, ni Gandalfovu poruku, ali kao da ga je nešto sililoda odbaci sve opomene, a on je žudeo da tome popusti. Ne u nadida će se spasti, ili ma šta učiniti, dobro ili rđavo: on je naprosto

osećao da mora uzeti Prsten i staviti ga na prst. Nije bio kadar daprogovori. Osećao je kako ga Sem posmatra, kao da zna da mu jegospodar na nekoj velikoj muci, ali nije mogao da se okrene premanjemu. Zatvorio je oči i borio se neko vreme, ali odupiranje postanepodnošljivo, i on na kraju lagano izvuče lanac, i stavi Prsten nakažiprst leve šake.

Istog časa, iako je sve drugo bilo isto kao pre, nejasno i tamno,one senke postadoše stravično jasne. Sada je mogao da vidi ispodnjihovih crnih ogrtača. Bilo je tu pet visokih prilika: dve su stajale naivici udoline, tri su se kretale napred. Na njihovim belim licimaplamtele su prodorne i nemilosrdne oči; ispod plašteva bile su dugesive odore; na sivim kosama imali su kacige od srebra; u njihovimusahlim rukama bili su mačevi od čelika. Njihovi pogledi spustiše sena njega i prostreliše ga dok su hitali prema njemu. U očajanju, onizvuče mač, a činilo mu se da on treperi crveno, kao glavnja. Dveprilike stadoše. Treći je bio viši od ostalih: kosa mu je bila duga iblistava, a na kacigi je stajala kruna. U jednoj ruci je držao dugi mač,u drugoj nož; i nož i ruka koja ga je držala sijali su bledom svetlošću.On sunu i ustremi se na Froda.

U tom času Frodo se baci napred na tle, i ču sebe kako uzvikujeglasno: O Elbereta! Giltonijela! Istovremeno udari mačem ponogama svog neprijatelja. Neki kreštav krik zaori se u noći, a onoseti bol kao da mu strela od otrovanog leda probija levo rame. Dokse povodio, opazi kao kroz kovitlac magle Strajdera gde iskače iztame sa zapaljenim glavnjama u rukama. Sa poslednjim naporomFrodo, ispustivši mač, smače Prsten sa prsta i sklopi desnu šakučvrsto oko njega.

Glava 12.

BEKSTVO KA GAZU

Kada se Frodo osvestio, još je očajnički stezao Prsten. Ležao jekraj vatre koja je bila nagomilana visoko i gorela blistavo. Njegova tridruga bila su nagnuta nad njim.

»Šta se dogodilo? Gde je bledi kralj?« zapita on divlje.Bili su previše očarani što mu čuju glas da bi mu za neko vreme

odgovorili, a nisu ni shvatili njegovo pitanje. Konačno on izvuče odSema da nisu videli ništa do nejasnih senovitih obličja kako idu kanjima. Iznenada, na svoj užas, Sem je otkrio da mu je gospodariščezao, a u tom času jedna crna senka sunula je pored njega, te jepao. Čuo je Frodov glas, ali kao da je dopirao iz velike daljine, iliispod zemlje, i izvikivao čudne reči. Oni nisu videli više ništa dok senisu spotakli preko Frodovog tela, koje je ležalo kao mrtvo, licem utravi, sa mačem ispod sebe. Strajder im je naredio da ga dignu ipolegnu blizu vatre, a onda je nestao. To se zbilo poodavno.

Sem je očito ponovo počinjao da se dvoumi oko Strajdera, ali,dok su razgovarali, ovaj se vrati, pojavivši se iznenadno iz senki. Onise trgoše, a Sem isuka mač i stade iznad Froda, ali Strajder brzokleče uz ovoga.

»Ja nisam Crni Jahač, Seme«, reče on blago, »niti sam u savezus njima. Bio sam da pokušam da otkrijem nešto o njihovom kretanju,ali nisam saznao ništa. Ne mogu da shvatim zašto su otišli, i zaštone napadnu ponovo. Ali njihova prisutnost ne oseća se nigde ublizini.«

Kada je čuo ono što je Frodo imao da kaže, on se uznemiri,zaklima glavom i uzdahnu. Onda naloži Pipinu i Veselom da u svojimmalim kotlićima zagreju što mogu više vode i da njome isperu ranu.»Održavajte dobro vatru i utopljavajte Froda!« reče on. Onda ustade,odmače se, i pozva Sema. »Mislim da sada bolje shvatam stvari«,reče on tihim glasom. »Izgleda da je bilo samo pet neprijatelja. Zašto

nisu svi bili ovde ne znam, ali ne bih rekao da su očekivali otpor. Onisu se zasad povukli. Ali ne daleko, bojim se. Doći će ponovo, nekedruge noći, ako ne uspemo da umaknemo. Oni samo čekaju, jermisle da je njihov cilj bezmalo dostignut, i da Prsten ne može pobećimnogo dalje. Bojim se, Seme, da oni veruju da tvoj gospodar imasmrtonosnu ranu koja će ga potčiniti njihovoj volji. Videćemo!«

Sem se zagrcnu od suza. »Ne očajavaj!« reče Strajder. »Morašsada imati poverenja u mene. Tvoj Frodo je načinjen od čvršćegrađe nego što sam ja mislio, premda je Gandalf nagovestio da semože pokazati da je tako. On nije mrtav, i mislim da će se opreti zlojmoći rane duže nego što njegovi neprijatelji očekuju. Ja ću učiniti svešto mogu da mu pomognem i da ga izlečim. Čuvaj ga dobro dok samja odsutan!« I on se udalji i ponovo nestade u tami.

Frodo je dremao, iako je bol od rane lagano rastao, a mrtvačkahladnoća mu se širila od ramena ka ruci i boku. Prijatelji su bdeli nadnjim, utopljavajući ga, i ispirajući mu ranu. Ta noć je prošla sporo izamorno. Zora se širila nebom i udolina se punila sivom svetlošćukada se Strajder najzad vratio.

»Gledajte!« povika on i, saginjući se, diže sa zemlje jedan crniogrtač koji je ležao tu, skriven tamom. Na stopu iznad donjeg rubabio je jedan zasek. »To je udarac Frodovog mača«, reče on. »Bojimse, jedina povreda koju je naneo svom neprijatelju, jer taj jenepovrediv, a krše se sva sečiva koja probodu tog strašnog Kralja.Smrtonosnije za njega bilo je ime Elberetino.«

»A smrtonosnije za Froda bilo je ovo!« on se ponovo saže ipodiže jedan dug tanak nož. Bio je neki hladan odsjaj u njemu. Kadaga je Strajder digao, videše da mu je pri kraju ivica iskrzana, a vrhodlomljen. Ali još dok ga je držao prema svetlosti koja je rasla oni sezagledaše zapanjeno, jer sečivo kao da se topilo, i poput dima jeiščezlo u vazduhu ostavljajući samo držak u Strajderovoj ruci.»Avaj!« povika on. »Ovaj prokleti nož je zadao ranu. Malo ih je kojisada poseduju isceliteljsku veštinu da se ponesu s takvim zlimoružjima. Ali ja ću učiniti šta mogu.«

On sede na zemlju, i uze držak bodeža, stavi ga na kolena izapeva nad njim neku sporu pesmu na neobičnom jeziku. Potom,odlažući ga, okrete se Frodu i mekim tonom izgovori izvesne reči

koje ostali nisu mogli da uhvate. Iz vrećice o pojasu on izvadi dugelistove neke biljke.

»Po ove listove«, reče on, »išao sam daleko; jer ova biljka neraste na golim bregovima; ali u čestarima južno od puta našao samje u tami, po mirisu njenog lišća.« On među prstima izmrvi jedan list,koji ispusti sladak i oštar miris. »Sreća je što sam uspeo da ganađem, jer to je jedna lekovita biljka koju su Ljudi sa Zapada doneli uSrednji svet. Athelas su je zvali, a ona sada raste proređeno, i samoblizu mesta gde su oni boravili ili logorovali u davnini, i nije poznatana Severu, osim nekima od onih što lutaju Divljinom. Ona ima velikevrline, ali na rani kao što je ova i njene lekovite moći mogu bitimale.«

On baci lišće u ključalu vodu i ispra Frodovo rame. Mirisisparenja je osvežavao, i oni koji su bili nepovređeni osetiše kako imse misli smiruju i razbistravaju. Biljka je imala i nešto moći nadranom, jer Frodo oseti kako se bol i osećaj ledene hladnoće unjegovom boku smanjuju; ali život se nije vratio njegovoj ruci, i nijemogao da je podigne, niti da se koristi šakom. On gorko zažali zbogsvoje gluposti i prekori sebe zbog slabe volje, jer sada je shvatio daje, navlačeći Prsten, poslušao ne vlastitu želju, nego zapovest svojihneprijatelja. Pitao se da li će ostati osakaćen za ceo život, i kako ćesada da nastave put. Osećao se preslabim da stoji.

Ostali su razmatrali upravo to. Brzo su odlučili da napuste Bregvetrova što je moguće pre. »Sad smatram«, reče Strajder, »da jeneprijatelj na ovo mesto pazio danima. Ako je Gandalf uopštedolazio ovamo, morao je biti prinuđen da odjaše, i on se nećevraćati. U svakom slučaju, od napada prošle noći mi smo ovde uvelikoj opasnosti čim se smrkne, i teško se možemo suočiti savećom opasnošću kuda god da idemo.«

Čim se razdanilo, oni pojedoše nešto na brzinu i spakovaše se.Frodo nije mogao da hoda, te oni izdeliše veći deo prtljaga izmeđusebe i smestiše Froda na ponija. Za poslednjih nekoliko dana tasirota životinja čudesno se oporavila; činio se već deblji i snažniji ipočeo je da pokazuje neku naklonost prema svojim novimgospodarima, naročito prema Semu. Postupanje Bila Papratilamoralo je biti veoma okrutno da mu putovanje Divljinom izgledatoliko ugodnije od pređašnjeg života.

Krenuli su ka jugu. To je imalo da znači prelazak preko puta, alibio je to najbrži put do šumovitijih predela. A bilo im je potrebnogorivo, jer Strajder je rekao da se Frodo mora utopljavati, naročitonoću, a vatra će predstavljali izvesnu zaštitu za sve njih. Njegov planje uz to bio da im putovanje skrati presecanjem još jedne velikekrivine Puta: istočno, iza Brega vetrova, menjao je pravac i uširokom zavoju išao prema severu.

Oni se zaputiše lagano i oprezno jugozapadnim padinama bregai dođoše ubrzo do ivice Puta. Nije bilo nikakvog traga Jahačima. Ali,još dok su hitali na drugu stranu, začuše u daljini dva povika: jedanhladni glas je dozivao, a drugi hladni glas odgovarao. Uzdrhtali,baciše se napred i krenuše prema žbunju što je ležalo pred njima.Zemlja se ispred njih spuštala prema jugu, ali bila je divlja i bezstaza; žbunje i zakržljalo drveće raslo je u gustim cestama koje surazdvajali široki goli prostori. Trava je bila oskudna, gruba i siva, aklonulo lišće u čestarima opadalo je. Bila je to nevesela zemlja, anjihovo putovanje sporo i sumorno. Malo su govorili dok su se vuklinapred. Frodovo srce bilo je tužno dok ih je gledao kako hodajupored njega, oborenih glava, pogureni pod teretom. Čak je i Strajderizgledao umoran i potišten.

Pre kraja marša prvoga dana Frodov bol nanovo se pojača, ali ondugo nije ni reč izustio o tome. Četiri dana prođoše a tle i predeonisu se mnogo menjali, osim što se iza njih Breg vetrova laganogubio, a daleke planine pred njima dizale se nešto bliže. Ipak, odonog dalekog povika nisu ni videli ni čuli nikakav znak da jeneprijatelj opazio njihov beg ili da ih prati. Plašili su se časova tame idržali stražu po dvojica preko noći, očekujući svaki čas da videmračne prilike kako se privlače u sivoj noći, nejasno osvetljenemesecom zastrtim oblacima; ali nisu videli ništa i nisu čuli nikakavšum do uzdaha svenulog lišća i trave. Nijednom nisu osetili prisustvozla, kao pred napad u dolini. Izgledalo je preterano nadati se da suJahači već ponovo izgubili njihov trag. Možda čekaju da im postavezasedu u kakvom tesnacu?

Na kraju petoga dana tle nanovo poče da se lagano diže iz širokeplitke doline u koju su bili sišli. Strajder sad usmeri njihov kursnanovo prema severoistoku, i na dan šesti stigoše na vrh jedne duge

kose koja se sporo uspinjala, i videše daleko napred grupu šumovitihbregova. Pod sobom su videli Put kako zavija oko njihovih podnožja,a, desno, jedna siva reka svetlucala je bledo u oskudnoj sunčanojsvetlosti. U daljini nazreše još jednu reku, u kamenitoj dolini napolazastrtoj maglom.

»Bojim se da se ovde moramo za neko vreme vratiti do puta«,reče Strajder. »Sada smo došli do reke Horvel, koju Vilovnjaci zovuMitejtel. Ona teče iz Etenskih visoravni, trolovskih oblasti severno odRivendala, i spaja se sa Glasnom Vodom dalje na jugu. Neki je zovureka Sivotok, posle toga. To biva velika voda pre nego što pronađemore. Nema puta preko nje niže njenih izvora u Etenskimvisoravnima, osim Poslednjeg mosta kojim put prelazi.«

»Koja je ono druga reka što se vidi onamo daleko?« upita Veseli.»To je Glasna Voda, Bruinen, iz Rivendala«, odvrati Strajder.

»Put ide ivicom bregova mnogo milja od gaza na Bruinenu. Ali jošnisam smislio kako ćemo preći tu vodu. Jedna reka po jedna! Zaistaćemo biti srećni ako ne nađemo da je Poslednji most zaposednutprotiv nas.«

Sledećeg dana, rano ujutru, ponovo se spustiše do ivica puta.Sem i Strajder odoše napred, ali nisu otkrili nikakav trag putnika ilijahača.

Tu, pod senkom bregova, bilo je nešto kiše. Strajder proceni da jepala dva dana pre toga, i da je sprala sve tragove. Nikakav konjaniknije otada prošao, koliko je on mogao da vidi.

Oni pohitaše što su brže mogli i posle jedno dve milje videšenapred Poslednji most, u podnožju jedne kratke strme kose. Plašilisu se da će ugledati crne prilike kako ih čekaju tamo, ali ne videšenijednu. Strajder ih natera da se sklone u jedan gustiš po strani odputa, dok on ode napred da ispita stanje stvari.

Ubrzo se žurno vrati. »Ne vidim ni traga od neprijatelja«, reče, »iveoma se čudim tome. Ali našao sam nešto.«

On ispruži ruku i pokaza jedan bledozeleni dragulj. »Našao samga u blatu nasred mosta«, reče. »To je jedan beril, jedan vilin-kamen.Da li je tu ostavljen, ili slučajno ispušten, ne bih znao reći, ali on miuliva nadu. Uzeću to kao znak da možemo preći most, ali posle

njega ne usuđujem se da se držimo puta bez nekog jasnijegznamenja.«

Odmah kretoše ponovo. Most su prešli bezbedno, ne čuvšinikakvog šuma, sem vode kako vrtloži oko njegova tri velika luka. Namilju dalje stigoše do jedne uske jaruge koja je vodila na sever krozstrmine sa leve strane Puta. Tu Strajder skrete, i ubrzo se izgubiše ujednom sumornom svetu tamnog drveća koji je krivudao izmeđupodnožja turobnih bregova.

Hobiti su bili srećni što su ostavili nevesele krajeve i opasni putza sobom, ali ovaj novi predeo izgledao je preteći i neprijateljski.Kako su napredovali, tako su se bregovi oko njih postojano uzdizali.Tu i tamo, na uzvisinama i prevojima, nazirali su prastare kamenezidove i ruševine tvrđava; imale su neki koban izgled. Frodo, koji nijepešačio, imao je vremena da zuri napred i razmišlja. On se prisetiBilbove priče o njegovom putovanju i pretećim kulama na brdimaseverno od puta, u kraju blizu Šume Divova, gde se dogodilanjegova prva ozbiljna pustolovina. Frodo je držao da su sada u istojtoj oblasti, i pitao se neće li kojim slučajem proći blizu onog mesta.

»Ko živi u ovom kraju?« zapita on. »I ko je izgradio ove kule? Jeli ovo Zemlja Divova?«

»Ne!« reče Strajder. »Divovi ne grade. Niko ne živi u ovoj zemlji.Ljudi su nekad obitavali ovde, vekovima ranije, ali nijedan nijepreostao. Oni su postali zao narod, kako legende kažu, jer su palipod senku Angmara. Ali svi su uništeni u ratu koji je doveo do krajaSevernog Kraljevstva. No to je sada tako davna prošlost da su ihbregovi zaboravili, iako senka još leži na ovoj zemlji.«

»Gde si naučio takve priče, ako je cela ova zemlja pusta izaboravna?« zapita Peregrin. »Ptice i životinje ne kazuju priče od tevrste.«

»Naslednici Elendila ne zaboravljaju sve što je prošlo«, rečeStrajder, »a mnogo više no što ja mogu da ispričam pamti se uRivendalu.«

»Jesi li često odlazio do Rivendala?« upita Frodo.»Jesam«, reče Strajder. »Živeo sam tamo nekada, i još se

vraćam kad mogu. Moje je srce tamo, ali nije moja sudbina da sedimu miru, čak ni u plemenitom domu Elrondovom.«

Brda počeše da se zatvaraju oko njih. Put za njima držao se svogpravca ka reci Bruinen, ali oboje su sada bili skriveni od pogleda.Putnici stigoše u jednu dugačku dolinu; usku, duboko usečenu,mračnu i tihu. Drveće starog i zavojitog korenja visilo je sa litica iokupljalo se iza njih u uzlazne padine borove šume.

Hobiti su bili iznureni. Napredovali su veoma sporo jer su moralida traže prolaz kroz bespuće, pod palim drvećem i razbacanimkamenjem. Dokle god su mogli izbegavali su uspone, Frodu zaljubav, a i stoga što je zaista bilo teško naći ma kakav put naviše izuskih udolina. Bili su dva dana u tome predelu kad okiša. Vetar jeduvao neprekidno sa zapada izlivajući vode dalekih mora na tamneglave bregova u vidu sitne natapajuće kiše. Do noći su bilipromočeni, a njihov logor bio je neveseo jer nisu mogli naterati vatruda gori. Narednoga dana brda se digoše još viša i strmija pred njima,i morali su da, sa svog pravca, skrenu ka severu. Strajder kao da jepostajao uznemiren: bili su na skoro deset dana od Brega vetrova, injihova zaliha namirnica počinjala je da nestaje. Kiša nije prestajala.

Te noći ulogorili su se na jednoj stenovitoj gredi, sa kamenimzidom iza njih, gde se nalazila jedna plitka pećina; tek udubljenje ulitici. Frodo je bio nemiran. Hladnoća i vlaga učinili su mu ranubolnijom nego ikad, a taj bol i osećaj mrtvačke hladnoće odneli sumu san. Ležao je bacakajući se i preturajući i uplašeno osluškujućipotajne noćne šumove: vetar u naprslinama stene, vodu kako kaplje,neko krckanje, iznenadni čegrtavi pad rasklimatanog kamena.Osećao je kako crne prilike prilaze da ga uguše ali kad je seo nijevideo ništa osim Strajderovih leđa, pogrbljenih, dok je sedeo pušećilulu i stražareći. Frodo ponovo leže i pade u neki nelagodan san ukome je išao po travi u svojoj bašti u Okrugu, ali ona je izgledalanejasna i mutna, manje razgovetna od visokih crnih senki koje sustajale i gledale preko živice.

Ujutro on se probudi i opazi da je kiša stala. Oblaci su još biliteški, ali su se razilazili, i blede pruge plavetnila pojavljivale su seizmeđu njih. Vetar se ponovo menjao. Nisu rano krenuli. Neposrednoposle hladnog i turobnog doručka Strajder se udalji sam, rekavšiostalima da ostanu pod zaštitom litice do njegovog povratka. Pošaoje da se ispne više, uzmogne li, i da baci pogled na teren.

Kada se vratio, reči mu nisu zvučale ohrabrujuće. »Otišli smopredaleko na sever«, rekao je »i moramo naći neki način da ponovokrenemo ka jugu. Ako produžimo kako idemo, dospećemo gore uEtendal, daleko na sever od Rivendala. To je zemlja Divova, koju jaslabo poznajem. Mogli bismo, možda, pronaći kakav put kroz nju, iokrenuti ka Rivendalu sa severa, ali to bi trajalo predugo, jer ja nepoznajem taj put, i hrana nam ne bi potrajala. Stoga, ovako ili onako,moramo naći gaz na Bruinenu.«

Ostatak toga dana proveli su mučeći se na stenovitom tlu. Našlisu neki prolaz između dva brda koji ih je odveo u jednu dolinu što jeišla jugoistočno, baš u pravcu kojeg su hteli da se drže, ali pri krajudana otkriše da im je put nanovo preprečen jednim visokimgrebenom; njegova ivica, tamna naspram neba, bila je izlomljena umnoštvo golih vrhova poput zubaca zatupljene testere. Preostalo imje da se vrate ili da se penju preko njega.

Odlučiše se za pokušaj da savladaju uspon, ali on se pokazaoveoma teškim. Ubrzo je Frodo bio prinuđen da sjaše, i da se daljemuči pešice. Čak i tako, često su gubili nadu da će izgurati ponija, iličak naći kakvu stazu i za sebe, tako natovareni kako su bili. Svetlostje bila skoro iščezla a oni svi iscrpljeni kada konačno stigoše na vrh.Ispeli su se na jedno uzano sedlo između dva viša šiljka, a tle seponovo strmo spuštalo sasvim malo dalje napred. Frodo se prućidole i ležao je na tlu dršćući. Leva ruka mu je bila beživotna, a bok irame je osećao kao da su na njima ledene kandže. Drveće i steneokolo izgledali su mu senoviti i nerazgovetni.

»Ne možemo ni koraka dalje«, reče Veseli Strajderu. »Bojim seda je i ovo bilo previše za Froda. Užasno sam uznemiren zbognjega. Šta da radimo? Misliš da će moći da ga izleče u Rivendalu,ako ikad stignemo tamo?«

»Videćemo«, odgovori Strajder. »Ne postoji ništa više što bih jamogao da učinim u ovoj divljini, a uglavnom zbog njegove rane ijesam toliko za hitnju. Ali slažem se da ne možemo dalje noćas.«

»Šta je na stvari sa mojim gospodarom?« zapita Sem niskimglasom, gledajući u Strajdera pogledom koji je tražio pomoć.»Njegova rana bila je mala i već se zatvorila. Tu nema šta da se vidi,sem neki hladan beli znak na njegovom ramenu.«

»Froda je dotaklo oružje Neprijatelja«, reče Strajder, »i tu je nadelu neki otrov ili neko zlo koje nadilazi moju veštinu. Ali nemoj gubitinadu, Seme!«

Noć je bila hladna na visokom prevoju. Oni zapališe malu vatrupod kvrgavim korenjem starog bora koji se nadnosio nad jednimplitkim udubljenjem; izgledalo je da je odatle nekad vađen kamen.Sedeli su zgrčeni i zbijeni. Vetar je ledeno duvao kroz klanac, čuli sudole vrhove drveća kako ječe i uzdišu. Frodo je ležao u polusnu,zamišljajući kako iznad njega jure beskrajna mračna krila, a na timkrilima progonitelji koji ga traže po svim udubinama brda.

Jutro osvanu vedro i lepo; vazduh je bio čist, a svetlost bleda ijasna na kišom ispranom nebu. Srca im se obodriše, ali su čeznuliza suncem da im ogreje hladne ukočene udove, Čim se rasvetlilo,Strajder povede Veselog sa sobom i pođe da istraži predeo sauzvišice istočno od prelaza. Sunce se bilo diglo i sijalo je sjajno kadase on vrati sa nešto utešnijim novostima. Sada su se kretali manje-više u pravom smeru. Ako nastave, sa druge strane prevoja, Planineće im se naći sleva. Nešto dalje napred Strajder je ponovo opazioGlasnu Vodu, a znao je da je, iako skriven od pogleda, put ka gazunedaleko od reke, i da leži na strani bližoj njima.

»Moramo ponovo da krenemo ka putu«, reče on. »Ne možemose nadati stazi kroz ova brda. Kakva god opasnost da ga posedne,Put nam je jedini način da stignemo do gaza.«

Čim su jeli, kretoše ponovo. Verali su se sporo niz južnu stranuprevoja, ali put je bio mnogo lakši nego što su očekivali jer je strminabila blaža sa te strane, i Frodo je ubrzo mogao ponovo da jaše. Sirotistari poni Bila Papratila razvio je neki neočekivani dar da odaberestazu i da svoga jahača poštedi truckanja koliko god je moguće.Raspoloženje družine se poboljša. Čak se i Frodo osećao bolje najutarnjoj svetlosti, ali, malo-malo, kao da mu je neka izmaglicamračila vid, i on je prevlačio šakama preko očiju.

Pipin je bio nešto ispred ostalih. Iznenada, on se osvrte i pozvaih. »Ima jedna staza ovde!« povika on.

Kada su se izravnali s njim, videše da nije pogrešio: bili su tuočito počeci neke staze koja se uz mnogo krivudanja spuštala izšuma i iščezavala na vrhu brda iza njih. Mestimice je bila nejasna iobrasla, ili zatrpana palim kamenjem i drvećem, ali činilo se da je

nekada mnogo korišćena. Bila je to staza načinjena snažnim rukamai teškim stopalima. Tu i tamo, stara stabla bila su posečena ilisalomljena, a veliko kamenje bilo je rascepljeno ili odgurnuto danačini prolaz.

Sledili su tu stazu neko vreme, jer je nudila ponajlakši put naniže,ali stupali su oprezno, a njihova uznemirenost poraste kad su zašli utamne šume, a staza postala vidnija i šira. Iznenada, izlazeći izjednog pojasa jela, ona se strmo sunovrati niz jednu kosu i skreteoštro nalevo za ugao jedne stenovite izbočine brda. Kada su stigli dotog ugla, pogledaše uokolo i videše da staza ide dalje jednomravnom trakom zemljišta ispod niske litice, natkriljena drvećem. Utom kamenitom zidu nalazila su se vrata koja su, iskrivljena irazjapljena, visila na jednoj šarki.

Pred vratima svi zastadoše. Bila je tu neka pećina ili kamenaodaja, ali u tmini unutra ništa se nije videlo. Strajder, Sem i Veseli,gurajući svom snagom, uspeše da malo odmaknu vrata, a potomStrajder i Veseli uđoše. Nisu otišli daleko, jer je na podu ležalomnoštvo starih kostiju i u blizini ulaza nije imalo šta da se vidi osimnekih velikih praznih ćupova i razlupanih glinenih lonaca.

»Ovo je sigurno jazbina Divova, ako je ikad ijedna postojala!«reče Pipin. »Izađite vas dvojica, pa da se sklonimo. Sada znamo koje načinio ovu stazu – i bolje da se brzo maknemo sa nje.«

»Nema potrebe, mislim«, reče Strajder izlazeći. »To je svakakojedna jazbina Divova, ali izgleda da je već dugo napuštena. Nenalazim da treba da se plašimo. Ali, pođimo oprezno dalje naniže, ividećemo.«

Staza je vodila dalje počevši od vrata i, skrećući nadesno, prekoravnog prostora uranjala dole u gušću šumovitu kosu. Pipin, neželeći da pokaže Strajderu kako se još boji, otišao je napred saVeselim. Sem i Strajder išli su straga, sa Frodovim ponijem u sredini,jer staza je sada bila dovoljno široka za četiri do pet Hobita uporedo.Ali nisu stigli daleko kad Pipin dotrča nazad, praćen Veselim. Obojicasu izgledali prestravljeni.

»Ima Divova!« zagrcnu se Pipin. »Dole na čistini u šumama, tuispod. Mi smo ih videli između drveća. Oni su veoma veliki!«

»Doći ćemo i pogledaćemo ih«, reče Strajder, podigavši jedanštap. Frodo ne reče ništa, ali Sem je izgledao uplašen.

Sunce je bilo visoko i sijalo je kroz upola ogoljeno granje drvećaobasjavajući čistinu sjajnim krpicama svetlosti. Oni zastadoše na ivicii proviriše između stabala, zadržavajući dah. Tamo su bili Divovi; trivelika Diva. Jedan se saginjao, a druga dvojica stajali su zureći unjega.

Strajder pođe napred ravnodušno. »Ustaj, stari kamenu!« reče oni polomi svoj štap o sagnutog diva.

Ništa se ne dogodi. Uzdah zaprepašćenja dopre od Hobita, aonda se čak i Frodo nasmeja. »No!« reče on. »Mi zaboravljamosopstvenu porodičnu istoriju! Ovo su sigurno upravo ona trojica kojeje uhvatio Gandalf kako se svađaju oko pravog načina da se skuvajutrinaest Patuljaka i jedan Hobit.«

»Nisam pojma imao da smo blizu tog mesta!« reče Pipin. On je tupriču dobro znao. Bilbo i Frodo kazivali su je često, ali, uistinu, onnikad nije više no upola poverovao u to. Čak i sada je gledao ukamene Divove sa sumnjom, pitajući se ne bi li ih neka čarolijamogla iznenada ponovo vratiti u život.

»Vi zaboravljate ne samo svoju porodičnu istoriju nego i sve štoste ikad znali o Divovima«, reče Strajder. »Dan je bleštavo sunčan, avi se ipak vraćate i pokušavate da me uplašite pričom o živimDivovima koji nas čekaju na ovoj čistini! U svakom slučaju, mogli steopaziti da jedan od njih ima staro ptičje gnezdo za uvetom. To bi biokrajnje neuobičajen ukras za jednog živog Diva!«

Svi se nasmejaše. Frodo oseti kako mu raspoloženje ponovooživljava; taj spomen na Bilbovu prvu pustolovinu hrabrio je. Sunceje bilo toplo i okrepljujuće, a ona izmaglica pred njegovim očima kaoda se malo podigla. Počinuše neko vreme na proplanku i pojedošesvoj podnevni obrok baš u senci Divovih velikih nogu.

»Neće li nam ko pružiti maličak kakve pesme, dok je suncevisoko?« reče Veseli kad su završili. »Nismo čuli ni pesme ni pričeveć danima.«

»Nismo još od Brega vetrova«, reče Frodo. Ostali ga pogledaše.»Ne brinite za mene!« dodade on. »Osećam se mnogo bolje, ali neverujem da bih mogao da pevam. Možda bi Sem mogao da iskopanešto iz svog pamćenja.«

»Hajde, Seme!« reče Veseli. »U tvojoj glavi je uskladišteno višenego što otkrivaš.«

»Ne bi znao u vezi toga«, reče Sem. »Ali kako bi ovo pristajalo?To nije da je što bi ja nazvao pravom poezijom, ako me razumete:samo malko besmislice. Ah ove stare spodobe ovde podsetile su mena to.« Ustavši, sa rukama na leđima, kao da je u školi, on otpoče dapeva na jednu staru melodiju.

Div seđaše sam, a sedište mu kam,Mljaskanje i žvakanje mu stare koske znam,

Godinama je sporo on oglodao skoro,Jer do mesa se teško stizalo.

Sklizalo! Grizalo!U pećini u brdima on življaše sam,

A do mesa se teško stizalo.

Tom dođe putem brdnim u čizmama grdnim,Pa će: »Šta je tuna?« Divu glasom srdnim.

»Tu kano da se cima gnjat od mog strica Tima,Što bi imo da leži u grobištu.

Rupištu! Pločištu!Još pre mnogo leta je o’šo putem budnim,

I ja mišljah da leži u grobištu.«

»Momče«, ču se glas Diva, »ukro sam, istina živa.Ali šta je pa kost u rupi da se skriva?

Tu ti stric stolova mrtav ko parče olova,Još pre no što mu nađoh golenicu.

Kolenicu! Glodenicu!Onoliki on ceo pa nek odvoji deo za jadnog starog

Diva Jer ne potrebuje tu svoju golenicu.«

Reče Tom: »Pršti glava kad vidim kakva stravaBrez čak i da priupita uzimlje sebi prava

Oko gnjati da škljoca od roda moga oca;Nego ovamo tu kosku staru!

Garu! Kvaru!On na nju polaže prava, mada ga pokriva trava;

Nego ovamo tu kosku staru!«

»Pa i to mi se može«, tu Diva smeh prože,»I tvoje golenice tu nek se slože.

Sveže meso slatko kliziće glatkoOprobaću sad zube na tebi.

Gde bi! Sve bi!Umoran od starih kostiju i kože,

Nameran sam da se okrenem tebi.«

I baš je bio shvatio da je večeru uhvatio,Kad otkri da se rukama za ništa prihvatio.

Pre no što se snađe, Tom mu straga zađeI šutnu ga da ga pameti nauči.

Priuči! Namuči!Čizmom u sedalo, toga se Tom latio

Kao puta da ga pameti nauči.

Ali snagu stenja skriva meso i kost živaTog samotnog što sedi u brdima Diva.

Tresni nogom ludom pod planinom tvrdomToliko i Divovo sedalo oseća.

Boseća: Videća!Tom jeknu, Div začu, u smehu uživa,

Znao je da mu noga to oseća.

Tom hramlje stoga od časa toga,Bez čizme mu trajno ćopava noga,

A Div ne haje, još se tamo majeSa koskom što je izvadi iz vlasnika!

Rasnika! Mljasnika!Isto mu je sedalo i izvrsna sloga

Sa koskom što je izvadi iz vlasnika!

»Pa, to je jedna opomena svima nama!« nasmeja se Veseli.»Dobro je što si upotrebio štap a ne šaku, Strajderu!«

»Gde si se toga dokopao, Seme?« upita Pipin. »Nikad ranijenisam čuo te reči.«

Sem promrmlja nešto nečujno. »To je iz njegove sopstveneglave, naravno«, reče Frodo. »Saznajem mnogo šta o SemuGemdžiju na ovom putovanju. Prvo je bio zaverenik, sada jelakrdijaš. On će završiti postavši čarobnjak – ili ratnik!«

»Ja se nadam da neću«, reče Sem. »Ne želim da budnemnikoji.«

Tokom popodneva produžiše šumama. Verovatno su slediliupravo onu stazu kojom su Gandalf, Bilbo i Patuljci prošli mnogogodina pre toga. Posle nekoliko milja izađoše na vrh jednog visokoghuma iznad Puta. Na toj tački put je ostavio Horvel daleko pozadi, uuzanoj dolini, i sada se privijao podnožjima bregova, talasajući se isavijajući na istok između šuma i vresom pokrivenih kosa, premagazu i planinama. Nedaleko niz hum Strajder im pokaza jedankamen u travi. Na njemu, grubo urezane i jako oštećene vremenom,mogle su se još videti rune Patuljaka i tajni znaci.

»Eto!« reče Veseli. »To mora biti onaj kamen što obeležavamesto gde je blago Divova bilo skriveno. Koliko je ostalo od Bilbovogdela, pitam se, Frodo?«

Frodo pogleda taj kamen, i požele da Bilbo nije doneo kućinikakvo opasnije blago od koga je teže odvojiti se. »Baš ništa«, rečeon.

»Bilbo je sve razdelio.. On mi je kazao da ga ne oseća kao zaistasvoje, budući da potiče od pljačkaša.«

Put je ležao tih pod dugim senkama rane večeri. Nije se videonikakav znak drugih putnika. Pošto sad nikakvim drugim pravcemnisu mogli da krenu, oni se spustiše niz obronak i, skrenuvši levo,pođoše što su brže mogli. Uskoro ih jedna grbina bregova odseče odsvetlosti sunca koje se brzo klonilo zapadu. Hladan vetar ih jepresretao sa planina pred njima.

Počeli su da traže neko mesto van Puta gde bi mogli da seulogore za tu noć kad začuše jedan zvuk koji unese strah u njihovasrca: zvuk kopita iza njih. Pogledali su unazad, ali zbog mnogihkrivudanja i talasanja puta nisu mogli da vide daleko. Što su moglibrže, zagrabiše sa puta naviše u duboki vres i šipražje borovnice nastrminama, dok ne stigoše do jednog šumarka od gusto razraslihleski. Kad su provirili kroz grmlje, videli su Put, nejasan i siv u

svetlosti koja je jenjavala, nekih trideset stopa ispod njih. Zvuk kopitase primakao. Išla su brzo, uz lako klipeti-klipeti-klip. Potom,slabašno, kao nošeno povetarcem, činilo se da do njih dopire nekonejasno zvonjenje, kao od praporaca koji zveckaju.

»Ovo ne zvuči kao konj nekog Crnog Jahača!« reče Frodo,pažljivo osluškujući. Ostali se Hobiti puni nade složiše da ne zvučitako, ali svi su i dalje bili obuzeti sumnjom. Bili su u strahu od poteretako dugo da im je svaki zvuk s leđa izgledao zlokoban ineprijateljski. Ali Strajder se saže do zemlje, sa rukom iza uha iradosnim izrazom lica.

Svetlost je nestajala, a lišće žbunova šuštalo je tiho. Jasnije ibliže zveckali su praporci, a hitre noge kaskale klipeti-klip. Iznenada,na vidiku ispod njih pojavi se jedan beli konj koji je bleštao usenkama, jureći brzo. U sumraku njegov oglav je svetlucao ibleskao, kao da je optočen draguljima poput živih zvezda. Jahačevogrtač lepršao je za njim, a kapuljača mu je bila zabačena; zlatnakosa je letela svetlucajući na vetru njegove brzine. Frodu je izgledaloda bela svetlost sija kroz obličje i odoru jahača, kao kroz tanak veo.

Strajder iskoči iz skrovišta i pohita dole prema Putu, skačući sapovikom kroz vres, ali čak i pre no što se on pokrenuo i pozvao,jahač zauzda konja i zastade gledajući naviše prema gustišu gde suoni stajali. Kada je ugledao Strajdera, on sjaha i potrča mu u susretuzvikujući: Ai na vedui Dunadan! Mae govannen! Njegov govor ijasan zvonki glas ne ostaviše nikakvu sumnju u njihovim srcima: tajjahač bio je od vilin-roda. Niko od ostalih što su nastanjivali svet nijeimao glasove tako prijatne sluhu. Ali, kako se činilo, postojala jeneka nota hitnje ili straha u njegovom zovu, i videše da žurno govoriStrajderu.

Ubrzo im Strajder domahnu da dođu, i Hobiti napustiše žbunje ipohitaše dole do Puta. »Ovo je Glorfindel, koji živi u domuElrondovom«, reče Strajder.

»Pozdrav, i dobro vas našao, konačno!« reče taj vilin-lord Frodu.»Poslat sam iz Rivendala da vas tražim. Plašili smo se da ste naovom putu u opasnosti.«

»Onda je Gandalf stigao u Rivendal?« povika Frodo radosno.»Ne. Nije do časa kad sam ja otišao; ali tome ima devet dana«,

odgovori Glorfindel. »Elrond je dobio vesti koje su ga uznemirile.

Neki od mojeg roda, putujući po vašoj zemlji iza Baranduina, saznalisu da stvari rđavo stoje, i odaslali poruke što su mogli brže. Rekli suda su Devetorica na putu, i da ste vi zastranili i da podnosite veliketegobe bez vodstva, jer Gandalf se nije bio vratio. Malo ih je čak i uRivendalu koji mogu da pojašu otvoreno protiv Devetorice, ali te jeElrond odaslao na sever, zapad i jug. Držalo se da biste mogli otićidaleko u stranu da izbegnete poteru i izgubiti se u Divljini.«

»Meni je dopalo da preuzmem Put, i došao sam do Mitejtelskogmosta, i ostavio tamo jedan znak, pre skoro sedam dana. Trojica odslugu Sauronovih bili su na tom mostu, ali su se povukli, a ja sam ihpratio ka zapadu. Naišao sam na još dvojicu, ali oni su skrenuli kajugu. Otada sam pokušavao da nađem vaš trag. Pre dva dana samga našao, i sledio ga preko mosta, i danas sam opazio gde ste seponovo spustili sa bregova. Ali, hajdemo! Nemamo vremena za daljenovosti. Budući da ste ovde, moramo se izložiti opasnostima Puta ikrenuti. Petorica ih je iza nas, i kada nađu vaš trag na Putu oni ćejahati za nama poput vetra. A nisu tu svi. Gde bi ostala četvoricamogla biti, ja ne znam. Bojim se da gaz možemo naći zaprečen.«

Dok je Glorfindel govorio, večernje senke postadoše tamnije.Frodo oseti kako ga obuzima veliki umor. Još otkad je sunce počeloda tone, izmaglica pred njegovim očima je potamnela, i osećao jekako se neka senka pojavljuje između njega i lica njegovih prijatelja.Sada ga obuze bol, i osećao je hladnoću. On se povede, hvatajućise čvrsto za Semovu ruku.

»Moj gospodar je bolestan i ranjen«, reče Sem ljutito. »On nemože da nastavi jahanje po mraku. Njemu je potreban odmor.«

Glorfindel uhvati Froda u padu i, uzevši ga blago na ruke,pogleda mu u lice s ozbiljnim uznemirenjem.

Ukratko, Strajder ispriča o napadu na njihov logor pod Bregomvetrova, i o smrtonosnom nožu. On izvadi držak, koji je sačuvao, ipruži ga vilovnjaku. Glorfindel uzdrhta uzimajući ga, ali se zagledapažljivo u njega.

»Zle su stvari ispisane na ovom balčaku«, reče on, »premda ihvaše oči možda ne mogu videti. Čuvaj ga, Aragorne, dok nestignemo do doma Elrondovog! Ali budi na oprezu i dodiruj ga štomanje! Avaj, rane od tog oružja prevazilaze moju moć da ih iscelim.

Učiniću što mogu, ali tim pre vam sada kažem da nastavite bezodmora.«

On pregleda ranu na Frodovom ramenu i lice mu postadeozbiljnije, kao da ga je ono što je našao uznemirilo. Ali Frodo osetikako mu hladnoća u boku i ruci jenjavaju; malo topline otpuza nanižeod njegovog ramena ka šaki i bol postade podnošljiviji. Tama večerikao da je postajala svetlija oko njega; kao da je uklonjen kakavoblak. On ponovo jasnije vide lica svojih prijatelja, i nešto snage inade vratiše mu se.

»Ti ćeš jahati moga konja«, reče Glorfindel. »Ja ću skratitiuzengije do posedlice, i moraš sedeti što čvršće. Ali ne treba da seplašiš: moj konj neće dopustiti da padne jahač koga nosi po momnaređenju. Njegov korak je lak i ujednačen, a, ako opasnost dođepreblizu, on će te odneti brzinom s kojom čak ni crni bojni konjineprijatelja ne mogu da se takmiče.«

»Ne, neće!« reče Frodo. »Ja ga neću jahati ako treba da meodnese do Rivendala, ili ma kuda, a da moji prijatelji ostanu izamene u opasnosti.«

Glorfindel se osmehnu. »Ja veoma sumnjam«, reče on, »da bitvoji prijatelji bili u opasnosti da ti nisi s njima! Potera bi pratila tebe,a nas ostavila na miru, mislim. Ti si taj, Frodo, ti i to što nosiš, štosve nas dovodi u opasnosti.«

Frodo na to nije imao nikakav odgovor, te su ga nagovorili dapojaše Glorfindelovog belca. Ponija su sad natovarili velikim delomprtljaga ostalih, tako da su sada koračali lakše, i neko vremepostizali dobru brzinu; ali Hobitima poče teško da pada da držekorak sa hitrim neumornim nogama vilovnjaka. Napred ih je vodio, učeljust tame, i dalje napred, pod dubokom oblačnom noći. Nije bilo nizvezda ni meseca. Sve do sivila zore on im ne dopusti da zastanu.Pipin, Veseli, i Sem bili su do tog vremena skoro zaspali na nogamakoje su posrtale, a čak i Strajder je, opuštenošću ramena, odavaoumor. Frodo je sedeo na konju u nekom tamnom snu.

Oni se baciše u vres na nekoliko jardi od ivice Puta i istoga časapadoše u san. Činilo im se da su jedva zatvorili oči, a Glorfindel, kojije uzeo da stražari dok oni spavaju, već ih je izbudio. Sunce seispelo visoko u jutro, a oblaci i magle noći bili su iščezli.

»Popijte ovo!« reče im Glorfindel sipajući svima redom pomalotečnosti iz svoje srebrom okovane pljoske od kože. Bila je bistra kaoizvorska voda, nije imala nikakav ukus, i nisu osećali ni da im jehladno ni toplo u ustima, ali snaga i živost kao da su im potekli uudove dok su je pili. Posle tog napitka, ustajali hleb i suvo voće (to jebilo sve što im je preostalo) kao da su zadovoljili njihovu glad višenego što je to mnogi dobar doručak u Okrugu učinio.

Imali su za sobom počinak kraći od pet časova kad se ponovodohvatiše Puta. Glorfindel ih je i dalje gonio napred, i dopustio jesamo dva kratka zastanka u toku marša toga dana. Na taj načinprešli su skoro dvadeset milja pre mraka, i došli do mesta gde je Putsavijao nadesno i išao ka dnu doline, sada pravo ka Bruinenu. Dotada nije bilo ni znaka ni zvuka od potere koji bi Hobiti mogli opaziti,ali Glorfindel je često zastajao i osluškivao za časak, kad bi onizaostali, a uznemiren izraz zamračio bi mu lice. Jednom ili dva putaobratio se Strajderu vilin-jezikom.

Ali, koliko god njihovi vodiči bili uznemireni, bilo je jasno da Hobitine mogu dalje te noći. Oni su posrtali napred omamljeni odiscrpljenosti i nesposobni da misle na bilo šta sem na svoja stopala inoge. Frodov bol se ponovo udvostručio i tokom toga dana stvarioko njega pretopiše se u senke sablasne sivine. Skoro da jedobrodošlicom dočekao dolazak noći, jer svet je tada izgledao manjebled i prazan.

Hobiti su još osećali umor kad ponovo kretoše, rano sledećegjutra. Bilo je još mnogo milja da se pređe između njih i gaza, i oni suse teturali napred najvećom brzinom koju su mogli da postignu.

»Opasnost će biti najveća baš pre no što stignemo do reke«,reče Glorfindel, »jer srce me upozorava da je potera za nama, adruga opasnost može čekati pokraj gaza.«

Put je i dalje vodio nizbrdo i sada je, mestimice, s obe strane bilodosta trave po kojoj su Hobiti išli kad god su mogli, da pružeolakšanje umornim tabanima. U kasno popodne dođoše do jednogmesta gde je Put iznenadno zalazio pod tamne senke visokihborova, a potom uranjao u duboku proseklinu sa strmim vlažnimzidovima od crvenog kamena. Odjeci su trčali uz njih dok su hitali

napred, a činilo se da tu postoji i odjek mnogih koraka koji pratenjihove. Odjednom, kao kroz kakvu svetlosnu kapiju, iz kraja prolazaPut ponovo istrča napolje, na otvoreno. Tu, na dnu jedne oštrestrmine, videše pred sobom jednu dugu ravnu milju, a potom gazRivendala. Na drugoj strani bila je mrka strma obala u koju je bilaudenuta zavojita staza, a iza toga uspinjale su se visoke planine,prevoj iznad prevoja, vrh iza vrha, u nebo koje je bledelo.

Bio je tu još jedan odjek kao od pratećih stopala u proseklini zanjima; neki srljajući šum, kao da se vetar digao i uzburkao granjeborova. Glorfindel se za časak osvrte i oslušnu, a onda pohitanapred uz uzvik.

»Bežite!« povika on. »Bežite! Neprijatelj nas je stigao!«Beli konj poskoči napred. Hobiti pojuriše niz padinu. Glorfindel i

Strajder pratili su ih kao zaštitnica. Bili su tek na pola puta prekozaravni kad se iznenada začu zvuk konja u galopu. Iz kapije udrveću koju tek što su napustili izjaha jedan Crni Jahač. On obuzdakonja i zasta klateći se u sedlu. Još jedan ga je sledio, pa još jedan,potom još dva.

»Jaši napred! Jaši!« povika Glorfindel Frodu.Ovaj ne posluša odmah; neko čudno oklevanje ga je obuzelo.

Sputavši konja do koraka, on se okrete i pogleda unazad. Jahači susedeli na svojim velikim bojnim konjima kao preteće statue na brdu,tamni i masivni, dok se sva šuma i zemlja oko njih povukla kao unekakvu maglu. Iznenadno je, u dubini srca, znao da mu oni nemozapovedaju da čeka. Tada se strah i mržnja odjednom probudiše unjemu. Njegova ruka ispusti uzde, ščepa balčak mača, i, uz jedancrveni blesak, on ga isuka.

»Jaši dalje! Jaši dalje!« zavika Glorfindel, a potom glasno irazgovetno povika konju na vilin-jeziku: Noro lim, noro lim, Asfaloth!

Istog časa beli konj skoči i pohita kao vihor oko poslednje krivinePuta. U istom trenutku i crni konji baciše se niz brdo u poteru, a odJahača dopre užasan krik, kakav je Frodo čuo kako ispunjavaužasom šume daleko u Istočnoj četvrti. Na njega stiže odgovor i, naužas Frodov i njegovih prijatelja, između drveća i stenja podaljenalevo doleteše još četiri Jahača. Dvojica pojahaše ka Frodu, dvojicasu besno galopirali prema gazu da mu preseku put. Činilo mu se da

jure kao vetar i hitro postaju veći i tamniji, dok su im se putanjeprimicale njegovoj.

Frodo baci pogled preko ramena. Više nije video svoje prijatelje.Jahači su zaostajali: čak ni njihovi veliki konji nisu bili takmaci ubrzini belom vilin-konju Glorfindelovom. On ponovo pogleda napred inada iščeze. Izgledalo je da nema nikakve mogućnosti da dospe dogaza pre no što mu preseku put ostali koji su bili u zasedi. Sad ih jevideo jasno; činilo se da su zabacili kukuljice i crne ogrtače, i bili suodeveni u belo i sivo. Mačevi su im bili goli u bledim šakama; naglavama su nosili kacige. Njihove hladne oči su svetlucale, a dozivalisu ga groznim glasovima.

Strah ispuni čitavu Frodovu svest. Više nije pomišljao na mač.Nikakav povik nije ispustio. Zatvorio je oči i privio se uz konjskugrivu. Vetar mu zazvižda u ušima, a praporci na konjskoj opremizvonili su divlje i prodorno. Dah samrtničke hladnoće probode ga kaokoplje kad, sa poslednjim naporom, poput bleska bele vatre, vilin-konj kao na krilima prođe pravo ispred lica prvog Jahača.

Frodo začu pljusak vode. Ona mu se zapenila oko stopala.Osećao je brzo uzdizanje kad je konj napustio reku i dohvatio sekamenite staze. Uspinjao se strmom obalom. Bio je prešao gaz.

Ali progonitelji su bili blizu. Na vrhu uzvisine konj zastade i okretese njišteći besno. Devet Jahača je bilo na obali pod njima i Frodovduh klonu pod pretnjom njihovih dignutih lica. Nije znao šta bi ihsprečilo da pređu isto tako lako kao i on, i osećao je da je beskorisnopokušavati bekstvo dugom nesigurnom stazom od gaza doRivendala kad Jahači pređu. U svakom slučaju, osećao je kako muse zapoveda da odmah stane. Mržnja se iznova probudi u njemu, alinije više imao snage da odbija.

Iznenadno, prvi Jahač obode konja. On zastade kraj vode i propese. Sa velikim naporom Frodo se uspravi u sedlu i prkosno zamahamačem.

»Idite nazad!« povika on. »Vratite se Zemlji Mordor, i ne pratiteme više.« Glas mu zazvuča slabo i piskavo u sopstvenim ušima.Jahači zastadoše, ali Frodo nije imao moć Bombadilovu. Njegovineprijatelji nasmejaše se osornim i ledenim smehom. »Vrati se! Vratise!« pozvaše oni. »U Mordor mi ćemo te odvesti.«

»Idite nazad!« prošaputa on.

»Prsten! Prsten!« zavikaše oni mrtvačkim glasovima, i istog časanjihov vođa potera svoga konja u vodu, a odmah su ga sledila drugadvojica.

»Elberete mi i Lutjene Divne«, reče Frodo sa poslednjimnaporom, dižući mač, »nećete imati ni Prsten ni mene!«

Tada vođa, koji je upravo bio na pola gaza, ustade preteći uuzengijama i podiže ruku. Frodo zaneme. Osećao je kako mu jezikprianja za usta i da mu se srce bori. Mač mu se prelomi i ispade izuzdrhtale ruke. Vilin-konj se prope i zafrkta. A prvi od crnih konja bioje već skoro spustio kopito na obalu.

U tom času začuše se urlanje i huka: šum glasnih voda štokotrljaju mnogo kamenje. Frodo maglovito ugleda reku kako se dižeispod njega, a njenim tokom naiđe perjem okićena konjica od talasa.Činilo mu se da beli plamenovi trepte na njihovim grebenima, inapola je u mašti video sred vode bele jahače na belim konjimazapenušenih griva. Tri Jahača koji su se još nalazili nasred gazabehu nadvladani: iščezoše pokopani nenadno pod pobesnelompenom. Oni koji su bili pozadi ustuknuše užasnuti.

Poslednjim naporom malaksalih čula Frodo začu povike i činilomu se da iza Jahača koji su oklevali na obali vidi jednu blistavupriliku od bele svetlosti, a iza nje su jurile male senovite prilikevitlajući plamenovima koji su buktali crveno u sivoj izmaglici što jepadala nad svetom.

Crni konji ispunjeni ludilom, skačući u strahu napred, odnesošesvoje jahače u vodu koja je nadirala. Njihovi prodorni krici utopiše seu urlanju reke dok ih je odnosila. Onda Frodo oseti kako pada, ičinilo mu se da urlici i haos rastu i gutaju ga zajedno s njegovimneprijateljima. Nije ni čuo ni video više ništa.

Glava 1.

MNOGI SUSRETI

Frodo se probudi i otkri da leži u krevetu. Isprva je mislio da seuspavao posle nekog dugog neprijatnog sna koji mu je još lebdeo naivici sećanja. Ili je možda bolestan? Ali tavanica je izgledala čudno:bila je ravna i imala je tamne, bogato izrezbarene grede. Posmatraoje još malo, gledajući pege sunčane svetlosti na zidu i slušajući zvuknekog vodopada.

»Gde sam ja, i koje je vreme?« reče on naglas tavanici.»U Domu Elrondovom, a deset je ujutru«, odvrati jedan glas.

»Ovo je jutro oktobra dvadeset četvrtog, ako želiš da znaš.«»Gandalf!« povika Frodo sedajući. Tu je bio stari Čarobnjak, u

stolici kraj otvorenog prozora.»Da«, reče on, »ja sam ovde. A ti imaš sreće što si takođe ovde,

posle svih apsurdnih stvari koje si počinio otkad si napustio kuću.«Frodo ponovo leže. Osećao se previše udobno i mirno da

raspravlja, a nikako nije držao da bi u raspravi pobedio. Sad je biosasvim budan i sećanje na putovanje se vraćalo: nesrećna »prečica«kroz Staru šumu; »nesrećan slučaj« kod Ponija koji se propinje; ludonavlačenje Prstena u udolini pod Bregom vetrova. Dok je razmišljaoo svemu tome, i pokušavao uzaludno da svoja sećanja uputi dostizanja u Rivendal, trajala je duga tišina prekidana samo mekimpućkanjem Gandalfove lule, dok je ispuštao bele kolutove dima krozprozor.

»Gde je Sem?« upita Frodo konačno. »Jesu li ostali dobro?«»Da, svi su zdravi i čitavi«, odgovori Gandalf. »Sem je bio ovde

dok ga nisam poslao da se malo odmori, pre jedno pola sata.«»Šta se desilo kod gaza?« reče Frodo. »Sve je izgledalo nekako

nejasno, i još izgleda.«»Da, to se moglo i očekivati. Bio si počeo da iščezavaš«,

odgovori Gandalf. »Ta rana konačno te je savladavala. Još nekoliko

časova i ti bi bio izvan naše moći da ti pomognemo. Ali ti imaš nekusnagu u sebi, moj dragi Hobite! Kao što si dokazao u Mogili. To jebilo za dlaku: možda najopasniji trenutak. Voleo bih da si bio u stanjuda se uzdržiš na Bregu vetrova.«

»Izgleda da već mnogo znaš«, reče Frodo. »Ja nisam ostalimagovorio o Mogili. Isprva to je bilo suviše strašno, a potom je bilodrugih stvari za razmišljanje. Kako znaš za to?«

»Govorio si dugo u snu, Frodo«, reče Gandalf blago, »i nije mibilo teško da čitam tvoje misli i sećanja. Nemoj brinuti! Premda samkazao ’apsurdnih’ baš maločas, nisam tako mislio. Ja mislim dobro otebi – i o drugima. Nije to mali podvig – doći dovde, kroz takveopasnosti, noseći i dalje Prsten.«

»Mi to nikada ne bismo učinili bez Strajdera«, reče Frodo. »Alibio si nam potreban ti. Nisam znao šta da radim bez tebe.«

»Bio sam ometen«, reče Gandalf, »i to nam je bezmalo donelopropast. A ipak nisam siguran; možda je tako bolje.«

»Voleo bih da mi kažeš šta se dogodilo!«»Sve u svoje vreme! Ti danas ne treba da govoriš, niti da se

brineš zbog bilo čega, prema Elrondovim naređenjima.«»Ali govorenje bi me sprečilo da razmišljam i da se pitam, što je

isto tako zamorno«, reče Frodo. »Ja sam sasvim budan, i sećam semnogo čega što zahteva objašnjenje. Zašto si ti bio ometen? Trebalobi da mi kažeš bar to.«

»Uskoro ćeš čuti sve što želiš da znaš«, reče Gandalf. »Mi ćemoodržati Savet, čim tebi bude dovoljno dobro. U ovom času reći ćusamo da sam bio u zatočeništvu.«

»Ti?« uzviknu Frodo.»Da, ja, Gandalf Sivi«, reče čarobnjak ozbiljno. »Ima mnogo sila

na ovome svetu, na dobro ili zlo. Neke su veće od mene. S nekimase još nisam odmerio. Ali moje vreme dolazi. Lord Morgul i njegoviCrni Jahači su ustali. Rat se priprema!«

»Dakle, ti si već znao za Jahače – pre no što sam ih ja sreo?«»Da, ja sam znao za njih. U stvari, govorio sam ti o njima jednom,

jer Crni Jahači su Utvare Prstena; onih Devet Slugu GospodaraPrstenova. Ali ja nisam znao da su ustali ponovo, inače bih pobegaos tobom onog istog časa. Čuo sam novosti o njima tek pošto sam te

ostavio u junu, ali ta priča mora pričekati. Za sada, Aragorn nas jespasao od propasti.«

»Da«, reče Frodo. »Strajder je bio taj koji nas je spasao. Ipak,isprva sam ga se plašio. Sem mu nikada nije potpuno verovao,mislim, bar ne do susreta sa Glorfindelom.«

Gandalf se osmehnu. »Čuo sam sve o Semu«, reče. »Sada višene sumnja.«

»Radujem se«, reče Frodo. »Jer postao sam veoma naklonjenStrajderu. Pa, naklonjen nije prava reč. Mislim, on mi je drag, madajeste čudan, i mrgodan ponekad. U stvari, podseća me često natebe. Nisam znao da je iko od Velikih Ljudi takav. Mislio sam, pa, dasu oni naprosto veliki, i prilično glupi: dobrodušni i glupi, kaoMasločvor; ili glupi i pokvareni kao Bil Papratilo. A opet, mi u Okrugune znamo mnogo o Ljudima, izuzev možda o Brilanđanima.«

»Ti ne znaš mnogo čak ni o njima, ako misliš da je stari Ječmarglup«, reče Gandalf. »On je sasvim dovoljno mudar na svom terenu.On misli manje nego što govori, i sporije, a ipak može i kroz zid odcigala da vidi na vreme (kao što kažu oni u Briju). Ali malo ih jeostalo u Srednjem svetu kao što je Aragorn, sin Aratornov. Taj sojkraljeva od preko mora blizu je kraja. Može biti da će ovaj rat zaPrsten biti njihova poslednja pustolovina.«

»Ti stvarno hoćeš da kažeš da je Strajder jedan od roda starihkraljeva?« reče Frodo u čudu. »Ja sam mislio da su oni svi iščezliodavno. Mislio sam da je on samo jedan Šumar.«

»Samo jedan Šumar!« uzviknu Gandalf. »Moj dragi Frodo, to jeupravo ono što Šumari jesu: poslednji preostatak na Severu od togvelikog naroda, Ljudi sa Zapada. Oni su mi pomagali i ranije, i bićemi potrebna njihova pomoć u danima što dolaze, jer mi smo stigli uRivendal, ali Prsten još ne počiva.«

»Pretpostavljam ne«, reče Frodo. »Ali do sada je moja jedinapomisao bila da dospem ovamo, i nadam se da neću morati nikudadalje. Veoma je prijatno prosto se odmarati. Imao sam jedan mesecizgnanstva i pustolovina i nalazim da je to sve što mi treba.«

On ućuta i zatvori oči. Posle izvesnog vremena ponovoprogovori. »Računao sam«, reče on. »I ne mogu da sračunam dodvadeset četvrtog oktobra. Trebalo bi da je dvadeset prvi. Mora dasmo do gaza stigli do dvadesetog.«

»Govorio si i računao više nego što je za tebe dobro«, rečeGandalf. »Kako ti se sada osećaju bok i rame?«

»Ne znam«, odgovori Frodo. »Oni se ne osećaju uopšte, što jeizvesno poboljšanje, ali«, on se napreže, »mogu opet nešto malo dapomerim ruku. Da, vraća se u život. Nije hladna«, dodade, dodirujućilevu šaku desnom.

»Dobro!« reče Gandalf. »Prezdravlja brzo. Uskoro ćeš ponovobiti zdrav. Elrond te je izlečio: on te je negovao u danima otkad su tedoneli.«

»Danima?« reče Frodo.»Pa, četiri noći i tri dana, da budem tačan. Vilovnjaci su te doneli

od gaza u noći dvadesetog, i tu si ti izgubio račun. Bili smo strašnozabrinuti, i Sem jedva da te je napuštao, danju i noću, osim daprenosi poruke. Elrond je majstor u lečenju, ali oružja našegNeprijatelja su smrtonosna. Da ti istinu kažem, veoma sam malonade imao; pretpostavljao sam da ima još neki komad sečiva uzatvorenoj rani. Ali nije se mogao naći do prošle noći. Tada je Elronduklonio jednu cepku. Bila je duboko utonula i probijala se daljeunutra.«

Frodo uzdrhta sećajući se groznog noža sa iskrzanim sečivomkoji je iščezao u Strajderovim šakama. »Nemoj se plašiti!« rečeGandalf. »S njim je sada svršeno. Istopio se. A izgleda da Hobitiiščezavaju veoma nerado. Znao sam snažne ratnike Velikih Ljudikoje bi brzo savladala ta cepka koju si ti podnosio sedamnaestdana.«

»Šta bi mi oni uradili?« zapita Frodo. »Šta su Jahači pokušavalida učine?«

»Oni su pokušali da ti probodu srce jednim Morgul-nožem kojiostaje u rani. Da su uspeli ti bi bio poput njih, samo slabiji, podnjihovim zapovedništvom. Postao bi utvara pod vlašću MračnogGospodara, a on bi te mučio zbog pokušaja da zadržiš njegovPrsten, ako je moguća kakva veća muka od toga da ti ga otmu i daga vidiš na njegovoj ruci.«

»Hvala nebesima što nisam shvatio tu užasnu opasnost!« rečeFrodo slabašno. »Bio sam nasmrt uplašen, razume se, ali, da samviše znao, ne bih se usudio ni da se pomaknem. Čudo je što samumakao.«

»Da, sreća ili sudbina su ti pomogle«, reče Gandalf, »da i nespominjemo hrabrost. Jer tvoje srce nije bilo dodirnuto; samo ti jerame probodeno, pošto si se opirao do kraja. Ali to je bilo za dlaku,da tako kažem. Bio si u najozbiljnijoj opasnosti dok si nosio Prsten,jer tada si bio upola u svetu utvara, i oni su mogli da te dograbe. Ti simogao da vidiš njih, a oni tebe.«

»Znam«, reče Frodo. »Bilo je grozno gledati ih! Ali zašto smo svimogli da vidimo njihove konje?«

»Zato što su to stvarni konji, baš kao što su tamne odore što ihnose stvarne odore koje daju oblik njihovom ništavilu kad imajuposla sa živima.«

»Zašto onda ti crni konji podnose takve jahače? Sve drugeživotinje prestravljene su kad se oni približe, čak i vilin-konjGlorfindelov. Psi zavijaju, a guske šište na njih.«

»Zato što su ti konji oždrebljeni i gajeni za službu MračnomGospodaru u Mordoru. Nisu sve njegove sluge i robovi utvare! Tu suOrci i Divovi, tu su varge i vukodlaci, a bilo je, i još ima, mnogo Ljudi,ratnika i kraljeva, koji hodaju živi pod suncem, a ipak su u njegovojvlasti. A njihov broj raste svakim danom.«

»Šta je sa Rivendalom i Vilovnjacima? Je li Rivendal siguran?«»Da, sada, dok sve drugo ne bude pokoreno. Vilovnjaci se mogu

plašiti Mračnog Gospodara, i mogu bežati pred njim, ali nikada gaviše oni neće slušati, niti će mu služiti. A ovde u Rivendalu još živeneki od njegovih glavnih neprijatelja: Vilovnjaci, lordovi Eldara izanajdaljih mora. Oni se ne plaše Utvara Prstenova, jer oni koji suživeli u Blaženom Kraljevstvu žive odjednom u oba sveta, i imajuveliku moć i protiv Viđenih i protiv Neviđenih.«

»I mislio sam da vidim jednu belu priliku koja je stajala, i nijepostala maglovita kao drugi. Je li to bio Glorfindel?«

»Da, ti si ga za časak video onakvog kakav je na drugoj strani:jedan od moćnih među Prvorođenima. On je jedan vilin-lord odprinčevske kuće. I zaista, ima sile u Rivendalu da se opre siliMordora, za neko vreme, a drugde još i druge sile borave. Ima moći,od druge vrste, i u Okrugu. Ali sva takva mesta ubrzo će postatiostrva pod opsadom ako se događaji nastave kako sada teku.Mračni Gospodar odašilje sve svoje snage.«

»Ipak«, reče on, ustavši iznenada i isturivši podbradak, a bradamu je bila kruta i prava kao nakostrešena žica, »mi moramo sačuvatihrabrost. Tebi će uskoro biti dobro, ako te ja pričanjem ne oteram usmrt. U Rivendalu si, i ne treba da brineš ni o čemu za sada.«

»Ja nemam nikakvu hrabrost koju bih čuvao«, reče Frodo, »ali nebrinem u ovom času. Samo mi kaži novosti o mojim prijateljima iispričaj mi kraj sukoba na gazu, što uporno tražim, i biću zadovoljan,zasad. Potom ću opet spavati, mislim; ali neću biti u stanju dasklopim oči dok mi ne završiš tu priču.«

Gandalf privuče stolicu do kreveta i pažljivo pogleda Froda. Bojamu se vratila u lice, a oči su mu bile jasne i sasvim budne i svesne.Osmehivao se i činilo se da mu je takoreći sasvim dobro. Ali zaČarobnjakovo oko bila je tu vidljiva neka nejasna promena, kaonagoveštaj neke prozračnosti oko njega, a posebno oko leve rukekoja je ležala napolju na prekrivaču.

»Ipak, to se mora očekivati«, reče Gandalf sebi. »On se još niupola nije provukao kroz to, i šta će s njim biti na kraju čak ni Elrondne može da predskaže. Neće biti zlo, mislim. Mogao bi postati poputposude ispunjene čistom svetlošću, vidljiv za oči koje mogu davide.«

»Izgledaš sjajno«, reče naglas. »Rizikovaću jednu kratku pričubez savetovanja sa Elrondom. Ali sasvim kratku, pazi, a onda morašspavati ponovo. Evo šta se dogodilo, koliko ja mogu da zaključim.Jahači su krenuli pravo ka tebi, čim si pobegao. Više im nije bilopotrebno vođstvo njihovih konja: postao si vidljiv za njih, budući većna pragu njihovog sveta. Tvoji prijatelji odskočili su u stranu, inače bibili pregaženi. Znali su da te ništa neće spasti ako to beli konj nebude mogao. Jahači su bili prebrzi za preticanje i previše brojni zaotpor. Bez konja, čak ni Glorfindel i Aragorn zajedno ne bi mogli dase opru svoj Devetorici odjednom.

»Kada su Utvare Prstenova projurile pored njih, tvoji prijateljidotrčali su straga. Blizu gaza ima jedno malo udubljenje pokraj puta,skriveno nekolikim kržljavim drvetima. Oni su tu hitro zapalili vatru,jer je Glorfindel znao da će poplava naići ako Jahači pokušaju dapređu, i da će onda imati da se pozabavi onima koji preostanu sanjegove strane reke. Poplava je došla, i on je istrčao, praćenAragornom i ostalima, sa zapaljenim glavnjama. Uhvaćeni između

vatre i vode, a videći jednog vilin-lorda koji se otkrio u gnevu, bili supometeni, a njihovi konji zahvaćeni ludilom. Trojicu odnese prvi naletpoplave, a ostale su tada zbacili u vodu njihovi konji, i tako su bilisavladani.«

»I je li to kraj Crnih Jahača?« zapita Frodo.»Ne«, reče Gandalf. »Njihovi konji su propali, a, bez njih, oni su

obogaljeni. Ali same Utvare Prstenova ne mogu se tako lako uništiti.Ipak, zasad više nemamo od njih čega da se plašimo. Tvoji prijateljisu prešli kada je poplava prošla i našli su te kako ležiš ničice na vrhunasipa, sa slomljenim mačem pod sobom. Konj je stražario kraj tebe.Bio si bled i hladan, i plašili su se da si mrtav ili još gore od toga.Elrondovi ljudi su ih sreli dok su te lagano nosili ka Rivendalu.«

»Ko je načinio tu poplavu?« zapita Frodo.»Elrond je to zapovedio«, odgovori Gandalf. »Reka ove doline

pod njegovom je vlašću i diže se u gnevu kad on ima veliku potrebuda zapreci gaz. Čim je zapovednik Utvara Prstenova ujahao u vodu,bujica je puštena. Ako tako mogu da kažem, dodao sam tu i nekolikopoteza sa svoje strane: mogao si i ne opaziti, ali neki od talasa uzelisu obličje velikih belih konja sa blistavim belim jahačima; i bilo jemnogo stena koje su se kotrljale i drobile. Za trenutak sam seuplašio da smo raspustili suviše divalj bes i da će nam bujica izmaćiiz ruku i odvući vas sve daleko. Velika je snaga u vodama što silazeiz snegova Maglenih planina.«

»Da, to mi se sada vraća«, reče Frodo, »strahovito urlanje. Misliosam da se utapam, sa prijateljima i neprijateljima i svime. Ali sadasmo bezbedni!«

Gandalf brzo pogleda u Froda, ali ovaj je bio zatvorio oči. »Da, viste svi bezbedni za sada. Uskoro, biće gozbe i veselja da se proslavipobeda na gazu Bruinena, i vi ćete biti tamo na počasnim mestima.«

»Sjajno«, reče Frodo. »To je divno što Elrond, i Glorfindel, i takviveliki lordovi, da i ne pominjemo Strajdera, toliko brinu i ukazuju mitoliko ljubaznosti.«

»Pa, ima mnogo razloga zbog kojih tako i treba«, reče Gandalfosmehujući se. »Ja sam jedan dobar razlog. Prsten je drugi: ti siNosilac Prstena. I: ti si naslednik Bilba, Nalazača Prstena.«

»Dragi Bilbo!« reče Frodo pospano. »Pitam se gde je on. Voleobih da je ovde i da može da čuje sve o tome. To bi ga nateralo na

smeh. Krava skoči Mesecu preko rebra! I onaj siroti stari Div!« I s timrečima on čvrsto zaspa.

Frodo se sada nalazio bezbedan u Poslednjoj domaćinskoj kućiistočno od mora. Ta kuća je bila, kao što je Bilbo davno izneo,»jedna savršena kuća, bilo da najviše voliš hranu, ili san, ilipripovedanje, ili pevanje, ili prosto sedenje i razmišljanje, ili prijatnumešavinu svega toga«. Naprosto nalaziti se tu – bio je lek za umor,strah i tugu.

Veče se primicalo a Frodo se probudi nanovo i otkri da više neoseća potrebu za odmorom i snom, nego da je raspoložen za hranu ipiće i, za verovatno pevanje i pripovedanje potom. On ustade izkreveta i otkri da mu je ruka bezmalo već upotrebljiva koliko je to ipre bila. Našao je spremnu odeću od zelene tkanine koja mu jesavršeno pristajala. Pogledavši se u ogledalu, trgao se kad je videojedan mnogo vitkiji odraz od onog koga se sećao: izgledao je veomasličan onom mladom sinovcu Bilbovom koji je išao u lutanja sasvojim stricem po Okrugu, ali oči su gledale u njega zamišljeno.

»Da, ti si video štošta otkako si poslednji put provirio izogledala«, reče on svome odrazu. »Ali, sada, na veseli skup!« Onproteže ruke i zazvižda nekakvu melodiju.

U tom času začu se kucanje na vratima i uđe Sem. On pritrčaFrodu i uze ga za levu šaku, nespretno i stidljivo. Pogladio ju jeblago, a onda pocrveneo i hitro se okrenuo na drugu stranu.

»Zdravo, Seme!« javi se Frodo.»Topla je!« reče Sem. »Misleći na vašu ruku, g. Frodo. Ona se

tako osećala na hladno sve te duge noći. Ali slava mu i trumpete!«zavika on, okrenuvši se ponovo blistavih očiju i igrajući po podu.»Lepo je videti vas u uspravnom stanju i da ste opet vi, gospodine!Gandalf mi kazao da dođem i vidim jeste spremni da siđete, a ja sammislio da se šali.«

»Ja sam spreman«, reče Frodo. »Hajdemo da potražimo ostatakdruštva!«

»Ja vas mogu odvesti njima, gospodine«, reče Sem. »Ovo jevelika kuća, ova ovde, i vrlo naročita. Uvek ima još malo da seotkrije, a nema da se zna šta ćete naći iza ćoška. A Vilovnjaci,gospodine! Vilovnjaci ovde, vilovnjaci tamo! Neki kao kraljevi, strašni

i sjajni, a neki veseli kao dečurlija. A muzika i pevanje – ne da samimao vremena ili srca za mnogo slušanja otkako smo stigli ovde. Alipočinjem da saznajem neke običaje ovog mesta.«

»Ja znam šta si ti radio, Seme«, reče Frodo uzevši ga za ruku.»Ali večeras ćeš da se veseliš i da slušaš, da ti srce budezadovoljno. Hajde, vodi me oko tih ćoškova!«

Sem ga povede duž nekoliko prolaza i niz mnogo stepenika ipotom napolje, u visoki vrt nad strmom obalom reke. On tu zatečesvoje prijatelje kako sede na tremu, na istočnom boku kuće. Senkesu pale na dolinu pod njima, ali još je bilo svetlosti na licima planinavisoko gore. Vazduh je bio topao, zvuk tekuće i padajuće vodeglasan, a veče ispunjeno mirisom drveća i cveća, kao da leto jošokleva u Elrondovim vrtovima.

»Ura!« zavika Pipin skočivši. »Evo našeg plemenitog rođaka!Mesta za Froda, Gospodara Prstena!«

»Mir!« reče Gandalf iz senki trema. »Zla ne dolaze u ovu dolinu,ali ipak ne treba da ih imenujemo. Gospodar Prstena nije Frodo,nego gospodar Mračne kule Mordora, čija moć se ponovo širi prekosveta! Mi sedimo u jednoj tvrđavi! Napolju se spušta tama.«

»Gandalf je izgovorio mnoštvo vedrih stvari kao što je ova«, rečePipin. »On misli da je meni potrebno držanje pod paskom. Aliizgleda, nekako, nemoguće, biti sumoran ili potišten na ovom mestu.Osećam kako bih mogao da pevam kad bih znao pravu pesmu zaovu priliku.«

»I ja sam za pesmu«, nasmeja se Frodo. »Premda sam u ovomčasu više za jelo i piće!«

»To će uskoro biti izlečeno«, reče Pipin. »Pokazao si svojuuobičajenu prepredenost ustavši baš na vreme za obed.«

»Više nego obed! Gozbu!« reče Veseli. »Čim je Gandalf saopštioda si se oporavio, pripreme su počele.« I jedva da je to izgovorio apozvaše ih u dvoranu, zvonjenjem mnogih zvona.

Dvorana Elrondove kuće bila je puna sveta: Vilovnjaka većinom,premda je bilo i nešto gostiju drugih vrsta. Elrond, što je bio njegovobičaj, sedeo je u velikom sedištu na kraju dugačkog stola naizdignutom postolju; do njega je sa jedne strane sedeo Glorfindel, asa druge Gandalf.

Frodo ih pogleda radoznalo, jer nikad ranije nije video Elronda, okome je govorilo toliko priča; a kad su seli desno i levo od njega,Glorfindel, pa čak i Gandalf, koga, kako je mislio, poznaje takodobro, otkriše se kao lordovi od dostojanstva i moći.

Gandalf je bio nižeg stasa od ostale dvojice, ali njegova dugakosa, velika srebrna brada i široka ramena činile su da nalikujekakvom mudrom kralju iz drevnih legendi. Na njegovom ostarelomlicu, pod velikim snežnim veđama, oči su bile kao ugljevlje koje bimoglo iznenadno da se pretvori u plamen.

Glorfindel je bio visok i uspravan; kosa mu je bila od sjaktavogzlata, lice lepo, mlado, neustrašivo i puno radosti; oči su mu bilesjajne i prodorne, a glas kao muzika; na njegovom čelu je bilamudrost, a u ruci snaga.

Lice Elrondovo bilo je bezvremeno, ni staro ni mlado, iako je nanjemu bilo ispisano sećanje na mnoge stvari, vesele i tužne. Kosamu je bila tamna kao senke sumraka, a na njoj obruč od srebra;imao je sive oči, kao vedro veče, a u njima je bila neka svetlostpoput sjaja zvezda. Dostojanstven je izgledao, kao kralj okrunjenmnogim zimama, a ipak snažan kao prokušani ratnik u naponusnage. On je bio Lord od Rivendala, moćan među Vilovnjacima imeđu Ljudima.

Usred stola, naspram zastirki na zidu, bila je jedna stolica podbaldahinom, i tu je sedela gospa prijatna oku, i u ženskom obličjutoliko nalik Elrondu da Frodo pogodi kako je od njegovih bliskihsrodnika. Bila je mlada, a ipak nije. Vitice njene crne kose nijedotakao nikakav mraz, bele ruke i čisto lice bili su bez mana i glatki,a svetlost zvezda zračila je iz blistavih očiju, siva kao noć bezoblaka; kraljevski je izgledala ona, misao i znanje odavao joj jepogled, kao u nekoga ko je upoznao mnoge stvari što ih godinedonose. Sve do obrva glavu joj je pokrivala kapica od srebrne čipkepremrežene malim draguljima belog bleska, ali njena meka sivaodora nije imala nikakvog ukrasa, sem pojasa od lišća od kovanogsrebra.

Tako se steklo da je Frodo video onu koju je malo smrtnikavidelo; Aruenu, kći Elrondovu, u kojoj je, rečeno je, obličje Lutjeninodošlo na svet ponovo; a nju su zvali Undomjela, jer ona beševečernja zvezda svoga naroda. Dugo je obitovala u zemlji majčinog

roda, u Lorijenu za planinama, i tek se nedavno vratila u Rivendal,domu svoga oca. Ali njena braća, Eladan i Elrohir, odali su seviteškom lutanju: jer oni su često jahali daleko sa Šumarima Severa,ne zaboravljajući patnje svoje majke u jazbinama Orka.

Takvu lepotu u živom biću Frodo nije nikada ranije video nizamišljao; bio je iznenađen koliko i postiđen kad je shvatio da i onima mesto za Elrondovim stolom, među svim tim svetom takouzvišenim i divnim. Iako je imao podesnu stolicu, i bio izdignut nanekoliko jastuka, osećao se veoma malim, i prilično suvišnim; ali toosećanje je brzo prošlo. Gozba je bila vesela, a od hrane sve što jenjegova glad mogla da poželi. Prošlo je neko vreme pre no što jeponovo pogledao oko sebe, pa čak i pre no što se okrenuo svojimsusedima.

Potražio je prvo pogledom svoje prijatelje. Sem je zamolio da muse dopusti da poslužuje svoga gospodara, ali mu je rečeno da je onovoga puta počasni gost. Frodo ga ugleda gde sedi sa Pipinom iVeselim na gornjem kraju jednog od stolova postrance, blizuuzvišenog dela. Strajderu nije video ni traga.

Uz Froda desno sedeo je jedan Patuljak važna držanja, bogatoodeven. Njegova brada, veoma duga i rašljasta, bila je bela skorokoliko i snežnobela tkanina njegove odeće. Nosio je srebrn pojas, aoko vrata mu je visio lanac od srebra i dijamanata.

»Dobrodošao, i dobro te našao!« reče taj Patuljak, okrenuvši senjemu. Potom čak ustade sa svog sedišta i pokloni se. »Gloin, tebina službi«, reče on, i pokloni se još dublje.

»Frodo Bagins, tebi i tvojoj porodici na službi«, reče Frodo učtivo,ustavši od iznenađenja i rasturivši jastuke. »Jesam li u pravu štonagađam da ste vi onaj Gloin, jedan od dvanaest sadrugova velikogTorina Hrastoštita?«

»Sasvim tačno«, odgovori Patuljak, sakupljajući jastuke iuglađeno pomažući Frodu da se vrati na svoje sedište. »A ja nepitam, jer mi je već rečeno da ste vi srodnik i usvojeni nasledniknašega prijatelja Bilba čuvenog. Dozvoli mi da ti čestitam naoporavku.«

»Hvala veoma mnogo«, reče Frodo.»Vi ste imali neke neobične pustolovine, čujem«, reče Gloin.

»Pitam se veoma šta vodi četiri Hobita na tako dug put. Ništa tome

slično nije se desilo otkad je Bilbo krenuo s nama. Ali možda ne bitrebalo da ispitujem suviše podrobno, pošto Elrond i Gandalf neizgledaju voljni da govore o tome?«

»Ja mislim da nećemo govoriti o tome, bar ne još«, reče Frodoučtivo. Pretpostavljao je da čak i u Elrondovom domu pitanje Prstenanije za ovlašni razgovor, a, u svakom slučaju, želeo je da zaboravisvoje brige za neko vreme. »Ali ja sam isto toliko radoznao«, dodadeon, »da saznam šta dovodi tako značajnog Patuljka tako daleko odSamotne planine.«

Gloin ga pogleda. »Ako nisi čuo, mislim da nećemo ni o tome jošgovoriti. Gospodar Elrond će nas sazvati uskoro, verujem, i tadaćemo čuti mnoge stvari. Ali ima mnogo šta drugo što se može reći.«

Sve do kraja obeda razgovarali su međusobno, ali Frodo jeslušao više no što je govorio, jer vesti o Okrugu, odvojene odPrstena, izgledale su sitne i daleke i nevažne, dok je Gloin imaomnogo da kaže o događajima u severnim oblastima Divlje Zemlje.Frodo saznade da je Grimbeorn Stari, sin Beornov, sada gospodarmnogih odvažnih ljudi, i da se u njihovu zemlju, između Planina iMrke šume, ni Ork ni vuk ne usuđuju da odu.

»A zaista«, reče Gloin, »da nije Beorningovih, ići od Dola doRivendala odavno bi bilo nemoguće. Oni su hrabri Ljudi, i držeotvorene Visoki prelaz i gaz Karok. Ali njihove dažbine su visoke«,dodade on odmahujući glavom, »a, kao i Beorn, od starine nisupreviše skloni Patuljcima. Ipak, pouzdani su, a to je mnogo u ovimdanima. Nigde nema Ljudi koji su prema nama tako prijateljskiraspoloženi kao što su to Ljudi iz Dola. Dobar su narod ti Bardinzi.Praunuk Barda Lukonosca vlada njima, Brend, sin Baina, sinaBardovog. On je jedan moćan kralj, a kraljevstvo mu sada sežedaleko na jug i istok od Ezgarota.«

»A šta je s tvojim narodom?« zapita Frodo.»Tu ima mnogo da se ispriča, dobrog i rđavog«, reče Gloin.

»Ipak, većinom dobrog: mi smo do sada imali sreće, premda neizmičemo senci ovih vremena. Ali zaustavi me kad se umoriš. JeziciPatuljaka, vele, jure kad govore o svome radu.«

I s tim rečima Gloin se otisnu niz dugi izveštaj o delatnostiPatuljačkog Kraljevstva. Bio je očaran što je našao tako učtivogslušaoca, jer Frodo nije pokazivao nikakav znak zamora, i nije

načinio nikakav pokušaj da promeni temu, iako je u stvari, ubrzo bioprilično izgubljen među čudnim imenima življa i mesta za koja nikadaranije nije čuo. Bilo mu je zanimljivo, međutim, što je čuo da je Dainjoš kralj ispod Planine, i da je sada star (budući da je prešao dvestotine i pedesetu godinu), poštovan, i basnoslovno bogat. Od desetsaputnika koji su preživeli bitku Pet armija, sedam ih je još bilo snjim: Dvalin, Gloin, Dori, Nori, Bifur, Bofor i Bombur. Bombur je sadatako debeo da ne može da se pomeri sa ležaja, i potrebno je šestmladih Patuljaka da ga podigne.

»A šta je bilo sa Balinom i Orijem i Oinom?« zapita Frodo.Neka senka minu Gloinovim licem. »Ne znamo«, odgovori on.

»Uglavnom sam zbog Balina i došao da tražim savet od ovih kojižive u Rivendalu. Ali hajde da, večeras, govorimo o veselijimstvarima.«

Gloin onda poče da priča o delima svoga naroda, kazujući Froduo njihovim velikim radovima u Dolu i ispod Planine. »Dobro smoradili«, reče on. »Ali u obradi metala ne možemo se takmičiti sanašim očevima, čije su mnoge tajne izgubljene. Mi izrađujemo dobreoklope i oštre mačeve, ali ne možemo više da načinimo oklop ilimačeve ravne onima pravljenim pre no što je Zmaj došao. Samo ukopanju i građenju prevazišli smo stare dane. Trebalo bi da vidišvodene puteve Dola, Frodo, i planine, i te bazene! Trebalo bi da vidišputeve popločane kamenom raznih boja! I dvorane i pećinske uliceispod zemlje, sa svodovima izrezbarenim poput drveća, i terase ikule na padinama Planine! Tada bi video da nismo bili besposleni.«

»Doći ću i videti ih ako ikad uzmognem«, reče Frodo. »Kako biBilbo bio iznenađen da vidi sve te izmene u Pustoši Smaugovoj!«

Gloin pogleda Froda i osmehnu se. »Tebi je Bilbo bio veomadrag, zar ne?« upita on.

»Da«, odgovori Frodo. »Ja bih radije video njega nego sve kule ipalate na svetu.«

Konačno, gozba se završi. Elrond i Aruena ustadoše i odoše nizdvoranu, a društvo ih je sledilo u prikladnom poretku. Vratnice behurastvorene i oni prođoše preko jednog širokog prolaza i kroz drugavrata i uđoše u sledeću dvoranu. U njoj nije bilo stolova, ali veselavatra je plamtela u ogromnom kaminu između izrezbarenih stubova.

Frodo se nađe sa Gandalfom. »Ovo je Dvorana vatre«, rečeČarobnjak. »Ovde ćeš čuti mnoge pesme i priče – ako možeš daostaneš budan. Ali, osim o praznicima, ona je obično prazna i tiha, iovamo dolaze oni koji žele mir i razmišljanje. Ovde uvek gori vatra,preko cele godine, ali malo je druge rasvete.«

Kada je Elrond ušao i krenuo ka sedištu pripremljenom za njega,vilovnjački minstreli zasviraše prijatnu muziku. Lagano, dvorana seispuni, i Frodo je očaran gledao mnoga plemenita lica na okupu;zlatasta svetlost vatre igrala je na njima i svetlucala im u kosi.Iznenada on opazi, nedaleko od suprotnog kraja vatre, jednu malutamnu priliku na stolici bez naslona, oslonjenu na stub. Na podu uznjega bila je kupa za piće i nešto hleba. Frodo se pitao da li je tajbolestan (ako je svet u Rivendalu ikada bolestan), pa nije mogao dadođe na gozbu. Glava mu je bila pala na grudi, kao utonula u san, anabor tamnog ogrtača zaklanjao mu je lice.

Elrond pođe napred i stade uz tu tihu priliku. »Probudi se, maligospodaru!« reče on s osmehom. Potom, okrenuvši se Frodu, pozvaga rukom. »Sada je konačno došao čas za kojim si čeznuo, Frodo«,reče on. »Evo jednog prijatelja koji ti je dugo nedostajao.«

Tamna prilika diže glavu i otkri lice.»Bilbo!« povika Frodo iznenada ga prepoznavši i baci se napred.»Zdravo, Frodo, momče moj!« reče Bilbo. »Dakle, stigao si

ovamo konačno. Nadao sam se da će ti to poći za rukom. No, no!Dakle, sve ovo gošćenje je u tvoju čast, čujem. Nadam se da siuživao?«

»Zašto ti nisi bio tamo?« uzviknu Frodo. »I zašto mi nije bilodopušteno da te ranije vidim?«

»Zato što si spavao. Ja sam video poprilično od tebe. Sedeo samuz tebe sa Semom svakog dana. Ali, što se gozbe tiče, ja sada višenisam mnogo za te stvari. A imao sam šta drugo da radim.«

»Šta si radio?«»Pa, sedeo i razmišljao. To mnogo radim u poslednje vreme, a

ovo je, po pravilu, najbolje mesto za to. ’Probudi se’, pa stvarno!«reče on, zirkajući jednim okom u Elronda. Veseo treptaj bio je unjemu i nikakav znak pospanosti koji bi Frodo mogao da vidi.»’Probudi se’! Ja nisam spavao, Gospodaru Elronde. Ako želiš znati,vi ste svi izašli sa pira prerano, i prekinuli ste me – usred sastavljanja

jedne pesme. Zaglibio sam se oko jedno dva stiha, i razmišljao samo njima, ali ne bih rekao da ću ih sada ikad valjano srediti. Tu će bititoliko pevanja da će mi ideje načisto isterati iz glave. Moraću dapozovem mog prijatelja Dunadana da mi pomogne. Gde je on?«

Elrond se nasmeja. »Naći će ga«, reče on. »Potom ćete vasdvojica otići u neki ugao i završiti tvoj poduhvat, i mi ćemo je čuti iprosuditi pre kraja našeg veselja.« Glasnici su odaslani da nađuBilbovog prijatelja, mada niko nije znao gde je on i zašto nijeprisustvovao gozbi.

U međuvremenu, Frodo i Bilbo sedeli su jedan do drugog, a Semžurno dođe i smesti se blizu njih. Razgovarali su tihim glasom,zaboravljajući na veselje i muziku u dvorani oko njih. Bilbo nije imaomnogo šta da kaže o sebi. Kada je napustio Hobiton, lutao je bezcilja niz Put, i kroz predele s obe strane, ali, na neki način, svevreme se upravljao prema Rivendalu.

»Dospeo sam ovamo bez mnogo pustolovina«, reče on, »i posleizvesnog odmora otišao sam sa Patuljcima do Dola: moje poslednjeputovanje. Ja više neću putovati. Stari Balin je otišao. Onda sam seja vratio ovamo i ovde sam bio sve vreme. Bavio sam se ovim ionim. Napisao sam još nešto malo od moje knjige. I, razume se,sročim po koju pesmu. Oni ih pevaju povremeno: tek da mi ugode,mislim; jer, naravno, one nisu zaista dovoljno dobre za Rivendal. Ijoš slušam i razmišljam. Vreme ovde kao da ne prolazi: ono prostojeste. Izvanredno mesto, sve u svemu.

Čujem svakovrsne novosti, od preko Planina, i sa Juga, ali jedvaponešto iz Okruga. Čuo sam o Prstenu, razume se. Gandalf je ovdečesto bivao. Ne da mi je rekao mnogo; postao je zakopčaniji negoikad u ovih poslednjih nekoliko godina. Dunadan mi je kazao više.Zamisli da taj moj Prsten izazove takav nemir! Šteta što Gandalf nijeranije otkrio više o njemu. Ja sam mogao doneti tu stvar ovamo beztoliko teškoća. Pomišljao sam nekoliko puta da se vratim doHobitona po njega; ali starim i nisu hteli da me puste: Gandalf iElrond, mislim. Drže, reklo bi se da me Neprijatelj traži posvuda, i dabi načinio od mene seckano meso kad bi me uhvatio kako seteturam po Divljini.

»A Gandalf je rekao: ’Taj Prsten je prešao drugome, Bilbo. Ne bivredelo ni tebi ni drugima kad bi pokušao ponovo da se petljaš s

njim.’ Čudna neka napomena, baš nalik na Gandalfa. Ali rekao jekako vodi računa o tebi, te sam pustio stvari da idu kako idu. Strašnosam srećan što te vidim zdravog i čitavog.« On zastade i pogledaFroda neodlučno.

»Imaš li ga ovde?« upita on šapatom. »Šta mogu, radoznao sam,znaš, posle svega što sam čuo. Mnogo bih voleo samo da virnem unjega ponovo.«

»Da, imam ga«, odgovori Frodo, osećajući neko čudno oklevanje.»Izgleda isto kao što je uvek izgledao.«

»Pa, ja bih samo voleo da ga vidim za časak«, reče Bilbo.Kada se bio obukao, Frodo je otkrio da je, dok je spavao, Prsten

okačen oko njegovog vrata o nov lanac, tanak, ali čvrst. Sporo, onga izvuče. Bilbo ispruži šaku.

Ali Frodo hitro trže Prsten nazad. Sa bolom i čuđenjem on otkrida ne gleda više u Bilba; neka senka kao da je pala između njih, i onuhvati sebe kako kroz nju gleda u neko malo zborano stvorenje sagladnim licem i koščatim pipavim rukama. Osetio je želju da gaudari.

Muzika i pevanje oko njih kao da su zastali, a neka tišina sespusti. Bilbo brzo pogleda Froda u lice i pređe šakom preko očiju.»Sad razumem«, reče on. »Skloni ga! Žao mi je, žao što si dopaotog tereta, žao mi je zbog svega. Zar pustolovinama nema kraja?Rekao bih da nema. Neko drugi uvek mora da nastavi priču. Pa,tome pomoći ne možemo. Pitam se ima li svrhe da nastojim dadovršim moju knjigu? Ali, ne paštimo se sad oko toga – čujmo malopravih novosti! Reci mi sve o Okrugu!«

Frodo sakri Prsten i ona senka prođe ostavljajući jedva nituspomene. Svetlost i muzika Rivendala bili su ponovo oko njega.Bilbo se smešio i smejao radosno. Svaka pojedinost novosti izOkruga koje je Frodo mogao da ispriča – potpomagan i ispravljan tu itamo od Sema – bila je za njega krajnje zanimljiva, od obaranjanajmanjeg drveta do nestašluka najmanjeg deteta u Hobitonu. Bili suse tako zadubili u poslove Četiri Četvrti da nisu zapazili dolazakjednog čoveka odevenog u tamnozeleno sukno. Već podugo stajaoje on gledajući dole u njih s osmehom.

Iznenada Bilbo pogleda naviše. »Ah, tu si konačno, Dunadane!«uzviknu on.

»Strajder!« reče Frodo. »Ti kao da imaš mnogo imena.«»Pa, Strajder6 je jedno koje ja nisam ranije čuo, u svakom

slučaju«, reče Bilbo. »Zašto ga tako zoveš?«»Tako me zovu u Briju«, reče Strajder smejući se, »i tako sam mu

bio predstavljen.«»A zašto ga ti nazivaš nekakvim Dunadanom?« upita Frodo.»Dotičnim Dunadanom«, reče Bilbo. »Njega često tako zovu

ovde. Ali mislio sam da znaš dovoljno vilovnjačkog, bar da razumešdun-adan: Čovek od Zapada, Numenoreanac. Ali ovo nije čas zalekcije!« On se okrete Strajderu. »Gde si ti bio, moj prijatelju? Zaštosi izostao sa pira? Ledi Aruena bila je tamo.«

Strajder ozbiljno pogleda naniže u Bilba. »Znam«, reče on. »Ali jačesto moram da se lišim radosti. Eladan i Elrohir vratili su se izDivljine neočekivani, a imali su novosti koje sam želeo da čujemodmah.«

»Pa dragi moj druže«, reče Bilbo, »sad kad si čuo te novosti,možeš li za mene da odvojiš trenutak? Želim tvoju pomoć u nečemhitnom. Elrond kaže da ta moja pesma ima da se dovrši pre krajaove večeri, a ja sam se zaglavio. Hajde da se povučemo u neki ugaoi da je izglancamo!«

Strajder se osmehnu. »No onda! Da je čujem!«Frodo je bio prepušten sebi neko vreme, jer je Sem zaspao. Bio

je usamljen i osećao se prilično napuštenim, iako je svuda oko njegabio okupljen svet iz Rivendala. Ali oni blizu njega bili su tihi, obuzetimuzikom glasova i instrumenata, i nisu vodili računa ni o čemudrugom. Frodo poče da sluša.

Isprva, lepota melodija i isprepletenih reči vilovnjačkih jezika, iakoih je slabo razumeo, držale su ga opčinjenog čim je počeo na njih daobraća pažnju. Izgledalo je skoro kao da se reči pretvaraju u oblike, iprizori dalekih zemalja i blistavih stvari koje nikad do tada nijezamišljao otvarali su se pred njim, a vatrom osvetljena dvoranaposta kao zlatna magla nad morima pene koja su uzdisala nakrajevima sveta. Potom ta opčinjenost postade sve više i više nalikna san, dok ne oseti kako neka beskrajna reka nabujalog zlata isrebra protiče preko njega, previše mnogoglasna da joj se ritam

shvati; ona posta deo pulsirajućeg vazduha oko njega, i natopi ga, iutopi ga. On brzo potonu pod njenom blistavom težinom u dubokokraljevstvo sna.

Tu je lutao dugo u snu od muzike koja se pretvori u tekuću vodu,a potom iznenada u jedan glas. Izgledalo je to kao Bilbov glas kojikazuje stihove. Isprva tiho, a potom jasnije, nizale su se reći:

Earendil bejaše pomoracšto u luci Arvernin zasta;barka mu za put od drvetau Nimbretilu sečenog nasta;jedra joj od srebra blistava satka,od srebra glatka lampe joj reže,pramcu je dao obličje labuda,svetla posvuda na zastavama leže.

U drevnih kraljeva opremu štovanu,u verižnjaču skovanu on se oklopi;blistavi štit mu rune pokrivajuod rana da ga skrivaju tu ih uklopi;njegov luk je od roga zmajevskog bio,abonos mu krio u sebi strele,grudni je oklop od srebra slio,od kalcedona mu korice cele;njegov mač bejaše od čelika smela,kalpak više čela od adamanta čista,perjanica mu pero orla jedno,na prsima leđno smaragd blista.

Ispod meseca i zvezda bludikud žudi, daleko od severnih žalova,putevima začaranim sluđen,od smrtnih otuđen, sred valova.Od škrgutanja Tesnoga Ledagde senka seda na leđna brda,od vrelina i pustoši što gore burnoon ode žurno, veslajući svuda,

vodama bez zvezda daleko zaveden,sađe, i do Noći Ništavila stiže,zađe, i da se pomalja nigde ne videčista što blista da se obala diže.Vetrovi su ga gnevni gonili,u penu ga ronili, on beži,od zapada na istok bez vesti,nenajavljen, kud mu dom leži.

Tu Elvina k njemu dolete,i plamen polete, što se čininoć nače od dijamanta jače,na dijademi joj se zače u tmini.Silmaril ona njemu podarikrunom žive obdari ga svetlosti moćnei čela plamtećeg bez straha krete ipramac skrete; i sred tame noćneod Drugog sveta iza moravale poput gora bura pokrete,vihor od moći, sa Tarmenela,na staze čudne mu barku okrete,kud smrtni ne idu, grizućim dahomkao smrtnim strahom, preko sivinedugo zaboravljenih mora nevoljnihod istoka na zapad svih pređe daljine.

Kroz Večnu Noć ga nazad nosili tamnivali pomamni što su urlavo teklipreko liga bez svetlosti i obala utonulihpotonulih pre no što su Dani potekli,dok ne začu na bisernim žalima nekumuziku daleku gde svet stiže krajugde se večno zapenjeni talasi gibaju žuto zlato zibaju i dragulje što sjaju.On ugleda Planinu tiho gde se dižegde sumrak stiže do kolena ponosnihEldamara i Valinora,

daleko sa mora viđenih.Lutalica odbegao noćiuspe se domoći luke konačnošto lepi Vilindom zeleni skrivavazduha živa, gde kao staklo prozračnolampe ispod Ilmarinskoga brdatrepere svuda, a slične steniTiriona se kule rasvetljeneogledaju utopljene u Jezeru Seni.

Tu je zastao sred viteškog lutanja,i pesmama su ga naučili,i mudraci stari mu rekli čudne stvari,zlatne harfe behu dari, njih mu donosili.U vilin-belo ga tad odenušesedam svetala krenuše pred njim da hodedok on kroz Kalakirijendo Skrivene zemlje osamljen ode.On do bezvremenih dvorana prođetu gde smrt dođe bezbrojnoj godinia Stari Kralj vlada beskrajnou Ilmarinu trajno na strmoj planini;O narodu Ljudi behu nečuvenereči rečene, i vilin-rodu svemu,prizori van sveta prikazanizabranjeni za one što borave u njemu.

Barku novu izgradiše za njegaod vilin-stakla i od mitrila,blistava pramca; bez vesla je rezanogjedra srezanog sred jarbola bila:Silmaril mu kao svetiljku jasnui zastavu časnu, živi plamenElbereta usadi čistada otad blista postavi znamen,i krila besmrtna načini mui odredi mu sudbu beskrajnu

nebom bez obala za suncem da hodii mesecom, da brodi u plovidbu trajnu.

Od gordih brda Sumraka Večnoggde srebra tečnog padaju vodekrila ga odneše, svetlost lutajuću,te za moćni Zid Planine ode.Od Kraja Sveta tad se odvrati,i opet da nađe želja ga morisvoj dom, kroz senke putujekao zvezda što samotna gori,visoko iznad maglina kao plamendalek svetli pramen pre sunca živog,čudo što prethodi zori što se budigde teku vode Norlenda sivog.

I preko Srednjeg sveta on prođei do uha mu dođe u visinebolni plač žena i vilin-devau starim danima, u vreme davnine.Ali sudba mu, ne sme da stajedok Mesec traje da, kao zvezde što kruže,prolazi, i da se nikad više ne bavina Ovim Obalama, što smrtnima služe;zauvek da bude glasnikom on,na poslu tom u bezbroj danada blistavu svetiljku nosi dalekotaj Lučonoša od Zapadnih Strana.

Pevanje prestade. Frodo otvori oči i vide da Bilbo sedi na svojojstoličici u krugu slušalaca koji su se smešili i pljeskali.

»Sad bi bilo najbolje da to čujemo ponovo«, reče jedan Vilovnjak.Bilbo ustade i pokloni se. »Polaskan sam, Lindire«, reče on. »Ali

bilo bi previše zamorno ponavljati sve to.«»Ne previše zamorno za tebe«, odvratiše Vilovnjaci smejući se.

»Ti znaš da se nikad ne umoriš od recitovanja svojih stihova. Ali mi

zaista ne možemo da odgovorimo na tvoje pitanje posle samojednog slušanja!«

»Šta!« uzviknu Bilbo. »Ne možete da odredite koji delovi su mojia koji Dunadanovi?«

»Nije nama lako da pogodimo razliku između dva smrtnika«, rečeonaj Vilovnjak.

»Besmislica, Lindire«, frknu Bilbo. »Ako ne možeš da odredišrazliku između Čoveka i Hobita, tvoje rasuđivanje je jadnije nego štosam ja zamišljao. Oni se razlikuju koliko i grašak i jabuke.«

»Možda. Ovcama druge ovce bez sumnje izgledaju različito«,nasmeja se Lindir. »Ili ovčarima. Ali smrtnici nisu naš predmetproučavanja. Mi imamo druga posla.«

»Neću raspravljati s tobom«, reče Bilbo. »Pospan sam posletolike muzike i pevanja. Ostaviću vas da pogađate ako želite.«

On ustade i krete Frodu. »Pa, to je okončano«, reče tihimglasom. »Prošlo je bolje nego što sam očekivao. Ne traže mi čestoda još jednom čuju pesmu. Šta ti misliš o njoj?«

»Neću pokušavati da pogodim«, reče Frodo smejući se.»Ti ne moraš«, reče Bilbo. »U stvari, cela je moja. Osim što je

Aragorn zahtevao da ubacim jedan zeleni kamen. Činilo se da tosmatra značajnim. Ne znam zašto. Inače je očito smatrao da je sveto iznad mojih moći, i rekao je, ako imam obraza da pravim stihove oEarendilu u domu Elrondovom, to je onda moja stvar. Pretpostavljamda je u pravu.«

»Ne bih znao«, reče Frodo. »Činilo mi se da se nekako uklapam,premda ne mogu to da objasnim. Bio sam napola zaspao kad sipočeo, i pesma je izgledala kao da sledi iz nečega o čemu samsanjao. Do pred kraj nisam shvatio da to stvarno ti govoriš.«

»Jeste teško ovde ostati budan, dok ne navikneš«, reče Bilbo.»Ne da će Hobiti ikad steći baš vilovnjački apetit za muziku i poeziju ipripovesti. Oni kao da ih vole koliko i hranu, ili i više. Oni će nastavitijoš dugo. Šta kažeš, da se izvučemo na još malo pričanja na miru?«

»Možemo li?« reče Frodo.»Naravno. Ovo je veselje, a ne rad. Dođi i idi kako ti je volja, dok

god ne praviš buku.«

Ustali su, povukli se tiho u senku, i pošli prema vratima. Sema suostavili za sobom, čvrsto usnulog, sa osmehom na licu. I poredradosti u Bilbovom društvu, Frodo oseti žaljenje kada su izašli izDvorane vatre. Upravo kada su prelazili preko praga, jedan jasanglas uzdiže se u pesmi:

A Elbereth Gilthoniel,silivren penna mirielo menel aglar elenath!Na-chaered palan dirielo galadhremmin ennorath,Fanuilos, le linnathonnef aear, si nef aearon!

Frodo zastade za časak, osvrćući se. Elrond je bio u svojoj stolicia vatra mu je počivala na licu kao svetlosti leta na drveću. Blizunjega sedela je ledi Aruena. Frodo sa iznenađenjem vide da Aragornstoji uz nju; njegov tamni ogrtač bio je zabačen i činilo se da jeodeven u vilovnjačku verižnjaču, a jedna zvezda sijala mu je nagrudima. Oni su razgovarali, a onda se Frodu odjednom učini da seAruena okrenula ka njemu, i svetlost njenih očiju pade na njega izdaljine i probode mu srce.

Stajao je nepomično, začaran, dok su prijatni slogovi vilovnjačkepesme padali kao prozračni dragulji reči spojenih sa melodijom. »Toje pesma Elbereti«, reče Bilbo. »Oni će pevati ovu i druge pesmeBlaženog Kraljevstva, mnogo puta ove noći. Hodi!«

On povede Froda do njegove male sobe. Ona je gledala premavrtovima na jug preko jaruge Bruinena. Tu su oni sedeli neko vreme,gledajući kroz prozor u sjajne zvezde iznad šuma koje su se strmouspinjale, i razgovarali tiho. Nisu više govorili o sitnim novostima izdalekog Okruga, ni o mračnim senkama i opasnostima koje su ihokružavale, nego o lepim stvarima koje su na svetu videli zajedno; oVilovnjacima, o zvezdama, o drveću, i nežnom spuštanju jeseni tevedre godine u šumama.

Konačno, začu se kucanje na vratima. »Moleći za vašeoproštenje«, reče Sem i proturi glavu unutra, »ali ja sam se baš pitao

hoćete li išta želeti?«»I moleći za tvoje, Seme Gemdži«, odvrati Bilbo. »Rekao bih da

smatraš kako je vreme za tvog gospodara da ode u krevet.«»Pa, gospodine, imade jedan Savet rano sutradan, čujem, a on

tek što je danas prvi put ustao.«»Sasvim ispravno, Seme«, nasmeja se Bilbo. »Možeš da

odkasaš i kažeš Gandalfu da je otišao u krevet. Laku noć, Frodo!Nek sam blažen, baš je bilo dobro videti te ponovo! Nema ipak življakao što su Hobiti za jedan stvarno dobar razgovor. Postajem veomastar i počeo sam da se pitam hoću li doživeti da vidim tvoja poglavljanaše priče. Laku noć! Ja ću u šetnju, mislim, i gledaću zvezdeElberetine u vrtu. Spavaj dobro!«

Glava 2.

ELRONDOV SAVET

Sledećeg dana Frodo se probudi rano; osećao se osveženo idobro. Šetao je terasama iznad hučnog Bruinena i posmatrao bledo,hladno sunce kako se diže iznad dalekih planina, i prosijava, iskosa,kroz nežnu srebrnu izmaglicu; na žutim listovima svetlucala je rosa,a mreže ispletene od vazdušaste paučine treperile su na svakomžbunu. Sem je hodao uz njega, ne govoreći ništa ali mirišući vazduh,i svaki čas pogledajući, sa čuđenjem u očima, visove na istoku. Snegse beleo na njihovim vrhovima. Na jednom sedištu usečenom ukamenu na krivini staze naiđoše na Gandalfa i Bilba zadubljene urazgovor.

»Zdravo! Dobro jutro!« reče Bilbo. »Spremni za velikosavetovanje?«

»Osećam da sam spreman za bilo šta«, odgovori Frodo. »Alinajviše bih voleo da danas odem u šetnju i istražim ovu dolinu. Voleobih da zađem u one borove šume gore.« On pokaza daleko dužRivendala prema severu.

»Možda ćeš imati prilike kasnije«, reče Gandalf. »Ali ne možemojoš praviti nikakve planove. Ima mnogo šta da se čuje i odluči ovogadana.«

Odjednom, dok su razgovarali, jedno zvono se oglasi. »To jezvono koje obznanjuje Elrondov Savet«, uzviknu Gandalf. »Dođitesad! I ti i Bilbo ste potrebni.«

Frodo i Bilbo žurno su sledili Čarobnjaka krivudavom stazom dokuće; za njima, nepozvan i u tom času zaboravljen, kaskao je Sem.

Gandalf ih odvede do trema na kome je Frodo našao svojeprijatelje prethodne večeri. Svetlost vedrog jutra obasjavala je sadadolinu. Šum klokotavih voda dizao se iz zapenjenog korita reke.Ptice su pevale, a ugodan mir počivao je na zemlji. Frodu su već

njegovo opasno bekstvo i glasovi o tami koja je rasla u spoljašnjemsvetu izgledali kao puka sećanja na mučan san; ali lica koja su seokrenula ka njima dok su ulazili izražavala su duboku ozbiljnost.

Elrond je bio tu, i nekolicina drugih sedela je u tišini oko njega.Frodo vide Glorfindela i Gloina, a, u jednom uglu, osamljen, sedeo jeStrajder, ponovo odeven u staru od putovanja pohabanu odeću.Elrond dozva Froda na sedište pokraj svoga i predstavi ga skupugovoreći:

»Prijatelji moji, ovde je taj Hobit, Frodo sin Drogov. Malo ih jeikada stiglo ovamo kroz veću opasnost ili hitnijim poslom.«

Onda pokaza i predstavi one koje Frodo nije ranije sreo. Bio je tujedan mladi Patuljak uz Gloina: njegov sin Gimli. Pored Glorfindelanalazilo se tu još nekoliko savetnika Elrondovog doma, od kojih jeErestor bio glavni; a s njim je bio Galdor, jedan Vilovnjak iz Sivihluka, koji je došao poslom od Kirdana Brodograditelja. Bio je tu,takođe, i jedan strani Vilovnjak odeven u zeleno i mrko, Legolas,glasnik svoga oca, Tranduila, kralja Vilovnjaka Severne mrke šume.A malo dalje je sedeo jedan visok čovek, lepog i plemenitog lica,tamnokos, sivih očiju, ponosan i stroga pogleda. Bio je u ogrtaču ičizmama kao za putovanje na konju; zaista, iako mu je odeća bilabogata, a ogrtač postavljen krznom, bila je zamrljana od dugogputovanja. On je nosio srebrnu ogrlicu u koju je bio usađen jedanjedini beli kamen; njegova talasasta kosa bila je podsečena u visiniramena. Na kaišu preko grudi nosio je veliki rog, sa vrhom okovanimsrebrom, koji mu je sada ležao na kolenima. On se zagleda u Froda iBilba sa iznenadnim čuđenjem.

»Ovde je«, reče Elrond, okrenuvši se Gandalfu, »Boromir, Čoveksa Juga. On je stigao u sivilo jutra, i traži savet. Ja sam ga pozvaoda bude prisutan, jer ovde će se na njegova pitanja odgovoriti.«

Nema potrebe da se sve o čemu je govoreno i raspravljano naSavetu sada ispriča. Mnogo šta je rečeno o događajima uspoljašnjem svetu, naročito na Jugu, i u prostranim zemljama istočnood Planina.

O ovim stvarima Frodo je već bio čuo mnoštvo glasova, ali pričaGloinova bila je nova za njega, i, dok je Patuljak govorio, on je

slušao pažljivo. Činilo se da su sred krasota dela njihovih ruku srcaPatuljaka od Samotne planine uznemirena.

»Tome je sada mnogo godina«, reče Gloin, »kako se senkanemira spustila na naš narod. Odakle je došla, nismo isprva opazili.Reči se počeše šaptati u potaji: rečeno je da smo okruženi, i utesnacu, a da se veće blago i lepota mogu naći u nekom većemsvetu. Neki su govorili o Moriji: o silnim gradnjama naših otaca kojase na našem jeziku zovu Kazad-dum; i izjavili su da sada konačnoimamo moć i brojnost da se tamo vratimo.«

Gloin uzdahnu. »Morija! Morija! Čudo Severnog sveta!Preduboko smo kopali tamo, i probudili smo bezimeni užas. Dugo sunjene neizmerne palate puste otkako su deca Durinova pobegla. Alisada smo ponovo govorili o njoj sa čežnjom, a ipak sa strahom; jernijedan Patuljak se nije usudio da pređe vratnice Kazad-duma zamnogih kraljeva, osim jednoga, Trora, a on je propao. Na kraju, ipak,Balin je poslušao ta šaputanja, i odlučio da ide; i premda Dain nijevoljno dao dopuštenje, on je poveo sa sobom Orija i Oina, i mnogeod našeg naroda, i oni su otišli na Jug.

»Tome je sada skoro trideset godina. Neko vreme stizale su namvesti – povoljne, činilo se; poruke su javljale da se u Moriju ušlo, i daje tamo započet zamašan rad. Potom nastupi ćutnja i otada nikakavglas nije došao od Morije.

»Onda, pre oko godinu dana, jedan glasnik dođe Dainu, ali ne izMorije – iz Mordora: jedan konjanik u noći, koji pozva Daina dokapije. Gospodar Sauron Veliki, tako je on rekao, želi našeprijateljstvo. Za to će dati Prstenove kakve je davao od starine. Araspitivao se žurno o Hobitima, od kog su soja, i gde obitavaju. ’JerSauron zna’, rekao je, ’da jedan od tih beše vam znan u jednomvremenu.’

»Na ovo besmo veoma uznemireni i ne dadosmo nikakavodgovor. A onda se njegov ogavni glas utiša, a učinio bi ga slađimda je mogao. ’Kao mali znak vašeg prijateljstva Sauron traži ovo’,rekao je on ’da vi imate naći ovoga lopova’, to je njegova reč, ’i uzetiod njega, hteo on ili ne, jedan mali prsten, najbeznačajniji odPrstenova, koji je on jednom ukrao. To je puka sitnica koju Saurontraži, i predujam vaše dobre volje. Nađite ga, i tri Prstena koje suGospodari Patuljaka posedovali od starine biće vraćeni vama, i

kraljevstvo Morije biće vaše zauvek. Nađite samo vesti o tomkradljivcu, da li još živi i gde, i steći ćete veliku nagradu i trajnoprijateljstvo Gospodarevo. Odbijte, i stvari neće izgledati takopovoljno. Da li odbijate?’

»Pri tome njegov dah posta poput siktanja zmije, a svi koji tustajahu uzdrhtaše, ali Dain reče: ’Ja ne kažem ni da ni ne. Moram darazmotrim tu poruku, i šta ona znači ispod svog lepog ogrtača.’

’Razmatraj dobro, ali ne previše dugo’, rekao je on.’Vreme mojih misli je moje sopstveno’, odgovori Dain.’Za sada’, reče on, i odjaha u tamu.»Teška behu srca naših poglavara od te noći. Nama nije bio

potreban grozni glas glasnika da nas opomene kako njegove rečisadrže i pretnju i prevaru, jer mi smo već znali da se moć koja jeponovo ušla u Mordor nije promenila, a uvek nas je izdavala ustarini. Dvared se glasnik vraćao i odlazio bez odgovora. Uskoro, prekraja ove godine, doći će treći i poslednji put, kako on kaže.

»I tako bejah na kraju otposlan od Daina da opomenem Bilba daje Neprijatelj za njim u potrazi, i saznam, ako to može biti, zašto onželi taj prsten, taj najbeznačajniji od Prstenova. Takođe veomaželimo da nas Elrond posavetuje. Jer Senka raste i primiče se.Saznajemo da su glasnici došli i do kralja Brenda, i da je on uplašen.Bojimo se da bi mogao pokleknuti. Već sada se vojna okuplja nanjegovim istočnim granicama. Ako ne damo nikakav odgovor,Neprijatelj može pokrenuti Ljude pod svojom vlašću da napadnukralja Brenda, i Daina takođe.«

»Učinio si dobro što si došao«, reče Elrond. »Ti ćeš danas čutisve što je potrebno za shvatanje ciljeva Neprijateljevih. Nema ničegašto možete učiniti do li da se oduprete, sa nadom ili bez nje. Ali viniste sami. Saznaćeš da je vaša muka samo deo nevolje celogzapadnog sveta. Prsten! Šta da učinimo sa Prstenom,najbeznačajnijim od Prstenova, tom sitnicom kojoj je Sauron sklon?To je ta sudbina o kojoj moramo prosuditi.

»To je cilj zbog koga ste sazvani ovamo. Sazvani, kažem, iakovas ja nisam pozvao sebi; vas strance iz dalekih zemalja. Vi ste došlii susreli se ovde, baš u ovom času u vremenu, slučajno, kako tomožda izgleda. A ipak nije tako. Verujte radije da je određeno tako

da mi koji sedimo ovde, i niko drugi, moramo sada naći leka zaopasnost u kojoj je svet.

»Sada, dakle, otvoreno će biti rečeno ono što je skrivano od svihsem malobrojnih, do ovoga dana. A prvo, tako da svi mogu dashvate u čemu je opasnost, Priča o Prstenu biće izrečena, odpočetka do upravo ovoga časa. A ja ću započeti tu priču, iako će jeokončati drugi.«

Potom su slušali dok je Elrond svojim zvonkim glasom kazivao oSauronu i Prstenovima moći i njihovom iskivanju u Drugom razdobljuSveta, pre mnogo vremena. Jedan deo njegove priče bio je poznatnekima, ali potpuna priča nikome, i mnoge oči bile su okrenuteElrondu u strahu i čuđenju, dok je govorio o vilin-kovačima odEregiona, i njihovom prijateljstvu sa Morijom, i njihovoj žeđi zaznanjem, pomoću koje ih je Sauron uhvatio u klopku. Jer u to vremeon još nije bio zao naoko, i oni su prihvatali njegovu pomoć i postalimoćni u svom umeću, a on je izučio sve njihove tajne, i izdao ih, iskovao tajno u Plamen-planini Jedinstveni Prsten da im budegospodar. Ali Kelebrimbor beše načisto sa njim, i sakri Tri Prstenakoja je načinio, i beše rat, i zemlja bi opustošena, i kapija se Morijezatvori.

Potom, u svim godinama koje su sledile on je tragao zaPrstenom, ali budući da je ta istorija na drugom mestu ispričana, i toonako kako je sam Elrond zapisao u svojim knjigama starostavnim,ona se ovde ne spominje ponovo. Jer to je duga priča, puna delavelikih i stravičnih, i, mada je Elrond govorio sažeto, sunce se ispelona nebo i jutro je izmicalo pre no što je zaćutao.

O Numenoru je on govorio, njegovoj slavi i njegovom padu, i opovratku Kraljeva Ljudi u Srednji svet iz dubina mora, na krilima burenošenih. Tada su Elendil Visoki i njegovi moćni sinovi, Izildur iAnarion, postali veliki vladari; i Severno Kraljevstvo načinili u Arnoru,i Južno Kraljevstvo u Gondoru, iznad ušća Anduina. Ali Sauron odMordora napade ih, i oni načiniše Poslednji Savez između Vilovnjakai Ljudi, i vojske Gil-galada i Elendila behu u Arnoru okupljene.

Tu Elrond poćuta neko vreme i uzdahnu. »Sećam se dobrokrasote njihovih stegova«, reče on. »To mi je prizvalo u sećanjeslavu starih dana, i trupa iz Belerijanda; toliko mnogo velikih prinčeva

i zapovednika beše okupljeno. A ipak ne tako mnogo i toliko krasnihkao kad je Tangorodrim skršen, i Vilovnjaci držali da je zlo okončanozauvek, a tako nije bilo.«

»Vi se sećate?« reče Frodo, izgovarajući misao naglas odpreneraženosti. »Ali ja sam mislio«, on zamuca kada se Elrondokrenuo k njemu, »ja sam mislio da je pad Gil-galadov bio premnogo vremena.«

»Tako je i bilo doista«, odgovori Elrond. »Ali.moje pamćenje seženazad čak do starih dana. Earendil bejaše moj otac, koji se rodi uGondolinu, pre njegovog pada; a mati mi beše Elvina, kći Diora, sinaLutjene od Dorijata. Ja sam video tri razdoblja na Zapadu sveta, imnoge poraze, i mnoge besplodne pobede.

»Ja sam bio glasnik Gil-galadov i išao s njegovom vojskom. Jasam bio u Bici dagorladskoj ispred Crne kapije Mordora, gde smo miimali premoć: jer koplju Gil-galadovom i maču Elendilovom, Aiglosu iNarsilu, niko se nije mogao opreti. Ja sam gledao poslednju bitku napadinama Orodruina, gde je Gil-galad umro, i Elendil pao, i Narsil bioslomljen pod njim; ali sam Sauron beše zbačen, a Izildur, krhotinomočevog mača, iseče Prsten sa njegove šake i uze ga za sebe.«

Na ovo stranac Boromir upade. »Dakle to je ono što se zbilo saPrstenom!« uzviknu on. »Ako je ikada takva priča rečena na Jugu,ona je odavno zaboravljena. Ja sam slušao o Velikom Prstenuonoga koga mi ne imenujemo; ali mi smo verovali da je nestao saovoga sveta pri padu njegovog prvog kraljevstva. Izildur ga je uzeo!Ovo su zaista novosti.«

»Avaj, da«, reče Elrond. »Izildur ga je uzeo, a nije trebalo da takobude. Trebalo je da ga bace onda u vatru Orodruina, blizu mestagde je bio načinjen. Ali malo njih je opazilo šta je Izildur učinio. On jesam stajao uza svog oca u tom poslednjem smrtnom okršaju; a uzGil-galada bili smo samo Kirdan i ja. Ali Izildur ne htede da sluša našsavet.

»’Ovo ću ja uzeti kao nadoknadu za moga oca, i moga brata’;dakle, hteli mi to ili ne, on ga je uzeo na čuvanje. Ali ga ovaj uskorona smrt izdade, i stoga ga na Severu nazivaju Izildurova Propast. Aipak, smrt možda beše bolja no drugo šta što mu je moglo pasti udeo.

»Samo na Sever su stigle ove vesti, i samo malobrojnima. Niječudo što ih ti nisi čuo, Boromire. Iz ruina Gladenskih polja, gde jeIzildur propao, samo tri čoveka su se ikada vratila preko planina,posle dugoga lutanja. Jedan od ovih bio je Ohtar, štitonoša Izildurov,koji je nosio komade mača Elendilovog; i on ih donese Valandilu,nasledniku Izildurovom, koji je, budući tek dete, ostao ovde uRivendalu. Ali Narsil je bio skršen, a svetlost mu je utrnula, i on jošnije iskovan nanovo.

»Besplodnom li nazvah pobedu Poslednjeg saveza? Nije sasvimtako, a ipak ona nije postigla svoj cilj. Sauron je bio podređen, ali neuništen. Njegov Prsten beše izgubljen, ali ne raščinjen. Crna kula jebila srušena, ali njeni temelji nisu uklonjeni, jer behu načinjeni silomPrstena, i dok on traje, i oni će trajati. Mnogi Vilovnjaci, i mnogi silniLjudi, i mnogi od njihovih prijatelja iščezli su u tome ratu. Anarion jepogubljen, i Izildur je pao; i Gil-galada i Elendila više ne beše.Nikada više neće ponovo biti takvog saveza Vilovnjaka i Ljudi; jerLjudi je sve više, a Prvorođeni se brojem umanjuju, i ta su se dvaroda otuđila. A od toga dana soj Numenoreanaca je propadao, araspon se njihovih godina smanjio.

»Posle tog rata i pokolja kod Gladenskih polja ljudi od ZapadnihStrana proređeni su na Severu, a njihov grad Anuminas pokrajjezera Evendim našao se u ruševinama; a naslednici Valandiloviotišli su i obitavali u Fornostu na Severnim visoravnima, a on je sadatakođe napušten. Ljudi ga sada zovu Mrtvačev opkop i plaše se dakroče tamo. Jer narod Arnora se smanjivao i neprijatelji su gaprogutali, a njegovo je gospodarstvo prošlo ostavljajući samo zelenehumke na travnatim bregovima.

»Na Jugu se kraljevstvo Gondora dugo održalo; za neko vremenjegov sjaj je rastao, podsećajući ponešto na moć Numenora, pre nošto pade. Visoke kule gradio je taj narod, i utvrde, i luke za mnogebrodove; i krilata kruna kraljeva Ljudi držala je u strahopoštovanjunarode mnogih jezika. Njihov glavni grad beše Ozgilijat, TvrđavaZvezda, kroz čije središte je reka proticala. I Minas Itil oni sagradiše,Kulu izlazećeg meseca, istoku okrenutu na prevoju Planina Senki; ana zapadu u podnožju Belih planina, Minas Anor oni načiniše, Kuluzalazećeg sunca. Tu, u dvorovima kraljevim, raslo je jedno belo drvo,od semena onog drveta koje je Izildur doneo preko dubokih voda, a

seme toga drveta ranije je došlo sa Izgubljenog ostrva, a pre toga sakrajnjeg zapada, u Danu pre dana, kada je svet bio mlad.

»Ali u protoku hitrih godina Srednjega sveta loza Meneldila, sinaAnarionovog, malaksala je, i drvo je venulo, i krv Numenoreanacaizmeša se s krvlju Nižih Ljudi. Tada je straža na zidinama Mordoraspavala, a mračna stvorenja dogmizaše nazad do Gorgorota. A ondazli stvorovi istupiše, i zauzeše Minas Itil, i ostadoše u njemu, i učinišega mestom užasa; i sada se zove Minas Morgul, Kula Zle Magije.Potom je Minas Anor iznova nazvan Minas Tirit, Kula Straže; i ta dvagrada bejahu večno u ratu, ali Ozgilijat, koji je ležao među njima,beše napušten, i njegovim razvalinama hodale su Senke.

»Tako je to bilo tokom mnogih života ljudskih. Ali GospodariMinas Tirita još se bore, prkoseći našim neprijateljima, i držećiotvoren prolaz reke od Argonata do mora. I sada se deo priče koji jahoću da ispričam primakao svršetku. Jer u danima IzildurovimVladajući Prsten izmakao je iz svekolikog znanja, i ona Tri behuoslobođena njegove prevlasti. Ali sada, u ovom potonjem vremenu,oni su još jednom ugroženi, jer, na naš jad, onaj Jedan je pronađen.Drugi će govoriti o tom nalaženju, jer u tome sam ja imao maluulogu.«

On zaćuta, ali istog časa pred njih istupi Boromir, visok i ponosit.»Daj mi dopuštenje gospodaru Elronde«, reče on, »prvo da kažemviše o Gondoru; jer zaista od zemlje Gondor ja dođoh. I bilo bi dobroza sve da saznaju šta se tamo zbiva. Jer malo njih, držim, zna zanaša dela, i stoga naslućuje malo o opasnostima u kojima bi se našliako bismo mi malaksali na kraju.

»Nemojte verovati da je u zemlji Gondor krv Numenora istrošena,ni da su joj sav ponos i dostojanstvo zaboravljeni. Našom srčanošćudivlji narod sa Istoka još se obuzdava, a užas Morgula suzbija; ajedino time su mir i sloboda očuvani u zemljama iza nas, bedemaZapada. Ali ako prolazi reke budu osvojeni, šta tada?

»A ipak taj čas, možda, sada nije daleko. Bezimeni Neprijateljdigao se nanovo. Dim se diže još jednom sa Orodruina, koji minazivamo Planina Usuda. Moć Crne Zemlje raste i mi smoteškoćama skoljeni. Kada se Neprijatelj vratio, naš narod je izgnan izItilijena, naše lepe oblasti istočno od reke, premda smo zadržali

jedno uporište tamo, i silu pod oružjem. Ali baš ove godine, ujunskim danima, iznenadna vojska diže se na nas od Mordora, ibesmo zbrisani. Bili smo brojem nadmašeni, jer Mordor je sklopiosavez sa Istočnjacima i sa surovim Haradrimljanima; ali nije brojnapremoć bila ono što nas je porazilo. Postojala je tamo neka sila kojunismo osećali ranije.

»Neki rekoše da se ona može videti, kao neki veliki crni konjanik,neka tamna senka pod mesečinom. Gde god da je on došao, nekoludilo je ispunjavalo naše dušmane, a strah se spuštao na našenajsmelije, tako da su se i konji i ljudi povlačili i bežali. Samopreostatak od naših istočnih snaga došao je nazad, uništavajućiposlednji most koji je još stajao među ruševinama Ozgilijata.

»Ja sam bio u četi koja je držala most, dok nije srušen za nama.Četvorica se samo spasoše plivajući: moj brat i ja, i još dvojica. Ali idalje se mi borimo, i držimo sve zapadne obale Anduina, a oni kojise zaklanjaju iza nas obasipaju nas hvalom: mnogo hvale, ali malopomoći. Sada samo još Ljudi iz Rohana hoće da nam dojašu kadpozovemo.

»U ovom zlom času ja sam došao po jednom poslu preko mnogoopasnih liga do Elronda: stotinu i deset dana putovao sam sasvimsam. Ali ja ne tražim saveznike za rat. Moć Elrondova je u mudrostia ne u oružju, rečeno je. Ja dolazim da tražim savet i odgonetanjenerazumljivih reči. Jer veče uoči onog iznenadnog napada jedan sandođe mome bratu; a potom mu je sličan san dolazio često nanovo, ajedared i meni.

»U tome snu činilo mi se da se nebo na istoku smrklo, agrmljavina je rasla, ali na zapadu je slabašna svetlost oklevala, a iznje sam čuo glas, udaljen ali jasan, kako kliče:

Mač skršeni traži, hiti:Sad Imladris njega skriva;

Tu savet će jači datiOd čini što Morgul sniva.

Tu pokazan znak će bitiDa nastupa Sudnji dan,

Propast Izildura neće više spati,A istupiće Polušan.

»Od tih smo reči malo mogli da razumemo, i govorili smo sasvojim ocem Denetorom, Lordom Minas Tirita, učenom u predanjimaGondora. Samo je ovo rekao: da je, među Vilovnjacima, Imladris odstarine ime jedne daleke severne doline, gde Elrond Napovilniobitava; taj najveći od Poznavalaca predanja. Stoga je moj brat,videći u kakvoj smo očajnoj nuždi, žudeo da posluša taj san, i pođe upotragu za Imladrisom, ali, kako je put bio pun neizvesnosti iopasnosti, ja sam to putovanje uzeo na sebe. Teška mi je srca otacdao dopuštenje, i zadugo sam lutao putevima zaboravljenim,tragajući za domom Elrondovim, o kome su mnogi čuli, ali malo ih jeznalo gde se nalazi.«

»A ovde, u domu Elrondovom, jasnije će ti to postati«, rečeAragorn, ustavši. On baci svoj mač na sto koji je stajao predElrondom, a sečivo beše iz dva komada. »Ovde je taj Mač Skršeni!«reče on.

»A ko si ti, i kakve veze imaš sa Minas Tiritom?« upita Boromir,začuđeno gledajući mršavo Šumarevo lice i njegov ogrtač na komesu nepogode ostavile traga.

»On je Aragorn, sin Aratornov«, reče Elrond; »i vodi poreklo nizmnogo otaca od Izildura, sina Elendilovog od Minas Itila. On jeZapovednik Dundaina na Severu, a malo je sada preostalo od toganaroda.«

»Onda on pripada tebi, uopšte ne meni!« zavika Frodo odiznenađenja, skočivši kao da je očekivao da mu Prsten zatraže istogčasa.

»On ne pripada ni jednom od nas«, reče Aragorn; »ali bilo jepredodređeno da ga ti držiš neko vreme.«

»Izvadi Prsten, Frodo!« reče Gandalf svečano. »To vreme jedošlo. Podigni ga visoko, i tada će Boromir shvatiti i ostatak svojezagonetke.«

Nastupi tajac, i svi uperiše poglede ka Frodu. On je bio zahvaćennekim iznenadnim stidom i strahom; osetio je veliku neodlučnost dapokaže Prsten, i neko gađenje od njegovog dodira. Poželeo je dabude veoma daleko. Prsten je sjaktio i treperio kad ga je drhtavomrukom podigao pred njima.

»Gledajte Izildurovu Propast!« reče Elrond. Boromirove očiblesnuše dok je gledao u tu zlatnu stvar. »Polušan!« promrmlja on.»Je li onda Sudnji dan Minas Tirita konačno došao? Ali zašto bismoonda imali da tražimo neki skršeni mač?«

»Reči nisu glasile sudnji dan Minas Tirita«, reče Aragorn. »Alisudnji dan i velika dela zaista nastupaju. Jer taj Mač što beše skršenMač je Elendilov, koji se skršio pod njim kada je pao. Njega su čuvalinjegovi naslednici kada je sva druga baština bila izgubljena; jerkazivano je od starine među nama da će on biti iznova načinjen kadaPrsten, Izildurova Propast, bude nađen. Sada kada si video Mač kojisi tražio, šta bi želeo? Da li želiš da se Dom Elendilov vrati u zemljuGondor?«

»Nisam poslan da molim ikakvu milost, nego samo da tražimznačenje zagonetke«, odvrati Boromir gordo. »A ipak smo teškopritisnuti, i Mač Elendilov bio bi pomoć preko svih naših nada – akobi takva jedna stvar mogla doista da se vrati iz senki prošlosti.« Onpogleda ponovo u Aragorna, a sumnja mu je bila u očima.

Frodo oseti kako se Bilbo nestrpljivo meškolji pored njega.Očevidno bio je uvređen u ime svog prijatelja. Ustao je iznenada i iznjega probi:

Ne sjakti sve što je od zlata žarom,Ni sve lutalice nisu izgubljene;

Nema sušenja snažnom a starom,Mraz ne doseže duboke korene.

Iz pepela će se vatra dići jača,Iz senki će nići svetlosne strune;

Obnoviće se oštrica skršenog mača,Biće opet kralj onaj bez krune.

»Nije naročito dobro, može biti, ali je tačno – ako ti treba još štasem reči Elrondove. Ako je bila vredna puta od sto i deset dana da ječuješ, onda je bolje slušaj.« On sede uz frktanje.

»Ja sam to sam sastavio«, došapnu on Frodu, »za Dunadana,davno, kada mi je prvi put pričao o sebi. Skoro želim da mojepustolovine nisu okončane i da mogu s njim kad njegov dan dođe.«

Aragorn mu se osmehnu; potom se okrete Boromiru. »Sa mojestrane, ja ti opraštam sumnju«, reče on. »Malo ja nalikujem obličjimaElendila i Izildura, kako stoje isklesani u svojoj veličanstvenosti udvoranama Denetorovim. Ja sam samo naslednik Izildurov, nisamIzildur lično. Imao sam težak život, i dug; a lige koje leže odavde doGondora mali su deo u zbiru mojih putovanja. Prešao sam mnogeplanine i mnoge reke, i hodao mnogim ravnicama, čak do dalekihzemalja Run i Flarad, gde su zvezde nepoznate.

»Ali moj dom, koliko ga uopšte imam, na Severu je. Jer tu sunaslednici Valandilovi uvek bili, u dugom neprekidnom nizu s oca nasina tokom mnogih generacija. Naši dani su postajali mračni, a nasje bivalo manje; ali uvek je Mač prelazio novome čuvaru. I ovo ćureći tebi, Boromire, pre no što završim. Samotna bića smo mi,Šumari divljine, lovci – ali lovci večnih slugu Neprijateljevih; jer oni senalaze na mnogim mestima, ne samo u Mordoru.

»Ako je Gondor, Boromire, bio pouzdan bedem, mi smo imalidrugu ulogu. Mnogo je zlih stvorova koje vaši snažni zidovi i blistavimačevi ne zaustavljaju. Vi malo znate o zemljama izvan vašihgranica. Mir i sloboda, kažeš ti? Sever bi ih slabo poznavao da nijenas. Strah bi ih uništio. Ali kada mračna stvorenja dođu sanenaseljenih bregova, ili dogmižu iz šuma bez sunca, ona beže odnas. Kojim putevima bi se iko usuđivao da hodi, kakva sigurnost bipostojala u mirnim krajevima, ili kućama običnog sveta u noći, daDundaini spavaju, ili da su svi iščezli u grobu?

»A ipak manje zahvalnosti dobijamo mi nego vi. Putnici nas mrkogledaju, a seljaci nam daju imena iz poruge. Krakatilo sam ja zanekog debelog Čoveka što živi na dan hoda od neprijatelja koji bi musrce sledili, ili njegov mali grad pretvorili u ruševinu da nijebesprekidno čuvan. A ipak, mi ne bismo hteli da je drugačije. Ako jeobičan svet slobodan od brige i straha, običan će i biti, i mi moramobiti tajna da ih takvima održimo. To je bio posao moga roda, dok sugodine tekle, i trava rasla.

»Ali sada se svet menja još jednom. Novi čas dolazi. IzildurovaPropast je nađena. Bitka je na pomolu. Mač će biti prekovan. Ja ćudoći u Minas Tirit.«

»Izildurova Propast je nađena, kažeš ti«, reče Boromir. »Ja samvideo neki blistav Prsten u Polušanovoj ruci, ali Izildur je propao pre

no što je ovo razdoblje sveta otpočelo, kažu. Kako onda Mudri znajuda je ovaj Prsten njegov? I kako se spustio niz godine, dok ga nijedoneo ovamo jedan tako čudan glasnik?«

»To će biti rečeno«, reče Elrond.»Ali ne još, molim te, Gospodaru«, reče Bilbo. »Već se sunce

penje podnevu, i ja osećam potrebu za nečim da me osnaži.«»Nisam imenovao tebe«, reče Elrond osmehujući se. »Ali činim

to sada. Hajde! Ispričaj nam svoju priču. A ako još nisi odlio priču ustihove, možeš je reći i običnim rečima. Što kraće, to ćeš se skorijeosnažiti.«

»Vrlo dobro«, reče Bilbo. »Učiniću kako zapovedaš. Ali sada ćuispričati istinsku priču, i ako su me neki ovde čuli da je pričamdrugačije«, on pogleda postrance Gloina, »ja ih pozivam da jezaborave i da mi oproste. Samo sam želeo da prisvojim to blago utim danima, i da se oslobodim imena lopova koje mi je bilo nadenuto.Ali može biti da sada razumevam stvari malo bolje. Kako god bilo,ovo je to što se dogodilo.«

Za neke od prisutnih Bilbova priča je bila potpuno nova, i oni suslušali zaprepašćeno dok je stari Hobit, u stvari ni najmanjenezadovoljan, pripovedao svoju pustolovinu sa Golumom, u celini.Nije izostavio ni jednu jedinu zagonetku. On bi, takođe, izneo iizveštaj o svojoj zabavi i nestanku iz Okruga da mu je bilodopušteno, ali Elrond podiže ruku.

»Dobro rečeno, moj prijatelju«, reče on, »ali to je dovoljno uovom času. Za ovaj trenutak dovoljno je znati da je Prsten prešaoFrodu, tvom nasledniku. Pusti sada njega da govori!«

Onda, sa manje gotovosti od Bilba, Frodo ispriča o svim svojimdoživljajima sa Prstenom, od dana kada je predat njemu na čuvanje.Svaki korak njegovog putovanja od Hobitona do gaza na Bruinenupodvrgnut je ispitivanju i razmotren, a sve čega se mogao setiti uvezi sa Crnim Jahačima bilo je ispitano. Najzad on ponovo sede.

»Nije rđavo«, reče mu Bilbo. »Ti bi načinio dobru pripovest odtoga da ti nisu povazdan upadali. Ja sam pokušao da načinim kojubelešku, ali moraćemo da iznova zajedno pređemo preko svega toganekom prilikom, ako treba to da zabeležim. Tu su čitava poglavljagrađe pre no što si uopšte došao ovamo!«

»Da, izašla je podugačka pripovest«, odgovori Frodo. »Ali tapriča meni još ne izgleda potpuna. Još želim da saznam podosta, anaročito o Gandalfu.«

Galdor od Luka, koji je sedeo u blizini, čuo ga je slučajno.»Govoriš i u moje ime«, uzviknu on i, okrenuvši se Elrondu, reče:»Mudri mogu imati dobar razlog da veruju da je blago ovog Polušanazaista Veliki Prsten o kome se dugo raspravljalo, premda to možeizgledati neverovatno onima koji manje znaju. Ali, zar ne bismo moglida čujemo dokaze? A ja bih pitao još i ovo. Šta je sa Sarumanom?On je učen u nauci o Prstenovima, a ipak nije među nama. Šta jenjegovo mišljenje – ako zna stvari koje smo mi čuli?«

»Pitanja koja ti postavljaš, Galdore, povezana su«, reče Elrond.»Ja ih nisam prevideo, i na njih će se odgovoriti. Ali na Gandalfu jeda te stvari raščisti, i ja ga pozivam kao poslednjeg, jer to je počasnomesto, a u celoj ovoj stvari on je bio vodeći.«

»Neki bi, Galdore«, reče Gandalf, »smatrali Gloinov izveštaj ipoteru za Frodom dovoljnim dokazom da je Polušanovo blago stvarod ogromne vrednosti za Neprijatelja. A to je Jedan Prsten. Štasada? Onih Devet drže Nazguli. Sedam je odneto ili uništeno.« Naovo se Gloin uzvrpolji, ali je ćutao. »O ona Tri mi znamo. Šta je,dakle, ovaj Jedan koji on želi toliko?«

»Postoji zaista velika vremenska pustinja između reke i planine,između gubljenja i nalaženja. Ali ta praznina u znanju Mudrihpopunjena je konačno. A ipak presporo. Jer Neprijatelj nam je bioblizu, bliže čak nego što sam se ja plašio. I dobro je što do ovegodine, upravo do ovog leta, kako izgleda, nije saznao punu istinu.

»Neki ovde setiće se da sam se mnogo godina ranije ja ličnousudio da pređem vratnice Volšebnika u Dol Gulduru, da sam tajnoistražio njegov život i otkrio da su naše bojazni osnovane: to nije bioniko drugi do Sauron, naš Neprijatelj od davnine, koji je laganouzimao obličje i moć nanovo. Neki će se, takođe, setiti da nas jeSaruman odvraćao od otvorenog delanja protiv njega, i zadugo, mismo ga samo motrili. A ipak, konačno, budući da je Senka rasla,Saruman je popustio, i ovaj Savet je poslao svoje snage i izgnao zloiz Mrke šume – a to je bilo upravo u godini nalaženja ovoga Prstena:čudna slučajnost, ako je to bila slučajnost.

»Ali mi smo zakasnili, kao što je Elrond predvideo. I Sauron jenas motrio i dugo se pripremao za naš udar, upravljajući Mordoromiz daljine, preko Minas Morgula gde je njegovih Devet Slugu boravilodok sve ne bude spremno. A onda se povukao pred nama, ali on jeto samo predstavljao kao da beži, i ubrzo zatim došao je do Crnekule i otvoreno se pojavio. Tada se poslednji put ovaj Savet sastao,jer tada smo otkrili da on sve žešće traga za Jedinstvenim. Plašilismo se tada da o njemu ima nekih novosti o kojima mi ništa neznamo. Ali Saruman je rekao da nema, i ponovio ono što nam jesaopštio ranije: da Jedinstveni nikada više neće biti nađen uSrednjem svetu.

»’U najgorem slučaju’, rekao je on, ’naš Neprijatelj zna da ga minemamo, i da je još izgubljen. Ali izgubljeno se još može naći, mislion. Ne plašite se! Njegove nade će ga obmanuti. Nisam li ja revnoproučavao tu stvar? U Anduin Veliki je on pao, i, veoma davno, dokje Sauron spavao, odnešen je niz reku do mora. Tamo neka leži doKraja.’«

Gandalf zaćuta, zagledan ka istoku prema dalekim vrhuncimaMaglenih planina, u čijim je ogromnim žilama tako dugo ležalaskrivena opasnost po svet. Uzdahnuo je.

»Tu sam ja grešio«, reče on. »Bio sam uspavan rečimaSarumana Mudrog; da sam za istinom tragao ranije, opasnost u kojojsmo sada bila bi manja.«

»Mi smo svi grešili«, reče Elrond, »a, da nije bilo tvoje opreznosti,Tama bi, možda, već bila na nama. Ali zbori dalje!«

»Od samog početka srce me je ispunjavalo sumnjom, uprkossvemu što mi je razum znao«, reče Gandalf, »i želeo sam dasaznam kako je ta stvar dospela do Goluma, i koliko dugo ju je onposedovao. Tako sam uredio da motre na njega, držeći da će uskoroizaći iz tame da traga za svojim blagom. On jeste izašao ali jeumakao, i nisu ga našli. A tada, avaj, pustio sam tu stvar da miruje,samo motreći i čekajući, kao što smo previše često činili.

»Vreme je prolazilo uz mnogo briga dok mi se sumnje nisuponovo probudile uz iznenadni strah. Otkuda dolazi Prsten ovogaHobita? I, ako je moj strah osnovan, šta treba učiniti s njim? O tomesam morao da odlučim. Ali nisam još nikome govorio o svom strahu,

znajući opasnosti od preuranjenog šapata koji ode pogrešnim putem.U svim tim dugim ratovima sa Crnom kulom izdaja je uvek bila našnajveći neprijatelj.

»To je bilo pre sedamnaest godina. Ubrzo sam shvatio da suuhode mnogih vrsta, čak i životinje i ptice, okupljene oko Okruga, imoj strah je rastao. Zatražio sam pomoć od Dundaina i njihovastraža je udvostručena, i otvorio sam srce Aragornu, naslednikuIzildurovom.«

»A ja sam«, reče Aragorn, »savetovao da tražimo Goluma, makoliko to moglo izgledati prekasno. A pošto je izgledalo prikladno daIzildurov naslednik dela da popravi Izildurovu grešku, ja sam seuputio sa Gandalfom u tu dugu i beznadnu potragu.«

Potom Gandalf ispriča kako su istražili čitavom dužinom DivljuZemlju, čak dole do Planina Senki i bedema Mordora. »Tu smo čuliglas o njemu, i držimo da je dugo boravio u tim tamnim brdima; alinismo ga našli, i konačno me je obuzelo očajanje. A onda, u tommom očaju, pomislio sam ponovo na jedan opit koji bi traganje zaGolumom mogao da učini izlišnim. Taj prsten mogao bi sam reći da lije Jedinstveni. Podsetih se reči na Savetu: reči Sarumanovih, teknapola uočenih u to vreme. Jasno sam ih čuo u srcu.

»’Onih Devet, Sedam, i Tri’, rekao je on, ’imali su svaki svojdragulj. Ne i Jedan. On je bio okrugao i bez ukrasa, kao da je nekiod prstenova nižeg reda; ali njegov tvorac stavio je znake na njegakoje bi tome vični, možda, još mogli videti i čitati.’

»Šta su ti znaci bili – nije rekao. Ko bi to znao? Taj tvorac. ISaruman? Ali koliko god da je velika njegova učenost, ona moraimati izvor. Čija je ruka, osim Sauronove, ikada držala tu stvar pre nošto beše izgubljena? Ruka Izildurova, jedino.

»S tom mišlju ja sam napustio traganje i otišao žurno u Gondor.U ranijim danima pripadnici moga Reda bili su tamo lepo primani, aSaruman ponajviše. Često je zadugo bivao gost lordova Grada.Manje dobrodošlice ukazao mi je lord Denetor tada nego u starimdanima, i preko volje dopustio mi da tragam među njegovimnagomilanim svicima i knjigama.

»’Ako zaista tragaš jedino, kao što kažeš, za zapisima o drevnimdanima i počecima ovoga Grada, samo čitaj!’ rekao je on. ’Jer onošto je bilo ranije za mene je zamračeno onim što ima da dođe, i to je

moja briga. Ali, sem ako poseduješ više veštine čak i od Sarumana,koji je ovde tragao dugo, nećeš naći ništa što nije već dobro znanomeni, koji sam poznavalac predanja ovoga Grada.’

»Tako je rekao Denetor. Ipak, tamo u njegovim riznicama ležemnogi zapisi koje sada može da čita malo njih, čak i od znalacapredanja, jer njihova pisma i jezici postali su nerazgovetni potonjimLjudima.

I držim, Boromire, da posle pada kraljeva u Minas Tiritu još ležinepročitan, ako izuzmemo Sarumana i mene, jedan svitak koji jelično Izildur načinio. Jer Izildur iz rata u Mordoru nije otišao pravo,kao što su neki kazivali tu priču.«

»Neki na Severu, može biti«, upade Boromir. »Svi u Gondoruznaju da je on otišao prvo u Minas Anor, i boravio tamo neko vremesa svojim sinovcem Meneldilom, obučavajući ga, pre no što mu jepoverio vlast nad Južnim Kraljevstvom. U to je doba on tamozasadio poslednju sadnicu belog drveta, za spomen na svogabrata.«

»Ali u to vreme je načinio i taj svitak«, reče Gandalf, »a toga sene sećaju u Gondoru, reklo bi se. Jer taj svitak odnosi se na Prsten, iovako je pisao Izildur u njemu:

Veliki će Prsten sada otići da bude neotuđivom baštinomSevernoga Kraljevstva; ali zapisi o njemu biće ostavljeni u Gondoru,gde takođe naslednici Elendilovi stoluju, ako bi vreme došlo dasećanje na ove velike događaje potamni.

»A posle tih reči Izildur je opisao Prsten, onako kako ga je onvideo.

Bio je topao kada ga prvo uzeb, topao kao ptica grabljivica, i rukami bi opržena, tako da sumnjam da ću ikada opet biti slobodan odtoga bola. A opet, dok ja ovo pišem on je ohlađen, a ćinjaše se i dase skuplja, mada ne gubljaše ni svoje lepote ni svoga obličja. Većsada pismena na njemu, koja isprva bejahu vidna kao crveniplamen, izbledela su i sada se jedva čitati mogu. Ona su oblikom odjednog vilin-pisma iz Eregiona, jer nikakvih pismena za tako tananrad u Mordoru nemaju, ali jezik taj nepoznat je meni. Držim da je to

jezik Crne Zemlje, budući ogavan i čudan. Kakvo zlo kazuje ja neznam; ali prenosim ovde njegove linije, za slučaj da izbledebespovratno. Prstenu manjka, može biti, toplota šake Sauronove,koja bejaše crna a ipak goraše kao vatra, čime Gil-galad bešeuništen; a može biti, ako bi se to zlato toplim učinilo ponova, i natpisbi se obnovio. Ali, sa svoje strane, ja neću rizikovati nikakvooštećenje ove stvari: od svih dela Sauronovih jedine prekrasne. Onami je dragocena, premda je kupujem velikim bolom.

»Kada sam iščitao ove reči, moja je potraga bila okončana. Jertaj prekopirani zapis bio je zaista, kao što je Izildur pogodio, najeziku Mordora i slugu Kule. A ono u njemu rečeno bilo je već znano.Jer u danu kada je Sauron prvi put navukao Jedinstveni,Kelebrimbor, tvorac Triju, posta ga svestan, i ču ga iz daljine kakokazuje te reči, i tako su njegove zle namere otkrivene.

»Odmah sam se oprostio od Denetora, ali, još dok sam išao kaseveru, iz Lorijena mi dođoše poruke da je Aragorn prošao timputem, i da je našao spodobu zvanu Golum. Zbog toga sam otišaoprvo da njega vidim, i čujem njegovu priču. U kakve je smrtneopasnosti ulazio nisam se usuđivao da nagađam.«

»Malo ima potrebe da se o njima govori«, reče Aragorn. »Akočovek mora stupati nadomak Crne kapije, ili kročiti na smrtonosnecvetove Doline Morgul, onda on opasnost traži. Ja, takođe, pao samkonačno u očaj, i otpočeo sam putovanje prema kući. A onda sam,srećom, iznenada naišao na ono što sam tražio: otiske mekanihstopala pokraj jedne blatnjave lokve. Ali sada je trag bio svež i hitar ivodio je ne ka Mordoru, već od njega. Duž skutova Mrtvih baruštinapratio sam ga, i onda sam ga se dokopao. Vrebao je pokraj jedneustajale bare, zureći u vodu dok je tamno predvečerje padalo i, takosam ga uhvatio; Goluma. Bio je pokriven zelenom žabokrečinom. Onmene nikada neće voleti, bojim se; jer ujeo me je, a ni ja nisam bionežan. Ništa nisam iščupao iz njegovih usta do tragova njegovihzuba. Mislim da je to bio najgori deo mog putovanja, taj put nazad, idanonoćno motrenje na njega; terao sam ga da ide preda mnom,zaularen, začepljenih usta, dok ga nije pripitomio nedostatak pića ihrane; terao sam ga neprekidno ka Mrkoj šumi. Doveo sam ga tamo,konačno, i predao ga Vilovnjacima, jer saglasili smo se da to treba

učiniti; i bio sam zadovoljan što se oslobađam njegovog društva, jerje smrdeo. Što se mene tiče, nadam se da ga nikad više neću videti;ali Gandalf je došao i izdržao dug razgovor sa njim.«

»Da, dug i iscrpljujući«, reče Gandalf, »ali ne bez koristi. S jednestrane, priča koju je ispričao o svom gubitku slagala se sa ovim štoje Bilbo sada prvi put javno rekao; ali to je malo značilo, jer ja sam toveć pogodio. Ali tada sam prvi put saznao da je Golumov Prstendošao iz Velike reke blizu Gladenskih polja. A saznao sam takođe ida ga je posedovao dugo. Mnogo života njegove male vrste. Moć togPrstena produžila mu je godine znatno preko njihovog veka, a tommoći vladaju samo Veliki Prstenovi.

»A ako to nije dovoljan dokaz, Galdore, tu je i druga provera okojoj sam govorio. Upravo na ovom Prstenu što ste ga videliokruglog i neukrašenog, pismena o kojima je Izildur izvestio još semogu pročitati uz snagu volje da se ta zlatna stvar stavi u vatru zaneko vreme. To sam učinio, i pročitao sam ovo:

Ash nazg durbatulûk, ash nazg gimbatul, ash nazgthrakatulûk agh burzum-ishi krimpatul.«

Izmena u Čarobnjakovom glasu bila je zapanjujuća. Iznenada jepostao preteći, moćan, hrapav poput kamena. Činilo se da nekasenka prelazi preko sunca, koje je bilo visoko, i trem za časakpotamne. Svi zadrhtaše, a Vilovnjaci zatisnuše uši.

»Nikada ranije nijedan glas se nije usudio da izusti reći togajezika u Imladrisu, Gandalfe Sivi«, reče Elrond, kada je senka minulaa skup ponovo disao.

»I nadajmo se da ga nijedan neće izustiti ovde ponovo«, odgovoriGandalf. »Ipak, ja ne tražim tvoj oproštaj, gospodaru Elronde. Jer, dase taj jezik ne bi ubrzo čuo u svakom kutu Zapada, odbacimo svisumnje da je ova stvar zaista ono što su Mudri potvrdili: blagoNeprijateljevo, ispunjeno svom njegovom zlobom, i da u njemu leživeliki deo njegove davne snage. Iz crnih godina dolaze te reči kojesu kovači od Eregiona čuli, i znali da su izdani:

Jedan Prsten da svima gospodari, jedan za svima seže,Jedan Prsten da sve okupi i u tami ih sveže.

»Znajte, takođe, prijatelji moji, da sam od Goluma i više saznao.Bio je nevoljan da govori, i njegova je priča bila nečista, ali je vansvake sumnje da je otišao u Mordor, a tamo je sve što je znaoisceđeno iz njega. Tako Neprijatelj sada zna da je Jedinstvenipronađen, da je dugo bio u Okrugu; a, pošto su ga njegove slugepratile skoro do naših vrata, on će uskoro znati, on možda već znadok ja ovo govorim, da ga imamo ovde.«

Svi su neko vreme sedeli u tišini, dok konačno Boromir neprogovori. »On je jedan mali stvor, kažeš, taj Golum? Mali, ali veliki unevaljalstvu. Šta je bilo s njim? Na kakvu kaznu si ga osudio?«

»U zatvoru je, ali ništa gore od toga«, reče Aragorn. »On jemnogo propatio. Nema sumnje da je bio mučen, i crni strah odSaurona leži na njegovom srcu. Ipak, što se mene tiče, srećan samšto ga u sigurnosti drže oprezni Vilovnjaci iz Mrke šume. Njegovazloba je velika i daje mu neku snagu u koju je teško poverovati kodnekoga toliko mršavog i istrošenog. On bi mogao da nanese jošmnoge štete, da je slobodan. A ja ne sumnjam da mu je i dopuštenoda napusti Mordor po nekom zlom nalogu.«

»Avaj! Avaj!« uzviknu Legolas, a na njegovom lepomvilovnjačkom licu bio je veliki bol. »Vesti koje su po meni upućenesada se moraju izreći. One nisu dobre, ali tek ovde sam saznaokoliko zle mogu izgledati ovome skupu. Smeagol, sada zvani Golum,umakao je.«

»Umakao!« uzviknu Aragorn. »To su zaista rđave vesti. Mi ćemosvi to gorko zažaliti, bojim se. Kako se dogodilo naroduTranduilovom da ne uspe u onome što mu je povereno?«

»Ne iz nedostatka pažnje«, reče Legolas, »ali, može biti, izpreterane dobrote. A mi se bojimo da je zarobljenik imao pomoć oddrugih, i da se više zna o našim stvarima nego što bismo mi želeli.Mi smo čuvali to stvorenje danonoćno, na Gandalfov zahtev, makoliko da nas je taj teret zamarao. Ali Gandalf je rekao da još imanade za njegovo izlečenje i mi nismo imali srca da ga večno držimou tamnicama pod zemljom, gde bi ponovo zapao u svoje stare crnemisli.«

»Bili ste manje nežni prema meni«, reče Gloin sa bleskom uočima, kad su se uskomešala stara sećanja na njegovo zatočeništvo

u dubinama dvorova vilin-kralja.»No, sad!« reče Gandalf. »Molim te nemoj prekidati, moj dobri

Gloine. To je bio žaljenja dostojan nesporazum, odavno ispravljen.Ako bi sve zamerke koje stoje između Vilovnjaka i Patuljaka imaleovde da se izlože, mogli bismo isto tako i da napustimo ovaj Savet.«

Gloin ustade i pokloni se, a Legolas produži. »U danima lepogvremena vodili smo Goluma kroz šume; a bilo je tu jedno visokodrvo, usamljeno, daleko od drugih, na koje je on voleo da se penje.Često smo ga puštali da se popne do najviših grana, dok ne osetislobodan vetar, ali postavljali smo stražu u podnožju drveta. Jednogadana odbio je da siđe, a stražari nisu imali volje da se penju za njim:on je bio naučio veštinu da se drži za grane stopalima isto kao išakama; i tako su oni sedeli uz to drvo do duboko u noć.

»Bila je to upravo ona noć, letnja, a ipak bez meseca i zvezda,kada su Orci pošli na nas neočekivano. Mi smo ih odbili posle nekogvremena; bili su mnogobrojni i pomamni, ali došli su preko planina ibili su nenavikli na šume. Kada je bitka okončana otkrili smo da jeGolum nestao, a njegovi čuvari ubijeni ili odvedeni. Onda nam jeizgledalo očito da je napad izveden da bi se on oslobodio, i da je onto unapred znao. Kako je to postignuto nismo kadri da pogodimo, aliGolum je lukav, a uhoda Neprijatelja je mnogo. Mračna stvorenjakoja su bila oterana u godini Zmajevog pada vratila su se u većembroju, i Mrka šuma je ponovo jedno zlo mesto, izuzev tamo gde senaše kraljevstvo drži.

»Nismo uspeli da uhvatimo Goluma. Našli smo njegov trag međutragovima mnogih Orka; uranjao je duboko u šumu, idući ka jugu. Aliubrzo je izmakao našoj veštini, i nismo se usudili da nastavimo tupoteru, jer primicali smo se Dol Gulduru, a to je još veoma zlo mesto;mi ne idemo tim putem.«

»Dobro, dobro, nestao je«, reče Gandalf. »Nemamo vremena daza njim tragamo ponovo. Neka čini šta želi. Ali on još može odigratiulogu kakvu ni on ni Sauron nisu predvideli.

»A sada ću odgovoriti na Galdorova ostala pitanja. Šta je saSarumanom? Šta je s njegovim savetima u ovoj našoj nevolji? Tupriču moram ispričati u celini, jer samo ju je Elrond čuo zasad, a i toukratko; ali ona se odnosi na sve što moramo da razrešimo. To jeposlednja glava Priče o Prstenu, dokle je do sada stigla.

»Krajem juna boravio sam u Okrugu, ali neka senka uznemirenjabila mi je u mislima, te sam odjahao do južnih granica te malezemlje; jer predosećao sam neku opasnost, još skrivenu od mene aliu primicanju. Tu su me stigle poruke koje su mi kazivale o ratu iporazu u Gondoru, i kada sam čuo o Crnoj Senci jeza mi je obuzelasrce. Ali nisam našao ništa do nekoliko izbeglica sa Juga; izgledaloje da ih pritiska neki strah o kome neće da govore. Krenuo sam tadana istok i sever, i putovao Zelenputem, i, nedaleko od Brija, naišaosam na jednog putnika kako sedi na nasipu pokraj druma, a konj jepasao pored njega. Bio je to Radagast Mrki, koji je u svoje vremeživeo u Rozgobelu, blizu granica Mrke šume. On je jedan iz mogaReda, ali ja ga nisam video mnogo godina.

’Gandalfe!’ uzviknu on. ’Tebe sam tražio. Ali ja sam stranac uovim krajevima. Sve što sam znao jeste da bi se ti mogao nalaziti ujednom divljem kraju sa neobičnim imenom Okrug.’

’Tvoji podaci su tačni’, rekao sam ja. ’A ti nemoj to tako da kažeš,ako sretneš ikoga od ovdašnjih. Ti si sada blizu granica Okruga. Ašta želiš od mene? To je svakako hitno. Ti nikada nisi bio neki putnik,osim nateran velikom potrebom.’

’Imam jedan hitan zadatak’, reče on. ’Moje vesti su rđave.’ Ondaje pogledao oko sebe, kao da bi živice mogle imati uši. ’Nazgul’,prošaptao je. ’Devetorica su ponovo na putu. Oni su tajno prešli rekui kreću se ka zapadu. Uzeli su obličje Jahača u crnom.’

Tada sam shvatio čega sam se plašio i ne znajući.’Neprijatelj mora da ima neku veliku potrebu ili nameru’, rekao je

Radagast, ’ali šta je to što ga tera da se okrene ovim dalekim ipustošnim krajevima, to ja ne mogu da dokučim.’

’Šta hoćeš da kažeš?’ upitao sam.’Rečeno mi je da se, kud god idu, Jahači raspituju za novosti o

nekoj zemlji zvanoj Pokrug.’’Okrug’ rekao sam ja, a srce mi se steglo. Jer čak i Mudri se

mogu plašiti da se opru Devetorici, kada su zajedno pod svojimgroznim zapovednikom. Velik je on kralj i Čarobnjak bio od starine, ai sada širi samrtni strah. ’Ko ti je to rekao, i ko te je poslao?’ pitaosam.

’Saruman Beli’, odgovori Radagast. ’I rekao mi je da kažem da ćeon pomoći, ako osećaš potrebu, ali da njegovu pomoć moraš tražitiodmah, ili će biti prekasno.’

Ta poruka dala mi je nadu. Jer Saruman Beli je najveći u momeRedu. Radagast je, razume se, valjan čarobnjak; majstor oblika ipromena boja; i zna mnogo o nauci bilja i životinja, a ptice suposebno njegovi prijatelji. Ali Saruman je dugo izučavao veštinesamoga Neprijatelja, i tako smo često bili kadri da ga predupredimo.Upravo Sarumanovim iznalascima oterali smo ga iz Dol Guldura.Moglo se desiti da je našao neka oružja koja bi odbila Devetoricu.

’Otići ću Sarumanu’, rekao sam ja.’Onda moraš ići sada,’ kazao je Radagast, ’jer ja sam izgubio

dosta vremena u potrazi za tobom, a dani ističu. Rečeno mi je da tepronađem pre sredine leta, a ona je tu. Čak i ako bi se zaputiosmesta, teško da bi stigao do njega pre no što Devetorica otkrijuzemlju koju traže. Ja lično krenuću nazad odmah.’ I s tim rečima onuzjaha, i odjahao bi odmah dalje.

’Ostani za časak!’ rekoh ja. ’Biće nam potrebna tvoja pomoć, ipomoć svih stvorova koji hoće da je pruže. Pošalji poruke svimživotinjama i pticama koje su ti prijatelji. Reci im da vesti o ma čemušto se odnosi na ovu stvar dojavljuju Sarumanu i Gandalfu. Neka seporuke šalju u Ortank.’

’Učiniću to’, reče on, i odjaha kao da ga Devetorica gone.

Ja nisam mogao da pođem za njim tog časa. Jahao sam većdaleko toga dana, i bio sam umoran koliko i moj konj, i bilo mi jepotrebno da razmislim o tim stvarima. Proveo sam noć u Briju izaključio da nemam vremena da se vratim u Okrug. Nikad nisamnačinio veću pogrešku!

Kako god bilo, napisao sam jednu poruku za Froda, i poveriosvom prijatelju krčmaru da mu je ispošlje. Odjahao sam u zoru, iposle dužeg vremena stigao do prebivališta Sarumanovog. To jedaleko na jugu, u Izengardu, na kraju Maglenih Planina, nedaleko odProlaza Rohanskog. A Boromir će ti reći da je to jedna velikaotvorena dolina, koja leži između Maglenih planina i najsevernijihpodbrda Ered Nimrasa, tih Belih planina njegovog zavičaja. AIzengard je krug strmih stena koje okružuju jednu dolinu kao zid, a

usred te doline je kula od kamena zvana Ortank. Nju nije načinioSaruman nego Ljudi iz Numenora, veoma davno, i ona je veomavisoka, i ima mnoge tajne, a ipak ne izgleda kao delo ljudskih ruku.Do nje se može stići jedino preko kruga Izengarda, a u tom krugu jesamo jedna kapija.

Kasno jedne večeri došao sam do te kapije poput kakvog velikogluka u zidu od stene, a ona je bila pod jakom stražom. Ali čuvarikapije su me očekivali, i rekli da me Saruman čeka. Ujahao sam podluk, i kapija se tiho zatvorila iza mene, i iznenada sam bio uplašen,iako nisam znao ikakav razlog za to.

Ali odjahao sam do podnožja Ortanka, i došao do stepeništaSarumanovog; a tu me je on dočekao i odveo me gore, do svojevisoke odaje. Nosio je jedan prsten na prstu.

’Tako, došao si, Gandalfe’, reče mi on ozbiljno, ali u očima kao damu je bila neka bela svetlost, kao da mu je hladan smeh bio u srcu.

’Da, došao sam’, rekoh ja. ’Došao po tvoju pomoć, SarumaneBeli.’ A ta titula kao da ga je razljutila.

’Ma jesi li stvarno, Gandalfe Sivi!’ reče on podrugljivo. ’Zapomoć? Retko se čuje da Gandalf Sivi traži pomoć; on, tako lukav imudar, koji luta zemljama i meša se u svaki posao, bio njegov ili ne.’Pogledao sam ga začuđeno. ’Ali, ako nisam obmanut’, rekoh,’zbivaju se stvari koje će zahtevari ujedinjenje naših snaga.’

’To može biti tačno’, reče on, ’ali ta misao ti je kasno došla. Kolikosi, pitam se, skrivao od mene, glave Saveta, jedan slučaj odnajvećeg značaja? Šta te dovodi sada iz tvoga skrovišta u Okrugu?’

’Devetorica su izašli ponovo’, odgovorih. ’Oni su prešli reku. Takomi je Radagast rekao.’

’Radagast Mrki!’ nasmeja se Saruman, i nije više skrivao svojprezir. ’Radagast pripitomljavač ptica! Radagast Prostodušni!Radagast Budala! A ipak, imao je taman toliko mozga da odigraulogu koju sam mu ja namenio. Jer ti si došao, a to je bila sva svrhamoje poruke. I ti ćeš ovde ostati, Gandalfe Sivi, i odmoriti se odputovanja. Jer ja sam Saruman Mudri, Saruman Prstenotvorac,Saruman Mnogobojni!’ Pogledao sam onda i video da njegovaodora, koja je izgledala bela, nije takva, već da je izatkana od svihboja; kad se kretao one su svetlucale i menjale nijanse, što jezbunjivalo oko.

’Belo mi se više sviđalo’, rekoh.’Belo’, podrugnu se on. ’To je dobro za početak. Bela tkanina

može se obojiti. Bele stranice mogu se iznova ispisati, a belasvetlost se može razdeliti.’

’U kom slučaju više nije bela’, rekoh ja. ’A onaj koji uništi stvar dabi iznašao šta je ona napustio je stazu mudrosti.’

’Nema potrebe da meni govoriš kao nekoj od budala koje biraš zaprijatelje’, reče on. ’Ja te nisam doveo ovamo da me podučavaš,nego da ti dam da biraš.’

On se tada ispravi i poče da besedi, kao da drži odavno isprobangovor. ’Stari dani su prošli. Srednji dani protiču. Mladi dani počinju.Vreme Vilovnjaka je prošlo, ali naše je vreme blizu: svet Ljudi, kojimmoramo vladati mi. Ali mi moramo imati moć, moć da uredimo svekako hoćemo, za ono dobro koje samo Mudri mogu da vide.

’I slušaj, Gandalfe, moj stari prijatelju i pomagaču!’ reče on,primakavši mi se i govoreći sada mekšim glasom. ’Ja sam rekao mi,jer to može i biti mi, ako hoćeš da se udružiš sa mnom. Jedna novaMoć se diže. Protiv nje, stari saveznici i lukavstva neće nam koristitiuopšte. Nema nikakve nade u Vilovnjacima, ili u Numenoruumirućem. Ovo je, dakle, izbor pred tobom, pred nama. Mi semožemo udružiti sa tom Moći. To bi bilo mudro, Gandalfe. Ima utome nade. Njena pobeda je blizu, i biće bogatih nagrada za one kojijoj pomognu. Kako Moć raste, njeni prokušani prijatelji takođe ćerasti, a Mudri, kao ti i ja, mogu strpljenjem konačno doći do toga daupravljaju njenim tokovima, da vladaju njome. Mi možemo čekatisvoje vreme i zadržati svoje misli u srcima, žaleći, može biti, zbogzala počinjenih uzgredno, ali odobravajući uzvišenu i konačnu svrhu:Znanje, Vlast, Red; sve ono što smo do sada uzaludno težili dapostignemo, pre ometani no potpomagani našim slabim ili uzaludnimprijateljima. Nema potrebe da bude, i ne bi bilo, nikakve stvarneizmene u našim ciljevima, jedino u sredstvima.’

’Sarumane’, rekoh ja, ’čuo sam govore te vrste i ranije, ali samoiz usta izaslanika poslatih iz Mordora da zavode neuke. Ne mogu dazamislim da si me doveo tako daleko samo da bi zamarao moje uši.’On me pogleda iskosa i zasta za neko vreme razmišljajući. ’Pa,vidim da ti ovaj razumni smer ne izgleda preporučljiv’, reče on. ’Nejoš? Ne ako neki bolji put može da se iznađe?’

On položi dugu šaku na moju ruku. ’A zašto ne, Gandalfe?’prošapta. ’Zašto ne? Vladajući Prsten? Ako bismo mogli dazagospodarimo njime, onda bi Moć prešla nama. To je, uistinu, onozbog čega sam te doveo ovamo. Jer ja imam mnoge oči u službi, iverujem da ti znaš gde ta dragocena stvar sada leži. Nije li tako? Ili,zašto Devetorica pitaju za Okrug, i kakav je tvoj posao tamo?’ Dok jeovo govorio, požuda koju nije mogao da sakrije zasija iznenadno unjegovim očima.

’Sarumane’, rekoh odmičući se od njega, ’samo jedna rukaodjednom može vladati Jedinstvenim, i ti to znaš dobro, pa se nemojnaprezati da govoriš mi. Ali ja ga neću dati, ne, ne bih ti dao čak nivesti o njemu, sada kad znam tvoje namere. Ti si bio glava Saveta,ali skinuo si obrazinu sa sebe konačno. Pa, izbor je, izgleda, potčinitise Sauronu, ili tebi. Ja ne prihvatam nijedno. Imaš li šta drugo daponudiš?’

On je sada bio leden i opasan. ’Da’, reče. ’Ja nisam očekivao dapokažeš mudrost, čak ni za sopstveno dobro, ali dao sam ti priliku dapomogneš dobrovoljno, i tako uštediš sebi mnogo briga i muka.Treća mogućnost je da ostaneš ovde, do kraja.’

’Do kakvog kraja?’’Dok mi ne otkriješ gde Jedinstveni može da se nađe. Mogao bih

naći način da te ubedim. Ili dok, uprkos tebi, ne bude nađen, i Vladarbude imao vremena da se okrene lakšim stvarima; da izmisli,recimo, prikladnu nagradu za ometanje i drskost Gandalfa Sivog.’

’Moglo bi se pokazati da to nije jedna od lakših stvari’, rekoh ja.On se nasmeja, jer reči su mi bile prazne, i on je to znao.

Odvedoše me i ostaviše samog na kruništu Ortanka, na mestugde je Saruman običavao da posmatra zvezde.

Odatle nema silaženja, osim jednim uzanim stepeništem samnogom hiljadom stepenika, a dolina dole izgleda daleko. Pogledaosam je i video da je, nekada zelena i lepa, sada puna jama ikovačnica. Vukovi i Orci bili su smešteni u Izengardu, jer Saruman jeokupljao veliku silu za sopstveni račun, u suparništvu sa Sauronom,još ne u njegovoj službi. Preko svih njegovih radionica ležao jetaman dim i uvijao se oko bokova Ortanka. Ja sam stajao usamljenna jednom ostrvu u oblacima, nisam imao nikakve mogućnosti zabekstvo, i dani su mi bili gorki. Hladnoća me je probijala, a imao sam

malo prostora da po njemu hodam ovamo-onamo, premišljajući odolasku Jahača na Sever.

Bio sam siguran, odvojeno od reči Sarumanovih koje su moglebiti laž, da su se Devetorica zaista digla. Mnogo pre no što samdošao do Izengarda čuo sam uz put glasove koji nisu mogli varati.Strah mi je neprestano bio u srcu zbog mojih prijatelja u Okrugu, aliipak sam imao nešto nade. Nadao sam se da je Frodo krenuoodmah, kako je moje pismo zahtevalo, i da je stigao u Rivendal prenego što je smrtonosna potera počela. A i moj strah i moja nadapokazali su se loše zasnovani. Jer nada mi je bila zasnovana najednom debelom čoveku u Briju, a strah na lukavosti Sauronovoj. Alidebeli ljudi koji prodaju pivo imaju da odgovaraju na mnoge pozive, amoć Sauronova je ipak manja nego što je strah predstavlja. No ukrugu Izengarda, u klopci i usamljenome, nije mi bilo lako dazamislim da će lovci pred kojima su svi pobegli ili pali oklevati udalekom Okrugu.«

»Ja sam te video!« uzviknu Frodo. »Išao si nazad i napred.Mesec ti je sijao u kosi!«

Gandalf zastade zapanjen i pogleda u njega. »To je bio samojedan san«, reče Frodo, »ali iznenada mi se vratio. Bio sam gapotpuno zaboravio. Došao mi je pre nekog vremena, pošto samnapustio Okrug, mislim.«

»Onda je došao kasno«, reče Gandalf, »kao što ćeš videti. Jasam bio u gadnom položaju. Svi oni koji me znaju složiće se da samretko bivao u takvoj nevolji, i da obično nemam takvu zlu sreću.Gandalf Sivi uhvaćen kao muva u paukovu izdajničku mrežu! A ipak,čak i najprepredeniji pauci mogu ostaviti koju slabu nit.

Isprva sam se plašio, što je Saruman nesumnjivo i nameravao dapostigne, da je Radagast takođe izdao. A ipak, nisam uhvationikakav nagoveštaj ma čega rđavog u njegovom glasu ili okuprilikom našeg susreta. Da jesam, nikad se ne bih uputio u Izengard,ili bih otišao obazrivije. To je Saruman uvideo, i sakrio je svoje misli, iprevario svoga glasnika. Bio bi, u svakom slučaju, beskoristanpokušaj da se čestiti Radagast preobrati u izdajnika. On me jeiskreno tražio i tako me ubedio.

Tu je ležala propast Sarumanovog plana. Jer Radagast nije imaonikakvog razloga da ne učini kako sam tražio, i odjahao je prema

Mrkoj šumi, gde je imao mnoge prijatelje od davnine. A OrloviPlaninski išli su nadaleko i naširoko, i videli mnoge stvari: okupljanjevukova, sabiranje Orka, i Devet Jahača kako tumaraju po timkrajevima, i čuli su novosti o bekstvu Golumovom. I poslali suglasnika da te vesti odnese meni.

Tako se zbilo da je, kada je leto nestajalo, došla jedna noćmeseca, i Gvaihir, gospodar vetra, najbrži od Velikih Orlova, došao jeneočekivan do Ortanka, i našao me kako stojim na kruništu. Ondasam govorio sa njim, i on me je odneo pre no što je Saruman opazio.Bio sam već daleko od Izengarda pre no što su kurjaci i Orci pokuljaliiz kapije da me progone.

’Koliko daleko me možeš odneti?’ upitao sam Gvaihira.’Mnogo liga’, rekao je on, ’ali ne do kraja sveta. Ja sam poslat da

nosim vesti, a ne terete.’’Onda moram doći do konja’, rekoh ja, ’i to konja nenadmašno

hitrog, jer nikad ranije nisam imao toliku potrebu za hitnjom.’’Onda ću te odneti do Edorasa, gde gospodar od Rohana stoluje

u svojim dvoranama’, reče on, ’jer to nije veoma daleko odavde.’ I jasam bio zadovoljan, jer u Rohanskom Ridermarku Jahači od Rohanaobitavaju, a nema konja poput onih koji se uzgajaju u toj velikoj doliniizmeđu Maglenih i Belih planina.

’Je li Ljudima od Rohana još verovati, šta misliš?’ rekoh Gvaihiru,jer je izdaja Sarumanova uzdrmala moje poverenje.

’Oni plaćaju danak u konjima’, odgovori on, ’šalju ih mnogo svakegodine u Mordor, ili se bar tako govori, ali još nisu podjarmljeni. Aliako je Saruman postao zao, kao što kažeš, njihova propast se nemože dugo odlagati.’

On me je spustio u zemlju Rohan pre zore; a sad, ja sampreterano rastegao moju priču. Ostatak mora biti kraći. U Rohanusam našao zlo već na delu: laži Sarumanove; kralj te zemlje nijehteo da sluša moje opomene. Naložio mi je da uzmem konja i odem,i ja sam odabrao jednoga veoma po mojoj volji, ali malo po njegovoj.Uzeo sam najboljeg konja u njegovoj zemlji, i nikada nisam videonjemu ravnog.«

»Onda on mora zaista biti plemenita životinja«, reče Aragorn, »ižalosti me, više no mnoge vesti koje je, čini se, gore doznati, to što

Sauron uzima takav danak. Nije bilo tako kada sam ja poslednji putbio u toj zemlji.«

»Niti je sada, ja ću se zakleti«, reče Boromir. »To je jedna laž kojadolazi od Neprijatelja. Ja znam Ljude Rohana, časne i hrabre, našesaveznike, koji još žive u zemljama što smo im ih mi dali odavno.«

»Senka Mordora leži na dalekim zemljama«, odgovori Aragorn.»Saruman je pao pod nju. Rohan je opkoljen. Ko zna šta ćeš ti zatećitamo ako se ikada vratiš?«

»Ne to, u najmanju ruku«, reče Boromir, »da oni požele daiskupljuju živote konjima. Oni vole svoje konje odmah posle rodbine.I ne bez razloga, jer konji iz Ridermarka dolaze sa polja Severa,daleko od Senke, i njihov soj, kao i soj njihovih gospodara, potiče odslobodnih dana iz starine.«

»Istina sušta!« reče Gandalf. »A ima jedan među njima koji jemogao biti oždrebljen u jutro ovoga sveta. Konji Devetorice ne moguse meriti s njim, neumornim, hitrim kao bujni vetar. Senko su ga oninazvali. Danju mu dlaka blista kao srebro, a noću je kao senka, iprolazi neopažen. Lak je udar njegovog kopita! Nikad ranije čovek ganije pojahao, ali ja sam ga uzeo i ukrotio, i tako brzo me je nosio dasam stigao u Okrug kada je Frodo bio na Visoravnima Mogila,premda sam pošao iz Rohana tek kada je on krenuo iz Hobitona.

Ali strah je rastao u meni dok sam jahao. Kako sam išao nasever, tako sam slušao glasove o Jahačima, i, premda sam ihpristizao svakim danom, stalno su bili ispred mene. Oni su podelilisvoje snage, saznao sam: neki su ostali na istočnim granicama,nedaleko od Zelenputa, a neki su napali Okrug sa juga. Došao samu Hobiton, a Frodo je bio otišao; ali izmenio sam koju reč sa starimGemdžijem. Mnogo reči, ali malo pravih. On je imao mnogo da kažeo nedostacima novih sopstvenika Bagremove ulice.

’Ja ne mog’ da izdržim promene’, rekao je on, ’ne u moje dobaživota, a ponajmanje promene na najgore. Promene na najgore’, toje ponovio mnogo puta.

’Najgore je loša reč’, rekao sam mu ja, ’i nadam se da nećešdoživeti da to vidiš.’ Ali iz njegove priče zaključio sam na kraju da jeFrodo napustio Hobiton na manje od jedne sedmice pre toga, i da jejedan Crni Jahač došao do Brda to isto veče. Onda sam jahao daljeu strahu. Došao sam do Baklenda i zatekao metež, kao mravinjak

prodžaran štapom. Došao sam do kuće u Grčidolu, a ona je bilaobijena i prazna; ali na pragu je ležao jedan ogrtač koji je bio Frodov.Tada me je za neko vreme nada napustila, i nisam čekao daprikupim novosti, inače bih se utešio, nego sam izjahao na tragJahača. Bilo ga je teško pratiti, jer se razilazio u mnogim pravcima ibio sam smeten. Ali izgledalo je da su jedan ili dva odjahali premaBriju, i tim sam putem otišao, jer sam se setio ponečeg što bi semoglo reći onom krčmaru.

’Masločvorom ga zovu’, pomislio sam. ’Ako je ovaj zastoj bionjegovo maslo, ja ću istopiti sve maslo u njemu. Ispeći ću tu starubudalu na tihoj vatri.’ On nije očekivao ništa manje i, kada mi je videolice, pao je ničice i počeo da se topi na licu mesta.«

»Šta si mu učinio?« povika Frodo uplašen. »On je bio stvarnoveoma ljubazan prema nama, i uradio je sve što je mogao.«

Gandalf se nasmeja. »Ne boj se!« reče. »Nisam ujedao, a i lajaosam veoma malo. Toliko sam bio očaran novostima koje samizvukao iz njega kada je prestao da se trese da sam zagrlio togstarog momka. Kako se to dogodilo nisam tada mogao da znam, aliotkrio sam da si bio u Briju prethodne noći, i da si toga jutra otišaodalje sa Strajderom.

’Strajder!’ povikao sam ja tada od radosti.’Da, gospodine, plašim se da je tako, gospodine’, rekao je

Masločvor pogrešno me shvativši. ’On ih se dokopao uprkos svemušto sam ja mogao da učinim, i oni su se uhvatili s njim. Oni su seponašali veoma nastrano sve vreme štono su bili ovde, na svojuruku, mogli biste kazati.’

’Magare! Budalo! Trostruko zaslužni i voljeni Ječmaru!’ rekaosam ja. ’To su najbolje novosti koje sam dobio od sredine leta: onevrede jedan zlatnik, u najmanju ruku. Neka na tvoje pivo padnu činida bude neprevaziđene uzvišenosti za sedam godina!’ rekoh ja.’Sada mogu da odvojim jednu noć za odmor, prvu – zaboravio samveć otkada.’

I tako sam ostao tamo te noći, radoznao veoma šta se zbilo saJahačima; jer samo o dvojici je bilo vesti u Briju, činilo se. Ali u tojnoći čuli smo ih više. Najmanje pet došlo ih je sa zapada, i oborili sukapije i prohujali kroz Bri kao zavijanje vetra; a narod Brija još dršće iočekuje smak sveta. Ja sam ustao pre zore i otišao za njima.

Ne znam, ali izgleda mi očito da se dogodilo ovako: njihovzapovednik je ostao u tajnosti južno od Brija, dok su dvojica odjahalanapred kroz selo, a još četvorica upala u Okrug. Ali kada su oviosujećeni u Briju i Grčidolu, vratili su se svom zapovedniku svestima, i tako neko vreme ostavili Put nečuvan, izuzev od njihovihuhoda. Zapovednik je onda poslao neke pravo na istok preko togkraja, a on sam s ostalima odjahao je duž Puta u velikoj jarosti.

Ja sam odgalopirao do Brega vetrova kao vihor, i dosegao samga pre sunčevog zalaska mog drugog dana od Brija – a oni su bili tupre mene. Uzmakli su preda mnom, jer osećali su dolazak mogagneva, i nisu se usuđivali da se suoče s njim dok je sunce na nebu.Ali oni su zatvorili krug u noći, i bio sam opkoljen na vrhu brda, ustarom prstenu Amon Sula. Bio sam pod teškim pritiskom, zaista:nemoguće je da su na Bregu vetrova još od ratnih svetionika izdavnine viđeni takva svetlost i plamen.

Kada je sunce izašlo, umakao sam i poleteo prema severu.Nisam se mogao nadati da ću učiniti išta više. Bilo je nemogućepronaći te, Frodo, u toj divljini, a bila bi puka ludost pokušavati to sasvom Devetoricom za petama. Tako sam morao da imam vere uAragorna. Ali nadao sam se da ću odvući neke od njih, a ipakdosegnuti Rivendal pre vas, i odaslati pomoć. Četiri Jahača zaista sume pratili, ali krenuli su nazad posle nekog vremena, i zaputili su kagazu, činilo se. To je pomoglo nešto malo, jer bila su samo petorica,ne devetorica, kada je vaš logor napadnut.

Stigao sam ovamo konačno, dugim i teškim putem uz Horvel, ikroz Etenske visoravni, pa naniže od severa. To mi je oduzelo skoročetrnaest dana od Brega vetrova, jer nisam mogao da jašem međustenama divovskih jazbina, i Senko je otišao. Poslao sam ga nazadnjegovom gospodaru, ali veliko prijateljstvo razvilo se među nama i,ako mi bude potreban, doći će na moj poziv. Ali tako se dogodilo dasam stigao u Rivendal samo tri dana pre Prstena, a novosti oopasnosti u kojoj je već su bile stigle ovamo – što se pokazalo i tekako dobro.

I to je, Frodo, kraj mog izveštaja. Neka Elrond i drugi oprostezbog njegove dužine. Ali ranije se nije desilo da Gandalf ne dođe nasastanak, i da ne dođe kada je obećao. Jedan izveštaj NosiocuPrstena o tako neobičnom događaju bio je nužan, mislim.

No, priča je sad ispričana od početka do kraja. Ovde smo svi mi, iovde je Prsten. Ali još se ni malo nismo približili cilju. Šta ćemo snjim?«

Nastupi tišina. Najzad Elrond progovori ponovo. »Tužne su tovesti koje se tiču Sarumana«, reče on, »jer mi smo mu verovali, i onje duboko u svim našim mislima. Opasno je izučavati predubokoveštine Neprijatelja, dobra ili zla radi. Ali takvi padovi i izdaje, avaj,dešavali su se i ranije. Od priča koje smo čuli ovoga dana, pričaFrodova bila je za mene najčudnija. Ja sam znao malo Hobita, osimBilba, i izgleda mi da on možda i nije toliko usamljen i jedinstven kaošto sam ja smatrao. Svet se mnogo promenio otkad sam poslednjiput bio na zapadnim putevima.

»Mogil-stvorove znamo pod brojnim imenima; a o Staroj šumimnoge su pripovesti ispričane; sve što sada traje samo je ostataknjenog zapadnog kraja. Postojalo je vreme kad je veverica moglapreći sa drveta na drvo od onoga što je sada Okrug do Danlenda, nazapad od Izengarda. Tim zemljama sam ja putovao nekada, i mnogedivlje i neobične stvari sam znao. Ali bio sam zaboravio Bombadila,ako je to zbilja još onaj isti što je hodio tim šumama i bregovima premnogo vremena, i čak i onda bio stariji od drevnih. To onda nije bilonjegovo ime. Jarvejn Ben-adar smo ga mi zvali, najstariji i bez oca.Ali mnoga druga imena je otada dobio od drugih: Forn – odPatuljaka; Orald – od Severnih Ljudi, i druga još uz ta. Čudan je onstvor, ali možda je trebalo da ga pozovem na naš Savet.«

»On ne bi došao«, reče Gandalf.»Zar ne bismo još mogli da mu pošaljemo poruku i dobijemo

njegovu pomoć?« Zapita Erestor. »Izgleda da on ima neku moć čak inad Prstenom.«

»Ne, ja ne bih tako rekao«, reče Gandalf. »Kaži radije da Prstennema nikakvu moć nad njim. On je svoj sopstveni gospodar. Ali onne može da izmeni Prsten, niti da skrši njegovu moć nad drugima. Asada se povukao u jedan mali predeo, u okviru granica koje je sampostavio, premda niko ne može da ih vidi, i čeka može biti napromenu doba, i neće da zakorači izvan njih.«

»Ali među tim granicama kao da ga ništa ne plaši«, reče Erestor.»Ne bi li on uzeo Prsten i držao ga tamo, zauvek bezopasnog?«

»Ne«, reče Gandalf. »Ne od svoje volje. On bi mogao tako daučini kad bi ga sav slobodni narod sveta molio, ali on ne bi shvataopotrebu. A ako bi mu Prsten bio upućen, on bi ga uskoro zaboravio,ili, najverovatnije, bacio. Takve stvari nemaju nikakvu moć da mu sezadrže u svesti. On bi bio krajnje nesiguran čuvar, a već to jedovoljan odgovor.«

»Ali, u svakom slučaju«, reče Glorfindel, »poslati Prsten njemu –samo bi odložilo dan zla. On je daleko. Mi ne bismo mogli sada daga odnesemo do njega a da se u nas ne posumnja i da nas ne opazikakva uhoda. A čak i kad bismo mogli, pre ili posle, GospodarPrstenova bi saznao za njegovo skrovište i usmerio svu svoju siluprema njemu. Da li bi toj moći Bombadil mogao sam da se odupre?Ja mislim da ne bi. Mislim da će na kraju, ako sve drugo budeosvojeno i, Bombadil pasti; Poslednji, kao što je bio Prvi; a onda ćenastupiti Noć.«

»Ja znam malo šta o Jarvejnu, osim imena«, reče Galdor, »aliGlorfindel je, mislim, u pravu. Moć da se odupre našem Neprijateljunije u njemu, osim ako je u samoj toj zemlji. A ipak, vidimo daSauron može da muči i uništi i same bregove. Ono moći što jošpreostaje u nama je, ovde u Imladrisu, ili sa Kirdanom u Lukama, ili uLorijenu. Ali, imaju li oni tu moć, imamo li mi ovde tu moć da seopremo Neprijatelju, Sauronovom dolasku, na kraju, kada sve ostalobude poraženo?«

»Ja nemam tu moć«, reče Elrond, »a nemaju je ni oni.«»Onda, ako Prsten ne može da se od njega zauvek sačuva

snagom«, reče Glorfindel, »preostaju nam samo dve stvari: da gapošaljemo preko mora, ili da ga uništimo.«

»Ali Gandalf nam je otkrio da ga ne možemo uništiti nikakvomveštinom koju mi ovde posedujemo«, reče Elrond, »a oni koji izamora borave ne bi ga primili: na dobro ili zlo, on pripada Srednjemsvetu; na nama je koji još boravimo ovde da se bavimo njime.«

»Onda«, reče Glorfindel, »hajde da ga bacimo u dubine, i takoučinimo da se laži Sarumanove obistine. Jer jasno je sada da su,čak i u Savetu, njegove noge već bile na stazi nepoštenja. On jeznao da Prsten nije zauvek izgubljen, ali je želeo da mi tako mislimo,jer je počeo sam žudeti za njim. A, opet, često je u lažima istinaskrivena: u moru, on bi bio bezbedan.«

»Ne bezbedan zauvek«, reče Gandalf. »Ima mnogo stvorova udubokim vodama, a mora i zemlje mogu se izmeniti. I nije našauloga ovde da mislimo samo na jedno godišnje doba, ili na nekolikoživota Ljudi, ili jedno prolazno razdoblje ovoga sveta. Mi bismomorali da tražimo jedan konačni kraj ove opasnosti, čak i ako se nenadamo da ćemo ga naći.«

»A to nećemo naći na putevima ka moru«, reče Galdor. »Ako sepovratak do Jarvejna smatra suviše opasnim, onda je bekstvo domora puno najozbiljnijih opasnosti. Srce mi kaže da će Sauron, kadasazna šta se zbilo, očekivati od nas da se držimo zapadnog puta.Uskoro hoće. Devetorica su lišeni konja, ali to je puko odgađanje preno što nađu nove konje, i brže. Samo moć Gondora, koja je unestajanju, stoji sada između njega i pohoda u punoj sili obalama kaSeveru, a ako on pođe u napad na Bele kule i Luke, ubuduće seVilovnjaci mogu naći bez ikakve bezbednosti pred rastućim senkamaSrednjeg sveta.«

»Zadugo će još taj pohod biti odlagan«, reče Boromir.»Gondorova moć nestaje, ti kažeš. Ali Gondor stoji, a, čak i naizmaku, njegova snaga je još veoma velika.«

»A ipak njegovo bdenje ne može više da odbije Devetoricu«, rečeGaldor. »A on može naći i druge puteve, koje Gondor ne čuva.«

»Onda«, reče Erestor, »ima samo dva puta, kako je Glorfindelveć rekao: da se Prsten sakrije zauvek, ili da se raščini. Ali oba suvan naše moći. Ko će nam razrešiti ovu zagonetku?«

»Niko ovde ne može to da učini«, reče Elrond sa dubokomozbiljnošću. »U najmanju ruku, niko ne može da predvidi šta će sezbiti ako prihvatimo ovaj ili onaj put. Ali izgleda mi sada jasno kojegputa se moramo držati. Zapadni put izgleda najlakši. Dakle, od njegase treba kloniti. Na njega će se motriti. Prečesto su Vilovnjaci bežalitim putem. Sada konačno moramo uzeti težak put, put nepredviđen.Tu leži naša nada, ako to jeste nada. Otići u opasnost – u Mordor. Mimoramo poslati Prsten do Vatre.«

Tišina se spusti ponovo. Frodo, čak i u tom divnom domu,gledajući napolje na suncem obasjanu dolinu punu zvuka čistihvoda, oseti mrtvu tminu u srcu. Boromir se meškoljio i Frodo pogledau njega. Dodirivao je svoj veliki rog i mrštio se. Konačno se oglasi.

»Ja ne razumem sve ovo«, reče on. »Saruman je izdajnik, ali,nije li on nazro istinu? Zašto stalno govorite o skrivanju iuništavanju? Zašto ne bismo smatrali da je Veliki Prsten došao unaše ruke da nam služi upravo u času potrebe? Vladajući njime,slobodni lordovi Slobodnih sigurno mogu da pobede Neprijatelja. Toje ono čega se on, rekao bih, najviše plaši.

»Ljudi Gondora su hrabri, i nikada se neće potčiniti, ali oni mogubiti pobeđeni. Hrabrosti je prvo potrebna snaga, a potom oružje.Neka Prsten bude naše oružje, ako ima takvu snagu kako kažete.Uzmite ga, i napred ka pobedi!«

»Avaj, ne«, reče Elrond. »Mi ne možemo da upotrebimoVladajući Prsten. To sada i predobro znamo. On pripada Sauronu,koji ga je sam načinio, i u potpunosti je zao. Njegova snaga,Boromire, prevelika je da je iko iskoristi kako sam hoće, osim onihkoji već imaju veliku sopstvenu moć. Ali za takve on sadrži jošsmrtniju opasnost. Sama želja za njim kuži srce. Razmisli oSarumanu. Ako bi iko od Mudrih ovim Prstenom zbacio GospodaraMordora, upotrebljavajući njegove sopstvene mađije, on bi postaviosebe na Sauronov presto, i još jedan Mračni Gospodar bi se pojavio.A to je drugi razlog zbog koga Prsten treba da bude uništen: dok godje on na svetu, predstavljaće opasnost čak i za Mudre. Jer ništa nijezlo na početku. Čak ni Sauron to nije bio. Ja se plašim da odnesemPrsten da ga sakrijem. Neću da dotaknem Prsten ni da rukujemnjime.«

»Ni ja«, reče Gandalf.Boromir ih pogleda neodlučno, ali pognu glavu. »Neka tako

bude«, reče on. »Onda u Gondoru moramo verovati onakvom oružjukakvo imamo. A, u najmanju ruku, dok Mudri čuvaju ovaj Prsten mićemo se boriti dalje. Možda će Mač-što-beše-skršen još moći dazaustavi plimu – ako šaka koja njime rukuje nije nasledila samobaštinu nego i žile kraljeva Ljudi.«

»Ko to može reći?« izusti Aragorn. »Ali stavićemo to na probujednoga dana.«

»Neka taj dan ne bude predugo odlagan«, reče Boromir, »jer,iako ja ne tražim pomoć, ona nam je potrebna. Bodrilo bi nas daznamo da se i drugi bore svim sredstvima koja imaju.«

»Onda budi obodren«, reče Elrond, »jer postoje i druge sile ioblasti koje ti ne znaš, i koje su skrivene od tebe. Anduin Veliki plovipokraj mnogih obala pre no što stigne do Argonata i KapijaGondora.«

»Ipak, moglo bi biti dobro za sve«, reče Patuljak Gloin, »kad bisve te snage bile udružene, i moći svake od njih upotrebljene usavezu. Mogu postojati drugi Prstenovi, manje podmukli, koji bi semogli upotrebiti u našoj nevolji. Sedam je za nas izgubljeno – akoBalin nije našao Prsten Trorov, koji je bio poslednji; ništa se nije čuloo njemu otkad je Tror pao u Moriji. A zaista, mogu vam otkriti da jeBalin otišao delimično i u nadi da će naći taj Prsten.«

»Balin neće pronaći nikakav prsten u Moriji«, reče Gandalf. »Trorga je dao Trainu, svom sinu, ali ne i Train Torinu. Oduzet jemučenjima od Traina, u tamnicama Dol Guldura. Ja sam tamo stigaoprekasno.«

»Ah, jao nama!« uzviknu Gloin. »Kada će doći dan naše osvete?Ali još su tu ona Tri. Šta je sa Tri Prstena vilovnjačka? Veoma moćniPrstenovi, rečeno je. Zar ih nisu vilin-lordovi zadržali? A ipak, i njih jenačinio Mračni Gospodar veoma davno. Jesu li oni zaludni? Ja vidimvilin-lordove ovde. Zar oni neće ništa reći?«

Vilovnjaci ne dadoše nikakav odgovor. »Zar me nisi čuo,Gloine?« reče Elrond. »Ta Tri nije načinio Sauron, niti ih je on ikadadotakao. Ali o njima nije dopušteno govoriti. Ovoliko, i samo u ovomčasu sumnje, mogu sada da kažem. Oni nisu zaludni. Ali nisunačinjeni kao oružja za rat i osvajanje: nije to njihova moć. Oni kojisu ih načinili nisu želeli snagu, ili nadmoć, ili nagomilano blago, negorazumevanje, stvaranje, i isceljivanje, i da očuvaju sve neukaljano.To su Vilovnjaci Srednjega sveta u izvesnoj meri postigli, iako uz bol.Ali sve što su uradili oni koji rukuju sa Tri Prstena preobratiće se unjihovu propast, a njihovi umovi i srca biće otvoreni za Saurona, akoon ponovo dođe do Jedinstvenog. Bilo bi bolje da ta Tri nikada nisupostojala, jer to je njegov cilj.«

»Ali šta bi se desilo ako bi Vladajući Prsten bio uništen, kao štosavetuješ?« upita Gloin.

»Mi to ne znamo sigurno«, odgovori Elrond tužno. »Neki senadaju da bi Tri Prstena, koje Sauron nije nikada dotakao, tadapostali slobodni, a njihovi gospodari mogli bi zalečiti rane sveta koje

je on izazvao. Ali možda će, kada Jedinstveni iščezne, i Tri propasti,a mnoge divne stvari će iščeznuti i biti zaboravljene. Takvo je mojeverovanje.«

»A ipak svi su Vilovnjaci voljni da prihvate tu mogućnost«, rečeGlorfindel, »ako bi tako moć Sauronova mogla da se skrši, a strahod njegove prevlasti da se razveje zauvek.«

»Tako se vraćamo još jednom na uništavanje Prstena«, rečeErestor, »a ipak, nismo mu se približili. Kakvu moć imamo mi danađemo vatru u kojoj je bio načinjen? To je staza očajanja. Ludosti,rekao bih ja, da mi duga mudrost Elrondova to ne zabranjuje.«

»Očajanje ili ludost?« reče Gandalf. »To nije očajanje, jeročajanje je samo za one koji vide kraj bez ikakve neizvesnosti. Mi tone vidimo. Mudrost je prepoznati nužnost kada su svi ostali puteviodmereni, premda kao ludost to može izgledati onima koji segrčevito drže lažne nade. Pa, neka ludost bude naš ogrtač, veoispred očiju Neprijatelja! Jer on je veoma mudar, i meri sve na vagisvoje zlobe. Ali jedina mera koju on zna jeste želja, želja za moći; itako on prosuđuje sva srca. U njegovo srce ne ulazi misao da će gase iko odreći; da imajući Prsten, mi možemo želeti da ga uništimo.Ako to želimo, pokvarićemo mu račune.«

»Bar za neko vreme«, reče Elrond. »Tim se putem mora ići, ali toće bio veoma teško. A ni snaga ni mudrost neće nas odvesti njimedaleko. Ovaj poduhvat mogu pokušati slabi sa isto onoliko nadekoliko i jaki. A ipak, takav je često tok događaja koji pokreće točkovesveta: male ruke ih pokreću zato što moraju, dok su oči velikihdrugde.«

»Vrlo dobro! Vrlo dobro, gospodaru Elronde!« reče Bilboiznenada. »Ne reci više! Dovoljno je jasno na šta ukazuješ. Bilbo,šašavi Hobit, započeo je ovu stvar, i Bilbu bi bilo bolje da nju idokrajči, ili samoga sebe. Bio sam veoma udobno smešten ovde, iuznapredovao sam sa mojom knjigom. Ako želiš da znaš, upravopišem jedan završetak za nju. Pomišljao sam da stavim: i on je živeosrećno zauvek potom, do kraja svojih dana. To je dobar završetak,ništa gori zato što je upotrebljavan i ranije. Sada ću morati to daizmenim: ne bi se reklo da se obistinjuje, a, u svakom slučaju, tu ćeočito morati da bude nekoliko glava više, ako poživim da ih napišem.To je jedna strašna neprijatnost. Kada bi trebalo da krenem?«

Boromir pogleda iznenađeno Bilba, ali smeh zamre na njegovimusnama kada vide da svi ostali posmatraju starog Hobita saozbiljnim poštovanjem. Samo se Gloin osmehnu, ali njegov je osmehdošao od starih sećanja.

»Razume se, moj dragi Bilbo«, reče Gandalf. »Da si zaista tizapočeo ovaj slučaj, moglo bi se od tebe očekivati i da ga dokrajčiš.Ali ti dobro znaš da je započeo prevelika tvrdnja za ma koga, i dasamo malu ulogu igra ma koji heroj u velikim događajima. Nemapotrebe da se klanjaš! Iako je mišljeno tako kako je rečeno, i mi nesumnjamo da ti pod obrazinom šale iznosiš hrabru ponudu. Aliponudu izvan tvoje snage, Bilbo. Ti više ne možeš da uzmeš ovustvar nazad. Ona je prešla dalje. Ako ti je još potreban moj savet,trebalo bi da kažeš da je tvoja uloga okončana, izuzev kao piscazapisa. Završi svoju knjigu, i ostavi kraj neizmenjen! Ima još nade zato. Ali spremi se da napišeš nastavak, kada se oni vrate.«

Bilbo se nasmeja. »Nikada te ranije nisam čuo da mi daš ugodansavet«, reče on. »A kako su svi tvoji neugodni saveti bili dobri, pitamse nije li ovaj savet rđav. Ipak, ne verujem da mi je preostalo snageili sreće da se pozabavim Prstenom. On je porastao, a ja nisam. Alireci mi: šta misliš pod tim oni?«

»Glasnici odaslani sa Prstenom.«»Tačno! A ko treba da budu oni? To je, čini mi se, ono što ovaj

Savet treba da odluči, i sve što on ima da odluči. Vilovnjaci moguživeti isključivo od razgovora, a Patuljci podnose velike zamore, ali jasam samo jedan stari Hobit, i nedostaje mi moj obrok u podne. Nebiste li mogli da smislite sada neka imena? Ili da to odložite za posleručka?«

Niko ne odgovori. Podnevno zvono zazvoni. Još niko ni reči neizusti. Frodo pogleda u sva lica, ali ona nisu bila njemu okrenuta.Čitav Savet sedeo je oborenih očiju, kao da je duboko u mislima.Neki se ogroman strah spusti na njega, kao da očekuje izricanjepresude koju je odavno predvideo i uzaludno se nadao da na krajumožda nikada neće biti izrečena. Velika želja da se odmori i ostane umiru uz Bilba u Rivendalu ispuni celo njegovo srce. Na kraju, snaporom, on progovori, a čudio se što čuje sopstvene reči, kao daneka druga volja upotrebljava njegov slabi glas.

»Ja ću odneti Prsten«, reče on, »iako ne znam put.«Elrond diže oči i pogleda u njega, i Frodo oseti kako mu je srce

probodeno iznenadnom oštrinom toga pogleda. »Ako ja shvatamispravno sve što sam čuo«, reče on, »mislim da je ovaj poduhvatpredodređen za tebe, Frodo, i ako ti ne nađeš neki put, niko neće.Ovo je čas naroda Okruga, kada se oni dižu sa svojih tihih polja dapotresu kule i savete Velikih. Ko je od svih Mudrih mogao to dapredvidi? Ili, ako jesu Mudri, zašto bi oni očekivali da to znaju, dokčas ne kucne?

»Ali, to je težak teret. Tako težak da niko ne bi mogao da gapreda drugome. Ja ti ga ne dajem. Ali, ako ga preuzimašsvojevoljno, ja ću reći da je tvoj izbor ispravan; i ako bi svi moćnivilin-prijatelji od starine, Hador, i Flurin, i Turin, i Beren lično biliokupljeni zajedno, tvoje mesto trebalo bi da bude među njima.«

»Ali vi ga nećete poslati samog, svakako, Gospodaru?« zavikaSem, nesposoban da se dalje uzdržava, skočivši iz ugla gde je tihosedeo na podu.

»Ne, svakako!« reče Elrond, okrenuvši se prema njemu sosmehom. »Ti ćeš bar ići s njim. Teško da je moguće odvojiti te odnjega, čak i kada je pozvan na jedan tajni savet, a ti nisi.«

Sem sede crveneći i mrmljajući. »U finu smo kašu upali, g.Frodo!« reče on klimajući glavom.

Glava 3.

PRSTEN IDE NA JUG

Kasnije toga dana Hobiti su održali jedno svoje lično savetovanjeu Bilbovoj sobi. Veseli i Pipin bili su ozlojeđeni kada su čuli da seSem ušunjao u Savet i bio odabran za Frodovog saputnika.

»To je krajnje nepravedno«, reče Pipin. »Umesto da ga izbacenapolje i bace ga u lance, Elrond uzme pa ga nagradi za njegovbezobrazluk!«

»Nagradi!« reče Frodo. »Ja ne mogu da zamislim suroviju kaznu.Ti ne znaš šta govoriš: osuđen je da ide na ovo beznadno putovanje;zar je to nagrada? Juče sam sanjao da je moj zadatak završen i damogu da počinem ovde podugo, možda zauvek.«

»Ne čudim se«, reče Veseli, »i želeo bih da možeš. Ali mizavidimo Semu, ne tebi. Ako ti moraš da ideš, onda će za ma kogaod nas značiti kaznu da bude ostavljen, čak i u Rivendalu. Mi smoprešli dug put sa tobom, i prošli smo kroz čvrsto. Mi želimo da idemodalje.«

»To je ono što sam ja mislio«, reče Pipin. »Mi Hobiti treba da sedržimo zajedno, i hoćemo. Ja ću ići, osim ako me okuju. Mora dabude neko s inteligencijom u ovoj družini«.

»Onda ti sigurno nećeš biti odabran, Peregrine Tuče!« rečeGandalf, gledajući unutra kroz prozor, koji se nalazio blizu tla. »Ali visvi brinete bespotrebno. Ništa još nije odlučeno.«

»Ništa odlučeno!« uzviknu Pipin. »Onda šta ste svi vi radili? Biliste zatvoreni satima.«

»Govorili«, reče Bilbo. »Bilo je prilično govorenja, i za svakoga senašao po koji otvarač za oči. Čak i za starog Gandalfa. Mislim da jeLegolasov komadić novosti o Golumu uhvatio čak i njeganespremnog, iako je prešao preko toga.«

»Nisi u pravu«, reče Gandalf. »Bio si nepažljiv. Ja sam već biočuo za to od Gvaihira. Ako želiš da znaš, jedini stvarni otvarač za

oči, kako ti to kažeš, bili ste ti i Frodo; a ja sam bio jedini koji nije bioiznenađen.«

»Pa, u svakom slučaju», reče Bilbo, »ništa nije odlučeno osimodabiranja jadnih Froda i Sema. Plašio sam se sve vreme da bi dotoga moglo doći, ako mene propustite. Ali, ako mene pitaš, Elrond ćeih odaslati napolje poprilično, kada izveštaji stignu. Jesu li već počeliGandalfe?«

»Da«, reče Čarobnjak. »Neki od izviđača odaslati su već. Više ćeih otići sutra. Elrond šalje Vilovnjake, a oni će stupiti u dodir saŠumarima, i možda sa Tranduilovim narodom u Mrkoj šumi. AAragorn je otišao sa Elrondovim sinovima. Moraćemo da pretražimosve krajeve na mnogo liga uokolo pre no što se ikakav potez načini.Stoga, razvedri se, Frodo! Ti ćeš verovatno pozadugo ostati ovde.«

»Ah!« reče Sem turobno. »Ima da čekamo taman koliko da zimadođe.«

»Tu se ne može ništa«, reče Bilbo. »To je tvoja krivica delimično,Frodo, momče moj: navaljivanje da čekaš moj rođendan. Čudan nekinačin da se on održi, ne mogu a da tako ne mislim. Nije to dan kojibih ja odabrao da pustim Gr-Be u Bagremovu ulicu. Ali tako je to: nemožeš čekati do proleća, i ne možeš ići pre no što izveštaji dođunazad.

Kad zima prvo počne da kljuca,u mračnoj noći kad kamen puca,

kad su bare crne, a stabla gola sva,ne budi u Divljini, tada je zla.

Ali plašim se da ćete biti upravo te sreće.«»Plašim se da hoće«, reče Gandalf. »Mi ne možemo krenuti dok

ne doznamo o Jahačima.«»Ja sam mislio da su oni svi uništeni u poplavi«, reče Veseli.»Ne možeš tako uništiti Utvare Prstena«, reče Gandalf. »Moć

njihovog gospodara je u njima, i oni stoje ili padaju s njim. Mi senadamo da su svi ostali bez konja i obrazina, i tako za neko vremeučinjeni manje opasnim, ali to moramo otkriti pouzdano. Umeđuvremenu probaj da zaboraviš svoje muke, Frodo. Ne znam dali išta mogu da učinim da ti pomognem, ali prošaputaću ovo u vaše

uši. Neko je rekao da će inteligencija biti potrebna ovoj družini. Bio jeu pravu. Mislim da ću ja poći s vama.«

Frodovo oduševljenje na ovu najavu bilo je tako veliko da jeGandalf napustio okvir prozora na kome je sedeo, skinuo šešir, ipoklonio se. »Ja sam samo rekao mislim da ću poći. Ne računajtejoš ni na šta. U ovoj stvari Elrond će imati mnogo da kaže, a i vašprijatelj Strajder. To me podseti, želim da vidim Elronda. Moram daodem.«

»Šta misliš, koliko ću ostati ovde?« reče Frodo Bilbu kada jeGandalf otišao.

»Oh, ne znam. Ja ne umem da brojim dane u Rivendalu«, rečeBilbo. »Ali prilično dugo, mislim. Moći ćemo mnogo puta dobro da seispričamo. Kako bi bilo da mi pomogneš oko moje knjige, i načinišpočetak sledeće? Jesi li razmišljao o kakvom kraju?«

»Da, o nekoliko, i svi su mračni i neprijatni«, reče Frodo.»O, to neće valjati«, reče Bilbo. »Knjige treba da imaju lep kraj.

Kako bi ovo išlo: i oni su se svi skrasili i živeli zajedno srećni zauvekpotom?«»

To bi dobro išlo, ako ikad dotle dođe«, reče Frodo.»Ah!« reče Sem. »A gde će da žive? To se ja često pitam.«

Neko vreme Hobiti nastaviše da pričaju i razmišljaju o proteklomputovanju i opasnostima koje leže pred njima; ali moć Rivendala jebila takva da su uskoro sav strah i uznemirenost iščileli iz njihovihmisli. Budućnost, dobra ili rđava, nije zaboravljena, ali je prestala daima ikakvu moć nad sadašnjicom. Zdravlje i nada ojačaše u njima, ibili su zadovoljni svakim dobrim danom kada stigne, i uživali su usvakoj reči i pesmi.

Tako su dani odmicali, dok je svako jutro osvanjivalo vedro i lepo,a svako veče sledilo sveže i čisto. Ali jesen je zamirala brzo; lagano,zlatna svetlost izblede do bledog srebra, a zakasneli listovi opadošes ogolelih drveta. Neki leden vetar poče da duva sa Maglenih planinana istoku. Lovčev Mesec izraste okrugao na noćnom nebu, i natera ubekstvo sve manje zvezde. Ali nisko na jugu jedna zvezda je sijalacrveno. Svake noći, kad je mesec nanova zalazio, ona je sijala sveblistavije. Frodo ju je mogao videti sa svog prozora kako, duboko u

nebesima, gori poput motrećeg oka što blista iznad drveća na ivicidoline.

Hobiti su bili gotovo dva meseca u domu Elrondovom, inovembar je prošao, sa poslednjim ostacima jeseni, a u decembruizviđači počeše da se vraćaju. Neki su bili otišli na sever iza izvoraHorvela i Etenskih visoravni, a drugi na zapad, i uz pomoć Aragornai Šumara pretražili krajeve daleko niz reku Sivotok, čak do Tarbada,gde stari Severni put prelazi reku pokraj jednog uništenog grada.Mnogi su otišli na istok i jug, a neki od ovih prešli su Planine i zašli uMrku šumu, dok su se drugi ispeli preko prelaza na izvoruGladenske reke, i sišli u Divlju Zemlju, i preko Gladenskih polja, itako konačno do stare kuće Radagastove u Rozgobelu. Radagastanije bilo tamo, oni su se vratili preko visokog prelaza zvanogDimrilske stepenice Sinovi Elrondovi, Eladan i Elrohir, poslednji suse vratili; oni su obavili veliko putovanje, prelazeći niz Srebrotok ujednu nepoznatu zemlju, ali o svom poduhvatu nisu hteli da govorenikome osim Elrondu.

Ni u jednoj oblasti glasnici nisu otkrili ni znaka ni vesti o Jahačimaili drugim slugama Neprijatelja. Čak ni od Orlova sa Maglenih planinanisu saznali nikakve sveže novosti. Ništa se nije ni videlo ni čulo oGolumu; ali divlji vuci još su se okupljali i lovili ponovo, daleko goreuz Veliku reku. Tri od crnih konja nađeni su zajedno, utopljeni upoplavljenom gazu. Na kamenju brzaka ispod njega tragači su otkrilitela još pet, a takođe i jedan dugačak crni ogrtač, isečen i u ritama.Od Crnih Jahača nikakav drugi trag nije viđen, i nigde se njihovoprisustvo nije osetilo. Činilo se da su iščezli sa Severa.

»Za osam od Devet se zna račun, u najmanju ruku«, rečeGandalf. »Nesmotreno je biti previše siguran, a ipak mislim da sesada možemo nadati da su Utvare Prstena rasterane i prinuđene dase vrate kako znaju svom gospodaru u Mordor, prazni i bezoblični.«

»Ako je tako, proći će neko vreme pre no što budu mogli dapočnu lov nanovo. Naravno, Neprijatelj ima i drugih slugu, ali oni ćemorati da pređu čitav put do granica Rivendala pre no što budumogli da nam uđu u trag. A ako mi budemo pažljivi, teško će ga naći.Ali ne smemo više odlagati.«

Elrond pozva Hobite sebi. Pogledao je ozbiljno Froda. »Vreme jedošlo«, reče. »Ako Prsten treba da krene, on mora poći uskoro. Alioni koji krenu s njim ne smeju računati na to da će im u njihovomposlu pomoći rat ili moć. Oni moraju preći u domen Neprijateljev,daleko od pomoći. Da li se još držiš svoje reči, Frodo, da ćeš ti bitiNosilac Prstena?«

»Da«, reče Frodo. »Ići ću sa Semom.«»Onda ja ne mogu mnogo da ti pomognem, čak ni savetom«,

reče Elrond. »Ja mogu da predvidim samo mali deo tvoga puta, akako da se tvoj zadatak izvrši, ja ne znam. Senka se privukla već dopodnožja Planina, i primiče se čak do ivica reke Sivotok, a pod tomSenkom za mene je sve u tami. Ti ćeš sresti mnoge neprijatelje,neke otvorene, neke prerušene, a mogao bi naći prijatelje na putukada to najmanje očekuješ. Ja ću odaslati poruke, koliko to mogu,onima koje znam širom sveta; ali te zemlje su tako opasne postalesada da se neke poruke mogu izgubiti ili ne stići pre no ti sam.

»A ja ću ti odabrati saputnike da idu sa tobom, dok oni žele ilisudbina dopusti. Moraju biti malobrojni, jer nada za tebe je u brzini itajnosti. Da imam vojsku Vilovnjaka pod oklopima iz starih dana, tobi bilo od male koristi, sem da izaziva moć Mordora.

»Biće Devet saputnika Prstena; i tih Devet Pešaka bićesuprotstavljeni Devetorici Jahača, koji su zli. S tobom i tvojim vernimslugom ići će Gandalf, jer će to biti njegov veliki zadatak, i moždasvršetak njegovih napora.

»Što se ostalih tiče, oni će predstavljati ostale Slobodne Narodeovoga sveta: Vilovnjake, Patuljke i Ljude. Legolas će biti tu u imeVilovnjaka, a Gimli, sin Gloinov, u ime Patuljaka. Oni su voljni da idunajmanje do planinskih prolaza, a možda i dalje. U ime Ljudi dobićešAragorna, sina Aratornovog, jer Prsten Izildurov njega se bliskotiče.«

»Strajder!« uzviknu Frodo.»Da«, reče ovaj s osmehom. »Ja tražim još jednom dopuštenje

da ti budem saputnik, Frodo.«»Ja bih te sam molio da pođeš«, reče Frodo, »samo sam mislio

da ideš za Minas Tirit sa Boromirom.«

»I idem«, reče Aragorn. »I Mač-što-beše-skršen biće prekovanpre no što se zaputim u boj. Ali tvoj i naš put su isti mnogo stotinamilja. Stoga ćemo Boromir i ja takođe biti u društvu. On je hrabarčovek.«

»Ostaje da se nađu još dvojica«, reče Elrond. »O ovima ću jarazmisliti. Od moga doma mogao bih naći neke koje bi, mislim, bilodobro otposlati.«

»Ali to neće ostaviti mesta za nas!« povika Pipin uplašeno. »Mine želimo da budemo ostavljeni. Mi hoćemo da idemo sa Frodom.«

»To je zato što ne shvatate i ne možete zamisliti šta leži napred«,reče Elrond.

»Ne može ni Frodo«, reče Gandalf, neočekivano podržavajućiPipina. »Niti to iko od nas vidi jasno. Istina je, kad bi ovi Hobitishvatili opasnost, oni se ne bi usuđivali da krenu. Ali bi i dalje želelida idu, ili bi želeli da su se usudili, i bili bi postiđeni i nesrećni. Jamislim, Elronde, da bi u ovoj stvari bilo dobro verovati pre njihovomprijateljstvu nego velikoj mudrosti. Čak i ako ti odabereš za nasnekog vilin-lorda, poput Glorfindela, on ne bi mogao da napadneCrnu kulu, ni da otvori put ka vatri snagom koja je u njemu.«

»Ti govoriš odlučno«, reče Elrond, »ali ja se dvoumim. Okrug,predosećam, nije slobodan od opasnosti, i pomišljao sam da ovudvojicu pošaljem tamo kao glasnike, da učine šta mogu premanačinu svoje zemlje, da upozore taj narod u kakvoj je opasnosti. Usvakom slučaju, sudim da bi mlađi od one dvojice, Peregrin Tuk,trebalo da ostane. Srce mi je protiv njegovog odlaska«.

»Onda, Gospodaru Elronde, moraćeš da me zaključaš u zatvor,ili da me pošalješ kući vezanog u džak«, reče Pipin, »jer inače ćupratiti ovu Družinu.«

»Onda, neka bude. Ti ćeš ići«, reče Elrond i uzdahnu. »Sada jepriča o Devetorici ispunjena. Za sedam dana Družina mora krenuti.«

Mač Elendilov nanovo su iskovali vilin-kovači, i na njegovomsečivu iscrtan je znak od sedam zvezda između mesečevog srpa isunca sa zracima, a oko njih su bile ispisane mnoge rune; jerAragorn, sin Aratornov, kretao je u rat na granicama Mordora.Veoma sjajan bio je taj mač kad je ponovo postao čitav; svetlostsunca crveno je sijala na njemu, a svetlost meseca blistala je hladno;

ivica mu je bila čvrsta i oštra. I Aragorn mu dade novo ime, i nazvaga Anduril, Plamen Zapada.

Aragorn i Gandalf šetali su zajedno, ili sedeli razgovarajući o putui opasnostima na koje će naići, i razmatrali su slikama ukrašene iizbeležene mape i knjige predanja – koje su se nalazile u domuElrondovom. Ponekad je Frodo bio s njima, ali on se zadovoljavaotime da se osloni na njihovo vodstvo i provodio je sa Bilbom što jemogao više vremena.

U tim poslednjim danima Hobiti su sedeli zajedno uveče uDvorani vatre, i tu su, među mnogim pričama, čuli u potpunostibaladu o Berenu i Lutjeni i zadobijanju Velikog dragulja; ali danju,dok su se Veseli i Pipin muvali tamo-amo, Frodo i Sem mogli su senaći sa Bilbom u njegovoj maloj sobi. Tada je Bilbo čitao odlomke izsvoje knjige (koja je još izgledala veoma nepotpuna) ili izvode izstihova, ili je pravio zabeleške o Frodovim pustolovinama.

U jutro poslednjeg dana Frodo je bio sam sa Bilbom i stari Hobitizvuče ispod kreveta jednu drvenu kutiju. Podigao je poklopac ipetljao nešto unutra.

»Evo tvog mača«, reče on. »Ali bio je slomljen, znaš. Ja sam gauzeo da ga čuvam, ali zaboravio sam da pitam mogu li ga kovačiopraviti. Sada nema vremena. Pa sam mislio, možda bi voleo daimaš ovaj, je li?«

On uze iz kutije jedan mali mač u starim oveštalim kožnimkanijama. Onda ga izvuče, a njegovo uglačano i dobro održavanosečivo zablista iznenada, hladno i jasno. »Ovo je Žalac«, reče on izari ga, bez napora, duboko u jednu gredu. »Uzmi ga, ako želiš.Meni više neće biti potreban, računam.«

Frodo ga primi sa zahvalnošću.»A tu je i ovo«, reče Bilbo, vadeći jedan zamotuljak koji je

izgledao prilično težak u odnosu na veličinu. On razvi nekolikonamotaja stare tkanine i podiže malu verižnjaču. Bila je gustoispletena od mnogo prstenova, gipka skoro kao laneno platno,hladna poput leda i posuta belim draguljima. Uz nju je bio pojas odbisera i kristala.

»Lepa stvar, zar ne?« reče Bilbo, pokrećući je na svetlosti. »Ikorisna. To je moja patuljačka verižnjača koju mi je Torin dao. Uzeosam je iz Mihel Delvinga pre no što sam krenuo i spakovao je sa

svojim prtljagom. Poneo sam sve uspomene na Putovanje, osimPrstena. Ali nisam očekivao da ovo upotrebljavam, i sada mi nijepotrebna, osim da pogledam ponekad. Jedva osećaš ikakvu težinukada to navučeš.«

»Ja bih izgledao – pa, ne bih rekao da izgledam kako treba unjoj«, reče Frodo.

»Upravo ono što sam i sam rekao«, reče Bilbo. »Ali ne brini zaizgled. Možeš je nositi ispod spoljašnje odeće. Hajde! Moraš podelititu tajnu sa mnom. Nemoj govoriti nikome drugom! A ja bih biosrećniji kad bih znao da je ti nosiš. Imam utisak da bi odbila čak inoževe Crnih Jahača«, završi on niskim glasom.

»Dobro, uzeću je«, reče Frodo. Bilbo je navuče na njega, ipričvrsti Žalac na svetlucavi pojas, a onda Frodo navuče odozgosvoje od nepogoda umrljane pantalone, košulju, i kratki kaput.

»Izgledaš kao sasvim običan Hobit«, reče Bilbo. »Ali ima sad višeu vezi s tobom no što se vidi na površini. Dobra ti sreća!« On seokrete u stranu i zagleda se kroz prozor, pokušavajući da peva nekumelodiju.

»Ne mogu da ti zahvalim koliko bi trebalo, Bilbo, za ovo i svutvoju raniju dobrotu«, reče Frodo.

»Ne pokušavaj«, reče stari Hobit, okrenuvši se i pljesnuvši ga poleđima. »Au!« uzviknu on. »Sada si suviše tvrd za tapšanje. Ali to tije to: Hobiti se moraju držati jedan drugog, a naročito Baginsi. Svešto tražim za uzvrat jeste: brini za sebe koliko god možeš, i donesinazad sve novosti koje možeš, i sve stare pesme i priče do kojihmožeš doći. Daću sve od sebe da završim moju knjigu pre no što sevratiš. Voleo bih da napišem i drugu knjigu, ako poživim.« Onprekide i okrete se ponovo prozoru pevušeći tiho.

Ja sedim kraj vatre i mislimna stvari što se zbiše, na cveće

livadsko i na leptireu letima što ih nema više;

O žutom lišću i paučini;jeseni davne ih nose,

sa jutarnjom maglom i srebrnim suncem

i vetrom svrh moje kose.

Ja sedim kraj vatre i mislimtome kakav će biti svet

kada dođe zima bez prolećačiji ću ikad videti cvet.

Jer stvari kojih nisam videotoliko mnogo postoji:

svaka se šuma u svako prolećeu drugo zeleno boji.

Ja sedim kraj vatre i mislim,davnih se ljudi mnoštvo jati,

i onih koji će videti svetkoji ja nikad neću znati.

Ali sve vreme dok sedim i mislimna sve te davne časove,

očekujem stope što se vraćajuda čujem kraj vrata glasove.

Bio je hladan siv dan pri kraju decembra. Istočni vetar je strujaokroz golo granje drveća i ključao u tamnim borovima na brdima. Krpeoblaka hitale su nad glavama, tamne i niske. Dok su senke ranevečeri počinjale da se spuštaju, Družina se pripremi za polazak.Trebalo je da pođu u sumrak, jer Elrond im je savetovao da putujupod okriljem noći što mogu češće, dok ne budu daleko od Rivendala.

»Treba se bojati mnogih očiju slugu Sauronovih«, rekao je on.»Ja ne sumnjam da su vesti o porazu Jahača već stigle do njega, ibiće da je pun gneva. Uskoro će njegove uhode na nogama i nakrilima putovati severnim zemljama. Čak i od neba iznad sebemorate se čuvati kada krenete svojim putem.«

Družina je nosila malo opreme za boj, jer njihova nada je bila utajnosti a ne u borbi. Aragorn je imao Andurila, ali nikakvo drugooružje, i krenuo je odeven samo u zeleno i rđasto mrko, kao Šumardivljine. Boromir je imao dug mač, oblikom poput Andurila ali nižegporekla, i nosio je još štit i svoj ratni rog.

»Glasno i jasno se on ori u dolinama bregova«, reče on, »a tadaneka svi dušmani Gondora beže!« Prinevši ga usnama on dunu, iodjeci se odbiše od stene do stene, i svi u Rivendalu koji su čuli tajzvuk poskakaše.

»Neka bi oklevao u odluci da duneš u taj rog ponovo, Boromire«,reče Elrond, »dok ne stupiš još jednom na granice svoje zemlje istrašna te nevolja na to natera.«

»To može biti«, reče Boromir, »ali uvek sam dopuštao svom roguda se oglasi kada krećem, pa, iako je moguće da odavde nadaljehodamo senkama, ja neću da krenem poput kakvog lopova u noći.«

Patuljak Gimli jedini je vidljivo nosio kratku košulju od čeličnihprstenova, jer Patuljci olako shvataju terete, a u njegovom pojasubila je sekira širokog sečiva. Legolas je imao luk i tobolac strela, a opojasu dug beo nož. Mlađi Hobiti nosili su mačeve koje su uzeli izMogila, ali Frodo je poneo samo Žalac, a njegova verižnjača, poBilbovoj želji, ostala je skrivena. Gandalf je nosio svoju palicu, ali opojasu na boku bio mu je vilovnjački mač Glamdring, parnjakOrkrista koji je ležao na grudima Torinovim, pod Samotnomplaninom.

Sve ih je Elrond dobro opremio debelom toplom odećom, i imalisu kapute i ogrtače postavljene krznom. Rezervna hrana i odeća,ćebad i druge potrepštine, bili su natovareni na jednog ponija, i toupravo na onu sirotu životinju koju su doveli iz Brija.

Boravak u Rivendalu načinio je čudesnu promenu na njemu; bioje sjajan i činilo se da ima krepkost mladosti. Sem je bio taj koji jenavalio da se odabere on, izjavljujući da će Bil (tako ga je on zvao)presvisnuti od tuge ako ne pođe.

»Ta životinja skoro može da govori«, rekao je on, »i govorila bikad bi ostala ovde još dugo. Uputio mi je pogled jasan koliko bi to g.Pipin mogo rečima da rekne: ako me ne puštiš da idem sa tobom,Seme, ja ću te pratiti za svoj račun.« I tako je Bil pošao kao teretnaživotinja, a, ipak, on je bio jedini član Družine koji nije izgledaopotišten.

Oproštajnice su izgovorene u velikoj dvorani kraj vatre, i onda susamo čekali Gandalfa, koji još nije bio izašao iz kuće. Jedanodblesak od vatre dođe kroz otvorena vrata, a meke svetlosti sijale

su u mnogim prozorima. Bilbo, zgrčen u ogrtaču, stajao je ćutke napragu pored Froda. Aragorn je sedeo oborivši glavu do kolena;Elrond je jedini znao šta za njega znači ovaj čas. Drugi su se videlikao siva obličja u tami.

Sem je stajao uz ponija, sišući vazduh kroz zube, i zurio turobnodole u tminu, tamo gde je reka kamenito urlala; njegova čežnja zapustolovinama bila je na svojoj najnižoj tački.

»Bile, momče moj«, reče on, »nisi trebo da se ufatiš sa nama. Tisi mogo da ostaneš ovde i da ješ najbolje seno dokle nova trava nestigne.« Bil ošinu repom i ne reče ništa.

Sem namesti ugodnije ranac na ramenima, i pređe zabrinuto umislima preko svih stvari koje je stavio u njega, pitajući se nije li ištazaboravio: njegovo glavno blago, njegov pribor za kuvanje, i onamala kutija soli koju je uvek nosio, i ponovo punio kad je mogao;dobra rezerva trave-za-lulu (ah ni blizu dovoljna, jamčim); kremen itrud; vunene čarape; rublje; razne stvarčice njegovog gospodara nakoje je Frodo zaboravio a Sem spakovao da ih pobedonosno izvadikad zatrebaju. On ih pobroja sve.

»Konopac!« progunđa on. »Nema konopca! A još koliko prošlenoći rekao si samom sebi: ’Seme, šta misliš o komadu konopca?Zatrebaće ti, ako ga nemaš.’ Pa eto, sad mi treba. Sada ga se nemogu domoći.«

U tom trenutku Elrond izađe sa Gandalfom i pozva Družinu ksebi. »Ovo je moja poslednja reč«, izusti on tihim glasom. »NosilacPrstena kreće u Potragu za Planinom Usuda. Samo na njemu jezahtev: da ne odbaci Prsten, niti da ga preda ikakvom sluziNeprijatelja, niti da ikome dopusti da ga takne, osim članovima oveDružine i Saveta, a i to samo u slučaju krajnje nužde. Ostali idu snjim kao slobodni saputnici, da mu pomognu na njegovom putu. Vimožete oklevati, ili se vratiti, ili skrenuti na druge puteve, kako slučajdopusti. Što dalje idete, to će teže biti povući se; a ipak, ne veže vasnikakva zakletva, niti obaveza da idete dalje nego što želite. Jer vi neznate još snagu svojih srca, i ne možete predvideti šta svaki od vasmože da sretne na tome putu.«

»Neveran je onaj koji kaže zbogom kada se put zamrači«, rečeGimli.

»Može biti«, reče Elrond, »ali neka se ne zaklinje da će hodatitamom onaj koji nije video spuštanje noći.«

»Ipak, zadata reč može ojačati uzdrhtalo srce«, reče Gimli.»Ili ga slomiti«, reče Elrond. »Nemojte gledati previše napred! Ali

pođite sada čvrstih srca! Zbogom, i neka bi blagoslovi Vilovnjaka iLjudi i svih Slobodnih Naroda išli s vama. Neka zvezde obasjavajuvaša lica!«

»Dobra... dobra sreća!« uzviknu Bilbo, mucajući od hladnoće.»Ne verujem da ćeš moći da vodiš dnevnik, Frodo, momče, aliočekujem potpun izveštaj kad se vratiš. I ne zadržavaj se predugo!Zbogom!«

Mnogi drugi iz Elrondovog doma stajali su u senkama iposmatrali ih kako odlaze, želeći im srećan put tihim glasovima. Nijebilo smeha, ni pesme, ni muzike. Konačno oni odoše i nestadošetiho u sumraku.

Prešli su most i zakrivudali sporo uz duge strme staze koje suvodile napolje iz Rivendalske doline, i stigli su naposletku dovisoravni gde je vetar šištao kroz vres. A onda, uz jedan brz pogledna Poslednju Domaćinsku Kuću kako treperi pod njima, zakoračišedalje, daleko u noć.

Kod gaza Bruinena ostavili su Put i, skrećući prema jugu,nastavili uskim stazama između prevoja zemljišta. Njihova namerabila je da se drže toga smera, na zapad od planina, tokom mnogihmilja i dana. Zemlja je bila mnogo surovija i ogoljenija nego u zelenojdolini Velike reke Divljine na drugoj strani te oblasti, i njihovo kretanjeće biti sporo, ali nadali su se da će tako izbeći neprijateljske oči.Uhode Sauronove su do tada retko viđane u tom pustom kraju, i testaze su, osim svetu iz Rivendala, bile malo poznate.

Gandalf je išao napred, a s njim je bio Aragorn, koji je poznavaoovu zemlju čak i u tami. Ostali su stupali u nizu straga, a Legolas,čije su oči bile oštre, bio je zaštitnica pozadine. Taj prvi deo njihovogputovanja bio je težak i turoban i Frodo se sećao malo čega osimvetra. Za mnogo dana bez sunca ledeni vihor dolazio je od planinana istoku, i činilo se da nikakva odeća ne može da zadrži napoljunjegove ispitivačke prste. Iako je Družina bila dobro odevena, retko

su osećali da im je toplo, bilo u pokretu ili kad su počivali. Spavali sunemirno tokom središnjeg dela dana, u nekim udubinama u zemlji, iliskriveni pod isprepletenim trnovitim žbunjem koje je raslo učestarima na mnogim mestima. U kasno popodne probudio bi ihstražar i pojeli bi svoj glavni obrok: obično hladan i neveseo, jer retkosu mogli rizikovati da upale vatru. Uveče, nastavljali su nanovo, uvekonoliko na jug koliko su mogli da nađu puta.

Isprva, Hobitima se činilo da, premda hodaju i batrgaju se dok sene iznure, gmižu napred kao puževi i ne dospevaju nikuda. Svakogadana zemlja je izgledala skoro isto kao i dan ranije. A ipak, planinesu se istrajno primicale. Južno od Rivendala ispeše se još više, iskretoše ka zapadu, a oko podnožja glavnog planinskog lanca bio jejedan još prostraniji predeo razbacanih sumornih bregova i dubokihdolina ispunjenih hučnim vodama. Staze su bile retke i zavojite ivodile ih često samo do ivice neke strme litice, ili dole u podmuklebaruštine.

Bili su dve sedmice na putu kada se vreme promenilo. Vetar seiznenada pritajio a zatim skrenuo na jug. Hitroleteći oblaci digli su sei nestali, a sunce je izašlo, bledo i sjajno. Naiđe jedna hladna vedrazora pri kraju dugog posrćućeg noćnog marša. Putnici stigoše dojednog niskog prevoja okrunjenog prastarim dračem čija susivozelena debla izgledala kao sačinjena od samog kamenabregova. Njihovo tamno lišće je sjalo, bobice su svetlele crveno podsvetlošću sunca na izlasku.

Dalje ka jugu Frodo je video nejasne oblike oholih planina kojekao da su sada presecale stazu koje se Družina držala. Nalevo odovog visokog lanca dizala su se tri vrha: najviši i najbliži stajao je kaozub obložen na vrhu snegom; njegova ogromna gola severna liticabila je većim delom još u senci, ali tamo gde je sunce dopiralobleštala je crveno.

Gandalf stade uz Froda i pogleda ispod šake. »Dosta smopostigli«, reče on. »Dosegli smo granice zemlje koju Ljudi zovuDračnik; mnogi Vilovnjaci živeli su ovde u srećnijim danima, dok jenjeno ime bilo Eregion. Četrdeset pet liga ptičjeg leta smo mi prešli,iako su još mnoge duge milje prepešačile naše noge. Zemlja i vremebiće sada blaži, ali možda tim opasniji.«

»Opasni ili ne, jedan pravi izlazak sunca je silno dobrodošao«,reče Frodo zabacivši kapuljaču i puštajući da mu jutarnja svetlostpadne na lice.

»Ali planine su pred nama«, reče Pipin. »Mora da smo mnogoskrenuli na istok u toku noći.«

»Ne«, reče Gandalf. »Ali vi vidite daleko napred u ovoj jasnojsvetlosti. Iza tih vrhova lanac zavija kružno na jugozapad. Postojemnoge mape u Elrondovoj kući, ali rekao bih da nikad niste pomislilida pogledate u njih?«

»Ja jesam, ponekad«, reče Pipin, »ali ih se ne sećam. Frodo imabolju glavu za tu vrstu stvari.«

»Meni ne treba nikakva mapa«, reče Gimli, koji je došao gore saLegolasom, i zagledao se pred sebe sa nekom čudnom svetlošću uduboko usađenim očima. »Ovo je zemlja gde su naši očevi radili odstarine, i mi smo iskovali lik ovih planina u mnogim radovima umetalu i kamenu, i u mnogim pesmama i pričama. One stoje visokeu našim snovima: Baraz, Zirak, Satur.

»Samo jednom ranije u životu ja sam ih video iz daljine na javi, aliznam i njih i njihova imena, jer ispod njih leži Kazad-dum, Patuljkop,koji je sada nazvan Crna Jama; Morija na vilovnjačkom jeziku. Ondesu Barazinbar, Crvenrog, surovi Karadras; a iza njega Srebrozub iGlavoblak; Kelebdil Beli i Fanujdol Sivi, koje mi zovemo Zirakzigil iBundušatur.

»Tu se Maglene planine račvaju, a u njihovim račvama ležiduboka senovita dolina koju mi ne možemo zaboraviti: Azanulbizar,Dimril Dol, koji Vilovnjaci zovu Nanduhirion.«

»Upravo se prema Dimril Dolu i probijamo«, reče Gandalf. »Akose uspnemo na prelaz zvan Kapija Crvenroga, ispod suprotne straneKaradrasa, sići ćemo Dimrilskim stepeništem u duboku dolinuPatuljaka. Tamo leži Jezero ogledala, i tamo reka Srebrotok izviresvojim leđnim vrelima.«

»Tamo je voda Keled-zarama«, reče Gimli, »i studeni izvori Kibil-nala. Moje srce dršće na pomisao da ću ih ja možda uskoro videti.«

»Neka bi imao radost tog pogleda, moj dobri Patuljče«, rečeGandalf. »Ali šta god ti učinio, mi bar ne možemo ostati u toj dolini.Moramo ići niz Srebrotok, u one tajnovite šume, i tako do Velikereke, a onda ...«

On zastade.»Da, a kuda onda?« zapita Veseli.»Do kraja ovog putovanja – na kraju«, reče Gandalf. »Ne

možemo gledati predaleko unapred. Budimo srećni što je prvi deobezbedno okončan. Mislim da ćemo počinuti ovde ne samo danasnego i noćas. Neki zdrav vazduh je oko Dračnika. Mnogo zala morada zadesi jednu zemlju pre no što ona potpuno zaboravi Vilovnjake,ako su oni tu jednom živeli.«

»To je istina«, reče Legolas. »Ali Vilovnjaci iz ove zemlje bili susoja stranog nama od šumskog naroda, i drveće i trava ne sećaju ihse sada. Samo ja čujem kamenje kako ih oplakuje: duboko su nasukopali, lepo su nas obradili, visoko nas nazidali ali su nestali. Oni suotišli. Oni su potražili Luke pre mnogo vremena.«

Toga jutra naložili su vatru u jednom dubokom udubljenjuzaklonjenom velikim žbunjem drača, i njihova večera-doručak bila jeveselija nego ikad otkako su pošli. Nisu žurili da poležu potom, jer suračunali da imaju celu noć za spavanje, a nisu mislili da nastave prevečeri sledećeg dana. Samo je Aragorn bio ćutljiv i nemiran, Poslenekog vremena on ostavi Družinu i odluta do prevoja; tu je stajao usenci, jednog drveta, gledajući prema jugu i zapadu u stavuosluškivanja.

Onda se vrati do ivice udoline i pogleda naniže ostale koji su sesmejali i pričali.

»Šta je posredi, Strajderu?« doviknu Veseli. »Šta tražiš?Nedostaje ti istočni vetar?«

»Ne, naravno«, uzvrati ovaj. »Ali nešto mi nedostaje. Ja sambivao u zemlji Dračnik u mnogim godišnjim dobima. Nikakav svet neboravi sada ovde, ali mnoga druga stvorenja žive tu u svako dobagodine, naročito ptice. A ipak, sada su, osim vas, svi stvorovi tihi.Osećam to. Nema nikakvog zvuka na milje oko nas, i vaši glasovičine da zemlja odzvanja. Ja to ne razumem.«

Gandalf podiže pogled sa iznenadnom pažnjom. »Ali šta misliš,zbog čega?« upita on. »Ima li išta više u tome od iznenađenja što sevide četiri Hobita, da i ne pominjem nas ostale, tu gde se svet takoretko vidi i čuje?«

»Nadam se da je to to«, odgovori Aragorn. »Ali imam utisakopreznosti i straha, koji nikada ranije nisam osetio ovde.«

»Onda moramo biti obazriviji«, reče Gandalf. »Ako se u društvuvodi jedan Šumar, dobro je obraćati pažnju na njega, pogotovo akoje taj Šumar Aragorn. Moramo prestati da govorimo glasno;počivajmo tiho, i postavimo stražu.«

Toga dana bio je red na Sema da preuzme prvu stražu, aliAragorn mu se pridruži. Ostali pospaše. Potom je tišina rasla dok točak i Sem nije osetio. Disanje spavača jasno se moglo čuti. Šibanjeponijevog repa i povremeno kretanje njegovih kopita postadošeglasni šumovi. Sem je čuo sopstvene zglobove kako škripuću kadgod se promeškoljio. Mrtva tišina bila je oko njega, a preko svegalebdelo je čisto plavo nebo, dok se sunce pelo sa istoka. Daleko najugu jedna tamna mrlja se pojavi i naraste, i hitala je ka severu kaodim nošen vetrom.

»Šta je to, Strajderu? To ne liči na oblak«, šapnu Sem Aragornu.Ovaj ne dade nikakav odgovor; gledao je pažljivo u nebo, ali ubrzo jeSem i sam mogao da vidi šta se to približava. Jata ptica, letećivelikom brzinom, kružila su i krstarila kao da tragaju za nečim, apostojano su se primicala sve bliže.

»Lezi ničice i nepomično!« prošišta Aragorn povukavši Sema usenku žbuna drača, jer čitav puk ptica se iznenada odvojio odglavnine, i krenuo u niskom letu pravo prema prevoju. Sem je mislioda je to neka vrsta krupnih vrana. Dok su prolazile preko njihovihglava, u tako gustom jatu da ih je senka mračno pratila po tlu podnjima, začu se neprijatno graktanje.

Pre no što su iščezle u daljini, na sever i zapad, a nebo ponovobilo čisto, Aragorn nije hteo da ustane. Onda skoči i probudiGandalfa.

»Pukovi crnih vrana lete preko čitave zemlje između planina iSivotoka«, reče on, »i prešle su preko Dračnika. Nisu odavde, onesu crebain iz Fangorna i Danlenda. Ja ne znam šta smeraju: mogućeje da ima neka nevolja daleko na jugu, odakle beže, ali mislim dapretražuju zemlju. Opazio sam i mnoge jastrebove kako lete visokogore na nebu. Mislim da bi trebalo da ponovo krenemo ove večeri.Dračnik više nije zdrav za nas: na njega se motri.«

»U tom slučaju isto je i sa Kapijom Crvenroga«, reče Gandalf, »akako možemo njome proći neopaženi ja ne mogu da pojmim. Alimislićemo na to kada budemo morali. Što se tiče kretanja čim sesmrkne – bojim se da si u pravu.«

»Srećom naša vatra načinila je malo dima i zgorela nisko pre nošto su crebain došle«, reče Aragorn. »Ona mora da se ugasi, i nesme se ponovo paliti.«

»E, ako to nije beda i nezgoda!« reče Pipin. Te vesti – nema ništaod vatre, i pokret ponovo u noći – saopštene su mu čim se probudiou kasno popodne. »Sve zbog jednog jata vrana! Ja sam iščekivaojedan stvarno dobar obed noćas: nešto vruće.«

»Pa, možeš nastaviti da iščekuješ«, reče Gandalf. »Može za tebebiti mnogo neočekivanih gozbi napred. Što se mene tiče, ja bih voleojednu lulu, da je popušim u udobnosti, i toplije noge. Kako god bilo,sigurni smo u jedno, u svakom slučaju: postajaće toplije kakobudemo odmicali na jug.«

»Pretoplo, ne bih se čudio«, promrmlja Sem Frodu. »Ali počinjempomišljati kako je vreme da zirnemo u tu Plamen-planinu i vidimosvršetak ovog Puta, tako da reknem. Ja sam isprva mislio da je ovajovde Crvenrog, ili kako god da mu je ime, možda to, dok Gimli nijeopričao svoje. Zgodan za lomljenje vilice taj patuljački jezik, morabiti!« Mape ništa nisu saopštavale Semovom mozgu, a sverazdaljine u tim stranim zemljama izgledale su tako ogromne da jebio potpuno izgubio račun.

Celog toga dana Družina je ostala u skrovištu. Crne pticešestarile su preko njih opet i opet, ali kako se sunce klonilo zapadu icrvenelo tako su one nestale prema jugu. U sumrak Družina krete i,skrenuvši upola ka istoku, usmeri se prema Karadrasu, koji je udaljini još svetleo prigušenim crvenilom u poslednjoj svetlostiiščezlog sunca. Jedna po jedna, pomoliše se zvezde, bele dok jenebo tamnelo.

Predvođeni Aragornom, oni nađoše jednu dobru stazu. Frodu sečinilo da su to ostaci nekog starog puta koji je nekada bio širok idobro zamišljen, od Dračnika do planinskog prelaza. Mesec, sadapun, digao se nad planinama, i sjao bledom svetlošću pri kojoj su

senke kamenova bile crne. Mnogi od njih izgledali su kao obrađenirukama, iako su sada ležali izvaljeni i trošni u tužnoj, ogoleloj zemlji.

Bio je onaj hladan obeshrabrujući čas pre prvog buđenja zore imesec je bio nisko. Frodo diže pogled ka nebu. Iznenada vide ilioseti neku senku kako prolazi preko visokih zvezda, kao da su oneza časak potamnele, a potom blesnule iznova. On zadrhta.

»Jesi li ti video nešto da prelazi iznad nas?« šapnu Gandalfu, kojije bio baš ispred njega.

»Ne, ali sam osetio, šta god bilo«, odgovori on. »To može i ne bitiništa, samo pramen tankog oblaka.«

»Onda se kretao brzo«, promrmlja Aragorn, »i ne niz vetar.«

Ništa se više nije desilo te noći. Naredno jutro osvanulo je jošvedrije od prethodnog. Ali vazduh je ponovo bio studen; već se vetarvraćao prema istoku. Tokom još dve noći hodali su oni dalje, penjućise istrajno, ali sve sporije što im je put više savijao u brda, a planinese dizale visoko, sve bliže i bliže. Trećeg jutra Karadras se digaopred njima, moćni vrh, okrunjen snegom poput srebra, ali okomitihgolih strana, mutno crvenih kao umrljanih krvlju.

Nebo je izgledalo nekako sumorno, a sunce je bilo slabašno.Vetar je okrenuo na severoistok. Gandalf omirisa vazduh i pogledanazad.

»Zima jača iza nas«, reče on tiho Aragornu. »Visovi dalje nasever belji su nego što su bili; sneg leži nisko na njihovim ramenima.Noćas ćemo svojim putem, visoko gore ka Kapiji Crvenoga.Osmatrači na toj uskoj stazi mogu nas lako videti, može nampostaviti zasedu nekakvo zlo, ali vreme se može pokazatismrtonosnije od ma kog neprijatelja. Šta misliš sada o svom smeru,Aragorne?«

Frodo doču ove reči i shvati da Gandalf i Aragorn nastavljajuneku raspravu koja je započela davno pre toga. Slušao jeuznemireno.

»Ja ne mislim ništa dobro o našem smeru od početka do kraja,kao što ti dobro znaš, Gandalfe«, odgovori Aragorn. »A opasnostiznane i neznane rašće kako idemo dalje. Ali mi moramo dalje, i nevredi nam da odlažemo prelaz preko planina. Dalje na jug nemaprolaza, dok se ne dođe na Rohanski prolaz. Ja nemam poverenja u

taj put posle tvojih novosti o Sarumanu. Ko zna kojoj strani sadasluže lordovi Gospodara Konja?«

»Ko zna, zaista!« reče Gandalf. »Ali ima jedan drugi put, i to neprolazom Karadrasa: mračni i tajni put o kome smo govorili.«

»Ali hajde da ne govorimo o njemu ponovo! Ne još. Ne govoriništa ostalima, ja te molim, ne dok ne bude očevidno da nam nemanikakvog drugog puta.«

»Mi moramo odlučiti pre no što odemo dalje«, odgovori Gandalf.»Onda odmerimo tu stvar u glavi, dok ostali počivaju i spavaju«,

reče Aragorn.

U kasno popodne, dok su drugi dovršavali doručak, Gandalf iAragorn odoše u stranu, i stajali su gledajući u Karadras. Njegovibokovi bili su sada mračni i natmureni, a glava u sivom oblaku.Frodo ih je motrio pitajući se na koju će stranu rasprava krenuti.Kada su se vratili Družini Gandalf progovori i tako je saznao da jeodlučeno da se suoče s vremenom i visokim prelazom. Laknulo muje. Nije mogao da prosudi koji je bio onaj drugi mračni i tajnoviti put,ali i činilo se da i samo spominjanje toga ispunjava strahomAragorna, i Frodo je bio srećan što je taj put napušten.

»Po znacima koje smo videli u poslednje vreme«, reče Gandalf,»plašim se da se na Kapiju Crvenroga motri, a takođe sam uneizvesnosti u pogledu vremena koje dolazi za nama. Sneg bimogao stići. Moramo krenuti najvećom brzinom kojom možemo. Čaki tako trebaće nam više od dva dana hoda pre no što dospemo dovrha prelaza. Tama će se spustiti rano ove večeri, Moramo otići čimbudete uspeli da se spremite.«

»Ja ću dodati reč saveta, ako smem«, reče Boromir. »Rođen sampod senkom Bele planine, i znam ponešto o putovanjima po visokimpredelima. Naići ćemo na ljutu hladnoću, ako ne i na gore, pre no štose spustimo sa druge strane. Neće nam biti od pomoći da se držimou tajnosti toliko da nasmrt promrznemo. Kad pođemo odavde gde jošima nešto drveća i žbunja, svaki od nas trebalo bi da nosi po svežanjpruća, veliki koliko god može da ponese.«

»A Bil bi mogao da ponese i malko više, zar ne bi mogao,momče?« reče Sem. Poni pogleda u njega žalosno.

»Vrlo dobro«, reče Gandalf. »Ali ne smemo da upotrebimo topruće – ne sem ako biramo između vatre i smrti.«

Družina krete ponovo, isprva znatnom brzinom; ali uskoro im putpostade strm i težak. Krivudava uspinjuća staza je na mnogimmestima skoro iščezla, i bila zaprečena mnoštvom palih kamenova.Noć je postala mrtvački tamna pod velikim oblacima. Oštar vetarkovitlao se među stenama. Do ponoći, ispeli su se na kolena velikihplanina. Njihova uzana staza savijala je sada pod okomitim zidomlitice nalevo, a strašni bokovi Karadrasa uzdizali su se nevidljivi upomrčini; zdesna je bio ponor tame gde se tle iznenadno obrušavalou duboku jarugu.

Oni se s mukom ispeše uz jednu strmu kosu i zastadoše začasak na vrhu. Frodo oseti neki mek dodir na licu. Ispruži ruku i videnerazgovetne bele pahulje snega kako mu se smiruju na rukavu.

Produžiše. Ali, uskoro, sneg je padao brzo, ispunjavajući vazduh izasipajući Frodu oči. Tamne pogurene prilike Gandalfa i Aragornasamo na korak-dva ispred jedva su se videle.

»Ovo mi se ne dopada uopšte«, dahtao je Sem baš iza njega.»Sneg valja kad je lepo jutro, ali ja volim da budem u krevetu doklepada. Želeo bih da ova sreća ode pa zadesi Hobiton! Narod bi gatamo mogo da dočeka dobrodošlicom.« Izuzev na visokim lovištimaSeverne Četvrti visok snežni pokrivač bio je retka pojava u Okrugu, ina njega se gledalo kao na jedan prijatan događaj i priliku zazabavu. Nijedan živi Hobit (osim Bilba) nije se mogao sećati groznezime iz 1311, kada su beli vukovi upali u Okrug preko zaleđenogBrendivajna.

Gandalf zastade. Sneg je bio debeo na njegovoj kapuljači iramenima; bio je već do članaka dubok oko njegovih čizama.

»To je ono čega sam se plašio«, reče on. »Šta sada kažeš,Aragorne?«

»Da sam se i ja toga plašio«, odgovori Aragorn, »ali manje negodrugih stvari. Znao sam za opasnost od snega, iako on retko padaovako gusto ovoliko daleko na jugu, izuzev visoko gore u planinama.Ali mi još nismo visoko, mi smo još dole, gde su staze običnoprohodne cele zime.«

»Pitam se da nije ovo majstorija Neprijateljeva«, reče Boromir.»Kažu u mojoj zemlji da on može upravljati nepogodama uPlaninama Senki što stoje na granicama Mordora. On ima neobičnemoći i mnoge saveznike.«

»Njegova ruka je postala dugačka, doista«, reče Gimli, »akomože da dovuče sneg sa severa da nas uznemirava ovde, tri stotineliga daleko.«

»Njegova ruka je postala dugačka«, reče Gandalf.

Dok su stajali, vetar je zamro a sneg oslabeo, gotovo prestao.Otapkali su dalje. Ali nisu prešli više od jednog furlonga kad senepogoda vrati s novom žestinom. Vetar je zavijao, a sneg postadezaslepljujuća snežna bura. Uskoro je čak i Boromiru bilo teško danastavi.

Hobiti, presamićeni skoro nadvoje, mučili su se iza viših Ljudi, alibilo je jasno da oni neće moći da idu mnogo dalje ako sneg nastavida pada. Čak i Gimli, krepak koliko god to jedan Patuljak može biti,gunđao je dok se vukao.

Družina zastade iznenada, kao da su došli do sporazuma bezijedne izgovorene reči. Začuli su užasne zvuke u tami oko sebe.Mogla je to biti i puka obmana vetra u pukotinama i prosecimastenovitog zida, ali bili su to zvuci piskavih krikova i divljih urlikasmeha. Kamenje poče da se obrušava sa boka planine fijučući iznadnjihovih glava, ili treskajući o stazu iza njih. Tu i tamo čuli su potmulututnjavu, kao da se neka velika gromada kotrlja naniže iz skrivenihvisina nad njima.

»Mi ne možemo dalje noćas«, reče Boromir. »Pustimo da ovonazivaju vetrom oni koji to žele; ima groznih glasova u vazduhu, aovi kamenovi usmereni su na nas.«

»Ja ovo nazivam vetrom«, reče Aragorn, »ali to ne čini neistinitimtvoje reči. Ima mnogo zlih i neprijateljskih stvorova na svetu kojiosećaju malo ljubavi za nas što idemo na dve noge, a ipak nisu usavezu sa Sauronom nego imaju sopstvene ciljeve. Neki su na ovomsvetu duže nego on.«

»Karadras je nazivan Surovi, i imao je rđav glas«, reče Gimli,»pre mnogo godina, dok se glas o Sauronu još nije čuo u ovimzemljama.«

»Malo je važno ko je neprijatelj ako ne možemo da odbijemonjegov napad«, reče Gandalf.

»Ali šta možemo da uradimo?« povika Pipin žalostivo. On seoslanjao na Veselog i Froda i drhtao je.

»Ili da ostanemo gde smo, ili da se vratimo«, reče Gandalf. »Nevredi ići dalje. Samo malo iznad nas, ako se sećam tačno, ova stazanapušta liticu, i zalazi u jedno široko plitko udubljenje na dnu dugogžestokog spusta. Ne bismo tamo imali nikakav zaklon od snega, ilikamenja – ili ma čega drugog.«

»A ne vredi ići nazad dok ova nepogoda traje«, reče Aragorn.»Putem naviše nismo prošli nijedno mesto koje je nudilo višezaklona nego ova litica pod kojom smo sada.«

»Zaklon!« progunđa Sem. »Ako je ovo zaklon, onda jedan zid iništa-krov čine kuću.«

Družina se pribila uz liticu što je više mogla. Bila je okrenuta jugu,a pri dnu malo izbočena, te su se nadali da će im pružiti neku zaštituod severnog vetra i kamenja što se oburvavalo. Ali uskovitlani vihorivrteli su se oko njih sa svih strana, a sneg je nadolazio u sve gušćimoblacima.

Zgurili su se zbijeni, leđima uz liticu. Poni Bil stajao je strpljivo aliobeshrabreno ispred Hobita i zaklanjao ih malo; ali nanosi snega bilisu mu ubrzo iznad potkolenica, a sneg je nastavio da raste. Da nisuimali većih sadrugova, Hobiti bi ubrzo bili sasvim ukopani.

Neka velika sanjivost školi Froda; osećao je kako brzo tone utopao i maglovit san. Činilo mu se da mu vatra greje nožne prste, aiz senki sa druge strane ognjišta čuo je Bilbov glas kako govori. Janemam neko naročito mišljenje o tvom dnevniku – govorio je on.Snežne oluje dvanaestog januara: nije bilo nužno vraćati se da seizveštava o tome!

Ali ja sam želeo počinak i san, Bilbo, odgovori Frodo s naporom,a tada oseti kako ga drmusaju i vrati se bolno u budno stanje.Boromir ga je podigao sa tla iz jednog legala u snegu.

»Ovo će biti smrt za Polušane, Gandalfe«, reče Boromir.»Beskorisno je da sedimo ovde dok nam sneg ne dođe preko glave.Moramo učiniti nešto da se spasemo.«

»Daj im ovo«, reče Gandalf, pretraživši svoj ranac i vadećikožnatu pljosku. »Samo po gutljaj svakome – za sve nas. To jeveoma dragoceno. To je miruvor, okrepljujući napitak Imladrisa.Elrond mi ga je dao na rastanku. Obredi time!«

Čim je Frodo progutao malko od te tople i mirisave tečnosti osetioje novu snagu u srcu, i teška dremljivost napusti njegove udove.Ostali se takođe povratiše i nađoše novu nadu i živost. Ali sneg nijepopuštao. Svijao se oko njih gušći nego ikad, a vetar je duvaosnažnije.

»Šta kažete na vatru?« upita Boromir iznenada. »Izbor sad kaoda je blizu onoga između vatre i smrti, Gandalfe. Bez sumnje,bićemo skriveni od svih neprijateljskih očiju kada nas sneg zatrpa, alito nama neće pomoći.«

»Smeš načiniti vatru, ako možeš«, odgovori Gandalf. »Ako imanekih osmatrača koji mogu da izdrže ovu nepogodu, onda oni moguda nas vide, sa vatrom ili bez nje.«

Međutim, iako su poneli drva i potpalu po savetu Boromirovom,prevazilazilo je umešnost Vilovnjaka, pa čak i Patuljka, da ukrešuplamen koji bi se održao usred kovitlaca vetra, ili se zadržao uvlažnom gorivu. Na kraju se Gandalf s oklevanjem umeša. Digavšijedan svežanj držao ga je u vazduhu za časak, a onda sakomandom naur an edraith ammen! on gurnu kraj svoje palice usrednjega. Istog časa veliki plamen zelene i plave vatre suknu i drvo seraspali i zaprašta.

»Ako ikoga ima da vidi, onda sam im ja, u najmanju ruku,otkriven«, reče on. »Ja sam napisao Gandalf je ovde znacima kojemogu pročitati svi od Rivendala do ušća Anduina.«

Ali Družina nije više marila za osmatrače ili neprijateljske oči.Njihova srca su se radovala što vide svetlost vatre. Drvo je veselogorelo i, premda je sneg svud okolo šištao, a barice žitkog snegadogmizale im pod noge, oni su radosno grejali šake na plamenu. Tusu stajali, pognuti, u krugu oko malih razigranih i rascvetanihplamenova. Crvena svetlost bila je na njihovim umornim i zabrinutimlicima; iza njih, noć je bila kao crni zid.

Ali drvo je sagorevalo brzo, a sneg je i dalje padao.

Vatra je zgorela nisko, a poslednji svežanj bio je bačen na nju.

»Noć stari«, reče Aragorn. »Zora nije daleko.«»Ako ikakva zora može da prodre kroz ove oblake«, reče Gimli.Boromir iskorači iz kruga i zagleda se naviše u tminu. »Sneg se

proređuje«, reče on, »a vetar je mirniji«.Frodo je umorno zurio u pahulje koje su još sipale iz tame da im

se belina razotkrije za časak u svetlosti vatre na umoru; ali zadugonije video nikakav znak da malaksavaju. Potom odjednom, kada jesan ponovo počinjao da ga hvata, on opazi da je vetar zbilja oslabio,a da pahulje bivaju krupnije i rede. Veoma lagano, nejasna svetlostpoče da se rasprostire. Konačno sneg prestade sasvim.

Sa jačanjem svetlosti ukazivao se jedan tih, u pokrov umotansvet. Ispod njihovog utočišta nalazile su se bele grbe, i kupole, ibezoblične dubine među kojima je staza kojom su išli bila potpunoizgubljena; ali visovi nad njima bili su sakriveni ogromnim oblacima,još teškim od snega koji je pretio.

Gimli pogleda naviše i zavrte glavom. »Karadras nam nijeoprostio«, reče on. »On ima još snega da zakovitla na nas akonastavimo. Što se pre vratimo dole, to bolje.«

S ovim su se svi složili, ali njihovo povlačenje bilo je sada mučno.Moglo se mirno pokazati i nemogućim. Samo na nekoliko koračajaod pepela njihove vatre sneg je ležao dubok mnogo stopa, viši odglava Hobita; mestimice je bio nagrnut i zgomilan vetrom u ogromnesmetove uz liticu.

»Ako bi Gandalf pošao pred nama sa plamenom, mogao bi dastopi stazu«, reče Legolas. Snežna oluja njemu nije mnogo smetala,i samo je on od Družine još bio bodra srca.

»Ako bi Vilovnjaci mogli da lete preko planina, mogli bi da dobavesunce da nas spase«, odvrati Gandalf. »Ali ja moram imati nešto načemu ću raditi. Ne mogu da palim sneg.«

»No«, reče Boromir, »kad glave ne znaju šta će, tela morajuposlužiti, kako kažemo u mojoj zemlji. Najjači od nas moraju potražitiput.

Gledajte! Iako je sada sve pod snegom, naša staza, pri dolasku,zavila je oko one stenovite izbočine dole. Tamo je sneg počeo danas muči. Kada bismo mogli da stignemo do tog mesta, možda bi sepokazalo da je odatle lakše. Nije dalje od furlonga rekao bih.«

»Onda hajde da probijemo jednu stazu donde, ti i ja«, rečeAragorn.

Aragorn je bio najviši u Družini, ali Boromir, jedva niži, bio je širi ikrupnije građe. On krete napred, a Aragorn ga je pratio. Lagano, onise odmakoše, i ubrzo su se već teško naprezali. Na nekim mestimasneg im je bio do grudi, i često je Boromir izgledao više kao da plivaili kopa svojim velikim rukama nego da hoda.

Legolas ih je gledao neko vreme s osmehom na usnama, a ondase okrete ostalima. »Najsnažniji moraju tražiti put, kažete vi? A jakažem: orač neka ore, ali vidru odaberite za plivanje, a za hitrotrčanje preko trava i lišća, ili snega – Vilovnjaka.«

S tim rečima on okretno skoči napred, a Frodo tada kao da prviput opazi, premda je to dugo znao, da Vilovnjak nema čizme, većnosi samo lake cipele, kao i uvek, i da njegove stope prave neznatneotiske na snegu.

»Srećan put!« reče on Gandalfu. »Idem da nađem sunce!« Apotom, hitar poput trkača na čvrstom pesku, pojuri, i brzo prestižućiLjude koji su se mučili, mahnu rukom, odjuri u daljinu, i nestade izaonog stenovitog izbočenja.

Ostali su čekali zbijeni jedan uz drugog i gledali dok se Boromir iAragorn ne pretvoriše u dve crne tačke u belini. Konačno i oniiščezoše sa vidika. Vreme se vuklo. Oblaci se spustiše, i nekolikopahuljica ponovo siđe vrludajući.

Prođe jedan čas, otprilike, iako je to izgledalo mnogo duže, aonda konačno videše Legolasa kako se vraća. U isto vreme Boromiri Aragorn ponovo se pojaviše na savijutku daleko iza njega, i kretošes mukom uz strminu.

»Pa«, uzviknu Legolas kad je dotrčao gore, »nisam doveo sunce.Ono hoda plavim poljima juga, i mali venac snega na ovomeCrvenrogu ne smeta mu uopšte. Ali doneo sam sa sobom zračakdobre nade za one kojima je suđeno da idu nogama. Najveći odsnežnih nanosa je upravo iza zavijutka, a tamo su naši Snažni Ljudibili skoro zatrpani. Pali su u očajanje dok se ja nisam vratio i rekaoim da je taj nanos jedva nešto širi od kakvog zida. A na drugoj stranisneg iznenada postaje manji, dok još dalje naniže nije više od belogpokrivača, koliko da Hobitu rashladi nožne prste.«

»Ah, onako je kako sam ja rekao«, zareža Gimli. »Nije to bilanikakva obična nepogoda. To je srdžba Karadrasova. On ne voliVilovnjake i Patuljke, i taj nanos je bio postavljen da nam presečeodstupnicu.«

»Ali, na sreću, tvoj je Karadras zaboravio da imate i Ljude sasobom«, reče Boromir, koji je u tom času prispeo gore. »I to valjaneLjude, ako to ja mogu da kažem, iako bi vam manje značajni Ljudi slopatama mogli bolje da posluže. Ipak, mi smo probili stazu kroznanos, a za to nam mogu biti zahvalni svi ovde koji ne trče takolakonogo kao Vilovnjaci.«

»Ali kako da siđemo onamo, čak i pored toga što ste vi proseklinanos?« upita Pipin, oglašavajući misao svih Hobita.

»Imajte pouzdanja«, reče Boromir. »Ja jesam umoran, ali još mije preostalo nešto snage, a Aragornu takođe. Mi ćemo nositi malisvet. Ostali će bez sumnje uspeti da hodaju stazom za nama. Hodi,gospodine Peregrine. Ja ću početi od tebe.«

On podiže Hobita. »Drži se čvrsto na mojim leđima! Biće mipotrebne ruke«, reče on i zakorači napred. Aragorn sa Veselim pođeza njim. Pipin se čudio njegovoj snazi, videći prolaz koji je ovaj većprobio bez ikakve druge alatke do svojih velikih udova. Čak i sada,opterećen kako je bio, širio je stazu za one koji su sledili, odbacujućisneg u stranu u hodu.

Konačno dođoše do velikog nanosa. Preprečio je planinsku stazukao neki strm iznenadni zid, a njegov greben, oštar kao da jeoblikovan noževima, dizao se više od dve visine Boromirove; ali kroznjegovu sredinu bio je ugažen prolaz koji se dizao i spuštao kaomost. Na drugoj strani spustiše Veselog i Pipina, i oni su tu čekali saLegolasom da stigne ostatak Družine.

Posle nekog vremena Boromir se vrati noseći Sema. Za njima,po uzanoj, ali sada dobro utabanoj stazi, dođe Gandalf vodeći Bila,sa Gimlijem posađenim između prtljaga. Na kraju je išao Aragornnoseći Froda. Oni prođoše puteljakom, ali jedva da je Frodo idotakao tle kad se dole obruši, sa potmulom tutnjavom vodopadkamenja i snega koji je klizio. Snežna prašina napola oslepe Družinudok su se grčili niz liticu, a kada se vazduh raščistio oni videše da jestaza zatvorena iza njih.

»Dosta, dosta!« povika Gimli. »Mi odlazimo što možemo brže!« Izaista, tim poslednjim zlobnim potezom planina kao da se istrošila;kao da je Karadras bio zadovoljen time što su upadači odbijeni i štose neće usuditi da se vrate. Opasnost od snega minu, oblaci počešeda se razilaze, a svetlost se rasprostre.

Kao što je Legolas dojavio nađoše da je sneg sve plići, tako dasu čak i Hobiti mogli da se s mukom vuku dalje. Uskoro, svi su jošjednom zastali na onoj ravnoj gredi stene na vrhu strme kose, gde suosetili prve pahuljice snega prethodne noći.

Jutro je bilo daleko odmaklo. Sa tog visokog mesta pogledašenazad ka zapadu preko nižih krajeva. Daleko u valovitom predelukoji je ležao uz podnožje planine bila je udolina odakle su krenuli dase uspnu na prelaz.

Froda su bolele noge. Bio je promrzao do kostiju i gladan; u glavimu se vrtelo pri pomisli o dugom i mučnom maršu nizbrdo. Crnetačke igrale su mu pred očima. On ih protrlja, ali crne tačkeostadoše. U daljini ispod njega, ali ipak visoko, nad nižim bregovimapodnožja, crne tačke kružile su vazduhom.

»Ptice ponovo!« reče Aragorn pokazujući dole.»Tome sada pomoći nema«, reče Gandalf. »Bile dobre ili zle, bilo

da nemaju uopšte nikakve veze s nama, mi se moramo odmahspustiti. Čak ni na kolenima Karadrasa nećemo čekati da se spustijoš jedna noć.«

Hladan vetar je duvao naniže za njima kada su okrenuli leđaKapiji Crvenroga i oteturali se umorno niz strminu. Karadras ih jeporazio.

Glava 4.

PUTOVANJE KROZ TAMU

Bilo je veče, i siva svetlost ponovo je brzo iščezavala kada su sezaustavili da zanoće. Bili su veoma iznureni. Planine je obavijalakoprena sve gušće tmine, a vetar je bio hladan. Gandalf im odvoji jošpo gutljaj miruvora iz Rivendala. Kada su pojeli nešto hrane, onsazva savet.

»Mi, naravno, ne možemo nastaviti noćas«, reče on. »Taj napadna Kapiji Crvenroga iscrpeo nas je, i moramo počinuti ovde nekovreme.«

»A zatim kuda?« upita Frodo.»Pred nama je još naš put i naš poduhvat«, odvrati Gandalf.

»Nemamo izbora osim da idemo dalje ili da se vratimo u Rivendal.«Pipinovo lice se primetno razvedri na samo spominjanje povratka

u Rivendal; Veseli i Sem pogledaše naviše puni nade. Ali Aragorn iBoromir ne dadoše nikakvog znaka od sebe. Frodo je izgledaozabrinuto.

»Voleo bih da sam opet onde«, reče on. »Ali kako da se vratimbez stida – osim ako zaista nema nikakvog drugog puta i ako smoveć poraženi?«

»Ti si u pravu, Frodo«, reče Gandalf, »otići nazad znači priznatiporaz i suočiti se s gorim porazom koji ima da dođe. Ako se sadavratimo, onda Prsten mora da ostane tamo: nećemo biti u stanju dakrenemo ponovo. A onda će, pre ili posle, Rivendal biti opkoljen, iposle kratkog i čemernog vremena razoren. Utvare Prstenasmrtonosni su neprijatelji, ali oni su tek senke one sile i užasa koje biposedovali kad bi Vladajući Prsten bio ponovo na ruci njihovoggospodara.«

»Onda moramo dalje, ako ima kakvog puta«, reče Frodo suzdahom. Sem utonu u sumorno raspoloženje.

»Ima jedan put kojim bismo mogli pokušati«, reče Gandalf. »Jasam od početka, kad sam prvi put razmatrao ovo putovanje, mislioda bi trebalo pokušati njime. Ali taj put nije ugodan, i ja o njemunisam ranije govorio ovoj Družini. Aragorn je bio protiv toga, bar dokse, u najmanju ruku, ne pokuša prelaz preko planina.«

»Ako je to neki put gori no što je Kapija Crvenroga, onda mora daje odista zao«, reče Veseli. »Ali bolje da nam kažeš o njemu, iomogućiš nam da odmah saznamo najgore.«

»Put o kome ja govorim vodi do rudnika Morije«, reče Gandalf.Samo Gimli diže glavu; neka pritajena vatra bila mu je u očima. Nasve ostale spusti se užas na spominjanje toga imena. Čak i zaHobite to je bila legenda prožeta neodređenim strahom.

»Put možda vodi do Morije, ali kako da se nadamo da će voditikroz Moriju?« reče Aragorn mračno.

»To ime predskazuje zlo«, reče Boromir. »A ja ne vidim potrebuda se tamo ide. Ako ne možemo da pređemo planine, putujmoprema jugu dok ne dođemo do Rohanskog prolaza, gde je svetnaklonjen mome narodu, sve držeći se puta koji sam ja sledio nasvom putovanju naovamo. Ili možemo da ga prođemo i pređemopreko Izena u Langstrand i Lebenin, i tako dođemo do Gondora izoblasti blizu mora.«

»Stvari su se izmenile otkad si ti došao na Sever, Boromire«,odgovori Gandalf. »Nisi li čuo šta sam ti rekao o Sarumanu? S njimbih ja mogao imati nešto lično, pre no što se sve okonča. Ali ovajPrsten ne sme doći blizu Izengarda, ako se to ikakvim sredstvimamože sprečiti. Rohanski prolaz je zatvoren za nas, dok idemo saNosiocem.

»Što se tiče drugog puta: mi ne možemo odvojiti vreme za to.Mogli bismo provesti godinu na takvom jednom putovanju, a trebalobi da prođemo kroz mnoge zemlje koje su puste i bez utočišta. Aipak, one ne bi bile sigurne. Budne oči Sarumana i Neprijatelja su nanjima. Kada si ti došao na Sever, Boromire, bio si u očimaNeprijatelja samo jedan slučajni lutalica sa Juga, i od malog značajaza njega: njegove misli bile su zauzete poterom za Prstenom. Ali tise sada vraćaš kao član Družine Prstena, i u opasnosti si dokle godostaješ s nama. Ta opasnost će rasti sa svakom ligom koju pređemoka jugu pod otvorenim nebom.

»Nakon našeg otvorenog pokušaja da pređemo planinskimprelazom položaj nam je postao očajniji, bojim se. Malo nade ja sadavidim ako ne iščeznemo sa vidika i ne sakrijemo svoj trag. Dakle,savetujem da ne idemo ni preko planina, ni oko njih, nego ispod njih.To je, u svakom slučaju, put kojim će Neprijatelj najmanje očekivatida krenemo.«

»Mi ne znamo šta on očekuje«, reče Boromir. »On možda motrisve puteve, verovatne i neverovatne. U tom slučaju, ući u Moriju –značilo bi ući u klopku, jedva bolju nego da zakucamo na kapijamasame Crne kule. Ime Morije je crno.«

»Ti govoriš o onome što ne poznaješ, kad porediš Moriju sauporištem Sauronovim«, odvrati Gandalf. »Jedini sam ja od vasikada bio u tamnicama Mračnog Gospodara, i to samo u njegovomstarijem i nižeg reda boravištu, u Dol Gulduru. Oni koji prođu kapijeBarad-dura ne vraćaju se. Ali ja vas ne bih vodio u Moriju da nemanade da se ponovo izađe. Ako tamo ima Orka, to se može pokazatirđavim za nas, to je istina. Ali većina Orka iz Maglenih planina bili surazbijeni ili uništeni u bici Pet armija. Orlovi izveštavaju da se Orciokupljaju ponovo izdaleka; ali ima nade da je Morija još slobodna.

»Ima čak mogućnosti da su tamo Patuljci, i da se u nekoj dubokojdvorani njegovih otaca Balin, sin Fandinov, može naći. Kako god seto pokazalo, mora se hodati stazom koju nužda odabere!«

»Ja hoću da idem tom stazom za tobom, Gandalfe!« reče Gimli.»Hoću da idem i pogledam dvorane Durinove, šta god čekalo tamo –ako ti možeš da nađeš vratnice koje su zatvorene.«

»Dobro je, Gimli« reče Gandalf. »Ti me ohrabruješ. Mi ćemotragati za tim skrivenim vratnicama zajedno. I proći ćemo kroz njih. Uruševinama Patuljaka glava jednog Patuljka teže će se pomesti negoglave Vilovnjaka, ili Ljudi, ili Hobita. Sem toga, neće to biti prvi put dase ja nađem u Moriji. Ja sam tuda dugo tragao za Trainom sinomTrorovim, kad je nestao. Prošao sam i izašao ponovo, živ!«

»I ja sam jednom prošao Kapiju Dimril«, reče Aragorn tiho, »ali,premda sam i ja izašao ponovo, uspomena na to veoma je rđava. Jane želim da uđem u Moriju po drugi put.«

»A ja ne želim da uđem ni prvi put«, reče Pipin.»Ni ja«, promrmlja Sem.

»Naravno!« reče Gandalf. »Ko i bi? Ali pitanje je: ko hoće da meprati ako vas povedem tamo?«

»Ja hoću«, reče Gimli vatreno.»Ja hoću«, reče Aragorn sumorno. »Ti si pratio mene skoro do

propasti u snegu i nisi rekao ni reči pokude. Ja ću pratiti tebe sada –ako te ovo poslednje upozorenje ne dirne. Ne mislim ja na Prsten,niti na nas ostale sada, nego na tebe, Gandalfe. I ja ti kažem: akopređeš vratnice Morije, čuvaj se!«

»Ja neću ići«, reče Boromir, »osim ako glasovi cele Družine buduprotiv mene. Šta Legolas i Mali Narod kažu? Glas Nosioca Prstenasvakako bi trebalo da se čuje?«

»Ja ne želim da idem u Moriju«, reče Legolas.Hobiti ne rekoše ništa. Sem pogleda Froda. Konačno Frodo

progovori. »Ja ne želim da idem«, reče on, »ali isto tako ne želim daodbacim savet Gandalfov. Molim da ne bude glasanja dok to neprespavamo. Gandalf će lakše dobiti glasove na svetlosti jutra negou ovoj hladnoj tmini. Kako vetar zavija!«

Na ove reći svi zapadoše u ćutanje i misli. Slušali su vetar kakosikće između stenja i stabala, i čulo se zavijanje i jadikovanje okonjih u praznim prostranstvima noći.

Odjednom Aragorn skoči. »Kako vetar zavija!« zavika on. »Onzavija vučjim glasovima! Varge su došle zapadno od planina!«

»Treba li onda da čekamo do jutra?« reče Gandalf. »Onako jekako sam rekao! Potera se digla! Čak i ako doživimo da vidimo zoru,ko će sada želeti da putuje na jug u noć sa divljim kurjacima nasvome tragu?«

»Koliko je daleko Morija?« zapita Boromir.»Postojao je jedan ulaz jugozapadno od Karadrasa, nekih

petnaest milja ptičijim letom, možda dvadeset vučjim trkom«,odgovori Gandalf mrko.

»Onda pođimo u sam osvit, budemo li mogli«, reče Boromir. »Vukkoga čovek čuje gori je od Orka o kome snuje.«

»Istina je!« reče Aragorn, olabavljujući svoj mač u koricama. »Aligde kurjak zavija, tamo se i Ork dovija.«

»Voleo bih da sam prihvatio Elrondov savet«, promrmlja PipinSemu. »Ja nisam ni za šta, na kraju krajeva. Nema u meni dovoljno

od soja Bandobrasa Grcmana: ovi urlici lede mi krv. Ne sećam se dasam se ikada osećao ovoliko bedno.«

»Moje je srce sasvim sišlo u pete, g. Pipine«, reče Sem. »Ali mise jošte nismo naranili, a ima krepkog življa ovde s nama. Šta godda očekuje staroga Gandalfa, kladio bi se da to nije vučji trbuh.«

Da bi našla zaklon preko noći, Družina se ispela na vrh malogbrega u čijem su podnožju bili sklonjeni. Bio je okrunjen čestomstarog isprepletenog drveća, oko kojeg je ležao razvaljen krug odvelikog kamenja. U njegovom središtu oni zapališe vatru, jer nije bilonikakve nade da će tama i tišina sprečiti da im trag otkriju lovačkičopori.

Posedaše oko vatre; oni koji nisu bili na straži dremali sutegobno. Siroti poni Bil drhturio je i znojio se na mestu gde je stajao.Zavijanje vukova čulo se sada svud oko njih, nekad bliže, nekaddalje. U gluvo doba noći videle su se mnoge blistave oči kako piljepreko vrha brežuljka. Neke su krenule napred skoro do prstena odkamenova. Na jednom prodoru kruga videla se ogromna tamnavučja prilika kako okleva zureći u njih. Drhtavi urlik izbi iz njega, kaoda je predvodnik koji doziva svoj čopor u napad.

Gandalf ustade i koraknu napred, dižući svoj štap visoko. »Počuj,Psu Sauronov!« povika on. »Gandalf je ovde. Beži, ako ceniš svojupokvarenu kožu! Ja ću te sasušiti od repa do njuške stupiš li u ovajkrug!«

Kurjak zareža i baci se prema njima ogromnim skokom. U tomčasu začu se oštar fijuk. Legolas je otpustio tetivu svoga luka. Oglasise užasan urlik, a prilika u skoku tresnu na tle; vilovnjačka strelaprobila joj je grlo. Motreće oči iznenada se ugasiše. Gandalf iAragorn pohitaše napred, ali brežuljak je bio napušten; lovački čoporisu pobegli. Svuda oko njih tama postade tiha i nikakav krik ne dođeniz vetar koji je uzdisao.

Noć je bila stara, a, na zapadu, mesec je zalazio sjajeći nestalnokroz oblake koji su se razilazili. Iznenada Frodo se trže iz sna. Bezupozorenja oluja urlika izbi besno i divlje svuda oko logora. Velikatrupa Varga se tiho okupila i sada ih je napadala sa svih stranaodjednom.

»Bacite goriva na vatru!« povika Gandalf Hobitima. »Vaditesečiva i stanite leđa uz leđa!«

U skokovitoj svetlosti, kad je drvo planulo, Frodo ugleda mnogosivih prilika kako preskaču kameni prsten. Sve više i više ih jenaviralo. Kroz grlo velikog predvodnika Aragorn zari mač jednimubodom; velikim zamahom Boromir odrubi glavu drugome. Gimli jestajao uz njih, raskoračenih snažnih nogu, vitlajući svojompatuljačkom sekirom. Legolasov luk je pevao.

U treperavoj svetlosti vatre Gandalf je iznenada izgledao kao daraste: on se ispravi, velika preteča prilika, poput kamenogspomenika kakvog pradavnog kralja postavljenog na brdu. Nadnevšise kao oblak, on diže jednu zapaljenu glavnju i zakorači u susretvukovima. Oni uzmakoše pred njim. Visoko u vazduh on hitnurazbuktalu glavnju. Blesnula je iznenadnim belim sjajem poputmunje, a njegov glas se kotrljao kao grmljavina.

»Naur an edraith ammen! Naur dan i ngauroth!« povika on.Začuše se urlik i praštanje i drvo iznad njega planu u lišće i cveće

od zaslepljujućeg plamena. Vatra je skakala sa jednog na drugi vrhdrveta. Čitavo brdo bilo je okrunjeno zaslepljujućom svetlošću.Mačevi i noževi branilaca sjaktali su i treperili. Poslednja strelaLegolasova zapali se u letu i zari se u srce jednog ogromnog vučjegpredvodnika. Svi ostali se razbežaše.

Ta vatra je lagano zamirala, dok ne ostade ništa sem pepela kojije padao i varnica; ljuti dim se vio iznad sagorelih panjeva drveća, itamno se izvijao sa brežuljka kada se prva svetlost zore mutnopojavila na nebu. Njihovi neprijatelji bili su poraženi i nisu se vratili.

»Šta sam vam ja kazao, g. Pipine?« reče Sem, stavljajući mač ukorice. »Kurjaci njemu neće dohakati. Bio je to jedan otvarač za oči,bez greške! Skoro mi je osmudio svu kosu sa glave!«

Kada je jutro zasjalo punom svetlošću nije se video nikakav znakvukova, i oni su uzalud tragali za telima mrtvih. Od bitke nijepreostao nikakav trag sem ugljenisanog drveća i Legolasovih strela,koje su ležale na vrhu brega. Sve su bile neoštećene osim jedne odkoje je ostao samo vrh.

»Onako je kao što sam se plašio«, reče Gandalf. »Ovo nisu bilinikakvi obični vuci u potrazi za hranom po divljini. Hajde da jedemo

brzo i da idemo!«Toga dana vreme se ponovo promenilo, skoro kao da je bilo pod

vlašću neke sile koja više nije imala nikakvu potrebu za snegomotkako su se povukli od prelaza, sile koja je sada želela da raspolažečistom svetlošću na kojoj bi se stvorovi što se kreću po divljini moglivideti izdaleka. Vetar se okretao od severa ka severozapadu u tokute noći, a sada je oslabeo. Oblaci su nestali prema jugu i nebo je biločisto, visoko i plavo. Dok su stajali na bregu, spremni da odu, bledasunčana svetlost zasijala je iznad planinskih vrhova.

»Moramo stići do vratnica pre zalaska sunca«, reče Gandalf, »ili,plašim se, nećemo stići uopšte. Nije daleko, ali naša bi staza moglakrivudati, jer ovde Aragorn ne može da nas vodi; on je retko išaoovim krajem, a ja sam samo jednom bio ispod zapadnog zida Morije,i to pre mnogo vremena.

»Tamo leži ona«, reče on pokazujući ka jugoistoku, gde su bokoviplanina okomito padali u senke svojih podnožja. U daljini se nejasnovidela linija golih litica, a u njihovom središtu, viši od ostalih, jedanogroman sivi zid. »Kada smo napustili prelaz ja sam vas poveo kajugu, a ne nazad do naše polazne tačke, kao što su neki od vasmožda opazili. Dobro je što sam tako učinio, jer sada imamo dapređemo nekoliko milja manje, a hitnja je nužna. Hajdemo!«

»Ja ne znam, čemu da se nadam«, reče Boromir mračno: »Da ćeGandalf naći ono što traži, ili da ćemo, stigavši do litica, otkriti da sukapije izgubljene zanavek. Svi putevi izgledaju rđavo, a biti uhvaćenizmeđu vukova i onog zida, to je najverovatnija mogućnost. Vodi!«

Gimli je sada išao spreda uporedo sa Čarobnjakom, toliko je bioželjan da stigne u Moriju. Zajedno, oni su predvodili Družinu nazadka planinama. Od davnina, jedini put od zapada ka Moriji vodio jeduž toka jednog potoka, Siranona, koji je izbijao iz podnožja liticeblizu mesta gde su se nalazile vratnice. Međutim, ili je Gandalf biozastranio sa puta, ili se kraj izmenio poslednjih godina, tek on nijeizbio na potok tamo gde je očekivao da ga nađe, na svega nekolikomilja južno od mesta njihovog polaska.

Jutro se kretalo prema podnevu, a Družina je još lutala i tumaralapo goleti od crvenog kamenja. Nigde nisu videli nikakav odblesakvode, niti joj čuli zvuk. Sve je bilo pusto i suvo. Njihova srca klonuše.

Nisu videli ništa živo, i nijedne ptice nije bilo na nebu; ali šta će noćdoneti ako ih uhvati u toj izgubljenoj zemlji – na to nijedan od njih niježeleo da pomisli.

Iznenada Gimli, koji je požurio napred, doviknu one nazad.Stajao je na jednom brežuljku i pokazivao nadesno. Požurivši gore,oni videše pod sobom jedan dubok i uzan kanal. Bio je prazan i tih,jedva da je nešto malo vode curkom teklo među mrkim i crvenoumrljanim kamenjem korita; ali na njima bližoj strani nalazila sestaza, veoma oronula i propala, koja je krivudala između razvaljenihzidova i kamenih ploča nekog drevnog glavnog puta.

»Ah! Evo ga najzad!« reče Gandalf. »Ovo je mesto kuda je potoktekao: Siranon, Potok kapije, tako su ga zvali. Ali šta se desilo svodom ne mogu da pogodim; nekada je bio brz i bučan. Hajde!Moramo hitati dalje! Kasnimo.«

Družina je bila bolnih nogu i umorna, ali vukli su se uporno tokommnogih milja te grube i krivudave staze. Sunce je okrenulo leđapodnevu i počelo da se kreće ka zapadu. Posle kratkog zastanka, iužurbanog obroka, nastaviše put. Planine pred njima su se mrštile,ali njihova staza je ležala u jednoj dubokoj uvali i mogli su da videsamo više strane i daleke istočne vrhove.

Naposletku dođoše do jedne oštre krivine. Tu se put, koji jeskretao južno između ivice uvale i strmog pada tla sleva, okrete iponovo pođe pravo na istok. Obilazeći zavoj, oni videše pred sobomjednu nisku liticu, nekih pet fatoma visoku, sa izlomljenim i zupčastoizrezanim vrhom. Preko njega curila je i kapala voda kroz jedan širokprocep koji kao da je izdubio vodopad, nekada snažan i moćan.

»Zaista su se stvari izmenile!« reče Gandalf. »Ali nema zabuneoko ovoga mesta. To je sve što preostaje od stepenišnih vodopada.Ako se dobro sećam bio je tu jedan niz basamaka, usečen u stenusa strane, ali glavni put je savijao dalje nalevo, i peo se uz nekolikookuka do ravnog prostora na vrhu. Tu je nekada bila jedna plitkadolina, iza vodopada pa pravo do zidova Morije, i Siranon je tekaokroz nju, a put je vodio kraj njega. Hajdemo da vidimo kakvo je sadastanje!«

Oni pronađoše te kamene stepenike bez teškoća, i Gimli pohitaokretno uz njih, a pratili su ga Gandalf i Frodo. Kada su dospeli navrh videše da ne mogu dalje tim putem, a otkriven je i razlog za

presušivanje Potoka kapije. Iza njih, sunce koje je tonulo ispunilo jehladno nebo na zapadu svetlucavim zlatom. Pred njima se protezalotamno nepomično jezero. Ni nebo ni sunčev zalazak nisu seodražavali na njegovoj sumornoj površini. Siranon je bio pregrađennasipom i ispunio je čitavu dolinu. Iza te zloslutne vode dizale su sesilne litice, strogih lica, blede na iščezavajućoj svetlosti – konačne ineprolazne. Nikakav znak kapije ili ulaza, nikakav rascep ili pukotinuFrodo nije mogao da vidi na tom namrštenom kamenu.

»Tamo su zidovi Morije«, reče Gandalf, pokazujući preko vode. »Itamo je kapija stajala nekada, Vilovnjačka vrata na kraju puta odDračnika kojim smo mi došli. Ali ovaj put je preprečen. Niko odDružine, mislim, neće poželeti da prepliva tu sumornu vodu na krajuovoga dana. Ona ima neki neugodan izgled.«

»Moramo naći neki put oko severnog kraja«, reče Gimli. »Prvošto ova Družina treba da učini jeste da se ispne glavnom stazom ividi kuda će nas ona odvesti. Čak i da nema jezera, ne bismo moglipopeti našeg teretnog ponija uz ovo stepenište.«

»Ali, u svakom slučaju, mi ne možemo povesti tu sirotu životinju urudnike«, reče Gandalf. »Put ispod planina je mračan put, i tamo imauzanih i strmih mesta kojima on ne može da ide, čak i ako mimožemo.«

»Jadni stari Bil!« reče Frodo. »Ja nisam na to mislio. I jadni Sem!Pitam se šta će on reći?«

»Žao mi je«, reče Gandalf. »Jadni Bil bio je koristan saputnik, isrce me boli da ga sada prepustim slučaju. Ja bih putovao sa manjeprtljaga, i ne bih vodio nikakvu životinju, najmanje ovu koju Semtoliko voli, da je bilo kako sam ja hteo. Plašio sam se sve vreme daćemo biti prinuđeni da krenemo ovim putem.«

Dan se bližio kraju, a hladne zvezde blistale su na nebu visokoiznad sunca na zalasku, kada se Družina, koliko je god mogla brže,ispela uz strmine i stigla na obalu jezera. U širinu je izgledalo neveće od dva do tri furlonga na najširem mestu. Koliko se protezalo udaljinu prema jugu nisu mogli da vide pri svetlosti koja je nestajala,ali njegov severni kraj nije bio više od pola milje od mesta gde sustajali, a između kamenih vrhova koji su okružavali dolinu i ivicevode nalazio se uzan pojas čistog tla. Oni požuriše napred, jer su još

imali da pređu jedno dve milje pre nego što stignu do one tačke nadrugoj obali kojoj se Gandalf uputio; i još im je valjalo pronaći vrata.

Kada su stigli do najsevernijeg kraja jezera našli su jedan uzakmali zaliv koji im je prečio put. Bio je zelen i nepomičan, ispuštenupolje kao neka sluzava ruka prema bregovima koji su ga okruživali.Gimli je hitao napred nezaplašen i iznašao da je voda plitka, nepreko članaka uz ivicu. Išli su za njim jedan po jedan, pipajući putpažljivo, jer ispod travnatih lokvi bilo je kamenje, klizavo kao da jepodmazano, i oslonac je bio podmukao. Frodo uzdrhta od gađenjana dodir te tamne nečiste vode na njegovim nogama.

Kada je Sem, poslednji od Družine, izveo Bila na suvo tle nadrugoj strani, začu se jedan prigušen šum, neki fijuk praćenpljeskom, kao da je neka riba uznemirila nepomičnu površinu vode.Okrenuvši se brzo, oni videše talasiće, crno oivičene od senki nasvetlosti koja se gubila: veliki kolutovi širili su se upolje od jednetačke daleko u jezeru. Začu se neki klokotavi šum, a potom nastupitišina. Sumrak se produbi, a poslednji odsjaji sunčevog zalaska bilisu prikriveni oblakom.

Gandalf pohita dalje krupnim korakom a ostali su ga pratili što sumogli brže. Stigoše na pojas suvog tla između jezera i litica: bio jeuzan, često jedva dvanaestak jardi širok, i zaprečen palim stenama ikamenjem; ali nađoše jedan put, pribijajući se uz liticu, i držeći se štodalje od tamne vode. Na milju južno duž obale naiđoše na stabladrača. Panjevi i mrtvo granje trulili su u plićacima – ostaci, činilo se,starih gustiša, ili kakve živice koja je nekada oivičavala put prekopotopljene doline. Ali u blizini, pod liticom, stajala su, još snažna iživa, dva visoka stabla, viša od ijednog drveta drača koje je Frodoikada video ili zamišljao. Njihovo ogromno korenje prostiralo se odzida do vode. Ispod litica koje su se dizale oni su izgledali kaoobično žbunje, viđeni iz daljine sa vrha Stepeništa; ali sada su sedizali iznad glava, ukočeni, tamni i tihi, bacajući duboke noćne senkeoko svojih podnožja, stojeći kao stražarski stubovi na kraju puta.

»Pa, evo nas konačno!« reče Gandalf. »Ovde se vilovnjački putod Dračnika završavao. Drač je bio znak naroda te zemlje, i oni suga zasadili ovde da obeleže kraj svoga područja; jer Zapadna vratabila su načinjena najvećma njima za upotrebu, u njihovom trgovanjusa lordovima Morije. To behu srećni dani, kada je još povremeno

bivalo bliskog prijateljstva između naroda različitih rasa, čak i izmeđuPatuljaka i Vilovnjaka.«

»Nije bila krivica Patuljaka što je to prijateljstvo svenulo«, rečeGimli.

»Ja nisam čuo da je bila krivica Vilovnjaka« reče Legolas.»Ja sam čuo oboje«, reče Gandalf, »i neću davati sud sada. Ali

molim da bar vas dvojica, Legolase i Gimli, budete prijatelji, i da mipomognete. Meni ste potrebni obojica. Vrata su zatvorena i skrivena,i što ih pre nađemo, to bolje. Noć je blizu!«

Okrenuvši se ostalima, on reče: »Dok ja tragam, ne bi li se svakiod vas pripremio za ulazak u rudnike? Jer ovde, bojim se, moramoreći zbogom našoj dobroj teretnoj životinji. Morate ostaviti mnogo odstvari koje smo poneli za hladno vreme; neće vam biti potrebneunutra, niti, ja se nadam, kada prođemo skroz i zaputimo se dole najug. Umesto toga, svaki od nas mora uzeti deo onoga što je poninosio, naročito hranu i mešine za vodu.«

»Ali ne možete ostaviti jadnog starog Bila iza nas na ovomnapuštenom mestu, g. Gandalfe!« uzviknu Sem, ljut i uzbuđen. »Jato nema da trpim i to je moja poslednja. Pošto je došao čak dovde, ito sve skupa!«

»Žao mi je, Seme«, reče Čarobnjak. »Ali, kada se vrata otvore,ne verujem da ćeš biti u stanju da uvučeš tvog Bila unutra, u dugutminu Morije. Ti ćeš morati da biraš između Bila i svoga gospodara.«

»On bi pratio g. Froda u zmajsku jazbinu ako ga ja vodim«,protestovao je Sem. »Biće ništa manje no ubistvo pustiti ga da ide sasvim tim kurjacima naokolo.«

»Biće to manje od ubistva, nadam se«, reče Gandalf. On položišaku poniju na glavu i progovori niskim glasom. »Idi sa rečima štoštite i vode na sebi«, reče on. »Ti si mudra životinja, i naučio simnogo u Rivendalu. Nađi svoje puteve do mesta gde možeš naćitravu, i tako, vremenom, dođi do Elrondove kuće, ili kuda god želišda ideš.«

»Eto, Seme! On će imati sasvim isto toliko prilike da izbegnekurjake i stigne kući koliko i mi.«

Sem je stajao potišten uz ponija i ništa nije uzvratio. Bil, kao da jedobro shvatio šta se dešava, njuškao je uz njega, stavivši nos uzSemovo uvo. Sem brižnu u plač i zapetlja se oko remenja

rastovarujući sve ponijeve svežnjeve i bacajući ih na zemlju. Ostalisu odabirali stvari, praveći gomilu od svega što se moglo ostaviti ideleći ostatak.

Kada je to bilo obavljeno, oni se okretoše Gandalfu. Činilo se daništa nije radio. Stajao je između ona dva drveta zureći u pust zidlitice, kao da bi očima da provrti rupu u njemu. Gimli je lutaounaokolo, kuckajući kamen tu i tamo sekirom. Legolas se priljubio uzstenu kao da osluškuje.

»Pa, eto nas ovde, i svi smo spremni«, reče Veseli, »ali gde su taVrata? Ja im ne vidim nikakvog traga.«

»Patuljačka vrata nisu načinjena da se vide kada su zatvorena«,reče Gimli. »Ona su nevidljiva, i njihovi vlastiti gospodari ne mogu daih nađu ni otvore, kad im je tajna zaboravljena.«

»Ali ova vrata nisu bila načinjena da budu tajna znana samoPatuljcima«, reče Gandalf, vraćajući se iznenada u život i okrenuvšise. »Osim ako su stvari potpuno izmenjene, oči koje znaju za čimeda tragaju mogu otkriti znake.«

On pođe napred do zida. Baš između senki drveća bio je jedangladak prostor, i preko njega on pređe šakama mrmljajući neke rečipoluglasno. Onda koraknu nazad.

»Gledajte!« reče. »Možete li sada nešto da vidite?«Mesec je sijao na sivom licu kamena, ali neko vreme oni nisu

mogli da vide ništa drugo. Onda, lagano, na površini kuda su prošleČarobnjakove ruke, ukazaše se slabe linije poput nežnih žilicasrebra u kamenu. Isprva nisu bile ništa više od bledih niti paučine,tako tanke da su svetlucale ćudljivo gde ih je mesec doticao, ali,malo-pomalo, postajale su sve čistije, dok se crtež nije mogaonaslutiti.

Na vrhu, visoko koliko je Gandalf mogao da dosegne, bio jejedan luk od isprepletenih slova vilovnjačkog pisma. Ispod, iako suniti bile mestimice nejasne ili slomljene, mogao se razaznati obrisjednog nakovnja i čekića nadvišenih krunom sa sedam zvezda.Ispod njih bila su dva drveta, a svako je nosilo polumesece. Jasnijeod svega – usred vrata sijala je jedna usamljena zvezda sa mnogozrakova.

»To su znaci Durinovi!« uzviknu Gimli.»I tu je drvo Visokorodnih Vilovnjaka!« reče Legolas.

»I zvezda Kuće Feanor«, reče Gandalf. »Oni su načinjeni odithildina, koji odražava samo svetlost zvezda i meseca, i počiva dokga ne dotakne neko ko izgovori reči sada odavno zaboravljene uSrednjem svetu. Davno je tome kako sam ih ja čuo, i razmišljao samduboko pre no što sam uspeo da ih prizovem u sećanje.«

»Šta taj zapis kaže?« upita Frodo, koji je pokušavao daodgonetne natpis na luku. »Mislio sam da poznajem vilovnjačkaslova, ali ova ne mogu da čitam.«

»Te reči su na vilovnjačkom jeziku Zapada Srednjeg sveta izstarih dana«, odgovori Gandalf. »Ali one ne vele ništa od značaja zanas. Kažu samo: Vrata Durinova, gospodara Morije. Govori,prijatelju, i uđi. A ispod njih, sitno i nejasno, piše: Ja, Narvi, načinihih. Kelebrimbor od Dračnika nacrta ove znake.«

»Šta se misli time govori, prijatelju, i uđi? « zapita Veseli.»To je bar jasno«, reče Gimli. »Ako si prijatelj, izgovori lozinku, pa

će se vrata otvoriti i možeš da uđeš.«

»Da«, reče Gandalf, »ovim vratima verovatno vladaju reči. Nekepatuljačke kapije hoće da se otvore samo u naročitim trenucima, iliza određene osobe; a neke imaju brave i ključeve koji su potrebni joši kada su svi neophodni trenuci i reči znani. Ova vrata nemajunikakav ključ. U danima Durinovim, ona nisu bila tajna. Obično sustajala otvorena, i čuvari vrata sedeli su ovde. Ako su bila zatvorena,svako ko je znao reč što otvara mogao ju je izreći i proći unutra. Bartako je pisano, nije li tako, Gimli?«

»Jeste«, reče Patuljak. »Ali koja je to reč, nije upamćeno. Narvi injegova umetnost i svi njegovi srodnici iščezli su sa ovoga sveta.«

»Ali ti ne znaš tu reč, Gandalfe?« zapita Boromir iznenađeno.»Ne!« reče Čarobnjak.Ostali su izgledali uplašeni; samo Aragorn, koji je Gandalfa dobro

znao, ostade tih i neuznemiren.»Onda, od kakve je koristi bilo dovesti nas do ovog prokletog

mesta?« uzviknu Boromir, pogledavši sa grozom nazad u tamnuvodu. »Ti si nam rekao da si nekada prošao kroz rudnike. Kako je tomoglo biti, ako nisi znao kako da uđeš?«

»Odgovor na tvoje prvo pitanje, Boromire«, reče čarobnjak,»jeste da ja ne znam tu reč – još. Ali uskoro ćemo videti. I«, dodadeon sa bleskom u očima ispod nakostrešenih obrva, »ti možeš pitatikakva je korist od mojih postupaka tek kada se pokažu beskorisnim.Što se tiče tvog drugog pitanja: sumnjaš li ti u moju priču? Ili ti nimalorazuma nije preostalo? Ja nisam ušao ovim putem. Došao sam saistoka.

»Ako želiš znati, ja ću ti reći da se ova vrata otvaraju upolje.Iznutra ih možeš gurnuti i otvoriti rukama. Spolja ih ništa nećepokrenuti osim čini koje im zapovedaju. Ona se ne mogu silomgurnuti unutra.«

»Šta ćeš onda da radiš?« upita Pipin, nezaplašen Čarobnjakovimobrvama koje su se kostrešile.

»Zakucaću na vrata tvojom glavom, Peregrine Tuče«, rečeGandalf. »Ako ih to ne polomi, i ako mi se da malo odmora odglupavih pitanja, ja ću potražiti reči za otvaranje.«

»Nekada sam na svim jezicima vilovnjaka, Ljudi ili Orka znaosvaku basmu koja je ikada upotrebljena za takve svrhe. Još mogu daih se prisetim deset dvadesetina, a da ne pretražujem mozak. Ali

biće potrebno samo nekoliko pokušaja, mislim, i neću morati da seobraćam Gimliju zbog reči tajnog patuljačkog jezika, kojem ne učenikoga. Reči za otvaranje bile su vilovnjačke, kao i natpis na luku: toje, izgleda, sigurno.«

On kroči do stene, i lako dodirnu svojom palicom srebrnu zvezduu sredini ispod znaka nakovnja.

Annon edhellen, edro hi ammen!Fennas nogothrim, lasto beth lammen!

reče on zapovedničkim glasom. Srebrne linije izbledeše, ali golisivi kamen se ne pomače.

Mnogo puta je on ponovio te reči u drugačijem poretku, ili ihmenjao, govoreći sad brže i glasnije, sad tiše i sporije. Onda izgovorimnoštvo pojedinačnih reči vilovnjačkog jezika. Ništa se ne dogodi.Litica se dizala u noć, bezbrojne zvezde se razgoreše, vetar jeduvao ledeno, a vrata su stajala nepomična.

Ponovo Gandalf pristupi zidu i, dižući ruke, progovori tonomzapovesti i rastućeg gneva. Edro, edro! zavika on i udari stenupalicom. Otvori se, otvori se! uzviknu, i proprati to istom zapovešćuna svakom jeziku koji se ikad govorio na Zapadu Srednjeg sveta.Potom baci palicu na tle i sede ćutke.

U tom času iz daljine vetar donese zavijanje vukova njihovimnačuljenim ušima. Poni Bil trže se u stranu, a Sem mu priskoči izašaputa mu meko.

»Ne daj mu da pobegne!« reče Boromir. »Izgleda da će nam jošbiti potreban, ako nas vuci ne pronađu. Kako samo mrzim ovoodvratno jezero!« On se saže i diže jedan veliki kamen i zavitla gadaleko u tamnu vodu.

Kamen iščeze sa prigušenim pljeskom, a u istom času začu sezvižduk i klobučenje. Veliki talasasti prstenovi uobličiše se napovršini gde je kamen pao, i kretoše lagano prema podnožju litice.

»Zašto si to učinio, Boromire?« upita Frodo. »Ja mrzim ovomesto, i plašim se. Ne znam od čega: ne od vukova, ni od tame izaovih vrata, nego od nečeg drugog. Plašim se jezera. Nemoj gauznemiravati«.

»Voleo bih da možemo otići!« reče Veseli.»Zašto Gandalf ne učini nešto brzo?« reče Pipin.Gandalf nije obraćao nikakvu pažnju na njih. Sedeo je pognute

glave, ili u očajanju ili u brižnim mislima. Turobno zavijanje vukovase ponovo oglasi. Krugovi na vodi rasli su i primicali se; neki su većzapljuskivali obalu.

Sa naglošću koja ih sve trže Čarobnjak skoči. Smejao se. »Imamga!« povika. »Naravno, naravno! Smešno prosto, kao i većinazagonetki kad vidite odgovor.«

Digavši palicu, on stade pred stenu i reče jasnim glasom: Mellon!Zvezda zasija kratko i nanovo iščeze. A onda se velike vratnice

tiho ocrtaše, iako nikakva pukotina ni sastavak nisu bili vidljivi ranije.Lagano, ona se razdvojiše po sredini, i zanjihaše se napolje, inč poinč, dok oba krila nisu rastvorena legla uza zid. Kroz otvor se videlosenovito stepenište kako se strmo uspinje naviše, ali dalje od nižihstepenika tama je bila dublja od noći. Družina je gledala u čudu.

»Nisam bio u pravu, ipak«, reče Gandalf, »a ni Gimli. Veseli je,eto, bio na pravom tragu. Reč za otvaranje bila je zapisana svevreme na luku! Prevod je trebalo da glasi: Reci ’prijatelj’ i uđi.Trebalo je samo da izgovorim vilovnjačku reč za prijatelja i vrata suse otvorila. Sasvim prosto. Suviše prosto za učenog poznavaocapredanja u ovim podozrivim danima. Ono su bila srećnija vremena.Sada hajdemo.«

On zakorači napred i stavi nogu na najniži stepenik. Ali u tomčasu dogodi se nekoliko stvari. Frodo oseti kako ga je nešto ščepaloza članak i pade s krikom. Poni Bil ispusti divlje njištanje straha,okrete se i odjuri obalom jezera u tminu. Sem poskoči za njim, aonda, čuvši Frodov uzvik, potrča opet nazad, plačući i proklinjući.Ostali se okretoše i videše kako vode jezera ključaju, kao damnoštvo zmija dolazi plivajući od južnog kraja.

Iz vode je dogmizao jedan dugačak vijugav pipak; bio jebledozelen, svetlucav i vlažan. Njegov prstoliki kraj dočepao jeFrodovo stopalo i vukao ga u vodu. Sem je klečeći udarao po njemunožem.

Ta ruka pusti Froda i Sem ga odvuče dovikujući za pomoć.Dvadeset novih ruku vijugajući se izađe. Tamna voda je vrila i

osećao se užasan zadah.»U kapiju! Uz stepenice! Brzo!« povika Gandalf iskočivši nazad.

Budeći ih iz užasa koji kao da je skamenio sve osim Sema tu gde sustajali, on ih potera napred.

U poslednji čas. Sem i Frodo bili su se popeli tek nekolikostepenika, a Gandalf je baš počeo da se penje, kada pipajući pipci,previjajući se preko uzane obale, dotakoše zid litice i vrata. Jedanuđe koprcajući se preko praga; sijao je na svetlosti zvezda. Gandalfse okrete i zastade. Ako je razmišljao koja bi reč zatvorila kapijuiznutra, nije bilo potrebe. Mnoge vijugave ruke zgrabiše krila kapije sobe strane i sa stravičnom snagom ih zaklimaše. Sa zaglušnimodjekom ona se zalupi, i sva svetlost nestade. Zvuk nekog kidanja ilomljave tupo dođe kroz teški kamen.

Sem, držeći se za Frodovu ruku, sruči se na jedan stepenik ucrnoj tmini. »Siroti stari Bil!« izusti zagušenim glasom. »Siroti stariBil! Vukovi i zmije! Ali zmije su bile previše za njega. Ja sam moro daizaberem, g. Frodo. Ja sam moro da pođem sa vama.«

Oni čuše Gandalfa kako ide nazad niz stepenice i pritiskapalicom vrata. Nastade potres u kamenu i stepenice zadrhtaše, alivrata se nisu otvarala.

»Gle, gle!« reče Čarobnjak. »Prolaz je zaprečen iza nas, i imasamo jedan put napolje, na drugoj strani planina. Plašim se, sudećipo vukovima, da je stenje zgomilano a drveta iščupana iz korena inabacana preko kapije. Žao mi je, jer to je drveće bilo lepo, i stajaloje tako dugo.«

»Ja sam osećao da je blizu nešto užasno u času kada mi je nogaprvi put dotakla vodu«, reče Frodo. »Šta je bila ta stvar, ili ih je bilomnogo?«

»Ne znam«, odgovori Gandalf, »ali te ruke bile su vođenejedinstvenom namerom. Nešto je ispuzalo ili bilo isterano iz tamnihvoda pod planinama. Ima u dubinama ovoga sveta starijih iodvratnijih bića nego što su Orci.« On ne izgovori glasno misao daje, šta god da je bilo, to što je živelo u jezeru ščepalo prvo Froda odsve Družine.

Boromir je mrmljao poluglasno, ali odjekujući kamen pojačao jetaj zvuk do promuklog šapata koji su svi mogli da čuju: »U dubinama

ovoga sveta! A tamo mi upravo idemo, protiv moje volje. Ko će naspredvoditi sada u ovoj mrtvoj tmini?«

»Ja ću«, reče Gandalf. »A Gimli će hodati sa mnom. Pratite mojupalicu.«

Kada je Čarobnjak krenuo dalje napred uz velike stepenike,digao je palicu visoko, a sa njenog vrha dopre slabo zračenje. Širokostepenište bilo je čvrsto i neoštećeno. Dve stotine stepenika suizbrojali, širokih i niskih, a na vrhu nađoše jedan lučni prolaz saravnim podom koji je vodio dalje u tamu.

»Hajde da sednemo i odmorimo se i pojedemo nešto, ovde naodmorištu, kad već ne možemo da nađemo nekakvu trpezariju«,reče Frodo. On je počeo da se oslobađa straha od ruke koja ga ješčepala i iznenada je osetio strašnu glad.

Taj predlog su svi dočekali dobrodošlicom i posedali su na gornjestepenike, nejasne prilike u tmini. Pošto su jeli, Gandalf dadesvakome treći gutljaj miruvora iz Rivendala.

»To neće potrajati još dugo, plašim se«, reče on, »ali mislim danam to svima treba posle tog užasa kod kapije. Osim ako budemoimali mnogo sreće, biće nam potrebno sve što je preostalo pre nošto ugledamo drugu stranu! Postupajte oprezno i s vodom! Mnogo jevrela i bunara u rudnicima, ali njih ne bi trebalo dirati. Može se desitida nam se ne ukaže prilika da napunimo mešine i boce dok nesiđemo u Dimril Dol.«

»Koliko će to potrajati?« zapita Frodo.»Ne mogu reći«, odgovori Gandalf. »To zavisi od mnogih

okolnosti. Ali, idući pravo, bez nesreća i lutanja, trebaće nam tri iličetiri dana hodanja, računam. Ne može biti manje od četrdeset miljaod Zapadnih vrata do Istočne kapije u pravoj liniji, a put može mnogokrivudati.«

Posle kratkog odmora kretoše ponovo. Svi su žudeli da prevaletaj put što je moguće brže, i bili su voljni, ma koliko bili umorni, daproduže hodanje za još nekoliko časova. Gandalf je išao napred kaoi ranije. Levom rukom je dizao svetlucavu palicu, čija je svetlosttaman bila dovoljna da pokaže tle pred njegovim nogama; u desnojje držao svoj mač Glamdring. Za njim je išao Gimli, a oči su mubleštale u nejasnoj svetlosti dok je okretao glavu levo-desno. Iza

Patuljka stupao je Frodo; i on je bio isukao kratki mač Žalac. Nikakavblesak nije dopirao sa oštrica Žalca ni Glamdringa i to je bila izvesnauteha, jer, budući dela vilin-kovača iz starih dana, ovi mačevi su sjalihladnom svetlošću kad su Orci bili u blizini. Iza Froda je išao Sem, aza njim Legolas, mladi Hobiti i Boromir. U tami na začelju, mrk i tih,stupao je Aragorn.

Prolaz je zakrivudao nekoliko puta, a onda je počeo da sespušta. Išao je postojano naniže dugo pre no što je ponovo postaoravan. Vazduh postade topao i zagušljiv, ali nije bio neprijatan, apokadšto su osećali strujanje svežijeg vazduha na licu iz upolanaslućenih otvora u zidovima, kojih je bilo mnogo. U bledom zrakuČarobnjakove palice Frodo opazi stepeništa i lukove i druge hodnikei prolaze kako se dižu naviše, ili strmo hitaju dole, ili se praznootvaraju, tamni sa obe strane. Bilo je to zamršeno i bez nade da seupamti.

Gimli je pomagao Gandalfu veoma malo, osim svojom istrajnomhrabrošću. U najmanju ruku, on nije bio, kao većina drugih, u brizizbog tame same po sebi. Često se Čarobnjak savetovao s njim namestima gde je izbor puta bio sumnjiv, ali uvek je Gandalf bio taj čijaje reč bila poslednja. Rudnici Morije bili su ogromni i zamršeni, izvanmoći uobrazilje Gimlija, Gloinovog sina, premda je bio Patuljak odplaninskog soja. Daleka sećanja na jedno mnogo ranije putovanjebila su sada Gandalfu malo od pomoći, ali čak i u toj tmini, i uprkossvim krivudanjima puta, on je znao kuda želi da ide, i nije se kolebaodok god je postojala neka staza koja je vodila prema njegovom cilju.

»Ne bojte se!« reče Aragorn. Nastupio je zastoj duži negoobično, i Gandalf i Gimli su šaputali između sebe; ostali su se biliskupili iza njih, čekajući uznemireno. »Ne bojte se! Ja sam bio s njimna mnogom putovanju, makar i ne na nekom ovako mračnom, a uRivendalu postoje priče o njegovim delima većim od ikojih koja samja video. On neće zalutati – ako postoji staza koja se može naći.Poveo nas je ovamo uprkos našim strahovima, ali on će nas izvestiponovo napolje ma koliko to njega stajalo. Sigurnije je da će on naćiput kući u mrkloj noći nego mačke kraljice Berutjele.«

Bilo je dobro za Družinu što imaju takvog vodiča. Nisu imaligoriva niti ikakvih sredstava da načine baklje; u očajničkoj zbrci nakapiji mnoge stvari su bile ostavljene. Ali bez ikakve svetlosti ubrzo

bi ih zadesila nesreća. Nije tu bilo samo mnogo puteva da se izmeđunjih bira, bilo je, takođe, na mnogo mesta, rupa, i skrivenihopasnosti, i mračnih bunara pokraj staze u kojima su njihove stope uprolasku odjekivale. Bilo je raspuklina i provalija u zidovima i podu, isvaki čas bi se pokoja pukotina otvorila upravo pred njima. Najširesu bile preko sedam stopa široke, i dugo je trajalo pre no što bi Pipinsabrao dovoljno hrabrosti da skoči preko strašnog ždrela. Šumzapenjene vode dopirao je gore iz dalekih dubina, kao da se nekiogroman vodenički kamen okreće u dubinama.

»Konopac!« mrmljao je Sem. »Znao sam da će mi zatrebati akoga nemam!«

Sa gomilanjem ovih opasnosti njihov marš postade sporiji. Već sečinilo da se vuku beskrajno, dalje, dalje, do korena planine. Bili suviše no iznureni, a ipak nije izgledala kao uteha pomisao da igdezastanu. Frodovo raspoloženje popravilo se neko vreme poslebekstva u bezbednost, i posle hrane i krepećeg napitka, ali sada jeneka duboka nelagodnost, koja je rasla ka užasu, puzala ponovo ponjemu. Iako je bio izlečen u Rivendalu od onog udarca nožem, tagrozna rana nije bila bez posledica. Njegova čula bila su oštrija isvesnija stvari koje se nisu mogle videti. Jedan od znakova promenekoji je on brzo opazio bila je sposobnost da vidi u tami bolje no ikood njegovih drugova, osim, možda, Gandalfa. Naravno: on je bioNosilac Prstena; ovaj je visio o lancu na njegovim grudima i ponekadse činio kao težak teret. Osećao je izvesnost zla napred, i zlapratećeg, ali nije govorio ništa. Stezao je čvršće držak mača i upornoišao dalje.

Družina iza njega govorila je retko, a i tada samo užurbanimšapatom. Nije bilo nikakvog zvuka, sem zvuka njihovih nogu; tupitopot Gimlijevih patuljačkih čizama; teški hod Boromirov; laki korakLegolasov; meko, jedva čujno trupkanje hobitskih stopala; i, upozadini, spori odlučni šum dugih koraka Aragornovih. Kada bi zatrenutak zastali, nije se čulo baš ništa osim, ponekad, slabačkocurenje i kapanje nevidljive vode. A ipak, Frodo kao da je čuo, ilizamišljao da je čuo, nešto drugo: kao tiho tapkanje mekih bosihstopala. To nikada nije bilo dovoljno glasno, ni dovoljno blizu da budesiguran da ga je čuo; ali, kada je jednom počelo, nije prestajalo dok

se Družina kretala. Ali to nije bio odjek, jer kada bi oni zastali, ono jetapkalo dalje neko vreme sasvim samo, a onda se utišavalo.

Kada su ušli u rudnike već se bilo smrklo. Išli su nekoliko časovauz samo kratke zastoje, kad Gandalf stiže do prve ozbiljne prepreke.Pred njim je stajao širok mračni luk koji se otvarao u tri prolaza: svisu, uopšte uzevši, vodili u istom smeru, ka istoku; ali levi prolaz jeronio naniže, dok se desni peo, a srednji je, činilo se, išao dalje,gladak i ravan, ali veoma uzak.

»Ne sećam se ovoga mesta uopšte«, reče Gandalf, stojećinesiguran pod lukom. Podigao je visoko palicu u nadi da će naćineke oznake ili zapise koji bi mogli potpomoći njegov izbor, ali ništatome nalik nije se videlo. »Suviše sam umoran da odlučim«, reče onvrteći glavom. »Bolje da se zaustavimo ovde za ostatak noći. Aračunam da ste svi umorni koliko i ja, ili još umorniji. Vi znate štamislim! Ovde unutra je večno tamno, ali napolju kasni mesec plovi kazapadu, i pola noći je prošlo.«

»Siroti stari Bil!« reče Sem. »Pitam se gde je on. Nadam se daga se oni vukovi još nisu dokopali.«

Nalevo od velikog luka nađoše jedna kamena vrata: bila sunapola zatvorena, ali kliznula su nazad pri lakom guranju. Činilo seda iza njih leži neka prostrana odaja usečena u kamen.

»Lakše! Lakše!« uzviknu Gandalf kad Veseli i Pipin navališenapred, srećni što nalaze mesto na kome mogu da počinu uz jačiprivid zaklona nego što ga je pružao otvoreni hodnik. »Lakše! Vi jošne znate šta je unutra! Ja ću ići prvi.«

On uđe obazrivo, a ostali, jedan po jedan, za njim. »Gle!« rečeon, pokazujući palicom središte poda. Pred njegovim nogamaugledaše veliku okruglu jamu, poput otvora kakvog bunara. Iskidani izarđali lanci ležali su mu na ivici i visili dole u crnoj jami. Komadekamena ležalo je u blizini.

»Neko od vas je mogao da upadne unutra, i da se još pitaš kadaće da tresne o dno«, reče Aragorn Veselom. »Pustite vodiča da ideprvi, kada ga imate.«

»Ovo je, izgleda, bila stražarska soba, načinjena da motri na ovatri prolaza«, reče Gimli. »Ova jama je očito bila bunar, stražarima za

upotrebu, pokriven kamenim poklopcem. Ali poklopac je polomljen imoramo biti obazrivi u mraku.«

Pipin je osećao kako ga taj bunar čudnovato privlači. Dok suostali razmotavali ćebad i pravili ležaje uza zidove odaje, što dalje odjame u podu, on se privukao do ivice i provirio preko nje. Neki ledenvazduh kao da mu ošinu lice dižući se iz nevidljivih dubina. Pokrenutiznenadnim nagonom, on pipajući nađe jedan raskliman kamen ipusti ga da padne. Osetio je otkucaje srca mnogo puta pre nego štose čuo zvuk. A onda, daleko dole, kao da je kamen pao u dubokuvodu u nekom šupljem pećinskom mestu, začu se jedno pljus,veoma udaljeno, ali pojačano i ponovljeno u šupljem oknu.

»Šta je to?« uzviknu Gandalf. Osetio je olakšanje kada je Pipinpriznao šta je učinio, ali je bio ljut, i Pipin je video kako mu očisevaju. »Budalo jedna od Tuka!« zagunđa on. »Ovo je ozbiljnoputovanje, a ne hobitski izlet. Baci se sam unutra sledeći put, i ondaneće biti novih neprijatnosti. Sada miruj!«

Ništa se više nije čulo nekoliko trenutaka, a onda dopreše izdubina slabi otkucaji: tom-tap, tap-tom. Oni zastadoše, i, kada suodjeci zamrli, ponovi se: tap-tom, tom-tap, tap-tap, tom. Zvučalo jeuznemiravajuće poput nekakvih znakova, ali posle nekog vremenalupkanje iščeze, i nije se ponovo čulo.

»To je bio zvuk nekog čekića, ili ja nikad nijedan čuo nisam«,reče Gimli.

»Da«, reče Gandalf, »a meni se to ne sviđa. To možda nemanikakve veze sa Peregrinovim tunjavim kamenom, ali verovatno daje uznemireno nešto što je bilo bolje ostaviti na miru. Molim vas nečinite ništa slično ponovo! Nadajmo se da ćemo uhvatiti maloodmora bez daljih uzrujavanja. Ti, Pipine, možeš da preuzmeš prvustražu, za nagradu«, progunđa on uvijajući se u ćebe.

Pipin je sedeo nesrećan u mrkloj tami, ali se stalno osvrtao,plašeći se da će neki nepoznat stvor da dogmiže gore iz bunara.Želeo je da može da pokrije tu rupu, makar samo ćebetom, ali senije usuđivao da se makne ni da mu se približi, iako se činilo da jeGandalf zaspao.

U stvari, Gandalf je bio budan, mada je ležao nepomično i ćutao.Bio je zadubljen u misli, nastojeći da prizove sećanja na svojeprethodno putovanje rudnicima, i razmatrajući zabrinuto sledeći smer

kojim bi trebalo da krene; pogrešan zaokret sada mogao je značitipropast. Posle jednog sata on ustade i priđe Pipinu.

»Ti želiš da spavaš, pretpostavljam. Ja ne mogu ni da trenem, pasasvim lepo mogu da se bavim stražarenjem.«

»Ja ne znam šta je sa mnom«, mrmljao je on kad je seo uz vrata.»Potrebno mi je da popušim jednu! Nisam ni omirisao od onog jutrapred snežnu oluju.«

Poslednje što je Pipin video, dok ga je san obuzimao, bio je tamniprizor starog Čarobnjaka sklupčanog na podu, kako zaklanja sjajnuiverku kvrgavim rukama među kolenima. Treptaj plamena za časakotkri njegov oštar nos i oblačić dima.

Gandalf je bio taj koji ih je sve digao iz sna. Sedeo je i stražariopotpuno sam oko šest časova, i pustio je ostale da se odmore. »Utoku bdenja sam odlučio«, reče on. »Ne sviđa mi se utisak kojiostavlja srednji put, i ne dopada mi se miris levog puta: ima prljavogvazduha tamo dole, ili ja nisam nikakav vodič. Uzimamo desniprolaz. Vreme je da ponovo počnemo da se uspinjemo.«

U toku osam mračnih časova, ne računajući dva kratka zastanka,marširali su dalje, i nisu naišli ni na kakvu opasnost, niti su išta čuli ilivideli sem slabog Čarobnjakovog svetla, koje je skakutalo kaolutajući sjaj pred njima. Prolaz koji su odabrali savijao je istrajnonaviše. Koliko su oni mogli da procene, kretao se u velikimuspinjućim zavojima, a kako se dizao tako je postajao viši i širi. Nijesada bilo nikakvih otvora ka drugim galerijama ili tunelima na obestrane, a pod je bio ravan i čvrst, bez jama ili pukotina. Očevidno,naišli su na ono što je nekada bio neki značajan put, i išli su napredbrže nego u toku njihovog prvog marša.

Na ovaj način napredovali su nekih petnaest milja u pravoj linijina istok, iako su, mora biti, u stvari pešačili dvadeset milja ili i više.Kako se put uspinjao, Frodovo raspoloženje se malo poboljšalo, alise još osećao potištenim, i još bi ponekad čuo, ili mislio da je čuo,daleko iza Družine, pored bata njihovih nogu, prateći korak koji nijebio odjek.

Marširali su koliko god su Hobiti mogli da izdrže bez odmora, i svisu razmišljali o nekom mestu gde bi mogli da spavaju, kad iznenada

zidovi sleva i zdesna nestadoše. Činilo se da su prošli kroz nekezasvođene vratnice u taman i prazan prostor. Jako strujanje toplijegvazduha bilo je iza njih, a, pred njima, hladna tama im zastre lica.Oni zastadoše i okupiše se uznemireno.

Gandalf je izgledao zadovoljan. »Odabrao sam pravi put«, rečeon. »Konačno dolazimo do delova pogodnih za boravak, i slutim dasada nismo daleko od istočne strane. Ali mi smo visoko, podostaiznad Dirilske kapije, osim ako se varam. Po vazduhu, mora biti dasmo u nekoj prostranoj dvorani. Sada ću da se usudim da načinimnešto malo prave svetlosti.«

On diže palicu, i za časak se pojavi plamen poput bleska munje.Velike senke skočiše i pobegoše, i za sekund ugledaše ogromnutavanicu daleko iznad njihovih glava, poduprtu mnogim moćnimstubovima istesanim od kamena. Ispred njih, s obe strane, protezalase ogromna prazna dvorana: njeni crni zidovi, uglačani i ravni,bleštali su i svetlucali. Videli su još tri ulaza, tamne crne lukove:jedan pravo pred njima, ka istoku, i po jedan sa strana. A ondasvetlost nestade.

»To je sve što ću za sada da stavim na kocku«, reče Gandalf.»Nekada su postojali ogromni prozori u boku planine, i okna suvodila napolje do svetlosti u gornjim prostorima rudnika. Mislim dasmo ih sada dosegli, ali noć je ponovo napolju i ne možemo ništarazabrati do jutra. Ako sam u pravu, sutra bismo mogli da stvarnovidimo jutro kako viri unutra. Ali u međuvremenu bolje da ne idemonikuda dalje. Počinimo, ako budemo mogli. Događaji su tekli dobrodo sada, i veći deo mračnog puta je prošao. Ali još nismo prošliskroz, i dug je put dole do Kapija koje se otvaraju prema svetu.«

Družina provede noć u velikoj, pećini sličnoj dvorani, zbijena ujednom uglu da izbegne strujanje vazduha: činilo se da postoji stalnidotok ledenog vazduha kroz istočni zasvođeni prolaz. Sve oko njih,dok su ležali, lebdelo je u tami, šuplje i beskrajno, i bili su potišteniod samoće i beskraja ovih dvorana, i stepeništa i prolaza ubeskonačnom račvanju. Najluđa maštanja na koja su mračne glasineikada nadahnule Hobite nisu bila ni prineti pred stvarnim užasom ičudom Morije.

»Ovde je morala biti moćna gužva Patuljaka jednom«, reče Sem,»a svaki od njih marljiviji od jazavca pet stotina godina, pa da načinesve ovo, i to još većinom u tvrdoj steni. Za šta su oni to radili? Nisu,valjda, živeli u ovim mračnim rupama?«

»Ovo nisu rupe«, reče Gimli. »Ovo je veliko kraljevstvo i gradPatuljkop. A u davnini ovo nije bilo tamno, nego puno svetlosti ikrasote, kao što se još pamti u našim pesmama.«

On ustade i, stojeći u tami, poče da pevuši dubokim glasom, doksu odjeci hitali prema tavanici.

Svet beše mlad, zelene gore,mrlje na Mesecu još ne behu skore,još reč ne leže na potok i kamkad se Durin probudi i hodaše sam.Nenazvanom imena tvorac je bio,vodu iz nekušanih bunara pio,nad Jezero Ogledala se naže i pogledau njemu krunu od zvezda ugleda,tu kao dragulji na srebrnoj nitinad odrazom glave behu mu sviti.

Gora visokih bi svet pun vedrineu starim danima pre pada tmine.U Nargotrondu moć kraljeva vladau Gondolinu, što posle padaiščezoše za zapadnim okeanima;bi svet pun vedrine u Durinovim danima.

On bi Kralj, a presto mu rezani kamen,u stenama dvor mu mnogostubni stamen,srebrnog poda i zlatnog krova,na vratima stoje moćna runska slova,svetlost sunca, meseca, zvezda,u kristalnim svetiljkama našla je gnezda,oblak ih ne priguši ni senka noćnasjala su tu većno svetla i moćna.

Tu dleto čepa i čekići nakovanj biju,tu graver traži slova što u kamenu se kriju,tu je sečivo kovano i balčak se radio,tu je kopač kopao a zidar gradio.Tu metal uz biser i opal bledikovan je da krljušt oblikom sledi,štit, oklop, sekira i sjajna kopljabehu tu složeni poput snoplja.

Neumoran tad beše narod Durina,muzika se dizala ispod planina:harfa svira, ori se pesma minstrela,na kapijama zova trube su vrela.

Planine su stare a svet je sada siv,plamen kovačnice više nije živ,strune ne prebiraju, čekić ne bije,tama se Durinovim dvorima vije.Senka je na grobnom njegovom humuu Moriji, u Kazad-dumu.Ali zvezde potopljene se javljaju sameu Jezeru Ogledala još i sada sred tametu njegova kruna leži na dnudok se Durin ponovo ne otme snu.

»Sviđa mi se to!« reče Sem. »Ja bih to voleo da naučim. U Moriji,u Kazad-dumu! Ali to čini da tama izgleda teža, to razmišljanje osvim tim svetiljkama. Ima li hrpa dragulja i dijamanata da još ležeovdena unaokolo?«

Gimli je ćutao. Pošto je otpevao svoju pesmu, nije hteo da kaženišta više.

»Hrpe dragulja?« reče Gandalf. »Ne. Orci su često pljačkaliMoriju; ništa nije ostalo u gornjim dvoranama. A otkako su Patuljcipobegli niko se ne usuđuje da potraži okna i riznice dole udubinama; one su prekrivene vodom – ili senkom straha.«

»Onda zašto Patuljci žele da se vrate?« zapita Sem.

»Zbog mithrila«, odgovori Gandalf. »Blago Morije nije bilo u zlatui draguljima, tim igračkama Patuljaka; niti u gvožđu, njihovom sluzi.Takve stvari su oni tu nalazili, to je tačno; naročito gvožđe; ali nisubili prinuđeni da kopaju za njima. Sve što su želeli mogli su dadobave trgovinom. Jer jedino ovde na svetu nalazilo se srebro izMorije, ili istinsko srebro, kako su ga neki zvali: mithril mu jevilovnjačko ime. Patuljci imaju jedno ime koje ne kazuju. Njegovavrednost bila je desetostruka vrednost zlata, a sada mu i nema cene,jer malo ga je preostalo gore, i čak se ni Orci ne usuđuju da kopajuovde za njim. Žile vode dalje, na sever prema Karadrasu, i naniže utminu. Patuljci to ne kazuju, ali kako je mithril bio temelj njihovogbogatstva, tako je doneo i njihovu propast: oni su kopali previšegramzivo, i suviše duboko, i uznemirili ono od čega su pobegli:Durinovu Propast. Od onoga što su izneli na svetlost Orci su pokupiliskoro sve, i dali kao danak Sauronu, koji za njim žudi.

»Mithril! Sav svet ga je želeo. On je mogao da se kuje kao bakar,da se uglača kao staklo, i Patuljci su mogli od njega da načine metal,lagan a ipak čvršći od kaljenog čelika. Njegova lepota bila je poputone običnog srebra, ali mithril se nije prljao niti gubio sjaj. Vilovnjacisu ga veoma voleli, i, uz mnogo šta drugo, pravili su od njega ithildin,zvezdani mesec kakav ste videli na kapiji. Bilbo je imao verižnjačuod mitrilskih prstenova koju mu je Torin dao. Pitam se šta je bilo snjom.

Skuplja još prašinu u Madom-kući u Mihel Delvingu, mislim.«»Šta?« uzviknu Gimli prenuvši se iz ćutanja. »Oklop od srebra iz

Morije? To je bio kraljevski dar!«»Da«, reče Gandalf. »Ja mu nikada nisam rekao, ali njegova je

vrednost bila veća od vrednosti celog Okruga i svega u njemu.«Frodo ne reče ništa, ali stavi ruku pod ogrtač i dotaknu kolutove

verižne košulje. Bio je zgranut što hoda naokolo s vrednošću Okrugapod svojim kratkim kaputom. Da li je Bilbo znao? Nije nimalosumnjao da je to Bilbo sasvim dobro znao. Bio je to zaista kraljevskipoklon. Ali sada se njegove misli iz mračnih rudnika prenesoše doRivendala, i Bilba, i Bagremove ulice u danima dok je Bilbo još biotamo.

On zažele svim srcem da je ponovo tamo, u tim danima, da kositravnjak, ili šetka među cvećem, a da nikada nije ni čuo za Moriju, ili

mithril, ili za Prsten.Neka duboka tišina se spusti. Jedan po jedan, utonuše u san.Frodo je bio na straži. Strah ga obuze kao da se kroz neviđena

vrata iz dubina uvukao neki dah. Njegove ruke su bile hladne, a čelovlažno. Osluškivao je. Sva njegova svest tokom dva troma časapredala se slušanju i ničem drugom, ali nije čuo nikakav zvuk, čak nionaj zamišljeni odjek koraka.

Njegova smena bila je skoro okončana kad mu se, u daljini, tamogde je po njegovom mišljenju bio zapadni luk, učini da vidi dve bledetačke svetlosti, skoro kao svetleće oči. On se trže. Glava mu jeklonula. »Mora biti da sam skoro zaspao na straži«, pomisli. »Biosam na ivici nekakvog sna.« Ustade, protrlja oči, i ostade stojeći,zagledan u tamu, dok ga nije smenio Legolas.

Kada je legao zaspao je brzo, ali činilo mu se da se sannastavlja: čuo je šapat i video dve blede tačke svetlosti kako prilaze.On se probudi i otkri da ostali tiho govore blizu njega, i da mu mutnasvetlost pada na lice. Visoko gore iznad istočnog lučnog prolaza,kroz jedno okno blizu tavanice, dopirao je dugačak bledi zrak, a sadruge strane dvorane, kroz severni luk, takođe je dolazila svetlost,slaba i udaljena.

Frodo sede. »Dobro jutro!« reče Gandalf. »Jer to i jeste ponovojutro, najzad. Bio sam u pravu, vidiš. Mi smo visoko gore naistočnom boku Morije. Pre no što današnji dan prođe trebalo bi danađemo Velike kapije, i vidimo vodu Jezera Ogledala gde leži uDimril-Dolu pred nama.«

»Biću srećan«, reče Gimli. »Ja sam video Moriju, i ona je veomaveličanstvena, ali postala je mračna i užasna; a nismo našli nikakavtrag od moga roda. Sada sumnjam da je Balin ikada došao ovamo.«

Pošto su doručkovali, Gandalf odluči da odmah produže. »Mismo umorni, ali bolje ćemo se odmoriti kada budemo napolju«, rečeon. »Mislim da niko od nas ne želi da provede još jednu noć uMoriji.«

»Ne, nikako!» reče Boromir. »Kojim ćemo putem? Istočnimlukom?«

»Možda«, reče Gandalf. »Ali ja još ne znam tačno gde smo.Osim ako sam potpuno zastranio, mislim da smo iznad i severno odVelikih kapija, i možda neće biti lako pronaći pravi put naniže do njih.

Istočni luk će se, verovatno, ispostaviti kao put kojim moramokrenuti, ali pre no što odlučimo trebalo bi da pogledamo oko sebe.Hajdemo ka onoj svetlosti u severnim vratima. Ako bismo našlikakav prozor, to bi pomoglo, ali bojim se da svetlost dopire samo nizduboka okna.«

Prateći ga, Družina prođe ispod severnog luka. Našli su se ujednom širokom hodniku. Dok su išli njime, svetlost je postajala jača,i oni videše da dolazi kroz jedne vratnice njima sa desne strane. Bilesu visoke i ravnog vrha, a kamena vrata, još na šarkama, stajala supoluotvorena. Iza njih nalazila se jedna velika četvrtasta odaja. Onaje bila nejasno osvetljena, ali, za njihove oči, posle tako dugogvremena u tmini, izgledala je blistava, i oni zatreptaše kada su ušli.

Njihova stopala uznemiriše duboku prašinu na podu, i zabasašemeđu stvari koje su ležale unutra a čije oblike nisu isprva mogli darazaznaju. Odaja je bila osvetljena jednim širokim oknom visoko udalekom istočnom zidu; ono je bilo zakošeno naviše i, sasvim gore,mogao se videti mali četvrtast komad plavog neba. Svetlost iz togokna padala je pravo na jedan sto nasred prostorije: jedan jedini dugiblok, visok oko dve stope, na koji je bila smeštena ogromna ploča odbelog kamena.

»To izgleda kao grob«, promrmlja Frodo, i sa čudnimpredosećajem naže se napred da pogleda izbliza. Gandalf mu hitropriđe. Na ploči su bile duboko urezane rune:

»Ovo su Daeronove rune, kakvima se služilo od starine u Moriji«,reče Gandalf. »Ovde je napisano na jezicima Ljudi i Patuljaka:

BALIN, SIN FANDINOV,LORD MORIJE

»Onda je mrtav«, reče Frodo. »Plašio sam se da je tako«. AGimli prebaci kapuljaču preko lica.

Glava 5.

MOST KAZAD-DUMA

Družina Prstena stajala je nemo pokraj groba Balinovog. Frodo jerazmišljao o Bilbu i njegovom dugom prijateljevanju sa timPatuljkom, i o Balinovoj poseti Okrugu, nekada davno. U tojprašnjavoj odaji u planinama to je izgledalo hiljadu godina udaljeno ina drugom kraju sveta.

Konačno, oni se pokretoše; obazreše se unaokolo i počeše datragaju za nečim što bi im dalo obavesti o Balinovoj sudbini, ilipokazalo šta se dogodilo s onima koje je vodio. Bila su tu još jednamanja vrata na drugoj strani odaje, ispod okna. Uz oboja vrata sadasu videli mnoge kosti, a među njima su bili slomljeni mačevi, i glavesekira, i raspukli štitovi i kacige. Neki od mačeva su bili povijeni:krive sablje Orka zatamnjenih sečiva.

Bilo je mnogo udubljenja usečenih u stene zidova, a u njimaveliki, gvožđem okovani, drveni sanduci. Svi su bili obijeni iopljačkani, ali pokraj smrskanog poklopca jednoga od njih ležali suostaci neke knjige. Ona je bila isečena, izbodena i delimičnospaljena, i toliko umrljana garom i nekim tamnim tragovima poputstare krvi da se malo od nje moglo čitati. Gandalf je pažljivo podiže,ali listovi su krčkali i pucali dok ju je spuštao na kamenu ploču. On seudubi u nju, neko vreme ne progovarajući. Frodo i Gimli, stojeći uznjega, videše, dok je obazrivo okretao listove, da su ispisani mnogimrazličitim rukopisima, Runama i Morije i Dola, a tu i tamo ivilovnjačkim pismom.

Konačno Gandalf diže pogled. »Ovo je, izgleda, zapis o sudbiniBalinovih«, reče on. »Rekao bih da je otpočeo njihovim dolaskom uDimril-dol pre blizu trideset godina: stranice kao da imaju brojeve kojise odnose na godine od njihovog prispeća. Gornja stranica jeobeležena sa jedan-tri, tako da najmanje dve nedostaju od početka.Slušajte ovo!

Odbili smo Orke od velike kapije i stražarske – ja mislim, sledećareč je zamrljana i nagorela, verovatno sobe – posekli smo mnoge nasvetlom – ja bih rekao – suncu u Dolu. Floj je ubijen strelom. On jeubio velikog. Onda je zamrljano, pa sledi Floj pod travom blizuJezera Ogledala. Sledeći redak ili dva ne mogu da pročitam. Ondaide Mi smo uzeli dvadeset prvu dvoranu severnog kraja da u njojprebivamo.

Tu ima ne mogu da pročitam šta. Neko okno se pominje. OndaBalin se ustoličio u Odaji Mazarbul.«

»Odaja Zapisa«, reče Gimli. »Naslućujem da je to ovo mesto gdesada stojimo.«

»Pa, sad dugo ne mogu ništa da pročitam«, reče Gandalf, »osimreči zlato i Durinova sekira i nešto pa kaciga. Onda Balin je sadagospodar Morije. Time se, izgleda, završava jedna glava. Poslenekoliko zvezdica počinje drugi rukopis i vidim mi smo našli istinskosrebro a kasnije reči dobro skovano, i onda nešto, imam ga! mithril; iposlednja dva reda Oin da traga za gornjim oružnicama trećegambisa nešto pa ići zapadno, jedna mrlja, do kapije Dračnik. «

Gandalf zastade i odloži nekoliko listova. »Tu ima nekoliko stranaiste vrste, prilično užurbano ispisanih i veoma oštećenih«, reče on,»ali ja malo od njih mogu da razaberem na ovom svetlu. Onda, tusigurno izvestan broj listova nedostaje, jer počinju da bivajuobeleženi sa pet; peta godina kolonije, pretpostavljam. Čekaj davidim! Ne, one su suviše isečene i umrljane: ne mogu da ih čitam.Mogli bismo proći bolje na sunčevoj svetlosti. Čekaj! Ovde je nešto:neki krupan snažan rukopis koji upotrebljava jedno vilovnjačkopismo.«

»To će biti Orijev rukopis«, reče Gimli, gledajući prekoČarobnjakove ruke. »On je umeo da piše dobro i brzo, i često jeupotrebljavao vilovnjačka slova.«

»Bojim se, imao je da zabeleži rđave vesti lepim rukopisom«,reče Gandalf. »Prva jasna reč je žalost, ali ostatak reda je izgubljen,osim ako se završava sa estre. Da, to mora biti yestre a zatim danadesetog novembra Balin, lord od Morije, pade u Dimril-dolu. On odesam da pogleda u Jezero Ogledala. Jedan Ork ga ustreli iza jednog

kamena. Mi pogubismo Orka, ali mnogo ih još... gore sa istoka uzSrebrotok.

Ostatak strane je tako nejasan da teško išta razaznajem, alimislim da mogu da pročitam mi smo zatvorili kapije, a onda možemoih držati dugo ako i potom može biti užasno i patiti. Siroti Balin.Izgleda da je držao titulu manje od pet godina. Pitam se šta se desilopotom, ali nema vremena da odgonetnem poslednjih nekolikostranica. Evo poslednje strane.« On zastade i uzdahnu.

»To je strašno štivo«, reče on. »Bojim se da je njihov kraj biosurov. Slušajte! Mi ne možemo da izađemo. Oni su zauzeli Most idrugu dvoranu. Frar i Loni i Nali padoše tu. Onda ima četiri tolikoumrljana reda da mogu samo da pročitam otišli pet dana ranije.Poslednji redovi glase rezervoar je do zida na Zapadnoj kapiji. OnajKoji Motri iz Vode ščepao je Oina. Ne možemo da izađemo. Krajdolazi. A onda dobovanje u ambisu. Pitam se šta to znači. Poslednjeje naškrabano vilovnjačkim slovima: oni upravo dolaze. Nema višeničega.«

Gandalf zastade i stajao je ćutke zamišljen.Iznenadan strah i užas od te odaje obuzeše Družinu. »Mi ne

možemo da izađemo«, promrmlja Gimli. »Bilo je dobro za nas što jetaj rezervoar malo utonuo, i što je Onaj Koji Motri spavao dole najužnom kraju.«

Gandalf diže glavu i pogleda unaokolo. »Oni, su izgleda, pružiliposlednji otpor uz oboja vrata«, reče on, »ali nije ih mnogo ostalo dotog vremena. Tako se završio pokušaj da se ponovo zaposedneMorija! To je bilo smelo, ali nerazumno. To vreme još nije došlo. Asada, bojim se, moramo reći zbogom Balinu, sinu Fandinovom.Ovde on mora ležati, u dvoranama njegovih otaca. Mi ćemo ponetiovu knjigu, Knjigu Mazarbula, i pogledaćemo je pobliže kasnije. Boljeda je ti čuvaš, Gimli, i odneseš je nazad Dainu, budeš li imao prilike.Ona će ga zanimati, iako će ga duboko ožalostiti. Hajde, pođimo!Jutro prolazi.«

»Kojim putem ćemo ići?« upita Boromir.»Nazad do dvorane«, odgovori Gandalf. »Ali naša poseta ovoj

odaji nije bila uzaludna. Ja sada znam gde smo. Ovo mora biti, kaošto Gimli kaže, Odaja Mazarbul; a ona dvorana mora biti dvadesetprva sa severnog kraja. Dakle, mi treba da odemo istočnim lukom

dvorane, pa da krenemo nadesno i na jug, i da idemo naniže.Dvadeset prva dvorana treba da je na sedmom nivou, što će reći našestom iznad nivoa kapija. Hajdemo sad! Nazad do dvorane!«

Gandalf jedva da je izgovorio ove reči, kad se začu strašna buka:jedno Buum koje kao da se kotrljalo iz dubina daleko ispod njih idrhtalo u kamenu kraj njihovih nogu. Oni se u strahu baciše premavratima. Duum, duum dovalja se ponovo, kao da su ogromne šakepretvarale same pećine Morije u neizmeran bubanj. A onda odjeknuodziv: veliki rog se začu u dvorani, a u odgovor se oglasiše rogovi igrubi povici u daljini. Začu se užurbani šum mnogih stopala.

»Oni upravo dolaze!« povika Legolas.»Mi ne možemo da izađemo«, reče Gimli.»U klopci!« povika Gandalf. »Zašto sam se zadržavao? Evo nas

ovde uhvaćenih, baš kao što su oni bili ranije. Ali ja nisam tada bioovde. Videćemo šta...«

»Dum, dum« oglasi se lupa doboša i zidovi uzdrhtaše.»Zalupite vrata i poduprite ih klinom!« povika Aragorn. »I držite

rance na sebi što duže možete: možda ćemo još imati prilike da seprobijemo.«

»Ne!« reče Gandalf. »Ne smemo biti zatvoreni ovde. Držiteistočna vrata otvorena! Mi ćemo otići tim putem, ako ulučimo priliku.«

Još jedan grubi zov roga izbi i zaoriše se kreštavi krici. Topotstopala spuštao se hodnikom. Začu se zveket dok je Družina vadilamačeve. Glamdring je sijao bledom svetlošću, a ivice Žalca suodbleskivale. Boromir upre ramenom o zapadna vrata.

»Čekaj časak! Nemoj ih još zatvarati!« reče Gandalf. On priskočiBoromiru i ispravi se do svoje pune visine.

»Ko dolazi ovamo da uznemiri počinak Balina, lorda od Morije?«zavika on snažnim glasom.

Odjeknu promukao smeh, kao šuljanje kamenja u kakav ambis;sred tog žagora neki dubok glas podiže se zapovednički. Duuum,buum, duum čuli su se bubnjevi u ambisu.

Hitrim pokretom Gandalf zakorači pred uzan otvor vrata i isturisvoju palicu. Zaslepljujući blesak osvetli odaju i hodnik napolju. Začasak Čarobnjak proviri napolje. Strele su ječale i zviždale niz hodnikkad je odskočio nazad.

»Orci, veoma ih je mnogo«, reče on. »A neki su veliki i grozni:crni Juruci iz Mordora. Zasad oklevaju, ali ima tu još nešto. Jedanogroman pećinski div, mislim, ili više njih. Nema nikakve nade zaspas tim putem.«

»A nema uopšte nikakve nade, ako dođu i na druga vrata«, rečeBoromir.

»Nema još nikakvog zvuka ovde napolju«, reče Aragorn koji jestajao uz istočna vrata i osluškivao. »Prolaz na ovoj strani spušta sepravo niz neke stepenice: on očito ne vodi nazad prema dvorani. Aliništa ne vredi bežati slepo ovim putem sa poterom za petama. Mi nemožemo da obezbedimo ova vrata. Ključ je nestao, i brava jepolomljena, a otvaraju se unutra. Moramo prvo uraditi nešto dazadržimo neprijatelja. Učinićemo da se plaše Odaje Mazarbul!« rečeon mrko, probajući oštricu mača Andurila.

Teška stopala začuše se u hodniku. Boromir se baci na vrata igurnu ih; onda ih podglavi slomljenim sečivima mačeva i iverima oddrveta. Družina se povuče do suprotne strane odaje. Ali još nisuimali prilike da beže. Začu se tresak o vrata i ona zadrhtaše, a onda,uz škripu, počeše lagano da se otvaraju, odgurujući podmetače.Grdna ruka i rame, sa tamnom kožom od zelenkastih krljušti,proguraše se kroz otvor koji se širio. Zatim se jedno ogromno ravnostopalo bez prstiju protisnu dole. Napolju je bila mrtva tišina.

Boromir skoči napred i zaseče po ruci svom snagom, ali njegovmač zazvoni, odbi se u stranu i ispade mu iz protresene šake.Sečivo je bilo okrnjeno.

Iznenada, i na sopstveno iznenađenje, Frodo oseti kako mu se usrcu rasplamsava vreli gnev. »Za Okrug!« povika on i, priskočivšiBoromiru, saže se i ubode Žalcem ono grozno stopalo. Začu se rika istopalo se trže nazad gotovo istrgavši Žalac iz Frodove ruke. Crnekapi su se slivale sa sečiva i pušile se na podu. Boromir se baci navrata i zatvori ih ponovo.

»Jedan bod za Okrug!« povika Aragorn. »Hobitov ujed je dubok!Ti imaš dobro sečivo, Frodo, sine Drogov!«

Začu se tresak o vrata praćen udarcem za udarcem. Ovnovi ičekići udarali su o njih. Ona napukoše i zateturaše se unazad, aotvor iznenadno postade širok. Strele zviždeći poleteše unutra, ali

pogodiše severni zid i bezopasno padoše na pod. Odjeknu jedan zovroga, začu se najezda tabana, i Orci, jedan za drugim, uskočiše uodaju.

Koliko ih je tu bilo, Družina nije mogla da broji. Bitka je bila oštra,ali Orke pomete žestina odbrane. Legolas prostreli dvojicu kroz grlo.Gimli skresa noge pod jednim koji je skočio na Balinov grob. Boromiri Aragorn posekoše mnoge. Kada ih je trinaest palo, ostali pobegošekričeći, i ostaviše branioce neozleđene, izuzev Sema, koji je imaoogrebotinu na glavi. Hitro vrdanje glavom ga je spasio i on je oboriosvoga Orka jednim snažnim ubodom sečiva iz Mogile. Neka vatraprigušeno je gorela u njegovim mrkim očima, vatra koja bi TedaSendimena da je to video, naterala da ustukne.

»Sada je trenutak!« uzviknu Gandalf. »Hajdemo pre nego što seDiv vrati!«

Ali još dok su se povlačili, a pre no što su Pipin i Veseli stigli dospoljašnjeg stepeništa, jedan grdan predvodnik Orka, skoro čovečjegrasta, u crnoj verižnjači od glave do pete, uskoči u odaju; njegovipratioci se zguraše u vratnicama. Njegovo široko pljosnato lice bilo jemrko, oči kao grumenje uglja, a jezik crven; on je vitlao velikimkopljem. Jednim udarcem silnog štita on odbi Boromirov mač,odgurnu ga unazad i obori ga na tle. Sagavši se ispod Aragornovogudarca brzinom zmije, on jurnu u Družinu i udari kopljem pravo uFroda. Udarac ga zahvati sa desne strane i Frodo bi odbačen pravona zid, i pribijen uz njega. Sem, sa krikom, zaseče po dršku koplja, islomi ga. Ali, još dok je Ork odbacivao držak i izvlačio krivu sablju,Anduril se spusti na njegovu kacigu. Suknu blesak kao od plamena ikaciga se raspoluti. Ork pade rascepljene glave. Njegovi pratiocipobegoše zavijajući kad su Boromir i Aragorn skočili na njih.

Duum, duum udarali su bubnjevi u dubinama. Taj snažni zvukzakotrlja se ponovo.

»Sad!« povika Gandalf. »Sada je poslednja prilika. Trkom!«

Aragorn diže Froda sa mesta gde je ležao pokraj zida i zaputi sestepeništu gurajući Veselog i Pipina pred sobom. Ostali su ih pratili,ali Gimlija je Legolas morao da odvuče; i pored opasnosti, on jeoklevao pored Balinovog groba, pognute glave. Boromir zatvori

istočna vrata, škripava na šarkama; ona su imala velike gvozdeneprstenove sa druge strane, ali se nisu mogla zamandaliti.

»Ja sam dobro«, dahnu Frodo. »Mogu da hodam. Spusti me.«Aragorn ga skoro ispusti od iznenađenja. »Ja sam mislio da si

mrtav!« uzviknu on.»Ne još« reče Gandalf. »Ali nema vremena za čuđenje. Produžite

dalje, svi vi, dole niz ove stepenice! Čekajte me nekoliko minuta nadnu, a ako ne dođem ubrzo, nastavite! Idite žurno i birajte staze kojevode nadesno i naniže.«

»Mi ne možemo da te ostavimo ovde da držiš ta vrata sam!« rečeAragorn.

»Učinite kako ja kažem!« reče Gandalf divlje. »Mačevi više nisuod koristi ovde. Idite!«

Prolaz nije bio rasvetljen nikakvim oknom i bio je potpunomračan. Oni su napipavali put dugim nizom stepenika, a ondapogledaše unazad; nisu mogli da vide ništa osim, visoko iznad njih,slabog svetlucanja Čarobnjakove palice. Izgledalo je da još stoji nastraži pokraj zatvorenih vrata. Frodo je disao teško i oslanjao se oSema, koji ga je obgrlio rukama. Stajali su piljeći niz stepenice utamu. Frodu se učini da čuje Gandalfov glas gore, kako mrmlja rečikoje su tekle niz zakrivljenu tavanicu sa nekim uzdišućim odjekom.Nije mogao da razabere šta se govori. Zidovi kao da su podrhtavali.S vremena na vreme lupanje bubnja pulsiralo je i kotrljalo se: dum-dum. Javi se blesak bele svetlosti. Potom usledi tupi štropot i težaktresak. Udarci bubnja izbiše divlje: dum-bum, dum-bum, a ondaprestadoše. Gandalf dolete niza stepenice i pade na tle usredDružine.

»No, no! To je okončano!« reče čarobnjak s naporom se dižući.»Učinio sam sve što sam mogao. Ali naišao sam na sebi ravnog iskoro sam bio uništen. Ne stojte tu! Produžite! Produžite! Gde si ti,Gimli? Hodi napred sa mnom! Držite se svi blizu nas!«

Oni pođoše za njim posrćući i pitajući se šta se dogodilo. Dum,dum odjeknuše udarci doboša ponovo: sada su zvučali prigušeno idaleko, ali su ih pratili. Nije bilo nikakvog drugog zvuka potere, nitopota stopala niti ikakvog glasa. Gandalf nije zaokretao ni desno nilevo, jer prolaz kao da je vodio tamo kuda je on želeo. S vremena na

vreme spuštao se nekim stepenicama, niz pedesetak ili više njih, donekog nižeg nivoa. U tome je ležala glavna opasnost za njih, jer utami nisu mogli da vide spust dok ne nagaze na njega i spustestopala u prazninu. Gandalf je pipao tle palicom kao slep čovek.

Pri kraju jednog časa bili su prešli jednu milju ili možda malo više,i spustili se niz mnogo stepeništa. Još nije bilo nikakvog zvukapotere. Skoro su se ponadali da će umaći. Na dnu sedmogstepeništa Gandalf zastade.

»Postaje vruće!« zadrhta on. »Trebalo bi da smo sada sišli bar donivoa Kapija. Uskoro, mislim, treba da potražimo kakav zaokretnalevo, da nas odvede na istok. Nadam se da to nije daleko. Veomasam umoran. Moram počinuti ovde za časak, čak i ako su nam sviOrci što su ikad okoćeni za petama.«

Gimli ga uhvati za ruku i pomože mu da se spusti na jedanstepenik. »Šta se desilo gore kod vrata?« upita on. »Jesi li sreobubnjara?«

»Ne znam«, odgovori Gandalf. »Ali našao sam se iznenada licemu lice sa nečim što nisam video ranije. Nisam mogao da smislimništa do da pokušam da bacim čini za zatvaranje na ona vrata. Ja ihznam mnogo, ali da se stvari te vrste učine valjano potrebno jevreme, a čak i tada vrata se mogu silom probiti.

»Dok sam stajao tamo, čuo sam glasove Orka sa druge strane:mislio sam da će svakog časa probiti vrata i pokuljati. Nisam mogaoda čujem šta se govori; izgledalo je da govore svojim gadnimjezikom. Sve što sam uhvatio bilo je ghash: to je ’vatra’. Onda jenešto došlo u odaju – osetio sam to kroz vrata – i Orci, i samiuplašeni, utišali su se. To je ščepalo jedan gvozdeni prsten i onda jeopazilo mene i moje čini.

»Šta je to bilo ne mogu da smislim, ali nikada nisam osetio takavotpor. Protivčini su mu bile užasne. On me je skoro skršio! Zatrenutak, vrata su izmakla mojoj moći i počela su da se otvaraju!Imao sam da izgovorim izvesnu reč Zapovesti. To se pokazalo kaopreveliki napor. Vrata su se raspukla na komade. Nešto tamno kaooblak zaklanjalo je svu svetlost unutra, a ja sam odbačen unazad nizstepenice. Čitav zid je popustio, i tavanica te odaje, mislim.

»Bojim se da je Balin zatrpan duboko, a može biti da je još neštozatrpano. Ne mogu reći pouzdano. Ali, u najmanju ruku, prolaz iza

nas je zatvoren. Ah! Nikad se nisam osećao tako istrošeno, ali toprolazi. A sada, šta je s tobom, Frodo? Nije bilo vremena da tokažem, ali nikada u životu nisam bio tako oduševljen kao kad siprogovorio. Plašio sam se da je to što Aragorn nosi jedan hrabar alimrtav Hobit.«

»Šta je sa mnom?« reče Frodo. »Ja sam živ i čitav, mislim.Izubijan sam i bolan, ali nije previše rđavo.«

»Pa«, reče Aragorn, »ja mogu samo reći da su Hobiti načinjeniod građe tako otporne da joj ja nikad nisam video slične. Da sam toznao, govorio bih mekše u Krčmi u Briju! Onaj udarac kopljemproburazio bi i kakvog divljeg vepra!«

»No, nije proburazio mene, milo mi je da to kažem«, reče Frodo,»premda se osećam kao da sam bio zahvaćen između čekića inakovnja.« On ne reče više ništa. Našao je da je bolno disati.

»Ti si se umetnuo na Bilba«, reče Gandalf. »Ima u tebi više nošto oko vidi, kao što sam rekao o njemu nekada davno.« Frodo sepitao ne znači li ta napomena više nego što je rečeno.

Tada krenuše ponovo. Ubrzo, Gimli progovori. Imao je oštre oči utami. »Ja mislim«, reče on, »da je napred nekakvo svetlo. Ali to nijednevna svetlost. To je crveno. Šta to može biti?«

»Ghash!« promrmlja Gandalf. »Pitam se nije li to ono što su onimislili: da su donji nivoi u plamenu? Ipak, mi možemo samo daidemo dalje.«

Uskoro svetlost postade vidljiva i mogli su je smotriti svi. Ona jetreperila i odsijavala po zidovima niz prolaz pred njima. Sada sumogli da vide svoj put: napred se spuštao naglo, a malo ispred njihbio je nizak lučni prolaz: kroz njega je dopirala sve jača svetlost.Vazduh postade veoma topao.

Kada su dospeli do luka, Gandalf prođe kroz njega, davši im znakda čekaju. Kako je stajao baš izvan otvora, videše da mu je liceosvetljeno crvenim sjajem. On hitro zakorači nazad.

»Ima neka nova đavolija ovde«, reče on, »smišljena nama zadobrodošlicu, bez sumnje. Ali ja sada znam gde smo: dospeli smodo prvog ambisa, onog nivoa neposredno ispod kapija. Ovo je drugadvorana Stare Morije, a kapije su blizu: tamo iza istočnog krajanalevo, ne više od četvrt milje. Preko mosta, uz jedno široko

stepenište, duž jednog širokog puta, kroz prvu dvoranu, i napolje! Alidođite i pogledajte!«

Oni proviriše napolje. Pred njima se nalazila jedna pećinskadvorana. Bila je viša i znatno duža od one u kojoj su spavali. Nalazilisu se blizu njenog istočnog kraja; ka zapadu, ona se protezala daljeu tamu. Niz središte se pružao dvostruki niz visokih potpornihstubova.

Oni su bili izrezbareni poput stabala moćnih drveta čije su granepridržavale tavanicu razgranatim šupljikavim ukrasima od kamena.Stabla su im bila glatka i crna, ali neki crveni sjaj tamno im jeodbleskivao na bokovima. Pravo preko poda, blizu podnožja dvaogromna stuba, bila se otvorila jedna velika raselina. Iz nje jedolazila neka jarosna crvena svetlost; s vremena na vremeplamenovi su lizali ivicu i uvijali se oko temelja stubova. Pramenjemrkog dima vuklo se kroz vruć vazduh.

»Da smo došli glavnim putem naniže od viših dvorana, ovdebismo se našli uhvaćeni u klopku«, reče Gandalf. »Nadajmo se da tavatra sada leži između nas i potere! Hodite! Nemamo vremena zagubljenje!«

Još dok je govorio začuše ponovo prateće bubnjanje Duum,duum, duum. Izdalje, iza senki na zapadnom kraju dvorane, doprešeuzvici i zvuci roga. Duum, duum: izgledalo je kao da stubovipodrhtavaju, a plamenovi trepere.

»A sada u poslednju trku!« reče Gandalf. »Ako sunce sja napolju,još možemo umaći. Za mnom!«

On skrete levo i pohita po glatkom podu dvorane. Udaljenost jebila veća nego što se činilo. Dok su trčali čuše dobovanje i odjekmnogih žurnih koraka za sobom. Oštar krik se začu: opazili su ih. Čuse zveket i tresak gvožda. Jedna strela zafijuka nad Frodovomglavom.

Boromir se nasmeja »Nisu ovo očekivali«, reče. »Ova vatra jeodsekla njih. Mi smo im na pogrešnoj strani!«

»Gledaj napred!« dozva Gandalf. »Most je blizu. On je opasan iuzak.«

Iznenada Frodo ugleda pred sobom crni ambis. Na tom krajudvorane pod je iščezavao i padao u neku neznanu dubinu.Spoljašnja vrata mogla su se dosegnuti samo jednim vitkim mostom

od kamena, bez ivičnjaka ili rukohvata, koji je premošćivao ponorizvijenim skokom od pedeset stopa. To je bila drevna odbranaPatuljaka protiv ma kog neprijatelja koji bi mogao zauzeti prvudvoranu i spoljašnje prolaze. Oni bi mogli da prelaze njime samojedan po jedan. Na ivici Gandalf zastade, a ostali se okupiše izanjega.

»Povedi, Gimli!« reče on. »Pipin i Veseli sledeći. Pravo dalje, i uzstepenice iza onih vrata!«

Strele padoše između njih. Jedna pogodi Froda i odskoči. Drugaprobi Gandalfov šešir i zabi se tu kao kakvo crno pero. Frodo seosvrte. Iza vatre je gledao kako vrve crne spodobe: činilo se da imana stotine Orka. Oni su vitlali kopljima i krivim sabljama koje su se nasvetlosti vatre crvenele kao krv. Duum, duum kotrljali su se udarcibubnja, sve jači i jači; duum, duum.

Legolas se okrete i namesti jednu strelu na tetivu, iako je to biodalek hitac za njegov mali luk. On zategnu ali mu ruka pade a strelakliznu na tle. On ispusti krik pometnje i straha. Pojavila su se dvaogromna diva; oni su nosili grdne ploče od kamena, i zbacili ih daposluže kao prelazi preko vatre. Ali nisu Divovi izazvali Vilovnjakovstrah. Redovi Orka se razmakoše, i oni se skupiše podalje, kao dasu i sami uplašeni. Nešto je dolazilo iza njih. Šta je to, nije se videlo:bilo je kao kakva ogromna senka u čijem se središtu nalazila tamnaprilika, obličja čoveka možda, a ipak veća; činilo se da su moć i užasu njoj, i da se prostiru ispred nje.

Prilika pristupi ivici vatre i svetlost izblede kao da se oblaknadneo nad nju. A onda, iz zaleta, ona skoči preko pukotine.Plamenovi zaurlaše naviše da je pozdrave, i uviše se oko nje, a crnidim se zakovitla u vazduhu. Zavijorena griva se upali i svetlela je izatog stvora. U desnoj ruci bilo mu je sečivo poput ubadajućegvatrenog jezika; u levoj je držao bič sa mnogo krakova.

»Aj! Aj!« poče da zapeva Legolas. »Balrog! Jedan Balrog jedošao!«

Gimli je zurio široko razrogačenih očiju. »Durinova Propast!«uzviknu on i, pustivši da mu sekira ispadne, pokri lice.

»Jedan Balrog!« promrmlja Gandalf. »Sad razumem.« Onuzdrhta i osloni se teško na svoju palicu. »Kakva zla kob! A ja samveć iznuren!«

Ta tamna prilika iz koje su izbijali potoci vatre pojuri prema njima.Orci zaurlaše i potekoše preko kamenih prelaza. Onda Boromir dižesvoj rog i dunu. Snažno je odzvanjao i rikao taj izazov, poput vikemnogih grla pod pećinskim krovom. Za časak Orci klonuše, aplamena senka zastade. Onda odjeci zamreše iznenadno kaoplamen ugašen kakvim tamnim vetrom, i neprijatelj krete ponovonapred.

»Preko mosta!« uzviknu Gandalf, prizivajući svu snagu. »Letite!Ovo je dušmanin koji prevazilazi sve vas. Ja moram držati ovaj uzaniput. Letite!« Aragorn i Boromir nisu poslušali tu zapovest već su jošdržali svoja mesta, bok uz bok, iza Gandalfa, na drugom krajumosta. Ostali zastadoše u samim vratnicama dvorane i okretoše se,nemoćni da napuste svoga predvodnika da se suoči sa neprijateljemsam.

Balrog stiže do mosta. Gandalf je stajao nasred luka, oslonjen napalicu u levoj ruci, ali u njegovoj drugoj ruci blistao je Glamdring,hladno i belo. Neprijatelj zastade ponovo, licem okrenut njemu, asenka oko njega pružala se kao dva ogromna krila. On podiže bič, iremenje zacvile i zapucketa. Vatra mu suknu iz nozdrva. Ali Gandalfje stajao odlučno.

»Ti ne možeš proći«, rekao je on. Orci su stajali nepomično, imrtva se tišina spustila. »Ja sam sluga Tajne Vatre, rukovalacplamena Anorovog. Ti ne možeš proći. Mračna vatra neće ti koristiti,plamene Juduna. Vrati se u Senku! Ti ne možeš proći!«

Balrog ne dade nikakav odgovor. Vatra u njemu kao da jeumirala, ali je tama rasla. On koraknu lagano napred na most iiznenada se uspravi do velike visine, a krila mu behu raširena odzida do zida, ali Gandalf se još mogao videti kako svetluca u tmini;izgledao je mali i potpuno sam: siv i poguren poput kakvogsasušenog drveta pred nasrtaj nepogode.

Iz unutrašnjosti senke iskoči crveni mač plamteći.Glamdring zasija belo u odgovor.Začu se zvonak sudar i bela vatra proreza tamu. Balrog posrnu

unazad, a mač mu izlete iz ruke u rastopljenom komadu. Čarobnjakse zaljulja na mostu, a onda ponovo stade nepomičan.

»Ti ne možeš proći!« reče on.

Jednim skokom Balrog naskoči na most. Njegov bič vitlao je išištao.

»On ne može da izdrži sam!« povika Aragorn iznenada i potrčanazad mostom. »Elendil!« viknu on. »S tobom sam, Gandalfe!«

»Gondor!« povika Boromir i skoči za njim.U tom času Gandalf podiže palicu i uz snažni povik udari most

ispred sebe. Palica se prelomi i ispade mu iz ruke. Zaslepljujući talasbelog plamena izbi naviše. Most se raspuče. On se prelomi predsamim Balrogovim nogama i kamen na kome je ovaj stajao surva seu ponor, dok je ostatak visio trepereći kao kakav kameni jezikispružen u prazninu.

Sa užasnim krikom Balrog se sunovrati, i njegova senka zaronidole i iščeze. Ali dok je padao on zavitla bičem, i remenje ošinu, iomota se oko Čarobnjakovih kolena vukući ga do ivice. On sezatetura i pade, hvatajući se uzaludno za kamen, i skliznu u ambis.»Bežite, vi budale!« povika i nestade.

Vatre se pogasiše i spusti se slepa tama. Družina je stajala kaoukopana od užasa zureći u ponor. Još dok su se Aragorn i Boromiržurno vraćali ostatak mosta prepuče i pade. Jednim krikom Aragornih pokrete.

»Hodite! Ja ću vas voditi sada!« pozva on. »Moramo poslušatinjegovu poslednju zapovest! Pratite me!«

Oni su očajnički posrtali uz velike stepenice za vratima. Aragornje vodio, Boromir je bio na začelju. Na vrhu se nalazio jedan širokprolaz koji je odjekivao. Tuda pobegoše. Frodo je čuo Sema gdeplače pokraj njega, a onda otkri da i sam plače, u trku. Duum, duum,duum, tutnjava doboša kotrljala se za njima, sada žalostivo i sporo;duum!

Trčali su dalje. Svetlost se pojačavala pred njima; velika oknaprobijala su tavanicu. Potrčaše brže. Prešli su u jednu dvoranuobasjanu dnevnom svetlošću koja je prodirala kroz visoke prozoreokrenute istoku. Protrčali su kroz nju. Prošli su kroz njene ogromnerazvaljene vratnice i, iznenada, pred njima se otvoriše Velike Kapije;luk zaslepljujuće svetlosti.

Bila je tu straža Orka, zgurena u senkama iza velikih direkakapija koji su se uzdizali sa strana, ali kapije su bile razvaljene ioborene. Aragorn sravni sa zemljom predvodnika koji mu je stajao

na putu a ostatak se razbeža u strahu od njegovog gneva. Družinaprolete pored njih ne obazirući se. Istrčali su iz kapija i pojurili nizogromne od vremena istrošene stepenike – prag Morije.

Tako, konačno, protiv svake nade, dospeše pod nebesa i osetiševetar na licima.

Nisu zastali dok ne stigoše izvan dometa strela sa zidova. Dimril-dol ležao je oko njih. Senka Maglenih planina počivala je na njemu,ali, ka istoku, zlatna svetlost je obasipala taj predeo. Bio je jedan časpopodne. Sunce je sijalo; oblaci su bili beli i visoki.

Oni pogledaše unazad. Mračno je zjapio luk kapija podplaninskom senkom. Slabo, daleko pod zemljom, kotrljali su se sporiudarci doboša: duum. Neki oskudan crni dim izvlačio se napolje.Ništa drugo se nije videlo; Dol je svud unaokolo bio pust. Duum. Bolih konačno potpuno savlada i oni su plakali dugo: neki stojeći i tiho,neki ničice na zemlji. Duum, duum. Udarci doboša iščezoše.

Glava 6.

LOTLORIJEN

»Avaj! Bojim se da ne smemo ovde ostati duže«, reče Aragorn.Pogledao je ka planinama i podigao mač. »Zbogom, Gandalfe!«povika on. »Nisam li ti rekao: ako prođes kroz vrata Morije, čuvaj se?Avaj, govorio sam istinu. Kakve nade imamo mi bez tebe?«

On se okrete Družini. »Moramo i bez nade«, reče on. »Konačno,još bismo mogli biti osvećeni. Stegnimo srca i ne plačimo više.Hodite! Pred nama je dug put, i mnogo šta imamo da učinimo.«

Oni ustadoše i pogledaše oko sebe. Prema severu, Dol jeuranjao u jednu dolinicu senki između dva ogromna kraka planina,nad kojima su blistala tri bela vrhunca: Kelebdil, Fanujdol, Karadras– Planine Morije. Na vrhu te udoline jedan brzak je tekao kao belačipka preko beskrajnih stepenika niskih vodopada, i izmaglica odpare je visila u vazduhu nad podnožjem planina.

»Onamo je Dimrilsko stepenište«, reče Aragorn, pokazujućivodopade. »Da je sreća bila plemenitija, trebalo je da dođemo nizonaj duboko usečeni put što se penje kraj brzaka.«

»Ili Karadras manje surov«, reče Gimli. »Tamo on stoji,smeškajući se na suncu!« On zapreti pesnicom ka najdaljem odsnežnih vrhova i okrete se.

Na istoku se izbačeni ogranak planina iznenadno završavao i izanjih su se otkrivali daleki predeli, prostrani i nejasni. Na jugu,Maglene planine su uzmicale u beskraj koliko god je pogleddosezao. Na manje od milje, i nešto ispod njih jer još su stajalivisoko na zapadnoj strani, ležalo je jedno jezero. Bilo je dugo iovalno, oblikom poput kakvog velikog vrha od koplja zabijenogduboko u severnu udolinu; njegov južni kraj bio je izvan senki, podnebom obasjanim suncem. A ipak, njegove vode su bile tamne –neko duboko plavetnilo, kao kad se čisto večernje nebo gleda izsobe obasjane svetiljkom. Površina mu je bila nepomična i

nenamreškana. Oko njega se prostirala ravna ledina, silazeći strmodo njegove gole ivice.

»Tamo je Jezero Ogledala, duboki Keled-zaram!« reče Gimlitužno. »Sećam se, on je rekao: ’Neka bi imao radost od togapogleda! Ali mi se ne možemo zadržavati tamo.’ Dugo ću sadaputovati pre no što ponovo doživim radost. Ja sam taj koji mora dapohita dalje, a on je onaj koji mora da ostane.«

Družina sada ode putem od kapija. Grub i izlokan, on seobrušavao u vijugav puteljak između vresa i žutilovke koji su izbijalisred ispucalog kamenja. Ali još se moglo videti da je, nekada veomadavno, veliki popločan put krivudao naviše iz nizija KraljevstvaPatuljaka. Mestimice je bilo uništenih radova u kamenu pokraj staze,i zelenih humova sa vitkim brezama ili jelama, koje su uzdisale navetru. Jedna istočna okuka odvede ih na ledinu kraj JezeraOgledala; i tu, nedaleko od ivice puta, stajao je jedan stub slomljenpri vrhu.

»To je Durinov Kamen!« uzviknu Gimli. »Ne mogu da prođem ada ne skrenem za časak i pogledam to čudo ovoga dola!«

»Budi hitar onda!« reče Aragorn, pogledajući nazad premakapijama. »Sunce tone rano. Orci, možda, neće izaći do poslesumraka, ali mi moramo biti daleko pre pada noći. Mesec je skoroizjeden i biće mračno ove noći.«

»Hodi sa mnom, Frodo!« uzviknu Patuljak, skočivši s puta. »Nedopuštam da odeš a da ne vidiš Keled-zaram.« On strča niz duguzelenu kosu. Frodo ga je pratio lagano, uprkos bolu i umoru privučennepomičnom plavom vodom. Sem ih je sledio.

Pokraj onog uspravnog kamena Gimli zastade i pogleda naviše.Bio je ispucan i istrošen od vremena, i nejasne rune na njegovomboku nisu se mogle čitati. »Ovaj stub obeležava mesto gde je Durinprvi put pogledao u Jezero Ogledala«, reče Patuljak. »Ogledajmo sejedared pre no što odemo!«

Oni se sagoše nad tamnom vodom. Isprva nisu mogli da videništa. Potom, lagano, ugledaše oblike planina koje su ih okružavalekako se ogledaju u dubokom plavetnilu, a vrhovi su bili kao perjaniceod belog plamena iznad njih; pozadi je bio prostor neba. Tu su, kaodragulji potopljeni u dubinu, sijale odražene treperave zvezde, iako

je sunčana svetlost bila na nebu iznad njih. Od njihovih sopstvenihodraza ni senka se nije mogla videti.

»O Keled-zarame, plemeniti i čudesni!« reče Gimli. »Tu leži krunaDurinova, dok se on ne probudi. Zbogom!« On se pokloni, okrete se,i pohita nazad uz zelenu livadu na put.

»Šta si ti video?« reče Pipin Semu, ali Sem je bio suviše udubljenu misli da odgovori.

Put je sada skretao na jug i išao brzo naniže, izbijajući napoljeizmeđu račvi dola. Nešto ispod jezera oni naiđoše na dubok izvorvode čiste kao kristal, iz koga je potočić padao preko kameneizbočine i hitao, blistajući i žuboreći, niz strmo kameno korito.

»Ovde je izvor iz koga nastaje Srebrotok«, reče Gimli. »Ne pijteiz njega! On je ledeno hladan.«

»Ubrzo on postaje hitra reka, i skuplja vodu iz mnogo drugihplaninskih potoka«, reče Aragorn. »Naš put mnogo milja vodi uznjega. Ja ću vas povesti putem koji je Gandalf odabrao, i nadam seda ćemo dospeti do šuma gde Srebrotok utiče u Veliku reku –onamo daleko.« Pogledaše kuda je pokazao i ispred sebe videšepotok gde skakuće do jarka u dolinu, a onda hita dalje, u nižekrajeve, i gubi se u zlatnoj magli.

»Tamo leže šume Lotlorijena!« reče Legolas. »To je najlepše odsvih boravišta moga naroda. Ne postoji drveće kao što je drveće tezemlje. Jer u jesen njihovo lišće ne opada, nego se pretvara u zlato.Do dolaska proleća i otvaranja novog zelenila ostaje ono, a tada jegranje pod bremenom žutih cvetova, i tlo je šume zlatno, i zlatan jekrov njen, a stubovi joj od srebra jer kora tih stabala je glatka i siva.Tako još naše pesme u Mrkoj šumi kazuju. Moje srce bi bilo srećnoda sam pod strehama te šume, i da je vreme proleća!«

»Moje srce će biti srećno čak i u zimu«, reče Aragorn, »ali onaleži još mnogo milja dalje. Pohitajmo!«

Neko vreme Frodo i Sem uspevali su da drže korak sa ostalima,ali Aragorn ih je predvodio brzo i, posle nekog vremena, zaostali su.Ništa nisu jeli od ranog jutra. Semova rasekotina je gorela kao vatra,a u glavi mu se vrtelo. I pored blistavog sunca vetar se činio leden

posle tople tmine Morije. Drhtao je. Frodo je svaki korak osećao svebolnije i dahtao je.

Konačno se Legolas okrete i, spazivši ih daleko pozadi, obrati seAragornu. Ostali zastadoše i Aragorn potrča nazad, dozivajućiBoromira.

»Žao mi je, Frodo!« uzviknu on. »Toliko se izdogađalo ovih dana,i takva nam je nužda za hitnjom, da sam zaboravio da si ti povređen,a i Sem. Trebalo je da kažeš. Mi ništa nismo učinili da ti olakšamo,kao što je trebalo pa i da su svi Orci Morije za nama. Hodi sad!Nešto napred ima jedno mesto gde možemo malo da se odmorimo.Tu ću učiniti za tebe šta mogu. Hodi, Boromire! Mi ćemo ih nositi.«

Uskoro potom naiđoše na još jedan potok koji se spuštao sazapada i spajao svoje klokotave vode sa hitrim Srebrotokom.Zajedno, oni su se bacali preko jednog kamena zelenih preliva, izapenjeno se slivali u udolinu. Okružavalo ju je jelovo drveće, nisko ipovijeno, a strane su joj bile kose i odevene u jelenov jezik i žbunjeborovnice. Na dnu je bila zaravan i kroz nju je potok šumno tekao posjajnom šljunku. Tu počinuše. Bilo je blizu tri časa posle podne, a onisu odmakli svega nekoliko milja od kapija. Sunce se već klonilozapadu.

Dok su Gimli i dva mlada Hobita raspaljivali vatru od žbunja ijelovine i donosili vodu, Aragorn se pozabavio Semom i Frodom.Semova rana nije bila duboka, ali je izgledala gadno, i Aragornovolice je bilo ozbiljno dok ju je ispitivao. Posle jednog časka on dižepogled s olakšanjem.

»Dobra sreća, Seme« reče on. »Mnogi su zaradili i gore od ovogza ubijanje svog prvog Orka. Posekotina nije zatrovana, što rane odsečiva Orka prečesto jesu. Trebalo bi da se zaceli dobro kad se japobrinem za nju. Operi je kad Gimli zagreje vodu.«

On otvori svoju kesu i izvuče nekoliko suvih listova. »Suvo je, inešto od njegove moći je nestalo«, reče on, »ali imam tu još neštood lišća athelasa koje sam sakupio blizu Brega vetrova. Izmrvi jedanu vodi i isperi ranu, a ja ću je zaviti. Sada je na tebe red, Frodo!«

»Ja sam dobro«, reče Frodo, koji se ustezao da mu dodirnuodeću. »Sve što mi je potrebno jeste nešto hrane i odmora.«

»Ne!« reče Aragorn. »Moramo baciti pogled i videti šta su ti čekići nakovanj učinili. Ja se još čudim što si uopšte živ.« On pažljivo

smače Frodov stari kratak kaput i iznošenu košulju, i uzdahnu odčuđenja. Potom se nasmeja. Srebrna verižnjača blistala je prednjegovim očima kao svetlost na zatalasanom moru. On je pažljivoskide i podiže; dragulji na njoj zasvetlucaše kao zvezde, a šumbeočuga bio je kao šum kiše na jezeru.

»Gledajte, moji prijatelji!« pozva on. »Ovde je jedna hobitskakoža dovoljno lepa da se u nju umota i vilovnjački princ! Da je bilopoznato da Hobiti imaju ovakve kože, svi lovci Srednjeg sveta jahalibi ka Okrugu.«

»I strele svih lovaca na svetu bile bi uzaludne«, reče Gimli,zagledavši se začuđeno u verižnjaču. »To je mitrilska verižnjača.Mitril! Nikada nisam ni video ni čuo da se priča o tako divnomkomadu. Je li ovo verižnjača o kojoj je Gandalf govorio? Onda ju jepotcenio. Ali bila je dobro darovana!«

»Često sam se pitao šta ti i Bilbo radite, skriveni u njegovojsobici«, reče Veseli. »Blagosloven neka je taj stari Hobit! Volim gaviše nego ikada. Nadam se da ćemo imati prilike da mu pričamo otome.«

Jedan pocrneo uboj nalazio se na Frodovom desnom boku igrudima. Ispod oklopa bila je košulja od meke kože, ali na jednom suse mestu beočuzi bili probili kroz nju u meso. Frodov levi bok takođeje bio izrovašen i nagnječen tamo gde je tresnuo o zid. Dok su drugispremali hranu, Aragorn je oprao te povrede vodom u koju je biopotopljen athelas. Oštar miris ispuni udolinu, i svi koji su se sagli nadvodom što je isparavala osetiše se osveženi i osnaženi. Ubrzo,Frodo oseti kako bol uminjuje a disanje postaje lakše, iako je bioukočen i osetljiv na dodir još mnogo dana. Aragorn mu pričvrstimeke podmetače od tkanine na bok.

»Ta verižnjača je čudesno laka!« reče on. »Navuci je ponovo, akomožeš da je podnosiš. Moje srce je zadovoljno što zna da imaštakav oklop. Ne odlaži je, čak ni u snu, osim ako te sreća dovedenekuda gde ćeš biti bezbedan za neko vreme, što će ti se retkodešavati dok ovo tvoje poslanje traje.«

Pošto su jeli, Družina se spremi za polazak. Zagasiše vatru isakriše joj sve tragove. Potom se ispeše iz doline i nanovo seprihvatiše puta. Nisu odmakli daleko a sunce zađe za zapadne

visove, i velike senke prikradoše se niz padine planina. Sumrakprekri njihove stope, a magla se diže u udubinama. Daleko na istokuvečernja svetlost ležala je bleda na nejasnim predelima udaljenihravnica i šuma. Sem i Frodo osećali su se lakše i okrepljeni, i bili sukadri da idu dobrim korakom, te je uz samo jedan kratak zastanakAragorn vodio Družinu dalje skoro još tri časa.

Bilo je mračno. Duboka noć se spustila. Bilo je mnogo zvezda, alimesec, koji je u to vreme sve više kopneo, neće se videti do kasno.Gimli i Frodo bili su na začelju; hodali su tiho i ćutke, nastojeći dačuju kakav zvuk na putu za njima. Konačno Gimli prekide tišinu.

»Ni šuma, sem vetra«, reče on. »Nema nikakvih Orka u blizini,sem ako su mi uši načinjene od drveta. Nadajmo se da će Orci bitizadovoljni što su nas isterali iz Morije. A možda je to bila sva njihovanamera, i nisu imali ništa drugo s nama – sa Prstenom. PremdaOrci, kad imaju da osvete palog predvodnika, često progoneneprijatelja mnogo liga po ravnici.«

Frodo ne odgovori. Pogledao je Žalac a sečivo je bilo tamno. Aipak, čuo je nešto, ili mislio da čuje. Čim su senke pale oko njih, aput za njima postao nejasan, on je iznova čuo onaj brzi topotstopala. Čak i sada ga je čuo. Hitro se okrete. Bila su tu dva sitnableska svetlosti pozadi, ili mu se za časak učinilo da ih vidi, ali oniodmah kliznuše u stranu i nestadoše.

»Šta je to?« upita Patuljak.»Ne znam«, odgovori Frodo. »Mislio sam da čujem stopala, i

mislio sam da vidim neko svetlucanje – kao oči. Tako mi se činilopočesto, još otkad smo zašli u Moriju.«

Gimli zastade i saže se do zemlje. »Ja ne čujem ništa do noćnoggovora biljke i kamena«, reče on. »Hodi! Požurimo! Drugi su vandogleda.«

Noćni vetar ih je presreo, duvajući ledeno uz dolinu. Pred njimase uzdizala jedna velika siva senka i oni čuše beskrajno šuštanje,kao od lišća jablanova na povetarcu.

»Lotlorijen!« uzviknu Legolas. »Lotlorijen! Došli smo do strehaZlatne šume. Avaj, zima je!«

Pod okriljem noći drveće je pred njima stajalo visoko, savijeno ulukove iznad puta i potoka koji su hitali pod njihove raširene grane. U

nejasnoj svetlosti zvezda stabla su im bila siva, a njihovo treperavolišće nagoveštavalo je žućkasto zlato.

»Lotlorijen«, reče Aragorn. »Srećan sam što čujem ponovo vetaru ovom drveću. Mi smo još jedva jače od pet liga od kapija, ali nemožemo dalje. Ovde će, nadajmo se, moć Vilovnjaka da nas sačuvaove noći od opasnosti koja ide za nama.«

»Ako Vilovnjaci zaista još borave u ovom svetu koji tamni«, rečeGimli.

»Mnogo je prošlo kako je iko od mog naroda putovao ovudanazad do zemlje kojom smo lutali u vremenima što su bila davno«,reče Legolas, »ali čuli smo da Lorijen još nije napušten, jer postojiovde tajna moć koja zlo drži dalje od ove zemlje. Ipak se narod njenretko viđa, i može biti da su sada duboko u šumama, i daleko od oveseverne granice.«

»Zaista duboko u šumi borave oni«, reče Aragorn, i uzdahnu kaoda se neko sećanje pokrenulo u njemu. »Moramo se sami boriti zasebe ove noći. Idemo napred još kratak deo puta, dok nas drvećesvuda sasvim ne okruži, a onda ćemo skrenuti sa staze i potražitineko mesto da tu počinemo.«

On koraknu napred, ali Boromir je stajao neodlučan i nije gasledio. »Zar nema nikakvog drugog puta?« reče on.

»Kakav bi drugi lepši put želeo?« reče Aragorn.»Običan put, makar vodio kroz živicu od mačeva«, reče Boromir.

»Čudnim je stazama ova Družina bila vođena, i, do sada, na zlusreću. Protiv moje volje smo zašli u senke Morije, nama na zlo. Asada moramo ući u Zlatnu šumu, kažeš ti. Ali o toj opasnoj zemlji čulismo mi u Gondoru, i rečeno je da malo njih izađe koji jednom uđu, aniko se nije spasao nepovređen.«

»Nemoj reći nepovređen, ali, ako kažeš nepromenjen, onda ćešmožda reći istinu«, reče Aragorn. »Predanje gasne u Gondoru,Boromire, ako u gradu onih koji su nekada bili mudri sada rđavogovore o Lotlorijenu. Veruj šta hoćeš, nema drugog puta za nas –osim ako bi hteo da ideš nazad do kapija Morije, ili da se uspinješbespućem planina, ili da preplivaš Veliku reku sasvim sam.«

»Onda vodi dalje«, reče Boromir. »Ali to jeste opasno?«»Opasno zaista«, potvrdi Aragorn. »Plemenito i opasno, ali samo

zli treba da se plaše, ili oni koji sa sobom nose neko zlo. Pratite me!«

Zašli su manje od milje u šumu kad naiđoše na jedan potok gdeteče hitro naniže od drvećem obraslih padina koje su se pele nazapad prema planinama. Začuše ga kako pljuska preko jednogvodopada među senkama desno. Njegova tamna užurbana vodahitala je preko staze pred njima i spajala se sa Srebrotokom ukovitlacu tamnih basena među korenjem drveća.

»Ovde je Nimrodel!« reče Legolas. »O ovom potoku Šumskivilovnjaci sročili su mnoge pesme u davnini, i još ih pevamo mi naSeveru, sećajući se duge na njegovim slapovima, i zlatnih cvetovašto plove u peni. Sve je tamno sada, i most Nimrodela je srušen.Oplaknuću tu stopala, jer kažu da je ova voda melem za umornoga.«On ode napred, spusti se niz usečenu obalu, i zakorači u potok.

»Pratite me!« uzviknu on. »Voda nije duboka. Hajde dapregazimo preko! Na drugoj obali možemo počinuti, a zvuk vode štopada doneće nam san i zaborav bola.«

Jedan po jedan, oni se spustiše i pođoše za Legolasom. Kojičasak Frodo je stajao blizu ivice, puštajući vodu da mu teče prekoumornih stopala. Bila je hladna, ali njen dodir je bio čist, i, kada jezašao dublje i zagazio do kolena, osetio je da su prljavština od puta isam umor sprani sa njegovih udova.

Kada je cela Družina prešla, sedoše, odmoriše se, i pojedošenešto hrane. Legolas im ispriča priče o Lotlorijenu, koje su Vilovnjaciiz Mrke šume još držali u svojim srcima; o sunčanoj svetlosti i sjajuzvezda na livadama uz Veliku reku pre nego što je svet postao siv.

Konačno nasta tišina, i oni su slušali muziku vodopada kako hitakroz senke. Frodo je gotovo zamišljao da čuje neki glas gde pevasjedinjen sa zvukom vode.

»Čujete li glas Nimrodela?« upita Legolas. »Ja ću vam otpevatipesmu o devici Nimrodeli, koja je nosila isto ime kao i potok krajkoga je živela pre mnogo vremena. To je lepa pesma na našemšumskom jeziku, ali evo je na zajedničkom jeziku, kako je neki uRivendalu sada pevaju.« Tihim glasom, jedva čujnim sred šuma lišćanad njima, on otpoče:

Vilin-deva beše jednomzvezda što i danju blista,

Zlatni joj rub na plaštu čednom,

obuća od srebra čista.

Jedna joj zvezda krasi čelo,svetla joj na kosi plima

Kao sunce s granjem što se splelozlatnim što Lorijen ima.

Udova belih i duge koselepota i sloboda u njoj se srele,

Vetri je tako lako nosekao listove lipove svele.

Uz Nimrodelske vodopade,uz vode hladne prozračni mir

Glas njen kao srebro tekuće padeU taj blistavi vir.

Ko može reći gde se sad krijeda li kroz svetlost ili senke hodi,

jer Nimrodele odavno nije,u brda put je vodi.

Vilin-brod u sivom utočištuu zavetrini planina

mnogo je dana čekao u pristaništupre urlajućih morskih dubina.

Vetar se u severnim zemljama noćnikričeći snažan diže,

Brod od vilin-žalova odnese moćniniz oseku što stiže.

Nestade kopna kad stiže bleda zora,Planine u sivo behu skrivene

Za talase visoke kao gorazapenjenim krestama prekrivene.

Amrot nestajuću obalu ugleda

Duboke iza talasa nizine,Prokle brod neverni što bez izgleda

ga nosi od Nimrodele u daljine.

Vilin kralj on beše za starih danaGospodar šume i doline

gde s proleća je zlatna svaka granaLotlorijena punog miline.

U more ga s krme videše u skokukao strelu odapetu sa luka u metu

kako uranja u vodu dubokupoput galeba u niskom letu.

Vetar mu kosu njegovu rasuPena oko njega sjakti posvuda

U daljini ga u tome časuVideše gde plovi poput labuda.

Ali sa Zapada nikad vest ne pođeonima što se na Ovoj Obali zbiše,

Nikakav glas Vilovnjacima ne dođeo Amrotu, nikada više.

Glas Legolasov se prelomi i pesma se prekide. »Ne mogu dapevam dalje«, reče on. »To je samo jedan deo; ja sam zaboraviomnogo. Pesma je duga i tužna, jer kazuje kako se žalost spustila naLotlorijen, Lorijen od cvasti, kada su Patuljci probudili zlo uplaninama.«

»Ali Patuljci nisu učinili to zlo«, reče Gimli.»Ja nisam to rekao, a ipak, zlo je došlo«, odvrati Legolas tužno.

»Onda su mnogi Vilovnjaci od Nimrodelinog roda napustili svojaboravišta i otišli, i ona je bila izgubljena daleko na jugu, u klancimaBelih planina, i nije došla do broda gde je Amrot, dragan njen, čekaona nju. Ali s proleća, kad je vetar u novom lišću, odjek njenoga glasajoš se može čuti, kraj vodopada što nose njeno ime. A kada je vetarsa juga, glas Amrotov diže se iz mora, jer Nimrodel utiče uSrebrotok, koji Vilovnjaci zovu Kelebrant, a Kelebrant u Anduin

Veliki, a Anduin utiče u zaliv Belfalas, odakle su Vilovnjaci izLotlorijena odjedrili. Ali ni Nimrodela ni Amrot nikada se ne vratiše.

»Rečeno je da je imala kuću sagrađenu u granama drveta što jeraslo blizu slapova; jer bio je običaj Vilovnjaka od Lorijena da žive nadrveću, a možda je još tako. Otud su oni nazvani Galadrim; NarodDrveća. Duboko u njihovoj prašumi drveće je veoma veliko. Narodšuma nije kopao u zemlji kao Patuljci, niti je gradio utvrde odkamena, pre no što je Senka došla.«

»A ipak u tim kasnijim danima život na drveću mogao se smatratibezbednijim nego sedenje na tlu«, reče Gimli. On pogleda prekopotoka na put koji je vodio nazad ka Dimril-dolu, a potom naviše, ukrov od tamnih grana nad njima.

»Tvoje reči nose dobar savet, Gimli«, reče Aragorn. »Mi nemožemo da sagradimo kuću, ali, ove noći, postupićemo kaoGaladrimi, i potražićemo utočište u vrhovima drveća, budemo limogli. Već sedimo ovde kraj puta duže nego što je mudro.«

Družina skrete sa staze i zađe u senke dubljih šuma, na zapadduž planinskog potoka, udaljavajući se od Srebrotoka. Nedaleko odNimrodelskih slapova nađoše gustu grupu stabala; neka od njih suse nadnosila nad potok. Njihova ogromna siva debla bila su moćnogobima, a visina im se nije mogla odrediti.

»Ja ću se popeti«, reče Legolas. »Ja sam kod kuće međudrvećem, uz koren i granu, premda je ovo drveće od vrste nove zamene, izuzev kao ime u pesmi. Mellyrn se ono zove, i to je ono štorađa žute cvetove, ali ja se nikada nisam popeo na neko od njih.Sada ću videti kakav im je oblik i način rastenja.«

»Kakav god mogao biti«, reče Pipin, »biće to čudesna drvetadoista, ako mogu da ponude kakav počinak preko noći, osimpticama. Ja ne mogu da spavam na sedalu!«

»Onda iskopaj rupu u zemlji«, reče Legolas, »ako je to bliženačinu tvoga roda. Ali moraš kopati brzo i duboko želiš li da sesakriješ od Orka.« On gipko skoči sa tla i uhvati jednu granu koja jeizrastala iz stabla visoko nad njegovom glavom. Ali, još dok se tu začasak ljuljao, jedan glas progovori iznenadno iz senki u drvetu nadnjim.

»Daro!« reče on zapovednim tonom i Legolas pade na tleiznenađen i uplašen. On se zgrči uz deblo drveta.

»Stojte«, prošapta ostalima. »Ne mičite se i ne govorite!«Iznad njihovih glava začu se smeh, a onda drugi zvonak glas

progovori jednim od vilovnjačkih jezika. Frodo je malo mogao darazabere od rečenog, jer jezik kojim se Šumski Narod istočno odplanina služio između sebe nije bio nalik onom sa Zapada. Legolaspogleda naviše i odgovori istim jezikom. 7

»Ko su oni i šta kažu?« zapita Veseli.»Oni su Vilovnjaci«, reče Sem. »Zar im ne čujete glasove?«»Da, oni su Vilovnjaci«, reče Legolas, »i kažu da dišete tako

glasno da bi vas mogli ustreliti i u tami.« Sem užurbano stavi šakupreko usta. »Ali oni takođe kažu da ne treba da se plašite. Opazili sunas još davno. Čuli su moj glas preko Nimrodela, znali su da samjedan od njihovog severnog roda i stoga nisu ometali naš prelazak, apotom su čuli moju pesmu. Sada me pozivaju da se popnem saFrodom, jer su, izgleda, dobili neke vesti o njemu i našem putovanju.Od ostalih traže da sačekaju malo i da drže stražu u podnožju ovogdrveta dok oni ne odluče šta valja učinti.«

Iz senki se spustiše lestve: bile su načinjene od konopca,srebrnosive i svetlucave u tmini, i, premda su izgledale slabe,pokazale su se dovoljno čvrstim da izdrže mnogo ljudi. Legolasgipko potrča naviše, a Frodo ga je sledio sporo; u pozadini je išaoSem, nastojeći da ne diše glasno. Granje zlatnog drveta raslo jebezmalo ravno iz debla, a potom savijalo naviše, ali pri vrhu glavnostablo se račvalo u krunu od mnogih grana, među kojima oni otkrišesagrađenu drvenu platformu, ili flet, kako su takve stvari nazivane uto vreme; Vilovnjaci su je nazivali talan. Na nju se stizalo kroz okrugliotvor u središtu kroz koji su i lestvice bile provučene.

Kada je Frodo konačno stigao na flet, našao je Legolasa gde sedisa još tri Vilovnjaka. Oni su bili odeveni u tamnosivo i nisu se moglivideti među ograncima drveta, osim kad se iznenada pokrenu. Oniustadoše, i jedan od njih otkri malu svetiljku koja ispusti tanak srebrnizrak. On je podiže, gledajući u lice Frodu i Semu. Onda ponovozakloni svetlost i izgovori reči dobrodošlice na svom vilovnjačkomjeziku. Frodo, zastajkujući, izusti odgovor.

»Dobro došli!« reče taj Vilovnjak ponovo, na zajedničkom jeziku,govoreći sporo. »Mi retko upotrebljavamo ikakav jezik osim vlastitog,jer sada prebivamo u srcu ove prašume i nemamo od svoje voljeposla sa ma kakvim drugim svetom. Čak i naš rod sa Severaodvojen je od nas. Ali ima nas još koji idemo na put radi prikupljanjanovosti i motrenja na neprijatelje, i mi govorimo jezike drugihzemalja. Ja sam jedan od tih. Haldir mi je ime. Moja braća, Rumil iOrofin, slabo govore vašim jezikom.

»Ali čuli smo glasove o vašem dolasku, jer glasnici Elrondovi suprošli Lorijenom na svom putu kući uz Dimrilske stepenice. Nismočuli o Hobitima – ili Polušanima – mnogo dugih godina, i nismo znalida ih još ima u Srednjem svetu. Ne izgledate rđavi. A pošto dolazites jednim Vilovnjakom od našeg roda, mi smo voljni da vampomognemo, kao što je Elrond tražio, iako nije naš običaj da vodimostrance kroz našu zemlju. Ali vi morate ostati ovde ove noći. Kolikovas je?«

»Osam«, reče Legolas. »Ja, četiri Hobita, i dva Čoveka; jedan odnjih, Aragorn, vilin-prijatelj, je od naroda od Zapadnih strana.«

»Ime Aragorna, sina Aratornovog, znano je u Lorijenu«, rečeHaldir, »i on uživa blagonaklonost Gospodarice. Onda je sve dobro.Ali ti si do sada govorio samo o sedmorici.«

»Osmi je jedan Patuljak«, reče Legolas.»Jedan Patuljak!« reče Haldir. »To nije dobro. Mi nismo imali

posla s Patuljcima još od mračnih dana. Njima nije dopušteno daborave u našoj zemlji. Ja mu ne mogu dozvoliti da prođe.«

»Ali on je sa Samotne planine, jedan od pouzdanog narodaDainovog, i u prijateljstvu s Elrondom«, reče Frodo. »Sam Elrond gaje odabrao da bude jedan od naših saputnika, i on je bio hrabar iveran.«

Vilovnjaci su govorili među sobom tihim glasovima i ispitivaliLegolasa na svom jeziku. »Vrio dobro«, reče Haldir konačno.»Učinićemo tako, premda protiv vlastite želje. Ako Aragorn i Legolashoće da bde nad njim, i odgovaraju za njega, on će proći, ali mora ićivezanih očiju kroz Lotlorijen.

»No sada ne smemo dalje raspravljati. Vaši ne smeju ostati natlu. Mi smo motrili reke još otkad smo videli jednu veliku trupu Orkakako ide na sever prema Moriji, ivicama planina, pre mnogo dana.

Vukovi zavijaju na granicama šume. Ako ste zaista došli iz Morije,opasnost ne može biti daleko za vama. Sutradan rano morateprodužiti.

»Četiri Hobita će se popeti ovamo i ostati s nama – mi se neplašimo njih! Ima još jedan talan na susednom drvetu. Tamo se ostalimoraju skloniti. Ti, Legolase, odgovaraš nam za njih. Pozovi nas akoišta pođe po zlu. I drži tog Patuljka na oku!«

Legolas odmah siđe niz stepenice da odnese Haldirovu poruku, iubrzo potom Veseli i Pipin se s mukom ispeše na visoki flet. Bili suostali bez daha i izgledali prilično uplašeni.

»Eto!« reče Veseli dašćući. »Doteglili smo tvoju ćebad isto kao isvoju. Strajder je sakrio sav ostatak našeg prtljaga u jedan dubokinanos od lišća.«

»Nisu vam uopšte bili potrebni ti tereti«, reče Haldir. »Hladno je uvrhovima drveća zimi, premda vetar noćas duva sa juga, ali miimamo da vam ponudimo hranu i piće koji će oterati hladnoću noći, aimamo i koža i ogrtača u izobilju.«

Hobiti prihvatiše ovu drugu (i mnogo bolju) večeru veomaradosno. Potom su se dobro umotali ne samo u krznene ogrtačeVilovnjaka nego i u sopstvenu ćebad, i pokušali da zaspe. Ali, iakosu bili tako umorni, samo je Sem to lako postigao. Hobiti ne volevisine, i ne spavaju mnogo iznad tla čak i kada imaju takav ležaj. Fletim se uopšte nije svideo kao spavaća soba. Nije imao nikakvezidove, čak ni ogradu, samo je na jednoj strani bio tanak pletenizaklon, koji se mogao pomerati i učvršćivati na raznim mestima,zavisno od vetra.

Pipin je pričao neko vreme. »Nadam se, ako zaista zaspim naovom tavanskom krevetu, da se neću skotrljati s njega«, reče on.

»Ja, kad jednom zaspim«, reče Sem, »ja ću nastaviti da spavampa makar se i skotrljao. A što se manje rekne to ću pre da seskljokam, ako vidite šta hoću da vam kažem.«

Frodo je ležao neko vreme budan i gledao u zvezde koje su sjalekroz bledi krov treperavog lišća. Sem je zahrkao pokraj njega mnogopre no što je on sklopio oči. Nejasno je video sive prilike dvaVilovnjaka kako sede bez pokreta, obgrlivši kolena rukama, i

razgovaraju šapatom. Poslednji je otišao dole da preuzme stražu najednoj od nižih grana. Konačno uspavan vetrom u granama odozgo iugodnim mrmljanjem slapova Nimrodela odozdo, Frodo je usnuo, apesma Legolasova još mu je odzvanjala u svesti.

Kasno u noći on se probudi. Ostali Hobiti su spavali. Vilovnjaci suiščezli. Srp meseca sjajio je nejasno među lišćem. Vetar se biostišao. Malo podalje on začu grub smeh i gacanje mnogih nogu dolepo tlu. Začu se zveket metala. Ti zvuci lagano zamreše u daljini, ačinilo se da idu na jug, dalje u šumu.

Iznenada jedna glava se pojavi kroz otvor u fletu. Frodo sedeuplašen i vide da je to jedan Vilovnjak sa sivom kapuljačom. On bacipogled na Hobite.

»Šta je to?« upita Frodo.»Yrch!« reče Vilovnjak šištavim šapatom i baci gore na flet

smotane lestvice od konopca.»Orci!« reče Frodo. »Šta rade?« Ali Vilovnjak je otišao.Nije bilo više nikakvih šumova. Čak je i lišće bilo tiho, i sami

slapovi kao da su se stišali. Frodo je sedeo dršćući u svojimogrtačima. Bio je zahvalan što nisu zatečeni na tlu, ali je osećao dadrveće pruža slabu zaštitu, osim kao skrovište. Orci su bili revni kaolovački psi kad uhvate miris, pričalo se, a mogli su i da se penju. Onizvadi Žalac; bleštao je i svetlucao kao plavi plamen, a onda jelagano izbledeo i potamneo. I pored nestajanja svetlosti s njegovogmača, osećanje neposredne opasnosti nije napuštalo Froda; pre jenarastalo. On ustade, otpuza do otvora, i zagleda se dole. Bio jeskoro siguran da čuje potajno kretanje u podnožju drveta dalekoispod.

Ne Vilovnjake, jer narod šume bio je potpuno bešumnih pokreta.Onda začu neki slabašan zvuk, kao ušmrkivanje, i još kao da neštogrebe po kori debla. Zurio je dole u tminu zadržavajući dah.

Nešto se uspinjalo lagano, a dah mu je dopirao kao tiho siktanjekroz stisnute zube. A onda Frodo vide kako stižu, pribijena uz stablo,dva bleda oka. Ona zastadoše i zapiljiše se naviše ne trepćući.Iznenadno se okretoše i neka senovita prilika kliznu oko debla iiščeze.

Neposredno zatim Haldir stiže, hitro se penjući kroz grane. »Biloje nešto na ovom drvetu što ja nikada ranije nisam video«, reče on.

»To nije bilo Ork. Pobeglo je čim sam ja dotakao deblo. Izgledalo jeoprezno, i kao da ima izvesnu veštinu sa drvećem, inače bihpomislio da je to jedan od vas Hobita.

»Nisam ga ustrelio, jer se nisam usuđivao da dignem buku: nesmemo rizikovati bitku. Jaka trupa Orka je prošla. Oni su prešliNimrodel – proklete neka su njihove gadne noge u njegovoj čistojvodi – i otišli su dalje niz stari put pokraj reke. Izgleda da su našlineki trag; pretraživali su tle neko vreme blizu mesta gde ste vi bilizastali. Nas trojica nismo mogli izazvati stotinu, i tako smo otišlinapred i govorili izmenjenim glasovima, odvodeći ih dalje kroz šumu.

»Orofin se žurno vratio do naših nastambi da upozori naš narod.Ni jedan od Orka nikad se neće vratiti iz Lorijena. A biće mnogoVilovnjaka skrivenih na severnoj granici pre no što se sledeća noćspusti. Ali vi morate krenuti na jug čim se sasvim razdani.«

Dan dođe bled sa istoka. Svetlost koja je rasla probijala se krozžuto lišće zlatnog drveta, a to je Hobitima izgledalo kao da sija ranosunce svežeg letnjeg jutra. Bledoplavo nebo provirivalo je izmeđuzanjihanih grana. Gledajući kroz jedan otvor na južnoj strani fleta,Frodo vide čitavu dolinu Srebrotoka kako leži poput mora odcrvenkastog zlata i talasa se nežno na povetarcu.

Jutro je još bilo mlado i hladno kada Družina krete ponovo, asada su ih predvodili Haldir i njegov brat Rumil. »Zbogom, čarobniNimrodele!« uzviknu Legolas. Frodo se osvrte i uhvati odblesak belepene među sivim deblima drveća. »Zbogom«, reče on. Činilo mu seda nikada neće ponovo čuti tekuću vodu tako divnu; vodu što svojenebrojene note večito pretapa u neku beskrajno promenljivu muziku.

Oni se vratiše do staze koja je i dalje vodila duž zapadne obaleSrebrotoka, i deo puta pratili su je ka jugu. Tu je na zemlji bilootisaka stopa Orka. Ali uskoro Haldir skrenu među drveće i zastadena obali reke pod njihovim senkama.

»Eno jednog od mog naroda onamo preko toka«, reče on, »iakoga vi možda ne vidite.« On ispusti zov poput niskog zvižduka kakveptice, a iz gustiša mladih stabala iskorači jedan Vilovnjak, odeven usivo, ali sa zabačenom kapuljačom; njegova kosa sjala je kao zlatona jutarnjem suncu. Haldir vešto baci preko potoka smotuljak sivogkonopca, a ovaj ga uhvati i zaveza oko jednog drveta blizu obale.

»Kelebrant je ovde snažan, kao što vidite«, reče Haldir, »tečebistar i dubok, i veoma je hladan. Mi ne stupamo nogom u njegaovako daleko na severu, osim ako moramo. Ali u ovim danimaopreznosti ne gradimo mostove. Ovo je način na koji prelazimo!Pratite me!« On sveza svoj kraj konopca i pretrča gipko po njemu,preko reke i opet nazad, kao da je na kakvom putu.

»Ja mogu da idem tom stazom«, reče Legolas, »ali ostali nisutome vični. Moraju li oni da plivaju?«

»Ne!« reče Haldir. »Imamo još dva konopca. Učvrstićemo ihiznad ovoga, jedan u visini ramena, a drugi na pola te visine, i, držećise za njih, stranci će moći pažljivo da pređu.«

Kada je ovaj tanani most načinjen Družina pređe, neko oprezno isporo, neko lakše. Od Hobita najbolje se pokazao Pipin, jer je biosiguran na nogama, i prešao je brzo, držeći se samo jednom rukom,ali pogled je usmerio na obalu pred sobom i nije gledao dole. Sem jeišao vukući noge i držeći se čvrsto, i gledao je naniže u bledeuskovitlane vode kao da su kakvi ponori u planinama.

On odahnu od olakšanja kada se našao siguran sa druge strane.»Uči se dok si živ! kako je moj stari običavao reći. Mada je on misliona baštovanluk a ne na spavanje na sedalu, kao tica, i pokušaje dase ide kao neki pauk. Čak ni moj čika Endi nikada nije izveo takvumajstoriju!«

Kada se konačno čitava Družina okupila na istočnoj obaliSrebrotoka, Vilovnjaci odvezaše konopce i smotaše dva od njih.Rumil, koji je ostao na drugoj strani, povuče nazad poslednji, zbaciga na rame i, mahnuvši rukom, vrati se do Nimrodela, da motri.

»Sad, prijatelji«, reče Haldir, »ušli ste u Klin Lorijena, ili Trougao,kako biste vi rekli, jer to je predeo koji leži kao vrh koplja izmeđurukavaca Srebrotoka i Anduina Velikog. Mi ne dopuštamo strancimada istraže tajne Klina. Malobrojnima je, u stvari, dopušteno i dazakorače ovamo.

»Kao što je dogovoreno, ja ću ovde vezati oči Patuljka Gimlija.Ostali mogu slobodno ići neko vreme, dok ne dođemo bliže našimdomovima, dole u Egladilu, u Uglu između voda.«

Ovo se ni najmanje nije dopalo Gimliju. »Dogovor je načinjen bezmog pristanka«, reče on. »Ja neću hodati vezanih očiju kao prosjakili zarobljenik, i nisam nikakva uhoda. Moj narod nikada nije imao

posla ni s jednim od slugu Neprijateljevih. Nismo naneli zlaVilovnjacima. Nema više verovatnoće da vas izdam ja nego Legolas,ili ma ko drugi od mojih drugova.«

»Ja ne sumnjam u tebe«, reče Haldir. »A, opet, to je naš zakon.Ja nisam gospodar zakona, i ne mogu da ga prenebregnem. Učiniosam mnogo i time što sam ti dozvolio da stupiš preko Kelebranta.«

Gimli je bio tvrdoglav. On se odlučno raskorači i stavi šaku nadržak sekire. »Ja ću poći napred slobodan«, reče on, »ili ću se vratitii potražiti svoju zemlju, gde je poznato da sam od reči, pa makarpropao sam u divljini.«

»Ne možeš se vratiti«, reče Haldir strogo. »Sada kad si došaodovde, moraš biti odveden pred Gospodara i Gospodaricu. Oni ćeprosuditi da li da te zadrže ili da ti daju otpust, kako oni hoće. Ti nemožeš ponovo preko reke, a iza tebe su sada tajni stražari mimokojih ne možeš proći. Ubili bi te pre no što ih vidiš.«

Gimli izvuče sekiru iza pojasa. Haldir i njegov drug napešelukove. »Kuga na Patuljke i njihove krute šije!« reče Legolas.

»Čekajte!« reče Aragorn. »Ako ja još treba da predvodim ovuDružinu, morate učiniti kako ja zahtevam. Teško je za ovog patuljkada bude tako izdvojen. Mi ćemo svi biti vezanih očiju, čak i Legolas.To će biti najbolje, premda će učiniti ovo putovanje sporim i tužnim.«

Gimli se iznenada nasmeja. »Kao vesela grupa budala ćemoizgledati! Hoće li nas Haldir sve voditi na uzici, poput mnoštva slepihprosjaka sa samo jednim psom? Ali ja ću biti zadovoljan ako samojoš Legolas deli moje slepilo.«

»Ja sam Vilovnjak i srodnik ovde«, reče Legolas, na koga je sadadošao red da se ljuti.

»Sad hajde da vičemo: ’Kuga Vilovnjacima i njihovim krutimšijama!’« reče Aragorn. »Ali ova Družina ima sva isto da prolazi.Hodi, veži nam oči Haldire!«

»Ja ću zahtevati puno zadovoljenje za svaki pad i nagnječeniprst, ako nas ne vodiš dobro«, reče Gimli, dok su mu vezivali tkaninupreko očiju.

»Nećeš imati nikavih potraživanja«, reče Haldir. »Vodiču vasvaljano, a staze su ravne i prave.«

»Avaj za ludorije ovih dana!« reče Legolas. »Ovde su svineprijatelji jednog Neprijatelja, a ipak ja moram hodati slep dok je

sunce veselo u šumi pod zlatnim lišćem!«»To može izgledati kao ludorija«, reče Haldir. »A zaista, ni u

čemu moć Mračnog Gospodara nije očitija nego u otuđivanju kojedeli sve koji mu se još suprotstavljaju. A ipak tako malo poverenja ipouzdanja sada nalazimo u svetu izvan Lotlorijena, osim možda uRivendalu, da se ne usuđujemo da poverenjem dovedemo uopasnost našu zemlju. Mi sada živimo na jednom ostrvu sredmnogih opasnosti, i naše su šake češće na tetivi luka nego na harfi.

»Reke su nas dugo branile, ali one više nisu sigurna straža; jerSenka se prikrala i svud je oko nas. Neki govore o odlasku, a i za toveć izgleda prekasno. Planine ka zapadu postaju zle; na istoku,zemlje su opustošene i pune Sauronovih spodoba; priča se da sadane možemo bezbedno proći na jug kroz Rohan, i da ušće Velike rekemotri Neprijatelj. Čak i ako bismo mogli dospeti do obala mora, nebismo više tamo našli nikakvog zaklona. Rečeno je da su još tamoluke Visokorodnih Vilovnjaka, ali one su daleko ka severu i zapadu,iza zemlje Polušana. A gde to može biti, premda je to Gospodaru iGospodarici možda znano, ja ne znam.«

»Trebalo bi bar da naslućuješ, otkad si video nas«, reče Veseli.»Postoje Vilin-luke zapadno od moje zemlje, Okruga, gde Hobitižive.«

»Srećan su živalj Hobiti što žive blizu obala mora!« reče Haldir.»Davno je, zaista, otkad je iko od mog naroda pogledao na njega, aipak, još ga se sećamo u pesmi. Pričajte mi o tim lukama dokhodamo.«

»Ja ne mogu«, reče Veseli. »Nikada ih nisam video. Nisamnikada ranije bio izvan svoje zemlje. A da sam znao kako svetnapolju izgleda, ne verujem da bih imao srca da je napustim.«

»Čak ni da vidiš plemeniti Lotlorijen?« reče Haldir. »Svet je zaistapun opasnosti i u njemu je mnogo mračnih mesta; ali još ima mnogolepoga i, mada je u svim zemljama ljubav sada izmešana s bolom,ona možda tim biva i veća.

»Ima ih među nama koji pevaju da će se Senka povući, i mir doćiponovo. Ipak, ja ne verujem da će svet oko nas ikada ponovo postatikakav je bio od starine, ili svetlost sunca kakva je bila pre ovogvremena. Za Vilovnjake, plašim se, ukazaće se, u najboljem slučaju,primirje, u kome mogu da prođu neometani i napuste Srednji svet

zauvek. Avaj za Lotlorijen koji volim! Biće to jadan život u nekojzemlji gde nijedan malorn ne raste. A ako ima tog zlatnog drveta izaVelikog mora, niko o tome nije izvestio.«

Dok su ovako govorili, Družina je u koloni po jedan stupalastazama šume, predvođena Haldirom, a drugi Vilovnjak išao jestraga. Osećali su tle pod stopalima, uravnato i meko, i posle nekogvremena hodali su smelije, bez straha od povrede i pada. Budućilišen vida, Frodo nađe da su mu sluh i druga čula izoštreni. Mogao jeda namiriše drveće i izgaženu travu. Mogao je da čuje mnogerazličite note u šuštanju lišća iznad glave, u reci koja je mrmoriladalje sa njegove desne strane, i u tankim čistim glasovima ptica nanebu. Osećao je sunce na licu i šakama kad su prolazili krozotvorene proplanke.

Čim je kročio na drugu obalu Srebrotoka obuzelo ga je nekočudno osećanje, i ono se produbljivalo dok je koračao dalje u Klin;činilo mu se da je prekoračio preko mosta vremena u neki kutakstarih dana, i da sada hoda svetom koga više nama. U Rivendalu jebilo sećanja na drevne stvari; u Lorijenu su te drevne stvarinastavljale da žive u svetu jave. Zlo se tu videlo i čulo, za bol seznalo; Vilovnjaci su se plašili i osećali nepoverenje premaspoljašnjem svetu; vuci su i dalje zavijali na granicama šume; ali nazemlji lorijenskoj nikakva senka nije ležala.

Čitavog toga dana Družina je hodala dalje, dok ne osetišedolazak hladne večeri i začuše rani noćni vetar kako šapuće međulistovima. Tada počinuše, i spavali su bez straha na tlu, jer njihovivodiči nisu hteli da im dopuste da odvežu oči, i nisu se mogli peti.Ujutru produžiše ponovo, bez žurbe. U podne su zastali, i Frodooseti da su izašli pod blistavo sunce. Iznenada, svuda oko sebe čuoje zvuk mnogih glasova.

Jedna pešačka trupa Vilovnjaka pojavila se tiho: oni su hitaliprema severnim granicama da ih čuvaju od napada iz Morije; donelisu novosti, od kojih im je Flaldir neke saopštio. Orci pljačkašidočekani su u zasedu i skoro svi uništeni; ostatak je pobegao nazapad ka planinama, a za njima je išla potera. Takođe je viđena nekačudna spodoba kako trči povijenih leđa, sa šakama pri tlu, kao kakvaživotinja, a ipak ne i životinjskog oblika. Ona je izbegla zarobljavanje,

a nisu je ni ustrelili, ne znajući da li je dobra ili zla, i nestala je nizSrebrotok prema istoku.

»Uz to«, reče Haldir, »oni mi nose poruku od Gospodara iGospodarice Galadrima. Vi svi da hodate slobodno, čak i PatuljakGimli. Čini se da Gospodarica zna ko je i šta je svaki član vašeDružine. Nove poruke stigle su iz Rivendala, može biti.«

On ukloni povez najpre sa Gimlijevih očiju. »Uz tvoje oproštenje!«reče duboko se klanjajući. »Gledaj na nas sada prijateljskim očima!Gledaj i budi zadovoljan, jer ti si prvi Patuljak koji gleda drveće KlinaLorijena još od Durinovih dana!«

Kada je na njega došao red da mu razvežu oči, Frodo pogledanaviše i zastade mu dah. Stajali su na jednom otvorenom prostoru.Na levoj strani bilo je veliko uzvišenje prekriveno busenjem travezelene kao proleće u starim danima. Na njemu, poput dvostrukekrune, rasla su dva kruga stabala: spoljašnji je imao koru snežnebeline i bio bez lišća, ali divan u svojoj skladnoj nagosti; unutrašnji jebio od malorn-drveća ogromne visine, još ukrašenog bledim zlatom.Visoko među granama jednog drveta koje je nadvišavalo sva i bilo usredištu blistao je beli flet. U podnožju stabala, i svuda po zelenimkosama brežuljka, trava je bila posuta malim zlatnim cvetovimaoblika zvezde. Među njima, na visokim strukovima, njihali su se drugicvetovi, bele i najbleđe zelene boje: oni su treperili poput izmaglicesred bogate boje trave. Nad svim tim nebo je bilo plavo, a suncepopodneva obasjavalo je brežuljak, i bacalo duge zelene senke poddrveće.

»Gledajte! Vi stigoste do Kerin Amrota«, reče Haldir. »Jer ovo jesrce ovog drevnog kraljevstva, kakvo je bilo pre mnogo vremena, iovde je humka Amrotova, gde u srećnijim danima njegov visoki dombeše sagrađen. Ovde večno cvatu zimski cvetovi na travi koja nevene: žuti elanor i bledi niphredil. Ovde ćemo ostati neko vreme, ado grada Galadrima stići ćemo u sumrak.«

Ostali se baciše na mirisavu travu, ali Frodo je stajao nekovreme, još izgubljen u čudu. Činilo mu se da je zakoračio kroz nekivisoki prozor koji gleda na iščezli svet. Na njemu je počivala svetlostza kakvu njegov jezik nije imao imena. Sve što je video bilo jeskladnih oblika, ali ti oblici su izgledali kao odjednom dati, kao da sunastali i naslikani u času kad su ih oči njegove otkrile, a drevni kao

da su oduvek trajali. On nije video nikakvih boja sem onih koje jeznao, zlatnu, i belu, i plavu i zelenu, ali one su bile sveže i jake, kaoda ih je toga časa prvi put opazio i sačinio za njih imena nova ičudesna. Tu zimi ni jedno srce ne bi moglo tužiti za letom iliprolećem. Nikakva mana ili grdoba nisu se mogle videti na ma čemušto je raslo na toj zemlji. Na tlu Lorijena nije bilo nikakvognedostatka.

On se okrete i vide da Sem stoji uz njega gledajući unaokolo sanekim zbunjenim izrazom, i trlja oči kao da nije siguran da je budan.»Sunce je i vedar dan, što jes jes«, reče on. »Mislio sam da suVilovnjaci svi za mesec i zvezde, ali ovo je vilovnjačkije od svega štosam čuo da se kazuje. Osećam se više kao da sam iznutra u nekojpesmi, ako shvatate šta mislim.«

Haldir ih pogleda, i činilo se da zaista shvata šta se misli, mišlju irečju. On se osmehnu. »Vi osećate moć Gospodarice Galadrima«,reče on. »Bi li vam godilo da se uspnete sa mnom do KerinAmrota?«

Pođoše za njim kad je lako zakoračio uz travom pokrivene kose.Iako je hodao i disao, a živo cveće i lišće oko njega pokretao je istisvež vetar koji mu je hladio lice, Frodo oseti da se nalazi u jednojbezvremenoj zemlji, koja niti vene, niti se menja, nid pada u zaborav.I kada ode i ponovo pređe u spoljašnji svet, i dalje će Frodo lutalicaiz Okruga hodati ovuda, po travi, sred elanora i niphredila, učarobnom Lotlorijenu.

Oni uđoše u krug belog drveća. Tad južni vetar dahnu na KerinAmrot i uzdahnu među granama. Frodo je stajao nepomično i čuo,daleko odatle, velika mora na obalama odavno spranim, i morskeptice kako kriče, a vrsta im je nestala s ovoga sveta.

Haldir je otišao dalje, i upravo se uspinjao na visoki flet. Dok seFrodo spremao da ga sledi, stavio je dlan na drvo pokraj lestava:nikada ranije nije bio tako iznenadno i tako prodorno svestan dodira isastava kore drveta i života ispod nje. On je osećao uživanje u opipudrveta, ne kao šumar i ne kao drvodelja; bilo je to uživanje u živomdrvetu samom po sebi.

Kada je konačno stupio na visoku platformu, Haldir ga uze zaruku i okrete ga jugu. »Pogledaj na ovu stranu pravo«, reče.

Frodo pogleda i vide, još udaljen, breg mnogih zelenih stabala, iligrad od zelenih kula – šta od toga, nije mogao da razabere. Činilomu se da iz njega dopiru moć i svetlost koji drže svu tu zemlju uvlasti. On iznenada požele da poleti kao ptica i otpočine u tomzelenom gradu. Potom pogleda na istok i vide svu zemlju lorijenskukako hita naniže do bledog blistanja Anduina, Velike reke. Pogledapreko reke, i sve te svetlosti nestade, i on se ponovo nađe u svetukoji je poznavao. Iza reke zemlja je izgledala jednolična i pusta,bezoblična i neodređena, sve dok se u daljini nije ponovo uzdiglakao kakav zid, taman i beživotan. Sunce koje je počivalo nadLotlorijenom nije imalo moć da rasvetli senku te daleke visije.

»Tamo leži utvrđenje južne Mrke šume«, reče Haldir. »Odevenoje u prašumu od jela, gde se drveće bori jedno protiv drugog, agranje truli i vene. U središtu, na jednom kamenitom visu, stoji DolGuldur, gde je skriveni Neprijatelj zadugo imao boravište. Mi seplašimo da je on sada tamo ponovo, i to moći sedmostruke. Crnioblak je u poslednje vreme često obavija. Na ovom visokom mestumožeš videti dve sile što su suprotstavljene, ali, iako svetlost opažasrce te tame, njena tajna još nije otkrivena. Ne još.« On se okrete ispusti se hitro dole, a oni su ga sledili.

U podnožju brega Frodo nađe Aragorna kako stoji nepomičan itih kao kakvo stablo, ali u ruci mu je bio jedan mali zlatni cvetelanora, a oči su mu blistale. Bio je utonuo u neko prijatno sećanje, iFrodo, čim ga je video, shvati da on gleda svet kakav je nekad biona tome mestu. Jer grube godine bile su uklonjene sa licaAragornovog, i činilo se da je odeven u belo; mladi lord, visok iplemenit; i govorio je reči vilin-jezikom nekome koga Frodo nijemogao da vidi. Arwen vanimelda, namarië! rekao je on, a ondaudahnuo i, vraćajući se iz svojih misli, pogledao Froda i osmehnuose.

»Ovo je srce Vilindoma na zemlji«, reče on, »i ovde će moje srceuvek boraviti, bude li svetlosti iza tamnih puteva kojima još moramostupati ti i ja. Hodi sa mnom!« i uzevši Froda za ruku, on napustibreg Kerin Amrota, i ne dođe tu ponovo nikada više kao živ čovek.

Glava 7.

OGLEDALO GALADRIJELINO

Sunce je tonulo za planine a senke su rasle u šumama kad oniponovo pođoše dalje. Njihove staze su sada zalazile u česte ukojima se sumrak već bio zgusnuo. Noć dođe pod drveće i Vilovnjaciotkriše svoje srebrne lampe.

Iznenada ponovo izbiše na čistinu i nađoše se pod bledimvečernjim nebom poprskanim nekolikim ranim zvezdama. Jedanširok prostor bez drveća bio je pred njima, i prostirao se u velikomkrugu i savijao u daljinu s obe strane. Iza njega se dubok jarak gubiou mekoj senci, a trava na njegovoj ivici bila je zelena, kao da je jošsjajila u znak sećanja na sunce koje je otišlo. Na drugoj strani dizaose u veliku visinu jedan zeleni zid što je okruživao zeleni breg samnoštvom zlatnog drveća koje je bilo više od svega što su do tadavideli u toj zemlji. Visina mu se nije mogla prosuditi, ali ono se dizalou suton kao žive kule. U njihovim mnogoslojnim granama i sred lišćakoje se neprestano kretalo blistale su bezbrojne svetlosti, zelene izlatne i srebrne. Haldir se okrete Družini.

»Dobro došli u Karaš Galadon!« reče on. »Ovde je gradGaladrima, gde stoluju gospodar Keleborn, i Galadrijela,Gospodarica Lorijena. Ali mi ne možemo ući ovuda, jer kapije nisuokrenute ka severu. Moramo obići do južne strane, a taj put nijekratak, jer grad je ovaj veliki.«

Bio je tu put popločan belim kamenom i išao spoljašnjom ivicomopkopa. Njime oni kretoše ka zapadu, a grad se uspinjao s levestrane poput kakvog zelenog oblaka; kako se noć spuštala,pojavljivalo se sve više i više svetla, dok čitav taj breg nije izgledaokao da je u plamenu zvezda. Naposletku dođoše do jednog belogmosta i, prešavši ga, nađoše velike kapije grada: one su gledale najugozapad, usađene među krajeve zidova što su tu nasedali jedan

preko drugog; bile su visoke i čvrste i mnoge su lampe na njima bileizvešane.

Haldir zakuca i progovori, i kapije se otvoriše bešumno, ali odstražara Frodo nije video nikakvog traga. Putnici stupiše unutra, akapije se zatvoriše iza njih. Bili su na jednom dubokom prolazuizmeđu krajeva zida i, prošavši hitro njime, stupili su u Grad Drveća.Nikoga nisu videli, niti su čuli korake na stazama, ali bilo je mnogoglasova, oko njih i u vazduhu nad njima. Daleko gore na bregu čulisu zvuk pevanja kako pada odozgo kao meka kiša na lišće.

Išli su mnogim stazama i ispeli se mnogim stepenicima dok nestigoše do viših mesta i ugledaše pred sobom, sred prostranogproplanka, vodoskok jedan kako svetluca. Bio je obasjan srebrnimsvetiljkama koje su visile sa grana drveća, a padao je u bazen odsrebra, iz koga je isticao jedan čist potok. Na južnoj strani proplankadizalo se najmoćnije od svih stabala; njegovo ogromno glatko debloblistalo je kao siva svila, i dizalo se uvis, dok njegove prve grane,daleko iznad njih, ne otvoriše svoje moćne udove ispod senovitihoblaka od lišća. Kraj njega su stajale široke bele lestve, a u podnožjusu sedela tri Vilovnjaka. Oni skočiše kada su putnici pristupili i Frodoopazi da su visokog rasta i odeveni u sive oklope, a sa ramena su imvisili dugi beli plaštevi.

»Ovde stoluju Keleborn i Galadrijela«, reče Haldir. »Njihova ježelja da se popnete i govorite s njima.«

Jedan od vilovnjačkih stražara tada dunu jednu čistu notu u malirog, a na to bi odgovoreno tri puta, visoko iznad njih. »Ja ću ići prvi«,reče Haldir. »Neka Frodo dođe sledeći, a za njime Legolas. Ostalimogu slediti kako žele. To je dug uspon za one koji nisu svikli natakva stepeništa, ali možete počinuti uz put.«

Dok se lagano uspinjao, Frodo je prošao pored mnogih fletova;neki su bili s jedne strane, neki sa druge, a neki smešteni oko debla,tako da su lestve prolazile kroz njih. Na velikoj visini iznad tla ondođe do jednog širokog talana, poput palube kakvog ogromnogbroda. Na njemu je bila sagrađena kuća, tako velika da bi skoroposlužila kao dvorac ljudima na tlu. On uđe iza Haldira i nađe se ujednoj odaji ovalnog oblika, usred koje je izbijalo deblo tog velikog

malorna što se sada sužavao prema vrhu, a ipak još predstavljaostub velikog obima.

Odaju je ispunjavala pritajena svetlost, zidovi su bili zeleni isrebrni, a tavanica od zlata. Mnogi su Vilovnjaci tu sedeli. Na dvasedišta pod deblom drveta i nebom od žive grane sedeli su, jedno uzdrugo, Keleborn i Galadrijela. Oni ustadoše da pozdrave goste,prema običaju Vilovnjaka, iako su bili moćni kraljevski par. Veomavisoki su bili, Gospodarica ne manje od Gospodara, i ozbiljni, i lepi.Bili su odeveni u belo; Gospodarica je imala kosu od tamnog zlata, agospodar Keleborn srebrnu, dugu i blistavu, ali nikakav znak starenjanije se opažao na njima, osim ako nije počivao u dubini njihovihpogleda, jer oči su im bile oštre kao koplja na svetlosti zvezde, a ipakumne; zdenci dubokih sećanja.

Haldir dovede Froda pred njih, i Gospodar mu poželedobrodošlicu na svome jeziku. Gospodarica Galadrijela ne izusti nireči, ali dugo mu je gledala u lice.

»Sedi uz moju stolicu, Frodo od Okruga!« reče Keleborn. »Kadasvi dođu, govorićemo.«

Svako od sadrugova bio je pozdravljen uglađeno, po imenu, kakoje ulazio. »Dobro došao, Aragorne, sine Aratornov!« rekao jeGospodar. »Osam je i trideset godina spoljašnjeg sveta otkako si tibio u ovoj zemlji, i te godine leže teške na tebi. Ali kraj je blizu, nadobro ili zlo. Ovde odloži svoj teret za neko vreme!«

»Dobro došao, sine Tranduilov! Previše retko moj rod dolaziovamo sa Severa.«

»Dobro došao, Gimli, sine Gloinov! Dugo je zaista kako smovideli koga od Durinovog naroda u Karaš Galadonu. Ali danas smoprekršili svoj davni zakon. Neka bi to bio znak da su, iako je svettaman, bolji dani blizu, i da će prijateljstvo među našim narodima bitiobnovljeno.« Gimli se pokloni duboko.

Kada su svi gosti bili posednuti ispred njegovog sedišta,Gospodar pogleda u njih ponovo. »Ovde su osmorica«, reče on.»Devet je imalo da krene: tako su rekle poruke. Ali možda je bilonekih izmena u odluci Saveta koje mi nismo čuli. Elrond je dalekoodavde, a tmina se skuplja između nas, i cele ove godine senke supostajale sve duže.«

»Ne, nije bilo izmena«, reče gospodarica Galadrijela progovorivšiprvi put. Njen glas je bio čist i muzikalan, ali dublji nego što je u ženauobičajeno. »Gandalf Sivi zaputio se s Družinom, ali nije prešaogranice ove zemlje. Sada nam recite gde je, jer sam silno želela da snjim ponovo govorim. Ali ja ne mogu da vidim izdaleka, osim ugranicama Lotlorijena: neka siva magla je oko njega, a putevinjegovih stopa i uma skriveni su od mene.«

»Avaj!« reče Aragorn. »Gandalf Sivi je pao u senku. On je ostaou Moriji i nije umakao.«

Na te reči svi Vilovnjaci u dvorani kriknuše glasno od bola izaprepašćenja. »Zle su to vesti!« reče Keleborn. »Najgore što suovde izgovorene za mnogo dugih godina bolnih istina.« On se okreteHaldiru. »Zašto mi ništa o tome nije ranije rečeno?« zapita na vilin-jeziku.

»Mi nismo govorili Haldiru o svojim delima ili svom naumu«, rečeLegolas. »Isprva smo bili iznureni, a opasnost je bila preblizu zanama, a potom smo skoro zaboravili naš bol za neko vreme, doksmo radosni išli divnim stazama Lotlorijena.«

»Ali bol nam je ogroman, a gubitak nenadoknadiv«, reče Frodo.»Gandalf je bio naš predvodnik, i on nas je vodio kroz Moriju, i kadaje naše spasenje izgledalo van svake nade, on je spasao nas, a samje pao.«

»Reci nam sada tu priču u potpunosti«, reče Keleborn.Tada Aragorn nabroja sve što se desilo na prelazu Karadrasa i u

danima koji su sledili potom; i govorio je o Balinu i njegovoj knjizi, iborbi u odaji Mazarbul, i vatri, i uzanom mostu, i dolasku Užasa.»Kao kakvo zlo iz Drevnog sveta je to izgledalo; zlo kakvo ja nisamvideo ranije«, reče Aragorn. »Bilo je i senka i plamen, snažno istravično.«

»To je bio jedan Balrog od Morgota«, reče Legolas, »od svihvilovnjačkih propasti najsmrtonosniji, izuzev Onoga koji sedi u Crnojkuli.«

»Zaista sam video na tom mostu ono što pohađa našenajmračnije snove, video sam Durinovu propast«, reče Gimli mrtvimglasom, a užas mu je bio u očima.

»Avaj!« reče Keleborn. »Dugo smo se plašili da neki užas spavapod Karadrasom. Ali da sam znao da su Patuljci ponovo pokrenuli to

zlo u Moriji, ja bih vam zabranio da pređete severne granice, tebi isvima koji su išli s tobom. I, kada bi to bilo moguće, moglo bi se rećida je Gandalf na kraju pao iz mudrosti u ludost, idući bespotrebno umrežu Morije.«

»Bio bi nepromišljen zaista onaj koji bi to rekao«, izgovoriGaladrijela odmereno. »Bespotrebno ne beše ni jedno odGandalfovih dela za života. Oni koji su ga sledili nisu znali njegovenamere, i ne mogu izvestiti u potpunosti o njegovom planu. Ali, kakogod bilo sa vodičem, pratioci su nevini. Nemoj se kajati zbog našedobrodošlice Patuljku. Da je naš narod bio izgnan zadugo i dalekood Lotlorijena, ko od Galadrima, čak i Keleborn Mudri, našavši se ublizini, ne bi poželeo da osmotri svoj drevni dom, iako je taj postaoboravište Zmajeva?

»Tamna je voda Keled-zarama, i hladni su izvori Kibil-nala, idivne behu mnogostubne dvorane Kazad-duma u starim danima prepada moćnih kraljeva pod stenama.« Ona pogleda u Gimlija koji jesedeo crveneći i žalostan i osmehnu se. I Patuljak, čuvši imena datana njegovom drevnom jeziku, podiže pogled i srete njen, i učini muse da je iznenada pogledao u srce jednog neprijatelja i video tamoljubav i razumevanje. Čuđenje mu se ukaza na licu, a onda seosmehnu u odgovor.

On ustade nespretno i nakloni se na način Patuljaka govoreći:»Još lepša je živa zemlja Lorijena, a gospodarica Galadrijela je nadsvim draguljima koji leže pod zemljom!«

Nasta tišina. Konačno Keleborn prozbori ponovo. »Ja nisam znaoda je vaš položaj bio tako rđav«, reče on. »Neka Gimli zaboravi mojegrube reči: govorio sam iz brižnoga srca. Ja ću učiniti što mogu davam pomognem, svakome prema njegovoj želji i potrebi, ali naročitoonome od Malog Naroda koji nosi teret.«

»Tvoje poslanje nam je znano«, reče Galadrijela gledajući Froda.»Ali mi nećemo o tome ovde govoriti otvorenije. A ipak, neće seuzaludnim pokazati, možda, što si došao do ove zemlje po pomoć,kao što je Gandalf i sam očito bio namislio. Jer Gospodar Galadrimase smatra najmudrijim od Vilovnjaka Srednjega sveta, i darovaocempoklona iznad moći kraljeva. On je boravio na Zapadu od danapradavnih, i ja sam bila s njim nebrojeno godina; jer pre pada

Nargotronda i Gondolina prešla sam preko planina, i zajedno, krozrazdoblja sveta, mi smo vojevali u ovom dugom porazu.

»Ja sam bila ta koja je prva sazvala Beli savet. I, da moji planovinisu potekli rđavo, njime bi upravljao Gandalf Sivi, i možda bi tadastvari išle drugačije. Ali čak i sada je preostala nada. Ja neću da vamdajem savet; da govorim da činite ovo ili da činite ono. Jer ne moguvam ja koristiti ni u činjenju, ni u nalaženju načina, niti u biranjupravaca, nego samo u znanju onoga što je bilo i što jeste, i, delom,onoga što će biti. Ali ovo ću vam reći: Tvoje Poslanje stoji na oštricinoža. Zastranite li i malo ono će propasti, na propast svih. A ipaknada ostaje dok je sva Družina pouzdana.«

I uz te reči ona ih obuhvati pogledom, i u tišini gledala jeprodorno svakoga od njih redom. Niko osim Legolasa i Aragorna nijemogao dugo da podnese njen pogled. Sem brzo porumene i pognuglavu.

Naposletku gospodarica Galadrijela ih oslobodi veza svogapogleda i osmehnu se. »Nemojte da vam srca budu brižna«, rečeona. »Ove noći ćete spavati mirno.« Onda oni uzdahnuše i osetišese iznenada iscrpljeni, kao oni koji su ispitivani dugo i duboko,premda nikakve reči nisu bile naglas izgovorene.

»Pođite«, reče Keleborn. »Vi ste iznureni bolom i velikimzamorom. Čak i da vaše Poslanje nije za nas od bliskog značaja vibiste imali sklonište u ovom Gradu, dok se ne iscelite i osvežite.Sada ćete počinuti i za neko vreme nećemo govoriti o daljem vašemputu.«

Te noći Družina je spavala na tlu, veoma po volji Hobitima.Vilovnjaci su raširili jedan paviljon među drvećem blizu vodoskoka i unjemu namestili meke ležaje; potom, izgovorivši reči spokoja lepimvilovnjačkim glasovima, oni ih ostaviše. Zakratko putnici su pričali oprethodnoj noći u vrhovima drveća, i o putovanju tog dana, i oGospodaru i Gospodarici, jer, još nisu smogli snage da osmotre daljeunazad.

»Zašto si ti pocrveneo, Seme?« reče Pipin. »Ti si se brzo slomio.Svako bi pomislio da imaš nemirnu savest. Ja se nadam da to nijebilo ništa gore od pokvarene namisli da pridigneš koje od mojihćebadi.«

»Nikad nisam pomišljao ni na šta slično«, odvrati Sem, nimaloraspoložen za lakrdijanje. »Ako želite znati, osećao sam se kao danemam ništa na sebi i nije mi se to dopalo. Izgledalo je da gledaunutar mene i da me pita šta bih ja činio kad bi mi se slučila prilikada kidnem nazad kući u Okrug do kakve lepe male rupe – sakomadićem moje sopstvene bašte.«

»To je čudno«, reče Veseli. «Skoro tačno ono što sam i samosetio; samo, ovaj, mislim da neću reći ništa više«, reče on i nedoreče.

Svi su oni, činilo se, prošli slično: svaki je osetio da mu je bionuđen izbor između senke pune straha koja leži napred, i nečega štosilno želi – a da to postigne, imao je samo da se odrekne tog puta, inapusti Poslanje, i rat protiv Saurona prepusti drugima.

»Izgledalo mi je, takođe«, reče Gimli, »da bi moj izbor ostao utajnosti, i poznat samo meni lično.«

»Meni je to izgledalo nadasve čudno«, reče Boromir. »Možda jeto bilo samo kušanje, i ona je nameravala da pročita naše misli iznekog svog razloga; ali skoro bih rekao da nas je iskušavala, i nudilaono što je tobože u njenoj moći da da. Nema svrhe reći da samodbio da slušam. Ljudi iz Minas Tirita verni su svojoj reči.« Ali šta muje Gospodarica kako je mislio, ponudila, Boromir to nije rekao.

A što se tiče Froda, on nije hteo da govori, premda ga je Boromirskolio pitanjima. »Dugo te je držala pogledom, Nosioče Prstena«,reče mu on.

»Da«, odvrati Frodo, »ali šta god da mi je tada došlo na um, tu ćui zadržati.«

»No, izvoli čuvaj se!« reče Boromir. »Ja se ne osećam previšesigurnim u ovu vilovnjačku gospođu i njene ciljeve.«

»Ne zbori zla o ledi Galadrijeli!« reče Aragorn strogo. »Ti ne znaššta govoriš. Nema u njoj ni u ovoj zemlji nikakva zla, sem ako gačovek ne donese ovamo sam. A tada neka se čuva! Ali ove noći jaću spavati bez straha prvi put otkako sam napustio Rivendal. I nekabih spavao duboko i zaboravio za neko vreme svoju žalost! Umoransam i telom i srcem!« On se baci na postelju i pade istoga časa udugi san.

Drugi ubrzo učiniše isto, i ni zvuk ni snovi nisu uznemirili njihovospavanje. Kada su se probudili, otkriše da se dnevna svetlost

prostire travom ispred paviljona, a vodoskok se dizao i padao bleštavna suncu.

Ostali su nekoliko dana u Lotlorijenu, koliko su sami mogli daodrede ili upamte. Sve vreme dok su tu boravili sunce je sijalo vedro,izuzev blage kiše koja je padala pokatkad, i prolazila ostavljajući svesveže i čisto. Vazduh je bio svež i prijatan, kao da je rano proleće, aipak osećali su oko sebe duboku i zamišljenu tišinu zime. Činilo imse da su malo šta radili osim što su jeli, pili, odmarali se i hodalimeđu drvećem; i to je bilo dovoljno.

Nisu ponovo videli Gospodara i Gospodaricu i malo surazgovarali s vilovnjačkim narodom; jer malo je ovih znalo zajedničkijezik ili htelo da se koristi njim.

Haldir se oprostio s njima, i vratio se na ograde Severa, gde jesada, nakon vesti o Moriji koje je Družina donela, držana ogromnastraža. Legolas je bio većinom među Galadrimima, odsutan, i odprve noći nije spavao s ostalim saputnicima, premda se vraćao dajede i razgovara s njima. Često je, kad je išao po okolini, vodioGimlija sa sobom, a ostali su se čudili ovoj promeni.

Sada, kad su sedeli zajedno ili šetali, sadruzi su govorili oGandalfu, i sve što je svaki znao o njemu, ili video, dolazilo im jejasno pred oči. Kako su im se lečile povrede i umor tela, bol zboggubitka bio je sve oštriji. Često bi čuli u blizini vilovnjačke glasovekako pevaju, i znali su da to oni stvaraju pesme tužbalice onjegovom padu, jer hvatali su njegovo ime među zvučnim tužnimrečima koje nisu mogli da razumeju.

Mithrandir, Mithrandir pevali su Vilovnjaci, o Putniče Sivi. Jer takosu oni voleli da ga nazivaju. Ali kad je Legolas bivao sa Družinom,on nije hteo da im prevodi te pesme, govoreći da nema tusposobnost, i da je za njega bol još previše blizak – za suze, ne jošza pesmu.

Frodo je bio prvi koji je izneo nešto od svoje žalosti, oklevajućimrečima. On je retko bivao podstaknut da sačini pesmu ili stihove; čaki u Rivendalu on je slušao a sam nije pevao, premda mu je pamćenjebilo puno mnogo čega što su drugi sačinili pre njega. Ali sada, dok jesedeo pokraj vodoskoka u Lorijenu i slušao oko sebe glasoveVilovnjaka, misao mu se uobliči u jednu pesmu koja je njemu

izgledala lepa, a ipak, kad je pokušao da je ponovi Semu, preostalisu samo komadići, izbledeli kao pregršt svenulog lišća.

U Okrugu u sivo veče nekozvuk mu se na Brdu ču od koračaju;a pre zore još on ode dalekona dugi put bez reci oproštaja.

Od Divlje Zemlje do zapadnih obala,od sever-pusti do južnih brda se peo,kroz vrata skrita išao i zmajska legalai tamne šume, kako je hteo.

Sa Patuljkom i Hobitom, Vilovnjacima, Ljudima,sa življem konačnim i večno trajnim,sa pticama i jazbinskim zverima,govorio je njihovim jezicima tajnim.

Ruka lekovita, mač smrtonosan,pleća što se pod svojim teretom poviše,glavnja goruća, glas trube ponosan,umorni putnik na putu bitiše.

Gospodar mudrosti ustoličen dovek,hitrog gneva, brz mu smeha slap;oveštalog šešira jedan stari čovekšto se oslanjao na trnovit štap.

On stajaše na tome mostu sam,Vatri i Seni skupa zaprkosi;štap mu se slomi o taj kam,u Kazad-dumu smrt mudrost pokosi.

»Ma vi ima da preteknete g. Bilba kao sledeće!« reče Sem.»Ne, bojim se da neću«, reče Frodo. »Ali to je najbolje što mogu

da učinim za sada.«»Pa, g. Frodo, ako krenete još jedared, ja se nadam da ćete

kazati koju o njegovim vatrometima«, reče Sem. »Nešto ovako:

Najlepše viđene od svih raketla:pršte zvezde plava i zelena svetla,Ili tek lije kad se grom stišanešto kao da je od cveća kiša.

Iako je to na dobar komad puta od pravog priznanja.«»Ne, to ću ostaviti tebi, Seme. Ili možda Bilbu. Ali – ne mogu više

o tome da govorim. Ne mogu da podnesem pomisao na nošenje tevesti njemu.«

Jedne večeri Frodo i Sem išli su zajedno kroz hladni sumrak.Obojica su se ponovo osećali uznemireno. Na Froda je iznenadapala senka odlaska: znao je da je veoma blizu vreme kad moranapustiti Lotlorijen.

»Šta misliš sada o Vilovnjacima, Seme?« reče on. »Pitao sam teto isto jednom ranije – čini se kao da je bilo veoma davno; ali ti si ihotada viđao više.«

»Jesam, još kako!« reče Sem. »I računam da ima Vilovnjaka iVilovnjaka. Oni su svi vileni koliko treba, ali nisu svi isti. Sad, je li,ovaj svet; to nisu lutalice ni beskućnici, i izgledaju malko bliži takvimakao što smo mi: oni izgleda da spadaju ovde, čak više nego Hobiti uOkrug. Da li su oni načinili ovu zemlju, ili je ova zemlja načinila njih,to je teško kazati, ako razumete šta mislim. Čarobno je tiho ovde.Izgleda da se ništa ne dešava, i niko ne izgleda kao da želi da sedešava. Ako ima kakve čarolije unaokolo, ona je baš duboko, gde jane mogu da metem ruku na nju, da tako kažem.«

»Možeš je videti i osetiti svuda«, reče Frodo.»Pa«, reče Sem, »ne mož’te videti nikog da je izvodi. Nema

vatrometa kao što je siroti stari Gandalf običavao da prikazuje. Pitamse što ne viđamo ni malko od Gospodara i Gospodarice u svim ovimdanima. Mislim se sad da bi ona mogla da izvede neke čarobnestvari, kad bi bila pri raspoloženju. Jako bih voleo da vidim maličakvilovnjačke mađije, g. Frodo!«

»Ja ne bih«, reče Frodo. »Ja sam zadovoljan. Meni ne nedostajuGandalf ovi vatrometi, nego njegove žbunaste obrve, i njegova prekanarav, i njegov glas.«

»Vi ste u pravu«, reče Sem. »I nemojte misliti da ja tražim dlaku ujajetu. Ja sam često želeo da vidim maličak mađije, o kakoj se pričau starim pričama, ali nikad nisam čuo za bolju zemlju od ove. To jekao da ste kod kuće i na odmoru istovremeno, ako me razumete. Jane želim da odem. Ipak, počinjem da osećam da, ako mora daprodužimo, onda nam je najbolje da pregrmimo to.

Posao što se nikad ne načne je onaj što mu treba najduže da sedokrajči, kako je moj stari običavao da rekne. A ja ne računam daovaj narod još mnogo šta može da učini da nam pomogne, bilomađije ili ne. Kad napustimo ovu zemlju, nedostajaće nam Gandalfjoš više, mislim.«

»Bojim se da je to i previše tačno, Seme«, reče Frodo. »Ipak,veoma se nadam da ćemo pre no što odemo videti ponovogospodaricu Vilovnjaka.«

Još dok je ovo govorio, kao da je došla u odgovor na njihove reči,oni videše gospodaricu Galadrijelu kako im se približava. Visoka,bela i lepa, hodala je ispod drveća. Nije progovorila ni reći, ali im jerukom dala znak da priđu.

Skrenuvši, ona ih povede ka južnim padinama brega KarašGaladona, i, prošavši kroz jednu visoku zelenu živicu, oni uđoše uograđen vrt. Nikakvo drveće nije tu raslo i on je ležao nezakriljen.Večernjača je bila izašla i svetlela je belom vatrom iznad zapadnihšuma. Niz dugo stepenište Gospodarica siđe u jednu duboku zelenuudolinu, kroz koju je hitao žuboravi srebrni potok koji je isticao izvodoskoka na brdu. Pri dnu, na niskom postolju izrezbarenom uobliku razgranatog drveta, bio je bazen od srebra, širok i plitak, apokraj njega srebrni vrč.

Vodom iz potoka Galadrijela ispuni bazen do ivice i dahnu nanjega, a kada se voda ponovo umirila, ona progovori. »Ovo jeOgledalo Galadrijelino«, reče ona. »Ja sam vas dovela ovamo dapogledate u njega, ako hoćete.«

Vazduh je bio veoma miran, udolina mračna, a vilovnjačka gospapokraj njega visoka i bleda. »Šta da očekujemo, i šta ćemo videti?«upita Frodo, ispunjen strahopoštovanjem.

»Mnogo šta mogu da zapovedim Ogledalu da razotkrije«,odgovori ona, »a nekima mogu pokazati ono što žele da vide. AliOgledalo pokazuje i stvari nezvane, a te su često čudnije i korisnije

od onih koje želimo da vidimo. Šta ćete vi videti ako pustite Ogledaloda slobodno dela, ja ne mogu reći. Jer ono pokazuje stvari koje subile, i stvari koje jesu, i stvari koje tek mogu biti. Ali ni najmudriji nemože uvek da razabere šta je to što vidi. Želite li da pogledate?«

Frodo ne odgovori.»A ti?« reče ona okrenuvši se Semu. »Jer ovo je ono što bi tvoj

narod nazvao mađijom, verujem, premda ne shvatam jasno šta podtim podrazumevaju; čini se da tu istu reč upotrebljavaju i za opseneNeprijateljeve. Ali ovo je, ako vam je drago, čarolija Galadrijelina.Nisi li rekao da želiš da vidiš vilovnjačku mađiju?«

»Jesam«, reče Sem podrhtavajući malko, između straha iradoznalosti. »Ja ću gvirnuti, Gospodarice, ako ste voljni.«

»A ne bi mi smetao jedan pogled na ono što se dešava kodkuće«, reče on postrance Frodu. »Izgleda strašno dugo što samdaleko. Ali tu ću, ovako ili onako, videti samo zvezde ili nešto štoneću razumeti.«

»Ovako ili onako«, reče Gospodarica uz nežan smeh. »Ali hajde;ti ćeš pogledati i videti ono što ti možeš. Nemoj dodirivati tu vodu!«

Sem se ispe na podnožje postolja i naže se preko bazena. Vodaje izgledala tvrda i tamna. Zvezde su se odsijavale u njoj.

»Tu su samo zvezde, kao što sam i mislio«, reče on. Onda ispustitih uzdah, jer zvezde se ugasiše. Kao da je kakav tamni veouklonjen;

Ogledalo postade sivo, a zatim čisto. Sunce je tu sijalo, a granjedrveća se talasalo i ljuljalo na vetru. Ali pre no što je Sem mogao daodredi šta je to što je video, svetlost izblede i učini mu se da vidiFroda, bledoga lica, gde leži čvrsto usnuo ispod jedne ogromnetamne litice. Onda se činilo da vidi sebe samoga kako ide duž nekogtamnog prolaza, i uspinje se beskonačnim zavojitim stepeništem.Dođe mu iznenada da on tu užurbano traga za nečim, ali za čime –to nije znao. Kao san prikaza se promeni, i vrati se, i on vide onodrveće nanovo. Ali ovoga puta nije bilo tako gusto i mogao je da vidišta se dešava: ono se nije ljuljalo na vetru, već je sa treskom padalona zemlju.

»Hej!« uzviknu Sem užasnutim glasom. »Tamo je onaj TedSendimen i obara drveta što ne bi trebo. Ona se nisu trebala

obaljivati, to je ona aleja iza Vodenice što senči put ka Uzvodu.Voleo bih da se domognem Teda, pa da ja oborim njega!«

Ali tad Sem opazi da je stara vodenica iščezla, i da neku velikugrađevinu od crvenih cigala upravo podižu tamo gde je ona bila.Mnogo je sveta marljivo poslovalo. U blizini je bio jedan visok crvendimnjak. Činilo se da crni dim premračuje površinu Ogledala.

»Neki je vražji poso na delu u Okrugu«, reče on. »Elrond je znaošta radi kad je teo da vrati g. Veselog nazad.« Onda iznenada Semispusti krik i odskoči. »Ja ne mogu da ostanem ovde«, reče on divlje.»Moram da idem kući. Oni su raskopali Kesopucovu, i eno ga jadnimoj matori di ide niz Brdo sa svojim prnjama na kolicima. Ja moramkući!«

»Ne možeš ići kući sam«, reče Gospodarica. »Ti nisi želeo daideš kući bez svog gospodara pre no što si pogledao u Ogledalo, aipak si znao da se rđave stvari mogu događati u Okrugu. Seti se daOgledalo prikazuje mnoge stvari, a nisu se sve još zbile. Neke senikad i ne dogode, osim ako oni koji smotre te prizore skrenu sasvog puta da ih preduprede. Ovo Ogledalo je opasan vodič udelima.«

Sem sede na zemlju i zari glavu u šake. »Voleo bih da nisam nidošao ovamo nikad, i ne želim da vidim nikakvu više čaroliju«, rečeon i zaćuta. Posle nekoliko trenutaka on ponovo progovori, nejasno,kao da se bori sa suzama. »Ne, ja ću kući dužim putem, sa g.Frodom ili nikako«, reče on. »Ali se nadam da ću zaista da se vratimnekog dana. Ako to što sam video ispadne istina, nekom ima dabude vruće!«

»Da li ti sada želiš da gledaš, Frodo?« reče GospodaricaGaladrijela. »Ti nisi želeo da vidiš vilovnjačku mađiju, i bio sizadovoljan.«

»Da li mi savetujete da gledam?« zapita Frodo.»Ne«, reče ona. »Ja ti ne savetujem ni ovako ni onako. Ja nisam

savetnik. Možeš nešto saznati, bilo ono što vidiš lepo ili ružno; tomože biti korisno, a može i ne biti. Videti je podjednako dobro iopasno. Ipak ja mislim, Frodo, da ti imaš dovoljno smelosti i mudrostiza taj rizik, inače te ne bih dovela ovamo. Učini kako ti hoćeš!«

»Pogledaću«, reče Frodo, ispe se na postolje i naže se nadtamnom vodom. Istoga časa Ogledalo se raščisti, i on vide neku

sumračnu zemlju. Planine su se tamno dizale u daljini nasprambledog neba. Neki dug siv put krivudao je unazad do izvan pogleda.Daleko, jedna prilika je dolazila lagano niz put, nejasna i mala isprva,ali sve veća i jasnija kako se primicala. Iznenada Frodo shvati da gaona podseća na Gandalfa. On skoro uzviknu glasno Čarobnjakovoime, a onda vide da je ta prilika odevena ne u sivo, nego u belo, uneko belo koje je slabašno sijalo u tmini, a u ruci je imala beo štap.Glava je bila toliko pognuta da nije mogao videti lice, a prilika ubrzoskrete na jednom zavoju puta i izađe iz vidokruga Ogledala.Neizvesnost obuze Frodovu svest: da li je to bila prikaza Gandalfana jednom od njegovih mnogih samotnih putovanja pre mnogovremena, ili je to bio Saruman?

Vizija se izmeni. Kratko i sićušno, ali veoma jasno, on uhvatijedan pogled na Bilba kako hoda nespokojan po svojoj sobi. Što jebio pretrpan papirima u neredu; kiša je udarala u okna.

Onda nastupi zastoj, a zatim su sledile mnoge brze scene za kojeje Frodo na neki način znao da su delovi velike istorije u koju je onupleten. Magla se raščisti i on ugleda prizor koji nikada ranije nijevideo, ali znao je odmah: more. Tama je pala. More se diglo ibesnelo u ogromnoj buri. Onda, naspram sunca koje je tonulo krvavocrveno u paru oblaka, on vide crni obris jednog visokog broda sapotrganim jedrima kako plovi sa zapada. Potom jednu široku rekukako teče kroz neki gusto naseljen grad. Onda jednu belu tvrđavu sasedam kula. A potom opet jedan brod, crnih jedara, ali sada jeponovo bilo jutro, i voda se talasala pod svetlošću, a zastava koja jenosila amblem Belog drveta sijala je na suncu. Neki dim kao od vatrei boja se podiže, i ponovo se sunce spusti u gorućem crvenilu kojeizblede u sivu maglu; u toj magli prođe jedan mali brod sa treptavimsvetlima. On iščeze, i Frodo uzdahnu i spremi se da se povuče.

Ali iznenada Ogledalo se potpuno zatamne, kao da se kakvajama otvorila u svetu vida, i Frodo je gledao u prazninu. U tom crnombezdanu pojavi se jedno Oko koje je lagano raslo, dok nije ispunilogotovo čitavo Ogledalo. Tako je užasno bilo da je Frodo stajao kaoukopan, nesposoban da krikne ili odvrati pogled. Oko je bilo oivičenovatrom, ali ono samo bilo je staklasto, žuto kao mačje, pažljivo iozbiljno, a crni prorez ženice otvarao se prema ambisu, prozoru uništa.

Onda Oko poče da luta, tragajući ovamo-onamo, i Frodo je znaosa sigurnošću i užasom da je među mnoštvom onoga što ono tražion sam. Ali znao je i da ono ne može da ga vidi – ne još, ne osimako sam to poželi. Prsten koji je visio na lancu oko njegovog vratapostade težak, teži od kakvog velikog kamena, i glava mu bipovučena naniže. Kao da se Ogledalo zagrevalo; pramenovi paredizali su se iz vode. On je klizio napred.

»Ne dodiruj vodu!« reče Gospodarica Galadrijela tiho. Prikazaizblede i Frodo opazi da gleda u hladne zvezde kako trepere usrebrnom bazenu. On koraknu nazad sav uzdrhtao i pogledaGospodaricu.

»Znam šta je bilo to poslednje što si video«, reče ona, »jer to je imeni u svesti. Ne plaši se! Ali ne misli da se samo pevanjem međudrvećem, pa ni vitkim strelama vilovnjačkih lukova, održava i braniod Neprijatelja ova zemlja lotlorijenska. Kažem ti, Frodo, čak i dok tisada govorim, ja opažam Mračnog Gospodara, i znam mu svest, ilisve iz nje što se tiče Vilovnjaka. A on večito pokušava da vidi mene imoju misao. Ali ta vrata su još zatvorena!«

Ona podiže svoje bele ruke i ispruži šake prema istoku jednimpokretom odbacivanja i poricanja. Earendil, Večernja Zvezda,najomiljenija među Vilovnjacima, sjala je jasna iznad njih. Bila je takosjajna da je prilika Vilin-gospodarice bacala neku nejasnu senku natle. Njeni zraci odblesnuli su joj na prstenu; on se iskrio kao uglačanozlato prekriveno srebrnom svetlošću, a beli kamen u njemu jetreperio kao da se Večernjača spustila da otpočine na njenoj ruci.Frodo je gledao u taj prsten sa strahopoštovanjem, jer mu seiznenada učinilo da shvata.

»Da«, reče ona, pogađajući mu misao. »Nije dopušteno govoriti otome, i Elrond nije mogao to da učini. Ali to se ne može sakriti odNosioca Prstena, i onoga ko je video Oko. Odista, u ovoj zemljiLorijena, na prstu Galadrijelinom, jedan od Tri prstena preostaje.Ovo je Nenja, Prsten od Adamanta, a ja sam mu čuvar.

»On nagađa, ali on ne zna – ne još. Ne vidiš li sada otkud to daje tvoj dolazak za nas poput koraka Usuda? Jer ako ti ne uspeš,bićemo nagi pred Neprijateljem. A, opet, ako uspeš, onda je našamoć umanjena, i Lotlorijen će iščeznuti, i plime Vremena sraziće ga.

Mi moramo otići na Zapad, ili se umanjiti i postati jedan običan naroddola i pećine, osuđen da lagano zaboravi i bude zaboravljen.«

Frodo obori glavu. »A šta vi želite?« reče on konačno.»Ono što treba da bude«, odgovori ona. »Ljubav vilovnjaka

prema njihovoj zemlji i njihovoj stvari dublja je od dubina mora, anjihovo žaljenje besmrtno, i ne može se nikada potpuno utišati. Aipak, oni će svi radije sve uništiti nego da se potčine Sauronu: jersada oni ga znaju. Za sudbinu Lotlorijena ti nisi odgovoran, većsamo za obavljanje sopstvenog zadatka. A ipak, ja bih mogla želeti,kada bi to bilo od ma kakve koristi, da taj Jedini Prsten nikada nijebio iskovan, ili da je ostao zauvek izgubljen!«

»Vi ste mudri i hrabri i lepi, gospodarice Galadrijela«, reče Frodo.»Ja ću vama dati Jedini Prsten, ako zatražite. To je prevelika stvarza mene.«

Galadrijela se nasmeja iznenada zvonkim smehom. »Mudragospodarica Galadrijela može biti«, reče, »a ipak, ovde je ona srelasebi ravnog u učtivosti. Plemenito si osvećen za moje oprobavanjetvoga srca za našeg prvog susreta. Počinješ da gledaš prodornimokom. Ja ne poričem da je moje srce veoma želelo da traži to što tinudiš. Mnogo dugih godina premišljala sam šta bih ja mogla daučinim ako bi Veliki Prsten dospeo meni u ruke, i gle! donet je meninadohvat. Zlo koje je bilo zamišljeno pre mnogo vremena dela namnoge načine, bilo da Sauron stoji ili pada. Zar bi to bilo plemenitodelo što služi na čast Prstenu kad bih ga ja oduzela, silom ilistrahom, od svoga gosta?

»A sada to konačno dolazi. Ti hoćeš da mi daš taj Prsten odsvoje volje! Na mesto Mračnog Gospodara hoćeš da postaviš jednugospodaricu. A ja neću biti mračna, nego lepa i strašna kao Jutro iNoć! Užasna kao Oluja i Munja! Snažnija od temelja zemlje. Svi ćeme voleti i očajavati!«

Ona diže glavu, a s prstena koji je nosila izbi svetlost koja obasjasamo nju a sve drugo ostavi u tami. Stajala je pred Frodom čineći sesada visoka van svakog merenja, i lepa nepodnosivo; strašna iuzvišena. Onda pusti ruku da padne, i svetlost iščeze; iznenada,nasmeja se ponovo i – gle! – umanjila se: vitka vilin-žena, odevena ujednostavno belo, čiji je nežni glas bio mek i tužan.

»Prošla sam probu«, reče ona. »Ja ću se umanjiti i otići naZapad, ostaću Galadrijela.«

Stajali su dugo u tišini. Konačno Gospodarica progovori ponovo.»Vratimo se!« reče ona. »Ujutro morate otići, jer sada smo odabrali,a plime sudbine nadolaze.«

»Pitao bih jedno pre no što odemo«, reče Frodo. »Često sammislio da to pitam Gandalfa u Rivendalu. Meni je dopušteno danosim Jedini Prsten: zašto ja ne mogu da vidim sve druge, i znammisli onih koji ih nose?«

»Nisi pokušao«, reče ona. »Samo tri puta si stavio Prsten na prstotkad znaš šta poseduješ. Nemoj ni pokušavati! On bi te uništio. Zarti nije Gandalf rekao da Prstenovi daju moć u skladu sa meromsvakog posednika? Pre no što bi ti mogao da iskoristiš tu moć bilo bipotrebno da postaneš znatno snažniji, i uvežbaš svoju volju upodvlašćivanju drugih. A čak i ovako, kao Nosilac Prstena i onaj kojiga je nosio na prstu i video skrito, ti si postao prodornijeg vida.Pronikao si u moju misao jasnije nego mnogi koji se smatrajumudrima. Ti si video Oko onoga koji drži onih Sedam i onih Devet. Anisi li video i prepoznao Prsten na mome prstu? Jesi li ti video mojPrsten?« upita ona okrenuvši se ponovo Semu.

»Ne, Gospodarice«, odgovori on. »Da vam reknem istinu, pitaosam se o čemu govorite. Ja sam video jednu zvezdu kroz vaš prst.Ali, ako ćete mi oprostiti što govorim otvoreno, ja mislim da je mojgospodar u pravu. Voleo bih da vi uznete njegov Prsten. Vi bistestvari postavili na prava mesta. Vi biste ih sprečili da iskopavaju mogmatorog, i razjuruju ga. Vi biste učinili da neki plate za svojeprljavštine.«

»Bih«, reče ona. »Tako bi to počelo. Ali ne bi se time završilo,avaj! Nećemo više govoriti o tome. Hajdemo!«

Glava 8.

ZBOGOM LORIJENU

Te noći Družina je ponovo bila pozvana u odaje Kelebornove, i tuih Gospodar i Gospodarica pozdraviše lepim rečima. Konačno,Keleborn progovori o njihovom odlasku.

»Sada je vreme«, reče on, »kad oni koji hoće da nastave putemPoslanja moraju otvrdnuti svoja srca da napuste ovu zemlju. Oni kojiviše ne žele da idu napred mogu ostati ovde neko vreme. Ali, bilo daostanu ili da odu, niko ne može biti siguran u mir. Mi smo svi stigli naivicu propasti. Oni koji žele mogu ovde iščekivati nailazak tog časa,ili da putevi ovoga sveta ponovo budu otvoreni, ili da ih mi pozovemoza poslednji otpor Lorijena. Onda se mogu vratiti svojim zemljama, iliotići u večni dom onih koji padnu u borbi.«

Nastade tišina. »Oni su svi rešeni da idu napred«, rečeGaladrijela gledajući u njihove oči.

»Što se mene tiče«, reče Boromir, »moj put kući leži napred, nenazad.«

»To je istina«, reče Keleborn, »ali, da li cela ova Družina ide stobom do Minas Tirita?«

»Nismo odlučili o pravcu«, reče Aragorn. »Ja ne znam šta jeGandalf nameravao da učini dalje od Lotlorijena. U stvari, ne bihrekao da je čak i on imao ikakvu jasnu namisao.«

»Možda i nije«, reče Keleborn. »Ipak, kada napustite ovu zemlju,više ne možete zaboravljati Veliku reku. Kao što neki od vas dobroznaju, nju između Lorijena i Gondora putnici sa prtljagom mogu prećijedino čamcem. A nisu li mostovi Ozgilijata porušeni, i sva pristaništazaposednuta od Neprijatelja?

»Kojom stranom ćete putovati? Put ka Minas Tiritu leži na ovojstrani, zapadnoj, ali pravi put ovoga Poslanja leži istočno od reke, namračnijoj obali. Koju obalu ćete odabrati?«

»Ako se o mom savetu vodi računa, to će biti zapadna obala, iput ka Minas Tiritu«, odgovori Boromir. »Ali ja nisam vođa oveDružine.« Ostali ne rekoše ništa, a Aragorn je izgledao neodlučan ibrižan.

»Vidim da još ne znate šta da činite«, reče Keleborn. »Nije nameni da biram za vas, ali ja ću vam pomoći kako mogu. Ima ih međuvama koji mogu upravljati čamcima: Legolas, čiji narod poznaje hitrušumsku reku, i Boromir od Gondora, i Aragorn putnik.«

»I jedan Hobit!« uzviknu Veseli. »Ne gledaju svi od nas na čamcekao na divlje konje. Moj narod živi kraj obala Brendivajna.«

»To je dobro«, reče Keleborn. »Onda ću opskrbiti vašu Družinučamcima. Oni moraju biti mali i laki, jer, ako vodom idete daleko, imamesta gde ćete biti prinuđeni da ih nosite. Doći ćete do brzaka SarnGebira, i možda konačno do velikih vodopada Raurosa, gde rekagrmi naniže sa Nen Hitela; a ima i drugih opasnosti. Čamci moguučiniti vaše putovanje manje napornim za neko vreme. Ipak, oni vamneće dati rešenje; na kraju morate ostaviti njih i reku, i krenuti nazapad – ili na istok.«

Aragorn zahvali Kelebornu mnogo puta. Poklonjeni čamci olakšalisu mu mnogo, ne najmanje stoga što neće biti nikakve potrebe da seodlučuje o njihovom smeru za izvestan broj dana. Ostali su takođeizgledali puni nade. Kakve god opasnosti bile tamo napred, činilo seda je bolje ploviti niz širok tok Anduina njima u susret, nego mučnokoračati svinutih leđa. Samo Sem je bio sumnjičav: on je, u svakomslučaju, čamce još smatrao isto tako rđavim kao i divlje konje, ili jošgorim, i ni sve opasnosti koje je preživeo nisu učinile da misli bolje onjima.

»Sve će biti spremno i čekaće vas u luci pre podneva sutradan«,reče Keleborn. »Ja ću vam poslati moj narod ujutro, da vampomogne da se pripremite za putovanje. Sada ćemo vam poželetisvima lepu noć i miran san.«

»Laku noć, moji prijatelji!« reče Galadrijela. »Spavajte u miru.Nemojte noćas previše mučiti svoja srca pomišlju na put. Možda sustaze kojima će svaki od vas hoditi već prostrte pred vaše stope iakoih vi ne vidite. Laku noć!«

Družina se tad oprosti i vrati u svoj paviljon. Legolas pođe snjima, jer ovo je imala da bude njihova poslednja noć u Lorijenu, i,uprkos rečima Galadrijelinim, oni su želeli da se posavetuju.

Zadugo su raspravljali šta da čine, i koji bi pokušaj bio najbolji daispune svoju namisao sa Prstenom; ali nisu došli do odluke. Bilo jejasno da većina želi da odu prvo do Minas Tirita i da, bar za nekovreme, umaknu strahu od Neprijatelja. Oni bi bili voljni da pratenekog predvodnika preko reke i u senke Mordora, ali Frodo ne rečeni reči, a Aragorn se još dvoumio.

Njegov vlastiti plan, dok je Gandalf bio s njima, bio je da ide saBoromirom, i svojim mačem pomogne da se oslobodi Gondor. Jer onje verovao da je poruka snova bila poziv, i da je konačno došao časkada naslednik Elendila treba da istupi i bori se sa Sauronom zagospodarstvo. Ali u Moriji je Gandalfov teret pao na njega i on jeznao da sada ne može da ostavi Prsten ako Frodo na kraju odbije daide sa Boromirom. A opet, kakvu bi pomoć mogao on ili iko odDružine pružiti Frodu, osim da se zaputi slepo s njim u tminu?

»Ja idem u Minas Tirit, sam ako mora biti, jer to je mojadužnost«, reče Boromir, a potom je ćutao neko vreme, sedeći očijuprikovanih za Froda, kao da pokušava da pročita Polušanove misli.Konačno on progovori ponovo, potiho, kao da raspravlja sa samimsobom. »Ako želiš samo da uništiš taj Prsten«, reče, »onda je malokoristi od rata i oružja, i ljudi Minas Tirita ne mogu da pomognu. Aliako želiš da uništiš oružanu silu Mračnog Gospodara, onda je ludostići bez sile u njegov domen, i ludost je baciti...« On zastadeiznenadno kao da je postao svestan da svoje misli govori naglas.»Bila bi ludost baciti živote, mislim«, dovrši on. »To je izbor izmeđuodbrane čvrstog uporišta i otvorenog odlaska u ruke smrti. Bar ja totako vidim.«

Frodo uhvati nešto novo i čudno u Boromirovim očima i zagledase u njega. Očito, Boromirova misao bila je drukčija od njegovihposlednjih reči. Bila bi ludost baciti: šta? Prsten Moći? On je rekaonešto poput toga na Savetu, ali onda je prihvatio Elrondov ukor.Frodo pogleda Aragorna, ali ovaj je izgledao zadubljen u misli inikakav znak nije odavao da obraća pažnju na Boromirove reči. I

tako se njihova rasprava završi. Veseli i Pipin bili su već zaspali, aSemu je klonula glava, možda je čak i dremao. Noć je starila.

Ujutru, kad su počeli da pakuju svoje mršavo vlasništvo,Vilovnjaci koji su umeli da govore njihovim jezikom došli su i doneliim mnoge darove u hrani i odeći za put. Hrana je bila većinom uobliku veoma tankih kolača, načinjenih od nekog brašna koje je bilospolja ispečeno do svetlosmeđeg, a iznutra boje skorupa. Gimli uzejedan od kolača i pogleda ga sumnjičavim okom.

»Cram« reče on poluglasno kad je odlomio jedan reš okrajak igricnuo ga. Njegov izraz se brzo promeni i on pojede ceo ostatakkolača sa uživanjem.

»Ne više, ne više!« povikaše Vilovnjaci smejući se. »Pojeo si većdovoljno za jedan dugi dan marša.«

»Ja sam mislio da je to samo neki cram, kakav ljudi iz Dola praveza putovanja po Divljini«, reče Patuljak.

»Tako i jeste«, odgovoriše oni, »ali mi ga zovemo lembas, iliputohleb, i on krepi više no ikakva hrana koju prave Ljudi, a ukusnijije svakako od crama.«

»Zaista jeste«, reče Gimli. »Šta, pa on je bolji od mednog kolačaBeorningovih, a to je ogromna pohvala, jer Beorningovi su najboljipekari za koje ja znam; ali oni nipošto nisu previše voljni da delesvoje kolače putnicima u ovim danima. Vi ste ljubazni domaćini!«

»Ipak te pozivamo da štediš hranu«, rekoše oni. »Jedite pomalo,i samo u nuždi. Jer te stvari su vam date da vam posluže kad svedrugo propadne. Ti kolači zadržaće slast mnogo dana, ako ostanunenačeti, u omotima od lišća, kako smo ih mi doneli. Jedan će držatiputnika na nogama čitav dan dugog napora, čak i ako je to neki odVisokih ljudi iz Minas Tirita.«

Vilovnjaci potom odmotaše i dadoše svakome iz Družine odećukoju su doneli. Za svakoga su pripremili kapuljaču i ogrtač, načinjenprema njegovoj veličini, od lakog ali toplog svilastog materijala kojisu Galadrimi tkali. Bilo je teško reči kakve su boje: sivi sa nijansomsumraka izgledali su pod drvećem, a ipak, kada bi se pokrenuli, iliizložili drugoj svetlosti, bili su zeleni kao zasenčeno lišće, ili mrki kaopoorana polja u noći, ili sumračno srebrni kao voda pod zvezdama.Svaki ogrtač bio je prihvaćen oko vrata kopčom u obliku zelenog listaizukrštanog žilicama od srebra.

»Jesu li ovo mađijski ogrtači?« zapita Pipin, gledajući ih sačuđenjem.

»Ja ne znam šta misliš time«, odgovori predvodnik Vilovnjaka.»To su lepi komadi odeće, a tkanina je dobra, jer je načinjena u ovojzemlji. Oni svakako jesu vilin-ogrtači, ako je to ono što ti misliš. List igrana, voda i kamen: imaju boju i lepotu onih stvari koje mi volimopod sumrakom Lorijena, jer mi u sve što pravimo unesemo misao nasve što volimo. A ipak, to su komadi odeće, ne oklop, i oni nećeskrenuti strele ni sečiva. Ali služiće vam dobro: laki su za nošenje, adovoljno topli ili hladni, po potrebi. A naći ćete da su velika pomoć zaskrivanje od pogleda neprijateljskih očiju, bilo da hodate međukamenjem ili drvećem. Vi ste zaista visoko u milosti Gospodaričinoj!Jer ona sama i njene pratilje tkale su ovaj materijal, i nikada ranijenismo odevali strance u odeću našeg naroda.«

Posle jutarnjeg obroka Družina reče zbogom livadi uz vodoskok.Srca su im bila teška, jer to je bilo lepo mesto, i postalo im je poputdoma, iako nisu mogli da izbroje dane i noći koje su tu proveli. Doksu zastali za časak gledajući u belu vodu na svetlosti sunca, Haldirim dođe kroz zelenu travu proplanka. Frodo ga pozdravi sa radošću.

»Vratio sam se od Severnih ograda«, reče Vilovnjak, »i poslansam sada da vam ponovo budem vodič. Dimril-dol je pun pare ioblaka dima, a planine su uznemirene. Ima nekih šumova udubinama zemljinim. Ako je iko od vas pomišljao da se vrati na severdo vaših domova, ne biste mogli da prođete tim putem. Ali hodite.Vaša staza sada ide na jug.«

Dok su išli kroz Karaš Galadon zeleni putevi bili su pusti, ali nadrveću iznad njih mnogi su glasovi žamorili i pevali. Oni sami išli sutiho. Konačno Haldir ih povede niz južne padine brda, i oni ponovostigoše do Visoke kapije sa okačenim svetiljkama, i do belog mosta, itako prođoše napolje, i ostaviše grad Vilovnjaka. Potom skrenuše sapopločanog puta i kretoše stazom koja je zalazila u dubok čestardrveća malorn, i prođoše dalje, krivudajući kroz zatalasane šumesrebrnih senki koje su ih vodile stalno naniže, ka jugu i istoku, kaobalama reke.

Prešli su nekih deset milja i podne je bilo blizu kad naiđoše navisok zeleni zid. Prošavši kroz jedan prosek, iznenada su izašli iz

drveća. Pred njima je ležala duga livada blistave trave, a zlatnielanor kojim je bila posuta blistao je na suncu. Livada je izbijala najedan uzan rt između svetlih ivica: sleva i od istoka Velika reka jevaljala svoje goleme vode, duboke i mračne; desno i zapadnoSrebrotok je tekao, blistav. Na drugim obalama šume su se prostiraleprema jugu koliko god je okom moglo da se dosegne, ali sve obalebile su turobne i gole. Nijedan malorn nije dizao svoje zlatomurešene grane izvan Zemlje Lorijenske.

Na obali Srebrotoka, na izvesnoj udaljenosti od ušća, nalazio sejedan mol od belog kamena i belog drveta. Uz njega je bilo usidrenomnogo čamaca i barki. Neki su bili vedro obojeni i blistali u srebru,zlatu i zelenom, ali većina ih je bila bela ili siva. Tri mala siva čamcabila su pripremljena za putnike i u njih su Vilovnjaci složili prtljag.Dodali su još i smotuljke konopca, po tri na svaki čamac. Ti konopcisu izgledali tanki, ali čvrsti, svilenkasti na dodir, sivi ili boje vilin-ogrtača.

»Šta je ovo?« upita Sem, dodirujući jedan koji je ležao na travi.»Konopci, razume se!« odgovori jedan vilovnjak, »Nikad ne putuj

daleko bez kakvog konopca. I to neka je dugačak, snažan i lak. Takvisu ovi. Oni mogu biti od pomoći u mnogim potrebama.«

»Meni kažete!« reče Sem. »Ja sam krenuo bez ijednog, i brinuosam sve otada. Ali pitao sam se od čega su ovi načinjeni, pošto samznajući nešto malko o užarstvu: to je u porodici, kako bi se mogloreći.«

»Oni su načinjeni od hithlaina«, reče onaj Vilovnjak, »ali nemasada vremena da te uputimo u umetnost izrade. Da smo znali da teta veština privlači, mogli smo te naučiti mnogo čemu. Ali sada, avaj,osim ako bi se nekad vratio ovamo, moraš se zadovoljiti našimpoklonom. I neka bi ti služio dobro!«

»Hajde!« reče Haldir. »Sve je sada spremno za vas. Uđite učamce! Ali budite oprezni u početku!«

»Imajte na umu te reči!« rekoše ostali Vilovnjaci. »Ovi su čamcilake građe, prepredeni su i neslični čamcima drugog sveta. Oni nećepotonuti, opteretite ih kako hoćete, ali su samovoljni ako se njimapogrešno rukuje. Bilo bi mudro da se naviknete da ulazite i izlazite unjih ovde na pristaništu, pre no što se zaputite nizvodno.«

Družina je bila raspoređena ovako: Aragorn, Frodo i Sem bili su ujednom čamcu; Boromir, Veseli i Pipin u drugom, a u trećem su senašli Legolas i Gimli, koji su sklopili čvrsto prijateljstvo. U ovomposlednjem čamcu bio je smeštena veći deo prtljaga i ranaca. Zapokretanje i upravljanje čamcima služila su vesla sa kratkim drškamai širokim listolikim lopaticama. Kada je sve bilo spremno, Aragorn ihpovede na probu uz Srebrotok. Tok vode je bio brz i oni sunapredovali sporo. Sem je sedeo na kljunu, držeći sa grčevito zaivice, i gledajući čeznutljivo nazad na obalu. Svetlost sunca koja jeodsijavala na vodi zasenjivala mu je oči. Kada su prošli zeleno poljerta Jezik, drveće se spusti do ivice reke. Tu i tamo zlatno lišće jeskakutalo i plovilo na talasastom potoku. Vazduh je bio veomasvetao i miran, i bilo je tiho, izuzev udaljene pesme ševa.

Oni okretoše prateći jedan oštar zavoj reke, i tu ugledaše jednogdivovskog labuda gde plovi ponosito niz tok prema njima. Voda setalasala s obe strane velikih prsa iza njegovog povijenog vrata. Kljunmu je sijao kao uglačano zlato, a oči blistale poput ugljena usađenogu žuto kamenje; njegova ogromna bela krila bila su napola dignuta.Muzika se spustila niz reku kada se on primakao; iznenada opazišeda je to brod, izrađen i izrezbaren vilovnjačkom veštinom u obličju teptice. Dva Vilovnjaka odevena u belo krmanila su njime crnimveslima. Usred broda sedeo je Keleborn, a iza njega je stajalaGaladrijela; obruč od zlatnih cvetova bio je u njenoj kosi, a u ruci jedržala harfu, i pevala. Tužan i čaroban bio je zvuk njenog glasa nahladnom čistom vazduhu:

Ja sam pevala, o Ušću od zlata; zlatno je raslo na sve strane:O vetru sam pevala, jedan vetar je došao, i disao u grane.Izvan Sunca, iza Meseca, more je penom obraslo,A pokraj obale Ilmarina zlatno Drvo je raslo.Pod zvezdama Večnog Sumraka u Eldamaru je sjalo,u Eldamaru vilin-Tirionu pokraj zidina stalo.Zlatno je lišće obrastalo grananje godina tadaDok ovde iza mora Graničnih sad vilin-suza pada.O Lorijene! Zima stiže, bez lišća Dan ogoljen šalje,Listovi padaju u rečnu struju, a reka otiče dalje.

Lorijene! Predugo sam se na Ovoj Obali bavilaI krunu što vene od cvetova elanora zlatnog pravila.Ali ako o brodovima sad treba da pevam, koji će brod doći kameni,Koji brod će me ikad poneti nazad preko širokog mora u peni?

Aragorn zaustavi čamac kad se labud-brod primakao.Gospodarica završi pesmu i pozdravi ih. »Mi smo došli da seposlednji put oprostimo od vas, i da vas ispošljemo sa blagoslovimanaše zemlje.«

»Iako ste bili naši gosti«, reče Keleborn, »vi još niste obedovali snama, i mi vas stoga pozivamo na oproštajnu gozbu, ovde, međuvodama koje će vas odneti daleko od Lorijena.«

Labud se lagano primakao molu, a oni su okrenuli svoje čamce isledili ga. Tu je, na poslednjem deliću Egladila, na zelenoj travipriređena gozba za rastanak; ali Frodo je jeo i pio malo, obraćajućipažnju samo na lepotu Gospodaričinu, i na njen glas. Ona mu seviše nije činila opasna, ni strašna, ni puna skrivene moći. Već tadamu je izgledala – kao što su Ljudi kasnijih dana Vilovnjake jošpovremeno viđali – prisutna, a ipak daleka; živo snoviđenje onogašto su već daleko za sobom ostavile protičuće struje Vremena.

Pošto su jeli i pili, sedeli su u travi, i Keleborn im je ponovogovorio o njihovom putu; digavši ruku, pokazao je na jug, na šumeiza rta Jezik.

»Spuštajući se vodom«, reče on, »naći ćete da drveće jenjava, idoći ćete do jedne ogolele zemlje. Tu reka protiče kamenitim koritomizmeđu visokih močvarnih visoravni, dok konačno, posle mnogo liga,ne dođe do visokog ostrva Tindrok, koje mi zovemo Tol Brandir.Tamo ona svija ruke oko strmih obala toga ostrva, i potom, uzsnažnu huku i paru, pada preko vodopada Raurosa dole u Nindalf;Vetvang, kako se on zove na vašem jeziku. To je jedna prostranaoblast Mrtvih baruština, gde tok postaje veoma zavojit i veomarazuđen. Tu se Entvoš uliva u nju mnogim ušćima iz prašumeFangorn na zapadu. Oko tog toka, na ovoj strani Velike reke, ležiRohan. Na drugoj strani su pusti bregovi Emin Muila. Vetar tamo

duva sa istoka, jer oni gledaju upolje, preko Mrtvih baruština i Ničijezemlje, ka Kirit Gorgoru i crnim kapijama Mordora.

»Boromir, i ko god da ide s njim za Minas Tirit, učiniće dobro danapusti Veliku reku iznad Raurosa, i pređe Entvoš pre no što onzađe u baruštine. Ipak, ne treba ni ići predaleko uz tok, niti rizikovatizaplitanje u prašumi Fangorn. To je čudna zemlja, i sada je malopoznata. Ali Boromiru i Aragornu svakako nije potrebna ovaopomena.«

»Zaista smo čuli o Fangornu u Minas Tiritu«, reče Boromir. »Aliono što sam ja čuo izgleda mi najvećim delom kao priče starih žena,kakve mi pripovedamo deci. Sve što leži severno od Rohana sada jeza nas toliko daleko da mašta može onuda slobodno da luta. Odstarine leži Fangorn na granicama našeg kraljevstva, ali sada jeminulo mnogo ljudskih života otkad ga je iko od nas pohodio, dadokaže ili opovrgne legende koje su došle iz dalekih godina.

»Ja sam bivao pokatkad u Rohanu, ali nisam ga nikad prešao kaseveru. Kada su me odaslali kao glasnika, probio sam se kroz Prolazivicama Belih planina, i prešao Izen i Sivotok u Severnu Zemlju. Dugi zamoran put. Četiri stotine liga, ocenio sam, i oduzeo mi je mnogomeseci jer sam izgubio konja u Tarbadu, na gazu Sivotoka. Posle togputovanja, i puta koji sam prešao s ovom Družinom, ne sumnjammnogo da ćemo naći kakav put kroz Rohan, pa i Fangorn, ako morabiti.«

»Onda ne moram da kažem ništa više«, reče Keleborn. »Alinemoj prezirati predanje koje je došlo iz udaljenih godina, jer čestose može desiti da stare žene drže u pamćenju reč o stvarima okojima je i mudrima valjalo znati.«

Tad Galadrijela ustade sa trave i, uzevši čašu od jedne pratilje,napuni je belom medovinom i dade Kelebornu.

»Sada je vreme da se ispije čaša oproštaja«, reče ona. »Pij,Gospodaru Galadrima! I neka ti srce ne bude tužno, premda noćmora slediti podnevu, a naše se veče već primiče.«

Tu ona prinese čašu svakome iz Družine, i pozva ih da piju i dase oproste. Ali, pošto su ispili, ona im zapovedi da ponovo sednu natravu, a za nju i Keleborna su bile postavljene stolice. Njene pratilje

su ćutke stajale oko nje. Neko vreme ona je gledala svoje goste.Konačno progovori ponovo.

»Ispili smo čašu rastanka«, reče ona, »i senke su pale izmeđunas. Ali pre nego što odete, ja sam vam na brodu donela darove kojevam Gospodar i Gospodarica Galadrima nude za uspomenu naLotlorijen.« Potom ona pozva svakoga redom.

»Ovde je dar od Keleborna i Galadrijele za vođu vaše Družine«,reče ona Aragornu, i dade mu korice načinjene za njegov mač. Bilesu prekrivene ukrasima iskovanim od srebra i zlata, a na njima jevilovnjačkim runama od mnogih dragulja bilo usađeno ime Anduril irodoslov mača.

»Mač isukan iz ovih korica neće biti okaljan niti slomljen čak ni uporazu«, reče ona. »Ali, ima li šta drugo što želiš od mene narastanku? Jer tama će teći među nama, i može biti da se nesretnemo ponovo, osim daleko od ovog časa, na putu kome nemapovratka.«

A Aragorn odgovori: »Gospodarice, ti znaš moju želju, i dugočuvano jedino blago koje ja tražim. No, ono nije tvoje, čak i ako bihtela da mi ga daš, i samo kroz tamu ja ću do njega doći.«

»Ipak, možda će ovo razvedriti tvoje srce«, reče Galadrijela, »jerovo je ostavljeno meni na čuvanje, da bude tebi dato ako bi prošaokroz ovu zemlju.« Onda ona diže sa krila veliki kamen jasnogzelenila, usađen u srebrnu kopču iskovanu u obliku orla raširenihkrila; a kad ga je podigla dragulj blesnu poput sunca što sija krozlišće proleća. »Ovaj kamen sam ja dala Kelebrijani, mojoj kćeri, aona svojoj, i sada on dolazi tebi, kao zalog nade. U ovom času uzmiime koje je bilo predskazano za tebe: Elesar, Vilinkamen, od kućeElendilove!«

Tada Aragorn uze kamen i pričvrsti kopču na grudima, a oni kojiga videše začudiše se, jer nisu ranije opazili kako je visok ikraljevskog držanja, i činilo im se da je mnogo godina umora spalo snjegovih ramena. »Za darove koje si mi dala ja ti zahvaljujem«, rečeon, »o Gospodarice od Lorijena, od koje nastade Kelebrijana iAruena Večernja Zvezda. Kakvu bih veću hvalu mogao da kažem?«

Gospodarica nakloni glavu pa se okrete i pruži mu pojas od zlata,a Veselom i Pipinu dade male srebrne pojaseve, svaki sa kopčomiskovanom poput zlatnog cveta. Legolasu ona dade luk kakav su

Galadrimi upotrebljavali, duži i čvršći od lukova iz Mrke šume, i zapettetivom od vilin-kose. Uz njega je išao jedan tobolac strela.

»Za tebe, mali baštovane i pokloniče drveća«, reče ona Semu,»ja imam samo jedan mali poklon.« Ona mu spusti u šaku kutijicu odjednostavnog sivog drveta, bez ukrasa sem jedne jedine srebrnerune na poklopcu. »Ovde je usađeno G kao Galadrijela«, reče ona,»ali to takođe može stajati umesto gradine, na tvom jeziku. U tojkutiji je zemlja iz mog voćnjaka, i blagoslovi kakve Galadrijela jošmože da joj podari. Ona te neće čuvati na putu, niti će te braniti odkakve opasnosti, ali ako je čuvaš, i na kraju vidiš svoj dom ponovo,onda će te možda nagraditi. I ako sve zatekneš golo i opustošeno,malo će biti vrtova u Srednjem svetu koji će cvasti kao tvoja bašta,raspeš li ovu zemlju. Onda ćeš se možda setiti Galadrijele i opaziti udaljini odblesak Lorijena, koji si video samo u našoj zimi. Jer našeproleće i leto su prošli, i oni nikada više neće biti viđeni na zemlji,osim u sećanju.«

Sem pocrvene do ušiju i promrmlja nešto nečujno, kad jedograbio kutiju i poklonio se što je bolje mogao.

»A kakav bi dar jedan patuljak tražio od Vilovnjaka?« rečeGaladrijela, okrenuvši se Gimliju.

»Nikakav, Gospodarice«, odgovori Gimli. »Dovoljno je za menešto sam video Gospodaricu Galadrima, i čuo njene plemenite reči.«

»Čujte, svi vi Vilovnjaci!« povika ona onima oko nje. »Neka nikone kaže ponovo da su svi Patuljci lakomi i neprijatni! Ipak, Gimli, sineGloinov, ti svakako želiš nešto što ja mogu dati? Kaži to, jazapovedam. Ti nećeš ostati jedini gost bez poklona.«

»Nema ničega, gospodarice Galadrijela«, reče Gimli klanjajući seduboko i mucajući. »Ničeg, sem, ako to može biti – osim ako jedopušteno da se pita; ne, da se kaže, osim jedne jedine vlasi vašekose, koja prevazilazi zlata ovoga sveta kao što zvezde prevazilazedragulje rudnika. Ja ne tražim takav dar. Ali vi ste mi zapovedili danavedem svoju želju.«

Vilovnjaci se uskomešaše i zažagoriše od iznenađenja, aKeleborn je gledao Patuljka začuđeno, ali Gospodarica se osmehnu.»Rečeno je da je umešnost Patuljaka pre u njihovim rukama nego ujezicima«, reče ona, »ipak, to nije istinito za Gimlija. Jer niko mi dosada nije izneo zahtev toliko smeo, a ipak tako učtiv. A kako da ga

odbijem kad sam mu ja zapovedila da govori? Ali, reci mi, šta biradio s takvim jednim poklonom?«

»Čuvao ga, Gospodarice«, odgovori on, »u sećanje na vaše rečimeni u našem prvom susretu. A ako se ikada vratim kovačnicamasvoga doma, ona će biti usađena u neuništivi kristal, da budeneotuđiva baština moga doma, i jemstvo dobre volje između Planinei Šume do kraja dana.«

Onda Gospodarica rasplete jednu od svojih dugih pletenica,odseče tri zlatne vlasi, i stavi ih u Gimlijevu šaku. »Ove će reči ići sapoklonom«, reče ona. »Ja ne proričem, jer svako proricanje je sadauzaludno: na jednoj strani leži tama, a na drugoj samo nada. Ali, akonada ne propadne, onda ja kažem tebi, Gimli sine Gloinov, da će setvojim rukama prelivati zlato, a ipak nad tobom zlato neće imativlasti.

»A ti, Nosioče Prstena«, reče ona okrenuvši se Frodu. »Dolazimnaposletku do tebe, koji nisi poslednji u mojim mislima. Za tebe, jasam spremila ovo.« Ona podiže malu kristalnu bocu: sijala je dok juje pokretala, a zraci bele svetlosti rodiše se iz njene šake. »U ovojbočici«, reče ona, »uhvaćena je svetlost Earendilova, usađena sredvoda moga vodoskoka. Ona će sjaktati još sjajnije kada je noć okotebe. Neka bi ti to bila svetlost na mračnim mestima, kada se svadruga svetla ugase. Seti se Galadrijele i njenog Ogledala!«

Frodo uze bočicu, i, za časak, dok je njena svetlost sijala međunjima, on je vide kako stoji poput kraljice, velika i divna, ali ne višestrašna. On se pokloni, ali ne nađe reči da ih izgovori.

Tada Gospodarica ustade, i Keleborn ih odvede nazad do mola.Žuto podne ležalo je na zelenoj zemlji rta Jezik, i voda je odsijavalasrebrom. Sve je konačno bilo spremno. Družina zauze svoja mesta učamcima kao i ranije, i, dovikujući zbogom, Vilovnjaci od Lorijenadugim sivim motkama odgurnuše ih u potok što je oticao, izatalasane vode odnesoše ih lagano dalje. Putnici su sedeli bezpokreta i govora. Na zelenoj obali, blizu samog vrha rta,Gospodarica Galadrijela je stajala sama i tiha. Kad su prolazili pokrajnje okretoše se, i njihove oči gledale su je kako lagano plovi dalje odnjih. Jer, tako je to njima izgledalo: Lorijen je klizio nazad, kaoblistavi brod sa katarkama od začaranog drveća, koji plovi ka

zaboravljenim obalama, dok oni sede bespomoćni na ivici sivog ibezlisnog sveta.

Dok su gledali, Srebrotok zađe u struje Velike reke, i njihovičamci se okretoše i pohitaše ka jugu. Ubrzo je bela prilikaGospodaričina bila mala i daleka. Ona je blistala kao prozor odstakla na kakvom dalekom bregu naspram sunca koje se klonizapadu, ili kao daleko jezero viđeno sa planine: kristal zapao u krilozemlje. Onda se Frodu učini da je podigla ruke u konačnompozdravu, i, izdaleka, a kristalno čist na vetru koji ih je pratio, dođeim njen glas u pesmi. Ali sada je pevala na drevnom jezikuVilovnjaka iza mora, i on nije razumeo reči: lepa je bila ta muzika, aliga nije ohrabrila.

Ali ipak, tako je to s vilovnjačkim rečima, one su mu ostaleurezane u sećanju, i mnogo kasnije on ih je protumačio što je boljemogao: jezik je bio onaj iz vilovnjačke pesme, i govorio o stvarimamalo znanim na srednjem svetu.

Ai! Laurië lantar lassi súrinen,Yéni unotimëx ve rámar aldaron!Yéni ve lintë yuldár avaniermi oromardi lisse-miruvórevaAnduinë pella, Vardo tellumarnu luini jassen tintilar i eleniómaryo airetári-lirinen.

Si man i yulma nin enquantuva?An si Tintallë Varda Oiolossëove fanyar máryat Elentari ortanëar ilyë tier undúlavë lumbulë;ar sindanóriello caita morniëi falmalinnar imbë met, ar hisiëuntúpa Calacyrio miri oialë.Si vanwa ná, Rómello vanwa, Valimar!

Namarië! Nai hiruvalyë Valimar!Nai elyë hiruva. Namarië!

»Ah! Poput zlata pada lišće na vetru, duge godine bez broja kaokrila drveća! Duge godine su prošle kao hitri napici slatke medovineu ponositim dvoranama iza Zapada, pod plavim svodovima Varde,gde zvezde podrhtavaju u pesmi njenoga glasa, posvećenog ikraljevskog. Ko će mi sada ponovo napuniti ovu čašu? Jer sada jeSvetiteljka, Varda, Kraljica Zvezda, sa Planine večne beline, podiglaruke kao oblake, i sve su staze utonule duboko u senku; a iz sivezemlje tama leži na zapenušanim talasima među nama, i maglapokriva dragulje Kalakirije zauvek. Izgubljen sad, izgubljen za one saIstoka, je Valimar! Zbogom! Možda ćeš ti naći Valimar. Možda ćeščak i ti naći ga. Zbogom!« A Varda je ime Gospodarice, kojuVilovnjaci u zemljama izgnanstva zovu Elbereta.

Iznenada reka savi za jedan zavijutak, obale se izdigoše sa obestrane, a svetlost Lorijena se sakri. U tu divnu plemenitu zemljuFrodo nikada više nije stupio.

Putnici sada okretoše lica putovanju; sunce je bilo pred njima, anjihove oči zasenjene, jer bile su pune suza. Gimli je plakao nekrijući to.

»Pogledao sam poslednji put ono što je najlepše«, reče onLegolasu, svome saputniku. »Od sada pa nadalje ništa neću nazvatilepim, osim ako je to njen dar.« On stavi šaku na prsa.

»Reci mi, Legolase, zašto sam pošao na ovaj Poduhvat? Malosam ja znao gde leži glavna opasnost. Istinito je Elrond govoriorekavši da ne možemo predvideti šta se može susresti na našemputu. Muke u tmini bile su opasnost koje sam se plašio, a to me nijezadržalo. Ali ja ne bih pošao da sam znao opasnost od svetlosti izadovoljstva. Sada sam stekao najtežu ranu na ovom rastanku, čak iako bih imao da idem ove noći pravo Mračnom Gospodaru. Avaj zaGimlija, sina Gloinovog.«

»Ne«, reče Legolas. »Avaj za sve nas! I za sve što hode svetomu ovim potonjim danima. Jer tako je to: naći i izgubiti, kako to izgledaonima čiji je čun na brzoj struji. No ja te smatram blaženim, Gimli,sine Gloinov, jer svoj gubitak podnosiš od sopstvene slobodne volje,a mogao si odabrati drugačije. Ali ti nisi napustio svoje drugove, i

najmanja nagrada koju ćeš imati jeste da ti sećanje na Lotlorijenostane uvek jasno i čisto u srcu, i ne izbledi i ne pohaba se.«

»Možda«, reče Gimli, »i ja ti zahvaljujem za tvoje reči. Istinitereći, bez sumnje; ipak, sva uteha je hladna. Sećanje nije ono štosrce želi. Ono je samo ogledalo, belo i jasno kao Keled-zaram. Ili bartako govori srce Patuljka Gimlija. Vilovnjaci mogu stvari videtidrugačije. A zaista sam čuo da je za njih sećanje više nalik svetujave nego snu. Nije tako za Patuljke.

»Ali ne govorimo više o tome. Pogledaj čamac! On je predubokou vodi uz sav ovaj prtljag, a Velika reka je brza. Ja ne želim dautapam svoj bol u hladnoj vodi.« On podiže veslo i upravi čun premazapadnoj obali, prateći Aragornov čamac koji se već izmakao izsrednjeg toka struje.

Tako je Družina otišla na svoj dugi put niz široke užurbane vode,nošena stalno ka jugu. Gole šume privukle su se duž obe obale, iputnici nisu mogli da osmotre ništa od krajeva iza njih. Lahor jezamro i reka je bešumno tekla. Nikakav ptičji glas nije razbijao tišinu.Sunce postade zamagljeno dok je dan stareo, te je sijalo na bledomnebu kao kakav visoki beli biser. Onda je klonulo na Zapad, asumrak je došao rano, praćen noći, sivom i bez zvezda. Duboko utamnim časovima plovili su oni dalje, vodeći čamce ispod nadvijenihsenki zapadnih šuma. Ogromno drveće prođe pokraj njih poputduhova, izbacujući svoje žedno iskrivljeno korenje kroz maglu uvodu. Bilo je tužno i hladno. Frodo je sedeo i slušao slabo pljuskanjei grgorenje reke, koja je jadikovala između korenja drveća i debalakoja su plutala nošena strujom blizu obale, sve dok mu glava nijeklonula i on pao u nemiran san.

Glava 9.

VELIKA REKA

Froda je probudio Sem. On otkri da leži, dobro umotan, podvisokim drvećem sive kore u jednom tihom zakutku šuma nazapadnoj obali Velike reke, Anduina. Bio je prespavao noć, i sivilojutra je ležalo mutno među golim granama. Gimli je bio zaposlen okojedne vatrice u blizini.

Kretoše ponovo pre no što se sasvim razdanilo. Ne što je većideo Družine gorljivo žurio ka jugu: oni su bili zadovoljni što odluka,koju moraju doneti najkasnije kad stignu do Raurosa i ostrva Tindrok,još leži koji dan ispred njih, i puštali su reku da ih nosi sopstvenombrzinom, bez ikakve želje da hitaju prema opasnostima koje suležale dalje, ma kakav pravac usvojili na kraju. Aragorn ih je puštaoda plove niz tok kako hoće, čuvajući njihovu snagu za budućenapore. Ali zahtevao je da se kreće rano svakoga dana i putuje doduboko uveče, jer je osećao u srcu da vreme izmiče i bojao se daMračni Gospodar nije besposličio dok su se oni zadržavali uLorijenu.

Ipak, ne videše nikakvog znaka od neprijatelja toga dana, a nisledećeg. Sumorni sivi sati proticali su bez događaja. Dok se trećidan njihovog putovanja lagano vukao, predeli se postepenoizmeniše: drveće se proredi, a zatim sasvim iščeze. Na istočnojobali, njima sleva, videli su duge bezoblične kose kako se protežunaviše u daljinu prema nebu; izgledale su mrke i presahle, kao da jevatra prešla preko njih ne ostavljajući ni jednu živu vlat zelenila –neprijateljska pustoš, ni slomljenog drveta ni istaknutog kamena daublaži prazninu. Stigli su do Mrkih Zemalja koje su ležale, ogromne ipuste, između južnog dela Mrke šume i brda Emin Muila. Kakvapošast ili rat ili zlodelo Neprijatelja su tako sparušili čitav taj kraj, točak ni Aragorn nije mogao da kaže.

Na zapadu, njima zdesna, zemlja je takođe bila bez drveća, aliravna, i na mnogim mestima zelena od prostranih travnih dolina. Naovoj strani reke prođoše prašume velikih trski, tako visokih da supotpuno zaklanjale pogled ka zapadu dok su mah čamci prolazilišušteći duž njihovih drhtavih ivica. Njihove tamne svenule perjanicesvijale su se i ljuljale pod lakim hladnim vetrovima, šumoreći meko itužno. Tu i tamo, kroz razmake, Frodo je uspevao da uhvatiiznenadne prizore zatalasanih livada, a daleko iza njih brda uzalasku sunca, i dalje, na kraju vidokruga, jednu tamnu liniju, gde sumarširali najjužniji redovi Maglenih planina.

Nije bilo nikakvog traga od pokretnih živih stvorenja, izuzev ptica.Njih je bilo mnogo: male koke zviždale su i pijukale u trskama, ali suse retko videle. Jednom ili dvared putnici su čuli zalet i lepet labuđihkrila i, pogledavši naviše, videli veliku falangu kako protiče nebom.

»Labudovi!« reče Sem. »I to još moćno veliki!«»Da«, reče Aragorn, »i to su crni labudovi.«»Kako prostrana, pusta i sumorna izgleda sva ova zemlja!« reče

Frodo. »Ja sam uvek zamišljao da, kad se putuje na jug, postaje svetoplije i veselije, dok se zima ne ostavi zauvek iza sebe.«

»Ali mi još nismo otišli daleko na jug«, odgovori Aragorn. »Još jezima, a mi smo daleko od mora. Ovde je svet hladan do iznenadnogproleća, i još možemo ponovo imati snega. Daleko naniže, u zalivuBelfalasa, ka kome Anduin teče, toplo je i veselo možda, ili bi bilo danije Neprijatelja. Ali, rekao bih, mi ovde nismo više od šezdeset ligajužno od Južne Četvrti u tvom Okrugu, stotinama dugih miljaudaljenom. Ti sada gledaš jugozapadno preko severnih ravniRidermarka; Rohana, zemlje Gospodara Konja. Ubrzo ćemo doći doušća Limlajta, koji teče naniže od Fangorna da se ulije u Veliku reku.To je severna granica Rohana, a od starih vremena sve što ležiizmeđu Limlajta i Belih planina pripadalo je Jahačima od Rohana. Toje jedna bogata i prijatna zemlja, a njenoj travi nema premca, ali uovim zlim danima narod ne živi uz reku, niti često jaše do njenihobala. Anduin je širok, pa ipak Orci mogu izbaciti strele daleko prekostruje, a u poslednje vreme, kažu, usudili su se da pređu vodu inapadnu stada i ergele rohanske.«

Sem je usplahireno gledao s obale na obalu. Drveće mu je ranijeizgledalo neprijateljsko, kao da daje utočište tajnim očima i

opasnostima u zasedi; sada je želeo da je drveće još tu. Osećao jeda je Družina previše otkrivena ploveći tako, u malim otvorenimčamcima, sred krajeva bez zaklona, na reci koja je granica rata.

Sledećih dan-dva, dok su napredovali nošeni postojano ka jugu,ovo osećanje nesigurnosti zahvatalo je celu Družinu. Čitav jedan danprihvatili su se vesala i hrlili napred. Obale su promicale pokraj njih.Ubrzo, reka se proširila i postala plića; duge kamenite obale ležalesu na istoku, i bilo je šljunčanih sprudova u vodi, tako da je bilopotrebno pažljivo krmaniti. Mrke Zemlje dizale su se pustimvisoravnima, preko kojih je strujao leden vetar s istoka. Na drugojstrani, livade su postale talasasti humovi svenule trave usred predelabaruština i bokorja.

Frodo zadrhta misleći na travnjake i vodoskoke, jasno sunce iblage kiše Lotlorijena. Bilo je malo razgovora a ni malo smeha učamcima. Svaki član Družine bio je zauzet sopstvenim mislima.

Srce Legolasovo trčalo je pod zvezdama jedne letnje noći naizvesnom severnom proplanku sred bukovih šuma; Gimli je umislima dodirivao zlato i pitao se je li ono dostojno da se iskuje uskrovište za Gospodaričin poklon. Veseli i Pipin u sredini čamcaosećali su se nelagodno, jer Boromir je sedeo gunđajući samomesebi, ponekad grizući nokte, kao da ga proždiru neki nemir i sumnja,ponekad grabeći veslo i terajući čamac do blizu Aragornovog. Ondabi Pipin, koji je sedeo na prednjem kraju i gledao nazad, hvatao nekičudan sjaj u njegovom oku, dok je ovaj piljio napred, u Froda. Sem jedavno dokonao da, iako čamci možda i nisu opasni kako su njegaučili, jesu mnogo neudobniji nego što je čak i on zamišljao. Bio jezgrčen i jadan, i nije imao da radi ništa osim da zuri u zimske predelekako gamižu mimo njih, i u sivu vodu s obe strane. Čak i kada suupotrebljavali vesla, nijedno nisu poverili Semu.

Dok se tama spuštala četvrtog dana, on je gledao unazad prekopognutih glava Froda i Aragorna i čamaca što su sledili; bio jedremljiv i čeznuo za konačištem i da oseti zemlju pod nožnimprstima. Iznenada, pogled mu uhvati nešto: isprva je nepažljivo buljiou to, a onda sede uspravno i protrlja oči, ali, kad je ponovo pogledao,to više nije mogao da vidi.

Te noći ulogorili su se na jednom ostrvcetu blizu zapadne obale.Sem je ležao pokraj Froda, umotan u ćebad.

»Imao sam neki čudan san na sat ili dva pre no što smo stali, g.Frodo«, reče on. »Ili to možda nije bio san. Smešno je bilo,svakojako.«

»Pa, šta je to bilo?« reče Frodo, znajući da se Sem neće smiritidok ne ispriča svoju priču, kakva god bila. »Otkad smo napustiliLotlorijen ja nisam ni video niti pomislio ni na šta što bi menasmejalo.«

»Nije to bilo smešno na taj način, g. Frodo. To je bilo nastrano.Sasvim pogrešno, ako to nije bio san. I najbolje da to čujete. Evokako je bilo: ja sam video jednu kladu sa očima!«

»Što se klade tiče, u redu je«, reče Frodo. »Ima ih mnogo u reci.Ali izbaci te oči.«

»To neću«, reče Sem. »Bile su to okaljke što su me sterale da seusturim sedećki, tako da reknem. Ja sam video šta sam držao zakladu što plovi u polumraku iza Gimlijevog čamca, ali nisam mnogoobraćao pažnju na to. Onda je izgledalo ko da nas ta klada polaganopristiže.

A to je bilo posebno, kako biste vi mogli red, imajući u vidu dasmo svi plovili skupa na struji. Baš onda sam video te oči: dve kaoblede tačke, sjajnjikave, na jednoj grbi na bližem meni kraju odklade. Staviše, nije to bila klada, jer to je imalo lopataste noge, kaolabuđe skoro, samo su ove izgledale veće, i vazdan su sezagnjurivale u vodu i iz vode.

»E tad sam se ja sasvim usturio sedećki, i protrljao moje očimisleći da viknem, ako to još budne tu kad istrljam dremež napolje izmoje glave. Jer to šta-god-da-je pristizalo je brzo i dolazilo blizu izaGimlija. Ali, da li su me te dve lampe opazile de se mrdam i zurim, ilisam to ja došao sebi, ne znam. Kad sam pogledao opet, to nije bilotamo. Ipak mislim da sam ufatio krajičkom od oketa, što se kaže,tamo nešto što štuče pod senku obale. Nisam mogo da vidim višenikakve oči, doduše.

»Reko sam sebi: ’Sanjaš opet, Seme Gemdži?’ i nisam rekaoništa više baš tada. Ali sam mozgo odonda, i sad više nisam takosiguran. Na šta to vama liči, g. Frodo?«

»Meni to ne bi ličilo ni na šta sem na kladu u tami i san u tvojimočima, Seme«, reče Frodo, »da je ovo prvi put što su te oči viđene.Ali nije. Ja sam ih video tamo na severu pre no što smo stigli uLorijen. I video sam neko čudno stvorenje sa očima kako se penjena flet one noći. I Haldir ga ja video. A sećaš li se izveštajaVilovnjaka koji su pošli za onom bandom Orka?«

»Ah«, reče Sem, »sećam se, a sećam se i više od toga. Nesviđaju mi se moje misli, ali, misleći ovo-ono, i o g. Bilbovim pričamai svemu skupa, zamišljam da bi mogo nadenuti ime tom stvorenju,onako na pogađanje. Jedno gadno ime. Golum, možda?«

»Da, to je ono čega se ja plašim već neko vreme«, reče Frodo.»Sve od one noći na fletu. Držim da se šunjao po Moriji, i našao naštrag onda, ali nadao sam se da će ga naš ostanak u Lorijenu uklonitis našeg traga. To bedno stvorenje sigurno se skrivalo u šumamapokraj Srebrotoka motreći nas kako polazimo!«

»Tako nekako«, reče Sem. »I bolje nam je da i sami budnemomalko više motreći, ili ima da osetimo neke gadne prste oko našihvratova jedne od ovih noći, ako se ikad izbudimo da nešto osetimo. Ito je ono na šta sam ja navodio. Nema nužde da uznemiravamoStrajdera, ili ostale, noćas. Ja ću da držim stražu. Ja mogu daspavam sutra, ne budući ništa više do prtljaga u čamcu, kako biste vimogli reći.«

»Mogao bih«, reče Frodo, »a mogao bih reći ’prtljaga s očima’. Tićeš držati stražu, ali samo ako obećaš da ćeš me probuditi na polaputa do jutra, ako se ništa ne desi pre toga.«

U gluvo doba Frodo se prenu iz dubokog tamnog sna i videSema kako ga trese. »Sramota je da vas se budi«, prošaputa Sem,»ali ono je što ste rekli. Nema ništa da se kaže, ili barem ne mnogo.Mislim da sam čuo nekakvo tiho pljuskanje i jedan šmrkoreći šummalko ranije, ali čuje se mnogo takvih čudnih zvukova noću krajreke.«

On leže, a Frodo sede, sklupčan u svojoj ćebadi, boreći se sasnom. Minuti ili časovi su prolazili sporo, a ništa se nije dešavalo.Frodo je baš popuštao iskušenju da opet legne, kad jedna tamnaprilika, jedva vidljiva, dopluta blizu jednog od privezanih čamaca.Jedna duga beličasta ruka mogla se nerazgovetno videti kad sepružila i ščepala ivicu čamca; dva bleda lampolika oka sijala su

hladno kad su se upiljila unutra, a onda se digoše i zagledaše uFroda na ostrvcetu. Nisu bila više od neka dva jarda daleko i Frodoču tiho šištanje udahnutog vazduha. On ustade vadeći Žalac izkorica, i okrete se licem prema tim očima. Njihova svetlost se smestaugasi. Začu se još jedno šištanje i pljusak, i tamno kladi-slično obličještuče niz struju u noć. Aragorn se pokrete u snu, prevrte se i sede.

»Šta je to?« prošaputa skočivši i prišavši Frodu. »Osetio samnešto u snu. Zašto si isukao mač?«

»Golum«, odgovori Frodo. »Ili bar ja tako mislim.«»Ah!« reče Aragorn. »Dakle, ti znaš za našeg malog tabanaša, je

li? On je tabanao za nama kroz čitavu Moriju skroz dole doNimrodela. Otkad smo prešli u čamce, ležao je na jednoj kladi iveslao šakama i stopalima. Ja sam probao da ga uhvatim jedared-dvared preko noći, ali on je lukaviji od lisice, a migoljiv kao kakvariba. Nadao sam se da će ga putovanje rekom savladati, ali on jepreviše dovitljiv vodoplovac.

»Moramo sutra pokušati da putujemo brže. Ti ćeš sada leći, a jaću držati stražu tokom onoga što je ostalo od ove noći. Voleo bih dastavim ruku na tog bednika. Mogli bismo ga načiniti korisnim. Ali, akone uspem, moraćemo nastojati da ga se oslobodimo. On je veomaopasan. Nezavisno od kakvog ubistva preko noći za vlastiti račun, onmože navesti svakog neprijatelja u okolini na naš trag.«

Ta noć je prošla a Golum se nije ponovo pojavio ni kao senka.Posle toga Družina se držala strogih stražarenja, ali tokom putovanjaviše nisu videli Goluma. Ako ih je i dalje sledio, bio je veoma oprezani lukav. Na Aragornovu zapovest sada su veslali u dugim smenama iobale su hitro promicale. Ali videli su malo šta od toga predela, jer suputovali većinom noću i u sumrak, a odmarali su se danju ležećiskriveni koliko je zemlja dopuštala. Tako je putovanje teklo bezdogađaja do sedmog dana.

Vreme je još bilo sivo i natušteno, sa istočnim vetrom, ali, kako jeveče odmicalo, nebo prema zapadu se raščisti, i jezerca slabesvetlosti se otvoriše među sivim obalama od oblaka. Tu se beli lukmladog meseca video gde treperi u tim dalekim jezerima. Sempogleda u njega i nabra obrve.

Sledečeg dana zemlja s obe strane poče brzo da se menja.Obale počeše da se dižu i postaju stenovite. Uskoro su prolazili krozbrežuljkast kameniti predeo, a na obema obalama dizale su se strmekose pokrivene dubokim čestarima trnja i trnjina, isprepletenekupinama i puzavicama. Iza njih su bile niske istrošene litice, koje suse krunile, i kameni dimnjaci, sivi, od vremena oronuli, tamni odbršljana; a iza njih dizali su se visoki prevoji oivičeni jelamaiskrivljenim od vetra. Primicali su se sivoj brdovitoj oblasti EminMuila, južnoj granici Divlje Zemlje.

Bilo je mnogo ptica oko grebena i stenovitih odžaka, i celogadana visoko u vazduhu jata su kružila, crna naspram svetlog neba.Dok su toga dana ležali u logoru, Aragorn je sumnjičavo posmatraote letove, pitajući se nije li Golum izveo kakvo nevaljalstvo pa vest onjihovom putovanju sada kruži divljinom. Kasnije, dok je suncezalazilo, a Družina se budila i spremala da ponovo krene, on otkrijedno tamno mesto naspram svetlosti što se gasila: neku velikupticu, visoko i daleko, koja je čas šestarila, čas letela dalje lagano kajugu.

»Šta je to, Legolase?« zapita on, pokazujući ka severnom nebu.»Je li to, kako ja držim, orao?«

»Da«, reče Legolas, »to je jedan orao, koji lovi. Pitam se šta topredskazuje. On je daleko od planina.«

»Nećemo poći dok se sasvim ne smrkne«, reče Aragorn.

Dođe osma noć njihovog putovanja. Bila je tiha i bez vetra; siviistočni vetar je minuo. U bledi zalazak sunca rano je zašao srpMeseca, ali nebo je bilo čisto nad njima, i, mada su se daleko najugu prostirala velika polja oblaka koja su još slabašno svetlela,zvezde su treperile jasno.

»Hajde!« reče Aragorn. »Rizikovaćemo još jedno putovanje noću.Stižemo do područja reke koja ja ne poznajem dobro, jer nikadaranije nisam vodom putovao po ovim krajevima, ne odavde dobrzaka Sarn Gebira. Ali, ako se na varam u računu, oni su jošmnogo milja napred. Ipak, ima opasnih mesta čak i pre no štodođemo tamo; stene i kameniti sprudovi u struji. Moramo budnoodržavati stražu i ne pokušavati da veslamo brzo.«

Semu je u vodećem čamcu dat posao stražara. On je legaonapred zureći u tminu. Noć je postala tamna, ali zvezde nad njima suneobično blistale i bilo je svetlucanja na površini reke. Približavala seponoć i oni su plutali neko vreme, jedva se prihvatajući vesala, kadSem zavika iznenada. Samo nekoliko jardi napred dizala su se ustruji tamna obličja i on je čuo kovitlanje brzaka. Bila je tu jedna brzastruja, koja je zanosila nalevo, prema istočnoj obali, gde je put biočist. Zaneti u stranu putnici su videli, sada veoma blizu, bledu penureke kako udara o oštre stene isturene daleko u vodu, kao čeljust.Čamci su plovili zbijeni.

»Hej, Aragorne!« povika Boromir kad je njegov čamac udario uvodeći. »Ovo je ludilo. Ne smemo se usuditi na brzake noću! Anikakav čamac ne može odoleti Sarn Gebiru, bila noć ili dan.«

»Nazad, nazad!« vikao je Aragorn. »Okreći! Okreći, ako možeš!«On zari svoje veslo u vodu nastojeći da održi čamac i okrene ga.

»Pogrešio sam u računu«, reče on Frodu. »Nisam znao da smodospeli ovako daleko: Anduin teče brže nego što sam mislio. SarnGebir mora već biti blizu.«

S velikim naporom zaustavili su čamce i lagano ih obuzdali, aliisprva su uspeli tek nešto malo da napreduju nasuprot struji, a stalnosu zanosili sve bliže i bliže istočnoj obali. Sada, tamna i kobna, onase dizala u noći.

»Svi zajedno, veslajte!« povika Boromir. »Veslajte! Ili ćemo bitinaterani na sprudove!« Još dok je to govorio, Frodo oseti kakokobilica ispod njega struže o kamen.

U tom času začu se fijuk tetiva: nekoliko strela prozvižda prekonjih, a neke padoše i među njih. Jedna pogodi Froda među ramena ion posrnu sa krikom, ispustivši veslo, ali strela se odbi, umrtvljenanjegovom skrivenom verižnjačom. Druga prođe kroz Aragornovukapuljaču, a treća se zabi u ivicu drugog čamca, blizu šake Veselog.Semu se učini da nazire crne prilike kako trče tamo-amo pošljunkovitim sprudovima pod istočnom obalom. Izgledale su veomablizu.

»Yrch!« reče Legolas, prelazeći na svoj jezik.»Golumovo delo, kladio bih se«, reče Sem Frodu. »I lepo mesto

za izbor, jašta. Reka se, izgleda, namerila da nas odnese pravo

njima u šake!«Oni se poviše napred, tegobno veslajući: čak im se i Sem

priključio. Svakoga časa očekivali su da osete ujed crnoperih strela.Mnoge su prozviždale iznad njih, ili ustrelile vodu u blizini, alipogodaka više nije bilo. Bilo je mračno, ali ne previše mračno zanoćovide oči Orka, a pri svetlucanju zvezda mora da su svojimlukavim neprijateljima nudili neki cilj, osim ako su sivi ogrtači izLorijena, i sivo drvo čamaca vilin-izrade, porazili zlobu strelaca odMordora. Zamah za zamahom, napredovali su oni dalje. U tami jebilo teško biti siguran da se uopšte miču, ali, lagano, kovitlanje vodeoslabi, a senka istočne obale utopi se nazad u noć. Naposletku,koliko su mogli da procene, dosegli su ponovo središte struje, i izveličamce na izvesnu daljinu od isturenih stena. Potom, napola okrećućiih, oni poteraše svom snagom ka zapadnoj obali. Pod senkomžbunja koje se nadnosilo nad vodu zastadoše i odahnuše.

Legolas ispusti veslo i uze luk koji je doneo iz Lorijena. Ondaskoči na obalu i ispe se nekoliko koraka uz nasip. Nateže luk,namesti strelu, i okrete se, oštro gledajući nazad preko reke u tminu.Preko vode dopirali su kreštavi krici, ali ništa se nije moglo videti.

Frodo pogleda u Vilovnjaka kako stoji visok iznad njega i oštroosmatra u noći tražeći metu za streljanje. Njegova glava bila jetamna, okrunjena jasnim belim zvezdama koje su sjale u crnimdubinama neba u pozadini. Ali sa juga veliki oblaci zajedriše napred,šaljući tamne prethodnike u zvezdana polja. Iznenadan strah spustise na Družinu.

»Elbereth Gilthoniel!« uzdahnu Legolas kad je pogledao gore.Još dok je gledao, neko tamno obličje, kao oblak, a ipak ne oblak jerse kretalo mnogo brže, dođe iz crnila na jugu i pohita prema Družinipomračujući svu svetlost dok je prilazilo. Uskoro, to se pojavi; kaoneko veliko krilato stvorenje, crnje od provalija u noći. Divlji glasovidigoše se da ga pozdrave sa druge strane vode. Frodo oseti kako gaprožima iznenadna jeza i grabi mu srce; neka smrtonosna hladnoća,kao sećanje na staru ranu, bila mu je u ramenu. On se zgrči dole kaoda hoće da se sakrije.

Iznenada, veliki luk iz Lorijena zapeva. Vrištavo krete strela savilovnjačke tetive. Frodo pogleda gore. Skoro nad njim, krilato obličjeskrenu. Začu se neprijatan graktavi vrisak kad je to palo iz vazduha, i

nestalo dole, u tmini istočne obale. Nebo je ponovo bilo čisto. Začuse metež mnogih udaljenih glasova, kletve i jadikovke u tami, a ondatišina. Te noći ni strela ni krik ne dođoše više s istoka.

Posle nekog vremena Aragorn povede čamce nazad uz struju.Kao pipajući tražili su put ivicom vode, dok ne nađoše jedan maliplitak zaton. Nekoliko niskih drveta raslo je blizu vode, a iza njih sedizala strma kamenita obala. Ovde Družina odluči da ostane i čekazoru: bilo je beskorisno pokušavati da odu dalje tokom noći. Nisunačinili logor ni zapalili vatru, nego su ležali sklupčani u čamcima,ukotvljenim blizu jedan drugome.

»Slava luku Galadrijelinom i ruci i oku Legolasovom«, reče Gimližvaćući tanak kolačić lembasa. »Bio je ono silan pogodak u tami,moj prijatelju.«

»Ali ko može znati šta je pogodio?« reče Legolas.»Ja ne«, reče Gimli. »Ali srećan sam što ta senka nije došla

bliže. Nije mi se dopadala uopšte. Previše me je podsećala na senkuu Moriji, senku Balrogovu«, dovrši on šapatom.

»To nije bio Balrog«, reče Frodo, još dršćući od studeni koja ga jebila obuzela. »To je bilo nešto hladnije. Ja mislim da je to bio...«onda zastade i zaćuta.

»Šta misliš?« upita Boromir živo, naginjući se iz svog čamca kaoda pokušava da nazre Frodovo lice.

»Ja mislim – ne, neću da kažem«, odgovori Frodo. »Šta god daje bilo, njegov pad užasnuo je naše neprijatelje.«

»Tako izgleda«, reče Aragorn. »A ipak, gde su oni, i koliko ih je, išta će sledeće učiniti, mi ne znamo. Ovu noć moramo svi probdeti!Tama nas skriva sada. Ali šta će dan pokazati, ko može reći? Nekavam oružje bude pri ruci!«

Sem je sedeo kuckajući ritmično o držak mača kao da broji naprste i gledao u nebo. »To je veoma čudno«, mrmljao je on. »Mesecje isti u Okrugu i u Divljoj Zemlji, ili bi trebalo da jeste. Ali on je iliporemetio red, ili ja dibidus grešim u mojem računu. Vi ćete se setiti,g. Frodo, da je mesec nestajao kad smo ležali na fletu, gore naonom drvetu: bilo je na nedelju od punog meseca, računam. A bilismo sedmicu na putu, prošle noći, kad evo ti gde iskače mlad

mesec, tanak kao isečen nokat, kao da uopšte nismo proveli nikojevreme u vilovnjačkoj zemlji. Pa, ja se sećam tri noći tamo zasigurno,i čini mi se da pamtim još nekoliko, ali zakleo bi se da to nikako nijebio čitav mesec dana. Svako bi pomislio da vreme tamo ne prolazi!«

»Možda je tako«, reče Frodo. »U toj zemlji, možda, bili smo uvremenu koje je drugde odavno prošlo. Dok nas Srebrotok nijedoneo nazad do Anduina, mislim da se nismo vratili vremenu kojeprotiče u zemljama smrtnih do Velikog mora. A ja se ne sećamnikakvog meseca, bio on mlad ili star, u Karaš Galadonu: samozvezda preko noći i sunca danju.«

Legolas se pomeri u čamcu. »Ne, vreme ne zastaje nikada«,reče on, »ali promena i rastenje nisu u svim stvarima i mestima isti.Za Vilovnjake svet se kreće, i kreće se veoma brzo i veoma sporo.Brzo, jer oni sami se malo menjaju a sve drugo proleće: to je bolnoza njih. Sporo, jer oni ne računaju godine što protiču, ne za samesebe. Doba koja prolaze samo su talasići večno ponavljani u dugom,dugom toku. A ipak sve stvari pod suncem moraju se konačnoistrošiti do nekog kraja.«

»Ali to trošenje je sporo u Lorijenu«, reče Frodo. »MoćGospodaričina je nad tim. Bogati su časovi, iako se kratki čine, uKaraš Galadonu, gde Galadrijela vlada Vilin-prstenom.«

»To ne bi trebalo reći izvan Lorijena, čak ni meni«, reče Aragorn.»Ne reci ništa više o tome! Ali tako je, Seme: u toj zemlji si izgubioračun. Tamo je vreme proricalo brzo pokraj nas, kao za Vilovnjake.Stari je mesec iščezao, a novi mesec rastao je i kopnio, dok smo mibili tamo. A juče, jedan novi mesec je došao. Zima je skoro prošla.Vreme teče dalje, ka jednom proleću sa malo nade.«

Noć je prošla tiho. Nikakav zvuk ni doziv nisu se više čuli prekovode. Putnici, zgrčeni u svojim čamcima, osećali su menjanjevremena. Vazduh je postao topao i nepomičan ispod velikih vlažnihoblaka koji su doplovili od juga i dalekog drveća. Naleti reke prekostenja brzaka kao da su bili glasniji i bliži. Sa grančica drveća nadnjima poče da kaplje.

Kada je dan došao, raspoloženje sveta oko njih postalo je meko itužno. Lagano, zora naraste do blede svetlosti, razasute i bez senki.

Izmaglica je bila na reci, a bela magla zastirala je obalu; druga obalanije se videla.

»Ne mogu da podnesem maglu«, reče Sem, »ali ova izgledazgodna. Sad možda možemo da odemo a da nas oni prokleti baucine vide.«

»Možda je tako«, reče Aragorn. »Ali biće teško naći put, osim akose magla malo podigne kasnije. A mi moramo naći taj put, akohoćemo da prođemo Sarn Gebir i dođemo do Emin Muila.«

»Ne vidim zašto bismo prolazili brzake, ili pratili reku ikuda dalje«,reče Boromir. »Ako Emin Muil leži ispred nas, onda možemo danapustimo ove tesne čunove i udarimo na zapad i prema jugu, dokne stignemo do Entvoša i pređemo u moju zemlju.«

»Možemo, ako idemo za Minas Tirit«, reče Aragorn, »ali to jošnije dogovoreno. A takav pravac može biti opasniji nego što zvuči.Dolina Entvoša je ravna i puna baruština, a magla je tamo smrtnaopasnost za one koji idu pešice i natovareni. Ja ne bih ostavljaočamce dok ne moramo. Reka je bar staza koja se ne možepromašiti.«

»Ali Neprijatelj drži istočnu obalu«, prigovori Boromir. »A čak iako prođeš Kapije argonatske i stigneš bez uznemiravanja doTindroka, šta ćeš onda? Da skočiš niz vodopade i nađeš se ubaruštinama?«

»Ne!« odvrati Aragorn. »Reci radije da ćemo nositi čamce starimputem do podnožja Raurosa, a tamo se prihvatiti vode ponovo. Zar tine znaš, Boromire, ili zar želiš da zaboraviš, severne stepenike ivisoko sedište na Amon Henu, načinjeno u danima velikih kraljeva?Ja, bar, nauman sam da stanem na to uzvišeno mesto ponovo, preno što odlučim o daljem pravcu. Tamo ćemo, možda, videti neki znakkoji će nas voditi.«

Boromir je dugo istrajao protiv ovog izbora, ali, kad je postaloočito da će Frodo slediti Aragorna kud god ovaj išao, on popusti.»Nije način ljudi od Minas Tirita da ostave svoje prijatelje u nuždi«,reče on, »a vama će trebati moja snaga, ako vam je ikada stići doTindroka. Do tog visokog ostrva ja ću ići, ali nikuda dalje. Tamo ćuokrenuti ka svome domu; sam, ako moja pomoć nije zaslužila dabude nagrađena nekim društvom.«

Dan je rastao, a magla se malo podigla. Odlučeno je bilo daAragorn i Legolas odmah krenu napred obalom, dok ostali ostaju krajčamaca. Aragorn se nadao da će naći neki put kojim bi mogli nositi isvoje čamce i svoj prtljag do mirnije vode iza brzaka.

»Čamci Vilovnjaka ne tonu, možda«, reče on, »ali to ne dokazujeda bismo mi živi prošli kroz Sarn Gebir. Niko to još nije učinio.Nikakav put nisu Ljudi Gondora načinili u ovoj oblasti, jer, čak i unjihovim velikim danima, vlast im nije dosezala uz Anduin dalje odEmin Muila; ali, ima jedan teretni put negde na zapadnoj obali, akouspem da ga nađem. On još nije mogao propasti, jer laki čamci znalisu da putuju od Divlje Zemlje dole do Ozgilijata, i još su to činili dopre nekoliko godina, kada su Orci od Mordora počeli da se množe.«

»Retko je za mog života ikakav čamac stizao sa severa, a Orcilutaju po istočnoj obali«, reče Boromir. »Ako krenete napred,opasnost će rasti sa svakom miljom, čak i ako nađete neku stazu.«

»Opasnost leži pred nama na svakom putu ka jugu«, odgovoriAragorn. »Čekajte nas jedan dan. Ako se ne vratimo u tom roku,znaćete da nas je zaista snašlo zlo. Onda morate izabrati novogavođu i pratiti ga što bolje možete.«

Teška srca Frodo je gledao Aragorna i Legolasa kako se uspinjustrmom obalom i nestaju u izmaglicama, ali njegov strah pokazao seneosnovanim. Svega dva ili tri časa su prošla, i jedva da je bilopodne, kad se senovite prilike istraživača ponovo pojaviše.

»Sve je dobro«, reče Aragorn dok se s mukom spuštao obalom.»Postoji jedna staza, i ona vodi ka dobrom pristaništu koje je jošpodobno za upotrebu. Daljina nije velika; vrh brzaka je samo na polamilje niže od nas, a oni su jedva nešto duži od milje. Nedaleko ispodnjih tok ponovo postaje čist i gladak, iako brz. Naš najteži posao bićeda prenesemo čamce i prtljag do starog teretnog puta, ali on jepodaleko od vode, i ide zavetrinom jedne litice, na furlong ili neštoviše od obale. Nismo našli gde leži severno pristanište. Ako se jošdrži, mora da smo ga prošli juče u noći. Mogli bismo se mučiti dalekouz tok a ipak ga promašiti u ovoj magli. Bojim se da sada moramoostaviti reku i krenuti ka teretnom putu što brže možemo.«

»To ne bi bilo lako čak ni da smo svi Ljudi«, reče Boromir.»Ipak, takvi kakvi jesmo, mi ćemo pokušati«, reče Aragorn.

»Svakako, hoćemo«, reče Gimli. »Noge Ljudi zaostaju na teškomputu, dok Patuljak ide dalje, bio teret dvostruko njegove težine,Gospodaru Boromire!«

Posao se pokazao kao zaista težak, a ipak je na kraju obavljen.Teret su izneli iz čamaca i doneli na vrh uspona, gde je bilozaravnjenog prostora. Onda su i čamce izvukli iz vode i doneli ihgore. Bili su mnogo lakši nego što je iko očekivao. Od kakvog drvećaiz vilovnjačke zemlje su načinjeni, to čak ni Legolas nije znao, alidrvo je bilo otporno, a ipak začuđujuće lako. Veseli i Pipin mogli susami da nose svoj čamac sa lakoćom, po zaravni. Ipak, zahtevalo jesnagu dva čoveka da ih dignu i prevuku terenom kojim je Družinasad imala da pređe. Tle se uspinjalo dalje od reke, pustoš odogromnih izvaljenih krečnjačkih stena, sa mnogo rupa skrivenihtravom i žbunovima; bilo je tu čestara kupina i okomitih uvila, a tu itamo i močvarnih lokvi u koje su priticale vode sa terasa dublje uunutrašnjosti.

Jedan za drugim Boromir i Aragorn su nosili čamce, dok su seostali mučili i vukli za njima sa prtljagom. Konačno, sve je bilopreneseno i smešteno na teretni put. Potom, uz malo daljih smetnjiako se izuzmu trnjaci i odvaljeno kamenje, oni kretoše svi zajednonapred. Magla je još visila u velovima na stenovitom zidu koji sekrunio, a levo od njih izmaglica je skrivala reku: mogli su da je čujukako nadire i peni se preko oštrih sprudova i kamenitih zuba SarnGebira, ali nisu mogli da je vide. Dva puta su obavili taj put pre nošto je sve bezbedno preneto do južnog pristaništa.

Tu je teretni put, okrenuvši nazad ka vodi, išao blago naniže dojednog plitkog malog tišaka koji kao da je bio izdubljen u obali reke,ne rukom nego vodom što se vrtložila naniže od Sarn Gebira borećise sa niskim kejom od stene koji je zalazio nešto malo u vodenustruju. Iza njega, obala se dizala okomito u jednu sivu liticu i nije bilodaljeg prolaza za pešake.

Već je kratko popodne bilo prošlo i nejasan oblačni sumrak seokupljao. Oni su sedeli pokraj vode slušajući nasrtanje reke i urlanjebrzaka skrivenih u izmaglici; bili su umorni i sanjivi, a srca su im bilaisto tako mračna kao i taj umirući dan.

»Pa ovde smo, i tu moramo provesti sledeću noć«, reče Boromir.»Potreban nam je san; čak i ako je Aragorn imao nameru da prođeKapije argonatske noću, svi smo previše umorni – osim, nemasumnje, našeg izdržljivog Patuljka.«

Gimli ne dade nikakav odgovor: dremao je sedeći.»Odmorimo se koliko možemo sada«, reče Aragorn. »Sutra

moramo ponovo putovati danju. Osim ako se vreme još jednompromeni i obmane nas, imaćemo dobru priliku da se provučemoneviđeni od ma kakvih očiju na istočnoj obali. Ali noćas po dvojicamoraju zajedno stražariti u smenama: tri časa sna, a jedan nastražu.«

Te noći nije se desilo ništa gore od kratkog rominjanja kišice nasat pred zoru. Čim se potpuno razdanilo, oni kretoše. Magla se većproređivala. Držali su se što su mogli bliže zapadnoj strani, i videli sunerazgovetne oblike niskih brda kako se dižu sve više, senovitezidove sa podnožjem u žurnoj reci. Sredinom jutra oblaci se spustišei poče da pada jaka kiša. Oni navukoše kožne prekrivače prekočamaca da preduprede potapanje, i išli su dalje nošeni vodom; malose moglo videti ispred ili oko njih kroz sive zastore.

Kiša, međutim, nije trajala dugo. Lagano, nebo nad njimapostade svetlije, a onda, iznenada, oblaci se raziđoše, i njihovirubovi odvukoše se na sever uz reku. Magle i izmaglice nestadoše.Pred putnicima je ležala široka jaruga sa grdnim kamenitimstranama za koje se, na kamenim gredama i u uzanim pukotinama,grčevito držalo nekoliko iskrivljenih drveta. Kanal postade uži, a rekabrža. Hitali su dalje sa malo nade za zastanak ili okretanje, šta godsreli napred. Iznad njih je bila staza od bledoplavog neba, oko njihtamna nadsenjena reka, a ispred njih, zaklanjajući sunce, crna,dizala su se brda Emin Muila u kojima se nikakav prolaz nije video.

Frodo, piljeći napred, ugleda u daljini dve velike stene kako seprimiču: izgledale su kao velike kule ili stubovi. Visoke okomite izloslutne stajale su one sa obe strane toka. Jedan uzani prodorpojavi se između njih i reka ponese čamce prema njemu.

»Gledajte Argonate, Stubove kraljeva!« povika Aragorn. »Uskoroćemo proći kroz njih. Držite čamce poravnato i što možete daljejedan iza drugoga. Držite se sredine toka!«

Dok je Frodo nošen strujom išao prema njima, veliki stubovi dizalisu se kao kule njemu u susret. Kao gorostasi su mu izgledali, silnesive prilike, ćutljive ali preteče. Onda vide da su oni zaista izrađeni ioblikovani: umetnost i moć starine delale su na njima, i još su oni,kroz sunca i kiše zaboravljenih godina, čuvali močna obličja u kojasu bili isklesani. Na ogromnim postoljima s osnovom u dubokimvodama stajala su dva džinovska kralja od kamena: još su se,napuklih obrva, zamagljenim očima mrgodili na Sever. Leva ruka kodobojice bila je podignuta sa dlanom upolje u gestu upozorenja; u obedesne šake bile su sekire; na obema glavama bio je kalpak koji seodronjavao, i kruna. Veliku moć i veličanstvenost još su čuvali ti nemistražari jednog davno iščezlog kraljevstva. Poštovanje i strahobuzeše Froda, i on se zguri uzdrhtao, zatvarajući oči i ne usuđujućise da pogleda naviše kada se čamac primakao. Čak i Boromir prignuglavu dok su čamci hujali pored njih, slabašni i leteći kao mali listovi,pod trajnom senkom stražara Numenora. Tako oni zađoše u tamnibezdan Kapija.

Okomite su se dizale strašne litice do neslućenih visina s obestrane. Daleko od njih bilo je maglovito nebo. Crne vode urlale su iodjekivale, a vetar je kričao preko njih. Frodo, saginjući se do samihkolena, ču Sema napred kako mrmlja i ječi: »Kakvo mesto! Kakvogrozomorno mesto! Samo da se izvučem iz ovog čamca i više nećuokvasiti ni nožne prste u kakvoj lokvi, a kamoli u reci!«

»Ne plaši se!« reče jedan čudan glas iza njega. Frodo se osvrte ivide Strajdera, a opet ne Strajdera, jer vremenom išibani Šumar nijeviše bio tu. Na krmi je sedeo Aragorn sin Aratornov, ponosit iuspravan, vodeći čamac uvežbanim zaveslajima; njegova kapuljačabila je zabačena, a tamna kosa lepršala je na vetru i neka svetlostbila mu je u očima: jedan kralj se vraćao iz izgnanstva u sopstvenuzemlju.

»Ne plaši se!« reče on. »Dugo sam ja želeo da pogledam obličjaIzildura i Anariona, mojih otaca od starine. Pod njihovom senkomElesar Vilinkameni, sin Aratorna od Doma Valandila, sinaIzildurovog, nema čega da se plaši!«

Onda svetlost njegovih očiju utrnu i on progovori samome sebi:»Da je samo Gandalf ovde! Kako moje srce žudi za Minas Anorom izidinama moga grada! Ali, kamo ću sada?«

Bezdan je bio dug i mračan, ispunjen šumom vetra i sunovratnevode i kamena što odjekuje. On je malo savijao prema zapadu, takoda je isprva sve napred bilo tamno, ali ubrzo Frodo ugleda jedanvisok prodor svetlosti koji je stalno rastao. Ovaj se hitro primače iiznenada čamci izleteše kroz njega napolje, u prostranu i čistusvetlost.

Sunce, već odavno iza podneva, sjalo je na vetrovitom nebu.Ograđene vode raširiše se u dugo ovalno jezero; bledi Nen Hitelokružen okomitim sivim brdima čije su padine bile odenute u drveće,a glave gole i hladno blistave pod svetlošću sunca. Na udaljenomjužnom kraju dizala su se tri vrha. Središnji je stajao nešto ispreddrugih i izdvojen od njih – ostrvo u vodama, oko koga je reka svijalablede svetlucave ruke. Udaljen ali dubok, uz vetar dopre hučni zvuk,kao valjanje grmljavine u daljini.

»Gledajte Tol Brandir«, reče Aragorn, pokazujući na jug kavisokom vrhu. »Levo je Amon Lau, a desno Amon Hen; Brda Sluha iVida. U danima velikih kraljeva visoka su sedišta bila na njima, istraža je držana tamo. Ali rečeno je da nikada noga čoveka niživotinje nije kročila na Tol Brandir. Pre no što senka noći padne mićemo doći do njih. Čujem beskonačni glas Raurosa kako doziva.«

Družina počinu neko vreme plutajući ka jugu, nošena strujomkoja je proticala sredinom jezera. Pojeli su nešto hrane a onda seprihvatili vesala i požurili svojim putem. Padine zapadnih brda palesu u senku, a sunce je postalo okruglo i crveno. Tu i tamo, izvirivalaje koja magličasta zvezda. Tri vrha dizala su se pred njima, tamnećiu sumraku. Rauros je rikao snažnim glasom. Noć je već bila poleglapo vodi kada su putnici konačno stigli pod senku bregova.

Deseti dan njihovog putovanja se okončao. Divlja Zemlja bila jeiza njih. Nisu mogli dalje pre no što odaberu istočni ili zapadni put.Poslednji stupanj Poduhvata bio je pred njima.

Glava 10.

RASPAD DRUŽINE

Aragorn ih odvede desnim rukavcem reke. Tu, na njenojzapadnoj strani, pod senkom Tol Brandira, jedan zeleni proplanakspuštao se do vode od stopala Amon Hena. Iza njega su se dizaleprve blage kose toga brda odevene u drveće, a drveće se prostiralodalje ka zapadu zakrivljenim obalama jezera. Jedan mali potokspuštao se skakutavo i napajao travu.

»Ovde ćemo počinuti noćas«, reče Aragorn. »Ovo je proplanakPart Galen: lepo mesto u letnjim danima za starih vremena.Nadajmo se da nikakvo zlo još nije dospelo ovamo.«

Oni izvukoše čamce na zelenu obalu i pokraj njih zakonačiše.Postavili su stražu, ali ne videše i ne čuše svoje neprijatelje. Ako jeGolum našao načina da ih prati, ostao je neviđen i nečujan. Prisvemu tome, dok je noć priticala, Aragorn postade nemiran; trzao sečesto u snu, i budio se. U kasnu noć on ustade i priđe Frodu, čiji jered bio da stražari.

»Zašto bdiš?« upita Frodo. »Nije tvoja straža.«»Ne znam«, odgovori Aragorn, »ali neka senka i pretnja

nadolazile su mi u snu. Bilo bi dobro da izvučeš svoj mač.«»Zašto?« reče Frodo. »Jesu li neprijatelji blizu?«»Pogledajmo šta će Žalac pokazati«, odgovori Aragorn.Frodo izvuče vilin-sečivo iz korica. Na njegov strah, ivice su

svetlele nejasno u noći. »Orci!« reče on. »Ne baš blizu, a ipakpreblizu, izgleda.«

»Toga sam se i plašio«, reče Aragorn. »Ali oni možda nisu naovoj strani reke. Svetlost Žalca je slaba, i možda ne pokazuje ništaviše osim da uhode Mordora tumaraju kosama Amon Laua. Nikadranije nisam čuo za Orke na Amon Henu. A ipak, ko zna šta se svemože desiti u ovim zlim danima, kada Minas Tirit ne drži višepouzdano puteve Anduina. Moramo sledećeg dana ići oprezno.«

Dan dođe poput vatre i dima. Nisko na istoku bili su crni sprudovioblaka, kao dimovi kakvog velikog spaljivanja. Izlazeće sunceosvetljavalo ih je odozdo plamenovima maglenog crvenila, ali,uskoro, ono se diže nad njih na vedrom nebu. Vrh Tol Brandira bio jepozlaćen. Frodo je gledao ka istoku u visoko ostrvo. Njegove straneizvijale su se okomite iz tekuće vode. Visoke gore nad liticama bilesu strme kose uz koje se uspinjalo drveće, sve više i više, a nadnjima – siva lica nedostižnih stena okrunjena ogromnim kamenimvrhom. Mnogo ptica kružilo je oko njega, ali nikakav znak drugihživih stvorova nije se video.

Kad su jeli, Aragorn sazva Družinu. »Taj dan je došao konačno«,reče on, »dan izbora koji smo dugo odlagali. Šta će sad biti od našeDružine koja je proputovala toliko u drugarstvu? Hoćemo li krenutizapadu sa Boromirom i ići u ratove Gondora, ili okrenuti istoku, kaStrahu i Senci, ili ćemo rasturiti Družinu i otići ovim i onim putem,kako ko odabere? Šta god da učinimo, to mora biti uskoro. Nemožemo dugo ostati ovde. Neprijatelj je na istočnoj obali, to znamo,ali bojim se da Orci mogu biti već sa ove strane vode.«

Nastade dugi tajac u kome niko ne progovori, niti se pokrete.»Pa, Frodo«, reče Aragorn konačno, »bojim se da taj teret leži na

tebi. Ti si Nosilac imenovan od Saveta. Svoj put jedini ti možešodabrati. U ovoj stvari ja te ne mogu savetovati. Ja nisam Gandalf, i,premda sam pokušavao da igram njegovu ulogu, ja ne znam kakvuje zamisao ili nadu on imao za ovaj čas, ako ih je uopšte imao.Najverovatnije je, čini se, da bi, i da je on sada ovde, izbor ipakčekao tebe. Takva je tvoja kob.«

Frodo ne odgovori odmah. Potom reče lagano: »Ja znam da jehitnja nužna, a ipak ne mogu da odaberem. Taj teret je težak. Daj mijoš jedan sat i ja ću govoriti. Pustite me da budem sam!«

Aragorn ga pogleda sa dobrodušnim sažaljenjem. »Dobro, Frodo,sine Drogov«, reče on. »Ti ćeš imati jedan čas, i bićeš sam. Mi ćemoostati ovde neko vreme. Ali nemoj lutati daleko, ni van dometaglasa.«

Frodo je sedeo časak pognute glave. Sem, koji je posmatraosvoga gospodara sa velikom zabrinutošću, zaklima glavom i

promrmlja: »Jasno je to ko putna motka, ali nema rašta da se SemGemdži baš sada tu utinje sa svojim paokom.«

Ubrzo Frodo ustade i ode, i Sem vide kako, dok su se ostaliuzdržavali da gledaju u njega, oči Boromirove prate Frodaopsednuto, sve dok nije izašao iz vidokruga među drveće u podnožjuAmon Hena.

Lutajući isprva besciljno šumom, Frodo otkri da ga njegove nogevode naviše strminama brda. On dođe do jedne staze, ostatakanekoga puta iz davnih vremena. Na strmenima bili su isklesanistepenici od kamena, ali oni su sada bili ispucali i izlizani irascepljeni korenjem drveća. Neko vreme se peo ne mareći kojimputem ide, dok nije stigao do jednog travnatog mesta. Drvećeoskoruše je raslo okolo, a u središtu se nalazio jedan širok ravankamen. Ta mala gorska livada bila je otvorena ka istoku i puna ranesunčane svetlosti. Frodo zastade i pogleda preko reke, duboko dole,ka Tol Brandiru i pticama koje su kružile u ogromnom ponoruvazduha između njega i tog negaženog ostrva. Glas Raurosa bio jemoćna rika izmešana sa dubokom drhtavom grmljavinom.

On sede na kamen i podnimi se, gledajući ka istoku, ali videćimalo šta. Sve što se dogodilo otkako je Bilbo napustio Okrugprolazilo mu je kroz glavu, i on se prisećao i odmeravao sve čega semogao setiti od Gandalfovih reči. Vreme je proticalo, a on nije bioništa bliže izboru.

Iznenada, Frodo se prenu i obuze ga neko čudno osećanje da jenešto iza njega, da su neprijateljske oči na njemu. On skoči i okretese ali sve što je na svoje iznenađenje ugledao bio je Boromir, čije jelice bilo nasmejano i ljubazno.

»Plašio sam se za tebe, Frodo«, reče on prilazeći. »Ako jeAragorn u pravu i Orci blizu, onda niko od nas ne bi trebalo da lutasam; ti ponajmanje: tako mnogo zavisi od tebe. A meni je teret nasrcu. Mogu li da ostanem i pričam neko vreme, sad kad sam te većnašao? To bi me okrepilo. Gde ih je mnogo, svaki govor postajerasprava bez kraja. Ali dvojica zajedno možda mogu naći mudrost.«

»Ti si ljubazan«, odgovori Frodo. »Ali ne verujem da će mi ikakavgovor pomoći. Jer ja znam šta bi trebalo da učinim, ali se plašim dato učinim, Boromire: plašim se.«

Boromir je stajao ćutke. Rauros je urlao dalje u beskraj. Vetar ježamorio u granama drveća. Frodo zadrhta.

Odjednom Boromir priđe i sede kraj njega. »Jesi li siguran da sene kinjiš nepotrebno?« reče on. »Ja želim da ti pomognem. Potrebanti je savet u tvom teškom izboru. Ne bi li prihvatio moj?«

»Ja mislim da već znam koji bi savet ti dao, Boromire«, rečeFrodo, »i to bi izgledalo kao mudrost, da nije upozorenja mogasrca.«

»Upozorenja? Protiv čega?« reče Boromir oštro.»Protiv odlaganja. Protiv puta koji izgleda lakši. Protiv odbijanja

tereta koji leži na meni. Protiv – no, ako to mora da se kaže, protivpoverenja u snagu i istinu Ljudi.«

»A ipak ta te je snaga dugo štitila u tvojoj dalekoj maloj zemlji,premda ti to nisi znao.«

»Ja ne sumnjam u srčanost tvoga roda. Ali svet se menja. ZidoviMinas Tirita mogu biti snažni, ali oni nisu dovoljno snažni. Akopadnu, šta onda?«

»Mi ćemo pasti hrabro u boju. Ipak, još ima nade da oni nećepasti.«

»Nema nade dok Prsten opstaje«, reče Frodo.»Ah! Prsten!« reče Boromir, a oči su mu plamtele. »Prsten! Nije

to čudna sudbina da mi podnosimo toliko straha i neizvesnosti zbogjedne tako male stvari? Tako mala stvar! A ja sam ga video samo začasak u Domu Elrondovom. Ne bih li mogao da ga pogledamponovo?«

Frodo diže oči. Srce mu se iznenada ohladi. Uhvatio je čudan sjaju Boromirovim očima, a ipak, lice mu je još bilo ljubazno iprijateljsko. »Najbolje je da počiva skriven«, odgovori on.

»Kako ti želiš. Ja ne marim«, reče Boromir. »Ipak ne mogu li barda govorim o njemu? Jer ti, izgleda, uvek misliš samo na njegovusnagu u rukama Neprijatelja: na njegove zle primene, ne na dobre.Ovaj svet se menja, ti kažeš, Minas Tirit će pasti ako Prsten opstaje.Ali, zašto? Svakako, kad bi Prsten bio kod Neprijatelja. Ali zašto, akobi bio uz nas?«

»Nisi li bio na Savetu?« upita Frodo. »Zato što ga mi ne možemoupotrebiti, a što se njime učini pretvara se u zlo.«

Boromir ustade i ushoda se nestrpljivo. »Tako ti nastavljaš«,uzviknu on. »Gandalf, Elrond – sav taj svet naučio te je da takogovoriš. Za sebe, oni mogu biti u pravu. Ti Vilovnjaci i Napovilni iČarobnjaci, oni bi možda dopali jada. Ipak, ja se često pitam da li suoni mudri, a ne naprosto strašljivi. Ali svakom svoje. Ljudi iskrenasrca, oni se neće izopačiti. Mi od Minas Tirita bili smo čvrsti za dugihgodina iskušenja. Mi ne želimo moć čarobnjačkih lordova, samosnagu da branimo sebe; snagu u pravične svrhe. I gle! U našoj nuždislučaj iznosi na svetlost taj Prsten Moći. To je dar, kažem ja: darneprijateljima Mordora. Bezumno je ne upotrebiti ga, ne upotrebitimoć Neprijateljevu protiv njega. Neustrašivi, nemilosrdni, samo ti ćepostići pobedu. Šta ne bi ratnik mogao da učini u ovom času, jedanveliki vođa? Šta ne bi mogao učiniti Aragorn? Ili, ako on odbija, zaštone Boromir? Taj Prsten bi mi dao Moć Zapovednu. Kako bih ja goniotrupe Mordora, a svi ljudi bi se sjatili pod mojom zastavom!«

Boromir je išao krupnim koracima gore-dole govoreći sveglasnije. Skoro se činilo da je zaboravio Froda dok se u govoruzadržavao na zidinama i oružju, i smotri ljudi, i slikao je planove zavelike savete i slavne buduće pobede, i zbacio je Mordor, i sam jepostao moćni kralj, milosrdan i mudar. Iznenada on stade i zamaharukama.

»A oni nam kažu da ga bacimo!« zavika. »Ja ne kažem uništimo.To bi moglo biti dobro, kad bi razum pokazivao ma kakvu nadu da seto učini. Ali on to ne može. Jedini plan koji je nama ponuđen jeste dajedan Polušan ode naslepo u Mordor i pruži Neprijatelju svaku prilikuda ga povrati za sebe samog. Glupost!

»To svakako vidiš, prijatelju moj«, reče on, okrenuvši se sadiznenada ponovo Frodu. »Ti kažeš da se plašiš. Ako je tako, trebalobi da ti najsmeliji oproste. Ali, nije li to, u stvari, tvoj zdravi razum kojise budi?«

»Ne, ja se plašim«, reče Frodo. »Prosto se plašim. Ali samzadovoljan što sam te čuo gde govoriš tako iscrpno. Mozak mi jesada bistriji.«

»Onda ti hoćeš da dođeš u Minas Tirit?« uzviknu Boromir.Njegove oči su blistale, a lice mu je bilo usplamtelo.

»Ti me pogrešno shvataš«, reče Frodo.

»Ali doći ćeš, bar za neko vreme?« Boromir je bio uporan. »Mojgrad sada nije daleko, a malo je dalje otuda do Mordora negoodavde. Mi smo dugo bili u divljini i, pre nego što kreneš, tebi supotrebne novosti o tome šta Neprijatelj radi. Dođi sa mnom, Frodo«,reče on. »Potreban ti je odmor pre no što se izložiš opasnosti, akomoraš ići.« On spusti ruku na Hobitovo rame prijateljski, ali Frodooseti kako mu šaka dršće od potisnutog uzbuđenja. On koraknu brzodalje i pogleda sa strahom tog visokog Čoveka, skoro dvostrukonjegove visine, a mnogo puta jačeg.

»Zašto si tako neprijateljski raspoložen?« reče Boromir. »Ja samiskren čovek, ni lopov ni uhoda. Meni je potreban tvoj Prsten, to sadaznaš, ali dajem ti reč da ne želim da ga zadržim. Ne bi li mi bardopustio da iskušam svoj plan? Pozajmi mi taj Prsten!«

»Ne! Ne!« uzviknu Frodo. »Savet je meni poverio da ga nosim.«»To će nas našom sopstvenom ludošću Neprijatelj poraziti«,

povika Boromir. »Kako me to ljuti! Ludo! Tvrdoglava budalo! Trčišsvojevoljno ka smrti i upropašćuješ našu stvar. Ako ikakvi smrtnicipolažu pravo na taj Prsten, to su Ljudi od Numenora, a ne Polušani.On nije tvoj, osim zlosrećnim slučajem. Mogao je biti moj. Daj gameni!«

Frodo ne odgovori, ali se odmicao dok se veliki ravni kamen nijenašao između njih. »Hajde, hajde, prijatelju moj!« reče Boromirnekim blažim glasom. »Zašto ga se ne bi otarasio? Zašto se ne bioslobodio svog dvoumljenja i straha? Možeš svaliti krivicu na mene,ako hoćeš. Možeš reći da sam bio prejak i oduzeo ga silom. Jer jajesam prejak za tebe, Polušane!« uzviknu on, pa odjednom skočipreko kamena i baci se na Froda. Njegovo pošteno i prijatno lice biloje stravično izmenjeno; opaka vatra izbijala mu je iz očiju.

Frodo izmače i ponovo postavi kamen između njih. Samo jednoje mogao da učini: dršćući, on izvuče Prsten na lancu i hitro ganavuče na prst, još dok se Boromir ponovo bacao na njega. Čovekse zagrcnu, zagleda se, za časak zaprepašćen, a onda potrča divljenaokolo pretražujući ovde-onde među kamenjem i drvećem.

»Bedni opsenaru!« povika on. »Samo da stavim ruku na tebe!Sad vidim tvoj naum. Ti ćeš odneti Prsten Sauronu i izdaćeš nassve. Ti si samo čekao svoju priliku da nas ostaviš u nevolji. Smrt itmina tebi i svim Polušanima!« Onda, saplevši se nogom o kamen,

on se opruži, i ležao je ničice. Neko vreme bio je nepokretan kao daga je sopstvena kletva oborila, potom iznenada zaplaka.

Ustao je i prešao šakom preko očiju zaustavljajući suze. »Štasam rekao?« povika on. »Šta sam učinio? Frodo, Frodo!« pozva on.»Vrati se! Neko me je ludilo obuzelo, ali to je prošlo. Vrati se!«

Nije bilo nikakvog odgovora. Frodo nije čak ni čuo njegoveuzvike. On je već bio daleko, skačući naslepo uz stazu ka vrhu brda.Strah i bol potresli su ga; gledao je u mislima bezumno jarosno liceBoromirovo i njegove užagrene oči.

Uskoro on izbi na sam vrhunac Amon Hena, i zastade hvatajućidah. Kao kroz neku izmaglicu video je širok ravan krug pokrivenmoćnim pločama, opkoljen kruništem koje se osipalo, a u sredini,postavljeno na sedam izrezbarenih stubova, bilo je visoko sedište dokoga se stizalo stepeništem od mnogih stepenika. On se ispe i sedena to drevno sedište, osećajući se kao izgubljeno dete koje se smukom ispentralo na presto kraljeva planina.

Isprva je video malo šta. Činilo mu se da je u svetu izmaglice ukome su same senke: nosio je Prsten. Onda, tu i tamo, izmaglicapopusti, i on vide mnoge prizore: male i jasne kao da su prednjegovim očima na kakvom stolu, a ipak daleke. Nije bilo zvuka,samo svetle žive slike. Svet je izgledao kao da se smanjio i utišao.On je sedeo na sedištu Vida, na Amon Henu, Brdu Oka Ljudi odNumenora. Prema istoku, gledao je u prostrane na kartineobeležene zemlje, bezimene ravnice i neistražene prašume. Nasever je gledao, i Velika reka je ležala kao kakva traka ispod njega, aMaglene planine su stajale male i tvrde kao polomljeni zubi. Nazapad je gledao, i video je prostrane pašnjake Rohana, i Ortank, vrhIzengarda, kao kakav crni rog. Na jug je gledao, i, baš pod njegovimnogama, Velika reka se uvijala kao talas koji se sunovraćuje, ibacala se preko vodopada Raurosa u zapenjeni ambis; jednasvetlucava duga igrala je na pari. I Etir Anduin je video, moćnu deltureke, i bezbroj morskih ptica kako osunčane kruže poput belogpraha, a pod njima zeleno i srebrno more koje se mreškalo u bezbrojbora.

Ali kuda god je pogledao video je znake rata. Maglene planinevrvele su kao mravinjaci: Orci su kuljali iz hiljada rupa. Pod granama

Mrke šume bio je pogubni sukob Vilovnjaka i Ljudi i gnusnih zveri.Zemlja Beorningovih gorela je u plamenu; neki oblak se nadvio iznadMorije; dim se dizao na granicama Lorijena.

Konjanici su galopirali po travi rohanskoj; kurjaci su kuljali odIzengarda. Iz luka Harada kretali su ratni brodovi, a sa istoka Ljudisu dolazili beskonačno: mačonoše, kopljanici, strelci na konjima,kola poglavara i natovarena teretna kola. Sva sila MračnogGospodara bila je u pokretu. Onda, okrenuvši se opet ka jugu, onosmotri Minas Tirit. Činio se dalek i divan: belih zidina, sa mnogokula, ponosan i lep na svom planinskom sedištu: kruništa su mublistala čelikom, a tornjići su bili veseli od mnogih stegova. Nada muuzavre u srcu. Ali nasuprot Minas Tiritu bila je druga tvrđava, veća isnažnija. Oko mu bi nevoljno privučeno ka istoku. Pogledom onpređe uništene mostove Ozgilijata, iskežene kapije Minas Morgula,Senovite planine, i osmotri Gorgorot, dolinu užasa Zemlje Mordor.Tama je tamo ležala pod suncem. Vatra je sjala sred dima. PlaninaUsuda gorela je i veliki dim se dizao. Onda se konačno njegovpogled zaustavi: zid nad zidom, krunište nad kruništem, video jecrnu, bezmerno jaku, planinu od gvožđa, kapiju od kamena, kulu odadamanta, video je Barad-dur, Tvrđavu Sauronovu. Sva nada ganapusti.

A onda iznenada oseti Oko. Postojalo je jedno oko u Crnoj kulikoje nije spavalo. On je znao da je postalo svesno njegovogpogleda. Jedna besna pohlepna volja bila je tamo. Ona se baciprema njemu; on je oseti skoro kao kakav prst što traga za njim.Uskoro, ona će ga uhvatiti. Dodirnula je Amon Lau. Pogledala jehitro na Tol Brandir – Frodo se baci sa sedišta, grčeći se, pokrivajućiglavu kapuljačom.

On ču sebe kako uzvikuje Nikad, nikad! Ili je to bilo: I zaista jadolazim, ja dolazim k tebi? Nije mogao da odredi. Onda, kao blesakod neke druge tačke moći, dođe mu u svest druga misao: Skini ga!Skini ga! Ludo, skini ga! Skini taj Prsten!

Te dve sile borile su se u njemu. Za trenutak, u savršenojravnoteži između njihovih prodornih vrhova, on se previjao umukama. Odjednom postade ponovo svestan samoga sebe. Frodo;ni Glas, ni Oko; slobodan da izabere, i sa samo jednim preostalimtrenutkom da to učini. On smače Prsten sa prsta. Klečao je na jasnoj

sunčanoj svetlosti pred visokim sedištem. Jedna crna senka kao daminu poput neke ruke iznad njega; ona promaši Amon Hen i, pipajućidalje na zapad, iščeze. Potom je celo nebo bilo čisto i plavo i pticesu pevale na svakom drvetu.

Frodo ustade. Neki veliki umor ga je obuzeo, ali volja mu je bilačvrsta, a srce lakše. On reče naglas samome sebi: »Ja ću sadaučiniti što moram. Ovo je bar očito: zlo Prstena već je na delu, čak iu Družini, i taj ih Prsten mora napustiti pre no što nanese više zla. Jaću ići sam. Nekima ne mogu da verujem, a oni kojima mogu daverujem previše su mi dragi: siroti stari Sem, i Veseli, i Pipin. Strajdertakođe: njegovo srce čezne za Minas Tiritom, i on će biti potrebantamo, sad kad je Boromir zapao u zlo. Ja ću ići sam. Odmah.«

On pođe brzo stazom i stiže nazad do travnjaka gde ga jeBoromir bio našao. Onda zastade osluškujući. Učini mu se da čujepovike i pozive iz šume kraj obale ispod njega.

»Oni će me tražiti«, reče on. »Pitam se koliko dugo sam izbivao.Satima, rekao bih.« Oklevao je. »Šta mogu da radim«, promrmlja on.»Moram ići sada, ili neću otići nikada. Neću ponovo imati priliku.Mrsko mi je da ih napustim, i to ovako, bez ikakvog objašnjenja. Ali,svakako, oni će shvatiti. Sem hoće. A šta drugo mogu da učinim?«

Lagano, on izvadi Prsten i navuče ga još jednom. Nestade ispusti se niz breg, neprimetniji od šapata vetra.

Ostali su dugo ostali kraj reke. Neko vreme bili su tihi, krećući senervozno naokolo, ali sada su sedeli u krugu i razgovarali. Svremena na vreme ulagali su napor da govore o drugim stvarima, osvom dugom putu i mnogim pustolovinama; ispitivali su Aragorna okraljevstvu Gondor i njegovoj drevnoj istoriji, i ostacima velikihradova koji su se još mogli videti u ovoj čudnoj pograničnoj zemljiEmin Muil: kamenih kraljeva, i sedišta Laua i Hena, i velikogstepeništa pokraj vodopada Raurosa. Ali misli i reči bi im svakadodlutale nazad ka Frodu i Prstenu. Šta će Frodo odlučiti? Zaštookleva?

»On razmišlja o tome koji je smer najstrašniji, mislim«, rečeAragorn. »A ima i zašto. Sada je sasvim beznadežno da Družina idena istok, jer u trag nam je ušao Golum, i bojati se moramo da je tajna

o našem putovanju već izdana. Ali Minas Tirit nije ništa bliži Vatri iuništenju Tereta.

»Mi možemo ostati tamo neko vreme i hrabro pružiti otpor, ali lordDenetor i svi njegovi ljudi ne mogu se nadati da će učiniti ono što ječak i Elrond rekao da leži izvan njegove moći: da očuvaju Teret utajnosti, ili da odbiju svu moć Neprijatelja kada on dođe da ga uzme.Koji bi put ma ko od nas odabrao da je na Frodovom mestu? Ja neznam. Gandalf nam sada zaista najviše nedostaje.«

»Bolan je naš gubitak«, reče Legolas. »Ipak, moramo svakakodoneti odluku i bez njegove pomoći. Zašto ne možemo mi daodlučimo, i tako pomognemo Frodu? Pozovimo ga nazad, i ondaglasajmo! Ja bih glasao za Minas Tirit.«

»I ja«, reče Gimli. »Mi smo, naravno, samo odaslani dapomognemo Nosiocu tokom puta, da ne idemo dalje nego štoželimo, i niko od nas nije ni pod kakvom zakletvom ili zapovešću datraži Planinu Usuda. Teško mi je pao rastanak od Lotlorijena. A ipak,došao sam dovde, i ja kažem ovo: sada, kada smo stigli doposlednjeg izbora, meni je jasno da ne mogu da napustim Froda. Jabih izabrao Minas Tirit, ali, ako on neće, onda ću ja slediti njega.«

»I ja hoću da idem s njim«, reče Legolas. »Bilo bi neverno sadareći zbogom.«

»To bi zaista bila izdaja, kad bismo ga svi mi napustili«, rečeAragorn. »Ali, ako on ide na istok, ne moraju svi ići s njim, niti jamislim da svi treba to da učine. Taj poduhvat je očajnički:podjednako za osmoricu kao i za trojicu ili dvojicu, ili samo zajednoga. Ako biste dopustili meni da biram, onda bih ja imenovao trisaputnika: Sema, koji ne bi mogao podneti da bude drugačije,Gimlija, i mene. Boromir će se vratiti svome gradu, gde je potrebansvome ocu i narodu, a s njim ostali treba da idu, ili bar Merjadok iPeregrin, ako Legolas nije voljan da nas napusti.«

»To neće ići nikako!« povika Veseli. »Mi ne možemo ostavitiFroda! Pipin i ja uvek smo nameravali da idemo kud god on krenuo, imi to još nameravamo. Ali mi nismo shvatili šta će to da znači.Izgledalo je drugačije tamo daleko, u Okrugu ili u Rivendalu. Bilo biludo i surovo pustiti Froda da ide u Mordor. Zašto ne možemo da gazaustavimo?«

»Mi možemo da ga zaustavimo«, reče Pipin. »I to je ono o čemuon brine, siguran sam. Zna da se mi nećemo složiti s njegovimodlaskom na istok. A on ne želi da traži od bilo koga da ide s njim,siroti stari drugar. Zamislite to: ići do Mordora sam!« Pipin uzdrhta.»Ali taj dragi šašavi stari Hobit trebalo bi da zna da nema potrebe dapita. Trebalo bi da zna da ga mi, ako ga ne možemo zaustaviti,nećemo napustiti.«

»Moleći za vaše izvinjenje«, reče Sem. »Ja ne smatram da vishvatate moga gospodara uopšte. On ne okleva oko toga kojimputem da ide. Naravno ne! Koja je vajda od Minas Tirita, uostalom?Za njega, mislim, moleći vaše oproštenje, gospodaru Boromire«,dodade on, i okrete se. I tada otkriše da Boromir, koji je isprva sedeoćutke na spoljašnjoj strani kruga, više nije tu.

»No, kuda se on sad deo?« povika Sem, a izgledao je zabrinut.»On je bio malko čudan u poslednje vreme, za moj pojam. Ali,svakojako, on nije u ovom poslu. On je otišao svojoj kući, kako jeuvek govorio, i nema ga se rašta koriti. Ali g. Frodo, on ima da nađeRascepine Usuda, ako uzmogne. Ali on se plaši. Sad kad je došlodotle, on je prosto načisto prestrašen. Eto, šta je njegova muka.Naravski, on se malko iškolovao, da tako kažem – svi smo se miiškolovali otkako smo napustili kuću – inače bi bio toliko prestravljenda bi prosto bacio taj Prsten u reku i sunuo da beži. Ali on je jošpreviše uplašen da krene. I ne sekira se on oko nas: da li ćemo mi ićis njim ili ne. On zna da to nameravamo. To je još jedna stvar što gamuči. Ako se izosmeljuje da ide, on će hteti da ide sam. Pamtitemoje reči. Imaćemo muke kad se vrati. Jer on će se izosmeljivati joškako, isto tako sigurno kao što mu je ime Bagins.«

»Ja verujem da govoriš mudrije nego iko od nas, Seme«, rečeAragorn. »A šta mi da radimo ako se pokaže da si u pravu?«

»Zaustavite ga! Ne dajte mu da ide!« povika Pipin.»Pitam se da li?« reče Aragorn. »On je Nosilac, i sudbina Tereta

je na njemu. Ja ne smatram da je naša uloga da ga nateramo na ovoili na ono. Niti mislim da bismo uspeli, čak i da pokušamo. Ima tudrugih sila na delu, mnogo snažnijih.«

»Pa, ja bih voleo da se Frodo izosmeljuje i dopusti nam da topreturimo preko glave«, reče Pipin. »Ovo čekanje je strašno. Valjdaje vreme isteklo?«

»Jeste«, reče Aragorn. »Onaj sat je davno prošao. Jutro odmiče.Moramo ga zvati.«

U tom času Boromir se ponovo pojavi. On izađe između stabala ipođe prema njima ćuteći. Lice mu je izgledalo mrgodno i tužno. Onzastade kao da broji prisutne, a onda sede izdvojen, zagledan u tle.

»Gde si bio, Boromire?« zapita Aragorn. »Jesi li video Froda?«Boromir je oklevao za časak. »Da i ne«, odgovori on sporo. »Da:

ja sam ga našao, na komad puta uz breg, i govorio sam s njim.Navaljivao sam da pođe u Minas Tirit a da ne ide na istok. Naljutiosam se i on me je ostavio. On je iščezao. Nikada ranije nisam videoda se tako nešto desi, premda sam slušao o tome u pričama. Morabiti da je navukao Prsten. Nisam više mogao da ga nađem. Misliosam da će se vratiti vama.«

»Je li to sve što imaš da kažeš?« reče Aragorn, gledajući oštro ine previše dobroćudno Boromira.

»Da«, odgovori on. »Neću reći više za sada.«»To je zlo!« uzviknu Sem skočivši. »Ja ne znam šta je ovaj Čovek

izvodio. Zašto bi g. Frodo navlačio tu stvar? On nije trebo to da učini,a ako jeste, ko zna šta se moglo ispodešavati!«

»Ali on ga ne bi zadržao na sebi«, reče Veseli. »Ne poštoizbegne nepoželjnog posetioca, kako je Bilbo običavao.«

»Ali kuda je otišao? Gde je on?« uzviknu Pipin. »On većvekovima nije tu.«

»Koliko ima kako si poslednji put video Froda, Boromire?« zapitaAragorn.

»Pola sata, može biti«, odgovori ovaj. »Ili bi mogao biti i sat. Jasam lutao neko vreme otada. Ne znam! Ne znam!« On zari glavu ušake i sede kao poguren od bola.

»Jedan sat otkako je nestao!« povika Sem. »Mora da probamoda ga nađemo ovog časa. Hajdemo!«

»Čekaj časak!« uzviknu Aragorn. »Moramo se podeliti u parove ipripremiti – hej, čekajte! Čekajte!«

Nije vredelo. Oni ne obratiše nikakvu pažnju na njega. Sem jesunuo prvi. Veseli i Pipin su ga sledili, i već su zamicali ka zapadu,među drveće kraj obale, vičući Frodo! Frodo! svojim jasnim, visokim,hobitskim glasovima. Legolas i Gimli su trčali. Iznenadna panika ililudilo kao da se spustila na Družinu.

»Mi ćemo se svi rasuti i pogubiti«, zaječa Aragorn. »Boromire! Jane znam kakvu si ulogu ti odigrao u ovoj nesreći, ali pomozi sada!Kreni za onom dvojicom mladih Hobita i bar ih štiti, čak i ako nemožeš da nađeš Froda. Vrati se na ovo mesto, ako ga nađeš, ili makakve njegove tragove. Ja ću se vratiti uskoro.«

Aragorn pohita u poteru sa Semom. Kad je stigao do malogtravnjaka među oskorušama, nađe ga gde se muči uzbrdo dašćući idozivajući: Frodo!

»Hodi sa mnom, Seme!« reče on. »Nijedan od nas ne treba dabude sam. Ima zla unaokolo. Ja to osećam. Idem do vrha, doSedišta Amon Hena, da vidim šta se videti može. I pazi! Tako je kakomi je srce naslutilo; Frodo je otišao ovim putem. Prati me, i drži očiotvorene!« On pohita stazom.

Sem je dao sve od sebe ali nije mogao da se drži uporedo saStrajderom Šumarom i ubrzo je zaostao. Nije daleko stigao, aAragorn se izgubio sa vidika. Sem zastade i zabrekta. Iznenada onse pljesnu šakom po glavi.

»Ojs, Seme Gemdži!« reče on glasno. »Tvoje noge su suvišekratke, pa upotrebi glavu! Čekaj da vidim sada! Boromir ne laže, nijeto njegov način, ali nam nije kazo sve. Nešto je preplašilo g. Frodagadno. On se izosmeljivao donekle, odjednom. On se odlučiokonačno da ide. Kuda? Na istok. Ne bez Sema? Da, bez čak i svogaSema. To je okrutno, gadno okrutno.«

Sem pređe šakom preko očiju brišući suze. »Mir, Gemdži!« rečeon. »Misli, ako možeš! On ne može da preleće reke, i ne može dapreskače vodopade. On nema nikakvu opremu. Dakle, on mora dadospe nazad do čamaca. Nazad do čamaca! Nazad do čamaca,Seme, kao munja!«

Sem se okrete i jurnu nazad stazom. Pao je i posekao kolena.Ustao je i trčao dalje. Stigao je do ivice travnjaka Part Galena uzobalu, gde su čamci bili izvučeni iz vode. Nikoga nije bilo tamo.Činilo se da se čuju neki povici u šumi iza, ali nije obraćao pažnju nanjih. Stajao je zureći za trenutak, nepomičan, razjapljenih usta.Jedan čamac je klizio niz obalu sam od sebe. Sa povikom, Sempojuri preko trave. Čamac kliznu u vodu.

»Dolazim, g. Frodo! Dolazim!« uzviknu Sem i baci se s obalehvatajući se za čamac koji je odlazio. On ga promaši za jard. Sakrikom i pljeskom pade licem naniže u duboku brzu vodu. Krkljajućipotonu, reka se sklopi nad njegovom kudravom glavom.

Jedan uzvik užasa dopre iz praznog čamca. Jedno veslo sezavitla i čamac zaokrete. Frodo je stigao u poslednji čas da ščepaSema za kosu kad je ovaj isplovio klobučajući i boreći se. Strah jegledao iskolačeno iz njegovih okruglih mrkih očiju.

»Gore, Seme, momče!« reče Frodo. »Sad me uhvati za ruku!«»Spasite me, g. Frodo!« progrca Sem. »Ja sam namrtvo

udavljen. Ne mogu da vidim vašu ruku.«»Evo je ovde. Ne štipaj, momče. Neću te pustiti. Tapkaj po vodi i

nemoj se koprcati, inače ćeš preturiti čamac. No sad, drži se za bok ipusti mene da upotrebim ovo veslo!«

Sa nekoliko zaveslaja Frodo vrati čamac na obalu i Sem uspe dase iskobelja, mokar kao vodeni pacov. Frodo skide Prsten i koraknuopet na obalu.

»Od svih vraških nezgoda ti si najgora, Seme«, reče on.»Oh, g. Frodo, to je okrutno, pokušati da se ode bez mene i sve

to skupa. Da nisam ispogađao dobro, šta bi sad bilo sa vama?«»Bio bih bezbedno na svom putu.«»Bezbedno!« reče Sem. »Sasvim sam i bez mene da vam

pomognem? Ja ne bi to mogo podneti, to bi mi bila smrt.«»Bila bi ti smrt da pođeš sa mnom, Seme«, reče Frodo, »a to ja

ne bih mogao podneti.«»Ne tako sigurno kao da sam ostavljen nazad«, reče Sem.»Ali ja idem u Mordor«.»Ja to znam sasvim dobro, g. Frodo. Naravno da idete. A ja idem

s vama.«»No, Seme«, reče Frodo. »Nemoj me ometati! Ostali svakog

časa mogu početi da se vraćaju. Ako me oni uhvate ovde, ja ćumorati da se raspravljam, i objašnjavam, i nikada neću imati srca niprilike da odem. A ja moram da odem odjednom. To je jedini način.«

»Sigurno da jeste«, odgovori Sem. »Ali ne sam. I ja idem ilinijedan od nas ne ide. Pre ću iščukati rupe u svim čamcima.«

Frodo se zasmeja. Iznenadna toplina i zadovoljstvo dirnuše musrce. »Ostavi jedan!« reče on. »Nama će biti potreban. Ali ti ne

možeš da pođeš ovako, bez opreme i hrane i ičega.«»Samo stante za trenutak i ja ću doneti moje stvari!« uzviknu

Sem revnosno. »Sve su spremne. Ja sam i mislio da ćemo odlazitidanas.« On požuri do logora, izvuče svoj ranac sa gomile gde ga jeFrodo stavio kad je izvukao iz čamca stvari svojih saputnika, zgrabijedno ćebe viška i nešto posebnih smotuljaka hrane, i otrča nazad.

»Tako je moj plan upropašćen!« reče Frodo. »Ne vredipokušavati bekstvo od tebe. Ali ja sam zadovoljan, Seme, ne mogu tireći koliko zadovoljan. Hajde! Jasno je da je bilo suđeno da idemozajedno. Mi ćemo otići, i neka bi ostali našli bezbedan put. Strajderće voditi računa o njima. Ja ne verujem da ćemo ih ponovo videti.«

»A opet, mogli bismo, g. Frodo. Mogli bismo«, reče Sem.

Tako Frodo i Sem kretoše na poslednji deo Poduhvata zajedno.Frodo je odveslao od obale i reka ih je brzo odnela dalje, niz zapadnirukavac, i pored mrgodnih litica Tol Brandira. Rika velikih vodopadase primicala. Čak i uz pomoć koliku je Sem mogao da pruži bio jetežak posao preći preko struje na južnom kraju ostrva, i odvestičamac na istok prema drugoj obali.

Konačno oni dođoše ponovo do zemlje na južnim obroncimaAmon Laua. Tu pronađoše jednu strmu obalu i izvukoše čamacnapolje, visoko iznad vode, i sakriše ga što su bolje mogli iza jednogogromnog odvaljenog kamena. Potom, uprtivši na ramena svojeterete, kretoše tražeći neku stazu koja će ih prevesti preko sivih brdaEmin Muila, i dole, u Zemlju Seni.

Ovde se završava prvi deo istorije Rata za Prsten.Drugi je deo zvan DVE KULE, budući da su zbivanja ispričana u

njemu pod prevlašću ORTANKA, citadele Sarumanove, i tvrđaveMINAS MORGUL, koja čuva tajni ulaz u Mordor; on govori o delima itegobama svih članova sada rastavljene Družine do dolaska VelikeTmine.

Treći deo govori o poslednjoj odbrani protiv Senke, i krajuposlanja Nosioca Prstena, u knjizi POVRATAK KRALJA.

1 Kao što zapisi iz Gondora prenose, ovo je bio Argeleb II, dvadesetiiz severne loze, koja se završila Arvedujom, tri stotine godinakasnije.

2 Prema tome, godine Trećeg razdoblja po računanju Vilovnjaka iDundaina mogu se naći dodavanjem 1600 na datume poOkružnom računanju.

3 Videti Dodatak B. anali 1451, 1462, 1482, i belešku na krajuDodatka C.

4 Predstavljena u veoma skraćenom vidu u Dodatku B sve do krajaTrećeg razdoblja.

5 Vilovnjaci (i Hobiti) uvek za Sunce kažu Ona.6 Strajder; engl. „Strider“ od „to stride“, „koračati krupnim koracima“,

„krakatilo“ (prim. prev.)7 Videti belešku u Dodatku F: O Vilovnjacima.

MAPA