Želite li da postanete diktator

Mikal HemKANSKJE JEG KAN BLI DIKTATOR

Copyright © Pax Forlag 2012All rights reserved

Ovaj prevod objavljen je uz finansijsku podršku NORLA.

This translation has been published with the financial support of NORLA.

Mikal Hem

Želite li da postanetediktatorPriručnik

Prevela sa norveškogSofija Vuković

MMXIV

Čari diktature 7

1. Kako postati diktator 13

2. Kako sačuvati moć 32

3. Neka vas obožavaju 49

4. Kako da se obogatite 67

5. Kako da trošite bogatstvo 83

6. Opalite šta stignete 101

7. Pišite 118

8. Imajte stila 130

9. Delite zemaljska dobra (sa najbližima) 145

10. Povucite se na vreme 165

Literatura 177

Sadržaj

7

Mnogi su razlozi za težnju ka moći. Moć sa sobom donosiuticaj, kontrolu, obožavaoce i, često, bogatstvo. U zapadnimdemokratijama, nažalost, postoje granice moći koju možemoimati. Demokratski izabrane vođe uvek moraju uzimati u ob-zir i opoziciju i okretanje glasača od jednog ka drugom poli-tičkom kandidatu. Kada biračima dosadi neki politički vođa,oni glasaju za novog.

Diktatori, nasuprot tome, imaju sasvim drugačije poljedelovanja. Bez napornih političara iz opozicije ili radoznalihmedija mnogo ste slobodniji u postizanju svojih političkih iprivatnih ciljeva. Na primer, možete zgrnuti ogromno bogat-stvo, što većina diktatora i čini, a da pritom narod, štampa ilijavne institucije u to nemaju uvid. A ako se neko drzne daobelodani vaše privatne poslove, možete promeniti zakonetako da takav tip subverzivnog ponašanja postane kažnjiv. Toje upravo i uradio predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev ujunu 2012. Nakon više slučajeva razotkrivanja činjenice dadiktator i njegova porodica kontrolišu veliki broj rudnika uzemlji, telekomunikacione kompanije i privredu, parlamentje usvojio zakone koji predsedniku i njegovoj supruzi pruža-ju imunitet od krivičnog gonjenja za potencijalna krivičnadela počinjena u vreme njegovog mandata. Takođe su usvoji-li i zakon koji zabranjuje medijima objavljivanje informacijao privrednim delatnostima bez pristanka osobe o kojoj je reč.

Čari diktature

8

Većina osoba koje za sebe tvrde da su božanstva završe napsihijatrijskom lečenju. Među diktatorima je, nasuprot tome,sasvim normalno uzvisiti se do nivoa božanstva, ili se progla-siti jednakim Bogu. Rafael Truhiljo, koji je bio diktator uDominikanskoj republici, postavio je u glavnom graduSiudad Truhilju ogromnu tablu na kojoj je svetlećim slovimabilo ispisano: „Dios y Trujillo“ – „Bog i Truhiljo“. Crkve ovezemlje morale su da okače parolu „Dios en cielo, Trujillo entierra” – „Bog na nebu, Truhiljo na zemlji”. Fransoa Duvalijeiz susednog Haitija je otišao korak dalje i postao najveći sve-tac lokalne vudu religije. Ali Soilih, koji je vladao ostrvskomdržavom Komori nekoliko godina tokom 1970-ih, rekao je:„Ja sam vaš bog i učitelj, ja sam božanski put, ja sam bakljakoja svetli u tami. Nema drugog boga do Ali Soiliha“.

Dok drugi državnici moraju misliti na želje i potrebe na-roda kada podižu građevine i grade infrastrukturu, diktatorise ne moraju ograničavati obzirom prema takvim sitnicama.Oni mogu podizati džinovske kule, palate, spomenike i dru-ge prestižne građevine bez tendera ili ispitivanja volje birača.Predsednik Obale slonovače Feliks Ufue-Boanji sagradio jenajveću crkvu na svetu u prestonici Jamusukro. Crkva ima7000 mesta za sedenje i ugrađene kanale za ventilaciju kakobi se vernici rashladilii, ali je ipak najčešće prazna. Sapar -murat Nijazov je potrošio milijarde turkmenistanskog novcaod nafte kako bi prestonicu pretvorio u grad od blistavo be-log mermera. Neki diktatori idu i korak dalje. Tan Šve saBurme i Nursultan Nazarbajev iz Kazahstana izgradili sunove prestonice od temelja.

Diktatori se obično duže zadržavaju na vlasti od svojih de-mokratskih kolega. Despotski vladari su u vrhu spiska drža-vnika koji su najduže vreme proveli na vlasti. Demokrate su,međutim, bezbednije na početku vladavine. Kod njih je šan-sa da će ih zbaciti tokom prvih šest meseci na vlasti nešto

9

ispod 30%, dok je kod autoritarnih vođa verovatnoća gotovo50%. Zatim diktatori preuzimaju vođstvo. Demokratski iza-bran državni vođa koji se snašao tokom prvih šest meseci ima43% verovatnoće da izgubi posao u roku od dve godine, dokje taj procenat 29% za autoritarne vođe. 4% demokrata uspe-vaju da se održe na vlasti duže od deset godina. Među dikta-torima je verovatnoća gotovo tri puta veća: 11% provede navlasti deset ili više godina.

Najzabavnije što možete raditi kao diktator je da uvoditečudne zakone koje vaši podanici moraju da poštuju. Ru mun -ski predsednik u doba komunizma, Nikolae Čaušesku, zabra-nio je, na primer, upotrebu pisaćih mašina bez državne doz-vole. Međutim, neke od najbizarnijih zakona uveo je kako bipovećao broj stanovnika Rumunije. Sredstva za kontracepci-ju bila su zabranjena, a žene koje nisu imale decu morale suda plaćaju porez, čak i ako nisu same bile krive za to što ne-maju decu. Knjige o ljudskoj seksualnosti i razmnožavanju suse smatrale državnom tajnom i smele su da se koriste samokao udžbenici medicine. „Fetus je državno vlasništvo. Svakoko izbegava da ima decu je dezerter koji odbija prirodni kon-tinuitet“, navodno je rekao ovaj rumunski diktator.

Čaušesku je, takođe, zabranio voditeljkama televizijskihvesti upotrebu šminke. Pokojni turkmenistanski predsednikSaparmurat „Turkmenbaši“ Nijazov je postupio slično kada jei on uveo zabranu šminke za voditeljke vesti. Turkmeni -stanski diktator je zabranio i plejbek na javnim koncertima.

Ajatolah Ruholah Homeini je otišao korak dalje. Tokomjednog perioda nakon iranske revolucije, koja ga je dovela navlast 1979. godine, sva muzika je bila zabranjena. „Muzikazaglupljuje slušaoca i čini mozak neaktivnim i budalastim.[...] Ako želite da vam zemlja bude nezavisna, morate poti-snuti muziku i ne smete se bojati da će vas nazvati staromod-nim“, izjavio je neposredno nakon revolucije. Revolucionarna

10

garda je pretraživala kuće stanovnika kako bi pronašla in-strumente, ploče i audio kasete. Srećom, zakoni ne važe i zavas kao diktatora, što istorija potvrđuje i kada je u pitanjuHo meinijeva zabrana muzike. Dok je revolucionarna gardavadila kasetofone iz automobila koje je zaustavljala barikada-ma na putevima, jedan od ajatolahovih unuka je dobijao ča-sove klavira od jednog od iranskih muzičara.

Prednost diktatora je i to što oni teže da pokazuju nena-dmašnu sposobnost vladanja zemljom. Oni su akademski ge-niji, izuzetni pisci i poslovni ljudi bez premca. Posebno suuspešni kao sportisti. Severnokorejski mediji su 1994. godineobjavili da je njihov voljeni vođa Kim Džong Il postigao pet„hole-in-one“1 tokom jedne partije golfa, a to mu je, čak, biloprvi put da igra. Diktator je završio sa rezultatom 38 ispodpara na terenu od 18 rupa.

Kim Džong Il je takođe poslužio kao inspiracija drugimsportistima u zemlji. Nakon što je severnokorejka Džong SongOk pobedila u ženskom maratonu na svetskom prvenstvu uatletici na otvorenom u Sevilji 1999, novinarima je rekla sle-deće: „Zamišljala sam lik našeg vođe i to me je inspirisalo.“

Diktator Ugande, Idi Amin, insistirao je da otvori afričkoprvenstvo u amaterskom boksu borbom između njega samogi Pitera Seruvagija, trenera bokserske reprezentacije Ugande.Amin je lako dobio meč. Građani Ugande su narednog danau novinama mogli pročitati, ispod skromnog naslova „Boksergodine“, da je „sudija morao da prekine meč u drugoj rundi,kako bi poštedeo Seruvagija daljih batina“.

Još jedan sportista među diktatorima je predsednikTurkmenistana Kurbankuli Berdimuhamedov. On ima, izme-đu ostalog, crni pojas u tekvondou i karateu. Kada je Turk -

1 Potez u golfu kada igrač uspe da ubaci lopticu u rupu jednim udar-cem. – Prim.prev.

11

menistan organizovao prvu trku automobila 2012, predsed-nik je smatrao da bi trebalo da svrati. Stigao je u velikom sti-lu, u bugatiju „vejron“, jednom od najbržih i najskupljih auto -mobila na svetu, omiljenom među diktatorima. Pošto ga jevoditelj predstavio, Berdimuhamedov je upitao: „Da li moguda učestvujem?“ Organizator je učtivo dopustio predsednikuda učestvuje, uprkos zadocneloj prijavi. Slučajno su imali tr-kačku opremu u predsednikovoj veličini, i Berdi mu ha medovje seo u turski „volkicar“. Diktator je dao sve od sebe, posti-gao najbolje vreme i pobedio u trci. Automobil je, naravno,nakon takmičenja završio u nacionalnom muzeju sporta.

Diktature nisu samo sport i zabava za same diktatore. Oniobezbeđuju zabavu i za svoje podanike. Na Haitiju je 1960-ihgodina, kada je zemljom vladao Fransoa „Papa Dok“ Divalije,izmišljena igra haićanski rulet. Predsednička palata u glav-nom gradu Port-o-Prinsu bila je okružena predsednikovimnervoznim stražarima, lakim na obaraču, koji su obasipalimecima sve što se moglo shvatiti kao pretnja. Haićanski ruletse sastojao u vožnji automobila sa ćelavim gumama u punojbrzini pored palate. Kome pukne guma, izgubio je.

Kao diktator imate, pre svega, znatno veću slobodu od va-ših demokratskih pandana u sprovođenju svega što želite.Ograničeni ste samo sopstvenom maštom. Na primer, može-te da proglasite dane koji su vama najvažniji praznicima.Iračanin Sadam Husein je samo jedan u nizu diktatora koji susopstveni rođendan učinili nacionalnim praznikom.Turkmenistanski diktator Saparmurat Nijazov je praznikomproglasio rođendan svoje majke. Valentin Straser, koji je biopredsednik Sijera Leonea od 1992. do 1996, bio je maštoviti-ji. Proglasio je dan Svetog Valentina i rođendan Boba Marlijadržavnim praznicima. Pokojni predsednik Togoa, GnasingbeEjadema je čudom preživeo avionsku nesreću 24. januara1974. Svi ostali putnici i posada aviona su poginuli. Ejadema

12

je tvrdio da su u to bili umešani Francuzi, jer se posvađao sanekom francuskom firmom oko prava na neki rudnik fosfa-ta. Takođe je tvrdio da je preživeo zahvaljujući svojim magič-nim moćima i proglasio je 24. januar „Danom pobede nadzlim silama“. Takođe je dao da se uradi strip koji opisuje tajdogađaj sa njim samim u ulozi superheroja.

Ejadema je ispoljavao još jednu osobinu modernih dikta-tora: poriv da u svakom trenutku budu okruženi ženama (svidiktatori novijeg vremena su muškarci). Imao je pratnju od1000 žena, koje su pevale i igrale u njegovu čast. LibijacMoamer Gadafi je imao ličnu gardu koja se sastojala isključi-vo od žena. Tomas Sankara, pokojni diktator Burkine Faso jetakođe imao žensku službu bezbednosti, koja je bila oprem-ljena motociklima, pošto je i sam bio strastven motociklista.

Diktatori su vešti i u davanju titula samima sebi. Idi Aminje, između ostalog, sebe nazivao „Vladarom svih životinja nazemlji i riba u moru“, „Poslednjim kraljem Škotske“ i„Osvajačem britanske imperije u Africi uopšte, a u Ugandiposebno“. Rumun Nikolae Čaušesku je sebe nazivao„Karpatskim genijem“. Zvanična titula Moamera Gadafija jebila „Vodič prvoseptembarske velike revolucije socijalističkenarodne libijske arapske džamahirije”, ali su ga takođe zvali i„Bratskim liderom i vođom revolucije“.

Kao diktator imate i mogućnost da zgrnete ogromna bo-gatstva, pišete bestselere, gradite spomenike, palate i gradoveu slavu sebi samom, da imate neograničen pristup privlačnimseksualnim partnerima i da se valjate u luksuzu. Ali kakoiskoristiti te mogućnosti u potpunosti? U poglavljima kojaslede dobićete vodič kako da postanete i ponašate se kao dik-tator, zasnovan na primerima iz režima nekih od najuspešni-jih predstavnika ove profesije. Ako budete pratili savete dateu ovoj knjizi, trebalo bi da se nađete na dobrom putu da po-stanete nezaboravan apsolutni vladar.

13

U noći između 11. i 12. aprila 1980. Vilijam Ričard TolbertMlađi ležao je i spavao u svom domu u glavnom graduLiberije, Monroviji. Na Liberiju se gledalo kao na stabilan ku-tak kontinenta obeleženog političkim nemirima, građanskimratom i državnim udarima. Tolbert je bio predsednik Liberijeod 1971, kada je preuzeo tu funkciju od svog prethodnikaVilijama Tabmana. Tabman je ovom zapadnoafričkom zem-ljom vladao 27 godina. Tolbert nije imao razloga da veruje daće se njegovo predsednikovanje ubrzo završiti.

Liberija je tada bila praktično jednopartijska država, što jebila od nastanka zemlje. Liberiju su osnovali oslobođeni ame-rički robovi. Prvi od njih su došli tamo 1820. a 1847. afro-američki stanovnici su Liberiju proglasili nezavisnom drža-vom. Počev od tada, Liberijom je upravljala elita koja sesastojala od potomaka oslobođenih robova, dok je urođeni-čko stanovništvo ove zemlje marginalizovano. Pored Etiopije,Liberija je jedina afrička zemlja koja nikada nije bila kolonija.

Rano tog aprilskog jutra, narednik Semjuel Kenjon Dou seušunjao u Tolbertovu kuću zajedno sa šačicom oficira i voj-nika, koji su svi bili pripadnici autohtonog stanovništva Li -berije. Svedoci su govorili kako je Dou Tolbertu izvadio utro-bu dok je spavao. U borbama je ubijeno 26 Tolbertovihpristalica. Leš bivšeg predsednika je bačen u masovnu grob-nicu zajedno sa još 27 žrtava. 22. aprila javno je po kratkom

1. Kako postati diktator

14

sudskom postupku pogubljeno 13 ministara. Mnoge pristali-ce prethodnog režima su uhapšene.

Udar je pokrenuo niz događaja koji su Liberiju bacili udvadeset petogodišnji haos, koji je doveo do dva dugotrajnagrađanska rata i podario joj niz živopisnih, manje ili više ura-čunljivih državnih rukovodilaca.

Da biste postali diktator očigledno morate postići jednustvar: doći na vlast u nekoj zemlji. Ovo je lakše reći nego uči-niti. U svetu postoji ograničen broj zemalja a veoma mnogoljudi sa ambicijama da steknu moć i politički uticaj. Ali, kadapogledamo kako moć kroz istoriju prelazi iz ruke u ruku, putdo vrha može biti i zapanjujuće jednostavan. Potencijalni dik-tator ima mnogo mogućnosti. Neki dobijaju pomoć do ino-stranih aktera. Neki bivaju demokratski izabrani. Neki domoći dolaze slučajno, zato što imaju odgovarajuće roditelje ilise nađu na pravom mestu u pravo vreme. Neki su samo pio-ni u nekakvoj igri, a da to i ne shvataju.

Većini je ipak potreban naporan rad i detaljno planiranjekako bi ostvarili kontrolu nad jednom zemljom. Postoji višenačina da se bude diktator, koji odgovaraju različitim zemlja-ma i različitim situacijama. Ako sanjate o tome da postanetediktator, trebalo bi da dobro razmislite o tome kako da ostva-rite ovaj san. Istorija je puna bezuspešnih pokušaja, a bezu-spešan pokušaj vas lako može poslati u izgnanstvo ili, ako stegore sreće, na groblje. Srećom, tokom vremena je isprobanniz puteva, i postoji skup metoda koji se ponavljaju i imajurelativno visoku stopu uspeha.

Ako ste već odlučili da postanete diktator, pitanje je i gdećete to pokušati. Najprirodnije je, možda, izabrati sopstvenudomovinu, ali nije uvek sigurno da su tu uslovi najbolji.Mnogo je teže postati diktator u zemlji gde se demokratija uč-vrstila i duboko ukorenila, nego u autoritarnim režimima.

15

Diktatori obično preuzimaju vlast od prethodnog diktatora, ajednog despota će verovatno naslediti drugi despot. Ovo pra-vilo nije apsolutno. Recimo, u Latinskoj Americi postoji nizzemalja koje su donedavno bile diktature, kao na primerArgentina i Čile, a sada su izrazito demokratske zemlje. UZapadnoj Evropi nije prošlo mnogo otkad su i Portugalija iŠpanija bile diktature. Još je manje vremena prošlo otkad supale diktature u Istočnoj Evropi.

Međutim, ni demokratija ponekad ne traje večno.Vladimir Putin je Rusiju udaljio od funkcionalne demokrati-je kada je stupio na vlast. Iako se o njemu i dalje ne može go-voriti kao o punokrvnom diktatoru, mnogo toga ukazuje nato da je upravo to ono što on želi. U više latinoameričkih ze-malja su demokratski izabrane vođe u poslednjih par godinadale sebi više moći i ograničile slobodu medija. Ovo ne značida će ovi državni čelnici sigurno postati diktatori, ali kreću seu istom smeru u kom su se kretali i raniji despoti na svomputu ka apsolutnoj moći. Uostalom, u Latinskoj Americi po-stoji tradicija smenjivanja diktature i demokratije.

Čak i u Zapadnoj Evropi demokratija se ne može smatra-ti bezbednom i večnom. Moderna posredna demokratija jerelativno nov izum, i teško je znati koliko je izdržljiva na dužestaze. Takođe, postoje i primeri da se narod dobrovoljnoodriče moći putem demokratskih procesa. Narod Lihten -štajna je 2003. godine ubedljivom većinom izglasao ustav kojije knezu dao moć da nadgleda demokratske institucije. Knezmože da iskoristi pravo veta protiv bilo kog zakona koji par-lament predloži i može da raspusti vladu i otpušta ministre.Predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka nazivaju po-slednjim evropskim diktatorom. Knez Hans-Adam II odLihtenštajna ne treba da pređe neki dug put do toga da udvo-struči broj diktatura u Evropi.

Zato nema razloga za odustajanje ako sanjate o tome da

16

postanete diktator. Kao što ćemo videti, postoji niz dobrooprobanih načina za preuzimanje moći u nekoj zemlji.

Organizujte puč

Način na koji je Semjuel Dou preuzeo moć u Liberiji 1980. jeklasičan coup d’etat, iliti na prostom srpskom državni udar.Državni udar je brzo preuzimanje moći, obično ga izvodimala grupa ljudi unutar postojećeg državnog aparata.Organizatori pučeva obično dolaze iz vojske.

Državni udar je najuobičajeniji vid preuzimanja moći uposlednjem veku. Latinska Amerika je kontinent koji mnogipovezuju sa čestim državnim udarima, a to nije bez razloga.U poslednjih 100 godina se u Paragvaju, recimo, desilo 45 pu-čeva i pokušaja pučeva. Ipak, Paragvaj je u odnosu na Bolivijuoličenje stabilnosti. Otkad je Bolivija postala nezavisna 1825,ova zemlja je preživela 200 državnih udara. To je više od jed-nog godišnje.

Afrika je u poslednjih 50 godina posebno izložena drža-vnim udarima. Između 1952. i 2000. došlo je do 85 udara u33 afričke zemlje. 42 puča su se desila u zapadnoj Africi, gdese nalazi i Liberija.

Iako je državni udar popularan vid preuzimanja moći, tajmetod se ne može svuda primeniti. Prema vojnom istoričaruEdvardu Lutvaku, za puč su neophodna tri sledeća faktora:

Nizak nivo ekonomskog razvoja

Siromašne zemlje su pogodnije za državne udare od bogatih.Siromaštvo je često povezano sa malim učešćem naroda u dr-žavnoj politici. Među stanovništvom je nizak nivo obrazovanja,visok nivo nepismenosti, i ono u maloj meri živi u gradovi-ma. Moć se nalazi u rukama male, obrazovane i do bro stojećeelite. Udar u zemlji u kojoj se na pozicijama moći smenjuju

17

osobe iz iste elite ima mali značaj za prosečnog seljaka ili in-dustrijskog radnika. Ako neko nema političkog uticaja upret hodnom režimu, ima malo razloga da se suprotstavljasmeni vlasti. U zemljama u kojima je politički uticaj podeljenna više osoba i institucija, i više ljudi ima šta da brani, teže jesprovesti puč.

Politička nezavisnost

Da bi sprovođenje puča bilo moguće, zemlja kojom želite dazavladate mora biti politički nezavisna. Nije moguće preuzetivlast ukoliko se ona nalazi na nekom drugom mestu. Tokommađarske revolucije 1956, demonstranti su preuzeli kontrolunad svim mađarskim državnim institucijama, kao što su voj-ska, policija i državni mediji. Nažalost, realna moć se nije na-lazila u Mađarskoj, već u Moskvi, 1600 kilometara daleko.Sovjetski savez je imao snage u Mađarskoj i oko nje, izvankontrole novih mađarskih vlasti. Da bi ova revolucija uspela,trebalo je da se desi u Moskvi.

Objedinjena moć

Da bi direktno preuzimanje moći bilo moguće, ona mora bitikoncentrisana u institucijama koje se mogu koordinirati ikontrolisati centralno. Ako je moć podeljena među jedinica-ma koje koriste vladu samo kao paravan, ili ako je podeljenameđu regionalnim jedinicama koje nisu zavisne od centralnemoći, biće teže sprovesti puč. U ranim danima SAD-a, kadasu pojedinačne države imale veoma mnogo autonomije, ve-rovatno ne biste daleko stigli izvođenjem puča u Vašingtonu.U Demokratskoj republici Kongo je centralna moć toliko sla-ba da vam puč u glavnom gradu Kinšasi verovatno ne biobezbedio kontrolu nad drugim delovima zemlje. U Somalijiuopšte ne postoji nikakva realna centralna moć, i samim timnema vlade koju bi eventualnim udarom trebalo preuzeti.

18

Dakle, idealan kandidat je siromašna zemlja, u kojoj je moćcentralizovana u rukama male elite, koja nije pod nekim ja-kim uticajem iz inostranstva. Kada nađete zemlju u kojoj že-lite da izvršite puč, vreme je da počnete sa planiranjem sameakcije. Morate znati koji ljudi su dovoljno lojalni da bi moglida učestvuju u planiranju, ko će vas podržati iz trenutnog dr-žavnog aparata, a ko neće izdati trenutnog vođu. Morate zna-ti kako da postupate sa protivnicima. Trebalo bi da znatekako da saopštite novost narodu, i morate biti pripremljenina reakcije iz drugih zemalja.

Najvažnije pravilo je da imate vojsku na svojoj strani. Bezpodrške vojnih snaga praktično nije moguće sprovesti drža-vni udar.

Obezbedite podršku iz inostranstva

Nekada je bilo dovoljno reći da želite da sprečite komunisteda dođu na vlast kako biste dobili pomoć SAD-a. Isto tako stemogli biti sigurni da ćete dobiti pomoć Sovjetskog Saveza akobiste tvrdili da se borite protiv kapitalizma. Kada se PatrisLumumba, prvi izabrani premijer tek oslobođene državeKongo, sprijateljio sa Rusima, Amerikanci su se zabrinuli. Šefkancelarije CIA-e u Kongu, Leri Devlin, opisao je kako je CIApokušala da u zemlju prokrijumčari otrovnu pastu za zube,kako bi ubili Lumumbu i postavili svog miljenika, MobutuaSese Sekoa. Na sreću po Amerikance, belgijski tajni agenti ilokalni pobunjenici su ih pretekli. Lumumba je 17. januara1961. ubijen i sahranjen u neobeležen grob, a na vlast je do-šao Mobutu.

Više nije tako lako dobiti podršku za puč kao tokom hlad-nog rata. Ako vam je sada potrebna pomoć Amerikanaca,morate izmisliti priču kako režim koji želite da oborite podr-žava teroriste. A ako vam ne može pomoći neka strana sila,moguće je potražiti pomoć od najamnika.

19

Jedan od najaktivnijih profesionalnih vojnika nakonDrugog svetskog rata bio je Francuz Bob Denar. Tokom svo-je karijere borio se, između ostalog, u Kongu, Angoli, Je -menu, Nigeriji i Iranu, često na strani Francuske. Jedno odnjegovih omiljenih mesta bila je ostrvska država Komori, bli-zu istočne obale Afrike, gde je učestvovao u četiri državnaudara. Komori su inače mesto pogodno za pučeve. Otkad jeova zemlja postala nezavisna 1975, prošla je kroz preko 20državnih udara i pokušaja istih.

Tek pošto su se Komori proglasili nezavisnim, Denar jezbacio predsednika Ahmeda Abdalaha i zamenio ga miljeni-kom Francuske, Alijem Soilihom. Denar se 1978. vratio naKomore, ovoga puta uz podršku Rodezije i JužnoafričkeRepublike, kojima se nije sviđalo to što se Soilih politički kre-tao ulevo. Zajedno sa 43 vojnika, Denar je zbacio predsedni-ka, i vratio Abdalaha. Soilih je ubrzo potom ubijen, verovatnood strane Abdalahovih pristalica.

Denar se nastanio na Komorima i tu zemlju koristio kaobazu za vojne operacije na Afričkom kopnu. Sledeće decenijebio je zapovednik predsednikove lične garde i nezvaničnivođa Komora. Međutim, 1989. Južnoafrička Republika iFrancuska više nisu bile zainteresovane da podržavaju naj-amnički režim. Abdalah je ubijen, a Denar, koji je verovatnobio umešan u ubistvo, morao je da napusti zemlju.

Vratio se 1995. Zajedno sa 30 ljudi, u čamcima na nadu-vavanje marke Zodijak iskrcao se na kopno 27. septembra izbacio predsednika Saida Mohameda Džohara. Ali, ovogputa Francuska nije nameravala da ga pusti da pobegne, i 3.oktobra su francuske trupe zauzele Komore i zarobile De -nara. Osuđen je na četiri godine zatvora zbog „učestvovanjau planiranju kriminalnih aktivnosti“, ali nije stigao da odslu-ži kaznu pre svoje smrti 2007.

20

Patriotski, demokratski i heteroseksualno

Kada imate podršku vojske, a možda i drugih zemalja, mora-te identifikovati centralne faktore moći. Gde se stvarno nala-zi moć? Ko mora biti uhapšen? Koje delove policije i snagabezbednosti treba prvo neutralisati? Važno je ostvariti kon-trolu što je pre moguće. Planiranje mora obuhvatiti što je mo-guće manje osoba i mora biti što je tajnije moguće. Ako oba-veštajna služba mete namiriše vaše planove, lako je zaustavitipuč.

Tokom puča bitno je brzo preuzeti kontrolu nad radiom itelevizijom. Kada preuzmete vlast, red je da se, uz prenos ra-dija i televizije, održi govor u kome ćete ispričati sve o smenivlasti. Nikako ne smete spominjati puč. Umesto toga, preuzi-manje moći predstavite kao revoluciju, borbu za ljudska pra-va ili rešavanje ustavne krize. Takođe bi trebalo da spomene-te jedan,odsledećih razloga za preuzimanje moći, ili najboljeviše njih:

Morali smo to da učinimo kako bismo(i) zaustavili korupciju ili nepotizam,(ii) zaštitili ustav,(iii) uklonili tiranina,(iv) uveli demokratiju.

Slušaoci Federalne radijske korporacije Nigerije su 22. aprila1990. ujutro čuli sledeću poruku:

Dragi građani Nigerije. U ime patriotskih i dobronamernihnaroda u srednjem pojasu i južnim delovima ove zemlje, ja,major Gideon Orkar, želeo bih da vas obavestim o uspešnomsvrgavanju diktatorske, korumpirane, narko-baronske, zle,lažljive, homoseksualno orijentisane, rasipničke, nepatriot-ske uprave generala Ibrahima Badamasija Babangide.

21

Sjajan sažetak, u kome organizator puča Gideon Orkar uspe-va da uplete optužbe za diktaturu, korupciju, trgovinu narko-ticima (upotrebivši divnu novu reč narko-baronski) i, uopšte,zlo. Čak se spominje i seksualna orijentacija. Na Orkarovužalost, režim Ibrahima Babangide je uzvratio udarac i uništiopobunjenike. Orkar je pogubljen.

Kao što vidimo, državni udar ima dugu tradiciju u istori-ji. Ako se puč sprovede pravilno, on je brz i efikasan put domoći. Problem su posledice koje on može imati ako omane.Najverovatnije vam se smeši dugotrajan boravak u mračnojzatvorskoj ćeliji, duži boravak u inostranstvu ili brzo pogub-ljenje. Puč se, ipak, ne može primeniti u svim okolnostima.Srećom, postoje drugi putevi do vrha.

Pivo i odsečene uši

Život liberijskog vojnog zapovednika Čarlsa Tejlora podsećana sadržaj nekog holivudskog akcionog filma. Tejlor je rođen28. januara 1948. u Artingtonu, nedaleko od glavnog gradaLiberije, Monrovije. Otišao je u SAD da studira ekonomiju1972. Tamo je postao politički angažovan, i tokom jedne dr-žavne posete tadašnjeg liberijskog predsednika VilijamaTolberta, 1979. godine, Tejlor je predvodio demonstracijeprotiv delegacije Liberije u sedištu UN u Njujorku. Kasnije jeuhapšen jer je pretio da će silom preuzeti kontrolu nad dele-gacijom u UN. Tejlor se vratio u Liberiju, gde je 1980. podr-žao puč Semjuela Doua protiv predsednika Tolberta. Kao na-gradu, Tejlor je dobio važan položaj u Douovoj novoj vladi.Tejlor se svesrdno potrudio da iz ovog položaja iscedi što jemoguće više novca, i 1983. je otpušten jer je proneverio sko-ro milion dolara.

Tejlor je pobegao u SAD, ali je uhapšen u Masačusetsu 24.maja 1984. i smešten u zatvor, gde je čekao da ga izruče

22

Liberiji. U septembru 1985. Tejlor je pobegao, zajedno sa joščetiri zatvorenika, iz zatvora najviše sigurnosti u kome je le-žao, spektakularno, u maniru braće Buldog. Turpijom su pre-rezali gvozdenu šipku jednog prozora u nekoj nekorišćenojperionici. Odatle su se spustili užetom načinjenim od uveza-nih čaršava, uspentrali se preko ograde i našli se na slobodi.

Ostala četvorica zatvorenika koji su učestvovali u begu sukasnije uhvaćeni, ali Tejlor je uspeo da se izvuče. Otišao je uLibiju, gde je prošao vojnu obuku kod Moamera Gadafija.Zatim odlazi u zemlju u susedstvu Liberije, Obalu slonovače,gde osniva gerilsku vojsku Narodni patriotski front Liberije(NPFL). U decembru 1989. ušao je u Liberiju sa namerom dazbaci Doua.

Na Tejlorovu žalost, pretekao ga je otpadnik iz sopstvenegerilske vojske. U septembru 1990. Tejlorov nekadašnji savez-nik Prins Džonson osvojio je glavni grad Monroviju i zarobioSemjuela Doua. Dou je očigledno bio sujeveran čovek. Džon -sonovi vojnici su mu oduzeli gomilu amajlija, od kojih je je-dnu sakrio u anus. Jedan palestinski novinar je dobio dozvoluda bude prisutan u Džonsonovom štabu i snima Džon sonovosaslušanje Doua. Džonson je ponosno prikazao brutalni sni-mak međunarodnim novinarima koji su posetili njegov štab,i on je emitovan širom sveta.

Na snimku se može videti Dou kako sedi u donjem vešu,okružen vojnicima. Preko puta njega sedi Džonson, očito pi-jan, sa lancem od ručnih granata oko vrata, i pije badvajzer izflaše. Neka žena maše peškirom da bi ga rashladila. U jednomtrenutku Džonson udara pesnicom u radni sto i naređuje jed-noj osobi da odseče Douu uvo. Nekoliko vojnika drži bivšegpredsednika dok mu odsecaju uvo. U jednoj verziji snimkaizgleda kao da Džonson jede delove odsečenog uva. Dou jeodveden i ubijen. Džonson se proglasio predsednikomLiberije.

23

Džonsonovo predsednikovanje nije dugo potrajalo, i gra-đanski rad u Liberiji je nastavljen. Ako Džonson i nije uspeo,pokušao je da pođe putem moći koji su mnogi diktatori kori-stili pre njega. Mnogi od današnjih vladajućih diktatora po-čeli su svoju karijeru kao pripadnici oružane opozicije neka-dašnjoj vladi, oružanih snaga okupacione sile ili kolonijalnedržave.

Maov metod

Dolazak na vlast gerilskim ratom ima svoje prednosti i mane.Ova metoda zahteva strpljenje. Oslobodilački rat može traja-ti više desetina godina. To je obično nasilna metoda, sa mno-go ubijenih i ranjenih, i među sopstvenim vojnicima i kodprotivnika, uz civilne žrtve. Takođe, postoji realna moguć-nost da i sami budete ubijeni ili zatvoreni.

S druge strane, postoji i niz prednosti. Ako dovedete navlast gerilsku vojsku, gotovo ćete sigurno postati šef države,ukoliko to želite. Dobićete status heroja među svojim prista-licama. Ako vaša etnička grupa čini većinu stanovništva,obezbedili ste sebi legitimitet vođe daleko u budućnost. Akoje režim protiv koga se borite kolonijalna sila, veliko carstvo,ili režim koji se percepira kao moralno dostojan prezrenja,možete sebi obezbediti i status lokalnog sveca. Ovo vammože pružiti važnu materijalnu i moralnu podršku tokomborbe. Sem toga, to vam obezbeđuje period „moralne na-dmoćnosti“, kada nije poželjno kritikovati vas.

Pol Kagame je preuzeo moć u Ruandi 1994, ubrzo pošto jeprethodni režim Žuvenala Habijarimana ubio između polamiliona i milion ljudi tokom najefikasnijeg genocida koji jesvet ikada video. Kagame i njegova gerilska vojska su moglida pokupe počasti zato što su zaustavili ubistva dok je među-narodna zajednica bespomoćno stajala po strani. Ovo je

24

Kagameu pružilo negu vrstu „moralnog imuniteta“. Bilo jeprosto nemoguće drugim zemljama da kritikuju Kagameazbog kršenja ljudskih prava. Uvek je mogao da odgovori:„Gde ste vi bili kada su se u Ruandi odvijali najgori zločini?“,što i dalje čini uvek kada ga kritikuju zbog autoritarne vlada-vine.

Gerilska vojska ima tu prednost što ju je veoma teško po-bediti, čak i kad je na drugoj strani znatno nadmoćna vojnasila. Ipak, daleko od toga da je sigurno da će gerilska vojskapobediti. Pre nego što, eventualno, započnete gerilski rat, mo-rate saznati kakve su prilike za pobedu i koji metod je najpo-godniji. Neophodno je da bude ispunjeno više uslova kako birat bio sproveden uspešno.

Jasan cilj

Morate u onome što činite imati jasan cilj. To može biti bor-ba protiv tlačiteljskog režima, okupatorske sile, ili za neku po-litičku ideologiju. Jasan cilj deluje ujedinjujuće na vaše prista-lice, čini lakšim stvaranje osećanja zajedništva međunarodom i inspiriše vojnike da izdrže duge borbe.

Široka podrška

Trebalo bi da imate podršku velikog dela stanovništva. Režimprotiv koga se borite treba da bude nepopularan, tako da do-bijete saosećanje i podršku naroda. To može biti inostranaokupaciona sila, tiranin ili etnička manjina.

Međunarodne pristalice

Korisno je imati međunarodnu podršku za stvar za koju seborite. To možete postići dobrim marketingom i lobiranjem.Inostrane pristalice mogu sakupljati novac, pomagati oko na-bavke oružja i vršiti pritisak na vladajući režim. Prednost je

25

imati naklonjenu vladu u nekoj susednoj zemlji. Tada imategde da se povučete i kuda da prevozite oružje i namirnice.

Vojna prednost

Gerilska vojska je naizgled lak protivnik za mnogo veću i bo-lje opremljenu nacionalnu vojsku. Ipak, gerilska vojska možeimati vojnu prednost iz više razloga. Ako je vladajući režimnepopularan, vojnici nacionalne vojske teško da će biti moti-visani da svoj posao obavljaju dobro. Ako rat traje dugo, ve-rovatno će im se smučiti. Gerilska vojska je obično znatno iz-držljivija od većine drugih vojnih snaga.

Svi ovi preduslovi ne moraju biti ispunjeni istovremeno kakobi pobeda u gerilskom ratu bila moguća. Pol Kagame, na pri-mer, nije imao široku podršku ruandskog naroda kada jepreuzeo vlast u Ruandi 1994, pošto je bio pripadnik etničkemanjine koja čini oko 15% stanovništva zemlje. Međutim,imao je jasan cilj da okonča tlačenje (i genocid) Tutsa, boriose protiv ubilačkog i okrutnog režima, imao je podršku suse-dne Ugande i vodio je veoma disciplinovanu i dobro obuče-nu vojsku. Isajas Afeverki je vodio herojsku borbu za sloboduprotiv Etiopije, gotovo bez međunarodne podrške i vojno sla-biji od etiopljanskih nacionalnih vojnih snaga. Ipak, želja zanezavisnošću je bila toliko jaka i u narodu i među gerilcimada su izdržali tridesetogodišnji rat za nezavisnost pre nego štoje Eritreja postala nezavisna diktatura 1993.

Mao Cedung je vodio uspešan gerilski rat i postao dikta-tor u Kini. Zato je bitno obratiti pažnju na Maov pristup. Maou knjizi O gerilskom ratovanju opisuje tri faze kroz koje moraproći uspešan gerilski rat. Prva faza je propagandna kampa-nja usmerena ka stanovništvu kako bi se stvorila podrška zastvar za koju se borite. Druga faza su napadi usmereni na vojne

26

instalacije, strateški važnu infrastrukturu i ostvarenje politi-čkih ciljeva. Ovo se radi kako bi se neprijatelj oslabio i demo-tivisao, dok istovremeno skupljate podršku pokazujući snagu.Treća faza podrazumeva konvencionalno ratovanje, sa ciljemosvajanja gradova, obaranja vlade i preuzimanja kontrole nadzemljom. Ova hronologija nije apsolutna. Morate biti u mo-gućnosti da menjate faze prema potrebi, i one ne moraju isto-vremeno pratiti isti tempo u celoj zemlji.

Gerilske vođe širom sveta čitaju Maove teorije o gerilskomratovanju, i između ostalih uspešno su ih primenjivali Vijet -kongovci protiv američkih snaga tokom Vijetnamskog rata iRobert Mugabe u Rodeziji.

Dolazak na vlast nakon oslobodilačkog rata pruža vamočigledne prednosti. Gotovo vam je zagarantovana pobedana prvim izborima nakon osvajanja vlasti. Ovo vam, u kom-binaciji sa moralnom nadmoći, pruža veoma dobru polaznutačku na putu da postanete diktator.

Kao i mnogi drugi afrički intelektualci nakon Drugogsvetskog rata, i Robert Mugabe je bio angažovan u antikolo-nijalnom pokretu. Uhapšen je od strane vlasti u Rodeziji i uzatvoru je proveo deset godina. Rodezija je proglasila neza-visnost 1965, ali ova zemlja je bila međunarodni otpadnik,aparthejd država u kojoj crnci nisu imali ista prava kao belci.Nijedna zemlja nije priznavala nezavisnost Rodezije. Inspi -risan Maom i politički i vojno, Mugabe je nastavio borbu, i1979. belački manjinski režim se predao. Prvi slobodni izbo-ri u Zimbabveu održani su 1980. Mugabe i njegova stranka,ZANU, pobedili su sa 63% glasova. Mugabe je postao premi-jer uz podršku celog sveta.

Mugabe je smesta počeo da se rešava rivala. Nakon malogkomešanja među stanovnicima Matabelelenda, koji pripadanarodu Ndabele, a ne Mugabeovom narodu Šona, novopeče-ni premijer je mobilisao svoju slavnu Petu brigadu. To su bili

27

elitni vojnici obučeni u Severnoj Koreji. Više od 20.000 ljudije ubijeno, a više hiljada zatvoreno u koncentracione logore imučeno. Operacija je imala poetski naziv Gukurahundi, štona jeziku Šona znači „rana kiša koja spira slamke pre prole-ćne kiše“.

Vlasti u Zimbabveu su pokušale da sakriju operacijuGukurahundi od ostalog naroda i stranaca. Iako su pojedinediplomate i novinari znali šta se desilo, do javnosti je došlorelativno malo informacija. Mugabeovi napori tokom rata zanezavisnost su mu obezbedili status heroja u zemlji i ino-stranstvu sve do kraja 1990-ih godina. Tada je Mugabe većbio dobro učvršćen diktator.

Predizborna kampanja da umreš

Pošto je Prins Džonson došao glave Semjuelu Dou, građanskirat u Liberiji se razvijao u sve haotičniju borbu između razli-čitih gerilskih snaga. Građanski rat je zvanično završen 1995,nakon dugih pregovora. Izbori su održani 1997, a Čarls Tejlornije mogao da propusti priliku da učestvuje kao predsedničkikandidat.

Niko ne može da optuži Tejlora da je vodio nepoštenupredizbornu kampanju. Čak je izašao na izbore sa upečatlji-vim sloganom „He killed my ma, he killed my pa, but I willvote for him” – „Ubio mi je mamu, ubio mi je tatu, ali glasa-ću za njega”, i obezbedio sebi ubedljivu pobedu sa 75% glaso-va. Glavni razlog za ovako ogromnu većinu je bio to što je sta-novništvo bilo prepadnuto da će Tejlor ponovo započetigrađanski rat ako izgubi. Elen Džonson Sirlif, koja će kasnijebiti izabrana za predsednicu i primiti Nobelovu nagradu zamir, dobila je samo 10%.

Postajanje diktatorom se ne mora nužno desiti na nasilannačin. Kao što je Tejlor dokazao, sasvim je moguće biti de-

28

mokratski izabran, a kasnije postati diktator. Kao što smospomenuli, oslobodiocima se često smeši lagani put od vojnedo izborne pobede. Ali, bez borbe za slobodu morate dobitiprve izbore na uobičajen način. Pre nego što se sami nađetena vlasti, imate relativno ograničene mogućnosti krađe iz-bornih rezultata. Tu mogućnost dobijate tek kada kasnijesami budete organizovali izbore, a tome ćemo se vratiti u sle-dećem poglavlju.

San o Diznilendu

Veliki broj današnjih vladajućih diktatora uopšte nisu moralida se naprežu da bi postali državnici. Oni su prosto nasledilitaj položaj. Jedan od najsigurnijih načina da postanete dikta-tor je, naime, da vam otac bude diktator. Nasleđivanje drža-vničke moći je dobra stara tradicija, koja se u Norveškoj odr-žava samo simbolički, time što imamo kraljevsku porodicubez realne političke moći. Inače, u svetu i dalje postoji niz ap-solutnih monarhija.

Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev preuzeo je vlast odsvog oca, Hejdara Alijeva, 2003. Bašar Asad je postao pred-sednik Sirije kada mu je otac umro 2000. godine, pošto je dotada vladao zemljom 29 godina. U Gabonu je Ali BongoOndimba postao predsednik kada mu je otac Omar Bongoumro 2009. Kada je predsednik Togoa Gnasingbe Ejademaumro 2005, za naslednika je izabran njegov sin, FaureGnasingbe. Usled pritiska susednih zemalja, Gnasingbe sepovukao sa mesta privremenog šefa države, ali je izabran zapredsednika kasnije iste te godine na izborima obeleženimintenzivnom krađom.

U Severnoj Koreji je dinastičko nasleđivanje postalo glavnopravilo za izbor državnog vođe. U decembru 2011. Kim

29

Džong Un je preuzeo moć u zemlji nakon smrti svoga oca.Džong Un je tako postao treći diktator dinastije Kim, nakondede Kim Il Sunga i tate Kim Džong Ila.

Zatim, imamo klasične apsolutne monarhije. Kralj MsvatiIII od Svazilenda je nasledio tron od kralja Sobhuze II, sultanHasanal Bolkiah od Bruneja je nasledio svoga oca Omara AliSaifudina, a kralj Abdulah II preuzeo je presto Jordana kadamu je otac, kralj Husein, umro 1999.

Šeik Kalifa bin Zajed bin Sultan Al Nahajan je preuzeo iposao predsednika Ujedinjenih Arapskih Emirata i emiraAbu Dabija kada mu je otac, Zajed bin Sultan Al Nahajanumro 2004. Sem toga, i ostalih šest emirata su apsolutne mo-narhije, gde su vladajući emiri nasledili svoje pozicije moći.

Redosled nasleđivanja ne ide uvek sa oca na sina. USaudijskoj Arabiji je kralj Abdulah preuzeo mesto svog polu-brata, kralja Fahda, koji je, pak, nasledio drugog polubrata izimpozantnog čopora dece koju je proizveo osnivač SaudijskeArabije, kralj Abdul-Aziz.

Za diktatorski pupoljak pun nade može biti mali problemako se uzda u to da će naslediti državnu moć u nekoj zemlji.Ako vam otac nije diktator, šanse za nasleđivanje diktature suvam prilično male. Međutim, ne treba potpuno isključiti tumogućnost. Najjednostavniji način da se to učini je venčati sesa diktatorovim naslednikom. Kada naslednik preuzme moć,treba samo naći način da se rešite dotičnog, ili da, eventual-no, sklonite njega ili nju u zapećak.

Kako biste se približili svom izabraniku, morate pratiti gdese naslednici nalaze. Često ih možemo naći u luksuznim le-tovalištima, kao što su francuska rivijera, Monako ili neko ka-ripsko ostrvo. Kretanje u blizini prinčeva ženskaroša i veselihprinceza u rajskim letovalištima sveta je jedan od prijatnijihputeva ka vrhu. Treba samo znati ko vam je meta.

To nije uvek tako lako, jer se diktator može iz nejasnih

30

razloga posvađati sa svojim detetom, i naći novog omiljenognaslednika. U Severnoj Koreji je, na primer, Kim Džong Namdugo smatran za izabranog naslednika Kim Džong Ila, prenego što je tata promenio mišljenje. Jedan od razloga je bio ito što je diktatorov sin želeo u Diznilend, koji, nažalost, nemaodeljenje u Severnoj Koreji. U maju 2001. Džong-Nam jeuhapšen na aerodromu u Tokiju sa lažnim dominikanskimpasošem, pod lažnim imenom Pan Šiong – „Debeli Medved“na kineskom. Sa njim su bile dve žene i njegov četvorogodiš-nji sin. Džong Nam je nekoliko dana sedeo u pritvoru, prenego što je poslat u Kinu. Prilikom saslušanja je ispričao da jebio u Japanu kako bi posetio Diznilend nadomak Tokija. SamDžong Nam je tvrdio da se posvađao sa ocem jer je želeo eko-nomske reforme, te su ga zato smatrali kapitalistom. Sada živiu Makau, gde je poznat kao kafanski čovek i kockar.

Nažalost, ne ispadne uvek sve onako kako diktatori plani-raju. U Egiptu je dugo izgledalo da predsednik Hosni Mu -barak priprema teren da njegov sin Gamal preuzme moć uzemlji. Gamalova politička karijera se, međutim, iznenadazavršila kada je Mubarak svrgnut u februaru 2011.

Generalno se treba držati pravila da je uputno ciljati naprestolonaslednike dobro utvrđenih monarhija. Tamo običnopostoje jasna pravila dinastičkog nasleđivanja, što stvara od -ređenu sigurnost. Ako se od nas očekuje neka dojava, mnogošta ukazuje na to da se Teodorin Nguema Obiang, sin dikta-tora Ekvatorijalne Gvineje, sprema da preuzme vlast od ocaTeodora Ngueme Obianga Mbasogoa. Teodorin živi na viso-koj nozi, lagodnim životom ispunjenim zabavama, brzim au-tomobilima i lepim ženama, o čemu možete više pročitati upoglavlju o porodicama i prijateljima diktatora.

Muškarci bi mogli da polažu nade u Darigu Nazarbajevu,ćerku Kazahstanskog predsednika Nursultana Nazarbajeva.Nazarbajeva sedi u kazahstanskom parlamentu i pominje se

31

kao moguća naslednica svoga oca. Razvela se 2007. i slobo-dna je na bračnom tržištu. Njena pozicija prestolonasledniceje u poslednjih nekoliko godina postala nešto nesigurnija, po-što je u političkoj areni izazvala oca u nekoliko pitanja.Gulnara Karimova se od strane mnogih smatra potencijal-nom naslednicom svoga oca, uzbekistanskog predsednikaIslama Karimova. Međutim, priča o Karimovoj pokazuje ko-liko je važno pratiti intrige na diktatorskim dvorovima. U je-sen 2013. njen odnos sa ocem se pogoršao, navodno zato štoje diktatorska ćerka vodila poslove samostalno i nije izvešta-vala diktatora o tome čime se bavi. Karimova je stavljena ukućni pritvor i od tada se slabo šta čulo o njoj. Ne želite da ri-zikujete da zaglavite sa razbaštinjenim diktatorskim potom-stvom koje se otcepilo od matice.

Mnogi su putevi do vrha. Najvažnije je da otkrijete kojimetod najbolje odgovara zemlji u kojoj ste odlučili da budetedespot. Ali i kada konačno uspete da se učvrstite na položajudiktatora, daleko od toga da izazovima dolazi kraj. Mnogo jeteže održati se na vrhu.

Mikal HemŽELITE LI DA POSTANETE DIKTATOR

izdavačZavetBeograd, Braće Baruh 16

za izdavačaMilivoje Lalić

urednikSaša Lalić

korica© Erlend Askhovwww.askhov.no

ISBN 978-86-7034-101-2

štampaStandard 2

marketingZavet( (011) 292 06 13E-mail: office@zavet.co.rs

www.zavet.co.rs