Balkanologija 2 - Skripta 2013-2014

8/10/2019 Balkanologija 2 - Skripta 2013-2014

http://slidepdf.com/reader/full/balkanologija-2-skripta-2013-2014 1/84



2

Испитна питања :

1. Порекло и развој грчког алфабета.

2. Појава писмености код Јужних Словена.3. Етнојезичка карта Балкана. 4. Балканословенски језици. 5. Македонски језик. 6. Бугарски језик. 7. Балканоромански језици. 8. Албански језик.

9. Вук и албанска проучавања.10. Саракачани.11. Власи и Цинцари.12. Долазак Бугара на Балкан.13. Албанци и њихово порекло.14. Јужни Словени.15. Путопис као књижевна врста.

16. Алберто Фортис.17. Феликс Каниц.18. Густав Вајганд.19. Александар Фјодорович Гиљфердинг.20. Евлија Челебија.21. Франсоа Пуквил.

Препоручена литература :

Будимир, Милан. (1969). Са балканских источника . Београд: СКЗ, стр. 20-38.Ивић, Павле. (1986). Српски језик и његов народ . Књ. V ( редактор издања Милорад Радовановић). Сремски Карловци-Нoви Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. стр. 115 -185.Milosavljevi ć, Petar. (1985). „Ruski pute šestvenici u Srbiji u prvoj polovini XIXveka “, Balcanica XII . Beograd: Balkanolo ški institut SANU, str. 132-148Пипер, Предраг. (1998). Увод у славистику 1. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Плана, Шефћет. (1974). „О раду Вука Караџића на укључивању албанске народне књижевности у европске оквире“. Радови МСЦ 4 , Београд: Филолошки факултет/Међународни славистички центар.



3

Sequi , Еros. (1974). „Alberto Fortis, knji ževnik i prirodnjak “. Radovi MSC 4 .Beograd: Filolo ški fakultet.Samard žić, Radovan. (1980). „Les voyagers étrangeres dans le Sud-Est Europ éen duXVIe au XVIIIe si écle“, Balcanica XI, Beograd: Balkanolo ški institu SANU, str. 107-114.

Стојанчевић, Владимир. (1972). „Рад Вука Караџића на албанолошким проучавањима“. Gjurmime albanologjike I . Prishtin ë: Instituti albanologjik.

Обавезе студената

Препорученa обавезa студената je редовно похађање наставе.

Кратак опис предиспитних обавеза

Редовно долажење на часове наставе доноси студенту максимални број поена. Студент остварује број поена на основу долазака који се редовно евидентирају и вреднују према следећој скали:

доласци : поени

0-6 : 07 : 6

8-9 : 710-11 : 8

12 : 913 : 10

Кратак опис завршног испита

Студент на крају дослушаног семестра полаже писмени испит у форми теста (multiple choices) на основу градива предвиђеног за тај семестар .

Сматра се да је студент је положио писмени испит уколико је остварио

најмање 52% тачних одговора.



4

1. Порекло и развој грчког алфабета

Од када тачно постоји грчки алфабет научно још није сасвим прецизирано, јер је настао у периоду грчке историје познатим под називом „мрачно доба“.Недостатак поузданијих извора, пре свега записа, и данас води научнике у разне спекулације. Сматра се да су се стари Грци сусрели са феничанским писмом (алфабетом, αλφάβητος) који век пре почетка првог миленијума пре Христа.Феничани су, као врсни поморци, у то време били један од најнапреднијих медитеранских народа који је развио снажну трговину са суседима и оснивао колоније по читавом Средоземљу. Са њиховим ширењем, ширила се постепено и њихова писменост.

Херодот је у својој Историји изнео древну легенду која каже како су Феничани, предвођени Кадмом, основали своју насеобину на грчком тлу (Тебу /Θήβα/) у Беотији и како су у Грчку увели, поред осталог, и писмо. Сâм Херодот је био убеђен да Грци пре тога никада нису знали за писмо. Данас је познато да то није тачно. Херодот даље вели да су Грци користили на почетку исте знакове као и Феничани, а како је време пролазило и како су почели да певају на свом језику, дошло је и до промене облика слова. По њему, прво су се описмени Јонци управо онако како су их научили Феничани. Први њихов материјал за писање била је уштављена овчија и јагњећа кожа, претходница пергамента.Кадмо је тако омогућио Грцима да „мешају гласове редом у обједињеној хармонији“.

Сви докази о настанку алфабете потичу са Блиског истока, из древне

Феникије и Ханаана (око 1700 -1500. пре Христа). Грци су усвојили феничанско писмо највероватније у периоду Х-IX век пре Христа и прилагодили су га својим гласовним одликама. Када је реч о алфабетском писму, данас се сматра да је оно зачето још раније, негде 2700. година пре Христа у старом Египту. У то доба су Египћани већ поседовали графички систем од двадесет два хијероглифа који су представљали слогове од којих је сваки почињао једним сугласником а следио га је одговарајући самогласник. Ови симболи коришћени су као знакови приликом изговора логограмâ, затим као граматички наставци и касније за означавање туђица и страних имена. Иако је овај систем био далеко бољи и прецизнији за писање, из непознатих разлога стари Египћани га никада нису даље развијали нити су га значајније примењивали. Током периода средњег брознаног доба, највероватније или нешто пре или око 1700. година пре Христа, настао је први алфабетски систем познат као протосинајски запис.Научници верују да су га изумили семитски радници у средишњем делу Египта и да су графички знаци изведени на основу египатских хијероглифа. До сада је тек један такав запис релативно успешно дешифрован.

Грчки допринос у развоју алфабетског писма био је изузетан. Иако су преузели феничанско консонантско писмо 1 , суочили су се са једном

1 Код свих семитских народа (Феничана, Јевреја, Арапа...) развио се обичај записивања само

сугласника, не и самогласника. Отуда се ова писма називају консонантским.



5

потешкоћом: уколико постоје знаци само за сугласнике, шта ће бити са самогласницима? За разлику од семитских језика, који поседују свега три самогласника (а,е,и), у старогрчком је њихов број био дупло већи, а неретко два-три различита самогласника стоје један поред другог. Овај проблем су Грци

сасвим ингенијално разрешили. У оквиру феничанког алфабета постојала су такозвана четири „слаба“ сугласника – āleph , hē , yōd и ayin – за које у грчком нису постојали аналогни гласови. Да би прилагодили некако графички систем писања своме језику, стари су Грци преиначили ове „сувишне“ симболе у одговарајуће самогласнике, добивши на тај начин алфу (= α), епсилон („ситно“ или кратко и затворено е /ε/), јоту (= ι) те о, омикрон („мало“ или кратко /о/). Међутим, стари Грци нису се само на томе зауставили. Феничански знак „вав” ( ) означавао је билабијализовани сугласник „В“, а њега су искористили да означи у грчком два различита гласа – и самогласник „У“ и

његову консонантску билабијализовану варијанту „W“2 . Семитски ларингални3

глас hēth искоришћен је у већини грчких дијалеката да означи дуго отворено ē (= η).

Једини пронађен и дешифрован пример протосинајског писма

На почетку је грчки алфабет поседовао двадесет једну графему судећи према лингвистичким и графолошким анализама свих најстаријих натписа из VIII-VII в. пре Христа. Неколико графема ће се касније изгубити у већини историјских дијалеката, попут F (гр. δίγαμμα, digamma , за билабијал „вав“),(гр. κόππα, qō ph , за „к“ које се налазило само испред самогласника „о“ или „у“,нпр: QΟΡΙΝΘΟΣ /Коринт/) и (гр. σάν, tsādē, за „ц“). Исто тако, Грци ће обогатити преузети алфабет својим четири новим знаковним иновацијама: Ф (=ф), Ψ (= пс), Ω (= дуго отворено ō, ωμέγα, omega ), Х (= х), док је феничанска графема (= „с”) незнатно стилизована и дата јој нова гласовна вредност „кс” (Ξ = кс).

Револуционарни карактер грчког алфабета постигнут је путем фонетских алтернација постојећих графема и увођењем нових. Отуда је први алфабет на

2

У већини грчких дијалеката је рано изгубљен. 3 Ларингални гласови су они који се артикулишу у гркљану (гр. λάρυγξ) и одлика су управо

семитских језика.



6

свету био права визуелна представа свих фонетских елемената говора и у потпуности је задовољио фонетско начело „пиши као што говориш, читај као што је написано“.

Од тренутка када је писменост заживела код старих Грка, развиле су се

постепено две локалне форме старијег грчког алфабета: А) источногрчки тип (Јонија, Коринт, Мегара, Аргос) из ког ће се развити стандардни општегрчки алфабет;

Б) западногрчки тип, познатији и као халкидски4 (континентална Грчка и острво Еубеја), који се нарочито користио у грчким колонијама на Сицилији и у областима у Јужној Италији. Негде око 800. године пре Христа су га прихватили Етрурци, а највероватније преко њих и Латини. Тако је халкидски алфабет, који у матици није био дугог века, основица западноевропске писмености. Као

најбољи доказ овом тврђењу може послужити подударност западногрчког и латинског гласа Х који се изговарају исто, „кс”. Етрурски алфабет, на основу свих сазнања, није познавао ову графему5 .

Поједини истраживачи сматрали су да је грчки алфабет настао само из разлога да би се лакше писало по грнчарији, док историчари и археолози износе непобитне доказе да је развој грчког писма омогућио размену роба и јачање административних и трговачких активности. Контроверзе око првобитне функције и значења грчког алфабета започеле су 1949. и трају до данас. Те

године је на свом предавању Вејд-Гери (L. A. Wade-Gery ), под насловом Песник Илијаде (Тhe Poet of the Iliad ), нагласио да је револуционарна фонетска прецизност грчког писма настала као својеврсна нотација грчког стиха чиме је донекле оспорио виђење историчара и археолога. Испрва одбачена, ова теза је временом стекла велики број следбеника у научном свету. Тако је класични филолог Роб (К. Robb ) у свом кратком раду под насловом Поетски извори грчког алфабет a (The Poetic Sources of the Greek Alphabet) подржао ово мишљење, рекавши да је нужност појаве самогласника у грчком писму тесно повезана са њиховом важном улогом унутар грчког поетског метра: дактил, ког чине један дуг и два кратка самогласника, претпоставља постојање и самогласника и сугласника. По њему, све је то довело касније до јављања сложених епских композиција. Истраживач Пауел (B. Powell ) је у свом раду Хомер и почетак (Homer and the Origin) формулисао теорију која сматра да је епско хексаметарско песништво једино одговорно за развој грчког алфабета.Усвојио је тезу о моногенези грчког алфабета: једна особа, а то је како каже и грчка легенда био Паламед (Παλαμήδης), усвојила је феничанско писмо, развила га врло брзо (тј. унапредила) и потом пренела даље. Пауел вели да је велики

4 Према Халкиди, главном граду Еубеје.

5 Графема Х је у етруском алфабету означавала глас „с”.



7

број алфабетских натписа записан у хексаметарским стиховима, а што су многа накнадна и детаљна истраживања заиста потврдила.

Најважнији догађај у оквиру развоја грчког алфабета јесте позната реформа атичког правописа из 403 -402. г. пре Христа спроведена под атинским

архонтом Еуклидом (Ευκλήδης). Она се састојала у замени традиционалног атичког алфабета прецизнијим јонским. Овај алфабет је уведен у атичку државну праксу да би се исписивали законски и други званични текстови, а већ од IV века пре Христа постао је и општегрчко писмо, будући да су га прихватили други полиси по угледу на Атину. Званично, од тог тренутка грчки алфабет поседује двадесет четири словна знака која је задржао до данас.

Најстарије грчко писмо увек се писало само великим словима једнаке висине у дволинијском систему. Слова су могла бити или угласта или заобљена.На најстаријим грчким натписима сусрећемо два начина писања: семитски, који иде здесна налево, и оригинални грчки, такозвани бустрофедонални (βουστροφηδόν γραφή), који иде слева надесно до краја реда, а онда здесна налево и тако надаље, до краја целог текста. У оба случаја никакви интерпункцијски знаци нису коришћени нити је постојао размак између исклесаних речи. Папируси из хеленистичког и позноримског периода некњижевног садржаја открили су адаптацију грчког писма у виду писаних слова (курзива) која су се користила за свакодневну употребу. Данашње штампане форме великих слова (на пример: Δ /д/, Φ, Π, Σ /с/, Ζ /з/) потичу из XVи XVI в, а настале су у италијанским хуманистичким штампаријама које су поново увеле монументалне епиграфске облике у употребу. Данашња мала

штампана и писана слова (на пример: ρ / р/, θ /тхета, тита/, σ /с/, γ /г/, ξ /кс/) су адаптација византијске минускуле која се користила за писање и преписивање књига. Ова минускула је постала од IX в. и званично писмо византијске канцеларије и скрипторија, те је тако потиснула дотадашње унцијале.

*****2. Појава писмености код Словена

Историјски посматрано, најмлађа писма у Европи јесу свакако словенска.

Процес описмењавања Словена, међутим, није ишао одмах и глатко. Иако су Словени почели да бивају христијанизовани већ од VI в, ако не чак и раније,чини се да нису били почетно заинтересовани да се описмене. Разлог за овакав раширени став се може потражити у неколиким кључним чињеницама:

- у то време није постојала ниједна самостална словенска држава,- тада није постојала ниједна аутокефална словенска црквена

организација,- једино су странци водили бригу о свим световним, а посебно

верским, духовним и црквеним питањима,

-

језик богослужења био је или грчки или латински,



8

- један велики део Словена (Јужних и Западних) налазио се у вазалном односу.

Калуђер Црноризац Храбар оставио је за собом прву словенску лингвистичку расправу, састављену у X в, под називом СКАЗАНИЈЕ О СЛАВЈАНСКИХ ПИСМЕНЕХ у којој, на једном месту, вели следеће:

Раније , док су још пагани били , Словени нису поседовали свога писма , већ су читали и писали цртама и урезима . А пошто су се покрстили , служили су се грчким и римским словима , али без икаквога реда . И тако је било дуго...

Овај његов кратки навод указује на два главна елемента:

1) Словенско писмо, које је данас сасвим забораљено и од кога није ништа остало сачувано, изгледа да је било веома слично такозваном рунском

писму Викинга. Сматра се у савременој лингистичкој науци да су, пошто су и један и други народ живели у шумовитим пределима и да им је дрво било једини материјал за писање, на исти начин и Словени и Викинзи писали у дрвету, урезујући одређене знаке у кору или у исечене дашчице,следећи урезе у дрвету, годове, унутрашње линије итд. Тако је постепено настајао текст. За разлику од руна, од тог словенског писма до данас ништа није остало, осим рабоша који је у неким крајевима Балкана (код старијег неписменог становништва) још у активној употреби.

2) Констатација Црнорисца да су Словени користили грчка и римска слова без икаквога реда указује на покушаје да се словенски језик записује већ

постојећим графичким системима. Без реда, заправо, значило је без правописа и, неретко, мешање оба система писања унутар једног текста,посуђивање одређених графема за ознаку некога гласа из једног писма итд.

То су били и први конкретни покушаји да се пронађе најбољи систем писања словенског језика. Међутим, иако је све то имало и много својих мањкавости, једна од највећих препрека била је дилема како на најадекватнији начин пренети графички гласовну вредност специфичних словенских гласова који нису постојали у грчком нити у западним језицима Европе. Ни грчки алфабет ни

латинска абецеда нису били довољно савршени за записивање старословенског језика. На основу једног броја научних виђења, углавном руских, то је био кључни разлог зашто је христијанизација Словена текла дуго и споро.

Прича о настанку првог словенског писма више је легендарног карактера,мада осликава и реалне (културне, историјске и друштвене) потребе Словена из онога периода. Док је са Запада долазило круто оспоравање држања богослужења на било ком језику, осим на латинском, дотле се у Византији на ову потребу гледало другим очима. Византија није била толико ригорозна у погледу питања избора језика – њени цареви, посебно у периоду од 717. (крај Ираклијеве династије) па до 867. ( када започиње период владавине Македонске династије), били су Азијати, тачније речено Јермени. Са друге стране, док су на



9

политичком плану непрекидно вршене крупне промене, у смислу да је политичка идеја једнога цара нагло замењивана политичком идејом његовога наследника, црквена организација Византијског царства била је и остала у потпуности поштеђена таквих дешавања, бивајући изнутра непрекидно јачана,

подређена снагом реда и беспоговорном послушношћу. Због тога је Црква имала далеко већи углед у друштву него што је то била институција цара. Сви историчари се једногласно слажу да је долазак патријарха Фотија I (Φώτιος А`,око 810 -893) на васељенски престо 858. био крупан догађај за историју Цркве.Крајње енергичан, способан, добар организатор, прагматичан успео је да осредњи значај Цркве у византијском друштву подигне на далеко виши ниво и да јој омогући већу улогу у решавању свих световних ствари битних за опстанак државе. У то време су Бугари, под царем Борисом, а у савезништву са папом и царем Лудовиком, учествовали у ратном походу на византијске западне границе. Византијском цару Михаило III Пијаници (Μιχαήλ Γ ́ο Μέθυσος, 840-867) пошло је за руком да 864. успешно порази бугарску војску и да се наметне као њен главнокомандујући. Поражени Борис признао га је као свога господара и прихватио да буде покрштен, чиме је васељенски патријарх постао његов духовник. Велико покрштавање Бугара, крунисано 870. добијањем аутокефалности у виду Бугарске архиепископије, био је кључни догађај у ширењу утицаја и значаја Васељенске патријаршије ван граница Византијског царства. Уједно, то је значило да су нови обраћеници добили постепен приступ античкој мудрости, философији, политичким идејама итд. Међутим, главна брига била је и даље како пренети новим верницима Божју реч.

Византија је одвајкада била вишејезична држава са главним језиком комуникације – грчким. Према неким подацима, у XIII в. се у Цариграду могло чути око петнаест језика на улицама града, а неретко су и сами трговци знали да се споразумевају на пет-шест језика, неки на чак и више. Зато појава Словена и њиховог језика није била никаква новина. Већи је проблем био тај што је овај језик био многима сасвим стран и непознат. Словени су живели подаље од свих византијских градова, насеља и главних путева, а ретко су напуштали своја места обитавања. Познато је да нису били вешти трговци и занатлије, али су их зато византијски цареви и великаши узимали редовно у своју војску као поуздане и добре ратнике. Донекле затвореност Словена и неприхватање новопридошлих „варвара“ у византијско друштво, услед грчке егоцентричности и неповерења, као и још живог сећања на неколико великих опсада Солуна и Цариграда, условили су да се, историјски касно, појаве први преводи црквених књига на старословенски језик.

О браћи Константину (Ћирилу) и Методију (Κύριλλος και Μεθόδιος) постоји веома мало сачуваних података. Зна се да су потицали из Солуна где су добили за оно време највећу могућу наобразовање. Од малена били су усмеравани ка духовном позиву, што се испоставило као прави поготак. Њихово порекло је и данас дискутабилно – за Грке су то били Грци који су научили словенски језик,дружећи се са децом Словена из краја у коме су одрасли. У то време Словени,међутим, нису живели унутар зидина Солуна, само ван њих. То значи, по



10

класичном словенском виђењу, да су браћа били Словени који су подједнако добро знали и словенски и грчки – словенски као матерњи, грчки као језик културе и хришћанске вере којој су припадали. На основу сачуваних података познато је да су обојица имали високе положаје у црквеној организацији –

Ћирило је постао библиотекар у цркви Свете Софије и професор философије на Цариградском универзитету, Методије високи државни чиновник. Да је патријарх Фотије био свестан чињенице да Ћирило течно зна словенски језик,постоји један забележен податак о разговору извесног сељака са браћом на улици. Они су се међусобно споразумевали на неком неразумљивом језику, али који се Фотију учинио сасвим познатим. На питање на ком су то језику разговарали, Ћирило је одговорио – на словенском . Када је, некако истодобно,моравски кнез Растислав упутио своју посланичку мисију цару Михаилу IIIПијаници, са молбом да омогући ширење хришћанства међу придошлим Словенима, на Фотијев предлог избор је пао на Ћирила и Методија. Цар се без поговора сагласио и допустио им да обаве мисионарско дело.

Година 863. узима се као почетна година описмењавања Словена. Негде почетком те године браћа су кренула из Солуна према Моравској са већ готовим преводима делова из Библије и из неких црквених литургијских књига.Поставља се питање – да ли су браћа већ имала готово писмо за словенски језик или су га саставили тек након царевог именовања? По свему судећи, чини се да су радили дуже времена на словенском писму, тражећи најпогоднију графичку форму за словенске гласове. Приступ књигама и знању омогућио је Ћирилу да се упозна са старим писмима и алфабетима (клинастим, хебрејским,

јерменским) те египатским хијероглифима, што га је навело на идеју да створи посебан графички систем за обележавање словенских гласова. Тако је настала глагољица. Овим поступком као да је Ћирило настојао да Словене прикаже посебним народом који се од осталих разликује и по своме писму. Анонимни састављач Житија Методијевог наводи да „је сâм Бог открио словенски алфабет Константину“, а истоветну ствар наводи и византијски цар Михајло IIIу подужем писму кнезу Растиславу, казујући му како „ је ово откриће веома важно '' те да „ је Бог лично објавио Константину словенски алфабет да бисте и ви такође могли бити уведени у велике нације што Господа нашега на сопственоме језику славе ''.

Глагољица у потпуности покривала све гласовне (фонетске) вредности старословенског, па је у том смислу Константин први словенски филолог и лингвиста. Настала је од грчког курзивног писма уз додатак неких графичких ознака преузетих из источњачких писама. Почетно је имала четрдесет графема,доцније тридесет осам, а названа је облом. Браћа су заједно превела са грчког:ВИЗАНТИЈСКИ ЕВХОЛОГИЈУМ те ЛИТУРГИЈУ СВЕТОГА ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ. Константин је у Цариграду превео и четврто Јеванђење (по Јовану) и унео је посебан тематски састав, назван ПРОГЛАС , у коме стоји његова порука Словенима да бдију над књигама написаним на њиховом матерњем језику. Обла глагољица је имала највећу заступљеност у Рашкој,Бугарској, Хрватској и Далмацији.



11

Глагољица

Хрвати, посебно у Далмацији, ширили су у XII в. легенду како је велики латински отац, свети Јероним (умро 420 ), познати преводилац Библије на латински ( реч је о такозваној Вулгати), био пореклом из далматинских крајева и како је он био заслужан за проналазак глагољице. У тој легенди се велило да је

он лично превео латинску мису на словенски језик. Ово веровање је и папа Иноћентије IV 1247. потврдио својим посебним декретом, упућеном сењском бислупу Филипу. У њему је такође одобрио вршење богослужења на словенском језику. Енглески историчар и етимолог, Исак Тејлор (Isaak Taylor),изнео је 1880. мишљење да је глагољица настала по угледу на грчки брзопис из IX в. Сматрао је да су Словени и пре појаве глагољице, користили грчки алфабет и да су комбиновали грчка слова (два-три, можда и више њих) како би записали своје гласове и речи. Он је био први који је дешифровао глагољицу управо на тај начин, а знаменити хрватски слависта и лингвиста Ватрослав Јагић (1838 -1923), следећи Тејлора, наставио је на даљем раду на глагољици.Тако је протумачена скоро у целости. Међутим, код великог броја слова научници су наишли на препреку, будући да се грчки алфабет показао крајње недовољним. Трагање за извором глагољичких слова је било веома компликовано, јер се знало да је Ћирило био одличан познавалац више источњачких језика и њихових система писања. Из тог разлога су научници изашли са претпоставкама да су за поједина слова узори налазили у авестијском, грузинском и јерменском писму, потом у јеврејском, коптском,самаританском. Руски научник Фортунатов је чак сматрао да је Ћирило направио стилизацију слова сходно коптском писму које је, опет, својеврсна

стилизација изворног грчког алфабета. Највећи је број научника који су присталице тезе да су сва глагољичка слова проистекла само из грчког писма и да су прилагођена, посебно стилизована и украшена.

Под утицајем готице, настала је у Хрватској угласта глагољица која се употребљавала све до XIII в, на Крку и до почетка ХХ. Најстарији писани споменик на глагољици јесте Винодолски законик , настао пре 900. Написан је Ћириловом (облом) глагољицом на чакавском дијалекту, а сачуван је само у облику преписа. На Крку је пронађена плоча у месту Башкој која се датира у 1102. Писана је обло-угластом глагољицом и овај споменик се званично узима као најстарији хрватски споменик. Хрвојев мисал из 1405. је највредније



12

глагољичко дело – било је састављено за војводу Хрвоја Вукшића Хрватинића,најутицајнијег босанског феудалца.

Прва књига штампана глагољицом потиче из 1483. – објављена је у Венецији, а већ у наредним вековима појављује се већи број књига и разних

религијских текстова на њој. У Задру, највећем глагољашком центру на Јадрану и Хрватској у XVIII в, постојао је гласовити Змајевићев Семинар у коме су се сви његови полазници описмењавали на глагољици. Све до 40-тих година XIXв. активност попова глагољаша нагло је опала захваљујући јакој аустријској пропаганди и подршци Римокатоличке цркве која је видела у њима потенцијалну јерес. На научној основи основана је на Крку 1903.Старославенска академија која је све глагољичке текстове проучавала и потом их објављивала у ћириличној транскрипцији. Њен рад су прекинули убрзо ратови.

Значајно би било напоменути да Маријинско (или Маријино) јеванђеље

представља најстарији сачувани споменик писан глагољичким писмом на пергаменту. Иако је језик јеванђеља старословенски, у њему се уочавају све одлике српског народног језика на основу којих ће се потом развити и српска редакција старословенског. Слависти су прилично сагласни како о времену (крај Х – почетак XI в), тако и о месту његовог настанка (на основу свих језичких црта у питању је српско штокавско наречје). Овај изузетно вредан документ пронађен је случајно средином XIX в. у једној маленој скити посвећеној светој Марији на Атосу, а данас се чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу. Ватрослав Јагић је утврдио, након детаљне анализе рукописа, да је

преписивач овог јеванђеља највероватније био Србин па отуда у делу постоји јасан низ српских језичких одлика. Стојан Новаковић је о месту и значају Маријинског јеванђеља надахнуто записао следеће: „Филолошка словенска наука већ познаје један врло давнашњи сјајни споменик старе словенске књижевности, који је у самом почетку ширења словенске књижевности међу Србима примио на се обележје српске народности. То је Маријинско Јеванђеље писано глагољицом, за Србе оно што је Јеванђеље Остромирово за Русе, а од Остромирова јеванђеља без сумње старије, и свакојако не позније од самог почетка XI в.“

Својеручни записи Ћирила и Методија нису сачувани, пошто преводи њихових богослужбених књига датирају само у облику преписа из X и XI в. Два најстарија извора за познавање њиховог живота и рада су њихова житија те ПАНОНСКЕ ЛЕГЕНДЕ . Уколико верно следимо оно што нам житија казују, по њиховом доласку у Моравску, додељени су им одабрани ученици које су потом припремали за свештенике. Остали су око три и по године у Моравској, а онда су се запутили ка Риму да, највероватније, затраже од папе дозволу за вршење богослужења на словенском језику. У Венецији су се жестоко сукобили око забране словенског у цркви са бискупима и свештеницима. Око 867. папа Хадријан II приредио је браћи свечан дочек, јер су са собом носили мошти светога мученика Климента на поклон. Не зна се тачно како су издејствовали право на словенско богослужење – поклоном или убеђивањем. У Риму је



13

Константин убрзо и умро – 869. (Методије 895. у Моравској као архиепископ).Њихов рад је посебно био трн у оку немачким свештеницима који су баш Методија неколико пута пред папом оптуживали да шири јерес.

Како и где је тачно настала ћирилица, није сасвим познато. Раније се

веровало да ју је Ћирило саставио за своје мисионаре из Моравске. Међутим,како се она нешто касније појавила, ово мишљење су научници одбацили.Посебна је чињеница да је, по Методијевој смрти, велики број његових ученика (ако не протеран, а оно прогнан из Моравске) дошао на Балкан, што је само подгрејавало ову тезу. Извесни научници су сматрали да је ћирилица Методијева, док су други мислили да је она производ неког Методијевог ученика. И место њеног настанка је остало сасвим дискутабилно – данас се сматра да је настала у Бугарској крајем IX в. као плод настојања да се словенско писмо упрости, учини читљивијим и лакшим за учење. Ћирилицу је саставио,по сада већ традиционалном веровању, владика охридски, Климент (умро 916 .

године). Данас све више међу лингвистима и научницима преовлађује мишљење да је ћирилица настала у чувеној Преславској књижевној школи коју је кнез Борис основао 885. ( или 886) у свом првобитном престоном месту, Плиски (североисточна Бугарска). Да је ћирилица била првобитни назив за глагољицу,сасвим сигурно посведоче сачувани ретки записи и текстови са почетка XIX в,насталих код далматинских Хрвата, у којима стоји да се глагољашки рукописи називају ћириличним. Ћирилица је настала из грчког писма унцијале ( реч је о великим почетним заобљеним словима коришћеним за писање повеља, указа,званичних писама и књига) и садржавала је сва слова грчког алфабета као и

четрнаест глагољичких знакова.Сходно свим постојећим сазнањима, поуздано је утврђено да најстарији ћирилични натпис потиче из 993 . Реч је о запису на делимично оштећеној каменој надгробној плочи димензије 130 ×67×7 центиметра. Плоча је пронађена у цркви у селу Герман 1888. на обали Малог Преспанског језера на територији Грчке. Названа је Самуиловим натписом , а данас се чува у Народном музеју у Софији. На основу уклесаног текста сазнајемо да је цар Самуило подигао гроб својој мајци и брату.

Самуилов натпис



14

Званичним уласком Републике Бугарске у Европску Унију 1. јануара 2007,ћирилица је постала треће службено писмо уједињене Европе.

*****

3. Етнојезичка карта Балкана На основу свих расположивих историјских и материјалних извора,

сачуваних до наших дана, недвосмислено нам се указује да се на географском простору Балканског полуострва одвајкада налазила велика и шаролика језичка раслојеност и диференцијација. То хоће рећи да је у исто време упоредо постојало неколико језика различитих по своме генеалошком пореклу. За древне, „цивилизоване“, народе антике ти језици нису били ни од каквог значаја нити се сматрало да је о њима достојно расправљати. Били су то удаљени „варварски“ језици мање вредни и далеко мање значајни од класичних. Додуше,требало би напоменути да су у овоме погледу стари Грци били много крући и непопустљивији него што су то били Римљани. Ту и тамо су превасходно грчки,а нешто потом и римски, историчари, географи и хроничари, бележили тек узгредне податке о неком (суседном) варварском језику. То се догађало обично онда када су желели да скрену пажњу на дотични варварски народ који је стварао проблеме било Грцима било Римљанима. О многим старим, такозваним палеобалканским, језицима данас не знамо ништа више од онога што нам одабрани и сачувани фрагменти антике нуде. Чак нам није познато ни колико је тачно било тих језика који су се активно говорили, како су изгледали те како и

када су нестали. Осим у ретким случајевима, као што су фригијски и илирско-месапски надгробни натписи исклесани грчким алфабетом, никаквог другог дужег писаног трага немамо.

Од оно мало расположиве писане грађе, а осврћући се на аутентичне записе и наводе античких аутора, лингвисти су дошли до закључка да су, у догледном историјском времену, на Балканском полуострву постојали следећи палеобалкански језици:

1. илирски; 2. трачки; 3. дачки; 4. фригијски; 5. језик Пеласта.

Посебан проблем у научним круговима јесте питање старомакедонског језика који се, по грчким лингвистима, сврстава у дијалект старогрчког језика, а по страним је то био сасвим засебан, древан балкански језик. У потоњим вековима и периодима долазили су разни други народи и племена - Авари, Угри,Печенези, Хазари, Бугари, Словени, потом Арапи, Персијанци, Турци,Италијани, Млечани, Франци, Немци, касније Чеси, Словаци, Русини, Руси,



15

Јермени, Јевреји из Шпаније – и сви они су донели нешто своје, ново и специфично, чиме су постепено обогаћивали балкански језички речник .

Колико данас постоји на Балкану језика јесте посебно питање и одговор на њега зависи искључиво од политичког става и гледишта. Ово се посебно

односи на подручје бивше СФРЈ – након њеног распада, поред словеначког, као засебног јужнословенског језика, појављују се српски и хрватски, у Федерацији БиХ је на снази употреба бошњачког/хрватског/српског језика, у независној Црној Гори црногорског језика. Статус македонског у СФРЈ био је регулисан у виду службеног језика македонског народа, али непосредно по стицању незвасности државе Македоније настали су велики проблеми – Грци и даље оспоравају како само име и територију државе, тако и име језика. Бугари су, са друге стране, почетно били признали македонски за засебан (словенски) језик,мада је и даље актуална бугарска теза о македонском као о западном дијалекту бугарског. Ову хипотезу скоро сви грчки лингвисти једногласно подржавају. Без обзира на све јужнословенске размирице, можемо слободно рећи да се, поред наведених, на Балкану говоре још и: мађарски, румунски, албански, турски,грчки, ромски, словачки, чешки, русински, немачки, украјински и, сасвим незнатно, хебрејски. Говорници последњих шест језика су малобројни у односу на све претходне поменуте, а што је и разумљиво, пошто су одвојени од своје матице и налазе се у сасвим друкчијем језичком окружењу. Њима се придружује и истрорумунски (подручје приобаља Истре на потезу од Фажане до Буја) са мање од 400 говорника, док је судбина аромунског (Македонија, Албанија,Бугарска, Грчка) и мегленорумунског (долина Вардара, Тесалија) далеко боља,

имајући ипак на уму да је број говорника овог последњег језика у драстичном паду сваке године. Савремени балкански језици су, са протеком времена, успели да створе

заједнички израз који се скоро свуда подједнако манифестовао или је оставио убедљивог трага. О њему је посебно говорио румунски лингвиста Таке Папхаџи. Одлучујућу улогу у формирању тог израза одиграли су међусобни утицаји који су били нарочито јаки у доменима фонетике, морфологије,синтаксе и, свакако, лексике. Такозвани балкански израз сачињавају најразличитији елементи убачени у исте, општеприхваћене језичке калупе (обрасце), схеме и моделе, при чему се поједини елементи доживљавају као туђице али, у својој сусштини, то више нису, будући одавно одомаћени. Тако су постали нераскидиви део сваког савременог балканског језика. На пример,ниједан балкански језик не би био сасвим комплетан без џепа (овај турцизам је ушао у све језике) нити кафеџије; слично је и са бројним германизмима у српском. Све те речи данас доживљавамо на сасвим друкчији начин, као део нашег укупног језичког блага и користимо их у одређеним говорним ситуацијама, не питајући се тада одакле је њихово порекло и када су тачно ушле у наш језик. Слично је, само далеко уочљивије, када је реч о заједничким балканским фразама које у сваком балканском језику гласе безмало истоветно и

значе исту ствар, исти појам. Навешћемо само неколико примера:



16

српски: румунски: албански: грчки:

дошао ми црни m-a venit ziua m ë erdhi dita/e premtja μου ήρθε η μαύρη μέρα дан/петак neagr ă/ceas r ău e zez ë

пустити /коме/ a-i cânta /cuiva/ ia fut pleshtat n ë βγάζω ψύλλους στα буву у ухо greierele în ureche vesh /dikujt/ αυτιά /κάποιου/

као гром из ведра ca un st ă pan din si rrufeja n ë qiell σαν κεραυνός εν неба seren të kthjell ët αιθρία

Посматрајући овако, намеће се закључак да на Балканском полуострву постоји велика језичка хармоничност и уједначеност, али то баш и није тако.Сваки балкански језик, рецимо, осликава у већем или мањем обиму степен

утицаја који је грчки, латински, млетачки (тј. италијански) те турски суперстрат имао у различитим историјским периодима те шта је од њих тачно преузео и сачувао. У сваком балканском језику наилазимо на распрострањене и опште заједничке:

1. грецизме: авлија, икона, пушка, поп, анђео, мирис, друм, талас, тепсија,калдрма...; 2. турцизме: сарма, калауз, бехар, хан, џезва, кафа, базар, бакшиш, чесма,будала, ћеф, кусур, (х)амал(ин), филџан, џада, џумле, џаба...; 3. италијанизме: пијаца, коноба, таверна, супа, барка, маренда, бонаца...

Ваља увек имати на уму да, у зависности од језика, ове и овакве речи нису свуда подједнако заступљене и да не поседују исто значење.

Алоглотских (односно међујезичких) додира, укрштавања и утицаја било је и између самих балканских језика, сигурно не у таквом обиму и јачини као када је у питању суперстрат, али били су сасвим довољно јасно испољени. Тако је:

А) српски добио од албанског: шорати, њупати, олук, бур*, трем*, пљака* ; Б) албански под словенским утицајем: oborr, zakon, kompir, mrezh ë, k ërsh, lopat ë,

patkua, krastravec, bisedoj, potk ë, ..;В) српски из румунског: сокоћало, царина, чутура...; Г) румунски под словенским утицајем: slujb ă, bolnav, da, a citi, iubirea, morcovi,

brazd ă, r ăsădniţă, castrave ţe, vreme, prag, praf, a pr ă ji...;Д) српски од мађарског: ђилкош, варош, паприкаш, гулаш, сатараш, салаш,бегеш, шамлица, фела, шатра, шантав, ашов, шаргарепа, ципела, чизма, соба,палачинка, лопов, мачка...; Ђ) мађарски од словенског: zsír, asztal, ut ca, beszed, ruha, bolha, s éta, szomszed,

brazda...Е) из мађарског у румунски: fel, ora ş, a g ândi, cizme, a munci, şatr ă, pahar...



17

Приликом посматрања језичких граница уочавају се нагли скокови између појединих језика, као што је то на бугарско-грчко-турској граници,потом румунско-српско-мађарској или на грчко-албанско-словенској. Разлози се налазе у оквирима очувања свих важних националних црта и карактеристика у

језику, наслеђених и даље развијаних, као и у начину организовања мисли и стварности у свести говорног лица, без обзира што се, у исто време, одражавају и све прихваћене, усвојене балканске иновације. Оне су, уствари, секундарна појава, нешто што је уследило много касније у односу на појаву сваког савременог балканског језика понаособ. Сваки језик нужно показује степен утицаја претрпљен од суседног (и/или суседних), а што смо могли видети из прегледа само једног дела алоглотских утицаја и интерференција.

Са друге стране, на Балкану се примећују и постепени прелази на осталим границама, попут: српско-бугарској, српско-македонској, српско-бошњачко-хрватској, хрватско-бошњачкој, хрватско-словеначкој, где нема наглих скокова и прелаза, иако сваки језик исказује своје особености. Реч је и о томе да се јасно очитава и протеже словенска језичка нит и њене варијације у виду засебних језичких дискурса.

*****4. Балканословенски језици

Словенски језици представљају засебну групу језика која је, по укупном броју говорника, на првом месту у Европи – за њом следе германска и романска.

Од посебне је важности и чињеница да су словенски језици у тесној вези са балтичким језицима (литванским и латвијским), пошто обе групе исказују висок ступањ подударности како на фонетском, морфолошком, синтактичком и лексичком плану тако и у оквирима грађења речи. С изузетком индо-иранске групе, не постоје друге индоевропске породице које су у толикој мери повезане између себе као што су балтичка и словенска. Индоевропеиста Меје (Paul JulesAntoine Meillet, 1866-1936) je 1922. изашао пред научну јавност са хипотезом о паралелном развоју балтичких језика и прасловенског. У њој каже да су се ови језици прво развили и да су тек накнадно дошли у међусобни додир, при чему су, секундарно, настале све уочене подударности (Meillet, 1965: 37 ). Овај став је и данас предмет многих лингвистичких расправа.

У Х в. на територији од Македоније до Словеније постојао је један језик Јужних Словена – старословенски – који се назива још и староцрквенословеским, старомакедонским и старобугарским. Уз грчки и латински, представља један од најстаријих европских књижевних језика, а свакако је и најстарији записани словенски књижевни језик. У његовој основи лежи језик тадашњих Словена из околине Солуна, иако се у најстаријим сачуваним споменицима, од којих су неки написани глагољицом, а неки ћирилицом, уочавају и друге језичке црте, на пример моравске. Због своје

старине, старословенски је значајан за лингвистичка проучавања свих словенских језика, како стога што је то језик који је по својој структури много



18

ближи прасловенском него иједан други словенски језик, тако и због тога што је умногоме утицао на формирање бројних млађих словенских књижевних језика.Старословенски књижевни језик настао је као литургијски језик, па су прве књиге написане на њему биле богослужбене. У тој функцији старословенски се,

у донекле измењеном облику, употребљава и данас у свим словенским православним црквама, а у славистици назива се црквенословенским . Овај језик се разликује од старословенског и по томе што садржи низ локалних народних црта, пошто су преписивачи у развијеним словенским преписивачким седиштима уносили у текстове промене својствене њиховим живим (тј.народним) говорима краја из ког су потекли или у ком су живели. Тако су се рађале редакције старословенског језика и писма – српска и бугарска, потом руска, чешка, словачка, пољска, хрватска глагољашка, румунска. Улога црквенословенског језика у формирању појединих словенских књижевних језика није била увек иста, што је зависило од језичких, историјских, културних,политичких и других фактора.

Када је реч о односу језик-народ, сви називи словенских језика поседују диференцијалну функцију и значај. Нешто слично се запажа и када је реч о појави језичких варијаната на јужнословенском географском простору. На основу ове одлике се, на пример, српски испољава као различита језичка варијанта у односу на хрватски или на било који други балканословенски језик.Разлике између балканословенских језика се виде и у оквиру континуитета књижевнојезичког статуса. Док је старословенски најстарији, македонски и русински су стекли статус књижевног (стандардног) језика тек у другој

половини ХХ в.Балканословенски језици се у традиционалној словенској лингвистици

деле на две велике подгрупе, на:

1. западнојужнословенске – словеначки, хрватски, српски, босански; 2. источнојужнословенске – македонски, бугарски

Број говорника свих јужнословенских језика, с изузетком црквенословенског, данас се креће око тридесет милиона.

Црквенословенски је варијанта старословенског језика која је настала

због литургијских потреба. У средњем веку разлике између живих народних говора и црквенословенског нису биле такве да се он није могао разумети и правилно схватити. Данас се употребљава руска редакција црквенословенског која је прихваћена прво код Срба а потом и Бугара са доласком руских литургијских књига од средине XVIII в. Тако су и заједнички црквени језик и заједничко писмо омогућили да се у једном краћем временском периоду превазиђу све језичке баријере између ових народа. Утицај рускоцрквенословенског на српски се огледао у томе да су малобројни учени Срби, посебно они из Војводине, покушавали да преобликују српски према том моделу чиме је настао славјаносерпски, односно својеврсна мешавина говорног рускословенског, рускоцрквенословенског и српског, као књижевни језик



19

(употребљавао се све до победе Вукових идеја). Код Бугара је утицај рускоцрквенословенског допринео да се бугарски вокабулар обогати новим речима и појмовима.

На српској редакцији старословенског настало је у Котору Мирослављево

јеванђеље око 1185. које најверније осликава све језичке и гласовне промене које су већ биле извршене у српскословенском језику. Ово јеванђеље је посебна наруџбина захумског кнеза Мирослава за потребе његове задужбине цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу. Овом важном документу придружују се и писмо Стефана Немање Хиландару из истог периода као и Летопис попа Дукљанина. За њима следе: Вуканово јеванђеље (из ХIII в; данас се чува у Народној библиотеци у Санкт Петербургу), призренски препис Душановог законика, затим велики број српских средњевековних хагиографија и биографија као и Минхенски (српски) псалтир из XIV в.

С историјске тачке, прву имплицитну кодификацију српског језика начинио је Свети Сава приликом писања Карејског типика . У овом делу су слависти приметили да се пре осећа јасна српскословенска језичка норма него старословенска. Уједно, Свети Сава је извршио и прву реформу правописа сходно свим српскословенским језичким одликама: избацио је знакове за назалне вокале (више се нису чули у живом говору, а писали су се по традицији)као и знак за „дебело јер“ (ъ), док је задржао само „танко јер“ (ь).

Словеначким језиком (слов. sloven ščina, slovenski jezik ) као матерњим говори приближно два милиона говорника, од чега у Словенији око 1.800.000, у Аустрији 50.000 ( Корушка и Штајерска), у Италији 100.000 ( Бенешка Словенија,

Трст, Гориција, Фурланија), у Истри око 25.000 и Мађарској (Прекомурје) око 3.700. Савремени словеначки језик представља веома успешну стандардизовану књижевноуметничку синтезу елемената из различитих дијалеката. Другим речима, како је реч о тежњи ка унификацији језика, у стандардном словеначком преовлађују општесловеначке карактеристике у фонетским и граматичким цртама. За разлику од осталих балканословенских језика, старословенски није имао никаквог утицаја на развој словеначке писмености и на почетке стварања словеначке књижевности и књижевног језика. Са друге стране, Словенци су у матици, и поред изузетно јаких западнохришћанских и германских утицаја,успели да сачувају властити језик, идентитет и културу.

Брижински споменици (познатији и као Брижински листићи) из Х в. су најстарији сачувани записи на словеначком језику, јер показују све типичне језичке одлике словеначког у његовом раном раздобљу, у тренутку када се почео развијати у засебан јужнословенски језик. Написани на свега четири листа пергамента, садрже два обрасца опште проповеди и једну дужу придику о греху и покори која је и најзначајнији њихов део. Ови рукописи, настали у околини Врпског језера, писани су такозваном каролиншком минускулом и датирају између 975. и 1039 . Откривени су случајно 1803. у месту Фрајзинг у Баварској: били су увезани у један латински кодекс који се данас чува у

Државној библиотеци Баварске у Минхену. Назив Брижински споменици дао је словеначки филолог из Карантаније Антон Јанежич (1828 -1869) који је



20

славизирао немачки назив града Фрајзинг у Брижињ. Уједно, он их је превео на словеначки 1854 .

Све до појаве немачке рефомације, на словеначком није ништа било објављено. Примож Трубар (1508 -1586) поставио је основе словеначком (или

како се онда називао виндском) језику тиме што је узео за стандард говор његовог родног краја, Рашице поред Љубљане, у нади да ће га сви Словенци разумети. Саставио је 1550. Катекизам са додатком песама, молитава и проповеди. Посебан додатак представљао је Абецедаријум, односно мали буквар, намењен описмењавању Словенаца. Обе књиге штампане су у Тибингену, као и Трубарових наредних двадесет, чиме је овај прегалац ударио главне темеље словеначкој књижевности. Следећи његов пут, свештеник Јурај Далматинац (1547 -1589) ће превести и потом штампати целокупан превод Библије на словеначки 1584. године а уследиће и убрзо први речник словеначког Адама Бохорича (1520- 1598) под насловом Зимски слободни часови (Articaehorulae succisivae).

*****

5. Ma кедонски језик

Крајем IX и почетком X в. ученици Ћирила и Методија, Климент и Наум,основали су у Охриду један од најстаријих и највећих словенских културних центара. Књижевна активност је махом била преписивачка и преводилачка, а од оригиналних дела појавила су се похвална слова и проповеди. Како је језик те

књижевности, старословенски, трпео бројне утицаје из локалног језика, неки текстови из Х-XII в. показују одлике које их без сумње повезују са македонском средином. Једна од најбитнијих је замена „јерова“ (тврдог, ъ, и меког, ь) у затвореним слоговима: првог са „о“ (сон, сан), а другог са „е“ (ден, дан), што је и данас одлика македонског језика.

У Охридској школи употребљавала се глагољица чиме је настајала посебна књижевна традиција која се постепено одвајала од других словенских културних центара. Тако, рецимо, у Преславској школи на истоку Бугарске далеко су пре заживели и употреба ћирилице и сви књижевни новитети.Слависти подвлаче ову разлику и тврде да се утицај ове две школе даље ширио у различитим смеровима - прва је више утицала на културу у Србији и Хрватској, друга у Русији. Француски лингвиста и слависта Вајан (Andr é Vaillant, 1890- 1977) из тог разлога увео је називе старомакедонски и старобугарски да би означио двоструку писмену активност на овом поднебљу (Vaillant, 1938: 29). Разлике између ове две варијанте се можда понајбоље виде на примерима истог текста у обема верзијама, попут Савиног Јеванђеља и Јеванђелистар те Епифанове Хомелија. Руски научник Куљбакин издвојио jeсве македонске текстове према горепоменутој замени „јерова“ са О, односно Е,указавши и на друге специфичности македонског језика. Тако код њега постоји прва подела на дијалекте у Македонији која је, грубо узевши, и данас актуелна (Кулбакин, 2005: 67 -68).



21

Српска редакција старословенског имала је велики утицај на македонску писмену традицију почев од XIV в. па све до краја XVIII. Тај се утицај огледао у морфологији и понешто у фонетици. Природно, текстови на српској редакцији су мешавина тог стандарда и локалних македонских говора. У периоду

туркократије настао је мали број писаних текстова. Међу најстаријим рукописима који довољно јасно изражавају карактеристике савременог македонског језика су две такозване грамоте са почетка XVI в: Калиманова и Сводна Зографова. То су, уствари, фалсификована документа којима се даје право бугарском манастиру Зографу са Свете Горе над извесним земљишним парцелама. За нас су битне, будући да указују на неке од основних одлика савременог македонског у вокабулару /на пример: надвор („напоље“), јаз („ја“)/,затим на јединствен облик именице за изражавање падежних односа, потом на специфичан наставак – иња за средњи род множине (долчиња), на појаву постпозитивног члана (дуганките) и на акценатске целине /на македонском целости/.

У једној јерменији написаној на рускоцрковнословенском са примесама македонског народног језика налази се кратак напис на народном језику. Овде ћемо га дати без апострофа на акцентованом вокалу у свакој речи, који је иначе у оригиналу обележен:

Верникь со чпирто , како да правиш дасе сушить насенка . Земи и : драма чпирто , трипоти или четири преварено ; и земи драма сантрака сакась истри ситно , тури во едно стакло со чпиртото заедно , посль згрей трементина венедичка драма єї . Посль клайго насолнце да стойт , посль земиго , удирай со фьрча на икона насолнце , наогонь натопли удри тако направи .

Писац је Јанкула Силјанов из села Тресонче из Реканског краја . Језик је на фонетско-морфолошком и синтактичко-семантичком нивоу исти као и савремени македонски. Једине су разлике у правопису и понешто у речнику.Овај текст и текстови слични њему већ са краја XVII в. представљају сведочанства да учени људи и свештеници почињу да и у писању користе народни језик.

Утврђено је да се још у текстовима из XVI в. сусрећу типичне македонске језичке одлике, као што је аналитички облик поређења придева (послатка, подобар, најблаго), замена сугласничке групе хв са ф (хвала – фала,ухватим – фатам) те да су се у писању користиле далеко више народне речи (нпр: мрша, кош, гној, опаш, дупка, благо /тј. слатко/, брак /тј. свадба/...). Ти текстови, названи дамаскини, настали под утицајем грчког епископа Дамаскина Студита (Δαμασκηνός Στουδίτης, †1577) у виду зборника приповедака и поука названих по његовом имену, писани су на народном или, боље речено, на језику блиском народном. У њиховој је основи и даље српска редакција црквенословенског језика. Иако то није прави народни језик, сама свест о

његовом постојању и о потреби и природности његове употребе је значајна. Ова појава је свакако у вези с извесном „демократизацијом“ цркве, која је настала у



22

току турске владавине, и са жељом свештенства да привуче народ цркви,обраћајући му се разумљивим језиком.

Међутим, грчки утицај је све до средине XIX в. у неким крајевима, на пример у Охриду и широј околини, био толико јак, да је словенско писмо било

готово заборављено. Димитар Миладинов (1810 -1862), интелектуалац и просветитељ из Струге, ћирилицу је савладао тек у својим касним педесетим годинама. Грчки алфабет се користио у свакодневним потребама, али и у школским штивима. Чувени Четворојезичник (Λεξικόν τετραγλωσσόν)москопољског владике Данила, на пример, представља не толико речник колико уџбеник грчког језика, јер му је сврха била да помогне у хеленизацији Влаха,Албанаца и Македонаца. Изашао је у два издања, 1794. и 1802. у Венецији.Преводилац за македонски део био је извесни свештеник из Охрида по имену Стефан, па је македонски део речника препун карактеристика охридског дијалекта (вокабулар, типични наставци за презент и императив, типични итеративни глаголи и сл). Ствар са синтаксом је нешто другачија, односно превод са грчког је дослован, реч по реч. Пошто је ово дело први штампани текст на македонском језику, он је од значаја и за македонску дијалектологију.Ови и овакви текстови су, супротно од намера, допринели даљем развоју македонског језика, пре свега његовог вокабулара, пошто се поставио проблем проналажења одговарајућих назива за оне речи које су коришћене у ученом грчком језику. Преводиоци махом нису владали традиционалним црквеним језиком те су пошли јединим могућим путем, а то је да преко расположивих средстава које нуди народни језик стварају одговарајуће изразе.

Почетком XIX века се штампају књиге двојице македонских просветитеља, Јоакима Крчовског (1750 -1820) и Кирила Пејчиновића (К.Пејчиновиќ, 1771 -1845). Њихове књиге су црквено-поучне тематике, иако су написане на јасном народном језику. За оваквим књигама владао је велик интерес у народу, понајпре у градским, занатско-трговачким круговима. Овај слој људи био је битан покретачки фактор у тадашњем друштву када је реч о писању и штампању књига на македонском језику и о његовој употреби, мада још није постојала јасна тежња за стварањем јединственог књижевног језичког кода. Језичко питање у овом виду се поставило тек нешто касније, када су се појавили први образовани људи. Карактеристике језика Крчовског су, кратко речено, следеће: пише североисточним говором (Кратово) уз коришћење бројних елемената из црквеног језика и уз пуно примеса из бугарског. За разлику од његовог, језик Пејчиновића је знатно чистији и изворнији македонски, пошто му је основа тетовски говор са примесама централних говора.

Од половине XIX в. јача покрет против грчког језика у школама и јављају се две струје око тога који језик треба користити уместо грчког. Прва,коју је формулисао Партенија Зографски (1818 -1876), први митрополит у Македонаца, јесте да тај језик треба да буде, како су га тада називали, „средњи“,односно мешавина бугарских и македонских језичких одлика, „да никоме не буде криво“. Део грађанства је сматрао да треба да се ради на заједничкој ствари



23

чији би примарни циљ била црквена самоуправа. Они су такође инсистирали на аутономији по крајевима где су живели, плашећи се, пре свега, ширења бугарске трговине по македонским крајевима. С друге стране, бугарске присталице овог покрета су инсистирали на потпуном избацивању македонских

говора и на узимању за основу источне бугарске говоре. Око овог питања су се затегли односи унутар македонског народа, а и данас, и поред тога што ова ствар припада прошлости, воде се жучне расправе око легитимитета македонског језика као таквог. Друга струја се водила идејом да језик који ће бити у службеној употреби треба бити македонски. И сâм Партеније Зографски је сматрао да треба да се напише граматика на македонском „говору“. Најближи остварењу те идеје је био кукушки учитељ Венијамин Манчуковски који је 1872. огласио да сакупља претплату како би објавио овакву књигу. Тај оглас је бугарска штампа из Истанбула оштро осујетила те је тако тај покушај пропао.

Став македониста од 60-их година XIX в. био je да треба да постоји македонски језик који би био изграђен на основу централних македонских дијалеката. Ова њихова страмљења налазе свој израз у делима Ђорђа Пулевског (Ѓорѓија Пулевски, 1817 -1893): Четворојезичнику (Речник од четири јазика),штампан у Београду 1873, Македонској песнарки , као и у првој граматици македонског језика, Слогници речовској . Он, ипак, није био стручно оспособљен за један овакав подухват те и ова књига има мању вредност као научно дело, а већу као остварење горепоменутих страмљења. Најзначајнији књижевници из тог периода су Константин Миладинов (1830 -1862), Григор Прличев (1830 -1893) и Рајко Жинзифов (1839 -1877). Језик Миладинова је чисти струшки

дијалекат. Жинзифов је био поклоник „средњег“, бугарско-македонског решења, а Прличев се носио с идејом о једној пансловенској држави и свој је књижевни језик градио на основу старословенске граматике. Од свега наведеног се види да је период од шездесетих до деведесетих година XIX в. било време политичких превирања током ког је македонски језик тражио смер свог развоја.Деведесетих је политичка ситуација била још више затегнута, услед снажне бугарске пропаганде, али се већ усталио смер развоја језика и назив „македонски“. Године 1903, после једног од најбитнијих устанака против Турака у Македонији, изашла је у Софији књига О македонским стварима аутора Крста Петкова Мисиркова (1874 -1926). У њој је анализирао разлоге пропасти устанка и посебно је место дао положају и развоју македонског језика.Сматрао је да је устаљивање македонског стандардног језика кључно за развој националне свести. Тај језик, по њему, треба да се изгради на основу централних македонских говора (Велес-Прилеп-Битољ-Охрид). Због тога је изнео и подробнији опис свих језичких аспеката, почев од лексикологије,фонетике па до синтаксе те је тиме кодирао македонски језик. Књига је,међутим, била забрањена, а један примерак пронашао је тек 1946. писац Коле Неделковски у Софијској народној библиотеци.

После Првог балканског рата политика асимилације македонског становништва од стране суседа још јача. Најдаље у томе је отишла Грчка у којој је за време диктатуре генерала Јоаниса Метаксе (средином 30 -тих година ХХ в)



24

законом била забрањена упореба македонског језика чак и у кућама. У међувремену, македонска национална свест је достигла своју пуну зрелост и постала је фактор који се није могао више игнорисати. Тако је Коминтерна 1934.донела акт о признавању македонске нације независно од тога у којим све

земљама Македонци живе. У раздобљу Краљевине Југославије негована је посебно македонска драма (Васил Иљоски, Ристо Крле, Антон Панов) и поезија (Коста Рацин, Венко Марковски, Коле Неделковски). Дела су сада готово искључиво писана на централним македонским говорима (велешки) с употребом лексичког блага осталих дијалеката. Македонци који су живели у Бугарској и Грчкој су преко својих организација такође покренули захтеве за признавање македонске нације и језика. Пре самог Другог светског рата и док је он трајао у Вардарској Македонији тај је покрет био веома јак, илегално су штампане новине и разни позиви на стандардизацију језика.

Живе дискусије о македонском језику развијене су на Првом заседању АСНОМ-а 1944, а затим и на више састанака различитих институција где су донета привремена правила о језику (стандардизација, писмо, правопис).Комисија за језик и правопис је маја 1945. донела коначну резолуцију, а оне су сажете у следећем: у македонском језику стандардне су оне одлике централних говора које су најприродније највећем делу становништва; језик се обогаћује вокабуларом свих дијалеката; писмо има онолико слова колико и гласова у језику. Правопис је прошао процедуру у Министарству народне просвете 7. јуна 1945. Нажалост, приликом кодирања стандардног македонског језика књига Крста Петкова није могла бити узета као предлог, јер је откривена нешто

касније. Политичка ситуација у Македонији, од распада СФРЈ до данас,провоцира низ питања, између осталог и оно о језику, тачније речено, колико је стандардизација била под утицајем Комунистичке партије Југославије и српског језика, да ли недостају знаци за неке гласове у македонским дијалектима, да ли су неки говори и неки граматичари неправедно запостављени. Иако Македонци данас кроз медије упијају масовну културу на свим разумљивим језицима, а ту су пре свега српски, хрватски и бугарски, македонски језички код остаје стабилан и не може се говорити о утицајима из суседних језика. Већи проблем представља заборављање речи из дијалеката средина које умиру,минимализација језичког израза због услова рада на електронским уређајима,немогућност изражавања због недостатка вежби читања и писања.Интелектуална елита ипак инсистира на култури језика. Најобимнија и најквалитетнија граматика македонског језика је она Блажа Конеског (1921 -1993), а најбољи једнојезични речник је речник Зоза Мурговског.

Када је реч о грчким лингвистима, они се сви до једног прикључују бугарским славистима који македонски класификују као западни бугарски дијалект, с тиме што додају да је то посрбљен бугарски (Μπαμπινιώτης,1999:232; Γιαννακόπουλος, 2003:56 -58; Γεωργάκης, 2009:110). Чињеница је да су

донекле у праву, будући да је рад на савременом македонском језику почео 1944. са формирањем Народне републике Македоније из, превасходно,



25

политичких разлога када је група македонских лингвиста почела да стандардизује национални језик Македонаца. Слависта Вајан записао је како „је име Бугарин, у бити, етнички назив за Словена из Македоније” (Vaillant,1936:34). Италијански индоевропеиста Пизани (Vittore Pisani, 1899 -1990)

децидирано је написао у свом Уводу у индоевропску лингвистику да је „назив македонски језик чист производ политике“ (Pisani, 1975: 40; Pisani, 1988:13).Савременим македонским се данас служи 2,5 -3 милиона људи у

Македонији, у суседним земљама као и у дијаспори. Македонски је признат као мањински језик једино у Албанији и у Србији, а као службени језик једино у општини Панчево у насељу Јабука у коме претежно живе македонски колонисти насељени после II светског рата . Централни положај македонског на Балкану омогућио је и додир са другим језицима и уплив утицаја, па зато има јединствен сплет и властитих и свих балканских језичких карактеристика .Академик Павле Ивић, посматрајући све одлике македонског језика, истакао је да су се на територији македонских дијалеката одвијали посебни процеси гласовних промена који су били сасвим друкчији од бугарских, а који су се временом тако обликовали да су створили прелаз узмеђу источнојужнословенских и западнојужнословенских језика (Ивић, 1986). Што на основу њих, што на основу јасне морфолошке разлике између бугарског и македонског, без обзира на низ поклапања са бугарским језичким елементима, у србистици се истиче да је македонски засебан јужнословенски језик, док се у бугаристици и даље оспорава статус македонског као језика. Бугарски слависти виде македонски само као западни дијалект бугарског.

*****6 . Бугарски језик

Бугарски језик (български език) је индоевропски језик и припада источној групи јужнословенских језика. Званични је језик Републике Бугарске, а од 1. јануара 2007. је њеним уласком у Европску унију и један од двадесет три званична језика Европске уније. Осим у Бугарској, бугарски се говори још у Македонији, Украјини, Молдавији, Србији, Грчкој, Румунији и Турској као и у

бугарској дијаспори

.У

Републици

Србији

бугарски

има

статус

службеног

језика

у општинама Панчево (у месту Иваново ) и Димитровград . Процењује се да њиме говори приближно дванаест милиона говорника. Званично писмо у Републици Бугарској је ћирилица која има тридесет знакова.

а, б, в, г, д, е, ж, з, и, й (= ј), к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ф, х, ц, ч, ш, щ (= шт),ъ (тврди полугласник, у интернационалној фонетици означава се као ə),ь (меки полугласник који се користи да би се умекшао изговор претходног гласа, обично сугласника),ю (= ју),я (= ја)



26

Већина графема одговара једном гласу, па се због тога може рећи да је и код бугарског писма примењено фонетско начело које није спроведено до краја, јер постоје три знака која означавају два гласа: щ (= шт), ю (= ју), я (= ја) , као и један диграм „дж” којим се означава један глас – џ . У суштини, бугарско писмо

у потпуности рефлектује савремену слику бугарског фонетског система и одговара свим његовим потребама. У одељку посвећеном доласку Бугара на Балкан рекли смо да је

етногенеза Бугара везана за далеке пределе централне Азије и да су њихови преци били Протобугари. У литератури се може пронаћи да се они још називају и Прабугарима или Хуно-Бугарима. Према савременим бугарским историчарима, назив Прабугари означава искључиво Бугаре који нису славизирани. Резултат славизације и похришћавања у IX в. био је и преименовање назива Булгари у Бугари. Оригинални језик Прабугара је данас изумро. Постоје две теорије о пореклу бугарског језика. Према једној, научници сматрају да је потицао из групе туркијских језика чиме је одређен као бугарско-туркијски језик. Његов једини ближњи сродник је највероватније преживели чувашки језик који се још говори на Уралу. Како је изгледао језик Прабугара данас знамо на основу неколиких очуваних записа на камену. На њима се налазе уклесане речи оригиналним писмом названим протобугарске руне које потврђују турски извор прабугарског језика (попут: таркан, боритаркан,ичергубоил, кан). Друга теорија, такозвана иранска, говори о језику Прабугара као о сатемском и истиче да су Протобугари били аријевско (тј. иранско) племе које је попримило турцизме услед дуговековне војне потчињености Хунима.

Бугарски лингвисти се више ослањају на ову теорију која је лингвистички боље аргументирана. По њој, Прабугари су потицали са планинских венаца Хиндукуша и Памира.

Примање хришћанства представља један од најзначајнијих цивилизацијских догађаја у историји словенских народа, са крупним и далекосежним последицама. Словенски народи су христијанизовани у различито време, а од свих њих су Бугари примили најраније хришћанство, 865.године. Почетак словенских сеоба значио је почетну фазу раскида са древном словенском културом, укључујући и њену спиритуалну компоненту, и приближавање другој. За Словене су културне тековине хришћанства биле огромне, а посебног писменост. У одељку о почецима словенске писмености назначили смо да не постоје довољно поуздани докази да су Словени пре примања хришћанства имали своје писмо.

Основни изори за изучавање историје бугарског језика су први писани споменици који се могу поделити на две групе – на глагољичке и на ћириличне.Глагољички споменици су у целости или делимично сачувани (Маријино,Зографско и Асеманиево јеванђеље, Синајски псалтир, Синајски молитвеник,Клоцов зборник, Бојански палимпсест, Македонски и Кијевски листићи), док су ћирилични у целости познати (Савина књига, Супрасаљски зборник, Енински апостол).

Периодизација развоја бугарског језика захвата четири велика раздобља:



27

1. период пре писмености oд VI до средине IX в, који траје од сеобе Словена на Балкан до мисије Ћирила и Методија;2. старобугарски период (IX -XI век) у коме је настала бугарска редакција црквенословенског језика. На њој су настали најважнији писани споменици:Трактат Црнорисца Храброг, као и четири јеванђеља: Трновско, Бојанско,Врачанско и Јованово; 3. средњебугарски период (XII -XIV век); 4. новобугарски период (oд XV века до данас).

Стварање савременог бугарског књижевног језика почело је у време бугарског просветитељства када је 1835. препородитељ Неофит Рилски (1793 -1881) објавио прву Болгарску граматику која је означила важан преокрет у односу Бугара према своме језику. Национални препород у ХIХ в. је добио велики замах релативно касно, тек пошто се Бугарска 1878. ослободила петовековног турског ропства током ког је тежња за стварањем бугарског књижевног језика имала важну улогу у неговању и јачању бугарске националне свести. Основу бугарског књижевног језика чинили су североисточни, односно централнобалкански говори. У XX в. на бугарски књижевни језик нарочито су утицали западни говори на чијој се територији налази Софија. Велики допринос формирању и афирмацији бугарског књижевног језика дали су својим делима аутори на прелазу XIX -XX век - Христо Ботев (Христо Ботьов Петков, 1848 -1876), Љубен Каравелов (Любен Стойчев Каравелов, 1834 -1879), Иван Вазов (1850- 1921), Елин Пелин (1877 -1949) и други.

Иако је стварање књижевног језика започело у Бугарској крајем IX в, оно

је врло брзо било прекинуто. У XI в. Бугарска је пала под власт Византије, што је имало за последицу потчињавање бугарске културе грчкој култури. Од почетка стварања бугарске државе била је карактеристична полиглосија:говорио се протобугарски језик (говорила га је статусно надређена мањина, у чијим је рукама био главни део државне власти), затим словенски језик (статусно подређене већине, са којом ће се та мањина измешати) те грчки.Захваљујући ауторитету византијске културе, византијски грчки је од првих година постојања бугарске државе добио статус првог државног и званичног језика. Током Х в. (такозваног златног века бугарске средњовековне културе)грчки језик је потискиван у сферу богослужбене и административне употребе,да би у XI в, после потчињавања Бугарске Византији, поново добио на значају.

Наредни векови донели су још већа искушења за бугарски народ и бугарску културу. Пошто је крајем XIV в. Бугарска ушла у састав Османлијског царства, књижевни рад се готово сасвим угасио и требало је да прође неколико векова да дође до препорода бугарске културе и писмености. Све до краја XVIIIв. бугарски језик и култура били су у Европи практично заборављени. Тек тада,а још више почетком XIX века, када као посебна филолошка грана почиње да се издваја словенска филологија, наука је посветила већу пажњу бугарском као посебном словенском језику (за шта је, међу првима, био заслужан и Вук

Караџић). У Бугарској је почетак обнављања бугарске писмености означила појава књиге Пајсија Хиландарског (Паисий Хилендарски, 1722 -1772) Славјано -



28

бугарска историја (Славянобългарска история) 1762. Од великог је културног и педагошког значаја било и објављивање првог бугарског буквара 1824. који је саставио лекар и педагог Петар Берон (такозвани Рибљи буквар , на бугарском Рибен буквар).

Веза бугарског књижевног језика са црквенословенском традицијом била је у његовој новијој историји у два наврата обнављана посредством руског књижевног језика (који је у великој мери конституисан и на црквенословенској основи): први пут у XIX в, у време стварања бугарског књижевног језика, а други пут после Другог светског рата. Истовремено, у последњих пола века у Бугарској се у склопу језичке политике велика пажња поклањана и афирмисању бугарске писмености најстаријег периода као и афирмација савременог бугарског језика у другим срединама.

Бугарска књижевност имала је у време првог проглашења самосталности бугарске државе претежно црквени карактер. Преславске школе у источној Бугарској (познате пре свега по оснивачу Константину Преславском) и Охридске школе у Македонији . Почеци новије бугарске књижевности везани су ипак за XVIII в: поред Пајсија Хиландарског, и Софроније Врачански (Софроний Врачански, 1739 -1813) писао је дела на народном језику . Књижевни препород, који је почео од друге половине XVIII в, створио је основу за развој бугарске књижевности на народном језику.

Као и код свих балканских народа, и код Бугара је дошло до буђења националне свести крајем XVIII и почетком XIX в, како смо већ истакли. Једна од главних особености националног буђења уједињења огледала се у тражењу

изворног језичког израза. Носиоци националне идеје јасно су захтевали да се постојећи књижевни језик модификује, класификује и прилагоди ондашњим савременим захтевима и, наравно, да се угледа на народни говор. Нема никакве сумње да је већ у Х в. постојала сасвим изражена бугарска редакција старословенског језика, будући да је старобугарски, трпећи значајне утицаје из грчког, румунског и српског језика, временом почео да доживљава гласовне,морфолошке и синтактичке промене које су му почеле давати обележје засебног јужнословенског језика. Чувена је била Трновска школа у којој је последњи бугарски патријарх Ефтимије спровео извесне правописне и језичке реформе.Након пропасти II бугарског царства и потпуног губитка црквене аутокефалности, у средњевековну Србију долазили су учени Бугари који су се укључили у рад Ресавске преписивачке школе на чијем челу се налазио Бугарин,Константин Философ. Поступно на територији Бугарске није бивало никога ко би се бринуо о језику и писму, па у писаним документима из ХVI в. и надаље,упркос очитим настојањима за одржавањем традиционалне језичке основице,све суштинске одлуке новобугарског су још више избивале на површину.Писани споменици из периода XVI -XVIII век недвосмислено оцртавају сложену језичку ситуацију на терену – језик се од краја до краја веома разликовао, а на њему се махом писало како је ко знао, мислио, умео и хтео.

Истовремено, по истраживачу Цаневу, савремена бугарска књижевност зачела се током XVI- XVII века (Цанев, 1978: 578), док историчар Пенев (Боян



29

Николов Пенев, 1882 -1927) сматра да се о њој може говорити тек од Пајсија Хиландарског (Пенев, 1932: 16). Током XVII -XVIII в. појавили су се први књижевни ствараоци који су се трудили да пишу на народном бугарском језику,али уз примесу многих елемената из црквенословенског језика руске редакције,

управо у време када Ломоносов у Русији ослобађа руски књижевни језик од свих застарелих термина. Истовремено бугарски монаси на Атосу су тада имали своје гесло: „Бугари, прихватите се свога језика и своје народности!“

Поред турског, Бугари су били изложени и грчком културном утицају – црквени великодостојници у Бугарској беху Грци који нису нису марили за словенску литературу нити имали слуха за бугарске културне интересе, а још мање за језик. Сви црноморски градови били су уређени по грчком моделу, а многи Бугари по градовима и већим насељима су временом почели да се хеленизирају, између осталог и језички, а што је и Пајсије Хиландарски приметио, рекавши у једном свом писму следеће: „ Видео сам од многих Бугара да они ... стране језике и обичаје преузимају , док свој матерњи језик потпуно занемарују “. Отуда је његово дело имало за задатак да подстакне Бугаре и младе нараштаје да се присете своје некадашње величине, поноса и значаја. Подаци из из тог периода показују да је хеленизација била толико јака да је бугарски имућни слој по градовима и већим местима учио грчки и користио га у свакодневном животу, да је својој деци пружао грчко образовање, шаљући их у грчке школе и академије, те да је бугарско ћирилично писмо све више почињало да личи на грчки алфабет. Зато је писац прве упоредне Историје Бугара Константин Јиричек навео следеће: „Сваки онај који није знао грчки или није

макар знао да подражава говор са грчким фразама и изрекама, није се сматрао образованим човеком у бугарској средини“ (Jire ček, 1876: 398). На основу историјске грађе види се да је пред сами крај XVIII и почетак XIX в. приватна кореспонденција између самих Бугара вршена као и вођење трговачких књига вршени су на грчком језику. Јиричек је напоменуо да се прави бугарски језик могао једино чути у породичним круговима, пошто ни женама ни женској деци никада није било дозвољено да похађају школе, са једне стране, односно да уче грчки језик са друге (Jiriček, 1876:421). Исто тако, Јиричек је забележио један запањујући податак – сви Бугари из некадашњег престоног места, Великог Трнова, где се налазила и Трновска епископија, изјашњавали су се као припадници грчког народа, никако као Бугари и Словени (ibidem, 436).

Код Грка је прелаз XVII -XVIII в. обележен снажним националним сазревањем и тежњама к образовању, описмењавању, просвећености и продубљивању науке. Овај след је захватио и Бугаре, а посебно је био видљив код фанатичних хеленизираних патриота, Априлова (Васил Евстатиев Априлов,1789- 1847) и Прличева. Како је у народу сачуван низ изворних ( језичко-фолклорних) елемената који су омогућили и подстакли национално отрежњење,у језик су постепено улазили и елементи националне просвећености – тако епископ Софроније Врачарски следи пут Пајсија Хиландарца, ударивши прве темеље 1806. савременом бугарском језику. Учињен је радикалан рез - све речи и изрази из црквенословенског бивају повраћене поступно, сви турцизми се



30

задржавају, а сви грецизми се замењују у виду преведеница /такозваних калкова/ (на пример: христоитија → благонравие). Колико је језички пуризам узео маха, види се и по томе што су тражене адекватне словенске речи за библиотеку, физику, хемију итд. У самом старту се запажала основна подела

бугарског језика на учену сферу, где су грецизми чинили вештачки елемент и преовлађујући језички узор, и на народну сферу, где су турцизми били резервисани за свакодневни језик, живот и рад. Ово је, заправо, подела која је преузета од Грка – сами Грци су делили свој језик и говор на високи (учени) и прости (ниски). У то време је просветитељ Фотинов објавио и први бугарски часопис Љубословије (Филологија) у Смирни где је деловао. Поведен стањем ствари у оквиру грчког, Фотинов говори о БЛАГОРЕЧЈУ (или о црквенословенском узвишеном) и о ПРОСТОРЕЧЈУ (или народном) језику и говору. Неофит Рилски је у својој граматици заступао, попут Адамантиоса Кораиса, средње решење, идеју о прочишћењу просторечја које се мора вратити на изворни, аутентични словенски ниво, мислећи на рускоцрквенословенски језик.

Априлов се залагао да се целокупно хеленско културно наслеђе једноставно замени руским. Овакав преокрет настао је из практичних разлога – живео је и радио у Одеси, где је првобитно ватрено подржавао Грке и грчку културу међу Бугарима, да би затим постао фанатични бугарски патриота сверуског и свесловенског усмерења. Посебна му је част указана када је 1835.отворио прву бугарску школу у месту Габров која је постала узором за све остале. Априлов се залагао за народни језик на коме је требало неговати и

развијати књижевни израз и за просвећење целокупног бугарског народа по узору на Италијане, Србе и Грке. Он сâм вели: „Морамо народ следити и по његовом начину говора граматику стварати и тако између нас писати, пошто у противном пливамо уз струју“. Такође, истакао је да се више није могло позивати на историјска правдања, а што је и угледни руски слависта Востокóв сматрао. Од тог тренутка присталице ( руско)црквенословенског језика изгубиле су тло под ногама. Трагајући за изворним језичким изразом, дошло се до закључка да источни бугарски дијалект показује праве бугарске језичке одлике,те је тако узет за основицу савременог језика. Штавише, многи лингивисти виде у њему директног настављача старобугарског у који су у другој половини ХIХ в. нагло продрле руске речи. Овај активан процес је трајао све до пада Берлинског зида и нестанка бугарског комунистичког система. Савремени бугарски књижевници и песници (Славејков, Јаворов, Јордан Јовков, Ботев)надахњивали су се народним песмама и изворним бугарским језиком, те су за кратко време превели бугарски језик из средњега века у савремене токове.



31

7. Балканоромански језици

Романизација се одвијала на територији читавог Римског царства двојако:

а) преко живог, латинског, језика; б) преко војске, администрације, образовања, цивилизацијско-културних и друштвено-политичких утицаја.

Једино је у Дакији, последњој формираној римској провинцији ван данашње Италије 107, романизација извршена одоздо: како су у великој мери Дачани напустили своју домовину, цар Трајан је довео колонисте из целога царства, нудећи им повољне погодности, повластице и привилегије.Позноримски историчар, Еутропије (Eutropius), извештава нас о томе у своме

делу Преглед историје од оснивања Рима (Breviarium ab Urbe cond ita historiaeRomanae) из 396 : „Traianus victa Dacia ex toto orbe romano infinitas eo copiashominum trantulerat ad agros et urbes colendas. “

Насељеници били су, поред ветерана и римских легионара, трговци и колонисти из претежно нижих друштвених слојева. У Дакији није постојало ни културних, ни политичких, ни трговачких па ни поморских центара нити је до данас остало забележено да су се основале школе (оне су у то време већ увелике постојале у Галији, Хиспанији, Британији и Прованси – свуда тамо где су постојале потребе). С упадима Гота у Романију и Дакију се нагло прекидају

ионако слабе везе са матицом, па римски се живаљ у потпуности повлачи на десну обалу Дунава. Све ово указује да је у Дакији била на делу такозвана народна романизација која је најверније осликавала говор нижих слојева те да је румунски језик прави пример латинског језика из II -III в, уколико изузмемо све потоње утицаје, а поглавито из словенског, на њега.

Долазак Словена на Балканско полуострво је и физички одвојио претке данашњих Румуна од романског становништва. Од тада и датира њихова постепена симбиоза, заједно са славизираним Бугарима, и почиње славизација која се може приметити не само у оквирима румунске лексике. Романско становштво сачињавали су искључиво пастири (у том домену је очувана јасна романска лексика), док обрада земље, предмети из материјалне културе и административно-верског домена одражавају словенске утицаје (на пример:slujb ă, plug, vesel, trebuie, slug ă, lopat ă, zid, jup ân, citesc, bolnav, izb ăvi...). И данас у румунском речи латинског порекла, не рачунајући све касније позајмљенице,односе се и на земљорадњу и на свакодневни живот, а све до историјски скорог времена у румунском није било речи ученог и апстрактног карактера, као у шпанском, италијанском или француском.

Старешина манастира у Витлејему, Еусебије Хијероним (EusebiusHieronymus, o кo 347 -420), родом из римског града Емоне (данашња Љубљана),

записао је, приликом исправљања латинских преписа превода Библије, да је дошло до промене самог латинског језика, почевши од првог превода па



32

надаље: „Et ipsa latinitas quotidie et reginibus et tempore mutatur. “ To jeнедвосмислено указивало да су постојале приметне говорне варијације латинског језика чак и у време јединствене римске државе. Промене су временом захватиле све сегменте граматике (фонетику, морфологију, синтаксу,

лексику), што је условило да се данас говори о разликама између књижевне латинске норме и разговорног (такозваног вулгарног, пучког) латинског језика.Све ово је водило даље, ка постепеној појави засебних романских језика.

Питање када тачно настају неолатински језици јесте и данас права загонетка. Утврђено је да је вулгарни латински био једна јединствена појава која је, у догледном историјском периоду, почела да се рашчлањава на читав низ засебних језика. Ово је узело маха коначним падом Римскога царства 476, при чему је наступило и непосредно удаљавање самих локалних говора ( један од другог), будући да више није било међусобних језичких додира који би омогућили њихово уједначавање. Због тога је класични латински остао језиком учених људи који је, индиректно, помагао да се романски језици усаврше,нарочито када су у питању учене речи.

Оно што је значајно јесте да се нигде у романизованој Европи не види прави прелазак из латинског у романску фазу, па се зато романсити не слажу у погледу одређивања завршне епохе латинског језика и епохе настанка романских језика. Мишљења се крећу од времена римске доминације или од VIII века па надаље, када и бивају само узгредно забележени први романски текстови. На црквеном сабору у Турсу је 813. потврђено у завршном закључку бискупа: „Et ut easdem omelias quisque aperte transferre studeat in rusticam

Romanam linguam aut Thiotiscam, quo facilius cuncti possint intelligere quaedicuntur “ (И да се свако потруди да ове проповеди преведе искрено на народне романске језике или на немачки, да би тако сви лакше разумели оно што је у њима речено). Управо ова констатација недвосмислено указује на постојање свих крупних разлика између књижевног, црквеног латинитета, и оног народног, говорног, који је већ био присутан генерацијама уназад. Због тога је Црква званично и издала такво наређење.

Колико има романских језика је засебно питање. Обично свака језичка класификација иде уз социолошку. Некадашња основица за поделу језика вршила се на основу фонетике, па је у ранијој лингвистичкој литератури говорено о источном и западном делу Романије. Затим је била актуална теза о књижевном значају неког језика или о његовој државности, али је и она одбачена, будући да постоје неки романски језици који се не говоре у сопственим државама. Како у лингвистици још не постоји сигурна метода за разликовање језика од дијалекта, немогуће је тачно прецизирати број романских језика. Из тог разлога се у оквирима романистике говори о следећим романитетима:

1. иберијском (оличавају га португалски, шпански, кастиљански, каталонски,

маљоркин дијалек и/или језик, ладино / језик шпанских Јевреја Сефарда);



33

2. галском (чине га француски, провансалски, франкопровансалски, гаскоњски); 3. алпском (представљају га италијански, реторомански, фурлански); 4. балканском.

Када је реч о балканском романитету, румунски романисти говоре о постојању јединственог латинитета, такозваног проторумунског (rom ânacomun ă), из ког су настали потоњи балканоромански језици. Данас, на основу свих расположивих података, романисти балкански латинитет сагледавају на основу историјских услова развоја романског и романизованог балканског становништа. Зато истичу да су у питању два релативно оштро оделита балканска романитета западни и источни, те да је сваки за себе доживео низ промена које су оставиле очитог трага и на преовладавајући словенски језички елемент. Западни балкански романитет био је далеко ближи матици, али није опстао, јер су пресудну улогу на Западу одиграли истовремено и млетачки дијалект и италијански језик. На истоку Балкана је романитет преживео уз нужне адаптације латинске основе. Те промене су видљиве у фонетици и,превасходно, у лексици. Али, ни источни романитет није остао до краја поштеђен – тачније речено, и он је доживео даље потподеле и раздвајања на две кључне подгрупе. Долазак Бугара и, потом, Словена на Балканско полуострво,као и формирање њихових држава током IX -X в, условили су да се прекину све везе између северне и јужне групе Романа, тако да су се временом искристалисала два засебна романска језика: румунски (познатији у лингвистици и као дако- румунски) те аромунски (или цинцарски).

Западни балкански романитет сачињавали су следећи језици:

А) далматски (изумрли) - Говорио се у Далмацији, све до Боке Которске као и на већини јадранских острва (Крк, Црес, Раб). Научници сматрају да је настао врло рано, будући да је Далмација у време цара Диоклецијана (284 -305) била административно везана за Апенинско полуострво, а по смрти Теодосија I (395.године) ушла је у састав Западног римског царства. Далматски је првобитно говорио старији романски слој, који је дуго одолевао аварским и словенским утицајима, али је на крају био потиснут млетачким језичким утицајима.

Процењује се да је у Х в. њиме говорило приближно 30.000 људи. Захваљујући растућем броју Словена прво у јавном, а онда, нешто доцније, и у приватном животу, овај језик се све више повлачио. Први писани подаци о далматском потичу тек из средине XIII в. у виду сачуваних трговачких писама и разних административних докумената. Реч је о такозваном дубровачком ( јужном)дијалекту на коме је тоскански директор Дубровачке гимназије, Филип де Диверсис (Philippus de Diversis de Quartigianis), забележио 1440. 260 речи и израза. Тако он каже у записима да се на суду говори латински језик, али да хлеб (panis) зову „пан“, странку/страну (pars) ословљавају са „тета“, господина

(dominus) са „кеса“ (chesa), да глагол чинити (facere) казују као „факир“ (fachir),да берберина зову „ burbur “ итд. У Сенату града Дубровника далматски је



34

говорен и у XV веку, а што потврђује његова одлука из 1472 : „Prima pars eratquod nullus possit ad arengarias uti lingua nisi latina ragusea, sub pena... “. Иако је то чиста административна одлука, многи романисти су мишљења да је далматски већ у то време изашао из свакодневне употребе и да су оваквом одлуком

покушали чланови Сената да га оживе. Далматски се задржао најдуже на северу на острву Крку (лат. Curicum) у облику такозваног вељотског дијалекта. Њега је италијански лингвиста Матео Бартоли (Matteo Giulio Bartoli, 1 873- 1946) забележио 1897, захваљујући последњем живом говорнику, Туонеу Удаинеу (Tuone Udaina, †1898). Међутим,иако далматски није био његов матерњи језик, већ га је научио док је слушао разговоре својих родитеља, Удаине је пружио Бартолију довољно лингвистичког материјала за истраживања. У регистру се налази преко 2800 речи, затим неколико народних прича као и приче из свакодневног живота.Бартоли је своја проучавања објавио тек 1906. на немачком језику у двотомном делу Далматски језик (Das Dalmatische). Романиста Петар Скок је, боравећи на Крку 1925, записао да нико из Удаинеове породице није више знао овај језик, а да је 80-годишња старица Рамбалдо знала, по навици, да запева старе вељотске песме. 2. Истриотски (или истрорумунски) је засебан језик кога су Млечани затекли још 1000. године након освајања Истре и северног приобаља Јадрана. Временом је млетачки постао говором романског живља. Један број романиста сматрао да је су Романи мигрирали у Истру из Трансилваније и да су се населили првобитно у непосредној близини Трста пре или око 1000. године. Данте је у

својој De vulgari eloquentia уздржано убрајао истарски и фурлански говор у италијанске дијалекте: „Forum iulii et ystria non nisi leve Italyae esse possint “. Први забележени историјски податак о Романима у Истри потиче тек из 1329 .Те године је настала једна српска хроника у којој стоји забележено да су Власи одавно насељени у Истри и да им је вођа био извесни Радул.

Италијански лингвиста Асколи (Graziadio Is aia Ascoli, 1829- 1907) је у своме делу Ретоморански огледи (Saggi ladini) из 1873 . говорио о самопостојању романског говора у Истри, а око 1900. је записао „оченаш“ на истрорумунском и објавио га у Тршћанском археографу , уз коментар да је словенски утицај био изузетно јак на овај језик:

Ćaće nostru šti in ćer; svetija-seTe lume; verija ta kraljevstvo,

Fia volja Ta, ca ši en ćer ši en pemint.

Потоњи италијански лингвисти истрорумунски недвосмислено сврставају у дијалект италијанског језика. Петар Скок га је изједначио са вељотским дијалектом, док новији хрватски истраживачи, Деановић и Павао Текавчић,виде у њему једну засебну целину, ако не и посебан романски језик.

Према званичном попису становништва из 1921, у италијанској Истри је било 1.644 Истрорумуна (мада је румунски лингвиста Секстил Пушкариу само



35

неколико година касније проценио да их је било око 3.000). На основу последњег пописа становништва у СФРЈ 1991, било је 811 Истрорумуна, док се 2001. на попису у Хрватског свега 137 особа изјаснило да им је истрорумунски матерњи језик. Аугуст Ковачец је објавио 1998. Istrorumunjsko-hrvatski rje č nik s

gramatikom i tekstovima (Glosar Istroroman- Croat cu gramatica si texte) где је навео да истрорумунски данас говори свега 170 становника Истре. Колико је тачно говорника истрорумунског није сасвим поуздано утврђено, а сходно подацима УНЕСКО-а се с правом каже да је ово најмања група говорника једног живог језика у Европи и да се истрорумунски убраја у групу изузетно угрожених језика, јер му прети у скорије време нестајање. Смањење броја говорника овог језика током ХХ в. се тесно везује за како мењање политичких прилика тако и за асимилацију Истрорумуна у Италијане и у Хрвате. Сви говорници истрорумунског живе у околини Ровиња, Фажане и Водњана и поседују висок диглосијски регистар из италијанског језика, док са нероманским становништвом комуницирају на хрватском или на словеначком.. Мусолинијева влада је 1922. одредила место Шушњевицу за главни истрорумунски центар у коме је узбрзо и отворена школа на истрорумунском. Аугуст Ковачећ је 1971. у чланку Опис данашњег истрорумунског записао да су задржани само неколики основни романски бројеви, док су сви остали словенски:

истрорумунски: ur zi румунски: o zi / један дан/ do, trei, patru zile dou ă, trei, patru zile

pet, šest, sedam.... dan cinci, şase, şapte.... zile

Источни балкански романитет представља три жива језика: дако- румунски, аромунски и мегленорумунски. Број говорника аромунског још није прецизно утврђен – цифра се креће око 800.000, мада има процена и од милиона. Аромунски се може чути у Србији (само у траговима), Румунији,Бугарској, Републици Македонији (она је њихова матица), Грчкој (Тесалија и Епир) и у Албанији. Најмањи број говорника има мегленорумунски – приближно 20.000. Мегленорумуни живе у долини реке Вардара, северно до Солуна и на обалама Дојранског језера.

Дако -румунски је најзаступљенији језик, пошто захвата највећи број говорника (Румунија, Србија, Мађарска, Молдавија, Украјина, Бугарска) – преко двадесет пет милиона говорника.

Дачани су живели у Бачкој, Банату и Румунији још од бронзаног доба до II в. пре Христа. На тријумфалној капији код места Адамклисија, на Црном мору, рељефно је приказана борба између Дачана и Римљана. Овај је рељеф интересантан и по томе што приказује једног Дачанина како води за руку своју жену обучену у сукњу од неке теже тканине и кошуљу с кратким рукавима од тањег платна. Овај податак етнографи узимају као веома важан, јер сведочи у прилог тези да су Дачани имали веома развијено занатство и културу. Последња

римска провинција, Dacia Ripensis, основана је 271. из које су се повукли Римљани већ 275. на основу налога цара Аурелијана. Разлог повлачења крио се



36

у чињеници да Римљани нису могли више да одоле нападима скитксог племена Парта. Становништво Балкана и Дакије је већ увелике почело примати хришћанство преко латинског језика, а што се јасно види и у оквирима савременог румунског језика:

Dominus > Dumnezeu ( Бог)dominica > duminic ă (недеља)

basilica > biseric ă (црква)

За лингвисте и истраживаче је то својеврсни доказ и романизације становништва Дакије и постепене христијанизације дачких племена пре доласка Словена.

О настанку дако- румунског постоје три теорије:

А) субдунавска – као народ, Румуни су се оформили у јужним крајевима дунавског слива, а што и римски хроничари потврђују у својим записима. Тако је Флавије Вописк (Flavius Vopiscus, IV в) навео у Царским повестима (HistoriaAugusta) како се цар Аурелије 273. повукао на север Дакије приликом сеобе Гота на Балканско полуострво и да је распустио Трајанове колоније у које се,доцније, насељавају Румуни. Густав Вајганд, романиста, изнео је мишљење да су Румуни дошли са југа Балкана, из некадашње постојбине на потезу Ниш-Скопље-Софија.

Б) континуитета – по представницима ове тезе, Румуни су староседеоци Балкана. Њих је коначно покорио цар Аурелије, а након његовог повлачења из Дакије остале су неке римске колоније и насеобине у које су пристигли дошљаци, Дачани и други. Потоње мешање становништва условило је да се постепено рађа румунска нација.

В) синтеза – ову хипотезу углавном заступају ранији романисти (Бартоли,Росети и Штадмилер): порекло Румуна остаје и даље отворено питање, будући да су живели с обе стране Дунава и да је румунски језик, у својој суштини,прилично хомоген. По њима, процес формирања румунског језика се одвијао

између V и VIII в.

Разлоге оваквим супротним мишљењима треба тражити у недостатку адекватног писаног материјала и свих релевантних података који би указали на то како је историјски формирана румунска нација. О Румунима, нажалост,ништа не знамо скоро цео миленијум, од 275. до 1330, године када је званично основана прва румунска кнежевина Влашка (познатија и као Мунтенија). Тек узгредни историјски подаци бацају светлост на тај непознати период. Познато је да су азијски Печенези муњевито заузели Влашку и да их је Византија, уз помоћ Кумрана, протерала одатле током ратова између 1074. и 1088. Скоро два века касније угарски краљ Андреја II (Jeruzs álemi II Andr ás/Endre, владао 1205 -1212)позвао је крсташе на поход и на преобраћење свих држава источно и јужно од



37

Карпата, чиме је започело снажно угарско ширење на Исток. Подаци показују да је у југозападној Молдавији основана 1227. куманска римокатоличка надбискупија, али да су домаћи ( румунски) феудалци сачували висок ступањ самосталности и своју православну веру. Војвода Басараб Велики (Basarab cel

Mare, 1317- 1352) ратовао је успешно против Византијског царства, отерао је Монголе (тј. Татаре) из Бесарабије током жестоких борби између 1325 -1328.године, а 1330. победом над угарском војском краља Карла Роберта Анжујског (K ároly R ó bert de Anjou, 1288- 1342) код места Посада ослободио је и Влашку. У каснијим војним походима 1352 -1353. Мађари су преотели Монголима Молдавију коју су организовали као своју пограничну државу, но 1359. домаћи властодршци устали су против мађарске власти и, на челу са војводом Александром Добрим (Alexandru cel Bun, владао 1400 -1443), ослободили су је и прогласили нову кнежевину са војводом Богданом као њеним владарем. Све до уједињења са Влашком и Трансилванијом 1601. је била независна. Ово уједињење свих румунских земаља у једну јединствену државу спровео је Михаил Витеазул (Храбри).

Из периода пре борби за независност и уједињење датира и први званични документ написан на румунском језику из јуна 1521. Открио га је еминентни румунски историчар Николае Јорга у Архиву града Брашова почетком ХХ века . Написан је румунском ћирилицом. Саставио га је извесни Њакша Лупу (Neac şa Lupu) из влашког места Кампулунга, а упутио га је Јоханесу Бенкнеру, судији и градоначелнику трансилванијског пограничног градића Брашова. У њему га извештава о походу султана Сулејмана

Величанственог на Дунав из правца Софије. Заглавље и поздрав дати су на словенском , док је целокупно писмо састављено на румунском језику6 .

Званични (службени) језик у румунским земљама и језик цркве био је словенски (limba slavon ă) све до 1860, а писмо ћирилица. Речи које означавају црквену хијерархију и звања као и речи које се односе на здања за молитву имају словенско порекло. Колико је румунско-словенска симбиоза била јака види се и по томе што су латински глаголи из интимне сфере замењени словенским; тако је глагол amare замењен глаголом „љубити“ - a iubi . Слично је и са потврдном афирмацијом da, такође преузетом из словенског, која је у свим осталим романским језицима углавном проистекла од латинског прилога sic .

6 Mudromu i plemenitomu, i čistitomu i Bogom darovanomu jupan Han ăş Bengner ot Bra şov mnogozdravie ot N еacşu ot Dl ăgopole. I pak dau ştire domnie tale za lucrul turcilor, cum am auzit eu c ă împăratul au e şit den Sofiia, şiaimintrea nu e, şi se-au dus în sus pre Dun ăre. I pak s ă ştii domniia ta c ă au venit un om de la Nicopolede miie me-au spus c ă au v ăzut cu ochii lor c ă au trecut ciale cor ă bii ce ştii şi domniia ta pre Dun ăre însus. I pak s ă ştii că bag ă den toate ora şele c âte 50 de omin s ă fie de ajutor în cor ă bii. I pak s ă ştii cumuse-au prins ne şte me şter' den Ţarigrad cum vor treace ceale cor ă bii la locul cela strimtul ce ştii şidomniia ta. I pak spui domniie tale de lucrul lui Mahamet beg, cum am auzit de boiari ce sunt megiia ş'şi de generemiiu Negre, cum i-au dat împăratul sloboziie lui Mahamet beg, pe io-i va fi voia, prenŢeara Rum âneasc ă, iar ă el să treac ă. I pak s ă ştii domniia ta c ă are fric ă mare şi B ăsărab de acel lotru

de Mahamet beg, mai v ârtos de domniile voastre. I pak spui domniietale ca mai marele miu, de ce amînţeles şi eu. Eu spui domniietale iar ă domniiata e şti înţelept şi aceste cuvinte s ă ţii domniiata la tine, s ă nu ştie umin mul ţi, şi domniile vostre s ă vă păziţi cum ştiţi mai bine. I bog te veselit. Amin.



38

Романисти сматрају да је румунски, услед географске изолованости од матице,био први од романских језика који се одвојио од латинског и да је у том процесу издвајања одлучујућу улогу одиграо словенски језик чији се утицај рефлектовао, како смо већ назначили, у домену лексике, док су изворна

романска синтакса и морфологија остале очуване . Отуда је улога словенског на територији румунских земаља била налик оној коју је у Средњем веку латински имао у Европи. Након турских освајања ову предоминацију словенског још више ће појачати многобројни српски, македонски и бугарски калуђери коју су потражили уточиште у румунским земљама.

Они су са собом донели рукописне књиге које су преписивали у постојећим и новооснованим румунским манастирима. Најстарија рукописна књига на румунској територији јесте Словенски јеванђелистар из 1405. кога је преписао калуђер Никодим родом из Прилепа. Прва штампарија у Влашкој основана је 1508. по доласку монаха Макарија из Ријеке Црнојевића. Прва трансилванска штампарија ђакона Коресија основана је у Брашову 1557. у којој је прештампан Октоих као и један низ религиозних текстова преведених на румунски. Велики број сачуваних ћириличних документа настало је претежно на бугарској редакцији (приближно две трећине), док је на српској један мањи број (око једне трећине).

Прелаз на латинично писмо био је под видним италијанско-француским утицајима, пре свега као реакција на преовладавајући словенски. Тиме је започет дуги и спори процес рероманизације румунског језика који и данас траје. И прелаз на латиницу и рероманизација румунског су плод рада Ердељске

латинистичке школе (Şcoala Ardelean ă) под вођством унијата, Самуила Микуа (Samuil Micu Klein, 1745- 1806), Георга Шинкаија (Gheorghe Şincai, 1754 -1816) и Петру Мајора (Petru Maior, 1756- 1821). Саставили су, а њихови ученици објавили 1825. румунски речник (дело носи наслов Lesicon rom ânescu-latinescu-ungurescu-nem ţ escu ) у који су унели бројне учене романизме (италијанизме и гализме) као и латинске неологизме. Изворна латинска лексика сачињавала је тек петину ондашњег целокупног лексичког фонда у румунском језику, а садржавала је велики број речи одавно избугљених у другим романским језицима у тој употреби и значају; на пример:

imperator > împărat (насупрот: re, roi) mas,- ris ( мужеван) > mare ( насупрот: grandis) miles > mire / женик/ (насупрот: fidanzato/sposo, fianc è) ovis ( овца) > oaie ( насупрот: pecora, brebis) vita ( живот) > vit ă (говедо)

Иако је латинично писмо већ ушло у оптицај међу Румуне од 1860.године, оно се базирало на етимолошком принципу. Титу Мајореску (Titu LiviuMaiorescu, 1840- 1917), међутим, дао је предлог 1865. да се уведе латинично

фонетизовано писмо по угледу на италијанску латиницу, уз додатак пет дијакритичких знакова који не постоје у италијанском. То су:



39

1) â, î - иако обе графеме имају исту гласовну вредност (одговарају руској графеми и фонеми ы), у речима се увек пишу под одређеним ортографским условима , 2) ă – одговара енглеском, руском и албанском редукованом полугласу (у оквиру интернационалне фонетике обележава се знаком ə), 3) ş /= ш/, ţ /= ц/.

По угледу на француски, графема Ј је усвојена као /ж/. Отуда данашњи румунски алфабет изгледа овако: тридесет једна графема обележава двадесет осам румунских гласова:

а, ă, â, b, c, d, e, f, g , h, i, î, j, k, l, m, n, o, p, q, r, s, ş, t, ţ, u, v, w, x, y, z

Румунски алфабет је 1982. допуњен са четири нове графеме (к, q, w, y)које се користе само у писању позајмљеница (попут: kilogram, quazar, watt, yoga,yogurt).

*****8. Албански језик

Данас се у лингвистици сматра да је савремени албански језик (gjuhashqipe) једини настављач (односно, наследник) неког језика из палеобалканске епохе. Реч је о индоевропском језику који је, попут грчког, јерменског и

изумрлог латинског, изолован, тачније језик који нема никакве блиске везе ни са једном позантом индоевропском језичком групом. Зато се назива језиком изолатом. Карактер албанског као индоевропског утврђен је средином XIX в. захваљујући упоредним језичким, а пре свега етимолошким, истраживањима.Први научник који је још 30-тих година тога века указао на његово индоевропско порекло био је Ј. Ксиландер, али је заслуга што је албански коначно сврстан у групу индоевропских језика приписана немачком лингвисти Францу Бопу који је у својој упоредној студији из 1855. то посебно нагласио,указавши на неке од сличности и паралела.

Порекло албанског језика и самих Албанаца дуги временски период био је нејасан, будући да нису постојали неки чвршћи и опипљиви подаци о њиховим прецима. Због тога је лингвистика, тачније речено етимологија, дала свој посебан допринос у расветљавању овог питања. У одељку о пореклу Албанаца изнећемо све релевантне теорије у вези са тиме и мораћемо се смо дотаћи и језичког питања. Онолико колико је тешко (било) утврдити порекло овог језика и народа, исто толико је (било) тешко утврдити и порекло њиховог самоназива, shqiptar ët.

Албанци се први пут наводе на географској карти александријског картографа Клаудија Птоломеја из 130. г. као Албаноји/Алваноји (Αλβανοί) који живе у околини града (насеља) Албанолописа, данашње Крује. Под другим



40

именом, Арванити (Αρβανίτες), именом такође древним, наводе се први пут у делу византијског хроничара Михаила Аталијата (Μιχαήλ Ατταλειάτης, средина XI в). Између осталог, назначио је да су Арванити чинили главнину војске узурпатора Георгија Манијакиса која је из Драча око 1085. кренула на Солун.

Исто тако, записао је да су Арванити, као искусни ратници, претходно дошли из Италије. Са друге стране, Полибије (Πολύβιος, 203 – 120. пре Христа),хеленистички историчар, навео је у свом делу Историја или успон Римског царства (Οι Ιστορίες ή Η Άνοδος της Ρωμαϊκής Αυτοκρατορίας) једно место у данашњем Епиру под именом Арбон (Άρβων) које је несумљиво албанског порекла, а становнике је прозвао Арбонитима (Αρβωνίται). Код других византијских историчара из XI и XII в. наилазимо на име тог места као A рванон (Άρβανον) или A рвана (Άρβανα). Назив Арванити се тако користио да означи становништво тог подручја и потом свих говорника албанског језика. У познијем византијском периоду називи Арванити и Албаноји су наизменично коришћени. Ана Комнина (Άννα Κομνηνή, 1083 -1148) у своме спеву Алексијада (Αλεξιάδα, делови VI 7/7 и XIII 5/1 -2) из 1148. наводи Албаноје и Арваните који су у кључном тренутку пристигли у помоћ њеном оцу, Алексеју I, у борбама за очување престола и унутрашњих прилика у земљи. Она је само узгред навела људе и догађаје из средње Албаније у периоду 1063 -1118. и назначила да постоји област Албанон о којој није дала никакве друге подробније податке. У српским документима из читавог периода средњега века Албанци се наводе једино као Арбанаси. Током XIX и ХХ в. званично је преовладао назив Албанци, док је облик Арванити остао више резервисан у говору код Грка и

Муслимана у Грчкој и ван ње. Научна су виђења да се од XV в, а посебно од Скендербегових (Gjergj Kastrioti Skanderbeg, 1405 -1468) устаничких активности,међу Албанцима сасвим усталио нов назив, Шћиптари (shqiptar ët), који није био познат Албанцима из насеобина са југа Грчке.

Византијски хроничар Аталијат назначио је да су Арванити дошли из Италије. У научним круговима постоји једна још недовољно потврђена хипотеза о миграцијама Албанаца. Сматра се да се њихова прапостојбина, Албанија,налазила на подручју Кавказа, на источним падинама ове планине, између Каспијског језера и самог врха Кавказа, на територији данашњег Азербејџана и Дагестана. Имали су једно веће насеље на језеру који се звало Албана (локација му је била између данашњих градова Дивичија и Дербенте) на основу ког је и цела област потом добила име. Из хеленистичких, али и римских, записа сазнајемо да је та земља била позната по великим и опасним псима те да је један албански владар таквог пса поклонио Александру Великом када је овај освајао Азију. Из записа се такође види да је то била кршевита и веома сиромашна земља, а за освајаче крајње непривлачна. Њено становништво се бавило једино сточарством.

У VIII в. су Арапи запосели територију око Каспијског језера, а целокупно затечено становништво су преобратили у ислам и повели са собом у

нове освајачке походе. На Средоземљу су у то време биле учестане борбе између хришћана, Ромеја (Грка) и Арапа. Када су Арапи освојили један велики



41

део Сицилије, да би ојачали утицај ислама, довели су један део становништва из кавкаске Албаније. За време Василија II (Βασίλειος Β', владао 976 -1025) су Грци успели да поврате један већи арапски део и пошло им је за руком да затечено муслиманско становништво преобрате у хришћанство. Нормани су под

Робертом Гвискардом заузели целу јужну Италији и арабљанску Сицилију средином XI в. Управо са Сицилије су планирали да се упуте према Истоку, ка већ ослабљеној Визанитији због унутрашњих ратова и тешке економске кризе која ју је погодила, а база за полазак им је била приобаље и унутрашњост данашње Албаније. Француски проучавац средњега века, Алан Диселије,лоцирао је Арбанон између река Девол и Мат. Познато је да се крајем XII в. ово насеље налазило под влашћу извесног Прогона. Након IV крсташког похода,када су крсташи 1204. освојили Цариград, Арбанон је добио политичку самосталност и постао прва држава која је понела албанско име.

Данашњи самоназив Албаније, Шћиперија (Shqip ëria), јесте новијег датума, а постоји неколико мишљења у вези са његовим пореклом. Доводи се у везу с албанском речју шћипоња (shqiponj ë), у значењу „орао“, пошто је орао био у оквиру албанске митологије и фолкора тотем. Фактички, себе сматрају потомцима ове птице која се, у облику двоглавог орла, налази на званичној застави Албаније. Друго тумачење дао је немачки албанолог Георг Хан који је везао овај самоназив за албански глагол шћиптој (shqiptoj) који значи „говорити“, „причати“, „казивати“. По његовом тумачењу, Албанци су себе тако назвали, јер се међусобно разумеју док слободно разговарају.

За разлику од балканословенских језика, албански је забележен прилично

касно, што представља једну од главних препрека за проучавање његових веза са иначе мало познатим старобалканским језицима. Најранији писани извори потичу из средине и са самог краја XV векa, а то су следећи:

1. Формула крштења (Formula e pag ëzim it) из 1462. чини тек jeдна кратка реченица која нa савременом албанском гласи:

Unë t ë pag ë zoj n ë emë r t ë Atit e t ë Birit e t ë Shpirtit t ë Shenjt ë .Крстим те у име Оца и Сина и Светога Духа.

Њен аутор, надбискуп драчки Паљ Енђели (Pal Engj ëlli), сачинио је овај превод из жеље да новорођенчад буду крштена онда када родитељи нису могли да их одведу у цркву (због сметова, ратова, болести итд). Овај документ је открио румунски историчар Николае Јорга 1915. у Централној библиотеци града Фиренце.2. Речник Арнолда фон Харфа (Fjalori i Arnold fon Harfit) из 1496. ( или 1497) г. садржи двадесет шест забележених речи, осам израза и бројеве од 1 до 10, затим број 100 и 1000. Аутор је немачки ритер и путописац, Арнолд фон Харф (Arnoldvon Harf), који је на своме пропутовању према светим местима на Истоку боравио неко време међу Албанцима и из практичних разлога саставио себи мали подсетник са најфреквентнијим речима. Записао је у својој бележници,



42

између осталог, да Албанци поседују свој језик који се не може добро записивати, јер немају своје псимо. Овај речник је по први пут објављен у Келну 1860. године, а на албанском тек 1932.3. Одломци из јеванђеља по светом Матеју (Ungjilli i Pashk ëve или Perikopeja)

непознатог аутора пронашао је грчки истраживач Спиридон Ламброс 1906.године у Миланској библиотеци. Филолошким анализама је утврђено да су одломци настали или у XV или у XVI в. Реч је о преводу свега неколико редова назначеног јевађеља (27:62 -66). На другој страни налази се записана једна ускршња песма на албанском заједно са грчким текстом и мелодијом.

Прва књига штампана у Венецији на албанском јесте Мисал (Meshari) римокатоличког свештеника Ђона Бузукуа (Meshari i Gjon Buzukut) из 1555 .Појавила се у тренутку када је Римокатоличка црква спроводила своју контрареформацију и када је дозволила да се држе проповеди на народном језику. Уједно, шире посматрано, ова књига требало је да спречи ширење протестантизма и ислама међу Албанцима. Отуда је овај мисал збирка пригодно одабраних литургијских текстова преведених са латинског. Бузуку је успеш да одштампа свега неколико примерака, а чини се да ју је и Инвкизиција ставила на црну листу, тако да је књига била заборављена . Књигу је пронашао Паљ Скирои тек 1910. у Библиотеци Ватикана, где се и данас чува.

Борба за савремени албански језик трајала је дуги низ година. Главна препрека је била, како је и сâм фон Харф истакао, та што Албанци нису имали своје писмо. Историјски посматрано, користили су или грчки или латински

алфабет или су мешали оба, а код Бузукуа можемо пронаћи и понеко ћирилично слово за ознаку специфичних албанских гласова. Од XVIII в. Албанци мухамеданске вероисповести користили су и турски (арапски) алфабет. Један од првих илуминиста и идеолога албанског препорода, Наум Већиљхарџи (NaumVeqilharxhi, 1767 – 1846 ), у жељи да се Албанци описмене и да се превазиђу религијске препреке које су условљавале употребу једног, другог и трећег алфабета, 1825. је у Букурешту створио ново, сасвим оригинално писмо које се само угледало на курзивну ћирилицу. Овај алфабет имао је тридесет три графеме и на њему је настао први буквар (Еvetar) на албанском 1844. Међутим,писмо је било веома компликовано, тако да је врло брзо напуштено. Идеја о посебном албанском алфабету је уродила плодом: са једне стране, Албанци муслимани из централне и јужне Албаније инсистирали су на такозваном „цариградском алфабету“, а Албанци са севера на латиничном. Управо овај неспоразум је био извор многих сукоба који су престали након 1908. када је одржан у Битољу Први правописни конгрес. На њему је одлучено да ће се албански алфабет заснивати на латиничном писму које је допуњено са девет диграма како би се означили посебни албански сугласници (dh, gj, ll, nj, rr, sh, th,xh, zh). У алфабет су уврштена и двe новe графеме - ç, ë.

Структура албанског писма изгледа овако:



43

-седам самогласника: A, E, Ë, I, O, U, Y - од којих Ë представља полуглас, а Yпомућени самогласник (одговара немачком ü);

-двадесет девет сугласника:

B, C, Ç (= ч), D, Dh, F, G, Gj (= ђ), H, J, K, L (= љ), Ll (= л), M, N, Nj (= њ), P,Q (= ћ), R, Rr, S, Sh )= ш), T, Th, V, X ( као македонско ѕ), Xh (= џ), Z, Zh (= ж)

од којих су два интердентали (звучно Dh и безвучно Th), док гемината Rrпредставља појачани вибрант (као у шпанском).

У Скадру је 1916. одржан скуп да се направи договор око заједничког књижевног језика Гега (Албанаца са севера) и Тоска (Албанаца са југа). Тежња је била да се превазиђу све дијалекталне разлике између њих, па је зато утврђен један такав стандард који није дуго опстао. Тек од 1972. је на Правописном конгресу у Тирани озваничен јединствен књижевни језик с основицом на јужном албанском дијалекту, али са многим примесама из северног. Албанским данас говори преко шест милиона људи у Албанији, на Косову и Метохији, у западним деловима Македоније, у Црној Гори, на северозападу Грчке и на југу Италије. Његову лексику чини око 2000 речи палеобалканског порекла, али су најбројније речи преузете из латинског, словенског и грчког језика. Са турским освајањем, у албански је ушао и велики број оријентализама. Најзначајнији слој представља латински, јер је он и најраспрострањенији. Речи су толико фонетски добро прилагођене да их је скоро решко разликовати од изворне албанске

лексике. По мишљењу албанолога Ећрема Чабеја и Агније Десницке, те речи се више и не могу сматрати туђицама нити позајмљеницама, јер су ушле у албански фонд онда када су се вршиле корените промене граматичког система албанског језика које су одредиле његов данашњи изглед.

Језик Албанаца са југа Италије разликује се поприлично од савременог албанског језика. Пре свега зато што је реч о сачуваној језичкој варијанти албанског из средине XV и почетка XVI в. коју су пренели у Италију албанске избеглице из централне и јужне Албаније и са севера Грчке после смрти Скендербега. Напуљски краљ Фердинанд Арагонски им је пружио уточиште и

населио их је углавном по ненастањеним и економски сиромашним пределима на југу Италије и Сицилије. Међутим, они су успели да сачувају своју културу, језик, традицију, не и вероисповест ( ретки су они који још нису прешли у римокатоличанство). За разлику од Албанаца, себе искључиво називају Арбрешима (Arb ëresh ë)

7. Иако њихов језик није званично сврстан у језике

мањина према италијанском Уставу, он ужива донекле статус званичног језика у Калабрији, Базиликати и у Молизеу. Оно по чему се арбрешки разликује од савременог албанског јесте што садржи велики проценат грчких и италијанских

7

Истакнути Арбреши су, на пример, политичар, оснивач италијанске Комунистичке партије и марксистички теоретичар културе, Антонио Грамши (Antonio Gramsci), и певачица Ана Окса (Anna Oxa, тј. Ana Hoxha)



44

речи ( реч је о тоскијској форми италоалбанских дијалеката). За савремене албанологе, овај језик је права слика албанског језика пре доласка Османлија у Албанију. Често се износи следеће поређење: када савремени Албанац слуша арбрешки има исти доживљај као када Енглез слуша енглески којим је говорио

и писао Шекспир. Италијански лингвиста Марио Пеи је у својој књизи Приповест о језику навео како је се као младић једном хвалио пред неким незнанцем како је знао и разумео баш сваки италијански дијалекат. Зато га је странац изазвао да покуша да разуме дијалект његовог места са југа Италије,Пеи је пристао и морао је на карју да призна да апсолутно ништа није разумео.Испоставило се да је говорник био Арбреш који је указао тако будућем научнику да нију постојали само италијански говори у Италији.

*****9. Вук и албанска проучавања

Вуков рад на албанолошким проучавањима био је у центру пажње тројице научника – Норберта Јокла ( Вукова збирка албанских песама ), Алојза Шмауса ( Вук и балканска народна песма ) и Хенрика Барића ( Вук и албанско народно песништво ), мада је било доцније и других истраживача, посебно Албанаца са Косова и Метохије, који су се детаљније бавили Вуковим односом према албанском језику и албанској народној поезији.

Јокл, Шмаус и Барић недвосмислено су истакли како је Вук био први који је дао адекватне и одабране примере албанске народне поезије и албанског народног говора. Да би што боље изучио српску прошлост, Вук је компаративно приступио изучавању сличних појава код суседних народа. У једном писму Копитару 1826. навео је да би хтео посетити Хрватску, Далмацију, Црну Гору,Боку и Херцеговину, а уједно би обишао и Мореју (Пелопонез), Албанију и Бугарску. Када је реч о Албанији, желео је да се што боље упозна са језиком,обичајима народа као и усменим благом Албанаца те да сакупи довољно грађе за географију и статистику Балкана. Намеравао је да напише „арнаутску граматику“ и да састави један речник што би финансирала Руска академија наука. У писму председнику Академије, Шишкову, Вук је изнео молбу да му се изда руски пасош ради сигурнијег путовања по Турској.

Вук је албански сврстао у један од десет сродних језика, у породицу индоевропских језика. Знао је и за Четворојезични речник (Λεξικόν τετραγλωσσόν) ког је саставио цинцарски владика Данило – за тај речник је Вук рекао да је састављен како би Власи, Бугари и Арнаути оставили своје „варварске језике и постали Грци“. Успео је да претплати руског конзула у Дуборнику, Гагића, на Житије Ђорђа Кастриота чији је превод урађен са немачког језика. Основни циљ књиге био је да укаже на заједничку албанско-српску борбу против турске најезде средином ХV века. Вук је 1818. безуспешно покушавао да пронађе у Бечу примерак књиге Георгије Кастриот , последњи

краљ албански за Симу Милутиновића Сарајлију.



45

Вуково знање албанског није било велико – њиме није владао, али је поседовао извесна сазнања о њему. Тражио је од преводиоца Британског библијског друштва, Ливса (Leeves ), примерак Светог писма на албанском за Копитара који је у том тренутку вршио интензивна проучавања балканских

језика. Ливс је превео Библију на албански, а 1827. штампао је Нови Завет на Крфу с упоредним текстом на грчком језику. Један примерак је Копитар добио 1830. ради компаративног изучавања албанског језика уз помоћ српског превода Новог Завета (објављеног 1824), а други Вук.

Сакупљање народних песама на албанском је Вук отпочео по Копитаревом подстицају. Октобра 1829. изашао је у Општинским новинама чланак о албанским и српским песмама о коме Копитар извештава Вука у писму из фебруара наредне године. Ту се директно обраћа Вуку следећим речима: „Зар не бисте Ви могли први објавити албанске народне песме? Како би било лепо када бисте Ви сами обделавали овај виноград Господњи, као што сте и почели?“

Ово указује да је по својој прилици Вук већ отпочео са сакупљањем албанских песама. Априла 1830. послао је Копитару две краће песме – једну од седам и другу од свега три стиха. Обе песме је записао од неког калуђера из Пећи у Крагујевцу, а у писму је Копитару напоменуо да „у Арнаута нема јуначкијех пјесама дугачких као у нас, него ће им од прилике све пјесме бити као новогрчке.“

Током тог лета забележио је десет нових песама – најдужу од тридесет,најкраћу од четири стиха – и заједно са неколиким српским их послао Копитару.Већ од 1831. као да у потпуности замире свака активност обојице усмерене ка

албанској народној поезији. Највероватније је да је Копитар у међувремену добио довољно материјала, мада су забележене песме биле више као забавна и етнографска литература него научна.

Љубомир Стојановић, Вуков биограф, штампао је прве две забележене песме у књизи Вукова преписка 1907, а преосталих једанаест је филолошки обрадио Норберт Јокл. Те песме и његови коментари објављени су 1921. Од једанаест песама, девет су епске, три лирске и једна је питалица. Лорд Бајрон је у своме Витезу Харолду, на пример, унео свега две албанске народне песме са југа, док је Вук записао песме са севера, баш као и Милош Милојевић који је 1835. године забележио једну лирску и три епске албанске песме Гега. Вуков рад је у међувремену допунио и Алекса Богосављевић који је, поред једне епске песме и једне тужбалице с преводом, дао и многобројне елементе из историје и обичаја Албанаца.

Из свега расположивог се може закључити како Вук није знао за албанске јуначке песме (k ëngë trimash ), али да су му биле познате грчке хајдучке (клефтске) песме те да је правилно уочио њихову сродност с албанским.Боравећи у Црној Гори током 1835 -1836, обишао је све крајеве око Скадарског језера и имао је прилике да „види“ албански живот, да добије обавештења о Арнаутима, о њиховим обичајима, вери, одевању итд. Сва своја сазнања са

терена проследио је чувеном француском географу, Амију Буеу, а 1844. је кориговао мишљење немачког историчара, Леополда Ранкеа, о одликама



46

албанских Гега и Тоска. Вук је само кратко написао Ранкеу следеће: „Тоске и Геге мало се разликују у језику , али нешто више у облачењу и по оружју “. У своме Рјечнику из 1852. дао је далеко детаљнију и прецизну дефиницију ко су Арнаути, односно Геге и Тоске: „ Гега јесте Арнаутин из сјеверних крајева , са

десне стране ријеке Шкумбије , а они са лијеве зову се Тоске . Они се разликују мало и по говору , а и по одијелу и по оружју : Тоске носе широке кошуље , кратке антерије , бијеле џоке и на глави фесове , а Геге чакшире , доламе ( сељаци бјелаче као Црногорци ) и око главе шаруке ; а и дуге су им пушке – у Гега су пушке арнаутке ( какове су и у Црној Гори и Херцеговини ), а оне дуге пушке , какове носе Тоске , у Србији се зову тоске . Геге су закона турскога и римскога , а међу Тоскама има и закона грчкога .“

*****10. Саракачани

Заједно са Власима, Саракачани (Σαρακατσάνοι)8 су били до средине ХХ в. најмање познато номадско-сточарско становништво Балкана. И данас су концентрисани у високим и тешко приступачним планинским пределима на северу Грчке (Епир, Тесалија, Македонија, Тракија) и у Бугарској, где су познати као Каракачани (према попису из 2001. има их 4100). Простор на коме су се некада кретали био је много већи и шири, али од 1923, када су и званично успостављене административне и државне границе између свих балканских земаља, Саракачани су у највећем броју остали у оквиру Грчке. Окупљени у

велике, обично бројне породице, у којима је сваки члан имао своје одговарајуће место и улогу у свакодневном обављању послова, наставили су да живе својим вековима неометаним полуномадским начином живота, у потпуном складу са сменама годишњих доба – почетком пролећа одлазили су у планине богате пашњацима (обично око Ђурђевдана), а најесен су се спуштали са стадима у долине (на светог Димитрија). Подизали су привремена станишта, звана конаци,која су склапали и преносили на товарним животињама до наредног згодног места било за презимљавање, било за насељавање. На исти начин поступали су и са торовима и свим другим пратећим помоћним објектима у којима се вршила прерада вуне, коже, млека и меса оваца и коза. Од Саракачана потиче општераширена балканска реч за обитавалиште људи на пропланцима и висовима, колиба (καλύβα), баш као и устаљени систем њеног подизања који се вековима није променио и кога су прихватили сви остали балкански народи.Подизали су два главна типа колиба:

-у облику круга које су се при врху сужавале, творећи тако конусну куполу. Из даљине су наликовале на кошнице сачињене од трске;

8 У Бугарској и источном делу Македоније познатији су под именом Каракачани. Било да је реч

о Саракачанима или Каракачанима, лингвисти сматрају да им име потиче од турских речи kara (црн) и kaçan (бегунац), односно у слободном преводу „онај који бежи (склања се) у необрађене пределе” (Μπαμπινιώτης, 1998).



47

- у виду паралелограма те су тако подсећале на мале сеоске куће.

Све колибе грађене су искључиво од пуног дрвета (од балвана и/или пажљиво тесаних и обрађених дасака), што значи да нису користили метал (ексере, закивке итд) за учвршћивање, али ни камени или циглу као изолационе и грађевинске материјале. Колибе су без прозора и унутрашњих врата. Да би обезбедили термоизолацију унутрашњих просторија (обично је у тим колибама било или две мање просторије или само једна већа), зидови и врата покривани су густо тканим пољавама, ћебадима и прекривкама. Велики број етнографа и етнолога мишљења је да је народна рукотворина код Саракачана била главни узор за све потоње народне радиности код осталих балканских народа, па и шире. Временом су постали изузетно вешти мајстори за обраду и прераду вуне као и дрвета. Вештина ваљања, ткања, плетења и упредања вуне, израда свих одевних предмета (ношње) за рад и за оне свечане прилике, као и израда разних

ситних и употребних украсних предмета од вуне и козје длаке (такозване кострети), достигла је праву уметност и непоновљивост израде. Посебно се истичу карактеристичне шаре на свим тим предметима и њихове комбинације у махом двема основним бојама – белој и црној.

Изглед саракачанске колибе

Први који је о Саракачанима говорио са научне тачке гледишта био је шведски етнолог Карстен Хег (Carsten H øeg, 1896-1961 ). У својој студији Саракачани , грчки номади (Les Saracatsans I, Париз, 1925) иступио је са мишљењем да је реч о изузетно древном грчком племену чији су корени дубоки и да досежу чак у преантичку историју Грка. То племе је успело да преживи некатнуто и да опстане, сачувавши се у целости у културном, језичком и духовном смислу. Чак су и сви грчки етнолози, историчари, фолклористи једногласни у овој оцени истичући њихову старину. У сваком облику и сегменту њиховог живота и рада, по њима, исказују се елементи раног (неразвијеног градског) облика грчке културе и свести. Они се и данас истичу по посебном чувању части, поноса, строгих моралних начела која су до пре само једног века били обавезујући за све грчке планинске заједнице. Зато је истраживач Кавадијас изнео тврђење да су Саракачани сачували све оне

друштвене одлике, постулате и морална начела које је Хомер у својим спевовима навео као важеће и обвезујуће за све Хелене (Kabbadias, 1965:79-81).



48

Из тога је извео закључак како су Саракачани важан и нераскидив део општег хеленског света тиме што су задржали и очували све изворне, првобитне особености. Проучавајући Саракачане са свих аспеката, можемо боље сагледати, разумети и проучити древну преткласичну мисао, начин живота и

културу. Бугарски етнолози су веома подељени – једна група научника приклања се тези о изворном грчком пореклу Саракачана (Нешев, 1998:21), док друга сматра да су то хеленизовани потомци древних Трачана од којих су све сачували, осим језика (Павлов, 1994:56). Румунски научници заступају такође два виђења – тезу о древности Саракачана као засебног палеобалканског племена које је временом постало хеленизовано (Capidan, 1924:28 ), односно став да су то некада били велики делови романског балканског становништва које је накнадно доживело хеленизацију (Neiescu, 1997:21-32). Италијански географ и ботаничар Антонио Балдачи је изнео супротно виђење: по њему,Саракачани потичу од групе шпанских трговаца који су некада населили овај део Балкана и који су се углавном женили Аромункама, јер су њихов језик једино разумели (Baldacci, 1905:8). У оквирима српске научне мисли и литературе се Саракачани посматрају само као део грчког становништва. Тако је наш етнолог Жунић у свом прилогу Саракачани на Гочу рекла да су они типични представници старе балканске номадско-сточарске породице која је временом постала делом српском становништа и која се преобразила у ратаре.Тихомир Ђорђевић је у чланку На Боденику (1894) указао на прилично егзотичан живот и занимљиве обичаје Саракачана који се умногоме разликују

од влашких. На основу ондашње слике са терена, увидело се да се ово становништво, захваљујући повољним миграцијама, проширило и населило по Србији све до планина Копаоник, Јастребац и Гоч.

Из свега до сада реченог, у оквиру етнологије и историје преовлађују данас два дијаметрално супротна става о пореклу Саракачана:

- први заступа изворно хеленско порекло (Хег и сви његови следбеници); - други говори у прилог њиховом изворном палеобалканском или романском пореклу и о потоњој снажној хеленизацији (Скок, 1927:179).

O Саракачанима постоји врло мало писане (историјске) грађе, што отворено доводи у сумњу њихову старину. Они сами немају никакву представу,у оквирима још живе народне усмене традиције, одакле су дошли, одакле им порекло етнонима и од ког су народа потекли – таквих предања и легенди готово немају. Зато је грчки етнолог Ангелики Хаџимихали (Αγγελική Χατζημηχάλη, 1895- 1965), након што је обишла и пописала све саракачанске породице у Грчкој, устврдила да је реч о једном посебном народу који је у древна времена био без своје јасне политичке историје (Χατζημηχάλη, 1957:99-128) . О њима ниједан антички нити позноантички писац говори, не наводи их у својим делима, али то не значи да они нису у то време увелике нису постојали.Реч је о веома богатом народу чија је културно-традиционална баштина сложена



49

и разноврсна. Они једино имају свест и сазнање да на тим просторима живе одвајкада и да их сматрају својом територијом на коју никада нису имали права да располажу, попут Влаха и Албанаца како у Византију тако и у Душановој Србији. Другим речима, није се правила етничка разлика између ова три сада

оделита народа. Грчки антрополог Пуљанос (Άρης Πουλιάνος), након подужег проучавања и спроведеног низа антрополошких мерења, изнео је мишљење да су Саракачани најдревнији народ Европе (Πουλιάνος, 1980:179) . По њему,припадају такозваном епиротском типу европоида, преживелом типу кромањонца из мезолитске и неолитске популације која је обитавала на подручју Европе од Швајцарске, преко Алпа и Балкана до Мале Азије. Насупрот овоме типу хоминида, стоји динарски тип ког је Јован Цвијић описао у својим радовима. Како су живели у крајње забаченим и високим планинским крајевима Балкана, временом је дошло до природне селекције и њиховог постепеног прилагођавања локалним условима живота. На основу свих расположивих података се данас може рећи да су се веома ретко мешали са другим народима.

Код њих је одржан култ Богиње-Мајке (код античких Грка био је то култ богиње Деметре), иако су православци. Један од сачуваних древних панхеленских народних обичаја Саракачана јесте клидон (κλήδονας) који се изводи само на дан великомученика светог Јована (24. јуна) увече, за време летњег солстиција. У овом древном обичају учествују само младе девојке, а неретко и младе удовице, које траже свога будућег мужа. Да би дознале његово име, обраћају се за помоћ „немој води“. Функција воде у обреду је магијско- ритуална: у древна времена сматрало се да вода, која долази из тамних и

непознатих дубина земљине утробе, поседује моћ да пружи одговор на свако постављено питање тако што ће одговор бити дат у виду „предсказања скорашње будућности“. Поред воде, други важан елемент обреда је ватра: док се певају обредне песме уз пратњу инструмената и изводе пригодни народни плесови, девојке је морају у брзом трку и босоноге прескочити. Основни смисао ватре је да потврди одоговор „неме воде“ и да свакој девојци саопшти име суђеног. Међутим, одговор девојци могу пренети само оне особе које су у стању да разумеју говор ватре, а обично су то ретке и одабране личности у друштву са великим искуством (углавном старице). На основу кретања пламена, дима и његове количине, јачине светлости и количине жара уочавају се сви добри и рђави знаци који се потом тумаче. Пре прескакања ватре доноси се кофа пуна чисте изворске воде која се прекрива каквом марамом, крпом или поњавом у јаркоцрвеној боји. На ту прекривку девојке остављају неки свој лични предмет.Када су завршиле прескакање, свака девојка прилази главној врачари која узима њен предмет са кофе и коначно јој „очитава“ судбину, саопштавајући јој одговор на ухо.

Oд завршетка Првог светског рата започело је масовније укључивање Саракачана у грчко друштво и наступила је видна промена њихове свести те начина живота и рада.



50

11. Долазак Бугара на Балкан

Кан Аспарух (или Исперих) 9, владар Бугара у другој половини VII в,

основао је Прво бугарско царство 680/681. г. Припадао је клану Дуло и верује се да је владао пуних шест деценија (мада научници сматрају да је толико живео,више је вероватније да је био кан између 668 -695; Златарски, 1970:176).Византијски извори га наводе као млађег сина оснивача Велике Бугарске,Кубрата, у степама данашње Украјине (Ангелов, 1971:226). Након Кубратове смрти 665, ова се држава распала већ 668. због Хазара и њихових освајачких ратова, тако да је Аспарух повео браћу и следбенике (њих око 30.000) у потрагу за новим и мирнијим местом за живот. Прешавши делту Дунава, Бугари и њихови савезници, Словени, настанили су се у данашњој Северној Добруџи на византијској територији. Њихово насељавање је протекло без византијске интервенције, јер се у то време Цариград налазио под јаком опсадом Арапа.Међутим, цар Константин IV Погонат (Κωνσταντίνος Δ' Πωγωνάτος, 652- 685) је 680. повео велику војску на ове придошлице. У одлучујућој бици је задобио ране па је напустио своје командно место и војску, запутивши се у Цариград да тражи лекарску помоћ. Тако је унео пометњу и уздрмао морал својих бораца, а пукао је и глас да је цар побегао са бојног поља. Када је кренуло масовно дезертирање, Бугари и Словени су пробили блокаду и до ногу потукли своје противнике у бици код Онгала у делти Дунава. Тиме је њихов пут према срцу Балкана био отворен.

У Подунављу кан Аспарух подигао је главни центар, Плиску10 (ово име

се по први пут бележи у делу Кратка историја света /Σύνοψη Ιστοριών/византијског хронографа Георгиоса Кедриноса /Γεώργιος Κεδρηνός, крај ХI -почетак ХII в/ и у спеву Алексијада Ане Комнине), која је од 681. до 893. била и престоно место Бугара. Иако је у то време почетни карактер бугарске државе био мултиетнички, савремени бугарски историчари говоре о превасходном националном (тј. бугарском) карактеру Аспарухове државе и његових наследника те сматрају да се њен центар налазио у близини данашње Варне (Златарски, 1970:186; Ангелов, 1971:116 -117; Рашев, 2005:127 -128) . Према једној познијој бугарској усменој легенди, кан Аспарух је погинуо у бици против Хазара негде на Дунаву. Бугарски историчар Ваклинов иступио је релативно скоро са тезом да је његов гроб у близини украјинског града Возњесенка на Дњепру (Ваклинов, 1977:67) .

Сматра се да су потомци данашњих Бугара, такозвани Протобугари,припадали туркијској групи народа и да су живели као полуномади у степама централне Азије северно од Кавказа. Научници су мишљења да је њихов језик био највероватније сличан језику Авара, Хуна и Хазара. Извесне старе речи сачуване у савременом бугарском језику показују јасно туркијско (односно

9 Да је ово име веома древно, сведоче и рани записи са територије данашње Грузије (почетак 1.

века пре Христа). Састоји се од два елемената: почетног aspa - („коњ“) и завршног – rauk („светао“, „сјајан“), односно у слободном преводу би гласило: „онај који има сјајног коња“. 10 Била је престоно место од 680. до 893. године.



51

протобугарско) порекло, попут: таркан (означава почасну титулу владара),багатур (чије је порекло из алтајског, а значи „ратник“, „војни заповедник“,„епски јунак“) те кан ( реч која се први пут сусреће као владарска титула код номадског племена из Манџурије Ксијенпеи 283. у значењу „војни управитељ“,

„владар“, „принц“). Познато је да су Протобугари, по угледу на Кинезе, развили свој циклични календар за период од дванаест година (сличан су користили туркијски и монголски народи).

Име Бугари, према лингвистима, потиче највероватније од туркијског глагола bul ģ a (у значењу: „измешати“, „продрмати“, „сјединити“). Од њега потиче и деривација bulgak („побуна“, „немир“, „револт“) која је најчешће превођена као Бугари са значењем „људи мешане крви“. Почетком ХХ в. је бугарски научник Иван Шишманов (1909, 145- 175), а нешто касније и руски Закиев (1986:45) сматрао да Бугари потичу од Татара. У последње време се појавила и такозвана аријска хипотеза, по којој је језик Бугара био изворно ирански (персијски), а који је претрпео видан утицај хунског језика, пошто су Бугари били под хунском доминацијом (Bronkhorst, 1999:42 ). По трећој теорији,Бугари су били монотеисти „мешане крви“ чији је језик био почетна мешавина иранских, турских и семитских речи, касније обогаћена грчким и латинским речима. Заступници овог становишта сматрају да је на хиљаде ослобођених Јевреја из вавилонског заточеништва 539. г. пре Христа под Киром Великим пошло према северу и коначно се скрасило у области Алтаја. Ту је дошло до њиховог мешања са туркијским и монголским номадским племенима чиме је почело да се ствара бугарска група, односно „народ мешане крви“. Међутим, ни

за ову претпоставку нема довољно доказа нити докумената.Код Бугара је постојао добро развијен друштвени систем и имали су наследне владаре. Чланови високе војне аристократије носили су титулу boil (бојар), која се или наслеђивала или се стицала, а чланови ниже имали су титулу bagain (богаин). Постојао је и Велики савет бојара (обично до дванаест чланова)којим је руководио кан. Историчари сматрају да је ова титула била заиста водећа код Бугара, а као потврду за ову тезу узимају запис Historia syntomos,breviarium што га је начинио васељенски патријарх Нићифор Ι у IX в. у коме дословно стоји име владара Бугара заједно са титулом: Καμπαγάνος (Kampaganos), односно „кан Паган“.

Почетком II в. су групе Бугара почеле да мигрирају из средишње Азије према Европи и населиле су се у равници између Каспијског и Црног мора. У латинским верзијама Птоломејевих карата из тог периода наводе се као Bulensiiкоји настањују предео од Каспијског мора до реке Јужни Буг у Украјини.Између 351. и 389. су неке групе Бугара прешле Кавказ и населиле се у Јерменији. Хуни су почетком IV века завладали Бугарима и повели са собом,према путу за Средњу Европу, једну повећу групу Бугара. Њихово насељавање у Панонији је трајало све до V века. Након Атилине смрти 453. су се бугарска племена раширила по југоисточним деловима Европе. Познато је да су се током

овог века борили против Острогота као савезници византијског цара Зенона



52

(Tarasicodissa Flavius Zeno , око 425 -491) , а већ од 493. почели су да нападају западне границе Византијског царства.

Крајем V и почетком VI в. између ривалских бугарских племена,Кутригуга и Утигура, избијају сукоби које је кан Кубрат (око 600 -668) успео да

измири и да уједини. Историја не зна како се тачно званично звао овај изузетно успешан владар: његово име, Кубрат, у суштини значи „онај који оснива“ (тј.„оснивач“). Према номадској традицији Турака, сваки краљ добијао је одређену почасну титулу која је сумирала све његове постигнуте успехе. У том смислу је његов највећи успех тај што је објединио сва бугарска племена у једно јако и моћно.

Познато је да је Кубрат провео неко време на византијском двору, или као заточеник или као штићеник због рата који је беснео у Туркијском каганату.Коптски бискуп и историчар из VII в, Јоанис из Никеје, записао је:

Кветрад ( ес ) 1 1 , принц Мутана (тј. Хуна) и братанац Органа , крштен је као дете и образовао се у Константинопољу и примљен је у хришћанску заједницу и одрастао на двору. Био је близак пријатељ цара Ираклија 12 .

Почетком 632. Кубрат је формирао велику државу од Дунава и Црног мора до Азовског мора. Она се у византијским изворима наводи као Велика Стара Бугарска. Легенда вели да је на самртничкој постељи Кубрат-кан наредио својим синовима да скупе гранчице и да му их донесу. Када су то учинили, он их јесвезао у један мали сноп и дао га најстаријем сину, Бајану, рекавши му да

проба да га сломије. Није успео ни он нити иједан од синова. Онда је одвезао сноп и сваку гранчицу ломио једну за другом. Тада се обратио синовима речима: „Слога чини јаким“13 . Према записима цариградског патирјарха Нићифора, Кубратови синови ипак нису схватили поруку ових речи, што је довело до слома државе под Хазарима.

Најстарији Кубратов син, Бајан, постао је владар земље на северу (до Азовског мора) која је потпала под Хазаре. Ови Бугари су у IX в. примили јудаизам и временом су се утопили у европске Јевреје Ашкеназе. Његов млађи брат, Котраг, пошао је према Волги и ту основао своју државу14 , а најмлађи,Аспарух, према југу, ка Балкану. Он је имао и највише успеха на државно-политичком плану, будући да је цар Константин IV Погонат 681. мировним споразумом признао Бугарску као независну државу15 .

11 Епископ наводи његово име на латинском као Quetrades .12 Реч је о владавини цара Ираклија 610 -641. година. 13 Ове речи налазе се и на бугарском грбу. 14 Научници сматрају да су данашње републике Татарстан и Чувашија у средишњем делу Русије формиране на просторима некадашње Котрагове државе и да су њихови становници потомци тих Бугара. Такође, како смо истакли у одељку о бугарском језику,сматра се да је данашњи језик

Чуваша најближи некадашњем бугарском језику.15 Ову годину Бугари узимају годином званичног успостављања савремене бугарске државе.



53

Четврта група Бугара, под Кубером, населила се у Панонији под Аварима, а након Атилине смрти спустили су се до Македоније. Бугарски историчар Васил Златарски сматра да је и Кубер био Курбатов син који је у Македонији основао свој канат у коме су живели и Словени. Већина историчара

верује да се о македонском канату не може говорити пре 850. г.Пета и најмања група Бугара, под вођством Алцека, стигла је до данашње Италије, тачније Напуља и Салерна, и с историјске тачке гледишта је врло брзо била асимилована у локално (италијанско) становништво.

*****

12. Власи и Аромуни ( Цинцари )

У једном писму цара Василија II Бугароубица из 980. по први пут се наводи непознати етноним – Власи (Dölger, 1924:98) Он ће се појавити и 1020.

у једној повељи истог цара упућеној орхидском архиепископу у којој се говори о „Власима по читавој Бугарској“ (ibidem, 104) . Од тог доба ово име постаје у грчком језику ознаком романизоване популације на северу данашње Грчке,затим на југу Албаније, у Македонији и Бугарској. У анонимној хроници краља угарског Беле Gesta Hungarorum стоји ду су Угри при досељавању у Панонију 896. затекли „Blatsi et Sclavi “ и да је постојала „terra Blachorum “, али се не наводи прецизно где је била та територија.

Цезар, Страбон и Клаудије Птоломеј говорили су о извесном келтском племену Волке (Volcae, O υολκαί) које сачувани епиграфски споменици из I в.

пре Христа везују за подручје Шварцвалда. Негде око III в. пре Христа су се сусрели са Германима и од тада се ово име проширило на све Келте, а по романизацији Галије, и на све романске народе. Етимолошко порекло ове речи је, свакако, германско – walhaz је у старогерманском означавало „странца“,„туђинца“, па су отуда сви Романи прозвани Walh. Облик Welsch се односио на Италијана и Француза, а била је и општа ознака за Италика, што налазимо у животопису словенског просветитеља Методија из IX века. У Несторовој хроници из XI века наводе се Волоси. Од Словена ову реч су позајмили Мађари (тако у мађарском olasz означава „Италијана“, док оl áh „Влаха“, тј. данашњег Румуна) и Грци. У међувремену се ова реч проширила још више према Западу: у словеначком њена варијанта Лашко означава „Италију“, а германска Walloon(холандски), односно Valaque (француски) означава Француза из Белгије. Овај назив очуван је и преко Weles , покрајине у Енглеској (Capidan, 1937:3-7;Armbruster, 1977:18-22; Dahmen, 1982:205-214).

Према руским научницима Иванову и Топорову (Иванов-Топоров, 1979 :75) , међутим, реч „влах“ има друкчије порекло – и за Германе и за Словене је од посебног значаја био круг митолошких појава везаних за рат, односно за стадо,пашњак и поље. У германској митологији постојало је Walfeld („бојно поље) на коме су се после битке појављивале Одинове посланице, Walk üre (Валкире),

односећи душе умрлих и часних ратника у Wallkalla , германски рај, пандан Хомеровим Јелисејским пољима. За разлику од Германа, код Словена се чешће



54

сусреће назив места Велес/Велестино/Волос у којима се препознаје име прасловенског бога стада, Волоса, и његове жене, Волоске, богиње плодности и заштитнице кућног огњишта. На небеском своду су стари Словени уочили својеврсно небеско стадо звезда, прозвавши га Влашићи, у сазвежђу Плејада.

У сваком балканском језику наилазимо на шароликост значења речи Влах:

1. на српско-хрватском говорном подручју се под њоме крије неколико различитих тумачења (схватања):

а) човек из Влашке (тј. житељ румунске прокрајине Влашке); б) хришћанин из БиХ (превасходно Србин, потом Хрват); в) припадник романског становништва на левој обали Дунава (Хомоље, Стиг,Неготинска крајина). Ови Власи себе називају Царанима (Ţar ănii), а то су потомци Румуна који су, током XV-XVII века, систематски прелазили Дунав из Олтеније и Баната, склањајући се од турских одмазди, и тако се населили у Источној Србији; г) у средњем веку се под Влахом подразумева човек нижег сталежа у Дубровнику и залеђу;

2. у румунском језику одредница valah означава средњевековно име припадника романског (тј. румунског) становништва са леве и десне обале Дунава;

3. у грчком Βλάχος изворно значи „Румун“, док грчка изведеница Κουτσόβλαχος (чит. куцовлахос ) означава латинизованог Грка за време и након римске доминације. У румунском, пак, термин cuţovah o значава само Цинцарина, тј. Аромуна;

4. у македонском језику Влах се односи и на Румуна и на Влаха, романизованог становништва Балкана;

5. у албанском је слична ситуација као и у македонском – vllah је општа ознака представника романизоване популације;

6. у бугарском овај термин означава и Румуна и Цинцарина, док се грчким термином (куцовлах) указује на Каракачана (тј. Саракачана), због углавном црне народне ношње (у српском су то Карагуни).

Из овог прегледа се виде сва неслагања у вези са значењем назива Влах и са

питањем његовог порекла. Као номадско-сточарско становништво, Власи су боравили по читавој територији Балкана. Из историје нам је познато да се Словени на почетку и један период по насељавању на Балкан нису много бавили сточарством те да се никада нису пели на висине веће од 1000 метара. Власи се никада нису бавили земљорадњом у таквом обиму као Словени и, пошто нису били везани за земљу, могли су се слободно кретати са својим стадима. А да је њихово присуство било очигледно, сведоче и многобројни влашки топоними, од којих ћемо навести само неке:

- ороними: Сари Влах, Власина, Влашић; - презимена: Влаховић, Влаовић, Влашић, Влашкалић, Влах; у грчком:

Βλαχόπουλος, Βλαχογιάννης;



55

- имена области, планина и појединих насеља изведених од влашког корена:

Банат , Бановци , Добановци , Батајница (< у основи је глагол banare , што значи „живети“, „обитавати“, „становати“;

у савременом албанском постоји глагол истоветног значења, banoj, дакле неилирског порекла);

Виситор (< o д придева visă tor „поспан“, „замишљен“ ); Дурмитор (< у корену је глагол durmire чије је значење „спавати“, „одмарати“); Пештер (< од речи peshter ă , са значењем „јама“, „пећина“; у савременом

македонском постоји ова реч с истоветним значењем као и у аромунском); Пирлитор (< основа је pâ rlire , глагол са значењем „опрљити“, „поцрнети“); Румија (< придев rumeior , у значењу „црвенкаст“, „руменкаст“); Румелија (- област која је добила име по Власима са северне стране планине

Пинд који себе називају Руманима /Rum ăni/);Урсула (планина у Истри, од речи urs са значењем „мечка“).

Да ли су Власи и Аромуни (Цинцари) један те исти балкански народ или су оделити? У једном броју савремених историја Балкана за Аромуне се користи и назив Јужни Власи као антипод Власима са севера из румунске покрајине Влашке. Већина научника се данас слаже како су Власи сасвим оделити од Аромуна, односно да је то старији назив који се односи на целокупно романизовано становништво на северу Балканског полуострва, ван дако- румунских граница. Међутим, и једни и други били су познати у историји као врсни сточари и (полу)номади. Са треће стране, сви Власи на Балкану, па и Аромуни, говоре језиком чија је основа латинска.

О пореклу Аромуна постоје данас две теорије:

Ø прва заступа становиште да је то аутохтоно становништво које је настављач једне старије, палеобалканаске популације. Према аустријском етнологу Бојрману, Аромуни су романизовани Илири или Трачани (Beurmann, 1882:191 ). Услед наглог продора Словена били су приморани да се током VI и VII в. повлаче према југу Балкана (Тесалија и Македонија). Етнолози Вејс и Томпсон били су

мишљења да су Аромуни потомци романизованог старобалканског племена, брђана, који су се утопили у претежно грчки слој (Wace-Thompson, 1972:33) . Дакле, то нису прави Грци, како то обично грчки етнографи тумаче и сматрају, већ је реч о становништву које је, због непосредне близине са хеленском културом, цивилизацијом и језиком, попримило многе одлике хеленизма;

Ø друга теза говори о дошљацима са севера, из близине дако- румунске територије. Ово схватање заступају сви румунски истраживачи (Capidan, ibidem, 21; Papahagi, 1923:72-99; Saramandu, 1984:176).Тако, на пример, у румунско- румунском речнику, Dic ţ ionarulexplicativ al limbiii rom âne (DEX), на страни 60. стоји дословно:

Arom ân – persoan ă care face parte dintr-o ramur ă a popurului rom ân (Аромун – особа која представља део румунске популације).



56

Заступници ове друге тезе позивају се на текст Стратегикона (Στρατηγικόν) ког је својевремено саставио византијски војсковођа Кекавменос (Κεκαυμένος) у другој половини XI в. У њему је подробно описао буну Грка,Бугара и Влаха против тешке владавине цара Константина Дуке. Он исцрпно

наводи начин живота Влаха, неке њихове обичаје као и њихова годишња кретања из планина у равнице. Немачки научник Томашек је 1881. приредио и објавио Стратегикон и на основу Кекавменосових тврдњи извео закључак да су преци Аромуна били древни Беси који су живели на Родопима. Само на тај начин је могао објаснити наводе о миграцији ка Грчкој услед навале Угара.Међутим, Кекавменосови наводи донекле побијају Томашека, јер он вели следеће у делу: „ Власи су живели уз Саву и Дунав , тамо где сада живе Срби , и повукли су се у удаљене и неприступачне пределе ... који су им били природна утврђења . Одатле су упадали и пљачкали романске крајеве . А онда су их Римљани разбили , тако да се већина Влаха населила по Епиру , Македонији и Хелади...“

Оно што данас научнике додатно збуњује је чињеница да Кекавменос није навео ниједно име, нити племе, чак ни име цара када се све то одиграло,већ користи изразе који би требало само да укажу да је у питању древна епоха.Овакав стил приповедања био је посве карактеристичан и уобичајен за његово време. Много пре његових записа са терена у VI в. појавили су се први помени о влашком језику. Тако је рановизантијски историчар Прокопије из Цезареје (Προκόπιος, око 500 -565 ) забележио неколико типичних влашких имена, а други, Теофилакт Симоката (Θεοφύλακτος о Σιμοκάττης, прва половина VII в), у

детаљном извештају о византијској хајци на Аваре 587. у оквиру своје детаљне Историје (Ιστορία), прибележио је следећу анегдоту: током ноћног марша „са мазге у колони изненада склизну цео товар . Човек који је водио животињу то није приметио . Један други опази како животиња вуче терет за собом по земљи те повика ономе да се окрене и да привеже терет . Но у томе тренутку настаде велика пометња међу војском и поче повлачење предњих редова , јер је повик свима био добро знан: исте речи су биле сигнал за враћање , јер се чинило да је непријатељ био много ближе . Настаде метеж и подиже се велика халабука ; сви су преносили један другоме да се врате , узвикујући на локалном језику 'torna, torna ´ “ (Theophylacti, 1970:II, 15, 6-9).

Неких два века доцније други византијски хроничар Теофан Исповедник (Θεοφάνης Ομολογητής, око 758-818) у делу Хронографија (Хρονογραφία) такође је навео исту причу која гласи: „Са мазге је спао товар , а човек , који се служио домаћим дијалектом , рече мазгару : Torna , torna , fratre ! Ово би схваћено као Врати се, брате, врати!, а не као Клизи, брате, клизи!, што је и дословно на његовом језику значило“ (Theophanis, 1970, I:604). Због језичког неспоразума (боље речено, неразумевања), војска се одмах повукла са положаја.

Остало је забележено да су Самуиловог брата, Давида, 986. убили влашки номади због одмазде. Ана Комнина у спеву Алексијада приповеда како

је њен отац послао поруку ћесару Нићифору да скупи војску међу Бугарима и номадским племенима Влаха те да му хитно притекне у помоћ, јер је Цариград



57

био у опсади. Ти исти Власи су продавали сир и вунене производе по пијацама у Цариграду које је прослављени византијски песник, Теодор Продром, у XII в. изузетно хвалио у својим поемама. У оквиру српских докумената, Власи су први пут назначени у Немањиној повељи манастиру Хиландару из 1189. – у њој се

наводи село са 170 Влаха и два сеоска кмета, Раду и Георгије (Mikoschich,1858:4-6) . За време владавине краља Стефана Првовенчаног одређено је да Власи у Србији потпадну под надлежност Жичке архиепископије. Краљ Милутин је у својој повељи манастиру Хиландару из 1299. поименице навео имена Влаха као манастирске људе, тј. људе који су били у обавези да раде на метосима Хиландара (Новаковић, 1912: 572).

Током читавог средњег века Власи јужно од Дунава су се неометано кретали по Балкану, а сви су владари строгим законским актима забрањивали склапање мешовитих бракова са њима, чиме су поспешивали очување постојећих разлика. Плаћали су десетак за испашу хришћанским, касније и

турским властима. Временом су постали полуномади – лети су боравили у планинама, зими у долинама, да би се потом усмерили и на кириџијство,односно караванима су превозили прво своју, потом и своју и туђу робу од Истамбула до Беча, Пеште, Трста и Венеције. То је омогућило да се Аромуни полако населе по градовима те да постану трговци и занатлије. Средином XVIIIв. главни трговачки центар Аромуна на Балкану било је Москопоље, место у близини албанског града Корче, у коме је основан 1710. лицеј. Он је 1744.прерастао у први балкански универзитет, Нову Академију ( Νέα Ακαδημία), чији су наставни планови и програми били састављени и извођени по угледу на

тадашње европске високошколске установе. У овом месту је 1720. покренута и прва штампарија на Балкану у Османлијском царству – до данас је пронађено свега деветнаест књига објављених између 1731. и 1761. Ову напредну и веома развијену варош, која је према сачуваним подацима из 1769. имала близу 50.000становника, у неколико наврата нападали су муслиманско-албански одреди који су, за свега неколико деценија (1769, 1788, 1821), сасвим разорили овај град просвећености. Али-паша Јањински, албански одметник од Порте, приморавао је Аромуне да му стално плаћају нове намете, све под изговором да их штити,иако је аромунске караване управо нападала и пљачкала његова војска. Пуквил је проценио да је он тако дошао у посед од око 400.000 коза и оваца. Због таквог понашања и немогућности да му се одупру, Аромуни су се расељавали из Москопоља по читавом Балкану, и даље по Западној Европи.

Први буквар на аромунском и албанском језику појавио се 1770. у Венецији. Њен аутор, Теодор Каваљоти (Θεόδωρος Καβαλιώτης, 1718-1789),употребио је грчки језик да би дао сва неопходна објашњења и напомене.Године 1794. објављен је Четворојезичник (Λεξικόν τετραγλωσσόν), први такве врсте на Балкану владике аромунског порекле Данила. Садржавао је корисне фразе и изразе из свакодневног живота и рада на влашком, албанском и македонском (тј. словенском) које је превео на грчки језик. У Бечу је 1813.

Михаил Бојаџи објавио влашку граматику с упоредним објашњењима на немачком и грчком језику. Ова граматика била је и прва штампана код једног



58

балканског народа. Њена појава је изазвала оштро противљење Васељенске патријаршије и Грка који су Аромуне сматрали (а и даље их сматрају)саставним делом грчког народа.

Аромуни су се временом утапали у већинско становништво Балкана и

активно су учествовали у стварању градске и националне културе свих балканских народа. Тиме су нужно губили своје национално обележје. Наш угледни научник, Душан Поповић, сматрао је да су Аромуни (у Србији познатији као Цинцари) значајно добринели образовању српског грађанског друштва о чему сведочи и сама српска грађанска поезија XVIII в. – њени носиоци били су превасходно трговци и занатлије по војвођанским градовима и насељима (Поповић, 1998:112 -121) . За њих је рекао да су то хеленофони Власи,пошто је њихов језик културе, религије и образовања био искључиво грчки (ibidem , 302). Аромуни су се прикључили и српском и грчком устанку, али након стицања независноти у Грчкој нису добили оно признање које им је припадало. Остали су подређени, а сваки облик њиховог самосталног деловања био је гушен и спречаван. Додир са Румунима за време просветитељства и касније изазвао је код Цинцара романтичарску идеју о припадности заједничкој романској групи народа на Балкану. Румунска идеја о браћи преко Дунава је тако добила велике присталице код Аромуна. Испрва су је Цинцари одушевљено прихватили, али када им се почео наметати румунски језик и румунска национална свест преко образовања и религије, дошло је до отпора.Међу Цинцарима данас постоји велика подвојеност не само у вези са њиховим језиком него и пореклом – један део сматра да је њихов језик засебан романски,

близак румунском, али опет оделит, што указује да су се они, као народ,формирали засебно, док се други део прикања тези о заједничком пореклу и Румуна и Цинцара, па отуда је аромунски јужни дијалект румунског. Не треба сметнути с ума и чињеницу да велики број Аромуна у Грчкој сматра себе романизованим Грцима.

Укључење Аромуна у Илинденски устанак омогућило је да 22. маја 1905.султановим ферманом буду проглашени за засебан народ у оквиру Турског царства, а после младотурске револуције 1908. добили су и свог представника у турском парламенту. После потписивања мира у Букурешту 1913, њихова територија подељена је између три државе те је тако нестало историјске прилике да се конституишу у народ.

*****13. A лбанци и њихово порекло

Данас се сматра да су Албанци једини настављачи једног древног племена или народа (Илира, Трачана, Дачана) из палеобалканске епохе. У оквирима индоевропске лингвистичке породице, албански није везан блиском сродством ни са једним другим познатим језиком из данашњих постојећих језичких

породица. Слично јерменском, грчком те палеобалканским језицима, има посебан положај. Научници су поодавно изашли у јавност са двема главним



59

хипотезама о пореклу Албанаца и њиховог језика – да су то Илири, односно Трачани. Оне су присутне више од 150 година и имају готово подједнак број присталица као и оних који говоре супротно. Уједно, и даље се води велика борба око питања:

- да ли су Албанци аутохтоно становништво на Балканском полуострву; - да ли су на данашња подручја дошли из унутрашњости Балкана или су

пристигли из неког другог правца.

Заступници и једне и друге тезе позивјау се на чврсте археолошке и историјске изворе, а ослањају се и на све доступне лингвистичке документе.

Илирска хипотеза . Немачки философ Готфрид Лајбниц (Gottfried Wilhelm Leibniz, 1646-1716 ) био је први европски научник који је исказао интересовање за албански. Тако је у једном писму из 1705. свом пријатељу овако објаснио своје интересовање за албански: „Што се тиче језика Албанаца, имам утисак да би он могао бити нека врста словенског, јер се њиме говори на обали Јадранског мора. Тај је језик познат као lingua illyrica , али верујем да је језик древних Илира био потпуно различит.“ Девет година касније (1714) у једном подужем писму изнео је друго мишљење, рекавши да сматра како су у језику Епирота (тј.Албанаца) сачувани остаци говора Илира (односно, албански води порекло од древног илирског језика), а да су „Illyrii erant Celtici generis “. Ову идеју је 1774.детаљније обрадио немачки историчар Јоханес Тунман (Johann Thunmann ) у делу Истраживања о историји источних европских народа (Untersuchungen

ü ber die Geschichte der östlichen europ äischen V ölker ): етногенеза Албанаца је несумљиво илирска, јер историји није позната нека сеоба становништва на том подручју. Зато је његова основна теза заснована на чистим историјским фактима - навео је да се међународно име Албанаца први пут може прочитати на географској карти александријског научника Клаудија Птоломеја из II в. у облику Αλβανοί (чит. Албаноји) за које каже да живе око града Албанополиса,данашње Крује (Thunmann, 1774:78).

У XIX в. ову идеју прихватили су почетно политички кругови великих сила, а тек 80-тих година тога века улази у научне, пре свега лингвистичке,

кругове (Густав Мајер, Кречмер, Холгер Педерсен, Ламберц, Чабеј и други). Намеће се питање од којих би Илира Албанци могли потицати? По свом карактеру, албански језик је претежно романизован, што ће рећи да су преци Албанаца живели на подручјима Балкана где се осећао јак утицај латинског. То је значило да њихови преци нису могли бити Западни Илири, јер се на њиховој територији, на бази латинског, развио далматски језик као засебан романски. Са друге стране, Тауланти, Дасарети и Пирусти, илирска племена са територије данашње Албаније, били су веома рано хеленизовани, сасвим или делимично.

Системом овакве елиминације научници су сматрали да се у обзир могу узети само илирска племена из средишњег Балкана где је романизација и хеленизација староседелаца била најслабија. Тако се дошло до Дарданаца,



60

племена које је насељавало север данашње Македоније и југ Србије (Прокупље,Ниш, Врање, Топлица, Лесковац). Код њих је романизација била најмање успешна (Schütz, 2002:46 ). По природи веома ратоборни и врло жилави,задавали су проблеме Старомакедонима. Страбон и Аријан су истицали да су

били Илири, а што су потврдили и савремени научници, Мајер и Крае. Бугарски лингвиста Дечев је у њима видео Трачане, а Владимир Георгијев Дако-мизијце с илирским супстратом. Постоји и мишљење да су Дарданци остатак праиндоевропског становништва које је било делимично илиризовано или тракизовано, што би можда могло бити и најближе истини. Немогуће је данас поуздано утврдити којим су језиком говорили, пошто су остали малобројни топоними, свега два фитонима (за линцуру и пелин) и неколико антропонима.

Од многобројних лингвистичких доказа који поткрепљују илирску хипотезу навешћемо овде само неколико најважнијих:

А) у основи бројних топонима крију се албанске речи наслеђене из илирског језика:

del(m) е /„овца“/ > Далмација, Далмати (илирско племе)dardh ë /„крушка“/ > Дарданија ujk/ulk / „вук“/ > Olcinium > Улцињ (упоредити са Вуковар) treg / „трг“/ + është /3.л. ј. јесам/ > Tergeste >Trieste > Трст

bri / „ рог“/ > Brendon > Brindisirrjedh / „тећи“, „протицати“/ > Rhizon > Рисан

Б) извесна албанска лична имена такође одражавају јасну илирску црту:

Teutana > Teuta (некадашње значење ове речи било је „народ“, „племе“,„заједница“)

Gentius / име забележено у латинским изворима/ > GenciAgroni(us) >AgroniΒαρδύλις > Bardulius > Bardyli (ова реч је првобитно означавала „цар“, „краљ“)

В) поједине албанске речи наслеђене су директно из илирског и задржале су своје основно значење :

βίλια /чит. билија, „кћи“/ > bij ë /чит. биј/άραν /чит. аран , „њива“/ > ar ë /чит. ар /βάρ( υ)κα /чит. бар/и/ка, „стомак“, „желудац“/ > bark („стомак“), mbars(„оплодити“)

Трачка хипотеза . Присталице ове хипотезе су углавном научници, почев од Вилхелма Томашека који ју је први изнео 1893. у делу Стари Трачани (Die altenThraker ). Политичарима се нарочито није никада допала опаска научника Хермана Хирта (Hermann Hirt, 1865-193 6) да то што „Албанци живе на подручју бивше Илирије не вреди много, јер је на Балкану одувек било присутно мешање

народа“ (Hirt, 1893:188). Хирт је указао да се ниједан народ не може прогласити наследником неког другог само зато што живи на тероторији тог претходног.



61

Овај његов став је условио да се научници пажљивије посвете проучавању и илирског и трачког језика. Осим Томашека и Хирта, ову тезу су заступали бугарски научници Дечев, Георгијев, романиста Густав Вајганд, југословенски албанолог Хенрик Барић и други.

Рад романисте Густава Вајганда под насловом Да ли су Албанци потомци Илира или Трачана из 1927. износи дванаест тачака (навода) у којима је навео разлоге због чега је веровао у трачко порекло Албанаца и њиховог језика. Ми ћемо овде навести неколико најупечатљивијих:

ü у језику Албанаца осећа се јак утицај италијанског и млетачког у лексици, што је један од доказа да су њихови преци дошли на обалу Јадрана много касније из унутрашњости Балкана;

ü поморски речник Албанаца је углавном мешавина разних страних термина, пре свега латинских и италијанских, попут:

piscis /lat/ > peshk („риба“) ancora /ital./ > ankor ë („сидро“) remus > rrem („весло“) barca > bark ë („барка“)

Вајганд је сматрао да су Албанци заиста потомци Илира, њихов језик би сачувао у већем обиму изворну илирску поморску терминологију. Међутим,присталице илирске тезе кажу да је у албанском сачувана древна реч, halë /чит. хаљ/, која се не сусреће ни у једном другом индоевропском језику и која се тешко може адекватно превести на било који страни језик. Она означава дугу и танку рибљу кост која се пружа с обе стране кичме. Зато присталице илирске

тезе узимају

ову

реч

као

прилог

развијеној

поморској

терминологији

Албанаца

.

ü о Албанцима, као o народу, у свим познатим историјским документима говори се тек од XI в, док се о њиховој територији говорило далеко раније и много више;

ü древни топоними, као:

Scodra > Shkod ër (Скадар) Scampa > Shkumbin ( река Шкумбија)Aulon > Vlor ë (Вљора) Apolonia > PojanΔεάβολις > Devolia > Devoll (Девол) Δυρράχιον > Dyrrachium > Durr ës (Драч)

не исказују типичне албанске фонетске промене већ јасни италијанско-млетачки утицај и словенски карактер;

ü неколико трачких топонима и антропонима има своје одговарајуће објашњење у албанском језику, попут:

Dacebalus/Dacibalus > Дакебал (име знаменитог трачког владара /87 -106. г./ у значењу: „предводник Дачана“, алб. „ balli i Dakasve “)

Buris ( лично име) burr ë /чит. бур, у значењу „човек“, „мушкарац“/

Buroi ( племе)



62

Karpates > karp ë (чит. карп , у значењу: „стена“, „хрид“, „литица“)

ü постоје велике подударности између Албанаца и Румуна што указује на њихово заједничко порекло. То потврђује и преко стотину истих сачуваних речи у оба језика; на пример:

ü албански румунски значење:

nuk nu „не“ qafe / чит. ћафе / ceaf ă /чит. чафа / „врат“

balt ë /баљт / balt ă /балт / „блато“, „бара“ grop ë /гроп/ groap ă /гроап / „јама“ flutur ë /фљутур / fluture „лептир“ mëz / мез/ mânz / менз/ „ждребе“, „оме“ mosh ë / мош/ mo ş / мош/ „старац“, „деда“

Хенрик Барић је у Уводу у историју албанског језика поновио Хиртову опаску, рекавши да „то што Албанци живе у пределима некад насељеним Илирима не доказује да се могу сматрати њиховим потомцима“, јер су, по њему,њихови преци стигли тек касније и то у више махова. Његова је теза да је албански један трачки дијалект, а његов такозвани „трачко-илирски карактер“ јесте резултат симбиозе између Илира и Трачана. За прапостојбину албанског нa рода Барић наводи област Дарданија-Пеонија, где је дошло до спајања илирско-трачког језичког елемента (Барић, 1959:35-38).

Трачко -илирска хипотеза . Ова хипотеза је настала као резултат помирења претходно наведених. Први научник који о њој јавно говори јесте Норберт Јокл у свом раду О именима насеља Албанаца (Zur Ortsnamenkunde Albaniens ), а његову мисао су даље следили Петар Скок, Леонид Гиндин и други. Јоклов рад се састојао у тежњи да помири ове две тезе преко лексичких, структуралних и граматичких особина обају језика. По њему, албански је преузео неколико лако препознатљивих облика из оба језика (вокале, консонанте, суфиксе и префиксе),а неке речи имају јасну и илирску и трачку етимологију.

Још је историчар Тунман запазио једну необичност - да Албанци

обитавају на подручју некад насељеним и Илирима и Трачанима. У његово време се сматрало да су се између Илира и Трачана налазили Дарданци,пеоњани и Трибали за чије се порекло мислило да је или илирско или трачко.Отуда је закључио да су Илири и Трачани били веома блиски, да су се њихова племена мешала и сродила из чега је потом настао албански народ и језик.

Индоевропеиста Карл Пач (K. Patsch ) је 1907. у књизи Трачки трагови на обали Јадрана изнео тезу да су на Балкану, а далеко пре Илира, живели превасходно Трачани. Њих су Илири покорили, наметнувши им се у сваком погледу (Patsch, 1907:77 ). Грчки истраживач Нопса је ову тезу подупирао етнографски – Албанци су повезани и са трачком културом и с илирском, јер су

се у давна времена оба народа између себе мешала. Тако се временом образовао један народ илирског друштвеног уређења, а трачког система бројања (начин



63

бројања од 11 до 19 у балканским језицима, према неким мишљењима, јесте одраз управо трачког елемента). Румунски историчар Николае Јорга је био сличног гледишта – Албанци су потомци Илира, али говоре трачким језиком (Iorga, 1917).

Иако веома оригинална и можда сасвим блиска истини, ова хипотеза је априори одбачена у научним и другим круговима.

Дако -мизијска хипотеза . Ова хипотеза је најмлађа, а настала је од научног становишта да се прапостојбина Албанаца налазила на подручју североисточне Србије и северозападне Бугарске. Академик Владимир Георгијев је током анализе албанско- румунских лексичких веза, иступио 1960. са тезом о дако-мизијском пореклу и Албанаца и Румуна. Оба народа воде порекло од Дарданаца, великог дако-мизијског племена, које је било илиризирано. Он каже да „подударност облика речи из латинског у албанском и румунском показује да се албански развио током IV-V в. после Христа у истом региону на коме се појавио и румунски. А ова територија захвата простор древне Дарданије . Најстарији сачувани латински елементи у албанском потичу из периода проторумунског , што значи да се албански никако није могао развити на илирској основи . Исто тако , постојање око стотину подударних речи у оба језика указује да се њихов фонетски облик у румунском јавља као специфичан те се зато не могу објаснити као албанским посуђеницама . Оне припадају дачком супстрату у румунском , док су њихове одговарајуће албанске форме наслеђене из дако - мизијског језика . Заједнички елементи у румунском ( тј .

дачког супстрата ) и албанског су други важан доказ чињенице да албански наслеђује дако - мизијски језик. Та чињеница је видљива и у албанском фонетском систему који представља корак напред у развоју целокупног дако - мизијског фонетског система .“ (Georgiev, 1988)

Историчар Милутин Гарашанин (1988) у закључним разматрањима поводом научног скупа о Илирима и Албанцима навео је да се палеобалканско становништво могло, као такво, сачувати једино у далеко приступачним,забаченим планинским крајевима, удаљеним од сеоба народа и великих кретања. У византијским документима се о Албанцима говори као о номадским сточарима16 који су живели подаље од градова. Слично Цинцарима, и Албанци су настали из остатка палеобалканског становништва код ког је романизација била веома слаба. Због тога је сматрао да „ се на основу свега наведеног може /.../ истаћи следеће:

1) у образовању балканских народа најзначајнију су улогу одиграли заостаци разних елемената из старог палеобалканскго супстрата – илирских, трачких и дако-мизијских (дарданских);

16

И данас у савременом албанском постоји добро очувана сточарска терминологија. Да наведемо само један податак – постоји преко четрдесет посебних речи (назива) који се односе само на овцу и овчарску терминологију.



64

2) у процесу формирања Албанаца ови елементи учествују онда када се о њима као о сложеним и чврстим етничким формацијама не може више говорити, пошто се за време Римљана свест о таквој припадности и постојању таквих групација посве изгубила у оквирима Царства.“

*****14. ЈУЖНИ СЛОВЕНИ

Иако поузданијих писаних и материјалних доказа нема, данас научници сматрају да су Словени у два маха населили Балкан. Прво насељавање одвијало се током I-II в, али није било значајно, док је друго било далеко масовније и трајало два века (V-VI ). Већ почетком VI в. групице Словена продрле су у Тесалију, Епир, Илирик и Тракију, да би у VII в, са Монголима (или турским Аварима) нападали градове на Егејском, Јадранском и Црном мору. Према мишљењу ранијег енглеског историчара Арнолда Тојнбија, о словенској историји се може говорити тек од тренутка када су их Авари приморали да се боре за њихов рачун. Данас је ово виђење углавном превазиђено. Хроничар Јован Ефески (Ιωάννης της Εφέσου, 507-586) записао је 584. како су Словени бољи ратници од самих Римљана, а у хроници под називом Чуда светог Димитрија , у којој се налази опис прве и друге словенске опсаде Солуна, стоји како су Словени „поседовали некакво оружје које нико до тада није видео, нити зна како се зове“. Ова констатација је сасвим супротна од потоњих опаски Константина Порфирогенита (Κωνσταντίνος Ζ' ο Πορφυρογέννητος, 905-959) који

је Словене назвао „ненаоружаним народом“ (έθνη άοπλα). Рановизантијски историчари су у својим делима словенско друштвено уређење сагледавали као демократско.

Продором Словена, романизовано становништво склањало се у родопске, балканске и трансилванијске планине. Илири и Дако-Мизијци повукли су се највероватније у албанске планине, далматински Латини су се затворили у градове, а подунавски Римљани постали су Словенима суседи. Стари хроничари бележили су да се на целокупном простору Балкана налазиле бројне „влахије“ (valachiae ) и у далеко већем броју „склавиније“ (sclaniviae) . Званично, Словени на Балкану се први пут наводе 627. приликом масовнијег насељавања Илирије.У том периоду су од пређашњег разноврсног становништва Балкана остали само Илиро-Албанци, Грци и нешто мало Дачана. Врло брзо је дошло и до уједињавања расцепканих словенских племена у већу групацију на једном подручју на челу са кнезом.

Рановизантијски историчар Прокопије je на почетку VI в. записао да су Хуни (тј. Авари) и Склавени (Σκλαβηνοί) живели на самим границама Византијског царства. Авари су, по њему, век раније населили Панонију. О њима се врло мало зна, а поуздано је утврђено да су били монголског порекла.Из њихове лексике је у словенским језицима сачувано свега неколико речи (Дёрфер, 1986:85 ):



65

- strava , с првобитним значењем „обредна трпеза на гробу“, а што се у старопољском очувало (strawa = „даћа“);

- mеdos, пиће које се справљало од ракије и меда, а које је било најзаступљеније па су га Словени касније прузели као своје (медовача, медовина);

- kamon , у значењу „напитак од јечма“, што се у јужнословенским језицима до

данас сачувало као комина, а у Србији као ( ракија) комовица.

О Словенима говорило се најчешће као о једном народу са три засебна имена:

1) Анти се наводе код Прокопија и код готског историчара Јордана који у VI в. записао да су живели на истоку Европе (Дон, Дњепар, Дњестар,Црно море). Овај етноним је несловенског порекла, а руски научник Кобичев (Кобычеб, 1973:14 -22, 90- 91) га је довео у везу са монголском речју anda (у значењу „побратим“) те турском речју ant („савез“,„заклетва“);

2) Венети су живели на територији од река Одре и Висле до планинских ланаца Алпа. Германи су називали својевремено Словене Winden, aФинци и данас Русе именују као Вене (Ven ä). У позној антици се знало о трима групама Венета:

- о илирским Венетима, чији се етноним задржао једино у називу града Венеције (лат. Venetsca > Venezia);

- o непокорним Венетима из Галије које је својевремено и Јулије Цезар навео у свом Галском рату ;

- о балтичким Енетима које грчки извори наводе као Ενέται и за које кажу да су били ненадмашни по изради јантара (ћилибара). Њихов

самоназив лингвисти изводе или из келтске речи vin ( „река“) или из келтско-германске Winter („влажно годишње доба“). Немачки научник, Јан Шулце,записао је 1725. како Полапски Словени говоре такозваним виндским језиком „који је тежак и за изговор и за писање“. У црквеним књигама стоји записано да је 1756. године умрла последња особа која је говорила овим језиком.

3) Словени је, по свој прилици, био општезаступљени назив што потврђују многобројни етноними: Словаци, Словенци, Словинци (западнословенско племе између Пољске и Немачке) као и извесни топоними (Славонија, Славија, некадашња Југославија).

У почетку се порекло етнонима Словен објашњавало старим значењем речи слово („реч“) и њеном изведеницом – словити („говорити“, „зборити“), те слава.Данашња лингвистичка тумачења су нешто друкчија. Тако је Милан Будимир иступио у научној јавности са тезом да суфиксални наставак у речи Славјанин (као у Београђанин, Римљанин итд.) следи само у оним случајевима када је реч о ктетичким облицима речи и да се никада не користи за грађење апстрактних именица (ту се најчешће користи наставак – ост, попут: уметност, радост,пакост, проказаност итд; Будимир, 1921). Заједно са лингвистима Розвадовским,Фазмером и Сплавинским, Будимир је био мишљења да је овај етноним настао или од два хидронима – Славица ( река у Пољској) и Словучит (притока Дњестра) - или од наших речи: слив, славина, ославити („набујати“), ослáвити



66

(„узети маха“, „преовладати“). По њему, значење етнонима Словени јесте „Сливљани“, односно „Поречани“ што је сасвим одговарајуће са финским самоназивом њихове земље – Суоми: преводу значи „водени људи“, „људи који живе поред воде“.

Тацит у својим Аналима, а нешто касније и александријски географ Птоломеј у II в, извештавају да су Словени, као северни европски народ, живели источно од Германа, и то од Венетског (тј. Балтичког) залива до Венетских (тј.Карпатских) планина. У Кијевском летопису староруског писца Нестора,познатијем као Повест минулих лета ( рус. Пóвесть временных лет) насталом крајем XI или почеком XII в, наводи се да је словенска прадомовина била између Угарске и Бугарске те да су се одатле Словени разишли и на нове територије ступили, прозвавши се својим засебним именима – „Моравски Словени, Серебри и Хорвати“.

Константин VII Порфирогенит у Спису о народима пише следеће:

„ Ваља знати да Срби воде порекло од некадашњих Срба , названих Бели ,насељених из Угарске , у крају који се код њих назива Бајки ; њима у суседству јесте Франачка , исто тако и Велика Хорватска , она некрштена , која се још назива и Бела. Тамо су , дакле , и ови Срби од давнина настањени . Пошто су два брата наследила од оца свога власт над Србијом , један од њих , преузевши половину народа , пребегне цару Ираклију , цару Ромеја 1 7

. Овај га прими и као место насељавања даде му у солунској теми Сервију 1 8 и од тада тај назив носи. Но после неког времна исти ти Срби одлучише да се врате у своје земље и цар их онда отпусти . Када пређоше релу Дунав , покајаше се , и преко стратега

који је

тада

управљао

Београдом

, јавише

цару

да

им

додели

нову

земљу

за

насељавање . И пошто садашња Србија 1 9

, Паганија 2 0 и земље Захумљана 2 1 , затим Травунија 2 2

као и земље Конављана бејаху под влашћу цара ромејскога , а те земље се претходно опустошише од Авара , јер из тамошњих земаља они изгнаше Романе који сада настањују Далмацију и Драч , то цар у овим земљама насели те исте Србе и они бејаху цару Ромеја потчињени .“

У даљем тексту казује да име Срби значи „робови“. Познато је историјски да су то била ратничка племена која су задржала своје старо име (Сораби) и да су била подељена на неколико месних поглавара званих жупани.Ове жупане је коначно успео да уједини тек Стеван Немања 1170. који је из тог разлога добио титулу Великог жупана. Пре њега је био на челу велики жупан Деса ког је византијски цар Манојло Комнин уклонио 1168. по праву господара да се меша у унутрашње ствари својих вазала.

На основу традиције, културе, веровања и обичаја наука сматра да етногенеза Срба води до српских предака Прото-Словена и Старих Срба које је Херодот у својој Историји описао под именима Неури и Будини. За њих је

17 У то време се у Византији термином Ромеј (Ρωμαίος) именовао Грк (од лат. Romanus).18 Реч је овде о градићу који и данас постоји под тим именом у Грчкој (Σέρβεια).19 Мисли се на Рашку са Босном. 20

Ушће Неретве с оближним острвима. 21 Део средње и источне Херцеговине са полуострвом Пељешцем. 22 Требиње и околина.



67

рекао да су настањивали простор северно до Хистра (тј. Дунава), између Дњепра и Карпата. Први пут је Србе (лат. Serbi) поименице навео Плиније Цецилије Старији 69. пре Христа у свом делу Historia naturalis рекавши да насељују обале Црног мора. Птоломеј је у Географији (Γεωγραφία) назначио

како Сербои (Σερβοί) живе у залеђу Црног мора. Срби на подручју блиском данашњем спомињу се први пут 822. у Аналима франачке државе (Annales regniFrancorum).

Ко су Срби и одакле потиче њихов етноним, данас се не може поуздано утврдити. Aкадемик Павле Ивић је у делу Српски народ и његов језик навео да Срби биолошки више припадају балканским Романима, или мешавини палеобалканских народа, него Словенима (Ивић, 1986:23 -24). Сличну примедбу изнео је пре њега и чешки историчар Консантин Јиричек у Историји Срба .Академик Сима Ћирковић је такође указао на неке специфичности Срба у односу на друге Словене: он у књизи Срби у средњем веку (Ћироковић, 1995 )

каже да је за Србе карактеристична тамна коса, насупрот светле код других Словена, као и да у оквиру народних ношњи, музике, обичаја и веровања Срба из динарских крајева постоји видан уплив утицаја из несловенских средина. По њему, све су то директне последице и резултати директног мешања Словена са затеченим локалним старобалканским етносима. У новије време појавила се такозвана иранска хипотеза о етногенези Срба коју је први пут изнео Реља Новаковић у књизи Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво - преци Срба потицали су од једног сарматског племена (Новаковић, 1978:56 ). За Сармате (Σαρμάται, Sarmat æ) је утврђено да су живели у степама од Украјине до

Каспијског мора. Сматра се да су се Стари Срби и Алани23

до IV в. полако селили према реци Лаби. Још сасвим непотврђена теорија говори да су се Срби мешали у Полабљу (познатом и као Бела Србија24 ) са тамошњим Словенима који су од тих Срба преузели име. Тако су настали потом Лужички Срби, други словенски народ са српским именом. За време велике миграције становништва у V и VI в. велики део Срба стизао је на Балкан постепеним спуштањем из северних предела, преко Панонске равнице, Баната и, могуће, преко Карпата. Ту су се мешали са (вероватно) раније насељеним словенским племенима и романизованим потомцима балканских староседелаца. Као најсигурнији податак да су Срби већ били присутни на Балкану узима се период владавине византијског цара Ираклија (610 -641).

Хрвати (или Хорвати) били су својевремено брђани25 (тј. горштаци),окупљени у четрнаест племена. Према једној усменој традицији, коју је у Х веку забележио Константин Порфирогенит у делу De administrando imperio , Хрвати су дошли у Далмацију око 630. из Беле Хрватске (територија данашње Чешке,Словачке или јужне Пољске из околоне Кракова) предвођени петорицом браће

23 Алани су такође били сарматско племе, а њихови потомци су данашњи Осети на Кавказу. 24 Има научника који Белу Србију смештају у Украјину, мада је већина оних који сматрају да је

Бела Србија заиста постојала у сливу реке Лабе. 25 Код појединих слависта постоји виђење да име Хрвата потиче од речи hrbat која у западнословенским језицима означава „брдо“, „узвишицу“, „узвишење“.



68

(Клук, Косенцес, Ловел, Хробат, Мутил) и двема њиховим сестрама (Туга и Буга). Могуће је да је од имена брата Хробата /тј. Хрвата/ потекло име самог народа. Осим ове легенде, наука још није расветлила етимолошко порекло овог етнонима. У новије време развила се такозвана иранска теорија о пореклу

Хрвата. По том виђењу, они припадају аријској групи народа чија је постојбина била данашњи Иран. Као доказ наводи се етимолошко тумачење њиховог етнонима: корен се налази у речи saraswati која је потом, у неком од дијалеката,доживела промену почетног сугласника у Х, па отуда се јавља као Харахваити ( Harahwaiti ). Ови истраживачи верују да се реч јавља први пут 3750. г. пре Христа и проналазе потврду њихове некадашње свеприсутности на основу неколико имена насеља у Азији у којима се препознаје корен Хрват, попут Chorvat у Индији или Arwata у Сирији (Goldstein, 1995:37 ). У Археолошком музеју Санкт Петербурга чувају се два камена (пронађена на Криму) написана грчким писмом из 200. г. на којима стоји уклесан један од најранијих облика хрватског имена, ΧΟΡΟΑΘΟΣ (Horoathos) (Klai ć, 1971:44).

Међутим, званична историја казује нешто сасвим друго. Чињеница је да има много непознаница из словенске историје када је реч о насељавању Балкана. Оно што се зна јесте да су Хрвати врло брзо били подређени Аварима (до 800. године), затим Францима, да би у XI в. били уједињени на кратко под хрватским краљем, највероватније Звонимиром (1075 -10 89), који је добио од папе круну. После тешке битке код места Гвозд 1097, угарски краљ Коломан је прибавио за себе право наслеђа на хрватски престо. Неколико година доцније избио је на Јадранско море и тако дефинитивно поразио Хрвате. Из 1102.

потиче веома оспоравани документ, Pacta conventa , у коме стоји да је краљ Коломан гарантовао посебне привилегије групи од дванаест хрватских породица. До 1918. Хрвати више нису имали своју државу, на кратко су је имали током 1941 -1944. под називом Независна држава Хрватска, а од 1991,након референдума и отцепљења из СФРЈ, поново је успостављена Хрватска као засебна држава.

Словенци су се још од самог свог доласка на Балкан населили у претежно алпским пределима, све до Венеције. Уз Словаке и Словинце,Словенци су један је од три народа који су словенско име сачували као своје властито. Званично се сматра да су данашњи Словенци потомци старих Карантанаца, делова Склава (како се наводе у византијским изворима), који су се, под притиском Авара, доселили из своје прадомовине иза Карпата у VI в.Основали су своју државу Карантанију у Подравини и Посавини која се протезала до Балатонског језера. Први историјски потврђен словеначки владар био је Валук чије се замак Крн налазило код данашњег места Марија Зал (MariaSaal ) у Аустрији. Средином VIII в. Словенци су постали савезници са Баварцима и почели да се покрштавају. Услед честих упада Авара у Баварску, користећи се територијом вазалне кнежевине Карантаније, Карло Велики је одлучио да спречи те продоре те је тако 791. стигао до обала Дунава. Његов син, Пипин Мали, пребацивши своје трупе преко Фурланије, исте године уништио је сва аварска утврђења на тлу Словеније и Хрватске. Фурлански војвода Ерик и



69

словеначки кнез Војномир током 795 -796. освојили су аварску престоницу и све до устанка Људевита Посавског (817 -823) словеначки кнезови имали су велики степен независности. Након тог устанка ће све словеначке земље бити издељене на такозване пограничне провинције (Корушка, Штајерска, Крањска,

Фурланија, касније и Гориција) које су се потом нашле у саставу потоње Хабсбуршке монархије.Нестанком аварског краљевства почетком IX века, Словенци су се

спустили даље према Истри и дубље према Панонској равници. Миром постигнутим у Вердуну 843. карантанијски Словенци су се нашли под владавином Франака. Под утицајем мисионарске делатности Ћирила и Методија, словеначки кнез Коцељ (861 -874) знатно се удаљио од франачких господара и бискупа и основао је властиту кнежевину. Када су 874. Моравци и Немци склопили мир, ова словеначка држава изгубила је своју самосталност.Крајем IX века Карантанија била је посебно војводство (територија: Драва-Дунав-Купа), али нова опасност, Угри, се муњевито приближавала. Угарско насељавање Паноније и ширење све до 896. условило је повлачење Словенаца са Балатона и њихово насељавање у долинама река Крке, Рабе и Сотле. Тако је створена чврста етничка граница између њих, Хрвата и Мађара. Иако се Карантанија као засебна држава на кратко одвојила од Баварске пред крај Х в,она је врло брзо била интегрисана у нову државу под Хабсгурговцима. Након распада Хабсбуршке монархије 1918, Словенија је ушла у састав Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а у периоду 1944 -199 1. налазила се у саставу СФРЈ.Од 1991, после спроведеног референдума о самосталности словеначке државе и

о отцепљењу из југословенске заједнице, Словенија је постала независна европска држава, а од 2004. је и пуноправна чланица Европске уније.

*****

15. Појава путописа као књижевне литературе

Путописна књижевност свој први прави облик има већ у најстаријим еповима на свету, Махабхарати , Рамајани , Епу о Гилгамешу . У њима провејавају описи и помени путовања по махом (не)познатим и удаљеним крајевима. Они, иако имају најчешће реалну основу, обилују низом фантастичних и бајковитих елемената који им дају једну друкчију слику. У оквиру грчке митологије путовања су саставни део живота и богова и хероја; но,понекад се о њима дају само штури наводи, попут да је Зевс прелетео до Родоса с Олимпа или да је препливао море од Феникије до Крита као бели бик, а понегде су описи путовања носећи сегменти целе митске приче, као у причи о златном руну и Јасону. И док Илијада не ставља толико нагласак на путовање,више на Тројански рат и све догађаје везане за њега, дотле је Хомер у Одисеји прави путописац. Кроз ликове главног јунака и његових сабораца из тројанског рата он нам препричава и описује њихово тешко путешествије које красе

свакојаке авантуре, искушења и перипетије. Зато се Одисеја сматра најстаријим уметничким делом путописне књижевности.



70

Опис пловидбе по Средоземљу (Пερίπλους) је и данас веома занимљиво путописно дело грчког аутора Псеудо-Скилака Каријандског (Σκύλαξ ο Καρυανδεύς) из IV в. пре Христа. Савремени истраживачи су уочили два циља овог дела:

1. први се тиче самог описа Скилакових дугих путовања по Средоземном и Црном мору, од Шпаније и Гибралтара па до данашње Грузије. У тим описима је крајње прецизан и објективан посматрач и покушава што верније да дочара крајеве, пределе и морску обалу, место, улогу и значај грчких колонија, и да изнесе неке обичаје везане за странце и локалне Грке;

2. други је оличен у тежњи аутора да сачини један веома користан и практичан приручник за пловидбу намењен свим морепловцима. Због тога детаљно описује морске путеве, указује на опасности, на ћудљиво време, на дубину и прилазе лукама и обалама, наводи могућа места као

погодна да се сачека пролазак олује, даје навигацију према звездама и Сунцу и слично.

Треће значајно путописно дело античке књижевности јесте Живот и дело Александра Великог аутора Псеудо-Калистена. Описи напредовања грчке војске,потом описи освајања, улазака у новоосвојене градове, проласка кроз непознате пределе, описи сусрета са другим културама и народима чине важан део овог животописа и не могу се избећи нити умањити. Иако су многи описани догађаји у овом делу прилично спорни, научници са правом сматрају да је оно углавном верни одраз свега онога кроз шта су пролазили Александар и његова војска. Ни Стари Завет није лишен описа путовања – довољно је погледати, у том смислу,детаљан приказ егзодуса Јевреја под Мојсијем из Египта или причу о Нојевој барци. Исто тако, не би требало посебно нагласити са колико је прецизности у Кур-ану приказано пророково кратко путовање из Меке у Медину и његов тријумфални повратак. Истим путописним жаром је описано и Мухамедово путовање (уздизање) на Небо.

Сва ова дела разликују се ипак од правих путописа у којима аутори настоје да буду и хроничари, сведоци свога времена, и педагози, и дидактичари.Другим речима, они се труде да своје дело учине у потпуности сврсисходним,

пошто читаоцима нуде основне и шире културноисторијске чињенице са којима су се директно сусрели. Овакви описи углавном преносе објективна географска сазнања, али обилују и субјективним погледима у виду каквог личног става,убеђења. Оно што је врло важно напоменути јесте да због такве концепцијске форме у путопису нема много простора за фантазирања, маштања или за песничка улепшавања. Са друге стране, образовани Грк из Сирије, Лукијан из Самостате (Λουκιανός о Σαμοσατεύς, 125- 180. г), саставио је први путопис јаког сатиричног карактера у историји под насловом Истините приповести (Аληθή διηγήματα) у коме обрађује углавном теме из Одисеје , чиме је ово дело попримило форму и пародије.



71

Међутим, први и прави путопис саставио је старогрчки географ и путописац из I в. после Христа, Паусанија (Παυσανίας), родом највероватније из древне Лидије. Његово дело, Опис Хеладе (Ελλάδος περιήγησις), описује до у детаљ стару Грчку из прве руке. Отуда се његов путопис сматра кључним како

за што боље разумевање и упознавање древне Хеладе тако и за повезивање савремене археологије и античке књижевност. Оно по чему се Паусанија истиче јесте његова велика објективност и непристрасност, са једне стране, односно што су му пажњу привлачиле чак и оне најједноставније, скоро опскурне ствари, са друге. Иако се трудио да буде непристрасан, често је западао у погрешне закључке. Међутим, савремени научници оправдано сматрају да су његова искреност и његов суд углавном објективни.

Паусанија је пропутовао не само Малу Азију, него и Блиски Исток:обишао је рушевине Троје, посетио Антиохију, Јерусалим, био је на обалама реке Јордана. У Египту се затекао испред пирамида, а у Амоновом храму у

Луксору показана му је химна коју је лично Пиндар написао и том храму послао као свој дар. Грчку је прокрстарио уздуж и попреко. Тако је у Теби видео остатке Пиндарове куће и штитове ратника погинулих у бици код Леуктре, у Македонији је био на Орфејевом гробу, а први је од старих Грка који је до у детаљ описао изглед разрушена древне Микене. У Италији је обишао Рим и посетио је скоро све грчке градове (колоније) у данашњој провинцији Кампањи.

Отуда је његово дело веома обимно, јер садржи десет књига. Свака књига обрађује поједини део Грчке и/или хеленског света. Своје путешествије започиње у древној Атини, а онда нас води даље, на југ, према Коринту,

Лаконији, Ахаји... Са данашње тачке гледишта, Паусанија је културни географ.Међутим, период у коме је стварао свој путопис био је релативно тежак по Грке,будући да су се они налазили у својеврсном културном процепу. Са једне стране, имали су своју сјајну прошлост, коју је Паусанија покушавао на све начине да отргне од заборава и да је евоцира, са друге су се налазили скоро два века под доминацијом Римљана. Управо ове чињенице био је свестан Паусанија и кроз цело дело назире се његов покушај да пронађе и установи идентитет Грка у новим политичким и историјским условима.

Иако није натуралиста, ту и тамо у делу провејавају описи природе и природног окружења у коме се затицао или кроз који је пролазио. Гдегод да се затекне, Паузанија се одушевљавао архитектуром и сакралном уметношћу. У начелу га више занимају древни споменици него нови и зато их описује са пуно пажње. У описивању тих споменика је веома прецизан и темељан, а тачност тих навода потврдила су савремена археолошка проучавања сачуваних остатака. Не ретко у делу даје и понеки мит, легенду, причу карактеристичну само за крај у коме је боравио. Зато је Опис Хеладе и својеврсна збирка народних старогрчких прича у малом. Дубоко верује у постојање богова и хероја, али критикује све приче и митове који о њима не говоре у пуном сјају. Интересују га чуда природе, попут знакова предолазећег земљотреса, плима, северна мора под

ледом и подневно сунце које за време летњег солстиција у Асуану не баца сенку.



72

Његово дело било је све до VI в. сасвим непознато. Тада по први пут користи Паусанијеве наводе Стефан Византинац (Στέφανος Βυζάντιος) приликом састављања свог географског речника. На њега се позивао увек када је говорио о хеленској старини, о географији, о митологији и религији. Током средњег века

тек се у неколико узгредних наврата наводи Паусанијево дело. Сачуван је до данас само један препис његовог путописа из XV в. који садржи пуно грешака и произвољности. Све до почетка ХХ в. археолози су сматрали како је Паусанијево дело одличан водич кроз античку Грчку. Да ли зато што је пажљиво пратио све Паусанијеве наводе или зато што је имао много среће,археолог-аматер Хајнрих Шлиман успео је да открије Микену и краљевске гробнице.

Други велики путописац антике био је римски географ Помпоније Мела (Pomponius Mela ), родом из јужне Шпаније. Око 43. г. саставио је географски путопис под насловом Књига о положају света (De situ orbis libri ). У њему покушава да објасни свет са више аспеката и, за разлику од својих претходника,Ератостена и Страбона, он је целокупни познати свет антике поделио на пет великих области (зона) ради лакшег проучавања и упознавања. За две области је рекао да су једино настањиве: Европа и Азија. Хотећи да се поближе упозна с Европом, а посебно са Далмацијом која је, као нова римска провинција, још била непозната и неистражена, Мела се отиснуо на својеврсно географско истраживање Јадрана заједно са римским легијама. Он је и први путописац антике који се директно сусрео с Илирима на ушћу Неретве у Јадранско море и који их је само делимично описао.

За разлику од Паусаније, који се труди да буде прецизан у излагању и да се дрши неког реда у изношењу описа и запажања, Мела је доста конфузан и често прави нагле прелазе. Тако, на пример, док описује Далмацију, острва и далматинску обалу, Мела нас, без икаквог увода, какве дигресије или успутне напомене, изненада води до обала Медитерана и Египта и почиње да описује свакодневни живот народа на тим просторима. Међутим, иако није посетио Британију, његова сазнања о британским острвима су веома прецизна, па је тако први географ који је утврдио њихов тачан положај. Са друге стране, његова сазнања о северном делу Европе су крајње непрецизна и недовољна.Задивљујуће је да је ипак знао да се у том далеком и неистраженом крају света налази „један велики залив са једним огромним острвом у средини,Кодановијом (Codanovia )“. Ово име ће се нешто касније појавити у делу Плинија Старијег Историја природе (Naturalis Historia) и као Scatinavia и Scatinavia.

Све до Марка Пола (1254 -1324) и појаве његовог путописног дела Милион (Il Milione) 1298 , у европској књижевности путопис, као посебна врста,није имао своје место. Међутим, потоњи успех тог дела код читалачке публике надахнуо је многе истраживаче да се слободно упусте у истраживање света, а понајпре Кристифора Колумба. Тако је један путопис отворио широм врата новом добу истраживања. Док су се путописци пре Марка Пола, којих је било врло мало, углавном задовољавали описима властитог света, дотле су се



73

путописци после Марка Пола посветили искључиво описивањима и истраживањима новог и непознатог света.

*****16. Алберто Фортис (Alberto Fortis, 1741-1803)

Рођен у Падови, за живота се посветио и природним и духовним наукама. Иако опат, дубоко се интересовао за природу и имао је великог успеха на томе пољу – као научник и природњак, био је члан ондашњег угледног хемијског друштва (заједно с астрономом Руђером Бошковићем) и вршио је низ истраживања из ботанике на подручјима Далмације, јадранског Приморја и свих већих острва. Уједно, Фортис се директно упознавао и са локалним словенским становништвом и његовим народним обичајима, што је довело до тога да се нешто касније објави један његов мањи културно-етнографски оглед посвећен

Цресу и Мосору. Фортис је остао упамћен по свом путописном делу на италијанском у два тома у епистуларној форми26 у коме се исказао као врстан антрогеограф - Пут у Далмацију (Viaggio in Dalmazia , Венеција, 1774). Ово дело је занимљиво и због тога што је до у детаљ описао свакодневни живот, рад, веровања и обичаје такозваних Морлака (или „Црних Влаха“), како их назива, на територији дубровачког Залеђа и Конавла. Овај путопис открио је богату и разноврсну усмену књижевност, нарочито приповетке и поезију из Далмације, чиме је Фортис у потпуности следио тадашњу живу заинтересованост европских умова за народно стваралаштво. Из тог разлога, како би упознао превасходно читаоце са богатством народног песништва крајева које је обишао и у којима је боравио,превео је на италијански у неримованом једанаестерцу, трудећи се да остане што вернији оригиналу, једну епску песму о Милошу Обилићу и Вуку Бранковићу као илустрацију.

У засебном поглављу о народном стваралаштву (стр. 97-105) Фортис је дао и нашу народну баладу Хасанагиницу (Жалосна пјесанца племените Асанагинице - Canzone dolente della nobile sposa d ’Asan Aga ) коју је записао онако како ју је чуо, латиничним писмом и у складу са тада важећим правописом далматинских писаца. У кратком објашњењу графије, Форти (стр.

104) каже како се у Далмацији користе различита слова ( caratteri ) и верује да су само три главна типа писама у употреби:

- глагољично (glagolitico),- староћирилично (cirilliano de ’documenti antichi) те - курзивно ћирилично којим се служе Морлаци , а које је веома блиско курзиву Руса (corsivo Cirilliano de ’Morlachi che molto famiglia al corsivo de ’Russi ). Фортис је још забележио како је курзив Морлака нешто мање ортографски, али да верније одражава изговор гласова „од кога сам се у тексту мало удаљио“.

26 Превод овог дела на хрватски објављен је тек 1984. године у Сплиту.



74

Уједно, навео је да постоји и такозвано „српско курзивно писмо калуђера“ (il serviano majusculo de ’Calogeri ) које се користи по Босни и које је готово арабизовано (il corsivo usato della Bosna ch ’è quasi arabizzato ). K ао илустративни пример дао је почетак баладе написан на сваком од њих. Данас

постоје мишљења да песму није могао сâм записати и да је имао помоћ неког нашег човека, највероватније из Сплита, Дубровника или Далмације. Превео ју је на италијански, давши узгред и неколико општих напомена о нашој народној поезији и песмама које су га подсећале на „простосрдачност (простодушност)Хомерових времена“. Ова балада је била пример суптилне и осећајне поезије једног сасвим непознатог народа Европе, Морлака.

Од појаве Фортисовог записа, већ наредне, 1775, Гете (Johann Wolfgangvon Goethe, 1749-1832) ју је превео на немачки језик у неримованом десетерцу и тај превод је одмах објавио Хердер (Johann Gottfried von Herder, 1744-1803 ) у својој чувеној збирци Гласи народа у песмама (Stimmen der V ölker in Liedern,1778- 1779). На основу Гетеовог превода 1907. учињен је препев Хасанагинице на румунски језик. Енглески романтичар Колриџ (Samuel Taylor Col еridge, 1772-1834) записао је у својој Бележници (1814) четрнаест стихова Хасанагинице на нашем језику, које је преписао из Фортисовог путописа, и проговорио неколико речи о акценту и метрици наших народних песама. Француски мислилац и писац Нодје (Charles Nodier, 1780- 1844), високи чиновник Наполеонових Илирских провинција са седиштем у Љубљани, био је рани преводилац наших народних песама на француски језик, а, уједно, написао је 1813. и први развијенији оглед о овој песми. Не треба рећи посебно да се те исте године и

Вук Караџић почео шире интересовати за ову песму. Ево и почетних стихова песме у оригиналном Фортисовом бележењу:

Scto se bjeli u gorje zelenoj?Al-su snjezi, al-su Labutove?

Da su snjezi, vech-bi okopnuli,Labutove vech-bi poletjeli.

Ni-su snjezi nit-su Labutove, Nego sciator Aghie Asan Ahe –

On bolu-je u ranami gliutimi,

Oblaziga mater, i sestriza,A Gliubovza od stida ne mogla.

Мада у Фортисовом бележењу постоји приличан број нејасних места,насталих углавном због записивања наших гласова италијанском латиницом,Вук ју је преузео у целости и објавио 1814. у првој збирци Мала простонародна славјаносербска пјеснарица . У сваком стиху извршио је извесне преправке, али је текст и даље остао прилично нејасан или због лоше транскрибованих или протумачених речи (на пример: у оригиналу стоји израз u bosci hagline , што је Вук схватио као убошке хаљине). Иако се Вук трудио да дође до изворника ове

песме, није га нашао и тако је она остала данас онаква како ју је Фортис забележио. На основу лингвистичке анализе текста, утврђено је да песма потиче



75

из околине Имотског и да је у питању икавица са примесама екавице и ијекавице. Занимљиво је и то да се у Истри и данас препричава како је Хасанагиница, по својој жељи, сахрањена у близини Плавог језера код Имотског како би остала и даље близу свога мужа који је ту столовао27 .

Када је реч о настанку ове баладе, босанскохерцеговачки књижевник Алија Исаковић изнео је у својој студији Хасанагиница , 1774 -1974 претпоставку да се не може искључити и чињеница како је сама Хасанагиница, немајући коме другом да се изјада и повери, саставила песму о својој несретној судбини (Isakovi ć, 1975:196-198).

Фортисово занимање за словенску народну поезију означава својеврсни почетак општег интересовања на нашу народну поезију у Европи. У своме путопису изложио је драгоцене податке и напомене о појединачним врстама наших лирских народних песама и пружио чиатаоцу низ пропратних запажања у вези с обичајима уз које песме се изводе. Ове корисне и сврсисходне примедбе представљају увод у проучавање словенске народне књижевности уопште. Од лирских песама се истичу сватовске, љубавне, тужбалице, здравице, а посебно се Фортис осврће у коментарима на начин играња и извођења народних плесова.Када је реч о песмама епскога циклуса, навео је место, време и начин извођења песама, говорећи о стиху, старини и уделу народнога певача у извођењу песама уз гусле које је, такође, детаљно описао. На њега је посебно оставио утисак директни одјек народне песме код средине (публике) која је, слушајући њено извођење, истовремено испољавала своје дубоке емоције. Чинило му се као да је публика „готово срцем разуме “ и да „ људи на неким местима отворено плачу и

уздишу“, нешто што је било непознато на подручју Италије и средине из које је Фортис потицао. Записао је неколико пословица, предања о локалитетима као и извесне шаљиве приповетке које је, такође, превео на италијански.

Будући веома образован и учен човек, превео је са латинског на италијански четврто певање Вергилијеве Енеиде. У путопису сусрећемо се са великим бројем цитата и умних изрека на грчком језику. Боравећи и радећи у Сплиту, учио је и тадашњи словенски језик за кога наводи да покрива огромну територију од Балкана до Владивостока на Далеком Истоку те да путник може пропутовати њоме, уколико влада тим језиком. На основу његових опаски о словенском језику уочава се да га је високо ценио, али није био упознат са чињеницом да су постојале разлике између самих словенских језика. Приметио је да се у словенском појављује низ конструкција и речи подударних са грчким еквивалентима, попут:

Дајте ми мало пити. = Δώτε μοι μάλλον πίνειν /чит: доте ми малон пинин/

27 И поред бројних спорења и различитих мишљења, постоји мишљење међу историчарима (Ismajlovi ć, 1967:45; Had ži-Jakupovi ć, 1972:89-91; Omerovi ć, 1979:33-34 ) да се у Хасанагиници наводе три историјски потврђене личности: 1. Хасан Араповић, односно Хасан-ага, граничар и богати земљопоседник из Имотске крајине,

заповедник пограничних јединица турске војске између 1645 -1648;2. Фатима Араповић ( рођена Пинторовић), супруга Хасан-аге, са којим је изродила петоро деце; 3. бег Пинторовић, рођени брат Фатиме.



76

трпеза = τράπεζα; миш = μυς;али = αλλά; сиро мах = ίρο ς итд.

*****17. ФЕЛИКС КАНИЦ (Felix Philipp Kanitz, 1829-1904)

Аустријски природњак, географ, етнограф, археолог и академик, Феликс Каниц, боравио је по први пут на словенским просторима након 1856. када је обилазио Далмацију. Ова студијска путовања нагнала су га да се посвети проучавању Јужних Словена. У оквирима етнографије, сматра се првим научником, пиониром, који се дубље заинтересовао за етнографско-етнолошка и културолошка истраживања живота, рада и обичаја словенског становништва на Балканском полуострву.

У кнежевину Србију стигао је почетком шездесетих година деветнаестог

века, да би 1868. објавио два кратка путописна дела – прво, Путовање у јужну Србију и северну Бугарску , и друго, Србија – етнографске и историјске путописне студије (Serbien - historisch-ethnographische Reisestudien, Leipzig).Његов непосредни додир са Бугарима, тада мало познатим научницима у Европи, условио је да се одлучи да предузме једно студиозно путовање по бугарским крајевима. Каниц се први пут сусрео са Бугарима боравећи у источним крајевима Србије (долина Нишаве, Тимок, део Подунавља) и том приликом увидео је низ сличности између Срба и Бугара. Тако је настао његов први детаљан и опсежан тротоман путопис ког је објавио 1882. у Лајпцигу под насловом Подунавска Бугарска и Балкан (Donau-Bulgarien und der Balkan ). У

делу је настојао да свеобухватно прикаже друштвено-политички и историјски развој Бугарске, од њених првих почетака за време цара Самуила, па све до стварања Сан-Стефанске Бугарске. Уједно, покушао је и да опише све најзначајније одлике бугарског народа. Како је у своја путописна дела Каниц убацивао и разне уметнички успешне скице које је сâм правио на путовањима,она су обогаћена и веома илустративним подацима. Тако је у путопис о Бугарској уврстио и скицу прве модерне фабрике подигнуте на Балкану у месту Сливен 1833. године.

Будући веома наклоњен Балкану, Каниц је често долазио у Србију и

вршио проучавања на терену. Дубоко је зашао у проучавање српске културе,српског језика и народних обичаја. Ова темељна проучавања су се наставила све до почетка ХХ века, када је у Лајпцигу 1904. објавио четири велика тома о Србији под називом Краљевина Србија , земља и становништво од римског доба до краја XIX века (Das K önigreich Serbien und das Serbenvolk von der R ömerzeit

bis zur Gegenwart).Прва књига представља синоптички преглед историје Србије, пошто

захвата период од прве појаве Римљана у Србији па до краја XVIII в. Друга књига обухвата цео XIX в, док у трећој и четвртој књизи разматра државно и друштвено уређење Краљевине Србије, потом правне, друштвене и политичке односе. Каниц је недвосмислено указао на чињеницу да су Срби, вековима



77

одвојени од осталог дела Европе, врло мало допринели и да су тек незнатно учествовали у свим њеним цивилизацијским достигнућима. Са друге стране,Срби су, за разлику од западњака, успели да сачувају све своје традиционалне вредности, понајвише породицу. Према породици, као најважнијем друштвеном

елементу, гаје посебан однос, али се тај однос не мења и када је реч о отаџбини,о властитој религији, историји и свеукупној традицији. Каниц је подвукао значај поштовања свих српских обичаја дубоко утканих у свакодневни начин живота и рада Срба. Расправљајући о српском језику, истакао је да је то један веома богат, концизан и енергичан језик у исто време, да му је реченична конструкција веома једноставна и врло подесна за јавне дискусије. По њему,српски језик се одликује својом унутрашњом изражајном динамиком, великим реченичким благом и сложеним поетским карактеристикама што све представља саставни део говорних и мисаоних целина, чак и најпростијег ратара.

Занимљив је и Каницов начин приказивања физиономије Србина. По њему, она одаје доброћудност и интелигенцију. Када говорио о карактеру Срба,Каниц каже да је Србин, по својој природи, веома гостопримљив, да је по карактеру постојан, да је поносан, мудар, проницљив, да се држи свог права и части, да се не може лако обманути. Одлучан је и храбар ратник, жилав и неустрашив. Основни извор надахнућа Србину представља како његова богата епска народна поезија, у оквиру које се посебно негује култ Милоша Обилића и Краљевића Марка, тако и култ светога Саве.

*****18. ЕВЛИЈА ЧЕЛЕБИЈА (Evliya Ç elebi, 1611-1683)

Челебија био је један од најзначајнијих турских путописаца XVIII в.Потицао је из веома угледне и богате златарско-трговачке породице из Цариграда која је била на чувеном гласу, будући да је обаљала читав низ послова за царску породицу. То му је омогућило да стекне велико образовање и да са својих непуних двадесет година постане војник у царској пратњи при походу Турака на Балканске просторе северно и западно од данашње Србије.Боравећи дуже времена на Балкану, и непрекидно путујући у пратњи великих државника, а највише као пратилац Мелек Ахмед-паше, Челебија је био у непосредној прилици да се упозна са народима и њиховим начином живота, са крајевим кроз које је пролазио, а што је касније све преточио у записе у десет томова под називом Путопис (Seyahatn âme 28).

Овај својеврсни путописни дневник садржи у десет засебних књига сва Челебијина запажања како о бројним пределима које је посетио, или кроз које је пропутовао, тако и о народима и њиховим обичајима са којима је имао прилике да се упозна. Свака књига описује његова путовања у нове крајеве, па тако:

28 Реч је, по свом пореклу, персијска, а се користила и у османлијском турском са непромењеним значењем („књига путописа”).



78

- прва књига износи Челебијине утиске о Истамбулу и његовој околини (настала је 1630); - друга књига описује Анадолију, Кавказ, Крит и Азербејџан (настала је 1640); - у трећој књизи говори о Сирији, Палестини, Курдистану, Јерменији и Румелији (1648);

- четврта књига посвећена је Источној Анадолији, Ираку и Ирану (1655); - у петој књизи Челебија је описао Русију и Балкан (1656); - шеста књига говори о турским војним напредовањима у Мађарској (1663 -1664);- седма књига разматра Аустрију, Крим и Кавказ (настала је 1664); - осма књига даје податке о Грчкој, Криму и Румелији (настала је измешу 1667 -1670);- девета књига говори о његовом хаџилуку у Меку (1671); - десета књига посвећена је Египту и Судану (1672).

Веома је занимљив његов опис покушаја извођења лета који је Челебијин сународних Ахмет Челебија остварио 1638. у Истанбулу за време султана Мурата IV. Челебија је назначио да је Ахмет, после девет безуспешних покушаја, учинио први успешан прелет од куле Галате, са које је полетео направом сличној оном коју је Леонардо да Винчи скицирао, на европској страни Босфора и да је без икаквих проблема слетео на другу (малоазијску)обалу. За тај подухват добио је од султана награду у износу од хиљаду златника.

Иако је његово путописно дело све до 1896. остало похрањено у архиви једне библиотеке у предграђу Истамбула, аустријски оријенталиста Јозеф Пургстал (Joseph Freiherr von Hammer-Purgstall, 1775-1856) је превео 1836. на

енглески његова прва два поглавља (Истанбул, Анадолија). Међутим, тек када је рукопис путописа доспео у руке турског историчара Наџиба Асима, започет је интензиван рад на његовом проучавању. Асим је успео да објави шест томова, а његов рад је потом наставио наш оријенталиста Глиша Елезовић који је 1933.дао целокупан осврт на Челебијин путопис и на садржину сваке књиге понаособ. Елезовић је посебно издвојио оне делове који се тичу наших крајева и објавио је изводе под називом ЧЕЛЕБИЈИНИ ПУТОПИСИ ПО ЈУЖНОСЛОВЕНСКИМ ЗЕМЉАМА. Реч је о описима Јадранске обале, Црне Горе, Србије, Босне, Херцеговине, Епира, Тесалије и Бугарске. Уједно, то су и подаци о разним људским делатностима, посебно о уметничким занатима градске културе. Један од таквих заната које Челебија описује јесте и уметничка обрада седефа који се од XV в. посебно негује и обрађује на Балканском полуострву.

Боравећи службено у Бечу 1665, за време свечаног дефилеа и уласка османлијског посланства, приметио је у поворци почасне носаче пушака,такозване туфекчибаше , с италијанским пушкама, златним визиром и дрвеним кундацима украшеним седефним орнаментима. Сличан тип пушке израђиван је код нас – била је то пушка џефердар (кремењача) која се у Херцеговини израђивала навелике од 1685. Босански оријенталиста Хазим Шабановић дао је 1976. избор из преведених текстова Евлије Челебије који говоре о Србији,Косову, Босни и Херцеговини и Тесалији у књизи енциклопедијског карактера



79

под називом ЕВЛИЈА ЧЕЛЕБИЈА – ПУТОПИСИ . Ови изводи су далеко детаљнији и више коментарисани у напоменама него што је то у Елезовићевој књизи. Тако Шабановић наводи да је Челебија увек извршавао припреме, да је пажљиво прикупљао информације те да је сакупљао историјску и материјалну

грађу како би био што објективнији и непристраснији у приказивању и описивању свега оног што је доживео, чуо и видео.Да није био само чист фактограф сведочи и следећи податак. Челебија је

забележио једно раширено предање из нашег народа у вези са Косовским бојем.Легенда казује како је Милош Обилић на превару ушао у добро чувани турски логор са копљем окренутим наопако желећи да се лично преда султану Мурату,а потом је тим истим копљем убио султана. Након убиства, искористивши метеж у логору, Милош се дао у бегство, али је доцније ухваћен захваљујући једној вештици која је турцима одала његово скровиште и рекла им на који начин да га ухвате. Једно косовско народно предање до данас чува причу о

извесној старици (баби) која помаже Tурцима да убију Милоша Обилића. Она их, међутим упозорава да је Милош сасвим недодирљив, пошто је у оклопу, па их саветује да гађају његовог коња, па ће га лакше тако ухватити и савладати.По једној другој верзији коју је такође Челебија записао некакав глас са небеса (тачније, из облака) даје Турцима истоветан савет како да поступе у хватању Милоша.

*****19. АЛЕКСАНДЕР ФЈОДОРОВИЧ ГИЉФЕРДИНГ

( Александр Фёдорович Гильфердинг , 1831-1872)Рођен у Варшави 1831, Гиљфердинг се у Москви на универзитетским

студијама исказао као врсан студент широког образовања и спектра интересовања. Захваљујући подршци својих професора који су уважавали његова интересовања и рад, објавио је у периоду 1852 -1860. неколико мањих чланака и расправа углавном језичко-културолошке садржине. Једна од тих првих расправа излазила је у наставцима под називом Писмо из историје Срба и Бугара . Био је велики словенофил и веровао је да са знањем словенског (односно - руског) језика сваки човек може обићи огромна подручја без већих тешкоћа. Из таквих настојања и побуда проистекла је његова граматика за све словенске народе која, међутим, није била од почетка општеприхваћена.Написао је и један подужи чланак о односу староиндијског (тј. санскрта) и словенских језика. Због познавања великог броја језика као и посебног интересовања за историју и културу, руско Министарство спољних послова упутило га је 1857. у Сарајево у својству конзула. Међутим, све расположиво време искористио је да би обишао Босну и Херцеговину, а своје утиске и запажања штампао је 1859. у књизи (заправо, својеврсној студији) под називом Путовање по Херцеговини , Босни и старој Србији . Ово дело је преведено на

српски тек 1970, а садржи обиље мало познатог археолошког и етнографског материјала. Занимљив је назив стара Србија у наслову делу. Фактички,



80

Гиљфердинг је тиме указао да је посетио управо оне крајеве који се и данас сматрају колеквом српске средњевековне државе и њене државности: Рашку област те Косово и Метохију.

Као филолог и фолклориста, Гиљфединг је истакао у путопису са

великим огорчењем како српски народ у Србији под Турцима нема ни интересовања нити жеље да сачува од пропадања и заборава своју богату рукописну грађу. Како истиче, управо из тог разлога се са сваког путовања враћао натоварен старим рукописним књигама, повељама, записима и разним употребним предметима. Међутим, Гиљфердинг је, износећи своје констатације,сметнуо с ума једну крајње битну чињеницу: не само што ни на једном месту у путопису нису навео разлоге таквог стања, него није ни једном речју рекао да се већина Срба у том тренутку није налазила у властитој држави, односно да је тек мали део данашње Србије била држава која се борила за признање у Европи.Очигледно је да је размишљао само као човек од науке и пера, а не и као човек дипломата: да је којим случајем размишљао и као дипломата и политичар,сигурно је да не би изнео овакав прилично хладан став о Србима, и поред тога што им је био пријатељски наклоњен.

Пошто није задовољио нити испунио све постављене политичке циљеве и задатке, руско министарство га је повукло из Сарајева, а Гиљфердинг се у Москви потом посветио даљем научном раду на словенској култури и језику.Како се бавио, између осталог, и сакупљањем руских народних епских песама и њиховим детаљним проучавањем, записао је неколико наших јуначких песама које је доцније упоредио и анализирао са руским песмама. Попут раније

Алберта Фортиса, и Гиљфердинга је посебно занимала улога епског народног певача у процесу стварања и репродукције епских песама код Срба и других балканских народа, што му је помогло да изведе неколико значајних закључака у вези са настанком и животом биљина , односно руских епских песама, које су се посебно неговале и певале у оњешком подручју.

У своме путопису, Гиљфердинг је оставио и једно занимљиво лингвистичко запажање које се тиче глагола кретања. Он тако каже како у свим словенским језицима постоје глаголи са значењем ићи, ходати и који воде директно порекло од некадашње заједничке прасловенске основе *ити,*ходити. Исто тако, постоје и глаголи са значењем пузити, пентрати се, који опет воде порекло од старе словенске основе *љезти, *лазити. Гиљфердинг је указао да у језику словенског становништва на Балканском полуострву у крајевима кроз које је пролазио постоји велика заступљеност ових других глагола у односу на оне прве, а све је то, како он објашњава, последица директне зависности човека од природе и њеног окружења. На овај лингвистички феномен указао је у свом раду и наш угледни слависта Предраг Пипер. Гиљфердингово је тумачење да се човек не може кретати нормално по тешком и брдовитом терену, него се мора пентрати, верати са брда на брдо,прескакати камење, дакле ''лазити'', прелазити, долазити, па је отуда у језику неминовно дошло до масовне употребе ових глагола и у фигуративном



81

(преносном) смислу и значењу. Другим речима, не долази само човек у кућу,већ и вест, сан, ветар итд.

*****20. Франсоа Пуквил (Fran çois Pouquevill е , 1770-1838)

Потицао је из прилично имућне и угледне грађанске породице. По свом основном занимању, Пуквил је био војни лекар и у том својству налазио се у Наполеоновој експедицији у Северној Африци. На пут је првенствено кренуо као научни истраживач Медицинског факултета из Париза. Непосредно пре битке код Абукира 1798, добио је у задатак да преговара о хитној размени ратних заобљеника са лордом Нелзоном, и поред тога што је већ показивао знаке озбиљне исцрпљености услед дуготрајне грознице. Обавивши с успехом поверени посао, Пуквил је ипак морао да се повуче, будући да му је здравље

било озбиљно нарушено. Брод који је пловио ка Калабрији (Италија) напали су на пола пута пирати који су све путнике и целу посаду продали у робље.Пуквила су испоручили Мустафа-паши, султановом блиском пријатељу и намеснику Пелопонеза, те је тако поново постао ратним заробљеником, пошто су се Турска и Француска налазиле у рату. Све време до половине наредне године провео је у затвору у месту Триполица, његов статус делимично се променио набоље када га је Мустафа-паша позвао да излечи његовог тешко болесног сина. Уз велики напор је то Пуквил учинио, што му је омогућило да изађе из затвора и да живи као релативно слободан човек. У затвору је почео да учи грчки језик, а потоње дружење са Грцима и обиласци шире околине омогућили су му да стекне бољи увид у грчко-оријенталну културу и да се упозна с обичајима, веровањима и свакодневним животом народа. Уједно, где год је било поребно несебично је примењивао своја знања из медицине чиме је стицао поверење прилично неповерљивих људи. У неколико је наврата путовао у Истамбул да би лечио жене из султановог харема. Ту је имао прилике и да се упозна са Руфином, чувеним француским дипломатом, који је био заточен читаву деценију у истамбулском затвору. Од њега је добио много корисних и практичних савета у вези са Оријентом и начином понашања која је касније применио у животу.

За све време боравка у затвору, Пуквил је препевао на француски један мали број Анакреонтових песама и саставио је неколико оријенталних апологија. Након потписивања мира, Пуквил је дошао у Париз 1801. у коме је одбранио своју докторску тезу засновану на проучавањима куге у животиња и о њеном преношењу на човека.

Његов први путописни рад објављен је 1804. под насловом Пут у Мореју , Истанбул и Албанију (Voyage en Mor ée, à Constantinople et en Albanie ), што му је била одлична препорука да га француско Министарство иностраних послова пошаље 1805. као конзула у Јањину код Али-паше. На тој функцији је остао све

до 1815. Пресудило је, између осталог, како његово познавање терена тако и локалних језика - грчког и турског. На многим потоњим путовањима по Епиру и



82

Албанији Али-паша се налазио у Пуквиловој пратњи. Променљива ратна срећа и сви политичко-војни догађаји учинили су да је Пуквил био неколико пута на ивици хапшења, прогањања, па чак и смакнућа, будући да су превагу постепено на Медитерану односили Енглези. Између 1815 -1817. вршио је дужност

француског конзула у Патри, а по окончању дипломатске каријере именован је витезом Легије части, почасним чланом Египтолошког инситута (Institutd’Égypte ) и Националне медицинске академије у Паризу (Acad émie Nationale deMédecine).

Његово најзначајније путописно дело јесте Пут у Грчку (Voyage enGr èce), објављено у два наврата (1820-1822 . и 1826 -1827) у шест томова, у коме је до у појединост описао пределе које је обишао. Из целокупне грађе види се да је био у прилици да обиђе Епир, Етолију, Тесалију као и делове данашње Албаније, потом Боку Которску и да унесе низ занимљивих запажања о Црној Гори и Црногорцима. Забележио је, између осталог, и народне обичаје, живот,ношњу становника југа Балкана, њихове легенде као и једну грчку народну песму о клефту Јанису Букуваласу у јампском петнаестерцу која почиње словенском антитезом. Међутим, Пуквил није могао заобићи и ратове које је Али-паша водио против турске власти. Сви његови објективни и крајње детаљни описи као и сва запажања и данас имају важну историјску и етнографску вредност за проучавање како Аромуна тако и Грка и Албанаца. Био један од ватрених заговорника грчке независности и током целокупног трајања грчког устанка неуморно је радио на сакупљању помоћи и за грчку ствар. У знак захвалности што је Пуквил не само конкретним делом него и што се

многобројним чланцима и наступима у француској јавности залагао за Грке,грчка влада га је одликовала орденом за заслуге29 .

Његова друга дела, а посебно капитална четворотомна Историја грчке обнове (Histoire de la r égénération de la Gr èce) из 1824, преведена су на многе европске језике и послужила су као важан историографски и етнографски извор података. Са друге стране, књига под насловом Историјски и дипломатски мемоари о трговини и француске насеобине на Леванту од 500. године па до краја XVII века (M émoire historique et diplomatique sur le commerce et lesétablissements fran çais au Levant, depuis l ’an 500 jusqu ’à la fin du XVII e siècle) из 1833 . године настала је након његових опсежних проучавања свих релевантних историјских, дипломатских и трговачких архива о односима између Француза и многих народа са Блиског Истока, укључујући ту и Грке.

29 Међутим, Пуквил је одбио да прими овај орден, будући веома разочаран у грчку власт и у унутрашњу политику који је водила.



83

21. Густав Вајганд (Gustav Wiegand, 1860-1930)

Научни и истраживачки рад немачког романисте Густава Вајганда на подручју Балкана био је неизмеран и у много чему пионирски. Године 1893. на Универзитету у Лајпцигу основао је Катедру за румунски језик, међу првима у свету. На основу његових почетних и темељних проучавања као и студија са терена почео је да се ствара Дијалетолошки лингвистички алтлас дако - румунског језика (Linguistischer Atlas des dacorum änischen Sprachgebiets, 1908)чија израда још није завршена.

Његова докторска теза Језик Влаха с Олимпа с освртом на земљу и људе (Die Sprache der Olympo-Walachen nebst einer Einleitung ü ber Land und Leute)посвећена је једном тада врло горућем питању у оквиру романистике - језику Влаха с Олимпа и, уопштено говорећи, језику Јужних Влаха из Грчке и Македоније. У њој је изнео своју претпоставку да су дако- румунски и језик Влаха с југа Балканског полуострва оделити, иако имају заједничко порекло. У време његових највећих проучавања дијалеката дако- румунског језика појавила се тада још непотврђена теза о постојању једног посебног румунског дијалекта на крајњем југу Балкана Како је ова теза имала и велике политичке импликације по румунско грађанско друштво, Вајганд је одлучио да предузме једно опсежно путовање и да обиђе све крајеве где су живели Јужни Власи. Путовање је предузео превасходно из научних, стручних и лингвистичких побуда – да утврди право стање ствари на терену, да забележи језик и да га потом детаљно проучи како би извукао адекватне закључке. Отуда је током 1889 -1890. боравио

на широком простору Балкана – у Македонији, на југу данашње Албаније, у Тесалији и Епиру. Након пажљиве и свестране анализе забележног језичког материјала појавила се 1895. у Лајпцигу његова двотомна књига под насловом Аромуни. Етнографско -филолошко -историјско истраживање о народу такозваном Македо - Романима или Цинцарима (Die Aromunen. Ethnographisch-

philologisch-historische Untersuchungen ü ber das Volk der sogenannten Makedo-Romanen oder Zinzaren)

Први део књиге дат је у форми Вајгандових личних бележака, запажања и успутних напомена о крајевима, местима и пределима у којима се задржао углавном краће време. Поред ових правих путописних описа, Вајганд се посебно позабавио и самим Јужним Власима – њиховој одећи, фолкором,начином живота, обичајима. Зато је прва књига изузетно вредна и значајна за етнографију, будући да доноси низ до тада непознатих сазнања о овом древном балканском народу. Први пут су у ту књигу унесене и слике Јужних Влаха у народним ношњама, затим фотографије кућа и читавих места. Из свега што Вајганд говори проистиче само један закључак – да су Јужни Власи оделити од Румуна те да представљају сасвим посебну романску групу народа која се од румунског народа разликује како по ношњи, тако и по обичајима, култури,начину живота и, свакако, језика. Његова друга књига веома је важна, јер је у

њој дао целокупну сакупљену језичку грађу цинцарског језика (народне лирске и епске песме, приче, бајке...) уз адекватну филолошку анализу.



Вајганд је за наслов свог путописног дела употребио до тада у науци сасвим непознат термин – Аромуни, искористивши њихов самоназив као наслов дела који му се учинио најмање погрешним. У њему се јасно назире латински корен – romanus – са почетним протетичким вокалом /а/ (aromanus > arom ân).

Када је реч о самом аромунском језику, Вајганд је прецизно уочио да су на њега, и поред постојања многих истих или подударних морфосинтактичких црта између аромунског и румунског, утицала три засебна језика.Најдоминантнији и најважнији утицај био је уплив грчког, пре свега на пољу образовања, културе и религијске мисли Аромуна. Аромуни су, са друге стране,користили грчки као свој језик и општедруштвене комуникације и као језик образовања, религије и културе. Ова важна чињеница је утицала да се Аромуни код скоро свих балканских народа сврстају (уброје) у Грке. Језик једног дела Аромуна, посебно у данашњој Републици Македонији, као и у северним пределима Грчке, претрпео је претежно словенски језички утицај, док је трећи део аромунског живља, насељен у Албанији и Епиру, имао јак албански језички утицај. Вајганд је био први филолог који је покушао да опише аромунски, па је 1907. објавио Аромунску граматику . Ово дело је углавном саставио на основу подробног констрастирања свих фонетских и морфосинтактичких разлика између дако- румунског и аромунског.

Већ 1892. појавила се његова нова етнографско-филолошка књига о Мегленорумунима, тј. о Влахо-Мегленима како их је назвао користећи се грчким називом (Vlacho-Meglen. Eine ethnographisch-philologische Untersuchung).И овде се показао као врсан позналац језичке ситуације на Балкану, јер не само

да је с великом пажњом описао све разлике и сличности између Мегленорумуна, Аромуна и Румуна, него је указао и на особености у језику,фолклору, обичајима и веровањима Мегленорумуна. Његов је закључак да између аромунског и мегленорумунског постоји велики степен подударности,много већи него између мегленорумунског и дако- румунског, али и да се мегленорумунски, на основу својих граматичко-лексичких особина, исказује као засебан балканоромански језик. Као што је на аромунски велики утицај имао грчки, тако су на мегленорумунски велики утицај имали јужнословенски језици чији се рефлекси понајбоље виде у самој лексици мегленорумунског.

Недуго затим, појавила се у стручним лингвистичким круговима Европе потреба за ближим и детаљнијим проучавањем албанског језика који је био релативно непознат. Вајганд, који је боравио и на Косову и Метохији и у

Documents

Balkanologija 2 - Skripta 2013-2014