Inostrani Kapital Kao Faktor Razvoja Zemalja u Tranziciji_nov_2009

UNIVERZITET U KRAGUJEVCU EKONOMSKI FAKULTET

Naučni skup sa međunarodnim učešćem

INOSTRANI KAPITAL KAO FAKTOR RAZVOJA ZEMALJA U TRANZICIJI

Scientific Conference with International Participation

FOREIGN CAPITAL AS A FACTOR OF TRANSITION ECONOMIES DEVELOPMENT

- zbornik radova -

6. novembar 2009. godine

II

Izdavač Univerzitet u Kragujevcu – Ekonomski fakultet u Kragujevcu Za Izdavača Prof. dr Slobodan Malinić, dekan Grafičko oblikovanje Blaža A. Mitrović, dipl. ecc Štampa InterPrint, Kragujevac Tiraž: 100

ISBN: 978-86-82203-99-5

© 2009. Sva prava su zaštićena. Nijedan deo ove knjige ne sme biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne dozvole autora.

III

Predgovor

Na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu 6. novembra 2009. godine održan je, po drugi put, Naučni skup sa međunarodnim učešćem ''Inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja u tranziciji''.

Na skupu je prezentirano 24 referata u kojima se sa različitih aspekata analiziraju tokovi stranog kapitala: globalizacija finansijskih tokova; tokovi kapitala u zemljama u tranziciji; kreiranje institucionalnog okvira za privlačenje stranog kapitala; transnacionalne korporacije u globalnim tokovima kapitala; strategije preduzeća u privlačenju stranog kapitala. Na skupu su učestvovali naučni radnici i istraživači iz većeg broja zemalja: Slovenije, Poljske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Srbije. Uvodne referate su imali prof. dr Jože Mencinger, prof. dr Radovan Kovačević i prof. dr Pawel Lula. U radu skupa aktivno su učestvovali i nastavnici i saradnici Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu.

Naučni skup i objavljivanje Zbornika radova rezultat su napora Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu i entuzijazma mladih istraživača. Najveći doprinos u realizaciji ovog skupa dali su autori kvalitetom svojih referata i učešćem u diskusijama. Značaj stranog kapitala za privredni razvoj zemalja u tranziciji, uticaj stranih direktnih investicija na tekući bilans plaćanja i druga brojna pitanja u vezi sa stvarnim efektima stranog kapitala na sve oblasti privrede, jesu važna pitanja koja će i ubuduće zaokupljati pažnju naučne javnosti. Aktuelnost teme i istraživački napori naučnog kadra Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu obećavaju kontinuitet održavanja naučnog skupa i u narednim godinama.

Redaktor Prof. dr Ljiljana Maksimović

IV

V

SADRŽAJ

UVODNA IZLAGANJA

Prof. dr Jože Mencinger THE “ADDICTION” WITH FDI AND CURRENT ACCOUNT BALANCE ....... 3

Dr Radovan Kovačević STRANE DIREKTNE INVESTICIJE KAO IZVOR FINANSIRANJA

DEFICITA PLATNOG BILANSA ZEMALJA U TRANZICIJI .......................... 15 Renata Oczkowska, Paweł Lula THE NETWORK MODEL FOR FOREIGN DIRECT INVESTMENTS

AND ITS APPLICATIONS .................................................................................. 30

GLOBALIZACIJA FINANSIJSKIH TOKOVA

Dr Gordana Milovanović KORIŠĆENJE POUKA IZ GLOBALNE FINANSIJSKE KRIZE ZA

BUDUĆU REGULACIJU FINANSIJSKIH INSTITUCIJA I TRŽIŠTA ............. 45 Prof. dr Ljiljana Maksimović KONCEPT O ODNOSU STRANIH DIREKTNIH

INVESTICIJA I RAZVOJA ZEMALJA U TRANZICIJI..................................... 58

Dr Vera Zelenović, Milivoje Davidović GLOBALIZACIJA FINANSIJA: TRANSMISIONI MEHANIZAM

SVETSKE FINANSIJSKE KRIZE ....................................................................... 72 Dr Boris Siljković, doc. dr Šerif Šabović, mr Gordana Lazarević GLOBALIZACIJA FINANSIJSKIH TOKOVA KAO METOD ŠIRENJA

STRANIH BANAKA U SRBIJI I ZEMALJA U TRANZICIJI............................ 87 Mr Sandra Stojadinović Jovanović GLOBALNI TOKOVI STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA ....................... 100

Mr Ljiljana Fijat STRANI KAPITAL U BANKARSKOM SEKTORU KAO FAKTOR

SPREČAVANJA PRANJA NOVCA U REPUBLICI SRBIJI ............................ 114

VI

KREIRANJE INSTITUCIONALNOG OKVIRA ZA PRIVLAČENJE INOSTRANOG KAPITALA

Prof. dr Radoslav Stefanović, Mr Vladimir Obradović KORPORATIVNO UPRAVLJANJE I TRŽIŠTE KAPITALA.......................... 129 Dr. sc. Rifet Đogić, Mr. sc. Edin Arnaut, Dipl.ecc. Dženan Kulović NUŽNOST ZAVRŠETKA PRIVREDNE TRANZICIJE

U BOSNI I HERCEGOVINI KAO PRETPOSTAVKA PRIVLAČENJA NOSTRANOG KAPITALA .................................................... 143

Dr Jugoslav Aničić INVESTICIONI AMBIJENT ZEMALJA U TRANZICIJI

KAO PRETPOSTAVKA STRANIH ULAGANJA ............................................ 159 Mr Vladimir Mićić STRANE DIREKTNE INVESTICIJE KAO FAKTOR

KONKURENTNOSTI INDUSTRIJE SRBIJE.................................................... 174 Nenad Janković REGIONALNA POLITIKA EVROPSKE UNIJE – INSTITUCIONALNI

OKVIR ZA KRETANJE KAPITALA ................................................................ 189 Stevan Luković KREIRANJE PODSTICAJNOG PORESKOG SISTEMA

U CILJU PRIVLAČENJA INOSTRANOG KAPITALA ................................... 203

TOKOVI KAPITALA U EKONOMIJAMA U TRANZICIJI

Prof. dr Momčilo Đorđević ZAJEDNIČKA ULAGANJA I STRATEGIJSKE ALIJANSE KAO NAČINI

ULASKA STRANOG KAPITALA..................................................................... 221 Doc. Dr Aleksandra Patoska INOSTRANE DIREKTNE INVESTICIJE

U ZEMLJAMA U TRANZICIJI ......................................................................... 232 Doc. dr Silvana Ilić, Mr Dalibor Miletić ISKUSTVA ZEMALJA U TRANZICIJI

U PRIVLAČENJU STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA I EFEKTI NA PRIVREDNI RAZVOJ........................................................................................ 242

VII

Dr Viktor Radun, Mr Radmila Ćurčić REPERKUSIJE GLOBALNE FINANSIJSKE I KONOMSKE KRIZE NA

TOKOVE STRANIHDIREKTNIH INVESTICIJA I RAZVOJNU STRATEGIJU EKONOMIJE SRBIJE ................................................................ 252

Mirjana Gligorić – master. Mr Dejan Molnar RAST KREDITA U SRBIJI I POVEZANI RIZICI ............................................ 265 Mr Milan Kostić TRANSNACIONALNE KOMPANIJE I NJIHOV UTICAJ NA STEPEN

KONCENTRISANOSTI TRŽIŠTA SRBIJE ...................................................... 278 Nemanja Berber, Jasmina Ćuić ULOGA TRANSNACIONALNIH KORPORACIJA U RAZVOJU

ZEMALJA U TRANZICIJI................................................................................. 293 Milijana Đorđević - master, Biljana Lazić - master ZNAČAJ STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA ZA PRIVREDNI

RAZVOJ SRBIJE ................................................................................................ 309 Milan Čupić FAKTORI UTICAJA NA ULAGANJA MULTINACIONALNIH

KOMPANIJA ...................................................................................................... 319

VIII

IX

CONTENTS

LEADING ARTICLES

Prof. dr Jože Mencinger THE “ADDICTION” WITH FDI AND CURRENT ACCOUNT BALANCE ....... 3

Dr Radovan Kovačević FDI AS A SOURCE OF FINANCING THE BALANCE OF PAYMENTS

DEFICIT IN TRANSITIONAL COUNTRIES ..................................................... 15 Renata Oczkowska, Paweł Lula THE NETWORK MODEL FOR FOREIGN DIRECT INVESTMENTS

AND ITS APPLICATIONS .................................................................................. 30

GLOBALIZATION OF FINANCIAL FLOWS

Dr Gordana Milovanović LESONS OF THE GLOBAL FINANCIAL CRISIS FOR FUTURE

REGULATION OF FINANCIAL INSTITUTIONS AND MARKETS................ 45 Prof. dr Ljiljana Maksimović THE CONCEPT OF RELATIONSHIP BETWEEN FDI AND

DEVELOPMENT OF TRANSITIONAL COUNTRIES ...................................... 58

Dr Vera Zelenović, Milivoje Davidović FINANCIAL GLOBALIZATION: THE TRANSMISSION MECHANISM

OF GLOBAL FINANCIAL CRISES .................................................................... 72 Dr Boris Siljković, doc. dr Šerif Šabović, mr Gordana Lazarević GLOBALIZATION OF FINANCIAL FLOWS METHOD OF FOREIGN

BANKS IN SERBIA AND COUNTRIES IN TRANSITION............................... 87 Mr Sandra Stojadinović Jovanović GLOBAL FLOWS OF FOREIGN DIRECT INVESTMENTS........................... 100

Mr Ljiljana Fijat FOREIGN CAPITAL IN THE BANK SECTOR AS A FACTOR OF THE

PREVENTION FROM MONEY LAUNDERING IN THE REPUBLIC OF SERBIA ............................................................................................................... 114

X

CREATION OF INSTITUTIONAL FRAMEWORK FOR FOREIGN CAPITAL ATTRACTING

Prof. dr Radoslav Stefanović, Mr Vladimir Obradović CORPORATE GOVERNANCE AND CAPITAL MARKET ............................ 129 Dr. sc. Rifet Đogić, Mr. sc. Edin Arnaut, Dipl.ecc. Dženan Kulović THE NECESSITY TO COMPLETE THE ECONOMIC TRANSITION IN

BOSNIA AND HERZEGOVINA AS PREREQUISISTE TO ATTRACT FOREIGN CAPITAL .......................................................................................... 143

Dr Jugoslav Aničić INVESTMENT AMBIENT OF COUNTRIES IN TRANSITION

AS FOREIGN INVESTMENT HYPOTHESIS .................................................. 159 Mr Vladimir Mićić FOREIGN DIRECT INVESTMENT AS A FACTOR COMPETITIVENESS

INDUSTRY OF SERBIA.................................................................................... 174 Nenad Janković EU REGIONAL POLICY – INSTITUTIONAL FRAMEWORK FOR

CAPITAL FLOW ................................................................................................ 189 Stevan Luković CREATING STIMULATING TAX SYSTEM IN ORDER TO ATTRACT

FOREIGN CAPITAL .......................................................................................... 203

CAPITAL FLOWS IN TRANZITIONAL COUNTRIES

Prof. dr Momčilo Đorđević JOINT VENTURE AND STRATEGIC ALLIANCES AS A FORM OF

ENTERING FOREIGN CAPITAL ..................................................................... 221 Doc. Dr Aleksandra Patoska FOREIGN DIRECT INVESTMENT IN THE TRANSITORY COUNTRIES ... 232 Doc. dr Silvana Ilić, Mr Dalibor Miletić THE EXPERIENCES IN TRANSITION COUNTRIES IN ATTRACTING

FOREIGN DIRECT INVESTMENT AND THE EFFECTS ON ECONOMIC DEVELOPMENT.......................................................................... 242

XI

Dr Viktor Radun, Mr Radmila Ćurčić REPERCUSSIONS OF THE GLOBAL FINANCIAL AND ECONOMIC

CRISIS ON FOREIGN DIRECT INVESTMENT FLOWS AND DEVELOPMENT STRATEGY IN SERBIAN ECONOMY.............................. 252

Mirjana Gligorić – master. Mr Dejan Molnar CREDIT GROWTH IN SERBIA AND RISKS INVOLVED............................. 265 Mr Milan Kostić TRANSNATIONAL COMPANIES AND THEIR INFLUENCE ON THE

SERBIAN MARKET CONCENTRATION LEVEL .......................................... 278 Nemanja Berber, Jasmina Ćuić THE ROLE OF TRANSNATIONAL CORPORATIONS IN DEVELOPING

PROCESS OF COUNTRIES IN TRANSITION................................................. 293 Milijana Đorđević - master, Biljana Lazić - master THE IMPORTANCE OF FOREIGN DIRECT INVESTMENTS FOR

ECONOMIC DEVELOPMENT OF SERBIA..................................................... 309 Milan Čupić FACTORS OF INFLUENCE ON INVESTMENTS OF MULTINATIONAL

COMPANIES ...................................................................................................... 319

Uvodna izlaganja

3

Prof. dr Jože Mencinger*

THE “ADDICTION” WITH FDI AND CURRENT ACCOUNT BALANCE

Abstract: Current account deficit, initially created by the stabilization policies during transition has become a distinct feature of CEE countries. The structure of the deficit has been gradually changing and the predominant role has been taken over by the investment account deficit. This is an inevitable outcome of CEE “addiction” to FDI.

The linkage between FDI and current account balance is presented by a simple three equations model which relates FDI to the investment and trade accounts. The panel data for eight CEE countries in the 1996-2008 period are used. to estimate the rates of returns on foreign investments which determine outflows through the investment account and the effects of FDI on the trade account. The world financial crisis diminished both inflows of FDI and outflows of profits generated by FDI while severing the problems of enormous negative net financial position of the countries.

Key words: current account, factors services, foreign direct investment

1. TRANSITION PATTERNS AND CURRENT ACCOUNT BALANCES

The current account deficit1 and the corresponding escalation of indebtedness have been, besides unemployment, a marked feature of economic development in former socialist countries2 in the period between “transformational depression” and current economic crisis. Namely, while average GDP growth in the period following "transformational depression" stabilised at approximately 5 percent a year, it was accompanied by a 12 percent unemployment rate and 6 percent current account deficit. One could therefore speak of "jobless" and "unsustainable" post-transitional growth. Joblessness can be easily explained by fundamental changes in the labour market mechanism during transition (Mencinger, 2000). The term

* EIPF and University of Ljubljana 1 The current account is composed of four accounts, encompassing trade, services, incomes

and transfers. The income account which is of interest here embraces compensation for labour services and compensation for capital services. The latter are further divided into: flows from direct investments, portfolio investments and other investments.

2 The term CEE countries used here relates to Czech Republic, Estonia, Latvia, Lithuania, Hungary, Poland, Slovenia and Slovakia. i.e. the countries joining EU in 2004.

4

unsustainable, as used here, concerns the dependence of the CEE countries on foreign savings, which is revealed by their current account deficits and growing foreign indebtedness.

Graph1

Sustainability of post-transition growth in CEE countries

2

3

4

5

6

7

8

9

10

1 2 3 4 5 6 7 8

95

96 97

9899

20002003

2004

2008

2006

2007

2005

rGDP

CA/GDP

The size and the characteristics of current account deficits in a CEE

country can be at least partly explained by the transition model shaped by the starting position of the country, prevailing ideology3, stabilization policies, and restructuring patterns. Large current account deficit at the end of transformational depression can thus be traced to stabilisation policies suggested by Washington consensus4. The policies were to respond to the supposition according to which Aggregate Demand exceeds Aggregate Supply. Stabilisation was therefore understandably pointed to decreasing the gap by restrictive monetary and credit policy, anchoring wages, government spending and exchange rates on the demand side, and by rapid liberalisation of foreign trade and prices on the supply side. While the so-called "monetary overhang"

3 Observed, for example, by the ranking of the countries with regard to »economic freedom«

index by Heritage Foundation where the three Baltic countries lead and Slovenia lags behind. 4 Slovenia appears to be the only country which explicitly refused the suggested policy and

opted for gradualism; this is most evident in exchange rate policy with a floating exchange rate regime from the very beginning.

5

and shortages which had existed in socialist economies disappeared overnight with high inflation or hyperinflation, the policy prescriptions remained unchanged. Rapid liberalization of imports was above all destroying the manufacturing sectors of CEE countries, contributed to the fall in measured output, augmented Kornai's "transformational depression" and pushed most domestically produced goods to the bunch of Balcerowicz's "pure socialist production goods". Indeed, only a few goods produced in CEE countries could be sold on the world market or could compete with foreign goods on the liberalized domestic market. Increased imports were therefore not matched by exports.

The current account deficit has become a steady feature of the CEE countries while the structure of the deficit has been gradually changing. Namely, the share of the large structural trade deficit caused by rapid liberalization of imports, which until 2002 was larger than the entire current account deficit, has been decreasing and the shares of transfers and services (both surpluses) have been diminishing as well. The predominant role in shaping current account balance of the CEE (as an entity) has been gradually taken over by the investment account deficit, which began to grow dramatically after 1999. In 2005, the deficit on the income account of CEE surpassed the entire current account deficit by nearly 10 percent and has since remained predominant. The income account deficit (the gap between GDP and GNP) grew from 0.96 percent of GDP in 1996 to 5.88 percent of GDP in 2007 and to 5.38 percent in 2008.

Variations among the countries are substantial; three different patterns can be distinguished. In Baltic countries enormous current account deficits have remained shaped by trade account deficits while growing deficits on the investment account have been offset by surpluses in services and net transfers. In Slovakia, Czech Republic, and Hungary the deficits on the investment accounts began to dominate their current account deficits while trade account deficits decreased or even turned to surpluses. In a large Polish economy investment account deficit shared the importance with trade account deficit. Slovenia exhibited a rather specific pattern. Namely; until 2004, one of the distinctive characteristics of the country was more or less balanced current account; the deficit on the trade account was matched by the surplus on the services account, while the income account and transfers account were nearly balanced. The situation changed abruptly afterwards with rapid growth of trade account deficit (amounting to more than 7 percent of GDP in 2008) accompanied by expansion of the income account deficit.

6

2. FOREIGN INVESTMENTS AND CURRENT ACCOUNT DEFICITS

Systemic changes brought substantial net capital inflows mainly in the form of FDI, particularly acquisitions. Empirical literature reveals mixed evidence on the existence of positive spill-over effects of FDI for a host country.5 Yet, according to the conventional wisdom and mainstream economics, positive spill-over effects of FDI have acquired the status of unquestionable fact. Sales of state-owned companies to foreign owners were also an important component of privatisation and restructuring in the CEE countries and a significant part of FDI was cheap cash sales of productive assets. Most studies on FDI have been concerned with how to attract FDI and not with the short- or even their long-term consequences. The benefits of FDI have been considered confirmed by actual behaviour which "ignores inconclusive academic literature" (Lipsey, 2006, 1), positive externalities have remained to be publicised by international financial organisations, and FDI has remained a pillar of the development strategies in the CEE countries. Indeed, to attract FDI, the CEE countries have been willing to use various forms of subsidy: tax vacations, adaptation of the legal system or even direct financial assistance to multinationals, by which they have replaced contemptible sales of their assets in the period of speedy, often ideologically and politically inspired privatisations during which the "family silver" in most of the CEE countries was sold. Within a decade, foreign ownership of productive assets has become major and in some sectors (financial services, telecommunications, retail trade) predominant or even exclusive. Average yearly FDI inflow into CEE in the period 1996–2008 was approximately EUR 20 billions, with the exception of 2003, when it halved. The FDI inflows therefore resulted in the growth of foreign owned productive assets and correspondingly in enhanced investment income outflows. Though average inflows of FDI in the 1996-2008 period exceeded average outflows of investment income amounting to EUR 16 billions yearly the situation was rapidly changing. Outflows of capital were namely growing from EUR 2.5 billions in 1996 to EUR 42 billions in 2008.

The overall short- and long-term effects of FDI on current account balance vary over time and may differ from country to country; they depend on the effects that FDI has on domestic savings and economic growth. Thus, though acquisitions of existing assets were the predominant type of FDI in the NMS, FDI was accompanied by deterioration rather than by improvement in the current account balance. A large share of the financial means obtained by selling existing capital stock to foreigners was namely used to increase consumption and imports rather than capital formation. This explains why there 5 See Blomstrom and Kokko (1998), Carkovic and Levine (2006), Gorg and Greenway (2004),

Lipsey (2002, 2006), Mencinger (2003).

7

is no positive relationship in the CEE countries between the share of FDI in GDP and the share of gross fixed investments in GDP, why there is a strong contemporaneous negative relationship between FDI and current account balance, and, at least partly, why there is a negative relationship between the share of FDI and growth (Mencinger, 2003).

Table 1

The structure of the current account balance in the 1996–2008 period (average shares in GDP)

Country Current account

Investment account

Trade account

Services, Transfers,

Remittances FDI

Czech R. -4.09 -3.30 -2.26 1.39 6.15 Estonia -9.66 -4.33 -16.63 11.67 8.59 Hungary -6.57 -5.72 -3.59 5.31 5.56 Latvia -9.98 -2.21 -17.81 10.53 5.28 Lithuania -8.92 -2.21 -11.37 4.81 3.86 Poland -3.43 -2.10 -4.27 2.70 3.33 Slovenia -1.62 -1.13 -4.09 3.60 1.99 Slovakia -6.05 -2.54 -5.65 2.33 4.62 CEE -5.86 -2.49 -8.37 4.99 4.92

Source: own calculations from Eurostat yearly data

Let us observe the structure of the current account as shares in GDP and break up the current account balance CA into three parts: CAG, CASTL and CAI. CAG represents trade balance, CASTL is composed of balance of services, net current transfers, and net compensations for labour services – remittances while CAI consists of the returns on the stock of direct investments, earnings on portfolio investments and interests on loans. By such partitioning direct and indirect effects of FDI on the current account balance can be delineated; the direct effects being the effects of FDI through the investment account, and the indirect effects being the effects of FDI through the trade account.

The investment account balance in period “t“ is determined by the returns on foreign owned assets in the host country and by the returns on the assets owned by citizens of the host country abroad. Bt - net foreign asset position in period “t” is thus the sum of net FDI flows ∑FDI t – i *(1-d)i, with d being

8

depreciation rate6, net stock of portfolio investments ∑FPI t – i , and net indebtedness ∑OI t-i.

Bt = ∑ FDI t-i *(1-d)i + ∑ FPI t-i + ∑ OI t-i (1)

The effects of foreign owned assets on the investment account balance are apparent: foreign ownership implies outflow of capital from the host country in the form of profits on FDI stock, earnings on portfolio investment, and interests on loans..

CAIt = α0 + α1* ∑ FDI t – i *(1-d)i + α2 *∑ FPI t-i +

+ α3*∑ OI t-I + α4 * rGDPt (2)

α1, α2 and α3 in equation (2) should be negative, and their absolute values should differ7. Furthermore, as one can assume that profits and their outflows depend on the current economic situation which implies that α4 should also be negative and α0 insignificant.

While the direct effects of foreign-owned assets on the current account balance are straightforward, the indirect effects i.e. the effects on the trade balance are ambiguous8. Whether the effects of FDI on trade balance are positive or negative depends on the production structure of FDI (Aizenman, J. and Noy, I., 2005). One would expect positive effects if the key aim of FDI was to enjoy advantage of cheaper labour in the host compared to the home country, and negative effects if the key aim of FDI is to acquire new markets. In the first case β2 should be positive, in the second case it should be negative. One could also expect a significant negative value of βo. which reflect structural trade account deficit linked to transition. Trade balance is also

6 In the observed period, the majority of foreign owned assets in the CEE were created by

inward FDI; with the exception of Slovenia, outward FDI was negligible. 7 Formally, with the identity CA + KA = dR (CA – current account, KA – capital account, and

dR – changes in official reserves) and assuming that other capital flows and changes in official reserves are 0, there are three alternative effects that FDI has on the current account balance. Firstly, if FDI increases capital formation without crowding out domestically financed investment, it worsens the current account by the same amount. Secondly, if FDI crowds out domestically financed investment, the effects depend on the reduction of domestically financed investment; a part of FDI can be used to finance existing indebtedness of the country. Thirdly, if FDI implies the acquisition of existing assets in the host country, FDI provides a source of financing the existing current account deficit.

The structure of income account balances in the CEE countries in the 1996–2008 period indicates that financial flows related to FDI were much greater than flows of portfolio investment or borrowing abroad, and also that net compensation for labour services (remittances) in the period were relatively miniscule.

8 There are two-way linkages between international trade and FDI; the present paper is concerned with only one of these links: the effects of FDI on trade balance.

9

influenced by economic growth and availability of foreign credits; β3 and β4 should be negative while β1 should be positive.

CAGt = βo + β1* FDI t-1 + β2* ∑ FDI t – i *(1-d)i +

+ β3 * OI t-I + β4 * rGDPt (3)

Finally, one can assume that balances of services, transfers and remittances CASTL are not affected by FDI; they are therefore considered exogenous.

CAt = CAIt + CAGt + CASTLt (4)

One can thus specify a simple model of current account balance linked to with inflows of capital through FDI, portfolio, and other investments.

3. MODEL ESTIMATES

Panel least squares method was used to estimate equations (2) and (3) for the 1996–2008 period. Each equation can be estimated as:

Yit = α + Xit βit + δi + γt + εit (5)

where Yit is the dependent variable, Xit is a k-vector of independent variables, and εit are error terms for cross-sectional units observed in pooled periods. The α parameter represents the overall constant, while δi represents cross-section-specific and γt period-specific effects. One may view the data as a set of cross-section-specific regressions, so that we have M cross-section equations, or one may view the data as a set of T period-specific regressions. Thus, β coefficients may be divided into sets of cross-section-specific, period-specific or common parameters. If β are common across cross sections and periods, equation (7) can be simplified to:

Yit = α + Xit β + δi + γt + εit (6)

If β are country-specific we have:

Yit = α + Xit βi + δi + γt + εit (6a)

If β are period-specific we have:

Yit = α + Xit βt + δi + γt + εit (6b)

The presence of cross-section (country)-specific and period-specific effects, terms δ and γ were handled using a fixed effects method. Country-specific effects improved the estimation results considerably, while period-specific effects did not. The results of cross fixed restrictions specification are presented in Table 2.

10

Estimated coefficients for investment balance are in accordance with expectations. Specifically (equation 2), each additional unit of FDI stock increases the investment account deficit in GDP by 0.1197 units, one unit of portfolio stock by 0.0514 units, and one unit of other investments stock (credits) by 0.0455 units. In other words, average rates of return on FDI (11.97 percent) in the NMS in the observed period were more than two times higher than the rates of return on portfolio investments (5.14 percent) and the rates of return on credits to the host country (4.55 percent). Finally, an increase in GDP growth of one percentage point increased outflow through the investment account by 0.145 units.

Table 2.

The Results equation investment balance

α0 α1 α2 α3 α4 R2

DW Restrictions

2 0.9772 (3.09)

-0.1197 (-9.71)

-0.0514 (-2.58)

-0.0455 (-4.59

-0.1405 (-3.97)

0.84 0.88

Cross Fixed

trade balance

βo β1 β2 β3 β4 R2

DW Restrictions

3 -9.061 (-13.1)

-0.1180 (-1.56)

0.2514 (9.24)

-0.1591 (-7.47)

-0.2477 (-3.29)

0.92 1.47

Cross Fixed

The equation for trade balance (3) indicates that FDI first increases and then as a stock begins to diminish the trade account deficit, which would imply that the predominant aim of multinationals to invest in the CEE countries is labour cost reduction. Loans increase trade account deficit by enabling imports to exceed exports. Highly significant negative constant shows the role of a structural trade account deficit created by transition.

The estimated (thick line) and actual data (thin line) for current account balances (equation 4) are in Graph 2.

11

Graph 2

Estimated and Actual Current Account Balance in CEE

-7

-6

-5

-4

-3

-2

-1

0

97 98 99 00 01 02 03 04 05 06 07 08-20

-16

-12

-8

-4

0

97 98 99 00 01 02 03 04 05 06 07 08

-12

-10

-8

-6

-4

-2

0

97 98 99 00 01 02 03 04 05 06 07 08-25

-20

-15

-10

-5

0

97 98 99 00 01 02 03 04 05 06 07 08

-15.0

-12.5

-10.0

-7.5

-5.0

-2.5

0.0

97 98 99 00 01 02 03 04 05 06 07 08-8

-6

-4

-2

0

97 98 99 00 01 02 03 04 05 06 07 08

-8

-6

-4

-2

0

2

97 98 99 00 01 02 03 04 05 06 07 08-10

-8

-6

-4

-2

0

97 98 99 00 01 02 03 04 05 06 07 08

Czech R. Estonia

Hungary Latvia

Lithuania Poland

Slovenia Slovakia

12

4. “ADDICTION” WITH FDI AND WORLD FINANCIAL CRISIS

Foreign ownership of productive assets in the CEE countries has deteriorated their current account balances through the investment account and improved it through the trade account. The long-term dynamics of the current account balance has been shaped by the investment account, while fluctuations and country-specific levels have been formed by the trade account. Positive effects of the latter might or might not outweigh negative effects of the former, they also might or might not prevail over "structural" trade account deficit created in transition. If positive effects of the trade account are smaller than the sum of negative effects on the income account and “structural” trade account deficit, a country faces persistent large current account deficit. Three groups of countries can be distinguished. In Czech Republic, Hungary, and Poland, the trade account deficit was gradually decreasing or turned to a surplus which however did not suffice to outweigh growing investment account deficit. Baltic countries continued to have large trade account and growing investment account deficits. Slovakia and Slovenia differ in the levels. In Slovakia, current account deficit was shaped by the trade account deficit until 2003, and was after 2004 enhanced by the investment account deficit. Slovenia retained current account in balance until 2005. This was followed by rapid deterioration in 2007 and 2008 which was a result of changes in economic policies and abolition of previously prevailing gradualism.

Current account deficit in the CEE will remain an important issue threatening their economic stability and weakening economic policies. While exchange rate policy in the countries which retained its own currency can, at least in theory, shape the trade account balance, it can hardly shape the investment account balance. The outflows through the investment account are namely to a great extent determined by inflows of capital in the past. Furthermore, the resulting negative net external position must again be financed by inflows of foreign savings which are creating new outflows through the investment account and enhancing current account deficit. It was therefore even before the crisis certain that CEE countries would by “addiction” to FDI inevitably face a kind of vicious circle and that sudden termination of FDI would create a situation similar to the situation in South East Asia (Fry, M. J. 1996), where sudden interruption of FDI in 1998 was followed by a 10 percent drop in GDP and devaluations of approximately 40 percent.

Where are the limits of current accounts deficit? Most CEE countries have covered the deficits by selling productive assets and they have been left with only a few locally owned companies which could become targets of acquisition by multinationals. At the same time, the countries have faced rapidly growing

13

competition for green-field investments by countries where even cheaper labour was available. As a result, FDI in the CEE shifted to real estate and services. In 2007, inflows of FDI began to lag behind the outflows of capital which was created by FDI inflows in the past. Such development strengthened in 2008 when FDI to CEE amounted to € 30 billions or 3.79 percent of GDP, while outflows of capital through the investment account amounted to € 43 billions or 5.38 percent of GDP. The gap had to be replaced by borrowing.

Graph 3

Flows of capital to CEE

-50,000

-40,000

-30,000

-20,000

-10,000

0

10,000

20,000

30,000

40,000

95 96 97 98 99 00 01 02 03 04 05 06 07 08

outflows of profits

inflows of FDI

net inflows of capital

mil.€

Financial crisis affected international flows of goods, services, labour and

capital much more than it affected domestic activities, international flows decreased faster and more than GDP. In the first quarter of 2009 compared to the first quarter of 2008 imports of goods in CEE countries decreased by 28 percent and exports by 24 percent. The crash of imports greater than the crash of exports cut their trade account deficits and their service account surpluses. Profits of foreign owned companies - a major a source of outflows through the income account - diminished as well or turned to losses9; the outflow through the income account dropped by 22 percent. At the same time, FDI decreased 9 The assets of the European banks most engaged in CEE and enjoying the rates of returns on

capital three times the rates of returns on capital in their home countries (Havrylchyck, O., Jurzyk, E.2006; Önaran, 2006, Altzinger, 2005) became “toxic” and could not be retrieved quickly.

14

even more; FDI inflows in the first quarter of 2009 was only a quarter of inflows in the first quarter of 2008. A kind of spontaneous de-globalization emerged by cutback of the flows of goods, services, labour and capital while making the core problem - enormous net negative financial assets position of the CEE countries harsher.

References: 1. Aizenman, J. and Noy, I. (2005): FDI and Trade – Two way linkages?, NBER

Working Paper 11403, Cambridge, June 2005, 34 pages 2. Altzinger, W. (2003): On the earnings of Austrian affiliates in the new EU

member countries, CEEISA/ISA International Convention, Budapest 3. Carkovic, M. and Ross, L. (2005): Does Foreign Direct Investment Accelerate

Economic Growth? In Moran T. H., Graham E. M., Blomsztrom, M. eds., Does Foreign Direct Investment Promote Development?, Institute for International Economics, Washington, 195-220

4. De Boeck, E. (2006): Central Europe: Lessons from the Asia crisis?, KBC Brussels, unpublished ;

5. Fry, M. J. (1996): How Foreign Direct Investment in Pacific Asia Improves the Current Account, Birmingham Journal of Asian Economics, Vol. 7, No. 3, 459-486

6. Havrylchyk, E. and Jurzyk, E. (2006): Profitability of foreign and domestic banks in Central and Eastern Europe, LICOS Discussion Papers 166/2006

7. Lane, R. P. and Milesi-Ferretti G. M. (2006): Capital Flows to Central and Eastern Europe, IIIS Discussion Paper No. 161, 28 pages

8. Lipsey, R. E. (2006): Measuring the Impacts of FDI in Central and Eastern Europe, NBER Working Paper 12808, Cambridge, December 2006, 26 pages

9. Mencinger, J. (2003): Does Foreign Direct Investments Always Enhance Economic Growth? Kyklos, Vol 56, 2003

10. Mencinger J. (2000): Restructuring by "Firing and Retiring": The Case of Slovenia, in Landesmann M. A. and Pichelmann, K.: Unemployment in Europe, Macmillan Press, 374-389

11. Õnaran, Ö. (2006): European enlargement and labor market outcomes in Central and Eastern Europe, Vienna University of Economics, unpublished paper presented at the 12th Workshop of the Euromemorandum Group, Brussels, September 2006, 24 pages

12. Tomassowicz, R. and Becker, J. (2006): Eastern Europe: Structural Current Account Deficits and Increasing Foreign Debts, IPE Working Paper Series 1, Institute for Studies in Political Economy, Vienna, 2006

13. EUROSTAT data

15

Dr Radovan Kovačević**

STRANE DIREKTNE INVESTICIJE KAO IZVOR FINANSIRANJA DEFICITA PLATNOG BILANSA

ZEMALJA U TRANZICIJI

Abstact: Countries in transition are characterized by a current account (CA) deficit. This paper analyzes CA deficit of transition countries Central and Eastern Europe (CEE), Baltic countries, and South-Eastern Europe (SEE). In spite of expectation that changes of production and trade structure would lead to the reduction of CA deficit, that has not realized. The CA deficits in SEE countries are particularly large in comparison to CEE countries. The situation is worsened with outbreak ongoing economic and financial crisis in the world. We argue that foreign direct investment (FDI) is an important source for covering of CA deficit. However, these funds are not sufficient, so the countries are growing external debt. External Indebtedness of some countries have already reached high level. Therefore, the question is what are a limits of external debt, and how sustainable is the current CA deficit of the observed countries? The paper concludes that the future of the CA deficit sustainability depends on the FDI inflow and possibility additional external indebtedness.

Key words: exports, imports, balance of payments, current account, foreign direct investment, external debt

FDI AS A SOURCE OF FINANCING THE BALANCE OF PAYMENTS DEFICIT IN TRANSITIONAL COUNTRIES

Apstrakt: Zemlje u tranziciji karakteriše deficit tekućeg računa. U ovom radu se analiziraju karakteristike platnog bilansa zemalja u tranziciji centralne i istočne Evrope, Baltičkih zemalja, kao i zemalja jugoistočne Evrope. Stupajući u tranziciju, većina ovih zemalja je očekivala da će uspeti da sprovede strukturne promene proizvodnje i trgovine, koje bi dovele do smanjivanja deficita tekućeg računa. Međutim, uprkos ostvarenim rezultatima tranzicije, posmatrane zemlje još uvek imaju značajne deficita bilansa tekućih transakcija. Situacija se pogoršala izbijanjem tekuće ekonomske i finansijske krize u svetu. Deficiti zemalja jugoistočne Evrope su znatno veći u poređenju sa zemljama centralne i istočne Evrope. Strane direktne investicije (SDI) su značajan izvor za pokriće ovog deficita. Ipak, ova sredstva nisu dovoljna, tako da se ove zemlje zadužuju u inostranstvu. Zaduženost pojedinih zemalja već dostiže upozoravajući nivo. Zbog toga se nameće pitanje granica spoljne zaduženosti, odnosno pitanje koliko je održiv tekući deficit posmatranih zemalja. Njegova održivost u

* Ekonomski fakultet Beograd.

16

narednim godinama značajno zavisi od budućeg priliva SDI i od mogućnosti dodatnog zaduživanja u inostranstvu.

Ključne reči: izvoz, uvoz, platni bilans, tekući račun, strane direktne investicije, spoljni dug.

UVODNE NAPOMENE

Zemlje u tranziciji centralne i istočne Evrope, Baltičke zemlje, kao i zemlje jugoistočne Evrope, beleže značajne deficite tekućeg računa. Mada se očekivalo da će promene strukture proizvodnje i trgovine ovih zemalja dovesti do smanjivanja deficita tekućeg računa, to se nije dogodilo. Deficiti tekućeg računa u zemljama jugoistočne Evrope su znatno veći u poređenju sa regionom centralne i istočne Evrope. SDI su značajan izvor pokrića ovog deficita. Osim toga, mnoge zemlje ovog regiona se zadužuju u inostranstvu, pa se postavlja pitanje koliko dugo se može koristiti ovaj izvor za pokriće deficita tekućeg računa. Zbog toga se često javlja i pitanje koliko je opasan deficit tekućeg računa za makroekonomsku stabilnost zemlje?

U analizi ćemo koristiti iskustva Baltičkih zemalja i zemalja u tranziciji centralne i istočne Evrope u pokriću deficita tekućeg računa. Naš cilj je da procenimo u kojoj meri izvori pokrića deficita tekućeg računa, posebno priliv SDI, opredeljuju održivost ovog deficita. Težište u radu je na analizi stanja tekućeg računa zemalja jugoistočne Evrope i načina na koji se pokriva neravnoteža.

1. DEFICIT TEKUĆEG RAČUNA U ZEMLJAMA U TRANZICIJI

Deficit tekućih transakcija javlja se i kod zemalja u tranziciji sa naprednijom strukturom proizvodnje i izvoza1. Dokaz za to su i Baltičke zemlje. Ove zemlje su se u protekloj deceniji susretale sa rastućim deficitom tekućeg računa. Slično iskustvo su imale i neke zemlje centralne i istočne Evrope, članice Višegradske grupe. Od 2000. godine ove zemlje beleže rastući trgovinski deficit.To potvrđuju i podaci tabele 1.

Prema podacima tabele 1., koja prikazuje deficit tekućeg računa u odnosu na bruto domaći proizvod (BDP), zapaža se da je među Baltičkim zemljama najveći deficit tekućeg računa imala Letonija a najmanji Litvanija. Ovaj deficit je u Letoniji tokom 2006. i 2007. godine prelazio preko 20% BDP-a. Osim 1 Promene strukture trgovine zemalja u tranziciji centralne i istočne Evrope predstavljaju

produbljen proces koji još uvek traje (Benedicitis de Luca and Lucia Tajoli (2007), str. 131.).

17

toga, deficit u Baltičkim zemljama je veći od deficita u zemljama Višegradske grupe. Nesklad investicija i štednje doveo je u ovom zemljama do formiranja deficita tekućeg računa. Iz literature je poznato da deficit tekućeg računa podstiče i pritiske na valutni kurs, a može dovesti i do krize ukoliko se finansira iz kratkoročnih izvora. Da bi se neutralisale negativne posledice opadanja štednje, podstiče se priliv SDI i portfolio investicija. Uostalom, prevazilaženje zaostale proizvodne strukture na putu tranzicije u razvijene privrede ostvaruje se tako što su investicije veće od ukupne štednje u ovim zemljama. Ipak, na duži rok tekući deficit može da prouzrokuje određene rizike. Rizici su veći u zemljama koje vezuju svoju valutu za jednu stranu valutu ili imaju valutno veće.

Tabela 1.

Tekući račun Baltičkih zemalja i izabranih zemalja centralne Evrope članica Višegradske grupe (V4) u periodu 1996-2008. godine

u % od BDP-a 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009*

Estonija -5,3 -5,5 -5,6 -10,2 -13,0 -13,2 -10,0 -15,5 -18,0 -9,4 1,2 Letonija -8,9 -4,7 -7,7 -6,6 -8,2 -12,4 -12,5 -22,4 -22,5 -12,9 -4,6 Litvanija -11,1 -6,0 -4,7 -5,2 -6,9 -8,0 -7,2 -10,8 -14,6 -11,9 -2,6 Češka Republika -2,4 -4,8 -5,3 -5,5 -6,2 -5,2 -1,8 -3,3 -3,3 -2,9 -

Poljska -7,4 -5,8 -2,8 -2,5 -1,9 -4,2 -1,6 -3,2 -4,0 -5,5 -2,8 Mađarska -7,6 -8,4 -6,0 -6,9 -7,9 -8,4 -6,8 -5,5 -6,4 -8,5 -7,5 Slovačka -4,8 -3,4 -8,3 -7,9 -0,8 -3,4 -5,3 -9,7 -4,8 -6,3 -6,8

Napomena: Češka Republika, Poljska, Mađarska i Slovačka su članice Višegradske grupe.

* Prognoza.

Izvor: ICEG European Center (2007), str. 12, tabela 2. (podaci za period 1999-2006). EBRD (2009), podaci za period 2007-2009. godine.

Estonija je uvela valutno veće da bi upravljala svojom valutom (kruna). Kruna je vezana za evro. Letonija i Litvanija su imale fluktuirajući devizni kurs do 1994. godine. U toj godini Litvanija je svoju valutu (litas) vezala za SAD dolar, a Letonija je takođe uvela fiksni devizni kurs. Litvanija je 2002. godine kurs svoje valute vezala za euro, dok Estonija i Litvanija imaju valutno veće. Sve Baltičke zemlje su članice sistema ERM II.

Jedno od glavnih pitanja je da li se deficit tekućeg računa može održati na duži rok? Ovo pitanje je povezano sa solventnošću zemlje na duži rok. Po pravilu važi stav da deficit tekućeg računa nosi manje rizike ukoliko zemlja smatra da joj u budućnosti neće biti ugrožena solventnost. To se potvrđuje i na

18

primeru Baltičkih zemalja koje su imale znatan priliv SDI. Ovaj priliv je osigurao visoke stope rasta GDP-a, bez zaduživanja u inostranstvu radi pokrića tekućeg deficita. Ove zemlje su u isto vreme unapredile svoju međunarodnu konkurentnost, što je umanjilo rizike depresije. Međutim, rastući deficit bilansa robe i usluga može dovesti do povećanja spoljnog duga, ukoliko priliv SDI nije dovoljan za pokriće ove neravnoteže. O tome se mora posebno voditi računa kada se uzimaju komercijalni krediti u inostranstvu u inostranim valutama i promenljivim kamatnim sopama.

Uprkos snažnom procesu liberalizacije po preporukama Vašingtonskog konsensusa, Baltičke zemlje su zabeležile zaokret od trgovinskih u pravcu netrgovinskih sektora, što je prouzrokovalo nastanak trgovinskog i deficita tekućeg računa. Tako je poboljšanje karakteristika trgovinskog sektora u Estoniji i Litvaniji između 1998. i 2001. godine dovelo do privremenog smanjenja trgovinskog deficita. Ipak, sve tri Baltičke zemlje su u periodu 1997-2006. godine ostvarile porast učešća kratkoročnog spoljnog duga u ukupnom spoljnom dugu, što je dovelo do porasta njihove spoljne osetljivosti2. Dakle, kratkoročno spoljno zaduženje može dovesti do nestabilnosti privrede uprkos tome što SDI imaju dominantnu ulogu u pokrivanju deficita tekućeg računa. Takođe treba imati u vidu da SDI u kasnijim fazama dovode do velikog odliva kapitala kroz dividende. Usporavanje investicija i porast domaće štednje mogu ublažiti tekući deficit.

Imajući u vidu činjenicu da se deficit tekućeg računa često javlja u zemljama u tranziciji, potrebno je detaljnije ispitati njegovo kretanje u zemljama jugoistočne Evrope.

Na grafikonu 1. je prikazano kretanje deficita tekućeg računa u zemljama jugoistočne Evrope. Podaci predstavljaju obične a ne ponderisane proseke posmatranih zemalja. Podaci za 2009. godinu predstavlju procenjene vrednosti.

U grafikonu 1. se može videti da je rastući deficit na početku tranzicije (registrovan od sredine 90-tih godina) bio praćen njegovim smanjivanjem početkom 21. veka (kod nekih zemalja), da bi, zatim, ponovo usledio njegov rast, dostižući rekordne nivoe u 2007. i 2008. godini. Smanjenje ovog deficita očekuje se u 2009. godini kao posledica delovanja svetske ekonomske i finansijske krize.

Deficit tekućeg bilansa u zemljama jugoistočne Evrope je bio posebno visok (kretao se od 8% BDP-a u 2002. do blizu 15% u 2007. godini). Deficit Crne Gore u 2007. godini je iznosio oko 32% BDP-a, što je bilo najveće učešće u odnosu na ostale zemlje u tranziciji jugoistočne Evrope. U istoj godini, deficit Republike Makedonije je bio među najmanjima u posmatranoj grupi zemalja.

2 ICEG European Center (2007), str. 12.

19

Ocenjeni podaci za 2008. govore da je deficit u zemljama regiona i dalje rastao, uprkos razmahu svetske finansijske krize.

Grafikon 1.

Prosečni deficit tekućeg računa u zemljama jugoistočne Evrope u periodu 1993-2009. godine

(u % BDP-a)

0

5

10

15

20

1993 1995 1997 1999 2001 2003 2005 2007 2009 Napomena: Podaci za 2009 su procene EBRD.

Izvor: EBRD (2009).

Na osnovu gore iznetih podataka se može zaključiti da se u praksi zemalja u tranziciji centralne i istočne Evrope i Baltika, kao i jugoistočne Evrope, nije potvrdilo očekivanje da će sa sprovođenjem tranzicije, odnosno sa promenom strukture proizvodnje i trgovine, doći do smanjivanja deficita tekućeg bilansa. U većem delu ovog regiona tranzicija traje više od 15 godina, a još uvek se zadržavaju visoki deficiti tekućeg računa. Oporavak BDP-a u ovim zemljama je doveo do snažnog priliva SDI, koji još uvek traje, kao i do dodatnog zaduživanja u inostranstvu.

Snažan porast priliva SDI u zemlje jugoistočne Evrope od 2002. godine duguje se privatizaciji javnih preduzeća, velikim projektima koji se zasnivaju na niskim troškovima proizvodnje i već tada ispoljenom očekivanju ulaska Bugarske i Rumunije u EU 1. januara 2007. godine. Prema podacima UNCTAD-a, priliv SDI u 17 zemalja jugoistočne Evrope i Zajednice nezavisnih država u 2006. godini je porastao u poređenju sa 2005. godinom3. Tendencija je nastavljene tokom 2007. i 2008. godine, pri čemu je ovaj priliv u 2008. godini dostigao rekordni nivo. Doduše, kada se posmatraju samo zemlje jugoistočne Evrope, uočava se da je priliv SDI u 2008. bio nešto niži u poređenju sa 2007. godinom. Glavnina priliva SDI i dalje se duguje

3 UNCTAD (2007), str. 61.

20

privatizaciji preostalih javnih preduzeća. Priliv SDI u zemlje Zajednice nezavisnih država uglavnom je motivisan željom da se pristupi velikom potrošačkom tržištu, kao što je tržište Ruske Federacije i Ukrajine, kao i željom da se iskoriste poslovne mogućnosti iskrsle usled liberalizacije nekih industrijskih grana. Glavni investitori u ovom regionu su transnacionalne komapnije (TNK) iz Evropske unije (EU), koje imaju dominantno učešće kako u grinfild investicijama tako i u merdžerima i akvizicijama. Opadajuće stope privrednog rasta u Regionu, kao posledica restriktivne monetarne politike i niže domaće tražnje, kao i recesija u zemljama iz kojih dolazi veći deo SDI, ne deluju ohrabrujuće na priliv SDI tokom 2009. godine (UNCTAD, 2009, str. 72).

U proceni mogućeg priliva SDI u region jugoistočne Evrope i Zajednicu nezavisnih država, iznetoj u novijoj studiji UNCTAD-a (2009a, str. 51), iznosi se rezerva u pogledu obima priliva SDI u naredne tri godine. Tome svakako doprinose procene negativnog rasta BDP-a u Regionu, pre svega zbog smanjivanja izvoza i finansijske krize u tim zemljama. Ove procene govore da zemlje Regiona ne mogu računati sa velikim prilivom SDI kao ranijih godina, tako da ovaj izvor postaje ograničavajući činilac finansiranja deficita tekućeg računa. Nema sumnje da će to uticati na smanjivanje ovog deficita u narednom periodu. Da bismo stekli potpuniji uvid u značaj priliva SDI za finansiranje tekućeg računa u zemljama jugoistočne Evrope, poslužićemo se podacima tabele 2.

Prema podacima tabele 2. zapaža se da je Rumunija privukla najviše SDI, a iza nje se nalazi Bugarska,a zatim Hrvatska. Srbijaje na četvrtom mestu sa skoro upola manjim prilivom u poređenju sa Hrvatskom. Priliv SDI u zemljama jugoistočne Evrope se odvijao u vezi sa privatizacijom, a manjim delom posredstvom grinfild investicija. U period 1989-2008. godine Hrvatska je privukla preko 22 mlrd. dolara, a Srbija preko 14 mlrd.dolara. Interesantno je primetiti da su Albanija, Bosa i Hercegovina i Crna Gora zajedno primile sličan iznos SDI kao i Srbija. Ako posmatrano zemlje jugoistočne Evrope (po klasifikaciji EBRD, jugoistočna Evropa obuhvata Zapadni Balkan plus Bugarska i Rumunija), zapaža se da su one u periodu 1989-2008. privukle neto SDI u iznosu od 127 mlrd. dolara. Od ovog iznosa, oko 97 mlrd. dolara se odnosi na Rumuniju i Bugarsku, ili oko 75% ukupnih SDI u jugoistočnoj Evropi u tom periodu4. Ovaj raskorak svedoči o velikoj zainteresovanosti stranih investitora za zemlje koje su ušle u EU. Kumulativni per capita priliv SDI u istom periodu je varirao među zemljama Zapadnog Balkana, pri čemu je Hrvatska imala preko 5.000 dolara per capita, a Srbija 1.930 dolara. Navedeni podaci svedoče o značaju SDI u finansiranju deficita tekućeg računa posmatranih zemalja. Zemlje koje su postale članice EU (Bugarska i Rumunija)

4 http://www.ebrd.com/country/sector/econo/stats/index.htm [Pristup 28/09/09].

21

i dalje su glavni kandidati za privlačenje SDI, dok će ostale zemlje ovog regiona biti suočene sa malaksavanjem priliva SDI u narednim godinama. Na ovaj trend će uticati ne samo ekonomska i finansijska kriza, već i činjenica da se privatizacija približava kraju, tako da je za održanje dinamike priliva SDI potrebno da se aktivira njihova grinfild komponenta. Za to su potrebni atraktivni projekti i stimulativna investiciona klima.

Tabela 2.

Strane direktne investicije u zemlje jugoistočne Evrope u periodu 2000-2009. godine

(neto priliv registrovan u platnom bilansu) u mln. dolara

2000 2005 2006 2007 2008 (ocena)

2009 (procena)

Kumulativni priliv SDI 1989-

2008. Albanija 143 283 325 651 880 558 3.601 Bosna i Hercegovina 146 579 710 2.023 1.200 400

6.323

Bugarska 998 4.005 7.583 11.433 8.472 5.568 41.448 Crna Gora ... 482 585 717 783 606 2.769 Hrvatska 1.105 1.551 3.212 4.644 4.098 2.633 22.613 Makedonija 175 94 424 700 612 300 3.226 Rumunija 1.051 6.587 10.957 9.818 11.000 5.000 55.894 Srbija 50 1.550 4.264 2.195 2.487 1.400 14.482

SDI priliv per capita

Kumulativni SDI priliv per

capita1989-2008. (US$)

SDI priliv per capita 2008

(US$)

SDI priliv 2008 u procentima od GDP-a

Albanija 1.125 275 6,8 Bosna i Hercegovina 1.664 316 6,5

Bugarska 5.454 1.115 17,0 Crna Gora 4.195 1.186 18,2 Hrvatska 5.091 923 5,9 Makedonija 1.613 306 6,4 Rumunija 2.576 507 5,5 Srbija 1.931 332 4,9 Napomena: Mada EBRD Hrvatsku svrstava u zemlje centralne Evrope, ovde je data u grupi zemalja jugoistočne Evrope radi poređenja.

Izvor: http://www.ebrd.com/country/sector/econo/stats/index.htm [Pristup 28/09/09].

22

EBRD projektuje znatno smanjivanje priliva SDI u 2009. godini za sve zemlje Zapadnog Balkana, zbog svetske ekonomske krize. Smanjivanje priliva ovog vida sredstava otežava finansiranje deficit platnog bilansa. Zbog toga su zemlje Regina zatražile aranžmane sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF) kako bi pribavile potrebna sredstva za finansiranje deficita platnog bilansa.

O značaju priliva SDI za zemlje Regiona svedoči njihovo učešće u BDP. Na primer, ova sredstva su činila 18,2% BDP-a Crne Gore u 2008. godini, odnosno 5,9% BDP-a Hrvatske ili 4,9% BDP-a Srbije. Ovi relativni pokazatelji ubedljivo govore da su se zemlje Regiona godinama navikle na ovaj vid priliva stranih sredstva, i da će njihov smanjen priliv u 2009. godini otežati finansiranje neravnoteže u platnom bilansu. Zbog toga se može očekivati smanjivanje defiicta tekućeg računa ovih zemalja. EBRD projektuje smanjivanje deficita tekućeg računa zemalja Zapadnog Balkana u 2009. u poređenju sa 2008, mada će za većinu zemalja Regiona on i dalje biti visok. Na primer, EBRD očekuje da će deficit tekućeg računa Sbije u 2009. iznositi 11.8% BDP-a, Hrvatske 8,3%, Bosne i Hercegovine 9,4%, Albanije 9,8%, Makedonije 12,2%, i Crne Gore 28,7%. Ujedno se očekuje da će u 2009. godini deficit tekućeg računa Bugarske iznositi 18,1%, a Rumunije 7,4% BDP-a.5 Iz činjenice da se za sve zemlje projektuje redukcija deficita tekućeg bilansa, nameće se zapažanje da je deficit tekučeg računa problem za sve zemlje Regiona. Zbog toga su one zainteresovane za što veći priliv SDI jer on ne stvara dužničke obaveze, a ima i druge prednosti.

2. ZADUŽENOST ZEMALJA JUGOISTOČNE EVROPE

Drugi značajan izvor za finansiranje deficita tekućih transakcija je zaduživanje u inostranstvu. Spoljni dug u znatnoj meri opredeljuje održivost deficita tekućeg bilansa. Međutim, zemlja koja uđe u zonu prezaduženosti prema inostranstvu može se suočiti sa teškoćama dodatnog inostranog zaduživanja. Na primeru nekoliko zemalja jugoistočne i centralne Evrope možemo uočiti razmere inostrane zaduženosti. Relevantno podaci se daju u tabeli 3.

Ako se posmatra učešće spoljnog duga u BDP, prema tabeli 3. se uočava da je vrednost ovog odnosa za Bugarsku i Hrvatsku bila iznad 80%, dok je za ostale posmatrane zemlje vrednost ovog pokazatelja bila ispod 80%6. Dakle,

5 http://www.ebrd.com/country/sector/econo/stats/index.htm [Pristup 28/00/09]. 6 Drugi pokazatelj koji koristi Svetska banka za merenje stepena zaduženosti zemlje je odnos

sadašnje vrednosti njenog spoljnog duga i BDP. Ako je vrednost ovog pokazatelja preko 80%, smatra se da je zemlja prezadužena.

23

većina posmatranih zemalja u tabeli 3. (uključujući i Srbiju) svrstavala se, prema ovom pokazatelju, u grupu umereno zaduženih zemalja.

Drugi pokazatelj zaduženosti (odnos sadašnje vrednosti duga i izvoza robe i usluga), za sve posmatrane zemlje (sem Srbije) je imao vrednost ispod 200% (za Srbiju 214,7% i odnosi se na 2008. godinu). To upućuje na zaključak da posmatrane zemlje nisu spadale u grupu visoko zaduženih zemalja, mada je Srbija bila blizu gornje vrednosti ovog indikatora. Strani zajmodavci prate kretanje ovih pokazatelja, a rejting zemlje opada sa njenim prelaskom u zonu oštre prezaduženosti. Zemlje koje svoj rastući deficit tekućih transakcija pokrivaju zaduživanjem u inostranstvu izložene su riziku prelaska u grupu visoko zaduženih zemalja, čime se dovodi u pitanje održivost ovog deficita. Nameće se zaključak da se održivost deficita jedne zemlje mora posmatrati i iz ugla dostignutog stepena njene spoljne zaduženosti.

Tabela 3.

Ukupan spoljni dug u BDP-u i izvozu robe i usluga za zemlje regiona u 2006. godini7

u %

Alb

anija

Mađ

arsk

a

Rum

unija

Bug

arsk

a

Hrv

atsk

a

BIH

Mak

edon

ija

Srbi

ja*

Strani dug/BDP 19,2 94,0 34,3 82,3 89,7 54,0 40,4 64,7 Strani dug/izvoz robe i usluga 85,7 121,4 106,1 128,8 170,9 152,6 87,1 214,7

Napomena: * Podatak se odnosi na 2008. godinu.

Izvor: EBRD (2007); Podaci za Srbiju su prema NBS, http://www.nbs.rs/export/internet/latinica/90/90 _5/inflation_avgust_09.pdf.

Paralelno sa prilivom SDI, većina posmatranih zemalja se proteklih godina u značajnoj meri oslanjala na zaduživanje u inostranstvu kao izvor finansiranja platnobilansne neravnoteže. Glavna strvar kod ovog izvora je to što se sredstva moraju plasirati u proizvodni sektor ukoliko zemalja želi da izbegne probleme u servisiranju dugova. Zaduživanje radi finansiranja 7 Navedeno prema Fond za razvoj nauke (2007), str. 40 (Tabela T6-5). U novije vreme ovaj

pokazatelj se često koristi za određivanje zaduženosti zemlje. Svetska banka (Global Development Finance) stavlja u odnos sadašnju vrednost duga (ukupan kratkoročni dug plus diskontovan iznos ukupnih otplata za javni, javno garantovani i privatni negarantovani dugoročni spoljni dug tokom trajanja zajma. Svetska banka svrstava zemlju u grupu visoko zaduženih zemalja ukoliko sadašnja vrednost spoljnog duga prelazi 220% njenog izvoza robe i usluga (računajući i priliv diznaka iz inostranstva).

24

izgradnje infrastrukture može biti dobar ulog radi privlačenja grinfild investicija, ali ako to izostane preostaje da se u privredi poveća opšta efikasnost, i da se na osnovi dodatne akumulacije kreiraju sredstva za uredno servisiranje spoljnih dugova.

3. PERFORMANSE SPOLJNE TRGOVINE ZEMALJA JUGOISTOČNE EVROPE

Među zemljama u tranziciji jasno se uočavaju razlike u pogledu značaja izvoza za kreiranje BDP-a. Na putu porasta učešća izvoza u BDP-u najviše su odmakle zemlje centralne Evropa, dok zemlje Zapadnog Balkana za njima prilično zaostaju. Slika skromnih izvoznih rezultata zemalja Zapadnog Balkana nameće se na osnovu podataka tabele 4. Prema podacima ove tabele zapaža se da je učešće izvoza robe i usluga Srbije u njenom BDP-u u 2000. godini iznosilo 28,4%, što je znatno manji udeo u odnosu na ostale zemlje prikazane u ovoj tabeli, sem Albanije i Poljske. Od ostalih zemalja, Slovačka, Mađarska, Češka, Slovenija i Bugarska su u istoj godini imale učešće preko 50%, Makedonija 48,6%, BiH 31,1%, dok su Albanija sa udelom od 17,6% i Poljska sa učešćem od 27,1% imala manje učešće od Srbije. Lako se uočava da je većina od posmatranih zemalja ostvarila vidan napredak u periodu do 2008. godine. Primera radi, Slovačka je povećala svoje učešće izvoza robe i usluga u BDP-u na 78%, Mađarska na 81%, Češka na 77%, a Makedonija na 56%. Srbija značajno zaostaje sa učešćem od 31%.8 Navedena poređenja skreću pažnju na nedovoljno učešće izvoza robe i usluga Srbije u BDP-u. Tome svakako doprinosi i kašnjenje privrede Srbije za svetom od nekoliko tehnoloških ciklusa, koje je sprečilo formiranje konkurentne izvozne strukture. Izvoz još uvek nije postao dominantan kanal realizacije BDP-a, odakle potiče i nedovoljna konkurentnost u izvozu. Politika precenjene vrednosti dinara tokom 2006. i 2007. godine nije delovala stimulativno na izvoznike već je dovodila do umanjivanja dinarskih prihoda od izvoza. Preduzeća koja su neto izvoznici posebno su bila pogođena ovakvim kretanjem deviznog kursa dinara.

Porast robnog izvoza u narednim godinama predstavlja naglašenu potrebu privrede zemalja Regiona radi smanjivanja deficita robne razmene. Ova 8 MMF ukazuje na povezanost velikog trgovinskog deficita Srbije sa relativno niskim

koeficijentom investiranja u poređenju sa drugim zemljama centralne i jugoistočne Evrope. Ističe se da su fiksne investicije u Češkoj Republici u periodu 1995-97. iznosile 31% GDP, a u Slovačkoj Republici 32-36% GDP između 1996. i 1998. godine. U Bugarskoj su fiksne investicije u 2005.g. dostigle 24% GDP, a u Rumuniji u istoj godini 23%. U ovom izveštaju MMF je ocenio da su fiksne investicije u Srbiji porasle nakon 2000. godine, mada je to, po zapažanju MMF, još uvek nizak nivo od 19% GDP u 2004. godini. Zaključuje se da je niska kapitalna intenzivnost proizvodnje u Srbiji posledica niskog koeficijenta investiranja. (IMF, 2006, str. 10.)

25

potreba je u direktnoj vezi sa kreiranjem zadovoljavajućeg deviznog potencijala za uredno plaćanje uvoza i servisiranje spoljnog duga. Spoljni dug Srbije krajem 2008. godine iznosio je 21,8 mlrd. evra9, i predstavljao je 64,7% BDP u toj godini, odnosno 214,7% izvoza robe i usluga. Otplata duga u istoj godini je dostigla 34,8% izvoza robe i usluga, što skreće pažnju na teret otplate duga u narednim godinama.

Tabela 4.

Učešće izvoza robe i usluga u bruto domaćem proizvodu - u procentima

1993 2000 2008 Slovačka 70,3 78 Mađarska 26,4 72,0 81 Češka 63,4 77 Slovenija 58,8 55,6 70* Bugarska 38,2 55,7 61 Hrvatska 52,4 47,1 42 BJR Makedonija 46,7 48,6 56 Crna Gora 38,4 41 Moldavija 49,8 44 Poljska 27,1 37 Rumunija 32,9 28 Srbija 28,4** 31 Albanija 15,4 17,6 28 BiH 31,1 35

Napomene: * Podatak se odnosi na 2007. godinu; ** Odnosi se na Srbiju i Crnu Goru.

Izvor: Podaci Svetske banke preuzeti sa http://web.worldbank.org dana 28.09.2009.

U cilju sagledavanja razmera deficita trgovinskog bilansa i bilansa tekućih transakcija zemalja Regiona pre izbijanja ekonomske i finansijske krize, daje se grafikon 2. Podaci se odnose na 2006. godinu jer je u toj godini platni bilans odražavao realne tokove u međunarodnoj trgovini i finansijama, i nije bio pogođen dejstvom krize. Na grafikonu 2. se može odmah zapaziti da je Srbija u poređenju sa ostalim zemljama Zapadnog Balkana, sem Crne Gore, u 2006. godini imala najveće učešće deficita bilansa tekućih transakcija u BDP-u.

Na osnovu grafikona 2. očigledno je da je Crna Gora u 2006. godini imala deficit bilansa tekućih transakcija od skoro 30% BDP-a, dok se iza nje nalazila Srbija sa deficitom od 11,5% BDP-a i BiH sa deficitom od 10,7% BDP-a.

9 Navedeno prema NBS, Statistički bilten, decembar 2008-januar 2009, str. 69. Preizeto sa:

http://www.nbs.rs/export/internet/cirilica/80/index.html

26

Međutim, deficit bilansa tekućih transakcija nije specifičnost zemalja Zapadnog Balkana. Kao što se može videti, Bugarska i Rumunija su u istoj godini imale značajan deficit bilansa tekućih transakcija (15,7% i 10,3% BDP-a, respektivno). Od zemalja centralne i istočne Evrope, Letonija je bila lider sa deficitom bilansa tekućih transakcija od 22,4% BDP-a. Mada su razmere deficita bilansa tekućih transakcija različite, za sve posmatrane zemlje, sem Slovenije, je karakteristično da su imale značajan trgovinski deficit. Pri tome je najveće učešće trgovinskog deficita u BDP-u ostvareno u Crnoj Gori (oko 47%). Slede BiH, Letonija i Bugarska. Iz toga se nameće zaključak da je deficit trgovinskog bilansa glavna determinanta neravnoteže bilansa tekućih transakcija10.

Grafikon 2.

Trgovinski bilans i bilans tekućih transakcija kao % GDP-a u 2006. godini

-50

-40

-30

-20

-10

0

Albanij

aBiH

Hrvatsk

a

Maked

onija

Crna G

oraSrbi

ja

Slovenij

a

Bugars

ka

Rumunija

Leton

ija

Trgovinski bilans Bilans tekućih transakcija

Izvor: Prema podacima Vienna Institute for International Economic Studies (2007).

Takva se ocena odnosi i na Srbiju. Imajući u vidu da se porast robnog izvoza ispoljava kao nezaobilazan preduslov za smanjivanje neravnoteže tekućeg bilansa, skoro sve posmatrane zemlje restrukturiraju svoju privredu. Pravci restrukturiranja su određeni njihovim kompativnim prednostima na svetskom tržištu, što praktično znači da povećanje izvoza predstavlja jedan od važnih ciljeva razvoja privrede. Dakle, očigledno je da restrukturiranje privrede 10 Deficit tekućeg računa u zemljama u tranziciji centralne i istočne Evrope, kao i u zemljama

jugoistočne Evrope, se javlja u kontinuitetu duži niz godina, čak i kod zemalja koje su već članice EU. Ovi deficiti su posledica velikih zahtevanih ulaganja za restrukturiranje privrede ovih zemalja, kao i visoke državne potrošnje koja se postepeno smanjuje. Strani investitori ulaze u velike investicije zbog velikih profita. Time se raskorak između velikih privatnih investicija i skromne domaće štednje nadomešta prilivom SDI.

27

Srbije predstavlja osnovu za povećanje konkurentnosti i izvoza u narednom periodu. Porast izvoza proizvoda veće dodate vrednosti i savremenih tehnoloških karakteristika treba da bude u osnovi strategije izvoza u narednom periodu. Pri tome strategiju izvoza treba shvatiti kao dugoročno opredeljenje vlade da merama ekonomske politike stvara podsticajni okvir za izvoznike iz propulzivnih sektora koji mogu osigurati održiv rast izvoza u narednim godinama.

Potpisivanje CEFTA sporazuma otvara mogućnost povećanja trgovine u ovom regionu. Prerastanje CEFTA u multilateralni sporazum je praćeno očekivanjima preduzeća u svim članicama da će povećati izvoz zbog ukidanja carina. Takva očekivanja imaju realnog osnova, mada još uvek deluju necarinske prepreke koje mogu usporavati potencijalni rast izvoza. U meri otklanjanja uticaja ovih prepreka, u budućnosti se može očekivati stvaranje ujednačenih uslova poslovanja na celokupnom području ove integracije. Mada će preduzeća zbog slobodnog protoka robe i usluga moći da računaju na korišćenje prednosti ekonomije obima proizvodnje, diferencijacija proizvoda se nameće kao potreba radi uspešnijeg osvajanja pojedinih segmenata tržišta. Za to su potrebna ulaganja u savremenu tehnologiju, koju danas uglavnom koriste TNK. S obzirom da su u svim članicama CEFTA prisutne TNK, može se očekivati da će one međusobno podeliti tržište ovog regiona, pre nego što će se između njih razviti bespoštedna konkurencija. Mala i srednja preduzeća (MSP) u nastajanju u svim zemljama u regionu moraju težiti povezivanju sa TNK, kako bi kroz lance međusobnih isporuka osiguravala sebi tržište. U tom pogledu, ni preduzeća iz Srbije nisu izuzetak. Privatizovana preduzeća u stranom vlasništvu uglavnom su računala na prodaju proizvoda na domaćem tržištu (izuzetak je US Steel Serbia), koje sa ukidanjem carinskih i necarinskih mera postaje sve više izloženo stranoj konkurenciji. To će podstaći TNK da prodaju svojih proizvoda prošire i na ostale zemlje u ovoj integraciji, što će dovesti do rasta izvoza. Na drugoj strani, jačanje konkurencije na domaćem tržištu će dovoditi u teži položaj preduzeća koja su isključivo orijentisana na prodaju na domaćem tržištu. To je važan razlog da preduzeća (posebno MSP) blagovremeno pristupe povezivanju sa preduzećima iz inostranstva u međunarodne proizvodne mreže, sa ciljem organizovanja proizvodnje delova, sklopova i podsklopova za inostrane naručioce. Time se osigurava tržište za kontinuirane isporuke. U Srbiji se poslednjih godina registruje pojava prekida saradnje između domaćih isporučilaca inputa i velikih privatizovanih preduzeća, čime se smanjuje domaća proizvodnja i povećava uvoz, uz istovremeni rast nezaposlenosti11.

11 Navedeno prema R.Kovačeviću (2008, str. 120).

28

4. ZAKLJUČNE NAPOMENE

Rast trgovinskog deficita zemalja u tranziciji centralne i istočne Evrope, kao i zemalja jugoistočne Evrope, obeležio je ne samo početak tranzicije već se javlja i u kasnijim godinama. Strukturne promene proizvodnje i trgovine u ovim zemljama su bile praćene pojačanim investiranjem. Posledica velikih investicija i još uvek snažne javne potrošnje, je rastući deficit tekućeg računa u zemljama Regiona. Nedovoljno investiranje u većini zemalja jugoistočne Evrope otežava strukturne promene proizvodnje i izvoza, što je pretpostavka za održiv rast izvoza u dužem vremenskom periodu. Za to je neophodan snažan priliv SDI u narednim godinama, posebno u periodu nakon završetka privatizacije. Stvaranje privlačnog investicionog ambijenta je bitan preduslov za porast motivisanosti stranih investitora za investiranje u privredu Srbije. Međutim, mora se imati u vidu da je zbog uticaja ekonomske i finansijske krize lako moguće da u narednim godinama dođe do usporavanja priliva SDI, što će imati za posledicu ili povećano zaduživanje u inostranstvu ili smanjivanje deficita tekućeg računa. Možda je kombinacija ova dva trenda najizgledniji scenario razvoja platnog bilansa posmatranih zemalja.

Istraživanja su pokazala da je priliv SDI najkvalitetniji oblik priliva inostranog kapitala. S jedne strane, prilv SDI donosi novu tehnologiju, upravljačka znanja i mogućnost uključivanje u mreže međunarodne proizvodnje i trgovine. Pored toga, ova sredstva su kvalitetan izvor pokrića deficita platnog bilansa jer ne stvaraju obaveze prema inostranstvu. Zbog toga je veoma značajno za sve zemlje u tranziciji, posebno zemlje jugoistočne Evrope, da kontinuirano stvaraju pretpostavke za snažniji priliv SDI u budućnosti. Mada tekuće procene UNCTAD-a i EBRD-a govore o mogućem usporavanju priliva SDI u region jugoistočne Evrope u naredne tri godine, profitonosni programi će moći da računaju na motivisanost stranih investitora. Time se posebno naglašava značaj stvaranja dodatnih podsticaja za priliv novih grinfild investicija u ovaj region.

Literatura:

1. Benedicitis de Luca and Lucia Tajoli (2007), “Economic integration and similarity in trade structures”, Empirica, 34, pp. 117-137.

2. EBRD (2007), Transition report 2007, EBRD, London. 3. EBRD (2009), http://www.ebrd.com/country/sector/econo/stats/index.htm 4. Fond za razvoj nauke (2007), Kvartalni monitor: ekonomski trendovi i politika u

Srbiji, br. 11 (oktobar-decembar), Beograd. 5. ICEG European Center (2007), „Sustainability of External Balances in the Baltic

Countries“, News af the Month (decembar). 6. IMF (2006), IMF Country Report No. 06/382, IMF, Washington (oktobar).

29

7. Kovačević, Radovan (2008), „Povećanje izvoza kao faktor smanjivanja neravnoteže platnog bilansa Srbije“, Tekuća privredna kretanja, ekonomska politika i strukturne promene u Srbiji 2007/2008. godine, Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, ss. 115-128.

8. UNCTAD (2007), World Investment Report 2007, UN, New York and Geneva. 9. UNCTAD (2009), World Investment Report 2009, UN, New York and Geneva. 10. UNCTAD (2009a), World Investment Prospects Survey 2009-2011, UN, New York

and Geneva. 11. Vienna Institute for International Economic Studies (2007), WIIW Handbook af

Statistics 2007, Wien.

30

Renata Oczkowska∗ Paweł Lula*

THE NETWORK MODEL FOR FOREIGN DIRECT INVESTMENTS AND ITS APPLICATIONS

In this paper the problem of modelling of foreign direct investment (FDI) flows was studied. In presented approach graph-based model (network model) was used. The paper has the following structure: in the first part a short description of foreign direct investment was presented. Also some main statistics for FDI measure were described. Next geographical distribution of FDI flows was shown. In the last part of this article the results of cluster analysis of European economies in terms of FDI were presented.

1. FOREIGN DIRECT INVESTMENT AND ITS STATISTICS

Foreign direct investment (FDI) is defined as a long-term investment by a foreign investor in an enterprise resident in another economy.

According to the Balance of Payments Manual: Fifth Edition1 (BPM5), FDI refers to an investment made to acquire lasting interest in enterprises operating outside of the economy of the investor. The lasting interest is deemed to exist if the direct investor acquires at least 10% of the voting power of the direct investment enterprise.

FDI can be observed and analyzed from investor perspective or from host perspective. These two perspectives are reported separately as:

• Inward FDI (or FDI in the reporting economy) represents investment made by foreigners in enterprises resident in the reporting economy.

• Outward FDI (or FDI abroad) represents investment by residents entities in affiliated enterprises abroad.

There are several statistics which are used for FDI description. According to Eurostat2 the most important statistics for FDI measure are the following3:

• FDI flows denote the new investment made during the period,

∗ Cracow University of Economics 1 Washington, D.C., International Monetary Fund, 1993 2 http://epp.eurostat.ec.europa.eu/portal/page/portal/eurostat/home/ 3 http://epp.eurostat.ec.europa.eu/cache/ITY_SDDS/EN/bop_fdi_esms.htm

31

• FDI stocks (or positions) denote the value of the investment at the end of the period,

• FDI income is the income accruing to direct investors during the period,

• FDI intensity mainly measured as a percentage of GDP. If this index increases over time, then the country/zone is becoming more integrated with the international economy.

2. FDI GEOGRAPHICAL DISTRIBUTION

Reports published by the United Nations Conference on Trade and Development4 (UNCTAD) show the geographical distribution of foreign direct investment. Table 1. shows FDI inflows by host region in 2007.

Table 1.

FDI inflows by host region in 2007 (billions of dollars) Host region 2007

World 1537,9 Developed economies 1001,9 Europe 651,0 United States 192,9 Japan 28,8 Developing economies 438,4 Africa 35,6 Latin America and the Caribbean 125,8 Asia and Oceania 277,0 Transition economies 97,6

Source: UNCTAD Investment Brief, Number 1, 2008

3. FDI IN EUROPEAN UNION

European Union is one of the most important regions for FDI development. According to UNCTAD FDI inflows in 2007 reached 610 billion of US dollars (572 for EU-15 and 38 for new EU members).

Some details concerning FDI in European Union are presented on fig. 1A – 4E.

4 http://www.unctad.org/Templates/StartPage.asp?intItemID=2068

32

Fig. 1A.

Direct investment stocks in the reporting economy in 2007 (million EUR)

Source: Eurostat

Fig. 1B.

Direct investment stocks in the reporting economy as a percentage of GDP in 2007

Source: Eurostat

Fig. 1C.

Direct investment stocks in the reporting economy per 1000 inhabitants in 2007 (million EUR)

Source: Eurostat

33

Fig. 2A.

Direct investment flows in the reporting economy in 2007 (million EUR)

Source: Eurostat

Fig. 2B.

Direct investment flows in the reporting economy as a percentage of GDP in 2007

Source: Eurostat

Fig. 2C.

Direct investment stocks in the reporting economy per 1000 inhabitants in 2007 (million EUR)

Source: Eurostat

34

Fig. 3A. Income from direct investment in the reporting economy in 2007

(million EUR)

Source: Eurostat

Fig. 3B. Income from direct investment in the reporting economy in 2007 as a

percentage of direct investment flow

Source: Eurostat

Fig. 3C. Income from direct investment in the reporting economy in 2007 as a

percentage of direct investment stock

Source: Eurostat

35

Fig. 4A.

Direct investment stocks abroad in 2007 (Million EUR)

Source: Eurostat

Fig. 4B.

Direct investment flows abroad in 2007 (Million EUR)

Source: Eurostat

Fig. 4C.

Income from direct investment abroad in 2007 (Million EUR)

Source: Eurostat

36

Fig. 4D.

Income from direct investment abroad in 2007 as a percentage of direct investment flow

Source: Eurostat

Fig. 4E.

Income from direct investment abroad in 2007 as a percentage of direct investment stock

Source: Eurostat

4. GRAPH-BASED MODEL OF FOREIGN DIRECT INVESTMENT IN EU

Graph-based models are very common in different fields of science and real-world activity. They are appropriate for representation of objects which are connected by links. Graphs are studied for their theoretical properties and their applications.

37

A graph-based model for FDI flows between EU countries was created. Countries were represented by graph’s nodes and flows by arcs’ weights.

The elements of graph’s adjacency matrix present FDI flows from the country represented by the row to the country represented by the column. The graphical representation of adjacency matrix was shows on fig. 5.

Fig. 5.

Adjacency matrix of graph-based model of FDI net flows in EU in 2007

Legend:

Number of quarters filled FROM (Million of EUR)

TO (Millions of EUR)

0 -6665 -1188 1 -1188 4290 2 4290 9767 3 9767 15244 4 15244 48108

Source: own calculation based on Eurostat data

38

Cluster analysis of EU economies in terms of foreign direct investment

In terms of FDI cluster analysis of EU countries may reflect point of view of investor’s or host economy. In these two situations different approach to distance (or similarity) calculation is used. When investor’s country perspective is taking into account then distance between two rows od adjacency matrix is calculated. To show host countries similarity it is necessary to calculate distance between two columns of adjacency matrix.

In the first step of the analysis the distance matrix between investor economies was calculated. After it Ward’s method was used. The results was presented on fig. 6.

Fig. 6.

Cluster analysis of FDI investor countries

Dendrogram - Ward's MethodFDI in EU, Flows abroad in million EUR, 2007

0 50000 1E5 1,5E5 2E5 2,5E5

Distance

UKLUFRDEIT

ESNLBEHUCHPLTRHRGRCYLVLTEECZSI

SKROMTBGSENOPTISIEFI

DKAT

Source: own calculations

39

To present relationships between investor economies multidimensional scaling algorithm was used. Values of three components were used to create 3D chart shown on fig. 7.

Fig. 7.

The structure of investor economies in terms of FDI

The structure of investor economies in Europe in terms of FDI

LU

FR

UK

DE

BE

NL

ES

IT

NO

HU

AT

BGCYCZEEGRHRIEISLTLVMTPLPTRO

SE

SISKTR

CH

FIDK

LU

FR

UK

DE

BE

NL

ES

IT

NO

HU

AT

BGCYCZEEGRHRIEISLTLVMTPLPTRO

SE

SISKTR

CH

FIDK


40

In order to present a structure of a set of European FDI host countries a distance matrix between columns of adjacency matrix was calculated. After it Ward’s methods was used for cluster analysis. The result was presented on fig. 8.

Fig. 8.

Cluster analysis of FDI host countries

Dendrogram - Ward's MethodFDI in EU, Flows in reporting economy in million EUR, 2007

0 20000 40000 60000 80000 1E5 1,2E5 1,4E5 1,6E5

Distance

HUTRHRNOSEFI

SKLVLTSIIS

EEPTGRDKMTCYPL

ROCZBGNLUKLUFRIE

CHDEBEIT

ESAT


41

Next multidimensional scaling was used for coordinates calculation of host economies. The results was presented on fig. 9.

Fig. 9.

The structure of host economies in terms of FDI The structure of host economies in EU in terms of FDI

NL

BE

CHBGCYCZDKFIGRHRISLT

LU

LVMTNOSISKTREEHU

IE

PLPTROSE

UK

FR

DE

IT

AT

ES

NL

BE

CHBGCYCZDKFIGRHRISLT

LU

LVMTNOSISKTREEHU

IE

PLPTROSE

UK

FR

DE

IT

AT

ES


5. CONCLUSION

It seems that graph-based models are appropriate for FDI flows modelling. Using network models it is possible to conduct one- and multidimensional analysis. Objects’ ordering is the main goal of one-dimensional analysis. In multidimensional analysis relationships between objects can be studied.

Bibliography: 1. Balance of Payments Manual: Fifth Edition (BPM5), Washington, D.C.,

International Monetary Fund, 1993 2. Batagelj V., Mrvar A., Pajek. Program for Analysis and Visualization of Large

Networks. Reference Manual. List of commands with short explanation. version 1.23, Ljubljana, April 1, 2008

42

3. Cook D. J., (Ed.), Holder L. B. (Ed.), Mining Graph Data, John Wiley & Sons, 2006

4. Gettor L., Diehl C. P., Link Mining: A survey, SIGKDD Exploratrions, Volume 7, Issue 2, December 2005

5. de Nooy W., Mrvar A., Batagelj V., Exploratory Social Network Analysis with Pajek (Structural Analysis in the Social Sciences), Cambridge University Press, 2005

Globalizacija finansijskih tokova

45

Dr Gordana Milovanović*

KORIŠĆENJE POUKA IZ GLOBALNE FINANSIJSKE KRIZE ZA BUDUĆU REGULACIJU FINANSIJSKIH

INSTITUCIJA I TRŽIŠTA

Rezime: U ovom članku pokušavamo da izvučemo pouke iz globalne finansijske krize koja je u toku, za budući nadzor i regulaciju finansijskog sektora i upravljanje likvidnošću centralnih banaka, fokusirajući se prvenstveno na njihov uticaj na buduće politike upravljanja krizom, a ne tekuće.

Neadekvatnost makroekonomskih politika i dizajna međunarodne finansijske arhitekture koja se ispoljila u krizi, takođe zahteva promene efektivnog modela regulacije i povećanje kapaciteta centralnih banaka za obezbeđenje likvidnosti i odgovor na sistemske šokove.

Globalna ekonomija je usred oštre recesije izazvane velikom finansijskom krizom i akutnim gubitkom poverenja. Dramatična eskalacija finansijske krize je prouzrokovala pad globalne ekonomske aktivnosti i trgovine koji je bez presedana u novijoj istoriji. Pad aktivnosti, sinhronizovan među zemljama, izvršio je dodatni pritisak na bilansne pozicije finansijskih institucija. Vrednost aktive je nastavila da pada obeshrabrujući davanje zajmova i investicije, odobravanje kredita domaćinstvima i kompanijama.

Kriza koja je epicentar imala u razvijenim ekonomijama, prenela se i na tržišta u nastajanju. Fiskalna politika će i dalje igrati odlučujuću ulogu u obezbeđenju kratkoročnih stimulansa za globalnu ekonomiju. Tranzicione evropske ekonomije su teško pogođene, tako da će biti jasno vidljive velike unutrašnje i spoljne neravnoteže u pojedinim zemljama. Pred kreatorima ekonomske politike su važni srednjoročni izazovi.

Pogoršanje karakteristika u globalnoj ekonomiji povećava zabrinutost u vezi izbora okvira makroekonomske politike i adekvatnosti politika koje utiču na finansijska i robna tržišta. Rastući pritisak za primenom protekcionizma na trgovinske i kapitalne tokove dodatno povećava rizik budućeg oporavka.

Za razliku od zemalja srednje i istočne Evrope, priliv stranih direktnih investicija u zemlje zapadnog Balkana, ni po obimu, ni po strukturi nije bio dovoljan za restrukturisanje ekonomske aktivnosti i porast izvozne konkurentnosti. Savremena globalna finansijska kriza dodatno će usporiti priliv kapitala u zemlje zapadnog Balkana, što će odložiti i otežati njihovu integraciju u evropske i globalne ekonomske tokove.

Ključne reči: finansijaka kriza, globalna ekonomija, spoljna trgovina, strane direktne investicije, zemlje u tranziciji

* Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu

46

LESONS OF THE GLOBAL FINANCIAL CRISIS FOR FUTURE REGULATION OF FINANCIAL INSTITUTIONS

AND MARKETS

Resume: This paper seeks to draw lessons for financial sector regulation and supervision and central bank liquidity management from the ongoing crisis, focusing principally on implications for the future rather than on immediate crisis managment policies.

Inadequacies in macroeconomic policies and the design of the international financial architecture exposed in the crisis will also have to be addressed to make the suggested change in the regulatory framework effective and strengthening the capacity of central banks to provide liquidity and respond to systemic shocks.

The global economy is in the grip of a severe recesion inflicted by a massive financial crisis and an acute loss of confidence. A dramatic escalation of the financial crisis has provoked an unprecedented contraction in global economic activity and trade. Shrinking activity, synchronized acoss countries, has added to pressure on balance sheets of financial institutions as assets values have continued to decline discouraging lending to households and corporations.

The crisis, which originated in the advanced economies, has now spread to emerging market economies. Fiscal policy must continue to play a crucial part in providing short-term stimulus to the global economy.

Emerging European economies have been hit hardest, reflecting some countries’ large domestic and external imbalances. Policymakers face important medium-term challenges.

The deteriorating performance of the global economy has raised concerns about the choise of macroeconomic policy frameworks and the appropriateness of policies affecting financial and commodity markets. Finally, rising protectionist pressures on both trade and capital flows reflect a worri some risk to the prospective recovery.

Current economic crisis has contributed to decreasing FDI inflow to Western Balkan countries. Because of that, economic and institutional factors should be directed to create a framework which is favorable for FDI inflow. Once when Western Balkan countries would finish privatization, inflow of FDI would depend on motivation of foreign investors to invest in building new plants in these countries. Their decision will be determined by expected profits as well as estimated investment risk.

The countries of the region have been left out of the most beneficial elements of the globalization process, while simultaneously suffering from its main defects. Without a faster process of accession to the EU, local disparities are likely to widen, and the region may remain within the European super-periphery for the foreseeable future.

Key words: financal crisis, global economy, foreign trade, emerging economies, foreign direct investment.

47

UVODNA RAZMATRANJA

Strane direktne investicije (SDI) su značajno doprinele izmeni strukture proizvodnje i izvoza u tranzicionim zemljama srednje i istočne Evrope. Transfer strane akumulacije u zemlje ovog regiona, omogućio je korišćenje moderne tehnologije zasnovane na inovacijama i rezultatima najnovijuh tehnoloških istraživanja, što je bio preduslov za porast konkurentnosti izvoza i povećanje dodatne vrednosti kao osnove za porast prihoda od izvoza.

Liberalizacija trgovinskog režima u zemljama zapadnog Balkana je doprinela porastu priliva SDI, što je bio veoma značajan faktor za finansiranje deficita tekućeg računa. Zahvaljujući tome što je priliv SDI imao snažan uticaj na finansiranje deficita bilansa tekućih transakcija, potreba za restrukturisanjem realnog sektora ekonomije je odložena. Kreatori ekonomske politike u zemljama zapadnog Balkana su očekivali da će priliv SDI omogućiti transfer moderne tehnologije u njihove zemlje, što bi doprinelo rastu izvozne konkurentnosti. Istraživanja pokazuju, međutim, da se većina zemalja zapadnog Balkana suočila sa činjenicom da se priliv SDI uglavnom realizovao kroz privatizaciju i da nije uneto dovoljno moderne opreme i tehnologije kroz nove investicije. Posledica je bila manji uticaj SDI na restrukturisanje realnog sektora ekonomije, tako da konkurentnost izvoza iz ovih zemalja nije značajno povećana.

Nedovoljno investiranje u strukturne promene domaće proizvodnje i izvoza nije omogućilo stvaranje pretpostavki za dugoročni održivi razvoj. Motivacija za investiranje u zemlje zapadnog Balkana bi mogla da se poveća kreiranjem atraktivne i stimulativne investicione klime. Veći priliv stranih investicija i srukturne promene u zemljama zapadnog Balkana bi mogle da imaju za posledicu povećanje izvoza i smanjenje trgovinskog deficita.

Savremena ekonomska kriza će usloviti pad priliva SDI u zemlje zapadnog Balkana. Zbog toga treba kreirati ekonomsko i institucionalno okruženje povoljno za budući priliv SDI. Odluke budućih investitora na Balkanu će zavisiti od očekivanih profita i procenjenog rizika za investiranje. Skromna domaća akumulacija i visoka spoljna zaduženost većine balkanskih zemalja predstavljaju ozbiljnu prepreku za budući privredni razvoj, tako da su za njih SDI od presudne važnosti.

STRANE DIREKTNE INVESTICIJE U ZEMLJAMA ZAPADNOG BALKANA

Globalna recesija je uticala na smanjenje priliva SDI u zemlje srednje i istočne Evrope, članice EU. Redukcija investicija je posebno pogodila zemlje na Balkanu koje nisu učestvovale u podeli blagodeti uspona u globalnoj

48

ekonomiji u drugoj polovini devededsetih godina XX veka, ali su zato tu da podele posledice krize.

Za analizu značaja stranih direktnih investicija u zemljama zapadnog Balkana, koristićemo podatke iz Tabele 1.

Tabela1.

Strane direktne investicije u zemljama zapadnog Balkana, 2000-2008. (neto priliv u platnom bilansu) u milionima SAD $

2000. 2005. 2006. 2007. 2008. procena

2009. projekcija

Kumilativni priliv SDI

1989-2008.

Albanija 143 283 325 651 880 558 3601

Bosna i Hercegovina 146 579 710 2023 1200 400 6323

Hrvatska 1105 1551 3212 4644 4098 2633 22613

BJR Makedonija 175 94 424 700 612 300 3226

Srbija 50 1550 4264 2195 2487 1400 14482

Crna Gora ... 482 585 717 783 606 2769

Priliv SDI per capita

Kumulativni priliv SDI per capita

1989-2008. (SAD$)

Priliv SDI per capita 2008.

(SAD $)

Priliv SDI 2008. u procentima od

BDP

Albanija 1125 275 6,8 Bosna i Hercegovina 1664 316 6,5

Hrvatska 5091 923 5,9 BJR Makedonija 1613 306 6,4 Srbija 1931 332 4,9 Crna Gora 4195 1186 18,2

Izvor: Kovačević, Radovan (2009): «The impact of economic crisis on foreign direct investment flows in western Balkan countries», Economic Policy and Global Recession, Faculty of Economics, Belgrade, 25-27.09.2009.

49

Iz tabele 1 možemo da uočimo da je Hrvatska privukla najviše SDI u regionu, a Srbija je na drugom mestu. U periodu od početka tranzicije do danas, od 1989-2008.godine, Hrvatska je privukla više od 22 milijarde dolara, a Srbija preko 14 milijardi dolara. Albanija, Bosna i Hercegovina, BJR Makedonija i Crna Gora, su zajedno, privukle isto SDI koliko i Srbija. U Bugarsku i Rumuniju je investirano 97 milijardi dolara, što čini ¾ ukupnih investicija namenjenih jugoistočnoj Evropi u periodu 1989-2008. To ukazuje na veliku zainteresovanost investitora da ulažu u zemlje koje se priključuju EU. Kumulativni per capita priliv SDI u istom periodu je varirao među balkanskim zemljama . U Hrvatskoj je iznosio preko 5000 dolara per capita, a u Srbiji 1930 dolara per capita.

Po podacima Narodne banke Srbije, u Srbiju je od I-VII 2009.godine uloženo 900 miliona evra ili 1187 milona SAD$, upola manje nego u istom periodu 2008.godine. Vrhunac investiranja je ostvaren 2006.godine. Od toga se 400 miliona evra odnosilo na privatizacioni prihod od prodaje Naftne industrije Srbije, a ostalo su bila ulaganja postojećih investitora, banaka, osiguravajućih kuća, telekomunikacionih kompanija i firmi koje se bave izgradnjom nekretnina, koje su ranijih godina započele svoje projekte.

Zbog svetske ekonomske krize, Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) predviđa smanjenje priliva SDI u sve zemlje zapadnog Balkana. Smanjenje stranih direktnih investicija će otvoriti problem finansiranja deficita platnog bilansa. Velika spoljna zaduženost i malo učešće izvoza u BDP zemalja zapadnog Balkana, ne stimulišu priliv SDI. Kreiranje zone slobodne trgovine na Balkanu bi moglo da stimuliše priliv SDI kada se kriza završi. Činjenica da su Srbija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina, na osnovu ocene Evropske banke za obnovu i razvoj, u toku 2008. godine poboljšale svoje tranzicione karakteristike, uliva nadu da će, kada se kriza završi, region moći da očekuje veći priliv stranog kapitala. Ove zemlje su potpisale Sporazume o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, što je pozitivan signal za njihovu dublju integraciju u EU.

Iako je priliv SDI u zemlje zapadnog Balkana poslednjih godina porastao, najviše je od SDI koristi imala Hrvatska, dok je priliv u Albaniju, BiH i Makedoniju bio trivijalan. Najveći deo priliva SDI u region je bio povezan sa privatizacijom telekomunikacija, banaka i rafinerija nafte. Bilo je malo novih proizvodnih investicija. Slab režim zaštite prava intelektualne svojine, ohrabruje investitore da ulažu u projekte koji se pre bave distribucijom nego proizvodnjom. Iako je donet Sporazum o zaštiti prava trgovinskih aspekata intelektualne svojine (TRIPs), mnoge zemlje u razvoju, uključujući i balkanske zemlje, ovom pitanju, značajnom za privlačenje SDI, nisu posvetile dovoljnu pažnju, mada bi koristi od adekvatne primene, verovatno nadmašile troškove implementacije.

50

SDI I KONKURENTNOST ZEMALJA ZAPADNOG BALKANA

Strane direktne investicije mogu značajno da doprinesu povećanju izvozne konkurentnosti. Zemlje koje imaju veće učešće SDI per capita, imaju veći udeo kapitalno intenzivnih proizvoda i proizvoda sa visokim sadržajem kvalifikovanog rada u izvozu.

Ako su strani investitori motivisani za proizvodnju delova i komponenata u proizvodnoj mreži, doneće tehnološka i organizaciona znanja, kapital, modernu tehnologiju, menadžersko iskustvo i znanje, što će imati pozitivan uticaj i na domaće kompanije. SDI su u pozitivnoj korelaciji sa domaćim privatnim investicijama. Najveći nivo SDI u odnosu na BDP u periodu 2000-2007. godina, imala je Crna Gora. U zemljama jugoistočne Evrope zabeležena je pozitivna korelacija između priliva SDI i produktivnosti, posebno u finansijskom sektoru.

Inostrana akumulacija, s obzirom na njenu jaku vezu sa potrošnjom, pre bi mogla da se tretira kao socijalni amortizer tranzicionih šokova nego kao izvor investicija i sredstvo za obezbeđenje konkurentnosti izvoza i bržeg privrednog rasta. Ako se povećanje deficita u tekućem delu platnog bilansa pokriva prilivom SDI, ne preti opasnost da se inostranom akumulacijom finansira potrošnja, a ne pogoršava se ni stepen zaduženosti zemlje.

INVESTICIONA KLIMA KAO FAKTOR PRIVLAČENJA SDI

Ekonomska, institucionalna, socijalna i politička klima determinišu SDI. Kvalitet institucija u zemlji domaćinu je od velikog značaja za privlačenje investicija. Socijalne i političke determinante SDI su: nivo nezaposlenosti, troškovi rada, nivo obrazovanja, nivo korupcije.

Poboljšana, ali još uvek nepovoljna klima (po oceni stranih investitora) može da dovede do rasta troškova proizvodnje, koji direktno smanjuju konkurentnost kompanija u zemljama zapadnog Balkana. Savet stranih investitora smatra da je u Srbiji značajno poboljšana pravna regulativa ekonomske saradnje sa inostranstvom, ali da tek predstoji dalja harmonizacija propisa sa EU. Svetski ekonomski forum u svom izveštaju o globalnoj konkurentnosti za 2008-2009. godinu, rangirao je Srbiju na 85 mesto od 134 zemlje, što predstavlja poboljšanje u odnosu na prethodnu godinu kada je bila rangirana na 91 mesto od 131 zemlje. (Tabela 2)

U Izveštaju za 2008. godinu se kaže da je Srbija znatno poboljšala pravnu regulativu i prepoznala pozitivne efekte investiranja u infrastrukturu. Kreiranje klastera u Srbiji bi moglo da ima značajne pozitivne efekte na budući priliv SDI. Klasteri bi trebalo da budu povezani sa sličnim klasterima u inostranstvu u cilju kreiranja mogućnosti za povećanje izvoza.

51

Empirijske studije pokazuju da 1% porasta SDI u zemljama u tranziciji dovodi do porasta dohotka per capita od 0,8%.

Tabela 2.

Indeks globalne konkurentnosti 2008-2009, Rang zemlje

Zemlja Ukupan indeks Slovenija 42 Poljska 53 Hrvatska 61 Mađarska 62 Crna Gora 65 Rumunija 68 Bugarska 76 Srbija 85 BJR Makedonija 89 Bosna i Hercegovina 107

Izvor: World Economic Forum, The Global Competitiveness Report 2008/2009.

U periodu 2006-2008.godine najviše SDI je bilo u Bugarskoj, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Ulagano je uglavnom u nekretnine na morskoj obali. Ove tri zemlje su privukle 100% više SDI nego što je privuklo, u proseku, svih 13 zemalja jugoistočne Evrope. Slovačka, Češka i Rumunija su privukle 10% više SDI od proseka 13 zemalja; Srbija, Poljska i Mađarska su privukle 28% manje SDI od proseka; BiH, Makedonija i Albanija 46% manje od proseka. Sa godišnjim prilivom, u proseku od 398 dolara SAD, Srbija je na 8. mestu po prilivu SDI od 13 zemalja jugoistočne Evrope u periodu 2006-2008.godina.

Kompozitni indeks «lakoću poslovanja» u pojedinim zemljama meri pomoću 10 parametara: otvaranje firme, građevinske dozvole, zapošljavanje radnika, registrovanje svojine, mogućnost dobijanja kredita, zaštita investitora, porezi, spoljna trgovina, ugovori, zatvaranje firme. Od 181 zemlje sveta, Srbija je među prvih 90 zemalja u tri kategorije: dostupnost kredita, trgovina i zaštita investitora. U kategoriji dobijanja građevinske dozvole i sklapanja ugovora, koje su vrlo značajne za investitore, srpski rang je vrlo nepovoljan. Proces dobijanja građevinske dozvole je netransparentan, dug i birokratizovan, tako da je na osnovu ovog važnog parametra Srbija rangirana na 171 mesto od 181 zemlje sveta. Poznat kao ratna zona, region zapadnog Balkana je na svetskoj investicionoj mapi označen kao zona visokog političkog rizika.

Deindustrijalizacija zemlje, izvoz radne snage iz seoskih područja, uticao je na smanjenje mogućnosti izvoza. Pogoršano je mesto Srbije na rang listi konkurentnosti. Po nekim aspektima konkurentnosti smo iza Crne Gore i

52

Albanije. Poboljšanjem investicione klime, Srbija bi mogla da privuče nove investitore i zadrži postojeće, što je neophodno za otpočinjanje uspona, naročito u uslovima kad je gornja granica zaduživanja dostignuta.

Značajno smanjenje priliva SDI u Srbiju u prvoj polovini 2009.godine, kao posledica svetske finansijske i ekonomske krize, zahteva primenu mera za stimulaciju priliva stranih inesticija u Srbiju. U tu svrhu je važno redukovanje troškova izvoza i poboljšanje finansiranja izvoza. Takođe je važno smanjivanje troškova poslovanja kako bi strani investitori bili zainteresovani za reinvestiranje profita u Srbiju.

Zemlje zapadnog Balkana su primenile niz mera kako bi svoje ekonomije učinile atraktivnijim za strane investitore. Osnovane su agencije za promociju stranih investicija od kojih su najuspešnije bile one u Hrvatskoj i Srbiji, zemljama koje su privukle najviše stranog kapitala u regionu. Region ima najniže poreze na profit korporacija u Evropi ( 2007. prosečni porez na profit korporacija u zemljama zapadnog Balkana je iznosio 16% u poređenju sa 25% koliko je u EU) u cilju privlačenja stranih investicija. U Hrvatskoj je formirano 19 slobodnih ekonomskih zona u kojima se firme oslobađaju plaćanja normalnih poreza i carinskih procedura. Iako pravni propisi koji se odnose na strane investicije predviđaju jednak tretman za strane i domaće investitore, administrativne barijere i dalje usporavaju priliv SDI. Uprkos znatnim naporima, nizak priliv SDI nije dovoljan da se premosti problem deficita u bilansu tekućih transakcija, tako da dolazi do povećanja zaduženosti svih zemalja u regionu.

Najrazvijenija zemlja regiona, Hrvatska, ima najveći priliv SDI i najveći spoljni dug u odnosu na BDP koji se ubrzano povećava, servisiranje duga je otežano, rezerve se smanjuju, tako da je najviše ugrožena eksternim šokovima savremene globalne finansijske krize. Srbija takođe ima visok nivo spoljne zaduženosti, ali se on smanjuje.

Ocene koje je Svetska banka dala Srbiji za ukupan institucijalni ambijent i vladavinu institucija (efikasnost države, kvalitet regulative, vladavina prava, kontrola korupcije itd.) nisu povoljne. Specijalizovane agencije za kreditni rejting još uvek smatraju da je rizik investiranja u Srbiju visok (Fitch Ratings BB-, bez rejtinga od strane Standard & Poor'sa i Moody'sa), a to mišljenje deli i većina važnijih državnih agencija za osiguranje izvoznih kredita i investicija. S obzirom da je nekomercijalni rizik investiranja u Srbiju visok, strani investitori očekuju i visok prinos i ekstra premiju za rizik, što utiče na cenu koju Srbija i njeni subjekti plaćaju za strani kapital, u raznim vidovima, direktno ili indirektno, kroz poreske, carinske i druge olakšice, zaštitu stranih investitora i njihovog profita u raznim vidovima, ili cenu kredita koji odobravaju banke. Plaćanje te cene je opravdano dok je porast BDP i u okviru njega izvozno-orijentisanih sektora veći i dovoljan kako plaćanje anuiteta ne bi ugrozilo spoljnu likvidnost zemlje.

53

REGULACIJA FUNKCIONISANJA INVESTICIONIH FONDOVA U SRBIJI

Zakon o investicionim fondovima koji je Skupština Srbije donela sredinom 2006.godine, stupio je na snagu 11.12.2006.godine.1 Time su stvoreni preduslovi za formiranje prvih domaćih portfolio investitora. Početkom 2007. očekivana je pojava prvih srpskih investicionih fondova na tržištu kapitala, u vreme kad je bilo potpuno jasno da je svetska finansijska kriza počela. Na donošenje ovog zakona čekalo se gotovo deceniju, tako da je Srbija poslednja balkanska zemlja koja je stvorila šanse malim ulagačima da investiraju u hartije od vrednosti, pre svega u akcije profitabilnih kompanija, s osnovnim ciljem da osvoje kapitalni prinos na razlici između kupovne i buduće prodajne cene. Mnoge atraktivne kompanije stekle su tzv.strateške investitore koji su «u posed» ušli metodom preuzimanja ili dokapitalizacijom. Posledica je da se njihove akcije retko ili u zanemarljivim količinama ili nikako ne pojavljuju na berzi. Neke od najatraktivnijih firmi nikada se nisu ni pojavile na berzi, poput Luke Beograd, već su po netržišnim cenama stekle većinskog vlasnika.

Na berzi se kotiraju akcije samo 200 od više od 1000 registrovanih kompanija, a sem obveznica stare devizne štednje, drugih državnih papira nije bilo, tako da je investicioni izbor ekstremno limitiran na plitkom i nedovoljno likvidnom tržištu. Donošenje Zakona o investicionim fondovima jeste bio preduslov za razvoj tržišta kapitala u Srbiji, mada je i tada bilo nedovoljno jasno da li je strategija Srbije da razvojne ciljeve realizuje posredstvom tržišta kapitala ili će privredni rast finansirati «na dug» uzimanjem skupih bankarskih kredita, ili kombinovano. U zemljama u kojima preovlađuje tržišna logika, berza je mesto za prikupljanje svežeg kapitala za razvoj, što podrazumeva da dobre firme, s prepoznatljivim brendovima, snažnom tržišnom pozicijom i izvoznim atributima, emituju nove akcije za finansiranje profitabilnih programa i prodaju ih na tržištu. U tom slučaju kupci, deleći rizik s emitentom, računaju na buduću dobit, a ne na vlasništvo i upravljanje kompanijama. Upravo takvi kupci su investicioni fondovi, koji za račun svojih akcionara investiraju u hartije od vrednosti koje obećavaju veliki kapitalni rast.

Investicioni fondovi, kao nova vrsta finansijskih kompanija u Srbiji, u svetu postoje od XIX veka, a njihova imovina u tranzicionim zemljama je takođe, bila u stalnom porastu i pokazivala znatno brži trend rasta u odnosu na klasičnu štednju. Stoga bi razloge za dugo oklevanje da se donese zakon na osnovu kojeg bi se formirali domaći investicioni fondovi, trebalo, najverovatnije, tražiti u otporu snažnog bankarskog lobija, s jedne strane, i interesima tajkuna nevoljnih da se za akcije dobrih firmi bore na tržištu u snažnoj konkurenciji, s druge.

1 Politika, 12.12.2006.

54

Neki strani investicioni fondovi, koji su po prirodi svog postojanja portfolio investitori, pojavljuju se de facto kao strani direktni investitori, s obzirom na procenat svog učešća u kapitalu domaćih preduzeća (preko 10%), pogotovu kad je reč o novoosnovanim zatvorenim investicionim fondovima sa egzotičnih destinacija koji se u pojedinim slučajevima osnivaju sa primarnim ciljem da se preuzme neko domaće preduzeće, a da pri tome identitet pravih kupaca, bar za neko vreme, ostane nepoznat, uz korišćenje poreskih i drugih pogodnosti koje «ofšor destinacije» pružaju. Ima dosta osnova da se pretpostavi i da se jedan deo ranije «iznetog» kapitala iz Srbije na ovaj način vraća u legalnoj formi.

Dok se na formiranje domaćih investicionih fondova strpljivo čekalo, u Srbiji su uveliko poslovali strani investicioni fondovi, tako da je stranim građanima omogućeno da budu vlasnici akcija elitnih srpskih kompanija i da na taj način prisvoje zamašne kapitalne dobitke, dok su domaća fizička lica, u žestokoj konkurenciji, teško dolazila do pojedinih atraktivnih akcija.

Formiranjem fondova i naši građani su dobili priliku da budu portfolio akcionari ne samo atraktivnih srpskih kompanija već i kompanija u inostranstvu, jer je Zakonom omogućeno ulaganje petine kapitala fondova u inostranstvo. Zakonom je omogućeno ulaganje u trenutku kad je za to bilo suviše kasno, jer je dugo anticipirana, ali i odlagana svetska ekonomska i finansijska kriza već bila na pomolu.

UTICAJ SAVREMENE GLOBALNE EKONOMSKE KRIZE NA STRANE INVESTICIJE U ZEMLJAMA ZAPADNOG BALKANA

U procesu tranzicije od 1989-2009.godine, zemlje zapadnog Balkana su, bez adekvatnog inostranog finansiranja, uzaludno imitirale zemlje srednje i istočne Evrope. Proces dezindustrijalizacije je uništio veliki broj radnih mesta. Pojavili su se «suvišni ljudi» u svim zemljama. Raniji industrijski centri su bili najugroženiji. Nedovoljna konkurentnost je uslovila hronične probleme deficita platnog bilansa, dok je nizak nivo priliva SDI, zbog visokog rizika investiranja u zemljama regiona, sprečio tehnološko usavršavanje. Prihodi su bili niski, tako da je većina domaćinstava zavisila od priliva radničkih doznaka iz inostranstva. Svi problemi ekonomija na evropskoj superperiferiji su još izraženiji pod uticajem destruktivnih efekata savremene globalne ekonomske krize koja će imati negativne efekte na izvozne prihode ovih zemalja u bližoj budućnosti, na tržište rada, priliv stranih investicija. Može se očekivati i neto odliv kapitala sa ovog područja, mada su poslovne banke koje su najviše investirale u regionu, postigle dogovor u Beču da ne povlače kapital. Ipak, možemo očekivati u bliskoj budućnosti usporavanje rasta i rast nezaposlenosti.

55

Sve prognoze za zemlje u tranziciji su nekoliko puta revidirane naniže od sredine 2008.godine. Prognoziran je (7. maj 2009. godine Evropska centralna banka je publikovala prognoze za 2009-2010 godinu za svih 28 zemalja u tranziciji u kojima ima operacije, uključujući i Tursku, od oktobra 2008) prosečni pad dohotka od 5% u 2009. godini i blagi oporavak od 1,4% 2010.godine. Zemlje u tranziciji će biti izložene dejstvu dva šoka: naglo zaustavljanje priliva inostranog kapitala i kolaps izvoza zbog pada globalne tražnje. Zemlje u tranziciji su pogođene i pogoršavanjem odnosa razmene za izvoznike primarnih proizvoda. Predviđa se pad priliva inostranog kapitala u zemlje u tranziciji i to od priliva od 600 milijardi SAD $ u 2007. godini, do odliva 180 milijardi SAD $ u 2009.godini. Zemlje u tranziciji su ranije uspevale da privuku znatne iznose inostranog kapitala zahvaljujući procesu privatizacije po atraktivnim cenama i visokim kamatnim stopama. Institut za međunarodne finansije predviđa pad privatnog kapitalnog toka u zemlje u tranziciji od 254 milijarde 2008.godine na samo 30 milijardi dolara u 2009. godini.

Nedostatak kapitala na globalnom finansijskom tržištu dovodi do otežanog i nepovoljnog zaduživanja kompanija i značajno otežava poslovanje srpskih izvoznika. Smanjena je tražnja za svim proizvodima i usugama.

SVETSKA KRIZA I PROBLEM BUDŽETSKOG DEFICITA SRBIJE

Problem srpskog budžetskog deficita nije primarno vezan za svetsku krizu, već za činjenicu da Srbija hronično troši preko mogućnosti. Ekonomska kriza u Srbiji nije ni konjunkturna, ni ciklična, već je strukturna i dužnička.

Problemi srpskog budžeta bili su olakšani velikim otpisom inostranih dugovau prvoj polovini ove decenije. Prodaja državne imovine, takođe, skrivala je budžetski problem i pomagala njegovo finansiranje. Istovremeno, prekomerna potrošnja privrede i građana je, preko poreza na dodatu vrednost, carina i akciza, punila budžet i smanjivala deficit. Kako se rast potrošnje zasnivao na ogromnom uvozu, deficit trgovinskog bilansa je rastao. Uvoz je finansiran kreditima iz inostranstva, pa je došlo do ogromnog rasta spoljnog duga. Priliv kredita je usled globalne finansijske krize, zaustavljen, uvoz je drastično smanjen, potrošnja je opala, a time i budžetski prihodi. Da bi budžetski deficit bio manji, deficit trgovinskog bilansa i spoljni dug moraju rasti- to je jedan od patoloških fenomena domaće ekonomije.2

Finansiranje budžetskog deficita ugroženo je i teškom dužničkom pozicijom Srbije. Budžetska kriza je samo vrh ledenog brega ispod koga se

2 Nebojša Katić, Politika, sreda, 2. septembar 2009.godine

56

krije duboka ekonomska kriza, kriza ekonomskog modela i kriza razvojnih ideja. Od ključnog problema se ne može pobeći: u Srbiji sve manji broj ljudi radi, ni izbliza dovoljno za izdržavanje ogromnog državnog aparata, ni za finansiranje ogromnog penzionog fonda.

Spas za ekonomiju Srbije i globalnu ekonomiju, su nove ideje, ulaganje u razvoj nauke. Švedska izdvaja za nauku 4,3% svog zamašnog BDP, a Srbija 0,3% svog malog BDP. Dobitnik nobelove nagrade za ekonomiju, Pol Krugman, smatra da su jedine ozbiljne, strukturne barijere prosperitetu sveta zastarele doktrine koje dezorjentišu ljudski um.

ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Kada donose odluku o investiranju, strani investitori simultano ocenjuju rizik i potencijalni profit koji bi trebalo da donese poslovna aktivnost, tako da je za zemlje zapadnog Balkana važno da utiču na buduće smanjenje rizika investiranja i da poboljšaju infrastrukturu.

Porast konkurentnosti u okviru zone slobodne trgovine trebalo bi da stvori uslove za lakše integrisanje zemalja zapadnog Balkana u EU. SDI bi trebalo da utiču na promenu strukture proizvodnje i izvoza, što bi imalo uticaja na povećanje izvoza u odnosu na BDP i povećanje konkurentnosti kompanija na stranim tržištima. Preduslov za veći prilliv stranog kapitala je poboljšanje investicione klime i domaćih investicija u ukupnim investicijama.

Sadašnja ekonomska i finansijska kriza će pogoditi sve zemlje zapadnog Balkana. Već je došlo do smanjenja ekonomske aktivnosti i redukovanja priliva SDI. Projektovani priliv SDI u svim zemljama je niži od ostvarenog priliva u 2008.godini. Budući da sve zemlje zapadnog Balkana već imaju značajne trgovinske deficite, smanjen priliv SDI će otežati finansiranje tih deficita. Iako se priliv SDI u Srbiju, uz određene oscilacije, poslednjih godina povećavao, ostao je relativno skroman u svetskim relacijama.

Zemlje zapadnog Balkana nisu uživale blagodeti procesa globalizacije, a osećaju posledice njenih glavnih defekata. Ukoliko ne dođe do ubrzanja procesa pridruživanja EU, lokalni dispariteti će se verovatno povećati, tako da region može prilično dugo da ostane na evropskoj superperiferiji, i to ne samo u geografskom, već i u ekonomskom, kulturološkom i filosofskom smislu.

57

Literatura: 1. Bartlett, William (2009): «Economic development in the european super-

periphery evidence from the western Balkans», Economic Policy and Global Recession, Faculty of economics, Belgrade, 25-27.09.2009.

2. Blanchard, Olivier,(2009): «The Crisis: Basic Mechanisms and Apropriate Policies, IMF Working Paper WP/09/80

3. Gligorić, Milica i drugi autori (2009): «Determinants of foreign direct investment-experience of Serbia», Economic Policy and Global Recession, Faculty of economics, Belgrade, 25-27.09.2009.

4. Javorcik, Beata Smarzynska (2004): »The composition of foreign direct investment and protection of intellectual property rights: Evidence from transition economies, European Economic ReviewVolume, Volume 48, No.1, February 2004

5. Kapor, Predrag (2007):»Strane direktne investicije u Srbiju: trendovi i perspektive», Konferencija: «Izazovi ekonomske politike Srbije u 2007.godini», Naučno društvo ekonomista sa AEN i Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd

6. Kovačević, Radovan (2009): «The impact of economic crisis on foreign direct Investment flows in western Balkan countries», Economic Policy and Global Recession, Faculty of economics, Belgrade, 25-27.09.2009.

7. Nuti, Mario (2009): «The impact of global crisis on transition economies», Economic Annals, Vo.LIV, No.181, April-jun 2009.

8. Pelević, Branislav (2007):»Negativna štednja, depresirane investicije i visoki plsatnobilansni deficiti - elementarna faktografija za (ne)sporne veze», Konferencija: «Izazovi ekonomske politike Srbije u 2007.godini», Naučno društvo ekonomista sa AEN i Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd

9. UNCTAD (2009):»Assessing the impact of the current financial and economic crisis on global FDI flows», januar 2009, Geneva

58

Prof. dr Ljiljana Maksimović*

KONCEPT O ODNOSU STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA I RAZVOJA ZEMALJA U TRANZICIJI

Apstrakt: Program tranzicije koje su sprovodile bivše socijalističke zemlje bio je podržan ulaskom stranih direktnih investicija (SDI). Ulazak SDI u tranzicione privrede bio je uzrokovan pre svega procesom privatizacije i u znatno manjem obimu zajedničkim ulaganjima i novim investicijama. Zemlje koje su uspešno sprovele transformaciju svojih privreda, strukturne i institucionalne reforme, vremenom su postale i investitori u inostranstvu. U radu je data analiza promene pozicije tranzicionih privreda u međunarodnim investicijama na bazi Duningove paradigme IDP (Investment development path). Zaključeno je da brojni faktori određuju veličinu neto izlaznih investicija (Net outward investment position). U kojoj meri će SDI podržati razvoj tranzicionih zemalja i uključiti ih u međunarodnu proizvodnju, zavisi od sposobnosti samih zemalja da dosledno sprovedu program tranzicije i privuku značajne grupe stranih ulagača u prioritetne sektore.

Ključne reči: Zemlje u tranziciji, razvoj podržan stranim direktnim investicijama, Duningova paradigma.

THE CONCEPT OF RELATIONSHIP BETWEEN FDI AND DEVELOPMENT OF TRANSITIONAL COUNTRIES

Abstract: Program of transition in the former socialist countries was supported by inflow of FDI. The inflow of FDI in transitional economies was caused by privatization in the first place and by joint ventures and new investment in substantially less volume. In the course of time, the countries that had successfully transformed their economies and implemented structural and institutional reforms also became the investors abroad. This paper deals with the analysis of changes in transitional economies and their outward investment position according to Dunning’s IDP paradigm (Investment development path paradigm). Net outward investment position is determined by a significant number of factors. The extent to which FDI contributes to development of transitional countries and leads to a deeper integration into the international production depends on the countries’ persistent implementation of the program of transition and their attraction of notable groups of foreign investors in priority sectors.

Key words: transitional countries, FDI-assisted development, Dunning’s paradigm.

* Ekonomski fakultet - Kragujevac

59

UVOD

Početkom 90-ih godina očekivalo se da će strane direktne investicije (SDI) u zemljama Centralne i Istočne Evrope igrati presudnu ulogu u podsticanju tranzicije tih zemalja iz centralno planskih u tržišne ekonomije.

Uključivanje ovih zemalja u proces globalizacije i prijem određenog broja zemalja u članstvo EU, trebalo je da podrži institucionalne reforme i da ubrza priliv SDI. Pri tom treba imati u vidu da zemlje Centralne i Istočne Evrope, koje su u tranziciji, ne čine homogenu grupu. Razlike među njima su brojne: tiču se veličine, geografskog položaja, obima sistemskih reformi, makroekonomskih stabilizacionih procesa, privlačnosti za strane direktne investicije itd. Pristupanje osam zemalja u tranziciji Evropskoj uniji u maju 2004. god., kao i pristupanje još dve zemlje u januaru 2007., upravo je rezultat razlika unutar grupe zemalja u tranziciji. Početak tranzicije je značio i uključivanje tranzicijskih zemalja u međunarodne investicione tokove. Zemlje u tranziciji 90-ih godina su bile “tržišta u nastajanju” (emerging markets). U želji da privuku strana ulaganja, one su liberalizovale svoje finansijske sektore, uklonile dotadašnje barijere kretanju kapitala i razvoju trgovine i razvile domaća tržišta kapitala. Dominantan oblik stranog ulaganja u ove zemlje bile su strane direktne investicije (SDI). Ulazak SDI u zemlje u tranziciji bio je uzrokovan procesom privatizacije pre svega, i u znatno manjem obimu zajed-ničkim ulaganjima i novim (neprivatizacionim) ili greenfield investicijama.

1. DUNNINGOVA PARADIGMA O RAZVOJU INVESTICIONE POZICIJE ZEMLJE

(INVESTMENT DEVELOPMENT PATH - IDP)

U ekonomskoj teoriji brojni istraživači su razvijali koncept koji povezuje pozicije zemalja u međunarodnim investicijama sa njihovim nivoom razvoja. Dunning, tvorac eklektičke paradigme o međunarodnoj proizvodnji i faktorima koji je podstiču, razvio je koncept koji potvrđuje kao prvo, da razvoj izaziva značajne strukturne promene u privredi i kao drugo, da je ta pojava u vezi sa modelom SDI. On tvrdi da promene u lokacijskim i vlasničkim prednostima i pogodnostima za internacionalizaciju jedne zemlje u odnosu na druge, objašnjavaju promenu međunarodne investicione pozicije zemlje od primaoca SDI do davaoca SDI (3,str.192-200). Koncept počiva na 4 faze razvoja investicione pozicije zemlje, kojima Narula dodaje petu fazu (Tabela 1), (2, str. 40).Ozava (Ozawa) ukazuje na evolucionu putanju koja počinje od radno intenzivne faze, ide ka kapitalno intenzivnoj fazi i završava se fazom u kojoj dominira humani capital (7, str. 27-54). Porter je naveo četiri faze u razvoju

60

konkurentskih prednosti zemlje: u prvoj fazi prednosti su ostvarene na bazi resursa,u drugoj na bazi investicija, u trećoj na bazi inovacija i u četvrtoj na bazi stvorenog bogatstva (10, str. 57).

Tabela 1.

Razvoj investicione pozicije zemlje (Investment development path)

Faza Ulazne SDI Izlazne SDI NOIP – neto izlazna

investiciona pozicija

1. Ne postoje lokacijske prednosti → Nema ulaznih SDI izuzev SDI orijentisanih na resurse

Ne postoje vlasničke prednosti domaćih firmi → Nema izlaznih SDI

Oko nule

2.

Razvoj “izvornih” lokacijskih prednosti → Brži rast ulaznih SDI nego GDP

Pojavljivanje specifičnih vlasničkih prednosti domaćih Firmi (Oa)3

→ Male izlazne SDI

Rastuće negativna

3.

Opadanje lokacijskih prednosti u radno-intenzivnim aktivnostima Razvoj imovine stvorene na bazi lokacijskih prednosti → Smanjivanje stope rasta ulaznih SDI

Rast specifičnih vlasničkih prednosti (Oa)* Rast stope izlaznih SDI

Negativna ali u Rastu

4.

Lokacijske prednosti su potpuno bazirane na stvorenoj imovini

Specifične vlasničke prednosti firme (Ot)* su značajnije od specifičnih vlasničkih prednosti domaćih firmi

Pozitivna

→ Superiornost izlaznih SDI u odnosu na ulazni SDI 5.

Teorijski, pad a onda oscilacija oko nule neto izvozne investicione pozicije, ali ne duže od pouzdano utvrđenog odnosa između međunarodne investicione pozicije zemlje i njene odgovarajuće etape razvoja

Izvor: Transnational Corporations, Vol. 17, No 1(April, 2008.), str. 40

3 Napomena: Oa se odnosi na vlasničke prednosti (ownership advantages) koje potiču od

posedovanja svih ili pojedinih oblika imovine (resursi – resources, veštine – capabilities, tržišne mogućnosti – market opportunities). Ot obuhvata sposobnost firme da efikasno kordinira tu imovinu (ili njenu upotrebu) i u zemlji i van nje, u firmi ili između firmi (Transnational Corporation, Vol. 15, No 1, April 2006), str. 201.

61

Prihvatajući osnovne postavke koncepta razvoja na bazi investicija, Budije Benseba (Boudier Bensebaa) analizira specifičnosti procesa internacionalizacije zemalja u tranziciji (2,str.48).

Tabela 2.

Grupisanje zemalja u tranziciji prema veličini neto izlaznih investicija per capita (Net outward investment position) i veličini GDP per capita,

US$, 2004. godina

Zemlje u tranziciji (grupa 1) ZUT1

Neto izlazne investicije pcNOIPpc

Bruto domaći proizvod pc

GDPpc Podgrupa ZUT1.1. Slovenija

-2268

16267

Podgrupa ZUT1.2 Češka Republika Estonija Mađarska

-5238 -6411 -5606

10602 8311 9966

Podgrupa ZUT1.3 Hrvatska Letonija Litvanija Poljska Slovačka

-2351 -1883 -1736 -2158 -2745

7943 5923 6517 6618 7773

ZUT 2 Podgrupa ZUT2.1 Albanija Belorusija BiH Bugarska Kazahstan Rumunija Ruska federacija Srbija Makedonija

Turkmenistan

-430 -208 -442 -789

-1159 -933 -74

-484 -876 -272

2390 2361 2209 2550 2064 3464 4105 2691 2648 2871

Podgrupa ZUT2.2 Jermenija Azerbejdžan Gruzija Kirgizija Moldavija Tadžikistan Ukrajina Uzbekistan

-324

-1171 -410 -117 -210 -73 -198 -35

992

1040 1188 434 720 329

1372

Izvor: Bensebaa B.F., Transnational Corporations, Vol. 17, No 1, (April 2008), str. 48

62

Njegova analiza je podrazumevala grupisanje zemalja u tranziciji u grupe (klastere), ekonometrijski test i statističku ocenu rezultata.

2. STRANE DIREKTNE INVESTICIJE U KONTEKSTU DUNNINGOVE PARADIGME

Brojni autori (istraživači) su analizirali uticaj SDI na razvoj privreda zemalja u tranziciji.Kao što smo napomenuli, autor jedne od novijih analiza jeste Benseba, čije zaključke ćemo komentarisati u tekstu koji sledi.

U svom istraživanju Benseba koristi stok SDI da bi izračunao veličinu neto izlaznih investicija per capita (Net outward investment position) zemlje i grupe zemalja i GDP per capita, kojim se određuje nivo razvoja (Tabela 1). Zemlje u tranziciji (ZUT) su razvrstane u dve homogene grupe, na bazi veličine NOIPpc i GDPpc, a klaster analiza je rezultirala utvrđivanjem tri podgrupe u okviru ZUT1 i dve podgrupe u okviru ZUT2.

Prvu grupu zemalja u tranziciji (ZUT1) čine zemlje čija veličina neto izlaznih investicija je izrazito negativna. One su ekonomski najrazvijenije i najviše su postigle što se tiče ekonomske stabilizacije i strukturnih reformi. Kao takve, one su najprivlačnije za SDI, što se može videti po visokom nivou ulaznih SDIpc. U isto vreme one su se sredinom 90-ih godina pojavile i kao investitori u inostranstvu (izvoznici kapitala). One su, izuzev Hrvatske, novi članovi EU i geografski su locirane u Centralnoj Evropi i Baltičkom regionu. Za razliku od grupe ZUT1, zemlje u drugoj grupi (ZUT2) su manje razvijene i veličina neto izlaznih investicija per capita je manje negativna, što je rezultat njihove manje privlačnosti za SDI. Sve one imaju teškoće u implementaciji institucionalnog okvira za izgradnju tržišne ekonomije. Neke od njih su politički nestabilne. Zemlje iz ove grupe u maloj meri investiraju van svojih granica, izuzev Ruske federacije i donekle Azerbejdžana.

U okviru grupe ZUT1, u podgrupi ZUT1.1 je Slovenija. Ona je imala najstabilniji ekonomski rast i ostvarila je najveći GDPpc u regionu, neznatno manje od Grčke i Portugalije. Oklevanje Slovenije da privuče SDI u vezi je sa internacionalizacijom slovenačkih firmi koje su investirale u inostranstvu. Time se objašnjava manje negativan iznos neto izlaznih investicija per capita Slovenije u odnosu na Češku Republiku, Estoniju i Mađarsku, koje čine drugu podgrupu (ZUT1.2) u okviru prve grupe zemalja u tranziciji (ZUT1). Zemlje u okviru prve grupe, podgrupa 2, Češka, Estonija i Mađarska, imaju najnegativniji iznos neto izlaznih investicija u regionu, što govori o najvišem nivou ulaznih SDI per capita. Visina GDP per capita je takođe najviša u regionu ZUT, ali je značajno manja od GDPpc koji ostvaruje Slovenija. Zemlje koje su postale članice EU 2004. godine, uz Hrvatsku, čine treću podgrupu ZUT1.3.

Tabe

la 3

.

Prom

ene

u G

DP

pc i

NO

IP p

c, 1

995.

i 200

4. U

S$ i

raci

a (a

psol

utna

vre

dnos

t)

19

95

2004

sr

ednj

a vr

edno

st

stan

dard

na

devi

jaci

ja

raci

osr

ednj

a vr

edno

stst

anda

rdna

de

vija

cija

ra

cio

raci

o sr

ednj

ih

vred

nost

i

raci

o st

anda

rdn.

de

vija

cija

EU

Ula

zne

FDIp

c Iz

lazn

e FD

Ipc

NO

IPpc

G

DP

pc

3566

40

00

434

2383

1

2844

3380

2199

7700

0.8

0.8

5.1

0.3

1438

115

682

1301

3254

4

1233

3 11

187

4910

80

11

0.9

0.7

3.8

0.2

4.0

3.9

3.0

1.4

4.3

3.3

2.2

1.0

Grč

ka, I

rska

, Por

tuga

lija,

Špa

nija

Ula

zne

FDIp

c Iz

lazn

e FD

Ipc

NO

IPpc

G

DP

pc

1863

50

5 -1

358

1254

8

817

330

536

2315

0.4

0.7

0.4

0.2

6184

4848

-133

620

367

3373

37

29

777

4392

0.5

0.8

0.6

0.2

3.3

9.6

1.0

1.6

4.1

11.3 1.4

1.9

ZUT

Ula

zne

FDIp

c Iz

lazn

e FD

Ipc

NO

IPpc

G

DP

pc

175 27

-1

49

2017

291 58 263

2161

1.7

2.2

1.8

1.1

1637 20

1-1

430

4212

1999

37

6 17

57

3902

1.2

1.9

1.2

0.9

9.3

7.5

9.6

2.1

6.9

6.5

6.7

1.8

ZUT 1

Ulazne FD

Ipc Izlazne FD

Ipc N

OIP

pc G

DP

pc

447 72 -375 4176

382 86 365 2542

0.9 1.2 1.0 0.6

3870 493 -3377 8880

2054 501 1828 3174

0.5 1.1 0.5 0.4

8.7 6.9 9.0 2.1

5.4 5.8 5.0 1.2

ZUT 1.1: Slovenija

Ulazne FD

Ipc Izlazne FD

Ipc N

OIP

pc G

DP

pc

948 263

-684 10194

----

----

37901522

-226816267

- - - -

- - - -

4.05.83.31.6

----

ZUT1.2: Č

eška, Estonija, Mađarska

Ulazne FD

Ipc Izlazne FD

Ipc N

OIP

pc G

DP

pc

758 36

-723 4088

31510325

1392

0.40.30.40.3

6423672

-57519626

949 348 600

1183

0.1 0.5 0.1 0.1

8.518.7

8.02.4

3.033.3

1.80.8

ZUT1.3: H

rvatska, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovenija

Ulazne FD

Ipc Izlazne FD

Ipc N

OIP

pc G

DP

pc

160 55

-105 3025

6465921115

0.41.20.90.4

2354179

-21756955

469 172 398 869

0.2 1.0 0.2 0.1

14.83.3

20.72.3

7.32.74.30.8

ZUT2

Ula

zne

FDIp

c Iz

lazn

e FD

Ipc

NO

IPpc

G

DP

pc

39 4

-35

937

46 6 47 633

1.2

1.5

1.3

0.7

521 55

-456

1878

406

175

372

1114

0.8

3.2

0.8

0.6

13.2

12.8

13.0 2.0

8.9

27.1 7.9

1.8

ZUT2

.1: A

lban

ija, B

elor

usija

, Bos

na, B

ugar

ska,

Kaz

ahst

an, R

umun

ija, S

rbija

, Mak

edon

ija, T

urkm

enis

tan

Ula

zne

FDIp

c Iz

lazn

e FD

Ipc

NO

IPpc

G

DP

pc

56 7

-49

1383

56 8 60 486

1.0

1.1

1.2

0.4

650 83

-567

2735

318

233

354

620

0.5

2.8

0.6

0.2

11.6

11.7

11.6 2.0

5.7

31.0 5.9

1.3

ZUT2

.2: J

erm

enija

, Aze

rbej

džan

, Gru

zija

, Kirg

izija

, Mol

davi

ja, T

adži

kist

an, U

kraj

ina,

Uzb

ekis

tan

Ula

zne

FDIp

c Iz

lazn

e FD

Ipc

NO

IPpc

G

DP

pc

19 1

-18

380

13 2 13 175

0.7

2.1

0.7

0.5

359 20

-317 80

8

466 40

36

7 39

8

1.3

2.0

1.2

0.5

18.9

26.7

17.4 2.1

34.8

26.2

27.5 2.3

Izvo

r: T

rans

natio

nal C

orpo

ratio

ns, V

ol.1

7.N

o.1(

Apri

l 200

8),st

r.54

66

U okviru grupe 2 (ZUT2), najsiromašnije zemlje u regionu su u okviru podgrupe (ZUT2.2). One su najmanje privlačne za SDI izuzev Azerbejdžana. Iznos neto izlaznih investicija zemalja ove podgrupe je negativan, premda manje negativan u odnosu na ostale ZUT. Sve zemlje podgrupe ZUT2.2 pripadaju regionu Zajednice Nezavisnih Država. Zemlje u okviru prve podgrupe ZUT2.1 su razvijenije od zemalja podgrupe ZUT2.2, ali su korak iza zemalja prve grupe ZUT1.

Benseba je statistički ocenio tendencije u razvoju zemalja u tranziciji, polazeći od veličine neto izlaznih investicija per capita (NOIPpc) i GDPpc (Tabela 1). Koristio je tri mere disperzije: srednju vrednost, standardnu devijaciju i odnos standardne devijacije i srednje vrednosti. Izračunavanje je vršio za 1995. i 2004. godinu. Zaključci do kojih je došao su u skladu sa konceptom koji povezuje poziciju grupe zemalja u međunarodnim investicijama i njihov nivo razvoja. Kao prvo, zaključio je da srednja vrednost neto izlaznih investicija ZUT postaje negativnija (od -149 do -1430) tokom vremena, za EU 15 rastuće pozitivna (od 434 do 1301), a za Grčku, Irsku, Portugaliju i Španiju skoro nepromenjeno negativna (od 1358 do 1336). Rastuće negativna vrednost neto izvoznih investicija per capita za ZUT je rezultat bržeg rasta ulaznih SDI u poređenju sa izlaznim SDI. Očekivana razlika između ZUT i EU 15 ilustruje razlike u etapama u razvoju međunarodne investicione pozicije analiziranih zemalja. Zemlje u tranziciji, kao grupa, nalaze se između prve i druge etape, dok su zemlje EU 15 u četvrtoj etapi.

Grupa ZUT pokazuje konvergenciju sa podgrupama, što pokazuje smanjenje odnosa standardne devijacije i srednje vrednosti NOIPpc, izuzev podgrupe ZUT2.2. Za podgrupu ZUT1 smanjenje navedenog racia je od 1,0 do 0,5, za podgrupu ZUT1.2 smanjenje je od 0,4 do 0,1, za podgrupu ZUT1.3 smanjenje je od 0,9 do 0,2, za ZUT2 smanjenje je od 1,3 do 0,8, za ZUT2.1 smanjenje je od 1,2 do 0,6, a jedino za ZUT2.2 racio raste od 0,7 do 1,2.

Veće opadanje vrednosti neto izlaznih investicija per capita je u slučaju grupe ZUT2 (odnos srednjih vrednosti je 13), dok je u slučaju grupe ZUT1 taj odnos 9. U okviru grupe ZUT1, podgrupa ZUT1.3, naročito je izraženo veće opadanje vrednosti neto izlaznih investicija (odnos srednjih vrednosti je 20,7), što je više nego u slučaju podgrupe ZUT2.1 (koeficijent od 11,6) i podgrupe ZUT2.2 (koeficijent 17,4). Može se zaključiti da manje razvijene ZUT postaju atraktivnije za SDI nego razvijenije ZUT, koje se pojavljuju kao investitori van svojih granica.

Drugo: Ako se posmatra GDP per capita za navedene grupe zemalja situacija je znatno drugačija. Za grupu ZUT kao celinu, GDPpc raste do 2,1 (odnos srednjih vrednosti). Taj koeficijent je viši nego za Grčku, Irsku, Portugaliju i Španiju (za koje iznosi 1,6), dok je za zemlje EU 15 koeficijent (1,4). To znači da postoji približavanje grupe ZUT i zemalja EU 15 prema

67

GDPpc. Približavanje prema GDPpc postoji i kod podgrupa zemalja unutar grupe ZUT: odnos standardne devijacije i srednje vrednosti GDPpc opada za svaku podgrupu ZUT (za ZUT1.2 opadanje je od 0,3 do 0,1; za ZUT1.3, opadanje je od 0,4 do 0,1; za ZUT2.1 opadanje je od 0,4 do 0,2), sem za podgrupu ZUT2.2 (za koju je racio nepromenjen).

Primećuje se brži rast GDPpc za zemlje u grupi ZUT1 (izuzev Slovenije) od zemalja u grupi ZUT2.

Kao treće, očigledno je da GDPpc za grupu ZUT raste sporije nego što vrednost neto izlaznih investicija opada. Ta razlika se može objasniti činjenicom da je značajan deo ulaznih SDI vođen privatizacijom u ZUT a manje novim razvojnim projektima.

3. RAZVOJNI TRENDOVI ZEMALJA U TRANZICIJI

Analiza razvoja zemalja u tranziciji koju je izvršio Benseba, kao i brojne analize drugih istraživača koji se bave razvojnim problemima tranzicionih privreda, omogućava da se uoče određeni razvojni trendovi.

Unapređenje lokacijskih prednosti grupe ZUT1 uticalo je na rast ulaznih SDI, naročito proizvodnih investicija koje zamenjuju uvoz (na pr. potrošnih dobara) i vertikalnih investicija (koje su vođene manjim troškovima i uključivanjem u međunarodnu proizvodnu mrežu). Politike privlačenja SDI koje donose i sprovode vlade ZUT1 intenziviraju taj trend u određenim industrijama (na pr. u automobilskoj industriji u Centralnoj Evropi) i u određenim oblastima (putem slobodnih ekonomskih zona). Grupa ZUT1 su najveći primaoci SDI u regionu, što govori da su te zemlje privukle toliki nivo SDI koje stvaraju efekat prelivanja i podstiču domaće firme da unaprede svoje specifične vlasničke prednosti.

Može se konstatovati da rast ulaznih SDI opada, zato što je proces privatizacije državnih preduzeća skoro završen. U budućnosti, rast ulaznih SDI će dolaziti iz grupe EU 15 i iz onih zemalja koje će se pridružiti EU.

Izlazne SDI iz ove grupe zemalja od 1995. godine beleže značajan rast. To se može objasniti činjenicom da su domaće firme stekle specifične vrednosti usled efekta prelivanja i da su se osposobile da konkurišu van zemlje.

Deo SDI koje vode poreklo iz ZUT su indirektne SDI, jer su ih ostvarile strane filijale koje posluju u ZUT. Vrlo je teško proceniti koji deo SDI iz ZUT je “direktan”, tj. potiče od domaćih firmi a koji deo je indirektan, tj. potiče od stranih filijala. Ipak, empirijske studije ukazuju da je značajan do izlaznih SDI iz ZUT ostvaren od strane inostranih podružnica u slučaju Estonije, Mađarske i Češke. U slučaju Rusije i Slovenije, izlazne SDI su ostvarile firme u lokalnom vlasništvu.

68

Izlazne SDI iz grupe ZUT1 izgleda da su više podstaknute tržišnim faktorima nego troškovnim faktorima. Mala veličina tržišta (izuzev Poljske) podstiče domaće firme da se uključe u horizontalne SDI. Izlazne SDI iz grupe ZUT1 sve više su usmerene na susedne zemlje zbog geografske blizine, kulturnih i istorijskih veza i poslovnih veza uspostavljenih u prošlosti. Izlazne SDI iz ZUT1 opadaju prema EU i prema razvijenim zemljama. Naime, s jedne strane domaće firme iz grupe ZUT1 poseduju specifične vlasničke prednosti na tržištu ZUT zbog stvorenih poslovnih veza u prošlosti i stoga se suočavaju sa manjim transakcionim troškovima prilikom investiranja na tom tržištu. S druge strane, inostrane firme a naročito one iz EU koriste svoje podružnice u ZUT kao odskočnu dasku za izlazne SDI u druge zemlje u tranziciji i imaju mali interes da povratno investiraju u zemlju porekla (matičnu zemlju).

Zemlje iz grupe ZUT2 nemaju razvijene lokacijske prednosti, domaće tržište im je ograničeno, proces strukturnih reformi je spor u tim zemljama, politički su nestabilne i poslovni ambijent je neprivlačan. Ove zemlje nisu atraktivne za priliv SDI, izuzev Azerbejdžana i Kazahstana koji poseduju naftu i gas. Zato što su SDI vođene resursima usmerene na ove dve zemlje, veličina neto izlaznih investicija per capita je izrazito negativna u odnosu na druge zemlje u grupi ZUT2.2. U okviru ove grupe zemalja, Ruska federacija ima najveći GDP per capita, ali iznos SDI koje dolaze je mali u odnosu na veličinu tržišta i bogatstvo u prirodnim resursima. U okviru ove grupe zemalja, kao investitori van svojih granica pojavljuju se Rusija, Azerbejdžan i Kazahistan. Ove resursima bogate zemlje, nemaju razvijene vlasničke prednosti u eksploataciji tih resursa, pa i kao investitori van svojih granica nemaju veću ekonomsku snagu.

Prikazan koncept o odnosu SDI i razvoja zemalja u tranziciji je samo jedno od brojnih istraživanja tog problema. Ovaj koncept pokazuje da su napredne zemlje u tranziciji u fazi razvoja u kojoj dominiraju ulazne investicije i da su tek na početku faze značajnijeg rasta izvoznih SDI.

Brojna istraživanja o uticaju SDI na razvoj tranzicijskih zemalja su rezultirala različitim, pa čak i suprotnim ocenama(6,str495-508). Ta činjenica se donekle može objasniti razlikama u broju analiziranih zemalja, razlikama u vremenskom intervalu za koji se vršilo istraživanje i razlikama u teorijskom pristupu rastu (neoklasičnom ili endogenom). Ozbiljno empirijsko istraživanje Kamposa (Campos) i Kinošita (Kinoshita) o uticaju koje su SDI imale u 25 tranzicijskih zemalja u periodu od 1990-1998. godine dovelo je do sledećeg zaključka: “Naš glavni rezultat je da je efekat SDI na ekonomski rast u tranzicijskim privredama pozitivan i statistički značajan… Naši rezultati pokazuju da su SDI ključno značajna varijabla koja objašnjava rast u tranzicionim privredama” (1,str.398-419).

Ova generalna ocena je saglasna sa činjenicom da su najuspešnije tranzicijske zemlje i najveći primaoci SDI. Pri tom ne treba zanemariti

69

specifičnosti svake zemlje u tranziciji, koje opredeljuju obim i tip SDI. U skladu sa tim može se trvrditi sledeće:

- Obim i kvalitet SDI je u direktnoj vezi sa uspehom strukturnih reformi u tranzicijskim zemljama, njihovom blizinom EU i članstvom u EU.

- Dolazak SDI u zemlju u tranziciji ima veliki razvojni potencijal. Da li će i u kolikoj meri on biti iskorišćen, zavisi od mnogih faktora, ali i od sposobosti zemlje domaćina. U tom kontekstu Porter navodi: “Državne politike uspevaju kada stvore okruženje u kome kompanije mogu da steknu konkurentsku prednost … Ona igra ulogu koja je inherentno subjektivna i uspeva samo zajedno s najpovoljnijim uslovima na kojima se zasniva romb nacionalne prednosti (a to su sledeće karakteristike: faktorski uslovi, uslovi tražnje, prisustvo srodnih i pomoćnih grana i uslovi koji određuju strategiju i strukturu firme i rivalitet, prim. LJ.M.) (9, str. 189).

- Pozitivni efekti SDI se ogledaju u uvođenju novih tehnologija, industrija i proizvoda na tržištu zemlje domaćina.

- SDI u tranzicijskim zemljama stvaraju tehnološke eksternalije (prelivanje znanja, demonstracioni efekat) što podiže nivo ukupne faktorske produktivnosti i sklonosti ka izvozu.

- Pod uticajem SDI dolazi do promene strukture nesavršeno konkurentnih industrija u tranzicijskim zemljama.

- Rast proizvodnje usled priliva SDI najčešće kratkoročno dovodi do porasta zaposlenosti. Međutim, dugoročni uticaj na formiranje ljudskog kapitala je mnogo značajniji i ostvaruje se usvajanjem veština i novih znanja, novih formi organizacije i upravljanja.

- SDI mogu voditi izmeni tehnološke baze zemlje i smanjivanju tehnološkog jaza u odnosu na razvijene zemlje(8, str. 67). Pri tom, vladine politike privlačenja SDI mogu značajno uticati na inteziviranje industrijalizacije zemlje i podizanje tehnološkog nivoa proizvodnje. O uspehu tih politika govori kumulativni rast industrije u periodu 2000-2007. godine u mnogim zemljama u tranziciji (u Poljskoj 84%, u Bugarskoj 76%, u Slovačkoj 61%, u Rumuniji 41%, u Mađarskoj 55%, u Hrvatskoj 40%), a o neuspehu tih politika govori primer Srbije sa kumulativnim rastom industrije u posmatranom periodu od svega 16%. 4, str. 54).

70

ZAKLJUČAK

Ekonomski oporavak i razvoj zemalja u tranziciji (posebno onih koje su postale članovi EU) dovoljan je razlog da se odbaci dilema o potrebi priliva SDI. Poznato je da je nivo domaće štednje u tranzicionim ekonomijama nedovoljan da bi se ostvario potreban nivo investicija koji treba da pokrene i ubrza privredni razvoj. U početku tranzicije SDI su ulazile kupovinom domaćih preduzeća u procesu privatizacije. U onim zemljama koje su okončale proces tranzicije, posebno je naglašena potreba stvaranja povoljnog institucionalnog i poslovnog ambijenta koji će privući u pravom smislu reči nove investicije.

U ekonomskoj teoriji prisutni su stavovi koji ističu (i empirijski) dokazuju negativne efekte SDI u domaćoj privredi. Dolazak SDI utiče na rast trgovinskog deficita, izbegavanje poreskih obaveza, potiskivanje lokalnih konkurenata i repatrijaciju profita. Prilikom upoređivanja koristi i negativnih efekata SDI u zemljama u tranziciji mora se poći od svake zemlje pojedinačno, od njenog geografskog položaja, članstva u EU, regionalnih integracija i pre svega doslednosti u sprovođenju programa tranzicije i regulisanosti procesa privatizacije. Ukoliko proces privatizacije nije vođen u skladu sa nacionalnim razvojnim interesima i ukoliko nije postojala strategija privlačenja SDI, koja bi favorizovala SDI u prioritetne sektore i privukla značajne grupacije stranih ulagača, koristi od SDI će biti mnogo manje od optimalnih. Odgovornost za takav efekat SDI ne snose strani ulagači, već zemlje primaoci SDI.

Bibliografija 1. Campos N. F., and Kinoshita Y., Foreign Direct Investment as Technology

Transferred: Some Panel Evidence from the Transition Economies, Manchester School, Vol 70, No 3/2002

2. Bensebaa B. F. FDI – assisted development in the light of the investment development path paradigm: Evidence from Central and Eastern European countries, Transnational Corporations, Vol. 17, No 1, 2008.

3. Dunning H.J., Towards a new paradigm of development: implications for the determinants of international business, Transnational Corporations, Vol. 15, No 1 (April 2006)

4. Jakopin and all., Izazovi industrijskog razvoja Srbije: makroekonomski kontekst, Rast u uslovima globalne recesije i finansijske krize: (ne) konvencionalne inicijative, Kopaonik biznis forum 2009.

5. Markusen J. R., and Venables A. J., Foreign direct investment as a catalist for industrial development, European Economic Review, Vol. 43, No 2, 1999.

6. Mencinger J., Does foreign investment always enhance economic growth, Kyklos, 56/4

7. Ozawa T., Foreign direct investment and economic development, Transnational Corporations, Vol. 1, No 1 (1992)

71

8. Pearce R., Globalization and development: an international business strategy approach,Transnational Corporations, Vol. 15, No 1, (April 2009)

9. Porter M., O konkurenciji (copyright 2008), FEFA 10. Porter M., Ketels C., Delgado M., The microeconomic Foundations of Prosperity:

Findings from the Business Competitiveness Index, The Global Competitiveness Report 2007-2008, WEF

72

Dr Vera Zelenović* Milivoje Davidović*

GLOBALIZACIJA FINANSIJA: TRANSMISIONI MEHANIZAM SVETSKE FINANSIJSKE KRIZE

Rezime: Finansijska globalizacija transformiše funkcionisanje finansijskog sistema na mikro i makro nivou. Principijelno posmatrano ona (1) povećava značaj finansijskog sektora u odnosu na realni sektor; (2) vrši transfer dohotka iz realnog u finansijski sektor; (3) doprinosi rastućoj nejednakosti dohotka i stagnaciji zarada. Kvantitet finansijske globalizacije svedoči o rastućem stepenu moći finansijskog sektora u odnosu na realni, što je po mnogima izrodilo novi “kvalitet” oličen u svetskoj ekonomskoj krizi. Finansijski inženjering (kreiranje novih finansijskih instrumenata na podlozi akcija, obveznica i realne aktive) je neosporno produbio finansijsko tržište, ali i otvorio prostor za “uvlačenje” sistemskog rizika u finansijski sektor. Finansijski sektor koji je bio kolevka krize postao je žrtva sopstvene zavere. Zaverenici (finansijske institucije) su masovno bankrotirali, bivali su nacionalizovani, merdžovani i sl. Institucionalni investitori i investicione kompanije su doživeli kolaps. Finansijska kriza se transmitovala i na realni sektor ekonomije, kreirajući, usled procesa globalizacije finansijskih tržišta, globalnu ekonomsku krizu: došlo je do smanjenja tražnje, smanjenja ekonomske aktivnosti, povećanja nezaposlenosti, stagnacije, smanjenja obima industrijske proizvodnje, smanjenja poverenja potrošača.

Ključne reči: deregulacija finansija, finansijska globalizacija, svetska finansijska kriza

FINANCIAL GLOBALIZATION: THE TRANSMISSION MECHANISM OF GLOBAL FINANCIAL CRISES

Abstract: Financial globalization is the consequence of synergetic effects with

regard to the financial market deregulation and the development of informational technology, from 1990’s. The results of that process implied different comments in science community, but economic mainstream (neoliberal approach), that is based on cost/benefit analysis as the measure of success, stressed mainly benefits. This paper try to point out on the globalization flow “costs”, with focus on the most actual cost – the global financial crisis. The first part of paper is concentrated on explaining crucial global financial relationship phenomenon. The second part analyses the current

* Ekonomski fakultet Subotica ** Ekonomski fakultet Subotica

73

financial crisis as the consequence of global financial “networking”, with special attention on its economic consequence in the USA. The third part is reserved for the analysis of global financial crisis effects in Serbia. Conclusion covers research results.

Key words: Financial deregulation, Financial globalization, Global financial crisis.

POLAZNA KONCEPCIJA

Od kada je svet postao “globalno selo”, svetska ekonomija proživljava dramatične promene. Globalizacija, neoliberalizam i finansijska globalizacija se mogu označiti kao osnovni pokretači i nosioci tih promena, a aktuelne ekonomske performanse na globalnom nivou kao indikatori efikasnosti/neefikasnosti istih. Deregulacija finansijskog sistema i razvoj informacione tehnologije otvorili su prostor za unapređenje svetske ekonomije, ali i stvorile nestabilan svetski ekonomski (finansijski ) sistem, koji je podložan krizama, potresima i lomovima. Ove turbulencije nemaju svoje reperkusije samo na finansijsku sferu, već i na realnu sferu, i ne samo na jednu nacionalnu ekonomiju, već na svetsku ekonomiju kao čvrsto intergisanu celinu. Logika profita kao ultimativnog cilja transformisala je tradicionalnu matricu vrednosti i inaugurisala novu filozofiju poslovanja, mišljenja i načina života. Uz respektovanje Makijavelija, ekonomisti su pokušali da pod okriljem špekulacija stvore profit ni iz čega, uvažavajući jedan od osnovnih principa neoklasike – što više (profita) to bolje. “Glad” za zaradom je iskompromitovala osnovne procedure monitoringa i upravljanja rizicima, tako da je sistemski rizik postao ključna neuralgična tačka globalnog finansijskog sistema. U trenutku kada su “ponzi” finansijske jedinice zauzele primat u okviru finansijskog sistema, kula od karata se srušila. “Kazino ekonomija” je pokazala svoje lice i naličje, ostavljajući svet u najvećoj ekonomskoj krizi od tridesetih godina dvadesetog veka. S obzirom da smo svi svedoci aktuelne krize i da smo uglavnom upoznati sa primarnim uzrocima, zaključak koji se namaće kao logičan je da je “sistemska greška”, inicirana na području hipotekarnog tržišta, aktivirala špekulativne šeme potraživanja/obaveza i stvorila lanac nelikvidnosti koji je isprovocirao bankrotstva, akvizicije i državne intervencije širokih razmera. Analiza dubljih uzroka aktuelne krize vraća nas nekoliko decenija unazad, u vreme dramatičnih strukturnih promena svetske ekonomije. Ključna posledica tih promena je supremacija finansijske sfere nad realnom sferom ekonomije, u procesu zvanom finansijska globalizacija.

74

FINANSIJSKA GLOBALIZACIJA1 – NEKE FUNDAMENTALNE DISTINKCIJE

U okviru opsežnih rasprava koje se odnose na globalizaciju, neoliberalizam, privatizaciju, indikativno je da je finansijska globalizacija, kao najvažnija karakteristika globalizacije bila potpuno ignorisana. Međutim, aktuelna globalna finansijska kriza je pokazala da, bez opsežne analize finansijske globalizacije, nije moguće razumeti finansijsku krizu i njene implikacije. Još krajem devetnaestog veka, fenomen koji je izazvao kvalitativne promene u tadašnjim razvijenim ekonomijma, odnosio se na jaču ulogu banaka. Banke su postale toliko moćne po osnovu tokova zajmovnog kapitala da su u mnogome oblikovale procese odlučivanja u novostvorenim monopolskim i oligopolskim industrijskim strukturama, sa osnovnim ciljem zaštite sopstvenih i interesa svojih deponenata. S obzirom na visoku zavisnost u odnosu na bankarski sektor, mnogi industrijski giganti su, da bi se oslobodili dužničke zavisnosti, osnovali sopstvene banke radi prikupljanja dodatnog kapitala. Dakle, došlo je do svojevrsne sinteze između industrijskog i bankarskog kapitala i stvoren je finansijski kapital. Rudolf Hilferding, poznati nemački naučnik s početka dvadesetog veka je u svom delu “Das Finanzkapital” upravo obradio ovu problematiku sinteze kapitala. On ističe da finansijski kapital simbolizuje unifikaciju kapitala. Prethodna podela na industrijski, komercijalni i bankarski kapital je sada obuhvaćena jednim izrazom – visoke finansije (high finance) u okviru kojeg gospodari industrije i banaka čine personalnu asocijaciju. Osnova ove asocijacije je eliminacija slobodne konkurencije. Dakle, finansijski kapital je po Hilferdingu bio neophodan za nastajanje monopolskog kapitalizma.

Iako je fenomen finansijskog kapitala star gotovo jedan vek, koncept “finansijska globalizacija” je relativno nov. Može se primetiti da je u intelektualni diskurs finansijska globalizacija ušla tek sedamdesetih godina dvadesetog veka, a odomaćila se devedesetih zahvaljujući Kevinu Filipsu koji je upotrebio ovaj izraz u svojoj knjizi Tačka ključanja (Boiling Point, 1994.). Šta je to finansijska globalizacija? Bez pretenzije da stvorimo unificiranu definiciju, termin finansijska globalizacija označava rastući uticaj finansijskih tržišta, finansijskih institucija, finansijskih instrumenata i uopšte novca u okviru nacionalnih ekonomija i na globalnom nivou. Jednom rečju, finansijska globalizacija označava dominaciju finansijske sfere ekonomije koju simbolizuje obrt novca nad realnom ekonomijom koju simbolizuje proizvodnja. Osvrćući se u nazad, jasno je da je rast značaja finansijskog sektora, uz opadanje ukupne stope rasta i proliferaciju monolopističkih struktura oličenih u liku multinacionalnih kompanija, jedan od najvažnijih trendova savremenog

1 U engleskom govornom području kolokvijalni izraz je Finansijalizacija (The

Financialization)

75

kapitalizma. Finansijska globalizacija transformiše funkcionisanje finansijskog sistema na mikro i makro nivou. Principijelno posmatrano ona (1) povećava značaj finansijskog sektora u odnosu na realni sektor; (2) vrši transfer dohotka iz realnog u finansijski sektor; (3) doprinosi rastućoj nejednakosti dohotka i stagnaciji zarada.2

MEHANIZAM FINANSIJSKE GLOBALIZACIJE

Finansijska globalizacija podrazumeva rastuću dominaciju finansijske industrije u ukupnoj ekonomskoj aktivnosti, finansijskih konrolora u upravljanju korporacijama, finansijske aktive u ukupnoj aktivi, utrživih obveznica i naročito akcija (ali i derivativnih instrumenata, prim. a.) u okviru finanijske aktive, tržišta akcija kao (presudnog, odlučujućeg, prim. a.) tržišta za korporativnu kontrolu i korporativne strategije…3 Jedan tako masivan proces, sa evidentnim destruktivnim posledicama, ima svoj mehanizam delovanja i svoje uporište u ekonomskoj teoriji. Mehanizam delovanja, najkraće rečeno podrazumeva kanale putem kojih se transmituju pozitivni/negativni impulsi finansijske globalizacije na finansijski i realni sektor ekonomije, u nacionalnim granicama i internacionalno. Mehanizam finansijske globalizacije, iniciran rastućim učešćem finansijskog sektora, deluje preko sinergetskih efekata interakcije finansijskih tržišta, ponašanja biznisa (korporacija) i ekonomske politike na ukupne ekonomske performanse (Šema br. 1).

Šema br. 1:

Transmisioni mehanizam finansijske globalizacije4

Evolucija finansijskog tržišta se može smatrati uzrokom i posledicom finansijske globalizacije. Poslednjih par decenija tržište je doživelo dramatičan razvoj posmatrano kroz prizmu obima trgovanja (povećanje stepena

2 Thomas I Palley, Financialization: What it is and Why it Matters, Macroeconomic Policy

Institute, Working paper 04/2008, 2008., str 2 3 http://www.socialist.net/financialisation.html 4 Thomas I Palley, Financialization: What it is and Why it Matters, Macroeconomic Policy

Institute, Working paper 04/2008, 2008., str 15

76

likvidnosti), razvoja sofisticiranih tehnika (razvoj finansijskih derivate, sekjuritizacija). Brojni radovi govore u prilog teze da finansijsko tržište ima dramatičan uticaj na (de)stimuaciju ekonomskih ciklusa. Vodeći ekonomisti5 su svojevremeno, analizirajući evoluciju tipova finansijske aktive i pasive, finansijske inovacije i deregulaciju, kreditno racionisanje, tržište akcija (preko tzv. q teorije) zakjučili da postoji visok stepen korelaije između ovih fenomena i biznis ciklusa, pri čemu je kanal transmisije investiciona i stambena potrošnja. Takođe, monetarna teorija je, kroz kanal cena aktive nedvosmisleno potvrdila da je taj transmisioni mehanizam monetarne politike veoma intenzivan u razvijenim zemljama sa razvijenim tržištem akcija, ali da, ako se “boomerang” vrati nazad (kao što to obično biva), ovaj kanal postaje ključni destabilizirajući faktor.

Korporativno ponašanje je drugi važan mehanizam transmisije finansijske globalizacije koji svoje korene vuče iz samog procesa upravljanja korporacijom, kroz tzv. agencijski problem. Principal - agent odnos podrazumeva odnos između akcionara i menadžera u povodu zajedničkog interesa – veće tržišne vrednosti korporacije – koji se ostvaruje kroz permanentno maksimiziranje profita. U skladu sa ovim gledištem, tržišne inovacije omogućavaju menadžerima da, sofisticiranim finansijskim tehnikama povećaju vrednost akcija kompanije, a da za uzvrat dobiju odgovarajuće kompenzacije. Na taj način se focus ekonomske logike pomera sa dugoročnog rasta i razvoja kompanije na kratkoročno maksimiziranje cena akcija. S obzirom na kratkoročnu orjentaciju, na svojevrstan način se manifstuje problem vremenske inkonzistentnosti, ali ovoga puta na terenu korporativnog menadžmenta. Kratkoročno “štimovanje” cena akcija, zarad ličnih interesa, na dugi rok daje suboptimalne rezultate.6 Takođe, korporacije razvijaju kult dužničkog finansiranja, s obzirom da porezi favorizuju kamate u odnosu na profit. Takođe, povećanjem dugova dolazi do rasta leveridža koji može dovesti do povećanja prinosa na sopstveni kapital, ukoliko je ukupna stopa prinosa na kapital veća od kamate. Posledično, upravljanje korporacijom je pod diktatom finansijskog tržišta.

Pod uticajem savremenih ekonomskih trendova našla se i ekonomska politika. Ti trendovi mogu biti analizirani putem tzv. neoliberalne kutije, u čijem središtu su radnici afektirani uticajima globalizacije, zaokretom u 5 Bernanke i Gertler su 1997. uspostavili teoriju finansijskog akceleratora po kojoj, rast cena

aktive povećava neto vrednost imovine firme (koja ima funkciju koletarala), čime je omogućeno povećano investiranje iz pozajmljenih izvora i ekonomska ekspanzija. Konačno, kada bilansi stanja kompanija postanu “preopterećeni” dugovima, opada i pozajmljivanje i investiranje, što posledira u usporavanju ekonomske aktivnosti i padu cena aktive.

6 Problem vremenske inkonzistentnosti je u ekonomskoj teoriji apsolviran u okviru strategija monetarne politike. Eklatantan primer je vaspitavanje dece od strane roditelja. Ukoliko roditelji, s vremena na vreme popuštaju pred zahtevima dece, dugoročni rezultat svakako nece biti optimalan.

77

makroekonomskoj politici (napuštanjem “pune” zaposlenosti i pomeranjem fokusa ka niskoj i stabilnoj stopi inflacije), fenomenom “malih” vlada (primoranih na opštu liberalizaciju, smanjenje poreza i sl.) i fleksibilnim tržištem rada (slabljenje uticaja sindikata, sužavanje radničkih prava i sl.). Ova konfiguracija savremene ekonomske politike vrši pritisak na radnike sa svih strana i stvara kontinuirani opadajući pritisak na zarade. Ovo objašnjava zašto je rast zarada indiferentan u odnosu na rast produktivnosti i zašto raste nejednakost dohotka. Radnici u privatnom sektoru su afektirani globalizacijom, u javnom sektoru fenomenom slabih vlada (zbog rasta deficita), a svi zajedno sa izmenjenim uslovima na tržištu rada i napuštanjem pune zaposlenosti kao primarnog ciljem makroekonomske politike.7

RAZMERE FINANSIJSKE GLOBALIZACIJE

Analiza efekata finansijske globalizacije je izvodljiva jedino ako se prethodno uvide razmere ovog procesa. Naša analiza će biti usmerena na ekonomiju SAD, kao reprezenta procesa finansijske globalizacije. Kvantitet finansijske globalizacije, na koji ćemo se fokusirati u ovom delu rada, svedoči o rastućem stepenu moći finansijskog sektora u odnosu na realni, što je po mnogima izrodilo novi “kvalitet” oličen u svetskoj ekonomskoj krizi. Počev od šezdesetih godina prošlog veka ekonomska struktura SAD doživljava dramatične promene (Tabela br. 1) koje su izazvale rast učešća finansijskog sektora u ukupnoj ekonomskoj aktivnosti.

Tabela br. 1:

Udeo proizvodnje i finansijskih usluga u BDP –u, 1950-2005.(%)

1950. 1960. 1970. 1980. 1990. 2000. 2003. 2004. 2005.

Proizvodnja 29,3 26,9 23,8 20,8 16,3 14,5 12,7 12,1 12

Finansijske usluge 10,9 13,6 14,0 15,0 18,0 19,7 20,5 20,6 20,4

Izvor: http://www.globaljusticecenter.org

KOMENTAR: Dramatika ekonomskih promena može biti sublimirana zaključkom da je učešće proizvodnog sektora u BDP-u u posmatranom periodu smanjeno za 16,7%, dok je učešće sektora finansijskih usluga povećano za 9,5 %. Posledično, došlo je i do promena u izvoru i distrubuciji profita finansijskog i nefinansijskog sektora (Tabela br. 2).

7 Thomas I Palley, Financialization: What it is and Why it Matters, Macroeconomic Policy

Institute, Working paper 04/2008, 2008., str. 23

78

Tabela br. 2:

Profit finansijskog sektora kao procenat od ukupnog profita, 1965-2005.

1965. 1970. 1975. 1980. 1985. 1990. 1995. 2000. 2005.

13% 15% 18% 17% 16% 26% 28% 30% 38%

Izvor: http://www.permanentrevolution.net

KOMENTAR: U posmatranom periodu evidentan je rast učešća profita finansijskog sektora u ukupnom profitu, sa 13 na 38% (prema nekim izvorima sada dostiže i 50%). Ovo ukazuje da je došlo i do redistribucije dohotka u SAD. Prema nezvaničnim podacima, 1% najbogatije populacije poseduje 14% nacionalnog neto dohotka, dok je 1979. godine ta populacija posedovala 7,5% nacionalnog dohotka.

Finansijska globalizacija ima i svoju drugu stranu medalje, koja je posledica promene u ponašanju ekonomskih jedinica. Ključna determinanta tih promena je ekspanzija dugova, naročito potrošačkih kredita koji su kreirali talas potrošnje, neutrališući gep koji je stvoren stagnacijom i opadanjem zarada. To je dovelo do rasta zaduženosti ekonomskih aktera u apsolutnom i relativnom izrazu (Tabela br. 3).

Tabela br. 3:

Udeo duga i FIRE sektora u GDP-u, 1973-2005., (%)

Ukupni krediti/ GDP

Dug fin. sektora/ GDP

Dug nefin. sektora/ GDP*

Dug domaćin./ GDP

Hipote- karni kred./ GDP**

Fire***/ GDP

1973. 140,0 15,17 30,3 45,2 48,7 15,1 1979. 166,8 19,70 32,9 49,8 51,9 15,2 1989. 234,1 42,65 43,8 60,8 65,5 17,8 2000. 294,1 88,50 46,2 76,3 74,0 19,7 2005. 328,6 103,61 42,4 94,0 97,5 20,4

* dug korporacija

** hipotekarni dug je uvršten u tabelu jer je nukleus finansijske krize upravo krah hipotekarnog tržišta

*** Finansijski sektor, sektor osiguranja i nekretnina

Izvor: Economic Report of the President; Fed i sopstvene kalkulacije

KOMENTAR: Iz tabele br. 3 je vidljivo da je ukupni dug u odnosu na GDP povećan sa 140% na čak 328%, pri čemu je finansijski sektor i sektor domaćinstava značajno doprineo tom trendu. Hipotekarni dug I dug finansijskog sektora takođe beleže rast u odnosu na GDP za skoro 50%,

79

odnosno 90%, respektivno. Fire sektor beleži takođe rast učešća, što govori u prilog tezi o finansijalizaciji američke ekonomije.

Dominacija finansijskog sektora posledica je trenda starog bar jedan vek – ujedinjavanja industrijskog i bankarskog kapitala. Po uzoru na banke, hedž fondove, investicione fondove i osiguravajuće kompanije koje ostvaruju ogroman profit, mnoge velike proizvodne kompanije su (u odsustvu efikasnih tehnika realizacije proizvodnje) organizovale sopstvene finansijske kompanije (ili čak sektore) koji u značajnoj meri doprinose ukupnom profitu. Na primer, General Motors je organizovao svoju finansijsku kompaniju GMAC koja je specijalizovana za odobravanje potrošačkih kredita u svrhu kupovine GM automobile. Procenjuje se da ova finansijska kompanija u 2004. godini zaradila 2,9 milijardi dolara doprinoseći ukupnom profitu GM-a sa oko 80 %. Njena tržišna vrednost je preko 11 biliona dolara8. Takođe, mnoge druge korporacije su stekle većinska vlasništva u kompanijama koje nisu bliske po delatnosti. Tako je General Elektric postao klasičan konglomerat koji je “umešan” u proizvodnju i distribuciju električne energije, proizvodnju i servisiranje motora za avione, pumpi za navodnjavanje, finansiranje biznis i malih potrošača, proizvodnju lekova, finansiranje medija, industrijske proizvodnje. To je tipičan primer diverzifikacije kao logike savremenog kapitalizma, pri čemu je osnovna pokretačka snaga povećanje profita. GE tržišna kapitalizacija je oko 279 milijadri dolara, godišnji profit je oko 22 milijarde USD, vrednost aktive je oko 834 milijarde USD. General Elektik se posmatra od strane top menadžmenta kao diverzifikovani portfolio aktiva koji generiše dodatnu vrednost. Menadžment ne brine o tome da li se proizvode motori za avione ili lekovi dokle god firma stvara profit. Moderni kapitalisti imaju pre svega profitni (finansijski) pogled na ukupne aktivnosti firme. Pored toga, savremene firme funkcionišu u okruženju u kojem dominiraju finansijske institucije, finansijski instrumenti i finansijska tržišta. E to je poces finansijske globalizacije.9

SVETSKA FINANSIJSKA KRIZA – OPŠTI OSVRT

Finansijska globalizacija svetske ekonomije je dostigla svoj vrhunac nakon 2000- te godine. Stvaranje novca iz novca ne može da bude dugoročna strategija, pa je finasijska i njena verna pratilja, ekonomska kriza bila neminovnost. Epicentar aktuelnog globalnog ekonomskog zemljotresa je drugorazredno hipotekarno tržište SAD, uzrok je hiperprodukcija sub-prime hipotekarnih kredita10 (Grafikon br. 2) i njihovo “prepakivanje” (u procesu

8 http://p2pfoundation.net/financialisation.html 9 http://www.socialist.net/financialisation.html 10 Subprime krediti podrazumevaju odobravanje zajmova licima visokog kreditnog rizika, bez

kreditne istorije. Ovakvi zajmovi su postali poznati po akronimu NINJA (nindža) zajmovi,

80

sekjuritizacije11 kao perjanice finansijskog inženjeringa) u de facto visokirizične, špekulativne, ali po “simbolima” rejting agencija prvoklasne hartije od vrednosti, a posledice su dramatične, na lokalnom i globalnom planu.

Grafikon br. 1:

Rast subprime kredita i njihovo učešće na hipotekarnom tržištu SAD

Izvor: Inside Mortgaga Finance

Finansijski inžinjering (kreiranje novih finansijskih instrumenata na podlozi akcija, obveznica i realne aktive) je neosporno produbio finansijsko tržište, ali i otvorio prostor za “uvlačenje” sistemskog rizika u finansijski sektor. Veliki deo odgovornosti za ekspanziju nekvalitetnih hipotekarnih kredita snosi sama američka država, koja je pod plaštom programa Affordable housing počev od 1992. godine, primoravala da Fannie Mae i Freddie Mac usmere svoj kreditni potencijal fizičkim licima koja nemaju kreditni bonitet, ako se uzmu u obzir tržišni uslovi. Krajem 2000. godine Fannie Mae je iznela

od engleskog no income, no job, no assets (bez prihoda, bez posla, bez imovine – aktive). Najveći broj ovih kredita, između 30 i 40 %, korišćen je za kupovinu nekretnina.

11 Sekjuritizacija – izdavanje visokokvalitetnih obveznica i akcija – je postala najvažnija mašina za stvaranje bogatstva u današnjoj ekonomiji…Istorijski posmatrano, proizvodnja, izvoz i direktne investicije omogućavaju prosperitet kroz stvaranje dohotka… Sada su mnoga društva, a svakako i ceo svet naučili kako da stvaraju bogatstvo direktno. Novi pristup zahteva da država nađe način da poveća tržišnu vrednost produktivne aktiva… Ekonomska politika koja je usmerena na stvaranje bogatstva na takav način, ne pokušava da poveća prozvodnju dobara i usluga, izvoz, osim kao sekundarni cilj (cit. prema Agenda for a New Economy: From Phantom Wealth to Real Wealth, David C. Korten, Berrett-Kohler Publishers, 2009., str. 15-16)

81

podatak da je pod pritiskom države odobreno preko 50% zajmova porodicama sa srednjim i niskim primanjima, sa ciljem da se ukupan iznos tih zajmova poveća na 500 milijardi USD do 2010. godine. Istovremeno, država je ohrabrivala i poslovne banke da izdaju sub-prime kredite.12 Jednostavno, vođena je jedna kvazi socijalna politika na kvazi tržišni način. Prefiks kvazi ukazuje da je reč o politici kratkog daha. S obzirom da originatori (izdavaoci kredita) nisu držali kredite u svom bilansu do roka dospeća, već su ih sekjuritizovali, “ proradio” je moralni hazard finansijskih institucija. Obveznice niskog kvaliteta na podlozi sub-prime kredita su rasute investitorima po svetu, noseći sa sobom problem informacione asimetrije. Naime, rejting agencije su takvim hartijama (MBS – mortgaga-backed seurities) dodeljivale visok rejting, tzv. investment grade (simbolima rang od BBB pa naviše, sve do AAA), a da realnost tog ranga krajnji investitori nisu mogli (ili neki nisu hteli) da procene.13 Mnoge finansijske kuće su verovale u ovakvu finansijsku alhemiju, pa su se hartije od vrednosti našle u penzionim fondovima, investicionim fondovima, bankama itd.14 Među originatore, rejting agencije i investitore u kolateralizovane instrumente infiltrirale su se i institucije koje su garantovale izvršenje obaveza izdavanjem kredit difolt svopova (CDS), naplaćujući značajne provizije. Uz to, permanentni rast cena nekretnina otvorio je prostor za špekulacije širokih razmera: u očima špekulanata, kuća za stanovanje je postala aktiva kojom se veoma lako trguje. Stvoren je svet finansijske “kazino” ekonomije, gde je svako prema svakome imao i potraživanja i obaveze. Finansijske tehnike su pozajmile same sebe špekulantima nadahnutim profitom, koji su kreirali svojim operacijama finansijski mehur. Ovakav sistem je mogao da osptane do momenta kada je inflacija cena nekretnina i drugih kolaterala mogla da pokrije potencijalne gubitke usled neizvršenja obaveza po hipotekarnim kreditima. Mehur je počeo da puca sredinom 2007. godine kada se manifestovao kreditni rizik kroz masovna neizvršenja obaveza po hipotekarnim kreditima. To je bila logična posledica prezaduženosti sektora domaćinstava u SAD (videti Tabelu br. 3).

Efekti finansijske krize

Kada je kriza hipotekarnih dugova poprimila masovne razmere, “tok ekonomske istorije” je preokrenut: dolazi do masovne ponude nekretnina preuzetih u procesu difolta, to izaziva deflaciju cena nekretnina, pad vrednosti kolaterala (nekretnina) izaziva pad vrednosti kolateralizovanih dužničkih instumenata stvorenih u procesu sekjuritizacije. Pod dejstvom psiholoških

12 www.ecinst.org.rs 13 www.ecinst.org.rs 14 www.emportal.rs, Džozef Štiglic, intervju, magazin „Biznis“, Novembar 2008.

82

faktora dolazi do panike na zapadnim finansijskim tržištima, svetske berze doživljavaju dekadencu, vrednost svih finansijskih aktiva opada. Dužnička kriza stvara nepoverenje koje paralizuje tokove finansiranja između ekonomskih transaktora. Eto ambijenta pogodnog za recesiju! Finansijski sektor koji je bio kolevka krize postao je žrtva sopstvene zavere. Zaverenici (finansijske institucije) su masovno bankrotirali, bivali su nacionalizovani, merdžovani i sl. Institucionalni investitori i investicione kompanije su doživeli kolaps.

Finansijska kriza se transmitovala i na realni sektor ekonomije, kreirajući, zbog procesa globalizacije finansijskih tržište, globalnu ekonomsku krizu: došlo je do smanjenja tražnje, smanjenja ekonomske aktivnosti, povećanja nezaposlenosti, stagnacije, smanjenja obima industrijske proizvodnje, smanjenja poverenja potrošača. (Grafikon br. 5)

Grafikon br. 2:

Globalni ekonomski indikatori

Izvor: MMF, World Economic Outlook, april 2009.

Svakako da je jedan od izraženijih problema porast nezaposlenosti koji stvara socijalne tenzije. SAD se suočavaju sa najvećom stopom nezaposlenosti u poslednjih dvadesetak godina, koja je početkom godine iznosila 7,2%, a pocene su da će do kraja godine ta stopa dostići 10,2%.15 Takođe, studija OECD-a pokazuje da će se u naredne dve godine broj nezaposlenih u 30 najbogatijih zemalja sveta povećati za osam miliona. To znači da će u posmatranom priodu, u OECD kao ekonomskoj grupaciji broj nezaposlenih dostići cifru od oko 42 miliona. Posledično, doći će do pada globalne agregatne tražnje, smanjenja potrošnje, što će, po principu negativne multiplikacije,

15 Robert Barro, profesor ekonomije na Harvardu, smatra da su SAD blizu da dožive depresiju

(pad GDP- a za 10%), po prvi put nakon Velike Depresije, tridesetih godina prošlog veka.

83

dovesti do još većeg pada GDP-a.16 S obzirom na izraženo nepoverenje i obustavljanje tokova prekograničnog investiranja, sumorni scenario je rezervisan i za zemlje u razvoju koje su već zabeležile pad ekonomeke aktivnosti, smanjenje priliva kapitala, depresijaciju nacionalne valute, porast finansijskih rizika.

Zaključujući ovo poglavlje, mozda je ilustrativna misao Jirgena Habermasa, jednog od najuticajnih nemačkih filozofa. On ističe da je “društveno-darvinistički potencijal slobodnog tržišta proglašen za neprikosnoveni princip i da su na Zapadu pobedili fundamentalisti slobodnog tržišta i to se sada odražava ne samo na politiku prema društvu nego i na spoljnu politiku”. Svi oni su izgleda poverovali da jedino neoliberalizam predstavlja vrhunac svetske mudrosti i da se došlo do večne istine”.

Svetska finansijska kriza i Srbija

Finansijska kriza se manifestovala kroz ekonomske turbulencije tranzicionih zemalja, povećanje nezaposlenosti, opadanje ekonomske aktivnosti, povećanje sistemskog rizika, proširenje budžetskog deficita. To je scenario koji se odigrao i koji je još uvek aktuelan u našoj zemlji. Talas svetske finansijske krize zapljusnuo je Srbiju krajem prošle godine. Doživljavajući klasičan sudden stop (obustavu priliva inostranog kapitala), Srbija se suočila sa oštrom depresijacijom nacionalne valute (prema NBS oko 13%), što je uticalo na povećanje sistemskog rizika. S obzirom da je kod nas, kanal deviznog kursa, po intenzitetu transmisije, najznačajniji transmisioni mehanizam monetarne plitike, na udaru se našla monetrna stabilnost i još uvek “mlada” strategija ciljanja inflacije. Naime, pažnje ekonomske javnosti je refokusirana sa proklamovane stope inflacije (koja je nominalno sidro) na devizni kurs. Uz dejstvo psiholoških faktora, uzdrmana je monetarna i finansijska stabilnost. S obzirom da se monetarna politika našla pod pritiskom jakog eksternog šoka, devizni kurs je poslužio samo kao privremeni amortizer. Pod pretnjom inflacije, NBS je reagovala povećanjem referentne kamatne stope, što je umanjilo ionako ugroženu likvidnost finansijskog sistema i destimulisalo ekonomsku aktivnost. Kao izraz težnji za ublašavanjem recesije, i pored inflatornih pritisaka, NBS je početkom ove godine pribegla programu monetarne relaksacije snižavanjem referentne kamatne stope i nizom mera za poboljšanje likvidnosti finansijskog sistema:17 povećanje koeficijenta bruto plasmana stanovništva prema osnovnom kapitalu banaka sa 150% na 200%, čime je bankama stvoren dodatni prostor za ekspanziju kredita fizičkim licima; 16 MMF procenjuje da će svetski GDP u 2009. u odnosu na prethodnu godinu biti manji za

1,3% 17 NBS, Izveštaj o inflaciji, maj 2009., str. 38

84

reprogramiranje (produženje) rokova otplate gotovinskih kredita; suspenziju izdvajanja obavezne rezerve iz izvora sredstava koji su namenjeni plasmanima pod subvencionisanim uslovima (privredi za investicije, stanovništvu za kupovinu trajnih potrošnih dobara); suspenziju polaganja 30% depozita (učešća) od strane fizičkih lica za povučene kredite; odobravanje kratkoročnih kredita za likvidnost i kreiranje svop transakcija na međubankarskon deviznom tržištu. Efekti ovih mera još nisu jasno vidljivi.

Ekonomska kriza je “zatvorila” mnoge firme, smanjen je izvoz, ionako skromna poreska baza je osiromašena, što je provociralo, između ostalog, proširenje budžetskog deficita. Izlaz se traži u “tunelu bez osvetljenja”, u pregovorima sa MMF, to jest u popuštanju pred ultimativnim zahtevima MMF-a, pri čemu taj manevar povlačenja ima svoje ograničenje – tešku ekonomsku situaciju, porast nezadovoljstva stanovništva i sve niži prag tolerancije. Uz malo više emocija, trenutna ekonomska situacija se simbolički može izraziti preko formule 4N2 (Niko – Nikome – Ništa – Ne plaća; Napetost – Nervoza – Nepoverenje – Neizvesnost). Vizuelna deskripcija opšte ekonomske situacije je moguća prutem sledećeg grafikona.

Grafikon br. 3:

Faktori finansijske stabilnosti

Izvor: NBS, Godišnji nizveštaj za 2008. Godinu

85

KOMENTAR: Ovaj tip grafikona prikazuje stepen rizičnosti finansijskog

i realnog sektora u 2008. u odnosu na 2007. godinu. Jasno je da je “udaljavanjem” od centra kruga povećan stepen rizika. Na osnovu grafikona, vidljivo je da je kod svih faktora, osim kod profitabilnosti bankarskog sektora i inflacije (smanjen rizik) i finansijske infrastrukture (rizik ostao približno isti), povećan stepen rizika. Najveći rast rizika zabeležen je na području međunarodne likvidnosti i privrednog rasta. Za očekivati je da je stanje finansijske stabilnosti još više pogoršano u 2009. godini.


Nekada je ulaganje novca u proizvodnju i trgovinu rezultirao rastom ekonomske aktivnosti. Međutim, u današnjem svetu finansijske globalizacije, razvijene zemlje su svoja finansijska tržišta, deregulacijom, pretvorile u “fabrike” za stvaranje nacionalnog bogatstva. Stvoren je dominantan finansijski sector koji je postao moćna industrija. “Finansijska industrijalizacija” je promenila klasične ekonomske poglede, stvorila nove finansijske tehnike i instrumente, povećala uticaj “sveta finansija” u globalnim okvirima, otvorila prostor za finansijske špekulacije, “naduvala” mehur čije je pucanje uvelo svet u finansijsku i ekonomsku krizu. Postavlja se logičko pitanje: Kako dalje? Oni koji su skloni ekstremnim zaključcima jednoglasni su u oceni da je ovo početak kraja kapitalizma, odnosno njegove trenutno vladajuće paradigme – neoliberalizma. Takođe jedan deo ekonomista smatra da neoliberalizam trenutno nema alternativu, ali, da ovaj “goli” tržišni fundamentalizam mora da pretrpi ozbiljne transformacije. Dakle, ova kriza ne bi mogla da se označi kao krah neoliberalizma, već kao njegov sumrak koji treba da opomene, da da uputstva i naznake. Krize su inherentan problem tržišnih ekonomija, ali, nije uputno zarad rešenja samog problema, rešiti se sistema u celini. Ekonomski sistem koji je izgrađivan više od dva veka, “gurnuo” je ljudsku civilizaciju napred, mnogo više nego svi ostali ekonomski sistemi zajedno. Međutim, evidentno je da je u ovom obliku dosegao svoje limite, te da je neophodna njegova modifikacija. Modifikacija bi trebalo da bude usmerena u pravcu stroge regulacije finansijskog sektora, uspostavljanja tržišne discipline, novih rejting sistema za procenjivanje performansi finansijskih instrumenata, primene jedinstvenih bankarskih standarda na globalnom nivou, efikasne prudencione kontrole i supervizije na konsolidovanoj osnovi (kako bi se finansijski konglomerati privoleli na poštovanje propisa i standarda). Nakon uspostavljanja čvrstog i efikasnog regulatornog okvira, potrebno je suzbiti negativno dejstvo psiholoških faktora (nepoverenje, neizvesnost). Na taj način bi se obnovili tokovi finansiranja i otvorio prostor nacionalnim ekonomijama za novi “korak napred”.

86

Literatura 1. Bernanke, B., Gertler, M., (1996)”The Financial Accelerator and the flight to

Quality”, Review of Economics and Statistics, 78. 2. Epstain, G., (2001), “Financialization, Rentier Interests, and Central Bank

Policy”, manuscript, Department of Economics, University of Massachusetts. 3. Foster, B., (2008)”The Financialisation of Capital and the Crisis”, Monthly

Review 4. Korten D.,C., “Agenda for a New Economy: From Phantom Wealth to Real

Wealth”, Berrett-Kohler Publishers, 2009. 5. Kripner, G., (2004), “What is Financialisation?”, Department of Sociology,

UCLA. 6. Ostojić, S., “Osnovi monetarne ekonomije”, Data status, Beograd, 2008. 7. Palley T., I., (2008), „Financialization: What it is and Why it Matters”,

Macroeconomic Policy Institute, Working paper 04/2008. 8. Vunjak, N., Kovačević, Lj., “Bankarstvo”, Ekonomski fakultet Subotica, 2006. 9. Zelenović, V., (2008), “Marketing u bankarstvu”, Copi Komerc, Novi Sad 10. IMF, World Economic Outlook, april 2009. 11. NBS, Izveštaj o inflaciji, maj 2009. 12. NBS, Godišnji izveštaj za 2008. Godinu 13. www.ecinst.org.rs 14. www.skeptically.org 15. www.economist.com 16. www.counterecon.com 17. www.zmag.org 18. www.permanentrevolution.net 19. www.wikipedia.org 20. www.nbs.rs 21. www.globaljusticecenter.org 22. www.emportal.rs

87

Dr Boris Siljković*, doc. dr Šerif Šabović**, mr Gordana Lazarević***

GLOBALIZACIJA FINANSIJSKIH TOKOVA KAO METOD ŠIRENJA STRANIH BANAKA U SRBIJI

I ZEMALJA U TRANZICIJI

Rezime: Epoha globalizacije finansijskih tokova kao metod širenja stranih banaka u Srbiji i zemalja u tranziciji je izvedena kao dominantan način privatizacije banaka u prethodnom vremenu. Koncept širenja stranih banaka se upravo odvijao kao deo šireg koncepta globalizacije finansijskih tokova. Dolaskom stranih banaka sa inostranim kapitalom zemlje u tranziciji ali i Srbiji jednim delom ostvarile su značajnu korist, a drugi negativni kontekst koji prati sve zemlje u tranziciji je da olako prepuštanje domaćeg tržišta bankama sa stranim kapitalom znači indirektno upravljanje ne samo finansijama već i privredom.

Uostalom, strane banke koje su se našle na tržištu Balkana i Srbije došle su tu da ostanu što je dokazao i najnoviji talas finansijske krize koje nije mimoišao ni bankarski sektor pomenutih zemalja. Trend ukrupnjavanja bankarskog sektora karakterističan za zemlje u tranziciji i Srbiju biće prisutan sigurno i u budučnosti. Sadašnje bankarsko tržište Srbije je prezasičeno koje karakteriše zakašnjele akvizicije preostalih neprivatizovanih banaka i gubljenje koraka sa bankama koje su ranije došle na ovo tržište.

Ključne reči: globalizacija, inostrani kapital, tranzicija, privreda

GLOBALIZATION OF FINANCIAL FLOWS METHOD OF FOREIGN BANKS IN SERBIA AND COUNTRIES IN

TRANSITION

Summary: Epoch of globalization of financial flows as a method of foreign banks in Serbia and countries in transition is derived as the dominant way of

* Visoka ekonomska škola strukovnih studija Peć u Leposaviću ** Ekonomska fakultet Priština, Kosovska Mitrovica *** Visoka ekonomska škola strukovnih studija Peć u Leposaviću

88

privatization of banks in the previous time. The concept of foreign banks has just unfolded as part of a broader concept of globalization of financial flows. With the arrival of foreign banks with foreign capital, countries in transition, but a part of Serbia and achieved significant benefits, and other negative context that follows all the countries in transition to facilitate the yield of the domestic market to foreign capital banks means indirectly manage not only finance but also corporate.

After, the banks found themselves in the market of the Balkans and Serbia came here to stay, which is proved by the latest wave of financial crisis that is not even or banking sector of these countries. The trend of enlarging the banking sector is characteristic for transition countries and Serbia will be present for sure in the future. Current Serbian banking market is saturated, which is characterized by late acquisition of the remaining non-privatized banks and the loss of step with the banks that have previously come to this market.

Key words: globalization, foreign capital, transition, economy

1. UVOD

Rasprava o globalizaciji finansijskih tokova kao metodu širenja stranih banaka u Srbiji i zemljama u tranziciji nije ništa drugo do stepen i način ovog doprinosa.Tražeči objektivne odgovore na ovo pitanje vrednovali smo doprinos globalizacije finansijskim tokovima u zemljama regiona Balkana i Srbije kroz osvrt na razvijene zemlje i po tom osnovu nastale su razlike u delovima ovog rada

2. SITUACIJA U BANKARSKOM SEKTORU REGIONA BALKANA I SRBIJE DANAS U SFERI GLOBALIZACIJE I

SVETSKE EKONOMSKE KRIZE

Matične banke velikih banaka iz Evropske unije koje posluju u Srbiji navele su da su u Srbiju došle kao strateški investitori i da su rešene da nastave da posluju na tom tržištu. Banke ne samo zbog globalne krize već i zato što je srpsko tržište i pre toga bilo popunjeno, prinuđene su da menjaju strategiju. Inače u našem bankarstvu ne postoji nelojalna konkurencija a u bankarskom sektoru Srbije inače depoziti građana su najkonkurentnije tržište.

Sve komercijalne banke u jugoistočnoj Evropi su u privatnom vlasništvu, većinom bankarskih grupacija sa sedištem izvan regiona. U Rumuniji su dve banke ostale u državnom vlasništvu Cosa de Economsi Consemuatiuni (CEC Bank), dok Bugarska vlada poseduje 99,9% Bugarske banke za razvoj. Slovenija je zadržala puno vlasništvo svoje Slovenske izvozne in Razvojne banke (SID). Austrijske, italijanske i francuske banke najveći su učesnici u bankarskom sektoru JIE i Srbije. Bankarske grupacije iz Mađarske i Grčke su

89

ušle na nezasićeno finansijsko tržište regiona Balkana i brzo proširile mreže tokom 2006. i 2007. godine.

Tabela 1.

Vrednost ukupne aktive banaka JIE krajem 2008. godine

Rang banke Naziv banke Ukupna aktiva

u mlrd. evra 1. Nova Ljubljanska banka NLB Slovenija 18.918 2 Banca Comercialle Romana

BCR Rumunija

17.334

3 Societe Generale BRD Rumunija 12.787 4. Zagrebačka banka Hrvatska 12.204 5. Privredna banka Zagreb Hrvatska 8.791 6. Erste Hrvatska 6.243 7. Uni credit Burbank Bugarska 5.631 8. Raiffeisenbank Austrija Hrvatska 5.512 9. Nova kreditna banka Maribor Slovenija 5.489 20. Banka Intesa Srbija 2.815 33. Komercijalna banka Srbija 1.920

Izvor: Rast aktive od 13,3 posto, Top 50-banke, poslovi hr, Zagreb, rujan, 2009., str.40-41.

U Srbiji nastavljen je trend ukrupnjavanja bankarskog sektora, kao i trend profitabilnog poslovanja, koji se ogleda pre svega u povećanju bilansne aktive i kapitala s jedne strane, i rastu prihoda i pozitivnom neto finansijskom rezultatu s druge strane.1 Banke u Srbiji su krajem prošle godine bile izložene udaru „krize poverenja”, koja se manifestovala masovnim povlačenjem depozita stanovništva iz poslovnih banaka. Iako je povučeno gotovo milijardu evra štednje, banke su ovaj udar izdržale bez direktne pomoći monetarnih vlasti. U prethodnim godinama ukupna devizna štednja građana u poslovnim bankama u Srbiji je beležila konstantan rast. Iako su uočljivi trendovi rasta devizne štednje i dalje se procenjuje da se još bar oko 3 milijarde evra štednje građana nalazi „u

1 Raiffeisenbank a.d. Beograd ima Austrijski kapital, 90% vlasnistvo Raiffeisen grupe, 10% u

vlasnistu International Finance Corporation (ogranak Svetske banke). U svetskim razmerama mala banka, prisutna iskljucivo u zemljama Centralne i Istocne Evrope gde je postala jedna od vodecih banaka. Societe Generale Bank a.d. Beograd je banka u 100% vlasnistvu Societe Generale grupe iz Francuske. Osnovana 1991. godine u Beogradu kao prva strana banka u bivsoj Jugoslaviji. Kada je osnivana, imala je tri akcionara: Societe Generale Paris (70%), Beogradska banka (25%) i Banque Franco-Yougoslave (5%). Od 2001. godine u 100% vlasnistvu Societe Generale Paris. Jedna od vodecih svetskih banaka (21. na svetu 2006. godine). Erste banka a.d. Novi Sad Austrijska Erste banka je dosla u Srbiju kupovinom Novosadske banke. Erste banka inaće posluje samo u zemljama Centralne Evrope, i važi za jednu od najvećih banaka u tom regionu.

90

slamaricama”.2 Drugi udar, koji još uvek traje, se odnosi na povećanje kašnjenja u ispunjavanju obaveza kreditnih dužnika prema bankama. Od početka godine docnja u isplati mesečnih anuiteta se povećala za 30%. Iako ovakvo stanje još uvek nije alarmantno, ostaje neizvesnost da li će se i dalje i u kojoj meri povećavati broj korisnika kredita u docnji.

Slika 1.

Poslovanje banaka i tržišni udeo banaka u Srbiji u prvih šest meseci 2009. godine

Izvor: Podaci dostupni na adresi sajta poslovni dnevnik, www.poslovnidnevnik, dostupno

dana 13.10.2009. godine

Kao što se može videti struktura ostvarene dobiti. od 19,1 milijarde dinara, pet banaka s najvećim tržišnim udelom (Intesa, Komercijalna, Raiffeisen, Hypo Alpe-Adria i EFG Eurobank) ostvarilo je 7,66 mlrd. (82

2 Kako bi uticala na ublažavanje efekata svetske finansijske krize, Vlada Srbije nedavno je

donela set mera. Prva, koja je u najvećoj meri označila vraćanje poljuljanog poverenja u bankarski sistem je povećanje garancije države za štednju sa 3.000 na 50.000 evra po jednom ulogu, u slučaju da banka ode u stečaj. Ovaj korak vlasti je doprineo stišavanju nervoze i straha građana, uzrokovanih psihološkim faktorima. Odluka o povećanju iznosa osiguranog depozita doneta je na predlog Evropske komisije. Milosavljević, D.: Efekti prenošenja globalne finansijske krize na bankarski sektor u Srbiji, podaci i informacije dostupne na adresi sajta http://www.bifonline.rs/tekstovi.category.7/finansije.html., Beograd, dostupno dana 12.10.2009. godine

91

miliona eura), odnosno 40 posto ukupnog profita. Ako se tome pridodaju i banke koje su među prvih deset onda se udeo najvećih (16,5 milijardi) podiže na 86,4 posto dobiti, pri čemu je “prvak” profitabilnosti, što je samo za neupućene iznenađenje, niška AIK banka sa profitom od 4,9 mlrd. dinara (52,4 milijuna eura). Ova banka tu poziciju čuva već nekoliko godina i samo ju je u kraćim razdobljima prepuštala Raiffeisen banci. Iako je srpsko bankarsko tržište i dalje vrlo fragmentirano, 16 banaka ima tržišni udeo manji od dva posto a podaci pokazuju da deset velikih polako otkida komadiće tržišnog kolača od malih banaka i onih koje su kasno stigle na tržište.

Negativni saldo dosegnuo je 23,5 milijarde dinara (250 milijuna eura), dok je ukupna dobit preostale 21 banke iznosila 19,1 mlrd. dinara (205 milijuna eura). Razlozi za minus najvećeg gubitnika, novosadske Metals banke, su poznati jer je ta kuća prošla kroz razdoblje prinudne uprave i širokog otpisa spornih potraživanja. No, teško je odgonetnuti šta je uticalo na dubioze Alpha banke (4,42 mlrd.), Credit Agricole (3,93 mlrd.), Marfin banke (2,84 mlrd.) te Privredne banke iz Pančeva (1,69 mlrd. dinara). Nameće se nekoliko zaključaka, a kao najlogičnije vredi izdvojiti one o lošem investiranju i otpisu potraživanja, te zakašnjelim akvizicijama i gubljenju koraka u trci za igračima koji su ranije stigli na srpsko tržište.

Banke u Srbiji odbile su prvi udar krize, ali i njihov je položaj ugrožen jer se problemi s likvidnošću i blokadama preduzeća prelivaju i na bankarski sektor. One ne mogu ostati izvan problema te se i nad njima nadvijaju problemi iz realnog sektora.

Slika 2.

Banke regiona Balkana u dužničkoj blokadi 2008. godine

Izvor: Repija, R.: Balkan u dužničkoj blokadi, podaci i informacije dostupni na adresi

sajta http://www.biznisnovine.com/cms/iteam/stories/sr.html?view=story&..Beograd, dostupno dana 14.10.2009. godine

92

Tabela 2.

Osnovni pokazatelji potencijala banaka u Srbiji 2007. i 2008. godine3

GODINA 2007 2008 Koncetracija prvih pet banaka u ukupnoj bilansnoj sumi bankarskog sektora

44,6%

46,2%

Struktura vlasništva banaka - 75% (strani vlasnici)

Učešće stranih banaka u kreditnoj aktivnosti 44,2% 45,7%

Učešće stranih banaka u depozitnom potencijalu 48,1% 49,8%

Dobit banaka u Srbiji

23,4 milijardi dinara

34,9 milijardi dinara ili (470 miliona evra po

kursu iz decembra 2008. godine )

Izvor: Godišnji izveštaj NBS, Beograd, 2008.,str.6.,str.38-48., str.79 i str. 103 i ,,Privredni pregled’’ od 28.05. 2009. godine

Ako se analizira neto kamatna marža, kao prosečna razlika između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa, u Srbiji iznosi 6 postotnih bodova, što je više nego dva puta veća stopa nego u Hrvatskoj. U Hrvatskoj je marža više nalik maržama u razvijenim zemljama EU i kreće se ispod tri postotna boda. S obzirom na to da je eskontna stopa Hrvatske Narodne Banke 9 posto, to znači da - bez obzira na to je li reč o fiksnoj ili varijabilnoj kamatnoj stopi - najviše dopuštene kamatne stope koje se sada ugovaraju ili menjaju za građane kao fizičke osobe u Republici Hrvatskoj ne mogu biti veće od 14 posto.Da napomenemo da je oktobra 2009. godine eskontna stopa Narodne banke Srbije bila 11 posto i smanjena je, jer je tokom 2008. godine bila 16 do 17,5%.

3 Na kraju 2007. godine u Srbiji je poslovalo 35 banaka. U prvom kvartalu 2008. godine

Vojvođanskoj banci je pripojena Nacionalna banka Grčke. U četvrtom kvartalu 2008. godine NLB banci pripojena je NLB LHB banka a dozvolu za rad dobila je Moskovska banka. Krajem 2008. godine na teritoriji Republike Srbije poslovale su 34 poslovne banke. Od toga 20 banaka u većinskom vlasništvu stranih akcionara, 6 banaka u većinskom vlasništvu domačih fizičkih i pravnih lica i 8 banaka u većinskom odnosno manjinskom vlasništvu RS. Prema podacima NBS krajem 2008. godine u bankarskom sektoru Srbije zaposleno je 31.345 radnika što je za 2.150 radnika više u odnosu na prethodnu godinu. Bankarstvo –tržišta, podaci i informacije dostupni na adresi sajta .http://www.pks.rs/Default.aspx?tabid=1845, Beograd, dostupno dana 01.10.2009. godine

93

Tabela 3.

Prosečne kamatne stope na stambene kredite u Srbiji, zemljama Balkana, Baltičkih zemlja i Evropskoj uniji početkom 2009. godine

Država

Prosečna stopa na stambene kredite

Letonija 11% BiH-a 9,4% Crna Gora 9,0% Litvanija 8,6% Srbija 8,3% Bugarska 8,2% Slovenija 6,8% Mađarska 6,3% Hrvatska 6,1% Rumunija 6,1% Prosek EU 4,8%

Izvor: Podaci dostupni na adresi sajta www.kamatica.com, Beogard, 2009.

3. BANKARSKI SEKTOR SRBIJE I REGIONA BALKANA DANAS U USLOVIMA SVETSKE FINANSIJSKE KRIZE

Bankarski sektor regiona Balkana i Srbije do kraja 2006. godine je bio praktično nerazvijen. Odnos bankarske aktive prema BDP bio je tek blizu 50% u većini zemalja, 94% u BIH-a, ali već 121% kod Hrvatske.4 U poslednje dve godine pre finansijske krize došlo je do velike ekspanzije bankarstva u pomenutim zemljama regiona, i to na račun spoljnog zaduživanja, ne samo domaće depozitne baze.

Tako su banke u uslovima koji su važili u regionu Balkana postale ustvari investicione banke sa svim slabostima investicionog bankarstva, iskazanim u svetu u vreme globalne finansijske krize. Ranjivost banaka zbog ,,prezaduženosti’’ dakle za otplaćivanje anuiteta i maturiranih kredita, različita je od države do države. Prema koefecijentu ukupni krediti /depoziti najviše je

4 Strano vlasništvo 2008. godine u procentima u odnosu na celokupan bankarski sektor u

posmatranim zemljama izgleda ovako: Slovačka 97,4%, Češka Republika 96,2%, Hrvatska 90,4%, Bosna i Hercegovina 83,3%, Bugarska 80,0%, Poljska 79,6%, Crna Gora 78,1%, Rumunija 70,0%, Letonija 67,5%, Srbija 60,0%, Mađarska 58,9%, Makedonija 54,0%. Podaci preuzeti The Financial crisis in Europe, Stratfor, informacije dostupne na adresi sajta http://www.stratfor.com/ analysis/20081012_financial_crisis_europe, Beograd, dostupno dana 25.01.2009. godine

94

izložena Crna Gora, slede Srbija i BiH-a dok je najmanje izloženo Kosovo i Metohija (područje pod protektoratom UN-a).

Početkom 2009. godine u Srbiji dugovanja unutar privrede popela su se na 800 milijardi dinara, a s druge strane firme duguju bankama 840 milijardi dinara, od čega je skoro 55 milijardi u docnji odnosno, kasni sa plaćanjem rata preko 15 dana. Broj blokiranih računa prema podacima NBS je oko 60.000, a iznos blokade je čak 218,4 milijarde dinara.Nasuprot oovome osnovni kreditni potencijal banaka su upravo devizni depoziti banaka koji je posmatrano od 2001. godine do juna 2009. godine stalno rastao izuzev perioda između 2008. i 2009. godine kada se nivo deviznih depozita banaka smanjio kao rezultat povlačenja devizne štednje stanovništva.

Tabela 4.

Nivo deviznih depozita u bankama Srbije u periodu 2001.-jun 2009. godine

Godina Nivo deviznih depozita u milionima evra

2001 348 2002 759 2003 1.000 2004 1.400 2005 2.020 2006 3.300 2007 5.100 2008 4.700 Jun 2009. 5.250

Izvor: U susret nedelji štednje, podaci dostupni na adresi sajta www.kamatica.com, Beograd, dostupno dana 14.10.2009. godine

U monetarnoj sferi za srpsku privredu tokom 2009. godine je ključno pitanje rešavanje pitanje spoljnog i unutrašnjeg duga. Struktura tog duga ukazuje na dominantno učešće srednjoročnog i dugoročnog zaduživanja.

Krajem 2008. godine učešće ukupnog spoljnog duga Srbije u BDP iznosilo je više od 60% (do kraja 2009. godine dug bi mogao da naraste na 80% pa i čitavih 90%). Ukupan spoljni dug Srbije juna 2009. godine dostigao je 22 milijarde evra (oko 32 milijarde dolara).Kroz ovaj parametar Svetska banka tretira ove zemlje kao visoko zadužene. Srbija je tek na početku ozbiljne dužničke krize, i pre ili kasnije, panične reakcije deviznih štediša krajem 2008. mogle bi se ponoviti. Država se mora za ovo pripremiti, počevši od razgradnje tzv. ,,šizofrenog’’ valutnog sistema u kome građani zarađuju i troše u dinarima, a štede i zadužuju se u evrima.

95

Tabela 5.

Struktura duga Republike Srbije 30. juna 2009. godine

Izvor: Nišavić, D.: Dupliran spoljni dug od 2000. godine, podaci i infomacije dostupni

na adresi sajta http: //www.blic.rs/?print.php_id)109608, Beograd, dostupno dana 14.10.2009. godine

Tabela 6.

Spoljni dug države Srbije 30. juna 2009. godine

Izvor: Nišavić, D.: Dupliran spoljni dug od 2000. godine, podaci i informacije

dostupni na adresi sajta http: //www.blic.rs/?print.php_id)109608, Beograd, dostupno dana 14.10.2009. godine

Kod svih država regiona Balkana bankarski sektor je u stranom vlasništvu. Kritično za likvidnost i solventnost banaka u vreme krize je

96

ponašanje matičnih banaka u inostranstvu. Prvi strah koji se javio kod banaka u regionu da će one povući novac bio je po okolnostima koje su se stvarno odigrale dosta suvišan. Kamatna margina banaka regiona ukupno posmatrano još je prilično visoka što pruža bankama sigurno ali i vrlo unosno poslovanje, a posledica je većeg rizika i manje tržišne konkurencije u odnosu na situaciju u razvijenim zemljama.

Tabela 7.

Prosečna kamatna marža banaka u Srbiji, Albaniji, Hrvatskoj i Mađarskoj početkom 2009. godine

Zemlja Kamatna marža

Srbija 10,78% Albanija 7,03% Hrvatska 6,95% Mađarska 2,43%

Izvor: Krivokapić, B.: Mnoge firme neće preživeti, podaci i informacije dostupni na adresi sajta http: //www.blic.rs/?print.php_id)109608, Beograd, dostupno dana 14.10.2009. godine

4. MONETARNA POLITIKA ECB I NARODNE BANKE SRBIJE U USLOVIMA SVETSKE FINANSIJSKE KRIZE DANAS

Evropska centralna banka u monetarnoj uniji je svoju ključnu kamatnu stopu ostavila na visini od 1 odsto, kao što su očekivali svi. Cilj navedene banke je politikom niskih kamatnih stopa pomogati privredu eurozone koje je počelo pokazivati znakove oporavka.Dok američki Fed5 i Bank of England ubrizgavaju novac direktno u svoje ekonomije kroz otkup državnih i korporativnih obveznica, ECB privredi eurozone pomaže izdavanjem zajmova s niskim kamatama. Britanska centralna banka Bank of England je ključnu kamatnu stopu sedmi mesec zaredom u ovoj 2009. godini zadržala na visni od 0,5 posto. BOE je također potvrdio nastavak sprovođenja programa kupovine

5 Od druge polovine 2005. godine do pred kraj 2007. godine FED je vodio restriktivnu

monetarnu politiku koja se oglčedala kroz podizanje nivoa referentne kamatne stope. Od kraja 2007. godine suočen sa sve ozbiljnijom krizom FED je bio primoran da relaksira monetarnu politiku spuštanjem referentne kamatne stope u cilju ublažavanja efekata nastale krize. Tokom 2007. godine referentna kamatna stopa FED stalno je snižavana. 30. januara 2008. godine referentna kamatna stopa FED-a smanjena je na 3%.Svetska ekonomska kriza i posledice po privredu Srbije, Fefa-Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju, Beograd, april 2009., str.15.

97

vrednosnih papira poput državnih i korporativnih obveznica teškog 175 milijardi eura koji se finansira iz rezervi te banke.

S druge strane ako posmatramo zemlje Zapadnog Balkana i Srbije glavni stub u vođenju monatarne politike predstavljaju njihove Centralne banke.Centralne banke zemalja Balkana postigle su relativnu političku nezavisnost u prethodnom periodu. Tako su Crna Gora ali i Kosovo i Metohija (po rezoluciji 1244 protektorat UN-a) uvele jednostranu ,, euroizaciju’’, kod BIH je uveden monetrani savet (curency board), dok je Hrvatska praktično vezala kurs evra ali i ostale zemlje bivše Jugopslavije (među kojima i Srbija) imaju dirigovano klizanje kursa domaće valute u vezi sa kursom evra. U različitim stepenima su se odrekle samostalne kursne politike slobodnog klizanja kursa da bi eleiminisale mogućnost pritisaka za ekspanzivni rast novca i time inflaciju.

Srbija isto tako poznaje dvovalutni monetarni sistem. Isto tako zavodljiva alternativa prelaska na evro je opasna za zemlju koja nije članica evrozone i nije „pod kišobranom” Evropske centralne banke. Ideja nije održiva za zemlje sa hroničnim (i ogromnim) deficitom trgovinskog bilansa. Za Srbiju je još uvek najbolje rešenje da rehabilituje dinar i vrati ga u centar finansijskog sistema. NBS bi trebalo da obori referentnu kamatnu stopu. Inflatorni efekat bi bio minimalan. Banke bi povukle novac plasiran kod NBS, ali ga ne bi dale ni privredi, ni građanima, jer je solventnih dužnika sve manje. Novac bi verovatno napustio Srbiju, devizno tržište bi bilo pod pritiskom, ali NBS ima dovoljno rezervi da ovaj udar neutrališe na nivou kursa na kome to želi. Na ovaj način Srbija bi se samo oslobodila novca koji ničemu ne služi, i makar malo smanjila spoljni dug i kamatni teret.

Tabela 8.

Politika monetarnih autoriteta centralnih banaka regiona Balkana 2008. godine

Agregat Srbija Crna Gora Albanija BiH-a Hrvatska Makedonija Slovenija

-OR % - 19 - 14 14,9 10 -

-diskontna stopa 17,8 nema 5,75% nema 9,0 6,5 nema

-rast M1% -3,1 -22,3 - 21,5 8,2 13,4 -4,0

-rast M2% 1,3 -14,3 - 21,6 - 0,4 +5,2

Izvor: IMF, Svetska banka, WIIW, Eurostat, EIPF, CBCG, državne statističke institucije, centralne banke država

98

Narodna banka Srbije je godinama unazad vodila restriktivnu monetarnu politiku kako bi se izbegao nagli rast kreditne zaduženosti. Ako se dublje sagleda monetarna politika i kreatori ekonomske politike moraju da povedu računa o visini kamatne stope koja godinama unazad u Srbiji daleko veća od kamatnih stopa u zemljama okruženja a da ne govorimo o kamatnim stopama u SAD i EU.

5. ZAKLJUČAK

Globalizacija finansijskih tokova i širenje stranih banaka u Srbiji i privatan interes očuvanja kapitala ima snažan uticaj koji nije vrlo često bio u saglasnosti sa interesima zemlje u kojima je zastupljen što se direktno odnosi i na našu zemlju. Dominacija interesa međunarodnog kapitala koji je ušao preko banaka kao čisto profitnih institucija kod nas u Srbiji može se tretirati ipak kao doprinos razvoju privrede i pored negativnih konteksta koje je sa sobom doneo prvenstveno preko indirektnog upravljanja privredom iz inostrane kase.

Ocena doprinosa razvoju zemlje domaćina bankarskog sektora koje je većinski u stranom vlasništvu, kroz rad je samo dotakao razne empirijske analize poslovanja i razvoja i doprinosa razvoju privrede preko dužeg vremenskog perioda koji se posmatra posle 2000. do danas.S obzirom da je svet ušao i funkcioniše kroz globalne finansijske tokove neophodno je postavljanje novog koncepta i modela razvoju zemlje a posebno banaka naše zemlje, što uostalom zahteva promenu strategije njih samih.

Literatura

1. Bankarstvo – tržišta, podaci i informacije dostupni na adresi sajta http://www.pks.rs/Default.aspx?tabid=1845, Beograd, dostupno dana 01.10.2009. godine

2. Krivokapić,B.: Mnoge firme neće preživeti, podaci i informacije dostupni na adresi sajta http: //www.blic.rs/?print.php_id)109608, Beograd, dostupno dana 14.10.2009. godine

3. Milosavljević, D.: Efekti prenošenja globalne finansijske krize na bankarski sektor u Srbiji, podaci i informacije dostupne na adresi sajta http://www.bifonline.rs/tekstovi.category.7/finansije.html., Beograd, dostupno dana 12.10.2009. godine

4. Nivo deviznih depozita u bankama Srbije u periodu 2001.-jun 2009. godine, podaci dostupni na adresi sajta www.kamatica.com, Beograd, dostupno dana 14.10.2009. godine

5. Nišavić, D.:Dupliran spoljni dug od 2000. godine, http: //www.blic.rs/?print.php_id)109608, Beograd, dostupno dana 14.10.2009. godine

6. Osnovni pokazatelji potencijala banaka u Srbiji 2007. i 2008. godine, Godišnji izveštaj NBS, Beograd, 2008. godine

99

7. Politika monetarnih autoriteta centralnih banaka regiona Balkana 2008. godine, IMF, Svetska banka, WIIW, Eurostat, EIPF, CBCG, državne statističke institucije, centralne banke država

8. Poslovanje banaka i tržišni udeo banaka u Srbiji u prvih šest meseci 2009. godine, podaci dostupni na adresi sajta poslovni dnevnik, www.poslovnidnevnik, dostupno dana 13.10.2009. godine

9. Prosečne kamatne stope na stambene kredite u Srbiji, zemljama Balkana, Baltičkih zemlja i Evropskoj uniji početkom 2009. godine, podaci dostupni na adresi sajta www.kamatica.com, Beogard, 2009.

10. Repija, R.: Balkan u dužničkoj blokadi, podaci i informacije dostupni na adresi sajta http://www.biznisnovine.com/cms/iteam/stories/sr.html?view=story&..Beograd, dostupno dana 14.10.2009. godine

11. Strano vlasništvo 2008. godine u procentima u odnosu na celokupan bankarski sektor, financial crisis in Europe, Stratfor, informacije dostupne na adresi sajta http://www.stratfor.com/ analysis/20081012_financial_crisis_europe, Beograd, dostupno dana 25.01.2009. godine

12. Svetska ekonomska kriza i posledice po privredu Srbije, Fefa-Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju, Beograd, april 2009.

13. Vrednost ukupne aktive banaka JIE krajem 2008. godine, Top 50-banke, poslovi hr, Zagreb, rujan, 2009.

.

100

Mr Sandra Stojadinović Jovanović*

GLOBALNI TOKOVI STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

Rezime: Rad istražuje strane direktne investicije u svetu i rezimira promene u njihovim tokovima i strukturi. Sastoji se od četiri dela od kojih se svaki bavi relevantnim aspektom globalnih tokova stranih direktnih investicija na početku XXI veka. Prvi deo rada analizira ukupne tokove stranih direktnih investicija u svetu, dok se drugi i treći deo rada bave njihovom geografskom i sektorskom strukturom i ukazuju na njihove promene. U četvrtom delu rada pažnja je posvećena tekućoj finansijskoj i kreditnoj krizi sa nastojanjem da se utvrde inicijalni efekti hipotekarne krize na tokove stranih direktnih investicija shodno raspoloživim podacima o stranim direktnim investicijama. Finansijska kriza, koja je otpočela krajem 2007. godine, nije značajnije uticala na obim tokova stranih direktnih investicija te godine, ali može imati obeshrabrujuće dejstvo na globalne tokove stranih direktnih investicija u narednim godinama.

Ključne reči: strane direktne investicije, globalni tokovi, finansijska kriza.

GLOBAL FLOWS OF FOREIGN DIRECT INVESTMENTS

Abstract: The paper researches the foreign direct investments in the world and summarizes the changes in their flows and structures. It consists of four parts each dealing with relevant aspects of global foreign direct investments in the beginning of the 21st century. The first part of the paper analyses the total foreign direct investment flows in the world, while the second and the third part researches their geographical and sectoral structure and reveals their changes. The fourth part gives attention to current financial and credit crisis and strives to observe the early effects of the mortgage crisis on foreign direct investment flows according to the available foreign direct investment data. The financial crisis, which began in late 2007, did not have a signficant impact on the volume of foreign direct investment flows that year, but it may have discouraging effect on global foreign direct investments in the following years.

Key words: foreign direct investments, global flows, financial crisis.

* Ekonomski fakultet, Kragujevac

101

UVOD

Strane direktne investicije predstavljaju jedan od tri vida međunarodnog kretanja privatnog kapitala, pored portfolio investicija i zajmovnog kapitala, i one su dugoročnog karaktera. Strana direktna investicija postoji kada investitor svojim ulaganjem stiče pravo svojine, odnosno vlasničku kontrolu i kontrolu upravljanja preduzećem u inostranstvu. Direktnu investiciju u inostranstvu možemo, najjednostavnije, definisati kao svaki oblik ulaganja u određeno preduzeće, kojim se stiče vlasnička kontrola nad njim.1 Kod strane direktne investicije, vlasnik kapitala zadržava punu kontrolu nad uloženim kapitalom, što znači da odlučuje gde će uložiti kapital, kako će organizovati proizvodnju, brine o rezultatima poslovanja i sl. Iznos profita mu nije unapred poznat, kao kod portfolio investicija i zajmovnog kapitala, već zavisi od uspešnosti korišćenja uloženih sredstava. Vlasnik kapitala donosi odluku o upotrebi kapitala i snosi sav rizik upotrebe tog kapitala. Zato su direktne investicije u inostranstvu najrizičniji oblik međunarodnog kretanja kapitala.2 Međutim, kako uz veći rizik ide i mogućnost većeg profita, to je ovaj oblik međunarodnog kretanja kapitala doživeo izuzetnu ekspanziju.

Posle 1945. godine strane direktne investicije postaju preovlađujući oblik međunarodnog kretanja kapitala i one danas čine oko 3/4 ukupnog međunarodnog kretanja kapitala.3 Njihova intenzivna ekspanzija se dešava u drugoj polovini XX veka, a naročito u periodu devedesetih godina XX veka pa na ovamo. U ovom periodu su otpočele reforme u Kini, prestao hladni rat, došlo do pada Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke, nestao Istočni blok, a mnoge federalne države (Sovjetski Savez, Češkoslovačka, SFR Jugoslavija) su se raspale na više država. Otpočela je i tranzicija velikog broja zemalja iz centralno-planskih u tržišne privrede, kao i veliko otvaranje niza zemalja u razvoju prema spoljnjem svetu. Ove promene su otklonile prepreke u kretanju kapitala, otvorile mogućnosti investiranja širom sveta i dovele do širenja stranih direktnih investicija u sve delove zemljine kugle.

1. GLOBALNI TOKOVI STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA NA POČETKU XXI VEKA

Globalni tokovi stranih direktnih investicija su, nakon dostizanja rekordnog iznosa od 1 400 milijardi USD u 2000. godini, opadali tri godine za

1 Prema: Kovač, Oskar, 1994, Platni bilans i međunarodne finansije, Centar za ekonomske

studije CES MECON, Beograd, str. 280. 2 Detaljnije definisanje pojma stranih direktnih investicija u: Stojadinović Jovanović, Sandra,

2008, “Transnacionalizacija međunarodne trgovine”, Prometej, Beograd, str. 7-11. 3 Bjelić, Predrag, 2008, Međunarodna trgovina, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 237.

102

redom (2000-2003) da bi od 2003. godine ponovo počeli da rastu. U 2007. godini (poslednjoj godini za koju su dostupni podaci) globalni tokovi stranih direktnih investicija su dostigli novi rekordni iznos i ostvarili četvrtu uzastopnu godinu rasta. Prilivi ukupnih stranih direktnih investicija u svetu su u 2007. godini dostigli 1 833 milijardi USD4, čime je prethodni rekordni nivo iz 2000. godine prevaziđen za oko 400 milijardi USD5.

Kontinuirani porast globalnih tokova stranih direktnih investicija u prethodnom periodu bio je rezultat relativno visokog ekonomskog rasta velikog broja zemalja u svetu. Na porast tokova stranih direktnih investicija uticali su, takođe, međunarodni merdžeri i akvizicije (Slika 1). Njihov snažan rast i rekordni broj mega sporazuma (tj. sporazuma čija vrednost prelazi 1 milijardu USD) doveo je vrednost ukupnih međunarodnih merdžera i akvizicija na rekordni nivo od 1 637 milijardi USD u 2007. godini, što je bilo čak za 21% više od prethodne rekordne vrednosti u 2000. godini.

Slika 1 Vrednost međunarodnih merdžera i akvizicija, 1998-2008 (milijarde USD)

Napomena: podaci za 2008. su samo za prvu polovinu godine.

Izvor: UNCTAD, World Investment Report 2008, UN, New York and Geneva, 2008, p. 5, Figure I.5.

4 UNCTAD, World Investment Report 2008, UN, New York and Geneva, 2008, p. 3, Fig. I.1. 5 Ovde treba imati u vidu da se cifre o vrednosti i rastu stranih direktnih investicija izražavaju

u američkim dolarima, pa brojke za 2007. godinu mogu biti u izvesnoj meri smatrane precenjenim, zbog značajne depresijacije dolara u odnosu na druge glavne valute. Ovo je naročito bilo naglašeno u evro zoni u periodu 2006-2007. godina, kada je dolar dostigao rekordno nizak nivo u odnosu na evro. Slična situacija je postojala u pogledu tokova u jugoistočnu Aziju, gde su mnoge azijske valute ostvarile značajnu apresijaciju u odnosu na dolar. Ipak, i pored ovoga što smo napomenuli, procene globalnih tokova stranih direktnih investicija izraženih u nacionalnim valutama i dalje ukazuju na njihov porast.

103

Porast međunarodnih merdžera i akvizicija poslednjih godina je ostvaren zahvaljujući kontinuiranom snažnom ekonomskom rastu u većini regiona u svetu, visokim korporativnim profitima i konkurentskim pritiscima koji su motivisali kompanije da ojačaju svoju konkurentnost preuzimanjem stranih firmi. Pored toga, finansijski uslovi za pojedine merdžere i akvizicije su bili relativno povoljni. Uprkos promenama u kreditiranju od sredine 2007. godine, u drugoj polovini 2007. godine ostvaren je veliki porast međunarodnih merdžera i akvizicija uglavnom zahvaljujući završavanju velikih sporazuma od kojih su mnogi započeti u prethodnom periodu. U prvoj polovini 2008. godine opreznije ponašanje banaka sputavalo je merdžere i akvizicije (Slika 2), a naročito finansiranje većih akvizicija koje su pale na svoj najniži polugodišnji nivo od prve polovine 2006. godine. Broj greenfield investicija je, pak, ostao gotovo na istom nivou u prvom kvartalu 2008. godine kao i u prethodnom kvartalu.

Generalno, finansijska kriza, koja je otpočela u drugoj polovini 2007. godine na američkom hipotekarnom tržištu, nije proizvela vidljiv efekat smanjenja međunarodnih merdžera i akvizicija te godine. Najveći sporazum u 2007. godini, koji je ujedno i najveći u istoriji bankarstva, se desio krajem 2007. godine i to je bila akvizicija ABN-AMRO Holding NV od strane konzorcijuma Royal Bank of Scotland, Fortis i Santander kroz RFS Holdings BV. U ovom periodu su se, takođe, desili drugi mega sporazumi, odnosno međunarodni merdžeri i akvizicije, kao što je bio i drugi najveći između Alcan (Kanada) i Rio Tinto (Velika Britanija).6

Međutim, postojeća kriza je vodila ka krizi likvidnosti na tržištu novca i dužničkoj krizi u mnogim razvijenim zemljama. Ova kriza likvidnosti je otpočela da obeshrabruje merdžere i akvizicije u 2008. godini i dovela do suprotne situacije u odnosu na 2007. godinu. Za očekivati je da ovo smanjenje međunarodnih merdžera i akvizicija ima efekat smanjenja tokova stranih direktnih investicija u 2008. godini.

2. GEOGRAFSKA DISTRIBUCIJA GLOBALNIH TOKOVA STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

Geografsku distribuciju globalnih tokova stranih direktnih investicija karakteriše dominantna uloga razvijenih zemalja, ali i sve značajnija uloga zemalja u razvoju kao i zemalja u tranziciji Jugoistočne Evrope (JIE) i Zajednice nezavisnih država (ZND). U četvorogodišnjem periodu 2004-2007. godine, kada su globalni tokovi stranih direktnih investicija ostvarivali neprekidan rast, uočavamo da su sve tri grupe zemalja: razvijene zemlje, zemlje

6 UNCTAD, World Investment Report 2008, UN, New York and Geneva, 2008, pp. 3-6.

104

u razvoju kao i zemlje u tranziciji Jugoistočne Evrope i Zajednice nezavisnih država, ostvarivale kontinuirani porast svojih stranih direktnih investicija. U 2007. godini, sve tri grupe zemalja su dostigle rekordne kako prilive tako i odlive stranih direktnih investicija. Mada, više stope rasta priliva stranih direktnih investicija u razvijene zemlje nego u zemlje u razvoju smanjile su učešće zemalja u razvoju u svetskim prilivima stranih direktnih investicija sa 29% u 2005. godini na 27% u 2007. godini. U pogledu odliva stranih direktnih investicija, učešće zemalja u razvoju je, takođe, opalo sa 16% na 13%. Nasuprot tome, učešće zemalja u tranziciji Jugoistočne Evrope i Zajednice nezavisnih država je poraslo i kod priliva i kod odliva stranih direktnih investicija.

Tabela 1

Tokovi stranih direktnih investicija, ukupni i po regionima (milioni USD)

Prilivi SDI Odlivi SDI Region 2005 2006 2007 2005 2006 2007 Svet 958 697 1 411 018 1 833 324 880 808 1 323 150 1 996 514 Razvijene zemlje 611 283 940 861 1 247 635 748 885 1 087 186 1 692 141 Evropska unija 498 400 562 444 804 290 609 267 640 542 1 142 229 Zemlje u razvoju 316 444 412 990 499 747 117 579 212 258 253 145 Afrika 29 459 45 754 52 982 2 282 7 829 6 055 Lat. Amerika i Karibi 76 412 92 945 126 266 36 765 63 281 52 336

Azija i Okeanija 210 572 274 291 320 498 79 531 141 147 194 754 Zapadna Azija 42 622 63 988 71 493 12 271 23 203 44 167 Juž., ist. i jugoist. Azija 167 404 208 902 247 840 67 141 117 902 150 496

Zemlje u tranziciji JIE i ZND 30 971 57 167 85 942 14 345 23 706 51 227

Zemlje u tranziciji JIE 4 829 9 998 11 908 308 381 1 370

Zemlje u tranziciji ZND 26 141 47 168 74 035 14 037 23 325 49 858

Izvor: UNCTAD, World Investment Report 2008, UN, New York and Geneva, 2008, pp. 253-256, Annex table B.1., odabrani podaci.

Ako analiziramo pojedinačno svaku grupu zemalja (Tabela 1), uočavamo da su prilivi stranih direktnih investicija u razvijene zemlje, nakon porasta u četiri uzastopne godine, u 2007. godini dostigli 1 248 milijardi USD, što je 33% više nego u 2006. godini. Prilivi stranih direktnih investicija u Veliku Britaniju, Francusku i Holandiju su bili naročito postojani. SAD i dalje zadržavaju svoju poziciju najvećeg primaoca stranih direktnih investicija, dok

105

je Evropska unija posmatrana kao celina i dalje najveći region domaćin unutar ove grupe razvijenih zemalja, koji je privukao gotovo 2/3 ukupnih priliva stranih direktnih investicija u ovu grupu zemalja u 2007. godini.

Odlivi stranih direktnih investicija iz razvijenih zemalja su rasli brže od njihovih priliva. Porasli su za 56% na neviđen nivo od 1 692 milijarde USD u 2007. godini, premašujući prilive za 445 milijardi USD. Kod odliva stranih direktnih investicija, SAD su, takođe, imale vodeću ulogu i zadržale svoju poziciju najvećeg izvora stranih direktnih investicija, dok su se odlivi iz zemalja EU gotovo udvostručili.

Analiza priliva stranih direktnih investicija u zemlje u razvoju pokazuje da su oni porasli za 21% i dostigli rekordni nivo od gotovo 500 milijardi USD u 2007. godini. Unutar ove grupe zemalja, samo prilivi u najmanje razvijene zemlje su dostigli 13 milijardi USD, što je bio porast od čak 87% u odnosu na 2005. godinu.

Posmatrano po regionima, unutar ove grupe zemalja, zapaža se da su u Africi prilivi stranih direktnih investicija porasli na najviši nivo do sada od 53 milijarde USD. Značajan izvor stranih direktnih investicija, pored dotadašnjih merdžera i akvizicija u ekstraktivnoj industriji i povezanim uslugama, bili su novi merdžeri i akvizicije u bankarstvu, što ukazuje na veću diversifikaciju priliva u pojedinim zemljama van tradicionalnih sektora (tj. nafte, gasa i drugih primarnih proizvoda). Najveći primaoci stranih direktnih investicija bili su Nigerija, Egipat, Južna Afrika i Maroko. Prilivi stranih direktnih investicija u južnu, istočnu i jugoistočnu Aziju su nastavili svoj uzlazni trend i u 2007. godini dostigli 248 milijardi USD. Na ovaj region otpada polovina od ukupnih stranih direktnih investicija koje odlaze u zemlje u razvoju. Zemlje, najveći primaoci stranih direktnih investicija, u ovom regionu i dalje su Kina i Hong Kong. U zapadnoj Aziji prilivi stranih direktnih investicija su, nastavljajući period stabilnog rasta, narasli na 71 milijardu USD. U ovom regionu, većinu stranih direktnih investicija su kontinuirano privlačile Turska i zalivske zemlje bogate naftom, mada je politička nestabilnost u delovima ovog regiona pogađala strane direktne investicije. Najznačajnija zemlja domaćin u regionu postala je Saudijska Arabija, prevazilazeći Tursku. Prilivi stranih direktnih investicija u Latinsku Ameriku i Karibe su, takođe, porasli i dostigli rekordni nivo od 126 milijardi USD. Značajne poraste priliva ostvarile su glavne zemlje ovog regiona, naročito Brazil i Meksiko čiji su se prilivi udvostručili. Ovaj porast stranih direktnih investicija bio je većinom rezultat greenfield investicija, a manje merdžera i akvizicija, što je bilo suprotno praksi iz 1990-tih godina.

Odlivi stranih direktnih investicija iz zemalja u razvoju su, takođe, rasli i dostigli 253 milijarde USD u 2007. godini. Odlivi stranih direktnih investicija iz Afrike su dostigli 7,8 milijardi USD u 2006. godini, pri čemu su njene kompanije širile svoje poslovanje kako unutar tako i van regiona. Južna,

106

istočna i jugoistočna Azija su postale značajan izvor stranih direktnih investicija čiji su odlivi stranih direktnih investicija premašili 150 milijardi USD u 2007. godini i u velikoj meri odlazili u druge zemlje u razvoju kako unutar tako i van ovog regiona. Odlivi stranih direktnih investicija iz zapadne Azije su se, premašujući 44 milijarde USD u 2007. godini, gotovo udvostručili, a kao izvor stranih direktnih investicija ovog regiona prednjačile su zalivske zemlje. Jedino su odlivi stranih direktnih investicija iz Latinske Amerike i Kariba opali na 52 milijarde USD u 2007. godini, što je bilo rezultat opadanja odliva stranih direktnih investicija iz Brazila nakon izuzetno visokog nivoa ostvarenog u prethodnoj 2006. godini.

Analizom priliva stranih direktnih investicija u zemlje u tranziciji Jugoistočne Evrope i Zajednice nezavisnih država uočavamo da su ovi prilivi porasli za čak 50% u 2007. godini u odnosu na 2006. godinu i, nakon neprekidnog sedmogodišnjeg rasta, dostigli rekordni nivo u 2007. godini od gotovo 86 milijardi USD. Najveći primalac stranih direktnih investicija u ovom regionu je Ruska Federacija, čiji su se prilivi učetvorostručili u periodu 2005-2007. godina kada su porasli sa 12,9 milijardi USD na 52,5 milijardi USD. Odlivi stranih direktnih investicija iz ovog regiona, takođe, su dostigli rekordni nivo u 2007. godini, kada su se na nivou od 51 milijarde USD više nego udvostručili u odnosu na 2006. godinu kada su iznosili 24 milijarde USD. U pogledu odliva stranih direktnih investicija, vodeća zemlja ovog regiona je, takođe, Ruska Federacija čiji su se odlivi u 2007. godini (45,6 milijardi USD) udvostručili u odnosu na 2006. godinu (23,1 milijardu USD), a u odnosu na 2005. godinu (12,8 milijardi USD) više nego utrostručili.

3. SEKTORSKA DISTRIBUCIJA GLOBALNIH TOKOVA STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

Sektorsku distribuciju globalnih tokova stranih direktnih investicija tokom protekle četvrtine veka karkaterisala je promena prema sektoru usluga, što je bilo povezano sa opadanjem učešća primarnog i sekundarnog sektora u tokovima stranih direktnih investicija. Poslednjih godina, međutim, porasle su strane direktne investicije u primarni sektor, i to većinom u ekstraktivnu industriju zemalja bogatih prirodnim resursima. Pored toga, porastao je značaj stranih direktnih investicija i u infrastrukturnim uslugama.

Tokom proteklih 25 godina, strane direktne investicije su u apsolutnim iznosima značajno porasle u sva tri sektora: primarnom, sekundarnom i tercijarnom. Međutim, učešća primarnog i sekundarnog sektora u svetskom stoku ulaznih stranih direktnih investicija su opala. U 2005. godini, na stok stranih direktnih investicija u primarnom sektoru otpadalo je manje od 1/10 ukupnog svetskog stoka ulaznih stranih direktnih investicija, što je bilo malo

107

manje od njegovog učešća 1990. godine, dok je na sekundarni sektor otpadalo malo manje od 1/3 ukupnog stoka stranih direktnih investicija (30%), što je predstavljalo značajan pad u odnosu na njegovo učešće od 41% u 1990. godini. Sektor usluga je činio oko 2/3 svetskog stoka stranih direktnih investicija u 2005. godini, što je porast sa 49% iz 1990. godine. Podaci o stranim direktnim investicijama za poslednje godine ukazuju da se učešće primarnog sektora povećava i da bi eventualno moglo da dostigne svoj nivo iz 1990. godine, a možda i da ga premaši ako se tekući trend nastavi. Na ovaj sektor je otpadalo 12% priliva stranih direktnih investicija u svetu u periodu 2003-2005. godina, naspram 7% koliko je na njega otpadalo u periodu 1989-1991. godina.7

Učešće primarnog sektora u ukupnom stoku ulaznih stranih direktnih investicija je niže u razvijenim zemljama nego u zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji Jugoistočne Evrope i ZND. Njegovo opadanje u ukupnom svetskom stoku ulaznih stranih direktnih investicija u periodu 1990-2005. godina bilo je u velikoj meri povezano sa razvijenim zemljama. U zemljama Jugoistočne Evrope i ZND učešće primarnog sektora je bilo naročito visoko. U 2005. godini, na njega je otpadala gotovo 1/4 njihovog ukupnog stoka ulaznih stranih direktnih investicija. Opadanje učešća sekundarnog sektora u stranim direktnim investicijama bilo je malo veće u zemljama u razvoju, gde je dostiglo 31% u 2005. godini, nego u razvijenim zemaljama gde je iznosilo 29%. Sa druge strane, učešće sektora usluga u ukupnom stoku ulaznih stranih direktnih investicija u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju poraslo je po sličnoj stopi u ova dva regiona, dostižući 62% i 58% njihovog stoka ulaznih stranih direktnih investicija u 2005. godini, respektivno.

U okviru primarnog sektora, najveća učešća stranih direktnih investicija do sada su imale rudarska industrija (zajedno sa vađenjem kamena) i naftna. U okviru sekundarnog sektora, gotovo sve industrije su tokom proteklih 15 godina ostvarile opadanje učešća u stranim direktnim investicijama. To su industrije koje su bile najveći primaoci stranih direktnih investicija u sekundarnom sektoru: hemijska, motornih vozila i druge transportne opreme, hrane, pića i cigareta, električne i elektronske opreme, i mašina i opreme. Sa izuzetkom hemijske industrije i industrije motornih vozila i ostale transportne opreme u razvijenim zemljama tokom 1990-2005. godine, učešće svih industrija iz sekundarnog sektora je opalo u ukupnom svetskom stoku ulaznih stranih direktnih investicija i kod zemalja u razvoju i kod razvijenih zemalja.8

7 UNCTAD, World Investment Report 2007, UN, New York and Geneva, 2007, p. 22. 8 UNCTAD, World Investment Report 2007, UN, New York and Geneva, 2007, p. 23.

Tabe

la 2

Svet

ski s

tok

ulaz

nih

stra

nih

dire

ktni

h in

vest

icija

, po

sekt

orim

a

(mili

oni U

SD)

1990

20

05

2006

Razv

ijene

ze

mlje

Ze

mlje

u

razv

oju

Svet

Ra

zvije

ne

zem

lje

Zem

lje u

ra

zvoj

u JI

E i

ZND

Svet

Ra

zvije

ne

zem

lje

Zem

lje u

ra

zvoj

u JI

E i

ZND

Svet

Prim

arni

13

9 01

3 27

847

16

6 86

0 55

1 20

220

1 55

937

717

790

478

717

803

229

605

41 3

2498

8 73

2

Seku

ndar

ni

584

069

144

996

729

065

2 19

6 96

871

6 62

461

927

2 97

5 51

92

741

271

718

409

60 8

913

520

571

Uslu

ge

713

721

155

123

868

844

4 68

3 57

41

339

703

87 4

846

110

761

5 83

8 66

6 1

784

601

96 7

587

720

025

Izvo

r: p

odac

i za

1990

. i 2

005.

pre

ma:

UN

CTA

D, W

orld

Inve

stm

ent R

epor

t 200

7, U

N, N

ew Y

ork

and

Gen

eva,

200

7, p

. 225

, Ann

ex ta

ble

A.I.9

; pod

aci z

a 20

06. p

rem

a: U

NC

TAD

, Wor

ld In

vest

men

t Rep

ort 2

008,

UN

, New

Yor

k an

d G

enev

a, 2

008,

p. 2

07, A

nnex

tabl

e A.

I.5.;

odab

rani

pod

aci.

109

Prema podacima za 2006. godinu, učešće primarnog sektora u svetskim stranim direktnim investicijama se vratilo na nivo uporediv sa onim iz kasnih 1980-tih godina. Na uslužni sektor i dalje je otpadalo najveće učešće u globalnom kako stoku tako i tokovima stranih direktnih investicija, dok je učešće sekundarnog sektora nastavljalo da opada.

Učešće primarnog sektora u ukupnom svetskom stoku ulaznih stranih direktnih investicija iznosilo je 8% u 2006. godini, i na ovaj sektor je otpadalo 13% svetskih priliva stranih direktnih investicija u periodu 2004-2006. godina. Na sekundarni sektor je otpadalo oko 1/3 svetskog stoka ulaznih stranih direktnih investicija u 2006. godini, a samo 1/4 svetskih priliva stranih direktnih investicija u periodu 2004-2006. godina. Njegovo učešće u svetskom stoku ulaznih stranih direktnih investicija je značajno opalo posle 1990. godine, i to za više od 10% i kod razvijenih zemalja i kod zemalja u razvoju. Na uslužni sektor je otpadalo 62% svetskog stoka ulaznih stranih direktnih investicija, što je pretstavljalo porast za 13% u odnosu na 1990. godinu .

Veća usmerenost stranih direktnih investicija prema uslužnom sektoru, koja je, kao što je već napomenuto, otpočela pre više od 25 godina, značila je veće prilive stranih direktnih investicija u približno sve usluge. U slučaju pojedinih usluga, kao što su trgovina i finansijske usluge, veći prilivi su otpočeli znatno pre 1990. godine, kada je na njih otpadalo 12% i 20%, respektivno, ukupnog svetskog stoka ulaznih stranih direktnih investicija. Dok je na trgovinu, finansijske usluge i poslovne usluge i dalje otpadao najveći deo stranih direktnih investicija u ukupni uslužni sektor, ostale usluge, kao što su infrastrukturne, otpočele su da privlače sve veći deo stranih direktnih investicija posle 1990-tih godina. Tako je, na primer, vrednost međunarodnih merdžera i akvizicija u svetu kod struje, gasa i vode porasla sa 63 milijardi USD u 2006. godini na 130 milijardi USD u 2007. godini.9

4. TEKUĆA FINANSIJSKA KRIZA I TOKOVI STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

Obzirom da su globalni tokovi stranih direktnih investicija nastavili da rastu i u 2007. godini i njihovi prilivi porasli na 1 833 milijardi USD u 2007. godini i tako dostigli novi rekordni nivo koji je premašio prethodni rekordni nivo ostvaren u 2000. godini, možemo konstatovati da finansijska i kreditna kriza, koja je otpočela krajem 2007. godine, nije imala značajniji uticaj na tokove stranih direktnih investicija te godine. Međutim, ona je, sasvim sigurno, donela nove neizvesnosti i rizike u svetskoj privredi. Oni mogu obeshrabriti i smanjiti globalne tokove stranih direktnih investicija u 2008-2009. godini, što

9 UNCTAD, World Investment Report 2008, UN, New York and Geneva, 2008, p. 9.

110

ćemo moći da analiziramo tek sa objavljivanjem podataka o stranim direktnim investicijama za ovaj period. Sasvim je sigurno da se svetsko tržište stranih direktnih investicija nalazi u prelaznom, nestabilnom stanju, što nam otežava da predvidimo buduće tokove stranih direktnih investicija.

Kriza hipotekarnih kredita, koja je izbila u SAD 2007. godine, izazvala nagli pad cena nepokretnosti i usporavanje privrede SAD, odrazila se na ceo svet. Svetski ekonomski rast je bio relativno snažan u 2007. godini, ali su efekti krize počeli da se osećaju sredinom 2008. godine. Uticaj krize na tokove stranih direktnih investicija je do sada bio izmešan. Kriza u američkoj privredi je naglasila depresijaciju američkog dolara, koji je, pak, stimulisao prilive stranih direktnih investicija u SAD iz zemalja čije su valute apresirale, kao što su evropske zemlje i razvijenije azijske zemlje.

Problemi vezani za hipotekarno kreditiranje u SAD i njegove posledice u drugoj polovini 2007. godine doveli su do poremećaja na finansijskim tržištima, što se odrazilo ne samo na celu privredu SAD, već su se rezultirajući problemi likvidnosti isto tako proširili na pojedine evropske zemlje. To je, zajedno sa poteškoćama i višim troškovima pribavljanja kredita, takođe, pogodilo tokove stranih direktnih investicija. Mogu se uočiti efekti kako na mikro tako i na makro nivou.

Na mikro nivou, odnosno nivou firme, imajući u vidu da su u razvijenim zemljama strane direktne investicije uglavnom u formi merdžera i akvizicija, to je uglavnom direktan uticaj krize na međunarodne merdžere i akvizicije taj koji pogađa tokove stranih direktnih investicija. U UNCTAD-ovoj anketi velikih transnacionalnih kompanija, oko 1/3 kompanija ispitanika je predvidelo negativne uticaje finansijske nestabilnosti na tokove stranih direktnih investicija na kratak rok, ali oko polovine njih je navelo da neće imati uticaja.10

Na makroekonomskom nivou, privrede razvijenih zemalja su bile pogođene usporavanjem privrede SAD i potom njenim uticajem na najvažnije finansijske centre, pogađajući likvidnost banaka i ponudu kredita. To je vodilo ka smanjenom izdavanju obveznica preduzeća, dok je dostupnost kredita za investicije opala ne samo u SAD već i u nekoliko evropskih zemalja. To će uticati kako na prilive tako i odlive stranih direktnih investicija iz ovih zemalja. Pitanje je da li će se isti efekti desiti u zemljama u razvoju, a naročito u onim u kojima postoji velika i rastuća tražnja za stranim direktnim investicijama. Činjenica da je ekonomski rast ovih zemalja ostao otporan ukazuje da se ovo ne mora desiti. Generalno, mikroekonomski i makroekonomski uticaji koji bi mogli da pogode mogućnost i volju firmi da investiraju u inostranstvu su bili ograničeni, bar u 2007. godini.

10 UNCTAD, World Investment Report 2008, UN, New York and Geneva, 2008, p. 18.

111

Do sada je finansijska kriza uglavnom pogodila severnoameričke i evropske komercijalne i investicione banke, dok su negativni efekti na azijski finansijski sistem bili prilično ograničeni. Azijske banke, a naročito kineske banke, su pak ojačale. U 2006. i 2007. godini tri kineske banke (ICBC, CCB i Bank of China) su bile među prvih sedam banaka u svetu u pogledu vrednosti njihove tržišne kapitalizacije. Nasuprot tome, mnoge banke u razvijenim zemljama su morale da se suoče sa znatnim gubicima u tržišnoj vrednosti svoje imovine. Pometnja na finansijskim tržištima i problemi sa kojima se suočavalo nekoliko banaka započeli su novi proces konsolidacije u bankarskom sektoru kroz merdžere i akvizicije. Banke koje su mogle da izdrže krizu bez pretrpljenih velikih gubitaka vide mogućnost za investicije u banke koje su bile ozbiljno pogođene i čije su cene imovine naglo opale, za 40% do 60%. Kineske banke su otpočele da preuzimaju veće udele u bankarskom i drugom finansijskom sektoru razvijenih zemalja. Tako je, na primer, Mincheng preuzeo udeo od 20% u američkoj United Commercial Bank za 200 miliona USD, dok je China's Citic Bank investirala 1 milijardu USD za udeo od 6% u Bear Stearns, takođe, u SAD.11

Pored svega ovoga, treba imati u vidu i da su devizni kursevi pojedinih valuta razvijenih zemalja nastavili svoje trendove sa početka ove decenije. Velike promene deviznih kurseva su se desile u proteklih pet godina između valuta SAD, Japana i EU. Naročito je američki dolar depresirao u odnosu na evro i britansku funtu. Međutim, uticaji promena deviznih kurseva na ukupne tokove stranih direktnih investicija nisu tako jednostavni. UNCTAD-ova anketa12 je otkrila da je više od jedne trećine kompanija ispitanika prijavilo negativne efekte depresijacije američkog dolara, dok se 58% kompanija izjasnilo da je postojao ili pozitivan uticaj ili nije bilo uticaja depresijacije dolara.13

Iako brojne determinante utiču na tokove stranih direktnih investicija, pa je teško izdvojiti efekte promena deviznih kurseva od efekata ostalih determinanti, ipak se ističu slučajevi pojedinih evropskih firmi koje su, kao reakcija na apresijaciju evra, povećale svoje strane direktne investicije u SAD. Prilivi stranih direktnih investicija u SAD su značajno porasli od 2003. godine do 2007. godine (sa 53 milijarde USD na 233 milijarde USD). Najveći deo ovih priliva, oko 60%, je poticao iz zemalja EU. Na porast investicija evropskih kompanija u SAD, kao reakciju na opadanje američkog dolara, uticalo je više faktora. Jedan je bio i taj što je apresijacija evra i britanske funte povećala realtivno bogatstvo investitora iz Evrope i smanjila njihove investicione troškove u SAD. Tako je nekoliko evropskih proizvođača 11 UNCTAD, World Investment Report 2008, UN, New York and Geneva, 2008, p. 18. 12 Pitanje u anketi je bilo: do koje mere su vaše tekuće strane direktne investicije i kratkoročne

investicije pogođene depresijacijom američkog dolara. 13 UNCTAD, World Investment Report 2008, UN, New York and Geneva, 2008, p. 19.

112

automobila, kao što su BMW, Fiat i Volkswagen, podizalo nove proizvodne kapacitete ili širilo postojeće fabrike u SAD.

Uočeno je da su efekti tekuće depresijacije dolara na prilive stranih direktnih investicija u SAD slični onima koji su se desili u drugoj polovini 1980-tih godina. U to vreme su prilivi u SAD, takođe, naglo porasli kao reakcija na jaku develvaciju američkog dolara naspram jena i nekoliko evropskih valuta.14 Zato možemo reći da su se inicijalni efekti krize ogledali, sa jedne strane, u smanjenju investicione inicijative i globalnih tokova stranih direktnih investicja, a, sa druge strane, pak, u njihovom porastu, ali prvenstveno ka SAD.

ZAKLJUČAK

Globalni tokovi stranih direktnih investicija su, nakon rekordnog iznosa u 2000. godini i trogodišnjeg opadanja, ostvarili četiri uzastopne godine rasta i novi rekordni iznos u 2007. godini koji je znatno premašio prethodni rekordni nivo iz 2000. godine. Porast stranih direktnih investicija su ostvarile sve tri grupe zemalja: razvijene zemlje, zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji. Razvijene zemlje su ostvarile četvorogodišnji uzastopni porast kako priliva, tako i odliva stranih direktnih investicija koji su rasli brže i premašili prilive, dostižući tako njihove rekordne iznose ikada ostvarene. Zemlje u razvoju su, takođe, ostvarile uzastopni četvorogodišnji porast i priliva i odliva stranih direktnih investicija, ostvarujući njihove rekordne nivoe. Dok su zemlje u tranziciji ostvarile neprekidan sedmogodišnji rast priliva i odliva stranih direktnih investicija i, takođe, dostigle njihove rekordne iznose. Međutim, učešće ovih grupa zemalja u globalnim tokovima stranih direktnih investicija se, u izvesnoj meri, izmenilo jer su razvijene zemlje imale više stope rasta priliva i odliva stranih direktnih investicija nego zemlje u razvoju, pa je opalo učešće zemalja u razvoju u svetskim kako prilivima tako i odlivima stranih direktnih investicija. Učešće zemalja u tranziciji je, pak, poraslo u svetskim i prilivima i odlivima stranih direktnih investicija. Sektorsku distribuciju globalnih tokova stranih direktnih investicija su, takođe, karakterisale određene promene. Primarno je to bila promena u pravcu sve veće usmerenosti stranih direktnih investicija ka sektoru usluga, što je dovelo do opadanja učešća primarnog i sekundarnog sektora u globalnim tokovima stranih direktnih investicija. Međutim, prema poslednjim podacima, porasle su strane direktne investicije u primarni sektor, pa je, pored uslužnog sektora, na koji je i dalje otpadalo najveće učešće u globalnim tokovima stranih direktnih investicija,

14 Prema: UNCTAD, World Investment Report 2008, UN, New York and Geneva, 2008, pp.

19-20.

113

primarni sektor povećao svoje učešće dok je učešće sekundarnog sektora nastavilo da opada.

Svetska ekonomska kriza, koja je otpočela krajem 2007. godine, nije se značajnije odrazila na ukupne tokove stranih direktnih investicija u svetu te godine, niti početkom naredne 2008. godine. Iako, sa jedne strane, možemo konstatovati smanjenje investicione inicijative i opadanje investicionih tokova, sa druge strane, su uočljivi slučajevi porasta investicionih aktivnosti i povećanja tokova stranih direktnih investicija prvenstveno ka SAD. Za svetsku ekonomsku krizu, iako nije imala značajnijeg inicijalnog efekta na tokove stranih direktnih investicija u svetu, ipak možemo očekivati da će se odraziti i sasvim sigurno moramo je uzeti u obzir pri analizi tokova stranih direktnih investicija u godinama za koje će nam pristići podaci. Tek najnoviji podaci o tokovima stranih direktnih investicija u 2008. i 2009. godini će nam omogućiti sveobuhvatnu analizu efekata svetske ekonomske krize na ukupne, globalne tokove stranih direktnih investicija kao i na njihovu regionalnu i sektorsku distribuciju.

Literatura: 1. Bjelić, Predrag, 2008, Međunarodna trgovina, Ekonomski fakultet, Beograd. 2. Kovač, Oskar, 1994, Platni bilans i međunarodne finansije, Centar za ekonomske

studije CES MECON, Beograd. 3. Stojadinović Jovanović, Sandra, 2008, “Transnacionalizacija međunarodne

trgovine”, Prometej, Beograd. 4. UNCTAD, World Investment Report 2007, UN, New York and Geneva, 2007. 5. UNCTAD, World Investment Report 2008, UN, New York and Geneva, 2008.

114

Mr Ljiljana Fijat*

STRANI KAPITAL U BANKARSKOM SEKTORU KAO FAKTOR SPREČAVANJA PRANJA NOVCA

U REPUBLICI SRBIJI

Rezime: Zakonom o sprečavanju pranja novca dosta je učinjeno na kreiranju pravnog okvira koji bi omogućio borbu protiv pranja novca u našoj zemlji. Takodje, s obzirom da je prosečni bruto domaći proizvod poslednjih godina bio veći od 5% i da je inflacija pala na jednocifren broj (impresivan pad od 100% desio se u 2000. godini), dok je deficit budžeta takodje pao ispod 3% bruto domaćeg proizvoda, što je bio jedan od uslova postavljenih Ugovorom o „Maastricht treaty”, srpsko tržište je postalo posebno atraktivno ciljno tržište za širenje stranog kapitala u bankarskom sektoru, koje je dužno, kada je sprečavanje pranja novca u pitanju, da poštuje domaće zakonodavstvo i standarde grupe, tj. matične zemlje.

Finansijske institucije u našoj zemlji, kao i u inostranim nacionalnim ekonomijama, moraju da ulivaju poverenje domaćoj i medjunarodnoj javnosti, poštujući slovo zakona. Takodje, finansijske institucije moraju da štite sebe i svoje interese čuvajući se od posledica finansijskih prevara i pranja novca koje mogu da štete njihovoj reputaciji. Banke su, radi održavanja reputacije, transparentnosti odnosa sa klijentima i smanjenja mogućnosti da budu upotrebljene u kriminalne svrhe (pranje novca i finansiranje terorizma) dužne da donesu proceduru „Upoznaj svog klijenta”. Poznavanje svog klijenta predstavlja za banke strategiju kojom se iste štite od nastajanja i eventualnog rizika legalizacije nepošteno stečenog novca korišćenjem usluga i proizvoda banke.

S obzirom da domaće banke sa stranim kapitalom treba da sprovode proceduru „Upoznaj svog klijenta” shodno domaćim propisima i u istom obimu kao i matično društvo, očekuje se da su u grupi banaka sa najmanje izraženim ML1 rizikom, i samim tim, banaka koje su u najvećoj meri implementirale FATF preporuke, tj. da budu banke sa stranim kapitalom i domaće banke sa značajnim učešćem EBRD u strukturi kapitala. Predmet i cilj rada je utvrdjivanje doprinosa stranog kapitala u bankarskom sektoru smanjenju rizika od pranja novca i finansiranja terorizma, shodno zahtevima FATF u odnosu na evaluaciju preporuka za suprotstavljanje pranju novca i finansiranju terorizma koje su preduzete na državnom planu.

Ključne reči: FATF preporuke, banke, Know Your Customer (KYC), Compliance

* Vojvodjanska banka a.d. Novi Sad. 1 money laundering (pranje novca)

115

FOREIGN CAPITAL IN THE BANK SECTOR AS A FACTOR OF THE PREVENTION FROM MONEY LAUNDERING IN THE

REPUBLIC OF SERBIA

Abstract: The Law of the Prevention from Money Laundering has contributed substantially to the creation of the law framework, which helps to combat money laundering practices in Serbia. In the last few yeas, average Gross Domestic Product surpassed 5% in the last few years, inflation decreased to one digit number (an impressive decrease of 100% happened in 2000), while the Budget deficit also fell under 3% of the Gross Domestic Product. Therefore, the Serbian market has met the conditions set out by the „Maarstricht Treaty” making it an attractive target market for foreign investment into the banking system, while respecting the law and standards prescribed by the home country.

Financial institutions in our country as any foreign national economy have to earn trust of both the local and international public by respecting the letter and spirit of the Law. At the same time, the financial institutions must protect themselves and their interests by preventing or countering the consequences of financial fraud and money laundering, which could damage their reputation. In order to maintain their reputation and diminish any possibility of being used for criminal purposes (e.g, money laundering and financing terrorism) , the banks must be transparent toward to their clients and adopt the procedure „Know Your Client”. By knowing their clients the banks strategically work to protect themselves from attempts to be used for money laundering and trying to legalize its criminal source by using the bank’s services and products.

Considering that domestic banks with foreign capital must apply the procedure „Know Your Client”, as prescribed by both the domestic regulations and those in the originating society, it is expected that they would belong to the group of banks with minimum expressed ML risk. In addition, such banks are among those that implemented most of the FATF recommendations. Therefore, banks with the foreign capital and domestic banks with a great amount of EBRD participation in their capital structure must apply the above conditions.

The objectives and purpose of this paper is to find out the contribution of the foreign capital in the banking sector to decreasing the risk of money laundering and financing terrorism in accordance with the FATF demands, which are based on recommendations set out in the state plan to be implemented at the state level.

Key words: FATF recommendations, banks, Know Your Client (KYC), Compliance

116

1. UVOD

Pranje novca uključuje ogromne sume u odnosu na ukupnu ekonomsku aktivnost. Walker [10] procenjuje da je obim pranja novca u svetu 2,85 triliona USD, a da je najviše pranja novca u ekonomiji Evrope i Severne Amerike. IMF [8] procenjuje da je ukupno svetsko pranje novca između 2 i 5 % od GDP, što iznosi oko 1,5 triliona USD. Procena je da se u Srbiji opere izmedju jedne i 1,7 milijardi evra i to najviše preko prometa nepokretnosti.

Takodje, terorizam i njegovo finansiranje predstavljaju ozbiljnu pretnju nacionalnoj, regionalnoj i medjunarodnoj saradnji i ekonomskom razvoju. Nijedna zemlja nije bezbedna od uticaja pranja novca ili terorizma i nijedna nacija koja sama deluje ne može se efikasno boriti protiv pranja novca i finansiranja terorizma.

Zakonom o sprečavanju pranja novca iz 2001. godine2 dosta je učinjeno na kreiranju pravnog okvira koji bi omogućio borbu protiv pranja novca u našoj zemlji. Takodje, s obzirom da je prosečni bruto domaći proizvod poslednjih godina bio veći od 5% i da je inflacija pala na jednocifren broj (u 2006. godini sa nivoa od 17,7% smanjena je na 6,6%, a bazna sa nivoa od 14,5% na 5,9% mereno decembar na decembar) dok je deficit budžeta takodje pao ispod 3% bruto domaćeg proizvoda, srpsko tržište je postalo posebno atraktivno ciljno tržište za širenje stranog kapitala u bankarskom sektoru. Od dolaska stranih banaka na srpsko tržiše očekivao se rast konkurencije i podizanje nivoa usluga. Medjutim, građani i privreda još uvek nemaju dovoljno poverenja u sistem, poslovne banke ne stimulišu štednju, a kapacitet i stabilnost bankarskog sektora je mala. Na istraživanju sprovedenom u Hrvatskoj rezultati pokazuju da nove i privatizovane banke, uprkos nekim očekivanjima, nisu najefikasnije, ali da je konačna efikasnost grupe stranih banaka znatno veća nego efikasnost bilo koje kategorije domaćih, što upućuje na to da su bolje upravljanje rizicima i bolje upravljanje troškovima znakovi boljeg upravljanja uopšte [7, str. 5].

U svrhu zaštite finansijskih interesa zemalja članica Evropske Unije i inteviziranja borbe protiv pranja novca i finansiranja teorizma Evropska Unija je donela Direktive.3 Medjunarodne standarde u oblasti sprečavanja pranja 2 Zakon o sprečavanju pranja novca (“Službeni list SRJ” br. 53/01, u primeni od 01. jula 2002.

godine) 3 Savet EU je doneo 1991. godine Direktivu o sprečavanju upotrebe finansijkog sistema u

svrhe pranja novca 91/308/EEC (I Direktivu). Ova Direktiva je dopunjena i proširena Direktivom 2001/97/EC (II Direktivom). Imajući u vidu da su 2003. godine značajno izmenjene i proširene Preporuke FATF, pitanja koja se tiču finansiranja terorizma, kao i da se pranje novca i finansiranje terorizma često odvija na transnacionalnom nivou, Evropski Parlament i Savet je 26. oktobra 2005. godine doneo Direktivu 2005/60/EC o sprečavanju korišćenja finansijskog sistema u svrhe pranja novca i finansiranja terorizma (III Direktivu). U okviru priprema za integraciju u unutrašnje tržište Unije, Institut ekonomskih nauka, Beograd, izdao je Belu knjigu, gde se u vezi I Direktive i pranja novca kaže sledeće:

117

novca i finansiranja terorizma propisuje i Grupa za finansijske akcije (Financial Action Task Force) koja je donela 1990. godine (i dopunila 1996. i 2003. godine) “Četrdeset preporuka za borbu protiv pranja novca” (The Forty Recommendations), i, nakon 11. septembra 2001. godine, na vanrednoj sednici FATF-a održanoj u Vašingtonu 29. i 30. oktobra 2001. godine, „Posebne preporuke protiv finansiranja terorizma”. Zemlje članice FATF-a nadziru primenu 40 Preporuka putem dvostrukog pristupa: a) godišnje samoprocene i b) detaljnijeg procesa međusobne procene u skladu s kojom svaka zemlja članica postaje predmet kontrole na licu mesta. Osim toga, FATF u svim zemljama izvršava pregled mera koje su preduzete u cilju implementacije preporuka, kojim se utvrdjuje opšta strategija u borbi protiv pranja novca i izdaje preglede preduzetih mera za više zemalja. S obzirom da su optimalni uslovi za pranje novca slabi AML4 zakoni, tehnologija koja se razvija i nekonzistentni internacionalni bankarski standardi, u oblasti finansijskih institucija AML/CFT5 standardi su propisani i od strane Bazelskog komiteta za nadzor banaka. Takodje, kao odgovor finansijskog sektora na potencijalne probleme pranja novca jedanaest vodećih svetskih banaka (Wolfsberg grupa banaka) je utvrdilo principe za vodjenje medjunarodnog privatnog banakrstva, poznatije kao Wolfsberg Principle. Sprovodjenje ovih pravila koja se primenjuju na finansijske sisteme uveliko se razlikuje medju zemljama u istoj regiji. Iz tog razloga, dolaskom najvećih bankarskih grupacija u našu zemlju, pre svega iz Austrije, Francuske, Italije i Grčke, očekivalo se poboljšanje integriteta ovih standarda, kao i naglašavanje efikasnih mehanizama nadzora nad sprovodjenjem sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma.

Kada je sprovodjenje sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma u pitanju, domaće banke sa stranim kapitalom su dužne da poštuje domaće zakonodavstvo i standarde grupe, tj. matične zemlje. Ovo upućuje da se radi o bankama koje primenjuju više standarde u delu korporacionog upravljanja, imajući u vidu da su banke koje su privatizovale domaće banke ili ušle na srpsko tržište iz matičnih zemalja koje su, uglavnom, punopravne članice Evropske Unije, pa, samim tim, usaglašene sa zahtevima i standardima EU.

“Direktiva Saveta od 10. juna 1991. godine o sprečavanju upotrebe finansijskog sistema za pranje novca je horizontalna direktiva koja pokriva kreditne ustanove, finansijske institucije i osiguravajuće kompanije. Zajednica snažno preporučuje zemljama CIE da ustanove zadovoljavajuće standarde protiv pranja novca što je pre moguće, da bi se izbeglo korišćenje njihovih finansijskih sektora za pranje novca koji potiče od kriminalnih radnji uopšte i posebno od prodaje droge. Bez tih mera biće ugroženo poverenje u njihove finansijske sisteme. Postojeći evropski sporazumi sadrže poseban član o ovome” (Bela knjiga-priprema pridruženih zemalja centralne i istočne Evrope za integraciju i unutrašnje tržište Unije, prevod (2001), Institut ekonomskih nauka, str. 335)

4 AML– Anti–money laundering (Sprečavanje pranja novca) 5 CFT–Combating the financing of terrorism (Suprotstavljanje finansiranju terorizma)

118

2. PRIVATIZACIJA BANAKA

Na dan 30.06.2009. godine u Republici Srbiji posluju 34 banke, čija je ukupna bilansna aktiva 1.859.576.327 (u 000 dinara) i sa 32.246 zaposlenih. Od navedenog broja banaka, dvadeset je u većinskom vlasništvu stranih akcionara, šest pretežno s privatnim kapitalom i osam u većinskom vlasništvu Republike Srbije. U 2005. i 2006. godini sproveden je postupak privatizacije banaka u većinskom vlasništvu države. U ukupnom iznosu stranih ulaganja od 1.275 miliona eura u 2005. godini skoro 40% (500 miliona eura) predstavlja strana ulaganja u finansijski sektor. U 2005. godini privatizovane su Jubanka a.d. Beograd, Novosadska banka a.d. Novi Sad i Continental banka a.d Novi Sad. U 2006. godini 45% stranih ulaganja u ukupnim neto stranim ulaganjima u Srbiju u iznosu od 3,5 milijardi eura se odnosi na finansijski sektor6. Strana ulaganja u finansijski sektor iznose oko 1.560.000 eura, više su nego utrostručena u poredjenju sa prethodnom godinom i zadržala su dominantno učešće u stranim investicijama. Te godine su privatizovane Niška banka a.d. Niš, Panonska banka a.d. Novi Sad i Vojvodjanska banka a.d. Novi Sad. Strani investitori su postali i većinski vlasnici velikog broja privatnih banaka.

U 2005. i 2006. godini Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) je postala vlasnik 25% akcijskog kapitala u Komercijalnoj i Čačanskoj banci. Ranije, 2001. godine, osnovana je Mikro-finance banka EBRD (Pro Credit Serbia) radi finansiranja malih i srednjih preduzeća.

Za restrukturiranje i privatizaciju banaka su bili zaduženi Agencija za osiguranje depozita, sanaciju i stečaj banaka, Ministarstvo finansija i Narodna banka, a »proces stvaranja konkurentskog bankarskog tržišta i prodaja bankarskog državnog kapitala bili su u nadležnosti neprikosnovenih eksperata i izvan preciznije zakonske regulative« [4, str. 327].

3. SPREČAVANJE PRANJA NOVCA I FINANSIRANJA TERORIZMA

Smatra se da je privatizacija banaka doprinela rehabilitaciji bankarskog sektora i donela savremeno korporaciono upravljanje, čiji je sastavni deo komplajans7, tj. odgovornost da se obezbedi da razne poslovne aktivnosti i institucije ostaju valjane i pravilne, u skladu sa svim regulatornim uslovima koji se primenjuju na finansijski sektor. Sastavni deo poslova zaposlenih zaduženih za komplajans su i sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma

6 Narodna banka Srbije, www.nbs.yu, april 2007. godine. 7 Compliance (usaglašavanje sa propisima).

119

i obaveza poznavanja svog klijenta (know your customer-KYC)8. Ovi poslovi su i sastavni deo poslova svih zaposlenih u bankama (pre svega onih koji rade sa klijentima).

Naime, ukoliko banka ne sprovodi navedene mere i radnje i na odgovarajući način ne upravlja rizikom od pranja novca i finansiranja terorizma, prouzrokuje nepravilnosti u svom poslovanju i postoji rizik od sankcija regulatornog tela, koje može preduzeti odredjene mere prema banci. Generalno, pranje novca se odnosi na bilo koju aktivnost koja potiče iz kriminalnih ili nezakonitih radnji. Specifičnost ove aktivnosti je da smanji cenu sumnjive transakcije, prikrivajući nelegalno poreklo novca. Upravljanje platnim sistemom stavlja banke u važan položaj sa stanovišta pranja novca.

U svrhu konsolidovanog upravljanja rizikom [2] banke su dužne da obezbede da se radnje i mere za otkrivanje i sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma u istom obimu sprovode u svim filijalama i ekspoziturama, osim ako propisi države porekla to onemogućuju. Ukoliko se zahtevi za minimalnu KYC procenu razlikuju u domaćoj zemlji od neke druge zemlje, banke su dužne da primenjuju standarde koji su viši. Takodje, banke su dužne da obezbede efikasne KYC programe unutar grupe i sprovodjenje adekvatnih kontrolnih procedura. Zaposleni na poslovima usaglašavanja i interne ili spoljne revizije treba da budu zaduženi za praćenje primene globalnih KYC standarda banke. U tu svrhu, ne bi trebalo da postoje zakonske poteškoće prilikom posete revizije iz centrale, rukovodioca rizikom, compliance officer-a ili domaćih supervizora, niti ikakvih ograničenja po pitanju njihovog pristupanja svim podacima u filijalama i predstavništvima, uključujući i podatke o klijentima. Takodje, neophodno je da jurisdikcije koje uključuju i strane banke obezbede odgovarajući zakonski okvir koji omogućuje prenošenje informacija o klijentima do centrale/matične banke i domaćih supervizora.

Shodno navedenim obavezama, domaće banke sa stranim kapitalom čije su matične zemlje u EU su morale da budu usaglašene sa zahtevima III Direktive i Preporukama FATF, čije su odrebe implementirane u Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, koji je Narodna skupština Republike Srbije usvojila tek 18. marta 2009. godine. Ovo se, pre svega, odnosi na obavezu sprečavanja i otkrivanja finansiranja terorizma, iako je ta obaveza postojala i za domaće banke, shodno rezolucijama Saveta bezbednosti UN. UN su donele pet rezolucija u svrhu preduzimanja efikasnih mera u borbi protiv finansiranja terorizma: S/RES/1267(1999.), S/RES/1269(1999.), 8 “U vrhu smernica za banke u svrhu zaštite od prevara i pranja novca se nalaze pravila

“Upoznajte svog klijenta” (Know Your Customer, KYC). Bankarski službenici moraju da poštuju ova pravila ako žele da izbegnu pokušaj prevare i zaštite se od rizika prevarnih radnji i pranja novca (Prevare sa instrumentima prvoklasnih banaka II. Prošireni izveštaj MTK, prevod: (1998), Udruženje banaka Jugoslavije, Beograd, str. 13.

120

S/RES/1333(2000.), S/RES/1373(2001.) i S/RES/1390(2001.). U slučaju nekih banaka, ova obaveza je postojala i shodno Zakonu protiv terorizma ili Patriotskog zakona (U.S. Patriot Act), koji je donet u Sjedinjenim Američkim Državama posle terorističkog napada 11. septembra 2001. godine.

Na Savetovanju „Compliance funkcija u bankama”,9 Narodna banka Srbije (Sektor za kontrolu poslovanja banaka) je iznela podatak da je od 35 banaka (koliko ih je bilo 2007. godine), 28 izvršilo klasifikaciju klijenata po stepenu rizičnosti od pranja novca. Navedena obaveza je preporučena u dokumentu »Kontrola i analiza klijenata banke« (Customer due diligence for banks), izdatom od Bazelskog komiteta za regulativu i nadzor banaka. Pristup pranju novca i finansiranju terorizma baziran na riziku je propisan tek Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma iz 2009. godine10. Obveznici moraju imati ustanovljene politike i procedure bazirane na riziku za klijente i/ili transakcije11. Ove politike podrazumevaju odvojen pristup klasifikaciji klijenata od rizika od pranja novca i od rizika od finansiranja terorizma. Ova klasifikacija mora imati prateće mere poznavanja i praćenja klijenta (customer due diligence - CDD mere), tekuće nadzore i revizije koje su raspodeljene po katerijumima klijenata i transakcija, tako da obveznik može odlučiti da li da prekine poslovni odnos ili ne.

Shodno Preporuci 5 FATF i članu 7 III Direktive, banke su dužne da vrše mere poznavanja i praćenja klijenta pre ili tokom procesa uspostavljanja poslovnog odnosa ili sprovodjenja transakcije, što je implementirano u većinu medjunarodnih AML dokumenata. Mere poznavanja i praćenja klijenta odnose se na poznavanje i praćenje klijenta i uključuju, pored identifikacije, i proveru identiteta klijenta, utvrdjivanje identiteta stvarnog vlasnika klijenta i proveru u slučajevima propisanim zakonom, pribavljanje informacija o svrsi i nameni poslovnog odnosa ili transakcije i drugih podataka u skladu sa zakonom. Primera radi, banke su dužne da od klijenta traže da dostavi poslednji račun za struju ili telefon i sl.12

9 Savetovanje „Compliance funkcija u bankama“, 2008, Sektor za kontrolu poslovanja banaka

(Odeljenje za kontrolu platnog prometa i menjačkih poslova), Palić. 10 Iako se ova obaveza spominje i u Odluci o minimalnoj sadržini Procedure "Upoznaj svog

klijenta" ("Službeni glasnik RS" broj 57/06), ali nije pojašnjena. 11 Čl. 7 Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma 12 D., Ž., Nikolić, Pravo informacija, Novi Sad, 1990, str. 16. navodi slučaj suzbijanja terorizma

u Nemačkoj, kada se “korišćenjem programa računa za struju i plaćanja najamnine došlo do saznanja da teroristi plaćaju račune za struju u iznajmljenim stanovima gotovim novcem inkasatorima ili zakupodavcu. Uporedjivanjem dobijenih podataka sa podacima do kojih je policija došla operativnim radom na terenu, u prvom redu sa registrom lica koja imaju boravište na drugom području Nemačke, došlo se do sužavanja kruga osumnjičenih, a potom do identifikacije i procesuiranja“ (prema I., Feješ, 2002, str. 96).

121

Pojednostavljene i pojačane mere poznavanja i praćenja klijenta su propisane Preporukom 5 FATF i čl. 11-13 III Direktive EU. Shodno pojačanim merama, domaće banke sa stranim kapitalom su i do donošenja zakona u situacijama koje po svojoj prirodi mogu predstavljati veći rizik od pranja novca bile obavezne da preduzimaju dodatne mere i radnje. Mere pojačanog due diligenca odnose se na:

1) uspostavljanja loro korespondentskog odnosa sa bankom ili drugom sličnom institucijom sa sedištem u stranoj državi, a da nije na listi država koje primenjuju međunarodne standarde u oblasti sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma koji su na nivou standarda Evropske Unije ili višem,

2) uspostavljanja poslovnog odnosa ili vršenja transakcija sa fizičkim licima koja su strane politički eksponirane ličnosti,

3) kada stranka nije fizički prisutna pri utvrdjivanju i proveri identiteta.

Pojednostavljene mere poznavanja i praćenja stranke su regulisane u slučajevima kada su podaci o stranci ili njenom pravom vlasniku javno dostupni ili kada odgovarajuća kontrola i nadzor postoje na drugom nacionalnom nivou.

Najveće razlike među domaćim bankama i bankama sa stranim kapitalom (shodno medjunarodnim AML zahtevima) postojale su vezano za sledeće preporuke FATF:

1. Preporuke 5 do 8 (obavezna provera klijenta, uključujući pojačane ili redukovane mere).

2. Preporuku 6 (politički izložene ličnosti). Politički izložene ličnosti su fizička lica koja su na istaknutim javnim funkcijama i članovi najuže porodice, ili lica za koja se zna da su bliski saradnici tih lica i u odnosu na navedena lica banke su dužne primeniti pojačane mere due diligence.

3. Preporuku 7 (uspostavljanje korespondentskih odnosa sa poslovnim bankama).

4. Preporuku 8 (Preduzimanje mera potrebnih za sprečavanje zloupotrebe tehnološkog razvoja za šeme pranja novca i finansiranja terorizma).

5. Preporuku 9 (oslanjanje na posrednike ili treće strane). U skladu sa FATF Preporukom 9 i čl. 14-19 III Direktive, zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma je propisano da se obveznici mogu osloniti na posrednike ili druge treće strane da izvrše identifikaciju klijenta i proceduru provere, primenjujući odgovarajuće CDD, pod uslovom da osnovna odogovornost za identifikaciju klijenta i proveru ostaje odgovornost obveznika koji se oslanja na takvu treću stranu.

122

6. Posebnu preporuku VII (vodjenje evidencija i pravila za elektronski prenos podataka). Shodno Posebnoj preporuci VII banke su dužne da sa izuzetnom pažnjom prate aktivnosti klijenata koji koriste usluge e-bankinga, a shodno istoj preporuci dužne su i da kod bezgotovinskih transakcija utvrde kompletne podatke o nalogodavcu novčanih sredstava. Prema našim saznanjima, izmedju 0,85% i 11% naplata koja dolaze iz zemalja EU i Velike Britanije nisu usaglašene (najveća je neusaglašenost kod priliva iz Irske, Engleske i Grčke).

S obzirom da domaće banke sa stranim kapitalom treba da sprovode proceduru „Upoznaj svog klijenta” shodno domaćim propisima i u istom obimu kao i matično društvo, moglo bi se očekivati da su u grupi banaka sa najmanje izraženim ML rizikom, i samim tim, banaka koje su u najvećoj meri implementirale FATF preporuke, odnosno da su to banke sa stranim kapitalom i domaće banke sa značajnim učešćem EBRD u strukturi kapitala. Iz navedenog proizilazi da je poslovanje domaćih bankaka sa stranim kapitalom moralo biti u praksi regulisano i efektivno uskladjeno sa zakonodavstvom EU, bez obzira na trošak koji se nameće finansijskim institucijama i drugim obveznicima u sprečavanju pranja novca (dodatno angažovanje zaposlenih, troškovi IT sistema, nekompatibilnost zahteva III Direktive sa osnovnim ljudskim pravima, kao i pravima na privatnost lica i preduzeća). Da li su domaće banke sa stranim kapitalom primenjivale više standarde u sprovodjenju sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma, shodno zahtevima Bazelskog komiteta za superviziju banaka ili je bio dominantan interes ostvarivanje profita? Da li su banke u svrhu provere klijenata vršile dodatne provere adresa, tražeći poslednje račune za struju i telefon, ili su to bili zahtevi samo kod odredjenih vrsta usluga (kredita)? Da li su banke branile otvaranje računa bez ličnog prisustva klijenta, ukoliko je to njihovim propisima bilo zabranjeno (kao u Grčkoj i Francuskoj, na primer)? Da li su zaposleni u navedenim bankama imali profesionalno iskustvo i znali da organizuju i sprovode neposrednu kontrolu sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma, pa, samim tim, vrše i kontrolu uskladjenosti kretanja rizika od navedenih krivičnih dela? Da li su banke imenovale službenika za usaglašavanje koji je ispunjavao sve kvalifikacione uslove propisane tek Zakonom iz 2009. godine i da li su imale sveobuhvatan program obuke za zaposlene? Da li su navedene banke usvojile ukupne politike i postupke u primeni pristupa koji se temelji na riziku za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma i sprovodile ih u praksi? Prema našim saznanjima, u okviru grupa banaka sa najmanje izraženim, umereno izraženim i izraženim ML rizikom zastupljene su i domaće banke i domaće banke sa stranim kapitalom. Sprovodjenje AML/CFT standarda nije jednostavan zadatak jer borba protiv pranja novca i finansiranja terorizma nije samo pitanje odgovornosti osobe zadužene za komplajans, već svakog pojedinačnog službenika zaposlenog u jednoj organizaciji.

123

Kada su domaće banke u pitanju, pošto Srbija nije članica EU, sve ove politike nisu mogle da se primenjuju direktno, već se usklađuju s lokalim zakonima. Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma je stupio na snagu 27.03.2009. godine i ima za cilj unapređenje postojećeg sistema otkrivanja i sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma, kao i usaglašavanje sa međunarodnim standardima i konvencijama iz ove oblasti. Finansijske institucije su najatraktivnije za pranje novca jer se putem njih vrši najveći transfer novca. Finansijski sistem je visoko globalizovan što omogućava lakše pranje novca, a postoji i obaveza tajnosti koju banke imaju u vezi sa podacima klijenata i njihovim transakcijama ponekad suprotnim od AML procedura. Takodje, različite su mogućnosti za sprovodjenje sprečavanja pranja novca velikih i malih banaka, imajući u vidu da se radi o aktivnosti koja predstavlja za banke dodatni trošak.

Praksa je do sada pokazala neuspeh finansijskih institucija u vezi zahteva iz AML propisa. Postavlja se pitanje da li postoji nevoljnost ili nesposobnost finansijskih institucija da sprovode AML propise. AML radnje mogu nametnuti štetu i u legitimnim sferama ekonomije i društva (tipičan klijent nema načina da se suprotstavi upadu u svoja osnovna prava). Neophodna je intezivnija medjunarodna saradnja u sprovodjenju sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma, koja uključuje kooperaciju izmedju vlada u UN, Saveta Evrope, članica EU i drugih bilateralnih i multilateralnih organizacija. U Republici Srbiji neophodno je uključivanje predstavnika svih relelvantnih državnih organa, kao i tužilaštva, sudova, i nezavisnih organa nadležnih za nadzor nad primenom zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma. U rad ove grupe moraju biti uključeni i predstavnici obveznika, pre svih, finansijskih institucija.

U svetu postoji visok stepen opasnosti od pranja novca i zabrinutost zbog činjenice da ciljani »neprijatelji« mogu biti sasvim različiti i njihovi postupci zahtevaju različite pristupe. Beare i Schneider [3, str. 296-312] smatraju da niko medju nama ne bi izabrao da podržava rasturače droge i teroriste da ubijaju. Ovaj moralni aspekt je najbolje prikazao predsednik Sjedinjenih Država, Džordž W. Buš i, prema Bušovoj terminologiji: »Vi ste ili sa nama ili sa teroristima«.13

Izvori pravila za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma su različiti (standardi, zakoni), ali kao dominirajuće rešenje se javljaju kodeksi korporacionog upravljanja i etičkog ponašanja, jer samo poslovna etika i korporacione vrednosti pokazuju kako je banka ili bilo koja druga institucija integrisala suštinske vrednosti u proces odlučivanja i sve nivoe poslovanja, pa i u borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma.

13 Bušovo obraćanje Kongresu 20. septembra 2001. godine.

124

4. EFEKTI PRIVATIZACIJE

Kada su inostrana sredstva u razvoju Srbije u pitanju mogu se analizirati pozitivni i negativni efekti priliva inostranih sredstava na privredu Srbije, efekti na kratak i dugi rok, efekti u fazi kada se zemlja zadužuje i razdoblju kada krediti dospevaju na otplatu. Kada je reformisani bankarski sektor u Srbiji u pitanju više nema stalnih kriza likvidnosti, nestabilnog kursa, povećana je zaposlenost, ali se, prodajom banaka, odvija i stalni proces odliva kapitala u inostranstvo. Naime, banke prodate inostranim kupcima ostvaruju pozamašne prihode na dvadesetoprocentnoj razlici izmedju aktivnih i pasivnih kamata, koje lako mogu reeksportovati. Sličan proces privatizacije banaka i kreditne ekspanzije odvija se i u bivšim jugoslovenskim republikama.

Prema učenju B. Horvat [6, str. 242] strani kapital nikako nije dobrodošao u kupovini preduzeća koje smo sami izgradili, već u formi licenca, zajedničkih ulaganja i, u odredjenom obimu, kredita. Najgore je da se dobijena sredstva od prodaje domaćih preduzeća koriste za državnu administraciju u održavanju vlasti. Prema istom autoru, najuspešnije su one države u kojima je privlačenjem stranog kapitala izgradjen veliki broj stranih preduzeća (npr. Kina) i gde ta preduzeća imaju veliki udeo u strukturi izvoza zemlje. Prema S. Orsag14, kada su banke u pitanju »opasnost je ukoliko strane banke počnu više finansirati stanovništvo nego privredu. Ako pričate o privatizaciji banaka možete se hvaliti, ali mi smo prošli tu fazu, mi smo počeli plakati.«

5. ZAKLJUČAK

Bankarski sektor u Srbiji delimično je rehabilitovan, ali su strane banke kupovinom domaćih banaka kupile i finansijsko tržište, a, suprotno našim očekivanjima, nisu doprinele unapredjenju konkurencije i antimonopolskoj politici. Sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma je sastavni deo korporacionih vrednosti, teme koja je veoma aktuelna u profesionalnoj javnosti i koja počiva na dobroj praksi i »mekom pravu«.15 Odredjeni pozitivni efekti korporacionih vrednosti koje su donele strane banke u delu komplajans, kao i institucionalni okvir u Republici Srbiji formalno uskladjen sa medjunarodnim normama, nisu dovoljni za kontrolu pranja novca i finansiranja terorizma. U uslovima ekonomske i političke medjuzavisnosti u svetu, nisu dovoljni samo pritisci i podsticaji za usvajanje AML&CFT procesa, već je neophodna

14 Silvije Orsag, Ekonomski fakultet Zagreb (Bank Expo 2006.: »Privatizacija banaka u

regionu«) 15 U medjunarodnom pravnom sistemu razlikuju se meko i tvrdo pravo (soft and hard low), tj.

obaveze koje nisu pravno obavezujuće i zakonski primenljive obaveze za države i druge medjunarodne subjekte.

125

saradnja i partnerstvo svih subjekata, a posebno finansijskih institucija koje su identifikovane kao glavni nosioci sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma, nezavisno od toga da li se radi o domaćim ili domaćim bankama sa stranim kapitalom.

Literatura

1. Basel Committee on Banking Supervision: (2001) Customer due diligence for banks, http:// www.bis.org/publ/bcbs85.pdf

2. Basel Committee on Banking Supervision: (2003) Consolidated KYC Risk Management, http://www.bis.org/publ/bcbs101.htm

3. Beare, E., M., Schneider, S.: (2006) Money Laundering in Canada-Chasing Dangerous Dollars, University of Toronto Press, Canada

4. Drašković, B.: (2006) „Komparativna analiza institucionalnih okvira i ekonomskih efekata privatizacije realnog i bankarskog sektora do 2005. godine”, zbornik Stanje i perspektive privrede Srbije

5. Dugalić, V.: (1998) „Uloga stranog kapitala u transformaciji privrede”, Ekonomske teme, Ekonomski fakultet, Niš

6. Horvat, B.: (2007) Dinamičan ekonomski razvoj, Evropski centar za mir i razvoj Univerziteta za mir Ujedinjenih nacija, Beograd

7. Kraft, E., Hofler, R., Payne, J.: (2004) „Privatizacija, ulazak stranih banaka i efikasnost banaka u Hrvatskoj: analiza stohastičke granice fleksibilne Fourierove funkcije troška”, I-14, Hrvatska Narodna banka

8. Medjunarodni monetarni fond, www.imf.org 9. Vuković, V.: (2006) „Tranzicija, banke i investiciono bankarstvo”, zbornik

Stanje i perspektive privrede Srbije 10. Walker, J.: (1998) Modelling Global Money Laundering Flows,

http/www.ozemail.com 11. Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma (“Sl. glasnik RS”,

br. 20/09, izmene i dopune objavljene u „Sl. glasnik-u RS” br. 72/09)

Kreiranje institucionalnog okvira za privlačenje inostranog kapitala

129

Prof. dr Radoslav Stefanović* Mr Vladimir Obradović*

KORPORATIVNO UPRAVLJANJE I TRŽIŠTE KAPITALA

Apstrakt: Ovaj rad se bavi analizom sistema korporativnog upravljanja kao bitnog činioca efikasnosti i efektivnosti tržišta kapitala, a time i vitalnosti i finansijske stabilnosti ekonomije u celini. Izuzetan značaj ovog problema u savremenim uslovima proističe iz gotovo jedinstvenog gledišta da je snažno, dobro korporativno upravljanje neophodno za efikasna i efektivna tržišta kapitala, čija je funkcija obezbeđenje dovoljnih izvora kapitala, u čemu se, pak, ogleda jedan od najvažnijih doprinosa zdravoj ekonomiji. Međutim, bankrotstva vodećih svetskih korporacija na početku ovog veka otkrila su brojne slabosti u postojećim sistemima korporativnog upravljanja i ukazala na neophodnost njihovog reformisanja. U ovom kontekstu, aktuelne reforme širom sveta su značajne ne samo zbog direktnog unapređenja samih sistema korporativnog upravljanja, već i zbog njihovog indirektnog efekta na integritet tržišta kapitala. Konačno, polazeći od ispravne konstatacije da je dobro korporativno upravljanje važno za kompanije koje žele pristup kapitalu i zemlje koje žele da stimulišu investicije privatnog sektora, interes naše zemlje za razvoj zdravog korporativnog upravljanja ne bi trebalo da bude sporan.

Ključne reči: korporativno upravljanje, tržište kapitala, investitori, kreditori, finansijsko izveštavanje, revizija

CORPORATE GOVERNANCE AND CAPITAL MARKET

Abstract: This paper deals with the analysis of the system of corporate governance as an important factor of efficient and effective capital markets, and thereby vitality and financial stability of an economy as a whole. Remarkable importance of this problem in contemporary conditions emanates from almost unique view that strong, good corporate governance is necessary for efficient and effective capital markets, which function is providing with sufficient capital resources as one of the most critical contributions to a sound economy. However, bankruptcies of leading corporations of the world at the beginning of this century revealed weaknesses in existing systems of corporate governance and pointed out necessity of their reforming. In this context, current worldwide reforms are important not only because of direct enhancement of systems of corporate governance itself, but also because of their indirect effect on integrity of capital markets. Finally, with respect to the correct observation that good corporate governance is essential for companies that want to have access to capital and for countries that want to stimulate private sector investments, the concern of our country for development of robust corporate governance should not be disputable.

* Ekonomski fakultet, Kragujevac

130

Keywords: corporate governance, capital market, investors, creditors, financial reporting, auditing

"Primarni cilj korporativnog upravljanja je povećanje vrednosti kompanije putem etičkog ponašanja, pridržavanja politike otvorenosti i poštenja i omogućavanja na informacijama zasnovanog odlučivanja širom kompanije."1

U računovodstvenoj teoriji, veza između korporativnog upravljanja i

tržišta kapitala je nesporna. Ona je veoma jasno izražena sledećim stavom: "Adekvatno funkcionisanje tržišta kapitala širom sveta pretpostavlja da korporacije moraju investitorima i kreditorima da pruže relevantne, pouzdane i blagovremene informacije. Računovodstvo, revizija i struktura korporativnog upravljanja u kojoj se njihova aktivnost odvija su suštinske komponente u toku informacija prema učesnicima tržišta kapitala."2 Konkretnije, povezanost korporativnog upravljanja i tržišta kapitala objašnjava se na način da "snažno korporativno upravljanje je neophodno za efikasna i efektivna tržišta kapitala"3.

Od strane relevantnih regulatornih tela širom sveta, teorijski identifikovana veza korporativnog upravljanja i tržišta kapitala sve više se respektuje pri ustanovljenju odgovarajuće regulative, koja tangiranim stranama pruža smernice za praktičnu implementaciju. U ovom kontekstu, slučaj Evropske unije je dovoljno ilustrativan. Naime, izgradnja jedinstvenog, integrisanog evropskog tržišta kapitala u globalnoj ekonomiji, kao jedna od ključnih svrha Evropske unije, poslužila je kao kamen temeljac za Akcioni plan finansijskih usluga (Financial Services Action Plan – FSAP), koji je Evropska komisija objavila 1999. godine sa namerom da harmonizuje regulativu između tržišta kapitala u EU. Jedan od ključnih elemenata FSAP-a, a time i jedinstvenog evropskog tržišta kapitala, jeste upravo korporativno upravljanje.4

1 Vinita Ramaswamy, Corporate Governance and the Forensic Accountant, The CPA Journal,

The New York State Society of Certified Public Accountants, NY, March 2005, p. 69. 2 Eugene A. Imhoff, Jr., Accounting Quality, Auditing, and Corporate Governance, Accounting

Horizons, 2003, p. 117. 3 Joseph H. Godwin and Stephen R. Goldberg, Corporate Governance Overview, International

Conference, General Accounting Theory: Towards Balanced Development, Cracow University of Economics, 2005, p. 359.

4 Videti: Dr Radoslav Srefanović i mr Vladimir Obradović, Transparentnost periodičnog izveštavanja u funkciji zaštite investitora: direktiva EU, Naučni skup sa međunarodnim učešćem, Inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja u tranziciji, zbornik radova, Univerzitet u Kragujevcu, Ekonomski fakultet, 30. maj 2008, str. 110-111.

131

KORPORATIVNO UPRAVLJANJE: SUŠTINA I OECD

PRINCIPI

"Korporativno upravljanje definiše uloge upravnog odbora, menadžera, akcionara i drugih stejkholdera u upravljanju korporacijom i njenom kontrolisanju."5

U relevantnoj računovodstvenoj literaturi korporativno upravljanje se

definiše na više načina. Prema jednoj od brojnih definicija, korporativno upravljanje predstavlja "proces kojim upravni odbor vrši usmeravanje i nadgledanje u ime svih stejkholdera kompanije – vlasnika, dobavljača i kupaca". Takođe, ono se definiše kao "set odnosa između upravnog odbora, menadžmenta, akcionara, revizora i svih drugih zainteresovanih za kompaniju"6.

Inicijalni razvoj koncepta korporativnog upravljanja vezuje se za industrijsku revoluciju 18. veka, koja je predstavljala snažan podsticaj za formiranje tržišta kapitala i razdvajanje vlasnika i menadžera, tj. finansiranja i menadžmenta poslovnih entiteta. S obzirom na to, "korporativno upravljanje nije novi koncept – korporacije upravljaju sobom godinama"7. Inače, centralno pitanje u studiranju korporativnog upravljanja u proteklom razdoblju, a i danas, nesumnjivo se tiče izgradnje njegove što adekvatnije strukture. Smatra se, pri tome, da "strukture korporativnog upravljanja služe: 1) da osiguraju da manjinski akcionari primaju pouzdane informacije o vrednosti firmi i da ih menadžeri i veliki akcionari kompanije ne obmanjuju u pogledu vrednosti njihovih ulaganja i 2) da motivišu menadžere da maksimiziraju vrednost firme umesto da teže ostvarenju ličnih ciljeva"8.

Zbog izuzetne važnosti korporativnog upravljanja za sve poslovne stejkholdere, njime se, pored ostalih institucija, bavi i Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (Organisation for Economic Co-operation and Development – OECD). Naime, u cilju pružanja pomoći državama u oceni i unapređenju zakonskog, institucionalnog i regulatornog okvira korporativnog upravljanja i obezbeđenja smernica i sugestija berzama, investitorima, korpora-cijama i drugim zainteresovanim za proces razvoja dobrog korporativnog

5 Godwin and Goldberg, op. cit., p. 359. 6 Jane L. Reimers, Financial Accounting: A Business Process Approach, Second Edition,

Pearson Education, Inc., New Jersey, 2008, p. 530. 7 Isto, p. 530. 8 Robert M. Bushman and Abbie J. Smith, Transparency, Financial Accounting Information,

and Corporate Governance, FRBNY Economic Policy Review, April 2003, p. 65.

132

upravljanja, od strane OECD-a su formulisani Principi korporativnog upravljanja, za koje se u preambuli ističe da "su po prirodi evolutivni i da ih treba preispitivati u svetlu značajnih promena u okolnostima". Inicijalno objavljeni 1999, a revidirani 2004, Principi pokrivaju šest ključnih područja korporativnog upravljanja, pre svega kotiranih preduzeća, što ilustruje Tabela 1.9

Tabela 1

Glavna područja OECD Principa

Područje Princip

I – Obezbeđenje osnove za efektivan okvir korporativnog upravljanja

Okvir korporativnog upravljanja treba da: doprinese razvoju transparentnih i efikasnih tržišta, bude konzistentan sa zakonom i jasno artikuliše podelu odgovornosti između tela za nadzor, regulisanje i sprovođenje zakona.

II – Prava akcionara i ključne vlasničke funkcije

Okvir korporativnog upravljanja treba da zaštiti i olakša ostvarenje prava akcionara.

III – Pravičan (pravedan) tretman akcionara

Okvir korporativnog upravljanja treba da obezbedi pravičan tretman svih akcionara, uključujući manjinske i inostrane akcionare. Svi akcionari treba da imaju mogućnost da dobiju efektivnu odštetu u slučaju povrede njihovih prava.

IV – Uloga akcionara u korporativnom upravljanju

Okvir korporativnog upravljanja treba da prizna prava akcionara uspostavljena zakonom ili zajedničkim sporazumima i podstakne aktivnu saradnju između kompanija i akcionara u stvaranju bogatstva, poslova i sposobnosti održavanja preduzeća finansijski zdravim.

V – Obelodanjivanje i transparentnost

Okvir korporativnog upravljanja treba da obezbedi blagovremeno i tačno obelodanjivanje svih bitnih informacija u vezi kompanije, uključujući finansijsku situaciju, uspeh, vlasništvo i upravljanje.

VI – Odgovornost upravnog odbora

Okvir korporativnog upravljanja treba da obezbedi strategijsko upravljanje kompanijom, efektivan monitoring menadžmenta od strane upravnog odbora i odgovornost odbora prema kompaniji i akcionarima.

9 OECD Principles of Corporate Governance, OECD, 2004, pp. 11-25.

133

FINANSIJSKO IZVEŠTAVANJE: KLJUČNI SEGMENT PROCESA KORPORATIVNOG UPRAVLJANJA

"Kompleksan set institucija i pravila razvija se sa ciljem unapređenja procesa finansijskog iz-veštavanja, s obzirom na to da informacije koje ovaj proces obezbeđuje predstavljaju važan input za glavne mehanizme upravljanja."10

Pitanja korporativnog upravljanja i finansijskog izveštavanja ne mogu se

posmatrati odvojeno, već paralelno, pre svega zbog gotovo jedinstvenog gledišta o njihovoj neraskidivoj povezanosti. Specifičnost te veze ogleda se u tome što informacije koje obezbeđuje finansijsko izveštavanje predstavljaju ne samo značajan input za proces korporativnog upravljanja, nego su istovremeno i same proizvod tog procesa. S obzirom na to, ispravno se smatra da "dobro korporativno upravljanje od strane upravnog odbora i zajednice investitora zavisi od dobrog finansijskog izveštavanja. Dobre informacije su potrebne da bi odbori i investitori donosili dobre odluke. Istovremeno, dobro korporativno upravljanje može da unapredi finansijsko izveštavanje kada direktori i investitori zahtevaju informacije na koje polažu pravo."11

Prema opšteprihvaćenim računovodstvenim principima, primarna svrha finansijskog izveštavanja danas se definiše kao obezbeđenje informacija korisnih za donošenje investicionih i kreditnih odluka. Otuda se ono, od strane Veća za finansijsko izveštavanje (Financial Reporting Council – FRC), regulatora odgovornog za izveštavanje i upravljanje u Ujedinjenom Kraljevstvu, i posmatra kao "presudan mehanizam u funkcionisanju tržišta kapitala"12. Inače, glavno regulatorno sredstvo za saopštavanje finansijskih informacija učesnicima tržišta kapitala čine finansijski izveštaji, što je u skladu sa empirijskim istraživanjem njihovih praktičnih potreba. Naime, u Evropi sprovedeno istraživanje informacionih potreba investitora i kreditora i korisnosti njima raspoloživih finansijskih informacija pokazalo je da su finansijski izveštaji i komentar menadžmenta preferirani izvori za donošenje investicionih i kreditnih odluka.13

10 Richard G. Sloan, Financial accounting and corporate governance: a discussion, Journal of

Accounting and Economics, Elsevier, Vol. 32, 2001, p. 345. 11 Robert E. Eccles, Hopes and fears for financial reporting and corporate governance, Balance

Sheet, Vol. 12, No. 2, Emerald Group Publishing Limited, 2004, p. 11. 12 Reporting, Trying to please too many users?, World Watch, Issue 1, 2009, p. 19. 13 Europe, Survey of users' information needs, World Watch, Issue 1, 2009, p. 14.

134

Kao važan mehanizam u funkcionisanju tržišta kapitala, finansijski izveštaji doprinose ostvarenju društvenog blagostanja, što je vrhovni cilj svakog društva. Naime, značajan faktor blagostanja pripadnika jednog društva jeste zdrava ekonomija. Iako veliki broj faktora doprinosi zdravoj ekonomiji, jedan od najvažnijih svakako je raspoloživost dovoljnih izvora kapitala, bez kojih proizvodi i usluge ne mogu da budu stvoreni, niti distribuirani. Raspoloživost dovoljnih izvora kapitala prvenstveno se obezbeđuje putem efektivnih tržišta kapitala, koja, uspostavljajući vezu između onih kojima je kapital potreban i onih koji su spremni da ga stave na raspolaganje, tangiraju alokaciju ograničenog društvenog kapitala na alternativne upotrebe. Efektivno funkcionisanje tržišta kapitala, pak, nije moguće bez dobrih, zdravih odluka investitora i kreditora, za čije donošenje je najbitnija raspoloživost korisnih – relevantnih, pouzdanih, razumljivih i uporedivih – finansijskih informacija. Njihov glavni izvor, po definiciji, jesu finansijski izveštaji, putem kojih menadžment korisnika kapitala komunicira sa investitorima i kreditorima. Prethodno identifikovanu vezu između finansijskih izveštaja i društvenog blagostanja, preko koje se manifestuje društvena odgovornost finansijskog izveštavanja, a time i korporativnog upravljanja, jasno ilustruje Slika 1.14

Polazeći od prikazanog nespornog značaja finansijskog izveštavanja za društvo kao celinu, kontinuirane aktivnosti najrespektovanijih regulatora finansijskog izveštavanja, nacionalnih i međunarodnih, na poboljšanju kvaliteta, a time i verodostojnosti finansijskog izveštavanja, su više nego razumljive. No, i pored toga, poslovni svet karakterišu i slučajevi lažnog finansijskog izveštavanja, naročito izraženi u prvim godinama ovog veka. Definisano kao "namerno pripremanje pogrešnih finansijskih izveštaja"15, lažno finansijsko izveštavanje (fraudulent financial reporting) predstavlja jedan od najčešćih uzroka finansijskog kolapsa i bankrotstva brojnih najpoznatijih i najvećih kompanija širom sveta, a pre svega u SAD, o čemu govori Tabela 2.

14 Joseph V. Carcello, Financial Accounting Regulations and Organizations, in D. R.

Carmichael, O. Ray Whittington and Lynford Graham, Accountants' Handbook – Volume One: Financial Accounting and General Topics, Eleventh Edition, John Wiley & Sons, Inc., 2007, p. 1·3.

15 Belverd E. Needles, Jr. and Marian Powers, Financial Accounting, Ninth Edition, Houghton Mifflin Company, 2007, p. 8.

135

Slika 1 – Društvena uloga finansijskog izveštavanja

Društveno blagostanje

Zdrava

ekonomija

Dovoljni izvori

kapitala

Efektivna tržišta

kapitala

Dobre odluke

Korisne

informacije

Finansijske informacije

Finansijski

izveštaji

136

Tabela 2

Računovodstvene i poslovne zloupotrebe u 2000-im godinama16

Kompanija Priroda računovodstvene ili poslovne prevare Rezultat

Adelphia Communications

Porodica Rigas je sredstva kompanije tretirala kao svoja.

Bankrotstvo. Članovi porodice Rigas su proglašeni krivim i izgubili su svoje uloge u kompaniju.

American International Group, Inc. (AIG)

Izmišljenim računovodstvenim transakcijama je povećala uspeh.

Generalni direktor je podneo ostavku. Direktori su optuženi. Kompanija AIG je platila novčanu kaznu u iznosu od 126 miliona $.

America Online, Inc. and PurchasePro

Veštački su uvećale svoje finansijske rezultate.

Pokrenuta je građanska parnica protiv viših direktora obe kompanije. Izrečena je novčana kazna u iznosu od 500 miliona $.

Computer Associates International, Inc.

Lažno je uvećala svoje finansijske rezultate.

Podignuta je optužnica protiv generalnog i viših direktora. Pet direktora je priznalo krivicu. Izrečena je novčana kazna u iznosu od 225 miliona $.

Enron Lažno je uvećala svoje finansijske rezultate.

Bankrotstvo. Podignute su krivične prijave protiv viših direktora i ostvareni su gubici na tržištu akcija od preko 60 milijardi $.

Fannie Mae Na nedozvoljen način je vršila premetanje rezultata između perioda.

Generalni direktor i glavni finansijski menadžer su dobili otkaze. Kompanija je ispravila prethodno objavljeni dobitak za 9 milijardi $.

Health South Precenila je uspeh za 4 milijarde $ putem knjiženja nepostojećih transakcija.

Protiv viših direktora je podneta krivična prijava.

Tyco International, Ltd.

Propustila je da obelodani tajne zajmove direktorima koji su kasnije oprošteni.

Generalni direktor je bio prinuđen da podnese ostavku, njegova imovina je zamrznuta i protiv njega je pokrenut krivični postupak.

WorldCom Pogrešno je iskazala finansijske rezultate za skoro 9 milijardi $.

Bankrotstvo. Generalni direktor i glavni finansijski menadžer su proglašeni krivim. Ostvaren je gubitak na tržištu akcija od preko 100 milijardi $. Direktori su bili prinuđeni da isplate 18 miliona $.

Xerox Corporation Priznala je prihode u iznosu od 3 milijarde $ pre nego što je trebalo.

Izreknuta je novčana kazna od strane SEC-a u iznosu od 10 miliona $. Šest direktora je bilo prinuđeno da isplati 22 miliona $.

16 James M. Reeve and Carl A. Warren, Principles of Corporate Financial Accounting, 9th

edition, Thomson South-Western, Mason, 2008, p. 6.

137

Navedeni skandali su predstavljali šok, ne samo zbog enormnih posledica

kraha Enron-a i WorldCom-a, već i zbog otkrića da su sumnjive računovodstvene prakse bile daleko lukavije i rasprostranjenije nego što se prethodno smatralo. Veza između računovodstvenih prevara i lošeg korporativnog upravljanja postaje sve jasnija. Naime, "sve veći broj istraživača otkriva da je loše korporativno upravljanje vodeći faktor loših performansi, manipulisanih finansijskih izveštaja i nesrećnih stejkholdera."17

REFORMA KORPORATIVNOG UPRAVLJANJA U SAD

"Niko nije u stanju da uspešno plovi poslovnim svetom bez imalo poznavanja Sarbanes-Oxley zakona iz 2002. godine."18

Nakon pomenutih finansijskih skandala u SAD, problem korporativnog upravljanja dobio je izuzetan značaj. Naime, postalo je jasno da su ovi skandali, koji su "poljuljali poverenje investitora, naneli ogromne finansijske gubitke zaposlenima u kompanijama čiji je ugled narušen i uzdrmali shvatanja o integritetu korporativne Amerike"19 upravo prouzrokovani nedostacima u sistemu korporativnog upravljanja. Otuda, nužnost sveobuhvatne reforme korporativnog upravljanja postala je imperativ, a o njenoj dubini dovoljno govori odgovor na sledeće pitanje: "Da li postoji život posle Enron-a? Očigledan odgovor je da. Ali, poslovni svet – i korporativno upravljanje – nikada neće biti isti."20

Reagujući na velike finansijske zloupotrebe, Kongres SAD je 2002. godine, u cilju unapređenja finansijskog izveštavanja i korporativnog upravljanja javno kotiranih kompanija, a time i ponovnog uspostavljanja poverenja investitora, usvojio Sarbanes-Oxley zakon (SOX), koji je promenio način na koji kompanije upravljaju sobom. Ovaj zakon, nazvan po njegovim predlagačima (senatori Paul Sarbanes i Michael Oxley), važi za sve kompanije koje su registrovane kod Komisije za hartije od vrednosti i berze (Securities and Exchange Commission – SEC), bez obzira na to da li su u pitanju domaće ili inostrane kompanije. Imajući u vidu nesporni globalni značaj SOX zakona, prouzrokovan činjenicom da se na berzama SAD kotira veliki broj kompanija 17 Ramaswamy, op. cit., p. 68. 18 Reimers, op. cit., p. 531. 19 Ask the CEO, Business Week Online, May 6, 2003, ttp://www.businessweek.com/bwdaily/dnflash/may2003/ nf2003056_5899.htm. 20 Stephen R. Goldberg and Dori Danko, Corporate Governance: Big Changes Ahead, The

Journal of Corporate Accounting & Finance, Vol. 14, Number 5, July/August 2003, p. 53.

138

iz različitih zemalja sveta, u nastavku dajemo sažet prikaz njegovih glavnih odredbi.21

Grupa Područje Opis

Izveštavanje

Menadžment mora da ocenjuje efektivnost strukture interne kontrole kompanije i procedura finansijskog izveštavanja i da o tome podnosi izveštaje. Ovo zahteva deo 404 SOX-a.

Odgovornost prema insajderima

Novi propisi zahtevaju etički kodeks i informisanje o njemu u godišnjem izveštaju sa formom 10-K.

Menadžment

Kazne

Uspostavljene su nove kazne za menadžment u slučaju netačnih ili nekompletnih finansijskih izveštaja. Odobravanje netačnih finansijskih izveštaja od strane generalnog menadžera može da ima za posledicu novčanu kaznu u iznosu do 1 miliona $ i kaznu zatvora u trajanju do deset godina. Za namerno netačno (lažno) prikazivanje sledi novčana kazna u iznosu do 5 miliona $ i kazna zatvora u trajanju do 20 godina.

Upravni odbor

Jačanje odbora

Nova pravila za sastav upravnog odbora, koja zahtevaju da neki direktori budu nezavisni od menadžmenta, ojačaće odbor i revizijske komitete odbora.

Eksterni revizori Jačanje

nezavisnosti revizora

Nova pravila za revizore na stroži način definišu njihovu nezavisnost.

Odbor za nadzor računovodstva

javnih kompanija (PCAOB)

Supervizija Novi Odbor za nadzor računovodstva javnih kompanija ima moć da reguliše revizijske firme.

Slika 2 – Ključne odredbe Sarbanes-Oxley zakona iz 2002. godine

21 Reimers, op. cit., pp. 531-533.

139

Prethodna slika jasno pokazuje da Sarbanes-Oxley zakon ima značajne implikacije za četiri grupe (kategorije) učesnika: menadžment, upravni odbor (board of directors), eksterne revizore i Odbor za nadzor računovodstva javnih kompanija (Public Company Accounting Oversight Board – PCAOB).

1. SOX zakon postavlja sledeće zahteve koji direktno tangiraju menadžment kompanije:

• Generalni direktor (CEO) i glavni finansijski menadžer (CFO) su odgovorni za interne kontrole firme. Kompanija u svoj godišnji izveštaj treba da uključi poseban izveštaj o efektivnosti svojih internih kontrola. Eksterni revizori moraju da provere tačnost izveštaja o internim kontrolama.

• Menadžment ima krajnju odgovornost za tačnost finansijskih izveštaja i pratećih napomena. U većini kompanija, ta odgovornost je delegirana na menadžere na nižim nivoima, ali top menadžment ne može izbeći krajnju zakonsku odgovornost. CEO i CFO treba da overe godišnje finansijske izveštaje – oni će se zakleti da su preispitali izveštaje i da, koliko je njima poznato, ti izveštaji ne sadrže nijednu netačnu informaciju, niti je izostavljena ijedna značajna činjenica.

• Kompanije moraju da obezbede mehanizam za anonimno obaveštavanje o nepoštenim aktivnostima unutar njih, uključujući stalno otvorenu telefonsku liniju. Zaposleni u kompaniji koji obelodane svoje osnovane sumnje da je prekršen zakon o hartijama od vrednosti ili neki drugi zakon koji se bavi zloupotrebama na štetu akcionara, moraju da budu zaštićeni. Nijedan službenik niti zastupnik kompanije ne može da "otpusti, premesti na niže radno mesto, suspenduje, upućuje pretnje, uznemirava ili na bilo koji drugi način diskriminiše zaposlenog u pogledu uslova rada zbog bilo kakve opravdane akcije koju je zaposleni preduzeo." To znači da kompanija ne može ni na koji način da kazni lice koje obelodanjuje sumnju o zloupotrebi u kompaniji.

2. Upravni odbor čine ljudi izabrani od strane akcionara u cilju uspostavljanja opštih korporativnih politika i donošenja odluka o najvažnijim pitanjima vezanim za kompaniju, kao što su politike dividendi. Članovi odbora treba da reprezentuju interese akcionara koji su ih izabrali. Polazeći od toga, SOX zakon ističe sledeće:

• Deo upravnog odbora odgovoran za nadgledanje finansijskih pitanja kompanije jeste revizijski komitet. Članovi ovog komiteta se bave kontrolom finansijskog izveštavanja kompanije i nadgledanjem eksternih revizora.

• Revizijski komitet treba da bude sačinjen od nezavisnih direktora članova upravnog odbora. Menadžeri kompanije ne mogu da

140

budu u sastavu komiteta. Revizijski komitet je odgovoran za angažovanje, plaćanje i nadgledanje rada svake računovodstvene firme čije usluge kompanija koristi.

3. Komisija za hartije od vrednosti i berze (SEC) zahteva godišnju reviziju finansijskih izveštaja svih javno kotiranih kompanija od strane nezavisnih revizora. U cilju osiguranja nezavisnosti revizora, od strane SEC-a su odavno uspostavljena odgovarajuća pravila, koja je SOX zakon pooštrio. Naime, ovaj zakon, definišući eksterne revizore i njihove odgovornosti, navodi sledeće:

• Eksterni revizori predstavljaju računovođe posebno obučene za ispitivanje finansijskih izveštaja i finansijskih kontrola firme i podnošenje izveštaja akcionarima. Eksterni revizori daju mišljenje da li finansijski izveštaji firme pošteno prikazuju finansijski položaj i rezultate poslovanja u skladu sa opšteprihvaćenim računovodstvenim principima.

• Da bi se obezbedila objektivnost, revizori treba da budu nezavisni od svojih klijenata. Na primer, revizori više ne mogu da vrše obradu informacija, niti da pružaju knjigovodstvene usluge svojim klijentima kojima vrše reviziju.

• Revizor podnosi izveštaj revizijskom komitetu klijenta, koji je deo upravnog odbora, a ne menadžment timu klijenta.

4. SOX zakonom je uspostavljeno novo regulatorno telo, Odbor za nadzor računovodstva javnih kompanija (PCAOB). U vezi njegovog sastava i nadležnosti, ovaj zakon zahteva sledeće:

• Članove PCAOB-a imenuje SEC u dogovoru sa predsednikom Odbora guvernera Sistema federalnih rezervi i sekretarom Trezora.

• Svrha PCAOB-a jeste regulisanje revizijske profesije. • Sve računovodstvene firme koje vrše reviziju javno kotiranih

kompanija moraju da se registruju kod PCAOB-a i slede njegova pravila.

• SEC mora da odobri sva pravila koja ustanovi PCAOB.

* * *

Uprkos činjenici da na kvalitet korporativnog upravljanja utiče veliki broj faktora, preovlađujuće mišljenje je da "najvažniji faktor dobrog korporativnog upravljanja jeste etička klima, koju uspostavlja top menadžment"22. Prema Steven Baum-u, vodećoj ličnosti energetske kompanije Sempra Energy iz San

22 Isto, p. 535.

141

Dijega, čiji prihodi u 2004. godini su iznosili više od 9 milijardi $, da bi korporativno upravljanje bilo snažno i efektivno, neophodno je da:23

1. upravni odbor bude nezavisan od izvršnog menadžerskog tima i sastavljen od stručnjaka za različite oblasti,

2. generalni direktor podstiče uključenje upravnog odbora u preispitivanje glavnih upravljačkih i finansijskih odluka,

3. finansijske informacije namenjene akcionarima budu transparentne – lako razumljive, jednostavne i iskrene,

4. motivacioni planovi naknada ponude menadžmentu nagrade za uspeh u stvaranju dodatne vrednosti za akcionare i

5. eksterni revizori budu jaki i nezavisni od kompanije.

Literatura

1. Ask the CEO, Business Week Online, May 6, 2003, http://www.businessweek.com/bwdaily/ dnflash/may2003/nf2003056_5899.htm.

2. Belverd E. Needles, Jr. and Marian Powers, Financial Accounting, Ninth Edition, Houghton Mifflin Company, 2007.

3. Eugene A. Imhoff, Jr., Accounting Quality, Auditing, and Corporate Governance, Accounting Horizons, 2003.

4. Europe, Survey of users' information needs, World Watch, Issue 1, 2009. 5. James M. Reeve and Carl A. Warren, Principles of Corporate Financial

Accounting, 9th edition, Thomson South-Western, Mason, 2008. 6. Jane L. Reimers, Financial Accounting: A Business Process Approach,

Second Edition, Pearson Education, Inc., New Jersey, 2008. 7. Joseph H. Godwin and Stephen R. Goldberg, Corporate Governance

Overview, International Conference, General Accounting Theory: Towards Balanced Development, Cracow University of Economics, 2005.

8. Joseph V. Carcello, Financial Accounting Regulations and Organizations, in D. R. Carmichael, O. Ray Whittington and Lynford Graham, Accountants' Handbook – Volume One: Financial Accounting and General Topics, Eleventh Edition, John Wiley & Sons, Inc., 2007.

9. OECD Principles of Corporate Governance, OECD, 2004. 10. Reporting, Trying to please too many users?, World Watch, Issue 1, 2009. 11. Richard G. Sloan, Financial accounting and corporate governance: a

discussion, Journal of Accounting and Economics, Elsevier, Vol. 32, 2001. 12. Robert E. Eccles, Hopes and fears for financial reporting and corporate

governance, Balance Sheet, Vol. 12, No. 2, Emerald Group Publishing Limited, 2004.

23 Ask the CEO, op. cit., http://www.businessweek.com/bwdaily/dnflash/may2003/nf2003056_5899.htm.

142

13. Robert M. Bushman and Abbie J. Smith, Transparency, Financial Accounting Information, and Corporate Governance, FRBNY Economic Policy Review, April 2003.

14. Stephen R. Goldberg and Dori Danko, Corporate Governance: Big Changes Ahead, The Journal of Corporate Accounting & Finance, Vol. 14, Number 5, July/August 2003.

15. Vinita Ramaswamy, Corporate Governance and the Forensic Accountant, The CPA Journal, The New York State Society of Certified Public Accountants, NY, March 2005.

143

Dr. sc. Rifet Đogić* Mr. sc. Edin Arnaut** Dipl.ecc. Dženan Kulović***

NUŽNOST ZAVRŠETKA PRIVREDNE TRANZICIJE U BOSNI I HERCEGOVINI KAO PRETPOSTAVKA

PRIVLAČENJA INOSTRANOG KAPITALA

Rezime: Tranzicija u Bosni i Hercegovini je započeta još dok smo bili u

zajedničkoj državi SFRJ donošenjem propisa o tzv „Markovićevoj privatizaciji“. Proces tranzicije je prekinut nemilim ratom na prostorima bivše Jugoslavije da bi poslije rata ponovo otpočeo u novonastalim državama. Već punih 15 godina od početka tranzicije u Bosni i Hercegovini nije urađeno ništa spektakularno. Glavni faktor neuspjeha privredne tranzicije leži u tome što smo dozvolili da budemo „podanici“ i „pokusni kunić“ međunarodne zajednice koja nam je nametala svoje tzv. „eksperte“ iz ove oblasti i time nas odvela u ćorsokak. Ovaj rad upravo treba da ukaže na slabosti i propuste u kreiranju dosadašnjeg tranzicijskog puta kao i predlaganje potrebnih mjera da bi se isti okončao te stvorio institucionalni okvir za privlačenje inostranog kapitala.

Ključne riječi: privredna tranzicija, vlasnička tranzicija, upravljačka tranzicija, tržišna tranzicija, finansijsko restrukturiranje preduzeća.

THE NECESSITY TO COMPLETE THE ECONOMIC TRANSITION IN BOSNIA AND HERZEGOVINA AS

PREREQUISISTE TO ATTRACT FOREIGN CAPITAL

Summary: Transition in Bosnia and Herzegovina has commenced, while we were still part of the common country called SFRJ, through the process of regulations issuance related to the so called „Markovic's privatisation“. The transition process was interrupted by unwanted war in the area of former Yugoslavia and then it was restored after the war in the newly created countries. For the entire 15 years, ever since the beginning of transition in Bosnia and Herzegovina, noting spectacular was done. The main factor of the unsuccessful economic transition lies in the fact that we

* Docent na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Zenici ** Viši asistent Otvorenog Univerziteta “Apeiron” Travnik *** Ekonomski fakultet Univerziteta u Zenici

144

let us be the „subordinates“ and „experimental rabbits“ of the international community that has imposed to us their so called „the experts“ in this subject and by doing that brought us into the dead end. This text, in facts, should point out the weaknesses and omissions in creating the previous transition path as well as it should propose the necessary measures in order to finish the process and to create institutional framework to attract foreign capital.

Key words: economic transition, property transition, managerial transition, market transition, financial restructuring of the companies

1. UVOD - RAZUMIJEVANJE TRŽIŠNOG SISTEMA PRIVREĐIVANJA

Tržišna privreda podrazumijeva jasno definisanu ulogu države i njen odnos prema preduzećima. Svojom monetarnom i fiskalnom politikom država utječe na uslove privređivanja na tržištu, ali ne može utjecati na poslovne odluke privatnih preduzeća. U okviru svojih nadležnosti važno je da država donosi takve propise kojima se obezbjeđuje maksimalna finansijska disciplina i drugi uslovi za sigurno nastupanje preduzeća i banaka na tržištu robe i kapitala, naročito propisa o: finansijskom poslovanju, računovodstvenom izvještavanju i nadzoru, sanaciji i stečaju i sl. S druge strane ovog procesa nalazi se preduzeće čiji je osnovni cilj preživljavanje, odnosno rast u uslovima stalne borbe sa konkurencijom, što se postiže, između ostalog, neprestanim restrukturiranjem, tj. obezbjeđivanjem povoljne strukture kapitala, smanjivanjem zaduženosti i rizika, stvaranjem uslova za povoljnije zaduživanje, obezbjeđenjem boljeg upravljanja gotovinom, stabiliziranjem novčanih tokova i sl.

Tržišna ekonomija je sistem u kome ljudi imaju slobodu da biraju čime će se baviti (kojim aktivnostima, kojim biznisom), zavisno od ponude i potražnje na tržištu, a na osnovu i svojih vlastitih mogućnosti. To je bitna razlika od ranijih sistema netržišne ekonomije u kojima je neka druga sila (npr. u centralističko-planskoj privredi ta sila je država) određivala izbor aktivnosti. Gotovo u svakom sistemu privređivanja postoje tri bazična pitanja: 1) šta proizvoditi, 2) kako proizvoditi, tj. koju tehnologiju i organizaciju primijeniti, i 3) kako raspodijeliti postignute rezultate.

U sistemu tržišne ekonomije odgovor na prethodna tri pitanja se traži na tržištu i on ovisi od odnosa ponude i potrežnje. U ovom sistemu svako ima šansu da svoja znanja i sposobnosti pokaže i valorizuje na tržištu i na taj način obezbijedi sebi i svojoj porodici egzistenciju. Ovo je bitna karakteristika sistema tržišne ekonomije koju nije imao niti jedan prethodni društveno-ekonomski sistem. Putem mehanizma cijena, u tržišnoj ekonomiji regulišu se odnosi ponude i potražnje bez potrebe da se bilo ko drugi upliće u to. Na primjer, ako postoji velika potreba ljudi za biciklima, a njih na tržištu nema

145

dovoljno, cijene ovog proizvoda će biti visoke i njihovi proizvođači će ostvarivati visoku zaradu (profit). To će privlačiti i druge preduzetnike da uđu u proizvodnju bicikla što će povećati ponudu ovog proizvoda. Kada ponuda bicikla bude iznad tražnje, cijene će opasti što će umanjiti pojedinačnu zarađivačku sposobnost i mnogi proizvođači će napuštati ovu proizvodnju. Dakle, u tržišnoj privredi djeluje samoregulirajući mehanizam.

Poznati američki ekonomisti Heilbroner i Thurow došli su do zaključka da tržišni sistem privređivanja ima svoje temelje u četiri stuba, zahvaljujući kojima se dokazao kao najbolje rješenje za većinu zemalja savremenog svijeta. Ta četiri stupa jesu: 1) dominantna uloga privatnog vlasništva u biznisu, 2) profit kao jedino objektivno mjerilo uspjeha u svim aktivnostima koje zahtijevaju tržišnu valorizaciju, 3) sloboda izbora svakog pojedinca da u skladu sa svojim znanjima i sposobnostima odlučuje na koji način će obezbijediti egzistenciju, 4) konkurencija u svim područjima gdje je to moguće obezbijediti, pošto ona motiviše svakoga da kvalitetnije obavlja svoj posao i doprinosi boljem zadovoljavanju brojnih ljudskih potreba. (Heilbroner R. L. and L. C. Thurow, 1987, str. 12).

Privatno vlasništvo kao dominirajući oblik svojine u društvu je prvi stub tržišne ekonomije. Osnovni faktori proizvodnje (zemljište, rad i kapital) trebaju biti u pretežnom privatnom vlasništvu, sa mogućnošću da se kupuju na tržištu po cijenama koje zavise od ponude i potražnje. Tržišna ekonomija ne može funkcionirati bez privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Bivše komunističke zemlje, pa i bivša Jugoslavija, pokušale su da stvaraju neku vrstu tržišne ekonomije, bez dominirajućeg privatnog vlasništva, ali u tome nisu uspjele. Pošto je ljudskoj prirodi svojstvena briga prvo za ličnim interesima a tek zatim briga o drugima, zbog toga ta ekonomija nije mogla uspjeti. Samo u uslovima privatnog vlasništva, ljudi mogu da ostvaruju svoje lične interese na prvom mjestu ali na taj način istovremeno doprinose razvoju društva kao cjeline. Bogati pojedinci putem poreskog sistema, pomažu rješavanje socijalnih problema siromašnih i zadovoljavanju brojnih zajedničkih potreba društva, makar to i ne željeli. Taj fini samoregulirajući mehanizam, Adam Smith je nazvao nevidljiva ruka.

Profit je jedino objektivno mjerilo uspjeha u svim aktivnostima koje zahtijevaju tržišnu valorizaciju. On je pogonsko gorivo svakog učesnika na tržištu. Vlasnici kapitala nisu zaljubljenici jedne ili druge vrste biznisa osim one koja njihovo bogastvo uvećava. Dakle, osnovni cilj vlasnika kapitala je da iz njega izvuku što više profita, bez obzira kojim se biznisom bavili. Odnos ostvarenog profita i uloženog kapitala je osnovno mjerilo uspješnosti svakog poslovnog poduhvata i najznačajniji kriterijum za kontrolu rada menadžera od strane vlasnika. Profit je ujedno i osnovni motiv za alokaciju resursa, odnosno seljenje kapitala iz jednih biznisa u druge, ili iz jednog regiona u drugi. Mada je profit jedan od osnova tržišne ekonomije, treba naglasiti da postoje mnoge

146

aktivnosti koje se ne obavljaju uz profit kao mjerilo uspjeha. Zbog toga mnoge organizacije sebe nazivaju neprofitnim. To su humanitarne, obrazovne, kulturne i druge institucije, kojima profit nije mjerilo uspjeha ali ni cilj njihova postojanja.

Sloboda izbora svakog pojedinca da u skladu sa svojim znanjima i sposobnostima odlučuje na koji način će obezbijediti egzistenciju je treći stub na kojem počiva tržišni sistem privređivanja. Ova mogućnost je veoma bitna karakteristika tržišne ekonomije i usko je povezana sa demokratijom, kao ciljem svih civiliziranih društava. Tržišna ekonomija i demokratija su u međusobnoj povezanost i jedna bez druge ne mogu postojati. Svaki pojedinac u tržišnoj ekonomiji ima širok dijapazon izbora djelatnosti kojom će se baviti, ali konkretna odluka ovisi o njegovim intelektualnim i psihološkim karakteristikama, kao i od materijalne mogućnosti. Tako, na primjer, postoje ljudi koji imaju predispoziciju da budu preduzetnici. Preduzetnicima se nazivaju svi oni koji osnivaju i razvijaju nova preduzeća, prihvatajući rizik sa željom da ostvare određene ciljeve uz profit. Za razliku od njih, drugi ljudi koji nemaju sklonosti za preduzetništvo, svoj novac povjeravaju preduzetnicima i tako ostvaruju profit. Oni se nazivaju investitorima. Mnogi ljudi su veoma dobri menadžeri ali nemaju preduzetničkog duha. Oni prodaju svoja znanja i sposobnosti vlasnicima preduzeća i tako obezbjeđuju svoju egzistenciju.

Konkurencija je veoma važan stub tržišne ekonomije iz razloga što ona kontinuirano doprinosi poboljšanju kvaliteta proizvoda i usluga, snižavanju cijena, boljeg zadovoljavanja potreba i želja potrošača. Zbog toga je potrebno u svim područjima gdje je to moguće obezbijediti konkurenciju, pošto ona motiviše svakoga da kvalitetnije obavlja svoj posao i doprinosi boljem zadovoljavanju brojnih ljudskih potreba. Poznato je da onaj ko ima monopolski položaj na tržištu neće se truditi da učini više za svoje kupce jer ga niko na to ne prisiljava, nema ko da mu preuzme kupce. Jedino pojava konkurencije će ga prisiliti da se prilagođava potrebama potrošača kako bi ih zadržao. Razumijevanje konkurencije i njeno praćenje je ključni element strategije preduzeća i ono mu pomaže da se shvati odnos između njegovih kupaca i internih mogućnosti da ih servisira bolje od konkurencije. Stoga je potrebno da menadžment preduzeća, u procesu formulisanja i implementacije svoje strategije, obezbijedi odgovore na slijedeća potanja: 1) šta potrošači kupuju,2) koje su potrebe kupaca i kako iz zadovoljiti, 3) ko te identifikovane potrebe najbolje zadovoljava, 4) kakva je moja kompanija u odnosu na najboljeg, 5) mogu li promijeniti svoju konkurentsku poziciju i biti jednak sa konkurencijom na tržištu. Sistem tržišne ekonomije nije savršen, ali je van svake sumnje, najbolji koji su ljudi do sada stvorili, što dokazuje ekonomski razvoj i nivo životnog standarda u mnogim zemljama savremenog svijeta.

147

2. MARKETINŠKA KONCEPCIJA – OSNOV USPJEHA PREDUZETNIKA

Polazeći od pretpostavke da postoji i djeluje slobodno preduzetništvo malih, srednjih i velikih privrednih subjekata, nema nikakve sumnje da će se proizvodni i uslužni sektor morati prilagoditi tržišnoj potražnji, odnosno zahtjevima potrošača. U ovim okolnostima naglo će se povećavati proizvodnja te broj preduzetnika i poslovnih organizacija svih tipova: obrtnika, malih tvornica, servisa svih vrsta, trgovaca i snažnih poslovnih sistema. Probudit će se inicijativa i kreativnost domaćih preduzetnika, uz veći priliv stranih pojedinaca, kompanija, korporacija i međunarodnih poslovnih sistema.

Riječ je o posebnom načinu stvaranja odnosa između ponude i potražnje, a cilj je što potpunije zadovoljavanje potreba i želja potrošača i korisnika te ostvarivanje zadovoljavajućih učinaka u obliku dobiti ili profita. Marketing je cjelovita poslovna koncepcija trgovanja. Marketing prije svega traži da proizvod bude primjeren odrednicama potražnje, da unaprijed ima svoje tržište, svoga potrošača. Zato možemo reći da je marketing cjelovita koncepcija koja uzima u obzir sve faktore od kojih zavisi plasman nekog proizvoda ili usluge, a zatim se donose sukladne i promišljene odluke o svakom pojedinom instrumentu marketinga (proizvod, cijena, distribucija i promocija). Kombinacija tih instrumenata u svakom konkretnom slučaju čini marketing splet ili mix, koji onda postaje racionalan izraz sveukupne politike preduzeća. To omogućuje da se na tržištu djeluje uz smanjeni rizik. Rizik se nikada ne može potpuno eliminisati, ali se može svesti na podnošljivu mjeru. Tržišni način privređivanja tjera preduzetnika, da bi opstao na tržištu, da primjenjuje sve marketinške postupke: istraživanje tržišta, formulisanje i implementacija adekvatne tržišne strategije, planiranje nastupa na tržištu i stalno nadziranje tržišnih učinaka. To znači da preduzetnik mora imati cjelokupni proces marketinga pod svojom kontrolom. Svaki preduzetnik koji ovako nastupa nema većih iznenađenja, njegovi rizici su smanjeni, a profitni uspjesi veoma vjerovatni.

Izbor proizvoda, odnosno asortimana proizvoda i usluga vrši se na temelju istraživanja tržišta. To je splet aktivnosti koje se preduzimaju u cilju prikupljanja potrebnih informacija za donošenje mnogih marketinških odluka iz područja proizvoda ili usluge, cijena, distribucije, prodaje i promocije. Kada je riječ o izboru proizvodnog ili uslužnog programa, istraživanje tržišta omogućava saznavanje mnogih relevantnih odrednica potražnje kao na primjer: ko su potencijalni potrošači, kakav proizvod ili uslugu žele, kolika je potražnja i mogućnosti vašeg tržišnog učešća, ko su konkurenti i sl. Ako je u pitanju malo preduzeće, obrt ili proizvodnja ograničenog dometa, istraživanje tržišta se neće vršiti naučnim metodama i u širokim zahvatima, ali će se ipak provesti kvalitetna procjena i tražiti različita stručna mišljenja. Dakle, istraživanjem

148

tržišta je potrebno saznati slijedeće: 1) ko su potrošači proizvoda ili usluga koje proizvodite, odnosno namjeravate proizvoditi; 2) kolika je potražnja (broj potrošača) i kakva je njihova struktura (dob, pol, zanimanje, imovinsko stanje i sl.); 3) kakva je konkurencija na tržištu (ko nudi istu ili sličnu robu, širina asortimana, cijene, način plasmana i sl.); 4) kako su razvijeni distribucijski kanali (trgovinski sistem); 5) kako su informisani potrošači (sistem reklame i promocionih aktivnosti, itd.); 6) utjecaj okoline na tržište (propisi, kulturni ambijent, navike sredine, itd.).

Preduzetnik mora prikupiti sve prethodne informacije prije nego što donese odluku o tome kakav biznis će razviti i na koji način će sa svojom ponudom nastupiti na tržištu. Svaki proizvod ili usluga na tržištu živi svoj život: rađaju se (nastaju i stižu na tržište), zatim se njihova prodaja povećava, zastaje, počinje se smanjivati, da bi na kraju nestali s tržišta. To nazivamo životnim ciklusom proizvoda / usluga. Svaki proizvođač, bez obzira da li je obrtnik ili industrijalac, mora biti svjestan te činjenice i s njome računati u svom biznisu. Ima proizvoda kojima je životni ciklus veoma kratak – jednu ili dvije sezone (modni artikli), ima onih kojima je taj ciklus duži (namještaj, automobili i sl.) i onih što na tržištu opstanu godinama. Preduzetnik mora utvrditi u koju kategoriju pripada njegov proizvod ili usluga te u kojoj životnoj fazi se nalazi. Sve to zbog toga da bi pravovremeno pripremio nove proizvode ili usluge koje će lansirati na tržište prije povlačenja onih što umiru.

U sklopu politike ponude mora se misliti na tržišnu stabilnost proizvoda, na mogućnost njegove identifikacije među brojnim konkurentskim proizvodima, na njegov tržišni ugled. Zato politika proizvoda obuhvata i brigu o stvaranju marke i image-a te učvršćenju povjerenja potrošača u proizvod ili uslugu. Sve su to zadaci marketinga u sklopu formiranja ponude. Izvanredno važnu ulogu u tome ima i rješenje pakiranja, naročito komercijalnog, onoga u kojem se proizvod prezentira u ponudi.

3. ZAVRŠETAK TRANZICIJE DOMAĆIH PREDUZEĆA – PRETPOSTAVKA RASTA FDI

Krajem dvadesetog vijeka, nakon višedecenijskih pokušaja izgradnje socijalizma i kreiranja «trećeg puta» svijet se vratio u jedinstveni sistem kapitalizma, uz potpunu globalizaciju ekonomskih tokova. Veliki broj zemalja bivšeg socijalističkog bloka ili pripadnica «trećeg puta» nastoji se uključiti u globalne ekonomske tokove, pri čemu promjena strukture vlasništva predstavlja prvi neophodan korak. Proces privatizacije po obimu i intenzitetu prevazilazi sve događaje u međunarodnoj ekonomiji 20-og vijeka i predstavlja najznačajniju karakteristiku njegove posljednje decenije. Pri tome, privatizacija nije karakteristična samo za zemlje na putu povratka u kapitalizam već je

149

nalazimo u velikom broju zemalja, pa i onih u kojima je privatna svojina već bila dominantna. Prije masovne privatizacije u Centralnoj i Istočnoj Evropi, privatizacija preduzeća u većinskom državnom vlasništvu odvijala se u nekoliko zemalja, od kojih su najpoznatije i po obimu najveće bile privatizacije u Velikoj Britaniji i Čileu. Privatizacija je postala svjetski fenomen. Postavlja se pitanje da li je to trenutna moda ili predstavlja konačan raskid sa raznim oblicima kolektivnog vlasništva.

Restrukturiranje preduzeća predstavlja aktivnost kojom se ubrzava ekonomski razvoj. Ova aktivnost se već godinama praktikuje u razvijenim tržišnim privredama, a ogleda se u raznim transformacionim poduhvatima u domenu vlasništva kapitala, organizacije, upravljanja, kao i u domenu tržišnog i finansijskog restrukturiranja. Cilj tih transformacionih precesa jeste podizanje efikasnosti i konkurentnosti preduzeća na viši nivo. Posebno je potreba za ovim procesima izražena kod naših preduzeća u Bosni i Hercegovini ako se imaju u vidu loše navike iz prethodnog sistema, kao i ratne posljedice koje su multiplikovale naslijeđenu prošlost. Poduhvate restrukturiranja preduzeća čine razne aktivnosti kao: prodaja preduzeća ili njihovih dijelova, prodaja kontrolnog paketa dionica, razmjena dionica između preduzeća, pretvaranje dugova preduzeća u dionice, povezivanje preduzeća u razne upravljačke sisteme tipa holdinga i koncerna, poslovna preorijentacija preduzeća, sanacija preduzeća, likvidacija preduzeća, itd.

Restrukturiranje preduzeća u Bosni i Hercegovini je neminovnost i uslov efikasnog i efektivnog poslovanja tim prije što svako naše preduzeće koje stremi tržišnoj privredi prolazi kroz svoje razvojne stadijume: rast, stabilizaciju, stagnaciju i ozdravljenje (ili likvidaciju). Prema tome, domaća preduzeća, koja se sad nalaze u fazi stagnacije, imaju dva moguća puta – ili ozdravljenje kroz nabrojane transformacione poduhvate ili likvidacija.Domaća preduzeća moraju da se iz temelja reformišu kako bi bila u stanju da se uspješno uključe u tržišnu utakmicu zasnovanu na vlasničkom riziku i oštroj konkurentskoj borbi na tržištu. Uspješna preduzeća u tržišnoj ekonomiji imaju jasno definisanu strategiju, na bazi koje se formira adekvatna organizaciona struktura podržana sistemima kao što su informacioni, tehnološki i drugi. Pored ova tri elementa, koje nazivamo hardverom, postoje i četiri koja su više softverske prirode. Takva uspješna preduzeća imaju kvalitetno osoblje, sa specifičnim znanjima i sposobnostima, prepoznatljivu korporacijsku kulturu i vrijednosti koje su im zajedničke.

Međutim, ako uporedimo domaća preduzeća sa uspješnim preduzećima tržišne ekonomije Zapada, možemo uočiti kod domaćih preduzeća najveće slabosti kojima će se trebati posvetiti u toku procesa tranzicije. Strategija je oruđe savremenog menadžmenta koje mu može donijeti odlučujuću konkurentsku prednost na tržištu. Mi u Bosni i Hercegovini nismo ni u teoriji ni u praksi posvećivali pažnju ovom problemu. Prethodni sistem i sadašnja

150

inertnost državnih preduzeća uzrok su činjenice da im je upravo strategija jedna od najslabijih tačaka. Kod nas se danas mnogo govori o nedostatku strategije ekonomskog razvoja Bosne i Hercegovine kao cjeline, ali se gotovo ništa ne čini na poboljšanju strateškog upravljanja na nivou svakog preduzeća. Treba upozoriti na činjenicu da se u tržišnom sistemu više pažnje posvećuje strategiji preduzeća, a strategija države se svodi na stvaranje ambijenta koji je povoljan za uspješna preduzeća. Imajući u vidu slabosti domaćih preduzeća u nepostojanju kritičnih elemenata uspješnosti, možemo konstatovati da je za domaća preduzeća u procesu tranzicije prijeko potrebno izvršiti slijedeća restrukturiranja: a) vlasničko, b) organizaciono, c) upravljačko i d) tržišno restrukturiranje.

3.1 Vlasnička tranzicija domaćih preduzeća u funkciji privlačenja FDI

Rekli smo da je dominantno privatno vlasništvo glavni kamen temeljac tržišne ekonomije iz razloga što ono proizvodi veću efikasnost od drugih sistema vlasništva iz slijedećih razloga: 1) privatno vlasništvo uspostavlja tržište menadžera – proizvodeći kvalitetnije upravljanje; 2) tržište kapitala disciplinuje privatne firme mnogo snažnije od firmi u javnom vlasništvu, koje djeluju uz mekana budžetska ograničenja; 3) privatne firme su mnogo sklonije izlasku iz tržišta, odnosno češće su predmet bankrotstva, likvidacije i neprijateljskog preuzimanja; 4) utjecaj političara na privatne firme je mnogo manji nego u firmama u javnom vlasništvu; i 5) privatne firme su predmet nadzora dioničara i članova upravnih organa, na osnovu toga, efikasnije koriste kapital i druge faktore proizvodnje.

Upravo zbog proizvođenja veće efikasnosti u privređivanju, nužno je u Bosni i Hercegovini prići transformisanju državnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju u privatno vlasništvo. Taj proces je započeo donošenjem Zakona o privatizaciji preduzeća i banaka i on je u toku sa različitim intenzitetom u državnim entitetima. Promjenom strukture vlasništva potrebno je eliminisati pogubni utjecaj vladajućih političkih vlasti na biznis, koji je bio i osnovni uzrok kolapsa prethodnog komandnog sistema privređivanja. Privatizacija u Bosni i Hercegovini neće sama po sebi riješiti ekonomske probleme postojećih državnih preduzeća. Naprotiv, vjerovatno će ih povećati. To je, međutim, cijena koja se mora platiti kao ulaznica u sistem tržišne ekonomije. Sva preduzeća koja imaju u strukturi kapitala (prema Zakonu o državnom kapitalu) državu kao vlasnika ili suvlasnika morala su pristupiti izradi programa privatizacije i slijediti proces privatizacije kako je to zakon predvidio.

Često se pitamo zašto je nužno prići izmjeni vlasničke strukture kapitala u preduzećima. Odgovor je vrlo lako dati ako se ima u vidu da dosadašnji vlasnik

151

kapitala (društveno vlasništvo – svačije i ničije, a kasnije država koja nema čula vida, osjećaja, mozga itd), koja ne zna i ne može znati da efikasno upravlja tim kapitalom, mora predati to vlasništvo onima koji će ga uspješno stavljati u funkciju podizanja ekonomskog prosperiteta u našoj državi. Dosadašnji društveni, a poslije državni kapital se je putem raznih nelegalnih radnji razvlačio i pretakao u privatne džepove i time se stalno umanjivala ekonomska osnova preduzeća. Od menadžera društvenih, odnosno državnih preduzeća niko nije tražio odgovornost za veći poslovni rezultat. Takvi menadžeri su obično postavljani po nekakvom političkom, rodbinskom ili kumovskom ključu, bez ekonomskih kriterijuma uspješnog menadžera. Sve je to imalo za posljedicu da preduzeća nisu mogla biti efikasna na tržištu niti su mogla doprinositi poboljšanju kvaliteta življenja na makro nivou. Prema tome, sve se više ističe potreba obavezne, brze i efikasne privatizacije preduzeća u cilju podizanja kvaliteta nacionalne ekonomije, ali to je potrebno izvršiti i zbog onih koji polažu pravo na jedan dio društvenog kapitala u našoj privredi a to su: zaposleni radnici, građani, devizne štediše i eventualno inostrani povjerioci. Učešće zaposlenih radnika (sadašnjih i bivših) u procesu privatizacije preduzeća omogućit će da se ona obavi jednostavno, pravično i uz podršku onih koji su godinama ulagali svoj rad i trud u proširivanje ekonomske osnove preduzeća (kroz akumulaciju). U cilju postizanja socijalne pravde u Bosni i Hercegovini je omogućeno da u procesu privatizacije preduzeća učestvuju i ostali građani zemlje (vlasnici certifikata).

Poželjni učesnici u procesu privatizacije preduzeća u Bosni i Hercegovini bili bi inostrani povjerioci, te bi bilo veoma korisno kada bi se bar jedan dio inostranih dugova vratio na ovaj način. Kao posebni učesnici u procesu privatizacije preduzeća trebalo bi da budu menadžeri koji svoje interese identifikuju sa interesima preduzeća. Njima bi se, pored redovnih akcija zaposlenih uz popust, dalo i pravo otkupa jednog broja dionica preduzeća na kredit od 10 godina. To bi menadžere podstaklo da tragaju za rješenjima koja će preduzeće, na čijem se čelu nalaze, učiniti što uspješnijim i konkurentnijim u poslovanju.

3.2 Organizaciona tranzicija domaćih preduzeća u funkciji privlačenja FDI

Ukoliko se želi da se postojeća preduzeća u Bosni i Hercegovini uključe u tržišnu utakmicu i time povećaju kvalitet ekonomije domaće privrede, nužno je, pored promjene titulara vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, izvršiti i organizacione promjene (restrukturiranje). Tranzicija domaćih preduzeća ne podrazumijeva samo promjene vlasničke strukture kapitala. Uz privatizaciju je nužno preduzeti i druge tranzicione poduhvate, a prije svega u domenu organizacije i upravljanja. To pretpostavlja obavljanje brojnih i značajnih promjena i inovacija u sistemu organizacije poslovanja preduzeća, a među

152

njima se kao najvažnije ističu: a) napuštanje društvenog (kasnije državnog) preduzeća kao institucionalnog oblika organizovanja preduzeća u našoj privredi; b) transformisanje društvenih preduzeća u odgovarajuće, tržišnoj privredi imanentne, oblike institucionalne organizacije; i c) dekomponovanje, odnosno profitno decentralizovanje društvenih (državnih) preduzeća na odgovarajuće, više ili manje, autonomno i poslovno organizacione i obračunske cjeline (Babić, i dr., 1997, s. 20).

U organizacionoj tranziciji najveći prioritet je u napuštanju društvenog (državnog) preduzeća kao institucionalnog oblika organizovanja preduzeća. Za to postoji više razloga. Društveno preduzeće kao oblik organizovanja ne postoji nigdje u svjetskoj ekonomiji kojoj teži i domaća privreda. Društveno preduzeće je inferioran subjekt privređivanja koji ozbiljno ugrožava razvoj naše privrede i ne samo što dovodi u pitanje rast već i opstanak u narednom periodu. Napuštanje ovog institucionalnog oblika organizacije preduzeća je nužno i iz razloga da bi se prilagodili modernoj, efikasnoj institucionalnoj organizacionoj strukturi koja postoji u razvijenim zemljama tržišne ekonomije. Napuštanjem društvenog preduzeća kao institucionalnog oblika organizacije preduzeća riješili bi se jednog naslijeđenog neuspješnog oblika organizacije koji u novonastalim društveno-ekonomskim uslovima predstavlja idealnu osnovu za pretakanje društvenog kapitala u privatne džepove.

Kada se govori o transformisanju društvenih (državnih) preduzeća u odgovarajuće, tržištu imanentne oblike institucionalne organizacije, onda se misli na pojavu modernih formi organizovanja preduzeća predviđenih Zakonom o privrednim društvima (D.O.O ; D.D. i sl) i transformisanje društvenih preduzeća u takve oblike. Slijedeći tranzicioni poduhvat u domenu organizacije odnosi se na dekomponovanje ili profitno decentralizovanje društvenih (državnih) preduzeća na manje autonomne, poslovno-obračunske jedinice, kao na primjer: strategijske poslovne jedinice, profitni centri, troškovni centri, centri prihoda, investicioni centri. Dakle, domaća preduzeća, da bi mogla uspješno osmisliti svoju strategiju i implementirati je na tržište, morat će drastično izmjeniti svoju organizacionu strukturu, odnosno način organizovanja svojih aktivnosti. Ovo iz razloga što se nagovještava dolazak nove organizacije bazirane na znanju. Razvoj informacionih i komuni-kacijskih tehnologija će omogućiti svima daleko više znanja u procesu donošenja poslovnih odluka. Postojeća organizaciona struktura, sa puno hijerarhijskih nivoa i barijera između različitih funkcija u preduzeću, nije više u stanju da podržava fleksibilnost i brze izmjene u strategiji. Zbog toga je budućnost u tzv. plitkoj organi-zaciji, sa malo osoblja na vrhu i većim brojem samostalnih interdisciplinarnih timova, formiranih na principu projektnih zadataka. U takvim timovima će se planirati i izvršavati sve aktivnosti koje su potrebne za ostvarivanje globalnih ciljeva postavljenih od vrha menadžmenta preduzeća.

153

Nova organizacija, koju će morati uvoditi i naša preduzeća u procesu svoje tranzicije, naići će na dodatne teškoće, uzrokovane naslijeđem iz prošlog sistema. Samoupravljanje je pored svojih dobrih strana, stvorilo loše navike u vidu sporog i neracionalnog procesa donošenja poslovnih odluka na svim nivoima u preduzeću. Istina, nije postojala ni prava motivacija za drugačiji pristup, ali ona će doći privatizacijom. Pored motivacije, educiranjem će biti potrebno naviknuti se na novi način odlučivanja i brzog reagovanja na izmjene u okruženju preduzeća, posebno kada se radi o konkurentskoj borbi na tržištu. Mi nemamo velikog iskustva u timskom radu i saradnji, kao ni navika da se samostalno planira i izvršava na nižim nivoima organizacione strukture. Poseban problem jeste nedostatak informacionog sistema u funkciji podrške odlučivanju. Nužnost organizacione tranzicije podrazumijeva i promjene u upravljanju ljudskim resursima. U savremenim preduzećima, upravljanje ljudskim resursima je postalo toliko značajna funkcija da se tretira ravnopravno sa proizvodnjom, marketingom i finansijama. Prijem osoblja, ocjena njihovih znanja i sposobnosti, nagrađi-vanje, kažnjavanje, komuniciranje, edukacija i otpuštanje su najvažniji problemi koje treba rješavati u okviru ove funkcije. Savremena i tržišno orijentisana preduzeća izuzetno cijene kreativnost svoga osoblja. Do novih i boljih rješenja se dolazi samo kreativnim razmišljanjem, što dugoročno doprinosi profitabilnosti preduzeća.

3.3 Upravljačka tranzicija domaćih preduzeća u funkciji privlačenja FDI

Pored vlasničke i organizacione tranzicije, upravljačko restrukturiranje domaćih preduzeća predstavlja vrlo važan tranzicijski poduhvat. U tekućem procesu tranzicije naša preduzeća će imati veću samostalnost u odlučivanju, ali će zato i posljedice pogrešnih odluka sama snositi, gubitkom profita, pa i likvidacijom. Privatni vlasnici neće tolerisati loše menadžere, a kvalitet njihovog rada će cijeniti isključivo tržišnom vrijednošću dionica i visinom dividendi. Suština ovog restrukturiranja čini uvođenje modernog, profesionalnog sistema menadžmenta, kakav imaju preduzeća razvijenih zemalja tržišne privrede. Profesio-nalni sistem menadžmenta se zasniva na: razdvajanju menadžmenta i vlasništva, profesionalizaciji menadžerskog kadra, uspostavljanju standarda, odnosno normi učinka menadžera, praćenju i ocjenjivanju uspješnosti rada menadžera, nagrađivanju uspješnih i kažnjavanju neuspješnih menadžera, potpisivanje profesionalnih menadžerskih ugovora, razvoju tržišta menadžera. Domaća preduzeća nemaju skoro ništa od ovog u svom upravljačkom sistemu. Imati dobar, superioran menadžment je uslov učestvovanja na tržišnoj utakmici. Stoga je u periodu vlasničke i druge tranzicije potrebno što prije uspostaviti ovakav sistem menadžmenta.

154

U periodu upravljačke tranzicije dosadašnje direktore je potrebno transformisati iz direktora funkcionera u menadžera profesionalca, a to znači u profesionalnog eksperta koji sa profesionalnom revnošću i uz profesionalnu odgovornost vodi poslovanje preduzeća i polaže račun njegovim vlasnicima. Menadžera treba programirati za sve važnije oblasti poslovnog uspjeha, a posebno za oblast profita, troškova poslovanja, tržišnog učešća, prinosa na kapital. Ovo je potrebno iz razloga da se tačno zna što se od menadžera očekuje tokom i na kraju poslovne godine. Na osnovu tih programiranih ciljeva vlasnici preduzeća na kraju godine ocijenjuju da li su im menadžeri bili uspješni u vođenju poslovanja preduzeća. Menadžeri nisu vlasnici u preduzeću već voditelji poslovanja u njima, njihov učinak se mora stalno pratiti i mjeriti. Uspješni menadžeri se nagrađuju, a neuspješni sankcionišu. Ovo zahtijeva da se u domaćim preduzećima mora iz temelja promijeniti sistem plaćanja i stimulacije menadžera. Vrlo važna tranzicijska radnja u domenu upravljanja koja će se morati sprovesti kod domaćih preduzeća jeste potpisivanje profesionalnih menadžerskih ugovora. U njima se nalaze svi važniji elementi regulisanja profesionalnog obavljanja menadžerske funkcije u preduzeću. Ličnost prvog čovjeka preduzeća, odnosno generalnog menadžera (CEO – Chief Executive Officer) u privatnim firmama je od izuzetnog značaja.

Vidjeli smo ranije da tržišni sistem privređivanja donosi mnoge koristi svim stakeholder-ima motivišući ih na stvaranje zajedničkih vrijednosti. Međutim, mogući su i konflikti interesa. To se prvenstveno misli na vlasnike preduzeća i menadžere koji njima upravljaju. Postoji mišljenje da menadžeri često preferiraju strategije koje forsiraju kratkoročne u odnosu na dugoročne ekonomske efekte ili pak one koje preferiraju rast preduzeća na račun profitabilnosti. Ovakvi konflikti interesa se nastoje prevazići stimulisanjem menadžera da postanu suvlasnici preduzeća. U tom smislu značajna je i uloga upravnog odbora kao organa koji zastupa interese vlasnika ali koji i sarađuje sa menadžerskom strukturom u nalaženju strategija koje maksimiraju interese vlasnika u dugom roku. Za razliku od upravnih odbora u državnim preduzećima, čiji sastav nije bio u skladu sa potrebama preduzeća i koji su se bavili kozmetičkim poslovima, u savremenim tržišnim sistemima uočljiva je tendencija da upravni odbor ima sve značajniju ulogu u donošenju strateških odluka preduzeća.

Za privatna preduzeća je karakteristično njegovanje specifičnog stila poslovanja, odnosno korporacijske kulture. U periodu samoupravljanja kod nas su sva preduzeća imala veoma slične odnose, načine komuniciranja i principe koje su poštovali. To je bila unificiranost, kao logična posljedica velikog utjecaja vladajuće ideologije na biznis. Tako su se, na primjer, forsirali potpuno ravnopravni odnosi između visokostručnog osoblja i nekvalifikovanih radnika. Njihova prava u odlučivanju, kao i niz drugih stvari, bila su ista. Pod utjecajem teorije da se nove vrijednosti stvaraju samo u direktnoj proizvodnji, proizvodni

155

radnici su više cijenjeni od svih drugih zaposlenih koji su se bavili umnim radom. Takav stil poslovanja je negativno utjecao na efikasnost i efektivnost u svim preduzećima, pošto je demotivisao one od čije je kreativnosti i zalaganja najviše zavisio uspjeh. U privatnim preduzećima tržišnog sistema situacija u ovom pogledu je potpuno drugačija. Nema unificiranosti, niti uravnilovke bilo koje vrste. Svaki pojedinac se cijeni u skladu sa njegovim ličnim doprinosom profitabilnosti preduzeća. Svako preduzeće nastoji da izgradi svoj vlastiti stil, pošto se smatra da to doprinosi ugledu firme u očima javnosti, kupaca i poslovnih partnera.

3.4 Tržišna tranzicija domaćih preduzeća u funkciji privlačenja FDI

Tržišna tranzicija privrede jedne zemlje predstavlja njeno prevođenje na kolosjek propulzivnog tržišnog privređivanja, a to znači suočavanje preduzeća sa probirljivim, organizovanim i sofisticiranim potrošačima i agresivnom konkurencijom. Domaća preduzeća će morati izvršiti reviziju svojih proizvodnih programa i ciljnih tržišta, kao i svoju strategiju nastupa na tržištu. Ovo će se morati učiniti utoliko prije, što su ova preduzeća, zbog raspada bivše Jugoslavije i posljedica nemilog rata, doživjela devastaciju tržišta prodaje i nabavke. Tržišna tranzicija domaćih preduzeća, nakon privatizacije, moraće otpočeti sa traženjem odgovora na veoma teška pitanja, kao što su: (1) u kojem biznisu želimo da budemo, odnosno koje suštinske potrebe naših potencijalnih kupaca želimo da zadovoljimo, (2) gdje se sada nalazimo, (3) kuda želimo da stignemo, (4) znamo li kojim putem ćemo tamo stići, (5) koliko nam ljudskih i materijalnih resursa za to treba, (6) kako odabrati naša ciljna tržišta, pozicionirati se u odnosu na konkurenciju, (7) kakve proizvode i usluge ponuditi na tržištu, pod kojim uslovima, kako ih distribuirati i promovisati. Ova pitanja su od strateškog značaja u svakom preduzeću u tržišnom sistemu privređivanja, a od uspješnosti odgovora na njih i preduzetih akcija zavisi njihova sudbina, odnosno opstanak i razvoj.

Domaća preduzeća se nalaze u strategijskoj i operativnoj krizi. Strategijsku krizu karakteriše ugroženost potencijala rasta tržišta, a indikatori operativne krize su vidljivi u visokim fiksnim troškovima, skupim input-ima i nelikvidnosti. Opstanak preduzeća je prevashodno uslovljen njegovom sposobnošću da modifikuje svoju ponudu i da kroz realokaciju svojih resursa uspostavi novi odnos sa izazovima i ograničenjima iz okruženja. Povodi za tržišnu tranziciju dolaze od: 1) stagnacije ili iščezavanja postojećih ciljnih tržišta, 2) pomjeranja granica kritičnih faktora uspjeha, 3) erozije konkurentskih prednosti, 4) pojave novih konkurenata, 5) razvoja novih tržišta (Babić i dr., 1997, str. 32). Signali za intervencije mogu da budu sadržani u: smanjivanju tržišnog učešća, porastu troškova marketinga, smanjivanju stope

156

inovacija, neusklađenosti između marketinga i ostalih poslovnih funkcija, lošem kombinovanju instrumenata marketing mix-a. Ove simptome je potrebno blagovremeno dijagnosticirati te pripremiti terapiju. Prema tome, tržišno restrukturiranje se može definisati kao redefinisanje ciljnih tržišta, preuređivanje strukture ponude, prilagođavanje strategije i njene prezentacije, kao i repozicioniranje marketinga u mix-u poslovnih funkcija, sa ciljem da se stekne i održi konkurentska prednost i tržišna atraktivnost. Preduzeće je u tržišnoj privredi pozvano da stalno kreira kupce tako što će svoju ponudu prilagođavati razvoju njihovih potreba i želja. U datom tržišnom ambijentu preduzeće vrijedi onoliko koliko ostvaruje profit. Prema tome, potrebno je da se uz pomoć tržišnog restrukturiranja obezbijedi novi strategijski levridž tj. da se, kroz inoviranje poslovnog portfolija, struktura ciljnih tržišta i kombinacija instrumenata marketinga, poboljša tržišna pozicija, odnosno vrijednost preduzeća. Redefinisanje tržišne orijentacije podrazumijeva, pored fokusa na potrošače i konkurenciju, i realokaciju marketing zadataka. Menadžment preduzeća je pozvan da, svojom strategijskom vizijom i poslovnom spremnošću preuzimanja rizika, kreira budućnost kroz zadovoljenje potreba potrošača bolje od konkurencije.

Kvalitetna tržišna tranzicija u bilo kojem preduzeću je u praksi neizvodljiva bez sistemskih rješenja koja omogućavaju informisanost o svim bitnim faktorima koji determinišu tražnju za njegovim proizvodima i uslugama. Posebno u ovom kontekstu potrebno je tražiti odgovore na slijedeća pitanja: (1) ko su naši kupci i koje njihove potrebe zadovoljavamo, (2) šta za njih predstavlja vrijednost u odnosu na novac koji su spremni da daju, (3) kakva je njihova demografska struktura, kupovna moć, psihološke karakteristike i ponašanje u kupovini, (4) ko su naši konkurenti, koje su im prednosti i nedostaci, (5) kako optimalno kombinovati naš proizvodni i uslužni program, cijene, distribuciju i promociju, s ciljem da na tržištu ostvarimo konkurentsku prednost, (6) kako uskladiti prodajne i profitne ciljeve.

U dinamičnom tržišnom ambijentu koje karakteriše rizik i neizvjesnost, najopasniji je onaj konkurent koji se još nije pojavio. Preduzeća imaju imperativ da kroz razvijeni marketing informacioni sistem anticipiraju razvoj potrošačkih preferencija i ponašanja konkurencije. U sadašnjem turbulentnom privrednom ambijentu kojeg karakterišu uslovi diskontinuiteta i dominacije ireverzibilnih promjena, na značaju dobija kontigentno (viševarijantno) planiranje. Menadžment preduzeća je pozvan da operiše sa više alternativnih scenarija budućnosti. Na značaju dobija paradigma strategijskog menadžmenta koja insistira na tome da se proces usmjeravanja aktivnosti preduzeća bazira na anticipaciji šansi i opasnosti, odnosno jakih i slabih strana preduzeća i sl. Planiranje u savremenom, tržišno orijentisanom preduzeću je dio procesa upravljanja. Svaki menadžer mora planirati, organizovati i kontrolisati sve

157

zadatke iz njegovog domena. Sam plan kao pisani dokument treba da bude rezultat prethodnih analiza i usko vezan za same izvršioce.

4. ZAKLJUČAK

Tranzicija (restrukturiranje) preduzeća predstavlja aktivnost kojom se ubrzava ekonomski razvoj. Restrukturiranje preduzeća u Bosni i Hercegovini je neminovnost i uslov efikasnog i efektivnog poslovanja tim prije što svako naše preduzeće koje stremi tržišnoj privredi prolazi kroz svoje razvojne stadijume: rast, stabilizaciju, stagnaciju i ozdravljenje (ili likvidaciju). Prema tome, domaća preduzeća, koja se sad nalaze u fazi stagnacije, imaju dva moguća puta – ili ozdravljenje kroz nabrojane transformacione poduhvate ili likvidacija.Domaća preduzeća moraju da se iz temelja reformišu kako bi bila u stanju da se uspješno uključe u tržišnu utakmicu zasnovanu na vlasničkom riziku i oštroj konkurentskoj borbi na tržištu. Uspješna preduzeća u tržišnoj ekonomiji imaju jasno definisanu strategiju, na bazi koje se formira adekvatna organizaciona struktura podržana sistemima kao što su informacioni, tehnološki i drugi. Pored ova tri elementa, koje nazivamo hardverom, postoje i četiri koja su više softverske prirode. Takva uspješna preduzeća imaju kvalitetno osoblje, sa specifičnim znanjima i sposobnostima, prepoznatljivu korporacijsku kulturu i vrijednosti koje su im zajedničke. Osnovna greška u provođenju privredne tranzicije se sastoji u tome što se je prišlo samo privatizaciji kao jednoj od nekoliko tranzicionih radnji. Zapostavljene su ostale tranzicijske aktivnosti (upravljačko, organizaciono, programsko, finansijsko, tržišno restrukturiranje.) što je imalo za posljedicu da su privatizacijom kao jednom od glavnih tranzicijskih aktivnosti postignuti mali (ili nikakvi) efekti. Domaća preduzeća, koja su iz rata izašla devastirana, sa pokidanim reprodukcionim vezama, sa zaostalom tehnologiju, umjesto da se je u njima prvo izvršila upravljačka, organizaciona, finansijska, tržišna tranzicija, odmah se je prišlo, po nagovoru tzv. „eksperata“ međunarodne zajednice, njihovoj privatizaciji koja nije polučila očekivane efekte.

Dakle, proces tranzicije privrede Bosne i Hercegovine odvija se, nažalost, veoma sporo i neefikasno, a što je posljedica tri stvari: (a) kompleksnosti organizacije postdejtonske države Bosne i Hercegovine u kojoj se predstavnici vlasti ne mogu dogovoriti o značajnijim tranzicijskim poduhvatima, (b) naš balkanski primitivizam je dopustio da budemo „pokusni kunić“ međunarodnoj zajednici u tranzicijskim procesima, koja je u Bosnu i Hercegovinu slala svoje trećerazredne misionare tzv. «eksperte» kao savjetnike našim vlastima da vode proces tranzicije, uz ignorisanje domaćeg stručnog, mnogo kvalitetnijeg kadra i (c) posljedice nemilog rata iz kojeg su domaća preduzeća izašla razorena, devastirana, opljačkana, sa pokidanim tržišnim i reprodukcionim vezama, sa zaostalom tehnologijom itd. Sve to ima za posljedicu da nije zaustavljen pad

158

kvaliteta ekonomije u većini preduzeća koja nisu završila proces tranzicije. Istovremeno, sve je to uvjetovalo mali priliv FDI.

Literatura

1. Bygrave, W. & Zacharakis D. A.: Portable MBA in Entrepreneurship, Third edition, John Wiley & Sons, Inc., 2003.

2. Peters T. J. & Waterman R. H.: In Search Exellence, Harper and Row, New York, 1982.

3. Heilbroner R. L. & Thurow L. C.: Economics Explained, Simon and Shuster, Inc., New York, 1987.

4. Babić M, i dr. : Reforma preduzeća, PS Grmeč-Privredni pregled, Beograd, 1997.

5. Đogić, R.: Osnovi savremenog menadžmenta, «Štamparija Fojnica» D.O.O, 2007.

6. Đogić R.: Organizovanje kao menadžerska funkcija, «Štamparija Fojnica» D.O.O, 2008.

159

Dr Jugoslav Aničić*

INVESTICIONI AMBIJENT ZEMALJA U TRANZICIJI KAO PRETPOSTAVKA STRANIH ULAGANJA

Rezime: Zemlje u tranziciji su početkom 80-ih i 90-ih godina XX veka ušle u procese privatizacije i opsežnih reformi u veoma teškim ekonomskim i društvenim uslovima i sa velikim zaostatkom za razvijenim zemljama zapada po svim ekonomskim parametrima. Krajnji cilj ovih reformi je stvaranje tržišne privrede uz ostvarenje pune ekonomske i društvene efikasnosti, uz poštovanje privatne inicijative i načela slobodnog tržišta. U nedostatku sopstvenih sredstava ostvarenje ovih ciljeva zemlje u tranziciji su prinuđene da se oslanjaju na različite vrste stranih ulaganja, a istovremeno da ispune brojne preduslove kako bi privukle strane investitore i smanjile politički i ekonomski rizik investiranja na svom području, unapredile poslovni ambijent i preduzele mere za maksimalnu zaštitu investitora.

Ključne reči: investicioni ambijent, strukturne promene, tržište kapitala, konkurentnost.

INVESTMENT AMBIENT OF COUNTRIES IN TRANSITION AS FOREIGN INVESTMENT HYPOTHESIS

Resume: At the beginning of ‘80s and ‘90s of the XX century, the countries in transition took part in the process of privatization and extensive reforms in extremely difficult economic and social conditions and falling behind developed western countries. These reforms’ goals were aimed at creating market economy and realizing economic and social efficiency, respecting private initiatives and free market principles. Due to the lack of their own resources for the purpose of realizing the mentioned goals, the countries in transition are compelled to rely on various foreign investments and also fulfill numerous preconditions in order to attract foreign investors and decrease political and economic risk of investing in their own areas, improve business ambient and apply the measures in order to provide maximal protection for investors.

Key words: invesment ambient, structural changes, capital market, competitiveness.

* Fakultet za preduzetnički biznis, Univerzitet Union, Beograd

160

UVOD

Prva faza ekonomske tranzicije zemalja u razvoju koja se odnosila na stvaranje tržišne privrede i uspostavljanje makroekonomske stabilnosti je završena. Dalje reformske aktivnosti su usmerene na privatizaciju velikih preduzeća i reformu nebankarskog sektora, restrukturiranje i modernizaciju javnih preduzeća, politiku konkurencije i poboljšanje infrastrukture.

U drugoj fazi strukturnih reformi zemlje su suočene sa rešavanjem krupnih strukturnih problema a, pre svega, nezaposlenosti, nekonkurentnosti i nerazvijene infrastrukture. Strukturne promene koje obeležavaju drugu fazu reformi zahtevaju velika investiciona ulaganja. Rast investicija i poboljšanje konkurentnosti omogućiće brže rešavanje navedenih i drugih problema zemalja u tranziciji.

Predstojeće strukturne reforme će se fokusirati na privredni rast i strukturne promene. Ključna pretpostavka za to je poboljšanje investicionog ambijenta i priliv direktnih investicija. Zemlje u tranziciji su ostvarile veliki napredak u reformi poslovnog i investicionog ambijenta, posebno kod investicione politike i regulatornih reformi, a u manjoj meri kod zaštite konkurencije i poštovanja uslova poslovanja, borbe protiv korupcije, ulaganja u humani kapital i poboljšanje obrazovnog sistema.

Zemlje u tranziciji su posebnu pažnju posvetile podsticanju ulaganja u razvoj privatnog sektora. One nastoje da stvore zakonsku regulativu koje je stimulativna za privatno investiranje i obezbeđuje transparentnost, nediskriminaciju i zaštitu vlasničkih prava. Takođe, nastoje da smanje politički i ekonomski rizik investiranja na svom području i poboljšaju kreditni rejting što vodi napretku poslovnog ambijenta i većoj zaštiti investitora.

Privatizacija u zemljama u tranziciji kao uslov ekonomske efikasnosti

Pošto ekonomska efikasnost kapitala proizlazi iz vlasništva, vlasničko restrukturiranje ili privatizacija postaje imperativ daljeg društvenog i ekonomskog razvoja. Društveni i državni kapital, kao izraz društvene svojine, nema direktnog vlasnika, kao nosioca rizika, ali i korisnih efekata. Stoga je intenzivirano vlasničko restrukturiranje, odnosno privatizacija u svetu. Dok je tokom 80-ih godina privatizovano oko 6000 preduzeća u celom svetu, samo tokom prve polovine 90-ih godina u zemljama Centralne i Istočne Evrope privatizovano je preko 50000 srednjih i velikih preduzeća, a preko 150000 malih preduzeća. Pri navođenju ovih podataka potebno je odmah ukazati na činjenicu da privatizacija dobija svoj zamah u momentu opsežnih reformi u

161

zemljama Centralne i Istočne Evrope, koje se provode u izuzetno teškim ekonomskim i društvenim uslovima. Privatizacija je trebalo da da odgovarajući podsticaj efektivnom restruktuiranju. Privatizacija u zemljama u tranziciji socijalističkog društva, u novom stvaranju društvenog, političkog, državnog i privrednog sistema, treba da posluži kao sredstvo ubrzanja procesa tranzicije u tržišnu ekonomiju i poboljšanja efikasnosti korišćenja sredstava, što upućuje na višestrukost ciljeva programa privatizacije. Prema iznesenom, pojam privatizacije podrazumeva promenu u odnosu država – tržište u ekonomskom životu zemlje sa naklonošću na tržište. U razvijenim zemljama privatizacija predstavlja novi korak u modernizaciji.

Stanje u preduzećima početkom privatizacije

Ako se analizira situacija u preduzećima koja je bila pre privatizacije, može se izvući nekoliko opštih zaključaka:

Većina država je tražila vlastiti put i model privatizacije prilagođen njihovim specifičnim prilikama i potrebama,

Visoka nezaposlenost, niske zarade i visoke cene proizvoda i usluga,

Teška finansijska situacija i porast potreba za stranim kapitalom, znanjem i preduzetništvom,

Složeni politički odnosi u velikom broju zemalja u tranziciji,

Stari društveni i državni sistem je umanjio poslovne sposobnosti menadžerskih struktura,

Ozbiljniji rezultati rada rukovodstva, u smislu poboljšanja efikasnosti preduzeća, se ne vide,

Preduzeća su smanjila broj zaposlenih, nisu primala nove radnike, a postojeće su slala u prevremenu penziju i „na čekanje“,

Preduzeća nisu imala vlasnika ni Upravne odbore, s pravim interesom, koji bi bdeli nad radom preduzeća,

Velika industrijska preduzeća u društvenom i državnom vlasništvu bila su glavni razlog privredne krize, jer su bila najneefikasniji deo privrede,

U takvoj situaciji, u preduzećima bez brze promene i privatizacije, opasnost nije bila samo u ostajanju u starom načinu upravljanja preduzećima, već u ekonomskoj stagnaciji, političkoj nestabilnosti u kojoj se različite interesne grupe takmiče u borbi za vlast i za državno vlasništvo i kontrolu nad nacionalnim izvorima. Zapadni ekonomisti su prihvatili taj novi izazov za promene i privatizaciju bivših socijalističkih zemalja, s velikom voljom,

162

predlažući najčešće vrlo komplikovane savete i preporuke. Ali, u suštini i pored korisnih ideja, potvrdilo se da potpuno sigurnog puta u privatizaciju tako velikih razmera nema.

Ciljevi i efekti privatizacije

Ako se polazi od toga da privatizacija označava proces prenosa vlasništva države na privatni sektor, onda bi se kao glavni ekonomski cilj privatizacije preduzeća mogao istaći: Stvaranje istinskih privatnih vlasnika kapitala. Krajnji cilj privatizacije jeste stvaranje tržišne privrede uz ostvarenje pune ekonomske i društvene efikasnosti. Vlasnička transformacija, odnosno privatizacija, jeste sredstvo za postizanje ove transformacije. Isto tako, ona je temelj jednog dinamičnijeg procesa stalnog restrukturiranja kapitala. Privatni vlasnici kapitala bi trebalo budno da prate, kako bi njihov kapital ostvario kontinuiranu efikasnost u stvaranju profita. Ovaj cilj se zasniva na principu poštovanja privatne inicijative i načela sistema slobodnog tržišta. Kako se ukazuje na potpunu usklađenost politike i aktivnosti u tranziciji, tako se uz ovaj cilj postavlja i politički cilj zasnovan na principima demokratizacije ukupnih odnosa u društvu i stvaranju pune slobode i pravne sigurnosti vlasništva. Ciljevi privatizacije su različiti u zemljama u kojima preovladava privatni sektor i zemljama koje su u tranziciji i gde privatizacija označava radikalne i veoma kompleksne ekonomske i društvene preobražaje.

Principi na kojima se zasnivala privatizacija su: princip javnosti, princip nediskriminacije, princip obaveznosti, princip jednakih prava i princip slobode izbora.

Negativni efekti privatizacije u zemljama u tranziciji

1. Dobro postavljeni ciljevi privatizacije vremenom su postali netransparentni i umesto oruđa u rukama aktera privatizacije bivali su oruđe u rukama raznih interesnih koalicija, koje su imale i realizovale svoje vizije transformacije vlasničkih i menadžerskih struktura.

2. Prihvatanje masovne privatizacije kao dominantnog modela otvorilo je proces velike disperzije vlasničke strukture, gde je većina malih akcionara predala svoje akcije nekom od državnih fondova, čime je otežavan ulazak stranog kapitala u zemlje tranzicije

3. Državni fondovi su pokazali potpunu nezainteresovanost i neznanje kao upravljači tuđim akcijama. U njima je nedovoljan broj kvalifikovanih ljudi za aktivan rad u upravnim odborima preduzeća i vladaju lični interesi, a nezakonit rad fondova i loše gazdovanje tuđim akcijama je bio veoma čest slučaj.

163

4. Novi vlasnici preduzeća, kao i radnici, nemaju korporacijske kulture. Same promene u vlasništvu neće promeniti menadžersko ponašanje ako novi vlasnici nemaju moć, inicijativu i sposobnost da stvarno nadziru menadžere i usmeravaju njihov rad u interesu preduzeća

5. Određenom broju lica koja su posedovala kapital ili društvenu poziciju omogućeno je da kupuju preduzeća daleko ispod realne cene, a bliskost tih lica sa političkim elitama omogućila im je da se ne postavlja pitanje porekla tog kapitala,

6. U delu zemalja u tranziciji su stvoreni uslovi da nova preduzetnička elita bez kapitala kupuje preduzeća, stavljajući pod hipoteku nekretnine preduzeća, a onda dižući kredit kod banke otplaćuje taj kredit sredstvima privatizovanog preduzeća.

7. Vlade zemalja u tranziciji su pokazale potpunu nezainteresovanost za privatizaciju malih i srednjih preduzeća i prepustile ih na „milost i nemilost“ novokomponovanih bogataša i dela političke elite. One su pokazale poseban interes za strateška preduzeća od kojih su direktno punile državni budžet.

Tranzicioni procesi u Srbiji

Makroekonomski rezultati dosadašnje tranzicije u Srbiji pretežno su pozitivni. Ostvaren je značajan privredni rast, smanjena je inflacija, povećane su devizne rezerve i održana je stabilnost kursa. Na makroekonomskom planu ključni tranzicioni problemi su unutrašnja i spoljna neravnoteža i visok nivo nezaposlenosti i siromaštva.

Na strukturnom planu pretežno je završena privatizacija društvene svojine u realnom i bankarskom sektoru, ali se zaostaje u reformi javnog sektora (privatizacija javnih preduzeća, reforma javnih službi i državne uprave) i u reformi pravosuđa.

Ako se 1990. godina uzme kao bazna tranziciona godina onda tranzicione ekonomije zemalja jugoistočne Evrope, uključujući i Srbiju veoma zaostaju u nivou privredne razvijenosti i nivou životnog standarda za razvijenim evropskim zemljama – članicama EU. Pad privredne aktivnosti u svim zemljama JIE je bio dubok i njihov ekonomski oporavak trajao je dugo. Neke tranzicione ekonomije u regionu JIE posle 15 godine su dostigle nivo BDP iz 1990. Srbija se 2007. godine nalazila na 80% BDP iz 1990. i na 50% industrijske proizvodnje iz 1990. godine.

Srbija je sprovela značajna institucionalna i strukturna prilagođavanja. Preostale reforme se odnose pretežno na privatizaciju javnih preduzeća, politiku konkurentnosti, razvoj nebankarskog sektora, infrastrukturne reforme,

164

reformu penzijskog sistema i kompletiranje institucionalnih reformi, pre svega u pogledu primene donetih sistemskih zakona.

Tranziciju u Srbiji pratili su snažni politički potresi (ubistvo premijera i česti izborni ciklusi). Ipak, Srbija je završila prvu fazu tranzicije i napravila napredak u privatizaciji malih i srednjih preduzeća, liberalizaciji cena, politici kursa, reformi bankarskog sektora. Niži rezultati su postignuti u restrukturiranju velikih preduzeća, politici konkurencije i infrastrukturnim reformama.

EBRD u svom Izveštaju o tranziciji za 2007. godinu ocenjuje da je Srbija ostvarila značajan napredak u strukturnim i institucionalnim reformama i poboljšanju makroekonomskih performansi, na bazi devet tranzicionih indikatora koji obuhvataju napredak u pet ključnih oblasti: preduzeća, tržište i trgovina, finansijske institucije i infrastruktura. Srbiji je dodeljena prosečna ocena 2,7 godišnjeg tranzicionog indeksa odnosno 24 mesto od 29 posmatranih tranzicionih zemalja (zemlje istočne Evrope, Baltičke zemlje, zemlje jugoistočne Evrope, zemlje Zajednice nezavisnih država). U najnaprednije tranzicione privrede svrstane su Mađarska, Estonija, Češka, Slovačka, Poljska i Litvanija.

Neophodnost stranih investicija u Srbiji

Prva faza ekonomske tranzicije koja se odnosila na stvaranje tržišne privrede i uspostavljanje makroekonomske stabilnosti uglavnom je završena. Trenutne reformske aktivnosti su usmerene na privatizaciju velikih preduzeća i reformu nebankarskog sektora, a u narednoj fazi reformi težište će biti na restrukturiranju i modernizaciji javnih preduzeća, politici konkurencije i poboljšanju infrastrukture.

U drugoj fazi strukturnih reformi Srbija je suočena sa rešavanjem krupnih strukturnih problema (nezaposlenost, nekonkurentnost i nerazvijena infrastruktura). Strukturne promene koje obeležavaju drugu fazu reformi zahtevaju velika investiciona ulaganja i ubrzanje procesa stabilizacije i pridruživanja EU. Rast investicija i poboljšanje konkurentnosti privrede omogućiće brže rešavanje problema nezaposlenosti. Osnovni faktori rizika da se ne ostvare tranzicioni efekti u drugoj fazi su: visok deficit tekućeg računa koji izražava strukturne neusklađenosti u privredi; jaz između investicionih potreba i domaće štednje; osetljivost na kretanje deviznog kursa; usporavanje rasta BDP i izvoza; usporavanje procesa integracije sa EU; usporavanje strukturnih reformi; sporo podizanje konkurentske sposobnosti privrede; usporavanje priliva stranog kapitala.

Dinamičan i održiv privredni rast i strukturne promene zahtevaju povećanje investicija u reformu obrazovanja. Rast investicija omogućava

165

stvaranje konkurentne proizvodnje i usluga i održiv privredni rast zasnovan na otvaranju novih radnih mesta. Stvaranje konkurentne privrede i smanjenje nezaposlenosti podrazumeva povećanje nivoa visokog i srednjeg obrazovanja na bazi većih ulaganja u obrazovanje i efikasnijeg prosvetnog rada.

Republika Srbija, mereno strukturnim indikatorima Evropske komisije, zaostaje za razvijenim evropskim zemljama (EU-27). Po nivou BDP i produktivnosti Srbija je među najnižim u Evropi, što ukazuje na nisku konkurentnost privrede, kao i po stopi zaposlenosti. Srbija ima nizak udeo ulaganja u istraživanje i razvoj (0,4% BDP), dok EU ima 4 puta veća ulaganja u istraživanje i razvoj.

Realni sektor u proteklom periodu tranzicije u značajnoj meri je restrukturiran i privatizovan, ali ostvarenim napretkom u realnom sektoru nisu dostignuti standardi poslovanja razvijenih zemalja.

Predstojeće strukturne reforme fokusiraće se na privredni rast i strukturne promene. Ključna pretpostavka za to je poboljšanje investicionog ambijenta i priliv direktnih investicija. Srbija je po oceni OECD ostvarila veliki napredak u reformi poslovnog i investicionog ambijenta, posebno kod investicione politike, promocije investicija i olakšica pri investiranju, poreske politike, trgovinske politike i regulatornih reformi, a u manjoj meri kod zaštite konkurencije i poštovanja uslova poslovanja, borbe protiv korupcije, ulaganja u humani kapital i poboljšanja obrazovnog sistema.

Srbija je posebnu pažnju posvetila podsticanju ulaganja u razvoj privatnog sektora. Zakonska regulativa je stimulativna za privatno investiranje i obezbeđuje transparentnost, nediskriminaciju i zaštitu vlasničkih prava. Unaprediće se i regulativa o gradskom građevinskom zemljištu. Sa stanovišta političkih i ekonomskih rizika investiranja, kreditni rejting Srbije je BB-. U Izveštaju o poslovanju za 2008. godinu Svetske banke, od 178 rangiranih zemalja, Srbija zauzima 86 poziciju prema napretku poslovnog ambijenta i 64 poziciju prema zaštiti investitora.

Srbija je uspešno promovisala investicije na bazi usvojene strategije privlačenja investicija i obezbedila poreske podsticaje za investiranje. Spoljnotrgovinski režim je stimulativan za dolazak stranih direktnih investicija i za proizvodnu specijalizaciju koja doprinosi rastu izvoza. SDI su generatori povećanja proizvodnje i izvoza i utiču na povećanje konkurentnosti izvozno orijentisanih preduzeća putem transfera znanja i tehnologija.

Srbija je formulisala strategiju regulatornih reformi, osnovala Savet za regulatorne reforme ekonomskog sistema i poseduje sposobnost analiziranja uticaja regulatornih reformi na nivo razvijenosti. Izvršiće se tzv. „giljotina“ propisa u 2009. godini.

166

Srbija je definisala strategiju zaštite konkurencije u okviru strategije razvoja trgovine, donela je antimonopolske propise i formirala Komisiju za zaštitu konkurencije, ali nije ostvarila značajniji napredak u jačanju konkurencije.

Korupcija u Srbiji predstavlja krupno ograničenje poslovanju preduzeća i smetnju tokovima kapitala. Doneta je nacionalna antikorupcijska strategija, ali ne i akcioni plan za njenu implementaciju. Nisu doneti svi potrebni propisi i nije obezbeđena transparentnost preduzetih antikorupcijskih aktivnosti.

Srbija zaostaje za drugim evropskim zemljama u pogledu nivoa konkurentnosti zbog nedovoljnih investicija u odnosu na razvojne potrebe, nedovoljnog priliva stranih tehnologija i upravljačkih znanja kroz priliv stranih direktnih investicija, dominacije sirovina i radno intenzivnih proizvoda u izvoznoj strukturi sa malim udelom proizvoda intenzivnih znanjem i tehnologijom. Svetski ekonomski forum rangirao je Srbiju na 91 mesto od 131 posmatrane zemlje u svom Izveštaju o konkurentnosti 2007-2008. godine. Na takav rang najviše je uticala ocena Svetskog ekonomskog foruma da je Srbija zemlja sa niskim dohotkom po stanovniku (3910 dolara), da preduzeća više uvoze tehnologiju nego što razvijaju kapacitete za razvoj sopstvene tehnologije, da preduzeća ne koriste u punoj meri mogućnosti poslovnog okruženja koje još nije kompletno i razvijeno i nije dovoljno prilagođeno potrebama bržeg razvoja tržišne privrede, kao i da se sporo odvija proces restrukturiranja preduzeća i da je nedovoljna finansijska podrška banaka i državnih agencija za osnivanje novih preduzeća i razvoj preduzetničke inicijative.

Srbija je sa zakašnjenjem uspostavila kvalitetan zakonodavni okvir za funkcionisanje tržišta kapitala, a glavni nedostaci berze su nedostatak likvidnih akcija i odsustvo trgovine akcijama javnih preduzeća. Oba indeksa Beogradske berze zabeležila su povećanje tržišne kapitalizacije sa 2,6 mlrd evra u 2003. na 18,2 mlrd evra u 2007. godini.

U svim segmentima privredne infrastrukture Srbija nije ostvarila značajniji napredak. Doneti su sistemski zakoni koji regulišu pojedine segmente privredne infrastrukture, kao i strategije razvoja za pojedine infrastrukturne delatnosti, ali proces reformi ovih delatnosti sporo napreduje. Pojedina javna preduzeća u nekim infrastrukturnim delatnostima primaju velike budžetske subvencije. Za pojedine infrastrukturne delatnosti formirana su nezavisna regulatorna tela – agencije koje u praksi ne funkcionišu efikasno. Potrebno je ubrzati proces liberalizacije u oblasti infrastrukture i ostvariti napredak kod tarifne reforme (princip korisnik plaća), komercijalizacije, privatizacije, konkurentnosti, ali i kod daljeg zakonodavnog i institucionalnog prilagođavanja. To je ključna pretpostavka podizanja efikasnosti i modernizacije energetske, saobraćajne, telekomunikacione i vodovodne infrastrukture u Srbiji.

167

Reforma državne uprave na svim nivoima u Srbiji je nedovoljno napredovala. Državna uprava još uvek je skupa i neefikasna i ne predstavlja servis građana i privatnog sektora. Doneta je strategija razvoja državne uprave i akcioni plan za njenu implementaciju, kao i sistemski zakoni za izgradnju decentralizovane i profesionalne državne uprave. Srbija ne poseduje adekvatne administrativne kapacitete na svim nivoima potrebne za vladavinu prava, funkcionisanje tržišne privrede, funkcionisanje demokratskih institucija, zaštitu ljudskih i manjinskih prava, kao i za implementaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU.

Posledice svetske ekonomske krize po zemlje u tranziciji

Direktni efekti svetske ekonomske krize ostaviće duboke posledice na zemlje koje najviše učestvuju u međunarodnim tokovima kapitala i međunarodnoj trgovini. Za razliku od ovih zemalja, zemlje u razvoju i zemlje koje prolaze kroz proces tranzicije osetiće indirektne efekte krize po finansijski sektor, koje će se manifestovati kroz pad likvidnosti, otežanu izgradnju i reformu finansijskih institucija, kao i po realan sektor kroz usporavanje privredne aktivnosti.

Indeksi berzi u zemljama u tranziciji gubili su vrednost mnogo brže nego indeksi na razvijenim tržištima. Početkom 2008. godine, pod uticajem zbivanja na velikim svetskim finansijskim tržištima, evidentno je došlo do značajnijeg povlačenja stranih investitora sa tržišta zemalja u tranziciji. Usled lošeg kreditnog rejtinga i povećanog rizika ulaganja, ulazak kapitala iz inostranstva kroz nove portfolio investicije malo je verovatan. Domaći investitori usled straha od budućih dešavanja na berzi i nedovoljne ponude berzanskih proizvoda odlučuju se za štednju u bankama ili za držanje novca u „slamaricama“.

Obzirom na nedovoljnu razvijenost tržišta kapitala u Srbiji, a posebno dužničkih hartija od vrednosti, privredna društva su svoje izvore finansiranja zasnivala na kreditima poslovnih banaka. U periodu zaoštravanja finansijske krize bankama je otežano zaduživanje u inostranstvu, pa su krediti postajali sve nepristupačniji zbog povećanog sistematskog rizika, povećanih troškova i opšte nestašice kapitala u svetu što je dovelo do smanjenja broja izdatih kredita. Smanjio se i broj izdatih cross-border kredita, kredita koje su pravna lica u Srbiji uzimala direktno iz inostranstva od centrala poslovnih banaka u Srbiji. Kada je kriza zahvatila evropski finansijski sistem, bile su pogođene i finansijske institucije koje su pozajmljivale sredstva privredama u razvoju. Nestašica kapitala koja je proizvela krizu likvidnosti tih institucija, prenela se na njene institucije u zemljama u tranziciji ili direktno na korisnike njenih usluga.

168

Posledice prelivanja krize sa finansijskog na realni sektor ogledaju se u nedostupnosti finansijskih sredstava, povećanom odlivu kapitala iz privrede i izostanku prekopotrebnih stranih investicija. Usled manjka kapitala, njegova cena se povećava, finansiranje iz kredita postaje ograničeno i uslovi za dobijanje kredita znatno rigorozniji. Nedostatak kapitala će znatno otežati proizvodnju i usporiti ekonomski rast.

Posledice prenošenja krize sa finansijskog na realni sektor u Srbiji

Uticaj svetske ekonomske krize na Srbiju ogleda se, pre svega, u povlačenju stranog kapitala. Srbija, svoj ekonomski razvoj i integraciju u svetsko tržište zasniva na stranim direktnim investicijama, koje su u periodu krize znatno smanjene. Pad investicija i pad poverenja u bankarskim sistem, ispoljava se kroz povlačenje deviznih sredstava iz finansijskog sistema i smanjenja devizne likvidnosti. Ujedno, neizvesnot, povlačenje kapitala i inflatorni pritisci utiču na smanjenje potrošnje i agregatne tražnje, što prirodno dovodi i do usporavanja privredne aktivnosti. Kako je svetska tražnja za primarnim proizvodima u padu, dolazi do smanjenja izvoza na tržišta koja su takođe pogođena krizom, što utiče da domaća preduzeća smanjuju obim proizvodnje.

Globalna ekonomska kriza snažno deluje na usporavanje privrednog rasta u svetu usled smanjene tražnje u razvijenim privredama. Pad tražnje na evropskom tržištu, koje predstavlja najveće izvozno tržište za Srbiju, negativno se odražava na njenu spoljnotrgovinsku razmenu i privredni rast.

Ekonomska kriza u Srbiji je delom posledica svetske ekonomske krize, ali znatno više posledica koncepta privrednih reformi koje se oslanjaju na priliv stranog kapitala.

Takođe, veoma negativna činjenica po realni sektor u Srbiji je što poslovne banke radije kupuju vrednosne papire NBS i države i na taj način smanjuju svoj kreditni potencijal namenjen kreditiranju realnog sektora. Na taj način banke nedovoljno podržavaju domaću proizvodnju, i radije kreditiraju sektor stanovništva gde su im rizici manji i naplativost kredita veća.

U periodu začetka krize, industrijski sektor je još uvek beležio stabilan rast, koji se pogoršao tek u drugoj polovini 2008. godine, kao posledica prelivanja krize sa finansijskog na realni sektor. Trend industrijske proizvodnje u poslednjih šest meseci (avgust 2008. – januar 2009. godine) beležio je pad u proseku od 1,7% mesečno ili 19% na godišnjem nivou.

169

Grafik 1. Priliv SDI u 2007. i 2008. godini po kvartalima (u milionima USD)

-400

-200

0

200

400

600

800

1000

1200

1400

I kvartal

II kvartal

III kvartal

IV kvartal

2007. 2008.

Izvor: NBS, Statistički bilten, decembar 2008.

Uticaj krize na priliv stranih direktnih investicija

Jedan od najtežih efekata ekonomske krize koji pogađa zemlje u tranziciji jeste pad priliva stranih direktnih investicija. U datim okolnostima investitori postaju konzervativniji i izbegavaju ulaganja u tržišta u razvoju, maksimalno izbegavajući svaki rizik. Prema istraživanju UNCTAD (United Nations Conference on Trade and Development) u 2008. godini globalni priliv SDI opao je za 21% na 1.400 milijardi dolara i taj silazni trend prema njihovim procenama nastaviće se i u 2009. godini.

Svetska ekonomska kriza je više uticala na razvijene zemlje, gde se priliv SDI u 2008. godini smanjio na 840 milijardi sa 1.247 milijardi koliko je iznosio u 2007. godini, što predstavlja smanjenje od oko 32,7%. Priliv SDI, prema podacima UNCTAD, u zemlje u razvoju povećao se sa 500 milijardi dolara u 2007. godini na 518 milijardi dolara u 2008. godini, što predstavlja rast od 3,6%.

Zemljama u tranziciji su neophodne strane direktne investicije koje bi predstavljale glavni pokretač ekonomskog rasta u narednom periodu. Međutim, nedostatak kapitala nije jedini problem sa kojim se one suočavaju: zemlje u tranziciji karakteriše nizak nivo domaće štednje, iz koje bi se samostalno finansirao razvoj, nedostatak savremene tehnologije i odgovarajućeg upravljačkog znanja. Pomenuti nedostaci mogu se nadoknaditi dolaskom stranih investitora koji bi sa investicijama doneli nova znanja, iskustva i tehnologije.

170

Nakon političkih promena u Srbiji priliv stranih direktnih investicija beleži trend rasta koji je trajao sve do kraja 2006. godine. Najveći udeo u ukupnom prilivu imali su prihodi od privatizacije, dok su green field investicije imale znatno manji udeo. U periodu od 2000. do 2007. godine Srbija je značajno popravila svoj udeo u ukupnom svetskom prilivu SDI. To nije bio slučaj samo sa Srbijom, već i sa svim zemljama Zapadnog Balkana.

Grafik 2. Neto priliv SDI u periodu od 2000. do 2008. godine (u milionima USD)

0

500

1000

1500

2000

2500

3000

3500

4000

4500

2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008

Neto priliv SDI

Izvor: NBS, Sektor za ekonomske analize i istraživanja, odelenje statistike platnog

bilansa

Pad priliva SDI utiče na smanjenje uvođenja novih proizvodnih kapaciteta, što ima za posledicu smanjenje broja novih radnih mesta, smanjen rast izvoza, smanjenu tražnju i krajnja posledica jeste usporavanje privrednog rasta zemlje.

Podsticajne državne mere za priliv stranih investicija

Srbija, država u tranziciji, preduzima odgovarajuće mere kako bi se priliv SDI povećao i radi na stvaranju boljeg ambijenta za investiranje. U proteklom periodu formiran je nov zakonodavni i institucionalni okvir koji obezbeđuje unapređenje poslovnog okruženja kroz zaštitu prava svojine, ugovora, poverioca i investitora. Primena novih zakonskih rešenja uticala je na poboljšanje uslova za otpočinjanje posla, što se ogleda u smanjenju vremena i

171

troškova za registraciju preduzeća, smanjeno je vreme čekanja za građevinske dozvole, smanjeni su troškovi poreza i taksi i poboljšana su prava kreditora. Poslednja istraživanja Svetske banke (prezentovana u Izveštaju o poslovanju 2009. godine) o poslovnom ambijentu, Srbiju rangiraju tek na 94. mesto od ukupno 181 zemlje (91. pozicija u 2007. godini).

Država bi takođe trebalo da radi na poboljašanju kreditnog rejtinga, koje bi učinilo kredite međunarodnih finansijskih institucija dostupnijim i povoljnijim, a stranim investitorima bi se ulilo poverenje da je srpsko tržište vredno ulaganja. Smanjenje SDI udaljava Srbiju od kursa integracije, a zajedno sa smanjenjem ponude kredita i pogoršanjem uslova za dobijanje kredita izazvalo bi značajno usporavanje privrednog razvoja zemlje.

Od početka godine, u Srbiju je pristiglo oko 900 miliona evra direktnih stranih investicija. Vrednost ino-ulaganja je u skladu sa očekivanjima u okolnostima ekonomske krize. U narednom periodu, naš razvoj zavisiće od vrednosti stranih investicija, tako da moramo da učinimo sve kako bismo obezbedili da ino-ulagači što brže prođu put od ideje da investiraju u Srbiju, do realizacije te namere. Ono što je za investitora vrlo važno jeste stabilno političko i ekonomsko okruženje, izvesnost u poslovanju, ali i jednostavne procedure za otpočinjanje proizvodnje i rad. Privredni ambijent u Srbiji i dalje nije dovoljno konkurentan. Veća strana ulaganja od nas privukli su Bugari, Rumuni i Hrvati, a mi smo ispred Bosne i Hercegovine i Makedonije.

Kako je u prethodnim godinama u Srbiju najviše investirano u oblastima bankarstva, telekomunikacija i nekretnina, odnosno u uslužne delatnosti, sada treba da privučemo one koji žele da proizvode. Jer, Srbija mora da bude izvozno orijentisana zemlja, a uslužne delatnosti, ma koliko profitabilne, ne prave robu za izvoz. Pored toga, aktivnosti države su okrenute ka potpuno novim tržištima. Naš cilj je da velike investitore, posebno one koji dolaze iz Severne Amerike, sa Dalekog Istoka, Japana, Kine, Indije... pokušamo da ubedimo da razmišljaju o ulaganju u Srbiju.

Ključni problem Srbije je imidž. I to ne zato što je potpuno negativan, već više jer potencijalni ulagači često nemaju značajne informacije o mogućnostima investicija kod nas. Veliki broj njih i ne zna da imamo poseban Sporazum o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, da imamo takav ugovor i sa Turskom, Belorusijom, kao i, praktično, preferencijalni status u trgovanju sa Evropskom unijom i SAD.

Ulagači se trude da se, sa svojom investicijom, lociraju u okruženju koje ima tradiciju te proizvodnje, bilo da su danas tamo radnici zaposleni ili ne. Pomoć investitorima posebno je značajna u fazi izbora lokacije. U Srbiji ima 167 opština i svaka od njih je specifična. Ono što je danas, ipak, prioritet jeste – ubrzavanje dobijanja građevinskih dozvola. Do sada je ovaj proces bio izuzetno dug, pa je i po analizama Svetske banke, Srbija, u tom pogledu, bila gotovo na

172

dnu svetske rang-liste. Stručnjaci Svetske banke izračunali su, naime, da je od ideje da se investira u Srbiju do konačne realizacije potreban 271 dan, odnosno čak devet meseci. U svim državama koje su nam konkurenti, taj period je značajno kraći. Kako je upravo usvojen novi Zakon o uređenju prostora i izgradnji, a koji bi trebalo značajno da pojednostavi proceduru izdavanja dozvola, kao i broj prostornih i urbanističkih planova koje opština mora da donese, uvede nove kaznene mere za lokalne samouprave koje ne izdaju dozvole i planove u roku, verujemo da će to značajno uticati na poboljšanje naše konkurentnosti jer se najveći deo pregovora odvija na nivou opština i gradova, i oni imaju najveće ingerencije i mogu najviše da utiču na budućnost investicije. Investitori hoće da idu u one efikasne opštine, gde gradonačelnici razmišljaju na tržišni način. Da bi doveli strane investitore, oni moraju da poprave, pre svega, administraciju, odnosno da svoj rad prilagode potrebama ulagača. U realizaciji investicija dosta toga zavisi i od javnih preduzeća. Proces dobijanja dozvola za priključke za struju, gas, telefon, vodu kod nas je često komplikovan.

Problem zemljišta potrebnog investitorima, generalno, u Srbiji postoji. Zemljište je prilično skupo, mada i tu postoje velike razlike između opština. Beograd je najatraktivniji, ali je tu problem što grad nema mnogo slobodnih lokacija u svom vlasništvu. Investitori su, zato, prinuđeni da kontaktiraju sa vlasnicima privatnih lokacija što stvara dodatne probleme. Zato Beograd privlači visokoprofitabilne delatnosti, dok proizvodne investicije idu van glavnog grada. Neke opštine su tu situaciju prepoznale i često daju besplatno zemljište, ukoliko investitori ispune određene uslove, pre svega na planu zapošljavanja.

U pogledu radne snage Srbija, uglavnom, zadovoljava potrebe investitora. Ono što može da bude problem, jeste odliv kvalifikovanih u oblasti tehničkih nauka. Inženjeri koji su zaista stručni, često nemaju ovde dovoljno posla i rade u inostranstvu. Srbija može da se suoči sa tim nedostatkom kada počnu da dolaze investitori koji se bave visokim tehnologijama. Pri tom, naš obrazovni sistem mora da se prilagođava novim investicijama; kod nas se još previše ljudi školuje u granama koje više nisu aktuelne, kao što je tekstilna, drvna ili metalska struka, a premalo za grane budućnosti.

Značajni su i potezi koje država povlači na polju pospešivanja investicija dodelom bespovratnih sredstava investitorima od dve do pet hiljada evra po novootvorenom radnom mestu; takođe, Unija poslodavaca Srbije predlaže uvođenje besplatnih građevinskih dozvola za strane investitore i formiranje slobodnih zona , koje bi bile zeleno svetlo da investitori od svih zemalja u okruženju odaberu Srbiju.

Ono što je sigurno, to je da od nas mnogo zavisi koliko će stranih investicija doći u Srbiju, odnosno od toga kolikom brzinom će Srbija nastaviti

173

da sprovodi reforme, otklanja barijere za investiranje, pojednostavi administriranje i donosi nove zakone usklađene sa evropskom regulativom.

ZAKLJUČAK

Zemlje u tranziciji u našem regionu imaju značajne prednosti u odnosu na druge regione koje se ogledaju u visokom privrednom rastu, visokoj stopi nezaposlenosti koja predstavlja potencijal jeftine a obrazovane radne snage, stimulativnoj poreskoj politici, kontroli inflacije na razumnom nivou i dr. Da bi se strane investicije privukle i zadržale, potrebno je stalno raditi na unapređenju opšte investicione klime, izgradnji povoljne slike o zemlji kod stranih investitora putem marketiniških i promotivnih aktivnosti, privlačenju novih ulaganja po načelu „sve pod jednim krovom“ i pružanju pune podrške obrazovnog sistema u stvaranju povoljnog okruženja za strana ulaganja i bolje razumevanje uloge stranih ulaganja u ekonomskom i društvenom razvoju zemlje.

Direktne strane investicije su i ubuduće neophodan uslov razvoja zemalja u tranziciji. Zbog toga se posebna pažnja treba da posveti podsticanju stranih ulaganja kroz poboljšanje zakonske regulative koja će biti stimulativna za privatno investiranje i obezbediti transparentnost, nediskriminaciju i zaštitu vlasničkih prava. Najteži zadatak za Srbiju kao i za većinu zemalja u tranziciji je stvaranje konkurentne privrede koji se ne može ostvariti bez stranih investicija u sektor proizvodnje, koji je u najvećem zaostatku za razvijenošću proizvodnje u razvijenim zemljama.

Literatura 1. Memorandum o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici za 2009. godinu, sa

projekcijama za 2010. i 2011. godinu, Vlada Republike Srbije, septembar 2008. 2. Program za ekonomski rast i zapošljavanje, Svetska banka, Beograd, 2004. 3. Bilten „Kvartalni monitor“, jul-septembar 2008, FREN, Beograd. 4. Filipović, S. „Srpska privreda na udaru globalne ekonomske krize“, Kopaonik

biznis forum 2009, Savez ekonomista Srbije i UKDS, Beograd; 5. Report EBRD, 2007. 6. Statistički bilten februar NBS, 2009. godine, NBS, Beograd.

174

Mr Vladimir Mićić∗

STRANE DIREKTNE INVESTICIJE KAO FAKTOR KONKURENTNOSTI INDUSTRIJE SRBIJE

Rezime: Strategija nacionalne konkurentnosti predstavlja ključno mesto svih privreda. U žestokoj konkurentskoj utakmici pobeđuju oni koji povećavaju produktivnost i efikasnost. U uslovima globalizacije SDI pored razvoja i uvoza nove tehnologije, obrazovanja i znanja, inovativnosti, preduzetništva, osnivanja novih i dinamičnih preduzeća, jačanja institucija, predstavljaju glavni faktori konkurentnosti.

Postoje značajne razlike u konkurentskoj uspešnosti različitih delatnosti u okviru nacionalnih ekonomija. Suštinu konkurentosti predstavljaju struktura i razvoj industrija, kao i način na koji kompanije stiču i održavaju konkurentsku prednost. Takva konkurentska prednost je agregatni izraz globalnih svojstava i specifičnosti za svaku industriju, tj. kombinacija opštih nacionalnih i sektorski specifičnih faktora i karakteristika industrije. Globalizacija prisiljava zemlje da, ukoliko same ne raspolažu međunarodno konkurentnim industrijama, stvore privrednu klimu koja će ih privući.

Priliv SDI u privredu i industriju Srbije je jako skroman. Strukturne promene i reforme moraju imati ključnu ulogu u većem privlačenju stranih ulaganja. Njihovim prilivom putem transnacionalnih kompanija u sektor industrije, olakšala bi se tehnološka modernizacija industrije, sticanje novih znanja i iskustva, bolja organizacija i upravljanje, obezbedio rast proizvodnje, izvoza i zaposlenosti, smanjila uvozna zavisnosti i spoljnotrgovinski deficit, stimulisalo osnivanje malih i srednjih preduzeća, završetak privatizacije i lakše prevazilaženje efekata i posledica svetske ekonomske krize.

Ključne reči: strane direktne investicije, industrija, konkurentnost, razvoj…

FOREIGN DIRECT INVESTMENT AS A FACTOR COMPETITIVENESS INDUSTRY OF SERBIA

Summary: Strategy of national competitiveness is a key place of all economies. In the competitive game has racy those who increase productivity and efficiency. In conditions of globalization of FDI and imports in addition to the development of new technologies, education and knowledge, innovation, entrepreneurship, establishment of new and dynamic enterprise, strengthening of institutions, are the main factors of competitiveness.

There are significant differences in the competitive performance of different activities in the national economy. the essence of competitiveness represent the

∗ Ekonomski fakultet Kragujevac

175

structure and development of industry, as well as the way in which companies acquire and maintain competitive advantage. This competitive advantage is the aggregate expression of global properties and characteristics of each industry. The combination of the general national and sectoral-specific factors and characteristics of the industry. Globalization forces countries to, if you do not have the same internationally competitive industries, creating economic climate that will attract them.

Inflow of FDI in the economy and industry of Serbia is very modest. Structural changes and reforms have a key role in attracting more foreign investment. Through the inflow of transnational companies in the sector of industry, facilitate the technological modernization of industry, the acquisition of new knowledge and experience, better organization and management, ensure the growth of production, exports and employment, reduce import dependence and the trade deficit, stimulate the establishment of small and medium-sized enterprises, the completion privatization and help overcome the effects and consequences of world economic crisis.

Key words: Foreign direct investment, Industry, Competitiveness, Development…

UVOD

U uslovima globalizacije strane direktne investicije (SDI) postaju jedan najvažnijih faktora konkurentnosti i razvoja. Uglavnom se pod njima podrazumeva oblik ulaganja kapitala u određeno preduzeće u inostranstvu. Najvažnija karakteristika SDI, koja ih razlikuje od portfolio investicija, jeste da su preduzete radi sticanja kontrole nad određenim preduzećem. SDI mogu da se odnose na osnivanje nove filijale ili na kupovinu već postojećeg preduzeća. Osnivanje nove filijale u inostranstvu definiše se kao greenfield projekat, dok kupovina već postojećih preduzeća može da se ostvari spajanjem (merdžeri i fuzije) ili kupovinom (akvizicije), što ima različite posledice po preduzeće u koje se investira.

SDI imaju poseban značaj za sve tranzicione i zemlje u razvoju. Prilivom SDI i dolaskom vodećih multinacionalnih kompanija, osim kapitala, značajne koristi ostvaruju se kroz smanjije nezaposlenosti, obezbeđenje savremene tehnike i tehnologije, boljih menadžerskih i organizacionih znanja, pristupa stranom tržištu, povećanju izvoza i dr. One su stoga neophodne ne samo sa aspekta razvojnih potreba privrede, već i rasta i održanja konkurentskih pozicija i performansi na svetskom tržištu.

Tranzicioni koncep razvoja privrede Srbije, temeljen na visokom uvozu, rastu spoljne zaduženosti i neefikasnoj privatizacijiji je značajno izmenio privredu strukturu. U periodu tranzicije od 2001. do 2008. godine, njene stope rasta BDP su bile relativno visoke, što se nemože reći i za industriju. Prosečne stope rasta industrije su 2%, a učešće je opalo ispod 20% ukupnog BDP.

176

Dinamičan rast su zabeležile delatnosti saobraćaja, trgovine, finansijskih usluga i osiguranja, koje su bile usko povezane sa ogromnim uvozom, dok je razvoj realnog sektora privrede u potpunosti izostao. Proces tranzicije i restrukturiranja industrije ka otvorenoj tržišnoj ekonomiji obeležen je konceptom reformi (liberalizacija, deregulacija i privatizacija) i potpuno pogrešnim strategijom razvoja. Nepostojanje jedne visoko konkurentne i izvozno orijentisane industrije, praktično je zaustavilo njen razvoj i dovelo do dalje devastacije. Problemi i kriza se još više usložnjavaju globalnom ekonomskom krizom i njenim reperkusijama na industruju Srbije.

Ukupan priliv SDI u Srbiju u periodu 2001-2008. godine bio je jako mali. On se uglavnom vezivao za kupovinu preduzeća u procesu privatizaciji dok su greenfield, brownfield investicije i zajednička ulaganja skoro u potpunosti izostala. Po visini priliv SDI per capiat je u Srbija među najnižim među zemaljama u tranziciji, kod kojih one imaju istaknuto mesto u obezbeđenju potrebnog kapitala za inudstrijski razvoj.

Osnovni cilj ovog rada je ukaže na činjenicu da deceniske probleme srpske industrije, posebno povećanje njene konkurentnosti, nije moguće efikasno rešavati bez intenziviranja priliva SDI. Uspostavljanje povoljnijih političkih, makroekonomskih i pravnih okvira za priliv SDI predstavlja neophodan uslov za razvoj industrije i reintegraciju u svetske privredne tokove. Posebna pažnja mora biti usmerena na izvozno orjentisane SDI, pa stoga i koordinaciju strategije izvozne orjentacije industrije sa strategijom privlačenja SDI, promocionom investicionom i aktivnom industrijskom politikom.

Rad je podeljen u četiri celine. U prvoj se analizira značaj SDI za konkurentnost, a zatim sledi analiza stanja i karakteristika srpske industrije u aktuelnom trenutku tranzicije. Treći deo se bavi analizom priliva SDI u privredu i industriju Srbije. U četvrtoj celini se analiziraju problemi vezani za veći priliv SDI u industriju i moguće mere za njihovo otklanjanje u uslovima krize i narednom periodu.

1. ZNAČAJ SDI ZA KONKURENTNOST

SDI su značajno doprinele bržem razvoju industrije. One se realizuju kroz merdžere, akvizicije i nove investicije. Preuzimanja su snažno prisutna u zemljama gde su berze najznačajniji izvori finansiranja (Kanada, Velika Britanija i SAD), dok su manje zastupljena u zemljama kao što su Japan i Nemačka, gde je u okviru bankarskog sistema izgrađen efikasan sistem finansiranja industrijskih firmi1.

1 Savić, Lj., (2007), Ekonomika industrije, CID, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 37.

177

U zemlju domaćina SDI donose materijalne i nematerijalne resurse. Pored direktnih one mogu da imaju i indirektne koristi koje se realizuju putem eksternih efekata. Putem SDI se: obezbeđuje kapital; povećava zaposlenost; utiče na rast produktivnosti i efikasnosti; povećava konkurencija i kvalitet proizvoda; poboljšava spoljnotrgovinski bilansa kroz rast izvoza; obezbeđuje transfer savremenih tehnologija, menadžment, marketing, organizaciona znanja, obuku radne snage; poboljšava infrastruktura i sistem obrazovanja; utiče na regionalni razvoj; podizanje životnog standarda i sl.

SDI veoma povoljno utiču na ukupan ambijent, stvarajući neophodne pretpostavke za dugoročno održivi privredni razvoj zemlje2.

Glavni faktori pokretanja SDI ka visokorazvijenim zemljama, zemljama u razvoju i tranziocionim zemljama su: globalizacija i liberalizacija trgovine; jeftina radna snaga; raspoloživost prirodnih resursa; rastuća i velika tržišta; rastući tehnički progres; povećanje produktivnosti, efikasnosti i niži ukupni troškovi, i u evoluciji korporativnih strategija. U početku, to je podrazumevalo lociranje celokupnog proizvodnog procesa u zemljama sa niskim troškovima. U novije vreme, povećanje konkurentnosti uključuje podelu proizvodnog procesa na segmente, koji se onda lociraju na najboljem mestu u pogledu troškova i produktivnosti. Ovaj proces podstiče rast SDI čiji je motiv povećanje produktivnosti i efikasnosti i ostvaruje se u velikom broju različitih industrija.

Nosioci SDI su velike transnacionalne i multinacionalne kompanije (TNK i MNK), čije centrale se nalaze u razvijenim zemljama sveta, a brojne filijale su svuda tamo gde se minimalnim ulaganjima mogu postići maksimalni efekti. One su faktor prekograničnog širenja TNK. Mehanizam delovanja SDI obično podrazumeva osnivanje filijale matične kompanije u drugoj zemlji, koja je u potpunom vlasništvu investitora, ili kupovinu filijale, odnosno kontrolnog paketa akcija. One su pod njihovom kontrolom i plasiraju se u zemlje u kojima je investicioni rizik najniži, pa je priliv SDI nejednako raspoređen po regionima i zemljama.

Međutim, i pored toga što su donekle podudarni, ciljevi TNK se razlikuju od ciljeva država koje nastoje da podstaknu nacionalni razvoj, dok TNK nastoje da unaprede svoju sopstvenu konkurentnost. Zbog značaja koje imaju SDI, države se obično suočavaju sa nagodbom između različitih koristi i ciljeva.

Najveći značaj SDI za konkurentnost su u transferu prednosti u adekvatnim oblicima u industriju zemlje domaćina i sposobnosti tih zemlja da ih skoriste u razvoju i industrije. Najvažnije prednosti SDI su:

a) Kapital - SDI donose finansijske resurse, njihovi prilivi su stabilniji, ne zahtevaju vraćanje kao krediti i TNK obično ulažu u dugoročne projekte. 2 UNCTAD, World Investment Report 2008, Geneva, str. 3.

178

b) Tehnologija - Najvrednija prednost SDI je tehnologija. TNK mogu da donesu modernu tehnologiju, koja nije dostupna kada nema SDI, i mogu da povećaju efikasnost korišćenja postojeće tehnologije. One mogu da prilagode tehnologiju lokalnim uslovima koristeći njihovo iskustvo u drugim zemljama. SDI mogu da podstaknu inovacije i lokalne istraživačko-razvojne institucije i kapacitete u okviru industriskih preduzeća. Mogu da stimulišu tehničku efikasnost i tehničke promene u lokalnim preduzećima, dobavljačima i konkurentima ili da intenziviranju konkurenciju.

c) Pristup tržištu – Strani investitori mogu da obezbede pristup izvoznim tržištima za industrijske proizvode koji se već proizvodi u zemlji domaćinu, pomažući im da se prebace sa domaćeg na međunarodno tržište, kao i za nove aktivnosti koje eksploatišu komparativne prednosti zemlje. Rast izvoza sam za sebe pruža koristi u pogledu tehnološkog učenja, realizacije ekonomije obima i tržišno konkurentnih podsticaja.

d) Veštine i tehnike upravljanja – SDI otvaraju nova radna mesta, zapošljavaju i privlače radnu snagu sa boljim veštinama i znanjem i mogu da transferišu veštine i znanje u njihove strane filijale dovodeći eksperte i organizujući proces permanentnog usavršavanja i učenja. Poboljšane veštine zaposlenih, nova organizaciona praksa i tehnike menadžmenta mogu doneti konkurentske koristi industrijama.

Sektorska atraktivnost za priliv SDI je veoma različita. Uopšteno rečeno, na svetskom nivou usluge su najatraktivnije, dok je primarni sektor najmanje interesantan za strane direktne investitore. U industriji za plasman SDI trenutno su vrlo atraktivni njeni najpropulzivniji segmenti: mašinska, elektronska, hemijska, farmaceutika, automobilska, industrija hrane i pića i eksploatacija i distribucija nafte i gasa.

Visoko-tehnološke industrije (poluprovodnici, biotehnologije) su atraktivnije za priliv SDI, nego tradicionalno radno-intezivne industrije u kojima je tehničko-tehnološki nivo dosta nizak (hrana i piće, tekstil). U visoko-tehnološkim sektorima postoji izrazita tendencija koncentracije u industrijalizovanim delovima najrazvijenih zemalja, dok se manje industrijalizovane lokacije u zemljama u razvoju prvenstveno koriste za jednostavne poslove kao što su montiranje i pakovanje3.

U dužem periodu SDI imaju konstantan rast uvećavajući značaj internacionalne industrijske proizvodnje u svetskoj ekonomiji. I pored značajnih godišnjih oscilacija kumulirani priliv SDI ima pozitivne stope rasta, koje su znatno više nego što je rast svetske proizvodnje, kapitala i trgovine. Nakon rekordnog priliva od 1300 mlrd. dolara u 1999. godini, SDI su u narednih nekoliko godina značajno smanjene (tabela 1). Najniži nivo SDI je bio


179

2003. godine, od kada ponovo dinamično rastu, ali je nivo SDI iz 1999. godine, nadmašen tek 2007. godine od preko 1.883 mlrd. dolara5.

Tabela 1:

Priliv stranih direktnih investicija 2003-2008 u milijardama USD

2003 2004 2005 2006 2007 2008 Ukupan svetski priliv SDI 564 724 956 1305 1833 1449 Priliv SDI u razvijene zemlje 361 419 590 858 1247 840 Priliv SDI u zemlje u razvoju 179 283 314 379 499 518

Jedan od najtežih efekata globalne ekonomsko-finansijske krize koja je

počela 2007. godine jeste pad priliva SDI. Prema istraživanju UNCTAD, u 2008. godini globalni priliv SDI opao je za 21% na 1.400 mlrd. dolara i taj silazni trend nastaviće se i u 2009. godini. Svetska ekonomska kriza je više uticala na razvijene zemlje, gde se priliv SDI u 2008. godini smanjio na 840 mlrd. sa 1.247 mlrd. koliko je iznosio u 2007. godini, što predstavlja smanjenje od oko 32,7%. Priliv SDI u zemlje u razvoju povećao se sa 449 mlrd. dolara u 2007. godini na 518 mlrd. dolara u 2008. godini, što predstavlja rast od 3,6%6.

Geografski raspored priliva SDI je neujednačen. Najveći promet SDI se odvija među najrazvijenijim zemljama (SAD, V. Britanija, Francuska, Belgija i Nemačka), što je u neskladu sa potrebama razvoja najnerazvijenijih zemalja sveta, kojima je strani kapital neophodan za ubrzavanje njihovog vrlo skromnog privrednog razvoja. Od zemalja u razvoju najveći priliv SDI beleži Kina, u koju prosečno godišnje pristiže između 50-70 mlrd. dolara, mada je ona sve više pojavljuje investor u druge zemlje.

2. OSNOVNE KARAKTERISTIKE RAZVOJA INDUSTRIJE SRBIJE U PERIODU 2000-2009. GODINA

Od 2001. godine počinje i intezivira se realan proces tranzicije privrede i industrije Srbije ka otvorenoj tržišnoj ekonomiji. Pored činjenice i iskustva da je industrija bila ključni faktor brzog privrednog razvoja u dužem periodu, u ovoj fazi tranzicije, primenjen je potpuno pogrešan koncept i strategija razvoja industrije. 5 UNCTAD, Assessing the impact of the current financial and economic crisis on global FDI

flows, januar 2009, UNCTAD, Geneva 6 UNCTAD, Handbook of statistics, 2008., Geneva.

180

Umesto temeljitog procesa restrukturiranja i obnove industrije, razvoj je krenuo u suprotnom pravcu. Sektor usluga je dobio dominantno mesto, što je neprimereno etapi razvoja u kojoj se privreda i industrija nalazi. Ovo je posledica prihvatanja novog tranzicionog koncepta reformi (liberalizacije, deregulacije i privatizacije), koji je praktično zaustavio razvoj industrije. Prilikom prihvatanje neoliberalnih pravila vođenja ekonomske politike, zanemareno je stanje i položaj industrije koji su posledica poznatih društvenih i ekonomskih događaja tokom poslednje decenije 20. veka.

Stope rasta industrije u periodu 2001-2008. godina karakterisala je izrazita nestabilnost i visoke oscilacije. Prosečna stopa rasta industrije iznosila je 2,06%, i kretala se znatno ispod stope rasta privrede koji je prosečno rasla 5,8% (Tabela 2.) Fizički obim industrijske proizvodnje u 2008. u odnosu na 2001. godinu povećan je za 15,9%7.

U drugoj polovini 2008. godine, globalna ekonomsko-finansijska kriza dovela je do niza uticaja u finansijskom i realnom sektoru privrede Srbije. Da je u pitanju teška ekonomska kriza privrede Srbije postalo je mnogo vidljivije u prvoj polovini 2009. godine, kada su privreda, a posebno industrija zapale u duboku recesiju. Pad ukupne privredne aktivnosti je 3,5%, a industrijske proizvodnje čak 17,4% u odnosu na isti period 2008. godine8. Ipak, koreni krize u industriji Srbije imaju malo veze sa korenima svetske finansijske krize, pa stoga, i mere na ublažavanju i prevazilaženju krize morale bi da budu suštinski drugačije.

Tabela 2:

Stopa rasta BDP u privredi i industriji Srbije 2001-2008. godine

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 Privreda 5,1 4,5 2,4 9,3 6,5 5,8 7,5 5,4 Industrija - ukupno 0,1 1,7 -2,7 7,1 0,8 4,7 3,7 1,1 Vađenje ruda i kamena -9,3 -0,1 5,1 1,3 2,1 4,1 -0,6 - Prerađivačka ind. -3,3 -2,8 -6,0 8,8 -0,7 5,3 4,2 - Elek. ener., gas i voda 0,7 -1,6 3,1 0,1 6,6 2,2 2,8 -

Izvor: Statistički godišnjak Srbije 2008, Republički zavod za statistiku

U ovom periodu, rast BDP privrede bio je zasnovan na rastu domaće tražnje (visoko učešće lične i državne potrošnje), rastu fiskalnog i spoljnotrgovinskog deficita, visokom nivou inflacije, prilivu stranog kapitala po nizu osnova i visokoj spoljnoj zaduženosti. U nedovoljnoj meri rast BDP se

7 Statistički godišnjak Srbije 2008, (2008), RZS, Beograd, str. 245-252. 8 Makroekonomske analize i trendovi (2009), Konjunkturni Barometar, jul 2009, Ekonomski institut, Beograd, str. 2.

181

zasnovao na unapređenju konkurentnosti, produktivnosti i inovativnosti, rastu izvoza, štednje i invsticija, kao najbitinijim faktorima na strani ponude.

Sektorski posmatrano najveći deo rasta BDP privrede, posle 2001. godine, poticao je iz saobraćaja, telekomunikacija, trgovine, osiguranja i finansijskog posredovanja. Dinamičan razvoj ovih delatnosti je obezbeđen visokim uvozom (35 mlrd. dolara u periodu 2004-2007. godine). Mora se napomenuti da ovakav koncept razvoja u Srbiji može izazvati najmanje dva veoma krupna problema. Prvo, on nije dugoročno održiv, jer presudno zavisi od priliva stranih sredstava plaćanja, i drugo, on ozbiljno limitira razvoj domaćeg realnog sektora proizvodnje9.

Struktura privrede je izmenjena značajnim smanjenjm učešća industrije u korist drugih delatnosti (tabela 3). Učešće industrije u BDP je oko 17,8% BDP u 2007. godini (1990. godine iznosilo je 44,4%)10. Neka od navedenih obeležja, ali i pokazatelji ukazuju na proces deindustrijalizacije. Ipak, nemože se reći da je opadanje industrije u generisanju BDP posledica procesa deindustrijalizacije karakterističnog za razvijeni svet, već duboke krize industrijskog razvoja i negativnih tendencija u industrijskom sektoru.

Tabela 3:

Struktura BDP Srbije

Sektori 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 Poljoprivreda, lov, šum. vod. i ribarstvo

15,5 14,3 12,9 14,2 11,3 10,7 9,6

Industrija 24,8 23,1 21,7 21,4 17,7 17,6 17,8 Građevinarstvo 3,7 3,3 3,5 3,43 2,9 2,9 3,1 Trgovina na veliko i malo 7,0 7,7 8,4 9,0 9,3 9,7 11,2 Saobraćaj, skladištenje i veze

7,9 7,7 8,3 8,8 9,1 11,1 12,8

Finansijsko posredovanje 5,5 5,9 6,2 6,3 5,7 6,3 6,7 Ostale delatnosti 22,5 21,9 21,8 19,7 27,8 26,4 22,6 Bruto dodata vrednost 86,9 83,9 82,8 82,8 83,8 84,7 83,8 Porezi - subvencije na proiz.

13,1 16,1 17,2 17,2 16,2 15,3 16,2

Bruto domaći proizvod 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0

Izvor: Statistički godišnjak Srbije 2008, Republički zavod za statistiku

9 Savić., Lj., (2008), Collapse of the serbian industrialization - message for the future, referat

International Conference „Contemporarv Challenges of Theeorv and Practice in Economics" - Economic Policv and the Development of Serbia, Ekonomski fakultet, Beograd, p. 177-178.

10 Statistički godišnjak Srbije 2008, (2008), RZS, Beograd, str. 245-252.

182

Nivo industrijske proizvodnje u 2008. godini bio je na nivou od 50,7% u odnosu na 1990. godinu11.

Ovakvo stanje i tendencije u industriju, suprotne su konceptu razvoja koji primenjuju vodeće zemlje u tranziciji (Slovenija, Poljska, Češka, Mađarska i Slovačka), neke zemlje u razvoju (Kina i Indija), Irska i dr. U zemljama tranzicije ona ima veliki značaj u razvoju, tako da se njeno učešće zadržalo na visokom nivou, bez značajnijih oscilacija (Češka 6%, Slovačka 6,4%, sa učešćem industrije u BDP između 25-30%)12.

U jeku procesa privatizacije i restrukturiranja, industrija je ispoljila efekat tranzicione recesije. Pad industrijske proizvodnje rezultat je velikog broja makro i mikro faktora: neispunjenih očekivanja u pogledu procesa privatizacije; nekonkurentnosti i zastarelosti proizvodnih programa; duboke strukturne disproporcije; odsustvo i spor povratak industrije na tradicionalna ino-tržišta; nepostojanje izvozne strategije; niske investicione aktivnosti; organizacionih i menadžerskih slabosti i dr.

Ovakvim kretanjima u industriji svakako je najviše doprinela činjenica da i pored nekih pozitivnih rezultata i uspeha u privatizaciji, ovaj proces je dobar deo industrijskih preduzeća, stavio težak položaj lošim modelom i sprovedenom privatizacijom. U periodu 2001-2009. godine od privatizacije ostvareno je 2,88 mlrd. eura prihoda i obezbeđeno 1,38 mlrd. eura za investicije13. Ova sredstva nisu adekvatno usmeravana u investicije, kreditiranje razvojnih i izvoznih projekata industrije i restruktuiranje i revitalizaciju nosilaca industrijskog razvoja u prethodnom periodu. Između ostalog, vrlo lako je prelaženo preko privatizacija preduzeća od nacionalne važnosti i interesa, ili privatizacija koje u sebi nose razvojne efekte kako na kupljeno preduzeće, tako i na celu industriju.

Ostvareni početni pozitivni rezultati u sprovođenju strukturnih reformi industrije, ispoljeni su kroz rastući uticaj privatnog i sektora MSP, posebno u privatizovanom delu prerađivačke industrije. Međutim, u 2007. i 2008. godini usporen je proces strukturnih promena jer nije došlo do značajnijeg poboljšanja poslovnog ambijenta, nisu sprovođene temeljne reforme, koje bi apsorbovale ili ublažile negativne posledice tranzicionog procesa, a naručito je došlo do prelivanja negativnih posledica globalne ekonomske krize. Osnovni strukturni problemi su u dominantnosti tradicionalne industrijske proizvodnje, visokoj zastupljenost prljavih industrija, niskom nivou tehničko-tehnološke

11 Isto, str. 245-252. 12 Savić., Lj., (2008), Collapse of the serbian industrialization - message for the future, referat

International Conference „Contemporarv Challenges of Theeorv and Practice in Economics" - Economic Policv and the Development of Serbia, Ekonomski fakultet, Beograd, p. 180.

13 Izveštaj o razvoju Srbije 2008. godine, (2009), Republički zavod za razvoj, Beograd, str. 27.

183

opremljenosti, niskom stepenu konkurentnosti i nepovoljnom izvoznom asortimanu.

Industrija je slabe izvozne orjentisanosti i visoke uvozne zavisnosti, što je jedan od najznačajnijih faktora ogromnog spoljnotrgovinskog deficita. Struktura postojeće ponude industrije, kao i raspoloživost resursa nije odgovarajuća za nastup na stranim tržištima, zbog problema na strani ponude. Osnovu izvoza u najvećem delu čine proizvodi bazirani na sirovinama, radu i kapitalu, a relativno nizak je udeo zasnovan na visokoj tehnologiji i znanju. Struktura izvoza iz prerađivačke industrije pokazuje da najmanje učestvuju visoko tehnološke grane 7,2%, srednje tehnološke imaju najveće učešće 52,4%, a nisko tehnološke 40,4%.14

Pored ovih, bitne strukturne promene u industriji Srbije u periodu 2000-2008. godine su i sledeće15: 1) struktura industrije je izmenjena (vađenja ruda i kamena 6%; prerađivačka industrija 75,8% i proizvodnja i distribucija električne energije, vode i gasa 18,2%) i tempo rasta dominantno zavisi od prerađivačke industrije; 2) u strukturi industrijske proizvodnje najviše učestvuju: prehrambeni proizvodi, metalski kompleks, hemijska industrija, energetika, guma i plastika; 3) industrija je u formiranju ukupne bruto dodata vrednost smanjila svoje učešće sa 24,8% u 2001. na 20,4% u 2007. godini; 4) učešće zaposlenih industrijskih radnika u ukupnom broju zaposlenih je 27,2%; 5) prosečna stopa rasta produktivnosti rada u industriji 9,8%; 6) učešće investicija u industriji se povećalo sa 25,4% na 27,2%; 7) jedinični troškovi rada se smanjuju, i 8) cene industrijskih proizvoda su povećane 2,2 puta, odnosno 11,8% prosečno godišnje.

3. PRILIV SDI U SRBIJU

Oporavak srpske privrede posle 2001. godine je između ostalog bio i posledica rasta ukupne investicione aktivnosti, uključujući i SDI. Nažalost, godišnji priliv SDI u Srbiju u periodu 2001-2008. godina, izuzev u 2006. godini je bio dosta skroman. Ukupan priliv u ovom periodu iznosio je 13,7 mlrd. dolara (tabela 4). Veći deo SDI se u proteklom periodu odnosio na kupovinu dela domaćih državnih i društvenih preduzeća i banaka u procesu tenderske i aukcijske privatizacije.

Jedan od najtežih efekata ekonomske krize koji će pogoditi Srbiju jeste pad priliva SDI. U datim okolnostima investitori postaju konzervativniji i izbegavaju ulaganja u tržišta u razvoju, maksimalno izbegavajući svaki rizik. U

14 Isto, str.22. 15 Industrija Srbije 2008.,(2009), Republički zavod za razvoj, Beograd, str. 10-29.

184

2008. godini priliv invetsicija je iznosio 2,7 mlrd. dolara, a prvih šest meseci 2009. godine 1.211 mlrd. dolara.

U poređenju sa najuspešnijim zemaljama u tranziciji, priliv SDI u Srbiju znatno zaostaje. Jedinio je viši u odnosu na Sloveniju, što je isključivo posledica slovenačkog koncepta razvoja, u kome SDI nemaju zapaženo mesto. Prosečan godišnji priliv SDI u periodu 2001-2008. godina u Srbiji je iznosio skoro 1,7 mlrd. dolara, dok je u isto vreme u Poljsku pristizalo 7,4 mlrd. dolara, Češku 5,6 mlrd. dolara, Mađarsku 3 mlrd. dolara i Slovačku 2,2 mlrd. dolara. Slično je bilo i sa prosečnim prilivom SDI po glavi stanovnika. U naznačenom periodu prosečan priliv SDI po stanovniku u Srbiji je bio drastično niži u odnosu na Češku (3,2 puta) i Slovačku (2,4 puta), dok je zaostatak u odnosu na Mađarsku i naročito Poljsku bio niži.16

U ovom periodu priliv SDI u inustriju jako skroman i sa malim efektima na povećanje njene konkurentnosti. Strukturne promene i privatizacija morale su imati ključnu ulogu u većem privlačenju SDI u cilju tehnološke modernizacije i porasta izvoza. Od 2001. godine SDI u industrijski sektor iznosile su oko 2,7 mlrd. dolara. Njihov priliv se uglavnom vezivao za kupovinu preduzeća u procesu privatizaciji dok su greenfield, brownfield investicije i zajednička ulaganja skoro u potpunosti izostala ili su jako skromna. U prvih šest meseci 2009. godine priliv SDI u industriju je 595 miliona dolara.

Takođe, industrija se u prethodnim godinama znatno brže direktno zaduživala u inostranstvu putem „cross-border“ kredita (14,2 mlrd. dolara).

Tabela 4:

Strana direktna ulaganja u Srbiju 2001-2008. godine - (milioni dolara)

Godina 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2001-2008 Privreda 165 475 1.365 966 1.550 4.264 2.195 2.717 13.697 Industrija - - - 301 251 999 537 610 2.698

Izvor: Izveštaj o razvoju Srbije 2008. godine, (2009), Republički zavod za razvoj, Beograd i NBS.

Posmatrano po granama delatnosti, u 2008. godini najveći deo SDI se odnosio na finansijsko posredovanje (51,9%), poslove s nekretninama, iznajmljivanje (24,5%), prerađivačku industriju (23,3%) i trgovinu na veliko i malo, opravku (16,5%). Najznačajniji neto strani investitori u 2008. godini su: Holandija (510 mil. USD), Italija (486 mil. USD), Austrija (476 mil. USD),

16 Izveštaj o razvoju Srbije 2008. godine, (2009), Republički zavod za razvoj, Beograd, str.

149-150.

185

Hrvatska (143 mil. USD), Švajcarska (122 mil. USD), Slovenija (112 mil. USD), Nemačka (89 mil. USD)17.

4. PROBLEMI I MERE ZA NJIHOVO OTKLANJANJE

Najveći problem još uvek pretstavlja veoma nesigurno i rizično tržište: Reforme su još uvek u toku, postoji jako puno neefikasnih zakona i nedostaje mnoštvo potrebnih zakona, pogotovu u poreskom sistemu. Ova nesigurnost kreira dosta konfuzije u poslovnom okruženju i zahteva obezbeđenje stabilnog i dugoročno održivog društveno-ekonomskog sistema.

Kada su u pitanju SDI često je važnija percepcija stranih investitora, nego realan efekat. SDI, odnosno TNK, pre svega očekuju izvesnost i stabilnost za svoj uloženi kapital. Čak ni stvaranje veoma podsticajnog ambijenta neće automatski garantovati visok priliv SDI. I najmanja sumnja u postojanost donetih mera, odnosno bilo koja vrsta nesigurnoisti i neizvesnosti, može strane investitore uputiti u drugu zemlju.

Takođe veliki probelem naše privrede i industrije je pitanje efikasnosti ulaganja. Samo po osnovu neto spoljnog zaduživanja, neto tekućih transfera, SDI, port-folio i drugih investicija, od 2001. godine prispelo je preko 62 mlrd. dolara, a efekti iskazani kroz stope rasta su skromni.

Stvaranje atraktivnog poslovnog ambijenta za priliv SDI i savremene tehnike i tehnologije, može obezbediti mogućnost za efikasan i održiv razvoj naše industrije u narednom periodu. To podrazumeva brži nastavak ekonomskih reformi, završetak privatizacije, održavanje stabilnih makro ekonomskih uslova poslovanja, svođenje javne potrošnje na razumnu meru, unapređenje preduzetništva, inovacija i produktivnosti rada, otklanjanje posledica globalne ekonomsko-finansijske krize, što će povoljno delovati i na konkurentnost industrijskih proizvoda.

TNK kao nosioci SDI unapred definišu ključne parametre, u okviru kojih kreatori nacionalnih industrijskih politika, treba da privlačenjem SDI, izvuku najveće koristi od savremenih tehnologija. Iz tih razloga, nužno je da naša država preduzme veoma sofisticirane i aktivne mere industrijske (ekonomske) politike za njihovo privlačenje, što praktično znači da uvek treba biti za korak ispred konkurentskih zemalja. SDI se koncentrišu na one zemlje koje u potpunosti mogu da obezbede ono što se od njih i očekuje. Jedan od osnovnih zadataka industrijske politike jeste stvaranje atraktivnog ambijenta za povećan priliv SDI, a to podrazumeva najmanje tri pravca delovanja: prvo, u procesu privatizacije izvršiti selekciju i odabrati izvestan broj domaćih preduzeća iz

17 Isto, str. 148.

186

grana koje su same po sebi atraktivne za priliv SDI, drugo, obezbediti njihovo suštinsko restruktuiranje, i treće, uspostaviti sofisticirane investicione promocione politike.

Dobro formulisane i efikasne investicione promocione politike su postale ključni faktor privlačenja SDI putem18: 1) prilagođavanja domaćeg tržišta politikama zemalja iz kojih se očekuje najveći priliv SDI; 2) stvaraja nacionalne promocione agencije sa ciljem snažnog privlačenja SDI „obradom tržišta“ zemalja iz kojih se očekuje značajan priliv SDI, i 3) najnovije treće generacije investicionih promocionih politika koje se zasnivaju na specifičnim aktivnostima na nivou industrijskih klastera.

Od konkretnih mera jako su bitne i sledeće: 1) smanjivanje političkog rizika; 2) poboljšanje poslovnog okruženja; 3) sprovođenje infrastrukturnih i regulatornih reformi, koje obezbeđuju unapređenje i razvoj javne i zakonodavne infrastrukture, obezbeđenje efikasnog mehanizam za njihovo sprovođenje (podsticajni poreski propisi, propisi o komercijalnom i finansijskom poslovanju); 4) unapređenje rada i kativnosti „Agencije za promociju izvoza i stranih direktnih investicija“ (SIEPA), čiji osnovni zadatak treba da bude promocija najuspešnijih svetskih iskustva u promociji privlačenja SDI; 5) unapređenje mehanizma javnih nabavki; 6) bitno poboljšanje transparentnosti donošenja odluka i efikasnosti postupka za početak poslovanja (pri registraciji, zapošljavanju, izvozu, repatrijaciji profita); 7) smanjene „birokratizma“ i efikasna borba protiv korupcije; 8) obezbeđenje neophodnih uslova primene „Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju“ i od strane EU; 9) što brže obezbeđivanje statusa zemlje-kandidata za članstvo u EU.

ZAKLJUČAK

U savremenom periodu globalizacije svetske privrede, SDI imaju veoma istaknuto mesto. One se moraju razumeti kao deo ukupne razvojne strategije pojedinih zemalja, posebno ZUR i ZUT, dakle u funkciji industrijalizacije i privrednog rasta, obezbeđenju neophodnog kapitala, transfera savremene tehnike i tehnologije, novih forme organizacije i upravljanja, prodora na nova svetska tržišta, ali i kao svojevrstan modalitet internacionalizacije poslovanja čiji su osnovni nosioci TNK. Posebno je važan je aspekt SDI koji utiče na konkurentske performanse privrede ili njenih segmenat.

U periodu 2003-2007. godine SDI beleže rapidan rast, tako da su ukupni tokovi u 2007. godini iznosili 1.883 mlrd. dolara. U 2008. godini globalni priliv


187

SDI opao je za 21% na 1.400 mlrd. dolara i taj silazni trend nastaviće se i u 2009. godini.

Osim što zaostaje u odnosu na najrazvijenije zemlje u tranziciji, priliv SDI u Srbiju nije ni blizu nivoa koji obezbeđuje dinamičan razvoj srpske industrije. Period posle 2000. godine, nije iskorišćen za stvaranje konkurentne i izvozno orjentisane industrije, na način kojim bi se obezbedio njen konstantan, visok i održiv rast. Srbija je u ovom periodu praktično zapostavila njen razvoj. Reforme i restrukturiranje u industriji su bili sporiji nego što je to bilo neophodno. Umesto oporavka i dinamičnog razvoja, industrija je ušla u najkritičniju fazu dosadašnjeg razvoja. U 2009. godini, usled posledica globalne krize ona se našla u recesiji sa padom proizvodnje od skoro 20%.

I pored stalnih reformi i popravljanja ambijenta za priliv SDI, strani investitori još uvek veoma oprezno i retko ulažu u srpsku industriju. Priliv SDI u industriju od 2001. godine, osim u 2006. godini (milijarda dolara) bio je veoma skroman. SDI se uglavnom realizovane kroz kupovinu preduzeća u procesu privatizacije, dok su preko potrebne greenfield investivije skoro u potpunosti izostale. Imajući u vidu pogoršavanje ukupnog poslovnog ambijenta u Srbiji i globalnu ekonomsku krizu, sa pravom se strahuje, da će nakon okončanja procesa privatizacije, priliv SDI biti znatno smanjen. To će veoma nepovoljno uticati na dostizanje i očuvanje visokih stopa rasta i razvoj srpske industrie u narednom periodu.

Da bi se savladala dugogodišnja kriza i ozbiljno zaostajanje Srbije, neophodno je da godišnji priliv SDI bude najmanje između tri i četiri milijarde dolara. Za priliv nove tehnologije, povećanje produktivnosti, rast industrijskog izvoza i konkurentnosti, otvaranje novih radnih mesta, rast BDP i neophodna je promena strukture SDI u korist greenfield i brounfield investicija. Tako postavljen cilj može doprineti kreiranju konkurentskih prednosti srpskoj industriji u utakmici za privlačenje SDI.

Realizacija ovakvih ciljeva i zadataka zahteva i dalje poboljšanje poslovnog ambijenta, uz uvažavanje stavova i mišljenja postojećih direktnih investitora. Jako je bitan završetak započetih i sprovođenje infrastrukturnih i regulatornih reformi, poboljšanje transparentnosti donošenja odluka i efikasnosti postupka za početak poslovanja i osnivanja novih preduzeća. U poboljšanju ukupne klime za dolazak SDI, zapaženo mesto ima unapređenje rada SIEPA. Ključ uspeha u privlačenj SDI su jake domaće firme i dobro odmerene i efikasne promocione investicione politike i aktivna industrijska politika. Takođe, Srbija što pre mora nastaviti evropski put, jer će to biti najbolji način za smanjenje visokog političkog rizika.

188

Literatura 1. Industrija Srbije 2008.,(2009), Republički zavod za razvoj, Beograd. 2. Izveštaj o razvoju Srbije 2008. godine, (2009), Republički zavod za razvoj,

Beograd. 3. Makroekonomske analize i trendovi (2009), Konjunkturni Barometar, jul 2009,

Ekonomski institut, Beograd. 4. Savić., Lj., (2008), Collapse of the serbian industrialization - message for the

future, referat International Conference „Contemporarv Challenges of Theeorv and Practice in Economics" - Economic Policv and the Development of Serbia, Ekonomski fakultet, Beograd.

5. Savić, Lj., (2007), Ekonomika industrije, CID, Ekonomski fakultet, Beograd. 6. Statistički godišnjak Srbije 2008, (2008), RZS, Beograd. 7. UNCTAD, World Investment Report 2008, Geneva,

http://www.unctad.org/en/docs/wir2008overview_en.pdf. , 10.03.2009. 8. UNCTAD, Assessing the impact of the current financial and economic crisis on

global FDI flows, januar 2009, UNCTAD, Geneva. http://www.unctad.org/en/docs//webdiaeia20091_en.pdf. 18.08.2009.

9. UNCTAD, Handbook of statistics, 2008., Geneva, http://www.unctad.org/en/docs/tdstat33_en.pdf, 18.08.2009.

189

Nenad Janković*

REGIONALNA POLITIKA EVROPSKE UNIJE – INSTITUCIONALNI OKVIR ZA KRETANJE

KAPITALA

Apstrakt: Osnovni cilj regionalne politike EU je da putem intervencije države obezbedi adekvatnu distribuciju privredne delatnosti i smanji socijalne i ekonomske razlike među regionima. Tek nakon ulaska, u tom trenutku, relativno siromašnijih zemalja kao što su Irska, Grčka, Španija i Portugalija, ova politika dobija na značaju. Vremenom je došlo do promene prioriteta trošenja budžetskih sredstava tako da su izdvajanja za regionalni razvoj u 2006. godini dostigla 35% ukupnog budžeta EU.

Stvaranje EMU i proširenje EU na istok imaju veliki uticaj na regionalnu politiku EU. Jedan od ciljeva regionalne politike je da pomogne zemljama članicama EMU da prevaziđu probleme nastale nemogućnošću korišćenja određenih instrumenata ekonomske politike kao što su kamatne stope, inflacija i devizni kurs. Sa druge strane, proširenje EU na istok je doprinelo stvaranju još veće regionalne neujednačenosti što takođe doprinosi porastu značaja regionalne politike EU.

Globalizacija predstavlja jedan od ključnih izazova za evropske regione u narednom periodu. Ona sa sobom nosi mnogo mogućnosti i šansi za proizvođače i potrošače. Međutim, globalizacija sa sobom nosi i određene probleme i neophodna strukturna prilagođavanja. Neće svi regioni biti podjednako pogođeni ovih problemom. U najgorem položaju će uglavnom biti najmanje razvijeni regioni, što može povećati i onako velike regionalne nejednakosti, pa će ključni izazov pored nastavka integracije biti rad na smanjivanju socijalnih i ekonomskih razlika među regionima.

Ključne reči: regionalna politika EU, evropska integracija, proširenje EU, globalizacija

EU REGIONAL POLICY – INSTITUTIONAL FRAMEWORK

FOR CAPITAL FLOW

Abstract: Main goal of EU regional policy is to provide adequate economic activity distribution and to decrease social and ecomomic differences between the regions by means of state intervention. At that moment, just after the entrance of relatively poor countries such as Irleand, Greece, Spain and Portugal, this policy is gaining on its significance. During the time, there was a priority change in budget means so amount for regional development in 2006. reached 35% of total EU budget.

EMU creating and EU expansion to the East have a great influence on EU regional policy. One of the regional policy’s goals is to help the countries – EMU

* Ekonomski fakultet u Kragujevcu

190

members to overcome problems which occured due to impossibility to use specific economic means such as interest rates, inflation and exchange rate. On the other hand, EU expansion to the East contributed to creating even greater regional inequality which also contributes to the increase of EU regional policy.

Globalization represents one of the key challenges for European regions in the next period. It brings in itself lots of possibilities and chances for manufacturers and customers. However, globalization brings certain problems and necessary structural adjustments. Not all the regions will be affected by this problem. The least developed regions will mostly be in the worst position, which will increase already great regional inequalities so the key challenge besides integration continuance will be decreasing of social and economic differences between the regions.

Key words: EU regional policy, European integration, EU expansion, globalization

1. UVOD

Države-članice Evropske zajednice teže da obezbede skladni razvoj smanjenjem razlika koje postoje u stepenu razvijenosti određenih regiona i zaostalosti manje privilegovanih regiona.1 Ipak, od samog početka evropskih integracija ekonomske i socijalne disproporcije među regionima pojedinih zemalja, kao i među zemljama članicama su bile veoma jasne i značajne. Kako se broj zemalja članica povećavao, razlike su postajale sve veće čime je i ova problematika dobijala na značaju. Činjenica je da je regionalna politika od samog početka svog organizovanog funkcionisanja (1975. godina) imala, na neki način dvojaku ulogu u evropskim politikama. Pored promovisanja regionalnog razvoja, odnosno smanjenja regionalnih nejednakosti, regionalna politika je predstavljala i neku vrstu političkog pritiska (kroz izdvajanje dodatnih sredstava) prema onim zemljama koje nisu želele dublju integraciju i dalje proširenje Unije. Sve ovo je doprinelo da, posle dužeg niza godina, regionalna politika EU (oko 1/3 budžeta EU) zauzme visoko drugo mesto (iza zajedničke poljoprivredne politike) prilikom redistribucije fondova u okviru budžeta EU. U radu će biti prikazan istorijski razvoj regionalne politike EU, kao i uticaj najskorijih proširenja Unije i globalizacije na ovu Politiku.

2. ISTORIJSKI RAZVOJ REGIONALNE POLITIKE EU

Evropska unija može biti jedan od najbogatijih delova sveta, ali ima velike unutrašnje disparitete u dohotku i mogućnostima između sopstvenih regiona. Kroz Regionalnu politiku, kao neku vrstu socijalne politike, EU transferiše resurse od bogatijih ka siromašnijim oblastima. Cilj je da modernizuje zaostale

1 Preambula Ugovora iz Rima, 1958

191

regione, tako da oni mogu da uhvate priključak sa ostatkom Unije, i na taj način obezbedi jednakost na nivou cele teritorije. Problem predstavlja to što liberalizacija tržišta (za koju se zalaže EU) ne ide zajedno sa državnom intervencijom (aktivna regionalna politika). Ipak, nekada su tržišni mehanizmi nedovoljni, nekada spori (politički neprihvatljivi) tako da ova Politika nastavlja da funkcioniše, čak i sve više dobija na značaju.

Razvoj Regionalne politike EU može da se podeli na četiri široke faze. « Prva je trajala od 1958. do 1975. godine i njena osnovna karakteristika bila je nedostatak ozbiljnog pristupa regionalnoj politici zajednice sve do 1975. godine. Glavne karakteristike druge faze (1975-1988.) bile su stvaranje novih instrumenata i jačanje postojećih, kao i mali, ali konstantan rast raspoloživih fondova. Treća faza je počela 1989. godine reformom Regionalne politike i Evropskog fonda za regionalni razvoj i glavna karakteristika ove faze je drastičan porast dostupnih fondova i povećanje efikasnosti korišćenih instrumenata i potrošenih sredstava».2 Četvrta faza je povezana sa stvaranjem Ekonomske i monetarne unije - EMU (1999. godine) i proširenjem EU na Istok.

Nedostatku ozbiljnijeg pristupa u prvoj fazi je doprinela relativna homogenost, tadašnjih zemalja članica. Jedini izuzetak je predstavljao region Meceđorno na jugu Italije. Uprkos tome, izdvajanje EU za ove potrebe je bilo neznatno. Evropski socijalni fond (ESF), Evropska investiciona banka (EIB) i Evropski fond za upravljanje i garancije u privredi (EFUGP) koji su osnovani u to vreme su imali zadatak da smanje jez među regionima obezbeđivanjem sredstava po niskim kamatnim stopama, smanjivanjem nezaposlenosti (kroz slobodno kretanje radnika), povećavanjem prihoda od poljoprivrede... Ipak, «slabost raspoloživih instrumenata, razni izuzeci i nepostojanje zasebnog poglavlja o regionalnoj politici u Ugovoru o Evropskoj zajednici, pokazuje da su osnivači EEZ, uprkos tome što su prepoznali postojanje razlika, ipak, manje-više, prepustili vladama i «nevidljivoj ruci» tržišta da reše taj problem».3

Ozbiljniji pristup Regionalnoj politici na nivou Zajednice se poklopio sa prvim proširenjem EEZ. Tada je došlo i do prve naftne krize, čime je završeno «zlatno doba» evropske ekonomije. Prva «siromašna» zemlja koja se priključila EEZ je bila Irska. To je zahtevalo osnivanje Evropskog fonda za regionalni razvoj (EFRR) čiji je cilj bio da distribuira novac ka najsiromašnijim regionima. Problem je predstavljao mali budžet i to što su sredstva raspodeljivana na osnovu nacionalnih kvota koje su predodredile zemlje članice među sobom. Iako su bile svesne značaja regiona kao celine, zemlje

2 S. Majstorović i V. Međak: «Regionalna politika Evropske unije», Kancelarija za

pridruživanje Evropskoj uniji, Beograd 2004, str 11 3 S. Majstorović i V. Međak: «Regionalna politika Evropske unije», Kancelarija za

pridruživanje Evropskoj uniji, Beograd 2004, str 12

192

članice su prioritet davale sopstvenim nerazvijenim područjima čime se smanjivala efikasnost i onako nedovoljnih sredstava. Situacija je počela da se menja tokom 80-ih godina ulaskom, prvo Grčke, a zatim Španije i Portugalije u EEZ. Ove zemlje su bile znatno siromašnije od zemalja osnivača, i što je veoma važno, njihovi poljoprivrednici nisu proizvodili ono što je ZPP najviše podržavala (uglavnom pšenicu, šećernu repu, mleko i govedinu). Da bi ove zemlje imale koristi od budžeta EU, prioriteti trošenja sredstava iz budžeta EU su morali biti promenjeni.4 Ono što je, takođe postalo veoma značajno je sve veća moć ovih zemalja prilikom glasanja. Ovaj vid uslovljavanja je primećen još pre ulaska Španije i Portugalije kada je Grčka svoj pristanak proširenju EU uslovila većom finansijskom pomoći putem stvaranja Integrisanih mediteranskih programa (IMP) kako bi se pomogao razvoj turizma, poljoprivrede i malih i srednjih preduzeća u oblastima Francuske, juga Italije i, pre svega Grčke. Iako Grčka nije bila u potpunosti zadovoljna, EU je proširena, a najveća dobit je bila to što je odlučeno da se finansiraju srednjeročni programi razvoja, a ne samo individualni projekti.

Period nakon 1989. godine se može podeliti na dva manja perioda koji se poklapaju sa dužinom budžetskih ciklusa i daljim produbljivanjem saradnje u EU. Usvajanje Jedinstvenog evropskog akta je bila posledica prethodnih proširenja i priprema za dostizanje jedinstvenog tržišta. Veoma bitne izmene su nastale prilikom donošenja odluka čime su se mogle očekivati i promene u vođenju Regionalne politike. Po prvi put ova problematika je dobila zasebno mesto u nekom dokumentu. Period od 1989. do 1993. godine je nazvan Delorov 1. paket. Najznačajnije promene koje su nastale usvajanjem ovog paketa su se ogledale u: utvrđivanju načela vođenja strukturnih operacija, utvrđivanju ciljeva i standarda koje neki region mora da ispuni da bi stekao pravo na sredstva iz ovih fondova i u udvostručavanju strukturnih fondova (1987. godine strukturni fondovi su činili 9,1% budžeta, a 1993. godine 25% budžeta EEZ).

Delorov 2. paket je obuhvatao period od 1993. do 1999. godine. EEZ je dostigla viši nivo integracije što je zahtevalo promenu strukture Zajednice i dovelo do potpisivanja Ugovora o osnivanju EU (Mastriht 1992. godine). Veoma ambiciozni planovi dostizanja EMU do kraja prošlog veka su doveli do davanja još većeg značaja ekonomskoj koheziji i daljih reformi Regionalne politike. Dalje reforme su dovele do izmene u strukturnim fondovima i do osnivanja Kohezionog fonda. Izmene u strukturnim fondovima su se ogledale u daljem povećanju dostupnih fondova (do kraja ovog perioda dostignut je iznos od 36% budžeta EU), ponovnom definisanju ciljeva koji definišu korisnike, stvaranju novog fonda (Finansijski instrument za smernice u ribarstvu) i

4 R. Baldwin and Ch. Wyplosz: «The economics of European Integration», McGraw-Hill

Education, 2006, str. 242

193

osnivanju Komiteta regiona.5 Ulazak u EMU je zahtevao od strane zemalja članica ispunjavanje određenih kriterijuma konvergencije. Za najsiromašnije zemlje je to predstavljalo dodatno opterećenje. Da bi se pomoglo ovim zemljama, i da bi se obezbedila što veća kohezija unutar EMU, (koja može biti izuzetno bitna za njeno uspešno funkcionisanje), osnovan je Kohezioni fond. Cilj ovog fonda je bio da smanji njihove ekonomske i socijalne nedostatke, kao i da stabilizuje njihove ekonomije. Pomoću ovog fonda trebalo je obezbediti finansijsku pomoć projektima u oblastima životne sredine i transevropske mreže u oblasti saobraćajne infrastrukture. Sredstva su rezervisana za one zemlje čiji je BNP po stanovniku ispod 90% proseka EU. U tom trenutku, četiri zemlje su označene kao one koje imaju pravo na korišćenje ovih sredstava: Irska, Grčka, Španija i Portugalija (oko 25% stanovništva EU). Ulaganje u ove oblasti je bilo izuzetno važno zbog toga što su bili neophodni veliki iznosi sredstava, obezbeđivali su dugoročnu zaposlenost (ove zemlje su imale veliku stopu nezaposlenosti) i unapređenje i modernizacija saobraćajne infrastrukture je doprinosila boljoj povezanosti perifernih država sa ekonomskim središtem Unije.

3. PROŠIRENJE EU NA ISTOK

U prethodnom periodu je došlo do značajnog povećanja sredstava izdvojenih za Regionalnu politiku EU. Dublja integracija, ali i veći broj zemalja članica je zahtevao sve veći iznos sredstava. Dakle, Regionalna politika EU će u narednom periodu dobiti na značaju zbog dva ključna razloga: stvaranja EMU i širenja EU na Istok. Stvaranje EMU doprinosi tome da zemlje članice ne mogu nacionalne ekonomske probleme da rešavaju koristeći instrumente politike kao što su kamatne stope, inflacija, promene deviznog kursa... tako da time potencijalna neravnoteža platnog bilansa postaje regionalna neravnoteža u EMU. Kao rešenje za ovaj problem se nameće Regionalna politika. Istovremeno, proširenje na Istok donosi povećanje regionalne neujednačenosti čime opet ova Politika dobija na značaju.6

Do sada je EU imala šest proširenja. Svako proširenje je sa sobom nosilo određene probleme i nesuglasice. Najbrojnije proširenje se desilo 2004. godine kada je u EU ušlo 10 zemalja Centralne i Istočne Evrope. Ovo proširenje je po mnogim stvarima izuzetno specifično:

5 S. Majstorović i V. Međak: «Regionalna politika Evropske unije», Kancelarija za

pridruživanje Evropskoj uniji, Beograd 2004, str. 20-39 6 M. Jovanović: «Evropska ekonomska integracija», Ekonomski fakultet Beograd, Beograd

2004. str. 515

194

članice su postale bivše socijalističke zemlje koje su se nalazile na nižem stepenu razvoja i koje u početnom periodu sigurno neće mnogo doprinositi EU u ekonomskom smislu;

broj zemalja članica je skoro udvostručen što je zahtevalo određenu institucionalnu transformaciju EU;

zahvaljujući pripremama za to proširenje javila se potreba za nastankom i definisanjem politike proširenja EU;

ovo proširenje je sa sobom donelo podelu na stare i nove zemlje članice.

«Istorijsko» proširenje je dovelo do povećanja BDP cele Unije za samo 5%, dok je broj stanovnika povećan čak za 20%. Sa proširenjem su došli i još veći ekonomski i socijalni dispariteti (ulazak Bugarske i Rumunije je dodatno pogoršao situaciju). Velike razlike u razvoju postoje ne samo između zemalja, već i u okviru njih samih. Samo 56% njihovog stanovništva je bilo aktivno zaposleno, poredeći sa 64% u EU 15 (starim zemljama članicama). Prosek BDP po stanovniku u novim zemljama članicama je bio ispod polovine proseka EU.7 BDP po stanovniku u Bugarskoj kao najsiromašnijoj zemlji u EU 27 je u 2005. godini iznosio 33% proseka EU, dok je u Portugaliji, kao najsiromašnijoj zemlji u EU 15, iznosio 71% proseka EU.8 Po dohotku po stanovniku, Luksemburg je sada sedam puta bogatiji od Rumunije i Bugarske. Na regionalnom nivou se dobija još veća razlika. Najprosperitetniji regioni, mereno BDP po stanovniku su gradski – London, Brisel i Hamburg tako da je najbogatiji region «Inner» London sa 290% EU 27 dohotka po stanovniku. Istovremeno, najsiromašniji je region «Nord-Est» u Rumuniji sa samo 23% EU 27 proseka.9

Zahvaljujući ovakvoj situaciji postale su neophodne nove reforme EU. Institucionalna transformacija i novi načini donošenja političkih odluka su postali neophodni radi efikasnog funkcionisanja proširene EU. Usvajanje Ustava EU je trebalo da doprinese rešavanju ovih problema. Ipak, do danas (2009. godina) evropski Ustav nije usvojen i može se reći da EU ima određenih problema sa svojom efikasnošću. Sa druge strane, da ne bi došlo do velikog povećanja troškova, ulazak zemalja Centralne i Istočne Evrope je doveo do toga da je postala neophodna reforma Regionalne i Zajedničke poljoprivredne politike (ZPP). Iz tog razloga, Evropska komisija je još 1997. godine objavila izveštaj pod nazivom «Agenda 2000» koji je sadržao predloge Komisije za

7 European Commision: «2000-2006: Making enlargement a success», www.ec.europa.eu

>Regional Policy>The Policy>Background>History, preuzeto 23.9.2009. godine u 15:45:00 8 J. Campbell and L. Mcsorey: «EU Regional Policy After 2006: Will Scotland Notice the

Difference?», European Planning Studies Vol. 16, No. 6, Routledge, July 2008, str. 1 9 European Commision: «2007-2013: Focus on growth and jobs», www.ec.europa.eu

>Regional Policy>The Policy>Background>History, preuzeto 25.9.2009. godine u 14:22:00

195

reformu ZPP i strukturnih fondova, finansijsku perspektivu EU za period 2000-2006. godine i preporuke u vezi sa strategijom proširenja. Iako su se sve zemlje članice složile oko toga da su reforme neophodne, njihovo sprovođenje nije bilo ni malo jednostavno. Zemlje neto korisnice sredstava su se trudile da zadrže svoj položaj, dok budžetski neto kontributori nisu želeli više da «plaćaju» proširenje. Pored svega, prijem novih zemalja je doprineo i tzv. «statističkom efektu». Nakon proširenja došlo je do pojave regiona čiji je nacionalni dohodak po stanovniku ispod 75% proseka EU 15, ali je iznad 75% proseka EU 25.10 Zbog ulaska siromašnijih zemalja prag za primanje pomoći se statistički smanjio čime su mnogi regioni izgubili pravo na pomoć. Ipak, do kraja budžetskog ciklusa (2006. godine), status tih regiona nije menjan. Da bi se smanjio otpor određenih država prema proširenju veoma je bilo bitno razdvojiti ovaj proces od procesa sprovođenja reformi.

«U Agendi 2000, Komisija je izjavila da «ekonomska i socijalna kohezija mora da ostane politički prioritet» za proširenu EU. Predloženo je zadržavanje plafona od 0,46% za strukturnu potrošnju do 2006. godine, pa bi ukupna potrošnja za period 2000-2006. godine iznosila do 275 milijardi evra (po nivou cena iz 1997. godine), od čega bi 45 milijardi evra bilo namenjeno novim državama-članicama). Da bi se ostvarili ciljevi regionalne politike o proširenoj EU i održao predviđeni budžetski limit, Komisija je predložila konsolidaciju aktivnosti na polju regionalne politike i u geografskom smislu i kada se radi o ciljevima pomoći. Ovo praktično znači smanjenje broja ciljeva sa sedam na tri i pooštravanje kriterijuma za dobijanje pomoći. Novi ciljevi su:

Cilj 1 – pomoć najsiromašnijim regionima koji imaju BDP manji od 75% proseka EU,

Cilj 2 – regioni koje očekuje ekonomsko i socijalno restrukturiranje i

Cilj 3 – pomoć državama-članicama u razvoju ljudskih resursa, radi suzbijanja nezaposlenosti».11

Sledeći budžetski ciklus (2007-2013.godina) je zahtevao dalje sprovođenje reformi. Ove reforme praktično predstavljaju nastavak reformi iz prethodnog ciklusa. Evropska komisija je 2005. godine donela nacrt reformi Regionalne politike u narednom periodu. Time je nastojala da ovu politiku unapredi u dve glavne oblasti:

veća strategijska koordinacija kohezione politike da se osigura da će prioriteti Regionalne politike EU biti bolje integrisani u nacionalne i regionalne programe razvoja. Do danas, malo je postignuto u osiguravanju


Education, 2006, str. 245 11 S. Majstorović i V. Međak: «Regionalna politika Evropske unije», Kancelarija za

pridruživanje Evropskoj uniji, Beograd 2004, str 42

196

da se milijarde potrošene na kohezionu politiku troše uz saglasnost sa ostalim politikama EU i politikama zemalja članica. Komisija nastoji da ojača ovu koordinaciju.

veće «vlasništvo» nad kohezionom politikom od strane lokalnih učesnika. «Vlasništvo» je reč koja se u žargonu koristi da u međunarodnoj finansijskoj pomoći označi lokalnu kontrolu. Cilj je poboljšati efektivnost novca uspostavljanjem jasnijeg i više decentralizovanog udela u odgovornosti u oblastima kao što su finansijski menadžment i kontrola. Ovim putem je kreirana jasnija raspodela odgovornosti između Komisije, zemalja članica i Parlamenta i stvorena je želja da se donošenje osnovnih odluka prenese na niži nivo. Ideja je bila da će lokalni autoriteti sredstva dobijena na taj način, ako misle o tim sredstvima kao o sopstvenom novcu, želeti da potroše mudrije.12

Tri prethodno pomenuta cilja su zamenjena sa tri «nova» prioriteta koja su nazvana:

konvergencija – na koji će otpasti 81,54% budžeta Regionalne politike EU;

regionalna konkurentnost i zaposlenost - 15,95% budžeta i

evropska teritorijalna saradnja - 2,52% budžeta.

Slika br 1:

Koheziona politika, 2007-2013. godina, u milijardama evra

283,28

55,41 8,75

Konvergencija

Regionalna konkurentnost I zaposlenost

Evropska teritorijalna saradnja

Izvor: European Commision: «Funds available», www.ec.europa.eu >Regional Policy>The Policy>preuzeto 28.9.2009. godine u 14:20:00


Education, 2006, str. 243

197

Ovi prioriteti će biti finansirani od strane EFRR, ESF i Kohezionog fonda. Ukupan iznos od 347,41 milijardu (prema tekućim cenama), što čini 35,7% ukupnog budžeta EU će biti alociran da podrži ove prioritete u posmatranom budžetskom ciklusu. Najveći deo sredstava će biti dodeljen prvom prioritetu, koji manje-više zamenjuje cilj 1. Regionalna konkurentnost i zaposlenost spajaju ciljeve 2 i 3. Mali deo budžeta je označen za Evropsku teritorijalnu saradnju da obezbedi podršku za interregionalne projekte koji uključuju prekograničnu saradnju.13 Ovi napori su sada objedinjeni pod nazivom Koheziona politika. Suštinu najznačajnijih promena u Kohezionoj politici EU predstavlja do sada najveća koncentracija resursa na najsiromašnije zemlje članice i regione, uključivanje svih regiona, kao i promene u prioritetima koje sada ističu rast, zapošljavanje i inovacije. Očigledno je da će najveća pažnja biti usmerena ka zemljama Centralne i Istočne Evrope (novim zemljama članicama). Iako tih 12 zemalja predstavlja manje od 1/4 ukupnog stanovništva EU, na njih će otpasti 51% ukupnog budžeta Kohezione politike EU.

Tabela 1:

Ciljevi, strukturni fondovi i instrumenti, 2007-2013. godina

Ciljevi Strukturni fondovi i instrumenti Konvergencija EFRR ESF Kohezioni fond Regionalna konkurentnost i zaposlenost EFRR ESF

Evropska teritorijalna saradnja EFRR

Izvor: European Commision: «Key objectives», www.ec.europa.eu >Regional Policy>The Policy>preuzeto 28.9.2009. godine u 14:30:00

Koliku promenu su donela poslednja dva proširenja najbolje govori činjenica ko su korisnici sredstava Kohezionog fonda. Fond je bio namenjen najsiromašnijim zemljama i samo četiri zemlje su bile kvalifikovane za korišćenje njegovih sredstava (Irska, Španija, Portugalija i Grčka). Komisija je 2003. godine utvrdila da je Irska dostigla određeni stepen razvoja (BNP 101% proseka EU) i da od 1. januara 2004. godine nema više pravo na korišćenje sredstava ovog fonda. Zahvaljujući proširenjima iz 2004. i 2007. godine sve nove zemlje članice su kvalifikovane za sredstva Kohezionog fonda. Dok je još na snazi bio stari budžet, u periodu 2004-2006. godina, za Kohezioni fond je bilo dostupno 15,9 milijardi evra (cene iz 2004) od čega je više od polovine (8,49 milijardi) bilo rezervisano za nove zemlje članice. Za sadašnji budžetski

13 J. Campbell and L. Mcsorey: «EU Regional Policy After 2006: Will Scotland Notice the

Difference?», European Planning Studies Vol. 16, No. 6, Routledge, July 2008, str. 3

198

ciklus (2007-2013. godina) je predviđeno da se za Kohezioni fond izdvoji 69,5 milijardi evra što predstavlja 1/5 (20%) ukupnog budžeta Regionalne politike EU. Zemlje korisnice su ostale iste (15 zemalja – 12 novih zemalja članica + Španija, Portugalija i Grčka) s tim što se Španija nalazi u fazi postepenog prestanaka korišćenja sredstava zato što je pogođena «statističkim efektom» proširenja Unije.

Konvergencija kao cilj treba da promoviše rast, odnosno da obezbedi poboljšanje uslova i faktora koji će voditi stvarnoj konvergenciji najmanje razvijenih zemalja članica i regiona. U EU 27 sredstva namenjena ovom cilju može da koristi 17 zemalja članica, odnosno 84 regiona sa 154 miliona stanovnika i BDP po stanovniku manjim od 75% proseka Zajednice. Još 16 regiona sa 16,4 miliona stanovnika se nalazi u fazi postepenog prestanka korišćenja sredstava zato što im je zahvaljujući «statističkom efektu» proširene Unije BDP po stanovniku neznatno iznad granice. Sredstva izdvojena za ovaj cilj su ubedljivo najveća – 282,8 milijardi evra (81,5% ukupnog budžeta Regionalne politike). Od toga 199,3 milijarde evra je izdvojeno klasičnim korisnicima ovih sredstava, 14 milijardi evra je namenjeno regionima koji postepeno prestaju da budu kvalifikovani za dobijanje sredstava i 69,5 milijardi je predviđeno za Kohezioni fond.

Pored konvergencije, postoji želja da se ojača konkurentnost, privlačnost i zaposlenost u određenim regionima. S jedne strane, razvojni programi će pomoći regionima da predvide i unaprede ekonomske promene kroz inovacije i promociju društva znanja, preduzetništvo, zaštitu okoline i napredak u njihovoj pristupačnosti. Sa druge strane, veći broj, istovremeno boljih poslova, će biti podržan prilagođavanjem radne snage i investiranjem u ljudske resurse. U raspodelu ovih sredstava ulazi 19 zemalja članica sa čak 168 regiona i 314 miliona stanovnika, od čega se 13 regiona sa 19 miliona stanovnika nalazi u fazi postepenog ulaska za korišćenje sredstava i on su predmet posebne finansijske alokacije zahvaljujući njihovom predhodnom statusu (region «cilj 1» - 11,4 milijarde evra). Ukupan iznos predviđen za ovaj deo je 55 milijardi evra, odnosno 15,94% ukupnog budžeta Regionalne politike.

Ubedljivo najmanji deo, 8,75 milijardi evra (2,52% ukupnog budžeta Regionalne politike), je predviđen za stvaranje evropske teritorijalne saradnje koja će ojačati pograničnu saradnju kroz udružene lokalne i regionalne inicijative, međunarodnu saradnju ciljajući integrisani teritorijalni razvoj, interregionalnu saradnju i razmenu iskustva. U pograničnim oblastima živi 181,7 miliona stanovnika (37,5% ukupnog stanovništva u EU) i svi regioni i stanovnici su pokriveni jednim od 13 postojećih oblika međunarodne saradnje.

199

Od ukupnog iznosa, 6,44 milijarde evra je za granicu, 1,83 milijarde evra je za međunarodnu i 445 miliona evra za međuregionalnu saradnju.14

4. UTICAJ GLOBALIZACIJE NA EVROPSKE REGIONE

Današnja globalna finansijska i ekonomska turbulencija dodaje visok stepen nepredvidivosti budućnosti svetske ekonomije. U tom kontekstu je veoma važno ispitati u kojoj meri su Politike EU prilagođene izazovima sa kojima će se evropski regioni suočiti u narednim godinama i koja će biti uloga Politika EU u odgovaranju tim izazovima. Kao najznačajniji izazovi, prema mišljenju Evropske komisije, su se izdvojili: globalizacija, demografske, klimatske i energetske promene. Zajedno, ovi izazovi će uticati na razvoj evropskih ekonomija i društva u narednim godinama. U ovom radu će biti reči samo o uticaju globalizacije na EU.

Globalizacija doprinosi da EU ima pristup tržištima i resursima ostalih zemalja, istovremeno dozvoljavajući i ostalim zemljama da imaju veći pristup tržištu EU (jednom od najvećih tržišta na svetu). Iako je ovaj proces uzajamno koristan, treba napomenuti da koristi nisu uvek jednako raspoređene ni između EU i ostalih zemalja, a ni u okviru same EU. Globalizacija ima sve veći uticaj na naše živote. Ona kreira mnogo mogućnosti za proizvođače i preduzetnike kroz pre svega veće tržište i povećanu ekonomsku aktivnost, istovremeno izlažući ih većoj konkurenciji. Upravo veća konkurencija će doprineti boljem životnom standardu potrošača koji će imati koristi kroz niže cene i veći izbor proizvoda.

Globalizacija sa sobom nosi i neophodna strukturna prilagođavanja i modernizaciju kako bi se uspešno odgovorilo izazovima globalizacije. Povećana konkurencija može staviti dodatni pritisak na lokalne firme i, indirektno, na plate, posebno za nisko kvalifikovanu radnu snagu. Mnogi regioni u okviru EU će prema tome morati da resrukturiraju sopstvene ekonomije i promovišu konstantne inovacije – kako u oblasti proizvoda, menadžmenta i procesa proizvodnje, tako i u ljudskom i socijalnom kapitalu. Uprkos imresivnim stopama rasta, ekonomska struktura novih zemalja članica je i dalje skoncentrisana u sektorima gde je konkurencija iz azijskih zemalja velika. Mnogi regioni u starim zemljama članicama takođe imaju visok udeo zaposlenosti u tradicionalnim sektorima, gde je komparativna prednost bazirana na niskim troškovima. Kina i Indija, sa druge strane, sve više privlače investicije u istraživanja i značajno šire sliku o svojoj ekonomiji kroz geslo «niska cena, niska vrednost». Ovo znači da Evropa mora zadržati što veću produktivnost i kvalitet, radeći na svojoj tehnološkoj snazi i sposobnosti da se 14 European Commision: «Key objectives», www.ec.europa.eu >Regional Policy>The Policy,

preuzeto 29.9.2009. godine u 14:05:00

200

takmiči u proizvodnji i usluživanju sa visokim sadržajem znanja. Iz tog razloga je u okviru Lisabonske Agende postavljen cilj da evropske ekonomije povećaju rast produktivnosti, nivo zaposlenosti i nivo obrazovanja radne snage. Opšti trendovi u EU u prethodnim godinama pokazuju osrednji rast produktivnosti radne snage od oko 1%, potpuno različit trend u nivoima obrazovanja radne snage i postepeno povećanje stope zaposlenosti i prosečnih godina za penziju. Na regionalnom nivou primećeni trendovi još više dolaze do izražaja i zbog toga su produktivnost, zaposlenost i obrazovanje predstavljeni kao glavni elementi koji izazove koji nastaju zbog procesa globalizacije, mogu transformisati u mogućnosti. Upravo kombinacijom budućeg nivoa rasta ova tri faktora, dobija se indeks izloženosti globalizaciji koji pokazuje da nisu svi regioni pod istim uticajem globalizacije.

U najkraćem, neki opšti zaključci koji se mogu izvesti su sledeći:

Mnogi regioni locirani na severozapadu periferije EU će biti u povoljnijoj poziciji. Ovi regioni su uglavnom u Finskoj, Švedskoj, Danskoj i V. Britaniji i Irskoj. Koristi očekuju od visoko kvalifikovane radne snage, visokog nivoa zaposlenosti, visokog udela zaposlenosti u naprednim sektorima i visoke produktivnosti radne snage.

Većina regiona lociranih u južnim i istočnim delovima Unije, idući od Letonije, Istočne Slovačke, Mađarske, Bugarske i Rumunije, pa sve do Grčke, Italije, Španije i Portugalije, će u većoj meri biti izložena izazovima globalizacije. Do ovakve situacije će doći, pre svega zbog relativno velikog udela aktivnosti sa malo dodate vrednosti i slabosti u kvalifikovanosti radne snage što može dovesti do teškoća u privlačenju investicija i kreiranju ili održavanju poslova.

U zapadnoj i centralnoj Evropi ne postoji jedinstveni model i često su prisutne velike razlike u okviru zemlje. Dok se od nekih regiona očekuje da budu ispod proseka EU (neki regioni na severu Nemačke), od drugih se očekuje da dostignu više nivoe od prosečnih u produktivnosti, zaposlenosti i kvalifikovanosti radne snage (delovi Austrije, Nemačke, Francuske).

Unutar zemlje, analiza pokazuje da, će u mnogim zemljama članicama regioni kojima pripadaju veliki gradski centri i oblasti metropola, biti u relativno dobrom položaju da odgovore izazovima globalizacije. Ove oblasti očekuju koristi od velikog udela visoko obrazovanog stanovništva, vrlo dinamičnih sektora i podsticajnih ekonomskih aktivnosti. Ipak, koncentracija ekonomskih aktivnosti u metropolama može dovesti i do određenih negativnih posledica (prenaseljenost, iscrpljivanje prirodnih resursa) i, može

201

voditi ka nedovoljnoj iskorišćenosti ekonomskih potencijala na drugim mestima.15

5. ZAKLJUČAK

Regionalne nejednakosti su oduvek bile prisutne i one mogu imati različite uzroke. Mogu biti rezultat dugotrajnih nedostataka nametnutih geografskim položajem, socijalnih i ekonomskih odluka, kao i rezultat nasleđa bivšeg centralno-planskog ekonomskog sistema. Ovi nedostaci se vremenom mogu manifestovati kroz otpuštanja radnika, odnosno višu stopu nezaposlenosti, nekvalitetne škole, odnosno niži nivo kvalifikovanosti radne snage, lošu i neadekvatnu infrastrukturu, što sve zajedno može dovesti do slabih ekonomskih rezultata.

Evolucija EU je do sada tekla u dva pravca – produbljivanje stepena saradnje i proširivanje sopstvenih granica. Oba aspekta evolucije imaju veliki uticaj na Regionalnu politiku EU. Iako su bile svesne značaja ujednačenosti regiona, u početku funkcionisanja EEZ, zemlje članice su rešavanje ove vrste problema uglavnom prepuštale tržištu. Zahvaljujući kontinuiranom menjanju EU javila se potreba i za organizovanim delovanjem prilikom transferisanja sredstava od bogatijih ka siromašnijim zemljama članicama, odnosno ka manje favorizovanim regionima. Prijem siromašnih zemalja, poput Irske, Grčke, Španije i Portugalije je doprineo stavljanju Regionalne politike EU u određene institucionalne okvire. Vremenom je dolazilo do delimičnog menjanja ciljeva i načela ove politike, ali je njena suština ostala ista. Najznačajnija novina je bila formiranje Kohezionog fonda čija sredstva su mogle da koriste samo najsiromašnije zemlje. Što je još važnije, došlo je do znatnog povećanja sredstava koja se izdvajaju za ovu priliku. Na početku organizovanog delovanja budžet Regionalne politike EU je činio 4,8% ukupnog budžeta EU, dok je poslednjih desetak godina dostigao 1/3 ukupnog budžeta EU ( skoro 36%). Poslednja dva proširenja (2004. i 2007. godine) su donela ogromne promene u Regionalnoj politici EU. Deset od dvanaest novih zemalja članica je siromašnije od zemalja EU 15 i sve nove članice su postale kvalifikovane za korišćenje sredstava Kohezionog fonda. I onako veliki jaz između zemalja članica je još više povećan. Na regionalnom nivou razlike su još drastičnije. Stvoren je «statistički efekat» proširenja EU koji je doprineo tome da siromašni regioni u starim zemljama članicama postanu relativno bogatiji čime je delovanje Regionalne politike u velikoj meri okrenuto novim zemljama članicama. Iako predstavljaju manje od 1/4 ukupnog stanovništva, na njih će u ovom budžetskom ciklusu otpasti 51% ukupnih sredstava namenjenih za rešavanje ovih problema.

15 Commision Staf Working Document: «Regions 2020 – An Assessment of Future Challenges

for EU Regions», Commision of the European Communities, Brussels, 2008, str. 5 i 6

202

Ne postoji jedinstven stav ekonomskih stručnjaka o uticaju Regionalne politike EU na smanjenje razlike u nivou razvoja među zemljama članicama. Slučaj Irske je posebno interesantan. Dok jedni smatraju da je za porast njenog standarda najzaslužnija Regionalna politika (njen BDP kada se priključila EEZ je iznosio 64% proseka tadašnje Zajednice, dok je sada među najvišima u okviru EU), drugi smatraju da je Irska dosta bitnih stvari uradila pre nego što su sredstva iz strukturnih fondova počela da pristižu (reforma obrazovnog sistema, nove informacione tehnologije, smanjenje poreza na dobit preduzeća). U svakom slučaju, uticaj Regionalne politike EU ne treba ni potceniti, ni preceniti. Regionalna politika EU nikako ne treba da bude pokretačka snaga razvoja, već samo pomoć i dopuna efektima slobodnog tržišta i ekonomskih politika zemalja članica.

Iako sa sobom nosi brojne šanse i mogućnosti, globalizacija u narednom periodu može doprineti tome da razlike među regionima u EU postanu još veće. Neće svi regioni biti na isti način izloženi izazovima koje sa sobom nosi globalizacija. U najtežem položaju će se naći upravo najnerazvijeniji regioni i zbog toga će od ključnog značaja biti povećanje produktivnosti, zaposlenosti i nivoa obrazovanja u pojedinim regionima. Potencijalno još veća razlika u nivou razvoja među regionima EU će doprineti još većem značaju Regionalne politike EU.

Literatura 1. Commision Staf Working Document: «Regions 2020 – An Assessment of Future

Challenges for EU Regions», Commision of the European Communities, Brussels, 2008

2. European Commision: «Key objectives», www.ec.europa.eu >Regional Policy>The Policy, preuzeto 29.9.2009. godine u 14:05:00

3. European Commision: «2000-2006: Making enlargement a success», www.ec.europa.eu >Regional Policy>The Policy>Background>History, preuzeto 23.9.2009. godine u 15:45:00

4. European Commision: «2007-2013: Focus on growth and jobs», www.ec.europa.eu >Regional Policy>The Policy>Background>History, preuzeto 25.9.2009. godine u 14:22:00

5. J. Campbell and L. Mcsorey: «EU Regional Policy After 2006: Will Scotland Notice the Difference?», European Planning Studies Vol. 16, No. 6, Routledge, July 2008

6. M. Jovanović: «Evropska ekonomska integracija», Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 2004

7. R. Baldwin and Ch. Wyplosz: «The economics of European Integration», McGraw-Hill Education, 2006

8. S. Majstorović i V. Međak: «Regionalna politika Evropske unije», Kancelarija za pridruživanje Evropskoj uniji, Beograd, 2004

203

Stevan Luković∗

KREIRANJE PODSTICAJNOG PORESKOG SISTEMA U CILJU PRIVLAČENJA INOSTRANOG KAPITALA

Rezime: Strane investicije su jedan od ključnih faktora razvoja zemalja u

tranziciji. Stoga je imperativ za državne zvaničnike da kreiraju validan institucionalni okvir koji će biti privlačan za strane investitore. Neophodno je reformisati pravni sistem, uskladiti zakonske odredbe sa odredbama pravnih sistema članica Evropske unije, kreirati adekvatnu spoljnu politiku i, pre svega, osmisliti podsticajne mere trgovinske i poreske politike. Ovaj rad utvrđuje moguće mere isključivo poreske politike kojima se može poboljšati pozicija zemalja u tranziciji u međunarodnim tokovima kapitala. Naglasak u radu stavljen je na mogućnosti poreskih podsticaja, kao i fleksibilne carinske politike, da kreiraju komparativne prednosti određene zemlje u odnosu na ostale zemlje u razvoju. Iskustva zemalja u tranziciji u vezi sa sprovođenjem određenih mera poreske politike i primenom poreskih podsticaja su raznolika i mogu da posluže i državnim zvaničnicima Srbije kao korisna informacija šta treba, a šta ne treba raditi.

Ključne reči: zemlje u tranziciji, poreska politika, poreski podsticaji

CREATING STIMULATING TAX SYSTEM IN ORDER TO ATTRACT FOREIGN CAPITAL

Summary: Foreign investments are one of the key factors of development of transition countries. Therefore, it is imperative to state officials to create valid institutional framework that will be attractive to foreign investors. It is necessary to reform legal system, harmonize legal provisions with those in countries of European Union, create adequate foreign policy, and, by all means, to design stimulating measures of trade and tax policies. This paper deals exclusively with possible measures of tax policy in order to improve position of transition countries within international flows of capital. The emphasis is on possibilities of tax incentives and flexible customs policy to achieve comparative advantages of certain country over other developing countries. Experiences of transition countries are diverse and can be used by Serbian state officials as a valuable information what is recommendable to do, and what is not.

Key words: transition countries, tax policy, tax incentives

* Ekonomski fakultet Kragujevac

204

UVOD

Imajući u vidu značaj stranih investicija za ekonomski rast svake zemlje u razvoju, odnosno zemlje u tranziciji, čini se neophodnim da se utvrde svi mogući načini za privlačenje inostranog kapitala. Fokus je na razmatranju nekih od mogućnosti da se putem poreskog sistema stvori povoljnija klima za privlačenje stranih investicija. Primena poreskih instrumenata treba uvek da ide u korak sa drugim merama koje će država preduzimati u cilju povećanja konkurentnosti privrede i uslova poslovanja. Stvaranje povoljnih investicionih uslova, smanjenje netržišnih rizika, kreiranje stabilnog političkog sistema glavni su podsticaji za privlačenje stranog kapitala. U odsustvu tih elemenata, poreski podsticaji najverovatnije neće imati preveliki uticaj na privlačenje investicija, čak može doći i do postizanja negativnih efekata.

1. ZNAČAJ STRANIH INVESTICIJA

Kvalitetan privredni rast zemalja u tranziciji, opšte je prihvaćeno mišljenje, može se ostvariti samo putem privlačenja i realizovanja stranih (naročito direktnih) investicija. Postojeća domaća akumulacija kapitala u većini zemalja u razvoju je nedovoljna. Većina zemalja u razvoju ima slične probleme: pad privredne aktivnosti, inflacija iznad dozvoljene, društvene tenzije, visoka stopa kriminala. U takvim uslovima impulsi privrednog rasta ne mogu doći iznutra, već, pre svega, ulaganjem stranog kapitala, i to kapitala iz razvijenih zemalja.

Međunarodni tokovi kapitala se mogu podeliti na strane portfolio investicije i na strane direktne investicije. Strane portfolio investicije podrazumevaju ulaganje kapitala u vlasništvo, dok su upravljačke i kontrolne funkcije prenete na menadžere. Za razliku od njih, u slučaju stranih direktnih investicija vlasnička, upravljačka i kontrolna funkcija su objedinjene i nalaze se u rukama investitora. [1, strana 187]

Strane direktne investicije (foreign direct investment) ili strani kapital podrazumevaju ulaganje kapitala koji potiče iz privatnih finansijskih ustanova i preduzeća, međunarodnih institucija i organizacija i javnih finansija, ili, kraće rečeno, bilo koje investicije koje u stranoj zemlji preduzimaju privatne kompanije, međunarodne institucije ili organizacije, države ili pojedinci.[3, strana 96] . Dalje, SDI se mogu podeliti na brownfield investicije, što podrazumeva preuzimanje već postojećih firmi ili njihovih organizacionih delova (akvizicije), i na greenfield investicije, koje predstavljaju potpuno nove investicije. Posebni oblici SDI su koncesije i BOT (build-operate-transfer) ulaganja.

205

Strane direktne investicije dolaze u određena područja samo ako postoji interes i samog investitora i zemlje domaćina. Neophodno je stvoriti adekvatne uslove za oplođenje kapitala, kako domaćeg, tako i inostranog, tako da investitori imaju motiv da ulažu. Cilj svakog investitora, a posebno stranog, je da obezbedi maksimalno mogući profit, a cilj korisnika je da se ubrzano razvija, a da pri tom ne izgubi svoju ekonomsku samostalnost. Investitor svoj profit ostvaruje koristeći prednosti kao što su: nove tehnologije, kapital, znanje i iskustvo, robne marke, marketing i menadžment.[3, strana 104] Korisnik kapitala, odnosno zemlja domaćin, ostvaruje pozitivne efekte prelivanja znanja, tehnologije, ostvaruje priliv deviza, povećava konkurentnost svojih proizvoda na međunarodnom tržištu. Priliv stranih direktnih investicija, na prvom mestu, podiže nivo investicione i opšte ekonomske aktivnosti u nekoj zemlji ili regionu. Direktne posledice su porast obima proizvodnje ili usluga i najčešće, ali ne i obavezno, rast zaposlenosti. U opštem slučaju, priliv SDI iz inostranstva se ne razlikuje od plasmana domaćeg investicionog kapitala, ako ne računamo promene u platnom bilansu.[2, strana 50]

Privlačenje stranog kapitala predstavlja neophodan uslov za povećanje proizvodnje i izvoza, do onog nivoa koji bi omogućio stabilan ekonomski rast i servisiranje dugova. Treba reći da strane direktne investicije nisu nešto što predstavlja novinu za srpsku privredu i imaju dugu tradiciju u modernoj srpskoj istoriji. U Srbiju su, krajem XIX veka, početkom XX veka i između dva svetska rata ulagale Francuska, Engleska, Nemačka, Rusija. Međutim, nakon II svetskog rata nisu stvorene zakonske pretpostavke za ulaganje stranog kapitala, a tek u poslednjoj deceniji XX veka i početkom XXI veka, kada je uočena neophodnost privlačenja stranih ulaganja, regulisan je priliv stranog kapitala, naročito kroz procese transformacije i privatizacije.

2. UČINCI STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA NA PRIVREDNI RAST SRBIJE

Postoje primeri i uspešnih i neuspešnih stranih investicija, tako da o stranim investicijama ne možemo da damo konačnu ocenu. Da li će one imati pozitivan ili negativan efekat zavisi i od kvaliteta poslovnog okruženja, konkurentnosti privrede, pravnog sistema, a da li će prednosti biti iskorišćene zavisi i od kvaliteta domaćih firmi. Sa stranim investicijama dolaze i nova znanja (know how), nove tehnologije, savremeniji marketing, što je jeftiniji način za njihovo prisvajanje, dakle dolazi do takozvanog spillover-a (prelivanja) tehnologija, znanja i produktivnosti. Takođe, izlazak na svetsko tržište podrazumeva i nadmetanje sa multinacionalnim kompanijama što je praktično nemoguće za domaće firme, tako da je neophodno te kompanije privući na sopstveno tržište. Povoljni efekti se šire tržištem, jer se poboljšava kvalitet proizvoda, unapređuje se konkurentnost, od čega koristi imaju i

206

potrošači, ali i domaći proizvođači. Jedan od efekata bi trebalo da bude i povećani devizni priliv od većeg izvoza. Ovo je samo jedan od povoljnih scenarija. Međutim, može se desiti i da ulazak stranih kompanija ima negativan uticaj. U neuređenom sistemu, uz odsustvo antimonopolskih zakona i njihove primene, može se desiti da strani investitor monopolizuje tržiše i potpuno uguši bilo kakav oblik konkurencije. Domaći proizvođači ne mogu da se nadmeću i propadaju. Strani investitori često izmeštaju prljavu proizvodnju u strane zemlje koje nemaju stroge zakone o zaštiti životne sredine, ne unose najnovije proizvodne tehnologije, već pre svega koriste povoljne poreske podsticaje za maksimizaciju svoga profita, a onda kada ih u potpunosti iskoriste dalje izmeštaju svoj kapital na neku drugu lokaciju. Ovo je drugi, daleko nepovoljniji scenario.

Učinak dosadašnjeg priliva direktnih investicija na privredni rast Srbije je skroman i proporcionalan je njihovom nezadovoljavajućem obimu. Pre svega, najveći deo je plasiran u sektor usluga: trgovinu, bankarstvo, telekomunikacije, distribuciju naftnih derivata, turizam, ugostiteljstvo. U proizvodnom sektoru, kapital je plasiran u proizvodnju piva, mineralne vode, prehrambenu industriju, preradu metala i nemetala, proizvodnju cementa, preradu duvana.

Efekti priliva SDI na srpsko tržište i privredu se mogu sumirati u sledećem: kupovina tržišta, pre nego kupovina proizvodnih kapaciteta, distorzije tržišta (oligopoli u veletrgovini, bankarstvu, proizvodnji cigareta, kafe, piva, monopol u proizvodnji čelika, preradi mleka) ali i određen rast konkurencije; povećanje izvoza, ali i uvoza; počeci greenfield SDI orijentisanih na izvoz na treća tržišta. [1, str 191]

Veliki je broj razloga zašto pozitivni efekti stranih direktnih investicija nisu do kraja iskorišćeni. Pre svega, najveći priliv stranih investicija došao je kroz proces privatizacije, koji nije doveo do adekvatnih rezultata. Privatizacioni prihodi nisu utrošeni u proizvodne svrhe, već u finansiranje javne potrošnje i smirivanje socijalnih tenzija. Strane investicije koncentrisane su u sektor usluga što ne dovodi do krupnog povećanja zaposlenosti. S tim u vezi, većina zemalja u tranziciji, teži da privuče proizvođače automobila, jer je proizvodnja automobila jedna od grana industrije koja preko svoje široke mreže dobavljača delova i kooperanata dovodi do otvaranja velikog broja radnih mesta. Sektor usluga ipak nema takvu propulzivnost. Takođe, postoji i velika razlika u nivou tehnologije između domaće privrede i razvijenih zemalja, tako da je moć srpske privrede da upije nova proizvodna rešenja jako mala. Politički i pravni sistem su jako nestabilni, tržišta i tržišne institucije nisu do kraja izgrađeni.

207

Grafik 1:

Priliv stranih direktnih investicija u Srbiju (u milionima dolara)

Priliv stranih direktnih investicija u Srbiju

52 177495

1356962

1572

4349

34622994

1197

0500

100015002000250030003500400045005000

2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009

Izvor: Narodna banka Srbije

Što se tekućih kretanja tiče, Srbija je tokom 2009. godine uspela da privuče svega 1197 miliona dolara stranih investicija, odnosno oko 900 miliona evra, što je upola manje nego u istom periodu prethodne godine. Jedan deo ovako lošeg rezultata može se objasniti i svetskom ekonomskom krizom, a drugi možda čak i veći jako lošim ocenama konkurentnosti i uslova poslovanja srpske privrede. Situaciju dodatno otežava i to što je većina zemalja iz okruženja iskoristila jako dobro prethodnu godinu za poboljšanje rejtinga kao investicionih destinacija. Zato se može reći da podsticaji, i direktni i indirektni, nisu svemogući, jer upravo u periodu kada su podsticaji u srpskoj privredi rasli, investicioni prihod konstantno se smanjivao. Da bi se privukli strani investitori, nije neophodno da država upravlja privredom, već da obezbedi uslove za ulazak konkurencije na tržišta, vodi računa o uravnoteženosti javnih finansija, ukloni barijere za ulaganja. Kada to bude učinjeno, i Srbija će dobiti bolje ocene uslova poslovanja i konkurentnosti koje strani investitori pomno prate kada donose odluke gde da investiraju.

3. TRENUTNA POZICIJA SRBIJE U MEĐUNARODNIM TOKOVIMA KAPITALA

Srbija nije, prema nedavno objavljenim izveštajima Svetske banke i Svetskog ekonomskog foruma, uspela da značajnije napreduje kada je reč o poboljšanju uslova poslovanja i konkurentnosti privrede. To govore i uporedni podaci za tekuću i prethodnu godinu. Prema Izveštaju o uslovima poslovanja za

208

2010. godinu Svetske banke iz septembra 2009. godine Srbija se nalazi na 88. mestu u konkurenciji 183 zemlje (dok se prema izveštaju za 2009. godine nalazila na 90. mestu), što znači da je u odnosu na prethodnu godinu ostvarila napredak od svega dve pozicije. Ni prema kriterijumu konkurentnosti pozicija Srbije nije se značajnije poboljšala. Kao što pokazuje tabela 3, Prema Izveštaju o konkurentnosti 2009-2010 Svetskog ekonomskog foruma, Srbija se nalazi na 93. mestu u konkurenciji 133 države. Poređenja radi, Srbija se prema Izveštaju o konkurentnosti 2008-2009. nalazila na 85. mestu, a godinu dana pre toga na 91. mestu.

Tabela 1:

Pozicija Srbije u svetu prema uslovima poslovanja

kategorija rang 2010 rang 2009 otpočinjanje posla 73 108 izdavanje građevinskih dozvola 174 172 zapošljavanje novih radnika 94 87 plaćanje poreza 137 126 zatvaranje preduzeća 102 102 zaštita investitora 73 70 uzimanje kredita 4 12 prekogranična trgovina 69 67 upis imovine 105 99

Izvor: http://www.doingbusiness.org/ExploreEconomies/?economyid=206 [20.09.2009]

U tabeli 1 navedene su neke od najznačajnijih kategorija koje se koriste prilikom utvrđivanja kvaliteta uslova poslovanja u određenoj privredi. Direktna posledica loše ocene srpske privrede od strane međunarodnih ekonomskih institucija je i izostanak stranih investicija. Najveće prepreke razvoju poslovanja u Srbiji su, prema tabeli 1, dobijanje građevinskih dozvola, upis imovine i plaćanje poreza. Nivo administrativne i proceduralne efikasnosti se, dakle, nije poboljšao, što predstavlja razlog zašto se ni pozicija srpske privrede nije značajnije popravila. Da bi se to dogodilo neophodno je započeti sa procesom reforme javnog sektora, u smislu redukcije broja zahteva, obrazaca, procedura i vremena da se ispoštuju, kao i njihovih troškova. Srbija ima jako povoljnu ocenu što se tiče lakoće uzimanja kredita, ostvarila je napredak u smislu reforme carinskog postupka, pojednostavljena je registracija preduzeća tako da je došlo do napredovanja u toj kategoriji za 35 mesta, ali po svim ostalim merilima jako je neefikasna. Primera radi, Makedonija je očigledan primer kako niz pravih poteza dovodi do poboljšanja pozicije u smislu uslova

209

poslovanja i konkurentnosti. Makedonija je jedna od 10 zemalja koje su najviše napredovale tokom 2009. godine, tako da je sa 69. mesta prema Izveštaju o uslovima poslovanja Svetske banke za 2009. godinu dospela na 32.mesto, prema izveštaju za 2010. godinu. Sigurno je da će to biti izuzetno značajan signal u smislu sigurnosti i mogućnosti oplodnje investicija za inostrane vlasnike kapitala.

Tabela 2:

Plasman prema uslovima obavljanja posla

Zemlja Pozicija prema uslovima obavljanja posla

Singapur 1 Novi Zeland 2 Hong Kong 3 SAD 4 V.Britanija 5 Makedonija 32 Bugarska 44 Slovenija 53 Rumunija 55 Crna Gora 71 Poljska 72 Turska 73 Češka 74 Albanija 82 Srbija 88 Hrvatska 103

Izvor: Global Competitiveness Report 2009- 2010, World Economic Forum 2009, strana 13

Ispred Srbije su se, prema oba izveštaja, našle gotovo sve susedne zemlje, među kojima su Crna Gora, Makedonija i Slovenija, a prema konkurentnosti ispred se našla i Hrvatska. To predstavlja jako loš signal za buduće investiranje. Naime, region jugoistočne Evrope postao je jako zanimljiv za strane investitore, što se vidi i po stopama rasta broja projekata finansiranih stranim direktnim investicijama. Dok je u skandinavskim zemljama godišnji rast broja projekata u periodu 2006-2007 doživeo pad od 13%, u zemljama Zapadne Evrope vrlo mali rast od 2%, u zemljama jugoistočne Evrope došlo je do rasta ukupnog broja SDI projekata od čak 18%. Prema istraživanjima obavljenim na uzorku sastavljenom od izvršnih direktora multinacionalnih korporacija, region jugoistočne Evrope ima najniže troškove radne snage u Evropi, fleksibilne zakone o radu i značajan rast produktivnosti i predstavlja najatraktivniju

210

lokaciju u Evropi za proizvodnju. Prednost kao zemlje investiranja u očima investitora imaju Turska i Rumunija, dok se Srbija i dalje nalazi na nezavidnom šestom mestu u celom regionu.[8] Dakle, razvojne šanse postoje, strani investitori su zainteresovani za region zapadnog Balkana, a na Srbiji je da te šanse u narednom periodu iskoristi na najbolji mogući način.

Prilikom utvrđivanja konkurentnosti privrede uzima se u obzir makroekonomska stabilnost koja se utvrđuje na osnovu cena, visine kamatne stope, budžetskog deficita, zatim kvalitet javnih institucija koji je izražen stepenom regulisanja imovinskih prava, nivoom korupcije u sistemu i operativnošću javnih institucija, i tehnološki razvoj kao osnova dugoročnog ekonomskog rasta. Srbija po gotovo svim kriterijumima nije dobila zadovoljavajuću ocenu.

Tabela 3:

Plasman prema konkurentnosti

Pozicija Zemlja 37 Slovenija 62 Crna Gora 72 Hrvatska 84 Makedonija 93 Srbija 96 Albanija

109 Bosna i Hercegovina

Izvor: Doing Business Report 2010, World Bank Group, strana 4

4. PORESKI PODSTICAJI I PORESKA KONKURENCIJA

Poreska konkurencija predstavlja takmičenje među državama (jurisdikcijama) u privlačenju kapitala (investitora) poreskim instrumentima, posebno poreskim podsticajima.[4, strana 45] Pošto su u fokusu razmatranja strane direktne investicije i finansijski kapital kojim se mogu finansirati realne investicije, poreska konkurencija je jedan od jako bitnih aspekata.

Pokretljivost međunarodnog kapitala tokom vremena značajno se uvećala što zbog razvoja informacionih tehnologija, pojave elektronskog trgovanja, harmonizacije računovodstva preko međunarodnih računovodstvanih standarda, zatim ukidanjem barijera preko kreiranja sve većeg broja ekonomskih i trgovinskih zajednica širom sveta, što pospešuje međunarodnu trgovinu i kretanje kapitala multinacionalnih korporacija širom sveta. U takvim

211

okolnostima, zemlje u tranziciji, i uopšte zemlje u razvoju, usled nedostatka domaćeg investicionog potencijala moraju da se uključe u internacionalno nadmetanje kako bi privukle investitore iz drugih, kapitalom bogatih razvijenih zemalja. Jedna od velikog broja mogućih i nezaobilaznih podsticajnih mera jesu i poreski podsticaji. Budući da su gotovo sve zemlje u razvoju u manjoj ili većoj meri posegle za ovim instrumentima, znači da dolazi do stvaranja poreske konkurencije. Strane investicije dovode do uvoza modernijih proizvodnih tehnologija, procesa i novih znanja tako da poreski podsticaji mogu da imaju veliki broj pozitivnih efekata. Pored toga, stvara se takav poreski sistem koji je privlačniji za investitore. Usled poreskih olakšica dolazi do smanjenja poreskih prihoda tako da i državni činovnici moraju da budu efikasniji u korišćenju javnih sredstava. Međutim, postoji i negativna strana, naime, može se desiti da u bespoštednoj borbi za privlačenjem inostranog kapitala države toliko snize poreske prihode da bi njihovo smanjenje bilo veće od očekivanog investicionog priliva. Može doći i do evazije poreza, kao i do velikog broja raznovrsnih zloupotreba. Podsticaji koje pruža jedna država imaju efekte i na druge države, kada je prisutna globalizacija međunarodnih tokova kapitala. Naročito velike investicije teže da budu jako osetljive na poreske olakšice, tako da su te investicije tokom godina pristizale u zemlje u tranziciji tek nakon što su u svojim poreskim zakonodavstvima ustanovile poreska oslobođenja (tax holidays) ili postojanje slobodnih poreskih zona. Praktično se od početne atraktivnosti određene zemlje kao destinacije investiranja usled pružanja poreskih podsticaja došlo do toga da se poreski podsticaji uzimaju kao nešto što se već podrazumeva. U takvim okolnostima sve je teže i teže koristiti poreske olakšice kao jednu od podsticajnih mera.

5. PODSTICAJNOST PORESKOG SISTEMA SRBIJE

Spektar podsticaja koji zemlje uvoznice kapitala preduzimaju u cilju povećanja svoje atraktivnosti kao destinacija za ulaganje je jako širok. Pored poreskih podsticaja, postoji i čitav niz drugih podsticaja koje države pružaju investitorima, među kojima su i finansijski podsticaji, a to su pre svega direktni finansijski transferi i dotacije iz budžeta. Podsticaji treba da budu fokusirani posebno na one aktivnosti koje stvaraju najjači potencijal za prelivanja (spillover), uključujući veze između stranih i lokalnih firmi, obrazovanje, obuku, R&D (istraživanje i razvoj). [1, strana 192]

Srpski zakonodavac je obveznicima pružio poreske podsticaje radi ostvarivanja širih ekonomskih i društvenih ciljeva, kao što su stimulisanje ekonomskog rasta, poboljšanje ekološke situacije, razvoj malih i srednjih preduzeća, zapošljavanje radnika. Poreska olakšica predstavlja ustupak koji država čini u pogledu poreskog obveznika, poreske osnovice, poreskih stopa ili iznosa poreskog prihoda, sve to u poređenju sa opštim režimom ova četiri

212

elementa koji bi zakonom bio uređen u odsustvu olakšica. [5, strana 83] Poreski sistemi većine država ne prave razliku između stranih i domaćih investitora, što znači da se definisani poreski podsticaji ne odnose samo na inostrana investiciona ulaganja, već na celokupne odabrane vrste investicija. Konkretni poreski podsticaji u poreskom sistemu Srbije su mnogobrojni i široko definisani i pre svega su utvrđeni u oblasti oporezivanja dobiti pravnih lica. Porez na dobit preduzeća je poreski oblik koji se, pored fiskalnih ciljeva, koristi i za realizaciju određenih ekonomskih ciljeva. U mnogim državama je vrlo razvijen sistem poreskih podsticaja instrumentima ovog poreskog oblika. Ipak, u skladu sa jačanjem koncepta o neutralnosti poreskog sistema i poreskih struktura, u mnogim zemljama je uočena tendencija restriktivnijeg odobravanja poreskih podsticaja. Investicione odluke treba prevashodno da budu određene ekonomskim, umesto poreskim, razlozima.[6, strana 208]

Generalno, u okviru oporezivanja dobiti pravnih lica u većini zemalja definisani su:

1) poreska oslobođenja;

2) poreski odbici;

3) poreski krediti;

4) odlaganje plaćanja obaveze.

Poresko oslobođenje je potpuno oslobođenje od plaćanja poreza u određenom vremenskom periodu. U Zakonu o porezu na dobit preduzeća Republike Srbije predviđena su poreska oslobođenja kao podsticaji za zapošljavanje invalidnih lica, koncesiona ulaganja, velika ulaganja u osnovna sredstva i za ulaganja u nedovoljno razvijena područja.

Što se zapošljavanja invalidnih lica tiče, predviđa se oslobođenje od plaćanja poreza na dobit za preduzeće za radno osposobljavanje, rehabilitaciju i zapošljavanje invalidnih lica srazmerno učešću tih lica u ukupnom broju zaposlenih.

Poresko oslobođenje za koncesiono ulaganje. U slučaju koncesionog ulaganja, koncesiono preduzeće, odnosno koncesionar koji ima registrovano preduzeće za obavljanje koncesione delatnosti oslobađa se plaćanja poreza na dobit ostvarenu po osnovu prihoda od predmeta koncesije na rok od 5 godina od dana ugovorenog završetka koncesionog ulaganja u celini.[9, član 45]

Poresko oslobođenje u vezi sa velikim ulaganjima. Shvatanje da je najbolji investitor veliki investitor dovelo je do utvrđivanja posebnih kriterijuma za poresko oslobođenje, pre svega se to odnosi na veličinu ulaganja. U Srbiji, obveznik koji uloži u svoja osnovna sredstva, odnosno u čija osnovna sredstva drugo lice uloži više od 600 miliona dinara, i ta sredstva koristi u registrovanoj delatnosti na teritoriji Republike i u periodu ulaganja

213

zaposli na neodređeno vreme najmanje 100 lica, ima pravo na poresko oslobođenje u periodu od 10 godina od početka ulaganja srazmerno tom ulaganju.[9, član 50a]

Poresko oslobođenje u vezi sa ulaganjem u nedovoljno razvijena područja. Obveznik može biti oslobođen plaćanja poreza na dobit na period od pet godina ukoliko posluje na područjima od posebnog interesa i zadovoljava sledeće uslove:

1) da je u osnovna sredstva obveznika uloženo više od 6 miliona dinara; 2) da se 80% vrednosti osnovnih sredstva koristi na području od posebnog

interesa za Republiku; 3) da u periodu ulaganja zaposli na neodređeno vreme najmanje 5 lica; 4) da najmanje 80% zaposlenih bude zaposleno na području od posebnog

interesa za Republiku.

Poresko oslobođenje je administrativno jako jednostavno za primenu i jako je primamljivo za velike investicije za koje je neophodan dug period oslobođenja jer zahtevaju i nekoliko godina nakon što počne da se ostvaruje profit. Međutim, problem je što gubitak poreskog prihoda po osnovu oproštenog poreza može da bude preveliki, a koristi tokom višegodišnjeg perioda teško izmerljive i nesigurne. Takođe, ovim podsticajem obično se privlače brzoprofitne, mobilne investicije koje se nakon isteka perioda oslobođenja sele u neke druge oblasti.

Poreski odbitak je poreska olakšica kojom se smanjuje iznos poreske osnovice, obično za određeni procenat ili čak čitav iznos ulaganja u osnovna sredstva.

Poreskim kreditom se umanjuje iznos poreskog tereta, odnosno duga, obično za određeni procenat ulaganja u osnovna sredstva. U Zakonu o porezu na dobit preduzeća definisani su brojni poreski krediti.

Poreski kredit u vezi sa osnivanjem nove poslovne jedinice. Za osnivanje nove poslovne jedinice u nedovoljno razvijenim područjima predviđa se umanjenje poreza na dobit srazmerno učešću tako ostvarene dobiti u ukupnoj dobiti preduzeća, u periodu od dve godine. Zahtev je da postoji posebna evidencija za poslovanje te poslovne jedinice. Ovaj poreski podsticaj praćen je određenim zloupotrebama, naime, već postojeći investitor jednostavno može da otvori novu filijalu isključivo radi korišćenja poreskih privilegija, ne rukovodeći se ekonomskim, već poreskim razlozima.

Poreski kredit u vezi sa ulaganjem u osnovna sredstva. Obvezniku koji izvrši ulaganja u osnovna sredstva u sopstvenoj registrovanoj delatnosti priznaje se pravo na poreski kredit u visini od 20% izvršenog ulaganja, s tim da njegova visina ne može prelaziti 50% ukupnog poreza na dobit. Ovaj oblik se često naziva i investicioni poreski kredit.

214

Podsticaji za mala i srednja preduzeća. MSP su jedan od ključnih faktora privrednog razvoja kako u zemljama u razvoju, tako i u zemljama članicama Evropske unije, jer omogućuju rešavanje problema nezaposlenosti i pospešuju regionalni razvoj. U Srbiji MSP učestvuju u stvaranju bruto društvenog proizvoda sa 60%, u investicijama privrede sa oko 50%, i u izvozu sa oko 50%. U srpskom poreskom zakonodavstvu uvažen je potencijal malih i srednjih preduzeća i data je odgovarajuća podsticajna mera. U cilju stimulacije malih i srednjih preduzeća Zakonom o porezu na dobit predviđen je poreski kredit u visini od 40% izvršenog ulaganja u osnovna sredstva, s tim da umanjenje obračunatog poreza na dobit u godini ulaganja ne može biti veće od 70%.

Podsticaji za zapošljavanje. Obvezniku koji na neodređeno vreme zaposli nove radnike, obračunati porez na dobit umanjuje se u poreskom periodu za iznos koji čini 100% bruto zarada isplaćenih tim zaposlenima, uvećan za pripadajuće javne prihode plaćene na teret poslodavca.[9, član 49]

Poreski kredit je, za razliku od poreskog oslobođenja, lako merljiv i odnosi se na određeni procenat ulaganja. Problem kod poreskog kredita je što investitori mogu da biraju sredstva sa kraćim vekom trajanja, kako bi što pre opet investirali i tako ostvarivali olakšicu, što dovodi do neoptimalne alokacije sredstava.

Olakšica kojom se samo odlaže plaćanje poreske obaveze definisana je obično kao ubrzana amortizacija. Ubrzana amortizacija podrazumeva stope otpisa osnovnih sredstava koje su više od propisanih. Na taj način uvećavaju se troškovi osnovnih sredstava, smanjuje se poreska osnovica i smanjuje poreska obaveza. Stope otpisa mogu biti najviše 25% više od propisanih stopa. Pravo na ubrzanu amortizaciju obveznik ima u odnosu na stalna sredstva koja služe za:

1) sprečavanje zagađivanja vazduha, vode i zemljišta, ublažavanje buke, uštede energije, pošumljavanje, prikupljanje i korišćenje otpadaka kao industrijskih sirovina ili goriva;

2) naučnoistraživački rad;

3) školovanje i obuku kadrova.

Pravo na ubrzanu amortizaciju obveznik ima i u odnosu na računarsku opremu. [9, član 43]

Olakšice u vezi sa stranim ulaganjima. U vezi sa stimulisanjem stranih ulaganja, preovlađujuće je mišljenje da strane investitore ne bi trebalo privlačiti isključivo poreskim merama u smislu njihovog preferencijalnog tretmana u odnosu na domaće ulagače. To znači da treba izgraditi poreske podsticaje koji će važiti kako za strane tako i za domaće ulagače. Mnogo je efikasnije strane investitore ne izdvajati kao posebnu poresku ciljnu grupu, već im obezbediti tretman koji im, podjednako kao i domaćim ulagačima, garantuje pravnu sigurnost i stabilnost, transparentnost i jednostavnost. [5, strana 91] Od zemalja

215

Zapadnog Balkana samo su Bosna i Hercegovina i Makedonija zadržale preferencijalni poreski tretman stranih investitora.

Poreske olakšice kod poreza na dobit postoje u većini zemalja u tranziciji, ali nisu tako široko postavljene kao u Srbiji. Srbija ima zakonsku poresku stopu poreza na dobit od 10%, što znači da uz Bugarsku ima najnižu stopu poreza na dobit u regionu (i šire u Evropi). Uz veoma ekstenzivno postavljen postavljen sistem poreskih olakšica, iz čega proističe niska efektivna poreska stopa, može se zaključiti da je sistem poreza na dobit u Srbiji veoma konkurentan u odnosu na ostale sisteme.[7, strana 6] Razgranati sistem poreskih olakšica značajno smanjuje zakonski propisanu poresku stopu (poreski odbici, poreski krediti, poreska oslobođenja značajno umanjuju poresku obavezu) tako da se smatra da je efektivna poreska stopa poreza na dobit između 5 i 6 procenata.

Tabela 4:

Karakteristike poreskog sistema Srbije

broj

godišnjih uplata

prosečan broj sati provedenih u obradi poreskih

zahteva

zakonska poreska stopa

ukupna poreska stopa

(% od profita)

socijalno osiguranje 12 126 18 20,2 porez na dobit 12 48 10 11,6 porez na prenos zemljišta

1 3 1,5

porez na imovinu 4 0 0 0,7 naknada za korišćenje gradskog građevinskog zemljišta

12 varijabilno beznačajno

PDV 12 105 18 nije uključen naknada za razvoj građevinskog zemljišta

1 varijabilno beznačajno

drugi lokalni porezi 12 varijabilno beznačajno UKUPNO 66 279 34,0 prosek za zemlje OECD

12,8 194,1 44,5

Izvor: http://www.doingbusiness.org/ExploreTopics/PayingTaxes/Details.aspx?economyid=206 [20.09.2009]]

Pored poreskih podsticaja, koji su u našem poreskom zakonodavstvu u većoj meri iscrpljeni, čini se da je još značajnije pitanje neefikasnosti poreskog sistema Srbije. Nefunkcionalnost poreskog sistema je faktor koji u velikoj meri

216

odvraća strane investitore od ulaganja u srpsku privredu. Loša ocena efikasnosti poreskog sistema u Izveštaju o uslovima poslovanja 2010. Svetske banke pravi je pokazatelj šta je to što se mora popraviti.

Poreska reforma je neophodna. Pored uvođenja dovoljnog broja poreskih podsticaja neophodno je pojednostaviti i poreski postupak. U sistemu poreza na dobit pravnih lica nije ostalo još mnogo mesta za ugrađivanje dodatnih poreskih podsticaja. Uostalom, prema svim pokazateljima Srbija ima jedan od najpodsticajnijih poreskih sistema u smislu poreskih olakšica. Međutim, komplikovanost poreskog sistema u smislu broja godišnjih uplata za sve poreze koje plaća jedno preduzeće srednje veličine, zatim prosečnog broja sati provedenih u popunjavanju obrazaca, pripremi izveštaja, samom plaćanju poreza kao što i pokazuje tabela je prevelika u poređenju sa zemljama OECD-a. To je i jedan od razloga zašto je Srbija i dalje na 137. mestu po kvalitetu poreskog sistema, prema Izveštaju o uslovima poslovanja Svetske banke za 2010. godinu.

Srbija je liberalizovala i u narednom periodu će i dalje liberalizovati svoju carinsku politiku, u skladu sa primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU, a zatim i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji podrazumevaju fazno smanjenje carina na uvoz proizvoda iz EU, što će uticati na pad prihoda u narednom periodu, ali će dovesti i do preferencijalnog carinskog tretmana i proizvoda srpske privrede na teritoriji EU, što će povećati konkurentnost proizvoda i olakšati izvoz, što može da bude određeni podsticaj za strane investitore koji izvoze na druga tržišta.

ZAKLJUČAK

Regulisanje odnosa Srbije sa međunarodnim političkim i finansijskim institucijama imalo je za posledicu i značajan priliv sredstava u vidu kredita i donacija, što predstavlja značajnu inicijalnu podršku sprovođenju reformi i stvaranju uslova za priliv stranog kapitala. Usled prevelike spoljne prezaduženosti, Srbija se ne sme osloniti na ove izvore međunarodne ekonomske pomoći, već mora kreirati one elemente koji će dovesti do stvaranja povoljne investicione klime. Pozicija poreskog sistema u tim naporima može da bude jako značajna. Akcenat reforme poreskog sistema treba da bude na pojednostavljivanju postupaka, transparentnosti, efikasnosti u naplati, a manje na kreiranju novih podsticaja jer je prostor za kreiranje novih podsticaja manje više iscrpljen. Sa efikasnijim poreskim sistemom, sistemom obračuna i naplate, harmonizacijom u skladu sa regulativom Evropske Unije, Srbija će imati znatno veću razvojnu šansu.

217

Literatura 1. Antevski M., Petrović P., „Karakteristike i efekti stranih direktnih investicija u

Srbiji“, Ekonomske teme, br. 1-2, 2006, Ekonomski fakultet Niš 2. Antevski M., „Razvojni potencijali stranih direktnih investicija: komparativna

međunarodna iskustva“, Međunarodni problemi br 1-2, 2009, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd

3. Beslać M., „Obim stranih direktnih investicija u jugoistočnoj Evropi i privreda SCG“, Ekonomski anali, br. 168, 2006, Ekonomski fakultet Beograd

4. Raičević B., Nenadić J., „Poreska konkurencija, opšti osvrt“, Ekonomski anali br.162, 2004, Ekonomski fakutlet Beograd

5. Raičević B., Nenadić J., „Poreski podsticaji u sisstemu poreza na dobit-uporedno pravna analiza rešenja u Srbiji i Crnoj Gori“, Ekonomski anali br.166, 2005, Ekonomski fakultet Beograd

6. Raičević B., Javne finansije, (2008), Ekonomski fakultet, Beograd 7. Raičević B., Aranđelović S., „Analiza visine poreza u Srbiji“, Industrija, vol. 36,

br.1, 2008, Ekonomski institut, Beograd 8. SEE Atractiveness Survey, April 2008, Ernst&Young Southeast Europe 9. Zakon o porezu na dobit preduzeća, Službeni glasnik RS br. 25/2001, 80/2002,

43/2003 i 84/2004

Tokovi kapitala

u ekonomijama u tranziciji

221

Prof. dr Momčilo Đorđević*

ZAJEDNIČKA ULAGANJA I STRATEGIJSKE ALIJANSE KAO NAČINI ULASKA

STRANOG KAPITALA

Apstrakt: U radu se polazi od pretpostavke da je u ovoj fazi razvoja, strani kapital neophodan državi, preduzećima i stanovništvu. Činjenica je, da svim učesnicima na tržištu (države, preduzeća, stanovništvo) nedostaje kapital. Sa stanovišta teme ovog rada, ralevantno je obezbeđivanje potrebnog kapitala, za ušesnike na tržištu posredstvom međunarodnih finansijskih tržišta.

U savremenim uslovima poslovanja, efikasno funkcionosanje međunarodnih finansijskih tržišta, kao značajnog segmenta međunarodnog poslovnog okruženja, je uslov efikasnog funkcionisanja svih učesnika na tržištu (države, preduzeća, stanovništvo).

Tema ovog rada nije obezbeđivanje kapitala za potrebe države (ili zaduživanje države) i razlozi tog zaduživanja. U radu se govori o mogućim načinima obezbeđivanja inostranog kapitala i drugih resursa (vrednosti) za potrebe preduzeća, preko određenih formi internacionalizacije, pre svega zajedničkih ulaganja i različitih formi strategijskih alijansi sa ili bez ulaganja "equity" kapitala.

Povećanje tekućih i ostvarenje superiornih rezultata poslovanja, kao i efikasan nastup preduzeća na novim tržištima i industrijama, su neke od mogućnosti koje pružaju zajednička ulaganja i strategijske alijanse.

Ključne reči: internacionalna strategija preduzeća, zajednička ulaganja, strategijske alijanse, konkurentska prednost, lanac vrednosti.

JOINT VENTURE AND STRATEGIC ALLIANCES AS A FORM OF ENTERING FOREIGN CAPITAL

Abstract: In this paper started from suppositions that in this step of development, the foreign capital is needed for the state, companies and citizens. Concerning the subject of this paper defining needed capital for all participants to the market by international financial market is relevant.

In the contemporary business environment effectively of an international financial market functioning, as the important part of international business environment is a condition of the effectively functioning of all participants to the market.


222

The subject of this paper does not haw to achive a capital for the state (or haw to debt of a state) and some reazons of a debt. In the focus of this paper are posible ways of achieving a foreign capital and other resources (values) for a companies through the certain forms internationalization as joint ventures and a various forms of strategic alliances with or without equity capital.

An improving the performance of their current operatons and a superior performance, faciliating entry on the new markets and industries are various posibilities from joint ventures and strategic alliances.

Key words: international strategy, joint ventures, strategic alliances, competitive advantage, value-chain analysis.

ZAJEDNIČKA ULAGANJA I STRATEGIJSKE ALIJANSE

Zajedničko ulaganje je najstarija forma poslovne saradnje. Prva zajednička ulaganja javljaju se još u drevnom Egiptu, kada su trgovci sarađivali u njihovim komercijalnim poslovima (4, str 16).

U savremenim uslovima poslovanja, naročito posle osamdesetih, može se konstatovati značajan porast zajedničkih ulaganja između kompanija, kako velikih tako i manjih, koje prihvataju ovu strategiju, realizujući njene potencijale, koji su bili potvrđeni još u davnoj prošlosti. Sada, zajednička ulaganja ponovo oživljavaju, u različitim formama: međunarodni konzorciji, tehnološke alijanse, timovi za istraživanje i razvoj, povezivanja u mreži, alijanse privatnih i neprofitnih kompanija, alijanse u poslovima nekretnina itd.

Međunarodna zajednička ulaganja omogućavaju kompaniji da uspostavi proizvodnju ili marketing u stranoj zemlji, formiranjem alijanse sa kompanijom u toj zemlji. Poznavanje zakonske regulative i pristup lokalnom tržištu, omogućava stranim kompanijama da kombinuju svoja znanja i druge sposobnosti sa partnerom.

Od osamdesetih godina broj i obim zajedničkih ulaganja i strategijskih alijansi između partnera dramatično je porastao. Karakteristično je za zemlje, kao što su Rusija i Kina, koje su transformisali svoje ekonomske sisteme, baš zahvaljujući zajedničkim ulaganjima, kao dominantnoj formi stranih investicija (4, str. 31).

Strategijske alijanse (savezi, udruživanja) postoje kad dve ili više nezavisnih organizacija sarađuju u razvoju, proizvodnji, ili prodaji proizvoda i usluga (1, str. 278).

Autori Barney J., i Hesterly, strategijske alijanse grupišu u tri šire kategorije: "nonequity", "equity" i "joint venture".

223

Slika 1: Tipovi Strategijskih alijansi (1, str. 279)

"Nonequity alijanse"

U ovom obliku saradnje, preduzeća zajedno razvijaju, proizvode, ili prodaju proizvode ili usluge, ali bez međusobnog učešća u vlasničkoj strukturi. Ovi odnosi saradnje se utvrđuju različitim ugovorima, kao što su:

- Licencni ugovori, u kojima jedno preduzeće koristi brend drugog, u

prodaji prizvoda,

- Ugovori o snabdevanju, u kojima se jedno preduzeće obavezuje da snabdeva drugo,

- Ugovori o distribuciji, u kojima se preduzeća saglasna o međusobnoj distribuciji.

"Equity alijanse"

U "equity alijansama", ugovori o saradnji se dopunjuju sa "equity investicijama" između partnera, odnosno postoji međusobno učešće u vlasničkoj strukturi kapitala preduzeća. Nekada su ove investicije recipročne. Equity alijanse su vrlo uobičajene u oblasti biotehnologije. Na primer, velika farmaceutska firma Phizer and Merck ima "equity" pozicije (akcijski kapital) u nekoliko "start up" kompanija u oblasti biotehnologije (1, str. 279).

"Joint venture"

"Joint venture" (zajedničko ulaganje) je takav oblik saradnje u kojem partneri formiraju nezavisno preduzeće, sa svojim programom poslovanja, koje nezavisno posluje, u koje investiraju i dele ostvareni profit.

Strategijske alijanse

Nonequity alijanse Equity alijanse Joint venture

224

Nicholas Retsinas (predsednik konsultantske kompanije koja se bavi odnosima između Američkih i Evropskih kompanija) upozorava da su zajednička ulaganja, dugoročno i strategijski orijentisana. "To nije kratkoročan posao, zato je potrebno vreme, da se između ostalog upozna industrija kojoj kompanija, da bi se saznali glavni trendovi i druge karakteristike".

Sa postojanjem neizvesnosti na tržištu, nijedna kompanija neće da uđe sama u određeni projekat. Dok postoje mnogi odlični razlozi za kompanije da uđu u zajedničko ulaganje, mora se imati u vidu često ponavljani aksiom: nikada ne tražite partnera isključivo zbog novca ili materijalnih koristi. "Finansijski partner" meri uspeh kratkoročnim prinosima na investicije, dok se "poslovni partneri" bore za tržišno učečće, dugoročno strateško pozicioniranje, pristup novim tržištima i konkurentsku prednost. Kao što je N. Retsinas rekao: "Ako je vaša jedina slabost novac, onda vama nije potreban partner, vi bi trebalo da budete trgovac".

vlasništvo Akvizicije/green field investment

načini Aliajnse/zajednička ulaganja

ulaska

Licenca

Izvoz

Nisko visoko

Troškovi ulaska

Slika 2: Strategije međunarodnog nastupa (5, str. 122)

MOGUĆNOSTI KOJE PRUŽA STRATEGIJSKA ALIJANSA

Mogućnosti koje pruža strategijska alijansa mogu se svrstati u tri kategorije (1, str. 280):

1. za povećanje tekućih rezultata,

225

2. za stvaranje povoljnog konkurentskog okruženja koje bi omogućilo superiorne rezultate,

3. za olakšan nastup na novim tržištima ili industrijama

Povećanje tekućih rezultata

Firma može koristiti strategijsku alijansu za povećanje tekućih rezultata ostvarivanjem ekonomije veličine. Da bi se realizovala ekonomija veličine, firma mora da ima veliki obim proizvodnje, ili onaj obim koji omogućava prednost u troškovima. Zajedno, u alijansi, firme mogu imati dovoljan obim za ostvarenje troškovnih prednosti na bazi ekonomije veličine.

Firme ulaze u alijansu da bi poboljšale tekuće aktivnosti učeći od njihovih konkurenata. Različite firme imaju različite resurse i sposobnosti. Resursi mogu biti izvor konkurentskih prednosti. Firme koje nemaju ove prednosti mogu želeti da formiraju alijansu sa firmama koje imaju prednosti, u nameri da nauče o njihovim resursima i sposobnostima.

Ostvaranje superiornih rezultata

Firme mogu takođe koristiti alijansu za stvaranje konkurentskog okruženja koje bi omogućilo superiorne rezultate. Ulazak u alijansu, s ciljem da se smanji konkurencija, obično se ne ističe javno. Eksplicitni sporazumi o smanjenju konkurencije između firmi postoje kada se firme direktno dogovaraju o nivou proizvodnje, cenama itd. Eksplicitni sporazumi u tom smislu su u mnogim zemljama zabranjeni.

Nastup na novim tržištima ili industrijama

Strategijska alijansa može biti korišćena za stvaranje vrednosti olakšavanjem ulaska firme na nova tržišta ili industrije, ili izlaska iz njih. Ulazak na nova tržišta ili industrije može zahtevati takve veštine i sposobnosti koje "sama" firma ne poseduje. Strategijska alijansa može pomoći firmi da uđe u novu industriju izbegavajući visoke troškove, kreiranjem potrebnih veština, sposobnosti i proizvoda (1, str. 285).

Preduzeće može koristiti strategijske alijanse da upravlja neizvesnošću. U uslovima visoke neizvesnosti teško je da se izaberu prave strategije.U toj situaciji preduzeća teže fleksibilnosti, koja omogućava brzu promenu na tržišta ili industrije za koje je moguće odrediti jasnu strategiju.

226

STRATEGIJSKE ALIJANSE I KONKURENTSKA PREDNOST

Sposobnost strategijske alijanse da bude izvor odbranjive konkurentse prednosti objašnjava se (1, str. 292):

- konceptom lanca vrednosti,

- iskorišćavanjem mogućnosti za povećanje tekućih i ostvarenje superiornih rezultata kao i nastup na novim tržištima ili industrijama,

- teškoćom za imitiranje od strane drugih.

Suština je u obavljanju određenih aktivnosti iz lanca vrednosti, efikasnije i efektivnije od konkurenata, u cilju ostvarivanja konkurentskih prednosti. Ako se određene aktivnosti iz lanca vrednosti - od nabavke inputa za proizvodnju do finalnog proizvoda i njegove prodaje na tržištu, obavljaju efikasnije od konkurenata, onda se ostvaruje i uspeh na tržištu.

Na toj logici zasnivaju se i aranžmani unutar alijanse. Oni traju i uspešno posluju samo ako se obavljaju aktivnosti iz lanca vrednosti uspešnije od konkurenata. Sve veći broj prduzeća shvata vrednost međunarodnih kooperativnih sporazuma, kao sredstvo za efikasno upravljanje međunarodnim poslovanjem i ostvarivanje neophodne konkurentske prednosti.

Jedan od razloga ostvarivanja koristi od strategijskih alijansi jeste i ta što malo firmi poseduje komplementarne resurse i sposobnosti potrebne za formiranje alijanse. To se poseno odnosi kada se alijanse formiraju za nastup na stranim tržištima. U nedovoljno razvijenim ekonomijama, malo firmi poseduje znanje, kontakte, distributivnu mrežu, koji su potrebni za nastup na novim tržištima.

Fundamentalni razlog za kombinovanje resursa je kreiranje vrednosti ostvarivanjem potencijalne sinergije između preduzeća. Sinergija se odnosi na mogućnost takvog kombinovanja resursa između dva preduzeća koje je potencijalno efikasnije nego u slučaju njihovog samostalnog poslovanja (7, str. 1294).

SUBSTITUTI ZA STRATEGIJSKE ALIJANSE

Dva su moguća substituta za strategijske alijanse (1, str, 294):

- samostalan nastup,

- akvizicije

Preduzeća se opredeljuju za samostalan nastup kad pokušavaju da razviju sve resurse i sposobnosti potrebne za iskorišćavanje mogućnosti i neutrališu pretnje. Međutim, strategijske alijanse imaju prednost ukoliko su potrebna

227

ulaganja velika. Takođe, daje se prednost alijansama, ukoliko partner poseduje specifične resurse, retke i teške za imitiranje.

Akvizicije i druge forme mogu biti substitut za strategijske alijanse. U nastojanju da iskoristi mogućnosti, "kupuje" se već postojeće preduzeće, koje poseduje određene kapacitete, resurse, distributivnu mrežu ili druge sposobnosti. Međutim, akvizicije, zbog određenih karakteristika, često predstavljaju ograničenja za proširenje obima aktivnosti (1, str. 296):

- ukoliko postoje zakonska ograničenja za akvizicije,

- akvizicije ograničavaju firminu fleksibilnost u uslovima neizvesnosti,

- ako postoje “obaveze” stečene firme,

- vrednost firminih resursa i sposobnosti zavisi od njene nezavisnosti

Tradicionalna forma stranih direktnih investicija, izgradnja potpuno novih proizvodnih i distributivnih mogućnosti ("greenfield investicije") zahteva velika ulaganja, u smislu vremena i novca.

Na razvijenim tržištima, posebno onim sa oštrom konkurencijom, izgradnja novih proizvodnih kapaciteta i distributivne mreže, izgradnja brenda, zahtevala bi ogromna ulaganja, sa stonovišta sredstava i vremena. Na takvim tržištima, primeri to potvrđuju, efektivnije je preuzeti postojeću kompaniju, koja već poseduje proizvodne kapacitete, distributivnu mrežu i izgrađen brend (4, str. 57).

S druge strane, postoje kompanije kojima nedostaju sredstva za "preuzimanje" stranih kompanija, a žele saradnju, i ima realnih osnova za saradnju, kao što su: tehnologija, know-how, proizvod-tržište znanje, kapaciteti, korišćenje brenda, distributivne mreža partnera itd. Za takve kompanije, različite forme strategijskih alijansi su prihvatljiva opcija stranih direktnih investicija.

Strategijske alijanse takođe mogu biti propraćene stranim investicijama, kroz međusobno manjinsko učešće partnera u vlasničkoj strukturi. Brojni su primeri takvih odnosa, u vazduhoplovstvu, auto-industriji, elektronici.

Preduzeća, kojima nedostaju finansijski resursi, ili ne žele da prihvate rizike, koriste "non-equity" forme investiranja, u koje "unose" druge resurse, kao što su proizvod, ili tehnologija, veštine upravljanja, brend itd. "Non-equity" forme investiranja generalno, pružaju manje prinose, ali i uz manji rizik.

Zajedničko ulaganje sa lokanim partnerom, posebno ako postoji zabrana stranih direktnih investicija od strane vlada, može biti prihvatljiva opcija stranih investicija.

228

MEĐUNARODNI KONTEKST STRATEGIJSKIH ALIJANSI

Razmena vrednosti (resursa) koje partneri poseduju, a posebno kada se radi o međunarodnim strategijskim alijansama je od suštnskog značaja. U tom kontekstu, jedan partner donosi prizvode ili usluge (kao resurse) u alijansu, a drugi partner donosi lokalno znanje, lokalnu distributivnu mrežu, lokalne političke uticaje (kao resurse). Razvoj lokalne distributivne mreže može biti skup i težak proces. Takve aktivnosti generalno zahtevaju dobro poznavanje lokalnih uslova. Alijansa sa lokalnim partnerom, koji već poznaje lokalne uslove poslovanja je dobra odluka.

Saradnja sa lokalnim partnerom može značajno smanjiti troškove ulaska na strana tržišta. Neke vlade uslovljavaju ulazak strane firme saradnjom sa lokalnim partnerom. Vlade gledaju na takve odnose ne samo da bi olakšale ulazak stranim firmama na njihova tržišta, već i da domaća firma može da "uči" od stranih firmi (4, str. 303).

Ovo je bio slučaj sa ulaskom kompanije General Electeic (GE) na kinesko tržište energijom. Kineska vlada je uslovila prodaju generatora, zajedničkim ulaganjem GE i kineskih partnera. Takav pristup je omogućio prodaju GE generatora na kineskom tržištu vrednu 900 miliona dolara.

Međutim, nedavno je kineska vlada zahtevala od GE da obezbedi takvo zajedničko ulaganje, u kojem će lokalni partner "podeliti" informacije o tehnologiji proizvodnje generatora. S druge strane, GE je uložio preko 500 milionaa dolara da razvije novu liniju generatora, i nije bio spreman da to znanje podeli, možda sa budućim konkurentom.

Kineska vlada je u takvoj situaciji, uslovila prodaju GE generatora na svom tržištu učešćem kineskih partnera u podeli potrebnog tehnološkog znanja. Utoliko pre što je, nekoliko drugih, konkurentskih firmi, da bi nastavili poslovanje na kineskom tržištu, spremno da podeli tehnološko znanje sa lokalnim kineskim partnerima.

Sve potencijalne pretnje koje postoje u alijansi (koje su posledica pogrešnog izbora partnera, moralnih "prevara", iskorišćavanja alijanse od strane parnera) postoje i kad se radi o međunarodnim strategijskim alijansama. Šta više, ovde su uslovi za asimetrčnost partnera veće, s obzirom da partneri dolaze iz različitih zemalja, posluju u različitim kulturama, govore različitim jezicima.

Iz ovih razloga, kada se radi o međunarodnim alijansama, firma se najpre angažuje na tržišno zasnovanim oblicima saradnje (kroz jednostavan uvoz ili izvoz). Naredni korak su "nonequity alijanse" (uključujući licencne aranžmane). Posle toga, i samo u slučaju da firma stekne poverenje u međunarodnog partnera, preporučuje se angažovanje kroz "equity alijanse", i možda zajedničko ulaganje.

229

Na osnovu iskustva velikog broja firmi angažovanih u međunarodnom poslovanju, zajedničko ulaganje trba da je poslednji korak u iskorišćavanju mogućnosti na stranim tržištima, ali nikako ne sme biti i početni (4, str. 304).

ZNAČAJ STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA ZA PREDUZEĆA

Preduzeća (odnosno njihovi menadžeri), su ta koji preduzimaju inicijativu i preuzimaju odgovornost za konačnu realizaciju međunarodnih poslovnih aktivnosti. Zbog toga je od posebnog značaja njihovo osposobljavanje za poslovanje na međunarodnom tržištu. Uvažavanje i usvajanje osnovnih pretpostavki i principa uspešnog marketinga i međunarodnog poslovanja, polazeći od iskustva već međunarodno afirmisanih preduzeća i uspešnih izvoznika, je koristan pristup koji se preporučuje i domaćim preduzećima.

Proces donošenja odluka o investicijama, posebno kad se radi o stranim direktnim investicijama, mora da uključi više aspekata i zahteva pažljivo ispitivanje, pri čemu se mora imati u vidu da pogrešne odluke znače i velike gubitke, s obzirom da se najčešće radi o visokim ulaganjima. Ovaj stav naročito važi kad su u pitanju investicije u stranim zemljama, gde su mnogi uslovi različiti od onih "kod kuce".

Nezavisno od elemenata koji moraju biti razmatrani u vezi bilo koje investicije, vezano za SDI neophodno je uključiti i specifične faktore u analizu, pre nego što se odluči o investiranju.

ODLUČIVANJE O STRANIM DIREKTNIM INVESTICIJAMA

Odluka o stranim direktnim investicijama generalno se preduzima kada su odnosi između zemalja već uspostavljeni, ili dobri u dužem vremenskom periodu, a posebno između preduzeća iz zemlje porekla i zemlje u kojoj se planiraju investicije. Pretpostavlja se da je preduzeće, sa svojom izvoznom strategijom već imalo pozitivna iskustva sa stranom zemljom, odnosno tržištem.

Posle toga, kad je obim prodaje dovoljno veliki, i znanje o tržištu relativno visoko, ide se na druge forme, kao što su zajednička ulaganja, strategijske alijanse, "preuzimanje" postojećeg preduzeća, ili izgradnja novih proizvodnih kapaciteta.

230

Preduzeća, pre svega iz ekonomskih razloga, treba da imaju mogućnost da odlučuju između više zemalja, kad su u pitanju strane direktne investicije. Imajući u vidu tu činjenicu, preduzeća treba da održavaju odnose sa nekoliko zemalja, koje bi bile podesne za investicije u određenom periodu.

Nezavisno od uobičajenih investicionih kriterija, postoje specifične pretpostavke koje se razmatraju u vezi sa SDI. U procesu selekcije zemalja sa kojima preduzeće treba da izgradi kontakte, veći broj faktora mora biti uzet u obzir (6, str. 58):

Makro-ekonomska i sektorska situacija, kao i opšta vladina politika,

Ekonomski i politički rizik,

Investiciona klima,

Tržišni uslovi poslovanja,

Ekonomska infrastruktura,

Fizički i socio kulturni faktori

ZAKLJUČAK

U radu se govori o mogućim načinima obezbeđivanja inostranog kapitala i drugih resursa (vrednosti) za potrebe preduzeća, preko određenih formi internacionalizacije, pre svega zajedničkih ulaganja i različitih formi strategijskih alijansi.

U formi "nonequity alijanse" preduzeća zajedno razvijaju, proizvode, ili prodaju proizvode ili usluge, ali bez međusobnog učešća u vlasničkoj strukturi. Ovi odnosi saradnje se utvrđuju različitim ugovorima, kao što su: licencni ugovori, ugovori o snabdevanju, ugovori o distribuciji i td.

U "equity alijansama", ugovori o saradnji se dopunjuju sa "equity investicijama" između partnera, odnosno postoji međusobno učešće u vlasničkoj strukturi kapitala preduzeća.

"Joint venture" (zajedničko ulaganje) je takav oblik saradnje u kojem partneri formiraju nezavisno preduzeće, sa svojim programom poslovanja, koje nezavisno posluje, u koje investiraju i dele ostvareni profit. Važno je naglasiti da je za uspeh zajedničkog ulaganja bitna dugoročna, strategijska orijentacija, što pretpostavlja, da se između ostalog upozna industrija kojoj kompanija pripada, da bi se uočili glavni trendovi i druge karakteristike, neophodne za uspeh zajedničkog ulaganja.

231

Povećanje tekućih i ostvarenje superiornih rezultata poslovanja, kao i efikasan nastup preduzeća na novim tržištima i industrijama, su neke od mogućnosti koje pružaju zajednička ulaganja i strategijske alijanse.

Literatura:

1. Barney J., Hesterly W., Strategic Management and Competitive Advantage,

Pearson Education, New Jersey, 2006. year, 2. Dussage Pierre, Garrette Bernard, Cooperative Strategy: Competing

Successfully Through Strategic Alliances, John Wiley and Sons, Ltd, New York, 1999. year,

3. Đorđević M., Međunarodno poslovanje preduzeća u globalnom okruženju, Udžbenik, Izdavač Ekonomski fakultet, Kragujevac, 2009. godine, 338 strana, ISBN 978-86-82203-93-3,

4. Jepma C. and Rhoen A., International Trade: A Business Perspective, The Dutch Open University, Longman, London and New York, 1996. year,

5. Kluyver C., Pearce J., Strategy, A View From The Top, Prentice Hall, New Jersey, 2003. year,

6. Lynch Robert, The Practical Guide to Joint Ventures and Corporate Alliances, John Wiley, New Jork, 1989. year,

7. Wang L., Zajac E., Alliance or Acquisition? A Dyadic Perspective on Interfirm Resource Combinations, Strategic Management Journal, V. 28, N. 13, December 2007. year

232

Doc. Dr Aleksandra Patoska*

INOSTRANE DIREKTNE INVESTICIJE U ZEMLJAMA U TRANZICIJI

Apstrakt: Investicije su jedan od osnovnih faktora razvoja proizvodnje i nacionalne privrede. Svaka društvena zajednica preuzima niz ekonomskih, politiċkih i administrativnih mera i instrumenata kojima upravlja investicijskim ulaganjima ka realizaciji određenih zacrtanih ekonomskih, socijalnih i politiċkih ciljeva. Inostrana direktna ulaganja su oblik ulaganja kapitala iz preduzeċa stranih zemalja ili multinacionalnih udruženja u kapacitete u obliku preduzeċa ili filijala u zemlji koja je domaċin.

Tranzicijski šok koga su doživele sve nekadašnje socijalistiċke zemlje, sada nazvane "zemlje u tranziciji", otežao je njihovu startnu poziciju i umanjio njihovu "kondiciju" za brzim prodorima u tokovima svetske ekonomije. U nedostatku domaċe štednje koja bi bila akcelerator ekonomskog razvoja, ovim zemljama, privlaċenje inostranih direktnih ulaganja postalo je veoma važno pitanje. One trebaju pronaċi naċin da podstiču ulaganja u svoju ekonomiju, a posebno da privuku inostrane direktnie investicije.

Okvir za potsticnje investiranja i privlaċenje inostranih direktnih ulaganja u zemlje u tranziciji treba da se formira ne nekim osnovnim principima koji bi motivisali inostrane investitore da ulažu svež kaital u njihovu ekonomiju.

Ovim radom autor pokušava da dâ pregled teorijskog definisanja pojmova "investicije" i "inostrana direktna ulaganja", da oblazloži potrebu za inostranim direktnim ulaganjima u zemljama tranziciji i da predloži moguċa rešenja za privlaċenje inostranih direktnih ulaganja u zemlje u tranziciji.

Klučne reči: investicije, inostrane direktne investicije, zemalje u tranziciju.

FOREIGN DIRECT INVESTMENT IN THE TRANSITORY COUNTRIES

Abstract: The investments are one of the basic factorus for the development of the production and the economy of a state. Every social community takes a lot of economic, political and administrative measures and instruments which direct the investments towards realization of certain programmed economic, social and political aims. The foreign direct investments are one form for investing capital from the foreign countries firms or multinational companies to the capacities like firms or branch offices in the home country.

* Fakultet administracije i menadžment informacijskih sistema

233

The tranzition shock which stroke all the former socialistic countries, naw called "transition countries", made heavier their start position and reduced their "condition" for fast penetration to the world economy flies. Missing home sawings which could be the accelerator to the economic development, those countries turn their attention to drag foreign investments. Also, they should find the path to urge the investment in their own economy as well as to attract the foreign direct investments.

The attracting frame of the investments from the foreign countries to the transition countries should have several basic principles motivating the foreign investitors to put fresh capital into their (transition countries) economy.

The author of this work tries to give a view of the theoretical inspection of the therms "investments" and "foreign direct investments" to explain the need of foreign direct investments within the transition countries and to suggest possible moods and decisions for attracting the foreign direct investments into the transition countries.

Key words: investments, foreign direct investmenta, transition countries

Kad zalihe kapitala neke zemlje narastu u tolikom obimu da se u celini ne mogu iskoristiti za zadovoljavanje potrošnje i za jačanje prednosti rada te određene zemlje, deo viška tih zaliha kapitala prirodno se prelije u posredniċkoj trgovini i koristi se za obavljanje istih usluga u drugim zemljama

Adam Smit, “Bogatstvo naroda”

1. TEORETSKA SAGLEDAVANJA POJMOVA

INVESTICIJE I INOSTRANE DIREKTNE INVESTICIJE

Investicije su jedan od osnovnih činitelja razvitka proizvodnje i privrede države. Svaka društvena zajednica preuzima niz ekonomskih, političkih i administrativnih mera i instrumenata kojima usmerava investiciona ulaganja ka realizaciji određenih zacrtanih ekonomskih, socijalnih i političkih ciljeva. U nacionalnoj ekonomiji uloga investicija je dvojna: s jedne strane, važniji porast investicija izaziva veće promene agregatne potražnje, što ima uticaja na povećanje proizvodnje i zapošljavanja, i – s druge strane, investicije dovode do akumulacije kapitala – pomoću njih dolazi do stvaranja dopunskog fonda opreme, građevinskih objekata i zaliha, što opet dovodi do podizanja nivoa potencijalnog nacionalnog proizvoda i poticanja ekonomskog rasta na duži rok.

234

U ekonomskoj literaturi za kategoriju investicije postoje brojne definicije i teorije. Najobuhvatnije definiranje pojma investicije daje francuski teoretičar Pierre Massè1 koji investicije definira kao čin preobražaja finansijskih sredstava u realna dobra pri čemu pod ovim pojmom obuhvaća sve finansijske troškove za izgradnju i nabavu realnih stalnih dobara, odnosno proizvodnih dobara namenjenih korišćenju pri radu preduzeća za duži period. Stvaranje produktivnih dobara pretstavlja osnovu za definiranje investicija od strane ovog autora.

Vrlo interesantno je kako investicije definira francuski teoretičar G.Depallens2 prema kome investicije obuhvaćaju ne samo stvaranje i nabavu fiksnih fondova nego i sve ostale operacije pretvaranja novčanih sredstava u elemente za stalno iskorišćavanje u preduzeću za jedan duži period, čime investicije dobijaju ulogu dvigatelja ekonomskog razvitka jedne zemlje. Pomoću njih se aktivira ne samo kapital, već i radna snaga i prirodni resursi, omogućava se transfer tehnologije i znanja...; one su krvotok koji hrani proces razvoja od kog se procesa povratno stvara akumulacija za nove investicijske tokove i sredstva za naučna istraživanja.

U srž pojma investicije ugrađena je ekonomska logika oplodnje – angažuju se sredstva da bi se ostvario prihod čija veličina treba da bude takva što bi se njima nadomestila angažirana sredstva i još dobio i prirast, odnosno dobitak. Zači: prirast je motiv investiranja. To je, u stvari, bit investiranja.(rezidenta jedne ekonomije) i preduzeća u kom se direktno investira (rezident druge ekonomije). Inostrane direktne investicije, pored inicijalne transakcije ulaganja, u sebi inkorporiraju i sva buduća investiranja između njih i njihovih afilijacija. Dugoročni interes podrazumeva značajni stepen uticaja investitora u upravljanju preduzećem gde je uložio svoj kapital.

Jedna od osnovnih osobenosti suvremene svetske ekonomije je proces globalizacije koje se odvija liberalizaciom međunarodne trgovine i međunarodnog kretanja kapitala. Jedina uočljiva stvar u vezi ekonomske globalizacija je njena kompleksnost. Taj se proces istodobno odvija kao konvegencijska i divergencijska snaga, kao proces koji vodi ka obedinjenju svetske ekonomije i kao proces koji proizvodi dublji jaz između razvijenog i nerazvijenog dela sveta.

Globalizacija je proces koji stvara dva različita stanja:

- Stanje otvaranja nacionalnih ekonomija pomoću brisanja ekonomskih granica i nacionalnih tržišta u cilju njihovog pretapanja u jedinstveno svetsko tržište, i

1 Pierre Massè: "Le shoix des investissements", Paris, 1968, str.14 2 G. Depalens, Jobard J.P.: “Géstion financiere de l’entreprise“, Paris, 1990

235

- Stanje dalje divergencije između bogatog i siromašnog dela sveta, ali pomoću ravnomerne distribucije siromaštva koje isplovljuje površinom razvijenih zemalja.

Cilj procesa globalizacije je integracija ekonomije, podizanje obrazovnog nivoa, jačanje lojalne konkurencije, zaštita životne sredine, međuetnička i međureligiozna tolerancija i jačanje socijalne sigurnosti građana, što su, u stvari, osnovna opredeljenja na putu dvadesetprvog veka i koji prema modernom političkom pragmatizmu, pretstavljaju osnovne stubove budućem razvoju tržišne privrede i znanja, što podrazumeva usvajanje i inovaciju tehničko-tehnoloških znanja i umeća.

Dominantni oblik ekonomskih odnosa u okviru globalizacije svetske ekonomije je međunarodno kretanje kapitala. Osnovni razlog međunarodnog kretanja kapitala je njegova „odvišnost“ u domaćoj ekonomiji razvijenih zemalja, s jedne strane i njegovo „pomanjkanje“ u nerazvijenim zemljama i zemljama u razvoju, s druge. Međunarodno kretanje kapitala dostiglo je razmere koji daju obeležje razvoju ne samo pojedinih regiona i zemalja, nego i reprodukciji svetske ekonomije. Korišćenje stranog kapitala je od posebnog značaja za razvoj nacionalnih ekonomija. Iskorišćavanjem stranog kapitala zemlje u razvoju uveličavaju akumulaciju i stupanj investiranja, to jest stvaraju uslove za intenzivniji ekonomski rast. Strani kapital je neophodan zamljama u tranziciji da bi one sa uspehom ostvarile reforme i prelazak otvorenoj ekonomiji, prevazilaženje nasleđenih dugoročnih problema, za stvaranje uslova stabilnijeg i kontinuiranijeg rasta bruto domaćoj proizvodnji, kao i za integriranje u svetsku ekonomiju.3 Korišćenjem stranog kapitala poboljšava se tehnička opremljenost industrije, iskorišćavajući suvremene tejnologije koje dovode do uvećavanja izvoza, primićući se kompanijama globalnog tržišta i, time, uvećavajući korišćenje raspoloživih resursa. Korišćenje stranog kapitala ne obezbeđuje sredstva samo za finansiranje novih fabrika i opreme, nego obezbeđuje i transfer nove tehnologije, novih organizacionih struktura, znanja i opita.

2. POTREBA INOSTRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

U ZEMLJAMA U TRANZICIJI

Sve zemlje u svetu – bogate i bedne, velike i male – sve one su zainteresovane za inostrane direkntne investicije, zato što oni (IDI) donose ekonomski rast, zapošljavanje, uvećanje životnog strandarda i sl.4

3 http://www.fes.org.mk/pdf/stranski.pdf 4 http://www.kapital.com.mk

236

U bezdušnoj konkurenciji svaka zemlja pokušava ponuditi nešto posebno, nešto različito, nešto što drugi nemaju, sve u cilju da privuče inostrane direktne investicije.

U nedostatku domaće uštede koja bi pretstavljala akcelerator ekonomskog razvoja, privlačenje inostranih direktnih investicija postalo je vrlo važno pitanje zemljama u tranziciji.

Ideja zemalja u tranziciji je da inostrane investicije budu oslonac koji bi podupirao proces tranzicije. Privlaćeći inostrane direktne investicije u procesu tranzicije, a preko privatizacije firmi, očekuje se postizanje jednog od osnovnih ciljeva procesa privatizacije – uvećanje efikasnosti rada preduzeća.

Tranzicijski šok koji su doživele sve bivše socijalističke zemlje, sada nazvane zemlje u tranziciji, otežao je njihovu startnu poziciju i umanjio njihovu „kondiciju“ za brza prodiranja. Naslov „zemlje u tranziciji“ ove zemlje su stekle tako što posle pada socijalizma one su morale uvoditi sistem reformi za prestruktuiranje njihovih ekonomskih i političkih sistema, za formiranje potrebnih institucija i infrastruktura za prelazak sa dogovorne u tržišnu ekonomiju i za otvaranje procesa transformacije svojine. To su ekonomije koje imaju različito istorijsko, političko, socijalno i kulturno nasleđe, različitu ekonomsku strukturu i stupanj ekonomske razvijenosti, ali ipak slične zbog razloga što su sprovodeći tranziciju, doživele oštar pad industrijske proizvodnje, društvenog proizvoda i drastično opadanje njihovog ukupnog autputa. Činjenica je da sve tranzicijske zemlje moraju istodobno sprovoditi politiku makroekonomske stabilizacije i rekonstrukcije realnog i finansijskog sektora. Nedostatak svojih resursa ili nemogućnost njihovog brzog i efikasnog angažovanja suočio je ove zemlje sa potrebom privlačenja inostranog kapitala za podršku njihovih reformi. U ovoj domenu zemlje u tranziciji suočili su se sa osnovnom dilemom: privilegovani tretman inostranih investitora poreskim, carinskim i infrastrukturnim benificijama, u kom slučaju je nemoguće izbeći tržišne distorzije ili ravnopravan tretman domaćih i inostranih investitora, u kom slučaju postoji rizik (ali i ne mora) izostanka inostranog investiranja.

Ekonomske prednosti privlačenja inostranih direktnih investicija u tranzicijskim zemljama su dvojne. Prvo, zemlje u tranziciji, čije domaće zalihe su veoma male da bi se njima finansirala eknomska ekspanzija, koriste inostranih direktnih investicija kao izvor vanjskog finansiranja. Drugo, prisutnost stranih korporacija je povezana pozitivnim „eksternalijama“ (propratne aktivnosti sa propulzivnim dejstvom), od koje ove zemlje mogu imati koristi, kao što je prenošenje know-how-ja i tehnologiju za pomoć razvoja i rekonstruisanja preduseća, recimo u postprivatizacionoj fazi. Druge „eksternalije“ se tiču poticaja procesa međunarodne trgovske integracije, poticaja poslovne konkurencije i pomoći za formiranje ljudskih resursa u zemlji – domaćinu. Ekonomske prednosti koje proizlaze od inostrane direktne investicije su realne (mada ne automatske), a njihova veličina je različita od

237

zemlje do zemlje. Bez zdravog okoliša povoljnog za poslovne aktivnosti, koje potiću domaće i strano investiranje, konkurenciju u pogodnostima za investiranje, poboljšanje kvalifikovanosti i konkurentne klime, ova predimstva se ne mogu realizovati.

3. PRIVLAČENJE INOSTRANIH DIREKTNIH INVETICIJA U ZEMLJAMA U TRANZICIJI

Motiviranost zemalja u tranziciji za uvoz kapitala pomoću inostranih direktnih investicija je višestruka:

Prvo, ekonomijama u tranziciji inostrane direktne investicije su mogućnost obezbeđivanja dopunskih novčanih akumulacija, koje, zbog deficita u bilansu plaćanja ovih zemalja, ne može i ne treba da budu obezbeđivana inostranim zaduživanjima. Podizanje novih krdita ne daje garanciju da će oni biti efikasno i rentabilno iskorišćeni u okvirima nacionalne ekonomije. S druge strane, inostrani investitor je direktno zainteresovan za efikasno i rentabilno iskorišćavanje uloženog kapitala, jer, od toga zavisi veličina profita koji će sam ostvariti. Inostrani investitor usmerava svoj kapital u područja gde zemlja – domaćin ima komparativne prednosti, čime pridonosi uveličavanju ukupnog nivoa produktivnosti zemlje – domaćina, potiće ekonomski rast i stvara mogućnost konkurentnosti izvoznih roba na svetskom tržištu. Zato, u tranzivijskim se zemljama daje prednost inostranim direktnim investicijama pred novim zaduženjima u inostranstvu.

Drugo, vrlo često inostrane direktne investicije iniciraju razvitak novih privrednih delatnosti kojih ranije nije bilo u zemlji – domaćinu, čime se još više daje potsticaja ekonomskom razvitku zemlje, jača se njena konkurentnost na svetskim tržištima, što opet ima uticaja na povećanje javnih dohodaka i poboljšanje stanja državnog buđeta.

Treće, inostrane direktne investicije obezbeđuju uvođenje i razvitak nove tehnologije u zemlji – domaćinu, te znanja i iskustva prenešenih iz inostranstva, unošenje tržišnih iskustava i tehnika prodaje putem privlačenja kapitala velikih korporacija, transfer menađerskih tehnika bez kojih se ne može zamisliti efikasan i racionalan rad. To dovodi do povećanja autputa međunarodnog boniteta zemlje – domaćina, a sve to, ukupno, pojačava njene pozicije u odnosima sa razvijenim zemljama i pri nastupu na međunarodno tržište kapitala.

Četvrto, prisutnost inostranih firmi na domaćem tržištu dovodi do uvećanja konkurencije, što, s druge strane, vodi ka pojačanju preduzimačkog duha i drugih firmi, a u želji da održe i pojačaju svoju poziciju na tržištu.

238

I strani investitori imaju svoje razloge za ulaganje u zemlja,a tranzicije:

Prvo, i pre svega osnvni motiv stranih investitora za ulaganje svog kapitala u zemlje tranzicije je sticanje pristupa novim tržištima za plasman vlastite proizvodnje, posle čega dolazi iskorišćavanje dobivene prednosti, to jest stvaranje oligopolističke strukture tržišta. Naime, želja za sticanjem dominantne poziicije na tržištu, koja dolazi iz želje ostvarivanja dugoročnog profit je vrlo jak motiv inostranim investitorima za ulaganje svog kapitala u ekonomije zemalja u tranziciji.

Drugo, sam proces privatizacije koji se dešava u svim zemljama u tranziciji je jaka motivirajuća činjenica stranim investitorima. Investirajući svoj kapital u već postojećem preduzeću, strani investitori maksimiziraju svoj profit izbegavajući početne poteškoće i troškove rada koji bi proizišle iz formiranja novog preduzeća, s jedne strane, a s druge – preko investiranja u već postojećem preduzeću, oni nasleđuju i celu mrežu kanala za obezbeđivanje potrebnim surovinama kao i distributivnu mrežu plasmana gotovih proizvoda na tržištu.

Ovi faktori omogućuju stranim investitorima da osećaju sigurnost u sticanju pozicija na tržištu zemlje – domaćina, što ih dostatno motiviše da investirju svoj kapital u ekonomiji tranzicije.

4. PRINCIPI NA KOJE SE ZASNIVA PRIVLAČENJE INOSTRANIH DIREKTNIH INFESTICIJA

I pored svega, inostrani investitori, ipak, nisu ko zna koliko zainteresovani da investiraju u zemljama tranzicije, pre svega radi nestabilnosti njihovog ekonomskog, političkog i pravnog sistema. Osnovna motivacija za investiranje inostranim investitorima pretstavlja njihovo očekivanje visokog doprinosa od investicija, te uključivanje i učvršćivanje pozivije na regionalnom i globalnom tržištu. Analize izrađene sa ciljem otkrivanja razloga neprivačnosti zemalja u tranziciji inostranom kapitalu pokazuju da osnovne smetnje tom inostranom investiranju su: nestabilna politička situacija, korupcija, dugačka i komplikovana procedura registracije preduzeća, neefikasno pravosuđe, aktuelni poreski sistemm ovih zemalja, nerešena svojinska prava, nestabilne usluge banaka, nedovoljno razvijena infrastruktura i sl. To su razlozi koji treba da budu prevaziđeni u zemljama u tranziciji, da bi mogao biti pronađen put potsticaja investiranju u svoju ekonomiju, kao i privlačenju inostranih direktnih investicija.

Sve ovo je sasvim dovoljan razlog da natera eksperte u zemljama tranzicije da razmišljaju o izgradnji razvojne strategije koja bi zemlju napravila privlačnom inostranom kapitalu.

239

Pored ispunjavanja osnovnih uslova: politička i ekonomska stabilnost, stabilna i konvertibilna valuta, zaokružen, jasan i transparentni zakonski sistem, privatizacija preduzeća, okvir potsticaja investiranja i privlačenju inostranih direktnih investicija u zemljama tranzicije čine deset osnovnih principa:

1. Stvaranje moderne, otvorene i konkurentne ekonomije koja se rukovodi principima i zakonodavnog okvira Evropske Unije. Zemlje u tranziciji koje nastoje da privuku inostrane direktne investicije moraju koncentrirati svoja zalaganja ka implementaciji čvrstih ekonomskih reformi, fokusirani ka obezbeđenju osnovnih elemenata za povoljniji ekonomski ambijent. Poreske i administrativne politike i prakse moraju biti objašnjene vladinim, državnim i javnim dokumentima, primedbama i izjavama. Trebalo bi poduzeti nezavisno i pravedno ocenjivanje većih programa (kao na pr. programi poreskih rashoda), kao i pripremanje javnih godišnjih revidiranih izveštaja s nesmetanim pristupom javnosti tim informacijama.

2. Princip „nacionalnog tretmana“ to jest nediskriminacije je od ogromne važnosti za privlačenje inostranij direktnih investicija – ista prava i zaštita tih prava da budu važeća kako za domaća, tako i za međunarodna preduzeća.

3. Stvaranje stabilne demokratske i makroekonomske sredine je imperativ ne samo domaćim, nego i stranim investitorima, kao i građanima uopšte.

4. Promocija investicija u cilju njihovog privlačenja, koja se treba temeljiti na regionalnoj, evropskoj i globalnoj perspektivi.

5. Pravo slobodnog transfera profita investiranja i zaštita od samovoljne eksproprijacije je uslov stimulacije kako domaćim tako i inostranim direktnim investicijama.

6. Obezbeđivanje predvidljive i transparentne zakonske regulative bez administrativnih smetnji je bitan faktor donošenju odluka investiranja. Netransparentne politike i administrativni potsupci uvećavaju investicione troškove zamalja u tranziciji. Potreba angažiranja dopunskih ljudskih resursa, u cilju razumevanja i sprovođenja netransparentnih poreskih politika i administrativnih postupaka, koji uvećavaju projektne troškove, imaju za cilj obeskuražiti prvični interes investitora, kao i njegov stalan angažman. Netransparentna i nekonzistentna državna politika je najveći iritiriajući i destruktivni element inostranih direktnih investicija.

7. Nepristrasnost, efikasnost i transparentnost sudskog sistema i ostalih državnih institucija, kao i sprovođenje zakona i rešavanje sporova su bitni u jednakoj meri za zaštitu investitora.

8. Borba protiv korupcije, potkupljivanja i pristrasnosti kao pojave sa korozivnim uticajem na društvo i koje limitiraju privredne subjekte u njihovom radu. Tesno povezani sa troškovima projekata i rizika su i realna

240

i utvrđena nivoa korupcije u zemljama tranzicije. Borbom proitv korupcije uvećavaju se i troškovi projekta, dok neizvesnost zbog učestalosti, stepen i cena korupcije uvećavaju rizik projekta. Uvećanjem cena projekata i rizika, koripcija ide u pravcu umanjenja očekivanih stupnjeva rentabilnosti i dekuražiranja inostrane direknte investitore.

9. Kreiranje poreske politike koja bi mogla biti povola investiranju i istodobno bi mogla omogućiti sticanja kako investitoru, tako i državi. Jedna od najvažnijih determinanti inostranim direktnim investicijama u zemljama tranzicije, a često i najznačajnija je faktor rizik. Investicije u zemljama tranzicije tipično se izrađuju na pretpostavci privlačne poslovne mogućnosti, ali sa priključkom visoke mogućnosti rizika. U nekim zemljama, naročito onim koi su se sudarili velikim teškoćama privlačenja inostranih direktnih investicija, postoje pritužbe za nesigurnost u primeni poreske politike i poreske administracije i, zbog toga, nesigurnost oko uticaja poreza na profit. Promena politike i prakse u nekim zemljama potencira nesigurnost i rizik za projekat, koji imaju tendenciju smetati interesu investitora.

10. Razvijanje pogodnosti investicijama u saglasnosti sa principima Evropske Unije, kao i sa pravilima i propisima Svetske trgovske organizacije i sa ostalim međunarodnim pravilima i propisima kojima se regulišu trgovski odnosi. Zemlje u tranziciji su postigle prilično stalan priliv inostranih direktnih investicija, budući da su sproveli tržišne reforme. Istraživanja pokazuju da u zemljama tranzicije gde se primenjuju tržišne reforme (Zemlje Centralne Evrope i tri Baltičke zemlje) ulaz inostranih direktnih investicija višestruko se uvećava, naspram zemljama gde su se tržišne reforme sporije institucionalizirale (Belorusija i Ukraina) i gde porast inostranih direktnih investicije je veoma mali. Ovo upućuje na zaključak da: ukoliko ekonomska i politička stanja su stabilnija, pozitivno prihvaćena od strane investitora, zemlje u tranziciji mogu očekivati da će inostrane direktne investicije porasti daljnjim sprovođenjem reformi.

Od dosada izloženog može se doći do zaključka da jedna zemlja, naročito zemlja u tranziciji, može biti pozitivno ocenjena od inostranih investitora ako su u toj zemlji stabilni ekonomski i politički uslovi i ako je stvorena zdrava poslovna sredina. Uveličavanje investicija je potrebno i neophodno zbog ubrzavanja ekonomskog rasta i razvoja te zemlje od čega je direktno zavisno zapošljavanje, socijalne beneficije i poboljšanje kvaliteta života i standarda. Ako se inostrane direknte investicije privuku i dobro iskoriste, one mogu biti generator mnogim poizitivnim efektima izraženih preko podizanja produktivnosti i konkurentnosti preduzeća na svetskim tržištima.

241

Literatura:

1. Prof.D-r Metodija Nestorovski, „Ekonomija na investiciite“, Ekonomski fakultet Skopje, 2000

2. D-r Irena Kikerkova, „Stranski direktni investicii vo zemji vo tranzicija“, Ekonomski fakultet Skopje, 1998

3. Pierre Massè: "Le shoix des investissements", Paris, 1968 4. G. Depalens, Jobard J.P.: “Géstion financiere de l’entreprise“, Paris, 1990 5. D-r Jordan Krsteski, „Ekonomski leksikon“ Samoupravna praktika, Skopje, 1986 6. http://www.makedonskosonce.com/broevis/2003/sonce481/Tekst20.htm 7. http://www.kapital.com.mk/DesktopDefault.aspx?tabindex=0&tabid=108&Edition

ID=39\1&ArticleID=6828 8. http://en.wikipedia.org/wiki/Foreign_direct_investment 9. http://www.economywatch.com/foreign-direct-investment/ 10. http://www.fes.org.mk/pdf/stranski.pdf 11. http://www.stat.gov.mk/pdf/2007/3.1.7.05.pdf

242

Doc. dr Silvana Ilić

Mr Dalibor Miletić

ISKUSTVA ZEMALJA U TRANZICIJI

U PRIVLAČENJU STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA I EFEKTI NA PRIVREDNI RAZVOJ

Apstrakt: Značajna uloga stranih direktnih investicija u zemljama u tranziciji je u ubrzavanju procesa tranzicije, odnosno izgradnji nedostajuće institucionalne i fizičke infrastrukture. Takođe, strane investicije ubrzavaju proces privatizacije, kao i što jačaju konkurentnost domaće privrede. Iskustva zemalja u tranziciji potvrđuju kritičnu ulogu stranih direktnih investicija u podsticanju izvozne konkurentnosti. Bolje rečeno, “greenfield“ investicije su od presudne važnosti preduzećima za povećanje efikasnosti poslovanja, usavršavanje tehnologije proizvodnje i proširenje postojeće trgovinske i proizvodne veze sa snabdevačkim lancima proizvodnje i marketinga, naročito onim iz Evropske unije. U pogledu privlačenja stranih ulaganja, Srbija je iskoristila iskustva zemalja u tranziciji kao i metodologiju Evropske unije.

Ključne reči: strane direktne investicije, tranzicija, privredni razvoj

THE EXPERIENCES IN TRANSITION COUNTRIES IN ATTRACTING FOREIGN DIRECT INVESTMENT AND THE

EFFECTS ON ECONOMIC DEVELOPMENT

Abstract: Important role of foreing direct investments (FDI) in transition countries is accelerating the transition process, and building the missing institutional and physical infrastructure. Also, foreign investment accelerate the privatization process, as well as strengthen the competitiveness of the domestic economy. Experiences of countries in transition, confirming the critical role of FDI in fostering export competitiveness. Rather, "greenfield" investments are of crucial importance for companies to increase business efficiency, improvement of production technology and expansion of existing trade and production links with the supply chains of production and marketing, especially those from the European Union. In terms of attracting foreign investment, Serbia has used the experiences of countries in transition and methodology of the European Union.

Key words: foreing direct investments, transition, economic development

UVOD

Tranzicija, kao proces, jedinstven je i istorijski događaj. U ekonomskom pogledu, prvih deset godina tranzicije obeležen je snažnim padom ekonomske aktivnosti, koji je gotovo u svim zemljama do danas zaustavljen, a neke su

243

ostvarile i višegodišnji privredni rast. Naravno, ova konstatacija ne uključuje uticaj svetske ekonomske krize, za koju se pretpostavlja da je na svom završetku.

Sve zemlje u tranziciji započele su izgradnju institucija koje bi trebalo da doprinesu funkcionisanju tržišne privrede, zatim, značajno su liberalizovale cene i spoljnu trgovinu i u različitom niovou restrukturirale i privatizovale privredu.

Zemlje u tranziciji moraju prestruktuirati privredu u skladu sa zahtevima moderne tehnologije, i na toj osnovi, obezbediti visoke stope održivog rasta. Prestruktuiranje i prilagođavanje, tj. tehnološka i strukturna transformacija privrede su veoma važni elementi tranzicije. Dok su sistemske promene rezultat jake političke volje i konzistentnih reformskih aktivnosti, tehnološko strukturno prilagođavanje zahteva više od toga. Iako dobra ekonomska politika svakako može doprineti ovom procesu, uspešno prilagođavanje i uključivanje na svetsko tržište nemoguće je bez stranih direktnih investicija1. Naime, SDI ne samo da znače priliv svežeg kapitala, već omogućavaju transfer tehnike, tehnologije i znanja, kao i uvođenje novih organizacionih formi i metoda upravljanja preduzećem.

OSNOVNE KARAKTERISTIKE STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

Strane direktne investicije predstavljaju pojavu kada investitor koji se nalazi u jednoj zemlji (zemlja porekla) stiče aktivu u drugoj zemlji (zemlja domaćin) sa namerom da upravlja ovom aktivom. Pod aktivom se podrazumeva celokupna imovina firme, tj. aktiva obuhvata sva sredstva i prava kojima jedno preduzeće raspolaže. Dimenzija upravljanja je ono što razlikuje SDI od portfolio investicija u inostrane akcije, obveznice i ostale finansijske instrumente. U većini slučajeva i inestitor i aktiva kojom upravlja u inostranstvu predstavljaju poslovna preduzeća.

Postoje tri glavne kategorije SDI [10]: 1. vlasnički kapital (equity kapital), koji predstavlja ulaganje kapitala u

akcije strane kompanije, 2. reinvestirana zarada (reinvested earnings), koja podrazumeva deo zarade

inostranog investitora, koja nije isplaćena u vidu dividende, već je iskorišćena za uvećanje kapitala filijale i

3. intra – kompanijske pozajmice (intra – company loans), koje predstavljaju davanje sredstava na zajam u okviru jedne transnacionalne kompanije, kako između matičnog preduzeća i filijala, tako i između samih filijala.

1 u daljem tekstu, umesto punog naziva strane direktne investicije, biće upotrebljavana

skraćenica SDI

244

Stručna literatura i svakodnevna praksa beleže mnogobrojne podele SDI. S`obzirom da teorijski aspekt SDI nije osnovna tema ovog rada, pomenućemo samo najčešće pojavne oblike SDI. Osnovni oblici SDI su:

• greenfield investicije – oblik investiranja sredstava u izgradnju potpuno novih objekata ili proširivanje postojećih. Najčešće su prisutne u zemljama u tranziciji jer se na taj način obezbeđuju novi proizvodni kapaciteti, nova radna mesta a istovremeno se omogućuje i transfer savremenih tehnologija kao i know – how,

• brownfield investicije – predstavljaju hibridni model koji kombinuje akviziciju i greenfield investiciju. Formalno se radi o akvizicijama, ali suštinski one više liče na greenfiled investicije jer investitor skoro u potpunosti zamenjuje proizvodne pogone, opremu i proizvodnu liniju,

• merdžeri – predstavljaju spajanje dva jednaka partnera. Merdžeri mogu biti horizontalni, kada se povezuju dve kompanije iz istog sektora, i vertikalni, kada se povezuju kompanije iz različitih vertikalnih faza proizvodnog procesa,

• akvizicije – predstavljaju kupovinu akcija druge kompanije. Akvizicija može da znači preuzimanje većinskog paketa glasačkog potencijala ili kupovinu manjinskog dela kompanije. Na taj način kupac preuzima sva prava i sve obaveze kupljene kompanije.

Imajući u vidu sve navedeno, kada je reč o osnovnim karakteristikama SDI, za koju vrstu ili oblik SDI će se odlučiti inostrana kompanija zavisi od mnogo faktora, među kojima su: raspoložive mogućnosti, interesi i ciljevi, politička i ekonomska situacija u zemlji, kao i privredna razvijenost zemlje u koju namerava da investira.

Kao deo međunarodnih tokova kapitala, SDI, poslednjih godina beleže izuzetan rast. Značajan deo SDI privukle su tzv. zemlje u tranziciji. S`obzirom da, pomenute zemlje, nemaju sopstvene izvore finansiranja održivog razvoja, prinuđene su na privlačenje SDI kako bi doprinele formiranju kapitala, transferu tehnologije, omogućile pristup stranim tržištima. Međutim, u tranzicionim ekonomijama, SDI imaju još jednu vrlo važnu ulogu, a to je jačanje privatnog sektora i doprinos stvaranju tržišne ekonomije, kao i eliminacija makroekonomskih neravnoteža nasleđenih od ranijih centralno planskih sistema.

STRANE DIREKTNE INVESTICIJE I ZEMLJE U TRANZICIJI

Na globalnom nivou primetno je grupisanje zemalja u tri osnovne grupe: razvijene zemlje, zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji2. Kada je reč o SDI u navedenim grupama zemalja, znatno se razlikuju.

2 Kada se govori o zemljama u tranziciji, pre svega se misli na zemlje Jugoistočne Evrope,

Rusku federaciju i Zajednicu nezavisnih država: Albanija, B i H, Rumunija, Srbija, Crna

245

Uslovi investiranja razlikuju se od zemlje do zemlje. Imajući u vidu značaj koji imaju SDI, za razvoj jedne nacionalne ekonomiije, mnoge međunarodne institucije bave se istraživanjem uslova za investiranje. Rezultat istraživanja utiče na iznos SDI koji se ulaže u jednu zemlju. Ipak, u svetskim razmerama, SDI imaju rastući trend kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji. Navedenu tvrdnju možemo potkrepiti sledećim grafičkim prikazom:

Grafik 1:

Piliv SDI po regionima 1980. –2008. godine (mlrd. USD)

Izvor: World Investment Report 2009, UNCTD, str. 4

Priliv SDI u velikoj meri zavisi od nivoa razvijenosti jedne zemlje. Kako se može primetiti najveće učešće SDI ostvaruje se u razvijenim zemljama, zatim u zemljama u razvoju a najmanje učešće je u tranzicionim zemljama. Takođe, na osnovu grafičkog prikaza, možemo zaključiti da se učešće u tranzicionim zemljama povećava, ali to učešće nije prešlo 200 milijardi US dolara, što je još uvek neznatno u odnosu na ostale kategorije zemalja.

Kada je reč o tranzicionim zemljama, za koje se može reći da predstavljaju zemlje u razvoju, razvoj ovih nacionalnih ekonomija u velikoj meri ograničen je nedostatkom kapitala za investiranje. SDI predstavljaju najjeftiniji i najkorisniji izvor kapitala. Takođe, može se zaključiti da zemlja domaćin, dolaskom SDI; mnogo više dobija nego što gubi. Naravno, postoje i negativni efekti privlačenja SDI, ali su beznačajni u odnosu na pozitivne efekte za ove zemlje. Potrebe zemalja u tranziciji za SDI su ogromne, jer one predstavljaju neophodan uslov suštinske tranzicije ovih zemalja, kako političke

Gora, Makedonija, Rusija, Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija, Gruzija, Kazahstan, Moldavija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukrajinu i Uzbekistan.

246

tako i ekonomske. Jedino na ovaj način, pomenute zemlje, mogu napraviti kvalitativni skok u svom razvoju i uhvatiti korak sa modernim i razvijenim evropskim zemljama.

Istovremeno sa uvođenjem tržišnog procesa privređivanja odigravao se i proces priliva SDI u zemljama u tranziciji. U sledećem tabelarnom pregledu, prikazan je priliv SDI u nekim zemljama Jugoistočne Evrope.

Tabela 1:

Priliv SDI u nekim zemljama Jugoistočne Evrope 2002. – 2008. godine (mlrd. USD)

2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.

Bugarska 0,9 2,1 3,5 3,9 5,2 3,5 2,3

Hrvatska 1,1 2,0 1,2 1,8 3,6 2,5 2,7

Mađarska 2,3 2,21 4,5 7,5 6,1 4,82 4,8

Rumunija 1,1 1,8 6,4 6,5 11,4 9,8 7,2

Rusija 3,5 8,0 15,4 12,8 28,7 35 29

Srbija 0,5 1,4 1,0 1,5 4,3 2,2 3,5

Izvor: [4, str. 5]

Na osnovu prezentiranih podataka može se zaključiti da se povećava priliv SDI u pomenutim zemljama. Različit nivo SDI u posmatranim zemljama uskovljen je kako veličinom zemlje ali pre svega, nivoom investicionog rizika i pozicijom na skali konkurentnosi Svetskog ekonomskog foruma.

Prezentirane podatke, predstavicemo i grafički, radi boljeg uočavanja različitog nivoa SDI u ovim zemljama.

Kako se može primetiti, Srbija, ima najniži nivo SDI u odnosu na posmatrane zemlje. Tek u 2008. godini nivo SDI je višlji nego u Bugarskoj i Hrvatskoj ali je još uvek niži u odnosu na ostale zemlje.

Prema Izveštaju Svetske banke (Doing Business report 2008 – 2010), pozicija Srbije nije idealna.

Kao što se može primetiti, prema ovom izveštaju, pozicija Srbije nije najsjajnija. Od zemalja Jugoistočne Evrope, Srbija je bolja od Hrvatske, Grčke i B i H. Prezentirani podaci nam govore u prilog činjenice da su, u posmatranom periodu, najveći skok na lestvici Indeksa lakoće poslovanja ostvarile Makedonija za 47 pozicija i Albanija za 53 pozicije.

247

Grafik 2:

Priliv SDI u nekim zemljama Jugoistočne Evrope 2002. – 2008. godine (mlrd. USD)

0

5

10

15

20

25

30

35

Bugarska Hrvatska Mađarska Rumunija Rusija Srbija

2002200320042005200620072008

“Činjenica da je ocena rejtinga zemlje slabija može uticati na dalja

kretanja inostranih direktnih i portfolio ulaganja, na sve veću zavisnost od korišćenja inostranih kredita i to po višim kamatnim stopama, kao i na porast kamatnih stopa u zemlji.” [7, str. 13]

Tabela 2:

Zemlje Jugoistočne Evrope – Indeks lakoće poslovanja 2008. – 2010. godine

rang 2008 (181 zemlja)

rang 2009 (183 zemalje)

rang 2010 (183 zemlja)

razlika 2008/2009

razlika 2009/2010

Srbija 91. 90. 88. + 1 + 2 Hrvatska 107. 110. 103. - 3 + 7 Makedonija 79. 69. 32. + 10 + 37 B i H 117. 119. 116. - 2 + 3 Crna Gora 84. 77. 71. + 7 + 6 Albanija 135. 89. 82. + 46 + 7 Grčka 106. 100. 109. + 6 - 9 Moldavija 92. 108. 94. - 16 + 14 Bugarska 44. 42. 44. + 2 - 2 Rumunija 47. 45. 55. + 2 - 10 Turska 60. 63. 73. - 3 - 10

Izvor: Doing business 2009, 2010, The World bank group

248

Postojeći model rasta, koji je tipičan za čitavu Jugoistočnu Evropu nije moguće promeniti, ali je neophodno otkloniti nekoliko problema koji su kod nas drastični.

Jedan od problema jeste što je strani kapital ulazio mnogo više kroz zajmove nego kroz SDI. Posledica toga je zaduženost zemlje, i to pre sveda u vidu privatnog duga, a sva zaduženja su u evrima, pa postoji i problem valutnog rizika. Drugi problem je što je ogroman deo investicija otišao u nezamenljiva dobra, pre svega u nekretnine, maloprodaju, odnosno proizvode koji ne podležu spoljnoj trgovini. Za svaku zemlju, naravno i Srbiju, daleko je važniji sektor razmene jer pokazuje stepen uključenosti zemlje u međunarodnu privredu i stepen konkurentnosti zemlje.

Naročit problem za investitore, kada je reč o Srbiji, predstavlja velika javna potrošnja i velike nadnice, odnosno rast nadnica ne prati porast produktivnosti što dovodi do uvećanja troškova. Da bi Srbija privukla u većoj meri investitore neophodne su reforme javnog sektora, pravosuđa, skraćivanje procedura za dobijanje dozvola . . .

UTICAJ STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA NA PRIVREDNI RAZVOJ

Priliv SDI je faktor koji je u velikoj meri uticao na privredni rast i razvoj mnogih država. Većina zemalja sveta imala je brži privredni razvoj zahvaljujući SDI, jer nemaju dovoljne izvore sopstvene akumulacije pa su u velikoj meri usmerene na priliv strane akumulacije. SDI u principu treba da dovedu do porasta produktivnosti, boljeg menadžmenta, transfera tehnologije, porasta konkurentnosti i većeg izvoza. Zemlje u tranziciji moraju imati dinamičan razvoj svojih privreda, a da bi se on ostvario neophodan je priliv SDI u značajnoj meri. Mnoge analize nedvosmisleno ukazuju da SDI idu ka zemljama koje pokazuju bolje ukupne privredne performanse. Takođe, treba imati u vidu da između realizacije SDI i njenog efekta na privredni rast i razvoj postoji određeno vremensko kašnjenje. Ono je posledica činjenice da je potreban određen vremenski period da bi se aktivirala investicija.

"Motive investiranja možemo sagledati iz dva ugla, sa stanovništa interesa investitora i zemlje korisnice kapitala. Kako je motiv u neposrednoj vezi sa oblicima u kojima se kapital investira, kod svakog od ovih oblika trebalo bi da se ispolji i neki specifični interes, i na strani ulagača i na strani korisnika tih sredstava. Osnovni motiv stranih lica za plasman kapitala je mogućnost ostvarivanja visoke profitne stope, bilo na osnovu svojine bilo na osnovu učešća u preduzetništvu (dividende). Ostali motivi se mogu smatrati sekundarnim, na primer: transfer sopstvene tehnologije, proširenje proizvodnje, savlađivanje carinskih i drugih prepreka, ostvarenje novog tržišta." [6, str. 34]

249

Progresivne zemlje u tranziciji već sada imaju određenih prednosti koje je teško umanjiti, kao što su manji rizik zbog odmaklih reformi i stabilnije političke situacije (povoljnije investicione klime) i dosadašnjih iskustva stranih investitora. Takođe, perspektiva skorog ulaska najprogresivnijih zemalja u EU daje jak podstrek za ulaganja u njih. Kada jedan investitor uloži značajna sredstva u pogon u određenoj zemlji, on teži da svoja sledeća ulaganja veže za tu zemlju, kako bi iskoristio efekte ekonomije obima, što ostavlja malo prostora za druge zemlje da privuku datu transnacionalnu kompaniju

Međutim, treba imati u vidu činjenicu da danas na svetskom tržištu postoji „oštra“ konkurencija za privlačenje SDI i da je regulativa vrlo liberalna u svim zemljama koje pretenduju na priliv SDI. Kada je u pitanju regulativa, cena rada, podsticaji privlačenja SDI i drugi podsticaji oni postaju manje viši slični u većini privreda u tranziciji. U narednom periodu faktori od velikog značaja za privlačenje SDI biće makroekonomska stabilnost, funkcionisanje tržišta, biznis barijere na loklanom nivou, funkcionisanje pravnog sistema i institucija i dr, odnosno strani investitori očekuju stabilnost i izvesnost kada je reč o SDI.

Pregled priliva SDI u pojedine zemlje Jugoistočne Evrope (tabela br. 1) ukazuje na nivo ulaganja u pomenutim zemljama, i kako možemo primetiti, Srbija je skoro na najnižem nivou. Koji je razlog za ovakva ulaganja u Srbiju u odnosu na ostale zemlje? Da li to znači da Srbija nije toliko atraktivna lokacija za strane investitore? Ono što je sigurno, to je, da se Srbija neće moći razvijati i ostvariti održiv privredni rast bez SDI, a da bi postala atraktivnija lokacija neophodno je da postane privlačan ambijent. Finansijski rizik zemlje, značajan je pokazatelj koji investitori uzimaju u obzir prilikom odlučivanja o investiranju.

Na međunarodnom finansijskom tržištu postoji moštvo agencija koje se bave ocenom finasijskog rizika zemalja. Najpoznatije agencije, čije je mišljenje priznato na međunarodnom finansijskom tržištu i imaju dugu poslovnu tradiciju su: Standard and Poor`s, Moody`s i Fitch – Ibca.

"Postoje i komentari da je kredibilitet ovih rejting agencija znatno pao, a kao primer poslužile su dve zemlje: Turska i Island. Naime, Turska je u periodu 1996. – 2006. godine ostvarila značajan ekonomski napredak u svim segmentima ali je sve vreme imala rejting B minus. Za razliku od Turske, Island je u ovom periodu imao najbolji mogući rejting AAA a svedoci smo da je nedavno naglo bankrotirao." [8, str. 7]

Kreditni rizik zemlje predstavlja jednu od najvažnijih kategorija rejtinga, rejtinga jedne zemlje. Savremeni uslovi poslovanja zahtevaju postojanje kreditnog rejtinga jer je na tržištu kapitala nemoguće poslovati bez njega, te dostupnost sredstava i njihova cena direktno zavise od rejtinga.

U narednom tabelarnom pregledu prikazuan je finansijsi rizik pojedinih zemalja Jugoistočne Evrope.

250

Tabela 3:

Pregled finansijskog rizika u nekim zemljama Jugoistočne Evrope 2008. godine

Standard and Poor`s Moody`s Fitch – Ibca Bugarska BB- (positive) Ba1 (positive) BBB- (positive) Hrvatska BBB (stable) Baa3 (stable) BBB- (positive) Rumunija BB+ (positive) Ba1 (positive) BBB- (stable) Srbija BB n. a. n. a. Crna Gora BB (positive) n. a. n. a. Litvanija A- (positive) A3 (positive) A- (positive) Estonija A (stable) A1 (stable) A (positive) Ukrajina BB- (stable) B1 (stable) BB- (stable)

Izvor: [5, str. 264]

Odnos stranih investitora prema određenoj zemlji u velikoj meri zavisi od političkih prilika u toj zemlji. Imajući u vidu činjenicu da je poslednjih godina u svim tranzicionim zemljama došlo do opadanja političkog rizika, primetan je i porast SDI (vidi tabelu br. 1). Sigurno je da SDI predstavljaju dodatni izvor finansiranja privrednog razvoja ali u mnogo značajnijoj meri mogu ubrzati proces tranzicije, odnosno doprineti izgradnji nedostajuće institucionalne i fizičke infrastrukture.

Postojeći model rasta koji je tipičan u čitavoj Jugoistočnoj Evropi, nije moguće promeniti, ali je moguće otkloniti nekoliko problema, koji su drastični naročito u Srbiji. Reč je, pre svega, o tome da je strani kapital ulazio mnogo više kroz zajmove nego kroz SDI a posledica je veća zaduženost zemlje. Zatim, problem je i što je najveći deo investicija otišao u proizvode koji ne pospešuju spoljnu trgovinu, pre svega u maloprodaju i nekretnine. Pospešivanje spoljne trgovine treba da je daleko važniji cilj jedne države od potrošnje, jer se na taj način poboljšava kako stepen uključenosti zemlje u međunarodnu privredu, tako i stepen konkurentnosti zemlje. Najozbiljniji problem, vezan za investitore, jeste velika javna potrošnja i velike nadnice koje ne prate rast produktivnosti. Svi ovi problemi utiču da mnoge druge tranzicione zemlje budu privlačnije za investiranje.

Imajući u vidu napred rečeno, Srbija ipak nastoji da poveća učešće SDI. Nekoliko događaja nesumljivo imaju i imaće izuzetan uticaj na poslovno okruženje Srbije. Pre svega, Srbija je članica CEFTA sporazuma, i na taj način otorena su vrata za širenje tržišta i značajno boljim šansama za rast i razvoj. Zatim, Srbija je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Doduše, trenutno je primena Sporazuma zamrznuta ali postoje nagoveštaji da će se u bliskoj budućnosti odmrznuti primena. Primena

251

ovog Sporazuma značajno će doprineti predvidljivosti poslovne klime jer isti podrazumeva uvođenje međunarodnih standarada. Takođe, značajan proces je i najava "giljotine propisa" – procesa ukidanja zastarelih propisa i pojednostavljivanja složenih procedura, koji će takođe doprineti povoljnijoj investicionoj klimi u Srbiji.

ZAKLJUČAK

Osnovni cilj zemalja u tranziciji jeste brže uključivanje u evropske i svetske tokove, odnosno ekonomski oporavak i održiv razvoj. U ostvarenju ovog cilja, svako, istaknutu ulogu imaju SDI, koje predstavljaju izvor neophodnog kapitala za tranzicione zemlje, pokretačku snagu privrednog razvoja, zatim zemlje na ovaj način dolaze do savremene tehnike i tehnologije, porasta zaposelnosti, rasta konkurentnosti . . . Kada je reč o SDI u budućnosti, postoje ogromna očekivanja da će doći do njihovog porasta, iako je u ovoj godini došlo do njihovog smanjenja koje je uslovljeno svetskom ekonomskom krizom. Među najatraktivnijim lokacijama, svakako su, tranzicione zemlje, među kojima je i Srbija.

Prezentirani podaci u radu, govore u prilog činjenice, da je neophodna aktivnija politika prema SDI kako bi se njihovo učešće povećalo. Međutim mnogi razlozi utiču da se nivo SDI u ovim zemljama ne poveća, pre svega, to su politički i destabilizacioni problemi, makroekonomska nestabilnost kao i nezavršen proces tranzicije.

Rešavanje ovih problema u tranzicionim zemljama moguće je ukoliko se većim intenzitetom bude radilo na prilagođavanju zakonskih i institucionalnih okvira, kao i na obezbeđivanju privlačnih i fleksibilnih uslova za inostrane investitore.

Literatura: 1. Doing business 2009, The World bank group 2. Doing business 2010, The World bank group 3. Grinfild investicije u Srbiji, Prvi fazni izveštaj, Centar za liberalno –

demokratske studije, Beograd, 2007. god., 4. Nedeljnik o ekonomiji “Novac”, dnevni list “Blic”, 26.09.2009. god., 5. Petar Veseinović, Danijela Despotović, Trendovi stranih investicija u

savremenim uslovima, naučni skup “Inostrani capital kao factor razvoja zemalja u tranziciji”, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 2008. god.,

6. Radenković – Jocić Dragana, Strane investicije u zemljama u tranziciji, Zadužbina Andrejević, Beograd, 1997. god.,

7. Savet stranih investitora, Bela knjiga 2008 8. Udruženje banaka Srbije, časopis “Bankarstvo” br. 11 – 12, 2008. god., 9. World Investment Report 2009, UNCTD, New York and Geneva, 2009.god., 10. www.unctad.com

252

Dr Viktor Radun∗ Mr Radmila Ćurčić∗∗

REPERKUSIJE GLOBALNE FINANSIJSKE I KONOMSKE KRIZE NA TOKOVE

STRANIHDIREKTNIH INVESTICIJA I RAZVOJNU STRATEGIJU EKONOMIJE SRBIJE

Rezime: Aktuelna globalna finansijska i ekonomska kriza odražava se na smanjenje obima i dinamike tokova stranih direktnih investicija (SDI) uopšte, a posebno u zemljama u razvoju. Srbija je, kao tranziciona ekonomija, izabrala model razvoja zasnovan na makroekonomskoj stabilizaciji, privatizaciji, liberalizaciji trgovine i tržišta, saradnji sa međunarodnim trgovinskim i finansijskim organizacijama (MMF, STO, Svetska Banka i dr.) i korišćenju SDI kao osnovnog sredstva tehnološkog i ekonomskog razvoja. Globalnu finansijsku i ekonomsku krizu Srbija je dočekala nespremna, bez konzistentne strategije i bez alternativnog modela koji bi davao moguća rešenja za izlaz iz krize. Neophodno je brzo i radikalno restrukturiranje ukupne ekonomije, uz podršku vlade i ostalih relevantnih faktora, u pravcu jačanja regionalne spoljnotrgovinske razmene, preorijentacije na efikasnije korišćenje raspoloživih resursa, podsticanje izvoza i domaće inovacione inicijative, štednje na svim nivoima i jačanja regulacionh mehanizama u finansijskoj i realnoj sferi ekonomije.

Ključne reči: globalna finansijska i ekonomska kriza, ekonomija Srbije, strane direktne investicije, razvojna strategija.

REPERCUSSIONS OF THE GLOBAL FINANCIAL AND ECONOMIC CRISIS ON FOREIGN DIRECT INVESTMENT

FLOWS AND DEVELOPMENT STRATEGY IN SERBIAN ECONOMY

Abstract: The current global financial and economic crisis reflects on reducing the volume and dynamics of the foreign direct investments (FDI) in general, and especially in the developing countries. Serbia, as transition economy, has chosen the development model based on macroeconomic stabilization, privatization, trade and market liberalization, cooperation with international trade and financial organization (IMF, WTO, World Bank etc.) and using FDI as basic tool of technological and conomic

∗ Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru ∗∗ NIS ad, Novi Sad

253

development. Serbia met the global financial and economic crisis unprepared, without consistent strategy and alternative model which would enable potential solutions to exit the crisis. Fast and radical restructuring of the total economy is essential, with the support of government and other relevant factors, aiming to strenghtening regional foreign trade, re-orientation to more effective application of available resources, stimulating export and domestic inovative initiative, saving at all levels and emphasizing regulation mechanisms in financial and real sphere of economy.

Key words: global financial and economic crisis, economy of Serbia, foreign direct investments, development strategy.

1. UVOD

Finansijska kriza, koja je 2007. godine izbila u SAD, 2008. godine se proširila i u druge zemlje, postavši globalna finansijska i ekonomska kriza. Srbija, kao ekonomija u tranziciji, regionalno smeštena u region Jugoistočne Evrope, preko svojih finansijskih i ekonomskih kanala takođe je osetila efekte krize. Među negativnim ekonomskim efektima koji pogađaju ekonomiju Srbije svakako je tendencija smanjenja tokova stranih direktnih investicija (SDI). S obzirom da je koncept tranzicionog razvoja koji je Srbija odabrala zasnovan na privlačenju SDI i njihovom potencijalnom razvojnom uticaju, opadanje priliva SDI se postavlja kao ozbiljna pretnja daljem nesmetanom rastu i razvoju u okviru procesa tranzicionih promena.

Srbija mora da preispita svoju strategiju razvoja, prilagođavajući se globalnim trendovima i vodeći jednu ozbiljnu, konzistentnu i celishodnu makroekonomsku politiku, i preusmeravajući svoj fokus i strategijske interese.

2. ZNAČAJ STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA ZA ZEMLJE U TRANZICIJI

Strane direktne investicije (SDI) predstavljaju savremeni ekonomski koncept, organski povezan sa transnacionalnim korporacijama (TNK). TNK se u teoriji ističu kao jedan od nosećih stubova najnovijeg talasa globalizacije, odnosno glavni motor globalizacijskih promena. Neki autori govore o posebnoj ekonomiji koja se stvara u eri globalizacije – ekonomiji TNK. Ova ekonomija paralelno egzistira sa ekonomijom nacija, ekonomijom regija i autonomnom svetskom ekonomijom novca, kredita i investicija [1].

Prema najnovijem izveštaju pod nazivom Svetski investicioni izveštaj (World Investment Report), izdatom od strane UNCTAD-a, ceni se da u svetu danas ima oko 82.000 TNK, sa oko 810.000 stranih filijala, raštrkanih po čitavom svetu. Ove kompanije igraju dominantnu i rastuću ulogu u svetskoj

254

proizvodnji i trgovini. Procenjuje se da izvoz koji ostvaruju strane filijale TNK odgovara trećini ukupnog svetskog izvoza roba i usluga, dok je ukupan broj ljudi zaposlenih u raznim filijalama TNK u 2008. godini iznosio oko 77 miliona.

Strane direktne investicije, čiji su nosioci gigantske TNK, jesu jedan oblik međunarodnog kretanja kapitala, odnosno oblik izvoza kapitala. SDI su suštinski vezane za poslovanje TNK. To proizlazi iz jedinstvene geografske distribucije ovih korporacija, koje su zastupljene sa svojim filijalama u mnogim zemljama, i koje koriste radnu snagu i delom prirodne resurse iz zemalja domaćina. Preko SDI one u stvari zamenjuju klasičan izvoz roba i usluga, čime zaobilaze carinske i necarinske barijere koje zemlja uvoznik može postaviti robi i uslugama koje se uvoze. SDI su najpreciznije definisane tzv. OECD-ovom benčmark definicijom, prema kojoj „SDI su kategorija investicija čiji cilj je uspostavljanje trajnog udela preduzeća rezidentnog u jednoj ekonomiji (direktni investitor) u preduzeću (preduzeće direktne investicije) koje je rezidentno u ekonomiji različitoj od ekonomije direktnog investitora. Trajan udeo implikuje postojanje dugoročnog odnosa između direktnog investitora i preduzeća direktne investicije i značajan stepen uticaja na menadžment preduzeća. Direktno ili indirektno vlasništvo nad najmanje 10% od glasačkih prava preduzeća rezidentnog u jednoj ekonomiji od strane investitora rezidentnog u drugoj ekonomiji pokazatelj je takvog odnosa.“ [2].

Iz ove definicije sledi da su SDI daleko obuhvatnija kategorija od običnog transfera kapitala iz jednih zemalja u druge zemlje. SDI se dele na ulazne i izlazne SDI, u zavisnosti od toga da li kapital ulazi ili izlaziiz zemlje. Prvenstveni cilj SDI je ekonomski interes, tj. ostvarivanje ekstra-profita, ali njihov značaj se prostire i na mnogo drugih područja, važnih ne samo za poslovanje i uspeh same TNK, već i za zemlju domaćina. U tom pogledu valja razlikovati tzv. „greenfield“ investicije (investicije „na ledini“), koje predstavljaju izgradnju potpuno novih kapaciteta, postrojenja i prateće infrastrukture od „brownfield“ investicija, koje znače preuzimanje već postojećih firmi i njihovih delova.

Značaj SDI je posebno naglašen u procesu tranzicije zemalja u tržišne ekonomije. SDI možemo smatrati paradigmom tranzicije. Tranzicione ekonomije, među kojima je i Srbija, u SDI pre svega vide neophodan izvor priticanja novog kapitala, koji je u svim tim ekonomijama oskudan. Međutim, značaj SDI daleko prevazilazi mogućnost dodatnog snabdevanja preko potrebnog kapitala slabo razvijenih tranzicionih ekonomija. U literaturi se stalno vode rasprave o razvojnom aspektu ekonomija u tranziciji.

Grupacija koju čine zemlje Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope (CIJE), nazvane zajedno zemljama u tranziciji, privukla je veliki deo ukupnih SDI tokova u svetu. Osnovni razlog njihove privlačnosti za velike TNK jeste u tome što su to zemlje koje su odbacile socijalistički centralno-planski

255

ekonomski i društveni sistem i krenule u smeru izgradnje nove, tržišne ekonomije, zasnovane na privatnoj svojini i preduzetničkoj inicijativi. U tim zemljama je nakon napuštanja ili rušenja dotadašnjih ekonomskih sistema nastao politički i ekonomski vakuum. Jedan od akutnih problema sa kojim su se suočile sve zemlje, u većoj ili manjoj meri, jeste nedostatak kapitala, ali i moderne tehnologije, potrebnih kvalifikacija radne snage, menadžerske kulture i drugih važnih relevantnih faktora.

Ključni podsticaj snažnijeg interesovanja TNK za ulaganja u ovaj region bila je, osim ove „gladi“ za kapitalom, i nužnost prevođenja sredstava iz društvene u privatnu svojinu, odnosno privatizacija. Otuda je proces privatizacije u svim zemljama u tranziciji protežiran kao noseći stub tranzicionih promena.

Uticaj SDI na ekonomski razvoj zemalja u tranziciji bio je i ostao kontradiktoran. No, uz sve kritike koje se mogu uputiti na račun SDI, neosporno je da tokovi SDI, potencijalno, dovode do rasta fizičke proizvodnje, izvoza i zaposlenosti, a time posredno i do rasta BDP-a i nivoa životnog standarda stanovništva, kao agregatne mere ukupne proizvodnje. To je barem željeni pravac usmeravanja SDI u ekonomiju u tranziciji. U tom pravcu, od ključne je važnosti proaktivna uloga vlade, koja treba da služi kao katalizator i kontrolor investicija, stvarajući povoljan ambijent za podsticanje priliva SDI u zemlju, donošenjem niza povezanih mera i akcija fiskalne, trgovinske i monetarne politike, sa ciljem liberalizacije tržišta, skraćivanja postupka privatizacije i ulaganja i stvaranja stabilnog i stimulativnog makroekonomskog i političkog okvira koji bi pospešio ulaganja TNK na tržište domaćina. Treba naglasiti da je pozitivan efekat SDI na razvoj ekonomije u tranziciji samo potencijalno prisutan i zato treba biti shvaćen uslovno.

TNK, kao nosioci SDI, imaju svoje vlastite interese, koji mogu ali ne moraju da se podudaraju sa interesima zemlje domaćina. M.Lavigne, poznati teoretičar tranzicije, govori o posebnim determinantama ili motivima SDI od strane investitora i od strane države domaćina. Tako, TNK su pretežno vođene sledećim motivima [3]: a) tržišni potencijal, b) niski troškovi (naročito niska „cena“ radne snage, u poređenju sa cenom radne snage, takve ili slične kvalifikovanosti, u razvijenim tržišnim ekonomijama), c) geografska determinanta – najčešće blizina EU ili neki drugi geostrategijski značaj, d) način kontrole (podugovaranje, zajedničko ulaganje ili puno vlasništvo); e) percepcija rizika u zemlji ulaganja, f) poreska politika zemlje i g) trgovinska politika zemlje. Za razliku od njihovih motiva, zemlja ulaganja je motivisana potrebama koje nalaže izabrani model tranzicije, gledajući na SDI pre svega kao na izvor finansiranja i pokretač restrukturiranja i razvoja. Razmatrajući ovo pitanje, Lavigne se pita [3, str. 260]: „Postoji li odnos između SDI i rasta, s jedne strane, i između SDI i unapređenja reformi, s druge? Rast i SDI nisu u korelaciji. Zemlja koja je privukla najveći udeo stranih investicija u Centralnoj

256

Evropi, Mađarska, nije pokazala najvišu stopu rasta u regionu, a SDI, po svemu sudeći, nisu bile privučene na osnovu velikih perspektiva rasta. Druge karakteristike, kao što su stabilnost i tržišna orijentacija, igrale su mnogo važniju ulogu.“

Imajući u vidu takvu „dvostranu“ percepciju značaja SDI, može se zaključiti da tranziciona ekonomija koja želi da privuče strane investicije na način da od njih ima pozitivne efekte po svoj rast i razvoj, treba da pristupi vrlo oprezno i odgovorno ovom cilju, tako da obezbedi povoljno političko, makroekonomsko i tržišno okruženje, donese niz koordinisanih i kontrolisanih mera i akcija fiskalne i trgovinske politike, ali ujedno da ponudi određene povlastice i podsticajne mere, usmeravajući tokove SDI u željene grane i regione od strategijskog značaja za sopstveni rast i razvoj, posebno nagašavajući prioritetnost grinfild SDI, koje imaju realan razvojni efekat.

3. UTICAJ GLOBALNE FINANSIJSKE I EKONOMSKE KRIZE NA TOKOVE SDI

Finansijska i ekonomska kriza, nastala u SAD u leto 2007. godine, već septembra 2008. godine, nakon bankrotiranja finansijskog giganta Lehman Brothers, razvila se u globalnu finansijsku i ekonomsku krizu. Ova kriza, najveća i najteža posle Velike ekonomske krize, 1929-33. godine, razorno je uticala na sve relevantne ekonomske faktore, kategorije i procese na globalnom nivou, pogodivši kako razvijene tržišne ekonomije, tako i ekonomije u razvoju i tranziciji. Iako su pojedine zemlje tokom 2009. godine počele da se oporavljaju, ponajviše zahvaljujući agresivnim fiskalnim i ekonomskim paketima mera, kriza još uvek traje, a njene posledice vidljive su u svim zemljama i na svim nivoima. Ukratko, posledice krize možemo sažeti ovako:

• Pad stope rasta, izražen naturalno i preko stope rasta BDP. • Veliki broj kompanija pod stečajem. • Rast nezaposlenosti. • Rast inflacije. • Smanjenje investicija i povećanje štednje. • Dezintegracija i narušavanje funkcionalnosti tržišta. • Rast konfuzije i nepoverenja stanovništva u tržište, finansijski i čitav

ekonomski sistem. • Porast državnog intervencionizma iopasnost od protekcionizma. • Socijalno raslojavanje.

257

Kriza je buknula pucanjem tzv. hipotekarnog mehura, što je u stvari dovelo do razbijanja celokupnog finansijskog sistema, najpre u SAD a onda i na globalnom nivou. Ukratko, mehanizam koji je uzrokovao slom finansijskog sistema može se opisati na sledeći način:

Uspon američke ekonomije poslednjih tridesetak godina odvijao se uglavnom na račun ekspanzije finansijskog sektora, pojave koja je poznata pod stručnim nazivom finansijalizacija, i proaktivnog i agresivnog vođenja monetarne politike od strane američke centralne banke - FED-a (Federalne rezerve). Finansijalizacija se definiše kao proces prelivanja kapitala u sferu finansija, odnosno bekstvo kapitala iz niskoprofitnih u visokoprofitnu oblast ekonomije [4]. Ovaj proces razvoja finansijskog sektora rapidno i višestruko se razvijao, nauštrb drugih sektora američke ekonomije. To je samo po sebi dovelo do hipertrofiranog finansijkog sektora,a time i do monetarne i ekonomske neravnoteže.

S druge strane, na krilima finansijalizacije došlo je do bujanja različitih finansijskih inovacija u vidu tzv. finansijskih derivata, koji su se pojavili u svrhu olakšavanja i ubrzavanja kreditiranja. Među raznovrsnim finansijskim inovacijama izdvajaju se metod sekjuritizacije i hartije od vrednosti obezbeđene hipotekarnim kreditima, od kojih su najkorišćeniji tzv. potprvoklasni hipotekarni krediti i prilagodljiva stopa hipoteke. Svrha ovih inovacija bila je da se liberalizuje i olakša kreditiranje najširih slojeva stanovništva, sa ciljem pokretanja stanogradnje, čime bi došlo do oživljavanja posustale američke ekonomije.

Ovakva politika kreditiranja podržana je stimulativnim merama FED-a (u vidu rekordno niskih kamatnih stopa), kao i čitavim nizom mera i akcija koje su bile usmerene na ekspanziju kreditiranja. Takav pristup imao je za rezultat liberalniju politiku kreditiranja i kontinuitet rasta cena nekretnina, čime je direktno izazvano naduvavanje mehura nekretnina. Međutim, time je pokrenut i mehanizam koji je svojstven finansijskoj sferi ekonomije, a to je mehanizam cikličnog kretanja po obrascu ekspanzija – krah. Novija istorija američke ekonomije beleži tri takva ciklusa („dot-com mehur“, „dolarski mehur“ i aktuelni „mehur nekretnina“), u čijoj osnovi leži naduvavanje finansijskog mehura koje neizbežno dovodi do njegovog prskanja i kraha ekonomije.

Globalna ekonomska kriza, agregatno gledano, drastično je ugrozila kapacitet privrede za novim investicijama i ulaganjem u istraživanje i razvoj, kako u razvijenim tako i onim manje razvijenim zemljama. Samim tim, kriza je znatno uticala na smanjenje obima i dinamike tokova SDI. Međutim, uticaj krize na SDI umnogome varira u zavisnosti od geografskog područja i privredne grane.

Prema Svetskom investicionom izveštaju (World Investment Report – WIR) [5], objavljenom za 2009. godinu, navodi se da su „ulazni tokovi SDI

258

pali od istorijskog maksimuma od 1.979 milijardi dolara 2007. na 1.697 milijardi 2008. godine (vidi tabelu 1), što je pad od 14%. Klizanje se nastavilo i u 2009. godinu, uz dodatni momentum: preliminarni podaci istraživanja 96 zemlje ukazuju na to da su ulazni SDI u prvom kvartalu 2009. godine pali za dodatnih 44%, u poređenju sa nivoom u istom periodu 2008. godine.“ Značajno je primetiti da su tokovi SDI zabeležili veći pad u razvijenijim tržišnim ekonomijama nego u ekonomijama u tranziciji Centralne i Istočne Evrope i drugim zemljama u razvoju. Do pada SDI u grupi razvijenih zemalja došloje još 2008.godine, dok su u zemljama u tranziciji SDI i dalje rasle, sve do kraja 2008. i početkla 2009. godine, kada je u svim grupacijama zabeležen pad.

Prema UNCTAD-ovom istraživanju o perspektivi svetskih investicija od 2009-2011. ističe se da su planovi TNK za SDI kratkoročno ugrožena globalnom krizom. U poređenju sa prethodnim istraživanjem, kada je samo 40% kompanija izvestilo da je pogođeno krizom, 2009. godine je čak 85% TNK širom sveta optužilo krizu za smanjenje planiranih investicija, a 79% njih je direktno optužilo krizu. U tabeli 1 dati su podaci o osnovnim pokazateljima ekonomske aktivnosti TNK. Može se primetiti da je kod većine pokazatelja ekonomske aktivnosti TNK (ulazni i izlazni SDI, prodaje straniuh filijala, zaposleni u TNK i dr.) zabeležen osetan pad.

Tabela 1:

Osnovni pokazatelji ekonomske aktivnosti TNK po periodima (prema: World Investment Report 2009, UNCTAD)

Vrednost po aktuelnim cenama (milijardu dolara) Stavka

1982 1990 2007 2008

ulazni SDI izlazni SDI ulazni SDI stok izlazni SDI stok dohodak na ulazni SDI dohodak na izlazni SDI Prekogranične integracije i pripajanja Prodaje stranih filijala Bruto proizvod stranih filijala Ukupna sredstva stranih filijala Izvoz stranih filijala Zaposleni u stranim filijalama (u 000)

58 27

790 579 44 46 ...

2.530 623

2.036 635

19.864

207 239

1.942 1.780

74 120 112

6.026 1.477 5.938 1.498

24.470

1.979 2.147

15.660 16.227 1.182 1.252 1.031

31.764 6.295

73.457 5.775

80.396

1.697 1.858

14.909 16.206 1.171 1.273

673 30.311 6.020

69.771 6.664

77.386

259

4. DINAMIKA I PERSPEKTIVA SDI TOKOVA U TRANZICIONOM RAZVOJU EKONOMIJE SRBIJE

Srbija je zvanično ušla u tranziciju posle petooktobarske „revolucije“ 2000. godine, mada se može reći da je tranzicija započela znatno ranije, paralelno sa raspadom SFR Jugoslavije. Međutim, posle 2000. godine, u Srbiji se vodi jedna manje-više konzistentna politika tranzicionih promena, čije su ključne karakteristike sledeće: liberalizacija trgovine i tržišta, reintegracija ekonomije Srbije u globalne ekonomske tokove, ostvarivanje pune saradnje sa međunarodnim ekonomskim institucijama, prvenstveno sa MMF-om, STO i Svetskom Bankom, te vođenje jedne makroekonomske politike koja se može svesti na jačanje uloge i funkcija centralne banke (NBS) i ostvarivanje uglavnom restriktivne monetarno-kreditne politike pod nadzorom MMF-a, sa ciljem obuzdavanja inflacije i regulisanja novčanih i kreditnih tokova, kontrolisanje kretanja deviznog kursa i vođenje spoljnotrgovinske politike usmerene na protežiranje liberalizacije uvoza nauštrb izvoza, što je sve doprinelo relativnom smirivanju inflacije, i stalnom rastu javne i lične potrošnje, ali i rastu spoljnog zaduživanja i trgovinskog deficita. Cenovna stabilnost je održana, ali po cenu rasta trgovinskog deficita i jačanja dinara. Očekivana inflacija u 2009. godini u odnosu na 2008. je 8%. U strukturi robne razmene sa inostranstvom (prema podacima za 2008.), uočljiv je nedovoljan udeo izvoza, naspram uvoza i relativno, kao udeo u BDP-u [6] (28%, za razliku od Hrvatske – 42%, Makedonije – 56%, BiH – 35%, Albanije – 28%, Crne Gore – 41%, Bugarske – 61% i Rumunije – 28%).

U takvoj makroekonomskoj politici, jedno od strateških proriteta zauzima i privatizacija, kao transformacija društvenih i državnih preduzeća u privatna preduzeća, sa ciljem poboljšanja njihove efikasnosti i efektivnosti i uspostavljanja stabilnog tržišnog poslovanja, ali i sa ciljem privlačenja TNK i doticanja svežeg stranog kapitala u vidu SDI.

U dosadašnjem periodu (do pojave globalne ekonomske krize) vođena je uglavnom nedovoljno koordinisana i strategijski nedovoljno jasno formulisana privatizacija, čemu su uzrok bile i loše političke prilke u zemlji, naročito posle atentata na premijera Srbije, dr Z. Đinđića, u martu 2003. godine. Uglavnom je novac dobijen od privatizacije korišćen radi ispravljanja budžetske neravnoteže. Nedostaje jedna dosledna politika države u smislu usmeravanja tokova SDI i obraćanja pažnje na strukturu priliva SDI i njihove ekonomske efekte. SDI koje su došle u zemlju po osnovu privatizacije zapravo ne doprinose u značajnoj meri razvoju ekonomije, jer su to uglavnom ulaganja u već postojeće kapacitete u zemlji, po principu prisvajanja ili kupovine preduzeća. Istinski razvojni efekat, u smislu oživljavanja proizvodnje, većeg zapošljavanja i izvoza na okolna tržišta postiže se jedino privlačenjem grinfild i braunfild SDI. Učešće ovih vidova SDI u Srbiju (ali i u širem regionu JIE) je

Tabela 2: Godišnje stope rasta B

DP-a u izabranim

zemljam

a CIE

Zemlja

Pros. 1991-2000

2001 2002

2003 2004

2005 2006

2007 2008

2009 2010

2014

CIE

Albanija BiH

Bugarska H

rvatska M

ađars. M

akedon. C

. Gora

Poljska R

umunija

Srbija

2,0 1,3 …

.. -4,0 . . . 1.0 . . . . . . 3.8

–1.6 . . .

0,2 7,0 3,6 4,1 3.8 4.1

–4.5 1.1 1.2 5.6 5.6

4,4 4,2 5,0 4,5 5.4 4.1 0.9 1.9 1.4 5.0 3.9

4,85,83,55,05.04.22.82.53.95.32.4

7,35,76,36,64.24.84.14.45.38.58.3

6,05,83,96,24.24.04.14.23.64.15.6

6,65,56,96.34.73.94.08.66.27.95.2

5,56,36,86.25.51.25.9

10.76.86.26.9

3,06,85,56,02.40.64.97.54.97.15.4

-5,0 0,7

-3,0 –6.5 –5.2 –6.7 –2.5 –4.0

1.0 –8.5 –4.0

1,8 2,2 0,5

–2.5 0.4

–0.9 2.0

–2.0 2.2 0.5 1.5

4,06,04,55.04.03.54.04.04.05.05.5

Tabela 3: B

roj grinfild SDI projekata, prem

a izvoru/ de-stinaciji, od 2004-2009.

Svet kao destinacija Svet kao izvor

Region/ekonom

ija 2004

2005 2006

2007 2008

2009 2004

2005 2006

2007 2008

2009 Tranzic. ekonom

ije Jugoistočna Evropa Albanija BiH

H

rvatska M

akedonija C

r. Gora

Srbija

167 15 1 1 11 _ _ 2

182 8 _ 2 6 _ _ _

207 14 _ _ 7 _ _ 7

191 9 _ _ 7 _ _ 2

292 31 _ _ 16 _ _ 15

57 8 _ _ 4 _ _ 4

711 125 7

20 39 7 _ 52

909 149

13 26 46 11 _ 53

776 138

11 17 39 25 3 43

758 152 6

21 32 9 5 79

1.142 229

16 24 39 23 15

112

204 43 3 8 7 9 1 15

Izvor: World Investm

ent Report 2009).

261

zanemarljivo (vidi tabelu 3), što je jedan od krupnijih propusta makroekonomske politike Srbije, posebno ako se ima u vidu njihov efekat na rast proizvodnje, zaposolenosti i izvoz. R. Kovačević u svojoj analizi ističe [7]: „Mada su preduzeća, koja su tokom procesa privatizacije prešla u ruke inostranih vlasnika, počela da pokazuju bolje poslovne karakteristike od domaćih preduzeća, još uvek se na SDI gleda kao na izvor finansijskih sredstava, a ne kao na paket razvojnih faktora (oprema, tehnologija, znanje, tržišni kanali, upravljačke i organizacione veštine) koji bi mogli pomoći restrukturiranju privrede Srbije.“

Sve do 2006. godine Srbija nije imala jasnu i doslednu strategiju ekonomskog razvoja. Te godine je, između ostalih značajnih dokumenata, vlada donela dva izuzetno važna strategijska dokumenta: Nacionalnu strategiju Nacionalnu strategiju privrednog razvoja Republike Srbije od 2006. do 2012. godine i Strategiju za podsticanje i razvoj stranih ulaganja.

Vlada Republike Srbije je 9. marta 2006. godine usvojila Strategiju za podsticanje i razvoj stranih ulaganja. Kao osnovni ciljevi ove strategije istaknuti su: povećanje broja i vrednosti novih ulaganja u proizvodne i uslužne sektore, olakšavanje i podrška postojećim i budućim investitorima u ubrzavanju i sprovođenju planiranih ulaganja u zemlju, kao i kvalitativno i kvantitativno povećanje međunarodno konkurentnih domaćih proizvoda i usluga. [8]

Krajem 2006. godine vlada je donela Nacionalnu strategiju privrednog razvoja Republike Srbije od 2006. do 2012. godine, definišući je kao „prvi razvojni dokument koji na konzistentan i celovit način definiše osnovne razvojne prioritete zemlje i načine njihovog ostvarivanja u narednim godinama.“ [9] U strategiji je velika važnost data i stranim direktnim investicijama. Strategija je polazila od postignutog uspeha u tranzicionim reformama, pri čemu su se autori pozivali i na pozittivnu ocenu koju je Srbja dobila od strane Svetske Banke i Evropske Banke za Obnovu i razvoj, ocenivši da je Srbija lider u brzini reformi (imajući u vidu i dinamiku SDI u Srbiji).

Negativni efekti globalne ekonomske krize osetili su se u Srbiji i u regionu JIE (v. Tabelu 4) prvi put početkom oktobra 2008. godine. Iako se smatralo da je Srbija, kao zemlja u tranziciji, još uvek nedovoljno uključena u svetski finansijski sistem, kriza je doprla i do nas. Jedan od kanala kojima je kriza došla i u ekonomiju Srbije jesu i SDI. V. Clipa i A. Caraganciu [10] smatraju SDI jednim od glavnih kanala transmisije globalne krize u zemlje u razvoju i tranzicione zemlje. Naime, oni polaze od toga da je kriza direktno pogodila razvijene zemje I one zemlje koje su u visokom stepenu integrisane u međunarodni finansijski sistem. Oni kažu: „Nasuprot tome, kriza nije imala direktan efekat na zemlje sa niskim stepenom integrisanosti u finansijski sistem. Ove zemlje, generalno gledano, karakteriše prisustvo slabo razvijenih tržišta derivata, intenzivnija državna kontrola nad bankarskim sistemom, ograničeno učešće na stranim tržištima i ograničen pristup stranim finansijskim

262

institucijama nacionalnom tržištu... U ovom potonjem slučaju, koji se posebno odnosi na većinu zemalja u razvoju, efekti krize dolaze sa zakašnjenjem.“ [10, ibidem].

Vlada RS je krajem oktobra 2008. najavila paket mera sa ciljem očuvanja stabilniosti finansijskog sistema. U budžetu za 2009. godinu predviđena su sredsva za finansiranje privrede. Krajem januara 2009. godine donet je Program mera za ublažavanje negativnih efekata svetske ekonomske krize u Srbiji, u cilju očuvanja konkurentnosti ekonomije, očuvanja zaposlenosti i stimulisanja domaće tražnje. Već početkom februara 2009. donete su tri uredbe: a) uredba o uslovima za subvencionisanje kamatnih stopa za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava u 2009. godini; b) uredba o uslovima korišćenja sufinansiranih kredita za investicije uz garanciju Garancijskog fonda u 2009. godini i c) uredba o uslovima i kriterijumima za subvencionisanje kamatne stope za potrošačke kredite ili finansijski lizing za nabavku određenih trajnih potrošnih dobara u 2009. godini. Takođe se pristupilo i razgovorima sa MMF-om kako bi se omogućilo odobrenje određenih neophodnih sredstava za prevazilaženje negativnog uticaja krize. Polovinom januara 2009. potpisan je stand-by program predostrožnosti, a u okviru tog programa sporazum o ekonomskom programu uz kreditnu podršku od 402,5 miliona evra.

Tabela 4:

Tokovi SDI izabranih zemalja JI, u milionima dolara, 2008-2009. (kvartalno, zaključno do jula 2009.)

Izlazni SDI Ulazni SDI Zemlja

I

2008

II

2008

III

2008

IV

2008

2009 I

2008

II

2008

III

2008

IV

2008

2009

Albanija BiH Crna Gora Srbija Makedonija

155 118 244

1.255 172

188 209 292

1.071 201

267 382 221 331 133

331 294 183 338 93

161 40

144 828 71

34 -

38 29

-

13 -

30 57

-

31 -

28 128

-

15 -

13 62

-

2 -

15 2 -

Izvor: World Investment Report 2009.

Mere koje je donela vlada fokusirane su na podsticanje tražnje na domaćem tržištui povećanje likvidnosti privrede. Dodatni imput svežeg novca u bankarski sistem od strane države podstakao bi kreditnu aktivnost, što bi, u krajnjem slučaju, dovelo do oživljavanja privrede i povećanja potrošnje. Međutim, poverenje u finansijski sistem bitno je poljuljano. Kriza je ugrozila i celovitost svetskog finansijskog sistema. S druge strane, ekonomija Srbije, kao i ekonomije čitavog regiona JIE, 2009. godine su osetile povlačenje i smanjenje SDI. Kapacitet TNK da investiraju bitno je sužen, interesi za novim

263

investiranjem jenjavaju, a inicirane ili započete investicije se odlažu. SDI su vrlo senzitivne na ukupno makroekonomsko, socijalno i političko okruženje i zahtevaju sigurne i stabilne uslove kako bi njihovo poslovanje moglo nesmetano da se odvija. S druge strane, države su obuzete hitnim rešavanjem sopstvenih gorućih problema koje je kriza izazvala. Da li je sada za analizu dosadašnjeg modela privlačenja SDI putem privatizacije prekasno? Privlačenje grinfild i braunfild SDI, koji imaju znatno veći razvojni potencijal, zahteva mnogo drugačiju, stabilniju klimu, koja sada ne postoji, ne samo u Srbiji nego i šire u regionu i svetu.

Globalna ekonomska kriza je uzdrmala postojeći model razvoja na kome se zasnivao ekonomski razvoj Srbije i ostalih ekonomija u tranziciji, u kojem su SDI igrale ulogu (potencijalno) ključnog pokretača razvoja. Stoga, ovaj model treba preispitati i revidirati u svetlu iskustava, analiza i novih saznanja koje je kriza inicirala. Da li to znači da su poljuljani i temelji same teorijske osnove na kojoj je izgrađen model tranzicije? Ako imamo u vidu da je teorijski model na kojem je promovisana tranzicija isti onaj koji je u osnovi globalizacije – neoliberalizam, onda je sa globalnom krizom, koja zadire u temelje načina poslovanja i ekonomije uopšte, jasno da je neophodno preispitati i čitav dosadašnji model tranzicije, kao i globalizacije, s kojim je ovaj proces tesno povezan. Drugim rečima, potrebno je angažovanje svih relevantnih faktora i resursa, na najvišem državnom nivou, kako bi se našli novi načini izlaska iz recesije i početka novog razvojnog talasa, oslanjanjem na realnu ekonomiju, proizvodnju strategijskih proizvoda i usluga i izvoznu orijentisanost, a sve u sinhronizaciji sa merama i aktivnostima šireg regiona, Evropske Unije i globalne zajednice.

ZAKLJUČAK

Globalna finansijska i ekonomska kriza prelila se u Srbiju, kao i u ostale zemlje u tranziciji, svrstane u region JIE. Jedan od glavnih kanala kojima je izvršena transmisija negativnih efekata krize jesu i strane direktne investicije. Iako je ekonomija Srbije preduzela određene konretne mere i akcije, one su pre svega usmrene na finansijsku konsolidaciju ekonomije i podsticanje domaće tražnje.

Politika privlačenja tokova SDI, koja je dominirala u aktuelnom modelu tranzicije, mora biti preispitana i prema pitanju ekonomskog razvoja se mora zauzeti drugačiji pristup, u kontekstu globalnih ekonomskih uslova, koje karakteriše duboka recesija, ekonomska i socijalna nestabilnost, neizvesnost i psihičko nepoverenje u tržište,finansijski sistem i ključne faktore ekonkmske politike.

264

Literatura:

1. Drucker, P., Menadžment za budućnost, Grmeč-Privredni pregled, Beograd, 1995.

2. GLOSSARY OF FOREIGN DIRECT INVESTMENT TERMS AND DEFINITIONS, OECD, sajt: http://www.oecd.org/dataoecd/56/1/2487495.pdf

3. Lavigne, M., The Economkics of Transition, FRom Socialist Economy to Market Economy, MacMilan Press Ltd, London, 1999.

4. Krippner, R. G (2005), The financialization of the American economy, Socio-Economic Review, 3, 2005, str. 174. Vidi sajt: http://www.nesfi.ufsc.br/uploads/arquivos/1150696388_krippner.pdf, (preuzeto: 27.04.2009.)

5. UNCTAD, World Investment Report, sajt: www.unctad.org/en/docs/wir2009_en.pdf

6. The World Bank, sajt: http://web.worldbank.org 7. Kovačević, R., Povećanje izvoza kao faktor smanjivanja neravnoteže platnog

bilansa Srbije, sajt: http://homer.ekof.bg.ac.yu/.../RADOVAN%20KOVACEVIC%20-savetovanje%20na%20Ekonomskom%20fakultetu%2016.12.2007

8. Finansijski portal 24X7, Strategija za podsticanje i razvoj stranih ulaganja, sajt: http://www.24x7.co.yu/default.aspx?cid=400&fid=300&pid=STRATEGIJA_ZA_PODSTICANJE_I_RAZVOJ_STRANIH_ULAGANJA

9. Nacionalna strategija privrednog razvoja Republike Srbije 2006-2012., Pokrajinski Sekretarijat za regionalnu i međunarodnu saradnju, , sajt: http://www.region.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=26&Itemid=35&lang=sr&limitstart=2

10. Clipa, V., Caraganciu, A., Global Crisis: Transmission Channels to the DEveloping and TRansition Countries, sajt: http://www.univ-lehavre.fr/recherche/cerene/InternationalConference/pdf/papers/Clipa-Caraganciu.pdf

265

Mirjana Gligorić – master* Mr Dejan Molnar**

RAST KREDITA U SRBIJI I POVEZANI RIZICI

Rezime: Jedan od načina na koji je inostrani kapital ulazio na „tržišta u nastajanju” je putem finansijskog sektora. Osim privatizacije postojećih postrojenja (realni sektor), kreditna aktivnost „inostranih” banaka je izuzetno prihvatljiva opcija za kreiranje profita. Nakon privatizacije i restrukturiranja, poslovne banke u Centralnoj i Istočnoj Evropi (CIE) i od skoro u Srbiji, brzo su povećavale svoju kreditnu aktivnost, posebno ka privatnom sektoru. Posledica toga je ekonomska konvergencija i zaokret nakon višegodišnje finansijske represije, kao i neophodan podsticaj rastu prihoda po stanovniku. Kreditna ekspanzija u Srbiji trajala je do jeseni 2008. godine, sve dok se nisu pojavili prvi negativni efekti svetske ekonomske krize. U radu su opisani razlozi kreditne ekspanzije i date su ocene njenog uticaja na zemlje CIE, naročito na Srbiju. Obrazlažemo da tako ekspanzivna kreditna aktivnost ima realne i potencijalne negativne posledice. Podaci koji nedvosmlisleno potvrđuju naše tvrdnje prezentovani su u radu. Dodatno ističemo potencijalne efekte dva problema koja se javljaju: poteškoće u procesu otplate postojećih kredita i otežano odobravanje novih kredita. Na kraju, razmatramo u kojoj meri je kreditna ekspanzija bila prekomerna, kako sa stanovišta stabilnosti finansijskog sektora, tako i sa stanovišta makroekonomske stabilnosti.

Ključne reči: ekspanzija kreditne aktivnosti u Srbiji, privatni sektor, zemlje Centralne i Istočne Evrope, makroekonomska stabilnost

CREDIT GROWTH IN SERBIA AND RISKS INVOLVED

Abstract: One of the ways foreign capital has been entering “the developing markets” is through financial sector. Apart from the privatization of existing plants (real sector), lending activity of foreign banks has been an extremely attractive channel for profit making. Following a period of privatization and restructuring, commercial banks in Central and Eastern Europe (CEE) and more recently in Serbia, have rapidly expanded their lending, especially to the private sector. This has resulted in economic convergence and a reversal of years of financial repression, and has given a much-needed boost to per capita incomes. Lending expansion in Serbia lasted until autumn 2008, until first negative effects of world economic crisis have appeared. This paper describes the causes of credit expansion and evaluates its implications in CEE countries and particularly in Serbia. We argue that such an expansive lending activity has real and potential negative consequences. Data, which unambiguously confirm our * Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu ** Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu

266

claims, will be provided. In addition, we point out potential implications of two problems arising: difficulties in repayment of existing loans and difficult new credit enrollment. We end by discussing to which extent the credit expansion has been excessive, both from the point of view of financial sector stability and from the point of view of macroeconomic stability.

Key words: credit growth in Serbia, private sector, Central and Eastern European countries and macroeconomic stability.

1. UVOD

U periodu pre svetske finansijske krize u velikom broju zemalja Centralne i Istočne Evrope (CIE) zabeležen je veoma brz rast kreditnog zaduživanja privatnog sektora. Iako se smatra da je takva dinamika privatnog zaduživanja na neki način „proces konvergencije” ka zemljama Zapadne Evrope, ona je dovela povećanja rizika, odnosno do ugrožavanja stabilnosti ovih zemalja.

Kreditno zaduživanje je bilo dominantan proces na kojem se zasnivao rast i razvoj zemalja CIE tokom poslednje dve decenije. Na ovom regionu došlo je do naglog razvoja finansijskog sektora i do veoma brzog rasta kredita. Ovakav višegodišnji kreditni rast može se opravdati veoma lošim inicijalnim nivoom finansijskog posredovanja u CIE zemljama i njihovom konvergencijom ka nivou prisutnom u zemljama EU. Ipak, postoje brojni teorijski i empirijski dokazi da veoma brz kreditni rast (kreditni „bum”) može da ima značajne negativne makroekonomske posledice, naročito ukoliko je praćen velikim eksternim neravnotežama (koje inače odlikuju CIE zemlje).

Brz rast kreditiranja privatnog sektora krajem prethodne i tokom ove dekade (do jeseni 2008. godine) u većini tranzicionih privreda se može pripisati velikom broju faktora kao što su makroekonomska stabilizacija, opsežne reforme i privatizacija finansijskog sektora, uvođenje tržišnih institucija i pravne reforme. Kreditni rast u CIE zemljama je odražavao (1) prirodnu tendenciju finansijskog sitema da se širi u ovim zemljama, (2) verovatnoću velikog priliva kapitala koja je posledica ekspanzije bankarskog poslovanja (imajući u vidu značajne početne razlike u učešću kapitala u radu u ovim zemljama u poređenju sa Zapadnom Evropom), zatim očekivane apresijacije valuta i značajnih razlika u visini nominalnih kamatnih stopa1. Ipak, pojedinci se pitaju da li navedeni rast kredita preti da ima negativne posledice na stabilnost i održivost u srednjem i dugom roku, naročito usled pojave globalne finansijske nestabilnosti od kraja prethodne godine. Svetska ekonomska kriza je dovela do sledećih polemika koje se tiču posledica prethodnog rasta kreditnog zaduživanja na ovim prostorima: nagli porast deficita platnog bilansa

1 v. Cottarelli i dr. (2003)

267

koji je u mnogim CIE zemljama iznad dugoročno održivog nivoa, kao i veliki rizik od visokog privatnog duga u stranoj valuti, koji bi u slučaju daljeg slabljenja njihovih valuta doveo do nemogućnosti njegove otplate.

Globalna finansijska i ekonomska kriza postavlja velike izazove pred ekonomiste i političare širom sveta. S obzirom na globalne razmere i ozbiljne efekte ove krize, države su uvele različite političke mere da bi se novonastala situacija kontrolisala i da bi se kriza savladala. Mnoge centralne banke uporno pokušavaju da stabilizuju finansijski sektor i naročito da kroz različite podsticaje oporave realni sektor na koji su se efekti krize veoma brzo prelili.

Recesija je takođe pogodila zemlje Centralne i Istočne Evrope (CIE). Recesija u ovim zemljama je nastala zbog izostanka eksternog finasiranja i pada globalne tražnje. Međutim, kako ove zemlje budu postepeno izlazile iz recesije, važno pitanje, koje su mnogi ekonomisti postavljali dugi niz godina u periodu pre krize će ponovo biti aktualizovano: da li je rast finansijskog sektora u ovom regionu ravnotežni i predstavlja konvergenciju ka zemljama Zapadne Evrope ili je prekomeran i značajno brži od ravnotežnog. Stoga je važno izvojiti pojedine ključne nalaze vezane za uzroke i posledice kreditnog rasta, kako bi bili svesni svih potencijalnih implikacija koje kreditni rast sa sobom nosi.

U ovom radu ćemo u poglavlju 2 razmotriti stanje bankarskog sistema u CIE zemljama, i posebno u Srbiji. U poglavlju 3 ćemo, zatim, analizirati neke empirijske nalaze o uzrocima i posledicama prekomernog kreditnog rasta. U okviru trećeg poglavlja ćemo povezati glavne rezultate istraživanja izdvojenih autora sa stanjem finansijskog i privrednog sistema u zemljama CIE regiona. Na kraju, u poglavlju četiri dajemo zaključke.

2. BANKARSKI SISTEM U CENTRALNOJ I ISTOČNOJ EVROPI

Region Centralne i Istočne Evrope je već dve decenije veoma atraktivno okruženje za razvoj finasijskog sektora. Predstavlja rastuće tržište sa više od 2.118 milijardi evra ukupne aktive banaka (Tabela 1). Komparativno posmatramo ovaj region je znatno atraktivniji u poređenju sa zemljama Evrozone. Krediti su u ovom području beležili nagli rast, kako pod uticajem faktora ponude, tako i usled faktora na strani tražnje. Učešće kredita u BDP-u se veoma brzo uvećavalo, tako da je sa 23%, koliko je iznosilo u 2000. godini, je poraslo na 42% u 2008 godini.

U Srbiji trenutno (2008) ima 34 banke, gde 75% od ukupnog broja banaka čine strane banke. Ukupna vrednost aktive je 21 milijarde evra (70% BDP-a). Približno 13 milijardi evra iznose krediti, što je 41% BDP-a. To je ispod

268

proseka za CIE zemlje koji iznosi 42% i naročito ispod odgovarajuće vrednosti okolnih zemalja (u Mađarskoj učešče ukupnih kredita u BDP-u iznosi 69%, zatim u Hrvatskoj 72%, Bugarskoj 74%, Rumuniji 41%, BiH 59%, v. Tabela 1).

Tabela 1:

Bankarski sistem u Centralnoj i Istočnoj Evropi, 2008. godina Tržišno učešće Ukupna imovina Ukupni krediti Ukupni depoziti

Broj banaka Strane banke Najvećih 5 milijarde evra % BDP-a milijarde evra % BDP-a milijarde evra % BDP-aPoljska 649 67% 46% 263 86 155 51 145 47Mađarska 48 89% 57% 129 129 69 69 49 49Češka 37 97% 62% 157 115 72 53 95 70Slovačka 23 96% 74% 66 97 32 47 40 60Slovenia 24 30% 59% 49 132 32 85 20 55Estonija 15 97% 95% 22 138 16 100 8 50Letonija 27 61% 68% 33 141 21 91 9 37Litvanija 84 88% 82% 27 82 21 64 11 32Bugarska 30 84% 57% 37 108 25 74 20 60Rumunija 42 88% 54% 85 67 51 41 41 32Hrvatska 33 91% 76% 49 106 34 72 28 60BiH 30 91% 75% 11 86 7 59 6 49Srbija 34 75% 46% 21 70 13 41 10 33Turska 50 31% 62% 330 74 164 37 201 45Ukrajna 184 52% 34% 89 102 67 77 33 38Rusija 1108 11% 48% 676 67 392 39 306 31Kazahstan 37 15% 75% 73 79 47 51 27 29CIE-17 2.455 47% 55% 2.118 73 1.218 42 1.050 36Evro zona 6.101 28% 44% 31.631 346 11.649 127 9.832 107 Izvor: UniCredit Group.

Nakon perioda intenzivne remonetizacije koja je započeta 2001. godine, nagli porast kreditnog zaduživanja u Srbiji je započeo 2004. godine i kontinuirano se uvećavao sve do početka krize. Krediti nedržavnom sektoru su beležili veoma visoke stope rasta - 29,74% prosečni godišnji rast kredita izraženih u dinarima (2004-2008). Međugodišnje stope rasta kredita nedržavnom sektoru za navedeni period su iznosile: 27,3% u 2004, 28,6% u 2005, 10,3% u 2006, 24,9% u 2007 i 25,2% u 2008. godini (Grafikon 1). U periodu od početka krize krediti nedržavnom sektoru u Srbiji su zabeležili rast krajem 2008. godine (u poslednja tri meseca 2008. godine su uvećani za 200 milijardi dinara), da bi za period od 6 meseci, od kraja 2008. godine do juna 2009. godine porast kredita iznosio samo 92 milijarde dinara2. Posmatrano međugodišnje, ovakvo kretanje plasiranih kredita u Srbiji od početka 2009. godine predstavlja značajno usporavanje njihovog dosadašnjeg trenda.

U Srbiji na kraju 2008. godine ukupan iznos kreditnih plasmana je iznosio

1.219 milijardi dinara. Od tog iznosa 34% su krediti stanovništvu (382,4 milijardi dinara) dok ostatak 66% su krediti plasirani preduzećima3. U 2000

2 QM 17, str. 9. 3 Statistički bilten NBS, januar 2009.

269

godini kreditna zaduženost domaćinstva je bila zanemarljivo mala, u 2003. godini je činila 15,3% od ukupno plasiranih kredita nedržavnom sektoru, da bi krajem 2008. godine iznosila 34%. Razlog za ovako izmenjenu strukturu u korist stanovništva je verovatno činjenica da u Srbiji, kao i u većini CIE zemalja, preduzeća ne mogu da ostvare značajnije profite kojim bi mogli da finansiraju dodatno zaduživanje, odnosno otplatu kredita po kamatama koje su postavile strane banke koje kontrolišu naš bankarski sistem. Stoga je trend u prethodne dve godine bio direktno zaduživanje preduzeća u inostranstvu (cross border krediti), upravo iz razloga povoljnijih uslova takvog kreditnog zaduživanja.

Grafikon 1.

Krediti nedržavnom sektoru u Srbiji od 2004. godine do prve polovine 2009. godine

0

200

400

600

800

1.000

1.200

1.400

2004

2005

2006

2007

2008

jun.09

milij

arde

din

ara

0

10

20

30

40

50

60

70

u %

Krediti nedržavnom sektoru (u milijardama dinara)Krediti nedržavnom sektoru (12-m realni rast, u %), desna skala

Krediti nedržavnom sektoru (u % BDP-a), desna skala

Izvor: Samostalni prikaz autora na osnovu podataka iz QM 17.

S druge strane, stanovništvo u Srbiji je 15 godina bilo u izolaciji, pod sankcijama. Dugi niz godina potrošnja stanovništva u Srbiji je bila veoma niska. Ovakva situacija kroz koju je naše stanovništvo prolazilo je ostavila značajne posledice na standard prosečnog stanovnika. Tako su krediti koje su banke nudile, čak i sa relativno visokim kamatnim stopama naišli na značajnu tražnju od strane stanovništva, koji su konačno bili u mogućnosti da finasiraju

270

narasle apetite za tekuću potrošnju. To potvrđuje činjenica da nenamenski gotovinski krediti čine skoro 50% od svih kredita plasiranih stanovništvu4.

Postoje različita predviđanja da će Srbija, kao i ostale CIE zemlje nastaviti tempo brzog rasta kredita zabeleženog pre prioda krize. Smatra se da kod ovih zemalja proces konvergencije ka razvijenim Evropskim zemljama, u pogledu razvoja finansijkog sektora, još uvek nije završen, odnosno da je ovaj proces u periodu krize samo zaustavljen. Iz tog razloga se očekuje da će po izlasku iz recesije ove zemlje ponovo predstavljati važno razvojno tržište za svetske finansijske institucije. Smatra se da će se dosadašnji ubrzan kreditni rast i ubuduće nastaviti. To znači da bi vlade ovih zemalja trebalo da budu naročito oprezne, imajući u vidu sve negativne efekte koje nagli porast kredita podrazumeva (videti odeljak 3.2.).

Posebno treba naglasiti da u Srbiji stanovništvo ne raspolaže značajnim znanjem koje se tiče finasijskog sistema. Isto tako, činjenica je da banke veoma hrabro ulaze u kreditne plasmane (nešto je povećena opreznost banaka od početka krize), čime se povećao udeo nenaplativih u ukupnim kreditima. Od početka godine, po podacima kreditnog biroa, u našoj zemlji učešće nenaplativih kredita u ukupnim iznosi 12%. Iako ovakav iznos još uvek nije kritičan, porast nenaplativih kredita bi u budućnosti mogao da dovede bankarski sektor u ozbiljne probleme. Isto tako značajan udeo kredita indeksiranih u evrima u ukupnim kreditima u Srbiji (70%) i u ostalim CIE zemljama sa sobom nosi rizik od depresijacije domaće valute i daljeg povećanja deficita platnog bilansa (videti odeljak 3.2.1 i 3.2.2).

Imajući u vidu sadašnje stanje kreditnog porfolija u Srbiji i ostalim CIE zemljama i negativne posledice koje bi mogle da se pojave u budućnosti, potrebno je pre svega oprezno definisati dalju monetarnu politiku kako bi se postavio i održao stabilan bankarski sistem u zemlji.

3. UZROCI I POSLEDICE PREKOMERNOG KREDITNOG RASTA

3.1 Glavni uzroci prekomernog kreditnog rasta

U brojnim ravnotežnim modelima predloženim u Greenwood i Jovanovic (1990), Khan (1999), Erosa i Hildago (2004), kao i Amaral i Quintin (2005) je teorijski ustanovljena veza između razvoja finansijskog sektora i ekonomskog rasta i razvoja. Oni tvrde da su ekonomski rast i razvoj potreban uslov za razvoj finansijskog sistema, dok, s druge strane, razvoj finansijskog sektora

4 Podatak za 2007. godinu, QM 9, str. 60.

271

omogućava brži ekonomski rast i razvoj, jer obezbeđuje veću efikasnost investicija.

Navedeni smerovi uzročnosti su testirani u nekoliko empirijskih studija. King i Levine (1993), Neuser i Kugler (1998) i Levine i dr. (2000) su dokazali da razvoj finansijskog sektora dovodi do ekonomskog rasta, jer se kroz razvijenu mrežu finansijskog posredovanja efikasnije alocira štednja i pomaže investiranje po firmama5. S druge strane Goldsmith (1969), Jung (1986) i Cottarelli i dr. (2003) su pokazali da rastuća tražnja za finansijskim uslugama zbog rasta realne ekonomije može da podstakne ekspanziju finansijskog sektora6. Calderon i Liu (2002) su testirali uzajamnu uzročnost i dokazali da su ekonomski rast i finansijski razvoj tesno povezani. Jedan od njihovih zaključaka je da finansijsko produbljivanje doprinosi bržem ekonomskom rastu i to u većoj meri u zemljama u razvoju nego u razvijenim ekonomijama.

Faktori koji dovode do pojave naglog porasta kreditnog zaduživanja mogu da se razlikuju prema tome da li je on potpomognut značajnim rastom ponude kredita banaka ili rastom tražnje privatnog sektora za kreditima. Na strani ponude, deregulacija bankarskog sektora i oštar rast kapitalnih priliva koji se duguje eksternim faktorima mogu da vode značajnoj kreditnoj ekspanziji7.

Iz perspektive bankarskog sektora, rastuća konkurencija među bankama može takođe da doprinese većoj ekspanziji kredita. Intenzivna konkurencija dovodi do sužavanja profitnih margina tako da banke pokušavaju da nadomeste ovaj negativni uticaj na svoju profitabilnost povećavanjem obima kredita. Stoga, kreditna ekspanzija se javlja usled velike konkurencije i značajnog porasta spremnosti banaka da prihvate rizik.

Period od kraja 1990. i tokom 2000. godine, sve do pojave svetske ekonomske krize, je obeležio značajan rast zaduživanja domaćinstava, koji odslikava strukturnu promenu finansijskog sektora u CIE zemljama u poslednje dve decenije. Brz rast tražnje privatnog sektora za kreditima može da bude posledica pozitivnih šokova (npr. tehnologije). Porast zaduženosti domaćinstava bio je uglavnom izazvan rastom hipotekarnih kredita, potpomognut izuzetno povoljnim finansijskim uslovima i porastom cena nepokretnosti, koja je dovela do većeg bogatstva za vlasnike nekretnina i do povećanja vrednosti imovine koja se koristi za obezbeđivanje duga8. Takođe, porast direktne i indirektne cross-border konkurencije je dovela do većeg kvaliteta proizvoda i generalno uslova ponude, koja može da bude razlog za veću tražnju za kreditima.

5 Hipoteza ponude (supply-leading hypothesis). 6 Hipoteza tražnje (demand-following hypothesis). 7 Za više detalja videti Gourinchas i dr. (2001). 8 See Coricelli i dr. (2006)

272

Prekomerno optimistična očekivanja u skladu sa ekonomskim izgledima koja su tada postojala su istovremeno ohrabrila kako kreditnu ponudu tako i tražnju za kreditima. To se može objasniti i stabilnim inflatornim okruženjem koje su zemlja uspele da postave u to vreme. Sa jedne strane uspešno održavanje cenovne stabilnosti je ohrabrilo banke koje su dobijale signale o finansijskoj stabilnosti kroz značajan broj kanala (npr. predvidivi prihodi od investicija), s druge strane prekomerna optimistična očekivanja stanovništva su rezultovala u porastu potrošnje uz rastuća zaduživanja.

Brz rast plasiranih kredita privatnom sektoru postavlja velike izazove pred većinu CIE zemalja. Brz tempo kreditnog rasta u ovim zemljama, generalno od veoma niske baze, je u najvećoj meri predstavljao proces konvergencije („catching up“) proces. Ovaj trend je bio podržan rastom tražnje usled očekivanja značajnog porasta dohotka zbog boljih ekonomskih uslova, često povezanih sa ciljem pristupanja EU. Na strani ponude, kao što je bilo očekivano, strane finansijske institucije su ušle na ova tržišta sa namerom da brzo povećaju tržišno učešće, što je doprinelo brzoj kreditnoj ekspanziji. Za ove strane institucije, izlaganje riziku jedne zemlje je bilo limitirano, ali neočekivani finansijski krah u svetu je izazvao usporavanje i stagnaciju ovog trenda na prostoru CIE. To znači da je visoka kreditna zaduženost u budućnosti izložena opasnosti, odnosno da je potrebno pažljivo odmeriti dalje aktivnosti finansijskog sektora, naročito imajući u vidu negativne posledice koje mogu da nastanu.

3.2 Posledice prekomernog kreditnog rasta

Prekomerni kreditni rast dovodi do naglog rasta pojedinih komponenti bruto domaćeg proizvoda. Prema pojedinim istraživanjima, u poslednjoj dekadi u zemljama u razvoju skoro 70% naglog kreditnog rasta se prelilo na rast investicija i potrošnje. Ipak, verovatnoća istovremenog rasta kredita i proizvodnje je manja od 50%. To znači da rast kredita u značajnoj meri utiče na povećanje potrošnje stanovništva, dok je uticaj na proizvodnju manji. Tako, postoji pozitivna korelacija između rasta kredita i rasta potrošnje, investicija i proizvodnje, dok je korelacija između rasta kredita, deficita tekućeg računa i domaće štednje negativna9.

Drugi tip efekta se odnosi na rizik nastanka finansijske i valutne krize. Prema dokumentu MMF-a iz 2004. godine u privredama u razvoju 75 procenata slučajeva brzog kreditnog rasta je bilo povezano sa krizom finansijkog sektora, dok je 85 procenata bilo povezeno sa valutnom krizom.

9 v. MMF (2004).

273

U zemljama u razvoju, realni porast kredita često vodi značajnoj realnoj apresijaciji domaće valute10. Značajna korelacija između realnog porasta kredita i cena nerazmenljivih dobara (pre svega nerazmenljivih usluga) potvrđuje raniji empirijski nalaz da je nerazmenljivi sektor u privredama u razvoju veoma zavistan od domaćih kredita.

Ključni makroekonomski uticaj rasta kredita je porast spoljne neravnoteže. S obzirom da su se zemlje u razvoju naglo „otvorile“ prema svetu, porast kredita se nije odrazio na porast nivoa cena usled naglog rasta tražnje (zato što je inflacija u ovim zemljama u navedenom periodu kontrolisana), nego upravo na povećani uvoz i porast spoljnotrgovinskog, odnosno tekućeg deficita. Niska stopa štednje u većini ovih ekonomija je dovela do toga da su sa značajnim eksternim neravnotežama ove privrede veoma zavisne od njegovog spoljnog finansiranja.

Iz mikroekonomske perspektive, postoji otvoreno pitanje da li bankarski sistem na području zemalja Centralne i Istočne Evrope može da podnese ovakav nivo kreditne zaduženosti. Ovo pitanje je naročito aktuelno u prisutnim globalnim uslovima. Pre krize određeni indikatori nisu signalizirali na značajnu ranjivost bankarskog sistema (osim pojedinih koji su ukazivali na nešto nižu kapitalnu adekvatnost i nemogućnost bankarskog sektora da potpuno kontrolišu potencijalni rizik). Međutim stanje značajno nižeg kreditnog zaduživanja u periodu krize i nemogućnost otplate ranije uzetih kredita ukazuje na važne potencijalne probleme (o tome videti odeljak 2).

Ove makroekonomske i mikroekonomske posledice ubrzanog kreditnog rasta dovode do dva različita, ali povezana rizika. Na jednoj strani, situacija stalnog prisustva makroekonomske nestabilnosti (rizik od inflacije i eksterne neravnoteže) može da dovede do pritiska na finansijsku stabilnost. S strane, finansijska nestabilnost - slab i ranjiv finansijski sistem - može da izazove makroekonomske neravnoteže. Zato je veoma važno definisati određene ekonomske mere (naročito sada kada je prisutna velika globalna ekonomska nestabilnost u svetu) odnosno mere monetarne i fiskalne politike kojima bi se izbegli potencijalni negativni efekti dosadašnjeg i budućeg kreditnog rasta na ovim prostorima.

3.2.1 Dolarizacija i depresijacija

U CIE privredama, uključujući i Srbiju, prisutan je značajno visok nivo dolarizacije. U Srbiji oko 70% od ukupnih plasmana banaka je indeksirano u

10 Realna apresijacija se interpretira kao porast cena nerazmeljivih u odnosu na cene

razmenljivih dobara (v. MMF, 2004).

274

evrima. Slična je situacija i u ostalim CIE zemljama, gde krediti u stranoj valuti čine veliki procenat ukupnih kredita.

Veliki deo kredita indeksiran u evrima znači da bi svaka depresijacija valute ovih zemalja u odnosu na evro mogla da izazove ozbiljne efekte na likvidnost banaka. Depresijacija takođe može da izazove inflatorne pritiske, s obzirom na prethodna loša iskustva u CIE zemljama (naročito u Srbiji). Mnogim ljudima depresijacija valute je jasan signal buduće inflacije. Takođe, naša zemlja je veliki uvoznik nafte i gasa, uvoznik mnogih repromaterijala i potrošnih dobara, tako da bi depresijacija dala pritisak na inflaciju sa strane ponude. Veća inflacija bi naravno dovela do velikih problema u bankarskom sektoru. S obzirom da su krediti indeksirani u evrima, depresijacija i inflacija bi značile manje realne zarade, što bi dovelo do nemogućnosti mnogih zaposlenih da otplate svoje kredite. Povrh svega, kreditni „bum” sam po sebi kreira inflatorne pritiske.

S druge strane, precenjena valuta takođe je problematična za bankarski sektor. U periodu pre krize dinar je značajno apresirao u odnosu na evro. Iako je to pogodovalo bankama jer je u kratkom roku ukazivalo na odsustvo problema likvidnosti, u dugom roku rastuće neravnoteže (npr. deficit tekućeg računa) može da dovede celu privredu u krizu, ne samo bankarski sektor.

3.2.2 Deficit tekućeg računa

Prema prethodnim istraživanjima koja su rađena za zemlje Centralne i Istočne Evrope postoji negativna dugoročna veza između tekućeg računa i rasta kredita stanovništvu. Dobijeni rezultati sugerišu da porast kredita stanovništvu za jedan procentni poen BDP-a dovodi do pogoršanja spoljnotrgovinskog deficita izraženog u procentima BDP-a11,12. Preduzeća takođe dodatnim zaduživanjem utiču negativno na spoljnotrgovinski bilans. S obzirom da je tržište akcija i ostalih finansijskih instrumenata relativno nerazvijeno na ovim područjima, preduzeća nemaju izbora nego da finansiraju svoje investicije iz spostvenih fondova ili iz priliva SDI. Tako je veza između SDI i spoljnotrgovinskog bilansa negativna i značajna u većini posmatranih zemalja uz koeficijent koji je značajno iznad onog koji stoji uz kredite stanovništvu. U 11 U istraživanjima je često posmatrana veza rasta kredita i spoljnotrgovinskog bilansa umest

rasta kredita i tekućeg računa da bi se isključio uticaj doznaka koje predstavljaju egzogen faktor.

12 Navedeni rezultati su dobijeni ekonometrijskim istraživanjima u radu Corricelli i dr. (2006). U ovom radu je posmatrana veza između spoljnotrgovinskog bilansa i rasta kredita stanovništva i privrede. U jednačini je uključen i spoljnotrgovinski bilans iz prethodnog perioda, cena nafte i strane direktne investicije. U istraživanju su obuhvaćene sledeće zemlje: Mađarska, Bugarska, Rumunija, Turska, Estonija, Letonija i Hrvatska. Takođe videti Duenwald i dr. (2005).

275

tim slučajevima objašnjenje predstavlja činjenica da su preduzeća, usled privatizacije tokom perioda tranzicije, mnoge aktivnosti finansirale upravo iz priliva SDI, izbegavajući kreditno zaduživanje. Značajna negativna veza privrede i SDI i spoljnotrgovinskog bilansa znači da je izgradnja novih proizvodnih kapaciteta u velikoj meri bila uzrok zabeleženog pogoršavanja spoljnog bilansa u mnogim zemljama CIE.

Kreditni rast značajno podstiče tražnju za uvozom. Privreda kao što je Srbija ne može da zadovolji tražnju za potrošačkim dobrima (naročito trajnim), koja nastaje usled kreditnog zaduživanja, tako da se rešenje nameće u uvozu. Odsustvo ekonomske politike od strane države i precenjena valuta su uticale na kreiranje platnobilansnog, odnosno tekućeg deficita. Kako Srbija i ostale zemlje budu izlazile iz krize i kako se privreda bude oporavljala, deficit tekućeg računa će ponovo početi da raste. Njegovo finansiranje će biti moguće samo uz dodatno zaduživanje (s ozirom da se ne može računati na značajniji priliv od SDI), što bi opet značilo veći rizik ekonomske stabilnosti ovih zemalja.

4. ZAKLJUČAK

U zemljama Centralne i Istočne Evrope je zabeležen nagli porast kreditnog zaduživanja privatnog sektora tokom poslednje dve decenije. Ova pojava je delimično odslikavala proces konvergencije i preokret nakon dugogodišnje finansijske represije, i dala je značajan podsticaj preko potrebnom povećanju per capita dohotka. Ipak, dalja ekspanzija kredita u CIE zemljama i u Srbiji može biti rizična posmatrano sa dva stanovišta: sa stanovišta makroekonomske i finansijske stabilnosti.

Na strani tražnje kao uzroci rasta kredita se navode: makroekonomska stabilizacija i visoke stope rasta BDP-a su (što je uticalo da stanovništvo formira visoka očekivanja da će tako zabeleženi rast BDP-a biti stalan i da će on u budućnosti dovesti do porasta proizvodnje putem investiranja). Na strani ponude kao uzroke kreditnog rasta (faktore koji su doveli do veće sklonosti banaka ka kreditnim plasmanima na CIE području) možemo izvojiti: privatizaciju bankarskog sektora, visok kapitalni priliv i opadajuće alternative za ostvarivanje većeg profita od plasmana aktive izvan ovog regiona.

Uticaj naglog kreditnog rasta je varirao u CIE zemljama. U mnogim od njih kreditni rast je doprineo produbljivanju spoljnotrgovinskog i tekućeg deficita. Ova hipoteza je testirana i potvrđena regresionim jednačinama, koje takođe sugerišu značajnu ulogu politike u ublažavanju uticaja nagle kreditne ekspanzije. U nekima od CIE zemalja zabrinjava činjenica da je kreditni rast izazvao ranjivost finasijskog sektora. Odgovori ekonomske politike su bili

276

usmereni na identifikaciju rizika ali dalja akcija bi morala da podrazumeva njegovu kontrolu.

Kreditni bum nije sam po sebi problem. U Srbiji, narod i ekonomija imaju velike potrebe za kreditima. Kreditni bum u Srbiji je finansirao potrošnju u rastućem iznosu, i time doprineo uvećavanju deficita tekućeg računa i doveo do veće verovatnoće depresijacije valute i porasta inflacije. Potrebno je pronaći način kako bi se sadašnji potencijal tržišta CIE usmerio na proizvodnju i investiranje, a ne kao u prethodnom periodu na potrošnju. Ukoliko se ovaj način ne pronađe, Srbija bi mogla da ima ozbiljne probleme u srednjem i dugom roku. Ako se, ipak, dalji rast kredita usmeri u proizvodnu potrošnju, kreditni rast bi mogao da oporavi realni sektor, a inflacija, deficit tekućeg računa i siromaštvo dovedu na značajno niže nivoe i stave pod kontrolu.

Literatura:

1. Amaral, P. S. and Quintin, E. (2005) “Financial Intermediation and Economic

Development: A 2. Quantitative Assessment”, Mimeo. 3. Calderon, C and Liu, L. (2002): “The Direction of Casuality between Financial

Development and 4. Economic Growth”, Central Bank of Chile Working Papers No. 184. 5. Coricelli, F., F. Mucci and D. Revoltella (2006): “Household Credit in the New

Europe: Lending 6. Boom or Sustainable Growth?”, CEPR Discussion Papers No. 5520. 7. Cottarelli, C., G. Dell’Ariccia and I. Vladkova-Hollar (2003): “Early Birds, Late

Risers and Sleeping Beauties: Bank Credit Growth to the Private Sector in Central and Eastern Europe and the Balkans”,IMF Working Paper No.03/213, November 2003.

8. Duenwald C, Gueorguiev N and Schaechter A (2005): “Too Much of a Good Thing? Credit Booms in Transition Economies: The Cases of Bulgaria, Romania, and Ukraine”, IMF Working Paper, June 2005.

9. Erosa, E. and Hidalgo, A. (2004) “On Capital Market Imperfections as a Source of Low TFP and

10. Economic Rents” unpublished. 11. Goldsmith, R. W. (1969):”Financial Structures and Development”, Yale

University Press 12. Gourinchas, P-O., R. Valdes and O. Landerretche (2001): “Lending Booms: Latin

America and the World”, NBER Working Paper No.8249, April 2001. 13. Greenwood, J. and Jovanovic, B. (1990): “Financial Development, Growth and

Distribution of 14. Income”, the Journal of Political Economy, Vol. 98, No. 5, pp 1076-1107. 15. IMF (2004):”Are Credit Booms in Emerging Markets a Concern”, in IMF World

Economic Outlook, April 2004.

277

16. Jung, W. S. (1986) “Financial Development and Economic Growth: International Evidence” Economic Development and Cultural Change 34, pp. 336-346.

17. Khan, A. (1999): “Financial Development and Economic Growth”, Federal Reserve Bank of

18. Philadelphia, Research Papers 99-11. 19. King, R.G. and Levine, R. (1993b) “Finance, Entrepreneurship and Growth:

Theory and Evidence”,Journal of Monetary Economics 32, pp. 513-542. 20. Levine, R., Loayza, N. and Beck, T. (2000) “Financial Intermediation and Growth:

Causality and 21. Causes” Journal of Monetary Economics 46, pp. 31-77. 22. “Monetarni tokovi i politika”, Kvartalni monitor ekonomskih trendova i politika u

Srbiji, 9/2007: 54-63 23. “Monetarni tokovi i politika”, Kvartalni monitor ekonomskih trendova i politika u

Srbiji, 17/2009: 43-50 24. Neuser, K. and Kugler, M. (1998) “Manufacturing Growth and Financial

Development: from OECD Countries” Review of Economics and Statistics 1998. 25. Statistički bilten NBS, januar 2009. 26. UniCredit Group (2009): “Banking in CEE: Challenging time but recovery on the

horizon”, Banking Study UniCredit Group, July 2009.

278

Mr Milan Kostić*

TRANSNACIONALNE KOMPANIJE I NJIHOV UTICAJ NA STEPEN

KONCENTRISANOSTI TRŽIŠTA SRBIJE

Apstrakt: Procesi tranzicije i otvaranja Srbije prema svetu, doveli su do većeg prisustva transnacionalnih korporacija u domaćoj privredi. Ulazeći na domaće tržište velike svetske kompanije donose i sve karakteristike tržišne strukture, koja postoji u svetu. Obzirom da u većini grana savremene privrede postoji oligopolska tržišna struktura, ona se u velikoj meri preslikava i na većinu grana privrede Srbije. Tome dodatno doprinose brojne barijere koje postoje na tržištu Srbije, a koje je po svom ekonomskom i geografskom potencijalu malo.

Uključivanjem u globalne ekonomske procese, domaće tržište dobija sve karakteristike svetskog tržišta koje je karakteristično po određenom stepenu ograničenosti. Na taj način, konkurencija koja postoji između velikih transnacionalnih kompanija na globalnom nivou se prenosi i na tržište Srbije sa svim svojim implikacijama.

Obzirom da postoje različiti načini ulaska, uticaj koji TNK-a ima na stepen koncentracije tržišta teško je proceniti. U zavisnosti od načina ulaska i sektora u koji ulaze, one mogu da povećaju, smanje ili održe postojeći stepen koncentracije. Procena je teška, a ovaj rad predstavlja jedan pokušaj da se da kvalitetna slika o mogućoj promeni stepena koncentracije ponude na tržištu Srbije usled ulaska inostranih kompanija.

Ključne reči: transnacionalne korporacije, tržišna struktura, stepen koncentracije.

TRANSNATIONAL COMPANIES AND THEIR INFLUENCE ON THE SERBIAN MARKET CONCENTRATION LEVEL

Abstract: Transition processes and Serbian opening to the world have led to greater presence of transnational corporations in domestic economy. Entering domestic market, big world companies also bring all the world market characteristics. Considering that in many modern economy branches there is oligopolistic market, it is applied on lots of Serbian economic branches. The additional influences are numerous barriers on the Serbian market which is economically and geographically small.

Entering global economic processes, domestic market gains all the world market characteristics known for a certain level of limitation. This way, competition between great transnational companies on global level is transferred to Serbian market as well with all its implications.


279

Considering different means of entry, it is difficult to estimate the influence which transnational corporations have on the market concentration level. Depending on the way and sector of entry, they could increase, decrease, or maintain existing level of concentration. Although it is difficult to make an evaluation, this paper represents an attempt of giving image about possible concentration level change on the Serbian market due to the foreign companies’ entry.

Key words: transnational corporations, market structure, concentration level.

UVOD

Savremenu privredu karakteriše visok stepen ograničenosti tržišta. Tome su najviše doprineli procesi globalizacije, razvoja informacionih tehnologija i visok stepen deregulacije privrednih aktivnosti. Nosioci svetskog procesa globalizacije su transnacionalne korporacije koje ulaskom na tržišta nacionalnih ekonomija prenose određeni stepen ograničenosti svetskog tržišta na ekonomije u koje ulaze. Jedan od takvih primera jeste tržište Srbije, koje je po svom apsorpcionom i geografskom opsegu malo tako da ograničenost dodatno dobija na značaju.

1. RAZLOZI ULASKA TRANSNACIONALNIH KOMPANIJA NA TRŽIŠTE SRBIJE

Procesi tranzicije i otvaranja Srbije prema svetu, doveli su do većeg prisustva transnacionalnih kompanija u domaćoj privredi. Neki od razloga koji su uticali na ulazak stranih kompanija su:

1. Srbija je dugo bila izolovana i ima veliku potrebu za novim proizvodima. Godine izolacije su stvorile ogroman nedostatak savremenih, kako potrošnih, tako i proizvodnih dobara.

2. Ona je takođe zemlja koja se uključuje u evropske integracije, te su po osnovu toga odobrene razne vrste preferencija za izvoz određenih proizvoda na tržište EU.

3. Srbija se nalazi na drumskom koridoru 10 i rečnom 7, što joj omogućuje povoljan položaj i utiče na snižavanje transportnih troškova. Niži transportni troškovi za posledicu imaju nižu nabavnu cenu za pribavljene faktore proizvodnje i jeftinije finalne proizvode.

4. Srbija je članica CEFTA-e (Zone slobodne trgovine jugoistočne Evrope), sa tržištem od preko 60 miliona stanovnika, a takođe je jedina zemlja van zemalja ZND-a, koja ima Ugovor o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, a to je tržište od oko 150 miliona ljudi.

280

5. Relativno dobro obrazovana i jeftina radna snaga. Neke studije pokazuju da u Srbiji veći procenat stanovništva zna engleski jezik nego što je to slučaj sa konkurentnim zemljama, kao što su Rumunija i Bugarska. Što se tiče cene radne snage, postavlja se pitanje da li je ona stvarno jeftina, ako se zna da je u Rumuniji i Bugarskoj prosečna zarada niža, a produktivnost veća nego u Srbiji. Takođe, savremen koncept konkurentske prednosti država govori da stari pristup komparativnoj prednosti, u kome jeftina radna snaga predstavlja prednost, nema više onaj značaj koji je imao nekada. U savremenoj svetskoj privredi dominira koncept koji upućuje na to da svaka privreda koja želi da napreduje u globalnom okruženju mora da radi stvari bolje od drugih privreda. Ako to čini ona će imati kvalitetnije proizvode po pristupačnim cenama1. Najbolji primeri takvog pristupa su Južna Koreja u svetskim razmerama i Republika Irska na nivou Evrope.

6. Domaće zakonodavstvo dozvoljava slobodu raspolaganja imovinom domaćih preduzeća od strane inostranih fizičkih i pravnih lica.

7. Jedna od najnižih stopa poreza na dobit korporacije u iznosu od 10%, kao i poreske olakšice za zapošljavanje novih radnika. Različite olakšice koje dobijaju poslodavci prilikom zapošljavanja novih kadrova su dodatno pojačane tokom 2009. godine zbog globalne ekonomske krize.

Ovo su samo neki od razloga koji motivišu strana preduzeća da uđu na tržište Srbije. Naravno, u savremenim uslovima globalizacije to je i neminovnost, ali i potreba.

Ulazeći na domaće tržište velike svetske kompanije donose i sve karakteristike tržišne strukture, koja postoji u svetu. S obzirom na to da u većini grana savremene privrede postoji oligopolska tržišna struktura, ona se preslikava i na većinu grana privrede Srbije. Tome dodatno doprinose brojne barijere koje postoje na tržištu Srbije, koje je po svom ekonomskom i geografskom potencijalu malo.

2. STRATEGIJE ULASKA TRANSNACIONALNIH KOMPANIJA NA TRŽIŠTE SRBIJE

Strategije koje transnacionalne kompanije primenjuju kako bi ušle na domaće tržište, slične su onim koje sprovode na svetskom tržištu, prilikom ulaska u neku novu nacionalnu privredu. Kompanije posmatraju srpsko tržište kao integralni deo evropskog i svetskog tržišta. Često im Srbija predstavlja 1 Ferbenks, M. i Lindzej, S., (2003), Oranje mora – podsticaj skrivenih izvora rasta u

zemljama u razvoju, (prevod), Stubovi kulture, Beograd, str. 49 – 51.

281

„odskočnu dasku” za osvajanje tržišta CEFTA-e ili tržišta Ruske Federacije sa kojom Srbija ima sklopljen Ugovor o slobodnoj trgovini.

Prilikom ulaska na novo tržište, transnacionalne kompanije se opredeljuju za neku od sledećih strategija:

1. Različiti oblici ugovorne saradnje. Strane kompanije sa domaćim preduzećima sklapaju ugovore o prenosu prava korišćenja patenata, licenci i franšize, zatim o proizvodnji ili sklapanju proizvoda, zajedničkom istraživanju i razvoju, pružanju konsultantskih usluga i sl. Dobar primer ovakve saradnje bila je (do privatizacije Zastave) proizvodnja po licenci Fiatovog modela Punto Classic pod nazivom Zastava 10.

2. Inostrane kompanije mogu ući na domaće tržište i preko različitih oblika zajedničkog ulaganja (joint venture). Zajedničko ulaganje jeste partnerstvo domaće i strane firme u kome oba partnera ulažu novac ili drugi oblik imovine i dele vlasništvo i kontrolu u srazmeri sa njihovim ulaganjem. Ovakav aranžman može da se odnosi samo na zemlju domaćina ili na celokupan geografski region koji obuhvata više zemalja.

3. Akvizicija domaćih preduzeća. Ovo je jedan od načina da domaća preduzeća postanu deo transnacionalne kompanije. Ona se najčešće koristi u uslovima kada su barijere za ulazak na domaće tržište velike i nepremostive za transnacionalnu kompaniju i kada su drugačiji oblici ulaska ekonomski manje isplativi od akvizicije2.

Akvizicije mogu biti prijateljske i neprijateljske. Prijateljska akvizicija jeste ona kod koje domaća kompanija (njeni vlasnici) dobrovoljno pristaje da postane deo veće inostrane kompanije, dok neprijateljska akvizicija podrazumeva situaciju gde domaća kompanija bez sopstvene saglasnosti (bez želje vlasnika) postaje deo inostrane kompanije. Neprijateljska akvizicija se najčešće ostvaruje preko tržišta hartija od vrednosti, kada inostrana kompanija preko svog posrednika kupi kontrolni paket akcija domaće kompanije.

Privatizacija koja se sprovodi u tranzicionim ekonomijama predstavlja jedan od oblika akvizicije. Specifičnost ulaska transnacionalnih kompanija na tržišta zemalja u tranziciji jeste korišćenje privatizacije kao posebnog oblika akvizicije, gde inostrana kompanija preuzima domaću firmu u društvenom ili državnom vlasništvu. Država prodaje većinski paket akcija stranim strateškim partnertima, pa ova preduzeća ulaze u sistem transnacionalne kompanije kupca i postaju njen integralni deo. Strane kompanije igraju značajnu ulogu u privatizaciji domaćih kompanija. Jedna studija pokazuje da oko 29% 2 Norbäck, P., J. and Persson, L., (2004), “Privatization and Foreign Competition”, Journal of

International Economics, Volume 62, Elsevier, str. 409.

282

privatizacija u zemljama OECD-a otpada na prodaju u kojoj su učestvovale strane kompanije.

4. „Greenfield” investicija se koristi kao jedan od oblika ulaska strane kompanije na domaće tržište kada transnacionalna kompanija samostalno formira svoju firmu i infrastrukturu u zemlji domaćinu. Kao takav on je za nacionalnu ekonomiju i najznačajniji jer podrazumeva sasvim novu investiciju koja znači otvaranje nove firme koja do tada nije postojala na tržištu. Ostali oblici ulaska predstavljaju ili promenu vlasništva nad postojećom firmom (akvizicija) ili skromno ulaganje u ekonomsku aktivnost (ugovorna saradnja i zajednička ulaganja). Naravno, namera napred rečenog nije da se smanji značaj akvizicija, ugovorne saradnje i zajedničkih ulaganja već da se izdvoje „greenfield“ investicije kao najznčajniji oblik stranih ulaganja.

„Greenfield“ investicije jesu oblik ulaska inostranih kompanija koji

najdirektnije utiče na stepen koncentracije tržišta. Različiti oblici ugovorne saradnje, sami po sebi, u većem stepenu ne remete postojeću tržišnu strukturu domaćeg tržišta. Što se tiče zajedničkih ulaganja, ni njihov uticaj na domaću tržišnu strukturu najčešće nije značajan. Međutim, ako posmatramo kontekst nekog šireg ekonomskog regiona ili druge države, uticaj zajedničkih ulaganja postoji. Što se tiče akvizicije domaćih preduzeća kroz proces privatizacije, njen uticaj na stepen koncentrisanosti tržišta je diskutabilan, jer ona može, ali i ne mora da dovede do većeg stepena koncentrisanosti tržišta.

Proces koji dodatno doprinosi većoj koncentraciji domaćeg tržišta jeste povezivanje transnacionalnih kompanija na globalnom nivou. Ovo je naročito karakteristično za bankarski sektor. Posledice povezivanja banaka na globalnom nivou nisu zaobišle ni Srbiju. U ovom sektoru imamo proces brzog ukrupnjavanja kapitala, koji utiče na koncentraciju ponude i stvaranje oligopolske tržišne strukture.

2.1. Privatizacija kao način ulaska transnacionalnih kompanija na tržište Srbije

Privatizacija se izdvojila kao poseban način ulaska transnacionalnih kompanija na nacionalno tržište i ako je u suštini to pre svega akvizicija. Izdvajanje privatizacije kao posebnog načina ulaska je rezultat činjenice da se radi o veoma zastupljenom obliku preuzimanja domaćih kompanija koje su u državnom ili društvenom vlasništvu. Uz ovaj razlog može se navesti i činjenica da kod ovog oblika akvizicije država odlučuje na direktan (pogodbom putem tendera) ili indirektan način (aukcija) o budućem vlasniku. Kod akvizicije drugih preduzeća koja su u većinskom privatnom vlasništvu odlučuje sam

283

vlasnik ili tržište hartija od vrednosti. Budući da je proces privatizacije svesno usmeravan proces, mogući ishod često može biti stvaranje ograničene strukture sa jednom ili više dominantnih firmi3.

Zakonima o privatizaciji iz 1990-ih godina dvadesetog veka omogućeno je učešće stranih investitora u privatizaciji u Srbiji. Modeli privatizacije po zakonima iz 1990-ih nisu bili podsticajni za strane investitore, jer su se uglavnom oslanjali na akcionarstvo zaposlenih. U tom periodu privatizacija je bila skromna, a ulazak inostranih kompanija zanemarljiv. Dodatni faktor skromnog obima privatizacije i zanemarljivo malog ulaska stranih kompanija, jeste ekonomska i politička kriza kroz koju je prošla Srbija tokom tog perioda. Tek sa novim Zakonom o privatizaciji koji je stupio na snagu 2001. godine, došlo je do veće afirmacije privatizacije i ulaska velikih transnacionalnih kompanija na srpsko tržište.

Važeći Zakon o privatizaciji dozvoljava stranim licima da učestvuju u procesu privatizacije pod jednakim uslovima kao i domaća pravna i fizička lica4. U tom delu on se oslanja i na Zakon o stranim ulaganjima koji omogućuje stranom ulagaču da sam, ili sa drugim stranim ili domaćim ulagačima5:

1. osniva preduzeće i

2. kupuje akcije ili udele u postojećim preduzećima.

Strani ulagač može osnovati, odnosno ulagati u preduzeća za obavljanje svih vrsta delatnosti radi sticanja dobiti6 i uživa punu pravnu sigurnost i pravnu zaštitu u pogledu prava stečenih ulaganjem7.

Ovi zakoni i kasnije njihove dopune učinili su dostupnim domaće tržište za strane ulagače, koji su sa novim načinom upravljanja i rada doneli i tržišni ambijent koji postoji u svetu, a to je ograničeno tržište, sa osnovnim karakteristikama oligopolske strukture.

Ulaskom stranih kompanija, one su preuzele veliki deo domaćeg tržišta, koje je već u dobroj meri bilo ograničeno. To je i razumljivo, jer se radi o ekonomski i geografski malom tržištu. Postavlja se pitanje, u kojoj meri je tržište neke male zemlje ograničeno, ako se zna da postoji opšti trend liberalizacije svetske ekonomije? Sa tog stanovišta Srbiju treba posmatrati kao deo šireg evropskog tržišta, a ne kao izolovano ostrvo, tako da tvrdnja o ograničenosti tržišta postaje relativna.

3 Stojanović, B., (2006) „Zaštita konkurencije u procesu privatizacije”, Ekonomika preduzeća,

mart-april, Savez ekonomista Srbije, Beograd, str. 106. 4 Zakon o privatizaciji, Službeni glasnik RS, br. 18/2001, član 12. stav 1. 5 Zakon o stranim ulaganjima, Službeni list SRJ, br. 3/2002, član 4., stav 1. 6 Ibid, član 7., stav 1. 7 Ibid, član 8., stav 1.

284

Privatizacija kao oblik vlasničkog preuzimanja je omogućila velikim svetskim i evropskim kompanijama da uđu na tržište i iskoriste beneficije koje iz toga proizilaze. Putem privatizacije one su preuzele poziciju koju su nekadašnja društvena (državna) preduzeća imala na domaćem tržištu.

Sledeća tabela pokazuje deset najvećih privatizacija u Srbiji u periodu od 2002. do 2006. godine u kojima su učestvovali strani investitori.

Tabela 1:

Najveće privatizacije u Srbiji u periodu 2002-2006. godine

Kompanija Zemlja porekla Grana Preuzeta

kompanija

Uložena vrednost u milionima

evra Telenor Norveška Telekomunikacije Mobtel 063 1,513

Philip Morris USA Duvanska industrija

Duvanska industrija Niš 518

NBG Grčka Bankarsto Vojvođanska banka 425 Lukoil Rusija Energetika Beopetrol 210

Holcim Švajcarska Građevinarstvo Cementara N. Popovac 185

Alpha Bank Grčka Bankarstvo Jubanka a.d. 152

U.S. Steel USA Metalska industrija SARTID 150

Lafarge Francuska Građevinarstvo Beočinska cementara 126

CIMOS Slovenija Automobilska industrija Livnica Kikinda 100

BAT Velika Britanija

Duvanska industrija

Duvanska industrija Vranje 87

Izvor: Zvanični sajt Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) http://www.siepa.gov.rs/files/pdf/dbis09_small.pdf, str. 5

Kao što se iz Tabele 1 može videti, interesantni su primeri sledećih privatizacija:

1. Telenora, norveškog operatera mobilne telefonije, koji je kupio većinski paket akcija Mobtela 063. Neki ekonomisti smatraju da ovo nije privatizacija već klasična akvizicija, jer je ova kompanija osnovana 1990-ih udruživanjem privatnog i državnog kapitala. Putem kupovine drugog po veličini operatera u Srbiji, Telenor je ušao na ograničeno tržište na kome posluju pored njega još dva operatera (Telekom i VIP8). Ovo tržište je klasično oligopolsko sa samo tri igrača od kojih su Telekom i Telenor

8 VIP je operater koji posluje od juna 2007. godine i čiji vlasnik je austrijska kompanija

Mobilkom Austria.

285

(Mobtel 063) stari igrači sa dominantnim tržišnim učešćem, dok VIP, kao nova kompanija, pokušava da preuzme deo tržišta i da proširi postojeći tržišni potencijal Srbije.

2. Sledeći primer je privatizacija DIN od strane Philip Morris-a. Kupovinom većinskog paketa akcija Duvanske industrije Niš, Philip Morris je ušao na tržište na kome preko 90% proizvodnje cigareta drži DIN i DIV. Ovo je oligopolsko tržište na kome postoje dva krupna igrača i treći Duvanska industrija Sombor, čije je tržišno učešće znatno manje.

3. National Bank of Greece S.A. (NBG) je kupila većinski paket akcija Vojvođanske banke, koja je u vreme privatizacije bila druga po veličini banka u domaćem vlasništvu (posle Komercijalne banke). Tržište bankarskih usluga je tržište na kome su u toku veliki procesi integracija, tako da se broj igrača smanjuje. NBG je ušla na tržište preko „greenfield” investicije u bankarsku mrežu, da bi nakon toga svoj dalji razvoj nastavila kroz integraciju sa velikom domaćom bankom.

4. Ruski Lukoil je kupovinom Beopetrola, drugog po veličini distributera nafte i naftinih derivata, u jesen 2003. godine, postao najveći inostrani distributer nafte. Zahvaljujući velikom broju od 170 benzinskih stanica, Lukoil-Beopetrol danas zuzima oko 10% srpskog tržišta i po tržišnom učešću se nalazi odmah iza NIS-a9. Ovde treba dodati i najsvežiji primer privatizacije koji nije obuhvaćen u Tabeli a desio se u decembru 2008. godine. Naime, tada je Vlada Republike Srbije prodala 51% kapitala NIS-a ruskom Gasprom Neft-u10. Gasprom Neft je na taj način postao vlasnik najveće petrolejske kompanije u Srbiji. Može se slobodno reći da u srpskoj naftnoj industriji, koja je zbog postojanja malog broja velikih kompanija relativno ograničena u pogledu konkurencije, dominira ruski kapital.

5. U građevinskoj industriji, konkretno u proizvodnji i distribuciji cementa, gde je tržište i pre privatizacije bilo ograničeno, izvršena je privatizacija cementara. Cementaru u Novom Popovcu kupio je Holcim, cementaru u Beočinu Lafarge i cementaru u Kosjeriću, Titan. Ovo tržište je oligopolsko, sa tri proizvođača. Ograničenosti tržišta dodatno doprinose visoki transportni troškovi dopreme repromaterijala i distribucije proizvoda, tako da na ovom tržištu konkurencija koja dolazi van granica ne igra značajniju ulogu. Neki ovo tržište smatraju klasičnim kartelom tri cementare11. Ovi podaci govore da inostrane kompanije kontrolišu skoro 100% tržišta cementa Srbije i da se

9 Korica-Vukajlović, B., (2007), „Bitka za tržište”, Ekonomist magazin, broj 369, NIP

Ekonomist media group, Beograd, str. 29. 10 http://www.gazprom-neft.com/press-center/press-releases/?id=1257 preuzeto 21. septembra

2009. godine. 11 Kovačević, M., (2005), „Inostrane firme i investicioni fondovi u procesu privatizacije u

Srbiji”, Ekonomika preduzeća, mart-april, Savez ekonomista Srbije, Beograd, str.109.

286

međusobno, najverovatnije, dogovaraju o visini cena i podeli nacionalnog tržišta.

6. Zanimljiva je i privatizacija DDOR-a Novi Sad kojeg je kupila italijanska osiguravajuća kompanija Fondiaria-SAI. Tokom 2008. godine ova italijanska osiguravajuća kompanija preuzela je 100% vlasništvo nad kompanijom DDOR Novi Sad12. Privatizacija DDOR-a je jer se sprovela na tržištu koje je relativno ograničeno i gde DDOR zajedno sa Dunav osiguranjem igra značajniju ulogu. U 2007. godini Dunav je imao 30,84%, a DDOR 28,20% tržišnog učešća i kao takve ove dve kompanije su lideri na tržištu osiguranja Srbije13.

2.2. Akvizicija kao način ulaska transnacionalnih kompanija na tržište Srbije

Osim privatizacije, velike evropske i svetske kompanije koriste i druge načine ulaska na srpsko tržište. Dva dominantna oblika jesu „greenfield” investicije i različiti vidovi prijateljskih i neprijateljskih akvizicija.

Akvizicije predstavljaju jedan od načina za ulazak na tržište. Odvijaju se najčešće preko otkupa kontrolnog paketa akcija jedne kompanije od strane druge. Najveće akvizicije u Srbiji u periodu 2002-2006. godina jesu:

1. Preuzimanje Hemofarma od strane nemačke farmacetske kompanije Stada. Stada kupovinom Hemofarma dolazi u vlasništvo najvećeg proizvođača lekova u Srbiji i jednog od najvećih investitora na području jugoistočne Evrope, koji svoje proizvode izvozi u preko 27 zemalja sveta. Hemofarm drži najveće tržišno učešće u proizvodnji i distribuciji lekova u Srbiji. U njegovom vlasništvu je fabrika lekova Zorka Pharma. Neke procene govore da se tržišno učešće Hemofarm koncerna kreće oko 45% tržišta lekova i drugog medicinskog materijala. Ovo svrstava ovaj koncern u kategoriju dominantnih kompanija na tržištu lekova Srbija.

2. U industriji piva takođe je došlo do akvizicija i to Apatinske pivare od strane belgijskog Interbrew-a i Pivare Čelarevo od strane danskog Carlsberg-a. Jedna i druga pivara imaju značajno tržišno učešće. Apatinska pivara trenutno u Srbiji ima učešće, koje se kreće u intervalu od 45 do 51%, a odmah iza nje sledi MB Pivara, Pivara Čelarevo i Efes Weifert Pančevo. Ova situacija se promenila tokom 2007. i 2008. godine. Tokom 2007. godine veliki svetski proizvođač piva Haineken kupio je MB Pivaru da bi nakon toga od Efes-a kupio 72% kapitala Zaječarske i Pančevačke

12 http://www.ddor.co.rs/sr/kompanija/izvestaj-o-poslovanju2008.pdf preuzeto 20.09.2009. god. 13 Kostić M., (2009); „Analiza koncentracije ponude u sektoru osiguranja Srbije”, Industrija br.

2/2009, Ekonomski institut Beograd, str. 63.

287

pivare. Na taj način Haineken je postao drugi proizvođač i prodavac piva u Srbiji iza Interbrew-ove Apatinske pivare. Ukupni kapaciteti kojima raspolaže Haineken u Srbiji iznose 2,8 miliona hektolitara piva godišnje, dok kapacitet Apatinske pivare iznosi 4,5 miliona hektolitara14.

Tabela 2: Najveće akvizicije u Srbiji u periodu 2002-2006. godine

Kompanija Zemlja porekla Grana Preuzeta

kompanija

Uložena vrednost u

milionima evra

Stada Nemačka Farmaceutska idustrija Hemofarm 475

InBev Belgija Industrija hrane i pića Apatinska pivara 326

Banca Intesa Italija Bankarstvo Delta Banka 277

OTP Bank Mađarska Bankarstvo Niška, Kulska i Zepter banka 166

Coca Cola SAD Industrija hrane i pića Fresh&Co 142

San Paolo IMI Italija Bankarstvo Panonska banka a.d. 122

Droga Kolinska Slovenija Industrija hrane i pića Grand Prom 100

Carlsberg Danska Industrija hrane i pića Pivara Čelarevo 53


3. Preuzimanje Delta Banke od strane italijanske Banca Intesa. Na ovaj način je italijanska banka došla do značajnijeg tržišnog učešća u bankarskom sektoru, jer se zna da je Delta Banka u periodu pre akvizicije imala razgranatu mrežu filijala, kao i da je uvek bila u prve četiri banke po visini aktive.

4. Pored ove akvizicije možemo istaći akviziciju Panonske banke od strane San Paolo IMI, takođe značajne italijanske finansijske institucije. Posebno interesantan podatak je da su se na globalnom nivou Banca Intesa i San Paolo IMI fuzionisale i da sada čine jedinstvenu grupaciju. Ovako ostvareno povezivanje dve banke na globalnom nivou dovelo je do povećavanja stepena koncentracije u bankarskom sektoru Srbije.

5. Za bankarski sektor vezujemo i preuzimanje Niške, Kulske i Zepter banke od strane mađarske OTP Bank-e. Najveća mađarska banka i jedna od najuspešnijih banaka u regionu jugoistočne Evrope je na tržište Srbije ušla

14 http://www.emportal.rs/en/news/serbia/53229.html preuzeto 20.09.2009. godine

288

2006. godine privatizacijom Niške i klasičnom akvizicijom Zepter i Kulske banke, koje su pre akvizicije bile u privatnom vlasništvu15.

6. Coca-Cola je preuzimanjem kompanija Fresh&Co ušla u proizvodnju negaziranih bezalkoholnih pića u Srbiji na kojem danas figurira mali broj proizvođača. Takođe, ova kompanija je učestvovala u privatizaciji Vlasinske Rose i na taj način ušla i na tržište mineralnih gaziranih i negaziranih voda. Ovo tržište je tokom poslednje decenije u ogromnoj ekspanziji.

7. Jedno od interesantnijih preuzimanja, sa aspekta veličine tržišne moći koju poseduje preuzeta kompanija, jeste akvizicija Grand Prom-a od strane slovenačke kompanije Droga-Kolinska. Grand Prom ima oko 50% tržišnog učešća u proizvodnji i distribuciji kafe u Srbiji i oko 20% učešća na tržištu kafe u Bosni i Hercegovini. Uz to, Grand Prom je većinski vlasnik konditorske industrije Soko-Štark, koja je najveći domaći proizvođač konditorskih proizvoda. Takođe, tokom 2003. godine Kolinska je kupila Palanački Kiseljak i na taj način ušla na tržište mineralnih gaziranih i negaziranih voda. Preuzimanjem Grand Prom-a, uz predhodnu kupovinu Palanačkog Kiseljaka, Droga-Kolinska na srpskom tržištu stvara koncern u oblasti hrane koji treba da parira Salfordu i Delta holdingu.

2.3. „Greenfield” investicije kao način ulaska transnacionalnih kompanija (TNK) na tržište Srbije

Na srpsko tržište velike evropske i svetske kompanije ulaze i putem „greenfield” investicija. Putem ovakvih investicija inostrane firme se bar privremeno odriču poslovne infrastrukture koja već postoji u vidu domaćih kompanija. Zanimljivo je naglasiti da ove investicije često predstavljaju početni korak ulaska na tržište, da bi se nakon toga kompanije opredelile za nastavak razvoja kroz privatizaciju ili čistu akviziciju već privatizovanih, ili u vreme tranzicije osnovanih preduzeća. Takav primer je karakterističan za bankarski sektor. Svetske banke najčešće ulaze putem „greenfield“ investicija da bi se nakon toga opredelile za kupovinu infrastrukture neke postojeće domaće banke. To je način putem kojeg su na srpsko tržište ušle EFG Eurobank, Alpha bank, National Bank of Greece, HVB banka i sl.

Kad je reč o „greenfield“ i „brownfield“ projektima, podaci iz baze European Investment Monitor-a (EIM), koju priprema konsultantska kuća Ernst & Young, pokazuju da je 2008. godine bilo 37 takvih projekata u Srbiji. U 2007. registrovana su 64 projekta, ali je Srbija, uprkos smanjenju, koje je evidentno, i dalje na 2. mestu u Jugoistočnoj Evropi, odmah iza Rumunije. 15 Razgovor sa povodom, „OTP banka u Srbiji”, Poslovna politika maj 2007. godine,

Poslovna politika a.d., Beograd, str. 17.

289

Prema EIM bazi, vodeći sektori, po broju projekata, su proizvodnja auto delova, zatim hemijska i mašinska industrija, kao i prerada nemetala. Među vrstama ulaganja, dominiraju potpuno nove investicije, ali je registrovano i nekoliko slučajeva proširenja postojećih kapaciteta16.

Tabela 3:

Najveće „greenfield” investicije u Srbiji u peridu 2002-2006. godine

Kompanija Zemlja porekla Grana

Uložena vrednost u milionima

evra Mobilkom Austrija Telekomunikacije 570 Biotech Energy SAD/Mađarska Energetika 380 Mercator Slovenija Maloprodaja 240 Metro Cash & Carry Nemačka Veleprodaja 150 OMV Austrija Energetika 150 Airport City Izrael Nepokretna imovina 120


Od „greenfield” investicija, koje su se realizovale u periodu 2002-2006. godina, izdvajamo:

1. Investiciju koju je u toku 2006. godine načinio Mobilkom Austrija, kupujući licencu za novog (trećeg) mobilnog operatera. Kupovina licence za trećeg operatera unela je veću dinamiku na srpsko tržište mobilne telefonije. Treći operater će najverovatnije nižim cenama, uslugama sličnog kvaliteta kao postojeći operateri i agresivnom marketinškom kampanjom, nastojati da zauzme deo tržišta. Ono što je izuzetno važno za ovo tržište je da se ulaskom novog operatera smanjuje stepen koncentracije na ovom tržištu, što bi trebalo da predstavlja preduslov za sprečavanje monopolskog ponašanja postojećih kompanija.

2. Veliki trgovinski lanci Mercator i Metro Cash & Carry su na srpsko tržište ušli preko „greenfield” investicija. Ovaj ulazak bi trebao da smanji koncentraciju u sektoru trgovine. Merkator svoju mrežu na srpskom tržištu ne širi samo preko „greenfield” investicija već i kroz povezivanje sa trgovinskim lancem Rodić MB.

16 Vuković, M., (2009), „Akvizicije „izvukle“ godinu“, Investicije br. 7/jun 2009., Agencija za

strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije, str. 5.

290

3. Putem „greenfield” investicija na srpsko tržište ušla je austrijska naftna kompanija OMV. Ona danas raspolaže sa oko 44 benzinske stanice i tržišnim učešćem od nešto manje od 10% tržišta, što je čini trećom po veličini kompanijom u Srbiji u ovoj delatnosti, odmah iza NIS-a i Lukoil-Beopetrola17.

3. EFEKTI ULASKA TRANSNACIONALNIH KOMPANIJA NA STEPEN KONCENTRISANOSTI

PONUDE TRŽIŠTA SRBIJE

Efekat koji transnacionalne kompanije imaju na stepen koncentracije ponude grane u koju ulaze veoma je teško proceniti. Ulazak stranih kompanija može da ne utiče na stepen koncentracije ili da utiče u oba pravca, i na povećanje koncentracije, što je mnogo češće, i na smanjenje koncentracije. Sledeći primeri nam to pokazuju.

Prvi primer je ulazak stranih kompanija u proizvodnju cementa u Srbiji, gde postoje tri kompanije. Privatizacija nije promenila broj učesnika, a nije dovela ni do značajnije preraspodele tržišnog učešća. Ne postoje informacije koje ukazuju da su promene drastične u korist jednog proizvođača. Udeli pojedinačnih preduzeća su na sličnom nivou kao i pre privatizacije, pa je i koncentracija slična. Drugačiji je primer industrije piva Srbije. U Srbiji trenutno postoji 12 pivara. Tržišno učešće pojedinačnih proizvođača se od otpočinjanja procesa privatizacije značajnije promenilo. Nekada je veliki gigant Beogradska industrija piva (BIP) imao najveće tržišno učešće. Nakon završetka započetih procesa privatizacije i obavljenih akvizicija od strane velikih inostranih kompanija, stanje se promenilo. Danas pivare koje su u stranom vlasništvu imaju vodeće tržišno učešće. Apatinska Pivara, Pančevačka, Zaječarska, MB pivara i pivara Čelarevo, sve u stranom vlasništvu, srpski su lideri u proizvodnji i prodaji piva. Ovaj primer govori da su privatizacija i preuzimanje domaćih preduzeća od strane velikih inostranih kompanija uticale na stepen koncentracije ponude grane. Donoseći nov pristup upravljanju, novu tehnologiju, veće ulaganje u savremenu i modernu ambalažu i veći naglasak na marketinšku kampanju, strane kompanije su obezbedile napredak preuzetih proizvođača. Domaće kompanije koje nisu privatizovane i nisu se uključile u sistem svetskih kompanija, zaostaju. Zaostajanje u tehnologiji i načinu upravljanja dovodi i do slabljenja njihove tržišne moći i opadanja tržišnog učešća. Ovaj proces preraspodele tržišta dovodi do promene u stepenu koncentracije, iako se u načelu broj učesnika na tržištu nije promenio.

17 Korica-Vukajlović, B., op. cit., str. 30 – 31.

291

Dok privatizacija i akvizicija u principu ne menjaju broj igrača na tržištu već preko preraspodele tržišnog učešća mogu da utiču na promenu stepena koncentracije u oba smera, „greenfield” investicije uglavnom dovode do smanjenja stepena koncentracije ponude grane. Preko ovih investicija dolazi do povećanja broja učesnika na strani ponude i do smanjenja tržišnog učešća postojećih preduzeća. Smanjenje tržišnog učešća postojećih preduzeća odvija se na dva načina, i to: preko preuzimanja postojećih kupaca i preko širenja veličine tržišta.

Analizu efekata ulaska stranih kompanija na srpsko tržište dodatno komplikuje činjenica da inostrane kompanije kombinuju različite metode ulaska. Tako često u prvom koraku ulaze preko „greenfield” investicija, da bi nakon toga kupile neko domaće, državno ili privatno preduzeće. Takav sled događaja dovodi do promena stepena koncentracije ponude grane u oba pravca, i u pravcu smanjenja i u pravcu povećanja. Međutim, generalna tendencija jeste proces povećanja koncentracije. Primer ovakvog ulaska stranih kompanija, može se videti u bankarskom sektoru Srbije. Banke kao što su EFG Eurobank, Alpha bank A.E., National Bank of Greece S.A., HVB banka su ušle prvo preko „greenfield” investicija, da bi nakon toga preuzele neku domaću banku. Tako je EFG Eurobank-a posle samostalnog ulaska preuzela Nacionalnu Štedionicu a.d., Alpha bank-a Jubanku a.d., NBG Vojvođansku, a HVB Eksim banku.

Ako se napred pomenutom doda i eventualno povezivanje stranih kompanija na globalnom nivou, onda je uticaj na povećanje koncentracije još veći. Dobar primer ovakvog sleda događaja jeste povezivanje na globalnom nivou banaka Banca Intesa i San Paolo IMI. Ovo povezivanje se odrazilo i na stepen koncentrisanosti bankarskog sektora Srbije, jer je Banca Intesa imalu u vlasništvu bivšu Delta banku, a San Paoli IMI Panonsku banku.


Analiza uticaja ulaska transnacionalnih kompanija na stepen koncentracije ponude po različitim sektorima srpske privrede je veoma zahtevan i složen proces. U zavisnosti od oblika ulaska i sektora u koji ulaze, one mogu da povećaju, smanje ili održe postojeći stepen koncentracije. Zbog toga jedinstvenu ocenu ne možemo dati. Ono što je sigurno, domaće kompanije ulaskom u sisteme svetskih kompanija, postaju učesnici na globalnom oligopolskom tržištu sa malim brojem ogromnih igrača. Domaće kompanije postaju delovi u lancu pojedinih velikih kompanija. Na taj način, konkurencija između velikih transnacionalnih kompanija se prenosi na tržište Srbije. Slikovit primer jeste privatizacija Zastave. Ona se kroz privatizaciju uključila u lanac fabrika jednog od učesnika na svetskom autombilskom tržištu.

292

Literatura: 1. Kostić M., (2009); Analiza koncentracije ponude u sektoru osiguranja Srbije,

Industrija br. 2/2009, Ekonomski institute Beograd, 2. Korica-Vukajlović, B., (2007), „Bitka za tržište”, Ekonomist magazin, broj 369,

NIP Ekonomist media group, Beograd, str. 27 – 31 ; 3. Kovačević, M., (2005), „Inostrane firme i investicioni fondovi u procesu

privatizacije u Srbiji”, Ekonomika preduzeća, mart-april, Savez ekonomista Srbije, Beograd, str. 106 – 113;

4. Ferbenks, M. i Lindzej, S., (2003), Oranje mora – podsticaj skrivenih izvora rasta u zemljama u razvoju, (prevod), Stubovi kulture, Beograd,

5. Norbäck, P., J. and Persson, L., (2004), “Privatization and Foreign Competition”, Jurnal of International Economics, Volume 62, Elsevier, str. 409 – 416;

6. Razgovor sa povodom, „OTP banka u Srbiji”, Poslovna politika maj 2007. godine, Poslovna politika a.d., Beograd, str. 17 – 19;

7. Stojanović, B., (2006), „Zaštita konkurencije u procesu privatizacije”, Ekonomika preduzeća, mart-april, Savez ekonomista Srbije, Beograd, str. 103 – 111;

8. Vuković, M., (2009), „Akvizicije „izvukle“ godinu“, Investicije br. 7/jun 2009., Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije, str. 5;

9. Zakon o privatizaciji, Službeni glasnik RS, br. 18/2001; 10. Zakon o stranim ulaganjima, Službeni list SRJ, br. 3/2002; 11. Zvanični sajt Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA)

http://www.siepa.gov.rs/files/pdf/dbis09_small.pdf, preuzeto 27.10.2009. godine 12. http://www.ddor.co.rs/sr/kompanija/izvestaj-o-poslovanju2008.pdf preuzeto

20.09.2009. godine; 13. http://www.emportal.rs/en/news/serbia/53229.html preuzeto 20.09.2009. godine; 14. http://www.gazprom-neft.com/press-center/press-releases/?id=1257 preuzeto

21.09.2009. godine.

293

Nemanja Berber∗ Jasmina Ćuić∗

ULOGA TRANSNACIONALNIH KORPORACIJA U RAZVOJU ZEMALJA U TRANZICIJI

Rezime: Ograničenost nacionalnog tržišta glavna je prepreka razvoju velikih preduzeća, te je njihova tendencija da svoja delovanja prenesu ili prošire na više pravnih područja. Iako je istorija transnacionalnih korporacija jako duga, one se bar ceo jedan vek unazad pojavljuju kao važni faktori međunarodnog poslovanja. Shodno svojoj veličini, širini međunarodnih operacija i pozicijama koje stiču u društvu transnacionalne korporacije postaju činilac koji utiče na političke odluke svojih vlada i vlada onih zemalja na čijoj se teritoriji nalaze njihove filijale. Njihova moć se zasniva na ogromnoj ekonomskoj snazi i aktivnostima u svetskim razmerama: internacionalizaciji svih faza proizvodnje, od tehnološkog istraživanja do plasmana; velikom potencijalu naučno-tehničkog razvoja i moći da angažuju naučne kadrove iz celog sveta, monopolskoj kontroli svetskih izvora sirovina i energije; kao i centralizaciji odlučivanja koja nužno proizvodi društvenu i političku moć i sposobnost da se ona upotrebi. Transnacionalne kompanije često imaju još jednu strategiju za povećanje profitabilnosti, a time rasta i razvoja. Izvoz kapitala, kroz strane direktne investicije i kupovinu akcija, kao i izmeštanje svojih proizvodnih pogona u neku drugu zemlju sve više predstavlja način opstanka za mnoge velike kompanije. Obično su najpogodnija područja za ovakve poteze zemlje u tranziciji iz više razloga: često vlade propisuju poreske stope niže nego što su u razvijenijim zemljama, kako bi pomogle razvoj privrede ili privukle strani kapital, zatim zemlje u tranziciji karakteriše i velika nezaposlenost i niska cena radne snage, nepostojanje određenih zakona koji se odnose na zaštitu prirodne sredine, kao i niža cena energije neophodne za pokretanje proizvodnih kapaciteta. Transnacionalne kompanije, spašavajući svoje poslovanje dolaskom na tržište zemalja u tranziciji i ulaganjem kapitala u te zemlje, u isto vreme predstavljaju pokretačku snagu oslabljenim industrijama i nerazvijenim privredama zemalja u tranziciji. U ovom radu biće prikazane najznačajnije karakteristike transnacionalnih korporacija kao i njihove uloge u tranziciji privrede nerazvijenih zemalja.

Ključne reči: Transnacionalne korporacije, strane direktne investicije, tranzicija

THE ROLE OF TRANSNATIONAL CORPORATIONS IN DEVELOPING PROCESS OF COUNTRIES IN TRANSITION

Abstract: The limitation of national market is the main obstacle to the development of large companies, so their tendency is to transfer or expand their activities on more

∗ Visoka poslovna škola strukovnih studija, Novi Sad

294

legal areas. Although the history of transnational corporations lasts for a very long time, they have been appearing, at least, for a century ago, as important factors of international business. According to its size, breadth of international operations and positions that they acquire in the society, transnational corporations became a factor that influences the political decisions of their government and the governments of those countries on which territory are the branches. Their power is based on the huge economic power and activity in the world scale: the internationalism of all stages of production, from technological research to marketing, the great potential of scientific-technical development and possibility to engage the scientific staff from all over the world, monopoly control of the world's sources of raw materials and energy, as well as the centralization of decision-making which necessarily produces social and political power and the ability to use it. Transnational companies often have another strategy to increase profitability, and thus growth and development. Export of capital, through foreign direct investment and purchase of shares, as well as moving its production plant in another country more and more present the ways of survival for many large companies. Usually, the most appropriate areas for such moves are the countries in transition for several reasons: governments often prescribe the tax rate lower than in developed countries, to help the development of the economy or attract foreign capital, and countries in transition is characterized by high unemployment and low price of labor, the absence of certain laws relating to the protection of environment, as well as the lower price of energy necessary for starting the production capacity. Transnational companies, salvaging their business by coming to the market in transition countries and by capital investment in those countries, at the same time represent the driving force for weakened industry and lack of economies of countries in transition. In this paper it will be shown the most important characteristics of transnational corporations and their role in the transition economies of underdeveloped countries.

Key words: Transnational corporations, foreign direct investment, transition

UVOD

Ograničenost nacionalnog tržišta, kao i prepreke koje su proistekle iz državnih regulativa, uslovili su u prošlosti izlazak velikih preduzeća na nova tržišta, u druge države, kako bi sebi stvorila mogućnosti za nesmetan rast i razvoj. Osnivanjem filijala širom sveta, kupovinom akcija stranih preduzeća ili osnivanjem potpuno novih firmi u stranoj zemlji, velika preduzeća prerastala su u transnacionalne korporacije, koje danas imaju veoma važnu ulogu u svetskoj privredi.

Transnacionalne korporacije, takođe, predstavljaju i najbolji izraz globalizacije svetskih ekonomskih tokova obzirom da strategiju profitabilnog poslovanja preusmeravaju sa principa maksimiranja rezultata svake afilijacije na maksimiranje efekata sistema kao celine.1 Ovakve organizacije su samim 1 Todorović, E., „Uticaj savremenih oblika poslovnje saradnje na struturu kapitala preduzeća

zemalja u tranziciji“, časopis Ekonomske teme, broj 2, 2003., str. 301.

295

tim glavni nosioci stranih direktnih investicija, koje se svrstavaju u najznačajniji vid kretanja kapitala, sve više iz razvijenih ka nerazvijenim privredama (zemljama), a istovremeno najbitniji su subjekti u međunarodnoj trgovini.

Sa promenama koje su se kontinuirano događale u sferi ekonomije, došlo je i do izmene ponašanja velikih preduzeća, koja su neretko postizala stope raste na mnogo višem nivou od stopa rasta čak i nekih država u svetu. Proizvodnja i prodaja dobara i usluga transnacionalnih korporacija i njihovih filijala širom sveta, najviše u zemljama u razvoju, neprestano se uvećava, dok su strane direktne investicije ovih korporacija dostigle 15 triliona dolara u 2007. godini. UNCTAD procenjuje da je ukupna prodaja iznosila oko 31 triliona dolara, što je za 21% više u odnosu na 2006. godinu. Dodata vrednost filijala u drugim zemljama iznosila je 11% od ukupnog bruto domaćeg proizvoda u 2007. godini, a broj zaposlenih je porastao na oko 82 miliona zaposlenih.2

Priloženim podacima može se potkrepiti činjenica da transnacionalne korporacije imaju veoma bitnu ulogu u svetskoj privredi. Protežu se na veoma širokom ekonomskom prostornom horizontu, budući da mnoge transnacionalne korporacije imaju po 100 i više filijala u velikom broju zemalja sveta. Čest je slučaj da poseduju filijale i u zemljama u razvoju. U tim državama i njihovim privredama dolazi do krupnih promena, naročito u produktivnosti i efikasnosti proizvodnje, kao i u institucionalnim okvirima, koje sve više podležu prilagođavanju uslovima koje diktiraju „matična preduzeća“. Ulaskom u slabo razvijene zemlje, čije privrede prolaze veoma tešku i neizvesnu tranziciju, transnacionalne korporacije omogućavaju, po nekim teoretičarima, obostranu korist, kako za samu kompaniju, tako i za zemlju domaćina. Kroz analizu uticaja transnacionalnih korporacija na privrede zemalja u razvoju uočiće se razlozi zašto ova preduzeća ulažu svoja sredstva, kroz direktne investicije, u zemlje domaćina, kao i koje su posledice i promene do kojih dolazi u zemljama u razvoju.

TRANSNACIONALNE KORPORACIJE I MEĐUNARODNO KRETANJA KAPITALA

Transnacionalne korporacije predstavljaju velike organizacije koje proizvode i plasiraju svoje proizvode i usluge u više zemalja sveta. Kao glavni akteri u međunarodnom poslovanju, posebno u međunarodnoj trgovini, ovakva preduzeća su postali dominantni nosioci globalnog kretanja kapitala. Njihov značaj za privrede zemalja iz kojih potiču nemerljiv je sa spekta dodate 2 UNCTAD, “World Investment Report 2008“, UN, New York and Geneva, 2008., str. 17.

(Overview)

296

vrednosti koju integrišu u bruto domaći proizvod matične zemlje. Istovremeno, transnacionalne kompanije imaju i izrazito veliki uticaj na zemlje u kojima se nalaze njihove filijale. U tim zemljama dolazi do priliva nedostajućih finansijskih sredstava, tehnoloških i preduzetničkih znanja, novih koncepata poslovanja, većeg angažavanja domaćih stručnjaka i radne snage, itd.

Postoji veliki broj definicija za transnacionalne korporacije. Najšira definicija jeste da je to svaka kompanija koja ima ili kontroliše proizvodne ili uslužne pogone van svoje zemlje.3 Pored ove široke i možda nedovoljno precizne, postoje i druge odrednice transnacionalnih korporacija. Npr. prema OECD, transnacionalne su one korporacije ili druge poslovne jedinice u privatnom, državnom ili mešovitom vlasništvu koje su osnovane u različitim zemljama i povezane na takav način da može jedna (ili više njih) da u značajnoj meri utiče na aktivnost drugih, pre svega, u pogledu raspodele znanja i resursa. Stepen autonomnosti pojedinih jedinica je različit.4 Prema UNCTAD-ovoj definiciji, transnacionalne kompanije su inkorporirana ili neinkorporirana preduzeća koja se sastoje od matičnih preduzeća i njihovih filijala u inostranstvu.5 Isto tako, definicije transnacionalnih korporacija dali su im mnogi autori, pa tako, prema Dikenu (Dicken), transnacionalna korporacija je firma koja ima moć da koordinira i kontroliše poslove u više od jedne zemlje, čak ako ih i ne poseduje 6, dok je za Daninga (Dunning), ono preduzeće koje preduzima strane direktne investicije i poseduje ili kontroliše aktivnosti dodate vrednosti u više od jedne zemlje.7 U svim navedenim odrednicama vidi se nekoliko karakteristika koje predominatno karakterišu transnacionalne korporacije:

• kontrola svih faza u poslovnom procesu, • struktura organizacije iz matične organizacije i zavisnih filijala u drugim

zemljama, • uticaj na kreiranje lanca vrednosti u filijalama, • iniciranje stranih direktnih investicija – pokretanje kapitala, • ulaganje kapitala u druge zemelje – ljudski, tehnološki, novčani, znanje

kao kapital, 3 Stojadinović Jovanović, S., Međunarodna trgovina i transnacionalne kompanije – supstitut ili

dopuna, časopis Međunarodni problemi, Vol. 60, 2008, str. 97. 4 Videti: “OECD Guidelines for Multinational Enterprises”, OECD, Doc, DCB 48/28/76, u:

Svetličič, M., „Zlatne niti transnacionalnih preduzeća“, Ekonomika, Beograd, 1986., str. 182. 5 UNCTAD, „World Investment Report 2004“, UN, New York and Geneva, 2004., str. 345. 6 Dicken, P., „Global Shift: Transforming the World Economy“, Paul Chapman Publishing

Ltd, London, 1999., str. 177. 7 Dunning, J., H., „Multinational Enterprises and the Global Economy“, Addison-Wesley

Publishing Company Inc., Wokingham, England, 1993, str. 3. ili Stojadinović Jovanović, S., Međunarodna trgovina i transnacionalne kompanije – supstitut ili dopuna, časopis Međunarodni problemi, Vol. 60, 2008, str. 97.

297

• organizovanje prvenstveno u oblastima gde se ostvaruje visok prinos kapitala (automobili, elektronika, hemija)8,

• korišćenje globalne strategije za međunarodno tržište, itd.

Na osnovu iznetih zapažanja, kao jedna obuhvatnija definicija za transnacionalne korporacije može se navesti ona gde se ovakvo preduzeće definiše kao matična kompanija koja: obavlja proizvodnju i druge aktivnosti u svojim sopstvenim filijalama lociranim u nekoliko različitih zemalja; ima direktnu kontrolu nad poslovnim politikama svojih filijala; donosi i primenjuje poslovne strategije u proizvodnji, marketingu, finansijama i drugim funkcijama koje prevazilaze nacionalne granice, postajući globalne – orijentisane na ceo svet.9

Pojam koji se takođe sve više povezuje sa TNK jeste i globano, međunarodno kretanje kapitala. Međunarodno kretanje kapitala predstavlja transfer realnih i finansijskih sredstava između subjekata različitih zemalja sa odloženim kontratransferom za određen vremenski period, a u cilju ostvarivanja određenih ekonomskih i političkih interesa učesnika u tom transferu.10 Kao veoma značajan element u svetskoj privredi, kretanje kapitala između zemalja može biti trojako. Kao prvo, razmena kapitala između razvijenih zemalja. Drugi vid kretanja kapitala je iz bogatih, razvijenih država ka nerazvijenim privredama. Ovaj vid kretanja kapitala je veoma zastupljen i u savremenim uslovima poslovanja, koje je prepuno neizvesnosti, rizika, novih politika, poput zaštite životne sredine, i drugih uslova koji predstvaljaju ograničenja za transnacionalne korporacije. Budući da je nacionalna ekonomija primer privrede u razvoju, kretanje kapitala iz razvijenih ka nerazvijenm privredma biće u fokusu istraživanja u ovom radu. Treći, i ne toliko čest oblik, jeste kretanje kapitala iz nerazvijenih ka razvijenim privredama.

U teoriji se izdvajaju tri osnovna oblika međunarodnog kretanja privatnog kapitala i to: međunarodno kretanje zajmovnog kapitala, portfolio investicije i strane direktne investicije. Najčešće korišćen način kretanja međunarodnog kapitala jesu upravo strane direktne investicije koje se definišu kao svaki oblik ulaganja kapitala u određeno preduzeće u inostranstvu kojim se stiče vlasnička kontrola nad tim preduzećem.11 Ono što je karakteristično za strane direktne investicije i što ih razlikuje od bilo kog drugog oblika ulaganja kapitala u

8 Ahmetagić, E., „Organizacija preduzeća“, Ekonomski fakultet, Subotica, 2007., str. 44. 9 Videti: Bjelić, P., Ekonomika međunarodnih odnosa, op. cit., str. 64; i Root, Franklin R.,

International Trade and Investments, South-Western Publishing Co., Cincinnati, Ohio, 1990, str. 583.

10 Unković, M., „Međunarodno kretanje kapitala i položaj Jugoslavije“, Naučna knjiga, Beograd, 1980., str.11.

11 Vidas Bubanja, M., „ Metode i determinante stranih direktnih investicija“, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1998., str. 316.

298

stranu zemlju jeste upravo to da pored osnivanja novih preduzeća, kupovinom postojećeg preduzeća u drugoj zemlji, ili osnivanjem potpuno nove filijale matične kompanije, ovaj vid investiranja podrazumeva i širenje vrednog znanja (know how), preduzetništva u formi istraživanja i razvoja, proizvodne tehnologije, marketinških veština, upravljačkog znanja, i slično. Sa druge strane, ništa od ovoga obično ne prati klasično investiranje.

Utvrdivši glavne odrednice za transnacionalnu korporaciju i strane direktne investicije može se zaključiti da transnacionalne korporacije, same po sebi, imaju mogućnost da sprovode direktno investiranje upravo u onom obliku kako je ono i definisano. Naime, strane direktne investicije, kao najveća komponenta dugoročnih kapitalnih tokova u zemljama u tranziciji i zemljama u razvoju, snažno doprinose rastu i razvoju preduzeća zemlje domaćina. Uticaj stranih direktnih investicija na preduzeća i na privredu uopšte, razlikuje se u zavisnosti od sektora u koji su strane direktne investicije ušle, veličine i otvorenosti tržišta kao i kvaliteta okruženja koji je stvoren ekonomskim politikama. Kako su one dugoročno ulaganje kapitala, strane direktne investicije moraju biti preduzete od strane velikih i finanijski snažnih subjekata, kakave su upravo transnacionalne korporacije. Ovaj zahtev se postavlja sa aspekta dugog roka, jer direktne investicije zahtevaju za svoj povrat mnogo duži period, kao i osnovnog cilja svakog poslovnog projekta i preduzeća, opstanka na tržištu u savremenim uslovima privređivanja.

ZAŠTO TRANSNACIONALNE KORPORACIJE ULAŽU U ZEMLJE U RAZVOJU?

Kretanje kapitala iz bogatih ka siromašnim privredama oduvek je bilo veoma interesantno sa dva aspekta. Sa jedne strane treba sagledati koji su to interesi onih koji vrše strane direktne investicije, a to su najčećše transnacionalne korporacije, a sa druge strane, neophodno je uvideti koji su to efekti nastali u zemlji domaćinu, u kojoj se realizuje poslovna aktivnost.

Postoji mnoštvo razloga zbog kojih se velike transnacionalne korporacije odlučuju za ulaganje svog kapitala u zemlje u razvoju. Naime, TNK dostižu mnogo veće stope rasta od stopa rasta mnogih država. Npr. korporacija Exxon Mobil, najveća transnacionalna kompanija u svetu u 2000. godini, rangirana na 45. mestu kombinovane liste zemalja i ne-finansijskih kompanija, sa procenjenim iznosom dodate vrednosti od 63 milijarde dolara bila je jednaka veličini država kao što su Čile ili Pakistan.12 Isto tako, u 2008. godini,

12 UNCTAD, World Investment Report 2002, UN, New York and Geneva, 2002, str. 90. i

Stojadinović Jovanović, S., Međunarodna trgovina i transnacionalne kompanije – supstitut ili dopuna, časopis Međunarodni problemi, Vol. 60, 2008, str. 94.

299

kompanija Exxon Mobil je imala dodatu vrednost od 45 milijardi13 i na taj način bi ponovo prevazišla ekonomije mnogih zemalja u razvoju, poput Omana i Lebanona, koje su prema UNCTAD – ovoj rang listi bile među prvih pet zemalja Zapadne Azije u kojima su bile ostvarene najveće strane direktne investicije u 2007. godini 14, a bila bi i u rangu sa Srbijom, koja je imala bruto domaći proizvod od 50 milijardi dolara.15 Upravo zbog tog brzog rasta, nacionalne ekonomije postaju male, i nedovoljno obskrbljene neophodnim resursima i mogućnostima za dalji razvoj transnacionalih korporacija. Kako bi omogućile sebi dalji rast i razvoj, ova preduzeća moraju da pronalaze načine za prevazilaženje tih ograničenja. Izvoz kapitala, kroz strane direktne investicije i kupovinu akcija, kao i izmeštanje svojih proizvodnih pogona u neku drugu zemlju sve više predstavlja način opstanka za mnoge velike kompanije.

Pored osnovnog razloga, prevazilaženja ograničenja koja nameće nacionalno tržište, transnacionalne korporacije često vrše strane direktne investicije u one zemlje u kojima je uspostavljen tzv. „fiskalni raj“ , odnosno poreska politika koja ne opterećuje poslovanje kompanije u onoj meri u kojoj je to opterećenje utvrđeno u drugim zemljama ili u matičnoj zemlji, u kojima postoji pristup prirodnim i proizvodnim resursima (radnoj snazi, sirovinama) i u kojima su ukupni troškovi poslovanja minimalni.

Nesporno je da sa stranim ulaganjima dolazi do upliva novih znanja – kao najvažnijeg resursa savremenog života i privređivanja, i to u oblasti tehnologije proizvodnje, marketinga, menadžmenta, organizacije, preduzetništva, itd. Istovremeno, za sprovođenje i korišćenje novih znanja neophodan je ljudski kapital – radna snaga kao faktor reprodukcije. Kako se procesna industrija, intenzivna u sredstvima za rad, sve više oslanja na elektorniku, nanotehnologije, informatiku i dr., transnacionalnim korporacijama u ovom domenu trebaju obrazovani stručnjaci koji bi upravljali ovim tehnologijama. Izvor stručne, a jeftine radne snage jesu upravo zemlje u razvoju. Na ovaj način, korporacije smanjuju troškove radne snage i omogućavaju sebi iskorišćavanje potencijala „mozgova“ u zemljama u kojima se nalaze njihove filijale. Sa druge strane, kada se radi o proizvodnji koja je intenzivna u radnoj snazi, zemlje u razvoju opet imaju veliku ponudu kvalifikovane radne snage. Naime, ukoliko je u pitanju proizvodnja i montaža delova proizvoda, koji ne zahtevaju visoku stručnost i umeće radnika, transnancionalna korporacija će tragati za zemljom u kojoj će plaćati najnižu cenu radne snage. Primera radi, cena radne snage u Srbiji u 2005. godini bila je daleko niža nego u drugim zemljama u razvoju. Tabela koja sledi prikazuje razlike između cene radne snage u različitim zemljama Evrope.

13 Exxon Mobil Corporation Announces Estimated Record 2008 Results, January 2009., str. 1 14 UNCTAD, World Investment Report 2008, UN, New York and Geneva, 2008, str. 54. 15 http://siteresources.worldbank.org/DATASTATISTICS/Resources/GDP.pdf (preuzeto 22.

07.2009.)

300

Tabela 1.

Mesečna cena radne snage u 2005. godini (u evrima)

Češka 954

Mađarska 944

Hrvatska 844

Poljska 818

Slovačka 700

Srbija 363

Izvor: www.siepa.gov.rs/files/pdf/Invest_in_Serbia.pdf, str. 5., (preuzeto 27.07.2009.)

Pored troškova radne snage, kao faktora reprodukcije, transnacionalne korporacije moraju kreirati poslovne filijale u zemljama u kojima mogu biti ostvareni i niži troškovi vezani za direktne utroške energije, sirovina, transporta i dr. Kao i u slučaju radne snage, zemlje u razvoju oduvek su bile privlačne za transnacionalne gigante jer sa aspekta sagledavanja proizvodnih troškova, cena koštanja proizvoda i usluga je niža, čime se ostavlja prostor za ostvarivanje veće dobiti od prodaje proizvoda na međunarodnom tržištu. Troškovi poslovanja u Srbiji su povoljniji, poput niskih poreskih stopa, brojnih podsticaja za ulaganje, u koje spadaju državne subvencije za direktne investicije između 2.000 i 10.000 evra po novom radnom mestu, zatim oslobođenje od plaćanja poreza na dobit u periodu od 10 godina za velika ulaganja, jeftinijih komunalnih proizvoda i usluga, poput električne energije, gasa ili vode (pogonske energije u proizvodnji!).

Tabela 2.

Uporedni prikaz poreskih stopa u Srbiji i susednim zemljama

SRB

IJA

BU

GA

RSK

A

HR

VA

TSK

A

RU

MU

NIJ

A

SLO

VAČ

KA

ESTO

NIJ

A

POREZ NA DOBIT PRIV. DRUŠTAVA, 2005. 10% 15% 20% 16% 19% 24%

PDV (standardna stopa/niža stopa), 2005.

18% / 8% 20% 22% 19% / 9% 19% 18%

Izvor: http://www.srbija.gov.rs/vesti/dokumenti_sekcija.php?id=45678, Strategija podsticanja i razvoja stranih ulaganja, str. 105., (preuzeto 30.07.2009.).

301

Još jedan razlog zbog kojih se mnoge transnacionalne korporacije odlučuju za investiranje u privrede u razvoju jeste i to što institucionalni okviri u matičnoj zemlji predstavljaju ograničavajući faktor za dalji rast poslovnih performansi ovih preduzeća. Primera radi, u razvijenim zemljama posebna pažnja se poklanja zaštiti životne sredine i ekološkom menadžmentu. Ograničenja koja postavljaju zakonodavstvo i ekološki standardi zahtevaju od proizvođača ekološki „čistu“ proizvodnju, koja, naravno, podrazumeva nove investicije u ISO i EMAS standarde, tehniku i tehnologiju proizvodnje, zaštitu radnika na radnom mestu, društveno odgovorno poslovanje. Osnivanjem poslovnih centara u zemaljama u tranziciji, koje se bore za oporavak privrede i otvaranje novih radnih mesta i koje još uvek nisu realno posvećene ekološkim problemima, transnacinalne korporacije omogućavaju sebi, za jedan određeni period, nesmetano poslovanje sa „prljavim“ tehnologijama, bez zakonskih penala.

U tabeli koja sledi biće prikazane najveće strane direktne investicije u Srbiji, među kojima su mnoge poznate transnacionalne korporacije bile investitori.

Kako je već navedeno, osnovni razlozi ulaganja sredstava transnacionalnih korporacija u zemlje u razvoju jesu niži troškovi poslovanja, jeftina i sposobna radna snaga, manji broj zakonskih ograničenja, npr. u domenu zaštite životne sredine, bliži i jednostavniji pristup i iskorišćavanje ograničenih prirodnih resursa, prodor na nova tržišta, odnosno, želja za bržim i jeftinijim rastom i razvojem. U skladu sa tim neophodno je dati i odgovor na pitanje kakvo je stanje u Srbiji i koje su to prednosti koje bi transnacionalne korporacije ostvarile direktnim investicijama u nacionalnu ekonomiju. Ključne prednosti Srbije podrazumevaju:

• Ključni regionalni položaj i povlašćeni pristup tržištima Istoka i Zapada. • Ljudske resurse i sposobnosti – kvalitetan obrazovni sistem, poznavanje

stranih jezika i naročito odlično poznavanje engleskog jezika među stanovništvom ključne starosne dobi.

• Industrijsku/istraživačku tradiciju i iskustvo u inženjeringu i proizvodnji. • Prirodne i ljudske potencijale i komparativne prednosti za proizvodnju

poljoprivrednih i šumarskih proizvoda, superiornih po pitanju kvaliteta i cene.

• Nižu cenu rada zanatlija i kvalifikovanih radnika, kao i lica koja se nalaze na rukovodećim položajima. 17

17 http://www.srbija.gov.rs/vesti/dokumenti_sekcija.php?id=45678, Strategija podsticanja i

razvoja stranih ulaganja, str. 8., (preuzeto 30.07.2009.).

302

Tabela 3.

Najveće strane direktne investicije u Republici Srbiji od 2002. do 2009. godine16

Kompanija Zemlja porekla Sektor Vrsta ulaganja Iznos

(mil. EUR) Telenor Norveška Telekomunikacije Privatizacija 1.602 Gazprom Neft Rusija Naftna industrija Privatizacija 947

Fiat Italija Auto industrija Zajedničko ulaganje 700

Philip Morris - DIN SAD Duvanska industrija Privatizacija 611

Mobilkom Austria Group Austrija Telekomunikacije Greenfield 570 Intesa Sanpaolo Italija Bankarstvo Tržište kapitala 508 Plaza Centres Izrael Nekretnine Greenfield 500 Stada Nemačka Industrija Tržište kapitala 475 Embassy Group Indija Nekretnine Greenfield 428 Ab InBev Belgija Hrana i piće Tržište kapitala 427 NBG Grčka Bankarstvo Privatizacija 425 Biotech Energy SAD/Mađ. Naftna industrija Greenfield 380 Mercator Slovenija Maloprodaja Greenfield 240 Fondiaria SAI Italija Osiguranje Privatizacija 220 Lukoil - Beopetrol Rusija Naftna industrija Privatizacija 210 Airport City Belgrade Izrael Nekretnine Greenfield 200 Blok 67 Associates Austrija/Srb. Nekretnine Greenfield 180 Holcim – Novi Popovac Švajcarska Cement Privatizacija 170 OTP Bank Mađarska Bankarstvo Privatizacija 166 Alpha Bank - Jubanka Grčka Bankarstvo Privatizacija 152 Carlsberg Danska Hrana i piće Tržište kapitala 152

U.S. Steel – Sartid SAD Prerada lima i čelika Brownfield 150

Metro Cash&Carry Nemačka Veleprodaja Greenfield 150

OMV Austrija Benzinske pumpe Greenfield 150

Coca Cola SAD Bezalkoholma pića Tržište kapitala 142

Lafarge Francuska Cement Privatizacija 141 Africa Israel CORP. Tidhar Izrael Nekretnine Tržište kapitala 120

Droga Kolinska Grand prom. Slovenija Industrija Greenfield 100

Cimos Slovenija Auto industrija Privatizacija 100

JTI Japan Duvanska industrija Privatizacija 100

Izvor: SIEPA

16 Tabela sa sumiranim podacima o korporacijama koje su ostvarile najveće strane direktne

investicije u Srbiju sačinjena je na osnovu uvida u podatke SIEPA – e i Privredne komore Srbije u proteklom periodu.

303

Zahtev za ostvarivanje minimalnih ulaganja (cene koštanja) radi ostvarivanja maksimalnih rezultata (dobiti, tršišnog udela, zaštite životne sredine i dr.), kao osnova zakona ekonomičnosti, postao je neostvariv za mnoge u vremenu koje karakteriše trenutna privredna recesija i ekonomska kriza. Inflacija, kao jedan od pokazatelja stabilnosti ekonomije, imala je tendenciju rasta, ali je primenom metode targetiranja inflacije, Narodna banka Srbije kreirala projekciju za period od 2009. do 2011. godine.18 Za kraj 2009. godine projektovan je raspon od 6% do 10%, sa centralnom vrednošću od 8%, za završni period 2010. godinu raspon je od 4% do 8%, sa centralnom vrednošću od 6%, a za poslednju prognoziranu godinu, 2011., raspon u kom bi se kretala ciljana inflacija bio bi od 3% do 6%, sa centralnom vrednošću od 4,5%. Pored inflacije, privredni rast, koji je beležio rast u prethodih 5 godina, doveden je u pitanje, i ove godine projekcija Svetske Banke iznosi svega 2%. Ovi pokazatelji obeshrabruju investitorske kompanije.

U svom delu „Korporativni preduzetnički kapital“, Mekneli (McNally) je naveo da se sve više poslovna saradnja odvija između jakih preduzeća, neretko transnacionalnih korporacija, i malih preduzeća, koja mogu biti u zemljama u tranziciji. Istraživanja su pokazala da velika preduzeća razvijenih zemalja poslovne odnose i ulaganja realizuju preko malih preduzeća zemalja u tranziciji koja pripadaju delatnostima koje se nalaze na sredini S krive industrijske grane i to ne u ranoj fazi kada su tehnologije i tržišta neizvesni, ali ne ni u fazi kada se konkurencija konsoliduje i stopa rasta prodaje počinje da opada.19 U tabeli 4. prikazane su koristi kako za veliku firmu, tako i za malu, koje ne odstupaju od prethodno iznetih stavova o razlozima investiranja tranasnacionalnih korpora-cija u zemlje u razvoju.

Tabela 4. Koristi od saradnje među preduzećima

R.br. Koristi za veliko preduzeće Koristi za malo preduzeće

1. Mogućnost za razvoj novog proizvoda Pristup izvorima finansiranja

2. Povećanje – širenje preduzeća, kompanije Pristup menadžerskim iskustvima

3. Potrošačima obezbeđuje kvalitetniji proizvod/bolju uslugu Pristup novim tržištima

4. Finansijski dobitak Povećanje mreže distribucije

5. Uvid u nove tehnologije Pomoć u razvoju novog proizvoda / pristup tehničkoj ekspertizi

6. Obezbeđenje rešenja za tehničke probleme Moguća prodaja partnerima

7. Uvid u nova tržišta Sticanje kredibiliteta i pristup dodatnim izvorima finansiranja pored partnera

Izvor: McNally Kevin, Corporate Venture Capital – Bridging the Equity Gap in the Small Business Sector, Routledge, London & New York, 1997., str. 22.

18 Memorandum Narodne banke Srbije o utvrđivanju ciljane stope inflacije za period od 2009.

do 2011. godine, Narodna banka Srbije, 2008., str. 1. 19 Todorović, E., „Uticaj savremenih oblika poslovnje saradnje na struturu kapitala preduzeća

zemalja u tranziciji“, časopis Ekonomske teme, broj 2, 2003., str. 304.

304

EFEKTI STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA I UTICAJ TRANSNACIONALNIH KORPORACIJA U PRIVREDAMA U

TRANZICIJI

Efekti koji nastaju ulaskom transnacionalnih korporacija i njihovim direktnim investicijama u zemlje u razvoju različiti su u zavisnosti od toga koliko je zemlja domaćin sposobna da ih iskoristi.

Jedna od sigurno najvrednijih vlasničkih prednosti TNK je tehnologija. Druge su marka (brand name), specijalizovane veštine, mogućnost organizovanja i integrisanja proizvodnje po raznim zemljama, stvaranje mreže marketinga, ili privilegovan pristup tržištu nevlasničkih prednosti (fondovima, opremi...). Uzete zajedno, ove prednosti znače da TNK može značajno da doprinese razvoju zemlje domaćina – ako zemlja domaćin može da je navede da transferiše svoje prednosti u adekvatnim oblicima i da ima sposobnosti da ih dobro iskoristi.20 Priliv SDI, na prvom mestu, podiže nivo investicione i opšte ekonomske aktivnosti u nekoj zemlji ili regionu. Direktne posledice su rast obima proizvodnje ili usluga, i najčešće ali ne obavezno, rast zaposlenosti.21 Najznačajniji efekti nastali uticajem transnacionalnih korporacija mogu se prikazati kroz: • Kapital i tehnologiju – Transnacionalne korporacije donose finansijske

resurse u zemlju domaćina. SDI prilivi su mnogo stabilniji i lakše ih je servisirati nego komercijalne dugove ili portfolio investicije. Priliv kapitala je ujedno i osnovni motiv za zemlje u razvoju koje najviše problema imaju upravo u domenu niske i nedovljne domaće štednje i domaćih investicija. Isto tako, TNK mogu da donesu modernu tehnologiju, koja nije dostupna kada nema SDI, i mogu da povećaju efikasnost korišćenja postojeće tehnologije. One mogu da prilagode tehnologiju lokalnim uslovima, koristeći njihovo iskustvo u drugim zemljama. Takođe, u nekim slučajevima, mogu da postave lokalne istraživačko-razvojne kapacitete, da stimulišu tehničku efikasnost i tehničke promene u lokalnim preduzećima, dobavljačima, klijentima i konkurentima, obezbeđujući im pomoć, služeći im kao model, ili intenziviranjem konkurencije22. Međutim, u praksi nisu dostignute sve prednosti u pogledu tehnologija. SDI u najnovije tehnologije su retke i ograničene na nekoliko firmi kao što je npr. Nokia ili Ericsson, a prelivanje tehnologija i znanja je ograničenog obima, kako zbog toga što su

20 Grubor, M., „Uticaj stranih direktnih investicija na poslovanje preduzeća“, časopis

Industrija, broj 3 – 4, 2003., str. 110. 21 Antevski, M., „Razvojni potencijali stranih direktnih investicija: komparativna međunarodna

iskustva“, časopis Međunarodni problemi, br. 1 – 2, 2009., str.50. 22 Grubor, M., „Uticaj stranih direktnih investicija na poslovanje preduzeća“, časopis

Industrija, broj 3 – 4, 2003., str. 110.

305

investicije plasirane u stare tehnologije, tako i zbog ograničene receptivne sposobnosti lokalnih firmi.23

• Menadžment i zaposlenost – TNK zapošljavaju i imaju pristup radnoj snazi sa veštinama i znanjem koje zahtevaju savremeni, visokokonkurentni uslovi poslovanja, te mogu da transferišu takve veštine i znanje u njihove strane filijale, dovodeći eksperte i organizujući treninge i obuku. Na taj način poboljšane i adaptirane veštine, nova organizaciona znanja i tehnike menadžmenta mogu doneti konkurentske koristi preduzećima i pomoći im u održavanju zaposlenosti kako se ekonomski i tehnološki uslovi menjaju. Ovaj vid uticaja TNK je veoma značajan jer će difuzija novostečenih organizacionih, proizvodnih i menadžerskih znanja imati naročito pozitivan uticaj tek u budućnosti. Ipak, u pogledu zaposlenosti, dosadašnja iskustva su pokazala da su efekti TNK i SDI na smanjenje broja nezaposlenih u zemljama u razvoju ostali ograničeni.

• Tržište, okruženje i vlada – TNK obezbeđuju pristup izvoznim tržištima, i za robu koja se već proizvodi u zemlji domaćinu, pružajući im mogućnost nastupa i na međunarodnom tržištu. Rast izvoza sam za sebe pruža koristi u pogledu tehnološkog učenja, realizacije ekonomije obima, konkurentnih podsticaja i tržišne inteligencije. Što se tiče pravca ulaganja na inostranim tržištima, veći deo SDI se plasira u sektor usluga (bankarski sektor, osiguranje, trgovina, transport i prateće usluge, konsalting, advertajzing, poslovne usluge).24 Ono što je negativan efekat jeste da su TNK kroz kupovinu domaćeg tržišta, kao jednog od motiva za strane direktne investicije, uvećale postojeće i dovele do novih problema na lokalnim tržišta (monopoli, oligopoli, prećutni karteli). Što se tiče uticaja na okruženje, TNK imaju poseban značaj u razvoju „čistih tehnologija“ i modernih sistema ekološkog menadžmenta. Višestruki efekat tehnologija i metoda upravljanja može potencijalno da unapredi upravljanje okruženjem u lokalnim firmama u okviru industrija gde postoje strane filijale. Ali, to što TNK pružaju velike mogućnosti za razvoj, ne znači da će jednostavno otvaranje ka SDI biti najbolji način za ostvarivanje koristi od njih. Potencijalni neuspesi ili izgubljene šanse znače neophodnost intervenisanja vlade u procesu kreiranja adekvatnih strategija za privlačenja SDI. Isto tako, bitno je napomenuti da iako postoje pozitivni efekti prenošenja tehnologija i organizacionog znanja na upravljanje okruženjem, ukoliko radna snaga, kao kritičan faktor uspešnosti, nije sposobna da prihvati ove inovacije, ne može se računati na snažniji prosperitet.

Ukupan efekat TNK, odnosno SDI, na domaća preduzeća i privredu može biti različit u zavisnosti od sposobnosti domaćih preduzeća i mera ekonomske politike zemlje primaoca SDI. Ukoliko TNK ulaze na tržišta gde domaće firme

23 Antevski, M., „Razvojni potencijali stranih direktnih investicija: komparativna međunarodna

iskustva“, časopis Međunarodni problemi, br. 1 – 2, 2009., str. 67. 24 Antevski, M., Ibidem.

306

imaju tehnološke, finansijske i druge sposobnosti za borbu sa konkurencijom, efekat povećanja konkurencije će biti pozitivan. Međutim, ukoliko TNK ulaze na tržišta na kojima egzistiraju tehnološki i finansijski slaba lokalna preduzeća i na kojima postoje mogućnosti za diferenciranje proizvoda i ostvarivanje efekata ekonomije obima, velika je mogućnost stvaranja TNK monopola i ograničavanja domaćih firmi na pojedine tržišne niše.25 U uslovima dominacije politike konkurencije koja podrazumeva liberalizaciju spoljnih tokova, efikasno antimonopolsko zakonodavstvo, smanjenje barijera za ulazak na tržišta, a koju je neophodno da zastupaju ekonomske vlasti u zemlji, kao i ukoliko postoji strategijski pristup prema SDI koji podrazumeva njihovo sektorsko targetiranje i (privremeno) ograničavanje njihovog ulaska u pojedine sektore, tada je moguće ostvariti pozitivne efekte za domaće firme od prisustva TNK na domaćem tržištu. Povećanje konkurentnosti domaćih firmi znači da se tenološki gep između njih i filijala smanjuje, što može dovesti do smanjenja tražnje za proizvodima TNK stvarajući kod njih veći motiv za transfer novije tehnologije.

ZAKLJUČAK

Analizom motiva i načina ulaganja TNK, kao i efekata koji se ostvaruju u zemljama u tranziciji, može se zaključiti da transnacionalne korporacije igraju najznačajniju ulogu u povezivanju svetske privrede omogućavajući zemljama u tranziciji da dođu do značajnog priliva stranog kapitala koji će im omogućiti asimiliranje progresivnih dostignuća civilizacije, a u cilju modernizacije privrednog sistema i uključivanja u globalne tokove ekonomskog razvoja. Dakle, krajnji uticaj TNK je uglavnom pozitivan, a tranzitornoj zemlji donosi određene koristi, kao što su: ubrzan privredni rast i razvoj, porast zaposlenosti i konkurentnosti, uvođenje novih tehnika i tehnologija, unapređenje menadžerskih i organizacionih veština radnika, odnosno prelivanje znanja – tehnološkog, organizacionog, upravljačkog, komercijalnog itd. Međutim, iako dolazi do rasta zaposlenosti domaće radne snage, jačanje konkurencije i ekonomske snage domaćih preduzeća nije zagarantovano. TNK ulažu u Srbiju, zemlju u tranziciji, ali isto tako vrše i ekspolataciju svega onog što su uložili, od radne snage, preko energetskih i drugih resursa, do liberalnije poslovne i poreske politike. Posmatrano sa tog aspekta dolazi do pojave određenih negatvnih efekata koji se teško mogu izbeći, ako što su između ostalog prekomerno iskorištavanje prirodnih resursa i radne snage, tehnološka i globalna zavisnost zemlje domaćina od stranog ulagača i dr. Direktni efekti, koji se očitavaju u kratkom roku jesu povećanje zaposlenosti (ne nužno!), otvaranje novi preduzeća, jačanje konkurencije, ulazak domaćih proizvođača na međunarodno tržište, ali isto tako i prihvatanje „prljavih“ tehnologija proizvodnje, monopolsko ponašanje TNK, eliminisanje menadžerskh slojeva u 25 Grubor, M., „Uticaj stranih direktnih investicija na poslovanje preduzeća“, časopis

Industrija, broj 3 – 4, 2003., str. 111.

307

novim preduzećima – top menadžment je često iz matične zemlje, kao i prava odlučivanja, ekspolataciju prirodnih resusra itd.

Međutim, sagledavanjem kako pozitivnih, tako i negativnih efekata koji se ostvaruju ulaskom TNK u zemlje u tranziciji, može se zaključiti da one imaju pretežno koristan uticaj na razvoj i jačanje privrede zemlje domaćina. Novine u pogledu tehnologija i znanja koje transnacionalne korporacije, kao nosioci SDI, unose u zemlju domaćina, jeste ono na čemu se može jačati srpska privreda, tj. privreda jedne zemlje u tranziciji. Dakle, za zemlju je optimalno da sve više postaje proizvodna baza za TNK, deo njihovog globalnog proizvodnog lanca i deo njihove međunarodne trgovinske mreže.26 To je dugoročna korist koja će omogućiti osnivanje i razvoj preduzeća na osnovama konkurencije, liberalizacije trgovine, savremenih znanja o upravljanju i organizaciji rada. Takođe, to je jedini put uključivanja u globalne tokove razvoja.

Literatura: 1. Ahmetagić, E., „Organizacija preduzeća“, Ekonomski fakultet, Subotica, 2007. 2. Antevski, M., „Razvojni potencijali stranih direktnih investicija: komparativna

međunarodna iskustva“, časopis Međunarodni problemi, br. 1 – 2, 2009. 3. Dicken, P., „Global Shift: Transforming the World Economy“, Paul Chapman

Publishing Ltd, London, 1999. 4. Dunning, J., H., „Multinational Enterprises and the Global Economy“, Addison-

Wesley Publishing Company Inc., Wokingham, England, 1993. 5. Exxon Mobil Corporation Announces Estimated Record 2008 Results, January 2009. 6. Grubor, M., „Uticaj stranih direktnih investicija na poslovanje preduzeća“, časopis

Industrija, broj 3 – 4, 2003. 7. Maksimović, Lj., „Globalizacija, strane direktne investicije i zemlje u tranziciji“,

časopis Ekonomske teme, br. 2, 2003. 8. McNally, K., „Corporate Venture Capital – Bridging the Equity Gap in the Small

Business Sector“, Routledge, London & New York, 1997. 9. Memorandum Narodne banke Srbije o utvrđivanju ciljane stope inflacije za period od

2009. do 2011. godine, Narodna banka Srbije, 2008. 10. Stefanović, M., „Uticaj stranih direktnih investicja na razvoj nacionalne ekonomije“,

časopis Ekonomske teme, broj 2, Niš, 2008. 11. Stojadinović Jovanović, S., Međunarodna trgovina i transnacionalne kompanije –

supstitut ili dopuna, časopis Međunarodni problemi, Vol. 60, 2008, str. 94. 12. Svetličič, M., „Zlatne niti transnacionalnih preduzeća“, Ekonomika, Beograd, 1986. 13. Todorović, E., „Uticaj savremenih oblika poslovnje saradnje na struturu kapitala

preduzeća zemalja u tranziciji“, časopis Ekonomske teme, broj 2, Niš, 2003. 14. Vidas Bubanja, M., „Metode i determinante stranih direktnih investicija“, Institut

ekonomskih nauka, Beograd, 1998. 15. UNCTAD, „World Investment Report 2002“, UN, New York and Geneva, 2002. 16. UNCTAD, „World Investment Report 2004“, UN, New York and Geneva, 2004.

26 Maksimović, Lj., „Globalizacija, strane direktne investicije i zemlje u tranziciji“, časopis

Ekonomske teme, br. 2, 2003., str. 137

308

17. UNCTAD, „World Investment Report 2008“, UN, New York and Geneva, 2008. 18. http://pks.komora.net/Portals/0/mmStrane%20direktne%20investicije%20u%20R.%20

Srbiji.pdf, str. 2., (preuzeto 29.07.2009.) 19. http://siteresources.worldbank.org/DATASTATISTICS/Resources/GDP.pdf (preuzeto

22. 07.2009.) 20. http://www.siepa.gov.rs/files/pdf/Invest_in_Serbia.pdf, str. 5., (preuzeto 27.07.2009.) 21. http://www.siepa.sr.gov.yu/site/en/home/1/investing_in_serbia/strong_fdi_figures/,

(preuzeto29.07.2009.) 22. http://www.srbija.gov.rs/vesti/dokumenti_sekcija.php?id=45678, Strategija

podsticanja i razvoja stranih ulaganja, (preuzeto 30.07.2009.)

309

Milijana Đorđević - master* Biljana Lazić - master*

ZNAČAJ STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA ZA PRIVREDNI RAZVOJ SRBIJE

Abstrakt: Na početku novog milenijuma, privreda Srbije se našla pred najvažnijim problemom ekonomskog razvoja koji se ogleda u nedostatku kapitala. Bez kapitala se ne mogu rešiti ključni razvojni problemi privrede. Svetska ekonomska kriza umnogome je doprinela usporavanju i onako niskog rasta i razvoja, uzrokovanog brojnim problemima još iz ranijeg perioda,kao što su: desetogodišnja izolacija, ratni sukobi, zastarela tehnologija, nedostatak domaćeg kapitala itd. Sve to nameće potrebu privlačenja stranih direktnih investicija u cilju jednog bržeg privrednog rasta i razvoja. Cilj ovog rada je da ukaže: 1. na efekte stranih direktnih investicija, na privrednu aktivnost zemlje domaćina, 2. na obim, dinamiku i strukturu stranih direktnih investicija u privredi Srbije, kao I 3. perspektive stranih direktnih investicija.

Ključne reči: tokovi kapitala, investicije, kriza, privredni rast, tranzicija, privredni razvoj

THE IMPORTANCE OF FOREIGN DIRECT INVESTMENTS FOR ECONOMIC DEVELOPMENT OF SERBIA

Abstract: At the beginning of the new millennium, Serbian economy faced the most significant problem regarding economic development – the lack of capital. Key issues related to economic development cannot be solved without sufficient capital. World economic crisis contributed significantly to the lagging of already low growth and development rate caused by the numerous problems reaching back in time, such as: ten year isolation, war conflicts, outdated technology, lack of domestic capital, etc. All the aforementioned facts impose the need for attracting foreign direct investments in order to initiate more rapid economic growth and development. The aim of this paper is to draw attention to: (1) effects of foreign direct investments on the economic activities of the host country; (2) scope, dynamics and structure of foreign direct investments in Serbian economy; and (3) prospects of foreign direct investments.

Key words: capital flows, investments, crisis, economic growth, transition, economic development.

* Visoka poslovna škola strukovnih studija, Novi Sad

310

UVOD

Na samom početku perioda tranzicije, ranih devedesetih godina, u skoro svim evropskim zemljama u tranziciji kako u široj, tako i u stručnoj javnosti postavljeno je pitanje efikasnosti priliva stranog kapitala. Postojala je nedoumica oko odnosa pozitivnih i negativnih uticaja stranih direktnih investicija. Danas su strane direktne investicije osnovni mehanizam globalizacije svetske privrede. Za državu u koju se ulaže, strane direktne investicije znače svaranje novih radnih mesta, povećanje izvoza kao i pokretanje privrednog rasta i razvoja. Sa druge strane, strane direktne investicije omogućavaju investitoru da stekne pravo svojine, kontrole i upravljanja po osnovu uloženog kapitala. Investiranje u druge zemlje takođe može da znači brže i povoljnije snabdevanje sirovinama, električnom energijom, jednostavniji transport, ili pristup slobodnimekonomskim zonama. Pozitivne uticaje stranih direktnih investicija na privredu tranzicionih zemalja potvrđuju brojna empiriska istraživanja. O njima govore neki indirektni pokazatelji, kao na primer visoko učešće u ukupnom izvozu domaćih firmi nakon preuzimanja vlasništva od strane sranih kompanija. Neophodno je privlačenje stranih direktnih investicija u Srbiju, s’obzirom da strani investitori donose nova znanja, tehnologije i tžišta.

OBIM, DINAMIKA I STRUKTURA STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA U SRBIJI

Interes je svih zemalja da privuku investicioni kapital iz inostranstva u sto većem obimu. Činjenica je da nove investicije podstiču ekonomsku aktivnost i mogućnost za porast zaposlenosti svih faktora. Priliv ovog kapitala ne povećava dug zemlje prema inostranstvu, a inostrane firme preuzimaju delimično ili potpuno rizik investiranja i čine određene napore da zajednička, kao i njihova sopstvena preduzeća, što uspešnije posluju. Zbog toga te firme morju ulagati u opremu, savremeni marketing i menadžment, kojima će se obezbediti uspešan rad zajedničkih i sopstvenih preduzećau inostranstvu, na području zemalja u razvoju, zemalja u tranziciji, pa i Srbiji.

Sadašnji i budući značaj stranih direktnih investicija u Srbiji potiče iz činjenice da finansiranje razvoja srpske privrede zasnovano na zaduživanju nije održivo. Bez sranih direktnih investicija nema modernicacije i nove privredne structure. Srane direktne investicije smatraju se najkorisnijim izvorom kapitala, zbog prednosti u odnosu na druge izvore kao što su zaduživanje u i nostranstvu i portfolio investicije. U odnosu na inostrane kredite, prednost je što ne podrazumevaju značajnije odlive kapitala u budućnosti, što može ugroziti tekući bilans i privredni rast.

311

Promena političkog odnosa međunarodne zajednice prema našoj zemlji i njeno ponovno uključivanje u savremene svetske integracione procese, doveli su do povećanja zainteresovanosti stranih investitora za ulaganje u našu privredu. Naša zemlja je regulisala osnose sa najznačajnijim Međunarodnim finansijskim institucijama, postignut je sporazum sa međunarodnim poveriocima u okviru pariskog kluba, zaključeni su brojni bilateralni sporazumi o uzajamnom podsticanju i zaštiti investicija. Sa druge strane, doneti su novi zakonski propisi koji afirmišu aktivnosti stranih direktnih investicija, kao što su: novi Zakon o privatizaciji, Zakon o stranim ulaganjima i brojni drugi zakoni. Ovakve aktivnosti su doprinele da se investiciona klima u našoj zemlji učini dosta privlačnijom, mada se na tom planu mora uraditi još mnogo toga, a posebno u sferi unutrašnjih političkih prilika čija permanentna nestabilnost predstavlja značajno ograničenje za aktivnije ulaganje stranih investitora u privredu Srbije.1

Nakon ukidanja sankcija u 2000. godini i normalizacije odnosa sa svetom, stvaraju se povoljni institucionalni i politički preduslovi za strana ulaganja. Donošenjem novog zakona o privatizaciji 2001. godine, razvojem trzišta hartija od vrednosti, usvajanjem zakona o stranim ulaganjima 2002. godine stvorene su nove mogućnosti za dinamičniji priliv stranih ulaganja.

Postojeća statistika stranih ulaganja u Srbiji zasniva se na evidenciji kapitalnih transfera koju vodi Narodna banka Srbije. Kako je tekao priliv stranih direktnih i nvesticija u našoj zemlji u periodu od 2000-2007. godine prikazaćemo na sledećem grafikonu.

Grafik 1.

Priliv stranih direknih investcija u Srbiju u periodu od 2000. do 2007.god.2

Priliv SDI u Srbiju

0

1000

2000

3000

4000

2000.01. 02. 03. 04. 05. 06. 07.

Priliv SDI

1 Milovanović R., 2008., Strane direktne investicije kao razvojna šansa srpske privrede,

Kragujevac, Ekonomski fakultet Kragujevac 2 www.siepa.sr.gov.yu, Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza republike Srbije

312

Uočava se da je priliv stranih direktnih investicija u posmatranom periodu imao tendenciju rasta, manji pad je zabelezen u 2004. godini, tako da je u 2006. godini dostigao najveći iznos od 3.496,6 miliona eura.3 Imajući u vidu da je preovlađujući deo priliva stranih direktnih investicija ostvaren kroz privatizaciju, nije se mogao očekivati snažniji uticaj na privredni rast i izvoz. Doslo je do poboljšanja performansi preduzeća koja su pripala transnacionalnim kompanijama: porasla je likvidnost, produktivnost, obim proizvodnje ali opala je zaposlenost. Ogroman novac odlazi u potrošnju i kreira spoljnotrgovinski deficit.

Priliv stranih direktnih investicija od 2000. godine do danas je vrlo skroman u poređenju sa zemljama u okruženju, naročito ako se ima u vidu procena eksperata da je apsorpciona moć srpske privrede za privlačenje stranih direktnih investicija oko 2 milijarde dolara godišnje. Kompanije iz SAD-a su na prvom mestu po obimu stranih direktnih investicija, zatim Austrija, Nemačka, Grčka i Slovenija. Najznačajnije strane direktne investicije prikazačemo u sledećoj tabeli.

Tabela 1.

Glavne SDI u Srbiji u periodu 2002-2007. godine

Kompanija Zemlja porekla Sektor

Suma investicija

(u milionima eura)

Telenor Norveška Telekomunikacije 1.513 Mobilkom Austrija Telekomunikacije 570 Philip Morris SAD Duvanska industrija 518 Stada Nemačka Industrija 475 Banca Intesa - Delta banka Italija Bankarstvo 462 Interbrew - Apatiska pivara Belgija Pivara 430 NBG Grčka Bankarstvo 425 Mercator Slovenija Retail 240 Lukoil-Beopetrol Rusija Naftna industrija 210 Holcim-Novi Popovac Švajcarska Cement 185 OTP Bank Mađarska Bankarstvo 166 Alpha Bank-Jubanka Grčka Bankarstvo 152 U. S. Steel-Sartid SAD Prerada lima i čelika 150 Metro Cash and Carry Nemačka Veleprodaja 150 OMV Austrija Benzinske pumpe 150 Coca Cola SAD Bezalkoholna pića 142 Africa Israel Corp. Tidhar Izrael Nekretnine 120 Droga Kolinska Grand prom Slovenija Industrija 100

Izvor: http/pks.komora.net

3 www.economy.co.yu

313

Posmatrajući podatke iz predhodne tabele možemo videti das u glavne strane direktne investicije odlazile u bankarstvo, telekomunikacije, proizvodnju cigareta, piva, cementa, čelika, podnih obloga i hemijsku industriju. Pored ulaganja u proizvodnju , strane direktne investicije su našle prostora i u sferi bankarstva, psebno se mogu istaći aranžmani između Banca Intesa i Delta banke, kao i ulaganja grčke Alpha Bank u Jubanku.

Analiza priliva SDI u Srbiji u 2006. godini, posmatrani po granama delatnosti, pokazuje dominaciju finansijskog sektora, telekomunikacija i prerađivačke industrije (priliv je iznosio 2,01 mlrd. USD, 1,55 mlrd USD I 0,99 mlrd. USD, respektivno), što predstavlja 83% ukupnih ulaznih SDI.

Ulazni tokovi SDI su postojali i ranije, ali su bili dosta skromnih razmera. Godišnji prosek SDI u periodu 1992-1997. godine za Srbiju iznosio je 178 miliona USD. Godine 1998. priliv SDI se smanjio na 113 miliona USD, 1999. godine priliv i dalje opada, da bi 2000. godine pao na svega 25 miliona USD. Sledeće, 2001. godine uočava se rast priliva SDI. Srane direktne investicije rastu sa 25 miliona USD na 165 miliona, da bi 2002. godine dostigle obim od 475 miliona USD. Godine 2005, SDI su dostigle obi m od 1.550 miliona eura, da bi 2006. njihov obim iznosio oko 4.000 miliona eura.

Najznačajnije učešće stranog kapitala poslednjih godina u našoj zemlji imaju Norveška, Nemačka, Grčka, Austrija a neophodno je napomenuti da regionalnu distribuciju ulaznih stranih direktnih investicija u Srbiji karakteriše i učešće kapitala iz susednih zemalja među kojima najbolje kotirane su Slovenija i Hrvatska.

UTICAJ KRIZE NA PRILIV STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA U SRBIJI

Pred kraj 2007. godine Srbija značajnije počinje da oseća efekte Svetske ekonomske krize. početkom 2008. godine, pod uticajem zbivanja na domaćem i velikim svetskim finansijskim tržištima, evidentno je došlo do značajnijih povlačenja stranih investitora sa tržišta Srbije. Usled lošeg kreditnog rejtinga Srbije i povećanog rizika ulaganja u zemlju , ulazak kapitala iz inostranstva kroz nove portfolio investicije je smanjen. Naime, Srbija se susreće sa ogromnim problemom nemogućnosti dobijanja novih kredita iz inostranstva. Domaći investitori usled straha od budućih dešavanja na Berzi odlučuju se za štednju.

Takođe, kao posledica Svetske ekonomske krize dolazi do osetnog smanjenja priliva deviza po osnovu prodaje preduzeća strancima.Priliv deviza po osnovu tekućih transfera je takođe smanjen (za oko 6,6%), a posebno je smanjen po osnovu izvoza robe i usluga (za oko 21,2%). Sve to, imalo je za

314

posledicu, čak i u uslovima znatnog smanjenja uvoza robe i usluga (za oko 25,4%), osetno veći ukupan odliv od ukupnog priliva deviza (za oko 200 miliona dolara), što je dovelo do osetne depresijacije ekstremno precenjenog dinara. Sve precenjenija vrednost dinara bila je posledica, pre svega , modela reformi i mera makroekonomske politike, što je za krajnji rezultat imalo povećanu izloženost Srbije negativnim efektima Svetske ekonomske krize.

Kao što je već rečeno, jedan od najtežih efekata ekonomske krize jeste pad priliva sranih direktnih investicija. U datim okolnostima investitori postaju konzervativniji i izbegavaju ulaganja u tržista u razvoju, maksimalno izbegavajući svaki rizik.Prema istraživanjima UNCTAD (United Nations Conference on Trade and Development), u 2008. godini globalni priliv stranih direktnih investicija opao je za21% na 1.400 milijardi dolara i taj silazni trend prema njihovim procenma nastavićese i u 2009. godini4. Svetska ekonomska kriza je više uticala na razvijene zemlje, gde se priliv stranih direktnih investicija u 2008. godini smanjio na 840 milijardi sa 1.247 milijardi koliko je iznosio u 2007. godini, što predstavlja smanjenje od oko 32,7%.

Priliv SDI, prema podacima UNCTAD-a, u zemlje u razvoju povećao se sa 500 milijardi dolara u 2007. godini na 518 milijardi dolara u 2008. godini, što predstavlja rast od 3,6%. Navedeni podaci prikazani su na sledećem grafiku:

Grafik 2.

Priliv strah direktnih investicija u milijardama USD

0200400600800100012001400160018002000

2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.

Ukupan svetski priliv SDI

Priliv SDI u razvijene zemlje

Priliv SDI u zemlje u razvoju

4 www.unctad.org, 2009., Assessing the impact of the current financial and economic crisis on

global FDI flows

315

Naime, Srbiji, koja predstavlja zemlju u tranziciji, neophodne su strane direktne investicije koje bi predstavljale glavni pokretač ekonomskog rasta zemlje u narednom periodu. Ali pored ovog vida priliva stranog kapitala, zemlje u tranziciji karakteriše i nizak nivo domaće štednje, iz koje bi se samostalno finansirao razvoj, nedostatak savremene tehnologije i upravljačkog znanja. Međutim, politička dešavanja u Srbiji tokom predhodnih godina ostavljaju negativan utisak na strane investiture što se manifestuje kroz smanjenje, odnosno usporavanje priliva stranih investicija. Najveći uticaj Svetske ekonomske krize na priliv stranih direktnih investicija beleži se krajem 2008. godine, i dalje se osećaju u tekućoj godini.

Kao rezultat pada priliva stranih direktnih investicija dolazi do smanjenja uvođenja novih proizvodnih kapaciteta, što će imati za posledicu smanjenje broja novih radnih mesta, smanjenje tražnje, smanjen rast izvoza i usporavanje privrednog rasta zemlje. Na sledećem grafikonu prikazana je stopa realnog rasta BDP u periodu od 2000. godine do 2008. godine.

Grafik 3.

Stopa rasta realnog BDP u period od 2000. do 2008. godine5

BDP, realni rast u %

0

1

2

3

4

5

6

7

8

9

2000.2001.2002.2003.2004.2005.2006.2007.2008.

BDP, realni rast u %

5 Ministarstvo finansija Republike Srbije,http://www.mfin.sr.gov.yu

316

U 2008. godini došlo je do usporavanja stope rasta privredne aktivnosti na oko 6%.6 Međutim, posledice ekonomske krize po BDP biće vidljive u 2009.godini. Privredni rast u Srbiji, prema prognozama MMF-a, iznosi 2% za april mesec 2009. godine. Naime, kako bi se priliv stranih direktnih investicija povećao, država treba da preduzme odgovarajuće mere kojima bi uticala na stvaranje boljeg ambijenta za investiranje. Ona je kroz primenu novih zakonskih rešenja uspela da poboljša uslove za otpočinjanje posla, što se ogleda na primer u smanjenju vremena i troškova za registraciju preduzeća, smanjeni su troškovi poreza i taksi i poboljašna su prava kreditora. Ali ipak, poslednja istraživanja Svetske banke (prezentovana u izveštaju o poslovanju 2009. godine) o uslovima za razvoj posla, Srbiju rangiraju tek na 94. mesto od ukupno 181 zemlje. Naime, država bi trebala da radi na poboljšanju kreditnog rejtinga zemlje, kako bi se krediti međunarodnih finansijskih institucija učinili dostupnijim i povoljnijim, a samim tim bi se i stranim investitorima ulilo poverenje da je srpsko tržiste vredno ulaganja.

Kada se govori o Svetskoj ekonomskoj krizi, i njenom uticaju na privredni rast i razvoj zemlje, nemoguće je zaobići njen uticaj na porast stope nezaposlenosti, koja je u odnosu na 2008. godinu kada je iznosila 26,5% porasla na 27,1% za tekuću godinu. U 2009. godini može se očekivati da će broj nezaposlenih rasti kako se kriza bude produbljivala. Ako uzmemo u obzir sve predhodno navedeno možemo zaključiti da Svetska ekonomska kriza najveći negativan uticaj, u našem slučaju, manifetuje kroz povlačenje stranog kapitala koji za posledicu ima smanjenje ekonomskog razvoja i integraciju u svetsko tržište. Nedovoljno poverenje u bankarski sistem i pad investicija, ispoljava se kroz povlačenje deviznih sredstava iz finansijskog sistema i smanjenja devizne aktivnosti. Protiv ovih šokova deluje Narodna Banka Srbije i Vlada Republike Srbije merama za podsticanje štednje i trgovanja na berzi. Devizne rezerve zemlje omogućuju višemesečno pokriće uvoza robe i usluga, pokriće kratkoročnog spoljnog duga zemlje i očekivane otplate srednjoročnih i dugoročnih kredita u narednim godinama.

MERE I MOGUĆNOSTI ZA PRIVLAČENJE STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

Mogućnosti za rast stranih direktnih investicija u privredi Srbije7, postoje, ali mnogi faktori ometaju njihovu realizaciju. Da bi se postojeće mogućnosti mogle koristiti, identifikovanje i analiza ograničavajućih faktora predstavljaju

6 Ministarstvo finansija Republike Srbije,http://www.mfin.sr.gov.yu 7 Stojadinović Jovanović S., 2008, Mogućnosti za rast stranih direktnih investicija,

Transnacionalizacija međunarodne trgovine, Beograd, Prometej

317

prvi korak na putu privlačenja stranih direktnih investicija. Na neatraktivnost Srbije za plasman stranih direktnih investicija, uticale su ekonomske sankcije, politički rizici nerazvijenost finansijskog tržišta, česte promene modela privatizacije kao i odsustvo sprovođenja privredne reforme.

Nakon 2000. godine i postignutih rezultata na polju uspostavljanja makroekonomske stabilnosti, liberalizacije trgovine, kao i kreiranja podsticajnih zakona uspostavljena je i značajnija saradnja sa stranim investitorima. Međutim sve ovo, predstavlja samo početni korak u stvaranju povoljnog ukupnog ambijenta neophodnog za inteziviranje priliva stranih direktnih investicija.

Na slabiji priliv stranih direktnih investicija uticao je i spoljni faktor vezan za pogoršanje svetske privredne situacije i opadanja globalnih investicija. U tim uslovima puno pažnje treba posvetiti izgradnji privlačnog investicionog okruženja i promovisanju domaćih lokacija, kao i povećanju koristi koje domaća privreda može očekivati od već otvorenih filijala na svojoj teritoriji.

Osnovni uslovi za privlačenje stranog kapitala jesu:8

• Politička i ekonomska stabilnost, • Kvalitetni zakoni, • Intezivna saradnja sa EU, • Regulisanje i delimičan otpis spoljnog duga, • Dinamičan i stabilan privredni razvoj, • Niski potencijalni rizici i • Sprovođenje jasno agresivnije promocione politike i strategije.

ZAKLJUČAK

Strani investitori su potrebni svim zemljama, ponajviše zemljama u tranziciji, koji beleže hroničnu nestašicu sopstvenog kapitala, upravljačkih znanja, savremene tehnologije, i onih koji nemaju domaću štednju iz koje bi mogli da samostalno finansiraju sopstveni razvoj. Od stranih ulaganja treba očekivati rast proizvodnje, rast plata, zaposlenosti, izvoza, porezkih prihoda, tehničke i menadžerske veštine, slabljenje snage domaćih monopola i rast konkurencije. Iz faze teorijskog tumačenja pozitivnih efekata stranih direktnih investicija , većina tanzitornih ekonomija se našla u fazi kada je strani kapital stvarno ušao u privredu i postao dominantan u određenim sektorima, značajno podstičući procese modernizacije. Samim tim, lokalne firme su bile suočene sa oštrom konkurencijom rivala u stranom vlasništvu. Međutim, ono što većina

8 Dašić B., 2006., Stvaranje povoljnog institucionalnog ambijenta kao preduslov za privlačenje

SDI, Kragujevac, Ekonomski horizonti

318

tranzitornih ekonomija evidentira u pogledu rada i poslovanja kompanija u stranom vlasništvu svodo se na sledeće:

• lokalne kompanije koje je kupio strani vlasnik dobro posluju pod njegovom upravom,

• veliki broj lokalnih firmi beleži pristup novim znanjima, tehnologiji, tržištima, finansijskim izvorima, zahvaljujući stanom partneru,

• kompanije u stranom vlasništvu više investiraju, ostvaruju veće nivoe produktivnosti i postiču izvoz više od lokalnih firmi.

Potrebu za privlačenjem sranih direktnih investicija je, s obzirom da strani investitori osim kapitala donose i nova znanja, tehnologije i tržišta, teško osporiti. Strane direktne investicije predstavljaju glavni izvor priliva deviznih sredstava, što je u slučaju Srbije, gde je teško u većem obimu mobilisati domaću štednju, vrlo važno za finansiranje deficita na tekućem računu platnog bilansa. Pravna i politička stabilnost imaju izuzetan značaj za tokove stranih direktnih investicija u našoj zemlji, često značajniji i od makroekonomskih faktora. Nastavak ili inteziviranje političke krize u Srbiji, imalo bi pogubne posledice po plasman stranih direktnih investicija.

Od stranih direktnih investicija može se lako ostvariti obostrana korist – i za stranog ulagača i za zemlju domaćina u vidu rasta i razvoja privrede i konkretno u našem slučaju strane direktne investicije predstavljaju najbolji strani kapital za potrebe Srbije u postojećim uslovima.

Literatura: 1. Dašić B., 2006., Stvaranje povoljnog institucionalnog ambijenta kao preduslov za

privlačenje SDI, Kragujevac, Ekonomski horizonti 2. Milovanović R., 2008., Strane direktne investicije kao razvojna šansa srpske

privrede, Kragujevac, Ekonomski fakultet Kragujevac 3. Stojadinović Jovanović S., 2008, Mogućnosti za rast stranih direktnih investicija,

Transnacionalizacija međunarodne trgovine, Beograd, Prometej 4. www.siepa.sr.gov.yu , Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza republike

Srbije 5. www.economy.co.yu 6. http/pks.komora.net 7. http://www.mfin.sr.gov.yu Ministarstvo finansija Republike Srbije 8. www.unctad.org, 2009., Assessing the impact of the current financial and

economic crisis on global FDI flows

319

Milan Čupić∗

FAKTORI UTICAJA NA ULAGANJA MULTINACIONALNIH KOMPANIJA

Rezime: Nakon višegodišnjeg rasta i dostizanja rekordnih vrednosti u 2007. godini, u toku 2008. godine, pod uticajem svetske ekonomske krize i otežanih uslova poslovanja, zabeležen je značajan pad stranih direktnih ulaganja u svetu. Ionako komplikovani uslovi poslovanja multinacionalnih kompanija, dodatno su otežani usporavanjem finansijskih i realnih ekonomskih tokova, tako da je optimizam ovih kompanija u pogledu budućih ulaganja znatno smanjen. Imajući u vidu trenutno stanje u svetskoj ekonomiji i specifičnosti kapitalnog budžetiranja multinacionalnih kompanija, svrha ovog rada je da identifikuje i istraži uticaj faktora internacionalnog ekonomskog i političkog okruženja na investicionu analizu i odlučivanje ovih kompanija. Cilj rada je da menadžerima ukaže na moguće načine za uključivanje rizika internacionalnog okruženja u investicionu analizu, kao i da makroekonomskim analitičarima ukaže na posledice koje stanje i promene političkog i ekonomskog okruženja mogu imati na isplativost odluke multinacionalnih kompanija da ulažu na nekom tržištu. S tim u vezi, u radu se najpre ukazuje na proces investicione analize multinacionalnih kompanija i uslove isplativosti projekta stranog direktnog ulaganja, dok se u drugom i trećem delu analiziraju uticaji faktora investicionog okruženja na procene novčanih tokova i cene kapitala u vezi sa ocenom projekta ulaganja. Poseban akcenat u radu je stavljen na analizu investicionog okruženja u Srbiji, kao i na moguće načine na koje se strani ulagači u Srbiji mogu zaštiti od posebnih rizika ulaganja.

Ključne reči: multinacionalne kompanije, investiciona analiza, novčani tokovi, cena kapitala.

FACTORS OF INFLUENCE

ON INVESTMENTS OF MULTINATIONAL COMPANIES

Apstract: After many years of growth and achieving the record values in year 2007, during year 2008, under the influence of the world economic crisis and more complicated business conditions, great fall of foreign direct investments all over the world has been noticed. Already complicated business conditions for multinational companies, are now additionally under the negative influence of financial and real economic flow slowdown so the optimism of this companies considering future investments is much lower. Having in mind current conditions in world economy and characteristics of capital budgeting in multinational companies, purpose of this paper is to identify and inquire the influence of factors of international economic and ∗ Ekonomski fakultet u Kragujevcu

320

political environment on investment analysis and decision making of these companies. Aim of this paper is to show to managers possible ways for incorporating of international environment risk in investment analysis, as well as to show to macroeconomic analysts possible consequences that state and changes of political and economic environment could have on feasibility of multinational companies decisions to invest on a market. In line with that, the paper firstly explains the process of investment analysis in multinational companies and conditions of foreign direct investments feasibility, while the second and third part analyze influence of international environment factors on estimation of cash flow and cost of capital in regard with investment project evaluation. Special emphasis in paper is put on analysis of investment environment in Serbia, and on the methods for risk hedging for foreign investors in Serbia.

Key words: multinational companies, investment analysis, cash flow, cost of capital.

UVODNA RAZMATRANJA

U savremenoj ekonomskoj teoriji i praksi se maksimiziranje vrednosti za vlasnike, gotovo bez izuzetka, smatra osnovnim poslovnim ciljem, a uspešnim se označavaju preduzeća koja stvaraju visoke iznose vrednosti, mereno pokazateljima zasnovanim na diskontovanju očekivani novčanih tokova. Kako bi ostvarila ovako definisan cilj preduzeća moraju pažljivo i odgovorno donositi odluke, a naročito investicione, koje podrazumevaju velika ulaganja i dugoročne efekte. Za ocenu i rangiranje investicionih projekata kompanijama na raspolaganju stoji mnoštvo tehnika investicione analize, mada se u praksi najčešće koriste one zasnovane na konceptima rezidualnog dobitka i diskontovanih novčanih tokova. U tom pogledu se ni multinacionalne kompanije ne razlikuju, mada one u proces investicione analize moraju uključiti veći broj relevantnih faktora i imati u vidu veći broj verovatnih i potencijalnih problema. Budući da strana direktna ulaganja, koja preduzimaju multinacionalne kompanije, značajno određuju pravac i tempo razvoja jedne ekonomije, od izuzetne je važnosti identifikovanje i analiza ključnih makroekonomskih faktora i problema koji određuju isplativost ovih ulaganja.

1. OCENA I RANGIRANJE STRANIH DIREKTNIH ULAGANJA

Investiciona analiza predstavlja proces usmeren na obuhvatanje očekivanih novčanih tokova, koji treba da nastanu u vezi sa nameravanim ulaganjem, u cilju sagledavanja njegove isplativosti. Ovaj proces najčešće podrazumeva primenu sledećih standardnih analitičkih postupaka:

321

• procena inicijalnih novčanih odliva koji nastaju u neposrednoj vezi sa nameravanim ulaganjem;

• procena kasnijih neto novčanih tokova, koji treba da nastanu kao posledica sprovedene odluke o ulaganju, uključujući i rezidualnu vrednost nakon likvidacije projekta;

• proračunavanje stope prinosa (diskontne stope), kao stope koja izjednačava sadašnju vrednost inicijalnog novčanog odliva i kasnijih neto novčanih tokova u vezi sa ulaganjem;

• procena očekivanog rezidualnog dobitka, poređenjem stope prinosa od ulaganja sa izabranom stopom investicionog kriterijuma (cena kapitala ili željena stopa prinosa).

Minimalni (neophodan) uslov koji treba da bude ispunjen da bi odluka o nameravanom ulaganju bila ocenjena kao isplativa je pozitivan rezidualni dobitak, odnosno pozitivna razlika između očekivane stope prinosa od ulaganja i izabrane stope investicionog kriterijuma. Kada je u pitanju strano direktno ulaganje (FDI – foreign direct investment), ovaj minimalni uslov mora biti dopunjen, budući da multinacionalna kompanija (MNC – multinational company) mora ostvariti stopu prinosa veću od stope koju bi ostvarila izvozom istih proizvoda, proizvedenih na domaćem tržištu. Ukoliko MNC proceni da je proizvodnja u inostranstvu isplativija od izvoza, FDI je isplativo.1 Može se pretpostaviti da su Rt – očekivani novčani prilivi od FDI u periodu t, Rt

* - očekivani novčani prilivi od izvoza proizvoda proizvedenih u zemlji, Io – vrednost inicijalnog kapitalnog ulaganja u obe alternative, i T – vek trajanja oba projekta. Stopu prinosa od FDI (r) moguće je tada utvrditi indirektno, rešavanjem sledeće formule:

∑= +

=T

tt

to r

RI

1 )1(

Stopu prinosa od sličnog ulaganja u proizvodnju istog proizvoda, ali na domaćem tržištu (r*), je, takođe, moguće utvrditi indirektno, rešavanjem sledeće formule:

∑= +

=T

tt

to r

RI

1*

*

)1(

Ako se dalje pretpostavi da je kd tržišna stopa kapitalizacije za ulaganja iste klase rizika u zemlji porekla MNC (stopa investicionog kriterijuma), u trenutku 0, tada će FDI biti isplativo preduzeti (u odnosu na izvoz) ukoliko važe sledeće relacije:

1 Aliber, R. Z. 1993. The Multinational Paradigm. The MIT Press. pp. 181-182

322

dkrr >> * ili *rkr d >>

Odnosno, MNC teže maksimiziranju prinosa od FDI i preferiraće ovo ulaganje samo ako od njega mogu ostvariti stopu prinosa veću od stope koju bi ostvarile izvozom i veću od stope investicionog kriterijuma.

Za FDI je pored minimalnog, potrebno definisati i dovoljan uslov. Dovoljan uslov za preduzimanje FDI je da stopa prinosa od ovog ulaganja bude veća od stope prinosa koju, od sličnog ulaganja, ostvaruju konkurentske kompanije na inostranom tržištu (rs).2 Neophodno je i da r bude veće od tržišne stope kapitalizacije za ulaganja iste klase rizika na inostranom tržištu (ks). Ovaj uslov je moguće prikazati algebarski, na sledeći način:

ss krr >> ili ss rkr >>

MNC u procesu ocene isplativosti FDI moraju uzeti u obzir uticaj više faktora ekonomskog i političkog okruženja, sa kojima se kompanije koje posluju u nacionalnim granicama retko suočavaju. Kako bi uvažili uticaj ovih faktora, investicioni analitičari treba da se oslone na prikupljanje i analizu što veće količine relevantnih informacija i da izbegavaju arbitrarno procenjivanje i korigovanje novčanih tokova i diskontne stope (stope investicionog kriterijuma, cene kapitala) za uticaj specifičnih rizika. U teoriji je opšteprihvaćen stav da je uticaj relevantnih makroekonomskih faktora bolje uvažiti prilikom procene novčanih tokova, nego prilikom procene diskontne stope. Naime, prilikom korekcije diskontne stope se najčešće polazi od pretpostavke o rastućem riziku (ne uzimaju se u obzir stvarne promene stope rizika tokom vremena), čime se potcenjuju novčani tokovi koji nastaju u kasnijim godinama projekta.

2. ANALIZA NOVČANIH TOKOVA

OD STRANOG DIREKTNOG ULAGANJA

Većina MNC uspostavlja odvojene i relativno nezavisne poslovne jedinice (afilijacije) u svakoj zemlji u kojoj posluju. Svaka od ovih poslovnih jedinica za MNC predstavlja poseban projekat FDI, od kojeg ona očekuje određene neto novčane tokove. S tim u vezi se postavlja pitanje da li projekat ulaganja i novčane tokove treba posmatrati iz perspektive afilijacije ili MNC. Razvijena su dva teorijska pravca koja imaju potpuno suprotstavljene stavove u pogledu novčanih tokova relevantnih u procesu investicionog odlučivanja. Prema prvom, u investicionoj analizi su relevantni novčani tokovi strane afilijacije, a prema drugom, relevantni su novčani tokovi koje MNC može slobodno iskoristiti za izabranu svrhu.

2 Aliber, R. Z. op.cit. p.182.

323

Neka istraživanja pokazuju da su praksi podjednako privlačna oba shvatanja.3 Oni koji relevantnim smatraju novčane tokove strane afilijacije navode sledeće argumente: strana afilijacija neposredno i relativno nezavisno upravlja projektom ulaganja, ono što je dobro za afilijaciju, dobro je i za MNC i sl. Oni koji uvažavaju novčane tokove MNC navode sledeće argumente: MNC je finansirala ulaganje, ulaganje je realizovano u cilju maksimiziranja vrednosti za akcionare, ono što je dobro za afilijaciju, nije uvek dobro za MNC i sl. Ima i onih koji smatraju da treba podjednako uvažavati i analizirati oba novčana toka u cilju merenja vrednosti strane afilijacije i MNC, te da relevantnost novčanih tokova zavisi od karakteristika konkretnog ulaganja i stepena nezavisnosti strane afilijacije.

Pitanje relevantnosti novčanih tokova je važno zato što je novčane tokove strane afilijacije relativno lako proceniti primenom standardnih postupaka procene, dok je procena novčanih tokova MNC komplikovanija zbog uticaja nekoliko specifičnih faktora. Osim činjenice da strana afilijacija deo ili celokupnu dobit može zadržati i reinvestirati, faktori koji komplikuju procenu novčanih MNC su: poreska politika, devizni kursevi, eksproprijacija, ograničenja u transferu kapitala i sl. Kao rezultat, može nastati značajna razlika između novčanih tokova po osnovu ulaganja (novčani tokovi strane afilijacije) i novčanih tokova koje MNC realno ostvaruje, te projekat prihavatljiv iz perspektive afilijacije, može biti ocenjen kao neprihvatljiv iz ugla MNC. Ovi faktori su predmet analize u tekstu koji sledi.

2.1. Dvostruko oporezivanje

Budući da su u investicionoj analizi relevantni samo novčani tokovi posle oporezivanja, neophodno je utvrditi kada i po kojoj stopi su novčani tokovi strane afilijacije predmet oporezivanja. Novčani tokovi MNC ostvareni u stranoj afilijaciji su predmet dvostrukog oporezivanja – prvo u zemlji afilijacije, a zatim u zemlji matične kompanije. Predmet oporezivanja su profit strane afilijacije, kao i dividenda, učešće u dobiti, kapitalni dobici i drugi novčani transferi strane afilijacije za račun MNC. Time su novčani tokovi koje MNC ostvaruje od FDI znatno umanjeni. Ako se pretpostavi da je strana afilijacija u godini t ostvarila profit Pt, te da je stopa poreza na profit u zemlji afilijacije ps, a stopa porez na profit u zemlji matične kompanije pd, neto novčani tok matične kompanije (po osnovu FDI), nakon oporezivanja, se može utvrditi primenom formule Pt × (1- ps - pd).

Dvostruko oporezivanje profita po osnovu FDI, dakle, destimuliše prekogranično kretanje kapitala i diskriminiše MNC u odnosu na one kompanije koje svoje poslovanje obavljaju u nacionalnim okvirima, pa su u cilju povećanja profitabilnosti i konkurentnosti MNC na domaćem i stranom 3 Riahi-Belkaoui, A. 2001. Evaluating capital projects. Greenwood Publishing Group. p.102.

324

tržištu, odnosno podsticanja FDI, uspostavljena pravila za njegovo izbegavanje. U međunarodnom pravu je opšteprihvaćeno da zemlja u kojoj je profit generisan ima preče pravo naplate poreza, te da zemlja matične kompanije treba da iznađe način za izbegavanje dvostrukog oporezivanja.4 Osnovne metode izbegavanja dvostrukog oporezivanja su metoda izuzeća i metoda poreskog kredita. U praksi međunarodnog oporezivanja se više koristi poreski kredit, koji omogućava MNC da umanji svoju poresku obavezu prema zemlji u kojoj ima sedište. Poreski kredit je priznati plaćeni porez na profit u zemlji afilijacije, koji se odbija od obaveza po osnovu poreza na profit matične kompanije.5 Poreski kredit po pravilu ne može biti veći od iznosa poreza u zemlji matične kompanije.6 Na ovaj način su, u pogledu poreskog tretmana izjednačene domaće i MNC, budući da i jedne i druge plaćaju isti porez na dobit (Pt × (1- pd)). Poreski kredit se na sličan način može koristiti u slučaju oporezivanja dividende koju strana afilijacija šalje matičnoj kompaniji (ovaj porez bi dodatno dodatno umanjio novčani tok MNC od FDI), mada se tada ćešće koristi sistem poreskih odbitaka (umanjenje stope poreza na dividende u inostranstvu).

Način korišćenja poreskih kredita i poreskih odbitaka reguliše se potpisivanjem bilateralnih ugovora, koji nakon ratifikacije u parlamentima zemalja potpisnica postaju integralni deo njihovog poreskog zakonodavstva i imaju primat nad njihovim domaćim pravom. Ovim ugovorima se određuje poreski tretman, odnosno način oporezivanja afilijacija jedne zemlje na teritoriji druge zemlje potpisnice. Republika Srbija ima zaključene bilateralne ugovore (o poreskom kreditu prilikom oporezivanja dobitka i poreskom odbitku prilikom oporezivanja raspodeljenog dobitka) sa 36 zemalja, među kojima su najvažniji ekonomski partneri Srbije (18 zemlja EU, sve bivše republike SFRJ (osim Crne Gore), Rusija).7 Iako je prisustvo SAD i Austrije na tržištu Srbije značajno, sa njima ovi ugovori nisu sklopljeni. Ovi ugovori, kao i niska stopa poreza na dobit u Srbiji (10%) treba da podstaknu strane investitore na značajnija ulaganja u Srbiju, učešće u procesu privatizacije i korišćenje finansijskih instrumenata za podsticanje viših oblika bilateralne saradnje. U tom pogledu, značajan je stav Evropske komisije, koja je ocenila da je poreska

4 Ashta, A. 2007. „Double Taxation Avoidance: International and Dividends“. Dostupno na

internet adresi http://ssrn.com/abstract=940927. p.2 5 Detaljnije u Lukić, R. 2001. Efikasnost multinacionalnih preduzeća. Želnid. str. 11-14 i 105-

118; Ashta, A. op.cit. pp.1-14 i Shapiro, A.C. 1978. „Capital budgeting for multinational corporation“. Financial Management, Spring. Financial Management Association. pp. 8-9.

6 Ovakva odredba je predviđena i članom 51, stav 2, Zakona o porezu na dobit preduzeća, „Službeni glasnik RS“, br. 25/2001,80/2002 i 43/2003.

7 Republika Srbija i oporezivanje prihoda nerezidenata (fizičkih lica) porezom po odbitku i međunarodni ugovori o izbegavanju dvostrukog oporezivanja. Računovodstvena praksa, 10/2009. Savez računovođa i revizora Srbije. str. 137.

325

administracija u Srbiji, u toku 2008., unapredila saradnju sa stranim poreskim administracijama u domenu implementacije ovih bilateralnih ugovora.8

2.2. Devizni kursevi

Pre nego što MNC uloži sredstva na inostranom tržištu ili strana afilijacija transferiše sredstva matičnoj kompaniji, sredstva treba konvertovati u odgovarajuću valutu. S tim u vezi, prvi problem koji treba rešiti je problem procene deviznih kurseva za potrebe investicione analize. Jedan od mogućih pristupa procene je metod pariteta kupovne snage (PPP – purchasing power parity), koji je zasnovan na teoriji prema kojoj se devizni kurs formira na onom nivou koji izravnava kupovnu snagu nacionalne valute na domaćem i inostranom tržištu, odnosno shvatanju da pad vrednosti nacionalne valute, pod uticajem inflacije, dovodi do porasta deviznog kursa.9 U skladu sa ovim metodom devizni kurs u godini t (St) je moguće utvrditi prilagođavanjem deviznog kursa na početku planskog perioda (So), faktorom koji uvažava razlike u stopi inflacije u dve zemlje, odnosno:

⎟⎟⎠

⎞⎜⎜⎝

⎛++

= *0 11

t

tt i

iSS

gde su it i it* stope inflacije u zemlji matične kompanije i zemlji strane afilijacije u periodu od početka planskog perioda do godine t.

Još jedan metod za procenu očekivanog deviznog kursa je metod utvrđenog pariteta kamatnih stopa (UIP – uncovered interest parity), koji je zasnovan na teoriji prema kojoj su ponuda i tražnja za devizama pod uticajem, ne samo izvoza i uvoza, nago i pretvaranja akumuliranih sredstava u jednoj valuti u neku drugu valutu. Naime, veća kamatna stopa u inostranstvu će uticati na povećanje tražnje za tom valutom, izvoza kapitala i porasta deviznog kursa.10 Formula za obračun očekivanog deviznog kursa je slična prethodnoj, s tim što se umesto stopa inflacije koriste podaci o kamatnim stopama.11

Drugi problem se tiče uticaja očekivanog deviznog kursa na očekivane neto novčane tokove MNC. Često se zaboravlja da devizni kurs nije relevantan samo prilikom preračunavanja novčanih tokova, te da on utiče i na iznos tog novčanog toka. Brojne studije dokazuju da sektor ekonomije u kojoj se 8 Commission of the European Communities. 2008. Serbia 2008 Progres Report. Commission

staff working document, SEC (2008) 2698. p. 35. 9 Kovačević, S. 2000. Međunarodni ekonomski odnosi. Ekonomski fakultet u Kragujevcu.

str.243. 10 Isto, str. 245. 11 Detaljnije u Moosa, I.A. Foreign Direct Investment: Theory, Evidence and Practice.

Palgrave MacMillan. pp. 112-114.

326

kompanija nalazi (uvoz, izvoz, domaće poslovanje) i izvori njenih resursa (uvozni, domaći i sl.) bitno određuju podložnost novčanih tokova kompanije uticaju deviznog kursa.12 To zahteva analizu svih pojedinačnih novčanih tokova, a posebno analizu uticaja deviznog kursa na prilive (lokalne, izvozne) i odlive kompanije (po osnovu nabavke resursa sa domaćeg i inostranog tržišta). Ovo je neophodno budući da će, npr. devalvacija strane valute uticati na poskupljenje uvoznih resursa i rast izvoznih prihoda strane afilijacije. Istovremeno će prilivi matične kompanije po osnovu transfera dobitka ili repatrijacije imovine iz strane afilijacije biti manji mereno valutom matične kompanije.

U cilju pojednostavljenja investicione analize, rizik promene deviznog kursa može biti uvažen korekcijom neto novčanih tokova troškovima programa upravljanja rizikom promene deviznog kursa. Ovi programi se uglavnom odnose na transakcije kupovine ili prodaje finansijskih derivata (fjučers, forvord ili opcionih ugovora), koji za cilj imaju hedžing (eliminisanje ili smanjenje) rizika konkretnog ulaganja, njegovom podelom sa drugom ugovornom stranom. Prilikom prodaje ili kupovine ovakvih ugovora nastaju troškovi (inicijalna margina, margina za održavanje, premija opcije i sl.) koji će uticati na smanjenje očekivanog neto novčanog toka, tako da je novčani tok u godini t moguće utvrditi kao Rt × (1 - dt)/(1 + k)t, gde je dt trošak finansijskog ugovora. Problem sa ovakvim načinom inkorporiranja troškova zaštite od rizika deviznog kursa, u investicionu analizu, tiče se teškoća u vezi sa preciznom procenom budućih novčanih tokova i činjenice da su finansijski derivati kratkoročni finansijski instrumenti, te ne mogu pružiti zaštitu od rizika u vezi sa novčanim tokovima koji nastaju u kasnijim godinama projekta.

Strani investitori u Srbiji, koji se suočavaju sa rizikom budućeg kursa dinara, se mogu osloniti na finansijske derivate, poput terminske kupovine ili prodaje deviza (devizne forvorde), koji međutim nisu tako fleksibilni i likvidni kao na razvijenim tržištima.13 MNC se može zaštiti od rizika i primenom strategije cash-and-carry. Ako npr. MNC iz SAD namerava da, za tri meseca, otkupi akcije preduzeća u Srbiji, ono istovremeno treba da uradi sledeće:

1. da uzme dolarski kredit u iznosu koji odgovara sadašnjoj vrednosti nameravanog kapitalnog ulaganja (diskontna stopa je dolarska kamatna stopa), sa rokom od tri meseca, po kamatnoj stopi na dolarske kredite,

2. da konvertuje dolare u dinare po tekućem deviznom kursu i

12 Detaljnije u Shapiro, A.C.op.cit. p. 13 13 Korišćenje terminskih ugovora je regulisano Odlukom o uslovima i načinu rada deviznog

tržišta („Službeni glasnik RS“, br. 50/2007, 60/2007, 63/2008) koju je doneo guverner Narodne banke Srbije. Domaće banke ne nude fleksibilnije fjučers ugovore budući da za to još uvek nisu stvoreni odgovarajući zakonski, niti institucionalni uslovi.

327

3. da oroči dinare na period od tri meseca, po kamatnoj stopi na dinarsku štednju.14

Na taj način, MNC će za tri meseca dugovati banci dolare, a na raspolaganju će imati dinare neophodne za nameravano ulaganje, te neće morati da razmišlja o riziku promene deviznog kursa (mada se istovremeno izlaže nekim drugim rizicima, poput kamatnog, i visokim transakcionim troškovima). Na sličan način se MNC može zaštiti od deviznog rizika u vezi sa prilivima po osnovu transfera dobitka iz strane afilijacije, s tim što bi u tom slučaju uzela dinarski kredit, a oročila dolare. MNC se, u uslovima nedostatka odgovarajućih finansijskih derivata, od deviznog rizika mogu efikasno zaštiti i diversifikacijom ulaganja na više stranih tržišta, budući da, kako neka istraživanja pokazuju, između kretanja deviznih kurseva različitih valuta postoji nizak stepen korelacije.15

Iako je kurs dinara, u periodu od septembra 2008. – januara 2009. godine, izgubio oko 20% vrednosti u odnosu na evro i dolar, što se negativno odrazilo na strane investitore koji se nisu adekvatno zaštitili od deviznog rizika, kurs dinara je u ostalim periodima imao relativno stabilno kretanje. Narodna banka Srbije, koja sprovodi politiku fluktuirajućeg deviznog kursa, uz povremene intervencije na deviznom tršištu, poslednji put je intervenisala krajem februara 2009. godine, budući da kurs od tada ima stabilnu vrednost. Velike devizne rezerve (8,9 milijardi evra16) pružaju dodatnu sigurnost investitorima u pogledu stabilnosti kursa. Ipak, budući da na domaćem deviznom tržištu postoje terminski ugovori, mada ne i tržište finansijskih derivata, nema razloga da ih strani investitori ne koriste za potrebe zaštite od deviznog rizika.

2.3. Eksproprijacija

Eksproprijacija je ekstremni oblik političkog rizika, koji u analizu može biti uključen jednostavnom korekcijom očekivanih novčanih tokova, premijom za rizik od eksproprijacije, bez obzira na to da li će rizik nastupiti i bez obzira na to da li je MNC osigurana od ovog rizika. Time ovaj pristup ne pruža stvarnu meru rizika od eksproprijacije i njegovog uticaja na vrednost projekta. Ozbiljnom investicionom analizom treba da budu obuhvaćeni očekivani troškovi eksproprijacije i osiguranja od rizika eksproprijacije i koristi u vidu kompenzacija za oduzetu imovinu. Pod pretpostavkom da su Gh očekivana konpenzacija za oduzimanje imovine i h godina tokom koje će imovina biti 14 Na osnovu Berk, J., DeMarzo, P. 2007. Corporate finance. Pearson International Edition. Pp.

943-946. 15 Bodie, Z., Kane, A., Marcus, A.J. 2005. Investments. McGraw – Hill International Edition. p.

913. i Koller, T., Goedhart, M., Wessels, D. 2005. “Valuation: Measuring and Manging the Value of Companies”. John Wiley & Sons, Inc. pp. 613-615.

16 Podatak iz Ekonomist magazina, br.474, 19-25.06.2009. godine, str. 8.

328

oduzeta, tada osnovni model za obračun neto sadašnje vrednosti (NSV) treba da bude korigovan na sledeći način:

hh

h

tt

to k

GkR

INSV)1()1(

1

1 ++

++−= ∑

−

=

Kompenzacija može imati više izvora: direktna kompenzacija lokalne vlade koja je oduzela imovinu, programi osiguranja FDI, poreske olakšice u zemlji matične kompanije i sl.

Osnovni problem sa prethodnim obračunom je pretpostavka o potpuno izvesnoj eksproprijaciji. Ukoliko se pretpostavi da verovatnoća da će rizik eksproprijacije nastupiti u godini h iznosi ph, odnosno da je jednaka nuli u ostalim godinama eksploatacije projekta FDI, tada je NSV projekta moguće utvrditi na sledeći način:

hh

n

n

htt

th

h

tt

to k

Gp

kR

pkR

INSV)1()1(

)1()1(

1

1 ++

+−+

++−= ∑∑

=

−

=

Time je u obzir uzeta činjenica da će se, u slučaju da rizik eksproprijacije ne nastupi, novčani tokovi nastaviti u skladu sa planiranom dinamikom. Novi problem koji nastaje sa ovim modelom tiče se mogućnosti za precizan obračun ph, budući da u obzir treba uzeti niz parametara u vezi sa rizikom ulaganja na konkretno inostrano tržište, rizikom ulaganja u privredni sektor ili industriju i sl.

Navedeni proračuni nisu od posebnog značaja za strane ulagače u Srbiji, budući da se može tvrditi da je rizik od eksproprijacije u Srbiji minimalan. Stranim ulagačima u Srbiji je Zakonom o stranim ulaganjima („Službeni list SRJ“, br. 3/2002, 1/3002, 5/2003) garantovan nacionalni tretman, što znači da svako fizičko ili pravno lice koje investira u Srbiji uživa punu pravnu sigurnost i zaštitu, jednaku onoj koju uživaju domaća preduzeća. Sredstva stranog ulagača ili strane afilijacije, ne mogu biti predmet eksproprijacije, osim kada je to neophodno u skladu sa javnim interesom, definisanim Zakonom o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/1995, 20/2009). U slučaju eksproprijacije, strani ulagač ima pravo na kompenzaciju ne manju od tržišne vrednosti oduzete imovine. Zakon o stranim ulaganjima predviđa zaštitu stranih investitora od arbitrarne eksproprijacije. Ostaje, međutim, činjenica, koja nije potvrda ozbiljnosti i iskrenosti vlade Srbije po ovom pitanju, da imovina nacionalizovana nakon Drugog svetskog rata još uvek nije restituisana, budući da za to još uvek nije pripremljeno i doneto odgovarajuće zakonsko rešenje (Zakon o restituciji).

Agencija za osiguranje multilateralnih ulaganja (MIGA – Multilateral Investment Guarantee Agency), institucija Svetske banke, čija je Srbija članica, pruža investitorima u Srbiji osiguranje od nekomercijalnih rizika (nekonvertibilnost valute, ograničenje transfera, rat i građanski nemiri,

329

eksproprijacija, nepoštovanje ugovora).17 Srbija ima zaključen bilateralni ugovor sa Prekomorskom privatnom investicionom korporacijom (OPIC – Overseas Private Investment Corporation), u skladu sa kojim strani ulagači u Srbiji imaju pravo na: a) osiguranje od političkog rizika, eksproprijacije, štete prouzrokovane političkim nasiljem i konvertibilnošću valute, b) osiguranje za neke ugovorne, izvozne, licencne i lizing transakcije.18 Osim navedenih, osiguranje od mogućih političkih rizika investitorima pružaju i OEKB (Austrija), COFACE (Francuska), SACE (Italija), SID (Slovenija), ECGD (Ujedinjeno Kraljevstvo).19

2.4. Blokirana sredstva

Neto novčani priliv koji MNC može ostvariti po osnovu FDI može biti dodatno umanjen odlukom strane zemlje da ograniči, delimično ili u potpunosti, iznos novca (dividende, kamate, autorski honorari i sl.) koji strana afilijacija može poslati matičnoj kompaniji. Bez obzira na razloge koji su motivisali ovakvu odluku, MNC će biti uskraćena za mogućnost da profit strane afilijacije upotrebi za isplatu dividendi akcionarima ili reinvestiranje u najbolju alternativu. Budući da je za MNC ova situacija slična onoj sa eksproprijacijom, modeli ranije predstavljeni za eksproprijaciju, mogu biti primenjeni za slučaj blokiranih dsredstava. Odnosno, u analizu je moguće uključiti sadašnju vrednost premije osiguranja koju će kompanija dobiti u slučaju nastupanja rizika (naravno, ukoliko je osigurana).

Ako sa j i n obeležimo godinu tokom koje će sredstva biti blokirana, odnosno godinu tokom koje će sredstva biti odblokirana, i sa r prinos od reinvestiranja blokiranih sredstava, tada je NSV moguće utvrditi primenom sledećeg obrasca:

∑∑=

−−

= ++

++

+−=n

jtn

tnt

j

tt

to k

rRkR

INSV)1()1(

)1(

1

1

Ukoliko se pretpostavi da verovatnoća da će sredstva biti blokirana u godini j iznosi pj, odnosno da je jednaka nuli u ostalim godinama eksploatacije projekta FDI, tada je NSV projekta moguće utvrditi na sledeći način:

17 PriceWaterhouseCoopers. 2008. Doing business and investing in Serbia, 2006/2007. p. 20.

Preuzeto sa sajta www.pwc.com/yu. 18 U.S. & Foreign Commercial Service and U.S. Department of State. Doing Business in

Serbia: A Country Commercial Guide 2009 for U.S. Companies. Dana 08.06.2009. preuzeto sa sajta http://www.export.gov

19 SIEPA. 2008. Doing Business in Serbia 2008. SIEPA. pp. 51-52, dostupno na sajtu www.siepa.gov.rs

330

∑∑∑=

−

=

−

= ++

++

−++

+−=n

jtn

tnt

j

n

jtt

tj

j

tt

to k

rRp

kR

pkR

INSV)1()1(

)1()1(

)1(

1

1

Slično kao u slučaju rizika eksproprijacije, rizik da će stranom investitoru sredstva biti blokirana u Srbiji je minimalan. U skladu sa Zakonom o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, br. 62/06)20 strani ulagač može bez ikakvih ograničenja ili odlaganja, ukoliko je prethodno ispunio poreske i ostale prioritetne obaveze prema Republici Srbiji, u inostranstvo transferisati finansijsku imovinu u vezi sa stranim ulaganjem. Finansijska imovina uključuje dobitak koji je nastao kao rezultat poslovnih aktivnosti afilijacije, imovinu koja preostane nakon prekida aktivnosti afilijacije, novčanu imovinu u vezi sa trgovinom akcijama, novčanu imovinu nakon smanjenja inicijalnog uloga, kompenzacije u slučaju eksproprijacije imovine. Strani ulagači mogu otvoriti više dinarskih i deviznih računa preko kojih mogu slobodno primati ili slati novac u inostranstvo. Zakon o stranim ulaganjima, takođe, predviđa slobodan transfer/repatrijaciju dobitka i dividendi. Narodna banka Srbije se, kao članica MMF-a, obavezala na primenu člana 8. Statuta MMF-a, koji predviđa obavezu članice da obezbedi slobodu plaćanja i transfera za sve tekuće međunarodne transakcije i da onemogući diskriminatorne devizne aranžmane ili praksu višestrukih deviznih kurseva bez posebnog odobrenja MMF-a.21

3. ANALIZA DISKONTNE STOPE

Uticaj faktora međunarodnog okruženja, kao što je već rečeno, moguće je inkorporirati u investicionu analizu delimično ili u potpunosti i putem korekcije diskontne stope MNC, mada to po pravilu nije najbolje rešenje. Budući da investicioni projekti u inostranstvu mogu biti manje ili više rizičniji od ulaganja na domaćem tržištu, da cena kapitala MNC (koja se koristi kao diskontna stopa) najčešće ne odgovara uslovima stranog ulaganja, te da uticaj svih relevantnih faktora nije moguće uvažiti korekcijom novčanih tokova, neke korekcije diskontne stope MNC su neizostavne. Treba samo naglasiti da faktore uvažene prilikom procene novčanih tokova, ne treba ponovo uzeti u obzir prilikom procene diskontne stope, jer bi to rezultiralo pogrešnom odlukom.

Za procenu cene kapitala MNC, od primarnog je značaja definisati stav prema stepenu integrisanosti tržišta kapitala u svetu. S tim u vezi u teoriji je razvijeno nekoliko stanovišta.

20 Naročito član 10 – Kapitalni poslovi. 21 Jovanović-Gavrilović, P. 2004. Međunarodno poslovno finansiranje. Ekonomski fakultet

Beograd. p. 111.

331

• Perspektiva segmentiranog tržišta polazi od pretpostavke da menadžeri upravljaju projektom imajući u vidu samo svoje lokalno tržište. Svako ulaganje se prema tome tretira kao izolovani projekat, za koji je neophodno proceniti njemu odgovarajuću cenu kapitala, imajući u vidu rizike svojstvene lokalnom tržištu. Iako se na taj način uvažavaju posebnosti konkretnog projekta, zaboravlja se da akcionare MNC interesuje prinos MNC, a ne pojedinačnog projekta i zanemaruju se pozitivni efekti globalne diversifikacije na rizik.

• Perspektiva integrisanog tržišta pretpostavlja da svako ulaganje čini deo globalnog portfolija MNC, te se svakom projektu dodeljuje rizik globalnog portfolija. Važeći princip je: „jedan izvor kapitala i jedna cena kapitala za sve“. Odnosno, svaki projekat ulaganja snosi rizik portfolija, bez obzira na njegov doprinos riziku portfolija.

• Hibridna perspektiva polazi od pretpostavke o tržištu koje teži integraciji (delimično segmentirano tržište), tako da prilikom procene cene kapitala treba u obzir uzeti rizik portfolija, procenjen uz uvažavanje marginalnog doprinosa razmatranog ulaganja sistematskom riziku portfolija.22

Ako se kao najverovatnija prihvati hibridna perspektiva, onda se može tvrditi da se cena kapitala MNC na inostranom tržištu razlikuje od one na domaćem tržištu, zbog razlika u nivou sistematskog i nesistematskog rizika kojem se MNC izlaže. Sistematski rizik kojem se MNC izlaže na inostranom tržištu tiče se umanjenja očekivane vrednosti projekta FDI zbog značajnih dodatnih troškova u vezi sa već pomenutim faktorima (oporezivanje, devizni kursevi, i sl.). Moguće je i da će MNC biti izložena dodatnim nesistematskim rizicima, specifičnim za konkretno FDI, kao što su štrajkovi, neizvesnost tržišnog uspeha, i sl. Budući da je nesistematski rizik i sa njim povezane troškove teško proceniti, da ih je bolje uvažiti tokom scenario, simulacione ili analize senzitivnosti novčanih tokova, da uglavnom uslovljavaju precenjivanje cene kapitala, te da u krajnjem nisu relevantni sa aspekta racionalnog investitora (koji teži minimiziranju rizika putem diversifikacije u cilju iznalaženja optimalnog portfolija ulaganja), prilikom procene cene kapitala MNC treba uvažiti samo sistematski rizik.23 To znači da je utvrđenu cenu kapitala MNC potrebno korigovati za marginalni (dodatni) sistematski rizik kojem se MNC izlaže zbog odluke da ulaže na konkretnom stranom tržištu. Dve su osnovne kategorije sistematskog rizika, koje je moguće uključiti u cenu kapitala MNC: devizni i rizik zemlje ulaganja. 22 Pettit, J. 2007. Strategic Corporate finance: Application in Valuation and Capital Structure.

John Wiley & Sons. pp. 17-19. 23 O problemu izbora relevantnih kategorija rizika pogledati u Stančić, P. 2006. Savremeno

upravljanje finansijama preduzeća. Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu. str. 184-188. i Pettit, J. op.cit. pp. 19-20.

332

3.1. Devizni rizik

Već je istaknuto da devizni rizik predstavlja rizik devalvacije strane valute u dugom roku, zbog razlika u dugoročnim očekivanjima u pogledu inflacije u zemljama matične kompanije i strane afilijacije (pod pretpostavkom da paritet kamatnih stopa u posmatranom periodu ostane nepromenjen). Na razvijenim finansijskim tržištim najbolja mera deviznog rizika je sadržana u ceni forvorda ili fjučersa na devizne kurseve. Devizni rizik je moguće uvažiti prilikom procene očekivanih novčanih tokova ili prilikom procene cene kapitala. Pri tome treba imati u vidu da je očekivanu vrednost stranog ulaganja moguće utvrditi na dva načina:

1. konvertovati očekivane neto novčane tokove od FDI u valutu matične kompanije, upotrebom očekivanog deviznog kursa, pa ih diskontovati primenom PPCK (ponderisana prosečna cena kapitala) koju MNC koristi na domaćem tržištu ili

2. diskontovati neto novčane tokove od FDI primenom PPCK korigovane za očekivani uticaj deviznog kursa, te konvertovati očekivanu vrednost projekta u domaću valutu, primenom tekućeg deviznog kursa.24

Ukoliko se MNC odluči za drugi način procene, biče neophodno korigovati PPCK koju na domaćem tržištu primenjuje MNC za uticaj deviznog rizika, merenog visinom očekivanog deviznog kursa. Uticaj deviznog rizika na PPCK je najjednostavnije objasniti na primeru. Ako domaći ulagač uloži u državne obveznice, to ulaganje je za njega ulaganje bez rizika. Ako isti ulagač uloži u strane državne obveznice, to za njega nije bezrizično ulaganje. Za njega je to kombinacija sigurnog ulaganja u strane državne obveznice i rizičnog ulaganja na neizvesnom deviznom tržištu. Zato će njegova stopa prinosa verovatno biti različita od stope prinosa domaćeg ulagača, a moguće ju je utvrditi na sledeći način:

1)1(0

* −+=SS

rr tff

gde su rf* - bezrizična stopa prinosa stranog ulagača korigovana za devizni rizik, rf – bezrizična stopa prinosa na inostranom tržištu, merena valutom na tom tržištu, St – devizni kurs u trenutku nastanka prinosa, S0 – devizni kurs u trenutku ulaganja u bezrizičnu aktivu.25 Budući da je za potrebe investicione analize važno raspolagati sa procenom očekivanog deviznog kursa u trenutku kada će nastati prinosi, nephodno je St proceniti primenom nekog od ranije

24 Koller, T., Goedhart, M., Wessels, D. op. cit. p. 607. 25 Može se primetiti da u rf, u gornjem obrascu, nije korigovana za posebnu premiju za devizni

rizik. To nije ni potrebno budući da je ta premija sadržana u očekivanoj vrednosti deviznog kursa ili fjučersa.

333

pomenutih metoda (PPP i UIP). U praksi razvijenih zemalja i finansijskoj teoriji uverenje je da najbolju procenu za St predstavlja tekuća cena fjučers ugovora (F0), tako da je u situacijama kada je podatak o F0 poznat, u gornjem obrascu poželjno zameniti St sa F0. Procena deviznog rizika polazeći od bezrizične stope prinosa je svakako jako pouzdana budući da je verovatno da svako smanjenje ili povećanje ove stope, prilikom ulaganja na inostranom tržištu, potiče od kursnih razlika.

3.2. Rizik zemlje ulaganja

Rizik zemlje ulaganja se u užem smislu može tumačiti kao rizik da strana vlada neće izmiriti svoja dugovanja ili da neće ispuniti svoje poslovne obaveze zbog promena u vladajućoj strukturi ili vladinoj politici. U širem smislu, to je kategorija koja u sebe uključuje uticaj faktora posebnih za političko i ekonomsko okruženje zemlje ulaganja, kao što su monetarna, fiskalna, carinska politika, radno i ekološko zakonodavstvo, stepen korupcije i sl. Zbog prisustva ovog rizika, cena kapitala MNC mora biti korigovana za premiju rizika. Nju je moguće utvrditi u visini premije osiguranja koju zahtevaju agencije za osiguranje FDI (MIGA, OPIC) ili prevođenjem rejtinga koji utvrđuju neke od rejting agencija (Standard & Poor’s, Moody’s) u procentualni (algebarski) izraz. Evo kako neke agencije utvrđuju rizik zemlje ulaganja:

1. Euler Hermes prilikom procene rizika zemlje ulaganja posebno ocenjuje sistematski politički rizik, koji zavisi od političke stabilnosti, i sistematski ekonomski rizik, koji zavisi od makroekonomske stabilnosti i poslovnog okruženja. Na osnovu procene rizika sve zemlje klasifikuje dodeljujući im ocene AA (najmanji rizik), A, BB, B, C i D (najveći rizik). U svom izveštaju iz januara 2009. godine Srbiji je dodelila ocenu D, što je u rangu Albanije, BIH i Gruzije.26

2. PRS Group ocenu rizika zemlje ulaganja formira na osnovu analize faktora političkog (stabilnost vlade, unutrašnji konflikti, zakonodavna i izvršna vlast i sl.), finansijskog (visina spoljnog duga, tekući platni bilans, devizne rezerve i devizni rizik) i ekonomskog rizika (BDP po glavi stanovnika, realni rast BDP, stopa inflacije i sl.).27 Na osnovu ocene, PRS formira kompozitni indeks, čija se vrednost može kretati od 0 (najveći rizik) – 100 (najmanji rizik). PRS analizira rizik u 140 zemalja, a Srbiji je u julu, 2008. godine, dodelio 120. mesto, sa kompozitnim indeksom 61,8 (nivo Šri Lanke i Nikaragve).28

26 Stamer, M. 2009. “Country review: Serbia“. Euler Hermes Kreditversicherungs-AG. 27 Bodie, Z., Kane, A., Marcus, A.J. op.cit. pp. 914-917. 28 The PRS Group. International Country Risk Guide, Table 2C. Preuzeto na internet adresi

http://www.prsgroup.com/ICRG_TableDef.aspx, dana 26.06.2009. godine.

334

3. PriceWaterhouseCoopers (PWC) od 2007. prati i analizira odnos rizika zemlje ulaganja i prinosa u 20 izabranih zemalja u razvoju, koje uvrštava u EM20 indeks. Veličinu indeksa i rang zemlje određuje na osnovu analize sadašnje vrednosti uticaja faktora političkog i ekonomskog okruženja na poslovanje kompanija u oblasti proizvodnje i usluga. U svom izveštaju iz 2009. godini, Srbiji je dodelila indeks 57 i 20. mesto u oblasti proizvodnje, te indeks 67 i 18. mesto u oblasti usluga (maksimalna vrednost indeksa je 100 i označava optimalan odnos rizika i prinosa i optimalne investicione uslove).29

Premiju za rizik zemlje ulaganja je moguće proceniti i na osnovu poređenja tržišnih stopa prinosa na bezrizične finansijske instrumente u dve zemlje, s tim što oba instrumenta treba da imaju isti rok dospeća i da obezbeđuju priliv u istoj valuti, kako bi se izbegao uticaj inflacije. Ako se tekuće bezrizične stope prinosa razlikuju, onda te razlike potiču od razlika u riziku zemlje ulaganja, a premiju je moguće utvrditi kao razliku u visini ovih stopa. Ako poredimo efektivne godišnje stope prinosa na bezrizična ulaganja, premiju za rizik zemlje ulaganja (ρ) je moguće utvrditi primenom sledeće formule:

1001)1()1( *

×⎟⎟⎠

⎞⎜⎜⎝

⎛−

++

=f

f

rr

ρ

gde su rf* - efektivna godišnja stopa prinosa na ulaganja bez rizika na inostranom tržištu, rf – efektivna godišnja stopa prinosa na ulaganje bez rizika na domaćem tržištu.

U svom izveštaju iz 2008. godine, PWC je ukazao na značajan napredak koji je Srbija ostvarila u proteklih 10-ak godina u oblasti unapređenja investicionog okruženja. PWC je posebno istakao prosečnu stopu rasta BDP od 5,5% i velike iznose FDI koji svake godine, uglavnom kroz privatizaciju, dolaze u Srbiju, dostižući maksimum od gotovo 5 milijardi dolara tokom 2006. godine. Razloge za izuzetan rast FDI u ovom periodu oni vide u smanjenom riziku ulaganja, kao rezultat smanjenog političkog rizika i unapređenog pravnog i institucionalnog okvira. Zbog smanjenog rizika ulaganja, strani ulagači su danas spremni da prihvate manje prinose na svoja ulaganja u Srbiju, otvarajući prostor za mnoga ulaganja koja bi ranije bila odbačena. Naime, stručnjaci iz PWC tvrde da je PPCK u Srbiji, pod uticajem manjeg rizika, smanjena sa oko 30% u 2003., na oko 9% u 2008. godini.30 Ne treba, ipak, zaboraviti da se Srbija i dalje suočava sa visokim stopama inflacije, niskom produktivnošću, korupcijom, neefikasnom administracijom, čestim štrajkovima i mnogim drugim problemima, koji svakako ne idu investitorima u prilog.

29 PriceWaterhouseCoopers. 2009. Balancing Risk & Reward: The PriceWaterhouseCoopers

EM20 Index 2009. Dostupno na internet adresi www.pwc.co.uk/emergingmarkets. 30 PriceWaterhouseCoopers. 2008. op. cit. p. 8.

335

ZAKLJUČAK

Na prethodnim stranicama analizirani su faktori uticaja na poslovanje multinacionalnih kompanija, od posebnog značaja za procenu isplativosti nameravanih ulaganja. Istovremeno je zanemaren uticaj faktora, poput neujednačene računovodstvene prakse, specifičnosti nacionalnih kultura, klimatskih uslova, koji u većini slučajeva nisu od posebnog ili su od sve manjeg značaja za investicionu analizu. Uticaj razmatranih faktora za strane ulagače u Srbiji je tokom proteklih godina u velikoj meri promenjen u pozitivnom smislu. Zakonska i institucionalna rešenja, članstvo Srbije u brojnim međunarodnim organizacijama, multilateralni trgovinski ugovori i bilateralni ugovori sa pojedinim zemljama, danas stranim investitorima pružaju mnogo veću sigurnost ulaganja u Srbiji. Rizik od eksproprijacije i ograničavanja transfera sredstava su minimalni. Uprkos visokoj stopi inflacije, devizni kurs je relativno stabilan, bez većih oscilacija, tako da devizni rizik nije ekstreman, a investitorima na raspolaganju stoje instrumenti zaštite od deviznog rizika, poput deviznih forvorda. Ono što, međutim, rizik ulaganja u Srbiji i dalje drži na visokom nivou su politička nestabilnost, kosovski problem, korupcija, komplikovane administrativne procedure, neefikasno sudstvo, rastući javni i spoljni dug, nezavršene strukturne reforme i privatizacija. Nadu da će i ovi problemi biti makar ublaženi predstavlja namera vlade da, do kraja 2009. godine, što deluje veoma optimistično, sprovede sveobuhvatnu reformu propisa (SRP), čiji je cilj smanjenje administrativnih troškova, redukcija i ubrzanje administrativnih procedura i poboljšanje međunarodnog rejtinga zemlje.

Literatura: 1. Aliber, R. Z. 1993. The Multinational Paradigm. The MIT Press. 2. Berk, J., DeMarzo, P. 2007. Corporate finance. Pearson International Edition. 3. Bodie, Z., Kane, A., Marcus, A.J. 2005. Investments. McGraw – Hill International

Edition. 4. Jovanović-Gavrilović, P. 2004. Međunarodno poslovno finansiranje. Ekonomski

fakultet Beograd. 5. Koller, T., Goedhart, M., Wessels, D. 2005. “Valuation: Measuring and Manging

the Value of Companies”. John Wiley & Sons, Inc. 6. Kovačević, S. 2000. Međunarodni ekonomski odnosi. Ekonomski fakultet u

Kragujevcu. 7. Lukić, R. 2001. Efikasnost multinacionalnih preduzeća. Želnid. 8. Stančić, P. 2006. Savremeno upravljanje finansijama preduzeća. Ekonomski

fakultet Univerziteta u Kragujevcu. 9. Pettit, J. 2007. Strategic Corporate finance: Application in Valuation and Capital

Structure. John Wiley & Sons. 10. Riahi-Belkaoui, A. 2001. Evaluating capital projects. Greenwood Publishing

Group.

336

11. Moosa, I.A. Foreign Direct Investment: Theory, Evidence and Practice. Palgrave MacMillan.

Članci i studije: 1. Ashta, A. 2007. „Double Taxation Avoidance: International and Dividends“.

Dostupno na internet adresi http://ssrn.com/abstract=940927. 2. Commission of the European Communities. 2008. Serbia 2008 Progres Report.

Commission staff working document, SEC (2008) 2698. 3. Ekonomist magazina, br.474, 19-25.06.2009. godine 4. PriceWaterhouseCoopers. 2008. Doing business and investing in Serbia,

2006/2007. Preuzeto sa sajta www.pwc.com/yu. 5. PriceWaterhouseCoopers. 2009. Balancing Risk & Reward: The

PriceWaterhouseCoopers EM20 Index 2009. Dostupno na internet adresi www.pwc.co.uk/emergingmarkets.

6. Republika Srbija i oporezivanje prihoda nerezidenata (fizičkih lica) porezom po odbitku i međunarodni ugovori o izbegavanju dvostrukog oporezivanja. Računovodstvena praksa, 10/2009. Savez računovođa i revizora Srbije. str. 136-163.

7. Shapiro, A.C. 1978. „Capital budgeting for multinational corporation“. Financial Management, Spring. Financial Management Association. pp. 7-16.

8. SIEPA. 2008. Doing Business in Serbia 2008. SIEPA. Dostupno na sajtu www.siepa.gov.rs

9. Stamer, M. 2009. “Country review: Serbia“. Euler Hermes Kreditversicherungs-AG.

10. The PRS Group. International Country Risk Guide, Table 2C. Preuzeto na internet adresi http://www.prsgroup.com/ICRG_TableDef.aspx, dana 26.06.2009. godine.

11. U.S. & Foreign Commercial Service and U.S. Department of State. Doing Business in Serbia: A Country Commercial Guide 2009 for U.S. Companies. Dana 08.06.2009. preuzeto sa sajta http://www.export.gov

Propisi: 1. Zakonom o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, br. 62/06) 2. Zakonom o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/1995, 20/2009) 3. Zakona o porezu na dobit preduzeća, „Službeni glasnik RS“, br. 25/2001,80/2002 i

43/2003. 4. Zakonom o stranim ulaganjima („Službeni list SRJ“, br. 3/2002, 1/3002, 5/2003) 5. Odluka o uslovima i načinu rada deviznog tržišta („Službeni glasnik RS“, br.

50/2007, 60/2007, 63/2008)

Documents

Inostrani Kapital Kao Faktor Razvoja Zemalja u Tranziciji_nov_2009