Copyright © 1972 by Hunter S. Thompson

Copyright © za Srbiju RED BOX, 2010

Naslov originala:

Hunter S. Thompson

FEAR AND LOATHINGIN LAS VEGAS:

A Savage Journey to the Heart of the American

Dream

Hanter S. Tompson PARANOJA U LAS

VEGASU:

Divlje putovanje u srce američkog sna

Prevod sa engleskog: Nenad Župac

Hanter S. Tompson

Paranoja u Las Vegasu Divlje putovanje u srce američkog sna

Bobu Gajgeru,

iz razloga koje

ne treba objašnjavati

i Bobu Dilanu

za Mister Tambourine Man

„Onaj ko od sebe napravi zver

oslobađa se bola što je čovek.“

- Dr Džonson1

PRVI DEO

BILI smo u blizini Barstoua na ivici pustinje kad su

droge počele da deluju. Sećam se da sam rekao nešto kao:

„Malo mi se vrti u glavi, možda bi ti trebalo da voziš...“ I

odjednom se iznad nas začuo strašan huk, nebo je bilo

prepuno ogromnih slepih miševa: skičali su i nasrtali na

auto koji je jurio oko 150 km/h prema Las Vegasu. I neki

glas je vrištao: „Bože! Kakve su to proklete životinje?“

Onda je sve ponovo utihnulo. Moj advokat je skinuo

košulju i polivao se pivom po grudima da bi pocrneo.

„Šta vičeš, jebote?“ mrmljao je dok je buljio u sunce

stiskajući oči iza velikih španskih naočara sa staklima od

uva do uva. „Nema veze“, rekao sam, ,,ti si na redu da

voziš.“ Zakočio sam i zaustavio velikog crvenog psa na

obodu autoputa. Ne vredi da mu pominjem slepe miševe,

pomislio sam. I sam će ih uskoro videti.

Bilo je skoro podne, a čekalo nas je još 160

kilometara puta. Biće to teško putovanje. Znao sam da

ćemo uskoro obojica biti potpuno razbijeni. Ali sad nema

nazad, a ni vremena za odmor. Moramo da izdržimo. Već

je počelo prijavljivanje novinara za čuveni Mint 400, i ako

stignemo do četiri sata dobićemo luksuzni apartman.

Rezervisao ga je ugledni njujorški sportski magazin, uz

veliki crveni ševrolet kabriolet koji smo iznajmili na

Sanset Stripu... Ipak sam ja, na kraju krajeva,

profesionalni novinar, i imam obavezu da pokrijem priču,

i u dobrim i u lošim okolnostima.

Urednici su mi takođe uplatili i 300 dolara, koje smo

uglavnom potrošili na ekstremno opasne droge. Prtljažnik

auta ličio je na pokretnu policijsku laboratoriju za droge.

Imali smo dve kesice trave, 75 kuglica meskalina, pet

kartončića esida, pola slanika kokaina, i gomilu šarenih

dizalica, spuštalica, smejalica... a takođe i litar tekile, litar

ruma, kofer badvajzera, pola litra sirovog etra i gomilu

amila.

Sve to smo sinoć završili u ludoj vožnji po Los

Anđelesu - od Topanga do Vatsa - grabili smo sve što smo

mogli da nađemo. Nije da nam je sve to trebalo za put, ali

kad posedujete kolekciju ozbiljnih droga, skloni ste da

ispitujete gde su vam krajnje granice.

Jedino što me stvarno brinulo je etar. Ništa na svetu

nije bespomoćnije, neodgovornije i izopačenije od

čoveka raspičenog od etra. A znao sam da će uskoro doći

red i na tu gadnu stvar. Verovatno na sledećoj benzinskoj

pumpi. Skoro sve smo probali, i sad treba udahnuti malo

etra. A onda izdržati 160 kilometara grozne ošamućenosti

i slinave ukočenosti. Jedini način da ostanete prisebni na

etru je da gutate mnogo amila - ali ne sve odjednom, nego

jedan po jedan, da bi bili koncentrisani dok pičite 150

km/h kroz Barstou.

„Čoveče, ovako se putuje“, rekao je moj advokat.

Nagnuo se, pojačao radio i njihao se u ritmu muzike

mrmljajući: „Jedan dim preko granice, Isuse... jedan

dim.“2

Jedan dim! Budalo! Čekaj samo dok vidiš proklete

slepe miševe. Jedva sam čuo radio.... borio sam se na ivici

sedišta sa kasetofonom sa kog je treštalo ,,Sympathy for

the Devil“.3 To nam je bila jedina kaseta, pa smo je stalno

puštali ukrug, ponovo i ponovo, kao sumanuti

kontrapunkt radiju. Ali i da održimo ritam na putu.

Konstantna brzina je dobra za potrošnju goriva - a tad nam

je to iz nekog razloga bilo važno. Zaista, na ovakvom

putovanju treba paziti na potrošnju goriva. Izbeći nagla

ubrzanja koja povuku krv u zadnji deo mozga.

Moj advokat je video autostopera mnogo ranije

nego ja. „Hajde da povezemo dečka“, rekao je i pre nego

što sam izustio protivargument, zaustavio je auto. Dotrčao

je Siroti Oki4 sa velikim osmehom na licu govoreći:

„Prokletstvo! Nikada u životu se nisam vozio u

kabrioletu!“

,,Stvarno?“ rekao sam. ,,Pa, čini mi se da si sad

spreman, a?“

Mali je klimnuo glavom i nastavili smo put.

,,Mi smo ti prijatelji“, rekao mu je moj advokat.

„Nismo kao ostali.“

O, Bože, pomislim, potpuno je odlepio. „Prestani da

brbljaš“, podviknuo sam mu, ,,ili ću ti staviti pijavice.“ On

se iskezio kao da me razume. Srećom, u autu je bila

užasna buka - od vetra i muzike - tako da omladinac na

zadnjem sedištu nije mogao da čuje šta pričamo. Ili je

možda mogao?

Pitao sam se koliko dugo možemo da izdržimo dok

ne počnemo da divljamo i maltretiramo klinca? Ova

usamljena pustinja je poslednje poznato prebivalište

porodice Menson5. Hoće li on to ukapirati kad moj

advokat počne da vrišti o ogromnim slepim miševima koji

se obrušavaju na auto? Ako se to desi - pa, moraćemo da

mu odsečemo glavu i zakopamo je negde. Nema šanse da

ga tek tako pustimo da ode. Odmah bi nas prijavio nekim

provincijskim pandurima, a oni bi nas gonili kao pse.

Isuse! Jesam li ja to rekao? Ili samo pomislio? Je 1’

bilo naglas? Jesu li me čuli? Pogledao sam mog advokata,

ali on je delovao odsutno - usredsređen na put i na

upravljanje velikim crvenim psom brzinom od 170 km/h

ili tu negde. Sa zadnjeg sedišta nije dopirao nikakav zvuk.

Možda bi trebalo da popričam s momkom. Ako mu

objasnim neke stvari, smiriće se.

Pa, naravno. Nagnuo sam se, okrenuo i uputio mu

veliki osmeh... diveći se obliku njegove lobanje. ,,Usput“,

rekao sam mu, „moraš da ukapiraš jednu stvar.“

Samo je buljio u mene i nije ni trepnuo. Da li je

škrgutao zubima?

,,Je l’ me čuješ?“ povikao sam.

Klimnuo je glavom.

„Dobro je“, rekao sam. „Hoću da znaš da putujemo

u Las Vegas da pronađemo Američki San.“ Nasmešio sam

se. „Zato smo iznajmili ovaj auto. To je jedini način.

Kapiraš?“

Ponovo je klimnuo, ali u očima mu se videlo da je

uznemiren.

„Želim da ukapiraš o čemu se radi“, rekao sam, jer

je ovo veoma težak zadatak - opasan po život... Dođavola,

zaboravio sam da te ponudim pivom. Hoćeš?“

Odmahnuo je glavom.

,,A malo etra?“ upitao sam ga.

,,Šta?“

„Nema veze. Da ti objasnim suštinu stvari. Vidiš,

pre otprilike 24 sata pili smo u Polo Laundžu hotela

„Beverli Hils“ - na terasi, naravno - sedeli smo ispod

palme kad mi je iznenada prišao patuljak u uniformi lakeja

sa ružičastim telefonom i rekao: „Gospodine, ovo mora da

je poziv koji čekate sve vreme.“

Nasmejao sam se. Dok sam govorio, otvorio sam

limenku piva – pena je štrcnula po zadnjem sedištu. ,,I

znaš šta? Bio je u pravu! Očekivao sam taj poziv, ali

nisam znao od koga. Je l’ me pratiš?“

Dečakovo lice bilo je maska straha i zbunjenosti.

Nastavio sam da brbljam: „Hoću da razumeš da je

ovaj čovek za volanom moj advokat. On nije neka budala

koju sam tek tako pokupio u centru grada. Dođavola,

pogledaj ga! On nije kao ti i ja, zar ne? Zato što je stranac.

Mislim da je verovatno Samoanac. Ali to nije važno, zar

ne? Ili možda imaš predrasude?“

,,Oh, ne, dođavola“, promrmljao je.

„Tako sam i mislio“, rekao sam. „Uprkos tome što

je druge rase, ovaj čovek mi je dragocen.“ Bacio sam

pogled na mog advokata, ali on kao da je bio negde

drugde.

Naglo sam tresnuo pesnicom po vozačevom sedištu.

„Ovo je važno, dođavola! Ovo je istinita priča!“ Auto se

zateturao po putu, a onda se opet umirio. „Dalje ruke od

mog jebenog vrata!“ razdrao se moj advokat. Mali

otpozadi je izgledao kao da je spreman da iskoči iz auta i

okuša sreću.

Naše vibracije postale su opasne. Ali zašto? Bio sam

zbunjen i frustriran. Zar nema komunikacije u ovim

kolima? Zar smo se spustili na nivo krvoločnih zveri?

Moja priča je istinita. Potpuno sam siguran. A i

veoma je važno, osećao sam, da nam smisao našeg

putovanja bude potpuno jasan. Zaista smo sedeli u Polo

Laundžu - mnogo sati - ispijajući singapur slingse6 sa

dodatkom meskalina, lagano se betonirajući pivom. Kad

su me pozvali, bio sam spreman.

Sećam se da se patuljak oprezno prišao našem stolu

i dodao mi ružičasti telefon. Ništa nisam rekao, samo

sam slušao. A onda sam spustio slušalicu i okrenuo se

mom advokatu. „Glavni urednik“, rekao sam, „hoće da

odmah odem u Las Vegas i kontaktiram nekog Laserdu -

portugalskog fotografa koji zna sve detalje. Treba samo

da uzmem apartman, a on će me pronaći.“

U tom trenutku moj advokat nije ništa rekao, a onda

je živnuo i poskočio sa stolice. ,,Dođavola!“ uzviknuo je.

,,Mislim da sam ukapirao šemu. Liči na pravu nevolju!“

Ugurao je kaki košulju u široke bele pantalone od rejona

i naručio novu turu. „Pre nego što se cela stvar završi, biće

ti potrebno puno pravnih saveta“, rekao je. ,,A moj prvi

savet je da iznajmiš brz kabriolet i odeš iz Los Anđelesa

na najmanje 48 sati.“ Tužno je zavrteo glavom. „Ovo će

mi upropastiti vikend, jer ću naravno morati da ti pravim

društvo - a moraćemo i da se naoružamo.“

„Zašto da ne?“ rekao sam. „Ako nešto vredi da se

uradi, uradi ga kako treba. Trebaće nam pristojna

garderoba i puno keša - za droge i dobar diktafon, da bi se

stalno snimali.“

,,A kakva je to priča?“

„Mint 400“, rekao sam. „Najbogatija trka u pustinji

za motocikle i bugije u istoriji organizovanog sporta.

Fantastičan spektakl u čast Dela Veba, debeloguzog

bogataša koji je vlasnik luksuznog hotela ,,Mint“ u centru

Las Vegasa... ili je tako napisano u novinama; to mi je

preneo moj čovek iz Njujorka.“

,,Pa“, rekao je, ,,kao tvoj advokat, savetujem ti da

kupiš motocikl. Kako ćeš pokriti takvu priču?“

„Nema šanse“, rekao sam. „Gde da nađem vinsent

blek šedou?“

,,Šta je to?“

„Fantastičan motor“, rekao sam. „Novi model ima

2.000 kubika, razvija 200 konjskih snaga pri 4.000 obrtaja

u minuti, ima ram od magnezijuma i dva sedišta od meke

gume. Težak je oko 100 kilograma.“

„Zvuči kao dobar izbor“, rekao je.

,,I jeste“, uverio sam ga. „Jebač je slab u krivinama,

ali je đavo na pravom putu. Prešišaćemo F-lll pre nego

što uzletimo.“

,,Uzletimo?“ rekao je. „Možemo li da izdržimo

obrtni momenat?“

„Apsolutno“, rekao sam. „Pozvaću Njujork da mi

potvrde taj novac.“

2. Uzimanje 300 dolara od jedne krave na Beverli

Hilsu

U KANCELARIJI u Njujorku nisu ništa znali o

vinsentu blek šedou - uputili su me u losanđelesku

ekspozituru - a ona je zapravo na Beverli Hilsu, tek

nekoliko ulica od Polo Laundža. Međutim, kad sam došao

tamo, blagajnica nije htela da mi da više od 300 dolara u

kešu. Rekla je da nema pojma ko sam - a već tada sa mene

je curio znoj. Moja krv je suviše gusta za Kalifomiju:

nikad nisam mogao da uverljivo izložim svoje stavove u

ovakvoj klimi. Ne dok sa mene lije znoj... sa

divljim crvenim očima i drhtavim rukama.

Zato sam uzeo 300 dolara i otišao. Moj advokat me

čekao u baru iza ugla. „Neće biti dobro“, rekao je, ,,ako

ne budemo imali neograničen kredit.“

„Svi vi Samoanci se isti“, rekao sam. „Nemate

poverenja u elementarne vrednosti kulture belog čoveka.

Isuse, pre samo sat vremena sedeli smo u onoj buvari,

švorc i paralizovani za vikend, a onda je pozvao neki

potpuni stranac iz Njujorka i rekao mi da idem u Las

Vegas s plaćenim troškovima - i poslao me u kancelariju

na Beverli Hilsu gde su mi pljunili 300 dolara u kešu...

Kažem ti, čoveče, ovo je Američki San u akciji!

Ispašćemo budale ako ne uzjašemo ovaj

čudnovati torpedo i vozimo se do kraja.“

,,U pravu si“, rekao je, „moramo to da uradimo.“

,,Pa, normalno", kažem ja, ,,ali prvo nam treba auto.

A posle, kokain. Onda kasetofon, za specijalnu muziku,

i nekoliko Akapulko košulja.“ Osećao sam da za ovakvo

putovanje možemo da se pripremimo samo na jedan

način: da se obučemo kao paunovi i poludimo, a onda

zaškripimo gumama preko pustinje i pokrijemo priču.

Nikad ne zaboravljaj primarnu odgovornost.

Ali o čemu je priča? Niko nam ništa nije rekao.

Moraćemo sami da je izmislimo. Slobodna inicijativa.

Američki San. Horacio Aldžer7 poludeo od droga u Las

Vegasu. Učini to odmah: čisto gonzo novinarstvo8.

Tu je i psiho-socijalni faktor. S vremena na vreme,

kad ti život postane previše komplikovan, a licemeri

počnu da te opkoljavaju, jedini lek je da se nakljukaš

opakim hemikalijama i ludački voziš od Holivuda do Las

Vegasa. Da se opustiš, kako se to kaže, u kolevci

pustinjskog sunca. Samo spusti krov kabrioleta, namaži

lice belim puterom za sunčanje - sa muzikom odvrnutom

do daske, i bar pola litra etra.

Nije bilo problema da završimo droge, ali automobil

i kasetofon je teško naći u petak u pola sedam popodne u

Holivudu. Ja imam auto, ali je on premali i prespor za

akciju u pustinji. Otišli smo u neki polinezijski bar, gde je

moj advokat obavio sedamnaest telefonskih razgovora

dok nije pronašao dovoljno brz kabriolet odgovarajuće

boje.

„Sačuvajte ga“, čuo sam ga kao priča telefonom.

„Doći ćemo za pola sata da ga kupimo.“ A onda je posle

nekoliko trenutaka počeo da viče: „Šta? Naravno da

gospodin ima kreditnu karticu! Je l’ ti znaš s kim

razgovaraš?“

„Ne dozvoli govnarima da te zajebavaju“, rekao

sam kad je završio razgovor. „Sad nam treba muzička

radnja sa luksuznom opremom. Ništa jeftino. Hoćemo

novi belgijski „Heliovat“ sa mikrofonom koji se aktivira

na glas, on može da snimi razgovor u kolima u pokretu.“

Posle nekoliko telefonskih razgovora sve što nam je

trebalo pronašli smo u radnji udaljenoj desetak

kilometara. Bila je zatvorena, ali je prodavac rekao da će

nas sačekati ako požurimo. Ipak, zadržali smo se na putu

jer je stingrej9 ispred nas zgazio pešaka na Sanset

Bulevaru. Kad smo konačno stigli, radnja je bila

zatvorena. Unutra je bilo ljudi, ali su odbili da priđu

vratima od duplog stakla dok po njima nismo

nekoliko puta tresnuli nogom da im bude jasno o čemu se

radi.

Konačno, dva prodavca su nam otvorila vrata, ali

tek toliko da nam pokažu robu i prodaju je. „Kupili ste šta

ste hteli, a sad idite u pakao!“ viknuo je jedan od njih kroz

procep.

Moj advokat im je pripretio pesnicom. „Vratićemo

se!“ viknuo je. ,,I bacićemo jebenu bombu na tvoju

radnju! Imam tvoje ime na računu! Saznaću gde živiš i

spaliću ti kuću.“ „Misliće o ovome“, mrmljao je sebi u

bradu dok smo se vozili. „Tip je paranoični psihotik, veruj

mi. To se odmah vidi.“

Onda smo ponovo imali problema dok smo

iznajmljivali auto. Posle potpisivanja papira, seo sam za

volan i skoro izgubio kontrolu dok sam vozio u rikverc do

benzinske pumpe. Službenik rent-a-cara se baš potresao.

„Slušajte... ovaj... momci, pazićete na auto, zar ne?“

,,Naravno.“

,,Oh, Bože“, rekao je. „Upravo ste sleteli sa pola

metra visokog trotoara u rikverc, a niste usporili! Sa 75

km/h u rikverc! I umalo niste udarili u pumpu!“

„Pa nije bilo štete“ rekao sam. „Uvek ovako

proveravam prenos na zadnji deo automobila. Da vidim

kako podnosi pritisak.“

U međuvremenu je moj advokat prenosio rum i led

iz mog auta na zadnje sedište kabrioleta. Službenik ga je

nervozno posmatrao.

„Nego, momci“, pitao je, ,,je 1’ vi pijete?“

,,Ja ne“, rekao sam.

„Nalij taj prokleti benzin“, brecnuo se moj advokat.

„Đavolski žurimo. Idemo u Las Vegas na pustinjsku

trku.“

,,Šta?“

„Nema veze“, rekao sam. ,,Mi smo odgovorni

ljudi.“ Gledao sam ga kako zavrće poklopac rezervoara, a

onda sam ubacio u prvu brzinu i izleteli smo na ulicu.

„Ovaj je još jedan od onih što se uvek brinu“, rekao

je moj advokat. „Verovatno se razvalio od spida.“

,,Ma da. Trebalo je da mu daš nekoliko crvenih

pilula da se spusti.“

„Crveni ne bi pomogli takvoj svinji“, rekao je. ,,Ko

ga jebe! Treba da obavimo još mnogo posla pre nego što

pođemo na put.“

„Mogli bi da nabavimo nekoliko mantija“, rekao

sam. ,,Da nam se nađu pri ruci u Las Vegasu.“

Nažalost, radnje su bule zatvorene u ovo doba, a

nismo hteli da provaljujemo u crkvu. „Nema potrebe da

se sekiramo“, reče moj advokat. „Seti se da su panduri

uglavnom dobri, žestoki katolici. Zamisli šta bi nam

prokletnici uradili kad bi nas uhapsili drogirane i pijane u

ukradenim mantijama? O, blagi Bože, kastrirali bi nas!“

,,U pravu si!“ rekao sam. „Jebo te bog, nemoj da

duvaš iz lule dok smo na semaforu. Neko će primetiti.“

On klimne glavom. „Treba nam velika nargila.

Sakrijemo je ispod sedišta i niko je ne vidi. Ako nas

primete, reći ćemo da udišemo kiseonik.“

Ostatak te noći proveli smo skupljajući opremu i

skladištili je u auto. Onda smo pojeli meskalin i plivali

u okeanu. U zoru smo doručkovali u nekom baru u

Malibuu, a zatim se oprezno odvezli u grad i uronili u

smog na autoputu za Pasadenu, pravac istok.

3. Čudna medicina u pustinji... kriza poverenja

JOŠ uvek se maglovito sećam autostoperovog

komentara da se „nikada nije vozio u kabrioletu“. Siroti

nesrećnik živi pored autoputa gde kabrioleti jure sve

vreme, a on se čak nikada nije ni provozao u nekom od

njih. Osećao sam se kao kralj Faruk. Bio sam u iskušenju

da kažem advokatu da nas odveze na najbliži aerodrom i

pripremi neki jednostavni ugovor kojim auto možemo

pokloniti ovom nesrećniku. Reći mu: „Evo, potpiši ovde,

i auto je tvoj.“ Ključevi i uz to kreditna kartica da spiči na

neko mesto kao što je Majami i iznajmi drugi

vatrenocrveni kabriolet pa da se razbije od droge, zgazi

gas do daske i spiči preko vode skroz do Ki Vesta... a onda

zameni auto za brod. Stalno u pokretu.

Ali ta luda ideja me brzo prošla. Nema smisla da

ovaj bezazleni klinac zaglavi u zatvoru - osim toga, imao

sam ozbiljne planove sa kabrioletom. Želeo sam da

jurcam po Las Vegasu u toj mašini. Možda i da se trkam

u startovanju u glavnoj ulici. Stao bih na semafor kod

Flaminga i vrištao svima oko sebe:

„Slušajte, kukavice i govnari! Kad se upali prokleto

zeleno, ima da zgazim mašinu i oduvam vas sa puta!“

Tako je. Izazovi kretene na njihovom terenu. Naglo

ukoči na pešačkom, s bocom ruma u jednoj ruci, dok

drugom stiskaš sirenu da nadjača glasnu muziku...

staklastih ludačkih očiju iza umašćenih naočara dok

vrištiš gluposti... kao opasan pijanac koji smrdi na etar i

psihozu u završnoj fazi. Turiraj motor da grmi i probija

uši dok čekaš da se promeni svetlo na semaforu...

Koliko često se u životu dobija takva prilika?

Uterati strah u utrobu prokletnicima. Stari slonovi

odgegaju u brda da umru; stari Amerikanci odlaze na

autoput i tamo se navozaju do smrti u ogromnim

automobilima.

Ali naše putovanje je drugačije. Ono je klasična

afirmacija svega što je ispravno i istinito u našem

nacionalnom mentalitetu. Neotesani, fizički pozdrav

fantastičnim mogućnostima koje pruža život u ovoj državi

- ali samo za one sa velikim mudima. A naša su malo

manja od slonovskih.

Uprkos rasnom hedikepu, moj advokat je razumeo

ovaj koncept, ali naš autostoper nije bio osoba do čijeg je

uma lako dopreti. On je rekao da to razume, ali mogao

sam da mu vidim u očima da to nije istina. Lagao je.

Auto je naglo skrenuo i zaustavio se pored puta. To

me je bacilo napred, na šoferšajbnu. Moj advokat je

zagrlio volan. „Šta je bilo?“ povikao sam. ,,Ne smemo da

stajemo ovde! Ovo je domovina slepih miševa!“

„Moje srce!“ kukao je. „Gde je lek?“

,,Oh“, prisetio sam se. “ Lek. Da, da, ovde je.“

Izvadio sam amile iz torbe. Mali se usrao od straha. ,,Ne

brini“, rekao sam. „Ovaj čovek ima slabo srce - angina

pektoris. Ali imamo lek. Evo, izvoli.“ Izvadio sam četiri

amila iz limene kutije i dao dva mom advokatu. Slomio je

jedan pod nosem, baš kao i ja.

Snažno je ušmrknuo, pa se zavalio u sedištu

gledajući u sunce. „Pojačaj jebenu muziku!“ razdrao se.

„Srce mi je kao aligator! Muzika! Čist zvuk! Basovi!

Moramo imati basove!“

Podigao je ruke ka nebu. „Šta nije redu sa nama?

Kao da smo babe!“

Odvrnuo sam na najjače. ,,Prokletniče!“ rekao sam.

„Pazi na rečnik! Razgovaraš sa doktorom novinarstva!“

On se nekontrolisano smejao. „Šta mi radimo ovde

usred jebene pustinje? Treba nam pomoć! Zovite

policiju!“

,,Ne obraćaj pažnju na ovu svinju“, rekao sam

autostopem. „Teško podnosi lek. Mi smo, ustvari, obojica

doktori novinarstva, i idemo u Las Vegas da napišemo

priču naše generacije.“ A onda i ja počnem da se

smejem...

Moj advokat se okrenuo pozadi ka autostoperu.

„Prava istina je“, rekao je, „da idemo u Las Vegas da

skenjamo prevaranta koji se predstavlja kao baron Divlji

Henri. Poznajem ga već godinama, ali nas je opet zajebao.

A kapiraš šta to znači, zar ne?“

Hteo sam da ga ućutkam, ali smo se obojica

nekontrolisano smejali. Šta koj’ kurac radimo usred

pustinje ako obojica imamo bolesno srce?

„Divlji Henri je unovčio svoj ček!“ vikao je moj

advokat malom na zadnjem sedištu. „Iščupaćemo mu

pluća!“

,,I pojesti ih!“ izvalim ja. „Tom pederu nema spasa!

Šta je to s ovom zemljom kad takve bitange mogu da

zajebu doktora novinarstva?“

Niko nije odgovorio. Moj advokat je šmrkao drugi

amil dok je mali preskakao naslon zadnjeg sedišta i skočio

na prtžaljnik. „Hvala na vožnji!“ viknuo je. „Puno hvala.

Baš mi se dopadate. Ne brinite za mene“ Skočio je na

asfalt i potrčao prema Bejkeru. U srcu pustinje, nigde ni

drveta na vidiku.

„Čekaj malo“, razderem se. „Vrati se i uzmi pivo.“

Ali verovatno nije mogao da me čuje. Muzika je bila

glasna, a on je trčao veoma brzo.

„Dobro je što smo ga se otresli“, rekao je moj

advokat. „Dečko je pravi frik. Zbog njega sam bio

nervozan. Jesi mu video oči?“ Još uvek se smejao.

„Bože“, rekao je, ,,ovo je dobra hemija.“

Brzo sam otvorio vrata i optrčao oko automobila do

vozačeve strane. „Pomeri se! Ja ću da vozim! Moramo

da odmaglimo iz Kalifornije pre nego što onaj mali naleti

na pandure.“

,,Ma, neće biti sranja”, rekao je moj advokat. ,,To

može da traje satima. On je 100 kilometara od bilo čega.“

,,I mi smo“, rekao sam ja.

„Hajdemo nazad u Polo Laundž“, rekao je, „tamo

neće da nas traže.“

Ignorisao sam ga. „Otvori tekilu“, viknuo sam dok

je vetar ponovo strujao oko nas; nagazio sam na gas kad

smo se popeli na put. Moj advokat se nagnuo ka meni sa

mapom. „Ispred nas je Meskal Springs“ rekao je. „Kao

tvoj advokat, savetujem ti da se tamo zaustaviš i istuširaš

se.“

Odbio sam. „Apsolutno je neophodno da stignemo

do Minta pre isteka roka za prijavljivanje novinara“, rekao

sam. „Ili ćemo morati da platimo apartman.“

Klimnuo je glavom. „Hajde da zaboravimo to sranje

o Američkom Snu“, rekao je. „Ono što je bitno je Veliki

Samoanski San.“ Počeo je da pretura po torbi. „Mislim da

je vreme da zgutamo kartončiće“, rekao je. „Onaj jeftini

meskalin je odavno ispario, a ne mogu više da podnesem

smrad prokletog etra.“

„Meni se dopada“, rekao sam. „Trebalo bi da njime

natopimo peškir i prostremo ga na pod, pa da mi se para

diže pravo u lice celim putem do Las Vegasa.“

Moj advokat je okretao kasetu. Sa radija je vrištalo:

„Moć narodu - odmah.“ Politička pesma Džona Lenona,

deset godina prekasno. ,,Ta budala je trebalo da ostane

tamo gde je bila“, rekao je moj advokat. „Takvi kreteni

samo smetaju kad pokušavaju da budu ozbiljni.“

„Kad već govorimo o ozbiljnim stvarima“, rekao

sam, „mislim da je vreme da se krene sa etrom i

kokainom.“

„Pusti etar“, rekao je on. „Čuvajmo ga da njime

natopimo tepih u apartmanu. A sad uzmi ovo. Tvoja

polovina žućkastog kartončića. Žvaći ga kao gumu.“

Pojeo sam kartončić. Moj advokat je otvarao slanik

s kokainom. A onda ga je slučajno prosuo. Počeo je da

vrišti i maše rukama dok je vetar nosio našu finu belu

prašinu preko pustinjskog autoputa. Skupocen mali vrtlog

za trenutak je bio iznad velikog crvenog psa, a onda je

nestao. „O, Bože!“ zakukao je. „Jesi li video šta nam je

Bog upravo uradio?“

„Nije to uradio Bog!“ kriknuo sam. ,,Ti si to uradio!

Jebeni inspektore za narkotike! Odmah sam te provalio,

svinjo jedna!“

„Pazi šta pričaš!“ rekao mi je, a onda izvadio veliki

cmi magnum .357 kolt sličan pitonu sa prćastom cevkom.

„Ovde ima dosta lešinara“, rekao je. „Smazali bi te pre

jutra.“

,,Kurvo“, rekao sam. „Kad stignemo u Las Vegas

ima da te iseckam za hamburger. Šta misliš da će dileri da

mi urade kad se pojavim sa samoanskim inspektorom za

narkotike?“ „Ubiće nas obojicu“, rekao je. „Divlji Henri

zna ko sam ja. Sranje, ja sam tvoj advokat.“ A onda je

počeo da se smeje. „Razbio si se od esida. Biće pravo čudo

ako uopšte stignemo do hotela i prijavimo se na recepciji

pre nego što postaneš divlja zver. Pa, jesi li spreman? Da

s glavom punom esida uzmeš sobu u vegaskom hotelu pod

lažnim imenom i s predumišljajem da počiniš krupnu

prevaru?“ Ponovo se nasmejao, a onda nabio u nos

novčanicu od 20 dolara pokušavajući da ušmrka ono što

je ostalo od koke.

„Još koliko?“ upitao sam.

„Oko pola sata vožnje“, odgovorio je. „Kao tvoj

advokat, savetujem ti da voziš što brže.“

Ispred nas se nazirao Las Vegas. Mogao sam da

vidim obrise hotela kako izranjaju iz plavičaste pustinjske

izmaglice: ,,Sahara“, ,,Amerikana“ i zloglasni

,,Tanderbird“ - skup pravougaonika u daljini iznad

kaktusa.

Pola sata. Biće veoma tesno. Naš cilj je veliki toranj

hotela ,,Mint“ u centru - a ako ne stignemo pre nego što

poludimo - u blizini je državni zatvor Nevade gore u

Karson Sitiju. Bio sam jednom tamo, ali da bih razgovarao

sa zatvorenicima - i ne bih želeo da se vratim, iz bilo kog

razloga. Nemamo izbora: dođavola s esidom, moramo da

stignemo na vreme. Proći službene govnarije, uterati auto

u hotelsku garažu, smuvati recepcionara i liftboja, upisati

se za novinarske propusnice - a sve to je lažno, potpuno

ilegalno, krupna prevara... naravno, to moramo da

odradimo.

UBIJ TELO, PA ĆE

UMRETI I GLAVA

Iz nekog razloga, ova misao nalazi se u mojoj

beležnici. Možda ima neke veze sa Džoom Frejzerom. Je

l’ on još uvek živ? Je 1’ može da govori? Taj meč u Sijetlu

gledao sam totalno raspičen - samo četiri sedišta od

guvernera. U svakom pogledu veoma bolno iskustvo.

Odgovarajući kraj šezedesetih: Tim Liri je zatvorenik

Eldridža Klivera u Alžiru, Bob Dilan cepa kupone u

Grinvič Vilidžu, oba Kenedija su ubili mutanti, Ousli ređa

salvete na Terminal Ajlendu, i konačno Kasijus/Ali je

zbačen sa trona od čoveka-hamburgera na ivici smrti.

Džo Frejzer je, kao i Nikson, na kraju pobedio, iz razloga

koje ljudi kao ja odbijaju da razumeju - ili da ih kažu

glasno.

...Ali to je bila druga era, izgorela i nestala pred

životinjskom stvarnošću ove proklete gospodnje 1971.

godine. Tih godina su se mnoge stvari promenile. Sad sam

u Las Vegasu, u velikom crvenom psu: po zadatku

urednika sportskog fensi časopisa koji niko ne razume.

,,Ti ispitaj o čemu se radi“, rekao mi je, ,,a onda mi

preuzimamo...“

Baš tako. Ispitaj. Kad smo konačno stigli u hotel

,,Mint“, moj advokat nije uspeo da nas preko reda ubaci u

proceduru prijavljivanja. Morali smo da čekamo u redu

kao i drugi - što je bilo veoma teško u ovim okolnostima.

Stalno sam sebi govorio: Budi tih, miran, i ništa ne

govori... pričaj samo ako ti se obrate: ime, zanimanje,

vrsta novinara i ništa više; ignoriši ovu odvratnu drogu,

pretvaraj se da se ovo ne dešava...

Ne mogu da opišem užas koji sam osetio kad sam

jurnuo prema službenici i počeo da blebećem. Kad me ta

žena ozbiljno pogledala, sve što sam vežbao se pomešalo.

,,Zdravo“, rekao sam, „zovem se... ovaj... a... Raol Djuk...

da, naravno da sam na listi... Besplatan ručak, mudrost

umesto dezerta, sveobuhvatna reportaža... zašto da ne?

Ovo... a... sa mnom je moj advokat, on nije na listi, ali mi

moramo da imamo taj apartman, da, ovaj čovek je zapravo

moj šofer. Dovezli smo velikog morskog psa pravo sa

glavne ulice i sada je vreme za pustinju, je 1’ tako? Da!

Proverite listu, videćete. Ne brinite. Šta se ovde dešava?

Šta je sledeće?

Žena nije ni trepnula. „Vaša soba još uvek nije

spremna“, rekla je. „Ali neko vas je tražio.“

,,Ne!“ povikao sam. „Zašto? Nismo ništa uradili?“

Noge su mi postale kao guma. Pružila mi je koverat, ali

nisam hteo da ga uzmem i zgrabio sam ivicu stola. Ženino

lice je počelo da se menja: naduvalo se, oticalo... imala je

odvratnu zelenu vilicu sa očnjacima koji su rasli prema

meni! Lice jegulje! Smrtonosni otrov! Povukao sam se

unazad, ali me moj advokat zgrabio za ruku i preuzeo

koverat. ,,Ja ću ovo da sredim“, rekao je ženi-jegulji.

„Ovaj čovek boluje od srca, ali ja imam dosta lekova. Ja

sam doktor Gonzo. Odmah nam pripremite apartman.

Bićemo u baru.“

Žena je slegnula ramenima, a moj advokat me

odvukao u stranu. U gradu prepunom ludaka, niko ne

provaljuje frika na esidu. Progurali smo se kroz gužvu u

holu, i pronašli dve stolice u baru. Moj advokat je naručio

dve kuba libre10 sa pivom (i meskalinom sa strane), a onda

otvorio koverat. ,,Ko je Laserda?“ pitao me. „Čeka nas u

sobi na dvanaestom spratu.“ Laserda? Nisam mogao da se

setim. Ime mi je bilo poznato, ali nisam mogao da se

koncentrišem. Oko nas su se dešavale strašne stvari.

Odmah do mene, ogromni reptil je grizao vrat nekoj ženi,

a tepih je bio natopljen krvlju kao sunđer - po njemu nije

moglo da se hoda. „Naruči patike za golf‘, šapnuo sam.

„Inače nikad nećemo izaći živi. Ovi gušteri imaju kandže

i mogu slobodno da se kreću po ovom mulju.“ ,,Gušteri?“

rekao je on. „Čekaj da vidiš one kod lifta: to je tek pravo

sranje.“ Kad je skinuo brazilske naočare, primetio sam da

je plakao. „Upravo sam bio da posetim Laserdu“, rekao

je. „Rekao sam mu da znamo šta se dešava. Pravdao se da

je fotograf, ali kad sam pomenuo Divljeg Henrija -

odlepio je. Videlo mu se u očima. Zna da smo mu na

repu.“

,,Je 1’ zna da imamo magnume?" rekao sam.

,,Ne. Ali rekao sam mu da imamo Vinsent Blek

Šedou. Usrao se.“

,,Odlično“, rekao sam. „Ali šta je bilo s našim

apartmanom? I sa patikama za golf? Nalazimo se usred

jebenog zoološkog vrta za reptile! I neko daje piće ovim

jebenim gmizavcima! Uskoro će nas rastrgnuti na

komade. O, Bože, pogledaj pod! Da li si ikad video toliko

krvi? Koliko ljudi su pobili?“ Uperio sam prst u hordu na

drugom kraju bara koja nas je izgleda opazila. „Sranje,

pogledaj ono krdo tamo! Uočili su nas!“

,,To je sto za prijavljivanje“, rekao je on, „tamo

dobijaš akreditaciju. Sranje, hajde da obavimo to što pre.

Ti to završi, a ja idem da pronađem sobu.“

4. Užasna muzika i zvuk mnogobrojnih sačmarica....

Loše vibracije subotom uveče u Las Vegasu

PREDVEČE smo konačno ušli u apartman, i moj

advokat je odmah dohvatio telefon i pozvao poslugu -

naručio je četiri sendviča, četiri koktela od škampa, litar

ruma i devet svežih grejpfruta. „Vitamin C“, objasnio je,

„treba nam što više.“ Složio sam se. Piće je već

neutralisalo esid, a moje halucinacije su se spustile na

prihvatljiv nivo. Dečko iz sobne posluge imao je nejasne

konture reptila, ali više nisam viđao ogromne pterodaktile

oko hotelskog bazena ili svežu krv. Sad je jedini problem

bila gigantska neonska reklama koja nam je zaklanjala

pogled na planine — milioni svetlećih sijalica

komplikovanih putanja, čudni filigranski simboli, što je

prouzrokovalo glasno zujanje...

„Pogledaj napolje“, rekao sam.

,,Što?“

„Tamo je... velika mašina u vazduhu... nekakva

električna zmija... ide pravo na nas.“

„Upucaj je“, rekao je moj advokat.

„Neću odmah“, odgovorio sam, „hoću da proučim

njeno kretanje.“

Moj advokat je otišao do prozora i navukao zavesu.

,,Slušaj“, rekao je, „moraš da prestaneš da pričaš o tim

zmijama, pijavicama i gušterima. Muka mi je od toga.“

,,Ne brini“, odgovorio sam.

„Ne brini? O, Bože, dole u baru sam skoro poludeo.

Posle sranja koje si napravio kad si se prijavljivao,

zabraniće nam ulaz.“

„Kakvo sranje?“

„Ostavio sam te samo na tri minuta, kučkin sine“,

rekao je. „Preplašio si one ljude! Drao si se o reptilima i

mahao harpunom! Srećom sam stigao na vreme - hteli su

da zovu pandure. Rekao sam da si pijan i da te vodim u

sobu pod hladan tuš. Jebote, dali su nam akreditacije samo

da te oteraju!“

Nervozno je šetao po sobi. „Bože, zbog tog sranja

sam skroz strejt. Moram da uzmem neku drogu. Gde

je meskalin?“

,,U torbici s priborom za brijanje“, rekao sam mu.

Dok sam stavljao kasetu u dek, uzeo je dva

meskalina iz torbice i progutao. „Možda bi trebalo da

progutaš samo jedan“, rekao je. „Esid te još uvek radi.“

Složio sam se. „Moramo na stazu pre mraka“, rekao

sam. „Ali imamo vremena da lagano pogledamo vesti na

TV-u. Isecimo grejpfrut i smućkajmo rum-punč, možemo

da ubacimo i neki kartončić... Gde je auto?“

„Ostavili smo ga na parkingu“, rekao je. „Kupon je

u mojoj aktovci.“

„Reci broj. Pozvaću ih da im kažem da operu

krntiju, neka skinu prašinu i blato od puta.“

„Dobra ideja“, rekao je. Ali nikako nije mogao da

pronađe kupon.

,,E, sad smo ga ispušili“, rekao je. „Nikad ih nećemo

ubediti da auto naš.“

Zamislio se na trenutak, a onda je telefonom pozvao

garažu. „Ovde doktor Gonzo iz sobe 85“, rekao je.

„Izgleda da sam zagubio kupon za onaj crveni kabriolet,

a hoću da auto operete i spremite za trideset minuta.

Možete li da mi pošaljete duplikat kupona? Šta?... Oh...

Pa, to je odlično.“ Spustio je slušalicu i uzeo lulu za hašiš.

„Nema problema“, rekao je. „Tip se seća mog lica.“

,,To je dobro“, rekao sam. „Verovatno nam

spremaju veliku zamku kad se pojavimo.“

„Kao tvoj advokat, savetujem ti da se ne brineš za

mene.“

Vesti na TV-u izveštavale su o invaziji na Laos -

zastrašujućim katastrofama: eksplozije, ruševine,

izbeglice, dok generali iz Pentagona brljaju laži.

„Ugasi to sranje!“ povikao je moj advokat. „Idemo

odavde!“

Mudar predlog. Tek što smo pokupili auto, a moj

advokat se komirao od droga i proleteo kroz crveno u

glavnoj ulici, a onda sam ja preuzeo kontrolu. Premestio

sam ga na mesto suvozača i seo sam za volan... Osećao

sam se dobro, sijao sam. U kolima oko mene video sam

da ljudi razgovaraju i želeo sam da čujem šta pričaju. Svi

oni. Ali džinovski mikrofon je bio u gepeku, i odlučio sam

da tamo ostane. Las Vegas nije grad u kome želite da se

vozite glavnom ulicom i uperite bazuka-mikrofon u ljude.

Uključi radio. Ili kasetofon. Divi se zalasku sunca.

Spusti prozore da bolje osetiš hladan pustinjski povetarac.

O, da. O tome se radi. Potpuna kontrola. Klizimo niz

glavnu ulicu u

Las Vegasu u subotu uveče, dva dobra momka u

vatrenocrvenom kabrioletu... stondirani, razbijeni,

uvrnuti... Dobri ljudi.

O, Bože! Kakva je to strašna muzika?

„Ratna himna poručnika Kolija:“11

... Dok marširamo...

Ka poslednjem uporištu, u toj zemlji

Iza sunca,

Veliki Komandant me pita...

(Šta je pitao, Rasti?)

... Jesi li se borio ili bežao?

(A šta si mu ti odgovorio, Rasti?)

... Uzvratili smo na njihovu vatru svim što smo

imali...

Ne! Ne mogu da verujem da ovo čujem! Mora da je

od droge. Pogledao sam mog advokata, ali on se zagledao

u nebo, njegov mozak bio je na nekom drugom mestu.

Hvala Bogu što ne čuje muziku. Sigurno bi pomahnitao

zbog rasizma.

Pesma se konačno završila. Ali više nisam bio dobro

raspoložen. A onda je kontrolu preuzeo opasni kaktusov

sok u mom mozgu, ubacujući me u gadnu paniku kad smo

se dovezli do skretanja za „Mint Gan Klab“. Na

saobraćajnom znaku pisalo je da smo udaljeni milju. Iz

daleka se čulo brundanje dvotaktnih motora koje

turiraju... Lagano smo se približavali, a onda se začuo

drugi zvuk.

Sačmarice! Nemoguće je ne prepoznati taj šuplji

zvuk.

Zaustavio sam auto. Šta se, dođavola, tamo dešava?

Podigao sam sva stakla i malo puzio neasfaltiranim

putem, zgrčen nad volanom... dok nisam nabasao na

gomilu tipova koji, ciljajući uvis, ispaljuju hice u

pravilnim intervalima.

Stoje na betonskoj ploči okruženi pustinjskim

meskitama12, u maloj oazi u vukojebini severno od Las

Vegasa... Zbijeni u masu sa sačmaricama, pedesetak

metara od jedine betonske kuće, u senci desetak ili

dvanaest drveta: okruženi policijskim automobilima,

prikolicama i motociklima.

Pa naravno - to je „Mint Gan Klab“! Ovi ludaci nisu

dozvoljavali da ih bilo šta ometa u vežbanju gađanja.

Bilo je stotinu bajkera, mehaničara i ljubitelja ovog auto-

moto sporta. Muvali su se ispred štandova upisujući se za

sutrašnju trku; pili su pivo i zavidno buljili jedni dragima

u mašine - a u središtu toga, zainteresovani samo za

glinene golubove koje ispaljuju svakih pet sekundi ili tako

nešto, tipovi sa sačmaricama predano vežbaju.

Pa, zašto da ne? pomislio sam-. Pucanje proizvodi

određeni ritam - kao ravnomerna bas-linija - u

turirajućem haosu motocikala. Parikirao sam i otišao u

masu, ostavljajući mog advokata komiranog u kolima.

Kupio sam pivce i posmatrao motocikliste kako

upisuju mašine. Mnogo huskvami 405, visokoturažnih

švedskih munja... takođe, mnogo jamaha, kavasakija,

nekoliko trijumfa 500, maikoa, tu i tamo neki CZ, čak i

jedan purseng... brze, superlagirane mašine. U ovoj ligi

nema hogova, čak ni sportstera... bilo bi to kao kad bi

izvezli našeg velikog crvenog psa na takmičenje

pustinjskih bugija.

Možda bi to trebalo da uradim, pomislio sam.

Upišem mog advokata kao vozača i pošaljem ga na start

sa glavom punom etra i esida. Kako bi se s tim izborili?

Niko ne bi imao muda da izađe na stazu sa ovim

ludakom. Prevrnuo bi se u prvoj krivini, i sjebao četiri-pet

peščanih bugija - kamikaza trip.

„Koliko je upis za start?“ pitam čoveka za stolom za

prijavljivanje.

„250 dolara.“

„A šta ako bih ti rekao da imam vinsent blek

šedou?“ Gledao je u mene, ne baš prijateljski, ali nije

rekao ništa. Primetio sam da mu je za pojasom pištolj

kalibra .38. ,,Ma zaboravi“, rekao sam. „Ionako je moj

vozač bolestan.“

Pogledao me namršteno. „Prijatelju, tvoj vozač nije

jedina bolesna osoba ovde.“

,,On ima kost u grlu?“, rekao sam.

,,Šta?“

Čovek se ponovo gadno namrštio, ali je onda

pogledao u drugom pravcu. Zagledao se u nešto drugo...

Moj advokat više nije imao danske naočare za

sunce, a ni Akapulko košulju... izgledao je kao ludak,

razdrljen i teško zadihan.

,,U čemu je problem?“ progunđao je. „Ovaj čovek

je moj klijent - jeste li spremni da idete na sud?“

Uhvatio sam ga za rame i mimo smo se udaljili.

„Zaboravi“, rekao sam mu, ,,u pitanju je blek šedou - ne

dozvoljavaju mu da se takmiči.“

„Šta si rekao?“ povikao je. ,,Kažeš ne dozvoljavaju?

Dogovorio si se sa ovim svinjama?“

„Naravno da nisam“, rekao sam mu dok sam ga

gurao ka izlazu. „Ali video si da su naoružani. Ovde

jedino mi nemamo oružje. Zar ne čuješ pucnjavu?“

Zastao je, poslušao za trenutak pucnjavu, a onda

odjednom počeo da trči prema autu. „Pušite kurac!“

doviknuo je preko ramena. „Vratićemo se!“

Ponovo je progovorio tek kad smo morskog psa

isterali na autoput. „Jebote Bog! Kako smo mogli da se

zakačimo s psihopatama fanaticima? Hajde da odjebemo

iz ovog grada. Đubrad su htela da nas ubiju! “

5. Pokrivanje priče... Letimičan pogled na novinare u

akciji... Odvratnost & neuspeh

TAKMIČARI su bili spremni u zoru. Lep izlazak

sunca nad pustinjom. Velika napetost. Međutim, trka je

počinjala tek u devet, pa smo morali da ubijemo tri duga

sata u obližnjem kazinu, i tu su počele nevolje.

Bar se otvarao u sedam. Takođe, postojala je

kantina ,,za kafu & krofne“, ali mi koji smo probdeli noć

u lokalima kao što je ,,Cirkus-Cirkus“ nismo bili

raspoloženi za kafu & krofne. Hteli smo neko žestoko

piće. Bili smo veoma nadrkani, nas oko 200, pa su bar

otvorili ranije. U pola devet stvorila se gužva oko stolova

za kockanje. Svuda se čula pijana galama.

Nekakav koščati, sredovečni klošar u majici

oslikanoj logom Harli-Dejvidsona, progurao se do šanka

i povikao: „Prokletstvo! Koji je danas dan - subota?“

„Pre će biti nedelja", neko mu je odgovorio.

,,Ha, to je prava kurva, zar ne?“ razdrao se HD-

manijak nikom posebno. „Sinoć sam bio kod kuće u Long

Biču i neko mi je rekao da se danas vozi „Mint 400“, pa

sam rek’o mojoj matoroj: „Ženo, ja palim.“ Onda se

nasmejao.

„Počela je opasno da mi kenja, znate već... pa sam

joj opalio dve šamarčine, i sledeće čega se sećam su dva

lika koja su me odvukla na trotoar ispred kuće i počela da

me lemaju. O, Bože! Ubili su boga u meni.“

Ponovo se nasmejao i nastavio da govori kao da ga

nije briga da li neko sluša. „Majke mi!“ nastavio je. „Onda

mi je jedan od tipova rekao: „A gde ideš?“ A ja mu kažem:

,,U Las Vegas na Mint 400.“ Dali su mi deset zelembaća

i odvezli me na stanicu...“ Onda je zastao na trenutak.

„Čini mi se da su to bili oni...“

,,U svakom slučaju, evo me ovde! Kažem vam, bila

je to prokleto duga noć ljudi! Sedam sati u jebenom

autobusu! Ali kad sam se probudio, bila je zora, a ja u

centru Las Vegasa. U trenutku nisam znao šta da radim.

Pomislio sam: O, Bože, opet se dogodilo! Od koje sam se

razveo ovaj put?“

Od nekog iz gomile uzeo je cigaretu i smeškao se

dok je pripaljivao. „Ali, jebote, kad sam se setio! Pa došao

sam na Mint 400... i to je sve što mi je potrebno da znam.

Kažem vam, predivno je biti ovde. Jebe mi se ko će da

pobedi ili izgubi. Drago mi je samo da budem ovde sa

vama...“

Niko mu nije protivrečio. Svi smo ga razumeli. U

nekim krugovima, „Mint 400“ se mnogo više poštuje od

„Super boula“, „Kentaki derbija“ i završnice „Roler

derbija“ u Lover Ouklendu zajedno. Ova trka privlači

posebnu vrstu ljudi, a naš čovek u Harlijevoj majici bio je

jedan od njih.

Dopisnik ,,Lajfa“ je s razumevanjem klimnuo

glavom i povikao šankeru: „Dajčoveku štaoće dapije!“

,,I požuri!“ dodao sam ja. „Zašto ne pet?“ lupio sam

po šanku otvorenim dlanom. „Dođavola, tako je! Daj

nam deset!“

,,Na moj račun!“ opet se prodrao čovek iz ,,Lajfa“.

Skliznuo je sa stolice i sroljao se na kolena, ali je i dalje

govorio samouvereno: „Ovo je magičan momenat sporta!

Možda se više nikad neće ponoviti!“ A onda je počeo da

gubi glas. „Izveštavao sam sa Tripl krauna“, promrmljao

je sebi u bradu. ,,To je sranje u poređenju s ovim!“

Žena sa žabljim očima dohvatila ga je za kaiš.

,,Ustani!“ molila je. „Molim te, ustani! Bio bi veoma

zgodan muškarac samo kad bi ustao!“

On se rastrojeno nasmejao. „Slušajte, gospođo“,

odmah je odgovorio. ,,Ja sam prokleto neodoljivo zgodan

čak i kad sam ovde dole. Kad bih ustao, poludeli biste za

mnom!“

Ali žena ga je uporno vukla. Dva sata je sedela

pored njega i udvarala mu se, a sad je konačno rešila da

nešto preduzme. Čovek iz ,,Lajfa“ nije hteo ništa da ima s

njom; samo se još više zgrčio na podu.

Pogledao sam u stranu - bilo je strašno. Mi smo, na

kraju krajeva, apsolutni krem sportskog novinarstva. I

skupili smo se u Las Vegasu s posebnim zadatkom: da

izveštavamo sa četvrtog nacionalnog „Minta 400“... a

kada se radi o nečemu tako velikom, nema zajebancije.

Sada - čak i pre nego što je počeo spektakl - bilo je

znakova da bi situacija mogla da izmakne kontroli.

Skupili smo se u divnom nevadskom jutru, u prohladnoj

pustinjskoj zori, nakrcali se u neki štrokavi bar u

betonskom bunkeru kazina „Mint Gan Klab“, petnaestak

kilometara od Vegasa... trka će uskoro početi, a mi smo

potpuno dezorijentisani.

Napolju su se ludaci igrali motociklima, lepili trake

na farove, dolivali ulje u vilice mašina, u poslednji čas

pritezali matice (na karburatorima, na izduvnim cevima,

itd.), a onda je, tačno u devet sati, prvih deset takmičara

odjurilo sa starta. To je veoma interesantno, pa smo svi

izašli da gledamo. Zastava se spusti, i deset jadnika nagazi

mašine do prve krivine, a onda neko izbije na čelo trke

(ako se dobro sećam, jedan huskvarna 405) i publika kliče

vozaču dok ovaj punom brzinom nestaje u oblaku prašine.

,,To vam je to“, neko je rekao. „Vratiće se za sat ili

malo više. Hajdemo nazad u bar.“

Ali ne, još uvek ne. Na start je čekalo još oko 190

motociklista. Startovali su u grupama od po deset, svaka

dva minuta. U početku je bilo moguće posmatrati ih sa

daljine od dvesta metara od startne linije. Mada se

vidljivost uskoro smanjila. Treća grupa od 10 vozača

nestala je u prašini već na daljini od oko 100 metara od

mesta gde smo stajali... a za vreme dok je startovalo još

100 (i još 100 čekalo na start), vidljivost je bila jedva

pedeset metara. Mogli smo da vidimo jedino stogove sena

blizu štandova...

Iza toga nalazio se neverovatni oblak prašine koji će

naredna dva dana lebdeti nad pustinjom, a već je poprimio

čvrst oblik. Niko od nas tada nije shvatio da će to biti sve

što ćemo videti od legendarnog „Minta 400“.

U podne štandovi su se jedva nazirali iz bara/kazina,

pod zaslepljujućim suncem na udaljenosti od sto metara.

Ideja da se pokrije trka u bilo kom konvencionalnom

novinarskom smislu bila je apsurdna: to bi ličilo na

izveštavanje sa plivanja u olimpijskom bazenu, koji bi

umesto vode bio pun talkovog praha. Kao što je i najavila,

automobilska kompanija Ford je novinarima obezbedila

bronko sa vozačem, ali posle nekoliko divljačkih vožnji

po pustinji tražeći motocikliste i povremeno pronalazeći

nekog - ostavio sam vozilo fotografima i vratio se u bar.

Osetio sam da je došlo vreme da Mukotrpno

Razmislim o celoj situaciji. Trka je definitivno bila u toku.

Siguran sam da sam video start. Ali šta sad? Da iznajmim

helikopter? Da se vratim u onaj smrdljivi bronko? Da

lutam po pustinji i gledam te ludake kako se utrkuju do

ček pointa? Po jedan svakih trinaest minuta...?

Do deset sati bili su rasuti po celoj stazi. To više nije

bila trka, nego Takmičenje U Izdržljivosti. Sve što je

moglo da se vidi bilo je na startu/cilju, gde je na svakih

nekoliko minuta iz oblaka prašine izronjao neki kreten i

silazio sa motora, dok je ekipa mehaničara dolivala

gorivo, i uletao bi novi vozač na narednu etapu od

pedesetak kilometara: još jedan brutalni sat uništavanja

bubrega u tom užasnom limbu gde se ništa nije videlo od

prašine.

Negde oko jedanaest, odlučio sam se na još jednu

turu u novinarskom vozilu, ali sve što smo videli bila su

dva pustinjska bugija sa tipovima koji su izgledali kao

penzionisani oficiri iz San Dijega13. Presekli su nam put u

peščanoj kotlini i pitali nas: „Gde je jebena trka?“

„Nemamo pojma“, odgovorio sam. ,,Mi smo dobre

američke patriote kao i vi.“ Oba bugija bila su

prekrivena pretećim simbolima: orlovima koji vrište i

nose američke zastave u kandžama, kosookim zmijama

koje čereče motorne testere od zvezda & pruga14, a jedno

vozilo imalo je postolje za mitraljez na mestu suvozača.

Zabavljali su se jurcajući po pustinji i maltretirajući

koga god sretnu. „Koja je vaša jedinica, momci?“

viknuo je jedan od njih. Jedva smo se čuli jer su svi motori

brujali. „Sportski novinari“, viknuo sam. ,,Mi smo

miroljubivi unajmljeni džiberi.“

Oni su se neodređeno nasmejali.

„Ako želite pravu trku“, povikao sam, „pratite gada

iz CBS-a, tamo napred u velikom crnom džipu. On je

odgovoran za Pentagon na prodaju15.“

,,U, jebote!“ povikala su dvojica uglas. „Rekao si

crni džip?“

Odjurili su, a i mi smo. Neprestano smo se drmusali

preko grmlja/kaktusa koji su bili kao šikara od čeličnih

šiljaka. Pivo mi je iz ruke poskočilo uvis, a onda mi palo

u krilo i natopilo pantalone toplom penom.

„Otpušten si“, rekao sam vozaču. „Vozi me nazad

do štandova.“

Osećao sam da je vreme da se prizemljim - i

razmislim o ovom smrdljivom zadatku i kako da ga rešim.

Laserda je insistirao da Potpuno Pokrijemo trku. Hteo je

da se vratimo u peščani oblak da bi probao da fotografiše

raznim kombinacijama sočiva i filma.

Naš vozač Džo, pristao je da ga vozi. To nije bilo

njegovo pravo ime, ali su napomenuli da ga tako

oslovljavamo. To mi je prethodne noći rekao šef ,,Forda“:

„Njegovo ime je Stiv, ali bi trebalo da ga zovete Džo.“

„Zašto da ne“, odgovorio sam, „zvaćemo ga kako

hoće. Šta kažete na Zum?“

,,Nikako“, rekao je šef. „Morate da zvati Džo.“

Laserda se takođe složio, pa je oko podneva ponovo

otišao u pustinju u društvu našeg vozača Džoa. Ja sam se

vratio u bar/kazino koji je zapravo bio „Mint Gan Klab“ -

pa sam mnogo pio, mnogo razmišljao i napravio mnogo

beležaka...

6. Izlazak u grad... Sukob u „Dezert Inu"... Divljanje

od droge u „Cirkus-Girkusu"...

SUBOTA, ponoć... Sećanja na ovu noć su potpuno

maglovita. Jedini podsetnik mi je džep pun ižvrljanih

kartica od tombole i salveta za koktele. Evo jedne: „Nađi

fordovca, insistiraj na bronku za praćenje trke...

fotografije?... Lasedra/pozvati... zašto ne tražiti

helikopter?... Nađi telefon, pritisni bitange... žestoka

galama...“

Na drugoj piše: „Znak na Paradajs Bulevaru - bez

stajanja i bez grudnjaka... niža liga u poređenju sa El Ej-

om; ovde striptizete imaju nalepljene krugove preko

bradavica, a u El Eju su skroz gole... Las Vegas je društvo

naoružanih masturbatora/ovde je kockanje karanje/seks je

dodatak/čudan trip za velike kockare... kurve iz kazina za

pobednike, ručni rad za gubitnike.“

Jednom davno kad sam živeo u Big Suru blizu puta

za Lajonel Olaj, i imao sam prijatelja koji je voleo da

odlazi na kockanje u Rino. Posedovao je radnju sportske

opreme u Karmelu. Jednog meseca je tri puta uzastopno

išao svojim mercedesom - asfaltnom krstaricom - i

dobijao velike sume u Rinu. Ojadio ih je za oko 15.000

dolara, pa je odlučio da preskoči četvrti vikend i časti

prijatelje večerom u Nepentu. „Uvek prestani da igraš kad

dobijaš“, objasnio je. ,,A i pored toga, duga je vožnja do

Rina.“

U ponedeljak ujutru nazvali su ga telefonom iz Rina

- bio je to direktor kazina gde je moj prijatelj dobio

triput zaredom. „Baš ste nam nedostajali ovog vikenda“,

rekao je direktor. „Krupijei su se dosađivali.“

,,Uh, jebote“, rekao je moj prijatelj.

Sledećeg vikenda odleteo je avionom sa prijateljem

i dve devojke - bili su sprecijalni gosti direktora kazina.

Ništa nije previše dobro za igrače na veliko...

U ponedeljak ujutru taj isti avion - avion kazina -

sleteo je na aerodrom u Montereju. Pilot je mom prijatelju

pozajmio deset centi da pozove drugara da ga preveze u

Karmel. Ostao je dužan 30.000, a dva meseca kasnije

izbliza je gledao u cev pištolja jednog od najopasnijih

uterivača dugova.

Prodao je radnju, ali to nije bilo dovoljno. Neka

sačekaju ostatak, rekao je; ali onda su ga izgazili, što ga je

ubedilo daje bolje da odmah pozajmi novac i isplati

kompletan dug.

Kockanje na veliko je veoma ozbiljan posao - Rino

je u poređenju sa Las Vegasom prijateljski komšiluk. Za

onog koji gubi, Vegas je najpodmukliji grad na svetu. Do

pre godinu dana, na ulazu u Las Vegas stajao je veliki

bilbord:

NE KOCKAJTE SE S MARIHUANOM!

U NEVADI: POSEDOVANJE - 20 GODINA

PRODAVANJE - DOŽIVOTNA!

Zato nisam bio opušten dok smo obilazili kazina u

subotu uveče sa autom punim marihuane i glavama punim

esida. Nekoliko puta smo jedva pobegli: u jednom

trenutku pokušao sam da uvezem velikog crvenog psa u

perionicu rublja hotela ,,Lendmark“ - ali vrata su bila

preuska, a ljudi unutra previše uzbuđeni.

Odvezli smo se do „Dezert Ina“ da pogledamo šou

Debi Rejnolds i Harija Džejmsa. ,,Ne znam za tebe“,

rekao sam mom advokatu, ,,ali u mom poslu čovek mora

biti u toku.“

,,I u mom, takođe“, odgovorio je. „Kao tvoj

advokat, savetujem ti da nas odvezeš do ,,Tropikane“ da

čujemo Gaja Lombarda. Nastupa u „Plavoj sobi“ sa

svojim „Kraljevskim Kandađanima“.“

„Zašto?“ pitao sam.

„Kako zašto?“

„Zašto bih bacao svoje mukotrpno zarađene dolare

na te jebene matorce?“

,,Slušaj“, rekao je on, „zašto smo ovde? Da se

zabavimo ili da odradimo posao?“

„Zbog posla, naravno“, odgovorio sam. Vozikali

smo se po parkingu nekog mesta za koje sam mislio da je

,,Djuns“, ali se ispostavilo da je ,,Tanderbird“ ili možda

,,Hacijenda“.

Moj advokat je prelistavao turistički vodič Las

Vegasa tražeći ideje za dobru zabavu. „Šta kažeš na

„automati za 25 centi?“ rekao je. „Vreli usek - zvuči

moćno... hot-dog za 29 centi...“

Odjednom su ljudi počeli da viču na nas. Upali smo

u nevolju. Pojavile su se gorile iz obezbeđenja u

crvenkasto-zlatnim kaputima. „Šta to, dođavola, radite?“

povikao je jedan. ,,Ne možete ovde da parkirate!“

„Zašto da ne?“ odgovorio sam. “Ima dovoljno

prostora i čini mi se da je razumno mesto za parkiranje.

Tražio sam parking mesto dugo. Previše dugo. Hteo sam

da ostavim auto i uhvatim taksi... ali onda sam pronašao

ovaj brisani prostor.“

Ispostavilo se da je to trotoar ispred glavnog ulaza u

„Dezert In“. Večeras sam toliko puta felnama dokačio

ivičnjak, da nisam ni primetio da smo se popeli. A sad smo

u položaju koji je teško objasniti... zabarikadirali smo

ulaz, obezbeđenje urla na nas, loše vibracije...

Moj advokat je hitro iskočio iz auta mašući

novčanicom od pet dolara. „Hoćemo da odmah parkirate

auto! Ja sam Debin stari prijatelj. Kao klinci ludirali smo

se zajedno!“

Za trenutak sam pomislio da smo najebali... ali

portir je uzeo lovu i rekao: ,,U redu, pobrinuću se za to,

gospodine.“ I dao nam je kupon za parkiranje.

,,U, jebote!“ rekao sam dok smo žurili kroz hol.

„Umalo nas nisu sjebali. Brzo si reagovao.“

,,A šta si očekivao?“ rekao je. ,,Ja sam tvoj

advokat... i duguješ mi pet dolara. Plaćanje odmah!“

Slegao sam ramenima i dao mu lovu. Blještavi hol

„Dezert Ina“ sa debelim skupocenim tepisima učinio mi

se kao neprikladno mesto za raspravu o sitnoj lovi za

podmićivanje parking-momaka. To je fora Boba Houpa.

Frenka Sinatre. Spira Agnjua. Hol je neprijatno mirisao na

plastično drveće i skupocene parfeme - bilo je jasno da je

to elitno utočište za Velike Potrošače iz visokog društva.

Puni samopouzdanja, prošetali smo do velike

dvorane, ali nisu hteli da nas puste unutra. Čovek u

smokingu boje crnog vina rekao nam je da smo zakasnili;

nije bilo slobodnog mesta - ni za kakvu lovu.

„Jebeš sedišta!“, rekao je moj advokat. ,,Mi smo

stari Debini prijatelji. Došli smo čak iz Los Anđelesa na

ovaj šou i moramo da uđemo.“

Čovek u smokingu počeo je da mrmlja o

„protivpožarnim propisima“, ali je moj advokat odbio da

ga sasluša. Posle mnogo rasprave, konačno je pristao da

nas besplatno pusti unutra, uz obećanje da ćemo stajati

mimo i da nećemo pušiti.

To smo mu i obećali, ali čim smo ušli unutra,

potpuno smo izgubili kontrolu. Tenzija je bila prevelika.

Debi Rejnold je mjaukala i plesala tamo-amo po bini sa

srebrnom afro-perikom... uz pesmu sa „Narednika

Pepera“16 iz zlatne trube Harija Džejmsa.

„Isusova ti ljigava govna!“ rekao je moj advokat.

„Zalutali smo u vremensku kapsulu.“

Teške ručerde su nas zgrabile za ramena. Samo

sekundu pre tog ugurao sam u džep lulu za hašiš. Gorile

su nas vukle kroz hol i držale pritisnute za ulazna vrata

dok nisu dovezli naš automobil. ,,A sad tutanj“, rekao je

čovek u vinskom smokingu. „Činimo vam uslugu. Ako

Debi ima ovakve prijatelje, u većoj je nevolji nego što sam

mislio.“

„Još ćemo se videti!“ viknuo je moj advokat kad

sam nagazio papučicu za gas. ,,Ti si paranoično đubre!“

Otišli smo do ,,Cirkus-Cirkusa“. Parkirao sam blizu

zadnjeg ulaza. „Ovo je pravo mesto“, rekao sam. „Ovde

nas niko neće zajebavati.“

„Gde je etar?“ pitao je moj advokat. „Meskalin me

više ne radi.“

Dok sam pripaljivao lulu s hašišom, dao sam mu

ključ od gepeka. Doneo je bočicu etra, polio po papirnatoj

maramici i gurnuo pod nos. Onda je počeo duboko da

udiše. I ja sam uradio isto. Iako je krov bio spušten, etar

je bazdio. Ubrzo smo se penjali uz stepenice ka ulazu kao

pijanci: teturali smo se, smejali ko kreteni i vukli jedan

drugog.

To je glavna prednost etra: ponašaš se kao seoska

pijanica iz nekog starog irskog romana... totalni gubitak

svih osnovnih motoričkih sposobnosti: zamagljen vid,

gubitak ravnoteže, uplitanje jezikom - prekid svih veza

između tela i mozga... Što je veoma interesantno, jer

mozak nastavlja da funkcioniše manje-više normalno... i

možeš da posmatraš sebe kako se ponašaš kao kreten, ali

to ne možeš da kontrolišeš.

Približavaš se pokretnim vratima u ,,Cirkus-

Cirkusu“ i znaš da kad stigneš tamo, moraš da platiš dva

dolara ili te neće pustiti... ali kad stigneš tamo, sve kreće

naopako: loše proceniš udaljenost od pokretnih vrata, pa

se odbiješ od njih i zgrabiš neku baku da ne padneš, a neki

ljuti Rotarijanac te odgurne i pomisliš: „Šta se događa

ovde? O čemu se radi?“ A onda čuješ sebe kako mumlaš:

„Psi su jebali Papu, ali to nije moja krivica. Pazi!... Zašto

novac? Zovem se Brinks; rođen sam.... Rođen? Prebaci

ovcu s druge strane... žene i decu u tenk... naredio je

kapetan Zip...“

Ah, đavolji etar - droga za celo telo. Mozak je

užasnut jer nije u mogućnosti da komunicira sa kičmenim

stubom. Ruke ludački lepršaju jer ne mogu da izvade

novac iz džepova... umesto reči, iz usta izlaze šištanje i

smeh... dok ti je na licu uvek osmeh.

Etar je savršena droga za Las Vegas. U ovom gradu

vole pijanice. Ovce za šišanje. Odmah su nas sproveli kroz

pokretna vrata i pustili unutra.

,,Cirkus-Cirkus“ je mesto gde bi bili svi hipsteri da

su nacisti dobili rat. Ovo je Šesti Rajh. Prizemlje je

prepuno kockarskih stolova, kao i u drugim kazinima... ali

mesto je visoko četiri sprata i podseća na cirkuski šator;

gore, u tom praznom prostoru, odigrava se ludilo kao na

seoskom vašaru/poljskom karnevalu. Iznad kockarskih

stolova „Četrdesetorica leteće braće Karazito“ izvode

tačku na visokom trapezu, zajedno sa „Četiri jazavca“ i

„Šest sestara nimfi“ iz San Dijega... dakle, igraš anjc za

glavnim stolom, ulozi su visoki, a ako podigneš pogled,

iznad tvoje glave satir jazavac u vazduhu juri

polugolu četrnaestogodišnju devojčicu koju brane dva

Poljaka ofarbana u srebrno; iznenada se spuštaju sa

suprotnih balkona i sreću se iznad jazavčevog vrata...

obojica zgrabe životinju dok padaju dole prema

kockarskim stolovima - ali, naravno, zaustavlja ih mreža;

razdvoje se i skaču uvis u tri različita smera, a pre nego

što počnu da padaju u vazduhu ih uhvate tri

„Korejske mačkice“ i gurnu ih trapezom do jednog od

balkona.

Ovo ludilo traje u nedogled, ali izgleda da ga niko

ne primećuje. Kockanje na glavnom stolu traje 24 sata

dnevno, isto kao i cirkus. U međuvremenu, na balkonima

na spratu, mušterije se bave svakojakim bizarnostima:

upucaj krofne s bradavica trometarske lezbijke i osvoji

šećernu vunu u obliku koze. Prijatelju, stani ispred ove

fantastične mašine, i za 99 centi tvoj lik, visok sedamdeset

metara, pojaviće se na ogromnom ekranu u centru Las

Vegasa. Dodaj još 99 centi, i imaš audio poruku. „Kaži šta

hoćeš, druže. Nemoj da brineš, svi će te čuti. Zapamti da

ćeš biti visok 70 metara.“

O, Bože, mogao sam da zamislim kako ležim u

krevetu hotela ,,Mint“, i u polusnu buljim kroz prozor, a

na nebu, među zvezdama, odjednom se pojavi zločesta

naci-pijanica visoka 70 metara koja vrišti: ,,Woodstock

Über Alles!“

Večeras moramo da navučemo zavese. Tako nešto

moglo bi da natera drogiranog čoveka da skače po sobi

kao ping-pong loptica. Na halucinacije ne smem ni da

pomislim. Ali vremenom naučite da podnosite priviđenja:

recimo kad vam uz nogu puzi pokojna baba s nožem u

ustima. To bez problema otrpi većina fanova esida.

Ali niko ne može da podnese mogućnost da se neki

frik ušeta sa 1,98 dolara u ,,Cirkus-Cirkus“ i odjednom

pojavi na nebu iznad Las Vegasa dvanaest puta veći od

Boga, urlajući šta god mu padne na pamet. Ovaj grad nije

dobar za psihodelične droge. Realnost je sama po sebi

previše uvrnuta.

Dobar meskalin hvata te polako. Ceo prvi sat je

čekanje, a onda negde na polovini drugog sata, kad počneš

da proklinješ dilera koji te zajebao... ZANG! Demonska

žestina, čudno svetlucanje i vibracije... zajebana stvar na

mestu kao što je ,,Cirkus-Cirkus“.

„Mrzim što ovo moram da kažem“, rekao je moj

advokat dok smo sedeli u ringišpil-baru na drugom spratu,

,,ali ovo mesto će me dokrajčiti. Mislim da me hvata

Strah.“

,,To su gluposti“, odgovorio sam. „Došli smo ovde

da pronađemo Američki San, a sad kad smo u vrtlogu, ti

hoćeš da odustaneš.“ Zgrabio sam ga za biceps i stisnuo.

„Moraš da shvatišu, rekao sam, „pronašli smo žilu

kucavicu.“

„Znam“, rekao je, ,,od toga me i hvata strah.“

Etar je polako vetrio, esid je već odavno ispario, ali

je meskalin dobro radio. Sedeli smo za malim stolom od

tvrde plastike boje zlata i kružili u orbiti oko barmena.

„Pogledaj preko puta“, rekao sam, ,,dve žene se

tucaju s polarnim medvedom.“

„Nemoj da mi govoriš takve stvari, molim te. Ne

sada.“ Mahnuo je konobarici da nam donese još dva vajld

turkija. „Ovo mi je poslednje piće“, rekao je. „Koliko love

možeš da mi pozajmiš?“

,,Ne baš mnogo“, rekao sam. ,,Zašto?“

„Moram da idem“, rekao je.

,,Da ideš?“

,,Da napustim zemlju. Još noćas.“

„Daj smiri se“, rekao sam. ,,Za nekoliko sati bićeš

strejt.“

,,Ne“, rekao je, ,,ovo je ozbiljno.“

„Džordž Meteski17 je bio ozbiljan“, rekao sam. ,,A

video si šta su mu uradili!“

,,Ne drkaj me s tim!“ drao se. „Još sat vremena u

ovom gradu i ubiću nekoga!“

Video sam da je na ivici. To je onaj jak osećaj straha

koji dolazi kad je meskalin na vrhuncu. ,,U redu“, rekao

sam, „pozajmiću ti malo love. Hajdemo napolje da vidimo

koliko nam je ostalo“

„Možemo li?“

,,Pa... zavisi sa koliko ćemo se ljudi zajebavati

odavde do vrata. Hoćeš da izađemo mimo?“ pitao sam ga.

„Hoću da izađemo brzo.“

„Dobro. Hajde da platimo račun i polako ustanemo.

Obojica smo van sebe. Ovo će biti duga šetnja.“ Viknuo

sam konobarici da nam donese račun. Došetala se do nas,

a na licu joj se videlo da se dosađuje. Onda je moj advokat

ustao.

,,Je l’ ti plaćaju da se jebeš s onim medvedom?“

pitao je.

,,Šta?“

„Šali se“, rekao sam i stao između njih. „Hajde,

doktore, idemo u prizemlje da se kockamo.“ Odvukao

sam ga do ivice bara na kraju ringišpila, ali odbio je da

siđe dok se ne prestane da se okreće.

,,To neće da se zaustavi“, rekao sam. ,,Nikad se neće

zaustaviti.“ Siđem i okrenem se da ga sačekam, ali on nije

hteo ni da se pomeri... i pre nego što sam se pružio da ga

dohvatim, ringišpil ga je odneo ukrug. ,,Ne mrdaj se!“

viknuo sam. „Dovešće te ponovo.“ Zbunjen i uplašen,

izbečio je oči kao slepac. Okrenuo je ceo krug, a nije se ni

pomerio.

Čekao sam dok nije došao skoro do mene, a onda

sam se ispružio da ga dohvatim - ali on je odskočio unazad

i ponovo okrenuo ceo krug. Ovo me iznerviralo. Bio sam

na ivici da puknem. Činilo mi se da nas šanker posmatra.

Karson Siti, pomislio sam. Dvadeset godina.

Popeo sam se na vrtešku i obišao bar, tako da sam

prišao s leđa mom advokatu - a kad smo se dovezli do

pravog mesta - gurnuo sam ga. Izgubio je ravnotežu i

sručio se na pod među masu ljudi urlajući... valjao se kao

balvan, a onda je naglo ustao s podignutim pesnicama

gledajući koga će da udari.

Prišao sam mu sa podignutim rukama, pokušavajući

da napravim zajebanciju. „Pao si“, rekao sam. ,,Idemo.“

Ali ovaj put, ljudi su nas zaista posmatrali. Budala

nije htela da se pomeri, a znao sam šta će se desiti ako ga

dotaknem. ,,Dobro“, rekao sam, ,,ti ostani ovde i zaglavi

zatvor. Ja idem.“ Ignorišući ga, brzo sam se penjao uz

stepenice.

To ga je podstaklo.

„Jesi li video?“ rekao je kad me stigao. „Neki

kučkin sin me šutnuo s leđa!“

„Verovatno šanker“, rekao sam. „Hteo je da te

izgazi zbog onog što si rekao konobarici.“

„Dobri Bože! Bežimo odavde! Gde je lift?“

,,Nikako u lift“, rekao sam. „Baš to hoće da

uradimo... da nas u čeličnoj kutiji uhvate u zamku i

odvezu u podrum.“ Osvrnuo sam se i pogledao, ali niko

nas nije pratio.

„Nemoj da trčiš“, rekao sam. „Oni samo traže

izgovor da nas upucaju.” Klimnuo je glavom - činilo se da

razume. Brzo smo hodali sredinom hotela - pored

streljane, lokala za tetoviranje, menjačnice i prodavnice

šećerne vune - a onda kroz dvostruka staklena vrata i

preko travnjaka do parkinga gde nas je čekao crveni

morski pas.

,,Ti vozi“, rekao je moj advokat. „Mislim da nešto

nije u redu sa mnom.“

7. Paranoični strah... i grozna

sablast sodomije... Bleskovi noževa i zelena voda

KAD smo stigli do hotela „Mint“, parkirao sam u

ulici ispred kazina, a iza parkinga. Nema razloga da

pravimo scenu u holu, pomislio sam. Nikako ne bismo

mogli da prođemo kao pijanice. Obojica smo bili previše

napeti. Svuda oko nas širile su se ekstremno preteće

vibracije. Požurili smo, prošli kroz kazino i popeli se

pokretnim stepenicama.

Uspeli smo da do sobe ne sretnemo nikog — ali

ključ nije hteo da otključa vrata. Moj advokat se očajnički

borio s bravom. „Skotovi su nam promenili bravu“, cvileo

je. „Verovatno su pretresli sobu. Bože, pomozi nam,

gotovi smo.“

Iznenada, vrata su se otvorila. Malo smo oklevali, a

onda smo se sjurili unutra. Nije bilo znakova nevolje.

„Zaključaj sve brave“, rekao je moj advokat. A onda se

zagledao u dva ključa u ruci. „Odakle mi ovaj?“, rekao je,

podižući ključ sa brojem 1221.

,,To je Laserdina soba“, rekao sam.

Nasmejao se. ,,Da, tako je. Mislio sam da će nam

možda zatrebati.“

,,A zašto?“

„Hajdemo tamo da ga isteramo iz kreveta šmrkom

za vodu.“

,,Neću“, odgovorio sam. „Ostavi jadnika na miru,

mislim da nas izbegava.“

,,Ne zavaravaj se“, rekao je. „Taj portugalski kučkin

sin je opasan. Čeka nas u zasedi.“ Pogledao me je ispod

oka. „Jesi li u dilu s njim?“

„Razgovarali smo telefonom", rekao sam, ,,dok si ti

vozio auto na pranje. Otišao je na spavanje da bi stigao

na start u zoru.“

Moj advokat me nije slušao. Zaurlao je kao da ga

nešto boli i obema rukama lupio po zidu. „Znao sam“,

viknuo je. „Taj prljavi skot! Dohvatio je moju ribu!“

Nasmejao sam se. „Misliš na onu plavu cicu s

filmskom ekipom?“

„Tako je! Samo me ti zajebavaj! Svi vi belci ste

isti!“ Uzeo je flašu tekile i pio je ko vodu. A onda je

dohvatio grejpfrut i rasekao ga napola Gerberovim mini-

magnumom - lovačkim nožem od nerđajućeg čelika -

oštrim ko žilet.

„Odakle ti nož?“ pitao sam ga.

„Donela ga je posluga“, rekao je. „Tražio sam ga da

isečem limete.“

„Kakve sad limete?“

„Nisu ih imali“, rekao je. ,,Ne rastu ovde u pustinji.“

Rasekao je grejpfrut na četvrtine... na osmine... pa na

šesnaestine... a onda je besmisleno seckao po ostacima.

„Taj prljavi gad! Trebalo je da ga smaknem dok sam imao

priliku. Ona je sad njegova!“

Sećam se da smo nekoliko sati ranije imali

problema s tom devojkom u liftu: moj advokat je ispao

budala.

,,Ti mora da si vozač“, rekla mu je. ,,U kojoj si

klasi?“

,,Klasi?“ rekao je oštro. ,,Na šta, dođavola, misliš?“

„Šta voziš?“ pitala ga je i seksi se osmehnula.

„Snimamo prilog sa trke za TV-seriju - možda bismo

mogli da te iskoristimo.“

,,Da me iskoristite?'’

Majko Božja, pomislim. Evo ga. Ljudi sa trke gurali

su se u sporom liftu: dugo mu je trebalo sa sprata na sprat.

Kad smo zastali kod trećeg, moj advokat je već opasno

drhtao. A ostalo je još pet spratova...

,,Ja vozim one velike!“ iznenada je uzviknuo. „One

stvarno velike jebače!“

Nasmejao sam se, pokušavajući da o’ladim

situaciju. „Vinsent blek šedou“, rekao sam. ,,Mi smo iz

fabričke ekipe.“

Ovo se nije dopalo ljudima u liftu, pa su počeli da

mrmljaju. ,,Ne seri!“ promrmljao je neko iza mene.

„Čekaj malo!“ viknuo je moj advokat... a onda

rekao devojci: „Pardon, mlada damo, ali u ovom liftu ima

nekog neotesanog pilećeg govanceta kome treba secnuti

lice.“ Zavukao je ruku u džep crne plastične jakne i

okrenuo se ljudima koji su se zbili u zadnji deo lifta. ,,Vi

jeftini bledoliki pederi!“ razdrao se. ,,Ko hoće da ga

secnem?“

Ja sam gledao u pokazivač spratova. Vrata su se

otvorila na sedmom spratu, ali se niko nije ni mrdnuo.

Mrtva tišina. Vrata su se zatvorila. Onda su se na osmom...

vrata ponovo otvorila. Niko nije ni pisnuo u prepunom

liftu. Kad su vrata počela da se zatvaraju, koraknuo sam

izvan i zgrabio za ruku mog advokata i na vreme ga

povukao. Vrata su se zatvorila, a kod broja devet začulo

se DING.

„Brzo u sobu!“ rekao sam. „Seronje će zvati

pandure!“ Trčali smo sve do ugla hodnika ka našoj sobi.

Moj advokat se divljački smejao. ,,Opčinjeni!“ vikao je.

„Jesi li ih video?

Bili su opčinjeni. Kao pacovi u kavezu!“ A onda,

dok sam zaključavao vrata, prestao je da se smeje.

,,Prokletstvo“, rekao je. „Ovo je sad ozbiljno. Ona

devojka me ukapirala. Zaljubila se u mene.“

Sada, mnogo sati kasnije, bio je ubeđen da je

Laserda - takozvani fotograf - nekako ščepao devojku.

„Hajdemo gore da kastriramo tog jebača!“ rekao je

mašući nožem u malim krugovima ispred svojih zuba. ,,Ti

si mu je namestio, a?“

,,Slušaj“, rekao sam, „bolje odloži taj nož i saberi

se. Moram da odvezem auto na parking.“ Dok sam

govorio, polako sam se povlačio prema vratima. Jedna od

stvari koje naučiš, posle dugogodišnjeg druženja sa

drogiranim ljudima, jeste da je sve ozbiljno. Možeš da

okreneš leđa osobi, ali nikada ne smeš da okreneš leđa

drogi - pogotovo ako ti pred očima maše lovačkim nožem.

„Istuširaj se“, rekao sam. „Vratiću se za dvadeset

minuta.“ Brzo sam izašao i zaključao vrata za sobom.

Rešio sam da odnesem Laserdi ključ koji mu je ukrao moj

advokat. Jadan čovek, posmislio sam dok sam žurio

prema liftu. Poslali su ga na savršeno razuman zadatak -

samo nekoliko fotografija motora i bugija kako se trkaju

u pustinji - a sad se nalazi, a da to i ne zna, u kandžama

onoga što ne poznaje. Nema šanse da razume šta se ovde

događa.

A šta mi ovde radimo? Koji je smisao ovog izleta18?

Da li ja stvarno imam veliki crveni kabriolet parkiran na

ulici? Da li tumaram liftovima hotela ,,Mint“ razbijen od

droge ili sam došao u Las Vegas da radim na priči?

Zavukao sam ruku u džep i izvadio ključ; na njemu

je pisalo 1850. Bar je to stvarno. Moram hitno da se

pobrinem za auto i vratim u sobu... a nadam se da ću biti

dovoljno strejt da se izborim s onim što me čeka kad se

probudim.

Izašao sam iz lifta i ušao u kazino. Ljudi su se još

uvek tiskali oko kockarskih stolova. Ko su ovi ljudi? Ta

lica! Odakle dolaze? Izgledaju kao karikature trgovaca

polovnih automobila iz Dalasa. Ali oni su stvarni. Ima ih,

dobri Bože, đavolski mnogo - još uvek vrište oko

kockarskih stolova u četiri i trideset u nedelju ujutru. Još

uvek pritisnuti Američkim Snom, tom vizijom Velikog

Dobitnika koji nekako u poslednjem trenutku pre nego

svane, izranja iz haosa u zagušljivom vegaskom kazinu.

Veliki dobitak u Silver Sitiju. Pobedi krupijea i idi

kući bogat. A zašto da ne? Zaustavim se kod velikog

„točka sreće“ i položim novčanicu od dva dolara na

Tomasa Džefersona - tiket jednog frika - kao i uvek,

misleći da će mi nekakva intuicija možda doneti veliki

dobitak.

Ali ne! Izgubio sam! Bacio sam dva dolara.

Prokletnici! Ne. Smiri se. Nauči da uživaš kad gubiš.

Važno je pokriti priču pod njenim uslovima; sve drugo

ostavi ,,Lajfu“ i ,,Luku“ - bar za sada. Vozeći se niz

pokretne stepenice, video sam dopisnika ,,Lajfa“

sklupčanog u telegrafskoj kabini, kako vergla svoje

mudrolije nekom napaljenom robotu u kabini na

drugoj obali. Zaista: LAS VEGAS U ZORU - takmičari

spavaju, a prašina se još uvek nije slegla u pustinji, dok

50.000 dolara i dalje drema u tami sefa ogromnog Del

Vebovog hotela „ Mint “ u srcu blistavog Kazino centra.

Velika napetost. Naš „Lajfov “ tim je ovde (kao i uvek, uz

snažnu policijsku pratnju...) Pauza. Da, operateru. Dobro

si čuo. Rekao sam policija. Naravno. Ipak je ovo, na kraju

krajeva, „Lajf specijal“.

Crveni morski pas bio je napolju, na Fremontovoj,

gde sam ga i ostavio. Odvezao sam ga u garažu iza ugla i

prijavio - auto dr Gonza - nije bilo nikakvih problema.

Ako vam bude dosadno, momci, slobodno ga operite do

ujutru. Da, naravno - na račun sobe.

*

Kad sam se vratio, moj advokat je ležao u kadi.

Zagnjuren u zelenu vodu - uljani efekat neke japanske soli

koju je pokupio u hotelskoj radnju sa suvenirima, baš kao

i novi radio priključen u utičnicu aparata za brijanje.

Odvrnuo je do daske nekakvu besmislenu pesmu grupe

„Three Dog Night“ o žabi koja se zove Džeremaja i želi

„radost celom svetu“.

Prvo Lenon, a sad ovo. Pretpostavljam da je sledeći

Glen Kembel kako zavija „Gde je otišlo cveće?“

Zaista, gde je? U ovom gradu nema cveća. Samo

biljke-mesožderke. Utišam radio i pored njega spazim

komadić prožvakanog kartončića. Izgleda da moj advokat

nije primetio da sam utišao zvuk. Bio je izgubljen u magli

zelene pare - pola glave virilo mu je iznad površine vode.

,,Ti si ovo žvakao?“ pitao sam ga podižući beli

kartončić.

Ignorisao me. Znao sam da ću u narednih nekoliko

sati teško komunicirati s njim. Sjebao je sav LSD.

,,Ti, zlobni kučkin sine!“ povikao sam. „Nadaj se da

imamo malo torazina u torbi, ili te sutra čeka teško

spuštanje.“

,,Muzika“, razdrao se. „Pojačaj! I pusti kasetu!“

„Koju kasetu?“

„Onu novu. Tamo je.“

Podigao sam radio i video da ima ugrađen

kasetofon. Trebalo je samo okrenuti kasetu „Nadrealni

jastuk19“. Već je preslušao A stranu, toliko glasno da mora

da se čulo u svim sobama u radijusu od sto metara.

„Beli zec20“, rekao je. „Treba mi zvuk koji diže.“

„Najebao si“, rekao sam. „Odlazim za dva sata - a onda će

doći oni i ubiti boga u tebi. Baš tu, u kadi.“

,,Ja sam kopam svoje grobove“, rekao je. „Zelena

voda i beli zeka... pusti da svira. Ne teraj me da upotrebim

ovo.“ Šaka mu je izronila iz vode stežući dršku lovačkog

noža.

,,Bože“, promrmljam. U tom trenutku shvatio sam

da mu nema pomoći - leži u kadi razbijen od esida i steže

najoštriji nož koji sam ikada video, potpuno nesposoban

da bilo šta razume, i povrh svega, hoće da pustim Belog

zeca. To je to, pomislio sam. Ne mogu više da trpim ovog

punoglavca. Ovog puta upao je u suicidni trip. Zaista hoće

da umre. Spreman je na to...

,,U redu“, rekao sam, okrenuo kasetu i pritisnuo

PLAY. „Učini mi samo još jednu uslugu. Je 1’ može?

Možeš li da se strpiš dva sata? Samo dva sata spavanja pre

nego što počne novi dan. Sutra će biti veoma težak dan.“

,,Naravno“, rekao je. ,,Ja sam tvoj advokat. Imaš

vremena koliko hoćeš, po mojoj standardnoj ceni: 45

dolara na sat - ali sigurno ćeš tražiti i jastuk, pa zašto onda

ne bi ostavio 100 dolara pored radija i odjebao odavde?“

,,Je 1’ može ček?“ pitao sam. „Nacionalna banka

Sotut. Nije potrebna identifikacija kada ga keširaš. Tamo

me svi znaju.“

„Može sve što je naplativo“, rekao je, mrdajući se u

ritmu muzike. Kupatilo je ličilo na unutrašnjost velikog

pokvarenog zvučnika. Gadne vibracije, zaglušujući zvuk.

Pod kupatila bio je preplavljen. Odmaknuo sam radio od

kade koliko sam mogao, a onda izašao i zatvorio vrata za

sobom.

Nije prošlo ni pet sekundi, a on je zaurlao:

„Upomoć! Gade jedan! Pomozi mi!“

Požurio sam natrag u kupatilo - mislio sam da je

možda slučajno odsekao uvo.

Ali nije... nagnuo se preko kade ka polici gde je

stajao radio. „Želim taj jebeni radio!“ vikao je.

Oteo sam mu radio iz ruke. „Budalo jedna!“ rekao

sam. „Vraćaj se u kadu! Beži od prokletog radija!“

Pomerio sam radio van njegovog domašaja. Svirao je

toliko glasno, da je bilo nemoguće čuti šta svira ako ne

poznajete „Nadrealni jastuk“ notu po notu... a u to vreme,

ja sam ga znao, i primetio sam da se Beli zec završio;

vrhunac je došao i prošao.

Ali izgleda da ga moj advokat nije osetio. Hteo je

još. „Premotaj kasetu!“ razdrao se. „Moram da čujem još

jednom!“ U očima mu se videlo ludilo, nije mogao da

fokusira pogled. Kao da je bio na ivici nekog groznog

psihičkog orgazma...

„Neka se čuje!“ urlao je. „Odvrni tu jebenu kutiju

na najglasnije! A kad dođe do onog fantastičnog dela gde

zeka sam sebi odgrize glavu, hoću da taj jebeni radio

ubaciš u kadu!“

Blenuo sam u njega, čvrsto stežući radio. ,,Neću“,

rekao sam konačno. „Bio bih srećan da te nabodem na

šipku za volove od 440 volti, ali neću da ubacim radio u

kadu. Bacio bi te pravo u zid - bio bi mrtav za deset

sekundi.“ Nasmejao sam se. „Sranje, morao bih to da

objašnjavam - odveli bi me kod nekog smrdljivog

islednika na drilovanje... pa da... o tačnim detaljima. A to

mi ne treba.“

,,Sranje!“ viknuo je. „Samo im reci da sam hteo da

dospem Više!“

Malo sam razmišljao. ,,Dobro“, konačno sam rekao.

,,U pravu si. Verovatno da je ovo jedino rešenje.“ Podigao

sam radio-kasetofon, koji je bio uključen u struju, i držao

ga iznad kade. „Samo da proverim da li sam ukapirao“,

rekao sam. „Hoćeš da ga bacim u kadu kad bude vrhunac

Belog zeke?“ pitao sam ga.

Zahvalno se nasmešio i zavalio se u vodu. „Jebeno

da“, rekao je. „Već sam razmišljao o tome da pozovem

neku sobaricu da to uradi.“

,,Ne brini“, rekao sam. „Jesi li spreman?“ Pritisnuo

sam PLAY i krenuo je Beli zeka. Skoro istovremeno on je

počeo da zavija i mumla... još jedan brz uspon uz planinu,

i nada da će ovog puta konačno dosegnuti vrhunac. Čvrsto

je zaklopio oči, a iz uljane zelene vode virili su samo glava

i kolena.

Pustio sam da se pesma razvija dok sam prebirao po

gomili debelih zrelih grejpfruta pored lavaboa. Najveći je

imao skoro kilogram. Dobro sam nanišao glavu

prokletnika - i kad je došao vrhunac Belog zeke - ispalio

sam hitac kao topovsko đule.

Vršitao je kao ludak i bacao se po kadi kao ajkula

za mesom. Pljuskao je vodom po podu, boreći se da se za

nešto uhvati.

Istrgao sam radio-kasetofon iz utičnice i zbrisao iz

kupatila... radio je nastavio da svira, ali sada trošeći

bezopasnu struju iz baterija. Čuo sam kako se ritam

stišava dok sam tražio torbu da izvadim limenku mejsa21...

a onda je moj advokat šutnuo vrata i pojavio se na pragu.

Još uvek nije mogao da fokusira pogled, ali mahao je

nožem kao čovek koji je rešio nešto da iseče.

,,Mejs!“ viknuo sam. „Hoćeš ovo?“ Mahnem mejs-

bombom ispred njegovih vodnjikavih očiju.

To ga je zaustavilo. ,,Gade!“ prosiktao je. ,,Ti bi to

uradio, zar ne?“

Nasmejao sam se, još uvek mašući mejsom ispred

njega. „Što se brineš? To bi ti se svidelo. Ništa na svetu

nije kao trip od mejsa - 45 minuta na kolenima, dok

očajnički pokušavaš da digneš glavu i udahneš vazduh. To

će te sigurno smiriti."

Gledao je u mom smeru pokušavajući da me

fokusira pogledom. „Jeftini bledoliki kučkin sine“, rekao

je. ,,Ti bi to i uradio, zar ne?“

„Zašto da ne?“ rekao sam. „Dođavola, pre minut si

tražio da te ubijem! A sad ti hoćeš da ubiješ mene! Trebalo

bi da pozovem jebene pandure! “

Utihnuo je. ,,Pandure?“

Klimnuo sam glavom. ,,Pa da, nemam izbora. Ne

bih smeo da legnem da spavam dok ti lunjaš u takvom

stanju - razbijen od esida sa željom da me iseckaš

prokletim nožem!“

Kolutao je očima nekoliko sekundi, a onda je

pokušao da se nasmeje. ,,Ko je pominjao seckanje?“

promrmljao je. „Samo sam hteo da urežem malo Z na

tvom čelu — ništa ozbiljno.“

Onda je slegnuo ramenima i dohvatio cigarete koje

su stajale na televizoru.

Ponovo sam mu zapretio limenkom mejsa. „Vrati se

u kadu“, rekao sam. „Progutaj nekoliko crvenih i pokušaj

da se smiriš. Poduvaj travu, uradi dop - boli me kurac,

radi šta hoćeš, ali me pusti da malo odspavam.”

Slegnuo je ramenima i rastrojeno se nasmešio, kao

da je sve što sam rekao savršeno razumeo. „Da,

dođavola“, ozbiljno je rekao. „Treba da odspavaš. Moraš

da radiš sutra.“ Tužno je zavrteo glavom i krenuo ka

kupatilu. „Dođavola, upao sam u loš trip.“ Pokazao mi je

rukom da idem. „Probaj da se odmoriš", rekao je. ,,Ne

dozvoli da ti smetam.“

Klimnuo sam glavom i gledao ga kako baulja ka

kupatilu, još uvek stežući nož, ali kao da toga nije svestan.

Esid u njemu je promenio brzinu; verovatno je sledeća

faza paklena introspektivna noćna mora. Četiri ili više sati

katatoničnog očaja; ali ne fiziološki, a samim tim, i ne

toliko opasno. Posmatrao sam kako zatvara vrata za

sobom, a onda sam tiho uglavio tešku stolicu pod kvaku i

stavio mejs pored budilnika.

U sobi je bilo veoma tiho. Otišao sam do televizora

i uključio ga na mrtvi kanal - beli šum maksimalnih

decibela, fin zvuk za spavanje: moćno konstantno šuštanje

koje će pokriti sve čudne zvuke.

8.„Geniji postoje širom sveta, ako prepoznate delo

jednog, možete razumeti ceo svet"

-Art Linkleter

JA živim u mimom mestu, gde je svaki noćni zvuk

signal da se nešto dešava: naglo se probudiš,

razmišljajući, šta to znači?

Obično ništa. Ali ponekad... teško je adaptirati se na

gradsku vrevu gde je noć prepuna zvukova, i svi su deo

ugodne rutine. Kola, sirene, koraci... teško je opustiti se;

zato sve to moraš da nadjačaš televizorom sa mrtvim

kanalom. Zaglavi kutiju između kanala i zadremaj ko

čovek...

Ignoriši onu noćnu moru u kupatilu. To je samo još

jedan ružni begunac iz Generacije Ljubavi22, prokleti

propovednik koji nije izdržao pritisak. Moj advokat

nikada nije mogao da prihvati činjenicu - koju često

priznaju bivši uživaoci droge, posebno oni na uslovnoj -

da se može dospeti mnogo više bez droga nego s njima.

Nisam to mogao da prihvatim ni ja. Ali jednom sam

živeo nizbrdo od Dr.----- u ------ ulici23, nekadašnjeg esid

gurua koji je kasnije govorio da je uspeo da napravi veliki

skok od navučenosti na hemiju do natprirodne svesti.

Jednog lepog popodneva, u vihoru onoga što će kasnije

biti poznato kao „Veliki esid talas“ u San Francisku,

krenuo sam do kuće Dobrog Doktora da ga pitam (jer je

on tada već bio priznati autoritet za droge) kakav bi savet

dao radoznalom komšiji koga interesuje LSD.

Parkirao sam auto pored puta i odvukao se uzbrdo

šljunčanom stazom, usput se zaustavljajući da kulturno

pozdravim njegovu suprugu koja je radila u bašti, pod

obodom velikom slamnatog šešira... baš prijatan prizor,

posmislio sam: matori unutra kuva neki fantastični

drogeraški paprikaš, a žena u bašti plevi šargarepu, ili šta

god... i pevuši neku pesmu koju nisam prepoznao.

Pa da, pevuši. Proći će skoro deset godina dok

ponovo ne prepoznam taj zvuk: Ginzberg zabrazdio u

meditaciji. — je pokušao da me otpevuši dalje od sebe.

Napolju u bašti nije bila njegova žena: bio je to dobri

doktor lično - a njegovo pevušenje bio je pokušaj da mi

blokira pristup u njegovu višu svest.

Nekoliko puta sam pokušao da mu objasnim: ja sam

samo komšija koji traži savet za kljukanje LSD-em. Na

kraju krajeva, i sam imam oružje. I volim da pucam -

posebno noću, kad uz svu tu buku izleti i veliki plavi

plamen... i meci, takođe. Njih ne smemo zanemariti.

Velike kugle od olova/legure koje lete po dolini brzinama

do 1100 m/s...

Uvek sam pucao u najbliže brdo ili u tamu. Nisam

hteo nikoga da povredim; ja jednostavno volim

eksplozije. Trudio sam se da nikada ne ubijem više nego

što mogu da pojedem.

,,Ubijem?“ Shvatio sam da to nikad ne bih uspeo da

objasnim tom stvoru što radi u bašti. Da li je ikad jeo

meso? Da li može da izmenja glagol ,,loviti“? Zna li šta je

to glad? Kapira li groznu činjenicu da je moj prihod ove

godine u proseku 32 dolara nedeljno?

Ne... nema nade da za komunikaciju na ovom

mestu. Ukapirao sam to - ali ne na vreme da izbegnem da

me doktor za droge otpevuši skroz dole niz stazu do kola.

Zaboravi na LSD, pomislio sam. Pogledaj šta je uradio

ovom jadniku.

Narednih šest meseci bio sam na hašišu i rumu, dok

se nisam preselio u San Francisko i jedne večeri otišao u

„Filmor auditorijum“24.1 to je bilo to. Jedna siva kockica

šećera, i BUM! U tripu sam se vratio pravo u doktorovu

baštu. Ali ne na površini, nego ispod nje - isturen kroz tu

fino obrađenu zemlju kao neka mutirana pečurka. Žrtva

Eksplozije Droge. Rođena ulična nakaza koja guta sve na

šta naiđe. Sećam se da se jedne večeri u klubu ,,Matriks“,

pojavio neki klošar sa vrećom na leđima i povikao: „Hoće

li neko L... S... D...? Imam sve što treba. Recite mi gde da

skuvam.“

Pored njega se odmah stvorio vlasnik i promumlao:

„Smiri se, sve je u redu, hajdemo u moju kancelariju.“

Nikad ga više nisam video, ali pre nego što su ga odveli,

klošar je podelio svoje uzorke. Velike bele pilule. Otišao

sam u WC da ih probam. Pomislio sam da je za početak

dovoljna polovina. To je bila dobra ideja, ali teško

ostvariva u takvim okolnostima. Progutao sam polovinu,

ali se ostalo rasulo po rukavu moje pendlton rodeo-

košulje. I dok sam razmišljao šta da uradim, ušao je neki

muzičar. ,,U čemu je problem?“ pitao me.

,,Pa“, rekao sam, ,,ovo belo na rukavu je LSD.“

Nije ništa rekao: samo je zgrabio moju ruku i počeo

da je liže. Vrlo nepristojna scena. Pitao sam se šta bi se

dogodilo da ušeta neki mladi broker tipa „Kingston-trio”25

i zatekne nas. Jebeš ga, pomislio sam. Uz malo sreće, to

će mu uništiti život - uvek će misliti da se iza nekih uskih

vrata u njegovim omiljenim barovima, ljudi u crvenim

pendltonkama uživaju u stvarima koje on nikad neće

probati. Da li bi se on usudio da posisa nečiji rukav?

Verovatno ne. Igraj na sigurno. Pretvaraj se da ništa nisi

video...

Ovo nervozno veče u Las Veagu budi čudne

uspomene. Pet godina kasnije? Šest? Kao da je ceo život,

ili makar najbolji deo - ona vrsta vrhunca koja nikada se

nikad neće ponoviti. Polovina šezdesetih bila je izuzetno

vreme, a San Francisko grad u kome je trebalo biti. Možda

je sve to značilo nešto. A, na duge staze, možda i nije... ali

nikakvo objašnjenje, reči, muzika ili uspomene ne mogu

vas ganuti kao osećaj da ste živeli u tom vremenu i tom

kutku sveta. Šta god to značilo...

Teško je poznavati istoriju, zbog svog tog

nagomilanog sranja, ali čak i ako ne verujete istoriji, čini

se da je sasvim razumno pomisliti, da se s vremena na

vreme energija cele jedne generacije sakupi u dugotrajni

blesak, iz razloga koje niko u tom trenutku zaista ne

razume - i koji nikad ne mogu da objasne, gledajući

unazad, šta se zapravo desilo.

Moja glavna uspomena iz tog vremena izvire iz

jedne ili pet ili možda četrdeset noći - ili vrlo ranih jutara

- kad bih polulud otišao iz Filmora, i umesto da odem

kući, nagazio bih veliki lajting 650 preko Bej Bridža sa

160 km/h, obučen u L. L. Bin kratke pantalone i Bat

pastirsku jaknu... šibajući kroz tunel Trežer Ajlenda

prema svetlima Ouklanda, Berklija i Ričmonda, ne

znajući gde tačno treba da skrenem da bih stigao na drugi

kraj (na naplatnoj rampi, dok sam tražio sitniš, motor bi

se uvek ugasio, jer sam bio previše razbijen da menjač

izbacim na ler)... ali potpuno siguran da ću, bez obzira koji

putem da krenem, pronaći mesto gde su ljudi razbijeni

i divlji kao i ja: to se nije dovodilo u pitanje...

Ludila je bilo u svim smerovima, u bilo koje doba

dana i noći. Ako ne s one strane zaliva, onda sigurno gore

preko Golden Gejta, ili autoputem 101 prema Los Altosu

ili La Hondi... varnice su mogle da se primete bilo gde.

Postojao je fantastičan univerzalni osećaj da je ispravno

sve što radimo, da pobeđujemo...

Mislim da nas je to uzdizalo - taj osećaj neizbežne

pobede nad silama Starog i Zlog. Ali ne u nekom

zločestom ili vojnom smislu; to nam nije trebalo. Naša

energija bi prosto prevladala. Nije imalo smisla da se

borimo - ni sa naše ni sa njihove strane. Bio je to naš

trenutak; jahali smo na vrhu visokog i prelepog talasa...

I tako, sada, posle skoro pet godina, možeš da se

popneš na brdo u Las Vegasu i pogledaš na zapad, i ako

znaš da gledaš na pravi način, skoro da možeš da vidiš

visoki vodeni znak - to je ono mesto gde se talas konačno

razbio i povukao nazad.

9. Nema saosećanja za đavola...Mučeni

novinari?... Bekstvo u ludilo...

IZNENADA sam doneo odluku da zbrišem. A

možda i nisam. Možda sam sve vreme planirao da bežim

- podsvesno čekajući pravi trenutak. Mislim da je račun

bio odlučujući faktor. Nisam imao novca da ga platim. A

neću više nikad da upadam u đavolske ugovore o kreditnoj

kartici/povraćaju troškova. Ne posle dila sa Sidnijem

Zajonom. Tad su mi oduzeli Amerikan Ekspres, a sad me

bitange tuže - zajedno sa Dajners Klabom i poreskom

upravom...

Pored toga, pravno posmatrano, odgovoran je

magazin. To mi je rekao moj advokat. Ništa nismo

potpisali. Osim priznanice za poslugu. Nismo znali koliki

je ukupan račun, ali je moj advokat izračunao da

dugujemo između 29 i 36 dolara na sat, neprekidno 48

sati.

,,Neverovatno“, rekao sam. „Kako je to moglo da se

desi?“

U trenutku kad sam postavio to pitanje, nije bilo

nikoga da mi odgovori. Moj advokat je odmaglio.

Mora da je osetio nevolju. U ponedeljak uveče

naručio je od posluge kofer od fine štavljene kože, a onda

mi rekao da ima rezervisano mesto za sledeći let za Los

Anđeles. Moramo da požurimo, rekao je, a onda sam mu

na putu do aerodroma pozajmio 25 dolara za avionsku

kartu.

Ispratio sam ga, a zatim otišao u aerodromski

prodavnicu suvenira i tamo potrošio svu gotovinu koja mi

je preostala na smeće - totalna govna, suveniri iz Las

Vegasa: lažni, plastični zipo-upaljači sa ugrađenim

ruletom za 7 dolara, štipaljka za veliki svežanj papirnatih

novčanica sa likom Dž. F. Kenedija za 5 dolara, limeni

majmuni na navijanje koji bacaju kockice za 7,5 dolara...

Natovario sam se tim sranjima, odneo ih do velikog

crvenog psa i istresao na zadnje sedište...

Kako bi se Horacio Aldžer ponašao u ovoj situaciji?

Jedan dim preko granice, Isuse... Jedan dim preko

granice.

Panika. Puzala mi je uz kičmu kao prvi talasi

pomame od esida. Pred oči su mi dolazile sve te grozne

činjenice: evo me potpuno samog u Vegasu u neverovatno

skupom automobilu, potpuno razbijen od droga, bez

advokata, bez love i bez priče za magazin - i povrh svega,

imam džinovski račun u hotelu. Naručili smo sve što

ljudske ruke mogu da unesu u sobu - uključujući i 600

komada svetlopropuštajućeg sapuna marke neutrogena.

Bio je svuda po autu - na podu, po sedištima, u svim

mogućim pregradama. Moj advokat je nekako

smuvao mestičku26 sobaricu sa našeg sprata da nam taj

sapun dostavlja u sobu - 600 komada tog poluprozirnog

sranja - sad je bilo samo moje.

Zajedno sa plastičnom aktovkom koja je bila na

sedištu pored mene. Podigao sam govance i odmah

ukapirao šta je unutra. Nijedan pametan samoanski

advokat neće kroz detektor za metal na aerodromu sa

debelim crnim magnumom .357...

Zato ga je ostavio meni da mu dostavim - ako uspem

da se dočepam El Eja... Jebote, skoro da mogu da vidim

sebe kako kenjam s kalifornijskom policijom:

Šta? Ovo oružje? Ovaj napunjeni, neregistrovani,

skriveni i možda traženi magnum .357? Šta će kod mene?

Pa, vidite, gospodine policajac, zastao sam kraj puta blizu

Meskal Springsa - po savetu mog advokata koji je zatim

nestao. Dok sam se šetao pored napuštene baruštine,

odjednom je niotkuda iskočio bradati čovečuljak, sa

velikim nožem u jednoj i ovim pištoljem u drugoj ruci...

ponudio je da mi ureže veliko X na čelu, u sećanje na

poručnika Kolija... ali njegov stav se potpuno promenio

kad sam mu rekao da sam doktor novinarstva. U ovo

verovatno nećete poverovati, gospodine policajac, ali on

je odjednom bacio nož u baruštinu i dao mi pištolj. Tako

je, samo mi je tutnuo pištolj u ruke, drškom okrenut prema

meni, i šmugnuo u mrak.

Zato imam ovo oružje, gospodine policajac. Da li

mi verujete?

Ne.

Ali nisam hteo da ga bacim. Danas je teško nabaviti

dobar .357.

Pomislio sam, samo da ovog jebača odnesem do

Malibua, i moj je. Ja rizikujem - i utoka je moja. To je

savršeno logično. A ako se samoanski vepar bude bunio,

ako počne da galami i urla, osetiće svog vatrenog jebača

po butini. Baš tako. Da vidimo: 158 grama olova/aloje

koji putuju 500 m/s, jednako je oko 20 kilograma

samoanskog hamburgera pomešano sa parčićima kostiju.

Zašto da ne?

Ludilo, ludilo... u međuvremenu, ja sam potpuno

sam sa velikim crvenim psom na parkingu aerodroma u

Las Vegasu. Dođavola s panikom. Saberi se, čoveče.

Izdrži. Kontroliši se - to će biti presudno u narednih 24

sata. Evo me kako sedim usred jebene pustinje, u gnezdu

naoružanih ludaka, sa veoma opasnim ilegalnim

stvarčicama koje moram odgovorno da vratim u Los

Anđeles. Ako me uhvate, najebao sam. Potpuno ću se

sjebati. U to ne treba sumnjati. Nema budućnosti za

doktora novinarstva koji uređuje zatvorski nedeljnik.

Bolje bi bilo da palim maksimalnom brzinom iz ove

atavističke države. Baš tako. Ali prvo moram do hotela

,,Mint“ da unovčim ček na 50 dolara, a onda do sobe da

naručim dva sendviča, dva litra mleka, lonac kafe i

buteljku bakardi aneja.

Rum mi je apsolutno neophodan da preguram ovu

noć - da sredim beleške, ovaj sramni dnevnik... nek’

kasetofon bude odvrnut na najglasnije i vrišti: Dopustite

mi da se predstavim...ja sam imućan čovek sa dobrim

ukusom.27

Saosećanje?

Ne za mene. U Las Vegasu nema milosti za

nastranog kriminalca. Ovo mesto je kao vojska:

preovaldava etika ajkula - prožderi ranjenog. U

zatvorenom društvu gde su svi krivi, jedini zločin je da te

uhvate. U svetu lopova, jedini pravi greh je glupost.

Čudan je osećaj sedeti u hotelu u Las Vegasu u četiri

ujutru - nagnut nad beležnicom i kasetofonom u

apartmanu od 75 dolara dnevno28, sa neverovatnim

računom za poslugu koji se nagomilao za 48 sati totalnog

ludila - a znam da kad svane moram da bežim; naravno

bez plaćanja... Jednostavno: kao gospodin se prošetaj kroz

hol hotela, naruči svoj crveni kabriolet iz garaže i mimo

ga sačekaj sa koferom punim marihuane i ilegalnog

oružja... trudeći se da izgledaš opušteno, listajući jutarnje

izdanje vegaskog ,,Sana“.

To je bio završni korak. Nekoliko sati ranije preneo

sam grejpfrut i prtljag u auto.

Sada je ostalo samo bežanje ispod omče: da, krajnje

ležemo ponašanje, staklaste oči skrivene iza crnih

sajgonskih naočara... čekajući da dokotrljaju crvenog

morskog psa. Gde li je? Prokletom službeniku u garaži,

koji se ponaša kao makro, dao sam pet dolara, a u ovim

okolnosti, to je za mene velika investicija.

Čitaj novine i budi miran. Udarna vest je štrčala

velikim plavim slovima preko cele naslovne strane:

TROJE UHAPŠENO

U SLUČAJU MRTVE LEPOTICE

Prekomerna doza heroina navodi se kao službeni

uzrok smrti zgodne Dajane Hembi (19), čije telo je prošle

nedelje pronađeno u frižderu, saznajemo u kancelariji

islednika okruga Klark. Inspektori šerifovog tima koji su

uhvatili osumnjičene, izjavili su kako je jedna od njih

dvadesetčetvorogodišnja žena koja je pokušala da se baci

kroz staklena vrata prikolice, ali je u tome sprečena.

Pomoćnici su rekli da je bila histerična i vikala: „Nikada

me nećete uhvatiti živu. " Ali pomoćnici su joj stavili

lisice, i očigledno je da žena nije povređena...

DROGA NAVODNO KOSI DŽI-AJE29

VAŠINGTON (AP) - U izveštaju Odbora Senata

piše da su ilegalne droge prošle godine ubile 160 dži-aja

- 40 u Vijetnamu... Na droge se sumnja, kako saznajemo,

u još 56 smrtnih slučajeva vojnika u Aziji i oblasti

Pacifika. U izveštaju stoji da je heroin sve ozbiljniji

problem u Vijentamu, prvenstveno zbog laboratorija za

preradu u Laosu, Tajlandu i Hong Kongu. „Zataškavanje

problema droge u Vijetnamu nije nedelotvorno", piše u

izveštaju, „delom zbog katastrofalnog učinka lokalne

policije, a delom jer su neki zasada

nepoznati korumpirani činovnici u javnim službama

uključeni u trgovinu drogama. “

Levo od ove sumorne vesti, na sredini naslovne

strane, nalazi se fotografija široka četiri stupca na kojoj su

panduri grada Vašingtona u tuči sa „mladim antiratnim

demostrantima koji sedeći zakrčuju put na ulazu u glavni

štab kadrovske službe“.

Odmah pored fotografije nalazi se veliki, crni

naslov:

ISTRAGA O RATU: PRIČE O MUČENJU

VAŠINGTON - Svedoci koji su se dobrovoljno

javili, na jučerašnjem neslužbenom kongresnom

saslušanju ispričali su kako su radeći kao vojni islednici

električnim i telefonskim žicama, bacanjem iz helikoptera,

itd. mučili i ubijali vijetnamske zarobljenike. Vojni

obaveštajni stručnjak rekao je da je ubistvo kineske

prevoditeljke hicem iz pištolja jedan od nadređenih

pravdao rečima: „Ma, bila je to samo još jedna kosina",

misleći na njene kose, azijatske oči...

Odmah ispod toga bio je naslov: U NJUJORŠKOM

KVARTU PETORO RANJENIH... neidentifikovano lice

pucalo je iz puške sa krova susedne zgrade bez nekog

očiglednog povoda. A ispod: UHAPŠEN VLASNIK

APOTEKE... „rezultat", piše u članku, „preliminarne

istrage (u jednoj apoteci u Las Vegasu) je manjak od oko

100.000 tableta koje se smatraju opasnim drogama...“

Posle ovakve naslovne strane osećao sam se mnogo

bolje. Moji zločini su mali i beznačajni u odnosu na te

gnusne stvari. Ja sam relativno ugledan građanin - možda

višestruki prestupnik, ali sigurno ne opasan. Kad velika

porota bude donosila presudu, to će sigurno biti

olakšavajuća okolnost.

Ili neće? Na sportskoj strani video sam mali članak

o Muhamedu Aliju: Vrhovni sud razmatra njegovu

poslednju žalbu. Osuđen je na pet godina jer je odbio da

ubija ,,kosine“.

„Nemam ništa protiv Vijetnama“, rekao je.

Pet godina.

10. Vestern Junion interveniše: Upozorenje od gosp.

Hema... Novi zadatak od sportske redakcije i

divljački poziv iz policije

ODJEDNOM me ponovo spopao osećaj krivice.

Morski pas! Gde je? Bacio sam novine i krenuo brzim

korakom. Izgubio sam kontrolu. Osetio sam da će me

provaliti... a onda sam video da se auto spušta kroz rampu

iz garaže.

Spasenje! Zgrabio sam torbu i požurio ka svojim

točkovima.

„GOSPODINE DJUK!“

Čuo se glas iza mojih leđa.

„Gospodine Djuk! Svuda smo vas tražili!“

Zamalo se nisam srušio. Svaka ćelija u mom telu i

mozgu se suzila. Ne! pomislio sam. Mora da haluciniram!

Ne, niko me ne zove... To je paranoja, amfetaminska

psihoza... samo treba da idem prema autu i smeškam se.

„GOSPODINE DJUK! Čekajte!“

Pa... zašto da ne? Mnoge dobre knjige napisane su

u zatvoru. A u Karson Sitiju neću biti potpuni stranac.

Poznaje me upravnik, a vođu robijaša sam jednom

intervjuisao za „Njujork Tajms“. Zajedno sa drugim

robijašima, stražarima i pandurima koji su počeli da mi

šalju preteća pisma jer intervju nije objavljen.

Zašto nije? pitali su. Hteli su da ispričaju svoje

priče. Teško da bih uspeo da im objasnim; sve što su rekli

završilo je u kanti za otpatke ili u fioci za neobjavljene

članke, zato što uvod nije bio dovoljno dobar uredniku

udaljenom pet hiljada kilometara - nekom nervoznom

trutu za sivim stolom od ultrapasa, u utrobi novinarske

birokratije koju nijedan robijaš u Nevadi ne bi razumeo -

i da je članak bio odbijen, jer sam nisam hteo da ga

ispravim. Iz ličnih razloga...

U zatvoru to nikad ne bi razumeli. Ma nek’ ide sve

dođavola! Zašto da razmišljam o detaljima? Okrenuo sam

se prema tužiocu, sitnom mladom službeniku sa velikim

osmehom na licu i žutom kovertom u ruci. „Zvao sam

Vašu sobu“, rekao je. „A onda sam Vas video ovde.“

Klimnuo sam glavom, suviše umoran da se

pravdam. Morskog psa su dovezli, ali nije bilo razloga da

ubacim kofer. Igra se završila. Uhvatili su me.

Službenik se još uvek smeškao. „Ovaj telegram je

upravo stigao za Vas“, rekao je. „Ali on, zapravo, nije za

Vas, nego za nekog Tompsona. Međutim, piše ,,na ruke

Raola Djuka“. Je 1’ to ima smisla?“

Zavrtelo mi se u glavi. Bilo je previše toga - nisam

mogao da apsorbujem sve odjednom. Iz slobode u zatvor,

pa ponovo na slobodu - i sve to za trideset sekundi.

Naslonio sam se na auto da ne padnem; oslonio sam se

drhtavom rukom na beli nabor spuštenog platnenog krova.

Službenik se još uvek smeškao, i pružao mi telegram.

Klimnuo sam glavom, jedva da sam mogao da

govorim. ,,Da“, rekao sam konačno, ,,ima smisla.“

Otvorio sam koverat:

HITAN TELEGRAM

HANTER S. TOMPSON

NA RUKE: RAOL DJUK

ZVUČNONEPROPUSNIAPARTMAN 1850

HOTEL MINT LAS VEGAS

ODMAH ME NAZOVI PONAVLJAM ODMAH

IMAMO NOV ZADATAK POČINJE SUTRA

TAKOĐE LAS VEGAS NE ODLAZI STOP

NACIONALNA KON-FERENCIJA OKRUŽNIH

ADVOKATA POZIVA TE NA ČETVORODNEVNI

SEMINAR O NARKOTICIMA I OPASNIM

DROGAMAU HOTELU DJUNS

STOPROLING STOUN NAZVAO HOĆE 50 000

REČIMASNIHONORAR SVI TROŠKOVI PLAĆENI

STOPIMAMO REZERVISAN HOTEL FLAMINGO I

BELI KABRIOLET KADILAK STOP SVE JE

SREĐENO NAZOVI ODMAH RADI DETALJA

HITNO PONAVLJAM HITNO STOP

DOKTOR GONZO

,,Uh, jebote“, promrmljao sam. „Nema šanse da je

istina!“

„Znači nije za vas?“ pitao je službenik i odjednom

se unervozio. „Proverio sam spisak gostiju, i nema tog

Tompsona. Ali mislio sam da je on deo vašeg ekipe.“

,,Jeste“, brzo sam odgovorio. ,,Ne brinite se,

proslediću mu telegram." Bacio sam torbu na prednje

sedište Morskog

Psa, želeći da odem pre nego što mi istekne ovo

odlaganje kazne. Službenik je i dalje bio radoznao.

,,A šta je sa doktorom Gonzom?“ pitao je.

Pogledao sam ga autoritativno. ,,On je dobro“,

rekao sam. „Ali ima žestok temperament. Doktor je

zadužen za naše finansijske i ostale aranžmane“ Skliznuo

sam na sedište i spremao se da krenem.

Službenik se nalaktio na auto. „Ono što nas je

zbunilo“, rekao je, ,,na ovom telegramu iz Los Anđelesa

je potpis Doktora Gonza - a mi znamo da je u našem

hotelu.“ Slegnuo je ramenima. ,,A telegram je naslovljen

na čoveka koji nije naš gost... zato je ovo kašnjenje bilo

neminovno. Nadam se da razumete...“

Sve vreme sam klimao glavom, nestrpljiv da

odmaglim. „Uradili ste pravu stvar“, rekao sam. ,,Ne

pokušavajte da razumete novinarske poruke. Skoro uvek

su šifrirane - posebno poruke doktora Gonza.“

Ponovo se osmehnuo, ali ovaj put pomalo čudno.

,,Recite mi“ pitao je, ,,kad će doktor da se probudi?"

Stegao sam volan. ,,Da se probudi? Šta to znači?“

Bilo mu je neprijatno. ,,Pa... direktor, gospodin

Hem, želeo bi da ga upozna.“ Sad je njegovo cerekanje

definitivno bilo zloslutno. ,,To je uobičajeno. Gospodin

Hem se sastaje sa svim gostima koji imaju velike račune...

prijateljski... znate, čašica razgovora. Shvatate?“

,,Naravno“, rekao sam. „Ali ne bih uznemiravao

doktora dok ne završi doručak. On je veoma grub čovek.“

Službenik je potvrdno klimnuo glavom. „Ali biće

tu... možda kasnije prepodne?“

Ukapirao sam šta ga zanima. ,,Slušajte“, rekao sam

mu, „ovaj telegram je pogrešno naslovljen. On je zapravo

od Tompsona, a ne za njega. Mora da je Vestern Junion

zamenio imena.“ Pružio sam mu telegram, iako sam znao

da ga je već pročitao. „Ovo je“, rekao sam, „hitna poruka

za Doktora Gonza. Tompson iz Los Anđelesa dolazi u

Vegas s novim zadatkom - novim radnim nalogom.“

Mahnuo sam mu da se pomeri od automobila. „Vidimo se

kasnije“, odbrusio sam mu. „Moram na trkalište.“

Dok sam ubacivao u brzinu, pomerio se unazad.

,,Ne morate da žurite“, vikao je za mnom. „Trka se

završila.“

,,Za mene nije“, mahnuo sam mu brzo i prijateljski.

„Hajdemo nekad na ručak“, viknuo je dok sam

izlazio na ulicu.

,,Dogovoreno!“ viknuo sam. A onda sam se

uključio u saobraćaj. Posle nekoliko blokova u pogrešnom

smeru u glavnoj ulici, okrenuo sam i uputio se na jug

prema Los Anđelesu. Ali nisam žurio. Vozi smireno i

lagano, pomislio sam. Samo odjezdi na periferiju grada...

Trebalo mi je neko mimo mesto pored puta, daleko

od pogleda, da razmislim o ovom neverovatnom

telegramu mog advokata. Bio sam siguran da je pravi.

Poruka je definitivno bila ubedljiva i nije bilo sumnje u

njenu verodostojnost...

Ali nisam bio u stanju da provedem još jednu

nedelju u Las Vegasu. Nisam bio raspoložen. Previše sam

iskušavao svoju sreću... do krajnjih granica. Mogao sam

da nanjušim kako me lasice opkoljavaju sa svih strana.

Da, definitivno je vreme da odem. Nema više mesta

za manevar.

Sad sam se vozikao kroz Las Vegas Bulevar sa 50

km/h i tražio neko mesto da se odmorim i donesem

konačnu odluku. Već sam odlučio, naravno, ali potrebno

mi je jedno ili tri piva da zapečatim odluku i umirim jedan

buntnovni nerv koji se protivi...

Trebalo bi da se pozabavim time. Međutim,

postojao je razlog da ostanem. On je bio podmukao, glup

i izopačen, kako god da se okrene - ali nisam mogao

odoleti zadahu uvrnutog humora koji obavija ideju da

gonzo novinara u kandžama potencijalno smrtonosne

narkotičke epizode, pozivaju da izveštava sa Nacionalne

konferencije okružnih advokata o narkoticima i opasnim

drogama.

Tu je takođe i izvesna uvrnuta privlačnost u

činjenici da sam pobegao iz jednog hotela u Las Vegasu -

i umesto da budem beznadežni begunac na autoputu do

Los Anđelesa - samo se odvezem u drugi deo grada,

promenim crveni ševrolet kabriolet za beli kadilak,

prijavim se sa akreditacijom u drugi hotel, i družim se sa

hiljadu inspektora i advokata iz cele Amerike, dok jedni

druge smaraju Problemom Droge.

To je opasna ludorija, ali je i akcija za koju bi se

opredelio onaj koji voli da živi na ivici. Zaista, koje je

poslednje mesto gde bi policija Las Vegasa tražila

drogiranog i sjebanog, lažnog begunca koji je nije platio

račun pobegavši iz hotela? Baš tako. Usred Nacionalnog

seminara okružnih tužilaca f o drogama u elegantnom

hotelu u glavnoj ulici... Dolazim u „Sizar Palas“ u snežno

belom kap de vilu30 na večernji šou Toma Džonsa... Na

zabavu sa inspektorima i njihovim ženama u ,,Djunsu“?

Zaista, ima li boljeg mesta za skrivanje? Za neke

ljude. Ali ne za mene. A svakako ne za mog advokata-

veoma upadljivu osobu. Odvojeno bismo možda i mogli

da se provučemo. Ali zajedno - nikako. Sjebali bi se.

Previše je agresivne hemije u toj mešavini; podlegli bi

iskušenju da se totalno otkačimo.

A to bi nas, naravno, dokrajčilo. Ne bi imali milosti

prema nama. Infiltrirati se među infiltratore značilo bi

prihvatiti sudbinu svih špijuna: „Kao i uvek, ako vas ili

bilo kog člana vaše grupe neprijatelj ulovi, tužilac će

poreći da bilo šta zna...“

Ne, to bi bilo previše. Granica između ludila i

mazohizma već se briše; došlo je vreme za povlačenje...

povući se, smiriti i pritajiti... Zašto da ne? U svakoj

zajebanciji ove vrste dođe vreme da se prebroje dobici i

gubici - pa kako bude.

Vozio sam sporo, tražeći prikladno mesto gde bih

mogu da sednem, doručkujem pivo i sredim misli... da bih

isplanirao ovaj neprirodni povratak.

11. Aaauuuu, mama, je l’ ovo stvarno kraj?31 Opet

potpuno sjeban u Vegasu sa amfetaminskom psihozom?

UTORAK, devet sati, pre podne... Evo me kako

sedim u Vajld Bil kafeu u predgrađu Las Vegasa, i sve mi

je jasno. Postoji samo jedan put za Los Anđeles - autoput

15 - prava vožnja bez ikakvih skretanja ili sporednih

puteva, samo gas do daske kroz Bejker, Barstou i Berdu,

pa onda Holivud autoput i pravo u zaborav: sigurnost u

opskurnosti — još jedna nakaza u Carstvu Nakaza.

Ali ću u međuvremenu, narednih pet ili šest sati, biti

najsumnjivija osoba na prokletom putu — jedini

vatrenocrveni kabriolet između Bate i Tihuane... koji piči

po pustinjskom autoputu s polugolim brđaninom-

psihijatrijskim slučajem za volanom. Da li je bolje da

nosim purpurno-zelenu košulju iz Akapulka, ili ništa?

Nema načina da se sakrijem u ovom čudovištu.

Ovo neće biti prijatna vožnja. Čak ni bog Sunce ne

želi da gleda. Prvi put za tri dana, zašlo je za oblak. Dan

bez sunca. Nebo je sivo i ružno.

Dovezao sam se na skoro skriveni parking iza Vajld

Bila, i začuo grmljavinu. Pogledao sam i video, sedamsto

metara iznad autoputa, veliki srebrni DC-8. Da li je

Laserda u njemu? A onaj čovek iz ,,Lajfa“? Imaju li sve

fotke koje su želeli? Sve činjenice? Jesu li odradili svoje

zadatke?

Ja čak ne znam ni ko je pobedio u trci. Možda nije

niko. Čuo sam da je ceo spektakl morao biti prekinut zbog

divljanja - orgije besmislenog nasilja pijanih huligana koji

nisu poštovali pravila.

Rešio sam da ispunim ovu prazninu u svom znanju

i da čim budem mogao kupim „Los Anđeles Tajms“ i da

na sportskoj stranici pohvatam detalje o „Mintu 400“. Da

se informišem. Čak i u bekstvu, u kandžama Velikog

Straha...

Znao sam da je Laserda u onom avionu i da se vraća

u Njujork. Sinoć mi je rekao da će uhvatiti prvi jutarnji

let.

On je otišao... a ja sam ostao, bez advokata,

šćućuren na crvenoj plastičnoj stolici u Vajld Bil kafeu.

Nervozno sam cirkao badvajzer u baru koji se budi ovako

rano da bi ugostio jutarnju navalu makroa i kockara...

crveni morski pas parkiran je pred ulazom, pun ilegalnih

supstanci. Plašim se i da pogledam u njega.

Ali ne mogu da napustim crvenog jebača. On je

jedina nada da ću nekako uspeti da pređem 500 kilometara

autoputa odavde do utočišta. Ali dragi Bože, ja sam

umoran. Ja se bojim. Lud sam. Ova kultura me pobedila.

Koj’ kurac uopšte radim ovde? Ovo čak nije ni priča na

kojoj je trebalo da radim. Agent me upozorio da ne idem.

Svi znaci bili su nepovoljni - posebno onaj zlokobni

patuljak sa ružičastim telefonom u Polo Laundžu. Trebalo

je da ostanem... sve je bilo bolje.

Aaauuu...Mama

Je li ovo stvarno kraj?

Ne!

Ko je pustio tu pesmu?

Jesam li tu jebenu stvar zaista čuo sa džuboksa? U

9:19 ovog sivog prljavog jutra u „Vajld Bil“ kafeu?

Ne. To je samo u mom mozgu, neki davno

zaboravljeni eho bolne zore u Torontu... odavno, polulud

u drugom svetu... ali ne drugačijem.

UPOMOĆ!

Još koliko noći i uvrnutih jutara može da traje ovo

sranje? Koliko dugo telo i mozak mogu da izdrže ovo

ludilo koje vodi u propast? Škrgutanje zuba, obilno

znojenje, pulsiranje slepoočnica... naduvene male plave

vene ludački poigravaju ispred ušiju, 60-70 sati bez sna...

Ovo stvarno jeste džuboks! Da, nema sumnje... a

zašto da ne? Svira popularnu pesmu: Kao most preko

nemirne vode... položiću se...32

BUM! Ustreptala paranoja. Koji to pacovski gad

može da pusti tu pesmu - baš sad, ovog trenutka? Je 1’ me

neko pratio? Da 1’ konobarica zna ko sam? Je 1’ me

prepoznaje kroz ove naočare?

Svi konobari su izdajice, ali ovo je samo nabusita,

debela, sredovečna žena sa smešnom garderobom...

verovatno Vajld Bilova žena.

Isuse, loši talasi paranoje, ludila, straha i mržnje -

na ovom mestu su nepodnošljive vibracije. Beži. Pali... a

onda sam se odjednom setio činjenice, neki ludački fleš

pre nego što se onesvestim, da mi je zakonsko/hotelsko

vreme da napustim sobu tek u podne... što mi daje dva sata

brze vožnje propisanom brzinom da se preturim preko

granice ove proklete države, pre nego što postanem

begunac u očima zakona.

Neverovatna sreća. U trenutku kad bude uzbuna, ja

ću voziti između Nidlsa i Doline smrti33 - stiskajući pedalu

gasa i stežući pesnicu prema Efremu Zimbalisti Džunioru

koji će me nadletati helikopterom FBI-ja „Skriming igl“.

YOU CAN RUN, BUT YOU CAN’T HIDE34

Jebi se, Effeme, ova mudrost je mač sa dve oštrice.

Kao što vi i ljudi iz ,,Minta“ znate, ja sam još uvek

u sobi 1850 - zakonski i duhovno, ali ne i telom - na

vratima visi znak ,,ne uznemiravaj“ da otera nepoželjne.

Sobarice neće ulaziti u sobu dok god je taj znak na kvaki.

To je sredio moj advokat, kao i 600 komada sapuna

Neutrogen koje moram da prevezem u Malibu. Šta će FBI

reći o tome? Veliki crveni pas pun sapuna neutrogen? A

sve potpuno legalno. Sobarice su nam dale taj sapun. One

će se zakleti... ili možda neće?

Naravno da neće. Te izdajice će se zakleti da su im

pretila dva naoružana ludaka sa „vinsentom blek

šedouom“ i tražila da predaju sapun.

O, Bože! Ima li sveštenika u ovoj rupi? Hoću da se

ispovedim! Ja sam jebeni grešnik! Podmitljiv, smrtan,

bludan, krupan, sitan - nazovi to kako hoćeš, Gospode...

Kriv sam.

Ali usliši mi još jednu molitvu: podari mi pet sati

brze vožnje pre nego što me prikuješ čekićem; samo mi

dozvoli da se oslobodim ovog prokletog automobila i ove

grozne pustinje.

To i nije tako mnogo, Gospode - neverovatno je, ali

je istina - nisam kriv. Samo sam tvoje trabunjanje ozbiljno

shvatio - i vidiš šta mi se desilo? Moji primitivni

hrišćanski instinkti učinili su me kriminalcem.

Dok sam puzio kroz kazino u šest ujutru, sa torbom

punom grejpfruta i majica „Mint 400“, sećam se da si mi

govorio, ponovo i ponovo: ,,Ti nisi kriv.“ Bilo je to samo

neophodno sredstvo da bih izbegao ružnu scenu. Na kraju

krajeva, nisam se ni na šta obavezao; ovo je institucionalni

dug - ništa lično. Za ovu prokletu noćnu moru kriv je

smrdljivi, neodgovorni magazin. Ovo mi je uradila neka

budala iz Njujorka. Gospode, to je bila njegova ideja, a ne

moja.

A pogledaj me sad: poludeo od straha vozim 200

km/h kroz Dolinu smrti u automobilu koji čak nisam ni

hteo. Zli gade! Ovo je tvoje delo! Bolje bi ti bilo da me

čuvaš, Gospode... ili ćeš me nositi na savesti.

12. Paklena brzina... Borba sa kalifornijskom

saobraćajnom policijom... Mano a mano35 na

autoputu 61

UTORAK, 12:30h... Bejker, Kalifornija... Nalivam

se balantajn pivom36: pijan sam kao zombi i nervozan.

Prepoznajem ovaj osećaj: tri-četiri dana pijančenja, droge,

sunca, nespavanja i malo sačuvanih rezervi adrenalina -

vrtoglavica i drhtanje u tripu, što znači da se približava

trenutak kad ću se slomiti. Ali kada? I još koliko? Ova

napetost je deo tripa. Sad je mogućnost fizičkog i

mentalnog kolapsa veoma realna...

...Ali kolaps se neće dogoditi; ni kao rešenje, ni kao

jeftina alternativa – to je neprihvatljivo. Zaista. Ovo je

trenutak istine, ona tanka linija između kontrole i

katastrofe - što je takođe razlika između ostajanja na ulici,

slobode i zajebancije, i sledećih pet godina vežbanja

basketa u Karson Sitiju.

Nema saučešća za đavola; imaj to na umu. Kupi

kartu, provozaj se... a ako krene lošije nego što si

očekivao... možda je najbolje da se okreneš nasilnom

proširenju svesti: ufuraj se, otkači se, utopi se. Sve je to u

Kizijevoj bibliji37... druga strana stvarnosti.

Dosta više lošeg brbljanja; sad ni Kizi ne može da

mi pomogne. Upravo sam doživeo dva vrlo loša

emocionalna iskustva - sa kalifornijskom saobraćajnom

policijom, i sa fantomskim autostoperom koga sam

prepoznao, a možda i nisam; dakle, sad osećam da sam na

repu loše psihotične epizode. Zgrčio sam se nad pisaćom

mašinom u pivnici koja je zapravo zadnji deo velikog

metalnog ambara - natrpanog plugovima, konjskom

opremom i vrećama gnojiva — i pitam se kako je sve to

moglo da se dogodi.

Pre sedam-osam kilometara sukobio sam se sa

saobraćajnom policijom. Nije to bilo rutinsko

zaustavljanje. Uvek poštujem propise dok vozim. Možda

prebrzo, ali savršeno vešto i sa prirodnim osećajem za

vožnju; to čak i panduri prepoznaju. Nije se rodio pandur

koji nije ispušio s mojim precizno izvedenim

Kontrolisanim Zanošenjem U Velikoj Brzini celom

dužinom krivine na petlji kroz koju prolazi autoput.

Malo ljudi razume psihologiju odnosa sa

saobraćajnim policajcem na autoputu. Uobičajeno, kad

vozi preko dozvoljenog i vidi rotaciona svetla, čovek se

uspaniči i zaustavi auto... a onda krene da se izvinjava i

moli za milost.

To je pogrešno. To izaziva prezir u pandurskom

srcu. Ono što treba učiniti - kada jurite 150 km/h ili više

pa vam se panduri odjednom nakače na rep sa rotacionim

svetlima - ono što vam zaista treba je ubrzanje. Nikada se

ne zaustavljajte na prvi jauk sirene. Nagazite gas i

naterajte gada da vas juri sa 200 km/h do narednog

skretanja s autoputa. On će vas pratiti. Ali mu neće biti

jasno šta hoćete sa desnim žmigavcem.

Njime mu pokazujete da tražite prikladno mesto da

stanete i razgovarate... ne isključujte žmigavac i nadajte

se izlaznom skretanju, uzbrdici na petlji gde stoji znak

„maksimalna brzina 40 km/h“... a trik je, da u ovom

trenutku, iznenada skrenete s autoputa dok vas on prati sa

ne manje od 150 km/h.

Nagaziće kočnicu u isto vreme kad i vi, ali će mu

biti potrebno izvesno vreme da shvati da je tom brzinom

ušao u krivinu od 180 stepeni... Vi ćete naravno biti

spremni da se oduprete obrtnom momentu centripetalne

sile, brzo pritiskajući i kočnicu i gas - rad nogama - i uz

malo sreće zaustavićete se na vrhu krivine i stajati pored

auta kad on bude stigao.

U početku se uopšte neće ponašati razumno... ali

nema veze. Pustite ga da se izduva. Prvi će početi da priča.

Pustite ga. Mozak će mu provreti: možda će početi da

gunđa, ili će čak potegnuti pištolj. Pustite ga da se

isprazni; nastavite da se smeškate. Ideja je da mu pokažete

da ste sve vreme potpuno kontrolisali i sebe i vozilo - dok

je on potpuno izgubio kontrolu.

Kad vam zatraži vozačku dozvolu, biće vam od

pomoći ako imate policijsku značku/novinarsku

legitimaciju. Ja sam jednu takvu upravo držao u ruci - ali

sam u drugoj imao limenku badvajzera. Do tog trenutka

nisam ni bio svestan da je držim u ruci. Osećao sam da

potpuno vladam situacijom... ali kad sam spustio pogled i

video tu malu crvenosrebrnu bombu/ dokaz u mci, znao

sam da sam se sjebao...

Prebrza vožnja je jedna stvar, a Vožnja U Pijanom

Stanju sasvim druga. Pandur je izgleda ukapirao da sam

celu predstavu upropastio jer sam zaboravio na limenku

piva. Odjednom je izgledao opušteno, čak se i nasmejao.

A i ja sam. U tom trenutku smo obojica razumeli da je

moja Munjevita Vožnja, akcija bombaške fantazije,

totalno je propala: obojica smo se bez razloga usrali od

straha - zato što je zbog činjenice da u ruci držim limenku

piva, rasprava o „prebrzoj vožnji“ bila besmislena.

Levom rukom je uzeo moj novčanik, a desnom

pivo. „Mogu li ovo da uzmem?“ upitao je.

„Zašto da ne?“ odgovorio sam.

Uzeo je i odmah prosuo.

Nasmejao sam se jer mi je bilo svejedno. „Ionako se

ugrejalo“, rekao sam. Odmah iza mene, video je na

zadnjem sedištu desetak limenki toplog badvajzera i isto

toliko grejpfruta. Na njih sam potpuno zaboravio, ali sad

su bili toliko očigledni da ih nismo mogli ignorisati. Moja

krivica bila je toliko jasna i velika da nisam mogao da se

raspravljam.

Pandur je to ukapirao. ,,Shvatate“, rekao je, ,,da je

zabranjeno...“

,,Da“, rekao sam, „znam, kriv sam. Razumem to.

Znao sam da je zabranjeno, ali sam ipak to uradio.“

Slegnuo sam ramenima. „Sranje, zašto bismo se

raspravljali? Ja sam zajeban kriminalac.“

„Imate čudan stav“, rekao je.

Malo bolje sam ga zagledao i tek tad primetio da

imam posla sa svetlookim tipom u ranim tridesetim, koji

očigledno uživa u svom poslu.

,,Znate“, rekao je, „čini mi se da treba da odremate.“

Klimnuo je glavom. „Uskoro ćete naići na motel. Zašto

ne odspavate nekoliko sati?“

Odmah sam razumeo šta želi da kaže, ali sam iz

nekog ludog razloga zavrteo glavom. „Dremka mi neće

pomoći“, rekao sam. „Toliko dugo sam budan - tri ili četiri

noći - više se i ne sećam. Ako sad zaspim, komiraću se na

najmanje 20 sati.“

Dobri Bože, pomislio sam, šta mi je trebalo da to

kažem? Ova bitanga pokušava da bude humana - mogao

je da me strpa u zatvor - ali mi je rekao da jebeno

odremam. Za ime Božije, složi se s njim: Da, gospodine

policajac, svakako ću odspavati u motelu. Ne mogu da

iskažem rečima koliko sam vam zahvalan što me niste

kaznili...

Ali ne... ja sam insistirao da me pusti da spičim za

Los Anđeles, što ću i uraditi, ali zašto sam mu to rekao?

Što ga izazivam? Ovo nije pravi trenutak za iskrenost.

Ovo je Dolina smrti - daj, saberi se, čoveče...

Naravno. Saberi se. ,,Slušajte“, rekao sam. „Bio sam

u Las Vegasu da izveštavam sa Minta 400“, pokazao sam

mu nalepnicu ,,VIP parking“ na šoferšajbni.

,,Neverovatno“, rekao sam. „Motori i bugiji se trkaju u

pustinji tokom dva dana. Jeste li nekad gledali?“

Nasmejao se i zavrteo glavom s određenim

melahnoličnim razumevanjem. Primetio sam da

razmišlja: da li sam opasan? Da li je spreman za opasno-

dugotrajnu scenu u slučaju da hoće da me uhapsi? Koliko

sati van posla će provesti po sudu čekajući da na njega

dođe red da svedoči? I kakvog zajebanog advokata mogu

dovesti na sud da ga driluje?

Ja sam to znao, ali da li je on mogao da zna?

,,U redu“, rekao je, „ovako ćemo. U izveštaju ću

napisati da sam vas u podne zaustavio zbog prebrze

vožnje i u datim okolnostima sam naložio... ovim

pismenim upozorenjem“ - dao mi ga je - ,,da se zaustavite

u prvom motelu... i to je vaše naredno odredište, je l’ tako?

Gde planirate da odspavate...“ Zakačio je notes na opasač.

„Jesam li bio jasan?“ upitao me spremajući se da krene.

Slegnuo sam ramenima. „Koliko daleko je Bejker?

Planirao sam tamo da ručam.“

,,To je van moje nadležnosti”, rekao je. ,,Oko tri i

po kilometra iza motela. Možete li da odvezete tako

daleko?“ Namrštio se.

,,Pokušaću“, odgovorio sam. „Već dugo hoću da

posetim Bejker. Čuo sam lepe priče.“

„Prvoklasna morska hrana“, rekao je. „Čovek vašeg

karatkera će sigurno poželeti da proba rakove.

Posetite „Mažestik Dajner“.“

Protresao sam glavu i vratio se u auto. Imao sam

osećaj da sam silovan. Svinja me potukla na svim

frontovima, a sad odlazi cerekajući se - na zapad, čekajući

da pobegnem za Los Anđeles.

Vratio sam se na autoput i prošao pored motela i

raskrsnice za Bejker. Usporio sam da skrenem, a onda sam

ga ugledao... Dobri Bože, autostoper: onaj klinac koga

smo pokupili i prestrašili na putu do Vegasa. Pogledi su

nam se susreli dok sam usporavao da bih skrenuo. Bio sam

u iskušenju da mu mahnem, ali kad sam video da je

spustio palac i pomerio se s puta, shvatio sam da nije pravi

trenutak... Samo Bog zna šta je mali rekao o nama kad se

vratio u grad.

Ubrzanje. Odmah beži odavde. Kako sam mogao da

budem siguran da me prepoznao? Ipak je ovaj auto

teško promašiti. Zašto se pomerio s puta?

Iznenada sam stekao dva lična neprijatelja u ovom

gradu bogu iza nogu. Pandur će me uhapsiti ako pokušam

da krenem za Los Anđeles, a prokleti klinac/autostoper će

uzbuniti građane da me love kao zver ako ostanem. (O,

Bože, Sem! Evo ga! To je tip o kome je klinac pričao.

Vratio se!)

Ne zna se šta je gore - a ako ovi pravedni predatori

uporede svoje priče - a hoće, to je neizbežno u malom

gradu - najebao sam. Biću srećan ako živ odem iz grada.

Besni starosedeoci će me premazati katranom, uvaljati u

perje, i odvući u zatvorski bus.

To je to: kriza. Jurcao sam po gradu dok na severu

nisam pronašao telefonsku govornicu... između stanice

Sinkler i „Mažestik Dajnera“. Zatražio sam hitan poziv na

račun primaoca u Malibuu. Moj advokat se odmah javio.

„Pritegli su me!“ povikao sam. „Zarobljen sam u

nekom smrdljivom pustinjskom gradiću koji se zove

Bejker. Nemam mnogo vremena. Bitange me

opkoljavaju!“

„Ko?“ pitao je. „Zvučiš malo paranoično.“

,,Prokletniče!“ viknuo sam. „Prvo me

zaustave saobraćajci, a onda me spazi onaj klinac! Treba

mi advokat, hitno!“

„Šta radiš u Bejkeru?“ rekao je. „Zar nisi dobio moj

telegram?“

„Šta? Ma, zajebi telegram! U nevolji sam.“

„Trebalo bi da si u Vegasu“, rekao je. „Imamo

apartman u ,,Flamingu“. Upravo se spremam da krenem

na aerodrom...“ Klonuo sam u govornici. Ovo je previše

strašno. U teškoj sam krizi i zovem advokata, a budala je

izbezumljena od droge - kao prokleta biljka! ,,Ti

beskorisna bitango!“ zastenjao sam. „Razbiću ti bulju

zbog ovog! Sva ona govna u autu su tvoja! Kapiraš? Ako

budem svedočio, izbaciće te iz udruženja advokata!“

,,Ti, glupi govnaru!" povikao je. „Poslao sam ti

telegram! Trebalo bi da izveštavaš sa nacionalnog

seminara okružnih tužilaca! Sve sam rezervisao...

iznajmio beli kabriolet kadilak... sve je sređeno! Šta radiš

tamo usred jebene pustinje?“ Odjednom sam se prisetio.

Da! Telegram! Sve je jasno. Smirio sam se. U jednom

flešu setio sam se svega. „Nema veze“, rekao sam. „Sve

ovo je zajebancija. Evo me kako sedim pored bazena u

,,Flamingu“. Zvao sam te s portabl telefona. Doneo mi ga

je neki patuljak iz kazina. Imam otvoren kredit! Možeš li

da veruješ?“ Teško sam disao, a znoj je oblio slušalicu -

osećao sam se kao ludak.

„Nemoj ni da dolaziš!“ povikao sam. „Ovde stranci

nisu dobrodošli!“

Spustio sam slušalicu i otišao do automobila. Pa,

pomislio sam, ovako funkcioniše svet. Sva energija se

fokusira po ćefu Velikog Magneta. Baš sam budala što

sam ga izazivao. On zna. Sve vreme je znao. Baš On me

namamio u Bejker. Preterao sam, pa me On pritegao...

zatvorio mi je puteve za bekstvo, prvo me mučio sa

saobraćajcem, a onda sa štrokavim fantomskim

autostoperom... ritnuo me u strah i konfuziju.

Ne treba se suprotstavljati Velikom Magnetu. Sad

to kapiram... a sa razumevanjem dolazi i krajnje

olakšanje. Da, vratiću se u Vegas. Obići ću malog i zbuniti

saobraćajne pandure, tako što ću ići na istok, a ne na

zapad. Biće to najlukaviji potez u mom životu. Vratiću se

u Las Vegas i upisati se na seminar o drogama i

narkoticima; ja i hiljadu svinja. Zašto da ne? Ušetaću se

samouvereno među njih. Prijaviću se u ,,Flamingu“ i

tražiću da mi odmah pošalju beli kadilak. Uradiću to kako

treba; stopama Horacija Aldžera...

Pogledao sam preko puta i video veliki natpis PIVO.

Predivno. Ostavio sam morskog psa pored govornice i

oteturao se do nečega što je ličilo na metalni ambar. Tu je

neki Jevrejin virio iza gomile zupčanika za bicikl. Pitao

me šta hoću.

„Pivo balantajn“, rekao sam... zagonetna

porudžbina, nepoznata između Nevarka i San Franciska.

Doneo ga je - hladnog kao led.

Opustio sam se. Odjednom je sve bilo u redu.

Konačno sam bio na pravom putu.

Konobar mi je prišao smeškajući se. „Gde ste se

zaputili, mladi čoveče?“

„Las Vegas“, odgovorim.

To ga je oraspoložilo. „Veliki grad, taj Vegas. Vi ste

tip koji će tamo imati sreće.“

,,Znam“, rekao sam. ,,Ja sam Trostruki Škorpion.“

Izgleda da ga je to zadovoljilo. ,,To je dobra

kombinacija“, rekao je. ,,Ne možete da izgubite.“

Nasmejao sam se. ,,Ne brinite“, rekao sam, ,,ja sam

zapravo okružni tužilac iz okruga Ignoto. Još jedan

dobar Amerikanac, baš kao i vi.“

Njegov smešak je isčezao. Da li me razumeo?

Nisam bio siguran. Ali to sada nije bitno. Vraćam se u

Vegas. Nemam izbora.

DRUGI DEO

STAO sam da proverim torbu sa drogama oko 35

kilometara istočno od Bejkera. Sunce je pržilo, a ja sam

imao želju da nešto upucam. Bilo šta. Čak i nekog većeg

guštera. Da izrešetam jebača. Izvadio sam iz gepeka

magnum .357 mog advokata i zavrteo burence. Napunjen

je sa svih strana: dugački, zajebani mali naboji - 158

graina, lepo zaobljenih sa tamnozlatnim vrhom. Nekoliko

puta sam pritisnuo sirenu, nadajući se da ću dozvati

iguanu. Nateraj gmizavce da se mrdnu. Znao sam da jedva

dišući čuče negde u tom moru kaktusa - a svaka od

tih malih bitangi nosi smrtonosni otrov.

Iz ravnoteže su me izbacile tri brze eksplozije. Tri

zaglušujuća pucnja iz mog .357. Bože! Bez razloga sam

pucao u prazno. Nepotrebno ludiranje. Bacio sam pištolj

na prednje sedište Morskog Psa i nervozno osmotrio

autoput. Nije bilo automobila; put je bio prazan pet-šest

kilometara u oba pravca.

Čista sreća. Ne bi bilo dobro da me u ovim

okolnostima zateknu u pustinji: kako divljački pucam na

kaktuse iz automobila punog droge. A posebno ne sada

kad bežim od saobraćajne policije.

Bilo bi neprijatnih pitanja: ,,Pa, gospodine... a...

Djuk; vi, naravno, razumete da je ilegalno pucati iz

vatrenog oružja na državnom autoputu?“

„Šta? Čak i u samoodbrani? Ovaj pištolj, gospodine

policajac, ima lak okidač. Hteo sam da pucam samo

jednom da bih zaplašio male gadove.“

Sigurno bi me pogledao mrko, a onda bi rekao

veoma sporo: „Hoćete da kažete, gospodine Djuk... da ste

bili napadnuti?“

,,Pa... ne bukvalno napadnut, gospodine policajac,

ali su mi ozbiljno zapretili. Zaustavio sam se da pišam, i

čim sam izašao iz auta opkolile su me te prljave male

vreće otrova. Kretale su se kao munje!“

Da li bi ta priča prošla?

Ne. Uhapsili bi me i pretražili auto - a onda bi se za

mene otvorio pakao. Nikad ne bi poverovali da su mi sve

te droge neophodne u poslu koji obavljam; da sam zaista

profesionalni novinar koji ide u Las Vegas da izveštava sa

Nacionalnog seminara okružnih tužilaca o narkoticima i

opasnim drogama.

,,To su samo uzorci, gospodine policajac. To sam

dobio od misionara Novoameričke crkve u Barstou.

Ponašao se čudno, pa sam ga prevaspitao.“

Da li bi se upecali na ovu priču?

Ne. Strpali bi me u neku đavolsku rupu od zatvora i

šibali pendrecima po bubrezima - što bi prouzrokovalo

da pišam krv narednih deset godina...

Srećom, niko me nije ometao dok sam na brzinu

obavio inventar torbe sa priborom. Sve je bilo u neredu,

izmešano i razdrobljeno. Neke kuglice meskalina

pretvorile su se u crvenkasto-smeđi prah, ali sam uspeo da

izbrojim 35-40 netaknutih. Moj advokat je pojeo sve

crvene, ali ostalo je malo spida... nije bilo trave, prazna

bočica s kokom, jedan kartončić esida, fina grudvica haša

i šest amila... nedovoljno za nešto ozbiljno, ali uz razumno

konzumiranje, meskalin bi trebalo da potraje tokom

četvorodnevnog seminara o drogama.

Na periferiji Las Vegasa stao sam i kupio po dve

flaše tekile i čivas regala, kao i pola litra etra. Bio sam u

iskušenju da tražim i amile. Počela je da me muči angina

pektoris. Ali apotekar je imao oči kao zlobni baptistički

histerik. Rekao sam da mi etar treba da bih skinuo flaster

s noge, ali dok sam pričao, on ga je već spakovao u kesu.

Boleo ga je kurac za etar.

Pitam se kako bi reagovao da sam tražio romilar38

za 22 dolara i kanister azotnog oksida39. Verovatno bi mi

prodao. Zašto da ne? Slobodno preduzetništvo... Daj

ljudima ono što traže - pogotovo znojavom, nervoznom

tipu sa flasterima na nogama koji neprestano grozno

kašlje, uz anginu pektoris i bogohulne aneurističke fleševe

svaki put kad izađe na sunce. Taj tip je stvarno bio

bolestan, gospodine policajac. Kako sam, dođavola,

mogao da znam da će u automobilu zloupotrebiti sve te

medikamente?

I zaista, kako? Muvao sam se oko štendera s

magazinima, a onda sam se pribrao i požurio do auta.

Postojala je neka izvitoperena privlačnost u ideji da

potpuno poludim od gasa smejavca na seminaru o

drogama. Ali ne prvog dana, pomislio sam. Sačuvaj to za

kasnije. Nema smisla da me uhapse i osude pre nego što

seminar počne.

Ukrao sam neku reviju sa štendera sa magazinima

na parkingu, ali sam je bacio kad sam pročitao članak na

prvoj stranici:

POSLE VAĐENJA OČIJU

OPERACIJA NEIZVESNA

BALTIMOR (UPI) - Doktori su u petak saopštili

kako nisu sigurni da bi operacija mogla da povrati vid

mladiću koji je sebi izvadio oči dok je u zatvorskoj ćeliji

patio od posledica predoziranja drogom.

Čarls Ines Džunior (25 godina), operisan je u

četvrtak kasno noću u glavnoj bolnici u Merilendu, ali

doktori tvrde da bi mogla da prođe cela nedelja pre nego

što budu sigurni da li je operacija uspela.

U bolničkom saopštenju kaže se da Ines ,,pre

operacije nije opažao svetlo nijednim okom, i minimalni

su izgledi da pacijent ozdravi. “

Inesa, sina istaknutog masačusetskog republikanca,

u zatvorskoj ćeliji pronašao je stražar koji je izjavio da je

Ines sam sebi izvadio oba oka.

Ines je uhapšen u sredu uveče dok se šetao go po

kvartu gde živi. Pregledan je u bolnici Mersi,- a zatim

upućen u zatvorsku ćeliju. Policija i jedan Inesov prijatelj

tvrde da je uzeo preveliku dozu sredstva za smirivanje

životinja.

Policija izveštava da je to sredstvo Park-Dejvisov

proizvod koji se ne prodaje za ljudsku upotrebu još od

1963. godine. Ipak, Park-Dejvisov portparol kaže da

sredstvo može da se nabavi na crnom tržištu.

Portparol tvrdi da dejstvo ne traje više od 12 do 14

sati. Učinak PCP-a u kombinaciji sa nekim

halucinogenom kao što je npr. LSD, nije poznat.

Ines je prošle subote, dan pošto je prvi put uzeo

drogu, rekao komšiji da ga bole oči i da ne može da čita.

Policija navodi da je u sredu uveče Ines bio u

dubokoj depresiji, toliko neosetljiv na bol, da nije vrištao

kad je sebi vadio oči.

2. Drugi dan, drugi kabriolet... & drugi hotel pun

pandura

PRVA tačka plana bila je da se otarasim Morskog

Psa. Auto je suviše upadljiv. Previše ljudi bi moglo da ga

prepozna, pogotovo vegaska policija; premda oni misle da

je auto već kod kuće u Los Anđelesu. Poslednji put je

viđen kako juri preko Doline smrti na autoputu 15.

Zaustavljen je i upozoren od saobraćajne policije u

Bejkeru... i otad mu se gubi svaki trag...

Mislio sam da će poslednje mesto na kome će ga

tražiti biti parking rent-a-cara na aerodromu. Tamo i

ovako moram da idem da sačekam mog advokata. On

stiže kasno popodne letom iz E1 Eja.

Vozio sam autoputem smireno, obuzdavajući

prirodni instinkt da naglo ubrzam i menjam trake - želeo

sam da budem neupadljiv. Kad sam stigao, parkirao sam

morskog psa između dva stara vojna autobusa na parkingu

za „slobodno korišćenje“, skoro kilometar daleko od

terminala. Između dva veoma visoka autobusa.

Maksimalno otežaj posao kretenima. Malo šetnje nikom

nije naškodilo.

Kad sam stigao do terminala, bio sam gola voda.

Nije to ništa neobično. Sklon sam snažnom znojenju u

toploj klimi. Odeća mi je natopljena znojem od jutra do

mraka. To me zabrinulo, ali kad sam otišao kod doktora i

rekao mu koliko dnevno konzumiram alkohola, droge i

otrova, rekao mi je da se vratim kad znojenje prestane. ,,Ja

verujem u prirodne procese“, rekao mi je doktor. „Ali u

vašem slučaju... pa... nema presedana. Moramo da

čekamo i vidimo šta će se dogoditi, a onda da poradimo

na onome što je ostalo.“

Proveo sam dva sata u baru i zbog hranljivih

sastojaka pio „Bladi Meri“40, motreći na letove iz Los

Anđelesa. Proteklih dvanaest sati, nisam ništa jeo osim

grejpfruta, pa je glava počela da gubi kontakt sa telom.

Pripazi na sebe, pomislio sam. Postoje granice

izdržljivosti ljudskog tela. Ne želim da se srušim i

prokrvarim iz ušiju. Ne u ovom gradu. U Las Vegasu

ubijaju slabe i poremećene.

Ovo sam ozbiljno shvatio, i bio miran čak i kad sam

osetio da me probija krvavi znoj. Ali ubrzo je prošlo.

Primetio sam da konobarica postaje sve nervoznija, pa

sam naterao sebe da ustanem i da se ukrućeno odgegam iz

bara. Moj advokat se nije pojavio.

Otišao sam do VIP rent-a-cara i menjao morskog

psa za beli kadilak kabriolet. „Ovaj prokleti ševrolet me

baš namučio“, rekao sam im. „Čini mi se da me ljudi

degradiraju - posebno na benzinskim pumpama, kad

moram da izađem i ručno podignem haubu.“

,,Pa... naravno“, rekao je čovek na šalteru.

„Predložio bih vam mercedes 600 specijal sa klima-

uređajem. Možemo vam dati i gorivo...“

,,Je l’ vam ja ličim na prokletog nacistu?“ viknuo

sam. „Ja moram da vozim američki auto ili nikakav!“

Odmah su dovezli beli kap de vil. Sve je bilo

automatsko. Mogao sam iz sedišta da pritiskom na dugme

nateram da svaki deo auta poskakuje. Predivna mašina:

razne tehnološke zajebancije i specijalni efekti u vrednosti

od deset soma. Zadnje staklo skakalo je na dugme kao

žaba iz barice. Beli krov pičio je gore-dole kao tobogan.

Kontrolna tabla bila je prepuna ezoteričnih svetala i

kazaljki koje nikad neću ukapirati - ali nije bilo sumnje

imam moćnu mašinu.

Kadilak nije bio startan kao Morski Pas, ali kad

razvije preko stotke - brz je kao vihor... sva ta elegantna

tapacirana težina koja juri kroz pustinjsku noć.

Transakciju sam obavio kreditnom karticom za koju

sam kasnije saznao da je ,,stopirana“ - potpuni falsifikat.

Ali Veliki Kompjuter me još nije stigao da me obradi tako

da sam još uvek bio kockar sa debelom zlatnom karticom.

Kad sam kasnije razmišljao o transakciji, znao sam

da je verovatno usledio ovakav razgovor:

„Halo. Ovde VIP rent-a-car u Las Vegasu. Tražim

da proverite broj 875-045-616-B. Nije hitno, ovo je

rutinska kontrola...“

(Na drugoj liniji duga pauza. A onda...) „Kakvo

sranje!“ ,,Šta?“

„Oprostite... Da, imamo taj broj. Na statusu hitno

crveno. Ne gubite ga iz vida i odmah zovite policiju!“

(Još jedna duga pauza.) ,,Pa....ah.... vidite, taj broj

nije na našoj crvenoj listi... i... broj 875-045-616-B upravo

je otišao sa parkinga u novom sportskom kadilaku.“

,,Ne!“

,,Da. Davno je otišao; ima kompletno osiguranje.“

„Gde je otišao?“

„Mislim da je rekao Sent Luis. Tako piše na kartici.

Raol Djuk, levo krilo & udarač sentluiskih Brausa. Pet

dana po 25 dolara, plus 25 centi za milju. Molim vas da

me razumete, kartica je bila važeća, nismo imali izbora...“

To je tačno. Nisu imali pravnog osnova da me

smaraju, jer mi je kartica bila tehnički ispravna. Naredna

četiri dana vozikao sam se po celom Las Vegasu -

nekoliko puta čak i pored njihove glavne kancelarije - i

nikad me nisu gnjavili.

To je jedno od glavnih obeležja gostoprimstva u Las

Vegasu. Zlatno pravilo: Ne Uznemiravaj Meštane. Dalje

od toga, nikoga nije briga. Radije žele da ne znaju. Kad bi

sutra ujutru Čarli Menson odseo u ,,Sahari“ niko ga ne bi

maltretirao dok god ostavlja velike napojnice.

Posle iznajmljivanja automobila, odvezao sam se

pravo do hotela. Mog advokata nije bilo, pa sam odlučio

da se sam prijavim na recepciji - ako ništa drugo, da se

sklonim s ulice i izbegnem kolabiranje u javnosti. Ostavio

sam kita na VIP parkingu i samouvereno se ušetao u hol

sa malom kožnom torbom - ručne izrade, koju mi je sašio

prijatelj na Boulderu.

Naša soba bila je u ,,Flamingu“, usred glavne ulice:

preko puta „Sizar Palasa“ i ,,Djunsa“ gde se održava

seminar o drogama. Većina učesnika odsela je u

,,Djunsu“, a oni koji su zakasnili s prijavljivanjem u

,,Flamingu“.

Odmah sam uočio da je hotel prepun pandura.

Većina njih se muvala naokolo trudeći se da izgleda

opušteno, svi obučeni u ležernu odeću kupljenu na

rasprodajama u Vegasu: karirane bermude, golf-košulje

Ami Palmer, a bez dlake bele nožice tapkale su u

gumiranim „sandalama za plažu“. Zastrašujuća scena -

svojevrsna super-zaseda. Da nisam znao za seminar,

verovatno bih odlepio . Atmosfera je bila kao da će svakog

trenutka otpočeti unakrsna paljba - možda po

celoj porodici Menson.

Došao sam u lošem trenutku. Većina javnih tužilaca

i pandura već se prijavila. To su oni što su se muvali po

holu i namršteno posmatrali pridošlice. Ono što je

izgledalo kao Konačna Zaseda, bilo je dvesta pandura na

odmoru koji nemaju pametnija posla. Nisu čak ni

primećivali jedni druge.

Odgegao sam se do recepcije i stao u red. Čovek

ispred mene bio je šef policije iz nekog malog grada u

Mičigenu. Njegova žena je stajala oko metar udesno dok

se on svađao sa službenikom iza pulta: „Slušaj, momče -

rekao sam ti da imam karticu na kojoj piše da imam

rezervaciju u ovom hotelu. Dođavola, ja sam došao na

Seminar okružnih javnih tužilaca! Unapred sam platio

smeštaj!“

„Žao mi je, gospodine. Vi ste na „drugom spisku“.

Vaša rezervacija prebačena je... u ... da vidim... u motel

,,Munlajt“, to je na Paradajs Bulevaru. Zaista pristojno

mesto za noćenje. Udaljeno je samo 16 blokova odavde,

ima i bazen...“

„Slušaj me, ti mali štrokavi pederu! Pozovi

direktora! Ne mogu više da slušam ova sranja!“

Direktor se pojavio i ponudio se da pozove taksi.

Ovo je očigledno bio drugi ili treći čin surove drame koja

je počela davno pre nego što sam se ja pojavio. Žena šefa

policije je plakala; prijatelji koje je doveo da ga podrže

bili su suviše posramljeni da bi reagovali - čak i sad, u

obračunu na recepciji, gde ovaj omaleni, ljutiti pandur

ispaljuje svoj poslednji metak. Znali su da je pobeđen;

hteo je protiv PRAVILA, a ljudi koji primenjuju ova

pravila, rekli su „nema slobodne sobe“.

Posle desetak minuta u redu iza ovog govnara-

galamdžije, osetio sam da postajem nervozan. Odakle

ovom panduru muda - među svim ovim ljudima - da se

prepire o Pravilima? Poznajem takve male besne

gnjavatore - a, naslutio sam, da ih poznaje i službenik na

recepciji. Delovao je kao čovek koga su nekada

zajebavale ovakve drkadžije koje strogo poštuju pravila...

Zato im je sada vraćao s kamatom: nije važno ko je

u pravu a ko nije, čoveče... ili ko je platio a ko nije... sad

je važno što prvi put u životu može da odjebe pandursku

svinju: „Jebite se, gospodine, ja sam ovde glavni, i kažem

vam da nemamo sobu za vas.“

Uživao sam u ovoj predstavi, ali ubrzo je počelo da

mi se vrti u glavi, a nervoza je nadvladala zabavu.

Iskoračio sam i obišao svinju, obraćajući se direktno

službeniku sa recepcije: ,,Čujte“, rekao sam, „izvinite što

vas prekidam, ali ja imam rezervaciju i hoću da znam da

li bih mogao da se promuvam i pomerim se iz reda

“Nasmešio sam se, pokazujući mu da sam uživao dok je

sahranjivao pandura, koji je sad izbezumljeno buljio u

mene kao da sam vodeni pacov koji je dopuzao do pulta.

Izgledao sam prilično loše: nosio sam stare leviske

i bele Čak Tejlor all-stars košarkaške patike......i

Akapulko košulju od 10 pezosa koja se već dobro rašila

po ramenima od vetra u kabrioletu, sa bradom od tri dana

i očima sakrivenim iza Sendi Bulovskih41 sajgonskih

naočara.

Ali imao sam glas čoveka koji zna da ima

rezervaciju. Kockao sam se sa pretpostavkom mog

advokata... nisam odoleo prilici da nabodem svinju:

...I bio sam u pravu. Rezervacija je bila na ime mog

advokata. Službenik na recepciji lupio je po zvoncetu i

dozvao nosača. „Ovo je sve što imam sa sobom“, rekao

sam. „Ostalo je u belom kadilaku.“ Uperio sam prstom u

auto parkiran ispred ulaza da bi ga svi videli. „Može li

neko da mi prebaci stvari do sobe?“

Recepcionar je bio ljubazan. ,,Ne brinite,

gospodine. Uživajte u boravku kod nas - ako vam nešto

zatreba, pozovite recepciju.“

Klimnuo sam glavom i osmehnuo se, neprimetno

posmatrajući zablenute face pandura oko mene. Bili su u

šoku. Prepirali su se svim mogućim argumentima oko

sobu koju su već platili - a onda je na scenu stupila neka

skitnica koja izgleda kao da je upravo došla iz džungle

gornjeg Mičigena. I prijavila se, razbacujući se kreditnim

karticama iz novčanika. Bože! Kuda ide ovaj svet?

3. Divlja Lusi... „Zubi kao bejzbol palice, oči kao

vatreni žele"

DAO sam torbu nosaču i naručio mu flašu vajld

turkija i dve flaše bakardi aneja, i naravno leda za celu

noć.

Naša soba bila je u jednom od najdaljih krila

Flaminga. Ovo mesto je mnogo više nego hotel: pre je

nešto kao ogromni, nedovršeni Plejboj klub usred

pustinje. Ima devet odvojenih krila koja su međusobno

spojena mostovima-tunelima za pešake i bazenima -

veliki kompleks ispresecan putevima i rampama za

automobile. Trebalo mi je dvadeset minuta pešačenja od

recepcije do udaljenog krila gde je naša soba.

Hteo sam da se smestim u sobu, sačekam da mi

donesu piće i torbu, a onda ispušim preostali pajp od

singapur greja dok gledam Valtera Kronkitija42 i čekam

da dođe moj advokat. Bio mi je potreban odmor, trenutak

mira i samoće pre nego što počne seminar. Biće potpuno

drugačije od „Minta 400.“ Tamo smo bili posmatrači, a

ovde ćemo biti učesnici, i to na sasvim poseban način: na

„Mintu 400“ bila je simpatična rulja, a ako smo se

ponašali kretenski i skandalozno... pa, bilo je to pitanje

nivoa.

Ali ovog puta, već samo naše prisustvo biće

skandal. Prisustvovaćemo seminaru kao lažnjaci, i

imaćemo posla s ljudima koji su se okupili da razmatraju

kako da ljude kao što smo mi strpaju u zatvor. Mi smo

Pretnja - ne povremeni, nego tvrdokorni narkofili,

spremni da idemo do kraja... ali ne da bi dokazali neku

konačnu sociološku poentu, nije u pitanju čak ni kao

svesno podsmevanje: to je pitanje stila življenja,

osećaj potrebe, pa čak i dužnosti. Ako su Svinje imale

okupljanje na najvišem nivou u Vegasu, mislili smo da i

kultura droge treba da ima svoje predstavnike.

Pored toga, glava mi je toliko dugo rastavljena od

tela, da mi je ovakva zajebancija izgledala savršeno

logična. S obzirom na okolnosti, osećam sam se potpuno

upleten u svoju karmu.

Tačnije, tako sam se osećao sve dok nisam došao do

velikih sivih vrata mini-apartmana 1150. Gurnuo sam

ključ misleći: ,,Oh, konačno dom!“... ali vrata su udarila

u nešto što je imalo ljudski oblik: devojka neodređenih

godina, lica i oblina kao pit-bul. Nosila je bezoblični plavi

radni kombinezon, a iz očiju joj je izbijao gnev...

Nekako sam znao da nisam pogrešio sobu. Hteo sam

da verujem u suprotno, ali vibracije su bile beznadežno

tačne, a izgleda da je to znala i ona, jer me nije sprečila da

uđem dok sam prolazio pored nje. Bacio sam torbu na

jedan od kreveta i okrenuo se da vidim ono što sam znao

da ću da ugledam... mog advokata... potpuno golog, kako

stoji na vratima kupatila sa drogiranim osmehom.

„Degenerisana svinjo“, promrmljao sam.

„Nema mi pomoći“, rekao je klimajući glavom

prema devojci-buldogu. „Ovo je Lusi.“ Rastrojeno se

nasmejao. „Znaš kao - Lusi na nebu sa dijamantima...43“

Klimnuo sam glavom prema Lusi, koja me gledala

otrovno. Mislila je da sam neprijatelj, odvratni uljez na

njenoj pozornici... a bilo je jasno i iz načina na koji se

kreće po sobi - bila je vrlo hitra na nogama i sva napeta -

da me analizira. Nije bilo sumnje da je spremna na nasiije.

To je ukapirao i moj advokat.

,,Lusi!“ povikao je. „Lusi! Budi mirna, dođavola.

Seti se šta se dogodilo na aerodromu... toga više nema,

okej?“ A onda joj se nervozno nasmešio. Izgledala je kao

zver koju su ubacili u arenu da se bori za život...

„Lusi... ovo je moj klijent, gospodin Djuk, slavni

novinar. On je platio ovaj apartman Lusi. On je na našoj

strani.“

Nije rekla ništa. Videlo se da nije u stanju da se

kontroliše. Imala je ogromna ramena i bradu kao Oskar

Bonavena44. Seo sam na krevet i opušteno posegao za

limenkom mejsa... kad sam je napipao, pao sam u

iskušenje da je naprskam iz principa. Očajnički mi je bio

potreban mir, odmor, utočište. Poslednje što mi je trebalo

je borba do istrebljenja, u mojoj hotelskoj sobi, sa

drogiranim hormonskim čudovištem.

Izgleda da je moj advokat to shvatio; znao je zašto

mi je ruka u torbi.

,,Ne!“ povika on. ,,Ne ovde! Morali bismo da se

odselimo.“

Slegnuo sam ramenima. Bio je razvaljen. To se

videlo. A i Lusi. Oči su joj bile staklaste i lude. Posmatrala

me kao da me mora onesposobiti da bi joj život opet bio

normalan.

Moj advokat je došao do nje i zagrlio je. „Gospodin

Djuk je moj prijatelj“, nežno je rekao. ,,On voli umetnike.

Hajde, pokaži mu slike.“

Tek tada sam primetio da je soba prepuna slika - 40-

50 portreta, neki uljani, neki slikani drvenim ugljenom, ali

svi otprilike iste veličine i sa istim licem. Bili su na svakoj

ravnoj površini. Lice mi je bilo poznato, ali nisam mogao

da se setim čije je. Devojka s velikim ustima i nosem, i

veoma sjajnim očima - demonski senzualno lice;

prenaglašena, zbunjeno-dramatična izražajnost kakva se

viđa u sobama mladih studentkinja umetnosti koje se lože

na konje.

„Lusi slika portrete Barbre Strejsend", objasnio je

moj advokat. ,,Ona je slikarka iz Montane...“ Onda se

okrenuo prema njoj. „Kako se beše zove tvoj grad?“

Zagledala se u njega, zatim u mene, pa opet u njega.

Konačno je rekla: „Kalispel. Skroz gore, na severu. Ove

sam nacrtala s televizije.“

Moj advokat je revnosno klimnuo glavom.

,,Fantastično“, rekao je. „Ona je došla čak ovamo samo da

pokloni sve ove portrete Barbri. Večeras idemo da se

sretnemo s njom u bekstejdžu hotela ,,Amerikana“.“

Lusi se stidljivo nasmešila. Više nije mislila da sam

neprijatelj. Odložio sam mejs i ustao. Očigledno je da

imamo ozbiljan problem. Nisam računao da ću zateći mog

advokata razvaljenog od esida i zaokupljenog

neprirodnim udvaranjem.

,,Pa“, rekao sam, „valjda su dosad dovezli auto.

Pomozi mi da izvadimo stvari iz gepeka.“

Opet je revnosno klimnuo glavom. ,,Apsolutno.“

Nasmešio se Lusi. „Odmah se vraćamo. Ne javljaj se

na telefon.“

Ona se iskezila i prstom pokazala znak Isusovih

sledbenika. „Bog vas blagoslovio“, rekla je.

Moj advokat je obukao zvoncare i šljašteću crnu

košulju, a onda smo izašli iz sobe. Video sam da ima

problema s orijentacijom, ali nisam hteo da ga zajebavam.

,,Pa...“, pitao sam ga, „kakvi su ti planovi?“

,,Planovi?“

Čekali smo lift.

,,Lusi“, rekao sam.

Protresao je glavom, pokušavajući da se usredsredi

na pitanje. ,,Sranje“, konačno je rekao. „Sreo sam je u

avionu, a imao sam mnogo esida.“ Onda je slegnuo

ramenima. „Znaš na šta mislim - one plave bočice. Jebote,

ona je neki religiozni frik. Pobegla je od kuće već peti put

u šest meseci. To je strašno. Dao sam joj malo esida pre

nego što sam shvatio... da ona nikad nije probala čak ni

alkohol.“

,,Pa“, rekao sam, „verovatno možemo od toga može

nešto da ispadne. Možemo da je nakljukamo esidom i

prodajemo na seminaru o drogama.“

Zagledao se u mene.

,,Ona je savršena za takvu akciju“, rekao sam.

„Panduri će platiti po 50 dolara da mogu da je pretuku, a

posle karaju na redaljku. Možemo da je smestimo u neki

hotel u predgrađu, pokačimo slike Isusa po sobi, a onda

da pustimo te svinje na nju. Dođavola, ona je jaka, neće

joj biti ništa.“

Opasno se namrštio. Bili smo u liftu i spuštali smo

se u prizemlje. „Isuse Hriste“, promrmljao je. „Znao sam

da si bolesnik, ali od tebe ovako nešto nisam očekivao.“

Izgledao je zatečeno.

Nasmejao sam se. ,,To ti je čista ekonomija. Ta

devojka je božji dar!“ Onda sam ga počastio urođenim

bogartovskim osmehom, da se vide svi zubi... ,,Mi smo u

sranju, čoveče, skoro pa švorc! A onda odjednom nabasaš

na mišićavu ludaču koja može da donese hiljadarku

dnevno!“

,,Ne!“ viknuo je. „Prestani to da govoriš!“ Lift se

zaustavio, vrata su se otvorila i krenuli smo ka parkingu.

„Mislim da može da izdrži četvoricu odjednom“,

nastavio sam. „Bože, ako je dobro napunimo esidom,

uzećemo dve hiljade; možda i tri.“

„Prljava bitango!“ zapenio je. „Trebalo bi da ti

izlupam tu bolesnu glavu!“ Škiljio je u mene, zaklanjajući

rukom oči od sunca. Video sam kita desetak metara od

nas. „Evo nam ga auto; nije loše, baš za makroa...“

Zastenjao je. Lice mu se grčilo - a znao sam iz

iskustva - da su to talasi esida: loše vibracije žestokog

inteziteta, koje prati potpuna zbunjenost. Kad sam otvorio

gepek da uzmem torbe, naljutio se. „Šta to, dođavola,

radiš? “ rekao je. „Ovo nije Lusin auto.“

,,Znam“, odgovorio sam. „Moj je. Ovo je moj

prtljag.“

„Kurac jeste!“ povikao je. ,,Ne možeš da se muvaš

okolo i kradeš stvari pred mojim očima, samo zato što sam

ti prokleti advokat!“ Pomerio se u stranu. „Šta se,

dođavola, dešava s tobom? Ovu krađu nećemo moći da

izblefiramo!“

Posle mnogo poteškoća, vratili smo se u sobu da

ozbiljno porazgovaramo sa Lusi. Osećao sam se kao

nacista, ali to smo morali da uradimo. Ona nije bila dobra

za nas - ne u ovako osetljivim okolnostima. Već je

dovoljno loše ako je ona to što trenutno jeste - nepoznata

mlada devojka u kandžama opasne psihotične epizode -

ali me mnogo više brinulo to što će za nekoliko sati biti

dovoljno svesna da iz nje pokulja bes Isusovih sledbenika

kad se seti da je na aerodromu u Los Anđelesu zaveo i

pokupio okrutni Samoanac, koji je nalio pićem i LSD-em,

a onda odvukao u sobu i divljački ugurao nabreklu,

pulsirajuću i neobrezanu kobasicu u svaku rupu

na njenom telu.

Imao sam zastrašujuću viziju kako Lusi provaljuje

u garderobu Barbre Strejsend u ,,Amerikani“ i pripoveda

joj ovu okrutnu priču. To bi nas dokrajčilo. Pratili bi nas,

uhapsili i verovatno kastrirali pre upisa u knjigu

uhapšenih...

Objasnio sam to mom advokatu, koji je očajavao

zbog ideje da bi morao da se otarasi Lusi. Još uvek je bila

dobro urađena, i pomislio sam da je jedino rešenje da je

odvedemo što dalje od ,,Flaminga“, pre nego što bude

dovoljno strejt da bi mogla se seti gde je bila i šta joj se

desilo.

Dok smo se svađali, Lusi je ležala na terasi i crtala

Barbru Strejsend. Ovog puta po sećanju. Anfas, sa zubima

nalik na bejzbol palice i očima kao vatreni žele.

Snažna energija tog crteža me unervozila. Ova

devojka je hodajuća bomba. Samo Bog zna šta bi uradila

s tom energijom da nema blok za crtanje. A šta će uraditi

kad bude dovoljno strejt da pročita vegaski turistički

vodič, baš kao ja ovog trenutka, i vidi da Strejsendova

dolazi u ,,Amerikanu“ tek za tri nedelje?

Moj advokat se konačno složio da Lusi mora da ode.

Ključni razlog za njegovu odluku bila je mogućnost

sudske osude na osnovu Manovog zakona45, što bi za

posledicu imalo izbacivanje iz advokatske komore i

gubitak sredstava za život. Posebno za čudovišnog

Samoanca koji bi morao da se brani pred tipičnom

belačkom porotom iz srednje klase u Južnoj Kaliforniji.

„Mogli bi to da okarakterišu kao kidnapovanje“,

rekao sam. „Pravo u gasnu komom, kao Česmen46. Čak i

da se odbraniš, vratili bi te u Nevadu i optužili za

Silovanje i Sodomiju.“

,,Ne!“ povikao je. ,,Ja sam se sažalio i hteo sam da

joj pomognem.“

Nasmejao sam se. ,,To je rekao i Feti Arbakl47, a

znaš šta su njemu uradili.“

,,Ko?“

„Nema veze“, rekao sam. „Samo zamisli sebe kako

govoriš poroti da si hteo da pomogneš sirotoj devojci

dajući joj LSD, a onda je vodeći u Vegas na specijalnu

masažu.“

Tužno je zavrteo glavom. ,,U pravu si. Verovatno bi

me spalili na prokletoj lomači... tamo na dokovima. Koje

sranje, čoveče, danas se ne isplati da nekome

pomogneš...“

Nagovorio je Lusi da dođe do auta, govoreći da je

„vreme da upozna Barbaru.“ Lako smo je ubedili da

ponese svoje slike, ali nikako nije mogla da razume zašto

moj advokat želi da ponese i njen kofer. ,,Ne bih htela da

pomisli“, rekla je, ,,da želim da se uselim kod nje ili tako

nešto.“

,,Ne, neće...“ zbrzao sam je, ali to je bilo sve što sam

se setio da kažem. Osećao sam se kao Martin Borman48.

Šta bi se dogodilo s ovom jadnicom da je jednostavno

ostavimo na ulici? Zatvor? Belo roblje? Kako bi postupio

Darvin u ovim okolnostima? (Opstanak... najsposobnijih?

Da li je to pogodna reč? Da li je Darvin nekad pomislio na

privremeno nesposobne? Kao „privremeno

neuračunljive“? Da li bi doktor u teorijama pronašao

prostora za LSD?)

Sve ovo je, naravno, akademsko trtljanje. Lusi je

potencijalno fatalni kamen oko naših vratova. Nismo

imali apsolutno nikakvog izbora osim da je oteramo i

nadamo se da joj je sećanje sjebano. Ali neke žrtve esida

- posebno nervozni mongoloidi - imaju neobičnu

sposobnost da pamte čudne detalje i ništa više. Lusi može

da provede još dva dana u potpunoj amneziji, a onda se

probudi i seti se jedino broja naše sobe u ,,Flamingu“...

Razmišljao sam o ovome... ali jedina alternativa je

bila da je odvedemo u pustinju, iseckamo je i nahranimo

guštere. A na to nisam bio spreman; činilo mi se da je to

prevelika žrtva za ono što pokušavamo da zaštitimo: mog

advokata. Sve se svodilo na to. Problem je bio kako da

izbalansiramo i usmerimo Lusi u pravcu koji neće izazvati

katastrofalne reakcije.

Imala je novca. To je proverio moj advokat...

„Najmanje 200 dolara“, rekao je. „Uvek možemo da

pozovemo policiju u njenoj rodnoj Montani i prijavimo

je.“

Ali to mi se nije dopalo. Jedino što je gore od toga

da je pustimo da lunja Vegasom jeste da je prijavimo

,,vlastima“... a to nije dolazilo u obzir. Ne sad. „Kakvo si

to čudovište?“ i rekao sam. „Prvo je kidnapuješ, zatim

siluješ, a onda hoćeš da je oteraš u zatvor!“

Slegnuo je ramenima. „Upravo sam se setio“, rekao

je, ,,da nema svedoke. Šta god da kaže o nama, potpuno

je bezvredno.“

„O nama?“

Zagledao se u mene. Mogao sam da primetim da mu

se glava izbistrila. Esid je skoro ispario. A to je verovatno

značilo i da se Lusi spušta. Bilo je vreme da se preseče.

Lusi nas je čekala u kolima i slušala radio

smeškajući se uvrnuto. Mi smo bili udaljeni desetak

metara. Ako nas je neko posmatrao iz daljine mogao je da

pomisli da se opasno svađamo oko toga ,,ko ima pravo na

devojku“. To je tipična scena na parkinzima u

Las Vegasu.

Konačno smo se složili da joj rezervišemo sobu u

,,Amerikani“. Moj advokat je lagano otišao do auta i uz

nekakav izgovor saznao njeno prezime, a onda sam ja

brzo otišao i pozvao hotel - rekao sam da sam joj ujak i

naglasio da s njom postupaju „veoma nežno“, jer je

umetnica i može im se učiniti da je nervozna. Čovek na

recepciji je rekao da će biti veoma gostoprimljivi.

Odvezli smo se na aerodrom pod izgovorom da

ćemo menjati Belog Kita za merdeces 600. Moj advokat

je odveo Lusi u predvorje sa njenim prtljagom. Kad je

otpratio, još uvek je bila otkačena i trtljala gluposti.

Odvezao sam se iza ugla i čekao ga.

Vratio se desetak minuta kasnije i ušao u auto.

„Kreni polako“, rekao je. „Nemoj da privlačimo pažnju.“

Kad smo izašli na Las Vegas bulever objasnio mi je

da je taksi-dečku49 dao deset dolara da se postara da

„njegova pijana devojka“ stigne do ,,Amerikane“ gde ima

rezervaciju. „Rekao sam mu da pripazi da Lusi stvarno

stigne u hotel“, rekao je.

„Misliš da hoće?“

Klimnuo je glavom. „Dečko mi je rekao da je pet

dolara dovoljno za vožnju i obećao je da će reći taksisti da

pripazi na nju. Naglasio sam mu da moram da završim

neki posao, ali da ću se vratiti za sat vremena - i ako

devojka ne bude tamo, iščupaću mu pluća.“

„Dobro si to uradio“, rekao sam. ,,U ovom gradu,

čovek mora da bude lukav.“

Nasmejao se. „Kao tvoj advokat, savetujem ti da

kažeš gde je meskalin.“

Zaustavio sam auto i uzeo torbu iz gepeka. Progutali

smo po kuglicu. Sunce je zalazilo iza šumovitih brda na

severo-zapadu. S radija je tandrkala fina Kristofersonova

pesmica. Krstarili smo kroz grad dok se spuštao topli

suton, opušteni u crvenim kožnim sedištima našeg

električnog belog kap de vila.

„Možda bi večeras trebalo da mirujemo“, rekao sam

dok smo prolazili pored ,,Tropikane“.

,,U pravu si“, rekao je. „Hajde da pronađemo dobar

riblji restoran. Žudim za crvenim lososom.“

Složio sam se. „Ali da prvo svratimo do hotela i

smestimo se: brzo tuširanje i malo ruma.“

Klimnuo je glavom, zavalio se u sedište i zagledao

u nebo. Mrak se spuštao sporo.

4. Nema utočišta za degenerike.... Refleksije

o džankiju-ubici

VOZILI smo se kroz parking ,,Flaminga“, lutajući

lavirintom do našeg krila. Nije bilo problema s

parkiranjem i liftom. U apartmanu je vladala mrtva tišina:

polumračan i smireno elegantan, sa velikim klizećim

zidovima koji otvaraju pogled na travnjak i bazen.

Jedina stvar koja je remetila ovaj sklad bila je

žmirkajuća lampica na telefonu. „Verovatno posluga",

rekao sam. „Naručio sam piće i led. Sigurno su ih donosili

dok smo bili odsutni."

Moj advokat je slegnuo ramenima. „Imamo

dovoljno“, rekao je. „Ali bismo mogli još malo. Da,

dođavola, reci im da donesu još.“

Pozvao sam recepciju. „Koja je poruka?“ pitao sam.

„Lampica svetli.“

Službenik kao da je oklevao. Čuo sam kako šušte

neki papiri. ,,Ah, da“, konačno je rekao. „Gospodin Djuk?

Da, imate dve poruke. Prva glasi: Dobrodošli u Las

Vegas, od Nacionalnog udruženja okružnih javnih

tužilaca.“

,,Divno“, rekao sam.

,,…A druga“, nastavio je, „kaže: Pozovite Lusi u

„Amerikanu“, soba 1600.“

„Šta?“

Ponovio je poruku, nije bilo greške.

„Koje sranje“, promrmljao sam.

,,Molim?“ pitao je službenik.

Spustio sam slušalicu.

* * *

Moj advokat je u kupatilu obavljao Veliko

Peglanje50. Izašao sam na balkon i zagledao se u bazen:

posuda u obliku bubrega prepuna bistre vode. Osećao sam

se kao Otelo51. Proveo sam tek nekoliko sati u ovom

gradu, a već smo imali temelje za klasičnu tragediju.

Glavni junak je propao; posejao je seme sopstvene

propasti.

Ali ko je glavni junak ove gadne drame? Vratio sam

se u apartman i suočio se s mojim advokatom koji je

izlazio iz kupatila brišući usta peškirom. Oči su mu bile

staklaste i vodnjikave. „Prokleti meskalin“, mumlao je.

„Zašto ga idioti ne prave malo manje čistog? Mogu da ga

pomešaju s rolejdsom ili nečim drugim.“

„Otelo je uzimao dramamin“, rekao sam.

Klimnuo je glavom, namestio peškir oko vrata i

uključio televizor. ,,Da, čuo sam o takvim lekovima. Onaj

tvoj Feti Arbakl koristio je maslinovo ulje

„Lusi je zvala“, rekao sam.

,,Šta?“ trgnuo se kao životinja koja primi metak.

„Upravo sam dobio poruku sa recepcije. Ona je u

,,Amerikani“, u sobi 1600... Želi da je nazovemo.“

Zagledao se u mene... i u tom trenutku je zazvonio

telefon.

Slegnuo sam ramenima i podigao slušalicu. Nema

smisla da se krijemo. Pronašla nas je - to je dovoljno.

,,Da?“

„Gospodine Djuk?“ bio je to ponovo službenik s

recepcije.

„Da?“

,,Ja se izvinjavam, malo pre nas je nešto prekinulo...

ali pomislio sam da pozovem ponovo jer sam

znatiželjan...“

,,Šta?“ Osetio sam da stežu obruč oko nas. Ovaj

kreten će izleteti s nečim. Šta li mu je ona luda kučka

rekla? Pokušao sam da ostanem smiren. ,,Mi gledamo

proklete vesti!“ podviknuo sam. „Šta nas koj’ kurac

prekidate?“

Tišina.

„Šta hoćete? Gde su piće i led koje sam naručio?

Čoveče, besni rat! Ljude ubijaju! “

,,Ubijaju?“ skoro da je prošaptao tu reč.

,,U Vijetnamu!“ razdrao sam se. ,,Na prokletoj

televiziji!“

,,Oh... da, da“, rekao je. „Taj strašni rat. Kad li će se

završiti?“

„Recite mi“, rekao sam smireno. „Šta želite?“

,,Naravno“, rekao je ovog puta ponovo službenim

tonom. „Mislio sam da bi trebalo da vam kažem... znam

da ste na policijskom seminaru... ona žena koja je ostavila

poruku, zvučala je veoma uznemireno.“

Oklevao je, ali ja ništa nisam rekao.

„Mislio sam da to treba da znate“, konačno je rekao.

„Šta ste joj rekli?“ pitao sam.

,,Ništa. Baš ništa, gospodine Djuk. Samo sam

preuzeo poruku.“ Onda je zaćutao. „Ali nije bilo lako

razgovarati s tom ženom. Bila je.... ah... veoma

uznemirena. Mislim da je plakala.“

,,Plakala?“ Mozak mi se zablokirao. Nisam mogao

da mislim. Droga je preuzela kontrolu. „Zašto je plakala?“

,,Pa... ona mi nije ništa rekla, gospodine Djuk. Ali

pošto znam čime se bavite, mislio sam...“

,,Znam“, rekao sam brzo. „Slušajte dobro, budite

nežni s tom ženom ako pozove ponovo. Ona je naš slučaj

za proučavanje. Mi je pažljivo analiziramo.“ Osećao sam

da mi se u glavi razbistrilo; reči su same navirale. ,,Ona je

potpuno bezopasna... neće biti nikakvih problema... ta

žena je navučena na laudanum52, to je kontrolisani

eksperiment, ali pretpostavljam da će nam zatrebati vaša

saradnja pre nego što se to završi.“

,,Pa... svakako“, rekao je. „Uvek se radujemo

saradnji s policijom... samo da ne bude nekih problema,

mislim za nas.“

,,Ne brinite“, rekao sam. „Zaštićeni ste. Samo se

ponašajte prema toj ženi kao što biste se ponašali prema

bilo kom ljudskom biću u nevolji.“

,,Šta?“ činilo se da muca. ,,Ah...da, da... shvatam šta

mislite. Da... znači vi ste odgovorni?“

,,Naravno“, rekao sam. „Sad moram da se vratim

vestima.“

„Hvala vam“, promumlao je.

„Pošaljite led“, rekao sam i zalupio slušalicu.

Moj advokat se opušteno smeškao ispred televizora.

„Dobro si to obavio“, rekao je. „Posle ovog, tretiraće nas

kao da smo gubavci.“ Klimuo sam glavom, i napunio čašu

čivas regalom.

,,Na TV-u nema nikakvih vesti već tri sata“, rekao

je. ,,Ta jadna budala verovatno misli da smo priključeni

na neki posebni kanal za pandure. Trebalo bi da ga

pozoveš i tražiš kondenzator od 3000 vati. Kaži da je naš

pregoreo...“

„Zaboravio si na Lusi“, rekao sam. „Tražila te.“

On se nasmejao. ,,Ne, tražila je tebe.“

,,Mene?“

,,Pa, da. Stvarno je poludela za tobom. Jedini način

da je oteram bio je da joj kažem da me vodiš u pustinju na

dvoboj - da hoćeš da me eliminišeš da bi je imao samo za

sebe.“ Slegnuo je ramenima. „Bio sam u sranju, morao

sam nešto da joj kažem. Rekao sam joj da ide u

,,Amerikanu“ i da čeka ko će se od nas dvojice vratiti.“

Ponovo se nasmejao. „Pretpostavljam da misli da si ti

pobedio. Ta poruka nije bila za mene, zar ne?“

Klimnuo sam glavom. To nije imalo nikakvog

smisla, ali znao sam da je istina. Rasuđivanje džankija.

Vibracije su bile brutalno jasne, a za njega su savršeno

imale smisla.

Zavalio se u fotelju i usredsredio na TV.

Malo sam razmišljao, a onda sam ustao i počeo da

se pakujem.

„Šta to radiš?“ pitao me.

„Nema veze“, rekao sam. Rajsferšlus na koferu nije

hteo da se zatvori, ali ja sam ga cimnuo i zatvorio. Zatim

sam obuo cipele.

„Čekaj malo“, rekao je. „Nije valjda da odlaziš?“

Klimnuo sam glavom. „Jebeno si u pravu: odlazim.

Ali ne brini. Svratiću do recepcije. Zbrinuće te.“

Brzo je ustao, i pri tom oborio piće. ,,U redu,

dođavola, ovo je ozbiljno. Gde je moj .357?“

Slegnuo sam ramenima. Nisam ga gledao, nego sam

trpao flaše čivas regala u torbu. „Prodao sam ga u

Bejkeru“, rekao sam. „Dugujem ti 35 dolara.“

,,Isuse!“ povikao je. ,,Ja sam ga platio 190 jebenih

dolara!“

Nasmejao sam se. „Pričao si mi kako si ga dobio“,

rekao sam. „Sećaš se?“

Oklevao je, pretvarajući se da pokušava da se seti.

,,A, da“, konačno je rekao. „Da... ona bitanga u

Pasadeni...“ A onda je pobesneo. „Znači koštao me

prokletu hiljadarku! Ta bitanga je upucala pandura.

Čekala ga je doživotna!... Kakvo sranje, tri nedelje sam

crnčio u sudnici, a dobio sam samo taj jebeni pištolj.“

,,Pa, glup si“, rekao sam. „Upozorio sam te da

džankijima ne daješ na veresiju - pogotovo kad su krivi.

Imao si sreće što te taj gad nije isplatio metkom u

stomak.“

Opustio se. ,,To mi je rođak. Porota ga je proglasila

nevinim.“

,,Sranje!“ povikao sam. „Koliko je ljudi taj džanki

upucao otkad ga poznajemo? Šest? Osam? Taj mali zli

smrad je toliko kriv da bi trebalo da ga ubijem, iz principa.

Upucao je onog džankija, ubio je onu curu u „Holidej

Inu“... i onog tipa u Venturi!“

Hladno me gledao. „Bolje bi ti bilo da pripaziš. To

je teška kleveta.“

Nasmejao sam se, bacio kofer pored kreveta i seo da

dovršim piće. Stvarno sam hteo da odem. Nisam želeo,

ali sam ukapirao da ova tezga nije vredna toga da se

upletem s Lusi... Nema sumnje da je ona divna osoba, ako

ikada ponovo bude strejt... vrlo osećajna, sa tajnom

rezervom karme ispod maske pit bula; veliki talenat s

dobrim instinktima... jedna debeljuškasta devojka koja je,

nažalost, poludela pre osamnaestog rođendana.

Nisam imao ništa lično protiv nje. Ali sam zato znao

da je savršeno sposobna - u ovim okolnostima — da nas

obojicu pošalje u zatvor na najmanje 20 godina, na osnovu

neke grozne priče koju ćemo prvi put čuti na sudu:

„Da, gospodine, ona dvojica tamo na klupi za

optužene dali su mi LSD i odveli me u hotel...“

,,A šta su ti onda uradili Lusi?“

,,Pa, gospodine, ne mogu tačno da se setim...“

„Zaista? Pa, možda će dokument iz arhive javnog

tužioca da ti pomogne da se setiš, Lusi. Izjava koju si dala

policajcu Skveju kad te pronašao kako gola lutaš po

pustinji blizu jezera Mid.“

„Nisam sigurna šta su mi sve uradili, ali se sećam da

je bilo strašno. Jedan me pokupio na aerodromu u Los

Anđelesu; on mi je dao drogu... a sa drugim smo se našli

u hotelu; on se stalno obilno znojio i pričao tako brzo da

nisam razumela šta govori... Ne, gospodine, ne sećam se

šta su mi tačno uradili jer sam još uvek bila pod uticajem

droge... Da, gospodine, dali su mi LSD... I mislim da sam

bila gola još dugo, možda sve vreme dok su me držali

tamo. Mislim da je bilo uveče, sećam se da su išle vesti.

Da, gospodine, Valter Kronkiti, sećam se njegovog lica na

ekranu...“

Ne, nisam bio spreman na to. Nijedna porota ne bi

posumnjala u njeno svedočenje, pogotovu ako bi

zamuckivala kroz maglu suza i opscenih fleševa od esida.

Nikako ne bismo mogli da poreknemo činjenicu da ne

može tačno da se seti šta se dogodilo. Porota će znati šta

smo učinili. Čitali su o ljudima kao što smo mi u

petparačkim knjigama ,,Do jaja“, „Ispod površine kože“,

i u pornićima.

Naravno da nikako ne bismo mogli da se odbranimo

- ne posle onoga što bi pronašli u gepeku belog kita: „Hteo

bih da istaknem, časni sude, da su dokazi optužbe A do U

na raspolaganju poroti - da, gospodo, to je neverovatna

kolekcija droga koju su okrivljeni imali u trenutku

hapšenja i privođenja pod prisilom, uz pomoć devet

policajaca, (šestorica su još uvek u bolnici)... A, takođe i

dokaz Š, izjava pod zakletvom od strane trojice

profesionalnih stručnjaka za narkotike koje je

izabrao predsednik Nacionalnog seminara okružnih

javnih tužilaca - koje je sve ozbiljno omeo pokušaj dvojice

okrivljenih da se podlo infiltriraju na njihov godišnji skup

i tako ga ukaljaju i osramote... eksperti su izjavili da je

zaliha droga koje su okrivljeni imali u posedu u vreme

hapšenja bila dovoljna da pobije ceo jedan vod marinaca

Sjedinjenih Država... da, gospođo, ja koristim reč

,,pobije“ sa svim dužnim poštovanjem za strah i prezir

koje, siguran sam, izazivaju u svakome od vas

kad pomislite da su ti izopačeni silovatelji upotrebili

narkotike da potpuno unište um i etiku ove nekada nevine

tinejdžerke, upropašćene i ponižene mlade devojke koja

sada sedi ovde pred vama u sramu... da, ovu devojku su

toliko drogirali da njen mozak više ne može da se seti

prljavih detalja orgija na koje je bila prinuđena... a, onda

su je, dame i gospodo porotnici, iskoristili za sopstvene

potrebe koje se ne mogu izreći rečima!“

5. Strašno iskustvo sa izuzetno opasnim drogama

NISAM mogao da se nosim s tim. Ustao sam i uzeo

prtljag. Osećao sam da je veoma važno da odmah

napustim grad.

Čini se da je moj advokat konačno ukapirao o čemu

se radi. ,,Čekaj!“ povikao je. ,,Ne možeš da me ostaviš

samog u ovom leglu zmija! Soba je na moje ime!“

Slegnuo sam ramenima.

,,U redu, dođavola“, rekao je i dohvatio telefon.

„Vidi, pozvaću je. Skinuću nam je s vrata.“ A onda je

klimnuo glavom. ,,U pravu si. Ona je moj problem.“

Odmahnuo sam glavom. ,,Ne, sve je otišlo

predaleko.“ ,,Da si advokat, skapao bi od gladi“,

odgovorio je. „Opusti se, ja ću ovo da sredim.“

Okrenuo je ,,Amerikanu“ i tražio da ga povežu sa

sobom 1600. „Zdravo, Lusi“, rekao je. ,,Da, ja sam, dobio

sam tvoju poruku... šta?... Ne, dođavola, dao sam toj

bitangi lekciju koju nikada neće zaboraviti... šta?... O, ne,

nije mrtav, ali neće moći da nam smeta izvesno vreme...

da... ostavio sam ga tamo; izgazio sam ga, a onda sam mu

povadio sve zube.“ O, Bože, pomislio sam. Tako nešto

govoriti nekom ko je razbijen od esida.

„Ali imamo problem“, rekao je. „Moram odmah da

odem odavde. Ta bitanga je unovčila ček bez pokrića na

recepciji i pozvao se na tebe, sigurno će nas oboje tražiti...

da, znam Lusi, ali ne možeš da proceniš knjigu po

koricama; neki ljudi se prosto rode pokvareni... u svakom

slučaju, imaju tvoje ime i nemoj više da zoveš ovaj hotel;

pronaći će odakle zoveš i strpaće te u zatvor... ne, ja se

odmah selim u ,,Tropikanu“... zovem te odatle čim se

budemo prijavio... da, verovatno dva sata; moram da se

ponašam ležemo ili će i mene uhvatiti... mislim da ću se

prijaviti pod lažnim imenom i javiću ti koje je... naravno,

čim se prijavim... šta?.... naravno, ići ćemo u ,,Cirkus-

Cirkus“ da gledamo tačku s polarnim

medvedima; odlepićeš od nje...“

Dok je govorio, nervozno je premeštao slušalicu s

uva na uvo: ,,Ne.... slušaj me, moram da bežim; verovatno

mi prisluškuju telefon... da, znam, bilo je strašno, ali to je

sad gotovo... OOO, BOŽE! RAZVALJUJU VRATA!“

Bacio je telefon na pod i počeo da viče: ,,Ne! Dalje od

mene! Ja sam nevin! Bo je to Djuk! Kunem se!“ Onda je

bacio telefon u zid, a zatim je legao pored njega i počeo

da viče: ,,Ne, ne znam gde je ona! Mislim da se vratila u

Montanu! Nikad nećete uhvatiti Lusi! Ona je pobegla!“

Ponovo je podigao slušalicu, udaljio je metar od usta i

počeo da stenje i zavija: ,,Ne! Ne! Nemojte to da stavljate

na mene!“ Onda je prekinuo vezu.

,,Pa“, rekao je smireno, ,,to je to. Verovatno je

krenula da se sakrije u kamin.“ Zatim se nasmejao. ,,Da,

mislim da više nećemo čuti za Lusi.“

Strovalio sam se na krevet. Baš me uzdrmala

njegova predstava. Za trenutak sam pomislio da je odlepio

- da stvarno veruje da ga napadaju nevidljivi neprijatelji.

U sobi je ponovo zavladala tišina. Opet se zavalio u

fotelju, usredsredio se na „Nemoguću misiju53“ i nešto

petljao s lulom za hašiš. Bila je prazna. „Gde je opijum?“

pitao je.

Dodao sam mu torbu. ,,Ne preteruj”, rekao sam,

„nije mnogo ostalo.“

Moj advokat se zakikotao. „Kao tvoj advokat“,

rekao je, „savetujem ti da se ne brineš.“ Pokazao je

glavom prema kupatilu. „Uzmi jedan liz iz smeđe bočice

koja je u torbici sa priborom za brijanje.“

„Šta je to?“

,,Adrenohrom“, rekao je. ,,Ne treba ti mnogo. Samo

jedan mali liz.“

Uzeo sam bočicu i uronio glavu kartonske šibice.

,,To ti je dovoljno“, rekao je. ,,U poređenju s ovim

čisti meskalin je kao bezalkoholno pivo. Potpuno ćeš

odlepiti ako uzmeš previše.“

Liznuo sam vrh šibice. „Odakle ti?“ pitao sam.

„Ovo ne može da se kupi.“

„Nema veze“, rekao je. „Potpuno je čist.“

Zavrteo sam glavom. „Bože! Na kakvo čudovište od

klijenta si nabasao? Postoji samo jedan izvor za ovo

sranje...“

Klimnuo je glavom.

„Adrenalinske žlezde iz živog ljudskog tela“, rekao

sam. ,,Ne deluje ako se uzme od mrtvaka.“

,,Znam“, rekao je. „Momak nije imao keš, a bio je

neki satanista. Ponudio mi je ljudsku krv - rekao mi je da

će me to dignuti više nego bilo šta“, nasmejao se. „Mislio

sam da me zajebava, pa sam mu rekao da mi nabavi dva-

tri decilitra čistog adrenohroma, ili svežu nadbubrežnu

žlezdu da je požvaćem.“

Već sam mogao da osetim kako me radi

adrenohrom. Prvi talas bio je kao kombinacija meskalina

i metadrina. Pomislio sam da bih možda trebalo da odem

da plivam.

,,Pa da“, nastavio je moj advokat. „Tog tipa su

optužili da je zlostavljao decu, ali on se kuneo da je nevin.

„Zašto bih jebao decu?“ rekao je. ,,Ona su tako mala.““

Slegnuo je ramenima. „Šta sam mogao da mu kažem?

Jebiga, čak i prokleti vukodlak ima pravo na savet

advokata... Nisam imao muda da ga odbijem. Mogao je da

dohvati nož za pisma sa stola i izvadi mi moždanu

žlezdu.“

„Zašto da ne?“ rekao sam. ,,To bi verovatno

zainteresovalo i Melvina Belija54.“ Klimnuo sam glavom

jer sam jedva uspevao da govorim. Osećao sam se kao da

mi je telo uključeno u 220 volti. „Trebalo bi da nabavimo

malo tog sranja.“

,,Čega?“

„Ekstrata žlezde“, odgovorio sam.

Moj advokat se zagledao u mene. ,,Naravno“, rekao

je. ,,To ti je dobra ideja. Kad bi se uradio tim sranjem,

pretvorilo bi te u nešto iz proklete medicinske

enciklopedije! Čoveče, glava bi ti se nadula kao lubenica,

verovatno bi dobio sto kila za dva sata... narasle bi ti

kandže, krvave bradavice, a onda bi ti na leđima izraslo

šest ogromnih dlakavih sisa...“ Odrečno je zavrteo

glavom. „Čoveče, spreman sam da probam sve, ali epifizu

- nikako! Prošlog Božića neko mi je dao celu Džimsonovu

biljku - koren je bio je težak skoro kilogram; to je

dovoljno za celu godinu - a ja sam je pojeo za

dvadeset minuta!“

Nagnuo sam se prema njemu, i napeto sam pratio

šta je govorio. Najmanje oklevanje nateralo bi me da ga

zgrabim za vrat i prisilim da govori brže. „Tako je“, rekao

sam nestrpljivo. „Džimsonova biljka!55 I, šta je bilo

dalje?“

„Imao sam sreće pa sam sve odmah povratio“,

nastavio je. „Ali čak i tako, bio sam slep tri dana. Jedva

sam mogao da hodam! Telo mi je bilo kao vosak. Bio sam

toliko razjeban da su morali da me voze u kolicima... posle

su mi rekli da sam pokušavao da govorim, ali da sam

zvučao kao rakun.“

,,Fantastično“, rekao sam. Jedva sam ga čuo. Bio

sam toliko razbijen da sam noktima kao kandžama grebao

po uzglavlju kreveta. Pete sam ukopao u madrac, i ukočio

oba kolena jedno uz drugo... osećao sam da mi bubre očne

jabučice - kao da hoće da izlete iz duplji.

„Završi jebenu priču!“ vikao sam. „Šta se dogodilo?

Šta je bilo sa žlezdama?“

Povukao se nekoliko koraka unazad i pažljivo me

pogledao. „Možda ti treba još jedno piće“, nervozno je

komentarisao. „Isuse, ova prokleta stvar te odvezla na vrh,

zar ne?“ Pokušao sam da se nasmejem. ,,Pa... ništa gore...

ne, ovo jeste gore...“ Bilo mi je teško da pokrećem vilice;

jezik mi je bio kao užareni magnezijum. ,,Ne... ne brini“,

promrmljao sam. „Možda bi mogao... da me ubaciš u

bazen, ili tako nešto...“

„Proklet bio“, rekao je. „Uzeo si previše. Isuse,

kakvo ti je lice! Kao da ćeš eksplodirati!“

Nisam mogao da se pomeram. Totalna paraliza.

Svaki mišić u mom telu se zgrčio. Nisam mogao da

pomeram čak ni oči, a kamoli glavu ili da možda govorim.

,,Ne još dugo“, rekao mi je. „Najgori je prvi talas.

Izdrži dok ne prođe. Kad bih te sad ubacio u bazen,

potonuo bi kao jebeni kamen.“

Smrt. U to sam bio siguran. Činilo mi se da mi čak

ni pluća ne funkcionišu. Trebalo mi je veštačko disanje,

ali nisam mogao da otvorim usta da to kažem. Umreću -

samo sedim na krevetu i ne mogu da se mrdnem... pa,

makar neće biti bola. Verovatno ću se onesvestiti za

nekoliko sekundi, a posle toga je svejedno.

Moj advokat se vratio da gleda televiziju. Ponovo

su bile vesti. Preko celog ekrana bilo je Niksonovo lice,

ali nisam mogao da razaznam šta govori. Jedina reč koju

sam razumeo bila je ,,žrtvovati“. Opet i opet: „Žrtvovati...

žrtvovati... žrtvovati.“

Moglo je da se čuje kako teško dišem. To je

primetio i moj advokat. „Opusti se“, rekao je preko

ramena, nije me čak ni pogledao. „Nemoj da pokušavaš

da se boriš jer ćeš dobiti mehuriće u mozgu... kapi,

aneurizme... prosto ćeš uvenuti i umreti.“ Pružio je ruku

napred kao zmija i menjao kanale.

Tek posle ponoći mogao sam da se krećem i

govorim... ali me droga još uvek nije pustila; napon se

spustio sa 220 na 110. Bio sam olupina koja nervozno

trtlja, skakuće po sobi kao divlja životinja, znoji se i ne

može da se koncentriše na bilo koju misao duže od tri

sekunde.

Moj advokat je nekoliko puta telefonirao, a onda

konačno spustio slušalicu. „Ima samo jedno mesto gde

služe svežeg lososa“, rekao je, ,,ali ne rade nedeljom.“

„Naravno“, povikao sam. ,,Ti religiozni fanatici se

množe kao pacovi.“

Pogledao me znatiželjno.

,,A Proces56?“ pitao sam. „Zar oni nemaju lokal

ovde? Možda radnju delikatesa ili tako nešto? Imaju

fantastičan meni u Londonu. Klopao sam jednom kod

njih: neverovatna hrana.“

„Daj saberi se“, rekao je. „Nemoj ni da pominješ

Proces u ovom gradu.“

,,U pravu si“, odgovorio sam. „Pozovi inspektora

Blura. On se razume u hranu. Verovatno zna i meni.“

„Bolje da zovemo poslugu“, rekao je. „Možemo da

naručimo rakove i flašu vina Hrišćanska Braća.“

,,Ne!“ povikao sam. „Moramo da odemo odavde.

Hoću na vazduh. Odvezimo se u Rino na veliku salatu od

tunjevine... Brzo ćemo. Ima samo 600 kilometara, a

saobraćaj u pustinji nije gust...“

,,Zaboravi“, rekao je moj advokat. „Ovo je vojna

oblast. Eksperimentalno bombardovanje, nervni gas -

nikad ne bismo uspeli.“

Na kraju smo završili u lokalu „Big Flip“ na pola

puta do centra. Ja sam pojeo „Njujoršku šniclu“ za 1,88

dolara, a moj advokat „vučju izletničku košaricu“ za 2,09

dolara... Posle toga smo popili lonac vodnjikave kafe

„zlatni zapad“ i posmatrali kako među fliperima četiri

pijana kauboja šibaju nekog pedera.

,,U ovom gradu se uvek nešto dešava“, rekao je moj

advokat dok smo išli ka autu. „Čovek sa dobrim

kontaktima mogao bi da nabavi svež adrenohrom koliko

mu treba, kad bi se duže zadržao ovde.“

Složio sam se - nisam hteo da se raspravljam. Nisam

spavao skoro 80 sati, a ono strašno iskustvo s novom

drogom me potpuno iscrplo... Sutra moramo da se

uozbiljimo. Seminar o drogama počinje u podne... a još

uvek nismo znali kako da se uklopimo. Zato smo se

odvezli do hotela i pogledali neki britanski film strave i

užasa na noćnom programu na televiziji.

6. Bacamo se « na posao... Prvi dan seminara o

drogama

,,Želim vam dobrodošlicu u ime javnih tužilaca ovog

okruga.“

U glavnoj sali hotela ,,Djuns“, u masi od 1500 ljudi,

mi smo se smestili pozadi. Daleko napred, jedva da se

mogao videti izvršni direktor Nacionalnog seminara

okružnih javnih tužilaca - sredovečni, upicanjeni, uspešni

republikanski biznismen Patrik Hil - otvarao je treći

Nacionalni institut za narkotike i opasne droge. Njegov

govor slušali smo sa velikog jeftinog zvučnika u našem

uglu. Bilo ih je još dosta u sali - nalazili su se u masi

ljudi... tako da gde god da ste sedeli ili možda pokušali da

se sakrijete, morali biste da gledate u njušku velikog

zvučnika.

To je bilo veoma čudno, jer su ljudi svuda u sali

zurili u najbliži zvučnik umesto u figuru govornika daleko

napred na bini. Ovakav stil razmeštanja zvučnika iz 1935.

potpuno je depersonalizovao salu. To je delovalo preteće

i autoritativno. Razglas je sigurno postavljao neki

pomoćnik šerifa drive-in bioskopa iz Maskodžija koji je

na odmoru. Tamošnja uprava nije mogla da obezbedi

zvučnik za svaki automobil, nego se oslanjala na deset

ogromnih rogova koje su okačili o telefonske stubove

pored parkinga.

Prošle godine bio sam na „Skaj river rok“ festivalu

u seoskoj provinciji države Vašington, gde je gomila

siromašnih frikova iz Oslobodilačkog fronta Sijetla

postavila razglas koji je razgovetno prenosio najtananije

zvukove akustičnih gitara - čak i kašalj ili tapkanje

cipelom na bini - napola gluvim žrtvama esida šćućurenim

pod grmljem skoro kilometar daleko.

Očigledno je da najbolji tehničari Nacionalnog

seminara o drogama nisu dorasli zadatku. Njihov razglas

ličio je na nešto što bi na brzinu sklepao Julisis S. Grant

da bi se obratio trupama za vreme opsade Viksburga.

Glasovi su pucketali uz pištanje visokotonaca, a kašnjenje

reči u odnosu na gestikulaciju govornika je zbunjivalo.

„Moramo razjasniti šta je to kultura droge u ovoj

zemlji!... zemlji... zemlji...“ Ovakvi odjeci preplavili su

salu u zbunjujućim talasima. „Cigareta marihuane naziva

se džoint zato što liči na bubašvabu... bubašvabu...

bubašvabu...“

„Šta koj’ kurac govore ovi ljudi?“ šapnuo mi je moj

advokat. „Trebalo bi da si razbijen od esida da bi ti džoint

ličio na prokletu bubašvabu!“

Slegnuo sam ramenima. Bilo je jasno da smo se

zaglavili u praistorijskom okupljanju. Glas Blumkvista,

„stručnjaka za droge“, škripao je iz obližnjih zvučnika: „...

A sad o flešbekovima koje pacijent nikad ne prepozna; on

misli da je sve gotovo i bude čist šest meseci... a onda,

majku mu, ceo trip mu se vrati.“

O, sunce ti, taj zlokobni LSD, majku mu!57 Dr. E.

R. Blumkvist bio je glavni govornik, najveća zvezda

seminara. On je napisao džepnu knjigu ,,Marihuana“ koja

- kako piše na koricima - „objašnjava kako je to“. (On je

takođe izumeo teoriju džoint/bubašvaba.)

U knjižici piše da je on „asistent profesora kliničke

hirurgije (anesteziologije) na Medicinskom fakultetu

Univerziteta Južna Kalifornija“... a takođe i „priznati

autoritet na polju zloupotrebe opasnih droga“. Dr.

Blumkvist je „učestvovao na televizijskim debatama,

radio kao savetnik u Vladinim odborima i bio član Odbora

za bolesti zavisnosti Saveta za mentalno zdravlje

američke zdravstvene asocijacije“. U knjižici piše da se

njegove mudrosti masovno štampaju i distribuiraju. On je

očigledno velika faca u krugovima drugorazrednih

akademskih prevaranata koji dobijaju od 500 do 1000

dolara za predavanja na skupovima policajaca.

Knjiga dr. Blumkvista je skup službenih sranja. Na

49. stranici on objašnjava „četiri stanja“ u svetu kanabisa:

„Cool, Groovy, Hip i Square“58 - tim redosledom.

„Square je vrlo retko, možda samo ponekad cool“, piše

Blumkvist. ,,On nije u tome, tj. on ne zna šta se događa.

Ali ako uspe da razume, on prelazi na viši nivo i postaje

hip. A ako uspe da natera sebe da odobrava to što mu se

događa, on postaje groovy. A posle toga, uz mnogo sreće

i upornosti, on može da se uzdigne do nivoa cool.“

Blumkvist piše kao neko ko se jednom raspravljao

sa Timom Lirijem u fakultetskom kafeu i svima platio

piće. A verovatno mu je neko kao Liri rekao, ozbiljnog i

okamenjenog lica, rekao da se za naočare za sunce u svetu

droga kaže ,,roletne59“.

Ovakvo opasno lupetanje nalazi se u formi

fotokopiranih obaveštenja na tablama policijskih stanica:

PREPOZNAJ ZLOG NARKOMANA. TO TI MOŽE

SPASITI ŽIVOT! On skriva oči iza roletni, ali njegovi

zglobovi na šakama su beli jer je napet; na pantalonama

su mu tragovi skorene sperme od neprestanog drkanja

kad he može da nađe žrtvu za silovanje. Kad ga

legitimišeš, tetura se i brblja. On neće poštovati tvoju

značku. Zli narkoman se ne plaši ničega. Napašće te, bez

ikakvog razloga, bilo kojim oružjem koje mu se nađe pri

ruci - uključujući i tvoje. ČUVAJ SE! Policajac koji hapsi

zavisnika od marihuane trebalo bi da koristi

svu neophodnu silu. Jedan šav na vreme (na njemu)

zamenjuje devet šavova kasnije na tebi. Srećno!

Šef

Zaista. Sreća je uvek važna, pogotovo u Las

Vegasu... a naša je bila sve gora. Odmah nam je bilo jasno

da seminar o drogama nije ono što smo očekivali. Bio je

previše otvoren, previše zbrkan. Trećina prisutnih

izgledala je kao da je zastala, onako zbog zajebancije, na

putu za revanš meč Frejzer-Ali u Kongresnom centru Las

Vegasa na drugom kraju grada. Ili možda na dobrotvorni

meč za ostarele dilere dopa, između Listona i Maršala

Kija.

Po sali je bilo brada, brkova i super-moderne

garderobe. Na seminaru je očigledno bilo prikrivenih

džankija i drugih tipova iz polutame. Neki pomoćnik

javnog tužioca iz Čikaga nosio je svetlosmeđe pleteno

odelo: njegova dama bila je zvezda kockarnice u

,,Djunsu“; sijala je tamo kao Grejs Slik60 na godišnjici

mature koledža Finč. Bili su klasičan par: narko-svingeri.

Samo zato što ste policajac, ne znači da ne smete da

budete ,,u trendu“. A ovaj seminar ugostio je nekoliko

pravih pauna. Moj kostim - FBI cipele i karirani

petbunovski61 sako - bio je pristojna garderoba za čoveka

iz mas-medija; jer ovde na jednog urbanog frajera dolazi

dvadeset sirovih seljačina koji bi mogli da budu

pomoćnici trenera u ragbiju negde u državi Misisipi.

A ti ljudi su nervirali mog advokata. Kao i većina

ljudi iz Kalifornije, i njega je zaista šokiralo to što uživo

vidi sve te ljude iz Duboke Provincije. Ovde je bio krem

panduracije iz Srednje Amerike... Bože, oni izgledaju i

pričaju kao banda pijanih stočara!

Pokušao sam da ga utešim. „Ali oni su zapravo fini

ljudi“, rekao sam, ,,kad ih bolje upoznaš.“

On se nasmejao. „Upoznam? Šališ se? Ja poznajem

prokletu krv ovih ljudi!“

,,Ne pominji tu reč ovde“, rekao sam. „Uzbudićeš

ih.“

Klimnuo je glavom. ,,U pravu si. Video sam te

gadove u Easy Rideru62, ali nisam verovao da postoje. Ne

ovoliko! Na stotine!‘

Moj advokat je nosio dvoredno tamnoplavo odelo

sa tankim štraftama, mnogo stilizovaniju odeću od moje...

ali se zbog toga mnogo nervirao. Biti odeven sa stilom u

masi seljačina verovatno je značilo da ste pandur na

tajnom zadatku, a moj advokat je zarađivao za život

braneći ljude koje to pogađa. „Ovo je jebena noćna

mora!“ stalno je sebi mumlao u bradu. „Infiltrirao sam se

na prokleti seminar svinja, a u ovom gradu sigurno postoji

neki diler koji će me prepoznati i raspričati da me video

kako se družim s hiljadu pandura!“

Svi smo nosili pločice s imenima. Dobili smo ih kad

smo platili 100 dolara za ,,registraciju“. Na mojoj je pisalo

da sam privatni detektiv iz Los Anđelesa - što je, takođe,

bila istina; na pločici mog advokata pisalo je ekspert za

analizu nezakonitih droga - što je, takođe, na neki način,

bila istina.

Ali niko se nije brinuo ko je šta, ili zašto jeste.

Obezbeđenje je bilo previše labavo za tako tvrdu

paranoju. Međutim, bili smo malo napeti jer smo

registracije platili čekom bez pokrića. Bio je to ček koji je

moj advokat dobio od svodničko/dilerskog klijenta iz

podzemlja, i pretpostavljao je na osnovu dugogodišnjeg

iskustva, da je potpuno bezvredan.

7. Ako ne znaš, dođi da naučiš... Ako znaš, dođi da

poučiš

-moto na pozivnici za Nacionalni

seminar okružnih javnih tužioca u

Vegasu, 25-29 april, 1971.

UVODNA govorancija - napomene - trajale su

skoro celo poslepodne. Sedeli smo strpljivo dva sata, ali

je od početka bilo jasno da nećemo da naučimo, i isto tako

jasno da bismo bili ludi ako bismo pokušali da podučimo.

Bilo je lako sedeti sa glavom punom meskalina i slušati

gluposti iz sata u sat... Bili smo popuno bezbedni. Ovi

jadnici ne bi uspeli da razlikuju meskalin od makarona.

Pretpostavljam da smo mogli da dođemo i razbijeni

od esida... da nije bilo nekolicine prisutnih; neki ljudi

imali su lica i tela koja bi bila nepodnošljiva na esidu.

Pogled na šefa policije iz Vakoa u Teksasu teškog 150

kilograma, i njegovu ženu od 130 kila (ili ko god je ta

žena), kad su svetla bila prigušena dok smo gledali film o

zloupotrebi narkotika, jedva da se mogao izdržati na

meskalinu - koji je senzitivno/površinska droga koja

pojačava realnost, a ne menja je - ali kad bih razbijen od

esida pogledao dva fantastično gojazna ljudska tela u

strasnom zagrljaju, dok hiljadu pandura oko njih gleda

film o „opasnosti marihuane“, to emocionalno ne bi bilo

prihvatljivo. Mozak bi to odbio: mali mozak bi

pokušao da se izoluje od signala koji mu pristižu iz

prednjih režnjeva... a srednji mozak bi u međuvremenu

očajnički pokušavao da drugačije interpretira celu scenu,

pre nego što sliku vrati u mali mozak uz rizik fizičkog

delovanja.

LSD je u svom delovanju prilično složena

hemikalija, dok je meskalin uglavnom jednostavan i

jednosmeran - ali kad se radi o ovakvoj situaciji, razlika

je akademska. Na ovom seminaru nije bilo druge nego

masovno konzumirati nešto za spuštanje: crvene, travu i

alkohol, jer je ceo program očigledno sastavili ljudi koji

su još od 1964. u sekonalnoj ošamućenosti.

Sedimo među hiljadu najboljih pandura u zemlji

koji jedan drugom govore da „moraju da se dogovore

kako da reše subkulturu droga“, ali nemaju ideju odakle

da počnu. A ne znaju ni gde se ta subkultura nalazi. U

hodniku se govorkalo kako iza svega stoji mafija. Ili

možda Bitlsi. U jednom trenutku, neko iz publike pitao je

Blumkvista da li je čudno ponašanje Margaret Mid63 u

poslednje vreme možda posledica zavisnosti od

marihuane.

„Stvamo ne znam“, odgovorio je Blumkvist. „Ali

ako u tim godinama puši travu, sigurno ima đavolske

tripove.“

Publika se glasno smejala zbog ovog komentara.

Moj advokat se nagnuo prema meni i šapnuo mi da

odlazi. „Idem do kazina“, rekao je. „Neću da gubim

vreme slušajući ova sranja.“ Ustao je, oborio pepeljaru s

rukohvata stolice, i krenuo da se probija kroz redove.

Stolice nisu bile postavljene tako da ima mesta za

prolaženje. Ljudi su pokušali da se pomere da bi prošao,

ali jednostavno nije bilo dovoljno mesta.

„Pazi kako hodaš!“ neko je viknuo, dok se moj

advokat probijao ka izlazu.

,Jebi se!“ odbrusio mu je.

„Hej, vi tamo dole, smirite se“, zaurlao je neko

drugi.

Ali on je skoro stigao do vrata. „Moram da izađem“,

viknuo je moj advokat. „Ja ne pripadam ovde!“

„Bar neće više da nam smeta“, rekao je glas iza

njega.

Zastao je i okrenuo se - ali se onda predomislio i

nastavio da se probija van. Kad je konačno došao do

izlaza, ceo zadnji deo sale se uskomešao. Čak je i

Blumkvist, daleko napred na bini, primetio da nešto nije

u redu. Prestao je da priča, namrštio se i zagledao se u

pravcu buke. Verovatno je pomislio da je izbila tuča -

možda neki rasni sukob - nešto što nije moglo da se

izbegne.

Ustao sam i krenuo prema vratima. Činilo mi se da

je pravo vreme da i ja pobegnem. „Oprostite, muka mi je“,

rekao sam prvoj nozi koju sam nagazio. A onda sam

ponovio još nekoliko puta: „Pardon, povraća mi se...

izvinite... pardon, povraća mi se...“

Ovog puta, staza se odmah otvorila. Niko nije

protestovao. Čak su me i rukama pridržavali da bih brže

prošao. Plašili su se da ću da se ispovraćam po nekome -

a to niko nije hteo. Stigao sam do vrata za 45 sekundi.

Moj advokat je sedeo u baru i ćaskao sa pandurom

koji je nosio sportsku garderobu. Imao je oko četrdesetak

godina, a na pločici na grudima pisalo je da je okružni

tužilac iz nekog grada u Džordžiji. ,,Ja sam čovek za

viski“, pričao je. „Nemamo mnogo problema sa drogom u

mom kraju.“

,,Imaćete“, rekao je moj advokat. „Samo ćete se

probuditi jedne noći i videti džankija kako vam pretura po

sobi.“ ,,Ne!“ rekao je čovek iz Džordžije. ,,Ne u mom

kraju.“ Pridružio sam im se i naručio rum s ledom.

,,Vi ste još jedan tip iz Kalifornije“, rekao mi je.

„Vaš prijatelj mi priča o zavisnicima od droga.“

„Ima ih svuda“, rekao sam. „Niko nije siguran. A

posebno na jugu. Oni su kao lepo vreme.“

„Rade u parovima“, rekao je moj advokat. „Ponekad

u bandama. Ušunjaće vam se u spavaću sobu i sesti vam

na grudi sa velikim bouvi noževima. Mogu čak i da sednu

na grudi vaše žene - i stave joj nož pod grkljan.“

„Svemogući Bože“, rekao je južnjak. „Šta se to,

dođavola, dešava u ovoj zemlji?“

,,Da ne poverujete“, rekao je moj advokat. „Stvari

su izmakle kontroli u Los Anđelesu. Prvo je bila droga, a

sad veštičarenje.“

„Veštičarenje? Dođavola, ne mislite valjda

ozbiljno?“

„Čitajte novine“, dodao sam ja. „Čoveče, ne znate

vi šta je nevolja dok se ne nađete lice u lice sa hordom

poludelih zavisnika koji traže ljudsku žrtvu!“

,,Ne!“ rekao je on. „To je naučna fantastika.“

,,Ne tamo gde mi cirkulišemo“, rekao je moj

advokat. „Dođavola, samo u Malibuu ovi prokleti

obožavaoci Sotone ubiju dnevno šest do osam ljudi.“

Zastao je i otpio gutljaj. „Žele samo krv“, nastavio je.

„Ako moraju, otimaju ljude pravo sa ulice.“ Klimnuo je

glavom. „Dođavola, ne lažem. Pre neki dan imali smo

slučaj otmice na Mekdonaldsovom štandu s

hamburgerima. Šesnaestogodišnja konobarica... a ljudi

okolo su samo posmatrali!“

„Šta se dogodilo?“ pitao je naš prijatelj. „Šta su joj

uradili?“ Izgleda da ga je vrlo uzbudila naša priča.

„Uradili?“ rekao je moj advokat. „Zaboga, čoveče,

otfikarili su joj glavu odmah na parkingu! A onda su

izbušili rupe na telu i isisali krv!“

„Svemogući Bože!“ uzviknuo je čovek iz

Džordžije. „I niko ništa nije uradio?“

„A šta da urade?“ rekao sam. „Momak koji je uzeo

glavu bio je visok oko dva metra i težak skoro 150

kilograma. Imao je dva lugera, dok su ostali imali M-16.

Svi su bili veterani...“

„Gorostas je nekad bio oficir u marincima“, rekao

je moj advokat. „Znamo gde živi, ali ne možemo ni da

priđemo kući.“

,,Ne!“ viknuo je naš prijatelj. ,,Ne, vojnik!“

„Hteo je žlezdu“, rekao sam. „Od nje je toliko

narastao. Kad se priključio marincima bio je sitan

momak.“

„O, Bože“, rekao je naš prijatelj. ,,To je strašno!“

,,To se dešava svakog dana“, rekao je moj advokat.

„Obično napadaju porodice. Noću. Mnogi od njih se i

ne probude da osete kad im odseku glave - a tada je,

naravno, prekasno.“

Barmen je zastao da čuje priču. Posmatrao sam ga.

Izgledao je uznemireno.

„Još tri ruma“, rekao sam. ,,I puno leda, možda i

šaku kriški limete.“

Barmen je klimnuo glavom, ali sam video da ne

misli na posao. Gledao je u naše pločice s imenima. ,,Vi

ste na seminaru na spratu?“ konačno nas je pitao.

„Naravno da jesmo, druže“, rekao je, uz veliki

osmeh, čovek iz Džordžije.

Barmen je tužno zavrteo glavom. „Tako sam i

mislio“, rekao je. „Nikad nisam čuo tako nešto. Gospode

Bože! Kako vi momci izdržavate na takvom poslu?“

Moj advokat mu se nasmešio. „Volimo ga“, rekao

je. „Baš je gruvi.“

Barmen je odstupio korak unazad; na licu je imao

masku gađenja.

„Šta nije u redu s vama?“ rekao sam. „Dođavola,

neko i to mora da radi.“

Buljio je u mene nekoliko trenutaka, a onda se

okrenuo.

„Požuri s tim pićima!" rekao je moj advokat. „Žedni

smo.“ Zakolutao je očima u trenutku kad gaje pogledao

barmen. „Samo dva ruma“, rekao je, ,,za mene Bladi

Meri.“

Barmen kao da se ukočio, ali naš prijatelj iz

Džordžije to nije primetio. Razmišljao je o nečemu

drugom. „Dođavola, mrzim što ću ovo morati da kažem“,

tiho je rekao. „Sve što se događa u Kaliforniji, pre ili

kasnije, dođe i do nas. Uglavnom do Atlante, ali to je bilo

kad su proklete bitange bile mirne. Nekad je bilo dovoljno

da budu pod prismotrom. Nisu divljali unaokolo...“

Slegnuo je ramenima. „O, Bože, sad više niko nije

siguran. Mogli bi da se pojave bilo gde.“

,,U pravu ste“, rekao moj advokat. ,,Mi iz

Kalifornije smo to naučili. Sećate li se gde se pojavio

Menson? Baš u Dolini smrti, zar ne? Tamo je čitava

armija seksualnih manijaka. Uhvatili smo samo nekoliko.

Većina je pobegla. Gmizali su preko peščanih dina kao

veliki gušteri... svaki od njih go kao od majke - i ne

zaboravite da su imali oružje.“

„Uskoro će se svuda pojaviti“, rekao sam.

„Nadajmo se da ćemo biti spremni za njih.“

Čovek iz Džordžije tresnuo je rukom o šank. „Ali

ne možemo da se zaključamo u kuće i živimo kao

zatvorenici!" uzviknuo je. ,,Ne znamo ni kako ti ljudi

izgledaju. Kako da ih prepoznamo?“

,,Nikako“, odgovorio je moj advokat. „Jedino da

bika uhvatimo za rogove - moramo da se suočimo sa

ološem!“

„Kako to mislite?“ pitao je.

„Znate na šta mislim“, rekao je moj advokat. „Radili

smo to ranije, pa, dođavola, radićemo to ponovo.“

„Odseći ćemo im proklete glave“, rekao sam ja.

„Svakom od njih. Tako mi to radimo u Kaliforniji.“

„Šta?“

„Nego šta!“ rekao je moj advokat. „Sve je to

inkognito, ali svako ko ima dostojanstva u ovom poslu,

ide s nama do kraja.“

„O, Bože! Nisam imao pojma da je kod vas tako

loša situacija!“ rekao je naš prijatelj.

,,O tome ne pričamo“, rekao sam. „O takvim

stvarima se ne priča na spratu. Bar ne dok su tu novinari.“

Naš čovek se složio. „Naravno da ne!“ rekao je.

„Posle ne bismo mogli da ih se otresemo!“

„Dobermani ne govore“, rekao sam.

,,Šta?“

„Ponekad je lakše s psima“, rekao je moj advokat.

„Bore se ko đavoli ako pokušaš da im skineš skalp bez

psa.“

„Svemogući Bože!“

Ostavili smo ga kod šanka da mućka led u piću i

mršti se. Brinuo se da li da ispriča ženi ili ne. „Ona to

nikad neće razumeti“, mrmljao je. „Znate kakve su žene.“

Klimnuo sam glavom. Moj advokat je već otišao,

šmugnuo je pored džek-pot automata prema izlazu.

Pozdravio sam našeg prijatelja, upozorivši mu da nikom

ne priča o tome što je čuo.

8.Pozadinska lepotica.... Konačno malo ozbiljnog

trkanja u glavnoj ulici

OKO podneva, moj advokat je poželeo da popije

kafu. Prilično redovno je povraćao dok smo se vozili

glavnom ulicom i desno krilo kita bilo je gadno

izbljuvano. Na semaforu ispred hotela „Silver sliper“ stali

smo na crtu velikom plavom fordu sa tablicama iz

Oklahome... u njemu su sedele dve svinjske polutke,

verovatno panduri iz Maskodžija koji koriste seminar o

drogama da bi svoje žene odveli u Vegas. Izgledali su kao

da su malopre ojadili kockarnicu u „Sizar Palasu“ za

otprilike 33 dolara, pa sad žure u ,,Cirkus-Cirkus“ da

galame i slave...

...Ali iznenada su se našli pored belog kadilak

kabrioleta umrljanog povraćkom, sa Samoancem od 130

kila u žutoj mrežastoj majici koji vrišti: „Hej! Vi, tamo!

Hoćete li da kupite malo dopa, narode?“

Nije bilo odgovora. A ni bilo kakvog znaka da su

prepoznali šta ih pita. Verovatno su ih upozorili na takva

sranja: Samo ih ignorišite...

„Hej, bledoliki!“ vrištao je moj advokat. „Dođavola,

ozbiljno vam govorim! Hoću da vam prodam malo

jebenog čistog dopa! Nagnuo se preko auta i bio im je vrlo

blizu. Ali su ga i dalje ignorisali. Pogledao sam ih i video

Četiri Amerikanca iz srednje klase, zaleđena od šoka,

kako bulje napred.

Mi smo bili u srednjoj traci. Nisam mogao da brzo

skrenem levo jer nije bilo dozvoljeno, i mogao sam jedino

da punim gasom pičim napred, a onda da pobegnem na

sledećoj raskrsnici. Čekao sam, nervozno tapkajući po

pedali gasa...

Moj advokat je izgubio kontrolu: „Jeftin heroin!“

galamio je. „Ovo je prava stvar! Neću da vas navučem! Ja

znam šta imam ovde!“ Lupio je po autu da im privuče

pažnju... ali oni nisu hteli da komuniciraju s nama.

„Hej, ljudi, nikad niste pričali s veteranom? “ rekao

je moj advokat. „Upravo sam se vratio iz Vijentama. Ovo

je skeg64, ljudi, čist skeg!“

Odjednom se promenilo svetlo na semaforu i ford je

pojurio napred kao raketa. Stisnuo sam gas do daske i

ostao tik uz njih narednih 200 metara. Gledao sam u

retrovizor da li ima pandura dok je moj advokat vikao:

„Pucaj! Jebi! Uzmi skeg! Krvari! Heroin! Siluj! Jeftino!

Komunisti! Jebem vas pravo u oči!“

Velikom brzinom smo se približavali ,,Cirkus-

Cirkusu“, a auto iz Oklahome naginjao je ulevo, trudeći

se da se ugura u traku za skretanje. Zgazio sam gas još

jače, i nekoliko trenutaka jurili smo branik uz branik.

Video sam strah u očima vozača - nije bio spreman da nas

udari...

Čovek na zadnjem sedištu je izgubio kontrolu...

nagnuo se preko žene i počeo da urla kao divljak: „Prljavi

gadovi! Stanite da vas pobijem! Prokleti bili! Bitange

jedne!“ Toliko je bio besan da se činilo da je spreman da

iskoči kroz prozor i uskoči u naš auto... Srećom, ford je

imao samo dvoja vrata. Nije mogao napolje.

Približavali smo se sledećem semaforu, a ford je još

uvek pokušavao da pređe u levu traku. Obojica smo jurili

pod punim gasom. Bacio sam pogled preko ramena i

video da su ostala vozila daleko iza nas; udesno je zjapila

velika praznina. Zgazio sam kočnicu i bacio mog

advokata na šoferšajbnu. Ford je odjurio napred, aja sam

presekao desno iza njegovog repa i šmugnuo u bočnu

ulicu. Naglo skretanje udesno preko tri saobraćajne trake.

Ali uspelo je. Ostavili smo forda nasred raskrnice, kako

škripi gumama pokušavajući da skrene levo. Uz malo

sreće, uhapsiće ih zbog prebrze vožnje.

Moj advokat se kikotao dok smo puzili u niskoj

brzini sa ugašenim svetlima kroz prašnjavi lavirint uličica

iza „Dezert Ina“. „Isuse Hriste!“ rekao je. ,,Oni Okiji su

se baš iznervirali. Tip sa zadnjeg sedišta je hteo da me

ujede!“ Sranje, penio je na usta.“ Svečano je klimnuo

glavom. „Trebalo je da kretena poprskam mejsom...

psihotik za zločince, totalni nervni slom... nikad ne znaš

kad će takvi ljudi eksplodirati.“

Zavrnuo sam kita u ulicu koja je izgledala kao izlaz

iz lavirinta - ali umesto da se zanese, auto se umalo

nije prevrnuo.

„Jebote Bog!“ viknuo je moj advokat. „Upali jebena

svetla!“ Držao se za vrh šoferšajbne... a onda je

ponovo otpočeo Veliko Peglanje, povraćajući na desni

bok auta.

Odbio sam da usporim dok nisam bio siguran da nas

neko ne prati - naročito ne onaj ford iz Oklahome: ti ljudi

su definitivno opasni, barem dok se ne smire. Da li će naš

kratki susret prijaviti policiji? Verovatno ne. Dogodilo se

prebrzo, nije bilo svedoka, a sigurno im niko ne bi

poverovao. Ideja da se dva dilera heroina u belom kadilak

kabrioletu trkaju gore-dole u glavnoj ulici, zlostavljajući

strance na semaforima, potpuno je apsurdna. Čak ni Soni

Liston ne ide tako daleko kad podivlja.

Ponovo sam skrenuo i umalo se nismo prevrnuli.

Kap del vil nije idealna mašina za naglo skretanje u punoj

brzini po stambenim četvrtima. Volan mu reaguje kao

testo... za razliku od crvenog psa koji jako lepo reaguje u

situacijama gde proklizavaju sva četiri točka. Ali kit

umesto da u kritičnim situacijama prokliza, ima

tendenciju da se ukopa, što izaziva onaj odvratan osećaj

„sad smo gotovi“.

Prvo sam mislio da su nam meke gume, pa sam

otišao na benzinsku pumpu pored ,,Flaminga“ i tražio da

mi napumpaju na 3,5 - na šta se službenik uznemirio, pa

sam morao da mu objasnim da su to ,,eksperimentalne“

gume.

Ali ni 3,5 nije pomoglo u skretanjima, pa sam se

nekoliko sati kasnije vratio i zahtevao da ih napumpaju na

5. Tip je nervozno zavrteo glavom. ,,Ja to neću da

uradim“, rekao je i pružio mi crevo za vazduh. ,,To su vaše

gume. Sami ih napumpajte.“

„Šta nije u redu?“ pitao sam. „Mislite da gume ne

mogu da podnesu 5 ?“

Klimnuo je glavom i udaljio se od auta dok sam

pumpao prednju levu. „Prokleto ste u pravu“, rekao je.

„Tim gumama treba 2 napred i 2 pozadi. Dođavola, 3,5 je

opasno, a 5 je ludo. Eksplodiraće!“

Klimnuo sam glavom i nastavio da pumpam prednju

levu. „Rekao sam ti“, kazao sam mu, „ove gume je

proizvela Sandozova laboratorija65. To su specijalne

gume. Mogao bih da ih napumpam do 10.“

„O, Bože!“ zastenjao je. „Samo nemojte ovde,

molim vas!“

„Neću danas“, odgovorio sam. „Hoću da vidim

kako skreću sa 5.“

On se zacerekao. „Gospodine, nećete stići ni do

prvog ugla.“

„Videćemo“, rekao sam i otišao da napumpam

zadnje gume. Ipak, istina je da sam bio nervozan. Sad su

dve prednje gume bile tvrđe od doboša; kad sam ih šutnuo,

bile su tvrde ko hrast. Ali kome se jebe? pomislio sam. Pa

šta i ako eksplodiraju? Čovek nema priliku da svaki dan

eksperimentiše sa glanc-novim kadilakom i gumama od

80 dolara. Po mojoj logici, sad mogu da skrećem kao i

lotus elan66. Ako ne bude tako, sve što treba da uradim

jeste da pozovem VIP agenciju i naručim drugi auto...

možda i da im pripretim sudskom tužbom jer su mi

eksplodirale sve četiri gume dok sam vozio u gustom

saobraćaju. Sledeći put ću zahtevati eldorado, sa četiri

mišelinove ikserice. I sve to na kreditnu karticu... na račun

Sent Luis Braunsa.

Ispostavilo se da se kit sasvim lepo ponaša sa tvrđim

gumama. Jedino je vožnja bila malo tvrđa; osećao sam

svaki kamen na putu, kao da se rolerima vozim preko

šljunka... ali sada je skretao vrlo elegantno, kao motor u

najvećoj brzini po kiši: malo promašiš i ZANG! Već se

prevrćeš po pejzažu sa glavom u rukama.

* * *

Trideset minuta posle češljanja s Okijima, zaustavili

smo se kod non-stop restorana na autoputu prema

Topanahu, na obodu opasnog dop geta zvanog Severni

Las Vegas, koji se zapravo nalazi izvan granica grada. U

Severni Vegas idete ako ste žešće zajebali u glavnoj ulici,

pa više niste dobrodošli ni u diskontnim radnjama oko

kazina ,,Centar“.

To je Nevadin odgovor istočnom Sent Luisu -

sirotinjski kvart i groblje, poslednja stanica pre trajnog

egzila u Eli ili Vinemuku. Severni Vegas je mesto gde

idete ako ste kurva preko tridesete, ili ako sindikalci

odluče da niste dovoljno dobri da poslujete sa igračima na

veliko... ili ako ste makro koji je prekoračio kredit u

,,Sendsu“... ili ako ste ono što u Vegasu još uvek zovu

hophead. Ovo može da znači mnogo toga, od pijanice do

džankija, ali u poslovnom smislu to znači da ne možete

kročiti na prava mesta.

Veliki hoteli i kockarnice plaćaju mnogo mišića da

osiguraju da velike face nikako ne dođu u dodir sa

,,nepoželjnima“. Obezbeđenje na mestima kao što je

„Sizar Palas“ je super-nervozno i nadrkano. Trećina ljudi

u kazinima su verovatno čuvari ili lažni kockari koji

naivce navlače na kocku. Pijanice ili džeparoši imaju

posla sa snagatorima tajne službe koji ih izbace na parking

i daju im brzu lekciju o ceni popravke zuba i teškoćama

koje ima čovek sa slomljenom rukom.

Elita Las Vegasa je verovatno najzatvorenije

društvo zapadno od Sicilije - i tu nema nikakve razlike u

svakodnevnom životu, bilo da je Glavna Faca Laki

Lućano ili Hauard Hjuz. U ekonomiji gde Tom Džons

može da zarađuje 75.000 dolara nedeljno za dva nastupa

u ,,Sizarsu“, obezbeđenje je neophodno, i nije im bitno ko

ga plaća. Vegas je zlatni rudnik koji ima sopstvenu

vojsku, baš kao i drugi zlatni rudnici. Unajmljeni mišići

se talože u brzim naslagama oko krugova novca/moći... a

veliki novac je u Vegasu sinonim za Moć koja mora da ga

zaštiti.

Pa kad jednom u glavnoj ulici dospete na crnu listu,

iz bilo kog razloga, onda odete iz grada ili se povučete i

igrate u sitnu lovu, ili odlazite u usrani limb Severnog

Vegasa... među sitne lopove, dilere droge, makroe,

olinjale kurve i ostale gubitnike. Severni Vegas je, na

primer, mesto gde idete da završite hors pre ponoći ako

nemate preporuku.

Ali ako želite kokain, a spremni ste da potrošite

nekoliko zelembaća uz odgovarajući sleng, onda možete

da ostanete u glavnoj ulici i startujete neku kurvu koja ima

dobre kontakte, a to će vam biti tek početni trošak.

Toliko o tome. Mi se tu nismo uklapali. Ne postoji

formula po kojoj možete da se nađete u Vegasu sa belim

kadilakom punim droge a da nemate gde da se sakrijete.

Ovde ne prolazi način života iz Friska. Frenk Sinatra i Din

Martin su još uvek „velike face“ u Vegasu. Ovde su

andergraund novine - lasvegaski „Fri Pres“ - oprezni eho

„Pipls Vorlda“ ili možda „Nešonal Gardijana“.

Nedelju dana u Vegasu je kao da ste zarobljeni u

vremenskoj kapsuli - povratak u pedesete. Što je potpuno

razumljivo kad vidite da ovde dolaze Veliki Potrošači iz

gradova kao što su Denver ili Dalas. Rame uz rame sa

konvencijama Nacionalnih klubova Losova67 (zabranjeno

za crnje) i zapadnim Saborima Volontera Pastira-Ovčara.

Ovi ljudi potpuno polude kad vide striptiz ostarele kurve

na trotoaru koju u horu prati gomila pedesetogodišnjih

džankija dok zavijaju Septernber Song.

Bilo je oko tri ujutru kad smo parkirali ispred

restorana u Severnom Vegasu. Tražio sam losanđeleski

,,Tajms“ da saznam šta se dešava u svetu, ali me je pogled

na štand s novinama uverio da je moja želja samo loša

šala. U Severnom Vegasu nikome nije potreban ,,Tajms“.

Nikakve vesti su najbolja vest.

„Jebeš novine“, rekao je moj advokat. „Sad nam

treba kafa.“

Složio sam se, ali sam ipak ukrao lasvegaski ,,San“.

Jučerašnje izdanje, ali nije me bilo briga. Uvek se

unervozim kad pijem kafu a nemam novine u rukama.

Novine uvek imaju sportske strane: pratim rezultate u

bejzbolu i glasine u ragbiju: Barta Stara izlemali

snagatori u čikaškom kafiću; Pakeri traže zamenu... Džo

Nemet napušta Džetse, da bi bio guverner Alabame... pa

trač na 46. stranici o senzacionalnom novajliji Harisonu

Fajru iz Gremblinga: sto jardi68 trči za 9 sekundi, a težak

je 156 kilograma i još raste.

„Ovaj dečko Fajr svakako obećava“, rekao je trener.

„Juče, pre treninga, podigao je Grejhaundov autobus, a

noćas je rastavio kompoziciju podzemne železnice. On je

kao rođen za TV u boji69. Ne volim da izdvajam igrače,

ali ovom dečku moraćemo da damo više prostora.“

Svakako. Na TV-u uvek ima prostora za čoveka koji

može da pretvori ljude u kašu za devet sekundi... Ali

takvih nije bilo mnogo večeras u Nort Star kafe laundžu.

U lokalu nije bilo nikoga - što je bila čista sreća, jer smo

u vožnji pojeli po kuglicu meskalina, i tripovi su počeli da

naviru.

Moj advokat više nije povraćao. Nije čak ni

izgledao kao neko ko se loše osećao prethodnih sati.

Naručio je kafu sa autoritetom osobe koja je navikla na

brzu uslugu. Konobarica je izgledala kao prestarela kurva

koja se konačno skrasila. Ona je definitivno bila gazda

ovde; i videlo se da joj se nije dopalo što smo seli u barske

stolice uz šank.

Ali mene to nije previše zanimalo. Nort Star kafe

laundž izgledao je kao sigurno utočište pred olujama koje

su nas čekale. U našem poslu naiđu neke za koje znate da

neće biti lake. Detalji nisu bitni. Ali osećate, dok prilazite

prednjim vratima, da vam se mozak puni negativnim

vibracijama. Dogodiće se nešto divlje i loše; a i vi ćete u

tome učestvovati.

Ali atmosfera Nort Stara nije me zabrinjavala.

Konobarica je bila pasivno neprijateljska, ali na to sam

navikao. Bila je to krupna žena. Ne gojazna, nego velika

u svim pravcima, sa velikim mišićavim rukama i vilicom

kafanskog boksera. Izlizana karikatura Džejn Rasel70:

velika glava obrasla tamnom kosom, lice nafrakano ružem

za usne, sa grudima broj šest što je verovatno bilo

spektakularno pre dvadeset godina kada je ona mogla da

bude mama ogranku Anđela Pakla iz Berdua... A sada je

stegnuta u veliki ružičasti rastegljivi grudnjak koji se

nazire kao bandaža ispod njene oznojene bele uniforme

od veštačke svile.

Verovatno je udata, ali nisam želeo da nagađam.

Sve što sam večeras hteo od nje, jeste šoljica kafe i

hamburger sa ukiseljenim povrćem i lukom za 29 centi.

Bez zajebancije, bez razgovora - samo mesto gde možemo

da se odmorimo i pregrupišemo. Nisam čak ni bio gladan.

Moj advokat nije imao novine ili nešto čime bi

mogao da se zanima. Zato je iz čiste dosade, počeo da

bulji u konobaricu. Primala je naše porudžbine kao robot,

ali joj je probio gard tražeći ,,dve ledene čaše vode - s

ledom“.

Moj advokat je naiskap popio čašu vode i odmah

tražio još jednu. Primetio sam da je konobarica napeta.

Jebeš to, pomislio sam, i usredsredio se na zabavnu

stranu u novinama.

Desetak minuta kasnije, kada nam je donela

hamburgere, video sam da joj je moj advokat dao salvetu

na kojoj je nešto pisalo. Učinio je to veoma opušteno, bez

ikakvog izraza na licu. Ali unutrašnje vibracije su mi

nagovestile da će naš mir biti narušen.

„Šta je to bilo?“ pitao sam ga.

Slegnuo je ramenima i nasmešio se konobarici koja

je stajala oko tri metra dalje pri kraju šanka, i proučavala

salvetu okrenuta leđima. Konačno se okrenula i pogledala

ga... a onda naglo krenula napred i bacila salvetu na mog

advokata.

„Šta je ovo?“ pitala ga je.

,,Salveta“, odgovorio je.

Za trenutak je bila gadna tišina, a onda je počela da

vrišti: „Nemoj meni da kenjaš! Znam ja šta to znači! Ti,

prokleti debeli makrou!“

Moj advokat je podigao salvetu, pogledao šta je

napisao i spustio je na šank. „Kad sam bio klinac imao

sam konja koji se tako zvao“, mirno je rekao. „Šta nije u

redu s vama?“

„Kučkin sine!“ zaurlala je. „Moram da istrpim

mnogo sranja na ovom poslu, ali ne i od usranog masnog

makroa!“

O, Bože! pomislio sam. Šta se događa? Pratio sam

ženine ruke nadajući se da neće da dohvati nešto oštro i

teško. Podigao sam salvetu i video da je bitanga napisala

velikim crvenim slovima: „Pozadinska lepotica?“ Upitnik

je posebno podebljao.

Konobarica je ponovo počela da urla: „Platite račun

i gonite se u pizdu materinu! Ili možda želite da

zovem pandure?“

Uzeo sam novčanik, ali moj advokat se već pridigao

ne skidajući pogled sa konobarice... a onda je polako

podvukao ruku pod košulju i izvadio Gerberov mini-

magnum, opako sečivo koje je konobarica, činilo se,

odmah razumela.

Ukočila se: i razgoračenih očiju buljila u sečivo.

Moj advokat je gledao i lagano se pomerao ka kraju šanka,

a zatim podigao slušalicu telefona. Onda je prerezao žicu

i vratio se u barsku stolicu.

Konobarica se nije ni mrdnula. Bio sam paralisan od

šoka: nisam znao da li da bežim ili da se smejem.

„Koliko je pita s limunom?“ pitao je opušteno, kao

da je malo pre ušao razmišljajući šta da naruči.

„35 centi“, promrmljala je žena. Oči su joj se nadule

od straha, ali mozak joj je očigledno funkcionisao na

nekom nivou za goli opstanak.

Moj advokat se nasmejao. „Mislio sam na celu

pitu“, rekao je.

Ona je zajecala.

Moj advokat je izvadio novčanicu na šank. „Recimo

da je 5 dolara. Okej?“

Klimnula je glavom, još uvek ukočena; posmatrala

je mog advokata kako obilazi šank i vadi pitu iz

staklenog friždera. Ja sam se spremio da odem.

Konobarica je očigledno bila u šoku. Pogled na nož,

izvađen na vrhuncu rasprave, podsetio je na lošu prošlost.

Oči su joj bile toliko staklaste, da su joj nekad verovatno

prerezali grlo. Još uvek je bila paralisana dok smo odlazili.

9.Slom na Paradajs bulevaru

NAPOMENA UREDNIKA:

Na ovom mestu u hronologiji, izgleda da je dr Djuk

doživeo totalni slom; originalni rukopis je toliko

isprekidan da smo bili primorani da potražimo originalnu

kasetu iz diktafona i transkribujemo reč po reč. Nismo

intervenisali na tekstu, a dr Djuk je odbio da ga pročita.

Postojao je samo jedan način da ga pronađemo: broj

telefonske govornice negde da autoputu 61 - ali svi naši

pozivi bili su bezuspešni.

Zbog novinarskog Čistunstva, taj odlomak

objavljujemo kako smo ga skinuli s trake - jedne od

mnogih koje je dr Djuk - zajedno sa rukopisom - priložio

radi verifikacije. Iz teksta skinutog sa trake proizilazi da

je u ovom odlomku epizoda u kojoj su Djuk, njegov

advokat i konobarica u non-stop restoranu u Severnom

Vegasu. Obrazloženje ovog odlomka zasnovano je na

osećanju - koje imaju Djuk i njegov advokat — da bi

Američki San trebalo tražiti van sumornih granica

Nacionalnog seminara okružnih javnih tužilaca o

narkoticima i opasnim hemikalijama.

Transkripcija počinje negde u Severnom Vegasu - u

vožnji Paradajs bulverom u belom kitu...

Adv.: Boulder Siti je desno.

Djuk: Aha.

Adv.: Hajdemo u Boulder Siti.

Djuk: Okej. Idemo negde na kafu...

Adv.: Evo, ovde je „Terijev tako“. Baš bih smazao

tako. Pet komada za dolar.

Djuk: Zvuči odvratno. Ja bih radije da odemo negde

gde dobiješ jedan za 50 centi.

Adv.: Ne... ovo nam je poslednja šansa za tako.

Djuk: ...Hoću kafu.

Adv.: A ja hoću tako.

Djuk: Pet za dolar, to je kao... pet hamburgera za

dolar.

Adv.: Ne... ne sudi o takou po ceni.

Djuk: Misliš da bi mogao da se cenjkaš?

Adv.: Mogao bih. Imaš hamburger za 29 centi.

Dobiješ tako za 29 centi. Ovde je jeftino, i to je sve.

Djuk: Idi pa se cenjkaj sa njima...

(Ovde se čuju samo nerazumljivi šumovi. - urednik)

Adv: ... Ćao.

Konobarica: Izvolite?

Adv.: Da li imate tako? I da li je to meksički tako,

ili samo običan tako? Mislim, stavljate li čili i takve

stvari?

Kon.: Imamo sir, zelenu salatu i sos, znate, sve to

stavljamo.

Adv.: Mislim, da li vi garantujete da je to originalni

meksički tako?

Kon: ...Ne znam. Hej, Lu, da li imamo originalni

meksički tako?

Ženski glas iz kuhinje: Šta?

Kon.: Originalni meksički tako.

Lu: Imamo tako. Ne znam koliko su meksički.

Adv.: Pa, samo želim da budem siguran da ću da

dobijem ono što platim. Je l’ beše pet za dolar? Uzeću pet.

Djuk: Tako burger, šta je to?

(Šumovi kamionskog dizel-motora. — urednik)

Adv.: To ti je hamburger sa takom u sredini.

Kon.: ...Umesto u pecivu.

Djuk: Tako u zemički.

Adv.: Kladim se da vam je tako samo hamburger u

pecivu umesto zemičke.

Kon.: Ne znam...

Adv.: Koliko dugo radiš ovde?

Kon.: Od danas.

Adv.: Nisam te pre viđao ovde. Ideš li u školu ovde?

Kon.: Ne, ne idem u školu.

Adv.: Oh? A zašto ne? Da nisi možda bolesna?

Djuk: Pusti sad to. Došli smo po tako.

(Pauza.)

Adv.: Kao tvoj advokat, savetujem ti da uzmeš

čiliburger. To ti je hamburger sa čilijem.

Djuk: To je suviše teško za mene.

Adv.: Onda ti savetujem da uzmeš takoburger,

probaj onaj tamo.

Djuk: ...Tako ima u sebi mesa. Uzeću onaj tamo. I

jednu kafu. Odmah. Da bih mogao da pijem kafu dok

čekam.

Kon.: To je sve što želite? Jedan takoburger?

Djuk: Pa, probaću ga, možda uzmem i dva.

Adv.: Jesu li tvoje oči plave ili zelene?

Kon.: Pardon?

Adv.: Plave ili zelene?

Kon.: Menjaju se.

Adv.: Kao kod guštera.

Kon.: Kao kod mačke.

Adv.: A, da, gušter menja boju kože...

Kon.: Želite li nešto da popijete?

Adv.: Pivo. A imam pivo i u autu. Tone. Celo zadnje

sedište je puno.

Djuk: Ja ne volim da mešam takose sa pivom i

hamburgerom.

Adv.: Hej, hajdemo da ih pomešamo... baš ovde

nasred autoputa... Je li Boulder Siti negde u blizini?

Kon.: Boulder Siti? Da li želite šećer?

Djuk: Da.

Adv.: Mi smo u Boulder Sitiju, zar ne? Ili smo mu

blizu?

Djuk: Ne znam.

Kon.: Na onom putokazu piše Boulder Siti, okej?

Zar vi niste iz Nevade?

Adv.: Ne. Mi nikada nismo bili ovde. Samo smo u

prolazu.

Kon.: Samo idite pravo ovim putem.

Adv.: Dešava li se nešto u Boulder Sitiju?

Kon.: Ne pitajte mene. Ja ne...

Adv.: Postoji li tamo neki lokal za kockanje?

Kon.: E, to ne znam. To vam je mali grad.

Djuk: Gde je kazino?

Kon.: Ja vam to ne znam.

Adv.: Čekaj malo, odakle ste vi?

Kon.: Iz Njujorka.

Adv.: I ovde ste samo jedan dan.

Kon.: Ne baš. Ja sam ovde već duže vreme.

Adv.: Pa gde se zabavljate ovde? Recimo da želite

da plivate ili tako nešto?

Kon.: U zadnjem dvorištu.

Adv.: Koja je adresa?

Kon.: Ovaj, idite... a... bazen još nije otvoren.

Adv.: Dozvolite da vam objasnim, da vam

pojednostavim. Mi tražimo Američki San, a rekli su nam

da je to negde u ovom kraju... Pa, evo, tražimo ga; poslali

su nas skroz iz San Franciska da ga pronađemo. Zato su

nam dali ovaj beli kadilak, računaju da bismo u njemu

mogli da ga ulovimo...

Kon.: Hej, Lu, je l’ znaš gde je Američki San?

Lu: Šta? Šta je to?

Adv.: Pa, ne znamo ni mi, nas su iz San Franciska

poslali da tražimo Američki San... poslao nas je časopis,

da nešto pišemo.

Lu: Ah, vi ste mislili na lokal.

Adv.: Mesto se zove Američki San.

Lu: Je li to onaj stari Psihijatrijski?

Adv: Stari Psihijatrijski klub?

Lu: Stari Psihijatrijski klub na Paradajsu... Jeste li vi

momci ozbiljni?

Adv.: Oh, recite iskreno, pogledajte onaj auto... da li

ja delujem kao neko ko ima takav auto?

Lu: Može li to da bude stari Psihijatrijski klub?

Nekada je to bila diskoteka...

Adv.: Možda je to to.

Kon.: To je na Paradajsu, i onda?

Lu: Ros Alenje držao stari Psihijatrijski klub. Je li

on još uvek vlasnik?

Djuk: Ne znam.

Adv: Rekli su nam: idite i pronađite Američki San.

Uzmite ovaj beli kadilak i nađite Američki San. To je

negde u okolini Vegasa.

Lu: To mora da je stari...

Adv.: ...To je glupava priča za novine, ali znate, za

to nas plaćaju.

Lu: Da li slikate ili...

Adv.: Ne, ne - neće slike.

Lu: ... Ili vas je neko poslao da lovite sami svoj rep?

Adv.: Pa to je, manje-više, neka vrsta divljeg lova

na svoj rep, ali što se nas tiče, mi smo mrtvi ozbiljni.

Lu: To mora da je stari Psihijatrijski klub, ali tamo

idu samo pederi, galamdžije, vetropiri, stonderi, i njima

slični.

Adv.: Možda je ipak to to. Je li to noćni klub ili radi

ceo dan...

Lu: Oh, dušo, to mesto se nikada ne zatvara. Ali to

nije kazino.

Djuk: Kakav je to lokal?

Lu: Pa to je na Paradajsu, uh, stari Psihijatrijski klub

je na Paradajsu.

Adv.: Tako se zove, stari Psihijatrijski klub?

Lu: Ne, toje bilo pre, ali gaje neko kupio... ja nisam

čula da je to bio Američki San, to je nešto kao, u vezi sa,

uh... to je ludara, tamo vise narkomani.

Adv.: Ludara? Mislite kao duševna bolnica?

Lu: Ne, dušo, nego mesto gde dileri droge i

preprodavci vise po ceo dan. To je mesto gde su svi klinci

napušeni, i... ali ne zove se kako vi rekoste, Američki San.

Adv.: Imate li nekakvu ideju kako bi moglo da se

zove? Ili gde bi manje-više moglo da se nalazi?

Lu: Tačno na uglu Paradajsa i Isterna.

Kon.: Ali Paradajs i Istern su paralelne ulice.

Lu: Da, ali znam da se silazi sa Isterna i ide u

Paradajs...

Kon.: Da, znam to, ali to onda znači s Paradajsa, pa

oko ,,Flaminga“, pravo ovamo. Mislim da ti je neko

uvalio...

Adv.: Mi imamo sobu u ,,Flamingu“. Ja mislim da

to mesto o kojem govorite i kako ga opisujete, ja mislim

da je to možda to.

Lu: To nije turistička rupa.

Adv.: Pa, zato su nas poslali. On je pisac: ja sam

njegov telohranitelj. Računam, to će da bude...

Lu: Ti momci su ludi... ti klinci su ludi.

Adv.: To je okej.

Kon.: Da, imaju nove zakone.

Djuk: Dvadesetčetiri časa na dan nasilje? To hoćete

da kažete?

Lu: Baš to. Sad, tu je ,,Flamingo“... Oh, to ne mogu

da vam pokažem; bolje je da vam objasnim na svoj način.

Pravo gore na prvoj bezinskoj pumpi je Avenija

Tropikana, tu skrenite desno.

Adv.: Tropikana, pa desno.

Lu: Na prvoj benzinskoj pumpi je hotel

,,Tropikana“. Skrenete desno kod ,,Tropikane“ i idete

ovim putem... desno kod ,,Tropikane“, desno na Paradajs

aveniju, i videćete veliku crnu zgradu, sva je obojena u

crno i izgleda stvarno sablasno.

Adv.: Desno kod ,,Tropikane“, desno na Paradajsu,

crna zgrada...

Lu: I tamo vam je na zgradi natpis na kome piše

Psihijatrijski klub, ali ga stalno menjaju.

Adv.: Okej, to je dovoljno blizu.

Lu: Ako ikako mogu da ti pomognem, dušo... ali ja

čak ni ne znam da li je to to. Ali zvuči kao da jeste. Mislim

da ste vi momci na pravom tragu.

Adv.: Tako je. Ovo je najbolji trag koji smo pronašli

u poslednja dva dana, a pitali smo ljude svuda okolo.

Lu: Mogu da obavim nekoliko telefonskih poziva i

da sigurno potvrdim.

Adv.: Možeš?

Lu: Fala Bogu. Samo nazovem Alena i pitam ga.

Adv.: Hej, baš bi bilo fino ako bi mogla.

Kon.: Kad dođete dole do Tropikane, nije prva

benzinska pumpa, nego druga.

Lu: Tu je velika tabla odmah dole kod ulice, piše

Tropikana avenija. Skrenite desno, pa kad dođete do

Paradajsa, skrenite opet desno.

Adv.: Okej. Velika crna zgrada, desno na Paradajsu:

24 sata na dan nasilje, droge...

Kon.: Vidite, tu je ,,Tropikana“, a ovo je autoput za

Boulder koji ide pravo dole ovako.

Djuk: Pa, to je onda bliže centru grada.

Kon.: Pa, tu negde se Paradajs račva. Tu je i

Paradajs. Da, mi smo tu dole. Vidite, ovo je autoput za

Boulder... i ,,Tropikana“.

Lu: Pa, to nije to, onaj barmen tamo je isto džanki...

Adv.: Da, pa, i to je trag.

Lu: Biće vam drago što se stali ovde, momci.

Djuk: Samo ako pronađemo.

Adv.: Samo ako napišemo članak i ubacimo ga.

Kon.: Pa, zašto ne biste ušli i seli?

Djuk: Trudimo se da ulovimo što više sunca.

Adv.: Ona će da nazove telefonom da sazna gde je.

Djuk: Okej. Hajdemo unutra.

Kasete više nisu mogle da se transkribuju, zbog

neke viskozne tečnosti koja je oštetila traku. Ipak, u

nerazgovetnim šumovima ima neke konzistencije, jer su

skoro dva sata kasnije dr Djuk i njegov advokat pronašli

ostatke starog Psihijatrijskog kluba - ogromnu ruševinu

garavog betona u napuštenom gradilištu prepunom

korova. Vlasnik benzinske pumpe preko puta je rekao da

je zgrada „izgorela pre otprilike tri godine “.

10.Teška dužnost na aerodromu...Odvratan

peruanski flešbek... „Ne! Prekasno je! Ne pokušavaj"

MOJ advokat je otputovao u zoru. Umalo nije

propustio let jer nismo mogli da pronađemo put za

aerodrom. A hotel je pola sata od aerodroma. U to sam

siguran. Otišli smo iz „Flaminga“ tačno u 7:30h... ali smo

promašili skretanje na semaforu kod ,,Tropikane“.

Nastavili smo da pičimo autoputem, paralelno sa

aerodromom, ali suprotno putu do terminala... odmah je

bilo jasno da ćemo morati da prekršimo

saobraćajne propise da bismo stigli na vreme.

,,Do kurca! Sjebali smo se!“ vikao je moj advokat.

„Šta radimo u ovoj vukojebini? Aerodrom je tamo!“

uperio je prstom preko tundre u terminal.

,,Ne brini“, rekao sam. „Meni nikada nije pobegao

avion.“ Sećanja su počela da mi naviru, pa sam se

nasmejao. „Osim jednom u Peruu“, dodao sam. „Već sam

prošao pasošku kontrolu i carinu, i svratio sam do bara da

popričam sa tim bolivijskim dilerom koke... kad je

odjednom veliki boing 707 upalio motore. Istrčao sam da

se ukrcam, ali ulaz je bio odmah iza motora, a već su

sklonili pokretne stepenice.

Sranje, ti motori bi me spržili ko slaninu... ali

potpuno sam poludeo: očajnički sam želeo da se ukrcam

u avion.

Aerodromski panduri su videli da dolazim, pa su se

nacrtali ispred ulaza. Trčao sam kao manijak, pravo na

njih. Neki tip iza mene je vikao: ,,Ne! Prekasno je! Ne

pokušavaj!“ Video sam da me panduri čekaju, pa sam

usporio kao da želim da odustanem, nameravajući da ih

zajebem... kad sam video da se polako pomeraju, počeo

sam da jurim i pokušao da protrčim kroz bitange.“

Nasmejao sam se. „Jebote, bilo je to kao da u punom trku

naletiš na orman pun velikih guštera. Gadovi me umalo

nisu ubili. Sećam se da sam video kako me mlati pet-šest

pendreka i neki glas koji viče: ,,Ne! To je samoubistvo!

Zaustavite ludog gringa!“

Dva sata kasnije, probudio sam se u baru u centru

Lime. Opružili su me na polukružni kožni separe. Prtljag

je bio pored mene. Niko ga nije otvarao... onda sam se

vratio na spavanje i sutra ujutru uhvatio prvi let za

Ameriku.“

Moj advokat jedva da me slušao. ,,Slušaj“, rekao je,

„rado bih slušao o tvojim avanturama u Peruu, ali ne sad.

U ovom trenutku zanima me samo kako ćemo doći do

jebene piste.“

Pičili smo pristojnom brzinom. Tražio sam

skretanje, neki zaobilazni put, bilo šta što bi nas dovelo do

terminala. Sada smo bili udaljeni oko 8 kilometara od

semafora gde smo skrenuli, pa nismo imali vremena da se

vraćamo.

Mogli smo samo na jedan način da stignemo na

vreme. Nagazio sam kočnicu i skliznuo u jarak između

dve staze autoputa. Bio je previše strm da se spustim

direktno, pa sam vozio ukoso. Kit se skoro prevrnuo, ali

sam ipak uspeo da ga održim na točkovima pa smo

poleteli preko suprotne padine do suprotne staze autoputa.

Srećom, nije bilo vozila. Izleteli smo iz jarka uvis s nosem

auta kao da je hidroplan... a onda smo doskočili na autoput

i nastavili da pičimo preko polja kaktusa ka drugoj strani.

Sećam se da smo prošli kroz neku žičanu ogradu i vukli je

stotinak metara... ali kad smo došli do piste, auto je bio

pod kontrolom. U niskoj brzini sa 100 km/h - izgledalo je

kao da imamo otvoren put do terminala.

Jedino sam se brinuo što je neki DC-8 mogao da nas

zgazi kao bubu jer bi nas video tek kad bismo bili baš

ispred njega. Pitao sam se da li mogu da nas vide sa

kontrolnog tornja. Verovatno, ali koga je briga? I dalje

sam držao nogu na gasu. Nema smisla da se sad okrenemo

i vratimo.

Moj advokat se obema rukama držao za prednju

ploču. Pogledao sam ga i video da se uplašio. Lice mu je

bilo sivkasto, i shvatio sam da mu se ovo baš i nije dopalo,

ali smo jurili tako brzo preko piste - pa kroz kaktuse, a

onda opet preko piste - da sam znao da razume naš

položaj: davno je prošao trenutak kad smo mogli da

raspravljamo o tome koliko je pametan moj potez; to je

već bilo gotovo i jedina nada nam je bila da dospemo na

drugu stranu.

Pogledao sam na brojčanik mog akutrona sa

ugrađenom lobanjom: ostalo je još 3 minuta i 15 sekundi

do poletanja. „Imamo vremena napretek“, rekao sam.

„Pokupi prtljag. Iskrcaću te odmah uz avion.“ Video sam

crveno-beli mlaznjak oko kilometar ispred nas... klizili

smo glatkim asfaltom, odavno smo već prošli prilazni put.

,,Ne!“ povikao je. „Ne mogu ovde da izađem!

Razapeće me! Biću kriv samo ja!“

,,Gluposti“, rekao sam. „Samo reci da si stopirao i

da sam te pokupio. Nikad me ranije nisi video. Sranje,

čoveče, ovaj grad je prepun belih kadilaka... takođe,

planiram da prošišam tako brzo da niko ne ne vidi

registarske tablice.“

Približavali smo se avionu. Već sam mogao da

vidim kako se putnici ukrcavaju, ali kao da niko nije

primetio da se približavamo iz neočekivanog pravca. „Jesi

li spreman?“ pitao sam ga.

Prostenjao je: „Zašto da ne? Ali molim te, hajde da

to uradimo brzo!“ Gledao je prilaznu platformu, a onda

pokazao prstom: „Tamo! Ostavi me tamo! Iza onog

velikog kamiona! Stani iza njega, tamo neće da vide da

izlazim iz auta. Onda možeš da pališ nazad.“

Klimnuo sam glavom. Za sada je sve bilo u redu.

Nije bilo alarma ni galame. Pitao sam se: možda se ovakve

stvari stalno dešavaju u Vegasu: automobili sa putnicima

koji kasne i očajnički žele da se ukrcaju u avion, a iz njih

izlaze Samoanci sa krvavim očima koji stežu misterzione

torbe i uleću u avion u poslednjoj sekundi, a onda odlete

prema suncu.

Možda je tako, pomislio sam. Možda je to

standardan postupak u ovom gradu...

Stao sam iza kamiona i moj advokat je izašao. ,,Ne

dozvoli da te svinje zajebavaju“, doviknuo sam mu. „Seti

se: ako budeš imao problema, uvek možeš da pošalješ

telegram Pravim Ljudima.“

Nasmejao se. ,,Da... i objasnim im Svoj Položaj“,

odgovorio je. „Neki seronja je napisao pesmu o tome. To

je verovatno dobar savet, ako ti je mozak u kurcu.“

Mahnuo mi je i otišao.

„Tako je“, rekao sam i krenuo. Primetio sam veliku

rupu na ogradi i krenuo sam ka njoj sa kitom u niskoj

brzini. Izgledalo je da me niko ne juri. To mi nije bilo

jasno. Pogledao sam u retrovizor i video da se moj

advokat mimo penje u avion, bez ikakve gužve... Onda

sam prošao kroz rupu na ogradi i uleteo u jutarnji

saobraćaj na Paradajs Roudu.

Brzo sam skrenuo desno u Rasel, a onda levo na

Merilend Parkvej... iznenada sam se našao u prijatnoj

anonimnosti prolazeći pored Doma Univerziteta Las

Vegas... na licima studenata nije bilo nikakve napetosti;

stao sam na crveno i za trenutak se izgubio u mimohodu

golišavih tela na pešačkom: lepa mišićava bedra, ružičaste

mini-suknje, zrele mlade bradavice, majice bez rukava,

dugačka plava kosa, ružičaste usne i plave oči - obeležja

opasno nevine kulture.

Padao sam u iskušenje da parkiram uz trotoar i

počnem s seljačkim muvanjem: „Hej, lepotice, hajde da

se zabavimo. Uskoči u ovaj nadrkani kadilak i idemo u

moj apartman u ,,Flamingu“, da se nakljukamo etrom,

pretvorimo se u divlje životinje i ludujemo u mom

privatnom bubreg-bazenu...“

Naravno da hoćemo, pomislio sam. Sad sam već

pičio Parkvejom, lagano prelazeći u levu traku za

skretanje ka ,,Flamingu“. Nazad u hotel da se podvuče

crta. Svi razlozi ukazivali su na to da sam se previše

zajebavao, suviše iskušavao sreću. Prekršio sam sve

zakone u Las Vegasu: zamerio sam se lokalnom

stanovništvu, zlostavljao sam turiste, plašio sam poslugu.

Osećao sam da je jedina nada to što smo toliko

preterali u sranjima, da neko ko ima moć da nas kazni,

neće poverovati da smo sve to uradili. Naročito zato što

učestvujemo na policijskom seminaru. Ako se zajebavaš

u ovom gradu, onda neka to bude sa stilom. Ne gubi vreme

na sitne prekršaje. Pucaj pravo u srce. Na krivična dela.

Mentalitet Las Vegasa je toliko atavističan, da

veliki zločini često prolaze nezapaženo. Moj komšija je

proveo nedelju dana u zatvoru u Vegasu zbog ,,skitanja“.

Ima dvadeset godina, dugačku kosu, levis jaknu, ranac -

očigledna skitnica. Potpuno bezopasan; luta širom zemlje

tražeći ono što smo mi mislili da smo pronašli šezdesetih

- neka vrsta ranog Bob Cimerman71 tripa.

Na putu iz Čikaga u Los Anđeles, poželeo je da vidi

Las Vegas i odlučio je da svrati. Šetao se glavnom ulicom

i zverao u neonske reklame... polako, zašto bi žurio?

Stajao je na uglu blizu ,,Cirkus-Cirkusa“ i posmatrao

veliki raznobojni vodopad. I uhapsili su ga panduri.

Tras. Pravo u zatvor. Nema telefonskog poziva,

nema advokata, nema optužnice. „Strpali su me u auto i

pravo u stanicu“, rekao je. „Pre nego što su me upisali,

bacili su me u veliku sobu prepunu ljudi i rekli da skinem

odeću. Stajao sam ispred velikog stola, visokog oko 1,80

metara. Pandur me posmatrao sa visine kao

srednjevekovni sudija.

,,U sobi je bilo krcato. Uhapšenih je bilo duplo više

nego pandura, uključujući i desetak policajki. Morao si da

staneš na sredinu sobe, izvadiš sve iz džepova i skineš se

skroz go — dok su te svi gledali”, rekao je.

„Imao sam samo 20 dolara, a kazna za skitnju bila

je 25 dolara, pa su me gurnuli na klupu sa ljudima koji su

išli u zatvor. Niko me nije maltretirao. Kao da sam bio na

montažnoj traci.

„Posle mene, došla su na red dva dugokosa tipa.

Džankiji. Verovatno su i njih pokupili zbog skitanja. Ali

kad su počeli da prazne džepove, svi u sobi su zinuli.

Izvadili su 130.000 dolara, uglavnom u velikim

novčanicama. Panduri su bili šokirani. Tipovi su samo

vadili role novca i stavljali ih na sto - obojica su bili goli i

pogrbljeni - i nisu rekli ni reč.

Panduri su poludeli kad su videli toliki novac.

Počeli su da se došaptavaju; bili su u sranju jer nisu mogli

da optuže ove tipove za ,,skitanje“. Zato su ih optužili za

„sumnju da izbegavaju da plate porez“.

Sve su nas odveli u zatvor, a dva dugokosa tipa

samo što nisu odlepila. To su, naravno, bili dileri, i

verovatno su imali štek u hotelskoj sobi - i morali su hitno

napolje dok panduri ne otkriju gde su odseli.

Ponudili su jednom panduru sto dolara da im

pronađe najboljeg advokata u gradu... i došao je za 20

minuta i galamio o habeas corpusu i sličnim sranjima...

dođavola, pokušao sam da razgovaram s njim, ali tip se

usmerio samo u jednom pravcu. Rekao sam mu da mogu

da platim kaznu, kauciju i njega ako mi sredi da pozovem

matorog u Čikagu, ali njega su zanimala samo ona

dvojica.

Dva sata kasnije, došao je sa stražarom i rekao:

,,Hajdemo.“ I oni su otišli. Dok smo čekali, jedan od

dvojice dugokosih rekao mi je da će ih to koštati 30.000

dolara... verovatno i jeste, ali koga boli kurac? To je

jeftino, u poređenju s onim što je moglo da im se dogodi

da se nisu izvukli.

Napokon su mi dozvolili da pošaljem telegram

matorom i on mi je poslao 125 dolara... ali čekao sam

sedam-osam dana. Nisam siguran koliko sam bio tamo,

jer buvara nije imala prozore, a hranili su nas na 12 sati...

izgubiš pojam o vremenu kad ne vidiš sunce.

Držali su po 75 ljudi u ćeliji - velikoj sobi sa

klozetskom šoljom u sredini. Daju ti madrac kad uđeš, pa

spavaš gde hoćeš. Tip pored mene je dobio 30 godina jer

je opljačkao benzinsku pumpu.

Kad sam konačno izašao, pandur za stolom uzeo je

još 25 dolara od novca koji mi je matori poslao, preko

onoga što sam dugovao za kaznu. Šta sam mogao da

uradim? Jednostavno ih je uzeo. Dao mi je preostalih 75

dolara i rekao da me napolju čeka taksi do aerodroma...

Kad sam ušao u taksi, vozač mi je rekao: ,,Ne stajemo

nigde, druže, bolje bi ti bilo da se ne mrdaš dok ne

stignemo do aerodroma.“

Nisam pomerio nijedan prokleti mišić. Sigurno bi

me upucao. Nema sumnje. Ušao sam u avion i nikome

nisam rekao ni reč dok nismo napustili Nevadu. Čoveče,

tamo više nikad neću ići.“

11. Prevara? Krađa? Silovanje?.... Brutalna veza sa

Elis iz servisa za pranje rublja

RAZMIŠLJAO sam o ovoj priči dok sam ulazio na

parking ,,Flaminga“. Nedelju dana u zatvoru i 50 dolara

zbog stajanja na uglu i znatiželje?... Bože, kakve li tek

neverovatne kazne sleduju meni? Moglo je biti raznih

optužbi, ali u pravnoj formi nisu izgledale toliko loše:

Silovanje? Ovo sigurno možemo da pobijemo.

Nisam ni žudeo za tom prokletom devojkom, a kamoli

stavio ruke na njeno meso. Prevara? Krađa? Uvek mogu

da ponudim da se ,,nagodimo“. I platim. Rekao bih da me

poslao „Sports Ilustrejted“, onda košmarnim sudskim

procesom sjebem advokate „Tajm Inka“. Zavežem ih u

čvor dugogodišnjom mećavom prigovora i žalbi.

Prilepim im finansijska potraživanja za mesta kao

što su Džuno ili Hjuston, a onda stalno pokrećem

postupke za promenu prebivališta za Kuito, Nome i

Arubu... stalno u pokretu, da se vrte u krugovima i upadnu

u sukob sa knjigovodstvenim odeljenjem:

DNEVNIK RADA ZAABNERA H. DODŽA,

GLAVNOG ADVOKATA

Stavka: $44.066,12... Poseban trošak, tj: gonili smo

optuženog R. Djuka preko zapadne hemisfere i konačno

ga opkolili u selu na severnoj obali ostrva poznatog kao

Kulebra na Karibima, gde je njegov advokat dobio spor u

vezi s tim da nastavak postupka mora biti na jeziku tog

karipskog plemena. Zbog toga smo poslali tri čoveka u

Berlic72, ali 19 sati pre saslušanja, optuženi je pobegao u

Kolumbiju i nastanio se u ribarskom selu Guažiro blizu

granice sa Venecuelom, gde je službeni sudski jezik

opskurni dijalekat poznat kao „guažiro“. Posle mnogo

meseci, utvrdili smo ko u tom mestu ima jurisdikciju, ali

se optuženi u međuvremenu preselio u nedostupni gornji

deo reke Amazon, gde je uspostavio prijateljstvo sa

plemenom lovaca na glave zvanom „Žibaros". Našeg

poverenika u Manausu poslali smo uzvodno da pronađe i

unajmi lokalnog advokata koji govori „žibaro", ali to

nije uspelo zbog komunikacijskih problema. Zapravo, u

našoj kancelariji u Riju vlada zabrinutost da bi udovica

gorepomenutog manauskog poverenika mogla da iznudi

sudsku odluku na našu štetu - zbog pristrasnosti lokalnog

sudstva - mnogo goru nego što bi sud u našoj zemlji

smatrao razumnom ili čak duševno zdravom.

Dabome. Ali šta je duševno zdravo? Pogotovo u

našoj zemlji - u ovoj Niksonovoj eri propasti. Sad smo svi

ugurani u trip opstanka. Nema više spida koji je bio

gorivo šezdesetih.

Droge koje su nas dizale nisu više u modi. To je bila

fatalna greška u tripu Tima Lirija. Širom Amerike

prodavao je „proširenje svesti“, a nije razmišljao o

mračnoj stvarnosti mesarske kuke koja je čekala one ljude

koji su ga shvatili suviše ozbiljno. Posle Vest Pointa73 i

sveštenstva, izgleda da mu je LSD bio logičan nastavak...

ali nema mnogo satisfakcije u tome što znamo da je gadno

promašio, zato što je mnoge druge povukao u ponor s

njim.

Nije da nisu to zaslužili: nema sumnje da su Svi

Dobili Ono Što Im Sleduje. Svi ti patetični esid frikovi

koji su mislili da mogu da kupe Mir i Razumevanje za tri

dolara po tripu. Ali njihovi porazi su, takođe, i naši. Liri

je sa sobom povukao u ponor osnovnu iluziju stila života

u čijem je stvaranju učestvovao... generaciju trajno

sakatih, neuspelih tragača, koji nikad nisu shvatali suštinu

staromistične zablude Esid Kulture: očajničku

pretpostavku da neko - ili bar neka sila - vodi ka svetlu na

kraju tunela.

To je isto ono okrutno i paradoksalno

dobronamerno sranje koje je održalo katoličku crkvu kroz

vekove. To je, takođe, i etika vojske... slepa vera u neki

viši i mudriji „autoritet“. Papa, General, Premijer... i sve

tako gore do Boga.

Jedan od ključnih momenata šezdesetih bio je kad

su Bitlsi otišli da se poklone Maharišiju74. Bilo bi to kao

da Dilan ode u Vatikan i poljubi papi prsten.

Bili su to prvi ,,gurui“. Akad to nije pomoglo, vratili

su se Isusu. A sad, na tragu Mensonovog

primitivno/instinktivnog uzora, ceo jedan talas bogova

klanovskih komuna poput Mela Limana75, vladara

„Avatara", i onog Kako Li Se Zvaše koji vodi „Duh i

Telo“.

Soni Barger nikad to nije potpuno prihvatio, ali

nikad neće ukapirati koliko je bio blizu da uspostavi svoje

pakleno kraljevstvo. Anđeli Pakla su ga ispušili 1965, na

crti Ouklend-Berkli, kad su po naređenju večitog

opozicionara Bargera, napali prve redove antiratnog

marša. Ispostavilo se da je to bio istorijski raskol

Nadolazećeg Talasa Pokreta Mladih Šezdesetih. To je bio

prvi otvoreni sukob između Bajkera i Dugokosih, a o

važnosti tog sukoba može se čitati u istoriji SDS-a76, koje

je uništeno u neuspešnim naporima da se pomire interesi

radničke klase bajkera/propalica s jedne, i aktivista više

srednje klase studenata s Berklija s druge strane.

U to vreme, niko ko je učetvovao u tim događajima

nije mogao da predvidi posledice

Ginzbergovog/Kizejevog neuspeha da se nagovore

Anđeli Pakla da udruže snage sa radikalnom levicom sa

Berklija. Konačni rascep dogodio se četiri godine kasnije

u Altamontu77, ali to je tada već svima bilo jasno, osim

nekolicini džankija iz rok-industrije i nacionalnoj štampi.

Orgija nasilja u Altamontu samo je izdramatizovala

problem. Realnost je već bila jasna; bolest je

dostigla kulminaciju, a energija Pokreta već je odavno

bila raspršena potrebom za samoodržanjem.

Ah, ovo grozno trabunjanje. Mrska sećanja i ružni

flešbekovi naziru se kroz vreme/maglu Stenijan Strita78...

nema utehe za izbeglice, nema svrhe osvrtati se. Pitanje

je, kao i uvek, šta sada?...

Sručio sam se u krevet u ,,Flamingu“ sa strepećim

osećajem da smo okolina i ja previše daleko. Dogodiće

se nešto ružno. Siguran sam. Soba je ličila na mesto gde

se odi-grao neuspeli zoološki eksperiment sa viskijem i

gorilama. Razbijeno trometarsko ogledalo, još uvek je

visilo na mestu - ružan dokaz popodneva kad je moj

advokat divljao sa čekićem za kokose i razbio ogledalo i

sve sijalice.

Zamenili smo svetla paketom crvenih i plavih

sijalica za božićnu jelku iz ,,Sejfveja“, ali ogledalo nismo

mogli da zamenimo. Krevet mog advokata izgledao je kao

nagorelo pacovsko gnezdo. Vatra je pojela gornju

polovinu, a ostale su samo raštrkane žice i nagoreli dušek.

Srećom, sobarice nisu više zalazile u našu sobu posle

groznog sukoba koja se dogodila u utorak.

Spavao sam kad je sobarica tog jutra ušla u sobu.

Zaboravili smo da okačimo znak ,,Ne uznemiravaj“... pa

je upala u sobu i iznenadila mog advokata koji je potpuno

go klečao i povraćao u svoje cipele u ormanu, misleći da

se nalazi u kupatilu... A onda se okrenuo i video ženu s

licem Mikija Runija kako bulji u njega. Nije mogla ni reč

da progovori, samo je drhtala, uplašena i zbunjena.

„Držala je tu metlu za pod kao da je sekira“, rekao

je moj advokat. „Zato sam izleteo iz ormara, nekako

pogrbljeno skakutajući, i dalje bljuvajući, i zgrabio je za

kolena... uradio sam to instinktivno, mislio sam da hoće

da me ubije... kad je počela da vrišti, stavio sam joj u usta

kesicu za led.“

Da, sećam se tog krika... jedan od najstrašnijih

zvukova koje sam ikada čuo. Probudio sam se i video da

se moj advokat očajnički rve sa nečim što je izgledalo kao

stara žena. U sobi je šištala električna buka TV-a koji je

bio maksimalno pojačan na nepostojećem kanalu. Jedva

sam mogao da čujem kako žena kriči dok pokušava da

izvadi kesicu za led iz usta... ali nije mogla da se bori s

ogromnim golim telom mog advokata. Kad je priterao u

ugao iza televizora, stegnuo je za vrat a ona je zavijala:

„Molim vas... molim vas... ja sam samo sobarica... nisam

ništa loše mislila...“

Skočio sam iz kreveta, zgrabio novčanik i stavio joj

ispred lica novinarsku značku Dobrotvornog

policijskog udruženja.

„Uhapšeni ste!“ dreknuo sam.

,,Ne!“ zastenjala je. ,,Ja sam samo htela da

počistim!“ Moj advokat se teško dišući podigao na noge.

„Mora da je koristila rezervni ključ za poslugu“, rekao je.

„Glancao sam cipele u ormaru i primetio sam da se

ušunjala - pa sam je zgrabio.“ Tresao se, povraćka mu je

curila niz bradu, ali video sam da kapira ozbiljnost

situacije. Ovog puta, naše ponašanje prešlo je granicu

intimne izopačenosti. Obojica smo, potpuno goli, buljili u

izbezumljenu staru ženu - hotelsku radnica - koja je ležala

na podu i grčila se od straha i histerije. Morali smo ovo da

rešimo.

,,Ko vas je terao da ovo radite?“ pitao sam je. ,,Ko

vas je potplatio?“

,,Niko!“ zakukala je. ,,Ja sam sobarica!“

,,Lažete!“ povikao je moj advokat. „Tražili ste

dokaze! Ko vas je na to nagovorio - direktor?“

„Radim u hotelu!“ rekla je. „Samo čistim sobe.“

Okrenuo sam se mom advokatu. ,,Ovo znači da znaju šta

imamo“, rekao sam. „Poslali su ovu siromašnu ženu da

ga ukrade.“

,,Ne!“ povikala je. ,,Ne znam o čemu govorite!“

,,Sereš!“ rekao je moj advokat. ,,I ti si deo!“

„Deo čega?“

„Lanca droge“, rekao sam. „Mora da znaš šta se

dešava u ovom hotelu. Šta misliš zašto smo mi ovde?“

Gledala je u nas i pokušala da govori, ali je samo

lupetala. „Znam da ste policajci“, konačno je rekla. „Ali

sam mislila da ste ovde samo zbog seminara. Kunem se!

Samo sam htela da počistim sobu. Ne znam ništa o drogi!“

Moj advokat se nasmejao. ,,Ma, ne zezaj dušo.

Nemoj samo da mi kažeš da nikad nisi čula za Grandža

Gormana.“

,,Ne!“ povikala je. „Kunem se da nikad nisam

čula!“ Moj advokat je glumio da razmišlja, a onda se

sagnuo da pomogne staroj dami da se digne na noge.

„Možda govori istinu“, rekao mi je. „Možda stvarno nije

umešana.“

„Nisam! Kunem se!“ povikala je.

,,Pa, u tom slučaju“, rekao sam, „možda je bolje da

je ne privodimo. Možda može da nam pomogne.“

,,Da“, nestrpljivo je rekla. „Uradiću sve što želite!

Ja mrzim drogu!“

,,I mi, gospođo", rekao sam.

„Mislim da bi trebalo da je stavimo na platni spisak

kao honorarca“, rekao je moj advokat. „Neka je provere,

a onda stave na spisak za Jedan Veliki mesečno, zavisno

od toga koliko nam donese.“

Ženino lice se odmah promenilo. Više nije bila

uznemirena što priča sa dvojicom golih muškaraca; jedan

je, nekoliko minuta ranije, hteo da je zadavi.

„Misliš da možeš?“ pitao sam je.

,,Šta?“

„Jedan telefonski poziv dnevno“, rekao je moj

advokat. „Samo reci šta si videla.“ Potapšao je po ramenu.

,,Ne brini ako se tvoja priča ne uklapa. To je naš problem.“

Žena se nacerila. ,,Za to biste mi platili?”

„Prokleto si u pravu“, rekao sam. „Ali ako zucneš

nešto bilo kome - ideš u zatvor do kraja života.“

Klimnula je glavom. „Pomoći ću vam kako znam i

umem“, rekla je. „Ali koga treba da zovem?“

,,Ne brini se za to“, rekao je moj advokat. „Kako se

zoveš?“

,Elis“, rekla je. „Samo nazovite servis za pranje

rublja i tražite Elis.“

„Bićeš kontaktirana“, rekao sam. ,,To će potrajati

nedelju dana. Dotle, širom otvori oči i pokušaj da se

ponašaš normalno. Može li to?“

„Naravno, gospodine!" rekla je. „Da li ću vas

ponovo videti gospodo?“ Nasmešila se. „Mislim, posle

ovoga...“

,,Ne“, rekao je moj advokat. „Nas šalju iz Karson

Sitija. Tebe će kontaktirati inspektor Rok. Artur Rok.

Pretvaraće se da je političar, ali lako ćeš ga prepoznati.“

Žena kao da je oklevala.

„Šta nije u redu?“ pitao sam. „Nešto nam nisi

rekla?“ „O, ne!“ brzo je odgovorila. „Pitam se - ko će

me plaćati?“

,,Za to će se pobrinuti inspektor Rok“, rekao sam.

,,Hiljadu dolara u kešu svakog devetog u mesecu.“

„Oh, Bože!“ uzviknula je. ,,Za taj novac ću uraditi

bilo šta!“

,,Ti i mnogi drugi“, rekao je moj advokat.

„Iznenadila bi se ko je sve na platnom spisku - baš ovde u

hotelu.“

Ovo je pogodilo. ,,Je l’ ih poznajem?“

,,Verovatno“, rekao sam. „Sve je to tajno. Ako se

desi nešto ozbiljno, neko će te kontaktirati javno -

lozinkom.“

,,Kojom?“

„Ruka Ruku Mije“, rekao sam. „Čim to čuješ, kaži:

Ne bojim se ničega. Tako će te prepoznati.“

Klimnula je glavom, a onda je nekoliko puta

ponavljala lozinku, a mi smo je slušali da se uverimo da

je zapamtila.

,,U redu“, rekao je moj advokat. ,,To je sve za sad.

Verovatno se više nećemo viđati dok ne počnu hapšenja.

Biće bolje da nas ignorišeš dok ne odemo. Nema potrebe

da čistiš sobu. Samo ostavi sapune i peškire ispred vrata,

tačno u ponoć.“ Nasmešio se. „Tako nećemo morati da

rizikujemo da se dogodi još neki ovakav incident. Zar

ne?“

Krenula je ka vratima. „Kako vi kažete, gospodo.

Ne mogu da vam objasnim koliko mi je žao što se ovo

desilo... ali ja stvarno nisam imala pojma.“

Moj advokat je ispratio. „Nema problema“, rekao

je. „Sad je sve gotovo. Hvala Bogu da još ima pristojnih

ljudi.“

Smeškala se dok je zatvarala vrata za sobom.

12. Povratak u „Cirkus-Cirkus"... Traženje

čovekolikog majmuna... dođavola s američkim snom

PROŠLA su skoro 72 sata od tog čudnog susreta, a

nijedna sobarica nije kročila u našu sobu. Šta li im je Elis

rekla? Jednom smo je videli na parkingu kako gura kolica

s posteljinom, ali smo se pravili da je ne poznajemo i

činilo se da to razume.

Ali to nije moglo da potraje još dugo. Iskorišćeni

peškiri bili su svuda po sobi. Pod u kupatilu bio je

prekriven sa petnaestak centimetara sapuna, povraćke,

kora od grejpfruta i razbijenog stakla. Kad sam hteo da

pišam, morao sam da obuvam cipele. Na čupavom

šarenom tepihu bilo je toliko semenki marihuane da je bio

zelen.

Uopšteno, apartman je bio toliko odvratan da je

podsećao na smetlište. Mislio sam da verovatno mogu da

se izvučem ako kažem da je to neka izložba „Isečci iz

života“ koju smo doneli iz Hejg Strita da pokažemo

drugim pandurima iz zemlje kako izgleda život

narkomana koji su ogrezli u prljavštinu i izopačenost.

Ali kakvi su to zavisnici koji su koristili sve one

ljuske kokosa i kore dinje? Da li bi džankiji ostavili toliko

nepojedenog pomfrita? I one lokve skorenog kečapa na

komodi?

Možda. Ali zašto toliko pića? I pornografske

fotografije iscepane iz petparačkih časopisa kao što su

„Švedske kurve“ ili „Orgije u Kazbi“, nalepljene na

razbijeno ogledalo premazano senfom koji se stvrdnuo u

žućkastu kom... i svi ovi znakovi nasilja, i crvene i plave

sijalice i krhotine stakla koje su nalepljene na zidove...

Ne, to nisu tragovi normalnog, bogobojažljivog

džankija. Previše su divlji i agresivni. U ovoj sobi ima

dokaza konzumiranja skoro svake droge poznate

civilizovanom čoveku još od 1544. To bi moglo da se

objasni samo kao montaža, neka vrsta hiperbolisanog

srednjevekovnog eksponata, sastavljenog veoma pažljivo

da bi se pokazalo šta može da se desi ako bi 22 ozbiljna

narkomana - svaki sa drugačijom zavisnošću -

bila zatvorena zajedno u istoj sobi pet dana i noći bez

spavanja.

Zaista. Ali naravno da to nikad ne može da se

dogodi u Stvarnom Životu, gospodo. Ovo je samo zbog

demonstracije...

Iznenada je zazvonio telefon i trgnuo me iz

maštanja. Pogledao sam ga. Riiiiinnnnngggg.... Bože, šta

sada? Je li to to? Skoro da sam mogao da čujem kreštavi

glas direktora, gospodina Hema, kako mi kaže da policija

dolazi u moju sobu, i moli me da ne pucam dok razbijaju

ulazna vrata.

Riiiing... Ne, oni ne bi prvo zvali. Kad odluče da me

uhapse, verovatno će postaviti zasedu u liftu: prvo mejs,

a onda skenjaj-ga-na-pod. To će se dogoditi bez najave.

Rešio sam da podignem slušalicu. Bio je to moj

prijatelj Brus Ines. Zvao je iz ,,Cirkus-Cirkusa“. Pronašao

je čoveka koji hoće da proda čovekolikog majmuna o

kome sam se raspitivao. Traži 750 dolara.

,,Pa kakav je to prevarant?“ pitao sam. „Sinoć je bilo

400.“

„Kaže da je pripitomljen za život u kući“, rekao je

Brus. „Sinoć ga je pustio da prespava u prikolici, a ovaj

mu se israo u tuš-kabinu.“

„To ništa ne znači“, rekao sam. „Majmune privlači

voda. Sledeći put će se israti u lavabo.“

„Možda bi trebalo da dođeš i cenjkaš se s njim“,

rekao je Brus. „Tip sedi pored mene u baru. Rekao sam

mu da ti zaista želiš čovekolikog majmuna i da ćeš ga

dobro odgajati. Mislim da će pregovarati. Stvarno je vezan

za tu smrdljivu stvar. Lisicama. Majmun je u baru, sedi u

prokletoj barskoj stolici i balavi u kriglu s pivom.“

,,U redu“, rekao sam. „Dolazim za desetak minuta.

Ne daj da se bitanga napije. Hoću da ga upoznam u

prirodnom stanju.“

Kad sam stigao pred glavni ulaz ,,Cirkus-Cirkusa“,

ubacivali su nekog matorca u kola hitne pomoći. „Šta se

dogodilo?“ pitao sam parking-službenika.

„Nisam siguran“, odgovorio je, „Neko reče da ga je

strefila srčka. Ali video sam da je isečen na potiljku.“ Seo

je u kita i dao mi kupon. ,,Da vam sačuvam piće?“ pitao

je i podigao veliku čašu tekile sa sedišta. „Mogu da je

stavim u frižder.“

Klimnuo sam glavom. Ovde ljudi poznaju moje

navike. Toliko sam često ulazio i izlazio, sa Brusom i

članovima benda, da su me službenici znali po imenu -

iako se nikada nisam predstavio niti me je iko ikad pitao.

Pretpostavio sam da su prekopali pretinac u kolima i videli

notes s mojim imenom.

Pravi razlog, koji mi nije pao na pamet, bio je da

sam još uvek nosio pločicu s imenom sa policijskog

seminara. Potpuno sam zaboravio da je na gornjem džepu

moje šarene jakne za lov na ptice. Nema sumnje da su

pretpostavili da sam neki uvrnuti tajni agent... a možda i

nisu; možda su bili fini prema meni, jer su mislili da neko

ko je dovoljno lud da se predstavlja ko pandur dok se

vozika po Vegasu u belom kadilaku sa pićem u mci, mora

da je Mudonja, a možda čak i opasan tip. Na sceni gde

niko ambiciozan nije ono što predstavlja, nema mnogo

rizika u izigravanju pravog ludaka. Posmatrači će jedan

drugom klimati glavama i mrmljati o „folirantima bez

stila“.

Druga strana medalje je „Prokletstvo! Ko je ovo?“

sindrom. Ovo dolazi od vratara i konobara koji

pretpostavljaju da svako ko se ponaša ludo, a ostavlja

veliki bakšiš, mora biti neko važan - što znači da mu treba

ugađati.

Ali ovo ništa ne znači kad vam je glava puna

meskalina. Samo lunjate okolo, radeći ono što smatrate

ispravnim, a to najčešće i jeste tako. Vegas je prepun ljudi

koji su prirodno uvrnuti - tako da droge i nisu problem,

osim pandurima i sindikatima koji se bore protiv dopa.

Psihodelici su skoro irelevantni u gradu gde možete da

uđete u kazino, u bilo koje doba dana i noći, i vidite

razapinjanje gorile - na svetleći neonski krst koji se

iznenada pretvara u točak ruleta koji obrće životinju u

krugovima iznad glava za kockarskim stolovima.

Brusa sam pronašao u baru, ali nigde nije bilo

majmuna. „Gde je?“ pitao sam. „Spreman sam da napišem

ček. Vodim prokletinju kući avionom. Već sam rezervisao

dva sedišta u prvoj klasi - R. Djuk i Sin.“

„Vodićeš ga u avion? “

,,Da, dođavola“, odgovorio sam. „Misliš da smeju

nešto da mi prigovore? Da mi ukažu na mane mog sina?“

Slegnuo je ramenima. „Zaboravi“, rekao je. „Malo

pre su ga odveli. Napao je nekog starca u baru. Kreten je

počeo da gnjavi konobara kako „dozvoljava da bosonogi

ološ ulazi u lokal“ i tad je majmun kriknuo - toliko glasno

da ga je matorac polio pivom. Majmun je poludeo, skočio

je sa stolice i odgrizao parče glave starcu... barmen je

pozvao hitnu, a onda su došli i panduri i odveli majmuna.“

,,Prokletstvo“, rekao sam. „Koliko je kaucija? Hoću

tog majmuna.“

,,Daj, smiri se“, rekao je Brus. „Bolje nemoj da

prilaziš zatvoru. Samo čekaju da ti stave lisice. A to ti ne

treba.“

Malo sam razmišljao i zaključio sam da je

verovatno u pravu. Nema smisla da sve upropastim zbog

nekog agresivnog majmuna koga čak nisam ni upoznao.

Koliko sam shvatio, može da odgrize komad moje glave,

ako mu platim kauciju. Biće mu potrebno dosta vremena

da se povrati od šoka što je iza rešetaka, a ja ne mogu

toliko da čekam.

„Kad pališ?“ pitao me Brus.

„Što pre“, rekao sam. „Nema više smisla da se

muvam po ovom gradu. Imam sve što mi treba. Još nešto

bi me samo zbunilo.“

Izgledao je iznenađeno. ,,Našao si Američki San?“

pitao je. ,,U ovom gradu?“

Klimnuo sam glavom. „Baš sad sedimo na žili

kucavici“, rekao sam. „Sećaš se priče o gazdi ovog mesta

koju nam je ispričao direktor? Kako je od malih nogu

želeo da pobegne od kuće i priključi se cirkusu?“

Brus je naručio još dva piva. Pogledao je po kazinu,

a onda slegnuo ramenima. ,,Da, kapiram šta hoćeš da

kažeš“, rekao je. „Sad bitanga ima sopstveni cirkus, i

pored toga, licencu za lopovluk. U pravu si - on je

primer.“

,,Apsolutno“, rekao sam. ,,To ti je čisti Horacio

Aldžer, to je suština njegovog stava. Pokušao sam da

ugovorim razgovor s njim, ali mi je neka lezbijka rekla da

odjebem – imala je glas notorne pijanice i tvrdila je da je

Glavna Sekreterica. Rekla mi je da on mrzi novinare više

nego bilo šta drugo u Americi.“

„On i Spiro Agnju“, rekao je Brus.

„Obojica su u pravu“, rekao sam. „Pokušao sam da

kažem toj ženi da se slažem sa svim za šta se on zalaže,

ali mi je rekla da se gubim iz grada i ne pomišljam da

uznemiravam Gazdu. ,,On stvarno mrzi novinare“, rekla

je. „Ovo ne morate da shvatite kao upozorenje, ali da sam

na vašem mestu, ja bih to tako shvatila...““

Brus je klimnuo glavom. Gazda mu je plaćao 1.000

dolara nedeljno da odradi dva seta svake večeri u

„Leopard Laundžu“, i još 2.000 za bend. Morali su samo

da dva sata prave paklenu buku. Gazdu je boleo kurac šta

sviraju, samo da ritam bude brz i pojačala odvrnuta na

najjače, da bi privukli ljude u bar.

Bilo je čudno sedeti u Vegasu i slušati kako Brus

peva tako moćne stvari kao što su ,,Čikago79“ ili „Kantri

Song80“. Kad bi se uprava samo potrudila da čuje

tekstove, ceo bend bi uvaljali u katran i perje.

Nekoliko meseci kasnije u Aspenu, Brus je pevao

iste pesme u klubu prepunom turista. Kad su završili

poslednji set, bivši Astronaut81 prišao je našem stolu i

počeo da viče pijane superpatriotske gluposti,

usredsredivši se na Brusa: „Odakle ti muda, prokleti

Kanađanine, da dođeš ovde i vređaš moju zemlju?“

„Kaži to meni“, rekao sam. ,,Ja sam Amerikanac.

Živim ovde i slažem se sa svakom jebenom rečju koju on

peva.“

U tom trenutku došlo je obezbeđenje. Snagator se

misteriozno nasmešio i rekao: „Dobro veče, gospodo.

Čing kaže da je vreme da se stišate, zar ne? Niko ne

maltretira muzičare u ovom lokalu, je l’ to jasno?“

Astronaut je otišao mrmljajući kako će upotrebiti

svoj uticaj za „brzu promenu“ imigracionih zakona.

„Kako se zoveš?“ pitao me dok ga je izvodilo

obezbeđenje.

„Bob Cimerman“, rekao sam. „Ako postoji nešto što

mrzim, to su glupavi Poljaci.“

„Misliš da sam Poljak?“ uzviknuo je. „Štrokava

lenštino! Svi ste vi govna! Vi ne predstavljate ovu

zemlju!“

„Bože, nadamo se da je ne predstavljaš ni ti“,

promrmljao je Brus. Astronaut je i dalje besneo dok ga je

obezbeđenje guralo na ulicu.

Sledeće večeri u drugom restoranu, Astronaut je s

društvom tamanio hranu - potpuno trezan - kad mu je

iznenada četrnaestogodišnji dečak tražeći autogram.

Astronaut se za trenutak nećkao, glumio da mu je

neprijatno, a onda je nažvrljao potpis na parčetu papira

koje mu je dao dečak. Dečak je pogledao autogram, a

onda ga pocepao i bacio na Astronautova kolena. ,,Ne voli

vas baš svako, čoveče“, rekao mu je. Zatim se vratio i seo

za sto udaljen nekoliko metara.

Astronautovo društvo je zanemelo. Desetak ljudi -

supruge, direktori i stariji inženjeri koji su se dobro

provodili u Aspenu. Sad su izgledali kao da im je neko

poprskao proliv po stolu. Niko nije rekao ni reč. Brzo su

večerali i otišli ne ostavljajući bakšiš.

Toliko o Aspenu i Astronautima koji ne bi imali

ovakvih problema u Vegasu.

Malo ovog grada pružiće vam mnogo iskustva.

Posle pet dana u Vegasu imate osećaj da ste tu pet godina.

Nekim ljudima se to dopada - ali nekim ljudima se dopada

i Nikson. On bi bio savršen za gradonačelnika Vegasa; sa

Džonom Mičelom kao šerifom i Agnjuom kao direktorom

gradske čistoće.

13. Kraj puta... Smrt Kita... Natapanje znojem na

aerodromu

KAD sam pokušao da sednem za kockarski sto,

prišlo mi je obezbeđenje. ,,Vi ne pripadate ovde“, rekao

mi je tiho jedan od njih. „Idemo napolje.“

„Zašto da ne“, rekao sam.

Odveli su me do prednjeg ulaza i pozvali da mi

dovezu kita. „Gde vam je prijatelj?“ pitali su dok smo

čekali.

„Koji prijatelj?“

„Veliki Latinoamerikanac.“

,,Slušajte“, rekao sam im, ,,ja sam doktor

žurnalistike. Ne družim se s takvim tipovima.“

Na to su se nasmejali. ,,A ovo?“ rekli su i pokazali

mi veliku fotografiju mog advokata i mene kako sedimo

u ringišpil-baru.

Slegnuo sam ramenima. ,,To nisam ja“, rekao sam.

,,To je Tompson. On piše za „Roling Stoun“... zaista

opasan i lud tip. A ovaj pored njega je mafijin plaćeni

ubica u Holivudu. Sranje, da li ste proučili ovu

fotografiju? Koji manijak bi tumarao po Vegasu noseći

jednu crnu rukavicu?“

,,To smo primetili“, rekli su . ,,A gde je on sada?“

Slegnuo sam ramenima. „Kreće se prilično brzo“,

rekao sam. „Dobija naloge iz Sent Luisa.“

Dobro su me pogledali. ,,A otkud vi znate sve ovo?“

Pokazao sam im svoju zlatnu značku policijskog sindikata

i okrenuo im leđa. „Ponašajte se prirodno“, šapnuo

sam. „Nemojte da me odate.“

Kad sam odvezao kita, još uvek su tamo stajali.

Službenik je dovezao auto u pravom trenutku. Dao sam

mu 5 dolara i izleteo na ulicu sa stilom - škripeći gumama.

Sad je sve bilo gotovo. Odvezao sam se u

,,Flamingo“ i preneo prtljag u auto. Pokušao sam da

podignem krov ne bih li se malo kamuflirao, ali nešto nije

bilo u redu sa motorom. Svetlela je crvena lampica

alternatora - još otkako sam kitom ušao u jezero Mid na

vodeni test. Pažljivo sam pogledao instrument-tablu i

video da mi je svako strujno kolo bilo potpuno sjebano.

Ništa nije radilo. Čak ni farovi. Kad sam hteo da uključim

klima-uređaj, čuo sam gadnu eksploziju ispod haube.

Krov na spuštanje se napola zaglavio, ali sam ipak

odlučio da ga odvezem do aerodroma. Ako se ovo

prokleto đubre bude pokvarilo, napustiću ga i pozvati

taksi. Jebeno đubre iz Detroita. Ne treba im dozvoliti da

prave ovakva sranja.

Kad sam stigao na aerodrom, sunce je izlazilo.

Ostavio sam kita na VIP parkingu. Petnaestogodišnji

klinac je došao da ga proveri, ali odbio sam da odgovorim

na njegova pitanja. Uzbudio se kad je video u kakvom je

stanju auto. „O, Bože!“ stalno je govorio. „Kako se ovo

dogodilo?“ Obilazio je oko auta i upirao prstom u

ulegnuća i izgrebotine.

,,Znam“, kažem. „Baš su ga razbili. Ovo nije dobar

grad za vožnju u kabrioletu. Najgore je bilo na bulevam

ispred

,,Sahare“. Znaš onaj ugao gde se skupljaju džankiji?

Bože, ne mogu da verujem da su odjednom poludeli.“

Klinac nije bio preterano bistar. Još u mladosti lice

mu je izgledalo glupavo, a sad je bilo prekriveno užasom.

,,Ne brini“, rekao sam. „Osiguran sam.“ Pokazao

sam mu odredbe u ugovoru ispisane sitnim slovima, gde

je pisalo da sam osiguran od svakakve štete, za samo dva

dolara dnevno.

Kad sam otišao, klinac je još uvek klimao glavom.

Malo mi je bilo krivo što sam ga ostavio da se petlja s

autom. Nije bilo načina da se objasni sva ta šteta. Auto je

bio dokrajčen, potpuno sjeban, olupina. U normalnim

okolnostima, čim bih ga vratio, odmah bi me uhapsili... ali

ne u ranu zoru, kad u rent-a-caru radi samo ovaj klinac.

Na kraju krajeva, ipak sam ja VIP. Inače mi ne bi ni

iznajmili auto...

Neka se kokoš vrati u kokošinjac, pomislio sam dok

sam žurio na aerodrom. Još uvek je bilo previše rano da

bih se ponašao normalno, pa sam odlučio da se ugnezdim

u kafe uz losanđeleski ,,Tajms“. Negde u hodniku

džuboks je svirao „Jedan dim preko granice“. Na trenutak

sam oslušnuo, ali nervni završeci više ništa nisu

percipirali. Jedina pesma koju bih mogao da razumem bila

bi „Mister Tambourine Man“ ili možda „Memphis Blues

Again“82.

„Aaaauuuuu, mama.... je li ovo stvarno.... kraj?“

Avion je poletao u osam, što znači da sam morao da

ubijem dva sata. Osećao sam se očajno upadljivo. Nije

bilo sumnje da me traže; mreža se spušta... samo je pitanje

vremena kad će me saterati u ugao kao divlju zver.

Predao sam prtljag na pokretnu traku. Sve osim

kožne torbe na ramenu pune droge i .357. Imaju li proklete

detektore za metal na aerodromu? Prošetao sam se do

ulaza za ukrcavanje i tražio crne kutije, ali sam se trudio

da izgledam opušteno. Nijednu nisam video. Odlučio sam

da rizikujem - samo projuri kroz ulaz sa velikim

osmehom, mrmljajući o „padu deonica čelika na berzi...“

Samo još jedan propali prodavac koji odlazi. Za sve

je krivo ono đubre Nikson. Baš tako. Odlučio sam da će

biti prirodnije ako nađem nekog s kim bih mogao da

brbljam - one rutinske gluposti koje pričaju putnici:

„Kako si, druže? Sto posto se pitaš što se ovako

znojim? Daaaa. Dođavola, matori! Jeste danas čitali

novine?... Ne biste verovali šta su one bitange danas

napravile!“

Računao sam da je to dobra mimikrija... ali nisam

mogao da nađem nekog ko je izgledao dovoljno

bezopasno za razgovor. Aerodrom je bio prepun ljudi koji

su izgledali kao da bi mogli da me otkucaju ako napravim

pogrešan potez. Osećao sam paranoju... kao Trbosek koji

beži od Skotland Jarda.

Gde god sam bacio pogled, video sam svinje... zato

što je tog jutra aerodrom Las Vegasa zaista je bio prepun

pandura: masovni egzodus posle vrhunca Seminara

okružnih javnih tužilaca. Kad sam to shvatio osetio sam

se mnogo bolje...

Izgleda

da je sve završeno.

Jesi li spreman?

Spreman?

Pa, zašto da ne? Ovo je težak dan u Vegasu. Hiljadu

policajaca odlazi iz grada trčkarajući u grupama od četiri

ili šest članova. Vraćaju se kući. Seminar o drogama se

završio. Aerodrom je brujao od grubih razgovora. Mala

piva i Bladi Meri, i poneka žrtva osipa od pazušne futrole

za pištolj koja utrljava ,,meksanu“. Nema smisla da se to

skriva. Neka kaže šta ga muči... ili neka bar pusti malo

vazduha.

Da, puno vam hvala... mislim da sam otkinuo

dugme na pantalonama. Nadam se da neće spasti. Ne biste

hteli da mi spadnu pantalone, zar ne?

Ne, jebiga. Ne danas. Ne nasred lasvegaskog

aerodroma, u ovo znojno i teško jutro na samom kraju

masovnog susreta na temu Narkotici i Opasne Hemikalije.

„Kad voz... uđe u stanicu... pogledam je u oči...“

Tugaljiva muzika na aerodromu.

,,Da, teško je reći, kad je ljubav uzaludna...“83

S vremena na vreme dođe jedan od onih dana kad je

sve uzalud... kamen oko vrata od početka do kraja; ako

znate šta je dobro za vas, kad dođe takav dan, šćućurite se

u siguran ugao i posmatrajte. Možete malo i razmišljate.

Izvalite se u jeftinu drvenu stolicu, sakrijte se od ljudi, i

mudro popijte pet ili osam badvajzera... popušite kutiju

kraljevskog marlbora, pojedite sendvič sa puterom od

kikirikija, i konačno, kad padne mrak, progutajte malo

dobrog meskalina... a onda malo kasnije, pravac plaža.

Zatim u surferski položaj, u magli, a posle toga nek’ vam

talasi zapljuskuju hladna stopala... gazeći kroz plemena

divljih ribica... ptica trkačica, glupih malih ptica, kraba i

tu i tamo perverznjaka ili klošara koji leži zavijen u rite,

lutajte usamljeni među dinama i granjem...

Ovo vam je makar potrebno za početak - sem ako

imate sreće i dobijete nešto bolje. Ali na plaži nema

komplikacija kao na usijanom lasvegaskom aerodromu.

Osetio sam se veoma upadljivo. Amfetaminska

psihoza? Paranoidna demencija? Šta je to? Moj

argentinski prtljag? Ovo ćopanje, zbog koga su jednom

davno odbili da me prime u mornaricu?

Dabome! Ovaj čovek nikada neće hodati uspravno,

kapetane! Zato što mu je jedna noga duža od druge... Ne

mnogo. Oko centimetar, a to je tri milimetra više nego što

kapetan može da toleriše.

Zato smo se razišli. On je prihvatio da bude

zapovednik broda u Južnom kineskom moru, a ja sam

postao doktor gonzo novinarstva... i tako, mnogo godina

kasnije, dok sam ubijao vreme na lasvegaskom

aerodromu, uzeo sam novine i pročitao da se kapetan ovaj

put baš sjebao:

DOMOROCI IZMASAKRIRALI

ZAPOVEDNIKA BRODA POSLE ,,SLUČAJNOG“

NAPADA NA GUAM

(AOP) - Na američkoj palubi „Crazy Horse", negde

na Pacifiku (25. sep) - Celokupna posada od 3465 ljudi

najnovijeg nosača aviona, danas je u dubokoj žalosti jer

je petoro članova posade, uključujući i kapetana,

iseckano kao ananas u tuči sa Heroinskom policijom u

neutralnoj luci Hong Si. Dr. Blur; brodski sveštenik,

vodio je napetu pogrebnu službu na pisti za poletanje.

Crkveni hor 4. flote pevao je „Tom Thumb’s Blues84"...

dok su brodska zvona neumorno zvonila, ostaci petorice

su spaljeni i spušteni u Pacifik rukom oficira

po kapuljačom zvanog „komandir". Nedugo posle službe,

posada je počela da se međusobno tuče, i svaka

komunikacija s brodom je prekinuta na neodređeno

vreme. Portparol komande 4. Flote u Guamu, rekao je da

mornarica „nema komentara“ na ovu situaciju jer čeka

rezultate istrage na najvišem nivou koju sprovodi tim

civilnih specijalaca rukovođen bivšim okružnim tužiocem

Nju Orleansa Džejmsom Gerisonom.

...Zašto se gnjaviti sa novinama, ako je ovo sve što

one nude? Agnju je bio u pravu. Štampa je banda okrutnih

pedera. Novinarstvo nije profesija, a ni zanat. To je jeftina

bara za odjebane i odbačene - sporedan ulaz u čmar života,

prljava popišano-usrana rupa koju su zapečatili

građevinski inspektori, ali dovoljno duboka da se uvuče

pijandura s trotoara i masturbira kao šimpanza u zoo-

kavezu.

14. Zbogom Vegasu... „Božija milost za vas, svinje!"

MUVAO sam se po aerodromu i na ogledalu u

toaletu video da još uvek nosim policijsku pločicu s

imenom: ravna, narandžasta, plastična, pravougaona

pločica na kojoj piše „Raol Djuk, specijalni islednik, Los

Anđeles“.

Skini to, pomislio sam. Baci je. Šou je gotov... i nije

dokazao ništa. Bar ne meni. A svakako ni mom advokatu

- koji je takođe nosio pločicu - ali on je sada u Malibuu i

leči paranoju.

Bilo je to gubljene vremena, inferiorno

podjebavanje koje je bilo samo - sad je to jasno - jeftini

izgovor za hiljadu pandura da provedu vikend u Vegasu

na račun poreskih obveznika. Niko ništa nije naučio - bar

ne nešto novo. Osim možda ja... a sve što sam naučio je

da Nacionalno udruženje okružnih javnih tužilaca kasni

desetak godina za surovom istinom i nemilosrdnom

kinetičkom stvarnošću onog što su nedavno naučili da

zovu „Potkultura Droge“, ovog smrdljivog leta

Gospodnjeg 1971.

Još uvek deru poreske obveznike za hiljade dolara

da bi snimili filmove o „opasnostima LSD-a“, kad svako

zna - osim pandura - da je potražnja za psihodelicima

toliko opala da dileri na veliko više i ne rade sa

kvalitetnim esidom ili meskalinom - osim kao uslugu

specijalnim mušetrijama: uglavnom diletantima preko

tridesete - kao što smo moj advokat i ja.

Danas su na tržištu najtraženiji spuštalice - droge za

opuštanje. Crveni i dop - sekonal i heroin - i loša

domaća trava prskana svim i svačim: od arsenika do

sredstva za smirivanje konja. Danas se najviše prodaje

ono što će te sjebati - izazvati kratak spoj u mozgu i

uzemljiti ga što je moguće duže. Dilovanje se iz geta

proširilo na predgrađa. Čovek iz predgrađa sada se bode

pod kožu, ili direktno u venu... na svakog bivšeg

navučenog na spid koji je došao do horsa, ima dvesta

klinaca koji su sa sekonala odmah prešli na iglu. Nisu se

čak ni potrudili da probaju spid.

Dizalice više nisu u modi. Na tržištu 1971, metadrin

je toliko redak kao npr. čisti esid ili DMT. „Proširenje

svesti“ otišlo je sa Lindonom Džonsonom... a ne vredi

ništa, istorijski posmatrano, što su spuštalice došle s

Niksonom.

Bez problema sam dokopao do aviona, i osetio sam

talase loših vibracija od drugih putnika... ali glava mi je

bila toliko sjebana, da me bilo baš briga da sam u avion

ušao potpuno go prošaran gnojavim ranama od sifilisa.

Bila je potrebna ekstremna fizička sila da me spreči da

uđem u avion. Toliko sam prekoračio običnu iscrpljenost

da sam počeo da se navikavam na ideju permanentne

histerije. Činilo mi se da bi me najmanji nesporazum sa

stjuardesom naterao da zaplačem ili poludim... što je ona

očigledno osetila, i postupala je sa mnom veoma nežno.

Kad sam poželeo led za Bladi Meri, odmah ga je

donela. Kad mi je ponestalo cigareta, dala mi je njenu

paklu. Jedino sam je malo iznervirao kad sam izvadio

grejpfrut iz torbe i počeo da ga režem lovačkim nožem.

Video sam da me posmatra, pa sam pokušao da sve

prebacim na zajebanciju. ,,Ne idem nigde bez grejpfruta“,

rekao sam. „Teško je pronaći dobar - osim ako niste

bogati.“

Klimnula je glavom.

Sevnuo sam grimasom/osmehom, ali je bilo teško

znati šta ona misli. Znao sam da je sasvim moguće, da je

već odlučila da me u kavezu skine s aviona čim sletimo u

Denver. Neko vreme sam je gledao pravo u oči, ali ostala

je prisebna.

Spavao sam kad je avion dotakao pistu, ali potres

me odmah probudio. Pogledao sam kroz prozor i video

Roki Mauntins. Šta ja, koj’ kurac, radim ovde? Pitao sam

se. Nema svrhe. Odlučio sam da čim budem u

mogućnosti, nazovem mog advokata. Neka mi telegrafski

pošalje lovu da kupim velikog albino dobermana. Denver

je nacionalni centar za ukradene dobermane; dopremaju

iz svih krajeva zemlje.

Kad sam već tu, mogao bih da nabavim opakog psa.

Ali prvo, nešto za moje nerve. Čim sam izašao iz aviona,

otišao sam u aerodromsku apoteku i zatražio od

apotekarke kutiju amila.

Počela je da okleva i vrti glavom. ,,Ne mogu“,

konačno je rekla. ,,Ne mogu da vam prodam ako nemate

recept.“

,,Znam“, rekao sam. „Ali ja sam doktor. Meni ne

treba recept.“

Još uvek je oklevala. ,,Pa... to morate da mi

dokažete.“

,,Naravno“, rekao sam i izvadio novačanik. Kao

slučajno sam ga okrenuo tako da vidi policijsku značku.

Dao sam joj moju Propovedničku Diskontnu Karticu -

koja me identifikuje kao doktora bogoslovije, ovlašćenog

sveštenika Crkve Nove Istine.

Pažljivo je pogledala i vratila mi. Odmah sam osetio

poštovanje u njenom stavu. Oči su joj postale tople.

Kao da je želela da me dotakne. „Nadam se da ćete mi

oprostiti, doktore“, rekla je divno se smešeći. „Morala

sam da pitam. Ovde dolaze razni čudaci. Opasni zavisnici.

Da ne poverujete kakvi.“

,,Ne brinite“, rekao sam, „savršeno vas razumem.

Ali ja imam slabo srce i nadam se...“

,,Svakako!“ uzviknula je i odmah mi dala kutiju

amila. Platio sam joj ne pozivajući se na propovednički

popust. Otvorio sam kutiju i odmah slomio jedan pod

nosem. Ona me posmatrala.

„Budite zahvalni što vam je srce jako i mlado“,

rekao sam. ,,Da sam na vašem mestu, nikad ne bih... ah...

koje sranje!... šta?... Da, izvinite, molim vas, osećam kako

mi nadolazi.“ Okrenuo sam se i oteturao u pravcu bara.

„Božija milost za vas, svinje!“ podviknuo sam

dvojici marinaca koji su izlazili iz wc-a.

Pogledali su me, ali mi ništa nisu rekli. Sad sam već

počeo da se ludački kikoćem. Ali nema veze. Ja sam samo

još jedan sjebani pop sa bolesnim srcem. Jebe mi se, oni

dole u hotelu ,,Palas“ me vole. Uzeo sam još jedan amil, i

kad sam stigao do bara, srce mi je napunilo neverovatnom

radošću. Osećao sam se kao čudovišna reinkarnacija

Horacija Aldžera... Čovek u pokretu... toliko bolestan da

bude potpuno samouveren.

Pogovor

Suviše čudan

da bi živeo,

previše neobičan

da bi umro

Hanter S. Tompson (1937-2005)

Autentična pojava u američkom novinarstvu i

književnosti: novinar, pisac, profesionalni ludak,

provokator, zabavljač, narkofil, egzibicionista,

utemeljivač gonzo novinarstva... Ili kako to Hanter S.

Tompson kaže: „Neki ne uspeju da požive, ali ludi nikad

ne umiru.“

*

Hanter S. Tompson je rođen 18. jula 1937. u

Luizvilu, država Kentaki. Odrastao je u siromaštvu

okružen bogatim malograđanskim porodicama, a još kao

dečak isticao se britkom inteligencijom i delikventnim

ponašanjem. Kao sedamnaestogodišnjak, uhapšen je dok

je s prijateljima pokušavao da opljačka lokalni market.

Iako su sva trojica optužena, zbog slabog društvenog

ugleda svoje porodice, jedino Tompson biva osuđen na

godinu dana popravnog doma, uz uslov da se po isteku

kazne mora prijaviti u vojsku. Kao pitomac američkog

vazduhoplovstva počinje da uređuje interne novine i pod

pseudonimom sarađuje sa lokalnim, civilnim medijima. Iz

vojske ga časno otpuštaju 1958, uz konstataciju da ga je

„nemoguće klasifikovati; jer iako je veoma talentovan, ne

poštuje pravila“. Od tada počinje nemirni život

budućeg samoproklamovanog doktora žurnalistike. Četiri

godine izveštavao je sa Kariba i iz Južne Amerike. Godinu

i po živeo je i ,,jahao“ sa Anđelima Pakla, zloglasnom

motociklističkom bandom. Problemi su nastali kada su

bajkeri od Tompsona tražili deo novca koji je dobijao

pišući članke o njima. Hanter je to oštro odbio, pa ga je

nekoliko Anđela pretuklo - završio je u bolnici sa teškim

telesnim povredama. Ipak, izdavačka kuća „Rendom

Haus“ objavila je 1966. godine dokumentarnu prozu

Anđeli Pakla - koja je dospela na listu bestselera „Njujork

Tajmsa“. Kao predvodnik Frik Pauer stranke, 1969.

godine kandidovao se za šerifa u Aspenu - i izgubio je više

nego tesno. Tada se upoznaje sa Oskarom Akostom,

„nestašnim advokatom" po kome će stvoriti lik otkačenog

advokata u romanu Paranoja u Las Vegasu. Opisano

legendarno putovanje u Las Vegas, zaista se dogodilo

1971. godine. U proleće 1974. Akosti se gubi svaki trag.

Neki veruju da se pridružio mafiji, a neki da su ga ubili

dileri droge. Policija nikad nije rešila ovaj slučaj.

Tompson je živeo u Los Anđelesu, San Francisku i

Njujorku i uglavnom pisao članke i izveštavao sa

sportskih događaja i političkih skupova - a poslednjih

dvadesetak godina živeo je na ranču u Aspenu, država

Kolorado. Do samoubistva 2005, Tompson je objavio

desetak knjiga i preko hiljadu članaka u časopisima i

magazinima (Njujork Herald Tribjun, Kurijer-Žurnal,

Nejšn, Nešnal Obzerver, San Francisko Egzaminer,

Roling Stoun, Ramparts magazin...); takođe, Tompson je

bio pismofil. Daglas Brinkli, jedan od njegovih biografa,

pronašao je u zaostavštini više od 20.000 pisama.

*

Tompsona smatraju utemeljivačem gonzo

novinarstva: to je stil izveštavanja u prvom licu gde

novinar uključuje sebe u događaje, i tako postaje glavni

junak priče. Tompson je stvorio otkačeni lik „doktora

novinarstva" (koristio je pseudonime: Raol Djuk, Džin

Skiner i Džeferson Renk), individuu u apsurdnoj

opasnosti, luckastog izveštača razvaljenog od droga i

alkohola koji upada u autodestruktivnovickaste situacije.

Za Tompsona je izveštavanje uvek bilo divlje putovanje u

centar zbivanja, potpomognuto drogama i alkoholom, uz

analiziranje politike, istorijskih okolnosti; ali takođe i

vrednovanje ljudi, muzike, sebe i vremena u kome živi.

Stil gonzo novinarstva se nalazi na granici između

tradicionalnog novinarstva i književnosti, stvarnosti i

fikcije: Tompson će ostati upamćen po kitnjasto-

urnebesnom stilu, prepoznatljivim kratkim rečenicama

koje prouzrokuju komičan obrt u situacijama koje su

neverovatne (i nemoguće), ali potpuno ubedljive sa realne

tačne gledišta koja otpočetka „leži skrivena“ u poenti.

Zato sve deluje „stvarnije od stvarnog“: tome doprinosi

i to što je siže priča često potpuno verodostojan/istinit.

„Gonzo novinarstvo je stil izveštavanja zasnovan na ideji

V. Foknera da je najbolja fikcija mnogo istinitija od bilo

koje vrste novinarstva - a najbolji novinar to zna...

Objektivno novinarstvo je i dovelo do toga da američki

političari postanu najkorumpiraniji na svetu. Jednostavno,

čovek ne može da bude objektivan ako piše o svinji kao

što je Nikson“, rekao je u jednom intervjuu Tompson.

Kako je glavni junak njegovog pisanja fikcionalni

alter-ego, Tomspon je u jednom intervjuu BBC-ju, rekao

da ponekad oseća čudnu obavezu da živi kao svoj

izmišljeni lik. Bil Kardoso, novinar i Tompsonov prijatelj,

tvrdi da je termin ,,gonzo“ potekao iz irskih pabova, i da

predstavlja čoveka koji je ostao na nogama u „alkoholnom

maratonu“. Pisci koji su prihvatili ovaj stil su Timoti

Edvard Džouns i Pi Džej O’ Rurk. Rok novinarstvo je prvi

veliki izdanak gonzoa, a magazini poput „Roling Stouna“

učvrstili su ovaj novi stil izveštavanja.

*

Posle Drugog svetskog rata, američki pisci načinili

su raskid sa tradicijom u šali se predstavljajući kao oni

koji stvaraju svet posle kraja sveta - danas već dobro

poznata bit generacija tada je „hvatala ozbiljan zalet“; bit

može značiti ,,pretučeni“ ali ,,blaženi“, kako to objašnjava

Džek Keruak, uz Vilijama Barouza i Alena Ginzberga -

rodonačenika bit pokreta. Romani Na putu (1957), Goli

ručak (1959. u Parizu, 1962. u SAD-u) i Let iznad

kukavičjeg gnezda (1962), iako stilski raznorodni,

objedinili su shvatanja i emocije tadašnje nezadovoljne

američke omladine: romantičarski prezir svih konvencija

kao vid pobune protiv nehumanih uslova

života industrijske civilizacije, improvizacija i težnja ka

što prirodnijem izražavanju van svih kanona gramatike,

kao i potpuni razlaz sa svakom vrstom akademizma.

Heroji bit pokreta bili su preteče najveće pobune mladih

protiv iiekog sistema u XX veku - hipi ere.

Međutim, početkom sedamdesetih sjaj velike

erupcije hipi revolucije je izbledeo - dotadašnje verovanje

u ljubav i slobodu pretvorilo se u cinizam. U književnosti

nije bilo nijednog autentičnog dela koje bi povratilo

izgubljenu energiju slobode i razuzdanosti. Ipak, 1972.

godine na američkoj kulturnoj sceni odjeknula je bomba -

roman Paranoja u Las Vegasu — hvaljen i od publike i

od kritike, izazvao je odjek sličan onom koji su desetak

godina ranije pobudila reprezentativna dela bit-umetnika.

Hanter S. Tompson napisao je remek-delo savremene

američke književnosti, dokument o kraju revolucije koja

je nakratko promenila svet - sintezu kratkotrajnog bleska

i dokaz da najviši stupanj savršenstva jednog

pokreta predstavlja ujedno i njegovu propast.

Prvi i drugi deo Paranoje u Las Vegasu izvorno su

se pojavili u novembru 1971. godine u brojevima 95 i 96

tadašnjeg andergraund časopisa Roling Stoun. Posle

neverovatnog uspeha kod čitalaca, sledeće godine

objavljena je i knjiga koja je do danas doživela mnogo

izdanja i prevoda, i prodata je u više od tri miliona

primeraka.

U romanu, Raol Djuk i njegov advokat kreću na

delirijumsko-narkofilsko putovanje u srce Američkog Sna

- u moderni Vavilon (Las Vegas), grad podignut

mafijaškim novcem usred nadrealne pustinje - da bi

izveštavali sa čuvene motociklističke trke Mint 400.

Razbijajući sve šablone „pristojnog ponašanja“, dvojica

osvedočenih avanturista-volšebnika („suviše čudni da bi

živeli, i previše neobični da bi umrli“) doživljavaju

„neotesani, fizički pozdrav sa fantastičnim mogućnostima

koje pruža život u ovoj državi -ali samo za one sa velikim

mudima. A naša su malo manja od slonovskih.“

Infiltrirajući se na Nacionalni seminar okružnih javnih

tužilaca o narkoticima i opasnim psihoaktivnim

supstancama, ovaj par nastranih junaka „koji nisu

predviđeni za masovnu proizvodnju“ eksplicitno parodira

radikalni optimizam tadašnjeg američkog establišmenta u

suzbijanju „opake bolesti mladih“. Oštro kritikujući

tadašnje američko društvo i posredno se rugajući

zloupotrebi individue (ako je Tompson u nešto verovao -

bio je to pojedinac), on nastavlja tamo gde je Norman

Majler stao sa svojim Američkim snom, omogućavajući

čitaocu da legendarni roman razume kao i ludu energiju

utopističkih očekivanja kulture droge s kraja šezdesetih.

Neki kritičari su govorili da ovaj roman popularizuje

droge - ali ovo nije knjiga koja propagira droge, a nije

ni knjiga koja je protiv njih. Jednostavno, prikazane su

obe strane ove pasije, pa je na ,,konzumentu“ da odluči da

li je za ili protiv droga. „Nikom ne bih preporučio alkohol,

drogu, nasilje ili ludilo, ali mene je to uvek inspirisalo“,

rekao je Tompson u jednoj televizijskoj emisiji. Po

Tompsonu, mnogo ozbiljniji problem predstavlja

nemoralni „grad greha“ - svetleća mašina koja crpi teško

zarađene dolare iz džepova lakovernih turista. „Vegas je

prepun ljudi koji su prirodno uvrnuti - tako da droge nisu

problem, osim pandurima i sindikatima koji se bore protiv

dopa. Psihodelici su skoro irelevantni u gradu gde možete

da uđete u kazino, u bilo koje doba dana i noći, i

vidite razapinjanje gorile - na svetleći neonski krst koji se

iznenada pretvara u točak ruleta koji obrće životinju u

krugovima iznad glava za kockarskim stolovima.“

Tompson je jednom izjavio da Paranoju u Las Vegasu

smatra „neuspelim eksperimentom gonzo novinarstva“,

ističući svoju grešku u tome što je morao da prepravlja.

„Pravi gonzo nikada ne prepravlja“, rekao je on. I pored

ove stroge ocene, Paranoja u Las Vegasu je vrhunac

Tompsonovog stvaralaštva, roman po kome je

ostao upamćen: dokument o kraju revolucije koja je

promenila svet: odsjaj prašine koja se slegla posle velikog

bunta. „Polovina šezdesetih bila je izuzetno vreme, a San

Francisko grad u kome je trebalo biti. Možda je sve to

značilo nešto. A, na duge staze, možda i nije... ali nikakvo

objašnjenje, reči, muzika ili uspomene ne mogu vas ganuti

kao osećaj da ste živeli u tom vremenu i tom kutku sveta.

Šta god to značilo...

Teško je poznavati istoriju, zbog svog tog

nagomilanog sranja, ali ako čak i ne verujete istoriji, čini

se da je sasvim razumno pomisliti, da se s vremena na

vreme energija cele jedne generacije sakupi u dugotrajni

blesak, iz razloga koje niko u tom trenutku zaista ne

razume - i koji nikad ne mogu da objasne, gledajući

unazad, šta se zapravo desilo.“

Raol Djuk i njegov advokat traže u Las Vegasu

Američki San - što je ironijski predložak za persiflažu

Horaciju Aldžeru - najtiražnijem američkom piscu u XIX

veku, koji je napisao preko sto romana ukupno prodatih u

preko dvadeset miliona primeraka. Aldžer je na početku

karijere izmislio i promovisao ideju Američkog Sna, i

kasnije je kopirao bezbroj puta: siromašni mladić iz

provincije odlazi „trbuhom za kruhom“ u svet, i

zahvaljujući požrtvovanom radu dobija nagradu -

bogatstvo koje je plod iznenadne sreće. Aldžer je preteča

onog što danas smatramo trivijalnom književnošću. Kao i

Skot Ficdžerald, i Tompson je na svoj način ironijski

razobličio Američki San jer „život postaje neizmerno

bolji kad čovek prestane da ga shvata ozbiljno".

*

Osobenjak i čudak - kako u životu tako i u pisanju

- Tompson se nikada nije ustručavao da jasno i

direktno iznese stavove o svemu što ga okružuje i u čemu

učestvuje. Nikada nije bio previše kritičan prema

književnosti, ali zato nije štedeo novinarstvo: „Štampa je

banda okrutnih pedera. Novinarstvo nije profesija, a ni

zanat. To je jeftina bara za odjebane i odbačene - sporedan

ulaz u čmar života, prljava popišano-usrana rupa koju su

zapečatili građevinski inspektori, ali dovoljno duboka da

se opijeni zavuče i masturbira kao šimpanza u zoo-

kavezu.“ Tompson je pisanje pre svega shvatao kao

slobodu - po njemu, osnovnu ljudsku

kategoriju bivstvovanja. Sloboda je uvek izbor pojedinca:

„Sloboda je izazov. Ono što činiš pokazuje ko si. To je

preispitivanje, kao raskrsnica na putu. Pitanje koje se

stalno ponavlja i na koje moraš da daš tačan odgovor.“

*

Film Tamo gde bufalo luta iz 1980. snimljen je po

odlomcima iz nekoliko Tompsonovih dela, uključujući i

Paranoju u Las Vegasu. Scenario je napisao Džon Kej,

dok je film režirao Art Linson sa Bilom Marejem kao

Hanterom Tompsonom i Piterom Bojlom kao Akostom,

koji se u filmu zove Karl Laslo. Posle premijere, Tompson

je izjavio da je film prilično loš i da liči na strip. Međutim,

pohvalno se izrazio o glumi Bila Mareja. Teri Gilijam (ex-

Monti Pajton) nije prvi režiser koji je želeo da prenese na

veliko platno Paranoju u Las Vegasu; pre njega su

pokušali i odustali: Martin Skorseze (koji je hteo da Džek

Nikolson tumači glavnu ulogu), Oliver Stoun, Aleks

Koks, kao i Dejvid Linč. Ipak, u maju 1998. film

je premijerno prikazan na Kanskom festivalu u režiji

Terija Gilijama. Glavni glumci vršili su neverovatne

pripreme za uloge u filmu. Benisio del Toro se ugojio 18

kilograma do početka snimanja, a takođe je i predano

istraživao život i karakter Oskara Akoste. Džoni Dep je

proveo mesec dana na Tompsonovom ranču u Koloradu

da bi što bolje izučio njegove navike, ponašanje i

osobenost čudnovatog stila. Slavni holivudski glumac je

otišao tako daleko da je menjao svoj automobil

za Tompsonov crveni kadilak kabriolet, čitaocima i

fanovima poznatiji kao crveni morski pas, vozeći se po

Kaliforniji i pripremajući se za ulogu. Garderoba koju

Dep nosi u filmu pozajmljena je od Tompsona.

Najpoznatiji gonzo se nakratko pojavljuje u filmu, kao

flešbek u muzičkom klubu Matriks, gde Tompson sedi za

stolom a Dep prolazeći komentariše: „Majko Božija! Eno

me tamo!“

*

Hanter S. Tompson je 20. februara 2005. izvršio

samoubistvo pucajući sebi u glavu iz jedne od svojih

mnogobrojnih pušaka. Na sahrani, po Tompsonovoj

poslednjoj želji, njegov pepeo je ispaljen iz specijalno

dizajniranog topa visokog oko 50 metara u obliku palca

koji pritiska „pejotl dugme“ za start njegove omiljene

pesme: Mr. Tambourine Man Boba Dilana. Crveni,

zeleni, žuti i plavi vatromet ispaljen je zajedno sa

njegovim pepelom po ranču u Aspenu. Džoni Dep, blizak

Tompsonov prijatelj, finansirao je sahranu pošto su to

odbile vlasti u Aspenu. Dep je to kratko prokomentarisao:

„Samo sam hteo da omogućim prijatelju da ode onako

kako je želeo.“ Mnoge poznate ličnosti prisustvovale su

sahrani: američki senator Džon Keri, bivši američki

senator Džordž Mekgovern, glumci Bil Marej i Šon Pen,

muzičari Lajl Lovet, Džon Outs, Bob Dilan i mnogi drugi.

Nekoliko dana posle Tompsonove smrti, njegov prijatelj i

ilustrator Paranoje u Las Vegasu, Ralf Stedman (umetnik,

dizajner i strip-crtač), napisao je: „Još pre 25 godina rekao

mi je da bi živeo kao u okovima kad ne bi postojala

mogućnost da izvrši samoubistvo kad poželi. Ne znam da

li je to herojski ili idiotski čin, ali je bio neizbežan. Mislim

da je osnovna ideja svih njegovih dela u tome da

on stvarno misli ono što piše. Ako vas to zabavlja, pa, to

je okej. Ako vas to prosvetli, to je još bolje. Ako se pitate

da li je on otišao u raj ili pakao - ne brinite, Hanter će

proveriti šta se dešava i u jednom i u drugom.

Jednostavno, nikada nije podnosio da se dosađuje.“

Tri meseca posle Tompsonove smrti, časopis

„Roling Stoun“ objavio je poslednje pronađene reči

kultnog pisca, navodno napisane četiri dana pre

samoubistva sa naslovom Ragbi sezona je gotova: „Nema

više utakmica. Nema više bombi. Nema više šetnje. Nema

više zajebancije. Nema više plivanja. Imam 67. To je 17

godina posle 50-e. 17 više nego što sam želeo ili mi je bilo

potrebno. Dosadno je. Stalno sam nadrkan. Nema zabave

- ni za koga. Imaš 67. Postao si gramziv. Ponašaj se u

skladu sa svojim godinama, starče. Opusti se - OVO neće

boleti.“

Godinu dana pre samoubistva, na književnoj večeri

prilikom potpisivanja knjiga, Tompson je ustao, zamolio

sve prisutne za tišinu i svečano izjavio da će svakom ko

plati 5.000 dolara potpisati knjigu sopstvenom krvlju koju

će izvući iz tela na licu mesta.

Nenad Župac

Paranoja u Las Vegasu je remek-delo savremene

američke književnosti, poslednji klasik bit-literature prvi

put objavljen 1972. godine. Ovo brutalno

literarno iskustvo sudaranja sa svim društvenim

normama doživelo je mnogo izdanja i prevoda i prodato

je u više od tri miliona primeraka širom sveta. Na

Kanskom festivalu 1998, premijerno je prikazan igrani

film u režiji Terija Gilijama (ex-Monti Pajton), sa

Džonijem Depom i Benisijom Del Torom u glavnim

ulogama.

Raol Djuk i njegov advokat kreću na delirijumsko-

narkofilsko putovanje u srce američkog sna - u moderni

Vavilon (Las Vegas), grad podignut mafijaškim

novcem usred nadrealistične pustinje - da bi izveštavali

sa čuvene motociklističke trke Mint 400. Razbijajući

sve šablone „pristojnog ponašanja", dvojica

osvedočenih avanturista-volšebnika („suviše čudni da bi

živeli i suviše drugačiji da bi umrli“), doživljavaju

„neotesani, fizički susret sa fantastičnim mogućnostima

koje pruža život u ovoj zemlji - ali samo za one sa

velikim mudima. A naša su malo manja od

slonovskih." Umuvavši se na Nacionalni seminar javnih

tužilaca o narkoticima i opasnim psihoaktivnim

supstancama, ovaj par nastranih junaka „koji nisu

predviđeni za masovnu proizvodnju“ eksplicitno parodira

radikalni optimizam tadašnjeg američkog establišmenta

u suzbijanju „opake bolesti mladih", jer samo „onaj ko se

pretvori u zver, lišava se bola što je čovek“.

1 Semjuel Džonson - engleski književnik . (Prev.)

2 Pesma Bruvera & Šiplija u kojoj se otvoreno propagiraju

droge. (Prev.)

3 Sympathy for the Devil - pesma Roling Stonsa. (Prev.)

4 Okie - skraćeno od Oklahoma: kalifornijski najamni

fizički radnici. (Prev.)

5 Čarls Menson - vođa sekte The Family koja je 1969.

ubila 80 ljudi. (Prev.)

6 Singapur slings - koktel od džina, šeri-bredndija i voća.

(Prev.)

7 Horacio Aldžer (1832-1899) - američki pisac. Napisao

preko sto romana, ukupno prodatih u preko dvadeset

miliona kopija. Smatra se tvorcem ideje „Američkog

Sna“. Aldžer je na početku karijere otkrio zaplet koji

je kasnije kopirao mnogo puta: siromašni mladić iz

provincije odlazi u svet u potrazi za srećom i prvenstveno

svojim požrtvovanim radom i zalaganjem stiče nagradu -

dolazi do bogatstva koje je proizvod iznenadne

sreće. Tompson koristi metaforičku persiflažu kad god

pominje Američki San. (Prev.)

8 Gonzo novinarstvo — žanr koji je ustoličio Hanter S.

Tompson. Detaljnije u pogovoru. (Prev.)

9 Stringrej - marka automobila. (Prev.)

10 Kuba libre - koktel od belog ruma, limete i koka-kole.

(Prev.)

11 Ratna himna poručnika Kolija - Pesma Terija Nelsona i

grupe Si kompani, američki hit iz 1971. Vilijam L. Koli

bio je poručnik američke vojske koji je osuđen zbog

pokolja nad civilima u selu Mi Lai u Vijetnamu. (Prev.)

12 Meskito - bodljikavo grmlje. (Prev.)

13 Sad Dijego - američka pomorska baza na pacifičkoj

obali. (Prev.)

14 Zvezde i pruge (stars & stripes) - američka zastava.

(Prev.)

15 Pentagon na prodaju - popularan dokumentarac iz 1971.

godine Frenka Stentona o slobodi medija. (Prev.)

16 Sergeant Pepper ’s Lonely Hearts Club Band - album

Bitlsa. (Prev.)

17 Džordž Meteski (nadimak „ludi bombaš“) - tokom 40-

ih i 50-ih godina podmetnuo je 33 bombe na javnim

mestima (bioskopima, bibliotekama, itd.) u Njujorku.

Posle hapšenja, doneta je presuda da je neuračunljiv

i završio je u psihijatrijskoj bolnici. (Prev.)

18 Igra reči: u originalu trip - izlet, putovanje, pad, ali i

haluciniranje na drogama. (Prev.)

19 Surrealistic pillow - album grupe Džeferson Erplejn.

(Prev.)

20 Beli zec - pesma Džeferson Erplejn. (Prev.)

21 Mejs - tečna hemikalija iz policijskog arsenala SAD-a,

ambalažirana kao sprej; štrcnuta u lice uzrokuje obilne

suze, vrtoglavicu, privremenu paralizu i ponekad

povraćanje. (Prev.)

22 Generacija Ljubavi (Love Generation) - hipi-pokret 60-

tih. (Prev.)

23 Imena su izostavljena na insistiranje advokata

američkog izdavača. (Prev.)

24 Filmor auditorijum - čuvena koncertna dvorana. (Prev.)

25 Kingston-trio — popularan pevački trio. Uredno

očešljani i obučeni bili su zvezde komercijalne kantri-folk

muzike. (Prev.)

26 Mestiko - indijansko-belački mešanac. (Prev.)

27 Stih iz pesme Simpathy For The Devil. (Prev.)

28 Radnja romana događa se početkom sedamdesetih

godina XX veka. Danas navedeni iznos treba pomnožiti

sa pet ili više. (Prev.)

29 Dži-aj (G. I.) - skraćenica za američkog vojnika. (Prev.)

30 Kap de vil (eng. Coupe de ville) - Model kadilak

kabrioleta. (Prev.)

31 Stih iz pesme Memphis Blues Again Boba Dilana.

(Prev.)

32 Most nad uzburkanom vodom (eng. The Bridge Over

Troubled Water), pesma Sajmona i Garfankla. (Prev.)

33 Dolina smrti - čuveni pustinjski region u jugoistočnoj

Kaliforniji. (Prev.)

34 Možeš da bežiš, ali ne možeš da se sakriješ - upozorenje

dilerima heroina na oglasnoj tabli u Bolderu, država

Kolorado. (Prev.)

35 (špa. Mano a mano) - ruku pod ruku. (Prev.)

36 Ballantine Ale - američko pivo, nema nikakve veze sa

istoimenim škotskim viskijem. (Prev.)

37 Ken Kizi - američki bitnik; njegovu knjigu „Let iznad

kukavičijeg gnezda“ zvali su „Kizijevom Biblijom".

(Prev.)

38 Romilar - tablete za kašalj koje prekomernim

konzumiranjem izazivaju halucinacije. (Prev.)

39 Azot-oksid - stomatološki gas „smejavac". (Prev.)

40 Bladi Meri - koktel čiji su glavni sastojci vodka i sok od

paradajza. (Prev.)

41 Sendi Bul - psihodelični folk muzičar. (Prev.)

42 Valter Kronkiti – popularni američki politički novinar i

TV-voditelj. (Prev.)

43 Lucy in the Sky with Diamonds (LSD) – Pesma Bitlsa.

(Prev.)

44 Oskar Bonavena - slavni bokser. (Prev.)

45 U originalu: Mann Act - zakon o trgovini belim robljem

iz 1910, nazvan po predlagaču, koji zabranjuje transport

žena preko granica država SAD-a u nemoralne svrhe,

donesen u vreme čestog dovođenja belih robinja iz Evrope

i Azije u Ameriku. (Prev.)

46 Zbog silovanja i ubistva, Česmen je 1948. osuđen na

gasnu komoru, ali je žalbama odlagao izvršenje do 1960.

(Prev.)

47 Feti Arbakl - popularni debeljko iz nemih filmova

poznat po skandalima sa maloletnicama zbog kojih je

morao da napusti glumu. (Prev.)

48 Martin Borman - jedan od najbližih Hitlerovih

saradnika. (Prev.)

49 Dečak koji mami turiste taksisti i zato dobija proviziju.

(Prev.)

50 Veliko peglanje - u originalu: Big Spit - dugo i mučno

povraćanje. (Prev.)

51 Glavni lik istoimene Šekspirove tragedije. (Prev.)

52 Laudanum - mešavina alkohola i opijata. (Prev.)

53 Nemoguća misija - popularna TV-emisija u Americi 70-

ih godina. (Prev.)

54 Melvin Beli - poznati američki advokat. Zastupao je

poznate medijske ličnosti (Lenija Brusa, Džeka Rubija,

Tonija Kertisa, Erola Flina i dr.). (Prev.)

55 Iskrivljeno od: Džejmstonovska biljka, „trnovita

jabuka”, otrovni korov - izaziva halucinacije. (Prev.)

56 Proces - u originalu: The Process: Church Of The Final

Judgement - satanistička organizacija Roberta i Meri En

de Grimston popularna krajem 60-ih i početkom 70-ih.

(Prev.)

57 Tompson se poigrava s rečnikom „stručnjaka za droge“;

takođe, igra reči roach/cockroach je neprevodiva, u tekstu

je prevedena sa džoint/ bubašvaba. (Prev.)

58 Cool, Groovy, Hip i Square - izrazi američkog slenga

Cool znači divljenje/odobravanje. Groovy je među

hipijima zamenjivao sve prideve odobravanja. Hip je sa

pojavom bitnika poprimio značenje „onaj koji prezire i

otuđuje se od uskogrudog malograđanskog

materijalizma". Square znači „onaj koji nije cool i hip...

onaj koji je ograničen. (Prev.)

59 Ovde se misli na naočare u boji okruglog oblika, kod

nas poznate kao ,,lenonke“. (Prev.)

60 Grejs Silk - pevačica grupe Džeferson Erplejn. (Prev.)

61 Pet Bun - pop-muzičar. (Prev.)

62 Goli u sedlu - kultni film Denisa Hopera iz 1969.

godine. (Prev.)

63 Margaret Mid - čuvena naučnica (1901-1978),

antropolog. (Prev.)

64 Skeg – u originalu: Scag – jeftin heroin. (Prev.)

65 Sandoz - laboratorija u Švajcarskoj u kojoj je hemičar

Albert Hofinan 1938. otkrio LSD. (Prev.)

66 Lotus elan – sportski automobile. (Prev.)

67 Američko bratstvo sa masonskim ritualima. (Prev.)

68 91,44 metara. (Prim. prev.)

69 Radnja romana se dešava početkom sedamdesetih, a tad

je TV u boji bio novina. (Prev.)

70 Džejn Rasel - model, vamp, pin-up, seks-bomba i

filmska glumica. (Prev.)

71 Pravo ime Boba Dilana. (Prev.)

72 Berlic - ugledna škola stranih jezika. (Prev.)

73 Vest Point - američka vojna akademija za oficire.

(Prev.)

74 Mahariši Maheš Jogi - hindu sveštenik. Bio je vrlo

popularan 60-ih kada su Bitlsi prihvatili njegovo učenje.

(Prev.)

75 Mel Liman - samoproglašeni „spasitelj sveta” sa

brojnim sledbeništvom među hipijima. (Prev.)

76 Udruženje „Studenti za demokratiju”. (Prev.)

77 Koncert Roling Stounsa iz 1969, na kojem su Anđeli

pakla ubili jednog gledaoca. (Prev.)

78 Stenijan Strit - ulica u čuvenoj hipi-četvrti Hejg Ešberi

u San Francisku. (Prev.)

79 Pesma grupe Krozbi Stils Neš & Jang. (Prev.)

80 Pesma grupe Pink Flojd. (Prev.)

81 U originalnom tekstu, ime je izbrisano na preporuku

advokata izdavača. (Prev.)

82 Pesme Boba Dilana. (Prev.)

83 Stihovi iz pesme „Love In Vain“ Roberta Džonsona.

Pesma je doživela brojne obrade, a najpoznatija je verzija

Roling Stounsa. (Prev.)

84 Pesma Boba Dilana. (Prev.)