BIBLIOTEKA ISTORIJSKA MERENJA Knjiga 1

Erik Hobsbaum

DOBA EKSTREMAIstorija Kratkog dvadesetog veka

1914-1991Preveo sa engleskog PREDRAG J. MARKOVI

Beograd 2002.DERETA

Copyright Eric Hobsbawm 1994 All rights reserved. Copyright Ovog izdanja Grafiki atelje DERETA do 2004. godine Naslov originala: THE AGE OF EXTREMES The Short Twentieth Century 19141991 By Eric Hobsbawm

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 94(100) "19" 'A/ 930.85(100)" 19" HOBSBAUM, Erik Doba extrema : istorija kratkog dvadesetog veka : 1914-1991 / Erik Hobsbaum ; preveo sa engleskog Predrag J. Markovic. - [1. Deretino izd.]. - Beograd : Dereta, 2002 (Beograd : Dereta). - 456 str. ; 24 cm. - (Biblioteka Istorijska merenja ; knj. 1) Prevod dela: The Age of Extremes / by Eric J. Hobsbawn. - Tira 500. - Biografija: str. 457. Bibliografija: str. 439-454. - Preporuka za dalje itanje: str. 455-456. ISBN 86-7346-239-8 a) Istorija, opta - 20v COBISS-ID 101703436

PREDGOVOR Niko ne moe da pie istoriju dvadesetog veka poput istorije bilo koje druge epohe, ako ni zbog ega drugog ono zbog toga to niko ne moe da pie o vremenu svog ivota kao onaj koji moe (i mora) da pie o vremenu spoznatom samo spolja, iz druge ili tree ruke, na osnovu izvora samoga toga perioda ili radova kasnijih istori - ara. Vreme moga sopstvenog ivota koincidiralo je sa veim delom perioda kojim se bavi ova knjiga, a najvei deo toga vremena, od ranih tinejderskih dana do danas, ja sam bio svestan optih zbivanja, to e rei da sam akumulirao poglede i predrasude o tom vremenu vie kao savremenik nego kao naunik. To je razlog zbog kojeg sam tokom najveeg dela svoje karijere u svojstvu profesionalnog istoriara izbegavao rad na epohi posle 1914. godine, iako se nisam uzdravao od toga da o tome dobu piem u drugim svojstvima. Moj period kako bi se reklo jezikom struke, je devetnaesti vek. Mislim da je sada mogue videti Kratki dvadeseti vek od 1914. godine do kraja sovjet ske ere u nekakvoj istorijskoj perspektivi, ali sam ja do nje doao bez poznavanja naune literature, a kamoli svih istorijskih izvora, sem skoro majunih kapi, svega onoga to su akumulirali istoriari dvadesetog veka, kojih je ogroman broj. Naravno, potpuno je nemogue za bilo kog pojedinca da poznaje istoriogra - fiju sadanjeg veka, ak i na bilo kom od velikih jezika, kao to, recimo, istoriar klasine starine ili Vizantijskog carstva poznaje i ono to je napisano u ovim dugotrajnim epohama samim, a i ono to je o njima pisano. Pored svega toga, moje sopstve no znanje je nesistematino i puno zakrpa ak i po standardima istorijskog obrazo vanja na polju savremene istorije. Najvie to sam kadar da uradim je da zaronim u literaturu o posebno trnovitim i kontraverznim pitanjima - recimo, istoriji hladnoga rata ili tridesetim godinama - dovoljno duboko da budem zadovoljan time da su gledita izraena u ovoj knjizi odriva u svetlu specijalistikog istraivanja. Naravno, nisam mogao da uspem. Mora da postoje pitanja oko kojih sam pokazao neznanje kao i protivrena gledita. Stoga ova knjiga poiva na udnovato nejednakim temeljima. Povrh irokog raznovrsnog itanja tokom dobrog broja godina, dopunjenog onim to je bilo neop hodno za predavanja na kursevima istorije dvadesetog veka za postdiplomce Nove kole za socijalna istraivanja (New School for Social Research) sakupio sam akumulirano znanje, seanja i miljenja nekoga ko je iveo u Kratkom dvadesetom veku, kao ono to bi socijalni antropolozi nazvali ,,uesnikom-posmatraem, ili jednostavno kao putnik otvorenih oiju kroz prilino mnotvo zemalja, ili ono to bi moji preci zvali kibicerom. Istorijska vrednost takvih iskustava ne zavisi od prisutnosti velikim istorijskim dogaajima, ili poznavanja pa ak i susreta sa istaknutim tvorcima istorije ili dravnicima. Zapravo, moje iskustvo koje sam stekao kao povremeni novinar istraujui u raznim zemljama, a najvie u Latinskoj Americi, je to da Su intervjui sa

predsednicima ili ostalim donosiocima odluka obino nekorisni, iz oiglednog razloga to je veina onoga to takvi ljudi kau, za javnu upotrebu. Ljudi od kojih dolazi prosvetljenje su oni koji mogu, ili ele da govore slobodno, tim bolje ako nemaju odgo6 DOBA EKSTREMA vornost za velike poslove. Ipak, iako nuno parcijalno i varljivo, poznavanje ljudi i mesta mi je pruilo ogromnu pomo. To poznavanje ne mora biti nita vie nego pri zor istog grada u intervalu od trideset godina - Valensije ili Palerma - koji sam po sebi predoava brzinu i razmeru socijalnog preobraaja u treoj etvrtini ovoga veka. To moe biti naprosto seanje na neto to je davno reeno u razgovoru i bez jasnog razlo ga pohranjeno, za buduu upotrebu. Ako istoriar moe da izvue neki smisao iz ovoga veka to je velikim delom zbog posmatranja i sluanja. Nadam se da sam preneo itaocima poneto od onoga to sam inei tako nauio. Ova knjiga takoe, to je nuno, poiva na informacijama dobijenim od kolega, studenata i svih ostalih koje sam zagovarao dok sam na njoj radio. U nekim sluajevima moj dug je sutinski. Poglavlje o prirodnim naukama podneo sam na uvid mojim prijateljima Alanu Mekeju (Alan Mackay), koji nije samo kristalograf, ve jedan enciklopedist, kao i Donu Medoksu (John Maddox). Neto od onoga to sam napisao o ekonomskom razvoju proitao je moj kolega iz Nove kole, Lens Tejlor (Lance Taylor), koji je ranije bio na MIT (Masausets institut za tehnologiju), a jo vie je zasnovano na itanjima radova, sluanju diskusija i uopte paljivom oslukivanju za vreme konferencija koje je organizovao Svetski institut za istraivanje razvojne ekonomije pri Univerzitetu Ujedinjenih nacija u Helsinkiju (UNU/WIDER), povodom raznih makroekonomskih problema, kada je ovaj institut pretvoren u veliki meunarodni centar za istraivanje i naunu diskusiju pod rukovodstvom dr Lala Dajavordena (Lal Jayawarden). Uopte, leta koja sam mogao da provedem u toj divljenja dostojnoj ustanovi kao stipendista Mekdonel Daglas (McDonnell Douglas) fondacije za mene su bila neprocenljiva, pri emu nije zanemarljiva blizina SSSR-a i intelektualna zaokupljenost ove ustanove tom zemljom u njenim poslednjim godinama. Nisam uvek prihvatao savete onih koje sam konsul- tovao, a ak i kad jesam, greke su iskljuivo moje. Izvukao sam mnogo koristi iz konferencija i kolokvijuma na kojima naunici provode mnogo svog vremena u susretima sa kolegama uglavnom da bi jedni drugima krali iz mozgova. Verovatno ne mogu da odam priznanje svim onim kolegama od kojih sam izvukao korist ili ispravku u formalnim i neformalnim prilikama, niti za sve one informacije koje sam sluajno dobio jer sam imao dovoljno sree da predajem izrazito internacionalnoj grupi studenata na Novoj koli. Meut im, mislim da moram da odam posebno priznanje za ono to sam o turskoj revoluciji i migracijama u Treem svetu nauio iz semestarskih radova Ferdan Erguta i Aleksa Dulke (Alex Julca). Takoe dugujem doktorskoj disertaciji moga aka Margarite Gizeke (Giesecke) o APRA i Truhi- ljo (Trujillo) ustanku 1932. godine. Kako se istoriar dvadesetog veka pribliava dananjici sve vie zavisi od dva tipa izvora: dnevne ili periodine tampe i periodinih izvetaja, ekonomskih i drugih pregleda, statistikih kompilacija i ostalih publikacija koje izdaju nacionalne vlade ili meunarodne institucije. Moj dug takvim listovima kao to su londonski Guardian, Financial Times i New York Times bi trebalo da je oigledan. Moj dug neprocenljivim publikacijama Ujedinjenih nacija i njihovih raznih organa, kao i Svetskoj banci, zabeleen je u bibliografiji. Ne bi trebalo da bude zaboravljen ni prethodnik Ujedinjenih nacija, Drutvo naroda. Iako je ono jedan skoro potpun promaaj u praksi, zadivlju

jua su ekonomska istraivanja i analize, kojih je vrhunac pionirsko delo Industrijalizacija i svetska trgovina iz 1945. godine zasluuju nau zahvalnost. Nijedna istorija ekonomskih, socijalnih i kulturnih promena u ovom veku ne bi mogla biti napisana bez ovakvih izvora. PREDGOVOR 7 itaoci e veini onoga to je napisano u ovoj knjizi, osim oiglednih linih sudova autora, morati da poklone poverenje. Nema smisla pretrpavati knjigu ovakvu kakva je ogromnim naunim aparatom napomena ili drugim obelejima uenosti. Pokuao sam da napomene ograniim na izvor aktuelnog citata, na izvor statistikih i osta lih kvantitativnih podataka - razliiti izvori ponekad daju razliite cifre - i na povremenu podrku za tvrdnje koje italac moe smatrati neobinim, udnim ili neoekivanim, kao i na mesta na kojima autorovi kontroverzni pogledi mogu da iziskuju odreeno pojaanje. Ove napomene su unutar zagrada u samom tekstu. Pun naslov izvora se nalazi na kraju knjige. Ova bibliografija nije nita vie no potpuni spisak svih izvora koji su citirani ili pomenuti u tekstu. On nije sistematian vodi za dalje itanje. Kratko uputstvo za dalje itanje je odvojeno tampano. Ovakve napomene, takve kakve su, sasvim su izdvojene od fusnota, koje samo proiruju ili odreuju tekst. Meutim red je da ukaem na neke radove na koje sam se veoma mnogo oslanjao ili one koji su me posebno zaduili. U celini mnogo dugujem radu dvojice prija telja: ekonomskog istoriara i neumornog sakupljaa kvantitativnih podataka, Pola Bajroha (Paul Bairoch) i Ivana Berenda, biveg predsednika maarske akademije nauka, kome dugujem koncept Kratkog dvadesetog veka. Za optu politiku istori ju sveta posle Drugog svetskog rata P. Kalvokorezi (Calvocoressi) {World Politics Since 1945) je pouzdan, i ponekad - razumljivo - zajedljiv vodi. Za Drugi svetski rat dugujem mnogo vrhunskoj knjizi Alana Milvorda (Milvvard) War, Economj, and Societj 193945, a za ekonomiju posle 1945. godine smatram da su najkorisnije knjige Hermana van der Vija (Van der Wee) Prosperity and Upheaval: The World Economj 1945-1980, a takoe i Capitalism Since 1945 Filipa Armstronga Endru- ja Glina (Glyn) i Dona Harisona. Cold War Martina Vokera (Walker) zasluuje daleko veu panju nego to mu je veina mlakih kritiara posvetila. Kod istorije levice posle Drugog svetskog rata najvie me je zaduio dr Donald Sasun (Sasoon) sa Queen Mary and Westfield koleda Londonskog univerziteta, koji mi je ljubazno dopustio da itam njegovu ogromnu i punu opaanja, do sada jo nedovrenu studiju o ovom predmetu. Za istoriju SSSR posebnu oba vezu oseam prema radovima Moe Levina, Aleka Nove (Nove), R. W. Dejvisa (Davies) i ejle Ficpatrik; za Kinu radu Bendamina varca i Stjuarta Srama (Schram); za islamski svet Iri Lapidus i Niki Kedi (Keddie). Moji pogledi na umetnost duguju mnogo radovima Dona Vile- ta (Willett) o vajmarskoj kulturi (i razgovorima s njim), kao i Frensis Haskel (Haskell). U poglavlju 6 je moj dug knjizi Diaghilev Lin Garafola (Lynn Garafola) trebalo da bude oigledan. Moja posebna zahvalnost je upuena onima koji su mi kon kretno pomogli da pripremim ovu knjigu. To su, prvo, moji asistenti istraivai Doana Bedford u Londonu i Liza Grande u Njujorku. Naroito bi naglasio moj dug izuzetnoj gospoi Grande, bez koje verovatno ne bih mogao da popunim ogromne jazove u mom znanju, niti da potvrdim poluzapamene injenice i reference. Mnogo dugujem Rut Sajers, koja je kucala moje tekstove, kao i Marleni Hobsbaum, koja je itala ova poglavlja sa take gledita neakademskog itaoca, koga zanima moderan svet i kome je ova knjiga upu ena.

Ve sam ukazao na moj dug studentima Nove kole, koji su sluali predava nja na kojima sam pokuavao da formuliem moje ideje i tumaenja. Njima je ova knji ga posveena. 8 DOBA EKSTREMA Erik Hobsbaum London-New York 1993-1994. godine

VEK* pogled iz ptije perspektive

POGLEDI DVANAEST LJUDI NA DVADESETI VEK

lsaija Berlin (filozof, Velika Britanija): Proiveo sam vei deo dvadesetog veka, a da nisam, moram dodati, iskusio line tekoe. Ja ga pamtim samo kao najgrozniji vek zapadne istorije. Hulio Karo Baroba (Julio Caro Baroja) (antropolog, panija): Postoji oigled na protivrenost izmeu neijeg sopstvenog ivotnog iskustva - detinjstva, mladosti i starosti proteklih mirno i bez velikih avantura - i injenica dvadesetog veka... stranih dogaaja koje je oveanstvo proivelo. Primo Levi (pisac, Italija): Mi koji smo preiveli logore nismo pravi svedoci. To je jedan neugodan utisak do ijeg prihvatanja sam postepeno doao itajui ono to su ostali preiveli napisali, ukljuujui sebe samog, kada sam ponovo iitavao svoje radove nakon to su godine protekle. Mi, preiveli, nismo samo mala ve i anomalina manjina. Mi smo oni koji, uz pomo pritajenosti, vetine ili sree, nikad nisu dotakli dno. Oni koji jesu, koji su videli lice Gorgone, nisu se vratili, ili su se vratili bez rei. Rene Dimon (Rene Dumont) (agronom, ekolog, Francuska): Ja ga vidim samo kaovek masakra i ratova."

Rita Levi Montalini (Montalcini) (Nobelova nagrada za nauku, Italija): Uprkos svemu dolo je do preokreta na bolje u ovom veku... rast etvrtog stalea, pojava ene nakon vekova represije/4 Vilijam Golding (Nobelova nagrada za knjievnost, Britanija): Ne mogu da se otrgnem razmiljanju da je ovo bio najnasilniji vek u ljudskoj istoriji." Ernst Gombri (istoriar umetnosti, Britanija): Glavna karakteristika dvade setog veka je uasno umnoavanje svetskog stanovnitva. To je katastrofa, propast. Ne znamo ta da radimo u vezi s tim. Jehudi Menjubin (muziar, Britanija): Ako bih morao da sumiram dvadeseti vek, rekao bih da je on pobudio najvee nade ikad zaete u oveanstvu, i unitio sve iluzije i ideale. Severo Ooa (Severo Ochoa) (Nobelova nagrada za nauku, panija): Taj pro gres nauke koji je bio istinski neobian je ono osnovno... To je ono to je okarakteri - salo na vek.

10 DOBA EKSTREMA

Rejmond Firth (Rajmond Firth) (antropolog, Britanija): Tehnoloki, izdva jam razvoj elektronike meu najznaajnijim razvojnim procesima dvadesetog veka: kada je re o idejama, to je promena od relativno racionalnog i naunog pogleda na stvari ka neracionalnom i manje naunom. Leo Valiani (istoriar, Italija): Na vek pokazuje da je pobeda ideala pravde i jednakosti uvek efemerna, ali i to da, ako uspemo da sauvamo slobodu, uvek moe mo da ponemo sve iz poetka... Nema potrebe oajavati ak i u najoajnijim situacijama. Franko Venturi (istoriar, Italija): Istoriari ne mogu da odgovore na ovo pitanje. Za mene je dvadeseti vek samo napor za njegovim razumevanjem koji se stalno obnavlja/ 1(Agosto i Borgese, 1992, str. 42, 210,154, 76, 4, 8, 204, 2, 62, 80,140,160.) I 28. juna 1992. godine, predsednik Francuske Miteran se naglo, nenajavljeno i neoekivano pojavio u Sarajevu, koji je ve bio centar jednog balkanskog rata koji je ko tao moda 150 000 ivota do kraja te godine. Njegov cilj je bio da podseti svetsko mnje nje na ozbiljnost bosanske krize. Zaista, prisustvo istaknutog starijeg dravnika vidljivo krhkog zdravlja pod vatrom peadijskog i artiljerijskog oruja bilo je mnogo komenta - risano i hvaljeno. Ipak, jedan aspekt posete gospodina Miterana proao je bukvalno bez kome ntara, iako je jasno bio za nju centralan: datum. Zato je predsednik Francuske izabrao da ode u Sarajevo ba tog dana? Zato jer je 28. juni bio godinjica jednog ubistva, u Sarajevu 1914. godine, ubistva nadvojvode Franje Ferdinanda od Austro Ugarske, koje je dovelo, u roku od nekoliko nedelja, do izbijanja Prvog svetskog rata. Bilo kome obrazovanom Evropljaninu Miteranovih godina upada u oi veza izmeu datuma, mesta i podseanja na istorijsku katastrofu ubrzanu politikim grekama i pogrenom rauni com. Kako bolje izdramatizovati potencijalne implikacije bosanske krize nego izborom tako simbolinog datuma? Ali teko da je iko shvatio aluziju sem nekolicine profesionalnih istoriara i vrlo starih graana. Ovo istorijsko seanje vie nije bilo ivo. Razaranje prolosti, ili pre socijalnog mehanizma koji povezuje neije Savre meno iskustvo sa iskustvom ranijih generacija, jedan je od najkarakteristinijih i najsa - blasnijih fenomena poznog dvadesetog veka. Veina mladih mukaraca i ena na kraju veka rastu u nekoj vrsti stalne sadanjosti i nedostaje im bilo kakva organska veza sa zajednikom prolou vremena u kojima ive. Ovo ini da su istoriari, iji je posao da pamte ono to drugi zaboravljaju neophodniji na kraju veka nego ikada pre. Ali ba iz tog razloga oni moraju da budu vie nego puki hroniari, pamtioci i sakupljai, iako su i ovo neophodne funkcije istoriara. Godine 1989. sve vlade, a posebno sva Mini starstva spoljnih poslova na svetu, bi imale koristi od seminara o mirovnim sporazumima posle dva svetska rata, koje su veina njih oevidno zaboravili. Bilo kako bilo, nije svrha ove knjige da ispria priu o periodu koji je njen pred met, Kratkom dvadesetom veku od 1914. do 1991. godine, iako niko koga je inteligentni ameriki student pitao da li fraza Drugi svetski rat znai da je postojao i Prvi svetski rat nije nesvestan da se ak ni poznavanje osnovnih injenica o ovom veku ne moe uzeti zdravo za gotovo. Moj predmet je da razumem i objasnim zato su stvari

VEK: POGLED IZ PTIJE PERSPEKTIVE 11

ispale kako su ispale, i kako su povezane zajedno. Za bilo koga iz moje starosne grupe ko je iveo tokom celog, ili tokom veeg dela, Kratkog dvadesetog veka ovo je neizbeno jedno autobiografsko pregnue. Mi govorimo o naim sopstvenim uspomenama, pojaavamo ih (i ispravljamo). I govorimo kao ljudi odreenog vremena i mesta, umea- ni, na razne naine, u njegovu istoriju kao glumci u njegovim dramama kako god beznaajan na udeo bio - kao posmatrai naeg vremena, i ne najmanje, kao ljudi iji su nazori o ovom veku oblikovani onim to smo reili da posmatramo kao sutinske dogaaje. Mi smo deo ovog veka. On je deo nas. itaoci koji pripadaju jednoj drugoj eri, na primer student koji dolazi na univerzitet u vreme kada je ovo pisano, za koga je ak Vijetnamski rat preistorija, ne bi trebalo to da zaborave. Za istoriare moje generacije i porekla, prolost je neunitiva, ne samo zato to pripadamo vremenu kada su ulice i javna mesta jo bila nazivana po istorijskim lino stima i velikim dogaajima (Vilson stanica u predratnom Pragu, metro-stanica Staljin- grad u Parizu), kada su mirovni ugovori bili jo potpisivani i stoga su morali da budu raspoznavani (Versajski ugovor), kada su ratna spomen-obeleja podseala na jueranjicu, ve i zbog toga to su istorijski dogaaji deo tkanja naih ivota. Oni nisu samo meai u naim privatnim ivotima, ve su ono to je oblikovalo nae ivote, privatne i javne. Za ovog autora 30. januar 1933. godine nije naprosto jedan, inae proizvo ljan datum kada je Hitler postao kancelar Nemake, ve jedno zimsko popodne u Berlinu kada se kao petnaestogodinjak sa svojom mlaom sestrom vraao kui iz oblinje kole i na putu od Vilmersdorfa do Halenzea (Halensee), video taj novinski naslov. Jo mogu da ga vidim, kao u snu. Ali prolost nije deo trajne sadanjosti samo za jednog starog istoriara. Kroz ista centralna iskustva su irom ove planete, proli svi oni koji su preli izvesne godi ne, bez obzira na njihova pojedinana porekla i ivotne prie. Ona su nas sve obelei - la, do izvesne mere na isti nain. Svet koji se raspao u paramparad krajem osamdese tih godina bio je svet oblikovan uticajem ruske revolucije 1917. godine. Mi smo svi bili obeleeni time, onoliko koliko smo navikli da razmiljamo o modernoj industrij skoj privredi u pojmovima binarne suprotnosti socijalizma11 i kapitalizma11 kao uzajamno iskljuujuim alternativama, od kojih je jedna poistoveivana sa privreda ma organizovanim po modelu SSSR-a, a druga sa svima ostalim. Sada bi trebalo da postane jasno da je ovo bila jedna proizvoljna i do izvesne mere vetaka konstrukcija, koja moe da se razume samo kao deo osobenog istorijskog konteksta. Pa ipak, ak i dok piem, nije lako sagledati, ak i u retrospektivi, druge principe klasifikacije koji su mogli da budu realniji nego oni koji su smestili SAD, Japan, vedsku, Brazil, Saveznu Republiku Nemaku i Junu Koreju u jednu pregradu, a drave i sisteme sovjet skog regiona koji su kolabirali posle osamdesetih u isti odeljak sa onima u istonoj i jugoistonoj Aziji koji, prema svim dokazim a, nisu kolabirali. I opet, svet koji je preiveo kraj Oktobarske revolucije je onaj svet ije su usta nove i pretpostavke uobliili oni koji su bili na pobednikoj strani u Drugom svetskom ratu. Oni koji su bili na gubitnikoj strani ili povezani sa njom bili su ne samo neujni i uutkani, ve doslovno izbrisani iz istorije i intelektualnog ivota osim u ulozi neprijatelja u moralistikoj svetskoj drami borbe Dobra protiv Zla. (Ovo se moda dogaa gubitnicima Hladnog rata iz druge polovine veka, iako verovatno ne u istoj meri i ne na tako dugi rok.) Ovo je jedna od kazni za ivljenje tokom veka verskih ratova. Netrpeljivost je njihova glavna karakteristika. ak i oni koji su zagovarali pluralizam svojih vlastitih neideologija nisu zamiljali svet dovoljno velik za trajnu koegzi

12 DOBA EKSTREMA

stenciju sa rivalskim sekularnim ideologijama. Religiozne ili ideoloke konfrontacije, kao to su one koje su ispunile ovaj vek, podigle su barikade na putu istoriara, iji je glavni zadatak ne da sudi, ve da razume, ak i ono to najmanje moemo da shvatimo. Ipak ono to stoji na putu razumevanja nisu samo naa strasna predubeenja, ve istorijsko iskustvo koje ih je oblikovalo. Ono prvo je lake prevladati, jer nema istine u poznatoj, ali pogrenoj francuskoj frazi tout comprendre est tout pardonner (razu- meti sve znai oprostiti sve). Razumeti nacistiku epohu u nemakoj istoriji i postaviti je u istorijski kontekst nije isto to i oprostiti genocid. U svakom sluaju, ko je proi- veo ovaj neobian vek sigurno se nee uzdravati od presuivanja. Razumevanje je ono to teko dolazi. II Kako da naemo smisao u Kratkom dvadesetom veku, to e rei u godinama od izbijanja Prvog svetskog rata do kolapsa SSSR-a, koje, kako sada moemo videti u retrospektivi, sainjavaju koherentan istorijski period koji se sada zavrio? Ne znamo ta e sledee doi, ni na ta e liiti trei milenijum, ak iako moemo da budemo sigurni da e Kratki dvadeseti vek oblikovati trei milenijum. Meutim, ne moe biti ozbiljne sumnje da je u kasnim osamdesetim i ranim devedesetim godinama jedna epoha u svetskoj istoriji zavrena i da je jedna nova epoha zapoela. To je ona sutinska informacija za istoriare ovog veka, jer iako oni mogu da pekuliu o budunosti u svetlu svog poznavanja prolosti, njihov posao nije posao kladioniara na trkama. Jedine konjske trke gde mogu da pretenduju na izvetavanje i analizu su one koje su ve dobijene ili izgubljene. U svakom sluaju, uspeh prognozera u poslednjih trideset ili etrdeset godina, kakve god da su njihove profesionalne kvalifikacije kao proroka, bio je tako spektakularno lo, da samo vlade i instituti za ekonomska istraivanja, jo u njih imaju, ili se pretvaraju da imaju, mnogo poverenja. ak je mogue da se prognoziranje pogoralo posle Drugog svetskog rata. U ovoj knjizi struktura Kratkog dvadesetog veka se pojavljuje kao neka vrsta triptiha ili istorijskog sendvia. Jedno doba katastrofa od 1914. godine do epiloga Dru gog svetskog rata je sledilo dvadeset i pet ili trideset godina neobinog ekonomskog rasta i drutvenog preobraaja, koje su verovatno dublje promenile ljudsko drutvo od bilo kog drugog perioda sline kratkotrajnosti. Iz dananje perspektive, ono se moe videti kao neka vrsta Zlatnog doba, a tako je posmatrano skoro odmah nakon to je dolo do svog kraja ranih sedamdesetih godina. Poslednji deo veka je bio nova epoha raspada, nesigurnosti i krize - i zaista, za vee delove sveta kao to su Afrika, bivi SSSR i bivi socijalistiki delovi Evrope, epoha katastrofe. Kako su osamdesete godine ustupale mesto devedesetim godinama, raspoloenje onih koji su razmiljali o prolosti i budunosti ovog veka je sve vie bivalo fin de-siecle turobnost. Sa osmatrakog poloaja devedesetih godina, Kratki dvadeseti vek je proao kroz kratkotrajno Zlatno doba na putu iz jedne u drugu epohu kriza, ka jednoj nepoznatoj i problematinoj ali ne nuno i apokaliptinoj budunosti. U svakom sluaju, dok istoriari budu poeleli da opomenu metafizike spekulatore Kraja istorije", ve e doi budunost. Jedina potpuno izvesna generalizacija o istoriji je ta, da e se ona nastaviti, dok je ljudske vrste. Izlaganje u ovoj knjizi je organizovano u skladu sa ovom podelom. Knjiga poi nje Prvim svetskim ratom, koji je obeleio slom (zapadne) civilizacije de vetnaestog veka. Ova civilizacija je bila kapitalistika po svojoj privredi; liberalna po svojoj ustav noj i pravnoj strukturi; buroaska po liku za nju karakteristine hegemonistike klase;

VEK: POGLED IZ PTIJE PERSPEKTIVE 13

likovala je zbog svog napretka, nauke, znanja i obrazovanja, materijalnog i moralnog progresa; i bila je duboko ubedena u sredinje mesto Evrope, rodnog mesta revoluci ja u naukama, umetnostima, kulturi i industriji, iji su vojnici osvojili i potinili vei deo sveta u koji je prodrla njena privreda; ije je stanovnitvo raslo sve dok (ukljuujui ogroman i sve vei odliv evropskih emigranata i njihovih potomaka) nije doseglo do treine oveanstva; i ije su glavne drave formirale sistem svetske politike.1 Decenije od izbijanja Prvog svetskog rata do godina koje su sledile Drugi svetski rat, bile su jedno doba katastrofe za ovo drutvo. etrdeset godina se ono spotica lo od jedne do druge propasti. Bilo je vremena kada se ak ni inteligentni konzervati - vac ne bi kladio na opstanak ovog drutva. Bilo je uzdrmano sa dva svetska rata, koje su pratila dva talasa globalnih revolucija i pobuna, to su na vlast doveli sistem koji je tvrdio da je predodreen da bude istorijska alternativa buroaskom i kapitalistikom drutvu, prvo na estini kopnene povrine sveta, a posle Drugog svetskog rata nad treinom planetarnog stanovnitva. Ogromna kolonijalna carstva, izgraena pre i za vreme Doba carstava, bila su potresena i smrvljena u prainu. itava istorija modernog imperijalizma, tako vrstog i samopouzdanog kada je kraljica Viktorija umrla, nije trajala due od jednog ljudskog ivota - recimo, Vinstona erila (Churchill) (1874-1965). I ne samo to: svetska ekonomska kriza nezapamene dubine bacila je na kole - na ak i najjae kapitalistike ekonomije i izgledalo je da je preokrenula smer stvaranja jedinstvene univerzalne svetske ekonomije, to je bilo tako primetno postignue devetnaestovekovnog liberalnog kapitalizma. ak je izgledalo da su SAD, bezbedne od rata i revolucije, blizu kolapsa. Dok se ekonomija klimala, institucije liberalne demo- kratije su bukvalno nestajale od 1917. do 1942. godine, svugde sem na rubovima Evrope i u delovima severne Amerike i Australazije, dok su faizam i njegovi satelitski autoritarni reimi napredovali. Jedino je privremeni i bizarni savez liberalnog kapitalizma i komunizma u samoodbrani od ovog izazivaa, spasao demokratiju, jer je pobeda nad hitlerovom Nema - kom u sutini dobijena, i jedino je mogla da bude dobijena, Crvenom armijom. Na mnogo naina ovaj period kapitalistiko-komunistikog saveza protiv faizma - u stvari tridesete i etrdesete godine - ini kopu istorije dvadesetog veka i njegove odlune trenutke. Na mnogo naina to je jedan trenutak istorijskog paradoksa u odnosima kapi talizma i komunizma, koji su tokom veeg dela veka zauzimali jedan prema drugom - osim tokom ovog kratkog perioda antifaizma - stav nepomirljivog antagonizma. Pobeda Sovjetskog Saveza nad Hitlerom bila je dostignue reima uvedenog Oktobarskom revolucijom, to dokazuje poreenje uinka ruske caristike ekonomije tokom Prvog i sovjetske ekonomije u Drugom svetskom ratu (Gatrell/Harisson, 1993). Bez sovjetske pobede zapadni svet bi se verovatno (izvan SAD) pre sastojao od skupa razliitih varijacija na faistike i autoritarne motive, nego li od skupa varijacija na liberalno-parla- mentarne motive. Jedna od ironija ovog udnog veka je u tome da je najtrajniji rezultat Oktobarske revolucije, iji je cilj bio globalno svrgavanje kapitalizma, bio taj da je spasla svog protivnika - i u ratu i u miru - a to znai, tako to mu je pruila podsticaj u vidu

1 Pokuao sam da opiem i objasnim uspon ove civilizacije u trotomnoj istoriji dugog devet naestog veka" (od 1780 do 1914. godine) i nastojao da analiziram razloge za njen slom. Sadanji tekst e se pozivati na ove tomove Doba revolucija 1789-1848, Doba kapitala 1848-1875 i Doba carstava 1875-1914, s vremena na vreme, kada to bude izgledalo korisno. (Prve dve knjige su objavljene pre rata 1991. godine u Hrvatskoj, prim. prev.)

14 DOBA EKSTREMA

straha, da se reformie posle Drugog svetskog rata, i tako to ga je uspostavljanjem popu larnosti ekonomskog planiranja, opremila nekim od postupaka za njegovu reformu. Ali, ak i kada je liberalni kapitalizam preiveo - i to jedva - trostruki izazov krize, faizma i rata, jo je izgledalo da se suoava sa globalnim napredovanjem revo lucionarnih snaga, koje su se sada okupljale oko SSSR-a, koji se iz Drugog svetskog rata pojavio kao supersila. Pa ipak, kako sada moemo da vidimo osvrui se unazad, snaga globalnog socijalistikog izazova kapitalizmu bila je u slabosti protivnika. Bez sloma devetnae stovekovnog buroaskog drutva u Dobu katastrofa, ne bi bilo Oktobarske revoluci je i SSSR-a. Ekonomski sistem improvizovan na olupini bive caristike imperije pod imenom socijalizma, ne bi sebe smatrao, niti bi drugde bio smatran, kao realna globalna alternativa kapitalistikoj privredi. Velika kriza tridesetih godina je uinila da izgle da kao da jeste alternativa, kao i to je izazov faizma bio taj koji je od SSSR -a napravio neophodan instrument za Hitlerov poraz, a time i jednu od dve supersile ije su konfrontacije dominirale, a i irile uas drugom polovinom Kratkog dvadesetog veka, dok su istovremeno - to sada takoe moemo videti - u mnogo emu stabilizovale politiku strukturu tog vremena. Bez svega toga se SSSR ne bi naao, tokom jedne i po decenije sredinom veka, na elu socijalistikog lagera koji je obuhvatao treinu ljudske vrste, i na elu jedne privrede koja je nakratko izgledala kao da moe da nadmai kapitalistiki ekonomski rast. Upravo to kako i zato se kapitalizam posle Drugog svetskog rata, na svai je pa i sopstveno iznenaenje, uzneo do nezapamenog i mogue je rei anomali- nog Zlatnog doba od 1947. do 1973. godine, je moda ono glavno pitanje sa kojim se suoava istoriar dvadesetog veka. Jo uvek nema slaganja oko odgovora, niti ja polaem pravo da pruim jedan ubedljiv odgovor. Verovatno e ubedljivija analiza morati da saeka d ok ne bude mogue da se ceo dugi talas druge polovine dvade setog veka sagleda u perspektivi, jer ipak, iako mi sada moemo da se osvremo na Zlatno doba kao celinu, decenije krize u kojima svet otada ivi jo nisu zavrene u vreme kada je ovo pisano. Ipak, ono to ve moe biti ustanovljeno sa velikom pouzdanou je neobina razmera i uticaj konsekventnog ekonomskog, socijalnog i kulturnog preobraaja, najveeg, najbreg i najtemeljnijeg u zabeleenoj istoriji. O raznim aspektima ovog preobraaja se raspravlja u drugom delu ove knjige. Istoriari dvadesetog veka iz treeg milenijuma e verovatno kao glavni uticaj ovoga veka na istoriju videti onaj koji je stvoren od strane ovog zapanjujueg perioda i tokom njega. Jer promene koje je druga polovina veka donela irom globusa bile su isto onoliko duboke koliko su bile nepovratne. tavie, jo se nastavljaju. Novinari i filo zofski esejisti koji su otkrili kraj istorije*4 u padu sovjetske imperije nisu bili u pravu. Bolji dokaz mogao bi da se prui za iskaz da je trea etvrtina veka obeleila kraj sedam ili osam milenijuma ljudske istorije koja je otpoela pronalaskom poljopri vrede u kamenom dobu, ako ni zbog ega drugog zbog toga to je trea etvrtina 20. veka okonala tu dugu eru u kojoj je pretena veina ljudske vrste ivela uzgajajui biljke i ivotinje. U poreenju sa ovim, istorija konfrontacije izmeu kapitalizma 41 i socijalizma44 sa ili bez intervencije drava i vlada kakve su u SAD i SSSR koje tvrde da pred stavljaju jedan ili drugi sistem, verovatno e izgledati kao predmet ogranienog isto- rijskog interesa - uporediv, dugorono gledano, sa verskim ratovima u esnaestom i sedamnaestom veku ili krstakim pohodima. Prirodno je da ovaj sukob zauzima najva

VEK: POGLED IZ PTIJE PERSPEKTIVE 15

nije mesto u oima onog koji je iveo u toku Kratkog dvadesetog veka, a tako je i u ovoj knjizi, jer ju je napisao dvadesetovekovni pisac za itaoca iz kasnog dvadesetog veka. Socijalne revolucije, Hladni rat, priroda, ogranienja i fatalne slabosti realnog socijalizma41, kao i njegov slom, nairoko su ovde razmatrani. Ipak, vano je priseti- ti se da je glavni i najdugotrajniji uinak reima inspirisanih Oktobarskom revolucijom bilo snano ubrzanje modernizacije zaostalih agrarnih zemalja. Ispostavilo se da su glavna postignua u ovom pogledu vremenski koincidirala sa kapitalistikim Zlatnim dobom. Ovde nema potrebe da se razmatra koliko su efektivne, ili ak koliko su svesno sprovoene rivalske strategije za pokopavanje sveta naih praotaca. Kao to emo videti, sve do ranih ezdesetih godina, ove strategije su izgledale kao da su u najmanju ruku izjednaene, to je gledite koje izgleda besmisleno u svetlu kolapsa sovjetskog socijalizma, mada je tih ezdesetih godina britanski premijer u razgovoru sa jednim amerikim predsednikom, jo i tada mogao videti SSSR kao dravu ija e privreda koja se uzdie uskoro nadmaiti kapitalistiko drutvo u trci za materijalnim bogatstvom11 (Horne, 1989, str. 303). Meutim, poenta na koju treba obratiti panju je jednostavno u tome, da su osamdesetih godi na socijalistika Bugarska i neso- cijalistiki Ekvador imali vie zajednikog nego ijedna od njih sa Bugarskom ili Ekvadorom iz 1939. godine. Iako je kolaps sovjetskog socijalizma sa ogromnim posledicama koje se jo ne mogu potpuno izraunati, ali koje su uglavnom negativne, bio najdramatiniji incident u Decenijama krize koje su sledile Zlatno doba, ove decenije e postati vreme univerzalne ili globalne krize. Kriza je pogodila razliite delove sveta u razliitoj meri i na razliite naine, ali ih je pogodila sve, bez obzira na njihovu politiku, socijalnu i ekonomsku konfiguraciju, zbog toga to je Zlatno doba prvi put u istoriji, stvo rilo jedinstvenu, sve integrisaniju i univerzalnu svetsku privredu, koja uglavnom deluje preko dravnih granica (transnacionalno11), pa stoga sve vie preko granica dravne ideologije. Shodno tome, prihvaene ideje o institucijama svih reima i sistema su potkopane. U poetku su nevolje sedamdesetih godina izgledale, tako su se nadali, kao privremena pauza u Velikom skoku udalj svetske privrede, i zemlje svih ekonom skih i politikih tipova su traile privremena reenja. Postajalo je sve jasnije da je ovo epoha dugoronih tekoa, za koje su kapitalistike zemlje potraile radikalna reenja, esto sledivi sekularne teologe neogranienog slobodnog trita koji su odbacivali politiku to je tako dobro posluila svetu tokom Zlatnog doba, ali koja je sada, izgleda, podbacila. Ultrai laissez-faire koncepcije nisu bili uspeniji od bilo koga drugog. Osamdesetih i ranih devedesetih godina kapitalistiki svet se jo jednom naao pokoleban pod teretima iz meuratnih godina za koje se inilo da ih je Zlatno doba uklonilo: masovnom nezaposlenou, otrom ciklinom recesijom, sve spektakularnijom suprotnou izmeu prosjaka-beskunika i luksuznog obilja, izmeu ogranienih dravnih prihoda i bezgraninih dravnih rashoda. Socijalistike zemlje, sa svojim sada malaksalim i ranjivim privredama, bile su doterane do jedna kog ili jo radikalnijeg raskida sa svojom prolou, i kao to znamo, do sloma. Ovaj slom moe da stoji kao oznaka za kraj Kratkog dvadesetog veka, kao to Prvi svetski rat moe da stoji kao oznaka za njegov poetak. Na toj taki, moja se istorija zakljuuje. Njen zakljuak je - to mora biti u svakoj knjizi zavrenoj ranih devedesetih pogled u nepoznato. Kolaps jednog dela sveta otkrio je slabost ostatka. Kako su osamdesete godine prelazile u devedesete postajalo je oigledno da svetska kriza nije samo

16 DOBA EKSTREMA

opta u ekonomskom, ve je jednako opta i u politikom smislu. Kolaps komunistikih reima od Istre do Vladivostoka ne samo da je proizveo jednu ogromnu zonu neizvesnosti, nestabilnosti, haosa i graanskog rata, ve je takoe unitio meunarodni sistem koji je davao stabilnost meunarodnim odnosima tokom nekih etrdeset godina. On je takoe razotkrio unutranju nesigurnost politikih sistema koji su u sutini poivali na stabilnosti. Tenzije privrede u nevoljama su potkopale politike sisteme liberalne demokratije, parlamentarne ili predsednike, koji su u razvijenim zemljama tako dobro funkcionisali posle Drugog svetskog rata. One su takoe potkopale politike sist eme u Treem svetu, kakvi god bili. Osnovne jedinice politikog ivota, teritorijalne, suverene i nezavisne nacionalne drave, ukljuujui najstarije i najstabilnije i same su se nale pod kritikama od snaga nadnacionalne ili transnacionalne privrede, i od infranacionalnih snaga secesionistikih regiona i etnikih grupa. Neke od njih - kakve li istorijske ironije zahtevale su za sebe prevazien i nerealan status minijaturnih suverenih nacionalnih drava". Budunost politike je neizvesna, ali je politika kriza na kraju Kratkog dvadesetog veka oigledna. Moralna i drutvena kriza je ak bila oevidnija od nesigurnosti svetske privre de i politike, odraavajui prevrate u ljudskom ivotu posle pedesetih godina ovog veka, to je takoe nalo rasprostranjen, iako konfuzan izraz u ovim Decenijama krize. Kriza verovanja i prihvaenih postulata je bila ono na emu se zasnivalo moderno drutvo od vremena kada je Moderna vodila svoju uvenu bitku protiv Starog u ranom osamnaestom veku oko zajednikih racionalistikih i humanistikih pretpostavki koje su delili i liberalni kapitalizam i komunizam, i koji su omoguili njihov kratki ali odluujui savez protiv faizma - koji je odbacivao te pretpostavke. Konzervativni nemaki posmatra, Mihael tirmer (Stiirmer) je tano 1993. godine zapazio da su u pitanju verovanja i Istoka i Zapada: Postoji udan paralelizam izmeu Istoka i Zapada. Na Istoku je drav na doktrina insistirala na tome da je ovek gospodar svoje sudbine. Meutim, ak i mi verujemo u manje zvaninu i manje ekstremnu verziju ovoga slogana: oveanstvo je na putu da postane gospodar svoje sudbine. Ova pretenzija na svemo je potpuno nestala na Istoku, samo relativno cbez nous - ali su obe strane doivele brodolom. (Prema Bergedorf, 98, str. 95) Paradoksalno, jedna epoha ija je jedina zasluga bila da je donela oveanstvu blago - deti zasnovane na ogromnom trijumfu materijalnog progresa zasnovanog na nauci i tehnologiji, zavrila se u odbijanju tog progresa od znatnog dela javnog mnjenja i od ljudi koji pretenduju da na Zapadu budu mislioci. Ipak, moralna kriza nije bila samo jedna od pretpostavki moderne civilizacije, ve takoe i jedna meu istorijskim strukturama ljudskih odnosa koje je moderno drutvo nasledilo iz preindustrijske i prekapitalistike prolosti, i koja mu je, kako sada moemo da vidimo, omoguila da funkcionie. To nije bila kriza jednog oblika drutve nog organizovanja, ve svih oblika. udnovato zalaganje za inae neidentifikovano graansko drutvo'4, za ,,zajednicu bili su glasovi izgubljenih i zanesenih generacija. uli su se u jednom dobu kada su takve rei, izgubivi svoje tradicionalno znae nje, postale bljutave fraze. Nije preostalo drugog naina da se odredi grupni identitet, sem da se odrede oni drugi koji su ostali napolju.

VEK: POGLED IZ PTIJE PERSPEKTIVE 17

Po pesniku T. S. Eliotu ovim se evo svet okonava - treskom ne, ve sa cviljenjem" (uplji ljudi, prevod Svetozara Brkia). Kratki dvadeseti vek okonao se sa oba zvuka. III Kako uporediti svet oko 1990. godine, sa svetom oko 1914. godine? Njega naseljava pet ili est milijardi ljudi, verovatno triput vie nego u vreme izbijanja Prvog svetskog rata i to uprkos injenici da je tokom Kratkog veka vie ljudi pobijeno ili je ljudskom odlukom doputeno da umru nego ikada ranije u istoriji. Skoranja procena ovovekovne ,,megasmrti je 187 miliona (Brzezinski, 1993), to iznosi vie od dese tine stanovnika sveta 1900. godine. Veina ljudi devedesetih godina via je i tea od svojih roditelja, bolje je hranjena, daleko due ivi, iako katastrofe u Africi, Junoj Americi i bivem SSSR-u tokom osamdesetih i devedesetih godina mogu uiniti da se u ovo teko poveruje. Svet oko 1990. godine je bio neuporedivo bogatiji nego ikada ranije po svom kapacitetu za proizvodnju dobara i usluga i po njihovoj beskrajnoj raznolikosti. On drugaije ne bi uspeo da izdri stanovnitvo nekoliko puta vee nego ikada u svetskoj istoriji. Veina ljudi je do osamdesetih godina ivela bolje od svojih roditelja, a u naprednim privredama bolje no to su ikada oekivali ili zamiljali da je mogue iveti. Tokom nekoliko decenija oko sredine veka je ak izgledalo kao da su pronaeni naini da se bar neto od tog ogromnog bogatstva uz veliki stepen pravinosti rasporedi radnim ljudima bogatijih zemalja, ali je na kraju veka nejednakost opet stekla premo. Takoe je uinila masovni proboj u bive socijalistike" zemlje gde je pre toga vladala izvesna jednakost u bedi. oveanstvo je bilo daleko obrazovanije nego 1914. godine. U stvari, verovatno bi se prvi put u istoriji veina ljudi mogla opisati kao pismena, bar po zvaninoj statistici, iako je znaaj ovog dostignua znatno manje jasan na kraju veka nego to bi to bilo 1914. godine, obzirom na ogroman i verovatno rastui jaz izmeu minimuma sposobnosti slubeno prihvaene ka o pismenost, koji esto prelazi u funkcionalnu nepismenost" i vladanja itanjem i pisanjem koje se jo uvek oekuje na elitnim nivoima. Ovaj svet je bio ispunjen revolucionarnim tehnologijama koje stalno napreduju, zasnovanih na trijumfu prirodnih nauka koji je mogao da se anticipira 1914. godine, ali koji je onda jedva poeo da sebi kri put. Moda je najdramatinija praktina posledica ovog trijumfa revolucija u saobraaju i komunikacijama koja je ponitila vreme i razdaljinu. To je bio svet koji je, iz dana u dan, iz sata u sat, mogao da done se vie informacija i razonode u svako domainstvo nego to je bilo na raspolaganju carevima 1914. godine. On je omoguio ljudima da razgovaraju jedan s drugim preko okeana i kontinenata na pritisak nekoliko dugmadi i u osnovi je ukinuo kulturne prednosti grada nad selom. Zato se onda, ovaj vek zavrio, ne slavljenjem ovog nenadmanog i velian stvenog progresa, ve u nelagodnom raspoloenju? Zato se, kao to to pokazuju epigrafi na poetku ovog poglavlja, tako mnogo misaonih ljudi osvrnulo na njega bez zadovoljstva, a svakako bez poverenja u budunost? Ne samo zbog toga to je to bez sumnje bio najubilakiji vek od svih koje smo zabeleili, i po srazmerama, uestalosti i duini ratova koji su ga ispunjavali, koji su jedva prestali za trenutak u dvadesetim godinama, ve takoe i po veliini ljudskih katastrofa bez premca, koje su ti ratovi proizveli, od najvee gladi u istoriji do sistematskog genocida. Za razliku od dugog

18 DOBA EKSTREMA

devetnaestog veka, koji je izgledao, a zaista i bio, period skoro neprekidnog materijalnog, intelektualnog i moralnog napretka, to e rei poboljanja uslova civilizova - nog ivota, u dvadesetom veku od 1914. godine postoji izraeno odstupanje od stan darda koji su tada u razvijenim zemljama i u miljeu srednje klase smatrani normalnim i za koje se samopouzdano verovalo da e se iriti na zaostalije regione i manje prosve - ene slojeve stanovnitva. Poto nas je ovaj vek pouio i stalno nastavlja da nas poduava, da ljudska bia mogu da naue da ive u najzverskijim i teorijski nepodnoljivim uslovima, nije lako shvatiti do koje mere je doao, naalost sve bri, povratak na ono to bi nai devetna estovekovni preci nazvali standardima varvarstva. Zaboravljamo da je stari revolucionar Fridrih Engels bio zgroen eksplozijom bombe irskih republikanaca u Vestmin - steru, jer je kao stari vojnik, smatrao da se rat vodi protiv boraca, a ne protiv nebo- rakog stanovnitva. Zaboravljamo da su pogromi u caristikoj Rusiji, koji su (opravdano) razgnevili svetsko javno mnjenje i naterali ruske Jevreje da u milionima preu Atlantik izmeu 1881. i 1914. godine, bili mali, skoro zanemarljivi, po standar dima modernih pokolja: mrtvi su brojani u desetinama, ne u stotinama, a kamoli milionima. Zaboravljamo da je jednom jedna meunarodna konvencija predviala da neprijateljstva u ratu ne smeju zapoeti bez prethodnog eksplicitnog upozorenja u obliku promiljene objave rata ili u obliku ultimatuma sa uslovnom objavom rata, jer kada se odigrao poslednji rat koj i je poeo jednom takvom eksplicitnom ili implicitnom objavom? Ili onaj koji je zavren formalnim mirovnim sporazumom ugovorenim izmeu zaraenih drava? Tokom dvadesetog veka, ratovi su sve vie bili voeni protiv privrede i infrastrukture drava i njihovog civilnog stanovnitva. Od Prvog svetskog rata broj civilnih rtava u ratu je bio znatno vei nego broj vojnih gubitaka u svim zaraenim zemljama osim SAD. Koliko su brojni meu nama oni koji se seaju da je 1914. godine bilo uzimano zdravo za gotovo da je: Civilizovano ratovanje, govori nam ovaj udbenik, ogranieno je, koli ko je god mogue, na onesposobljavanje oruane sile neprijatelja; inae bi se rat produio sve dok jedna od strana ne bi bila istrebljena. To je valjani razlog da je ova praksa prerasla u obiaj meu nacijama Evrope" (Encjclopedia Britannica, XI izdanje, 1911, odrednica: Rat) Ne previamo sasvim oivljavanje torture ili ak ubistva kao normalnog dela opera cija javne bezbednosti u modernim dravama, ali verovatno ne uspevamo da p rocenimo koliko to predstavlja preokret u odnosu na dugu eru pravnog razvoja koja je trajala od prvog formalnog ukidanja torture u zapadnim zemljama 1780-ih godina do 1914. godine. Pa ipak, svet na kraju Kratkog dvadesetog veka ne moe da se poredi sa sv etom na njegovom poetku na nain istorijskog knjigovodstva koje odreuje viak" i manjak". To je bio kvalitativno drugaiji svet u bar tri pogleda. Prvo, taj svet vie nije evrocentrian. Ovaj vek je doneo opadanje i pad Evro pe, koja je kada je vek poinjao, jo bila neosporni centar moi, bogatstva, intelekta i zapadne civilizacije". Evropljani i njihovi potomci su sada smanjeni od moda jedne treine oveanstva na najvie jednu estinu, manjinu koja se i dalje smanjuje i koja ivi u zemljama u kojima se stanovnitvo jedva obnavlja, ako se uopte i obnavlja, a koje su okruene siromanim regionima i te zemlje u veini sluajeva - sa nekim svetlim

VEK: POGLED IZ PTIJE PERSPEKTIVE 19

izuzecima kao to su SAD (do devedesetih godina) - podiu barikade protiv pritiska imigracije iz okolnih regiona bede. Industrije koje je Evropa zasnovala, emigrirale su negde drugde. Zemlje koje su nekada gledale preko okeana u Evropu, sada gledaju u drugom smeru. Australija, Novi Zeland, ak i SAD, koje su na dva okeana, videle su budunost na Pacifiku, tagod on znaio. Velike sile iz 1914. godine, koje su sve bile evropske, nestale su poput SSSR -a, naslednika carske Rusije, ili su svedene na regionalni ili provincijalni status, sa moguim izuzetkom Nemake. Sam pokuaj da se stvori nadnacionalna evropska zajednica i da se izmisli oseaj evropskog identiteta, koji je trebalo da joj odgovara, da nadomesti staru odanost istorijskim nacijama i dravama, pokazao je dubinu ovog opadanja. Da li je ova promena od velikog znaaja, osim za politike istoriare? Moda ne, jer odraava samo malene promene u ekonomskoj, intelektualnoj i kulturnoj konfi guraciji sveta. ak 1914. godine kada su SAD bile najvea industrijska privreda, glav ni pionir, model i propulzivna sila masovne proizvodnje i masovne kulture koje su osvojile svet za vreme Kratkog dvadesetog veka, pa i takve Sjedinjene Drave su bile, uprkos svojim mnogobrojnim osobenostima, prekomorski produetak Evrope i svrstavale su se u isti ko sa starim kontinentom pod firmom zapadne civilizacije. Kakvi god da su budui izgledi SAD, one devedesetih godina iza sebe vide Ameriki vek, doba svog uspona i trijumfa. Okupljene zajedno zemlje industrijalizovane u devetnaestom veku, i dalje ostaju mesto daleko najvee koncentracije bogatstva, ekonomske i nauno-tehno- loke moi na planeti, a isto tako njihovi narodi uivaju daleko najvei ivotni standard. Na kraju veka ovo je vie nego kompenzovalo deindustrijalizaciju i pomeranje proizvodnje ka drugim kontinentima. Do tog nivoa je utisak o potpunom opadanju starog evrocentrinog ili zapadnog sveta bio povran. Drugi preobraaj je bio znaajniji. Izmeu 1914. i ranih devedesetih godina, planeta je postajala sve vie jedinstvena operativna jedinica, to nije bila, niti je mogla biti 1914. godine. U stvari, planeta je danas u veini sluajeva primarna operativna jedinica, to se posebno zapaa u poslovanju privrede, a starije jedinice kao to su nacionalne ekonomije", definisane politikom teritorijalnih drava svedene su na smet nje transnacionalnim delatnostima. Faza u stvaranju globalnog sela - fraze skovane ezdesetih godina (Makluan, 1962), koja je ostvarena devedesetih godina, nee izgle dati jako poodmakla posmatraima iz sredine dvadeset i prvog veka, ali je ve preo brazila ne samo odreene privredne i tehnike aktivnosti kao i delovanje nauke, ve i vane aspekte privatnog ivota, najvie nezamislivim ubrzanjem komunikacija i transporta. Moda je najupadljivija karakteristika kraja dvadesetog veka napetost izmeu ovog ubrzanja pro cesa globalizacije i nesposobnosti i drutvenih ustanova i kolektivne svesti ljudi da taj proces prihvate. Dosta udno, individualna ljudska svest je imala manje nevolja pri prilagoavanju svetu satelitske televizije, elektronske pote, praznika na Sejelima i svakodnevnog transokeanskog putovanja. Trei preobraaj, koji na neki nain najvie uznemirava, je dezintegracija starih obrazaca socijalnih odnosa meu ljudima, uz koju uzgred ide pucanje veza izmeu gene racija, to e rei, izmeu prolosti i sadanjosti. Ovaj proces je bio naroito vidan u najra zvijenijim zemljama zapadne verzije kapitalizma, u kojima su vrednosti jednog apsoluta - socijalnog individualizma bile dominantne, kako u zvaninim, tako i u nezvaninim ideologijama, iako oni koji se dre tih vrednosti esto optuuju njihove socijalne posledice. Meutim, ove tendencije su prisutne i drugde, pojaane erozijom tradicionalnih druta va i religija, kao i razaranjem, ili samounitavanjem drutava realnog socijalizma".

20 DOBA EKSTREMA

Takvo drutvo koje se sastoji od inae nepovezane kolekcije na sebe usmere- nih individua koje tragaju samo za sopstvenim zadovoljenjem (bilo da se ono naziva profitom, uivanjem, ili nekim drugim imenom) je oduvek implicitno postojalo u teoriji kapitalistike ekonomije. Sve od Vremena revolucija posmatrai svih ideolokih boja su proricali doslednu dezintegraciju starih socijalnih veza i osmatrali njen razvoj. Poznato je elokventno priznanje revolucionarnoj ulozi kapitalizma u Komunistikom manifestu (Buroazija je... nemilosrdno pocepala arolike izukrtane feudalne veze koje su oveka vezivale za njegovog prirodnog pretpostavljenog i nije ostavila izmeu oveka i oveka nikakvu drugu vezu osim golog interesa" - prevod Moe Pijade) ali to nije sasvim onako kako je novo i revolucionarno kapitalistiko drutvo delovalo u praksi. U praksi, ovo novo drutvo nije ilo putem potpunog razaranja svega to je nasledilo od starog drutva, ve putem selektivnog prilagoavanja naslea prolosti sopstvenim potrebama. Ne postoji socioloka zagonetka" oko spremnosti buroa- skog drutva da uvede radikalni individualizam u ekonomiju i... raskine sve tradici onalne drutvene odnose u tom procesu (tj. tamo gde su mu se nali na putu) dok isto vremeno strepi od radikalnog eksperimentalnog individualizma u kulturi (ili u sferi ponaanja i morala)" Daniel Bell, 1976, str. 18). Najdelotvorniji nain za izgradnju industrijske privrede zasnovane na privatnom preduzetnitvu je bio kombinovanje privatnog preduzetnitva sa motivacijama koje nemaju nieg zajednikog sa logikom slobodnog trita - na primer sa protestantskom etikom; sa njenim uzdravanjem od trenutnog zadovoljenja, sa njenom etikom tekog rada; sa porodinom dunou i poverenjem; ali svakako ne sa antinomijskom pobunom individue. Ipak su Marks i ostali proroci dezintegracije starih drutvenih vrednosti i odno sa bili u pravu. Kapitalizam je bio stalno i bez prekida revolucionarna snaga. Logino je da se zavrava dezintegracijom ak i onih delova prekapitalistike prolosti, koje je p rethodno smatrao pogodnim, ak sutinskim za svoj razvoj. Zavrava se odsecanjem bar jedne od grana na kojoj je sedeo. Pod uticajem neobine ekonomske eksplozije za vreme i posle Zlatnog doba, sa drutvenim i kulturnim promenama koje su bile posle dice te najdublje revolucije u drutvu od kamenog doba, grana je poela da puca i da se lomi. Na kraju ovog veka prvi put je bilo mogue videti kako moe da izgleda svet u kome je prolost, ukljuujui i prolost prisutnu u sadanjosti, izgubila svoju ulogu, u kom e su stare mape i karte koje su vodile ljudska bia kroz ivot i pojedinano i kolektivno, vie ne predstavljaju krajolik kroz koji se kreemo, ni more po kome brodimo. U kome ne znamo kuda nas vodi putovanje, pa ak ni kuda treba da nas odvede. Ovo je ta situacija sa kojom jedan deo oveanstva ve mora da se pomiri na kraju ovog veka, a mnogo vei deo e morati da se pomiri u novom milenijumu. Meutim, do tada moe postati jasnije nego danas kuda oveanstvo ide. Mi moemo da gledamo iza sebe put koji nas je doveo dovde i to je ono to sam pokuao da uinim u ovoj knjizi. Ne znamo ta e oblikovati budunost, iako nisam odoleo iskuenju da razmiljam o problemima budunosti, ukoliko su se pomaljali iz ruevina onog perio da koji je upravo stigao do svog kraja. Nadajmo se da e svet biti bolji praviniji i vitalniji. Ovaj stari vek se nije dobro zavrio.

PRVI DEO

DOBA KATASTROFA

Poglavlje prvo Doba Totalnog rata

Mrmljaju redovi sivih, strahom maskiranih lica, Naputaju rovove, skaui preko ivica, Dok vreme tupo i uurbano na ruci im otkucava, A nada, skrivenih oiju i zgrenih pesnica U blatu se batrga. O, Isuse, uini da stane klanica! Zigfrid Sasun, (Siegfried Sasoon, 1947, str. 71) Moda bi bilo smislenije, imajui u vidu optube za ,,varvarstvo vazdunog napada, sauvati spoljnu formu formulisanjem blaih pravila i jo uvek nomi nalnim ograniavanjem bombardovanja na ciljeve striktno vojnog karaktera... da bi se izbeglo isticanje istine o tome da je vazduno ratovanje nainilo takva ogranienja zastarelim i nemoguim. Moda e proi izvesno vreme dok se ne desi sledei rat i u meuvremenu bi javnost mogla da se obrazuje u pogledu znaenja vazdunih snaga. Pravila koja se tiu bombardovanja iz aviona, 1921 (Townshend, 1986, str. 161) (Sarajevo, 1946.) Ovde kao i u Beogradu, vidim po ulicama znatan broj mladih ena sa prosedom, pa i sasvim sedom kosom. Njihova lica su izmuena, ali jo mlada, a oblici tela odaju jo bolje njihovu mladost. ini mi se da vidim kako je iznad glava tih slabih stvorenja prola ruka ovoga rata (...) Ta se slika nee moi sauvati za budunost; te glave e brzo i jo jae posedeti pa zatim potpuno ieznuti. To je teta. Nita ne bi bolje i jasnije govo rilo buduim naratajima o naem vremenu nego te mlade sede glave, kojima je potpuno ili delimino ukradena bezbrinost i radost mladih godina. Neka u ovoj zabeleci ostane bar pomen o njima. Ivo Andri, Znakovi pored puta, Sabrana dela, tom XVI, Beograd, 1981, str. 355-356 (englesko izdanje 1992. godine) I Svetiljke su se pogasile irom Evrope rekao je Edvard Grej, sekretar spoljnih poslova Velike Britanije, dok je gledao svetla Vajthola u noi kada su Britanija i Nemaka ule u rat 1914. godine, vie ih neemo videti upaljene za naeg ivota. U Beu, veliki satiriar Karl Kraus spremao se da opie i optui taj rat u jednoj neobinoj drami -reportai na 792 strane koju je naslovio Poslednji dani oveanstva. Oboji-

24 DOBA KATASTROFA

ca su svetski rat videli kao kao kraj jednog sveta i nisu bili jedini. To nije bio kraj sveta - iako je bilo trenutaka, tokom trideset i jedne godine svetskog konflikta od austrijske objave rata Srbiji 28. jula 1914. godine, do bezuslovne predaje Japana 14. avgusta 1945. godine, - etiri dana nakon eksplozije prve atomske bombe - u kojima kraj znatnog dela oveanstva nije izgledao udaljen. Sigurno je bilo vremena kada se od boga ili bogova za koje poboni ljudi veruju da su stvorili svet i sve na svetu, moglo oekivati da zaale to su to uinili. Ljudska vrsta je opstala. Meutim, veliko zdanje devetnaestovekovne civiliza cije skvrilo se u plamenovima svetskoga rata, kada su se njeni stubovi sru ili. Bez toga se ne moe razumeti Kratki dvadeseti vek. On je bio obeleen ratom. iveo je i mislio u uslovima svetskog rata, ak i kada su topovi utali i kada bombe nisu eksplodirale. Istorija ovog veka, i jo odreenije, istorija njegovog poetnog doba sloma i katastrofe, mora otpoeti sa istorijom tridesetjednogodinjeg svetskog rata. Za one koji su odrasli pre 1914. godine, kontrast je bio tako dramatian da su mnogi od njih - ukljuujui i generaciju roditelja ovog istoriara, ili, u svakom sluaju, za srednjoevropske pripadnike te generacije, odbijali su da vide svaki kontinuitet sa prolo u. ,,Mir je za njih znaio pre 1914: nakon toga je dolo neto to vie nije zaslui valo to ime. Ovo je bilo razumljivo. Pre 1914. godine nije bilo velikog r ata tokom itavog veka, naime, takvog rata u kome su bile umeane sve, pa ak ni veina velikih sila, od velikih igraa meunarodne diplomatske igre, to su u to vreme bile est evropskih velikih sila (Britanija, Francuska, Rusija, Austro-Ugarska, Pruska-posle 1871. ujedinjena Nemaka - a nakon ujedinjenja i Italija) SAD i Japan. U samo jednom kratkom ratu su u okraju uestvovale vie od dve velike sile, Krimskom ratu (1854 -56) izmeu Rusije na jednoj i Britanije i Francuske na drugoj strani. tavie, veina ratova koji su uopte ukljuivali velike sile su bili relativno brzi. Daleko najdui od njih nije bio meunarodni sukob ve graanski rat unutar Sjedinjenih Amerikih Drava. Trajanje rata mereno je mesecima, ili ak (kao u ratu 1866. godine izmeu Pruske i Austrije) nedelja- ma. Izmeu 1871. i 1914. godine uopte nije bilo ratova u Evropi u kojima su armije velikih sila prelazile bilo koju neprijateljsku granicu, iako se na Dalekom istoku Japan borio sa Rusijom i potukao je 19041905. godine, pourujui tako rusku revoluciju. Uopte nije bilo svetskih ratova. U osamnaestom veku Francuska i Engleska su se nadmetale u nizu ratova ija su se bojita kretala od Indije preko Evrope, do Sever - ne Amerike, a i po svetskim okeanima. Izmeu 1815. i 1914. god ine nijedna velika sila se nije borila sa drugom izvan svog ueg regiona, iako su naravno, bile uobiajene agre sivne ekspedicije imperijalnih sila ili onih koje su teile da to budu, protiv slabijih preko morskih neprijatelja. Veina njih su bile spektakularne jednostrane borbe, kao to je rat SAD protiv Meksika (1846-1848) i panije (1898) ili razne kampanje za irenje britanskog i francuskog kolonijalnog carstva, mada je jednom ili dvaput ak i slabima prekipelo, kao kada su Francuzi morali da se povuku iz Meksika 1860-ih godina i Itali- jani iz Etiopije 1896. godine. ak su i najopasniji protivnici modernih drava, koje su sve vie punile svoje arsenale premonom tehnologijom smrti, mogli u najboljem slua ju, jedino da se nadaju da e odloiti neizbeno odstupanje. Ovakvi egzotini sukobi bili su vie materijal za avanturistiku literaturu ili za izvetaje ratnih dopisnika - profesije koja je izum sredine devetnaestog veka, nego to su bili stvar od neposrednog znaaja za veinu stanovnika zemalja koje su ih zapoinjale i dobijale. Sve se ovo izmenilo 1914. godine. Prvi svetski rat je ukljuio sve velike sile i u stvari sve evropske drave osim panije, Holandije, tri skandinavske drave i vajcar -

DOBA TOTALNOG RATA 25

ske. I vie od toga, prekomorske trupe su bile, esto p rvi put, poslate da se bore i rade izvan sopstvenih regiona. Kanaani su se borili u Francuskoj, Australijanci i Novoze lanani su iskovali svoju nacionalnu svest na jednom egejskom poluostrvu Galipo- lje je postalo njihov nacionalni mit - i, to je jo znaajnije, Sjedinjene Drave su odbacile upozorenje Dorda Vaingtona protiv evropskog uplitanja" i poslale svoje ljude da se bore u Evropi, tako odredivi oblik istorije dvadesetog veka. Indijci su poslati u Evropu i na Srednji istok, kineski radni bataljoni su doli na Zapad, Afrikanci su se borili u francuskoj armiji. Iako vojne operacije izvan Evrope nisu bile znaajne, pomor ski rat je ponovo postao globalan: njegova prva bitka voena je 1914. godine oko Folklandskih ostrva, a njegove odluujue kampanje su nemake podmornice i savezniki konvoji vodili na povrini i ispod povrine severnog i srednjeg Atlantika. Jedva da ima potrebe da se pokazuje to da je Drugi svetski rat bio doslovce globalan. U njega su se umeale bukvalno sve nezavisne drave sveta, voljno ili nevoljno, iako su latinoamerike republike uestvovale sasvim nominalno. Izuzev budue Irske Republike, vedske, vajcarske, Portugalije, Turske i panije u Evropi, a moda Avganistana izvan nje, ceo globus je bio ili u ratnom stanju, ili okupiran, ili i jedno i drugo. Kada je re o bojitima, imena melanezijskih ostrva, naselja u pustinjama sever - ne Afrike, u Burmi i na Filipinima su itaocima novina i sluaocima radija - a ovo je sutinski bio rat radijskih vesti - postala isto tako poznata kao i imena arktikih i kavkaskih bitaka, Normandije, Staljingrada i Kurska. Drugi svetski rat bio je lekcija iz svetske geografije. Lokalni, regionalni ili globalni, ratovi dvadesetog veka odigravae se u veim srazmerama od bilo ega ranije doivljenog. Meu sedamdeset i est meunarodnih ratova od 1816. do 1965. godine, koje su ameriki specijalisti koji vole da rade takve stvari, rangirali po broju mrtvih, vodea etiri su se odigrala u dvadesetom veku: dva svetska rata, japanski rat protiv Kine 1937-1939 i korejski rat. U njima je izginulo vie od milion ljudi u bitkama. Najvei zabeleeni meunarodni rat postnapoleonovskog devetnaestog veka, onaj izmeu Pruske/Nemake i Francuske 1870-1871. godine, pobio je moda 150 000 ljudi, po redu veliina uporedljiv sa rtvama ako (Chaco) rata 1932 -1935 izmeu Bolivije (oko 3 miliona stanovnika) i Paragvaja (oko 1,4 milion stanovnika). Ukratko, 1914. godina otvorila je doba masakra (Singer, 1972, str. 66, 131). Nema mesta u ovoj knjizi da se rasprave uzroci Prvog svetskog rata, to je ovaj autor pokuao da skicira u knjizi Doba carstva. On je otpoeo kao sutinski evropski rat izmeu trostrukog saveza Francuske, Britanije i Rusije na jednoj strani i takozva nih centralnih sila na drugoj strani, Srbije i Belgije koje su odmah uvuene u rat austrijskim napadom na jednu (ime je zapravo otpoeo rat) i nemakim napadom na drugu zemlju (to je bio deo nemakih strategijskih ratnih planova). Turska i Bugarska su uskoro prile centralnim silama, dok se na drugoj strani Trojna alijansa razvila u vrlo veliku koaliciju. Italija je podmiena da ue; takoe su ukljueni Grka, Rumunija i (vie formalno) Portugalija. Vanija od toga je injenica da se Japan skoro odmah prikljuio da bi preuzeo nemake pozicije na Dalekom istoku i na Zapadnom Pacifi ku, ali se nije zanimao ni za ta izvan sopstvenog regiona, i - to je jo znaajnije - SAD su pristupile 1917. godine. U stvari, njihova intervencija se pokazala odluujuom. Nemci su se tada, kao i u Drugom svetskom ratu, suoili sa moguim ratom na dva fronta, sa izuzetkom Balkana, na koji su bili uvueni saveznitvom sa Austro - -Ugarskom. (Ipak, poto su tri od etiri Centralne sile bile u balkanskom regionu,

26 DOBA KATASTROFA

Turska i Bugarska kao i Austrija - tamo strateki problem nije bio toliko teak.) Nema- ki plan je bio da brzo onesposobe Francusku na Zapadu, pa da onda istom brzinom onesposobe Rusiju na Istoku, pre nego to carska imperija uzmogne da svoju ogrom nu vojnu snagu u ljudstvu stavi u puno dejstvo. Tada, kao i kasnije, Nemaka je planirala munjevitu kampanju (to e u Drugom svetskom ratu biti nazvano blitzkrieg), jer je tako morala. Taj plan je skoro uspeo, ali ne sasvim. Nemaka armija je napredova la u Francusku, izmeu ostalog i kroz neutralnu Belgiju, i te k je zaustavljena na dvadesetak milja istono od Pariza na reci Marni pet do est nedelja nakon objave rata. (1940. godine, taj plan e uspeti.) Tada su se malo povukli i obe strane - Francuzi, popunjeni onim to je ostalo od Belgijanaca i britanskim kopnenim snagama koje e uskoro narasti do ogromnih srazmera - improvizovali su paralelne linije defanzivnih rovova i utvrenja koji su se uskoro neprekidno protezali od obale Kanala u Flandriji do vaj- carske granice, preputajui Belgiju i dobar deo istone Francuske nemakoj okupaciji. Rovovi se nisu znatnije pomerili u toku sledee tri i po godine. To je bio Zapadni front koji e postati maina za masakr kakva verovatno nikada ranije nije bila viena u istoriji ratovanja. Milioni ljudi su se suoavali preko grudobrana od peanih vrea, iz rovova ispod kojih su iveli zajedno sa pacovima i vakama, a i slino njima. S vremena na vreme, njihovi generali bi pokuavali da se izbave iz ovog orsokaka. Dani, ak i nedelje neprekidnog artiljerijskog bombardovanja - koje je jedan nemaki pisac kasnije nazvao uraganima elika'1 (Ernst Jinger, 1921) - trebalo je da omekaju" protivnika i da ga uteraju ispod zemlje, sve dok se u pravom trenutku ljudski talasi ne bi popeli preko grudobrana, obino zatienih koturima i mreama bodljikave ice, na niiju zemlju11, haos koji su sainjavali vodom ispunjeni krateri, patrljci unitenog drvea, blato i ostavljeni leevi, da bi napredovali ka mitraljezima koji bi ih pokosili. Kao to su to unapred znali. Pokuaj Nemaca da se probiju kod Verdena 1916. godine (februar - juli) bio je bitka sa dva miliona uesnika i jednim milionom rtava. Britanska ofanziva na Somi, planirana da prisili Nemce da prekinu verdensku ofanzivu kotala je Britance 620 000 mrtvih - 60 000 prvog dana napada. Ne iznenauje da je u seanju Britanaca i Francuza, koji su najvei deo Prvog svetskog rata vojevali na Zapadnom frontu, Veliki rat 11 ostavio stranije i traumatinije uspomene od Drugog svetskog rata. Francuzi su izgubili skoro 20 odsto svojih mukaraca doraslih za vojsku, a ako dodamo ratne zarobljenike, ranjene i trajno onesposobljene i unakaene - ona gueules casses ("smrskana lica) koja su postala tako upeatljiv deo naknadne predstave o ratu - od tri Francuza ne mnogo vie od jednog je prolo kroz rat bez ozleda. anse pet miliona britanskih vojnika da preive rat nepovreeni bile su otprilike pola-pola. Britanci su izgubili jednu generaciju - polovinu mukaraca mlaih od trideset godina (Winter, 1986, str. 83) - u znaajnoj meri iz redova viih klasa, iji su mlai pripadnici, kojima je kao dentlmenima sueno da budu oficiri koji daju primer, marirali u bitku na elu svojih ljudi i shodno tome bivali prvi pokoeni. etvrtina studenata Oksforda i Kembrida mlaih od dvadeset i pet godina koji su sluili u britanskoj armiji 1914. godine je ubijena (Winter, 1986, str. 98). Nemci, iako je broj njihovih mrtvih bio ak vei nego kod Francuza, izgubili su manji procenat mukaraca iz svoje mnogo brojnije populacije vojnih obveznika - 13 odsto. ak i upadljivo umereniji gubici SAD (116 000, prema 1,6 miliona Francuza, skoro 800 000 Britanaca i 1,8 miliona Nemaca) zapravo pokazuju ubilaku prirodu Zapadnog fronta, jedinog na kome su se borili. Jer dok su SAD izgubile 2,5 do 3 puta vie u Drugom nego u Prvom svetskom ratu, amerike snage su dejstvovale 1917-1918

DOBA TOTALNOG RATA 27

godine jedva godinu i po dana, u poreenju sa tri i po godine Drugog svetskog rata, i to samo na jednom uskom sektoru a ne irom sveta. Uasi ratovanja na Zapadnom frontu imae ak mranije posledice. Samo isku stvo rata je prirodno pomoglo da se brutalizuju i ratovanje i politika: ako se prvo moe voditi bez obzira na ljudsku ili bilo koju cenu, zato ne i drugo? Veina ljudi koji su slui li vojsku u Prvom svetskom ratu, uglavnom kao regruti - iz njega su izali kao ubeeni mrzitelji rata. Meutim, oni bivi vojnici koji su proli kroz ovu vrstu rata a da se nisu okrenuli protiv njega, ponekad su izvlaili iz zajednikog iskustva ivljenja sa smru i hrabrou, jedan oseaj neizrecive i divlje nadmonosti, i to ne samo nad enama i onima koji se nisu borili, popunjavali su redove prvobitne posleratne ultradesnice. Adolf Hitler je bio samo jedan od takvih ljudi za koje je to to su bili frontsoldati bilo formativno iskustvo njihovih ivota. Suprotna reakcija je pak, imala podjednako negativne posledice. Posle rata politiarima je postalo oevidno, bar u demokratskim zemljama, da krvave kupke kao ona 1914-1918. godine nee vie biti tolerisane od glasaa. Poslerat - na strategija Britanije i Francuske, poput postvijetnamske strategije Sjedinjenih Amerikih Drava, zasnivala se na toj pretpostavci. Na krai rok ovo je pomoglo Nemcima da dobiju Drugi svetski rat na Zapadu protiv Francuske koja se posvetila tome da ui iza svojih nedovren ih fortifikacija i koja, kada su one bile probijene, jednostavno nije bila voljna da nastavi borbu; i Britanije koja je oajniki izbegavala da se upusti u onu vrstu masovnog kopnenog rata kakav je desetkovao njen narod 1914-1918. godine. Na duu stazu demokratske vlade nisu uspele da odole iskuenju da spasavaju ivote sopstvenih graana time to su ivote graana neprijateljskih zemalja smatrale potpuno potronim materijalom. Isputanje atomske bombe na Hiroimu i Nagasaki 1945. godine nije samo opravdavano kao neizbeno za pobedu, koja je do tada ve bila potpuno izvesna, ve kao nain da se potede ivoti amerikih vojnika. Ali moda ni pomisao da e bomba spreiti amerikog saveznika, Sovjetski Savez, da ne postavlja zahteve za veim udelom u japanskom porazu, nije bila odsutna u glavama vlade Sjedinjenih Drava. Dok se Zapadni front ustalio u krvavoj pat-poziciji, Istoni front je ostao u pokretu. Nemci su satrli nezgrapne ruske invazione snage u bici kod Tanenberga u prvim mesecima rata i posle toga su, uz na mahove delotvornu pomo Austrijanaca, isterali Ruse iz Poljske. Uprkos povremenim ruskim kontraofanzivama, bilo je jasno da Centralne sile stiu premo, a da Rusija vojuje defanzivnu akciju zatitnice pred nemakim napredovanjem. Na Balkanu, Centralne sile su kontrolisale situaciju, uprkos neujednaenom vojnom uinku klimavog Habzburkog carstva. Lokalne zaraene drave, Srbija i Rumunija pretrpele su, sticajem okolnosti, daleko najvee vojne gubitke. Saveznici, uprkos tome to su okupirali Grku, nisu napravili pomak sve do kolapsa Centralnih sila nakon leta 1918. godine. Italijanski plan da otvore novi front protiv Austro-Ugarske u Alpima je propao, uglavnom zbog toga to mnogi italijanski vojni ci nisu videli smisla u borbi za vladu koju nisu smatrali svojom, i iji je jezik malo ko od njih mogao da govori. Posle velikog vojnog debakla kod Kaporeta 1917. godine, koji je ostavio knjievnu uspomenu u romanu Ernesta Hemingveja Zbogom oruje, Italijani su ak morali da budu uvreni pojaanjima iz drugih saveznikih armija. U meuvremenu, Francuska, Britanija i Nemaka su na Zapadnom frontu do smrti putali krv jedni drugima, Rusija je sve gore bivala destabilizovana ratom koji je oigledno gubila, a Austro-Ugarska carevina se sve jae teturala ka svom slomu, za kojim su eznuli njeni lokalni nacionalistiki pokreti, a sa kojim su se savezniki ministri spoljnih poslova pomirili bez entuzijazma, pravilno predviajui jednu nestabilnu Evropu.

28 DOBA KATASTROFA

Presudno pitanje za obe strane na Zapadnom frontu je bilo kako krenuti sa mrtve take, jer bez pobede na Zapadu nijedna ne bi mogla da dobije rat, jo i vie zbog toga jer je i pomorski rat zapao u orsokak. Sem nekih izolovanih krstarica, Saveznici su kontrolisali okeane, ali su se britanska i nemaka flota suoile i imobilisale jedna drugu na Severnom moru. Njihov jedini pokuaj stupanja u bitku (1916) zavrio se neodlueno, ali od tada se nemaka flota ograniila na to da ostane u svojim bazama, to je kada se sve uzme u obzir, bilo najpovoljnije za Saveznike. Obe strane su pokuavale da naprave prodor pomou tehnologije. Nemci - oduvek snani u herniji - uveli su otrovni gas na bojite, gde se gas pokazao i kao varvarski i kao neefikasan, ostavljajui za sobom jedini pravi sluaj zvaninog humanitarnog odbacivanja nekog sredstva voenja rata, enevsku konvenciju iz 1925. godine, kojom se svet zavetovao da ne koristi hemijsko oruje. I stvarno, iako su sve vlade nastavile da se spremaju za takav rat i oekivale od neprijatelja da ga upotrebi, nijed na strana u Drugom svetskom ratu nije upotrebila hemijsko oruje, mada humanitarna oseanja nisu spreila Italijane da gasom truju ljude u kolonijama. (Naglo opadanje civilizacijskih vrednosti posle Drugog svetskog rata konano je vratilo otrovne gaso ve. Tokom iransko-irakog rata osamdesetih godina, Irak, tada entuzijastiki podravan od zapadnih zemalja, slobodno je koristio gas i protiv vojnika i protiv civila.) Britan ci su prednjaili u izradi oklopnog vozila sa gusenicama, jo uvek poznatog pod tadanjim tajnim imenom tenk, ali njihovi generali, koji su bili daleko od impresivnih, jo uvek nisu znali kako da ga upotrebe. Obe strane su koristile nove, jo uvek krhke avione, kao to su (Nemci) koristili i neobine letelice u obliku cigare, ispunjene helijumom, eksperimentiui sa vazdunim bombardovanjem, sreom sa nevelikim uinkom. Vazdu- no ratovanje je dolo na svoje, u znatnoj meri kao sredstvo terorisanja civila, u toku Drugog svetskog rata. Jedino tehnoloko oruje koje je imalo veliko dejstvo na ratovanje 1914-1918 bila je podmornica, jer su obe strane, nesposobne da poraze protivnike vojnike, pribe - gle izgladnjivanju protivnikih civila. Poto su sve britanske linije snadbevanja bile pomorske, inilo se izvodljivim udaviti Britanska ostrva sve surovijim podmornikim ratom protiv brodovlja. Kampanja je dola tik do uspeha 1917. godine, pre nego to su pronaeni delotvorni naini suprotstavljanja, ali je vie od svega drugog uinila da se SAD uvuku u rat. Britanci su, zauzvrat, dali sve od sebe da blokiraju snadbevanje Nemake, to jest, da izgladne i nemaku ratnu privredu i nemako stanovnitvo. Bili su efikasniji nego to je trebalo, poto, kao to emo videti, nemaka ratna privreda nije voena sa onom efikasnou i racionalnou na koju su Nemci bili ponosni. Za razliku od nemake ratne maine, koja je bila upadljivo nadmona nad svim ostalima, u Prvom, kao i u Drugom svetskom ratu. Ova potpuna nadmonost je mogla da se pokae kao odluujua, da saveznici nisu mogli da raunaju na praktino neograniene resurse SAD od 1917. godine. Kako su tada stvari stajale, Nemaka je, ak i sputana saveznitvom sa Austrijom, osigurala potpunu pobedu na Istoku, izbacivi 1917 -1918 godine Rusiju iz rata u revoluciju, i iz velikog dela njenih evropskih teritorija. Nakon nametanja Brest Litovskog mira (mart 1918) nemaka armija je, sada slobodna da se koncentrie na Zapad, zapravo probila Zapadni front i ponovo napredovala ka Parizu. Zahvaljujui bujici amerikih pojaanja i opreme, Saveznici su se oporavili, ali je za izvesno vreme izgledalo da je nemaka pobeda sasvim blizu. Ipak, to je bio poslednji hitac iscrpljene Nemake koja je sama znala da je na ivici poraza. Jednom kada su Saveznici poeli da napreduju u leto 1918. godine, kraj je bio udaljen

DOBA TOTALNOG RATA 29

samo nekoliko nedelja. Centralne sile nisu samo priznale poraz, ve su se sruile. Revo lucija je prela preko centralne i jugoistone Evrope u jesen 1918. godine, kao to je prela preko Rusije 1917. godine (vidi sledee poglavlje). Nijedna stara vlada nije osta la neoborena od granica Francuske do Japanskog mora. ak su i zaraene zemlje na pobednikoj strani bile uzdrmane, iako je teko poverovati da Francuska i Britanija ne bi preivele ak i poraz kao stabilni politiki entiteti; ali to ne vai i za Italiju. Izvesn o je da nijedna poraena zemlja nije izbegla revoluciju. Ako bi ustao iz groba da bi posmatrao Prvi svetski rat, neko od velikih ministara ili diplomata iz prolosti - jedan od onih koje su ambicioznim pripadnicima diplomatskih slubi u njihovim zemljama predoavali kao uzor, jedan Taljeran ili jedan Biz- mark, sigurno bi se zapitao zato razumni dravnici nisu odluili da smire rat neka kvim kompromisom pre nego to je rat unitio svet iz 1914. godine. I mi se moramo zapitati. Veina nerevolucionarnih i neideolokih ratova prolosti nisu voeni kao borbe do istrebljenja ili totalnog iscrpljivanja. Ideologija svakako nije bila 1914. godine ono to je razdvajalo zaraene strane, osim utoliko koliko je rat morao da se vodi na obema stranama mobilizacijom javnog mnjenja, tj. tvrdnjama da postoji duboki izazov prihva enim nacionalnim vrednostima, kao to je rusko varvarstvo za nemaku kulturu, nemaki apsolutizam za francusku i britansku demokratiju i tome slino. Osim toga bilo je dravnika koji su preporuivali neku vrstu kompromisnog sporazuma ak i izvan Rusije i Austro-Ugarske, koji su u tom smislu lobirali meu svojim Saveznicima, ali sa sve veim oseanjem oaja kako se poraz primicao. Zato su, onda, vodee sile na obe strane vodile Prvi svetski rat kao igru nulte sume tj. kao rat koji moe biti samo totalno dobijen ili totalno izgubljen? Razlog je bio taj, to je ovaj rat, za razliku od ranijih ratova koji su tipino voe ni za ograniene ciljeve koji se tano mogu odrediti, voen zbog neogranienih c iljeva. U Dobu carstva, politika i ekonomija su se stopile. Meunarodno politiko suparnitvo je bilo primenjeno na ekonomski rast i takmienje, ali je karakteristina crta ovog nadme tanja bila upravo ta, da ono nije imalo granica. Prirodne granice" Standard Oila, Doje banke ili De Beers Diamond korporacije bile su na kraju svemira, ili bar na kraju njiho vih mogunosti irenja" (Hobsbaum, 1987, str. 318). Konkretno reeno, za dva glavna takmiara, Nemaku i Britaniju, nebo je moralo da bude granica, poto je Nemaka elela onakvu globalnu i pomorsku poziciju kakvu je zauzimala Britanija, i stoga je automatski htela da potisne Britaniju, ve u opadanju, u inferiorni status. To je bilo ili -ili. Za Francusku, onda kao i kasnije, ulozi su bili manje globalni, ali jednako vani: nadoknada njene sve vee demografske i ekonomske inferiornosti u odnosu na Nemaku. Takoe je u pitanju bila i budunost Francuske kao velike sile. U oba sluaja kompromis bi samo znaio odlaganje. Za samu Nemaku bi se moglo pretpostaviti da je mogla da saeka dok njena rastua veliina i nadmonost ne stave Nemaku u onaj poloaj za koji su njene vlade smatrale da je dostojan, to bi se pre ili kasnije desilo. U stvari, poet kom devedesetih godina je dominantna pozicija dva puta poraene Nemake u Evropi, bez zahteva za nezavisnom vojnom snagom, bila manje sporna nego to je militaristika Nemaka ikada pretendovala pre 1945. godine. Pa ipak je do toga dolo jer su Britanija i Francuska, kako emo videti, posle Drugog svetskog rata bile prisiljene, mada nerado, da prihvate svoje raalovanje u drugorazredni status, ba kao i to je Savezna Republika Nemaka, uz svu svoju ekonomsku snagu, spoznala da je u svetu posle 1945. godine supremacija pojedinane drave ostala i morala bi da ostane, iznad njenih snaga. Poetkom veka, na vrhuncu imperijalne i imperijalistike ere i nemaki zahtevi na jedin

30 DOBA KATASTROFA

stveni status u svetu (Nemaki duh obnovie svet glasila je parola) i otpor Francuske i Britanije neosporno jo velikih sila u evrocentrinom svetu, bili su dotada netaknuti. U teoriji, nema sumnje da je bio mogu kompromis po ovoj ili onoj taki skoro mega lomanskih ratnih ciljeva" koje su obe strane formulisale im je rat izbio, ali u praksi jedini ratni cilj na koji se raunalo bio je totalna pobeda: ono to je u Drugom svetskom ratu nazvano bezuslovna predaja1'. To je bio jedan apsurdan i samoporaavajui cilj koji je upropastio i pobedni - ke i pobeene. Poraene je doveo do revolucije a pobednike do bankrota i psihike iscr pljenosti. U 1940. godini Francuska je bila pregaena od strane slabijih nemakih snaga smenom lakoom i brzinom, i prihvatila je podreenost Hitleru bez oklevanja, zato to je ta zemlja iskrvarila skoro do smrti od 1914. do 1918. godine. Britanija nikad nije bila ista posle 1918. godine, jer je upropastila svoju privredu vodei rat koji je stvarno bio iznad njenih mogunosti. Osim toga, totalna pobeda, ratifikovana kaznenim diktiranim mirom, ono malo ansi da se obnovi neto to bi bar slabano podse - alo na stabilnu, liberalnu, buroasku Evropu, kao to je to odmah spoznao ekonomista Don Majnard Kejnz. Ako Nemaka nije bila reintegrisana u evropsku privredu, ako njena ekonomska teina unutar te privrede nije bila priznata i prihvaena, tu nije moglo biti stabilnosti. Ali ovakvo razmatranje je bilo poslednja stvar na umu onih koji su se borili da eliminiu Nemaku. Glavne preivele pobednike sile (SAD, Britanija, Francuska, Italija) nametnu le su mirovni ugovor, poznat pod ne ba najtanijim imenom Versajski ugovor2, u ijem je razmatranju dominiralo pet problema. Najaktuelniji je bio slom tolikih reima u Evropi i pojava jednog alternativnog revolucionarnog boljevikog reima u Rusiji, posveenog univerzalnoj subverziji i koji je predstavljao magnet za revolucionarne snage svugde po svetu (vidi poglavlje 2). Drugo, postojala je potreba da se kontrolie Nemaka, koja je na kraju krajeva, bez iije pomoi zamalo porazila Saveznike. Iz oiglednih razloga, to je bila i otada ostala, glavna briga Francuske. Tree, mapa Evrope mora biti iznova nacrtana i da bi se oslabila Nemaka i da bi se popunila velika praznina koja je ostala u Evropi i na Srednjem istoku istovremenim porazom i kolapsom Ruskog, Habzburkog i Otomanskog carstva. Glavni pretendenti na naslee, bar u Evropi, bili su razni nacionalistiki pokreti koje su pobednici ohrabrivali u onoj meri u kojoj su ovi bili antiboljeviki. U stvari, u Evropi je osnovni princip preureenja granica bio stvaranje etniko-lingvistikih nacionalnih drava, u skladu sa verovanjem da nacije mora da imaju pravo na samoopredeljenje. Predsednik SAD, Vilson, iji su stavovi posmatrani kao izraz volje sile bez koje bi rat bio izgubljen, bio je strastveno predan ovom verovanju, koga se bilo (i sada je) lake drati daleko od etnike i jezike stvarnosti regiona koje je trebalo izdeliti u iste nacionalne drave. Ovaj pokuaj je bio katastrofa, to se jo moe videti u Evropi devedesetih godina. Oni nacionalni konflikti koji danas razdiru ovaj kontinent su stari versajski avoli koji su jo jednom doli po svoje.3 Iscrtavanje mapa po Srednjem istoku bila je podela du konvencionalnih imperijalnih granica - izmeu Britanije i Francuske - izuzev Palestine, gde je

2 Versajski ugovor je potpisivanje mira sa Nemakom. Razni parkovi i zamkovi u parikoj okolini dali su svoja imena ostalim ugovorima: Sen Zermen sa Austrijom; Trijanon sa Maarskom; Sevr sa Turskom; Neji sa Bugarskom. 3 Jugoslovenski graanski rat, secesionistika agitacija u Slovakoj, secesija baltikih dra va do SSSR-a, maarsko-rumunski konflikt oko Transilvanije, moldavski separatizam, su neki od eksplozivnih problema koji ili nisu postojali, ili nisu mogli da postoje pre 1914. godine.

DOBA TOTALNOG RATA 31

britanska vlada, brina zbog meunarodne podrke Jevreja tokom rata, neoprezno i dvosmisleno obeala da ustanovi nacionalni dom za Jevreje. Ovo e postati jo jedan problematian i nezaboravljen ostatak Prvog svetskog rata. Problemi iz etvrtog paketa su bili oni unutar pobednikih zemalja - to u praksi znai, Britaniju, Francusku i SAD - i trvenje meu njima. Najvanija posledica takvog internog politiziranja je bila ta da je Kongres Sjedinjenih Drava odbio da ratifikuje mirovni ugovor u velikoj meri napisan od svog predsednika, a SAD su se postepeno povukle iz mirovnog procesa, to je imalo dalekosene rezultate. Na kraju, pobednike sile su oajniki tragale za takvom vrstom mira koja bi uinila nemoguim jo jedan rat nalik na onaj koji je upravo opustoio svet i ije su posledice bile svuda okolo. Omanuli su na najspektakularniji nain. Za dvadeset godina svet je jo jednom bio u ratu. Precrtavanje mape Evrope i nastojanje da se svet naini sigurnim od boljevi zma, preklopili su se, poto je najdirektniji nain da se izae na kraj sa revolucionar nom Rusijom, ako ona nekim sluajem opstane - to nikako nije bilo izvesno 1919. godine - bio taj da se ona izoluje iza karantinskog pojasa (sanitarnog kordona u tadanjem jeziku diplomatije) antikomunistikih drava. Obzirom da je njihova teritorija veim delom ili u celini bila izrezana iz bivih ruskih zemalja, njihovo neprija teljstvo prema Moskvi je moglo biti zagarantovano. Od severa ka jugu te zemlje su bile: Finska, autonomna oblast, kojoj je Lenjin dopustio da se otcepi; tri nove male baltike republike (Estonija, Litvanija, Letonija), za koje nije bilo istorijskog presedana; Poljska, sa obnovljenom dravnom nezavisnou posle 120 godina, i ogromno uveana Rumunija, udvostruena po povrini dodavanjem maarskih i austrijskih delova teritorije Habzburkog carstva i bivom ruskom Besarabijom. Veinu ovih teritorija je zapravo Nemaka odvojila od Rusije i da nije bilo Oktobarske revolucije, sigurno bi bile vraene toj dravi. Pokuaj da se ovaj izolacioni pojas produi na Kavkaz nije uspeo, u osnovi zbog toga to je revolucionarna Rusija nala zajedniki jezik sa nekomunistikom ali revolucionarnom Turskom, koja nije imala sklonosti prema britanskim i francuskim imperijalistima. Stoga zakratko nezavisne drave Jermena i Gruzina uspostavljene nakon Brest Litovska, kao i pokuaj Britanaca da otcepi naftom bogati Azerbejdan nisu preiveli pobedu boljevika u graanskom ratu 1918 -1920. godine i sovjetsko-turski ugovor iz 1921. godine. Ukratko, na Istoku su Saveznici prihvatili granice koje je Nemaka nametnula revolucionarnoj Rusiji, ukoliko one nisu napravljene neodrivim delovanjem snaga izvan njihove kontrole. I jo su ostali veliki delovi uglavnom austro-ugarske Evrope da se preraspodele po novoj karti. Austrija i Ugarska su redukovane na nemake i maarske okrajke, Srbija se proirila u veliku novu Jugoslaviju spajanjem sa (bivom austrijskom) Slovenijom i (bivom ugarskom) Hrvatskom, kao i sa prethodno nezavisnim malim plemenskim kraljevstvom stoara i ratnika, Crnom Gorom, turobnom masom planina iji su stanovnici reagovali na neuven gubitak nezavisnosti masovnim preobraanjem na komunizam, koji je, kako su oseali, potovao njihove herojske vrline. Takoe je komunizam povezivan sa pravoslavnom Rusijom, iju veru su nepokoreni ljudi Crne Planine kroz mnoge vekove branili od turskih nevernika. I nova Cehoslovaka je oblikovana pridruivanjem biveg industrijskog jezgra Habzburkog carstva, ekih zemalja, oblastima slovakog i rutenijskog seljakog naroda koje su nekada pripadale Ugarskoj. Rumunija je uveana u multietniki konglomerat, a i Italija i Poljska su se takoe okoristili. Nije bilo istorijskog presedana niti logike za jugoslovenske i ehoslova-

32 DOBA KATASTROFA

ke kombinacije, koje su bile konstrukcije nacionalistikih ideologija koje su verovale i u snagu zajednikog etniciteta i u nepoeljnost prekomerno malih nacionalnih dra va. Svi Juni Sloveni (= Jugosloveni) su pripali jednoj dravi, kao i Zapadni Sloveni ekih i slovakih zemalja. Kao i to se moglo oekivati, ovi prinudni politiki brako vi se nisu pokazali kao vrlo vrsti. Uzgred budi reeno, izuzev krnje Austrije i krnje Maarske koje su bile ostrigane od veine - mada u praksi ne i od svih - svojih manjina, nove zemlje naslednice bilo da su izrezane iz Rusije ili Habzsburkog carstva, nisu bile manje multinacionalne od svojih prethodnika. Kazneni mir, opravdavan argumentom da je ta drava jedino odgovorna za rat i sve njegove posledice (klauzula ratne krivice") bio je nametnut Nemakoj da bi je stalno drao oslabljenom. Ovo je postizano ne toliko teritorijalnim gubicima, iako je Alzas-Loren povraen Francuskoj i znatna oblast na Istoku obnovljenoj Poljskoj (polj ski koridor" koji je odvajao istonu Prusku od ostatka Nemake), a napravljena su i neka manja prilagoavanja nemake granice; ta slabost je pre osiguravana time to je Nemaka liena efektivne mornarice i bilo kakvih vazdunih snaga; ograniavanjem nemake armije na 100 000 ljudi; nametanjem teorijski neodreenih reparacija" (plaanja za trokove rata koje su naplaivali pobednici); vojnom okupacijom dela zapadne Nemake, i posebno, liavanjem Nemake svih njenih bivih prekomorskih kolonija. (Ove su raspodeljene izmeu Britanaca i njihovih dominiona, Francuza, i u manjoj meri, Japanaca, ali u znak priklanjanja sve veoj nepopularnosti imperijalizma one se vie nisu zvale kolonije" nego mandati" koji treba da osiguraju progres zaostalih naroda i koji su predati imperijalnim silama a one ne bi ni sanjale da te mandate eksploatiu u neku drugu svrhu.) Do sredine tridesetih godina nita nije ostalo od Versajskog ugovora osim teritorijalnih klauzula. Kada je re o mehanizmu za spreavanje jo jednog svetskog rata, bilo je oigled no da je konzorcijum evropskih velikih sila" koji je pre 1914. godine osiguravao mir, doiveo potpuni slom. Alternativa koju je predsednik Vilson nametao zadrtim evropskim politikantima sa svim svojim arom naunika sa Prinstona, bila je u tome da se usposta vi jedno sveobuhvatno Drutvo naroda" (to jest, nezavisnih drava) koje bi reavalo probleme mirno i demokratski pre nego to bi se otrgli kontroli, dajui prednost javnim pregovorima (otvorenim ugovorima do kojih se otvoreno dolazi"), jer je Prvi svetski rat uinio da uobiajeni i razumni procesi diplomatskog pregovaranja izgledaju sumnji vo kao tajna diplomatija". Ovo je u velikoj meri bila reakcija protiv tajnih ugovora araniranih izmeu Saveznika tokom rata, u kojima su rasparavali posleratnu Evropu i Srednji istok sa zapanjujuim odsustvom brige za elje, pa ak i za interese itelja ovih regi ona. Boljevici, kada su otkrili ove delikatne dokumente u carskim arhivima, hitro su ih tampali da bi ih svet proitao, pa je stoga zatraena akcija ograniavanja tete. Drutvo naroda je zapravo uspostavljeno kao deo mirovnog ugovora i pokazalo se kao skoro potpuni promaaj, osim kao ustanova za sakupljanje statistikih podataka. Ipak je u svojim ranim danima resilo jedan ili dva manja spora koji nisu mnogo dovodili u opasnost svetski mir, kao to je onaj izmeu vedske i Finske oko Olanskih ostrva. 4 Odbijanje SAD da se pridrue Drutvo naroda, liilo je ovo svakog pravog znaenja.

4 Olanska ostrva, smetena izmeu vedske i Finske, koja su deo Finske, bila su i sada su naseljena iskljuivo stanovnitvom koje govori vedski, dok se Finska koja je tek stekla nezavisnost agresivno zalagala za dominaciju finskog jezika. Kao alternativu secesiji i prikljuenju oblinjoj ved skoj, Drutvo naroda je izumelo plan koji je garantovao iskljuivu upotrebu vedskog jezika na ostr vima i koji je zatitio ostrva od nepoeljnog useljavanja sa finskog kopna.

DOBA TOTALNOG RATA 33

Nije neophodno zalaziti u detalje meuratne istorije da bi se pokazalo kako nije bilo mogue da Versajski ugovor bude osnova jednog stabilnog mira. Bio je osuen na propast od poetka, i jo jedan rat je bio izvestan. Kao to smo ve primetili, SAD su skoro odmah izale iz ugovo