Dmitrij Gluhovski

U T O P I J S K I R O M A N

PrevodVesna Stojković

Beograd2019.

DERETA

BibliotekaTREND

UrednikAleksandar Šurbatović

Naslov originalaБУДУЩЕЕ

Дмитрий Глуховский

DMITRY GLUKHOVSKY IN SOCIAL MEDIA:

Dmitry Glukhovsky on Instagram: @glukhovskyDmitry GlukhoFvsky on Twitter: @glukhovsky

Dmitry Glukhovsky on Facebook: @glukhovskybooks

Copyright © Dmitry Glukhovsky Agreement by www.nibbe-literary-agency.com

Copyright © ovog izdanja Dereta

1 Аудиокнига1 Бумажная версия 620 ₽Будущее ТЕКСТАвтор:Дмитрий Глуховский

P O G L A V L J E I

HORI ZON TI

Lif o vi su sjaj na stvar, govo rim sebi. Ima toli ko raz lo ga zaš to im se tre-ba divi ti. Kad putu je te hori zon tal no, uvek zna te gde ćete zavr ši ti. Ali kad se kre će te ver ti kal no, može te da se nađe te apso lut no bilo gde. Navod no posto je samo dva sme ra – gore i dole. Ali nikad ne zna te šta ćete ugle-da ti kad se vra ta lif a otvo re: bes kraj na pro stran stva kan ce la ri je nalik na zoo loš ki vrt – sve te slu žbe ni ke zatvo re ne u nji ho vim malim kave zi ma; ili pasto ral nu idi lu sa vese lim, bez bri žnim pasti ri ma i pasti ri ca ma; far-me ska ka va ca; ili ogrom ni han gar sa usa mlje nom, troš nom kate dra lom Notr Dam; smr dlji ve siro tinj ske četvr ti sa hilja du kva drat nih cen ti me ta-ra život nog pro sto ra po čove ku; bazen na oba la ma Medi te ra na; ili samo zbr ku sku če nih pomoć nih hod ni ka. Neki nivoi su dostup ni svi ma, dru-gi odbi ja ju da otvo re svo ja vra ta sva ko me ko se tu slu čaj no zade si, a ima i onih za koje, osim pro jek ta na ta kule, niko i ne zna.

Kule su dovolj no viso ke da zapa ra ju obla ke, a nji ho vo kore nje seže još dublje u zemlju. Hriš ća ni bi da nas ube de da kule koje je podi gao Vati kan ima ju lif o ve koji se spuš ta ju sve dole do pakla i nazad. Sate rao sam jed nom jed nog sveš te ni ka u ćošak i pitao ga zaš to i dalje poku ša va da od lju di napra vi buda le kad je situ a ci ja bez na de žna i kad je u današ-nje vre me sva ki poku šaj da se rekla mi ra besmrt nost duše osu đen na pro past; niko me već dugo ne tre ba duša. Hriš ćan ski raj je sigur no ista

D m i t r i j G l u h o v s k i6

sumor na rup ča ga kao kate dra la Sve tog Petra – pust i pre kri ven slo jem pra ši ne kao prst debe lim. Bilo kako bilo, ovaj se sav spe tljao i počeo da ciči neš to o tome kako mase tre ba obra zo va ti, da ver ni ci ma mora te da se obra ća te na nji ho vom jezi ku. Lji ga vom pre va ran tu tre ba lo je da polo-mim prste, da ne bi mogao tako hitro da se pre kr sti.

Brzi lif o vi za samo par minu ta pro zu je dva kilo me tra u visi nu. Za veći nu je to dovolj no da odgle da ju reklam ni klip, popra ve fri zu ru ili pro ve re da im se neš to nije zagla vi lo među zubi ma. Veći na ne pri me ću-je dekor ili veli či nu kabi ne lif a. Veći na njih čak nije ni sve sna da se lif kre će, iako im ubr za nje sabi je sto mak – a i bore.

Po zako ni ma fizi ke, tre ba lo bi da sabi je i vre me – bar mal či ce. Ali ume sto toga, sva ki tre nu tak koji pro ve dem u lif u samo se pro du ža va i pro du ža va...

Po tre ći put pogle dam koli ko je sati. Ovaj pro kle ti minut nika ko da pro đe! Mrzim lju de koji se dive lif o vi ma, mrzim lju de koji su u sta nju da pro u ča va ju svoj odraz u lif u, kao da je sve u redu. Mrzim lif o ve i čove ka koji ih je izu meo. Kakva gro zna ide ja – da oka čiš sku če nu kuti-ju nalik na zam ku iznad pono ra bez dna, gur neš živog čove ka unu tra i dozvo liš kuti ji da odlu či koli ko će ga dugo drža ti zatvo re nog unu tra i kada će ga pusti ti?

Vra ta i dalje odbi ja ju da se otvo re; što je još gore, lif nema name ru da uspo ri. Vero vat no se ni u jed noj kuli nikad nisam popeo toli ko viso ko.

Ali baš me bri ga za visi nu, nemam pro ble ma sa njom. Mogao bih na jed noj nozi da sto jim na vrhu Eve re sta, samo kad bi me pusti li iz ovog pro kle tog mrtvač kog kov če ga.

Pre sta ni da misliš na to ili će ti pone sta ti vazdu ha! Kako sam pono vo uto nuo u te hlad ne, leplji ve misli? A baš mi je dobro išlo dok sam raz-miš ljao o napuš te noj kate dra li Sve tog Petra, sma rag dno ze le nim brdi ma Toska ne u rano pro le će... Zatvo ri oči, zami sli da si okru žen viso kom tra vom... Sto jiš u tra vi do stru ka... baš ona ko kako pre po ru ču ju u knji-ga ma... Udah ni... Izdah ni... Smi ri ću se za tre nu tak... Samo jedan tre nu-tak... Ali otkud ja, dođa vo la, znam kako je to sta ja ti do stru ka u pro kle toj tra vi? Nikad je čak nisam ni video sa manje od deset kora ka – narav no, osim ako se ne raču na ju veš tač ki trav nja ci!

Zaš to sam onda pri stao da odem ovo li ko viso ko? Zaš to sam pri hva-tio poziv? Mada se to zapra vo ne bi moglo nazva ti pozi vom.

B u d u ć n o s t 7

Živo ta riš tako kao bubaš va ba, boriš se za život: pro bi jaš se kroz puko-ti ne u podu i zido vi ma kao kroz rovo ve; na naj ma nji zvuk se uko paš u mestu, pret po sta vlja ju ći da je upu ćen tebi i sva ki put moraš da budeš spre man na to da će neko poku ša ti da te zgnje či. A onda jed nog dana izgmi žeš na sve tlo i uhva te te. Ali, ume sto da te smr ska ju u param par-čad, neko te čvr sto sti ska u šaci i hitaš negde gore gde će taj neko bolje da te pro u či.

Lif se i dalje penje. Na ekra nu pre ko celog zida puš ta ju neku rekla-mu: nafra ka na devoj ču ra guta anti de pre siv. Osta li zido vi su tople, bež boje, da se put ni ci ne bi uner vo zi li i u napa du pani ke smr ska li sebi gla-vu: nema sum nje, posto ji gomi la raz lo ga da se divi te lif o vi ma!

Ven ti la ci ja piš ti. Ose ćam da sam mokar do gole kože. Moj znoj kaplje na ela stič ni bež pod. Moje grlo ne dozvo lja va vazdu hu da pro đe, kao da me guši neka sna žna meha nič ka ruka. Devoj ču ra me pogle da u oči i osmeh ne se. U meni je ostao još samo uski otvor, kroz koji jedva udah-nem dovolj no kise o ni ka da se ne one sve stim. Bež zido vi se pola ko, goto-vo nepri met no, sabi ja ju oko mene, reše ni da me zdro be.

Puš taj te me!Sta vim ruku pre ko devoj ču ri nih nasme ja nih crve nih usta. Izgle da da

joj se svi đa. Sli ka zatim nesta ne, a ekran se pre tvo ri u ogle da lo. Gle dam u svoj odraz. Osmeh nem se.

Okre nem se da uda rim pesni com o vra ta.U tom tre nut ku lif se zau sta vi.Vra ta se pola ko otvo re.Čelič ni prsti koji su mi ste za li duš nik, pro tiv volje popu ste sti sak.Ispad nem iz lif a u pre dvor je. Pod je poplo čan nečim što liči na

kamen, zido vi su oblo že ni nečim što liči na drvo. Osve tlje nje je večer nje, a iza jed no stav nog pul ta sto ji pre pla nu li, dobro ćud ni kon si jerž obu čen u neka kvo komot no ode lo. Nema nika kvih oba veš te nja, nema lju di iz obez be đe nja; sva ko ko ima pri stup ovom mestu zna gde je sti gao i koju će cenu mora ti da pla ti za bilo kakvo nepri me re no pona ša nje.

Spre mam se da se pred sta vim, ali kon si jerž mi lju ba zno doba ci. „Samo uđi te, uđi te! Iza mog pul ta je još jedan lif.”

„Još jedan?”„Odveš će vas pra vo do kro va. Bukval no za samo par sekun di.”„Do kro va?”

D m i t r i j G l u h o v s k i8

Nikad rani je nisam bio ni na jed nom kro vu. Kao i svi osta li, život pro vo dim u nizu naj ra zli či ti jih usta no va, kuti ja i cevi. Pone kad zavr šim napo lju – možda jure ći neko ga, svaš ta se deša va. Napo lju i nema mno go šta da se radi.

Ali kro vo vi su neš to dru go.Name stim učtiv osmeh na svo je zno ja vo lice, sabe rem se i kre nem ka

skri ve nom lif u.Nema ekra na, nema koman di. Napu nim plu ća vazdu hom i zaro nim

unu tra. Pod je oblo žen ruskim drve nim par ke tom – pra va ret kost. Na tre nu tak zabo ra vim na svoj strah i čuč nem da ga dotak nem. Defi ni tiv no nije kom po zit... Ovo je ono pra vo. Baš tako me i zatek ne kad se vra ta izne na da otvo re, dok čučim kao neka buda la, sre diš nja faza na onom čuve nom crte žu koji pred sta vlja tran sfor ma ci ju maj mu na u čove ka. Ne delu je izne na đe no pozom koju sam zau zeo dok se vozim lif om. E to ti je pra vo vas pi ta nje...

„Ja...”„Znam ko ste. Moj muž se malo zadr žao, zamo lio me je da vas zaba-

vim. Ja vam dođem neš to kao nje go va izvid ni ca. Ja sam Elen.”„Kad sam već u pri li ci...” Ne dižu ći se sa kole na, osmeh nem se i polju-

bim joj ruku.„Kao da vam je malo vru će.” Povu če prste.Glas joj je sta lo žen i smi ren, ali oči su joj sakri ve ne iza ogrom nih

okru glih sta ka la tam nih nao ča ra. Širo ki obod ele gant nog šeši ra – šara u obli ku kon cen trič nih braon i bež kru go va – baca na nje no lice veo sen ke. Vidim joj samo usne – jar ko crve ni ruž – i savr še ne zube, bele kao kokain. Možda je to nago veš taj osme ha. Ili možda samo želi da tim jed nim, jedva pri met nim pokre tom usa na zago li ca moje misli? Niš ta ozbilj no... tek vežbe radi.

„Ose ćam se poma lo zaro blje no”, pri znam.„Pođi te onda sa mnom, poka za ću vam našu kuću.”Usta nem i otkri jem da sam viši od nje, ali i dalje imam ose ćaj da me

gle da sa visi ne iza tih tam nih sta ka la. Kaže mi da joj se obra ćam sa ’Elen’, ali samo se igra demo kra ti je. Tre ba lo bi da je oslo vlja vam sa ’gospo đa Šra jer’, s obzi rom na to ko sam i čija je ona žena. Nemam poj ma zaš to je njen muž želeo da me vidi i ne mogu ni da zami slim zaš to bi me uopšte pustio u svo ju kuću. Na nje go vom mestu, ja bih se sigur no ustru ča vao da to ura dim.

B u d u ć n o s t 9

Posma tra na iz dobro osve tlje nog hod ni ka, vra ta lif a pre tva ra ju se u obič na ula zna vra ta. Nala zim se pred nizom pro stra nih soba. Elen ide malo ispred mene i ne osvr ću ći se poka zu je put. Što mi savr še no odgo-va ra, jer zve ram oko sebe kao neka tupa va pro sta či na. Ula zio sam u sva-ka kve kuće – moj posao, kao i posao koji je neka da oba vljao sta rac sa kosom, ne dozvo lja va mi da pra vim raz li ku izme đu boga tih i siro maš-nih. Ali nikad rani je nisam video ova kav ente ri jer.

Gospo din Šra jer i nje go va supru ga ima ju više pro sto ra nego svi sta-nov ni ci neko li ko kvar to va dese tak ili dva de se tak nivoa ispod zajed no. Ne moram da klek nem i puzim da bih se u to uve rio: sve u kući je pri-rod no. Narav no, izli za ne, laba vo ras po re đe ne, obo je ne pod ne daske su samo sti li za ci ja. Unu traš njost kuće je ultra mo der na, ali je sakri ve na iza nesum nji vo pra vog mesin ga i nesum nji vo pra vog drve ta. Po mom miš-lje nju, to je neprak tič no i neo prav da no sku po. Kom po zit je deset puta jef i ni ji i tra je več no.

Seno vi te sobe su pra zne: nema poslu ge. S vre me na na vre me, neka ljud ska silu e ta izro ni iz sen ke, ali ispo sta vi se da je u pita nju skulp tu ra – bron za na kojoj se uhva ti la pati na, ili laki ra ni abo nos. Odne kud dopi-re tiha drev na muzi ka, a gospo đa Šra jer se hip no ti šu ći nji še na nje nim tala si ma dok kli zi kroz svoj bes ko nač ni posed.

Halji na koju ima na sebi je pra vo u ga o nik tka ni ne boje kafe. Rame na su namer no širo ka, otvor za gla vu pre vi še grub – samo okru gla rupa. Otkri va ju ći samo dug i ari sto krat ski vrat, halji na joj nedo ku či vo pokri va celu figu ru, ali se naglo zavr ša va lini jom povu če nom pre ko buti na. A iza te lini je, pono vo sen ka. Lepo ta voli senu, isku še nje je izne dre no iz sen-ki. Skre ta nje, luč ni pro laz – i izne na da pla fon nesta je. Nada mnom zja pi nebo. Zau sta vim se na vra ti ma. Dođa vo la! Znao sam da će se to dogo di-ti, ali ipak nisam bio spre man ni na šta slič no ovo me.

Ona se okre ne i snis ho dlji vo mi se osmeh ne.„Zar nikad rani je niste bili na kro vu?”Pro sta ku, eto šta hoće da kaže.„Moj posao pod ra zu me va da moram da pro vo dim mno go više vre-

me na u siro tinj skim četvr ti ma, Elen. Zar nikad niste bili u siro tinj skoj četvr ti?”

„Ah, da... Vaš posao... Vi beše ubi ja te lju de, ili tako neš to?”, pi ta, ali kao da ne oče ku je odgo vor. Kad pre sta nem da buljim u nebo, odvo jim se od dovrat ka – i shva tim gde me je lif doveo. Do neba, onog pra vog.

D m i t r i j G l u h o v s k i10

Ne zaše će re nog hriš ćan skog suro ga ta, već mog lič nog raja, onog koji nikad nisam video – iako sam, narav no, celog živo ta sanjao o nje mu.

Oko mene nema zido va! Ni jed nog jedi nog. Sedim na pra gu veli-kog let nji kov ca koji zau zi ma cen tral ni deo pro stra ne peš ča ne čisti ne u srcu buj ne trop ske baš te; odav de se u raz li či tim prav ci ma pru ža ju sta ze pokri ve ne debe lim daska ma koji ma se ne vidi kraj. Voć ke i pal me; žbu-nje koje ne pre po zna jem, sa ogrom nim, soč nim liš ćem; meka, zele na tra va – sva vege ta ci ja bli sta kao da je od pla sti ke, ali nesum nji vo je pra va.

Po prvi put posle bog će ga zna ti koli ko vre me na ose ćam da dišem slo bod no. Kao da mi je celog živo ta neka krup na, debe la, prlja va žena sede la na gru di ma, pri ti ska ju ći mi rebra i tru ju ći mi dah, ali sada sam je zba cio i konač no se ose ćam slo bod no. Odav no nisam neš to tako ose tio. Možda nikad.

Dok pra tim oho lu bron za nu pri li ku gospo đe Šra jer pre ko dasa ka, otkri vam mesto koje je tre ba lo da bude moj dom. Trop sko ostr vo – eto na šta rezi den ci ja nje nog muža pod se ća. Veš tač ko je – ali to se vidi samo po nje go vom savr še nom geo me trij skom obli ku. Savr še ni krug, preč ni ka od bar jed nog kilo me tra, duž čijeg ruba se pru ža pla ža. Kad me gospo đa Šra jer pove de na pla žu, pot pu no izgu bim pri seb nost. Sagnem se i zahva-tim šaku finog, mekog, belog peska. Mogli bismo da bude mo na koral-nom ostr vu, izgu blje ni negde u ogrom nom oke a nu, samo kad se pla ža ne bi zavr ša va la pro zir nim zidom ume sto lini jom zape nu ša le vode. Sa dru ge stra ne zida je oko mi ta liti ca, a onda – neko li ko dese ti na meta ra ispod – obla ci. Goto vo nevi dljiv na samo neko li ko kora ka uda lje no sti, zid se uzdi že i sta pa sa ogrom nom kupo lom koja sasvim pre kri va ostr-vo. Kupo la je raz de lje na na odseč ke, a sva ki od njih može da se pome ra, izla žu ći pla žu i baš tu direkt nom sun če vom sve tlu.

Sa jed ne stra ne, pla va voda plju ska izme đu pla že i sta kle nog zida: mali bazen koji se svoj ski tru di da za gospo đu Šra jer bude deo oke a na. U pesku odmah ispred nje ga sto je dve sto li ce na ras kla pa nje. Ona se udob no sme sti u jed nu od njih.

„Pri me ti će te...”, kaže gospo đa Šra jer, „... da su obla ci uvek ispod nas, zato je ovo mesto odlič no da se pocr ni.”

Video sam sun ce i rani je, iako znam gomi lu lju di sa nižih nivoa koji su u nedo stat ku onog pra vog nau či li da se zado vo lje samo sli ka ma sun-ca. Ali izgle da da ti, ako dugo živiš pored čuda, ono dosa di pa poku ša-vaš da mu nađeš neku prak tič nu pri me nu. Šta, sun ce? Ah da, pod njim

B u d u ć n o s t 11

dobi ješ tako pri ro dan ten... Dru ga sto li ca na ras kla pa nje oči gled no pri-pa da nje nom mužu; zamiš ljam ih kako uve če sede ovde gore na svom Olim pu i posma tra ju svet koji sma tra ju svo jim. Spu stim se neko li ko kora ka od nje, sed nem na pesak i zagle dam se u dalji nu.

„Kako vam se svi đa naš dom?”, pita uz snis ho dljiv osmeh. Svu da oko nas, dokle seže pogled, pru ža se uzbur ka no more obla ka, iznad koga leb-di na sto ti ne, na hilja de, lete ćih ostr va. To su kro vo vi dru gih kula, pre bi-va liš ta naj bo ga ti jih i naj moć ni jih – jer u sve tu sasta vlje nom od mili o na zatvo re nih pro sto ra, kuti ja zaš ra flje nih jed na za dru gu, niš ta nije sku plje od otvo re nog pro sto ra. Veći na kro vo va je pre tvo re na u baš te i šumar ke. Iako žive među obla ci ma, nji ho vi sta na ri poma lo sra me žlji vo ose ća ju nostal gi ju za tlom.

A tamo, gde se lete će ostr vo gubi u izma gli ci, svet je ogra ni čen lini-jom hori zon ta. Ovo je prvi put da vidim tu finu gra ni cu izme đu zemlje i neba. Kad iza đeš na niže ili sre diš nje nivoe, vidik je uvek zaklo njen, sve što se vidi izme đu sta ba la kula su i dalje broj ne kule, a čak i ako izme đu njih posto ji neki pro rez, kroz nje ga biste sva ka ko vide li samo još kula iza.

U stvar nom živo tu, hori zont se ne raz li ku je mno go od ono ga što nam pri ka zu ju na zid nim ekra ni ma. Narav no, u kuli uvek znaš da je ono što vidiš samo sli ka ili pro jek ci ja, da je pra vi hori zont pre vi še dra go cen re-surs i da do ori gi na la dola ze samo oni koji mogu da pri uš te da ga pla te, dok su za sve osta le dovolj no dobre i repro duk ci je u džep nom kalen da ru.

Zahva tim šaku finog belog peska. Toli ko je mek da mi dođe da pri-slo nim usne na nje ga.

„Ne odgo va ra te na moja pita nja”, pre ko re va me.„Izvi ni te. Šta ste ono pita li?”Čim se sakri je iza svo jih fir mi ra nih nao ča ra za sun ce, nema ama baš

nika kvog nači na da vidim da li je zai sta zani ma moje miš lje nje ili se samo, po nalo gu svog muža, svoj ski tru di da me zaba vi. Nje ne pre pla nu-le ceva ni ce, pre ko kojih se ukrš ta ju viso ki kai še vi zlat nih san da la, sija ju odra ža va ju ći sun če vo sve tlo. Na nok ti ma joj je lak boje slo no va če.

„Kako vam se svi đa naš dom?”Imam spre man odgo vor.Tre ba lo je i sam da se rodim kao bez bri žna dan gu ba u ovom raj skom

vrtu i da uzi mam zdra vo za goto vo bli sta vo sun če vo sve tlo. Nika da nije tre ba lo da vidim zido ve, niti da ih se pla šim, već da živim na slo bo di, dišem dubo ko i slo bod no! Ali ne... Napra vio sam samo jed nu jedi nu

D m i t r i j G l u h o v s k i12

greš ku – iza šao sam iz pogreš ne maj ke: i sada do kra ja svog bes ko nač-nog živo ta moram da ispaš tam zbog toga.

Tre nu tak niš ta ne odgo va ram. Osmeh nem se. Znam kako da se osmeh nem.

„Uz sav ovaj pesak, vaš dom je poput ogrom nog peš ča nog sata”, kažem, širo ko se osme hu ju ći gospo đi Šra jer dok pro se ja vam bela zrna i čki ljim u sun ce koje je u zeni tu, tač no iznad sta kle ne kupo le.

„Vidim da za vas vre me još uvek teče.” Vero vat no gle da u pesak koji mi curi kroz prste. „Za nas je odav no sta lo.”

„O, čak je i vre me nemoć no pro tiv bogo va.”„Vi ste ti koji sebe zove te Besmrt ni ma. Ali ja sam obič no ljud sko biće,

od krvi i mesa”, pobu ni se, ne pri me tiv ši da joj se rugam.„Iako u pore đe nju s vama ja imam mno go veće šan se da umrem ”,

pri me tim.„Ali sami ste oda bra li taj posao!”„Tu gre ši te”, kažem uz osmeh. „Moglo bi se reći da je posao oda brao

mene.”„Zna či, ubi ja nje je vaš poziv?”„Ja nikog ne ubi jam.”„Ja nisam tako čula.”„Oni sami bira ju. Ja uvek poš tu jem pra vi la. Narav no, teh nič ki, ja...”„Baš dosad no.”„Dosad no?”„Misli la sam da ste ubi ca, a vi ste biro kra ta.”Pože lim da joj strg nem šešir i oba vi jem nje nu kosu oko svo je pesni ce.„Ah, ali sada me gle da te kao ubi ca. Jeste li sigur ni da uvek poš tu je te

pra vi la?”Savi je jed nu nogu u kole nu, sen ka osva ja još pro sto ra, vrtlog se širi,

sada se kole bam na samoj ivi ci, ose ćam tupi bol u srcu, vaku um u gru-di ma, sva kog časa rebra će poče ti da mi puca ju ka unu tra... Kako ovo raz ma že no đubre može ovo da mi radi?

„Pra vi la me oslo ba đa ju odgo vor no sti”, kažem odme re nim tonom.„Zna či boji te se odgo vor no sti?” Izvi je jed nu obr vu. „Da li zai sta još

uvek saža lje va te te nesreć ni ke koje...”„Slu šaj te”, kažem. „Vero vat no vam nikad nije palo na pamet da ne

žive svi u istim uslo vi ma kao vi? Vero vat no niste sve sni toga da su četi ri kva drat na metra po čove ku stan dard, čak i na pri stoj nim nivo i ma. I da

B u d u ć n o s t 13

li se seća te koli ko koš ta litar vode? Ili koli ka je cena kilo va ta? Obič ni lju-di od krvi i mesa odgo vo ri će na to pita nje i ne trep nuv ši. I svi oni zna ju zaš to voda, ener gi ja i pro stor toli ko koš ta ju – zbog tih vaših nesreć ni ka. Ako ih ne bude mo drža li pod kon tro lom, jed no stav no će sru ši ti eko no-mi ju, a sa njom i sve kule. Uklju ču ju ći i vašu kulu od slo no va če.”

„Vrlo ste reči ti za jed nog kolja ča. Mada pre po zna jem čita ve pasu se vaše stra stve ne dekla ma ci je iz govo ra moga muža. Pret po sta vljam da niste zabo ra vi li da vaša buduć nost leži u nje go vim ruka ma?”, hlad no je pita la.

„U mom poslu nau či te da više ceni te sadaš njost.”„Pa da... kad sva kog dana kra de te buduć nost od dru gih... Pret po sta-

vljam da je se zasi ti te?”Usta nem iz sto li ce. Ose ćam kao da je kuč ka izvu kla kom plet iga la

ispod halji ne i jed nu po jed nu zabi ja u mene, poku ša va ju ći da pogo di sve moje naj bol ni je tač ke. Ne name ra vam da trpim aku punk tu ru od te kuč ke.

„Što se smeš ka te?”, zakreš ti.„Mislim da je vre me da kre nem. Molim vas, reci te gospo di nu Šra je ru

da...”„Da li vam je pono vo vru će? Ili se ose ća te zaro blje no? Zami sli te samo

da ste na mestu tih lju di. Uosta lom, ubi ja te ih samo zbog...”„Ne mogu da budem na nji ho vom mestu...”„Ah, da, vaš monaš ki zavet.”„Nije u tome stvar. Samo što ja shva tam koli ku cenu svi mi pla ća mo

zato što neki lju di ne mogu da se kon tro li šu!”„Ne laži te sebe! Vi jed no stav no ne može te da raz u me te ove lju de zato

što ste uško plje nik.”„Šta?”„Vama nisu potreb ne žene. Ume sto toga kori sti te pilu le! To je tač no,

zar ne?”„Dođa vo la! E pa, sad je dosta!”„Isti ste kao i svi osta li! Ide o loš ki uško plje ni ci! Haj de, nasmej te se!

Zna te da govo rim isti nu!”„Da li poku ša va te da me...”„Pusti te me! Svu da su posta vlje ne kame re za nad zor... Ja... Da se niste

usu di li!”„Elen!”, bar šu na sti bari ton zagr mi odne kud iz dubi na baš te.

D m i t r i j G l u h o v s k i14

„Dra ga, gde si?”„Na pla ži smo!” Odgo vo ri la je pro mu klo ali je kroz par tre nu ta ka sve

to pono vi la čistim gla som: „Ovde smo, Erih, na pla ži!”Gospo đa Šra jer porav na svo ju zgu žva nu halji nu boje kafe i samo

sekund pre nego što se njen muž poja vi iz šiblja uspe da me oša ma ri – ona ko zlob no, da zabri de. Sada sam njen talac; šta mogu da oče ku jem od ove kuč ke? Zaš to se odjed nom toli ko raz be sne la na mene? Šta se to, uopšte, upra vo dogo di lo među nama? Nisam čak ni oči uspeo da joj vidim, mada šešir leži na pesku tamo gde je pao. Kosa boje meda pada pre ko rame na...

„Ah... Tu si zna či!”Izgle da baš kao i na ekra ni ma, na vesti ma: iden tič no. Od vre me na

rim skih patri ci ja, takva se ple me ni tost poja vi la na ovoj zemlji samo jed-nom – u Holi vu du pede se tih godi na – a nakon toga se tokom dugih veko va izgu bi la. Ali evo ga, novi dola zak. I posled nji, jer Erih Šra jer nika da neće umre ti.

„Elen... Zar našem gostu ni kok tel nisi ponu di la?”Pogle dam pored nje – u pesak, koji je oko sto li ca na ras kla pa nje razo-

ran kao are na za bor bu biko va.„Gospo di ne sena to re...” Naklo nim se.U nje go vim zele nim oči ma kri je se smi re na dobro na mer nost nat čo-

ve ka i uzdr ža na rado zna lost ento mo lo ga. Gospo din Šra jer kao da ne pri me ću je odba če ni šešir ili tra go ve na pesku. Vero vat no ne obra ća čes-to pažnju na to šta mu je pod noga ma.

„Nema potre be za tim... Obra ćaj te mi se samo po ime nu. U mojoj ste kući, a kod kuće sam samo Erih.”

Sada ćut ke klim nem gla vom, ne oslo viv ši ga nika ko.„Na kra ju kra je va, sena tor je samo jed na od ulo ga koju igram, zar

ne? I to ne naj va žni ja. Kad dođem kući, ski nem je, kao poslov no ode lo i oka čim ga u hod ni ku. Svi mi samo igra mo svo je ulo ge i sva ta naša ode la nas pone kad žulja ju...”

„Žao mi je...”, kažem, ne mogav ši da pre đem pre ko toga. „... ja moju nika ko ne mogu da ski nem. Pla šim se da je to moja koža.”

„Ne bri ni te. Koža se može ogu li ti”, kaže Šra jer, pri ja telj ski namig ne i podig ne bače ni šešir. „Jeste li uspe li da se sna đe te u mom car stvu?”

„Ne... Vaša supru ga i ja smo se zapri ča li ovde...”

B u d u ć n o s t 15

Gospo đa Šra jer ne gle da u mene. Kao da nije odlu či la da li da me kazni ili da se smi lu je.

„Ovo je sve nad čime ja vla dam”, nasme je se i pru ži joj pru ga sti šešir. „Kok te li, Elen. Ja ću Iza hori zon ta, a vi?”

„Teki lu”, kažem. „Moram malo da se osve žim.”„O! Van vre men sko piće... Teki la, Elen.”Ona se tobo že pokor no naklo ni.Narav no, ovo je znak poseb ne pažnje, kao i činje ni ca da je Šra jer

zamo lio svo ju supru gu da me doče ka. Pažnja koju još uvek nisam zaslu-žio – i nisam sigu ran da ću biti u sta nju da je zaslu žim.

Uopšte uzev, pro ti vim se živo tu na kre dit. Dobi je te neš to što ne bi tre ba lo da vam pri pa da, a cena koju za to pla ti te je to što više ne pri pa-da te sami sebi. Idi ot ski kon cept.

„O čemu mozga te?”„Poku ša vam da shva tim zaš to ste me pozva li ova mo.”„Pozvao! Čuješ li ti to, Elen? Pozvao sam vas. Pozvao sam vas kako

bih vas upo znao.”„Zaš to?”„Iz rado zna lo sti. Sma tram da su lju di poput vas zani mlji vi.”„Samo u Evro pi, posto ji sto dva de set mili jar di lju di kao što sam ja.

Da li pri ma te jed nog dnev no? Jasno mi je da niste ogra ni če ni vre me-nom, ali čak i tako...”

„Delu je te poma lo ner vo zno. Jeste li umor ni? Da li je put ova mo bio pre vi še dug?” Pri ča o lif o vi ma. Zna za neke od mojih hiro va. Vero vat no je pro či tao moj dosi je. Dobro ga pro u čio.

„Brzo će pro ći.” Iska pim duplu teki lu. Jet ki žuti pla men, isto plje ni ćili bar, poput šmir gle po grlu. Čude sno. Neo bi čan ukus. Nije kao veš-tač ki pro iz vod. Nikad niš ta slič no nisam oku sio, zbog čega mi je nepri-jat no: sebe sma tram vrsnim pozna va o cem.

„Šta je ovo, La Tor tu ga?”, pitam, poku ša va ju ći da pogo dim.„Ne, ma daj te”, zaki ko će se.Pru ža mi kriš ku limu na. Lju ba zan je. Odmah nem gla vom. Za one

koji ne vole pla men i šmir glu, tu su kok tel Iza hori zon ta i slič ne posla-sti ce.

„Pro či ta li ste moj dosi je?” Ispu ca le usne me peku od alko ho la. Obli-žem ih da peku duže. „Pola skan sam.”

D m i t r i j G l u h o v s k i16

„Moj polo žaj povla či izve sne oba ve ze”, kaže Šra jer šire ći ruke. „Zna te da su Besmrt ni pod mojim pokro vi telj stvom?”

„Pokro vi telj stvom? Baš juče sam čuo kad ste na vesti ma izja vi li da biste ras pu sti li Falan gu kada bi narod to zah te vao.”

Elen okre ne ka meni svo je tam ne nao ča ri.„Pone kad me kri ti ku ju zbog nedo stat ka prin ci pa”, kaže mi Šra jer i

namig ne. „Ali imam jedan gvo zde ni prin cip: da sva kom kažem ono što želi da čuje od mene.”

Kakav šaljiv dži ja.„Ne sva ko me”, pobu ni se gospo đa Šra jer.„Pri čam o poli ti ci, lju ba vi”, kaže joj gospo din Šra jer uz bli sta vi os-

meh. „U poli ti ci samo tako možeš da pre ži viš. Ali poro di ca je jedi no mir no uto čiš te u kome može mo da bude mo ono što jesmo. Gde bismo dru gde bili iskre ni ako ne u svo joj poro di ci?”

„Zvu či sjaj no”, kaže ona.„Onda bih, ako dozvo liš, nasta vio”, zapre de. „E pa, oni koji veru ju

vesti ma obič no žele da veru ju da se drža va bri ne o nama. Ali kad bismo im rekli kako se to tač no drža va bri ne o nama, pri lič no bi se uzne mi ri li. Ono što oni žele da čuju je: ’Ne bri ni te, sve je pod kon tro lom, uklju ču-ju ći i Besmrt ne.’”

„Ti raz u zda ni para mi li ta r ci.”„Jed no stav no žele da ih uve rim. Da ih uve rim da su u Evro pi, sa nje-

nim više ve kov nim upo riš ti ma demo kra ti je i poš to va nja za ljud ska pra-va, Besmrt ni samo žalje nja vre dan ali neiz be žan, pri vre me ni feno men.”

„Vi baš zna te kako da uli je te veru u buduć nost...” Ose ćam kako se u meni otva ra bra na i odvo di svu teki lu direkt no u moju krv. „Zna te, i mi gle da mo vesti. Ube đu ju vas da su Besmrt ni nemi lo srd ne ubi ce koje je odav no tre ba lo istre bi ti, a vi se samo osme hu je te. Kao da to nema nika-kve veze sa nama.”

„Vrlo ste pre ci zno to izlo ži li! Kao da mi nema mo baš niš ta sa Falan-gom. Ali ipak vam daje mo punu slo bo du delo va nja.”

„I obja vlju je te da nas je apso lut no nemo gu će kon tro li sa ti.”„Pa, raz u me će te... Naša drža va se zasni va na huma nim prin ci pi ma!

Pra vo sva kog ljud skog bića na život je sve to, kao i pra vo na besmrt nost! Evro pa je pre više veko va uki nu la smrt nu kaznu i nika da se neće mo vra-ti ti na to, ni pod kojim izgo vo rom.”

„Ah, sad pre po zna jem onog dru gog vas, sa vesti.”

B u d u ć n o s t 17

„Nisam mislio da ste toli ko naiv ni. S obzi rom na vaš posao...”„Nai van? Zna te... U našem poslu često pože li te da popri ča te sa lju di-

ma na vesti ma koji su nas uva li li u gov na. A ovo je ta ret ka pri li ka.”„Sum njam da će vam poći za rukom da zapo de ne te sva đu sa mnom”,

kaže Šra jer uz kez. „Seća te se – ja uvek lju di ma kažem ono što žele da čuju.”

„A šta misli te da ja želim da čujem?”Šra jer srk ne svoj gizda vi fos fo re scent ni kok tel – na slam či cu, iz lop-

ta ste čaše koju ne može te da spu sti te dok je ne iska pi te.„U vašem dosi jeu sto ji da ste efi ka sni i ambi ci o zni. Da vam je moti va-

ci ja na mestu. Nave de ni su pri me ri vašeg pona ša nja za vre me ope ra ci ja. Sve delu je pri lič no dobro. Čini se da je pred vama sjaj na buduć nost. Ali vaše napre do va nje na poslov noj lestvi ci kao da je malo zako če no.”

Sigu ran sam da u mom dosi jeu ima mno go toga što gospo din Šra jer radi je ne bi pomi njao – ili ne želi još da pomi nje.

„Pret po sta vljam da biste vole li da čuje te vest o una pre đe nju.”Ugri zem se za obraz i ne kažem niš ta, tru de ći se da se ne odam.„A poš to ja uvek osta jem veran tom prin ci pu...” – opet onaj pri ja telj-

ski osmeh – „... o tome ću i da raz go va ram sa vama.”„Zaš to vi? Una pre đe nje je povla sti ca zapo ved ni ka Falan ge. Sva ka ko

je on taj koji...”„Narav no da je on taj! Narav no, dobri sta ri Rikar do! On je zadu žen

za una pre đe nja! Ja samo ona ko kažem”, kaže Šra jer, odma hu ju ći rukom. „Sada ste desna ruka zapo ved ni ka odre da. Zar ne? Pred lo že ni ste za una pre đe nje u zapo ved ni ka čete.”

„Deset odre da? Pod mojom koman dom? Ko me je pred lo žio?”Krv i teki la uda re mi u gla vu. To zna či una pre đe nje uz pre ska ka nje

dve lestvi ce. Uspra vim se. Uma lo mu nisam pova lio ženu, a nje mu raz-bio lice. Čude sno.

„Pred lo ži li su vas”, kaže gospo din Šra jer i klim ne gla vom. „Šta misli-te?”

Zapo ved niš tvo nad četom zna či da ću sop stve nim čizma ma pre sta ti da gazim po lju di ma. Zapo ved niš tvo nad četom zna či da ću iza ći iz svo-je šuga ve rup ča ge i pre se li ti se negde gde ima malo više pro sto ra... Ne mogu ni da zami slim ko bi mogao da me pred lo ži.

„Mislim da nisam ovo zaslu žio.” Moram da pro ce dim te reči.

D m i t r i j G l u h o v s k i18

„Sma traj te da ste još odav no to zaslu ži li”, kaže gospo din Šra jer. „Još teki le? Delu je te pri lič no zbu nje no.”

„Imam ose ćaj da ću se uva li ti u zajam koji ću celog živo ta otpla ći va ti”, kažem, vrte ći teš kom gla vom.

„A vi ne voli te zaj mo ve”, nasta vi Šra jer ume sto mene. „Tako piše u vašem dosi jeu. Ali ne pla ši te se, ovo nije zajam. Pla ća se una pred.”

„Ne mogu ni da zami slim čime bih mogao da vas pod mi tim.”„Mene? Vaš dug neće biti pre ma ovom ili onom sena to ru. Već pre ma

druš tvu. Evro pi. Dobro, da skra ti mo uvod. Elen, idi unu tra.”Ona se ne pobu ni i sipa mi još jed no duplo piće kao poklon na

rastan ku. Šra jer je posma tra kako odla zi, sa nekim čud nim pogle dom u oči ma. Osmeh se odle pio i spao mu sa usa na i na tre nu tak zabo ra vi da name sti neki dru gi izraz na svo je pri vlač no lice. Na delić sekun de vidim ga kakav je zai sta – pra zan. Ali, kad se pono vo okre ne ka meni, pono vo je sav oza ren.

„Pret po sta vljam da vam je pozna to ime Roka mo ra?”„Akti vi sta Par ti je živo ta.” Klim nem gla vom. „Jedan od vođa...”„Tero ri sta”, ispra vi me Šra jer.„Tri de set godi na na spi sku tra že nih...”„Naš li smo ga.”„Da li je uhap šen?”„Ne! Narav no da nije! Zami sli te samo: poli cij ska ope ra ci ja, čita va četa

kame ra. Roka mo ra se, narav no, pre da i istog tre na je na svim vesti ma. Suđe nje poči nje, odvi ja se pred oči ma jav no sti, sve buda le ovog sve ta pri ja ve se da ga bra ne bez nadok na de, kako bi mogli da pozi ra ju i šepu re se na ekra ni ma, on isko ri sti suđe nje kao tri bi nu, posta je zve zda... Meni to delu je kao da sam se pre jeo pre spa va nja pa imam koš mar. A vama?”

Sleg nem rame ni ma.„Roka mo ra je dru gi po važno sti čovek u Par ti ji živo ta, odmah iza

Kla u ze vi ca”, nasta vi Šra jer. „Oni i nji ho vi lju di poku ša va ju da pod ri ju same teme lje ustroj stva naše drža ve. Da uniš te ose tlji vu rav no te žu... Da sru še oslo nac evrop ske civi li za ci je. Ali još uvek može mo da zada mo pre ven tiv ni uda rac. Vi može te.”

„Ja? Kako?”„Sistem za nad zor ga je uočio. Devoj ka mu je trud na. Sa njom je. Sve

uka zu je na to da nema ju name ru da išta pri ja ve. Lepa pri li ka za vas da se oku ša te kao zapo ved nik odre da.”

B u d u ć n o s t 19

„Dobro”, kažem, mozga ju ći. „Ali šta može mo da ura di mo u našoj obla sti? Čak i ako on napra vi izbor... To je stan dard na neu tra li za ci ja. Nakon ubri zga va nja injek ci je, žive će još neko li ko godi na, možda i celih deset...”

„Ako se sve bude odvi ja lo po pra vi li ma. Ali kad tako krup nu zver-ku sate raš u ćošak, moraš biti spre man na izne na đe nja. Jasno vam je da je to opa sna ope ra ci ja. Svaš ta bi moglo da se dogo di!” Šra jer mi spu sti ruku na rame.

„Da li me raz u me te? Ovo je pipav posao... Nje go va devoj ka je ušla u četvr ti mesec... Situ a ci ja je nape ta, on nije pri sebi... Odred Besmrt ni-ka izne na da pro va li unu tra... On hra bro pohi ta u odbra nu svo je volje-ne... Haos... Nemo gu će je reći kako se sve dogo di lo. A, osim Besmrt nih, nema dru gih sve do ka.”

„Ali sva ka ko i poli ci ja može to isto da ura di, zar ne?”„Poli ci ja? Zami sli te samo taj skan dal! Gore bi bilo jedi no kad bi sko ta

obe si li u zatvor skoj ćeli ji. Ali Besmrt ni, to je već neš to dru go...”„Njih je apso lut no nemo gu će kon tr o li sa ti”, slo žim se i klim nem gla-

vom.„Nemi lo srd ne ubi ce koje je odav no tre ba lo istre bi ti.”Popi je gutljaj iz svo je čaše. „Šta vi misli te?”„Ja nisam ubi ca, šta god da ste svo joj supru zi ispri ča li o meni.”„E pa, to je stvar no zapa nju ju će”, lju ba zno zapre de. „Veo ma sam

pažlji vo pro u čio vaš dosi je. Toli ko je toga o vašim naj ra zli či ti jim kva li te-ti ma, ali ni reči o skru pu lo zno sti. Možda je to neš to novo. Mislim da ću lič no da dopu nim dosi je.”

„Ako već neš to doda je te, nazo vi te to onda izbir lji vost”, kažem, gle da-ju ći ga u oči.

„Možda čak i gadlji vost.”„Besmrt ni bi tre ba lo da sle de Kodeks.”„Redo vi Falan ge. Jed no stav na pra vi la za jed no stav ne lju de. Oni koji

koman du ju mora ju da poka žu flek si bil nost i ini ci ja ti vu. Kao i oni koji bi žele li da koman du ju.”

„A šta je sa nje go vom devoj kom? Ima li ona neke veze sa Par ti jom živo ta?”

„Nemam pred sta vu. Zar vam je to važno?”„Da li i ona mora da bude smak nu ta?”

D m i t r i j G l u h o v s k i20

„Devoj ka? Da, narav no. Ina če bi vaša ver zi ja doga đa ja mogla biti dove de na u sum nju.”

Klim nem gla vom – ne nje mu, već sam za sebe.„Da li moram odmah da odlu čim?”„Ne, ima te još par dana da raz mi sli te. Ali želim ovo da vam kažem:

ima mo još jed nog kan di da ta za una pre đe nje.”Iza zi va me, ali ne mogu da odo lim.„Ko je to?”„Haj de, haj de... Ne budi te lju bo mor ni. Možda ga se seća te po nje go-

vom lič nom bro ju? Pet sto Tri.”Nemo gu će! Osmeh nem se i stuš tim duplu teki lu u jed nom gutlja ju.„Div no je što vam je taj čovek ostao u tako lepom seća nju”, kaže Šra-

jer osmeh nuv ši mi se. „Nema sum nje da nam u detinj stvu sve delu je lep še nego što zapra vo jeste.”

„Da li je Pet sto Tri zai sta u Falan gi?” Sada se pono vo ose ćam zaro-blje no, čak i ovde, na nji ho vom jebe nom lete ćem ostr vu. „Pre ma pra vi-li ma, zar nije...”

„Uvek posto je izu ze ci od pra vi la”, kaže Šra jer, pre ki nuv ši me uz lju ba-zan osmeh. „Dakle, ima će te pri jat nog part ne ra.”

„Pri hva tam posao”, kažem.„E pa, to je sjaj no”, kaže, nima lo izne na đen. „Dra go mi je što vidim

da ste čovek sa kojim mogu otvo re no da raz go va ram o suš ti ni stva ri. Ne dozvo lja vam sebi takvu iskre nost sa sva kim. Još teki le?”

„Može.”Odla zi do pokret nog šan ka na pla ži i iz otvo re ne fla še sipa u četvr ta-

stu čašu dva prsta vatre. Kroz otvo re ni deo svo da hlad ni vetar duva na ostr vo, nji šu ći kroš nje drve ća od soč ne pla sti ke. Sun ce poči nje da kli zi ka dubi na ma pakla. Ose ćam kao da mi neka kav metal ni obruč ste že gla vu.

„Zna te”, kaže Šra jer pru ža ju ći mi čašu. „Več ni život i besmrt nost nisu isto, zar ne? Več ni život ovde...” – dotak ne se po gru di ma – „... i besmrt-nost ovde...” – sta vi prst na sle po oč ni cu. „Več ni život”, zaki ko će se, „uklju-čen je u osnov ni paket soci jal ne zaš ti te. Ali besmrt nost je dostup na samo malom bro ju oda bra nih. I mislim... Mislim da bi vi mogli da je stek ne te.”

„Da je stek nem? Ali zar ja već nisam jedan od Besmrt nih?”, naša lim se.„Raz li ka je ista kao ona izme đu čove ka i živo ti nje.” Izne na da mi pono-

vo poka že svo je bez iz ra zno lice. „Oči gled na čove ku, ali ne i živo ti nji.”

B u d u ć n o s t 21

„Hoće te da kaže te da tek tre ba da evo lu i ram.”„Naža lost, niš ta se ne doga đa samo od sebe”, uzdah ne Šajer. „Čovek

mora da izba ci živo ti nju iz sebe. Na pri mer, da li uzi ma te pilu le spo ko ja?”„Ne. Tre nut no ne.”„E pa, zai sta bi tre ba lo”, dobro duš no me pre ko ri. „Niš ta tako ne uzdig-

ne čove ka iznad sebe kao one. Moj vam je savet da ih pro ba te pono vo. E pa... Za Brat stvo?”

Kuc ne mo se.„Za vaš raz voj!” Šra jer isi sa sadr žaj svo je lop ti ce do dna i spu sti je na

pesak. „Hva la što ste doš li.”„Hva la što ste me pozva li”, kažem uz osmeh.Kada bog lju ba zno raz go va ra sa kasa pi nom, jasni je uka zu je na to da

će ovaj dru gi usko ro biti pogu bljen, nego da će dobi ti poziv da se pri-dru ži apo sto li ma. A ko će to bolje raz u me ti nego kasa pin koji se igra boga sa sto kom?

„Ali šta je ovo? Fran si sko de Ore lja na?”, pitam, puš ta ju ći da zra ci zala ze ćeg sun ca pad nu u pra znu čašu i gle dam je kako ble ska.

„Kecal ko atl. Ne pro iz vo di se već sto godi na. Ne pijem, ali kažu da je za pre fi nje na nep ca.”

„Ne znam”, kažem, sle žu ći rame ni ma. „Važan je efe kat.”„Da, pret po sta vljam da je tako. I još neš to, za sva ki slu čaj... Ako se

bude te kole ba li. Posla će mo i Pet sto Troj ku. Ako se ne poja vi te, on će mora ti da oba vi posao.” Uzdah ne, kao da želi da poka že koli ko bi mu to bilo mrsko. „Elen će vas ispra ti ti. Elen!”

Ruku je se sa mnom na rastan ku. Ima dobar sti sak, a dlan mu je pri ja-tan – čvrst, suv, gla dak. Što je sigur no od kori sti za nje gov posao, mada ama baš niš ta ne zna či. Znam to jer se i ja u svom poslu napi pam više nego dovolj no ljud skih šaka.

On osta ne na pla ži, a gospo đa Šra jer me – bez šeši ra – ispra ti do lif a. Zapra vo, više me odvu če do tamo – ako se uzme u obzir moje sta nje i činje ni ca da ona, kao i rani je, hita napred, dok se ja gegam za njom.

„Zar nema te niš ta da kaže te?”, pita ju me nje na leđa.Niš ta od ono ga što mi se danas deša va nema ama baš nika kve slič no-

sti sa stvar noš ću, što ohra bri moju nezdra vu lako mi sle nost.„Da, imam.”Već smo u kući. U sobi sa tam no cr ve nim zido vi ma, od kojih je jedan

ukra šen ogrom nim zlat nim kon vek snim licem Bude, izbra zda nim

D m i t r i j G l u h o v s k i22

puko ti na ma: oči su zatvo re ne, kap ci pod bu li od sno va koji su se saku pi li tokom hilja du godi na. Ispod Bude je pro stra ni kauč tapa ci ran izli za nom crnom kožom.

Ona se osvr ne.„A šta to?”„Vi baš uži va te ovde. Pod ovom vašom kupo lom. Taj vaš ten je baš...”

– pre le tim pogle dom pre ko nje nih nogu, od san da la do ruba halji ne – „... baš, baš ujed na čen.”

Elen niš ta ne kaže, ali vidim kako joj se gru di nadi ma ju pod tka ni-nom boje kafe.

„Kao da vam je malo vru će”, pri me tim.„Ose ćam se poma lo zaro blje no...” – name sti krag nu na halji ni.„Vaš suprug mi je pre po ru čio da uzi mam pilu le spo ko ja. Misli da tre-

ba da iste ram živo ti nju iz sebe.”Gospo đa Šra jer pola ko podig ne ruku, kao da je u nedo u mi ci, dohva-

ti okvir nao ča ra i ski ne ih. Duži ce su joj zele ne, obru blje ne sme đim, ali delu ju neka ko bez sja ja, kao da su sma rag di pre du go leža li zapo sta vlje ni u vitri ni. Viso ke jago di ce, čelo bez bora, nos uskog hrba ta. Bez nao ča ra, kao da je osta la bez svo je ljuš tu re, delu je tako krh ko – to je ona zamam na i prko sna žen ska krh kost zbog koje muš kar cu dođe da kida, gre be, gazi.

A onda se stvo rim tik pored nje.„Nemoj te”, kaže.Uhva tim je za zglob šake – čvrš će nego što bi tre ba lo – i iz nekog raz-

lo ga povu čem nani že.Nisam sigu ran da li želim da joj pru žim zado volj stvo ili bol.„To boli.” Poku ša da se otrg ne.Pustim je. Ona se za korak odmak ne.„Idi te.”Elen ne kaže niš ta sve do lif a, a ja pro u ča vam njen poti ljak, gle dam

kako med teče i sve tlu ca i ose ćam kako, zbog svo je tra pa vo sti i greš ke u kora ci ma, spon ta na sila pri vla če nja koja je uma lo dove la do suda ra dvo-je slu čaj nih oso ba u kosmič kom pro sto ru već popuš ta i sada će nas puta-nje naših sud bi na odvu ći sto ti na ma sve tlo snih godi na jed no od dru gog.

Ali pri be rem se tek kada već sto jim u lif u. „Nemoj šta?”Elen mal či ce zački lji. Ne pita šta pod tim mislim. Seća se šta je rekla,

raz miš lja o tome.„Osta vi te tu svo ju živo ti nju na miru”, kaže mi. „Ne iste ruj te je.”

P O G L A V L J E I I

VRTLOG

Ne bi tre ba lo da sam ovde. Ali pre vi še sam uzbu đen da bih oti šao kući i pre vi še pijan da bih se kon tro li sao. Zato, evo me. U kupa ti li ma Izvo ra.

Odav de, iz moje čaše, delu je kao da kupa ti la ispu nja va ju ceo uni ver-zum.

Sto ti ne veli kih i malih baze na u Izvo ru gra na ju se dok se u sla po vi-ma penju navi še ka toplom večer njem nebu. Čaši ce baze na pove za ne su pro zir nim cevi ma. Iz svla či o ni ca se vozi te gore lif om duž sto ti na-ma meta ra viso kog sta kle nog sta bla na kome visi cela ta fan ta zma go ri ja, do samog vrha kon struk ci je – i zavr ši te u pro stra nom baze nu. Oda tle može te da plu ta te nani že sa zape nu ša lom vodom koja teče kroz cevi koje se pru ža ju u raz li či tim prav ci ma, kre ću ći se od jed ne do dru ge čaše dok ne nađe te neku u kojoj pože li te da osta ne te.

Sva ka čaša puna mor ske vode pul si ra svo jom bojom u rit mu melo di je koja se čuje u njoj. Ali rezul tat nije kako fo ni ja: pod ruko vod stvom jed-nog diri gen ta, hilja de čaša svi ra zajed no poput veli čan stve nog orke stra, a nji ho va raš tr ka na vre va sta pa se u sim fo ni ju. Čaše su, kao i cevi, pro-vid ne: ako ih pogle da te odo zgo, pod se ća ju na kite cve to va na gra na ma drve ta uni ver zu ma, ako se odo zdo zagle da te u njih, izgle da ju kao mnoš-tvo mehu ri ća sapu ni ce koji se pre si ja va ju dugi nim boja ma, plu ta ju ći na vetru u pla vet ni lo pred sto je će noći. Razno boj ni sjaj ovih mehu ri ća

D m i t r i j G l u h o v s k i24

tako đe je orke stri ran i sin hro ni zo van: te sku pi ne baze na koje vise u sve-mi ru, te pre vr nu te sta kle ne kupo le, pone kad popri me istu boju, a pone-kad kroz cevi pre no se jed na dru goj boju za bojom – kao da pla men stru ji uz kri stal no drvo bao ba ba koje pove zu je zemlju sa nebe si ma.

Sve ovo sto ji na sre di ni zele ne pla nin ske viso rav ni, okru že ne gre be ni-ma pokri ve nim sne gom – sun ce kao da je upra vo zaš lo za naj u da lje ni ji od njih. Narav no, sivi vrho vi, čisti na pre kri ve na maho vi nom okru že-na nji ma i zami ru će nebo samo su pro jek ci je. Niš ta od toga ne posto-ji, posto ji samo ogrom na četvr ta sta kuti ja, u čije je sre diš te posta vlje na hidro me ha nič ka kon struk ci ja od imi ta ci je sta kla – pro zir nog kom po zi ta.

Ali samo ja pri me ću jem pod va lu, jer danas sam video pra vo nebo i pra vi hori zont. Nikom dru gom, narav no, niš ta ne sme ta. Rezo lu ci ja i tro di men zi o nal ni efe kat pro jek ci je su goto vo savr še ni, tako da ljud sko oko nije u sta nju da uoči obma nu sa uda lje no sti veće od dva de set meta-ra. Što je u redu: lju di ne idu dalje od ogra da koje obe le ža va ju gra ni ce ugod ne samo ob ma ne.

I ja želim da veru jem u ovo nebo i popio sam dovolj no teki le da ras-to či gra ni cu izme đu pro jek ci je i stvar no sti.

Poput učma lih trop skih riba u akva ri ju mi ma, kupa či u prnja ma dre-ča vih boja uži va ju u čaša ma baze na. Izvor je pra znik za oči, vrt sve ži ne, lepo te i žud nje, hram več ne mla do sti.

Ovde nema nijed nog star ca ili dete ta: kli jen ti Izvo ra ne sme ju da ose te ni naj ma nju moral nu ili estet sku neu god nost. Neka sta ri i mla di osta nu u svo jim rezer va ti ma, gde nji ho vo zastra nji va nje neće niko me sme ta ti – sta kle ni vrto vi su otvo re ni samo za one koji oli ča va ju punu krep kost mla do sti.

Mla de žene i muš kar ci dola ze ova mo sami, u paro vi ma i većim gru-pa ma: sva ko ko plu ta niz cevi može da oda be re čašu po svom uku su. Sa muzi kom koja odgo va ra nje go vom ras po lo že nju. Sa dimen zi ja ma pri-klad nim za pre miš lja nje u samo ći, lju bav ne susre te, ili pri ja telj ske igre. Sa ćutlji vim suse di ma koji pot pu no igno ri šu jed ni dru ge, ili sa lju di ma koji su doš li ovde zbog avan tu re pa celu čašu ispu ne svo jom ener gi jom.

Gra ne kri stal nog bao bab drve ta čine zamr še ni lavi rint, u čije skri-ve ne delo ve može te da se zavu če te da vas niko ne uzne mi ra va. Ali ne sti de se svi tuđih pogle da – onog časa kad izme đu izve snih tra ga ča ble-sne var ni ca, ispre pli ću se u ras ka laš no klup ko na samo korak od slu-čaj nih sve do ka, dodi ru ju ći ih neho ti ce u svo jim stra stve nim trza ji ma,

B u d u ć n o s t 25

pri mo ra va ju ći neke svo jim ispre ki da nim dah ta njem ili pri gu še nim ste-nja njem da se okre nu, isto vre me no pri vla če ći dru ge k sebi.

Za obič ne lju de, kupa ti la su super mar ket zado volj sta va, vašar sre će, jed no od naj po pu lar ni jih mesta na koji ma može te da pro ve de te več nost.

Ali za one poput mene, ona su nemo ral na – i zabra nje na.Ležim polu o pru žen u maloj čaši otpri li ke na sre diš tu ovog lažnog

nasli ka nog sve ta, polo vi na baze na-mehu ra plu ta iznad mene, dok se dru ga polo vi na širi ispod. Vazduh je pro žet sen zu al nim i teš kim miri-som aro ma tič nih ulja. Tre nut no školj ka moje čaše pul si ra pri gu še nom lju bi ča stom bojom, a aku sti ka pro la zi pra vo kroz moju kožu i milu je mi orga ne svo jim tihim ali pro ži ma ju ćim basom; muzi ka je bla ga i laga na, ali ume sto da me uspa va, ona mi pod sti če maš tu.

Kroz sta klo vidim bazen ispod – dve devoj ke su opru že ne u nje mu kao medu ze i drže se jed na za dru gu samo kaži pr sti ma: kao da leb de u vazdu hu.

Jed na od njih, pre pla nu le kože, nosi žuti kupa ći kostim i kroz flu o re-scent ni mate ri jal vide joj se male sme đe bra da vi ce. Dru ga, riđa i mleč no-be le kože, pre ba ci la je jed nu ruku pre ko golih gru di; rasu ta po povr ši ni vode, kosa joj je poput potam ne log ore o la, uokvi ru ju ći joj usko, poma lo deti nje lice. Gle da u sve tlu ca ve sta kle ne kugle koje se dižu u nebo i u jed nom tre nut ku pogle di nam se sret nu. Ume sto da skre ne pogled, ona mi se pola ko osmeh ne.

Uzvra tim joj osme hom i okre nem se. Zatvo rim oči. Stru ja nje sla ne vode nežno me lju lja, a teki la mi tut nji u uši ma poput tala sa oke a na. Znam da mogu da kli znem niz cev i da kroz samo neko li ko minu ta i sam držim mla du riđo ko su devoj ku za ruku; znam da neće pore ći naša neiz go vo re na obe ća nja. Kupa ti la su mesta na koja lju di dola ze da se brč nu i raz me ću; neka da su lju di sa istom name rom odla zi li u noć ne klu bo ve. Uta pa ju svo ju usa mlje nost u pro zir nim čaša ma, ubla ža va ju ći je pre is hi tre nom pri snoš ću i gro zni ča vim, pla him čar ka ma; ali zbog te izne nad ne intim no sti nam je nepri jat no, pa beži mo od te neu god no sti, beži mo jed ni od dru gih – što dalje, niz sta kle ne cevi.

Mi? Uklju čio sam i sebe među njih. Ne. Ne mi, već oni.Nama Besmrt ni ma naš Kodeks časti zabra nju je da uđe mo u kupa ti la.

Rasad ni ci poroč no sti – tako se nazi va ju u pra vi li ma.Narav no, pro blem nije to što bi nas u tre nut ku mogla savla da ti vrto-

gla vi ca, niti krat ko, očaj nič ko spa ri va nje pol nih orga na, već ono što bi

D m i t r i j G l u h o v s k i26

moglo pro is te ći iz takvog spa ri va nja. Uosta lom, zabra na da Besmrt ni uzi ma ju pilu le spo ko ja nije samo sna žna pre po ru ka – za sada. Sena tor i dru gi pokro vi te lji Falan ge nera do pri zna ju živo tinj sku pri ro du koju poku ša va ju da poti snu iz nas. Za nas posto je poseb ni bor de li sa kur va-ma koje mogu da ispu ne sva ki naš proh tev i čuva ju naj skri ve ni ju taj nu. Ali izvan nji ho vih zido va, mi mora mo da se pona ša mo kao evnu si.

Ja moram tako da se pona šam. Šta ja radim ovde? Šta ja tra žim ovde, Bazi le?

Pljus!Erup ci ja devo jač kog, kri stal no čistog sme ha. Vrlo bli zu. U mojoj čaši,

gde sam želeo da se sakri jem od svih – i nadao se da će me naći. Još jedan mlaz ras pr še ne vode. Ne kažem niš ta, istr pim, pre tva ra ju ći se da spa vam.

Sašap ta va nje – raz ma tra ju da li da pro du že niz sla po ve ili da osta nu ovde. Dru gi glas, muš ki. Raz go va ra ju o meni. Devoj ka se zaki ko će.

Pre tva ram se da me nji ho va igra nima lo ne zani ma. Dvo je lju di spu-sti lo se niz cev u moj bazen. Muš ka rac ima kožu masli na ste boje, oči boje ano di ra nog alu mi ni ju ma, šake baca ča diska i kao katran crn pra-men kose na čelu; devoj ka ima crnu kožu i div no, lepo gra đe no telo. Krat ko pod ši ša na kosa, poput džez peva či ce, mala gla va na dugom vra-tu. Mrša va rame na. Gru di nalik na jabu ke. A kroz mreš ka vu vodu vide se miši ća vi sto mak i uski boko vi: podrh ta va ju i tre pe re, kao da su ovog tre na izli ve ni iz ebo nit kom po zi ta i još uvek nisu popri mi li svoj konač ni oblik.

Par se pri pi ja uz ivi cu sa moje stra ne baze na, iako na suprot noj stra ni nema niko ga. Zaklju čim da su to vero vat no ura di li da ih ne bih gle dao. To je dobro. Raz miš ljam čak da otplu tam dalje, da ih osta vim same... ali osta nem.

Zažmu rim i ras tvo rim minut svog živo ta u mor skoj vodi. Pa još jedan. Nije nima lo teš ko: topla, sla na voda može da raz je de bes ko nač-no mno go vre me na. Možda su zato sva kupa ti la uvek nepre sta no puna, iako su toli ko sku pa.

Pono vo smeh tam no pu te devoj ke, ali sada zvu či dru ga či je: pri gu še-no, posti đe no. Plju ska nje po vodi – ko baja gi bor ba. Jecaj. Vri sak. Tiši na. Šta to rade?

Komad tka ni ne plu ta po vodi – gor nji deo nje nog kupa ćeg kosti ma, nepri stoj no gri mi zne boje – a čaša na to odgo vo ri uzbu đe nim gri mi znim

B u d u ć n o s t 27

pul si ra njem. Krpi ca doplu ta do ula za cevi, okle va jedan sekund, kao na ivi ci vodo pa da, a onda nesta ne dole u vrtlo gu.

Vla sni ca ne pri me ću je da ga je izgu bi la. Ras pe ta, dok je njen pri ja-telj pri bi ja uz ivi cu baze na, ona mu se otva ra. Vidim kako joj se nape ta rame na pola ko opuš ta ju i povla če nazad dok pri hva ta nje go vo zado volj-stvo. Voda klju ča. Ispli va još koma da tka ni ne. Okre ne je leđi ma ka sebi, a nje no lice, iz nekog raz lo ga, okre ne ka meni. Oči su joj polu za tvo re ne, zama glje ne. Zubi poput belog šeće ra izme đu punih afrič kih usa na.

„Aah...”Naj pre tra žim njen pogled, a kada ga konač no uhva tim, sra mo ta me

je. Spor ti sta masli na ste kože je izno va i izno va gura ka meni, uspo sta-vlja ju ći rav no me ran ritam. Ona nema za šta da se uhva ti, sve mi je bli že i bli že: tre ba lo bi da odem, ali osta nem, a srce mi lupa.

Sada pogle da va u moje oči – želi da uspo sta vi kon takt. Zeni ce joj luta ju, pogle da u moje usne... Okre nem se.

Ovde su svu da posta vlje ne kame re za video-nad zor, kažem sebi. Pre-sta ni. Ovde sva kog posma tra ju. Izba ci će te iz slu žbe. Ne bi ni tre ba lo da budeš ovde, ali ako...

U novom sve tu lju di se ne sti de svo je pri rod ne pute no sti, sprem ni su da se izlo že, intim nost je posta la jav ni čin. Nema ju šta da kri ju, a ni od koga bi to kri li. Po dono še nju Zako na o izbo ru, poro di ca je pot pu no izgu bi la sva ki smi sao. Ona je kao zub u kome je zubar umr tvio živac: posle nekog vre me na, jed no stav no je sama od sebe istru li la i ras pa la se.

Dosta je. Vre me je da idem. Odla zim. Pli vam od njih.„Ooh...”, šapu će ona. „Ooh, molim te... Ooh...”Bacim pogled. Samo jedan.Gura... Gura... Sada je samo korak od mene. Pre bli zu da ne kli znem

pre ko ivi ce... Kole bam se na njoj... Ona se iste že ka meni... Izvi ja vrat... Ne može da doseg ne.

„Ooh, molim te...”Popu stim. Kre nem ka njoj.Miri še na voć nu žva ku. Usne su joj meke poput resi ce uva.Polju bim je, a ona se nudi i tra ži to. Uhva tim je za poti ljak. Pre la zi mi

prsti ma nesi gur no niz gru di, pre ko sto ma ka, poče še me dole. Pre pla vi je bol, slan i sla dak, želi da ga pode li. Nje no besmi sle no, neraz go vet no šapu ta nje je gla sni je od savr še no izor ke stri ra ne pesme hilja du čaša. Još samo malo i gotov sam.

D m i t r i j G l u h o v s k i28

A onda negde iznad sebe čujem krik. Očaj nič ki krik od koga se ledi krv u žila ma – nika da rani je nisam čuo takav krik, osim možda dok radim. On raz bi je har mo ni ju muzi ke u kupa ti li ma, osta viv ši pul si ra ju ći odjek, koji joj ne dozvo lja va da pono vo bude uspo sta vlje na. Za prvim kri kom odmah usle di još jedan, a onda čitav hor pre stra vlje ne vri ske.

Naša troj ka se raz dvo ji. Tam no pu ta devoj ka se, zapre paš će na, pri pi je uz baca ča diska. Pogle dam navi še u tajan stve nu zbr ku koja se širi kroz jedan od baze na iznad naših gla va. Lju di se tiska ju, uzvi ku ju neš to – ali ne mogu da raza be rem šta. Onda bace neš to belo i kaba sto u cev i to pola ko kli zne do čaše na nivou ispod njih. Tre nu tak kasni je, lju de koji se tamo sreć no izle ža va ju uhva ti pani ka. Sce na se pona vlja: zapo ma ga nje žena, zga đe ni povi ci, opšta pomet nja. A onda tela pre sta nu da se nji šu i zale de se, kao da su izne na da para li sa na.

Gore se doga đa neš to čud no i uža sno, ali ne mogu da pro klju vim šta. Kao da je neka odvrat na živo ti nja, čudo viš te, upa lo u bazen i pola ko kli-zi niz cevi ka nama, usput zara ziv ši ludi lom sva kog ko bi samo pogle dao u nje ga.

Još jedan nalet gla snog kome ša nja – i neš to izla zi iz uza vre le čaše, kli ze ći napred. Na tre nu tak pomi slim da je čovek... Ali to kre ta nje... Mli-ta vo buć ne u bazen iznad nas. Šta bi to moglo da bude? Čau ra čaše sve-tlu ca tam no pla vom bojom, goto vo je nepro boj na i pono vo ne mogu da raza be rem šta nam se to pri bli ža va. Čak i lju di koji su tamo ne shva ta ju odmah u šta to gle da ju. Dotak nu ga...

„O, bože... To je...”„Izba ci te ga! Izla zi te odav de!”„Ali to je...”„Ne doti či ga! Molim te, nemoj!”„Šta da radi mo? Šta da radi mo sa njim?”„Izba ci te ga! Ne želi mo ga ovde!”Konač no izgu ra ju tog čud nog stvo ra iz čaše i on se laga no spuš ta ka

našoj. Sto jim ispred devoj ke krat ko pod ši ša ne kose i nje nog baca ča dis-ka, zakla nja ju ći ih: pot pu no su zbu nje ni, ali tip se pra vi mrtav hla dan. Šta god bilo to što kli zi ka nama, bolje sam pri pre mljen da se suo čim sa tim od njih dvo je.

„Dođa vo la...”Konač no ga dobro vidim. Okru gla sta, teš ka vre ća, gla va koja visi kao

da je pri ši ve na, nepri rod no iskri vlje ne ruke i noge bes cilj no mla ta ra ju

B u d u ć n o s t 29

ili lju ti to gra be, prak tič no rade šta im se ćef ne, sva ka se pome ra za sebe. Nije ni čudo što ovaj stvor širi toli ku pani ku gde god pro đe.

To je mrtav čovek.I sada kli zi u moj bazen – zaro ni licem nado le i sed ne pod vodom.

Ruke mu leb de u visi ni gru di i mli ta vo se pome ra ju, veza ne za toko ve stru ja koje cir ku li šu kroz baze ne. Tamo-amo, tamo-amo – kao da diri-gu je bez duš nim horom čaša. Oči su mu otvo re ne.

„Šta je to?”, pro mr mlja bacač diska, zapre paš ćen. „Da li je...”„Da li je mrtav? Mrtav je, zar ne?”, histe rič no vriš ti nje go va devoj ka.

„Mrtav je, Kla u dio! Mrtav je!”Mla da žena pri me ti mrtva ca kako zamiš lje no zuri upra zno – ali

uobra zi da on drsko mer ka nje ne dra ži pod vodom. Prvo pokri je ruka-ma intim ne delo ve, a onda se trg ne i baci u cev, gola kao od maj ke rođe-na, sve samo da pobeg ne što dalje od ovog koš ma ra. Bacač diska poku-ša va da glu mi juna ka, ne želi da ispad ne kuka vi ca – ali i on drh ti.

Narav no. Nikad se rani je nisu susre li sa smr ću – kao ni svi osta li pre njih, koji su izba ci li leš iz svo jih baze na. Ne zna ju šta da rade sa smr-ću. Misle da je to čudo viš ni osta tak iz proš lo sti, zna ju za nju samo iz isto rij skih sni ma ka, ili iz mesta kao što je Rusi ja. Ali niko od nji ho vih pozna ni ka, bli žih ili daljih, nije umro. Smrt je pre više veko va uki nu ta, pobe đe na kao i bogi nje i bubon ska kuga; a kao i bogi nje, u nji ho voj sve-sti, smrt posto ji negde u her me tič ki zatvo re nim rezer va ti ma, u labo ra to-ri ja ma iz kojih nika da ne može da pobeg ne, osim ako je sami ne pri zo vu – sve dotle dok žive ne krše ći Zakon.

Ali ona nađe nači na da iza đe, kao da može da pro la zi kroz zido ve i poja vi se nepo zva na u nji ho vim vrto vi ma več ne mla do sti. Tana tos, rav no du šan i uža san, pro di re u Ero so vo kra ljev stvo sno va i sme sti se u nje go vo samo sre diš te, kao da ovde on vla da, posma tra svo jim mrtvim oči ma mla de lju bav ni ke i nji ho ve napa lje ne intim ne delo ve, koji venu pod nje go vim pogle dom.

U sen ci mrtvog čove ka, živi izne na da pre sta nu da veru ju da oni sami nika da neće umre ti. Poku ša va ju da ga odgur nu od sebe, izgu ra ju ga napo lje – ali time samo poma žu nje go vo tri jum fal no napre do va nje. Ja-hač kuge jaše dalje.

Ja ga ne odgur nem. Hip no ti san, pogle dam Tana to sa u lice.Vero vat no pro đe samo neko li ko sekun di, ali u sen ci mrtvog čove ka

vre me se zau sta vlja i zamr zne.

D m i t r i j G l u h o v s k i30

„Šta da radi mo?”, pro mu ca Kla u dio; još uvek je tu, iako mu je masli-na sto sme đa koža posi ve la.

Otpli vam do tela i pro u čim ga. Pla va kosa, puna čak, pre stra vljen izraz na licu, viso ko podig nu te obr ve, polu o tvo re na usta, bez vidlji vih rana. Uhva tim ga pod miš ke i podig nem iznad povr ši ne. Gla va mu pad-ne, iz usta i nosa mu poku lja voda. Nagu tao se malo vode i uda vio se, konač na dijag no za. Tako neš to se ovde goto vo nika da ne deša va: dro ga i alko hol se unu tra ne pro da ju, a bez njih nije tako lako uda vi ti se kada voda dose že samo do gru di.

Izne na da shva tim šta tre ba da ura dim – iz ono ga što sam pro či tao u sta rim udž be ni ci ma, sa obu ke u inter na tu. Lju di koji tek što su se uda-vi li još uvek mogu da se vra te sa onog sve ta u prvih dese tak minu ta, a pone kad čak i posle pola sata. Veš tač ko disa nje, indi rekt na masa ža srca. Dođa vo la, mislio sam da sam sve te izra ze odav no zabo ra vio jer mi nika da nisu bili potreb ni.

Teki la mi uli je samo po u zda nje da ja to mogu.Oba vi jem ruke oko nje ga i odvu čem ga do ivi ce čaše, gde se nala-

zi rub koji obra zu je klu pu. On ne želi da sedi na vazdu hu, nepre sta no poku ša va da kli zne nazad pod vodu, svim sila ma se tru di da skli zne sa sediš ta. Kla u dio zapre paš će no ble ne u mene.

Dobro... Plu ća su mu tre nut no puna vode, jel’ tako? Ja tre ba da ih ispra-znim. Da u njih uba cim vazduh. Zatim poku šam da mu pono vo pokre-nem srce i pono vo mu dam veš tač ko disa nje. Onda pono vo srce. I da ne pre sta jem dok ne uspe. Mora da uspe, iako to nika da rani je nisam radio.

Nag nem se nad uda vlje nog čove ka. Usne su mu pla ve, iz oči ju mu curi mor ska voda, sla na kao pra ve suze. Gle da pored mene, u nebo.

Dođa vo la! Neće mi biti lako da pri slo nim usne na nje go ve. Tre ba lo bi da ga huma ni zu jem. Možda da mu dam ime. Mogao bi da bude Fred; biće zabav ni je radi ti ovo sa Fre dom nego sa nei den ti fi ko va nim muš kim lešom.

Napu nim plu ća vazdu hom i sta vim usta pre ko nje go vih usa na. Hlad-ne su, ali ne ono li ko hlad ne koli ko sam oče ki vao.

„Šta radi te?”, uža snu to i zga đe no uzvik ne posi ve li Kla u dio. „Jeste li skre nu li s uma?”

Poč nem da duvam i Fre do va usta se odmah otvo re, a nje gov jezik – mli ta va, mesna ta krpa – upad ne mi pra vo u usta i dodir ne mi jezik. Kao polju bac.

S A D R Ž A J

POGLA VLJE I • HORI ZON TI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

POGLA VLJE II • VRTLOG . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23

POGLA VLJE III • UPAD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38

POGLA VLJE IV • SNO VI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57

POGLA VLJE V • VRTO GLA VI CA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79

POGLA VLJE VI • SUSRET . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98

POGLA VLJE VII • ROĐEN DAN. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117

POGLA VLJE VIII • PO PLA NU. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135

POGLA VLJE IX • BEK STVO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155

POGLA VLJE X • FETIŠ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171

POGLA VLJE XI • ELEN–BEA TRIS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 188

POGLA VLJE XII • BEA TRIS–ELEN . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 213

POGLA VLJE XIII • SRE ĆA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231

POGLA VLJE XIV • RAJ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 249

POGLA VLJE XV • PAKAO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 273

POGLA VLJE XVI • PONOV NO ROĐE NJE . . . . . . . . . . . . . . . . . 298

POGLA VLJE XVII • POZI VI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 317

POGLA VLJE XVI II • MAMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 328

POGLA VLJE XIX • BAZIL . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 352

POGLA VLJE XX • MORE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 364

POGLA VLJE XXI • ČISTI LIŠ TE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 381

POGLA VLJE XXII • BOGO VI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 402

POGLA VLJE XXI II • OPROŠ TAJ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 422

POGLA VLJE XXIV • VRE ME . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 439

POGLA VLJE XXV • LET. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 454

POGLA VLJE XXVI • ANE LI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 472

POGLA VLJE XXVII • ONA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 489

POGLA VLJE XXVI II • IZBA VLJE NJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 508

POGLA VLJE XXIX • ROKA MO RA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 527

POGLA VLJE XXX • PORAZ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 548

Dmitrij Gluhovski BUDUĆNOST

Za izdavača Dijana Dereta

Lektura Dijana Stojanović

Korektura Blum

Likovno­grafička oprema Marina Slavković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 978-86-6457-275-0

Tiraž 1000 primeraka

Beograd 2019.

Izdavač / Štampa / Plasman DERETA doo

Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078

www.dereta.rs

Knjižara DERETAKnez Mihailova 46, tel.: 011/ 26 27 934, 30 33 503

821.161.1-31

ГЛУХОВСКИЙ, Дмитрий Алексеевич, 1979– Budućnost / Dmitrij Gluhovski ; prevod Vesna Stojković. – 1. Deretino izd. – Beograd : Dereta, 2019 (Beograd : Dereta). – 577 str. ; 24 cm. – (Biblioteka Trend)

Prevod dela: Будущее / Дмитрий Глуховский. – Tiraž 1.000.

ISBN 978-86-6457-275-0COBISS.SR-ID 280117004

CIP – Ка та ло ги за ци ја у пу бли ка ци ји На род на би бли о те ка Ср би је, Бе о град