Dženifer Gordon - Tajna na ostrvu.pdf

7/23/2019 Dženifer Gordon - Tajna na ostrvu.pdf

http://slidepdf.com/reader/full/dzenifer-gordon-tajna-na-ostrvupdf 1/86



2

D

ženifer Gordon

T JN N OSTRVU

I

Iz razmišljanja ga je trglo zvono sa vrata. Na vratima je stajao poštar. - Imate telegram, molim Vas potpišite se ovde. Nadam se da nisu loše

vesti.

Kad je zatvorio vrata za poštarem, otvorio je telegram. „Odmah dolazi. Tetka Beti veoma bolesna" -čitao je Aleks naglas.

Zagledao se u njega nekoliko sekundi, zatim ga zguţvao i bacio u korpu

za otpatke.

- Smatraću da mi telegram nije uručen na vreme - pomislio je.

Taj dan je bio kao i svaki drugi. Aleks Klark je sedeo u sobi svog

prostranog i prilično praznog stana i pokušavao da uradi nešto nakompjuteru. Razmišljao je o svojoj prošlosti i o tome kako već dugovremena od kada je prestao da se bavi "onim" poslom nema uznemiravanja

i poziva u toku noći. Kada nije bio na poslu, dane je uglavnom provodio

sam u stanu ili u isto tako usamljenim šetnjama kraj reke. Posle svega što sedogodilo prijala mu je samoća. Mučili su ga mnogi događaji iz prošlosti idok ih ne zaboravi ili barem prihvati, znao je da je bolje da bude sam.



3

* * *

Aleks je seo i zamislio se... ponovo je uzeo telegram iz kante za otpatke.

Znao je šta sledi, a mislio je da mu se nikada više neće javiti. Kada jeprestao da se bavi tim poslom, rekao je da ga više ne zovu i ne daju munikakve zadatke tog tipa.

- Nisam hteo da dođem - rekao Aleks - kako sam obavešten, tetka Beti je

umrla pre dosta godina.Ĉovek ga je gledao zadovoljno. Znao je Aleksa dovoljno dobro da bi

posumnjao da će doći. Bio je siguran da će se pojaviti na njegovim vratima

čim dobije telegram. - Znao sam da mogu da računam na tebe, dečače moj. - To je ono, što ne moţete kapetane Parker! -rekao je Aleks. - Izašao sam iz

Kapetan Parker reče tiho: - Nisam verovao da te je onaj poslednji posao zaista povredio, zar ne?

Nisi zaboravio do danas.

Aleks je sedeo skoro nepokretno.

- Nije lako zaboraviti kada ubijete svog najboljeg prijatelja - promrmljao je

napokon.- Nije to bilo ubistvo. Bila je to samoodbrana, mada ja znam šta si ti uvrteosebi u glavu. Slušaj me, Aleks - nastavi kapetan - tvoj prijatelj Edvards bio

je dvostruki agent i ti to znaš jako dobro. Pre ili kasnije, došli bi u situacijuda on ubije tebe. Nemoj mi reći da bi to više voleo!

Aleks na ovu konstataciju nije rekao ništa.

Ipak je uzeo sa stola mobilni telefon, stavio ga u dţep, isključio kompjuteri tri sata kasnije je sedeo u jedinoj maloj kancelariji u Njujorku. Gledao je

mrzovoljno u čoveka koji je sedeo za velikim radnim stolom.

FBI- ja pre osam godina i ţelim da ostanem van njega. Sada sam inţenjer ufabrici mobilnih telefona i kada napustim ovu kancelariju, ući ću u svoja

kola i otići na zasluţeni odmor. Pa, ako ste hteli da me uvučete u svojemale kombinacije, zaboravite to!



4

- Vidim! Ne veruješ da bi on bio u stanju da te ubije. Moţda je stvarnobolje što si izašao iz ove sluţbe. Nemamo vremena za sentimentalnosti.

Aleks je duboko uzdahnuo. Počele su da mu se vraćaju sećanja... - Pokušavate da me naljutite, kapetane. Hoćete da me prisilite da vam

- Raskrstio sam sa svim tim one noći, kada sam pucao u svog prijatelja

Bena Edvardsa. Znate kapetane, to je bilo pravo prijateljstvo. Ne znam šta je navelo Bena Edvardsa da postane dvostruki agent, ali...

- Ja znam - prekinuo ga je ga kapetan. - Novac je glavni pokretač svega.

Postojala je ona njegova mala sestra. Kao što znaš, on je izdrţavao. Ona jemorala da ima sve najbolje: najbolji fakultet, lepe haljine i sve ostalo što ideuz to. A sve to nije moglo od onoga čime smo ga mi plaćali.

Aleks se iznenadio.

- Ali, roditelji Bena i Dţenifer su bili bogati, dobro su se pobrinuli za svoju

decu.

- To jeste tačno - kapetan je nastavio mirnim tonom - porodica je bila

- Ja vas molim da nju izostavite iz svega ovoga! - uzviknuo je Aleks. - Ona

je jedna neduţna osoba u celoj toj priči! Ĉak i sada, posle osam godina, Aleks je mogao da čuje njen jecaj, kada je

saznala za smrt svoga brata. Imala je tada osamnaest godina, bila je nevinai tako bespomoćna. Kapetan je ustao, uzeo jednu fasciklu, izvadio gomilu hartije i gurnuo

jedan list prema Aleksu.

- Pročitaj ovo, pa ćemo da vidimo da li ćeš me odbiti da uradiš ovaj posao! Bile su napisane samo tri reči, Nju Bedford, Smit.

dokaţem da sam i dalje čvrst kakav sam bio. Ništa od toga. Vidite, pro-

menio sam se od kada ste me poslednji put videli. Nisam više balavac kojise igra skrivalica. Uzdahnuo je i pogledao u sagovornika.

bogata. Neki novac im je ostao, ali to se sve potrošilo na njeno školovanje i

sve ostalo što sam već rekao. Tako da se tvoj prijatelj okrenuo drugim

izvorima. - Onda je pogledao Aleksa. - Naravno, ti si nas u stvari napustio

zbog Dţenifer Edvards, zar ne? Zaljubio si se u nju, ali ubio si njenog brata,pa nisi imao snage da je ponovo sretneš.



5

Aleks je nehotice uzviknuo:

- Nju Bedford!

- Tako je. Ne treba da ti objašnjavam gde se to mesto nalazi, zar ne?

Neko vreme, Aleks je ćutao, a onda je rekao: - Kampovao sam sa roditeljima na ostrvu Jork naspram Nju Bedforda

bogataš i pokušao da od njega napravi luksuzno letovalište prepunohotela?

Kapetan Parker je klimnuo glavom.

- Da, samo nije uspeo. Stanovnici nisu hteli da saraduju. Posle je sve

prodao nekom Francuzu koji je sve kupio za sebe. Bilo je pokušaja togFrancuza da nešto gaji na tom mestu.

Aleks ga je pogledao.

- A Smit?

- Ah, Smit! Smit postoji još od tvog vremena, u stvari pojavio se otprilikeu doba tvog odlaska. Smit nije samo čovek, dragi moj prijatelju, to ti je cela

organizacija. Komercijalni špijunski posao. Ţeliš najpoverljivije tajne? On ihima po određenoj ceni, naravno.

- Znate li ko je on? Kapetan je odmahnuo glavom.

- Šta znate o njemu?

- Gotovo ništa. Nikako ne uspevamo da ga uhvatimo. Ima mnogo ljudi i

- Pa, otkud znate onda za sve ovo?

- Pa, skoro smo ga raskrinkali, jer smo ubacili jednog svog čoveka među

njih. Riđ, sećaš li ga se? Aleks je samo klimnuo glavom.

- Juče smo ga izvukli iz reke, Bio je već tri dana u vodi... Aleks se stresao. -1 vi sada mislite da se taj čovek skriva na ostrvu? -

upitao je.

- Vrlo lako je moguće.

kada sam bio dete - iznenada ga je savladao ogroman osećaj nostalgije.-Bilo je to gotovo napušteno mesto. Zar nije skoro celo ostrvo kupio neki

ih drţi daleko od sebe. Niko ne zna ko je on. Svako zna samo svoju vezu inikog više iz organizacije ne poznaje. Velika kriminalna organizacija.



6

- Ali zašto? Teško mi je da zamislim da je to idealno mesto za jednušpijunsku organizaciju...

Kapetan Parker je otvorio fasciklu i izvadio jednu mapu. Upro je prstom

na jednu tačku neposredno pored Nju Bedforda, na malo ostrvo Jork.

- U škripcu smo. A pored toga, treba nam neko ko poznaje mesto. Osim

toga, Smit zna naše agente, a o tebi ne moţe znati ništa pošto se pojaviokada si ti izašao iz organizacije.

- Ima još nešto. Pre mesec dana su ubili jednog dečaka. Imao je svegatrinaest godina, nevino dete, verovatno bezopasan za njih. Međutim, ipaksu ga ubili.

Aleks je ponovo seo.

- To je jedan od razloga što verujemo da je Smit na Jorku. Pretpostavljamo

- Devojka po imenu Stela Dţons. Ona i njen deda vode hotel. Veoma jevolela dečka. Znala ga je odmalena. Ah, da ne zaboravim da ti kaţem -

nastavio je Parker - dečko je u stvari siroče. Ĉudna slučajnost, zar ne? I ti si

siroče? - Nastavite - reče Aleks. Znao je da ga je kapetan uhvatio na emocije. Na

kraju je pristao da otputuje na ostvro Jork i da istraţi šta se desilo sadečakom i da pokuša da raskrinka špijunsku organizaciju koja je sejala

smrt, a nije im se moglo ući u trag.

- Ne! I dalje nemam nameru da se uplićem u ovo ponovo. Ja sam inţenjeri nemam nameru ponovo da prolazim kroz nešto kroz šta sam već jednom

prošao. Nađite nekog drugog. Sigurno imate novih agenata za koje niko jošuvek ne zna. Stalno angaţujete neke nove ljude i sigurno imate nekoga ko

je dostojan ovakvog posla. - Aleks je nakon svog monologa ustao.

da je dečko, zvao se Tom, valjda, video ili čuo nešto što nije smeo.Ispomagao je u lokalnom hotelu, a u slobodno vreme je istraţivao pećine

na obali. Pronađen je mrtav u podnoţju jedne visoke, strme stene.

Navodno, nesrećan slučaj. Ali, postoji neko ko ne veruje da se to desilo

slučajno. Smatra da su malog gurnuli. Rekla je to isledniku, i bila je veomasigurna u ono što je rekla. -Ona?



7

***

Autobus se zaustavio na stanici u Providensi i dva putnika su se iskrcala.

Šofera su veoma zanimali svi "stranci" koji su putovali njegovim auto-

busom, jer je ovdašnji svet poznavao.

Visokog plavog čoveka je već znao. Taj je već duţe vremena na Jorku, to je bio nećak onog bogatog Francuza. Ali, ovaj je pravi Englez, uprkos tom

francuskom rođaku. Mnogo je davao na sebe.

Neznanac mu se obrati.

- Moţete li mi reći, kada imam neki prevoz za Jork? Postoje li čamci kojivoze na ostrvo?

- Ne! Ali, treba samo pozvati hotel i oni će obezbediti prevoz. No, danasimate sreće. Gospodin Gordon je već obezbedio prevoz. - On pogleda

prema malom pristaništu - čudim se da gospođica Stela još nije stigla ... - To je Stela Dţons iz hotela?

- Da! Idete li u hotel gospodine?- Kada je čovek klimnuo glavom, šofer nastavi: - Lepo je tamo. A Stela će

se dobro pobrinuti za vas. Mada nema mnogo šta da se vidi tamo. Malo

pecanja, malo šetnje i ništa više. Ali, kada se šetate na obali, pazite kudaidete. Jedan je dečak nastradao tako pre par nedelja. Moţda ste čitali otome?

- Ne, mislim da nisam.

- Bilo je dosta u novinama. Gospođica Stela je tvrdila da je dečak bio

- Zar se tako priča o jednoj dami? Pripazi malo na svoj jezik!

Šofer je pokrenuo motor i malo se nervozno nasmejao.

Drugi čovek, koji je sišao s autobusa, bio je sasvim drugačiji. Doduše i on je bio visok, ali tamnokos sa tamnim očima. Šofer je posmatrao njegovkaput, kofer i uprljane cipele. Taj se nije puno zanimao za spoljni izgled,

mada je sasvim dobro izgledao.

gurnut sa stene. Digla se velika buka, a na kraju se ništa nije desilo. Ko biţeleo da ubije nekog kao što je bio Tom? To čak ni gospođica Stela nijeumela da objasni. Ona je dobra, znate samo voli malo više da priča.



8

- Nisam vas video, gospodine Gordon. Nisam mislio ništa loše igospođica Stela se sigurno ne bi ljutila. A sada me, gospodo, izvinite, jermoram da krenem.

- Prokleti brbljivac! - reče Gordon gledajući za njim. - Ovi meštani suneverovatno pričljivi. Divljaci! Slaţete se, zar ne?

Gordon se oneraspoloţio. Hoće li i ovaj stranac biti neprijatan? Njegovetamne oči su ispitivački počivale na njemu.

- Jesam li vas dobro čuo? Rekli ste da idete preko, na ostrvo. Moj stric, koji

je vlasnik skoro celog ostrva ne dozvoljava kampovanje.

- Idem u hotel.

- Stvarno? Pa, moram da vas opomenem, da su neki delovi ostrva

nedostupni za strance. Moj stric...Zastao je jer se začuo zvuk motornog čamca i on poţuri prema obali.

Aleks ga je sledio, ali, ne u tako brzom tempu.

- Tu si, draga! Zakasnila si! Stela Dţons mu pruţi ruku i on je blagopovuče na obalu.

Bila je veoma privlačna, imala je neki poseban šarm. Artur Gordon

pomisli da ga nijedna devojka dosada nije interesovala kao što ga jeinteresovala Stela Dţons.

- Ovo ti je gost hotela, ali reci mu da nemaš mesta, ne sviđa mi se tip -

šapnuo je Steli. Ona ga je blago odgurnula.

- Gospodin Klark? - obrati mu se na engleskom. - Ja sam Stela Dţons izhotela. Drago mi je što ste bez problema stigli. Uđite u čamac.

- Hvala!

Svi su se ukrcali i Stela je pokrenula motor.

- Dolazite li prvi put gospodine Klark?- Bio sam ovde pre mnogo godina sa roditeljima na kampovanju.

- U pismu ste napomenuli da ţelite da ostanete nekoliko nedelja. Baš stesrećni što imate tako dug odmor.

- Ja sam profesor - objasni on.



9

Nije mogao da objasni sebi zašto je ţeleo da Stela vidi ovog čoveka ulošem svetlu, ali ţeleo je.

Mada se čamac pošteno ljuljao, na Aleksu se nikakvi znaci morske bolesti

nisu pokazivali. Posle nekog vremena, Artur zaboravi na to i primače seSteli. Zagrlio je i šapnuo na uho:

- Jesam li ti nedostajao?

- Prestani da izvlačiš komplimente - odvrati ona. - Zašto bi mi nedostajao?

On se nasmeši. Voleo je devojke koje se nisu odmah predavale.- Da li se desilo nešto izuzetno za vreme mog odsustva? Kao na primer,

da li su još koga gurnuli sa stene?

Stela se naljutila.

- To nije smešno, Arture, uopšte nije smešno. Znam da nisi voleo Toma,ali meni je bio veoma drag. Nije zasluţio da tako umre. Bolje mi se ne

obraćaj tako. - Ţao mi je draga - on pokuša da je odobrovolji. - U pravu si. Šala baš nije

bila umesna.

- Bez obzira, ti misliš da ja samo uobraţavam da je on ubijen? Pa, nisi jedini koji to misli. Svi na ostrvu misle kao ti. Osim mog dede, jedino njega

mnogo brine ta nesreća. - Znači, ti misliš da se dogodilo ubistvo na Jor-ku?

Stela se ugrizla za usnu i zagledala se u stenovi-tu obalu koja se ukazala

pred njima.

- Znam da to smešno zvuči. Ne mogu da zamislim ko je ţeleo da ubije

zaboravila sam, vi ste već bili ovde.

Artur ga je prezrivo pogledao, radi u nekoj bednoj osnovnoj školi, bezsumnje, pomislio je, zato i ima toliko dug godišnji odmor. Prekrstio je rukei čekao da čovek dobije morsku bolest. Bio je siguran da će se jednomtakvom to i desiti.

jadnog dečaka. Ali, sigurna sam da nije pao, Arture.

- U redu, Stela, hajde da promenimo temu, dobro?

Okrenuo se da zapali cigaretu. Stela reče: - Jork je ispred nas gospodine Klark. Još malo, pa ćete videti hotel. Ah,



10

- Davno je to bilo - reče Aleks. - Jork je bilo manje-više napušteno mestotada. Samo nekoliko kuća, nikakav hotel.

- Henri Dţons - razmišljao je Aleks glasno -krupan čovek i... slep, ako sedobro sećam?

Ona mu se nasmešila. - To je deda. Ĉudno što ga se sećate! Nije to bilo sve čega se sećao u vezi Henrija Dţonsa. On je bio slep, ali,

imao je neobično razvijenu moć predosećanja! „Dar" kako su to zvali -

sposobnost da oseti kako i šta će se desiti.

Ĉamac uplovi u malu luku. Aleks je video nekoliko kuća i beli hotel. Predhotelom je bio parkiran automobil.

- Hoćeš li na jedno piće? - upita Stela Artura.

- Ţao mi je draga, ali, moram pravo u Oazu. Stric Pjer čeka moj izveštaj, ati znaš da mrzi čekanje. Navratiću sutra. - On pogleda Klarka. - Laku noć,Klark!

- Zgodan mladić. Pretpostavljam da mu je stric onaj Francuz kojempripada ostrvo? Ĉitao sam o Pjeru Lafajetu u novinama. Malo je

ekscentričan, zar ne?

- To je lepo rečeno - odgovori Stela dok su išli prema hotelu. - Imate li puno gostiju?

- Ima ih dosta u proleće i leti, mada ne koliko bismo mi voleli.

Znate, nema šta da se radi na Jorku, gospodin Lafajet je stavio zabrane natoliko mesta. U stvari, imamo samo četiri gosta, izuzev vas. Moţda je jedan od njih Smit, pomisli Aleks. Lako je moguće. - Neko interesantan? - upita devojku.

- Pa, gospođica Abigejl Milford ima oko pedeset godina i piše krimiromane. Ovde je da napiše novi roman. Treba joj inspiracija, tako mije

- Moj otac je sagradio hotel. Hteo je da ţivi ovde kada se penzioniše ali,umro je šest meseci pre završetka gradnje hotela, nikad ga nije video. Deda

i ja smo preuzeli posao. On je inače ostrvlja-nin, oduvek je ţiveo na ostrvu.

Šta je to rekla Stela Dţons? Njen deda ne veruje u nesrećan slučaj? To nije

dokaz koji bi kapetan Parker prihvatio, ali kapetan nije bio iz ovih krajeva.



11

Ovo baš ne obećava mnogo - pomisli Aleks. Ali, ne moţe uhvatiti togSmita samo raspitujući, se!

- Vaša soba je na poslednjem spratu - reče mu Stela - pođite sa mnom.

***

Soba je bila mala, ali vrlo prijatna. Delovala je udobno i bila je potpuna

suprotnost od njegovog stana.

- Siđite u bar, kada se raskomotite. Ili biste više voleli u salon?

- U bar, osim - on pogleda na sat - ako već nije zatvoren. Stela se nasmeši. - Drţimo otvoreno koliko je potrebno, ne pridrţavamo

se striktno nekog vremena.

- Bar vam je dobro opremljen?

- Dovoljno dobro da sve bude u redu. Ima uvek gostiju sa strane, bio hotel

pun ili ne. Nedeljom čak i sa kopna. - Znači, Gordon i njegov stric nisu uvek usamljeni?

- Naravno da ne. Pjer Lafajet je kupio ostrvo da bi gajio... ne znam ni ja šta

Kako kaţe kapetan Parker i Smit se bavi ko ječim. Moţda je i Pjer Lafajetumešan u celu tu špijunsku igru?

- Videla sam čudovište! - uzviknula je uzbuđeno. - Pola, ne gnjavi gospodina! Mala, mršava ţena, očigledno Polina majka,

uhvati devojčicu za ruku. Ona se okrenula Aleksu i reče, izvinjavajućimtonom:

rekla. Gardnerovi su obična porodica: tata, mama i dvanaestogodišnjadevojčica. Odlaze krajem nedelje.

je zamislio ovde da gaji i od toga nema ništa. Ali, ja ne verujem da jednastara poslovna lasica moţe tek tako da se povuče iz aktivnosti i da ništa neradi, kao što kaţe da se samo odmara. Tako se on još uvek bavi tu i tamonečim, preko Artura.

Dermot je pomno razmišljao dok se kupao i presvlačio, a zatim sišao u

bar. U dnu stepenica jedna devojčica je naletela na njega.



12

- Pola ima veoma ţivu maštu, znate! - Ovo je mnogo veće nego čudovišteiz Loh Nesa - nastavi devojčica - deset puta veće!

- Deca su nemoguća, zar ne, gospodine... - Klark.

- Ah, da. Gospođica Stela nam je rekla da sti-ţete danas. Ja sam gospodaGardner, ovo je naša ćerka Pola, a evo ide i moj muţ.

Gospodin Gardner je bio visok, debeo i crven u licu, Aleks je pretpostavio

daje njegovo crvenilo od preteranog alkohola koje je gospodin Gardner

konzumirao.

- Veoma obična - sloţi se gospodin Gardner, a onda upita Klarka. - Hoćeteli da popijemo jedno piće? - i pogleda u svoju ţenu, kao da ţeli dozvolu zato i od nje.

Godine su ostavile traga na Henriju Dţonsu, pomisli Aleks, dobio je imnogo bora više.

Gardner povede Aleksa do šanka, uz put veselo pozdravljajući ljude kojisu sedeli u baru.

- Evo novog gosta, Henri! - Gardner je bio glasan kao da je starac gluv, a

ne slep. - Zove se Klark.

Henri Dţons ispruţi krupnu šaku i uhvati Aleksovu ruku. Njegovi prsti

se malo pomakoše prema članku i njegova se usta razvuku u srdačanosmeh.

- Dobro došao natrag, Aleks veoma sam sre-ćan što si ponovo tu - a onda

šapnu da čuje samo Aleks. - Šta god da je razlog tvog dolaska. Aleks je razrogačio oči. - Ovo mi nije jasno. Kao da vas zna!

- Sigurna sam da će vam ovde biti lepo - ruke gospode Gardner bile su

stalno u pokretu, dok je govorila. - Tako je tiho i mirno mesto. Nema puno

ljudi, znate. Mesta kao Majami su tako obična, zar ne?

- Samo jedno, onda! - i ona mu zapreti prstom. Aleks nije hteo da ima bilo

kakva posla sa njima, ali, sada nije imao izbora.

Bar je bio mali, ali prijatan, sa svega nekoliko stolova i šankom. Iza šanka je stajao krupan, sedi čovek mešajući i točeći piće, kao da nije bio slep.



13

- Sreli smo se pre više godina - odvrati Aleks.

- Ali, kako je znao... Niste rekli ni jednu reč! - Osetio je oţiljak na mojoj ruci. To mi se desilo baš ovde, na Jorku.

Rasekao sam ruku na jednoj steni.

Ali, nije objasnio zašto je Henri baš traţio taj znak, ili šta je mislio svojom

prošaputa. - Drago, mi je što si došao. Potreban si ovde. Zlo je... veliko je zlo na

Jorku...

II

Iako mu to nije bio običaj, Aleks se rano probudio sledećeg jutra. Obukao je pantalone i topao dţemper i tiho sišao niz stepenice.

Napolju je vazduh bio hladan, vlaga ogromna, a nebo tamno sivo. Prema

jugu, magla se spustila na stenovitu padinu, jednu od dve najviših planina

Jorka.

Aleks se stresao od hladnoće. Kakvo je to zlo o kojem je noćas govorio

Henri Dţons? On ne moţe da zna da je Smit na ostrvu, ili ipak moţe?

poslednjom rečenicom. Naravno, moţda je Stela nešto rekla. Henri se nasmešio. - Stela mi nije ništa rekla, Alekse. Aleks se malo stresao. To čitanje misli bilo je tako uznemiravajuće. - Kuća te časti, Aleks. I vas, gospodine Gardner. On im nasu piće. - Na zdravlje! - reče Gardner. Ponovo da čuje samo Aleks, starac

Nije imao prilike da razgovara s njim, ali će danas moţda imati više sreće.U međuvremenu, Aleks je odlučio da se malo prošeta i udahne sveţvazduh. Hodao je kamenjem prekrivenom obalom, slušao krikovegalebova i hučanje mora. Posle izvesnog vremena, seo je na jednu poveću



14

stenu da se odmori. Odatle je mogao da vidi celu plaţu, visoke stene išumu u daljini. Ispod njega valovi su se lenjo odbijali od obale.

- Hvala, veoma ste ljubazni - govorila je teksaškim akcentom - nadam se

da vam ne smetani.

- Naravno da ne - odgovori Aleks - samo sam uţivao u lepoti okoline.Pretpostavljam da smo oboje u istom hotelu. Vi ste gospođica AbigejlMilford, zar ne? Moje je ime Aleks Klark.

- Vi ste pisac, ako sam dobro razumeo?

- Tako je. Moţda ste i čulu za mene, pišem krimi romane, ako volite da ih

čitate?

- Ne verujem da ovde ima materijala za takve romane.

Ona se nasmejala ponovo.

- Odaću vam tajnu. Moj stan je mesto gde pišem svoje romane. Skupljanje

- Da, nekoliko puta.

- Oboţavam tu zemlju. Tako bogata legendama, starim mitovima... znate

već. - Da, znam. Interesantni su ti stare mitovi. Ona iznenada reče.

- Danas popodne idem na drugu stranu ostrva, da pogledam neke slike.Da li biste pošli sa mnom?

On baci brz pogled na nju.

- Veoma rado. Idete u Oazu?

Iznenada, začuo je zvuk koraka i brzo se okrenuo. Video je visoku,

krupnu ţenu, koja mu se malo nezgrapno pribliţavala. Njeni pokreti su bilispori, kao da je debeli kostim sputavao, a Aleks automatski pruţi rukuprema njoj da joj pomogne.

- Vidim da me je Stela dobro opisala, zar ne? Doduše, nema nikog naostrvu ko bi odgovarao mom opisu! - nasmejala se ona.

materijala je samo izgovor za putovanja, koja su moja strast. - Ona pogleda

sanjalački u daljinu. - Znate, dok sam ovde, zamišljam kao da sam nanekom grčkom ostrvu. Jeste li bili u Grčkoj?



15

- Ne, ali Bejlijevi ţive nedaleko od tog zamka. Stanuju u letnjikovcu koji jesagradio još lord Mek Konor. Oni odavno tu ţive, nasuprot Pjera Lafaje-ta,

koji je nedavno došao. Ĉuli ste za njega?

heroji retko kad tako i izgledaju. - Ona ga pogleda veselo. - Izgled čestovara, zar ne?

Klimnuo je glavom i oni su krenuli da završe svoju jutarnju šetnju. U hotelu ih je dočekao miris jaja i sveţe kafe, kao i dobro jutro Stele

Dţons. - Vodim gospodina Granta u posetu Bejlijevi-ma - reče gospođica Abigejl.

- Moţemo li pozajmiti hotelski auto?

Stela je malo oklevala.

- U stvari, treba da ponesem jaja i puter u Oazu - reče ona - ali, moţete mepovesti tamo, pa me u povratku pokupite, u redu?

- Odlično! - a kada su bili dovoljno daleko da ih ne čuje, gospođica Abigejl

- Veoma taktično - odgovori Aleks. Ona se nasmeja.

- Stela je veoma privlačna, zar ne? Ali čekajte, dok sretnete Dţeni. Ona je

u stvari, to je Henk. Nekad je bio prilično poznat. Ali, sada više ne obećava

mnogo.Na svoj zahtev, Aleks je dobio sto za jednu osobu u trpezariji. Ţeleo je dabude sam. Malo je ostao u svojoj sobi, a zatim krenuo da potraţi HenrijaDţonsa.

Našao ga je u baru, kako sortira boce sa pićem.

- Da. U stvari, sa kopna sam došao sa njegovim sestrićem - reče joj. - Arturom Gordonom? - ona se nasmeši. - Šta mislite o njemu?

- Zgodan mlad čovek - bilo je sve što je Aleks rekao.

- Smešno, zar ne? Tako odbojna duša u tako privlačnom telu. Ali, pravi

je promrljala. - Vidite kako sam taktična? Nisam se ponudila da ja odnesem

jaja i puter u Oazu, da uštedim našoj domaćici put!

zaista nešto posebno.

- Mislite na gospođu Bejli?

- Ne, ime gospođe Bejli je Lili. A Dţeni Ro-bertson i njen muţ su umetnici,



16

- Da vam pomognem - obrati mu se. Kada su završili, seli su da seodmore.

- Pa, prijatelju - reče Henri - ţeliš da me pitaš neke stvari. Počni! - Šta vi u stvari znate, Henri? - upita ga otvoreno.

- Znam da nisi došao na letovanje. - Nastavite - promrmljao je Aleks. - Pomenuli ste da postoji neko zlo, tu

na Jorku, prošle noći. Šta ste time hteli reći?

Henri Dţons je odmahnuo glavom. - To je nešto što ja osećam. Nešto, što sam tu osetio - on je stavio ruku na

Aleks se nagnuo prema njemu.

-I ko je bio pored vas, kada ste osetili da je ta... ta maska pala?

Starac se dobroćudno nasmešio. - Tu počinju teškoće. Skoro su svi biliovde u hotelu te noći.

- Gardnerovi? Gospođica Abigejl, oni umetnici, Robertsoni? Gordon i

mišicu. - Tako je. Ne ţelim da vas uvučem u ovo, Henri. Suviše je opasno. Starac je uzdahnuo.

- Moţda si u pravu, ja se ničega ne plašim, ali moram da mislim na Stelu.

- Šta mislite o Arturu? - upita ga Aleks - Gospođica Abigejl za njega kaţeda ima bednu dušu u privlačnom telu. - Gospođica Abigejl je pametnija nego što izgleda - reče Henri.

***

srce. - Ne znam odakle dolazi, maskirano je i ja ne znam ko nosi masku.

Jednom... samo jednom je maska pala, i ja sam osetio zlo u punom

intenzitetu, kao kad te zmija dotakne po ruci. Zato znam da postoji.

njegov stric?

- Svi! I još neki Amerikanci, koji su bili u gostima kod Lafajeta.

- Nećeš naći lako svoju ptičicu, Aleks. - Zašto mislite da traţim nekog? Stari čovek se uozbilji. - Vrlo dobro. Ti si samo običan turista. Aleks stavi ruku na njegovu



17

Hotelski auto bio je neko prastaro vozilo, koje je jedva gutalo kilometre

stalno preteći da će stati. Stela je vozila veoma paţljivo i skoncentrisano.

- Nisam imao sreću da imam vodiča u ono vreme - reče on - tako da se

donekle osećam kao da sam ovde prvi put. - Niti ste tada imali dva ovako šarmantna kompanjona, pretpostavljam? -

gospođica Abigejl se smešila. Nagnula se napred i rekla Steli. - Rekla sam

mu da će se iznenaditi kada sretne Dţeni Robertson.

- On je nekad moţda i bio talentovan slikar, ali sada je postao običangrubi jan. Kako se ponaša prema svojoj ţeni, to je prva sramota. Naročitokada se napije. A to se dešava veoma često. Jeste li oţenjeni gospodineKlark?

Aleksu se iznenada ukazala vizija Dţenifer Edvards, skoro je fizičkiosećao da je drţi u svom naručju.

Lafajet. Da vas povezemo?

Ĉovečuljak se nasmeši ude u kola, pomno po-smatrajući svojim hladnimočima putnike.

- Pa, to je stvarno liubazno od vas - reče Pjer Lafajet prijatnim francuskimakcentom - odšetao sam se dalje nego što sam hteo, pa sam se priličnoumorio - Kako ste gospođice Abigejl? Mislim da ovog gospodina još nisam

sreo, Stela.Stela ih je upoznala.

- Znači, vi ste na odmoru, gospodine Klark? -upita Lafajet - pa, izabrali ste

lepo mesto.

Stigli su do masivnih, gvozdenih vrata, koja su bila smeštena u visokikameni zid.

- Evo ga jezero gospodine Grante. Kaţu da je to jezero bez dna. Sada se

penjemo između planina. Ali, ja uvek zaboravim! Vi niste ovde prvi put!

- Ona je zaista veoma lepa.

- A to se za Henka ne moţe reći, je li? - nastavila je gospođica Abigejl.

- Ne - reče gorko - nisam oţenjen. Jedna niska prilika se ukazala na drugoj strani puta.

- To je Lafajet. - Stela je zaustavila kola i viknula. - Dobar dan, gospodine



18

- Vozite do kuće, Stela. Sve vas pozivam na jedno piće. Aleks je primetio kako se Stela razočarala i odmah pogodio da se ona

gospođica Abigejl. - Lepo, lepo - sloţi se mali Francuz - znate, ja sam veoma ponosan na

Oazu, gospodine Klark.

Izgleda kao stari škotski zamak. Volim što u Americi moţete da nađete

Ovo poslednje je rečeno malo drugačijim tonom i Aleks se zagledao u te

hladne oči. Pomislio je da se ne postaje milioner, ako čovek nije dovoljno

surov.

Pitam se, šta mu je Artur rekao o meni, razmišljao je Aleks, dok jezamišljeno posmatrao zamak. Spolja, Oaza je izgledao tajanstven i ne-

pristupačan zamak, skoro preteći. A iznutra je bio veoma moderno i

luksuzno namešten.

Artur se namrštio. - Ne budi dosadan!

nadala da će sresti Artura nasamo. Uprkos tome, on reče: - Hvala vam, baš bih voleo da vidim Oazu iznutra. - Mi smo u stvari pošli do Bejlijevih, ali to moţe da pričeka - rečkla je

zamak kao da ste u sred Škotske. Ja iako sam Francuz volim Škotsku, akako u Americi ima mnogo naseljenih Škotlanđa-na, tako moţete da nađete

kuće i zamkove kao da ste u sred Škotske. Moja ţena bila je Engleskinja.Njen brat je Arturov otac. Vi ste već sreli mog sestrića Artura, zar ne?

Lafajet ih je poveo u jedan veliki salon, sa kok-tel-barom u jednom ćošku.Tri osobe su već sedele tu sa čašama u rukama. Jedan od njih bio je Artur

Gordon. Drugi je bio visok, srednjih godina i veoma nalickan. Predstavljen

je kao Konor Najt, poslovni partner Lafajetov, a elegantna, zgodna plavušau fotelji, bila je njegova supruga, Sibil.

- Onaj momak, Robertson je bio ovde, dok si bio odsutan, Pjer - reče

Konor Najt. - Bio je prilično pijan i traţio je onu svoju slatku ţenicu. Izgledada je mislio da smo je mi ovde negde sakrili! Ima neku suludu ideju da je

ovaj tvoj sestrić odveo negde Dţeni! Nadam se da je to samo njegova luda

ideja...



19

- Jadna Dţeni! - Pjer Lafajet skupi usne. - Ne mogu da zamislim, zašto setoliko muci s njim. Na kraju krajeva postoji razvod.

Za trenutak je nastala tišina. Onda je Sibil Najt progovorila. - Vodite gospodina Klarka Bejlijevima, gospođice Miford?

Nadam se da ste ga upozorili da je to par varalica?

- Naravno da su to! - njen muţ je očigledno bio srećan, što su promenili

Gospođica Abigejl spusti čašu i odbije drugo piće.-- Bolje da krenemo - obrati se ona Aleksu. -Doći ćemo po vas Stela, za

otprilike jedan sat, u redu?

- Naravno!

Stela je izgledala neraspoloţena, sva boja joj je iščezla iz obraza. Iz nekograzloga, Artur je potpuno ignorisao, skoro je nije ni pogledao od kada je

ušla u sobu. Aleks je poţeleo da ga udari. Stela je bila tako draga devojka, predobra za

jednog nadobudnika kao što je bio Artur. - Drago mi je što sam vaš sreo, Klark - rekao je Lafajet, dok se rukovao sa

Aleksom. - Sada znate put, pa svratite ponekad.

- Hvala Vam, gospodine Lafajet - rekao je Aleks učtivo. Iako je znao da jeto čovek koga nikako ne ţeli za prijatelja, smatrao je da bi barem mala dozaučtive ljubaznosti mogla da mu koristu u budućnosti.

Dok su odlazili, Aleks se okrenuo i zagledao u zamak. Spolja je izgledao

dovoljno nepristupačan da sakrije sve vrste prljavih poslova. Intuicija ga je

- Nije to tako jednostavno, - podseti ga Abigejl Milford, ispijajući svojepiće. - Sem toga, Dţeni je osoba koja brak smatra kao nešto večno.

temu. - Ed Bejli je jedna obična debela mešina, a Lili moţe svakog dazasmeje onim svojim besmislenim skulpturama. Oni su doveli ovamo

Robertsonove, preko njih su Henk i Dţeni došli na Jork.

- Ali, Bejlijevi su bezopasni - reče Pjer Lafajet i okrene se Aleksu. - Oni suveć ţiveli ovde, kada sam kupio ovaj zamak od lorda Mek Konora. Mogao

sam ih oterati, ali bilo mi je ţao. Nema ju kuda da odu, znate. Tako da sam

ih ostavio u jednom od letnjikovaca na obali. U drugom ţive Robertsonovi.



20

retko varala i znao je da ti ljudi, koje je upoznao pre nekoliko trenutaka,

imaju svoje tajne koje će mu sigurno pomoći u obavljanju ovog zadatka.Vredelo je obratiti paţnju na Lafajeta, a tu je bio i njegov sestrić koji nije bioni malo naivan.

***

Letnjikovac Bejlijevih bio je skoro na samoj obali, okruţen vrbama. Bila jeto neobično lepa građevina, donekle moderna, a ipak je izgledala kao da seoduvek tu nalazi, potpuno se uklopivši u ambijent.

Na vratima je stajao visok, bradat čovek, srednjih godina.

- To je Ed Bejli - prošaputala je Abigejl Milford. Bejli pozdravi Abigejlveoma srdačno.

- Dobro došla, dobro došla, draga moja! - imao je nekako piskav glas koji

nije odgovarao njegovom izgledu - Bojao sam se da si promenila mišljenje! - Zadrţao nas je gospodin Lafajet! reče Abigejl osmehujući se. - Hteo je po svaku cenu da nas počasti pićem. Znaš kako je to. - Naravno! Moţda bi više volela da si ostala tamo?

- Hajde, Ed! - reče mu ona - znaš da hoću da kupim jednu tvoju sliku. Ah

da, ovo je gospodin Klark. Došao je na ostrvo da se odmori i ostaće ovde

neko vreme, pa je bio ljubazan da mi pravi društvo na ovom izletu. Ed se oraspoloţio kad je pomenuta njegova slika. Odsutno se rukovao sa

Aleksom, a onda uzeo gospođicu Abigejl pod ruku, i pošao sa njom prema

kući. - Lili je spremila svoj specijalni gulaš u tvoju čast - čuo ga je Aleks - ali,

prvo ćemo pogledati slike, ako se slaţeš? Izabraćeš onu koja ti se najviše

svidi.Aleks je upravo hteo da pođe sa njima, kada je iznenada začuo nekulomljavu iz druge kuće i jedna mala stolica je izletela kroz prozor. Zagledao

se onamo i pošto je stajao na takvoj udaljenosti, uspeo je da uhvati jednu

vazu u letu, koja je propratila stolicu.

On pokupi stvari i polako ude u kuću.



21

Prvi utisak bio je, da u kući vlada neopisiv nered, nameštaj je bioisprevrtan, zavese pokidane, prašina i nered svuda. Delovalo je kao daneko vreme niko ne ţivi tu.

Iznenada ga je nešto udarilo u čelo. Malo je zabolelo, ali samo za sekundu.

Jednim veštim zahvatom, poslao je svog napadača na pod. Ovo je mogao biti samo Henk Robertson, naravno. Bio je Aleksovih

godina, samo još viši i nabijeniji. Plava kosa mu je bila u neredu, kao injegovo neobrijano lice.

Aleks ga je gledao sa mešavinom gađenja i in-teresovanja.

Zvuk vrata ga je naterao da se munjevito okrene. Tamo je stajala jedna

vitka ţena, neţne građe. Crvena, talasasta kosa joj je padala niz ramena,

uokvirujući beskrajno lepo lice. Aleks je otvorio usta, ali glas nije izašao. Ose-ćao je nesnosno brujanje u

ušima, imao je utisak da se san pomešao sa stvarnošću. Najzad, kao iz daljine, čuo je svoj glas. - Dţenifer!

III

Izgledalo je nemoguće da je Dţenifer Edvards na Jorku - ali ipak, bila je!

Još uvek ona ista neţna, draga osoba, sa crvenom kosom i dubokim plavim

očima. Stajali su i gledali se u tišini nekoliko minuta. A onda se sa poda ponovo

javio Henk Robertson i čarolija je nestala. Dţenifer je klekla pored svog muţa. Nije ni pogledala u Aleksa, rekla je:

- Lep način za stare prijatelje da se sretnu, zar ne? Kako si Aleks?

- Dobro sam - odgovori on mehanički. - Ne izgledaš iznenađena što mevidiš.



22

- Malopre sam srela Abigejl Milford. Rekla mi je daje dovela Aleksa

Klarka u posetu Bejlijevima. Pomislila sam da bi to mogao biti ti. Hoćeš limi pomoći da smestimo Henka na kauč?

- Ja ću to - on uhvati Robertsona i premesti ga - i meni je gospođicaMilford pričala o tebi, ali, nisam ni sanjao da je Dţeni Robertson ustvariDţenifer Edvards!

- Henk misli da mi ime Dţeni više pristaje -ona je počela da sređuje sobu.- Ţao mi je što si morao da vidiš jednu ovakvu scenu - rekla je pomalo

postideno.

Aleks je uhvatio za ruku i okrenuo prema sebi.

- Dţenifer, za ime boga, zašto si se vezala za njega?

- On je bio tu, kada mi je neko bio potreban, Aleks.Reci su padale kao udarci. On je pusti i korak-nu unazad.

- Ostali će se pitati šta se to s tobom događa -nastavi ona - bolje da im se

pridruţiš. - Kada ću te ponovo videti? Moramo razgovarati!

- Zar ima nešto o čemu treba da razgovaramo?

- Dţenifer! - on koraknu prema njoj, ali se u tom trenutku pojavila Abigejl

Milford.

- Hajde, puţu jedan! Ĉekamo vas sa ručkom. -Ona je gledala čas nju, časnjega.

- Stvarno, Aleks. Pođi molim te. Moţemo razgovarati i kasnije. - Deniferin

glas iznenada postade neobično hladan. - Aleks i ja smo stari prijatelji,

Abigejl. Poznavali smo se pre mnogo godina.

- Kakva slučajnost! Nevaljalče jedan, pominjali smo vam Dţeni, a niste

rekli da se poznajete! - nasmejala se Abigejl pozdravljajući se sa Dţenifer i

odlazeći iz kuće. Aleks nije rekao ništa. Srce mu je bilo preteško da bi objašnjavao bilo šta.Video je da Dţenifer ne ţeli sa njim da razgovara i da ţeli što pre da on odeod nje. Pretpostavio je da se polako prisetila svega a to je bilo suviše bolno,znao je. Resio je da je bolje da njihov razgovor ostave za neku bolju priliku.



23

Krenuo je ka izlaznim vratima, zaustavio se nesigurno i potraţio njenpogled. Nije uspeo da ga uhvati.

* * *

Sledećeg jutra je Aleksa probudilo besomučno pljuštanje kiše. - Nećeš valjda napolje po ovakvom vremenu? - čuo je gospođu Gardner

dok je govorila Poli za doručkom. - Ali mama! Hoću da istraţujem moju pećinu! Za vreme ručka, kiša je još

uvek lila, pa je Aleks pošao u bar da popije neko piće. Henri mu je upravonatočio, kada se napolju začuo zvuk automobila. Posle nekoliko minuta

ušla su dva čoveka, otresajući svoje kabanice od vode. Aleks je prepoznaoArtura Gordona i Henka Robertsona.

- Dobar dan, Henri. Oh, zdravo Aleks! - klimnu glavom Artur - odvratno

vreme, zar ne? Prosto da se čovek spakuje i ode odavde. Aleks je slegao ramenima, trudeći se da ignoriše Arturovu opasku.

- Meni kiša ne smeta. Zaboravljate da sam ja rođen u ovom kraju.Navikao sam na ovakvo vreme.

Pogledao je Henka Robertsona, pokušavajući da bude objektivan i ne vidi

u njemu samo Dţe-niferinog muţa. Na svoj grubi način, Robertson je bioprivlačan, čak je imao nekog šarma u sebi.

On se obratio Aleksu.

- Mislim da smo se juče sreli, Klark. Ne sećam se baš svega, ali, kako mi jeDţeni ispričala, nisam se baš lepo ponašao, po običaju. Izvinjavam se!

- Dţeni kaţe da vas poznaje od ranije - rekao je Artur.

- Tako je! - potvrdi Aleks. Šta pijete? - Artur je odbio piće i odmah se

vratio pređašnjoj temi. Izgleda da mu je smetalo što je Aleks imao nekeveze sa Dţenifer Robertson. - Vi ste bili prijatelj njenog brata, ako sam dobro razumeo?

- Jadan Ben! - reče iznenada Henk Robertson - tako mlad, a da završi naonakav način! U stvari, neki auto ga je pregazio u Londonu.



24

- Poznavali ste Bena? - upitao ga je Aleks, pokušavajući da ne izgledasuviše zainteresovano.

- Ne. Nisam. Dţeni sam sreo kasnije. Ali, ona mi je mnogo pričala onjemu.

Vrata su se iznenada otvorila i na njima se pojavio gospodin Hedli.

- Da li je neko video onu malu razbojnicu? Dobar dan, Gordone,

Robertsone!

- Ţao nam je - reče Henk Robertson lenjo -nema tu nikog osim nas.

Gardner se obratio Aleksu.

- Traţimo je po ćelom hotelu i nema je, a rekli smo joj da ne izlazi nislučajno po ovoj kiši...

- Moţda je izašla ipak? - reče Aleks. - Ubiću je, ako je tako! Lepo joj je rečeno da danas ne moţe napolje! - Seljak! - reče Henk, kada je Gardner izašao. On izvadi olovku i papir iz

dţepa i za čas nacrta Gardnera. Karikatura je bila dobra, ali svirepa. - Nije loše - reče Artur - nije uopšte loše, stari prijatelju! Mogao bi da crtaš

karikature za novine!

- Hvala na komplimentu. Popij nešto. I vi, Klark!

Aleks je odmahnuo glavom.

- Hvala, drugi put, i ako mi ne zamerite, ja bih pošao. Ĉuo sam gong zaručak.

- Dođite da nas obiđete, ako budete imali vremena! - reče Henk. Gardnerovi nisu bili za svojim stolom.

Traţe napolju ono svoje nevaspitano derište - objasni s izvesnim

zadovoljstvom gospođica Abigejl.

Aleks je upravo pijuckao svoju kafu, kada su se Gardnerovi vratili. Mokri,

izbezumljeni i bez Pole. Aleks je osetio da ga obuzima neki nemir.- Juče je Pola spominjala neku pećinu, koju ţeli da istraţuje - reče im. - Tako je, sad sam se i ja setila - okrenula se svom muţu gospođa Gardner. - Imate li pojma gde to moţe biti? - upita Gardner Aleksa.

- Ni pribliţno, bojim se - odgovori Aleks - ima ih bezbroj na obali.



25

- Na obali! - uplašila se gospođa Gardner. -Tamo je nastradao i onaj

dečak! Sada je Aleks shvatio zbog čega ga je obuzimao onaj nemir. Pošao je

prema stepenicama i rekao im.

- Uzeću kaput i čizme. Pogledajte da li su Robertson i Gordon još u baru.Sada nam je svako koga god moţemo naći, potreban.

Artur i Henk su već napustili bar, ali kada se Aleks vratio, našao je Stelusa Gardnerom.

- Abigejl Milford se brine za gospođu Gardner - reče ona - hajdemo! Na

obali ćemo se podeliti. Ona pusti da Gardner ode malo napred i šapnuAleksu. - U neke od tih pećina nadolazi plima, znate. Nemamo mnogo

vremena.

***

Obala je, kako je Aleks rekao, bila puna pećina svih veličina. Plima jeveoma brzo nadolazila.

Dragoceni minuti su odmicali. Vetar je duvao sve jače, a more jezaglušujuće bučalo. Aleks je već izgubio svaku nadu, kada je začuo Stelinuzvik malo ispred sebe. On pojuri u tom pravcu i pronađe je u maloj pećinikoja se brzo punila vodom. Ona se spuštala prema malom nepokretnomzaveţljaju.

- Još diše - viknu ona, nadvikujući se sa vetrom

- samo još nekoliko minuta i zakasnili bismo!

Nekako su izvukli Polu, baš kada je i njen otac stigao do njih. - Ovamo, gospodine Gardner, moramo je odneti brzo u hotel! - reče Stela.

- Ne znamo koliko je povređena, ali vidim da je dobila priličan udarac uglavu.

Ona skloni devojčicinu tamnu kosu, da bi pokazala ranu, koja je još uvekkrvarila.

Mala je verovatno pala sa prilične visine i padajući, rasekla se na nekioštri rub od stene.



26

Ili moţda nije tako? - pitao se Aleks, ipak to nije naglas ţeleo da izgovori. U hotelu su devojčicu odmah smestili u krevet. Još uvek je bila bez svesti. - Idem da telefoniram - reče Stela - čamac sada ne moţe da krene, ali,

helikopter hitne pomoći moţe doći ovamo. Gospođica Milford je bila sva unezverena. Ali zašto? Brinula se zbog

male? Ili zbog činjenice da je pronađena ţiva?

- Vratite se gospođi Gardner - reče joj Aleks. Koliko sam razumeo, ona jevan sebe od šoka. Pokušajte da je uverite da će Poli biti dobro.

Aleks je ušao u sobu gde je Pola leţala. Gardner odmahnu glavom.

- Nema promene. - Oh boţe, Klark ako ona umre... - Neće! - Aleks mu stavi ruku na rame. - Stela je telefonirala na kopno, da

zatraţi helikopter koji će je odneti u bolnicu. Biće sve u redu. - To je lepo od nje - reče Gardner slomljeno. -Oboje ste veoma ljubazni. Da

nije bilo vas, nikada je ne bismo pronašli... - Ĉekajte! - Aleks se uzbudi. - Izgleda da dolazi k sebi!

Pola otvori oči i pogleda oko sebe očima punim straha. Onda počne daviče.

- Duh! Duh me je gurnuo!

- Bunca! - prošaputao je Gardner. Aleks se nagnuo nad dete.

- Kakav duh, Pola?

- Duh iz pećine. Ja sam se sakrila i on je ušao. Pravi duh, sav u belom. Aonda je došlo čudovište iz mora i razgovaralo sa duhom. - Aleks je izgubio

dah. - Strašno sam se uplašila i viknula sam. Oni su me čuli... i onda me je

duh udario ...

Kapci su joj se spustili, i ona je ponovo izgubila svest.

- Bunca - ponovi Gardner slomljeno. Aleksu je mozak grozničavo radio.

Nekako nijeverovao da je to buncanje. Pola je nešto stvarno videla u toj pećini. Neštoili nekog.

Duha i čudovišta iz mora. To je bilo besmisleno. Da nije znao da je Smit

na ostrvu, i da je sve to u vezi s njim.



27

Vetar se već malo stišao, kada je helikopter stigao sa doktorom. On

pregleda Polu i potvrdi da ima jači potres mozga, ali nije siguran da nika-

kvih drugih povreda nema. Moraju da je prenesu u bolnicu u Nju Bedford

da bi uradili preglede i snimanja glave.

- Ne brinite, nije u opasnosti - rekao je doktor Gardnerovima.

- Hoće li se sećati onog što joj se dogodilo? -upita ga Aleks.

Doktor sleţe ramenima. - Moţda, a moţda i neće. Mada to ne menja mnogo u celoj stvari, pomislio

je Aleks. Mala će se ionako drţati svoje priče o duhu i čudovištu, i niko jojništa neće verovati.

- Sutra odlazimo, ako nemate ništa protiv -obrati se Gardner Steli -

moramo biti pored naše devojčice, znate - dodade on, izvinjavajućimtonom.

- Naravno! Samo mi je ţao što vam se odmor ovako završio - odgovorila

mu je Stela.

Gardner je otišao i Aleks se upravo spremao da pode, kad ga je zaustavioStelin glas.

- Gospodine Klark, mogu li da razgovaram sa vama?

Aleks je iznenađeno klimnuo glavom, i pošao za njom u njenu sobu. - Deda je već otišao na spavanje, sva ova uzbuđenja nisu dobra za njega.

Ţelite li nešto da popijete? - ona izvadi flašu serija i dve čaše iz bara - ovo

obično ne činim, ali mi je večeras potrebno. - Zasluţili ste - on prihvati čašu od nje i nazdravi joj. - Za jednu hrabru

devojku!

IV

Sledeći dan je bio mračan, neprijatan i prilično hladan. Za vreme doručka,Gardner je javio da se Pola osvestila i da se oseća dobro, ali će ostati u



28

bolnici nekoliko dana na posmatranju. Dete nema tačnu predstavu o tomešta se desilo u pećini.

Kada mu je Stela ispričala ovo poslednje, Aleks je odahnuo. Potrudio seda na Jorku svi saznaju da se Pola ne seća ničega u vezi nesreće.

Kasnije, Aleks je seo u kola i posle petnaest minuta je stigao u podnoţjezida koji je okruţivao Oazu. Ovde će ţbunje zakloniti auto od radoznalih

pogleda, dok on bude obavljao svoju malu ekspediciju.

Popeo se na visoki zid i skočio na drugu stranu. Prošlo je već sedamgodina od kada nije radio ovakve stvari, ali instikt mu je pomogao da se

šunja tiho kao mačka, sa svim svojini čulima na oprezu. Posle izvesnog vremena, drveće i ţbunje je počelo da se proreduje i on je

stigao do zamka.Već je počeo da se pita da ne bi moţda bilo bolje da je seo lepo u kola i

otišao pravo kod Lafajeta, kada je začuo neke glasove. Glasovi su dolazili sa njegove desne strane. Pošao je tim pravcem i stigao

do jednog ruţičnjaka. Ali, Aleks nije primećivao lepotu okoline, video jesamo dvoje što su stajali i razgovarali.

Bili su to Artur Gordon i Dţenifer Robertson. - Ne moţemo ovako dalje, draga! - čuo je jasan Arturov glas - umoran sam

od stalnog čekanja na trenutak kada ću biti sam sa tobom! - Arture, molim te - reče Dţenifer nervozno - obećao si da ćeš prestati sa

ovim. Znam da ţeliš dobro, ali molim te da ostaviš ove stvari. - Mislim dobro? - njegov glas prede u viku. - Boţe, ţeno, pa ja te volim! Ona se odmakla od njega.

- Verujem da misliš da me voliš, drago mi je i zahvalna sam za to. Kojaţena ne bi bila? Ali, to nije prava ljubav, Arture. Ti samo vidiš sebe u ulozi

mog spasitelja od pijanice i grubijana.- Nije istina! To jeste prava ljubav! Stalno mislim na tebe, svaki minut mi

je samo tvojim likom ispunjen!

- A šta je sa Stelom Dţons?



29

- Oh, ona me samo simpatiše i... dobra je de-vojka. Ali - njegov glas je

ponovo postao molećiv - ona se ne moţe porediti s tobom, Dţeni. Nemojda gubimo vreme pričajući o Steli. Mi smo vaţni...

- Nema tu šta da se kaţe - odbila je Dţenifer i polako pošla. - Ti ne moţeš da tvrdiš da voliš Henka! - insistirao je Artur.

- Udala sam se za njega. Deliću sa njim i dobro i zlo.

- Ne verujem da si ga ikad volela. Bilo ti je ţao, to je sve. Kako moţeš dami govoriš o pravoj ljubavi? Kada i ne znaš šta je to... još ne znaš!

- Varaš se, Arture. Znam. Jednom sam bila zaljubljena... To je bila zaista

prava ljubav. Ne moţeš da zamisliš kako je to bilo. Ti sigurno ne umeš daosećaš toliko duboko. Ali, veruj mi, to se dogodilo. Zbog toga, ništa manje

me ne moţe zadovoljiti. - Ti ne govoriš o Henku? - viknu on ljubomorno i kada ona nije

odgovorila, uhvatio je za ramena i privukao se sebi. - To nije bio Henk, zar

ne? To je bio neko drugi! To je bio...

- Pusti me! To boli!

Aleks je video da je Gordon van sebe od ljubomore i iznenada je odlučioda se umeša. Skočio je dole u vrt.

- Dobro jutro - reče on lakonski. Artur je pustio Dţenifer i okrenuo se. - Šta dodavola vi hoćete? - viknuo je besno. -Špijunirali ste nas.... - To mi ni na kraj pameti nije bilo - reče mirno Aleks - samo sam malo

razgledao okolinu, pa kad sam začuo glasove, odlučio sam da vam sepridruţim.

- Onda, videli ste nas, pa moţete ići. A, osim toga, vi ste na imanju mogstrica!

- On me je pozvao da svratim kad god zaţelim! Uostalom i vi ste to čuli.

Artur prosikta, van sebe od besa.- E, a ja povlačim taj poziv! Gubite se! Stavio je svoju ruku na Aleksovo rame i gurnuo ga. Sledećeg momenta se

našao na zemlji, iščuđavajući se, kako se to desilo. - Ţao mi je - Aleks mu pruţi ruku. Artur se uspravio, odgurnuvši mu

ruku.



30

- Vi... Vi... - nije bio u stanju da govori od besa, samo se okrenuo i odjurio

prema kući. - Oh, Alekse! - Dţeniferin glas je drhtao. - Zašto si morao da se vratiš?

* * *

Sunce se polako spuštalo u more i obasjavalo horizont crvenom bojom.Dvoje nekadašnjih ljubavnika je šetalo po prelepoj plaţi. Dugo su hodali

jedno pored drugog, a da nisu ni reč progovorili. Ipak, razmišljao je Aleks, i to je bilo nešto u poređenju sa njihovim

prethodnim susretom.

- Ovo je ipak lepo popodne - reče Dţenifer sanjalačkim glasom. Aleks je klimnuo glavom. Nije više mogao da izdrţi tu tišinu između njih

i pomalo bojaţljivo je rekao: - Pričaj... Ona je uzdahnula.

- Pretpostavljam da te interesuje gde sam bila i šta sam radila sve ovegodine - rekla je tiho.

Aleks je klimnuo glavom. Recima ne bi mogao da joj opiše koliko ga je sveu vezi sa njom interesovalo. Sada kad je video posle tih nekoliko godina,

srce ga je zabolelo zbog svega što se desilo. - Nema mnogo da se kaţe. Kada sam izgubila svaku vezu sa tobom, otišla

sam da radim u jednom muzeju. Henk je bio jedan od izlagača. Upravo mu

je krenulo nabolje i svi su mu proricali lepu karijeru. Bio je potpuno druga

osoba veseo, šarmantan, prijatan.

- Zaljubila si se u njega? Ona je malo oklevala.

- Privlačio me je, godila mi je njegova paţnja. Stalno je bio uz mene, alinije mislio o ţenidbi. Bio je uspeh za mene, kada me je zaprosio.

- Ne verujem da je to bio jedini razlog - rekao je Aleks - Ne za tebe.

Morala si da ga voliš. Bar malo. - Ja sam već bila zaljubljena... jednom - kaţe ona napregnuto - i nisam

ţelela da doţivim i pre-guram to još jednom. Ali, da naravno, stalo mi je do



31

njega, i verovala sam da ću ga usrećiti. I kratko vreme mi smo i bili srećni.Veoma srećni!

- Šta se desilo da je sve prošlo nizbrdo? Ona se zagledala u more. - Ne znam. Odjednom se promenio. Kao da mu se ličnost razbila, tako

nekako. Iznenada, bilo je dva Henka. Jedan je bio neţan, paţljiv, a drugigrub i opasan. Počeo je noću da ne dolazi kući i da odbija da kaţe gde jebio. Izgubio je interes za slikanje, sve je krenulo loše. Išli smo od jednog dodrugog grada po Evropi. I njegove slike... postale su drugačije. Tamne,mračne, preteče. Više ih ni ne prodaje baš mnogo.

- Pa, od čega ţivite?

- Ima on neku rentu - objasni Dţenifer. - Otac mu je ostavio. To nam je

dovoljno.Renta, mislio je Aleks. Pitam se ... a glasno je rekao:

- Zašto ga ne ostaviš, ako si tako nesrećna sa njim?

- Udala sam se za njega, i biću sa njim i u dobru i u zlu. On je moj muţ.Potrebna sam mu.

Uhvatila ga je za ruku.

- Bila sam svirepa prema tebi onog dana kada smo se sreli. Morala sam.

Nadala sam se da ćeš otići. - A sada?

Ona mu pusti ruku.

- Ništa se nije promenilo. Ne moţeš mi pomoći, moţeš samo da učiniš dami bude još teţe. Volela sam te Alekse. Ti si otišao i ja sam pokušala da tezaboravim, čak sam verovala da sam uspela. Ali, kada sam te ponovovidela, znala sam da te nikad neću zaboraviti.voki by

- Dţenifer...

- Nemoj reći ništa. Time ništa ne moţeš popraviti. Kasno je za nas, Aleks.Osam godina prekasno. Ali, ako ti nešto značim, molim te, spakuj svojestvari i napusti Jork. Ne mogu da podnesem saznanje da si tu, a ipak...

Njen glas se slomio i ona je sagla glavu. On se pokrenuo u njenom pravcu,

a onda se ukočio gledajući u nemirno more. Dţenifer je osetila njegov nemir, uspravila se i pogleda u njega.



32

- Nešto nije u redu? U šta gledaš tako ukočeno?

On se povratio od iznenađenja. - Ah, ništa - promrmljao je.

Ona pogleda u pravcu u kojem je i on gledao.

- To je Ed Bejli. On se bavi ronjenjem. Jadni Ed, priznajem da strašnoizgleda u tom gumenom odelu, ali mora da ga nosi zbog hladnoće.

Aleks je morao da se potrudi da mu glas normalno zvuči. - Naravno!

Šta je rekla Pola Gardner? Ĉudovište iz mora. Ali čovek obučen ukompletnu gnjuračku opremu, specijalno predviđenu za ovo severnopodneblje, moţe stvarno da izgleda kao nekakvo morsko čudovište...

Dţenifer je ustala.- Kasno je. Moram da se vratim kući. - Pruţila mu je svoje ruke. - Srećna

sam zbog ovog za jedno provedenog vremena. Nije vaţno šta će sedogoditi, ja ću uvek biti zadovoljna. Samo, ovo je poslednji put, Aleks. Nesmem više da te vidim. Olakšaćeš mi i na pustičeš Jork, zar ne?

On joj nije odgovorio i posle nekog vremena Dţenifer je uzdahnula inaslonila se na njega.

- Trebalo bi da se ljutim na tebe što si tako tvrdoglav, ali ne mogu. Ako i

nema nikakve budućnosti za nas, ja te ipak volim. To ništa ne moţe dapromeni.

On pogleda preko njenih ramena.

- Pazi - šapnuo je - evo ide Henk.

Nije mu promakla iznenadna pojava straha u njenim očima dok seokretala svom muţu.

- Upravo sam išla kući, dragi. Uz put sam srela Aleksa i malo smo

porazgovarali o davnim danima.- To je sigurno bilo prijatno za tebe.

Nije bilo sarkazma u njegovom glasu, osmeh i ruka koju je pruţio Aleksubili su prijateljski. On zagrli Dţenifer.

- Dţeni je malo zapostavljena u poslednje vreme. Treba joj razonode.

Svratite malo kod nas. Na jedno piće.



33

- U redu - reče Aleks. - Rado!

Svi troje su krenuli ka kući Henka Robertsona. Trezan, Henk Robertson je bio perfektan domaćin. Ponašao se veoma

paţljivo pirema Dţenifer, tako da je izgledalo skoro neverovatno da ume

da bude i svirep i grub pre ma njoj. Aleks se setio da je rekla nešto onjegovoj razbijenoj ličnosti.

- Uzgred - reče on - jeste li čuli o onom nesreć-nom slučaju u hotelu?

- Ne - Dţenifer je bila iznenađena. - Šta se desilo?

Istog trenutka Aleks je osetio da Henk Robertson stoji neprirodno mirno.

- Mala Gardnerova - nastavi on, pokušavajući da mu glas zvuči štoravnodušnije - istraţivala je neke pećine tu na obali, pa je pala i dobro se

ugruvala. Stigli smo upravo u poslednji čas da je spasemo od davljenja. Henk je oţiveo i natočio sebi prilično pića. - Rekoste nesrećan slučaj? Ali, sada je sve u redu, zar ne?

- Odveli su je u bolnicu na kopno i jutros je telefonirao njen otac da javi da

je mala u redu. Ne seća se nesreće, a doktor kaţe da je to sasvimrazumljivo. Mislio sam da ste čuli.

- Pa, baš ne čujemo mnogo vesti ovde - rekla je Dţenifer. - Tako je - Henk se namrštio. - Skoro smo na kraju sveta, kako moja draga

ţena voli da kaţe. Ne ţelevši više da se zadrţava Aleks se ljubazno pozdravio sa

domaćinima i poţurio do hotela.

Šta li se sad desilo? Pitao se Aleks, dok je išao prema kolima. Je li to bilaneka reakcija na to da je mala Pola spašena? Ili olakšanje, jer se ne sećaničeg?

Dok je prolazio pored Oaze, Aleks je sreo Pjera Lafajeta. Ovaj mu je

mahnuo rukom i zastao.- Dolazite nam u posetu?

- Ne, hvala - Aleks se plašio da je Artur još uvek razdraţljiv, pa će doći doneke neprijatne scene... a to je bila poslednja stvar koju je ţeleo.

- Drugi put, onda. Uvek ste dobrodošli. - Hladne plave oči se maloskupile. - Ah da, čuo sam o onom detetu. Gadna stvar. Ali, sada je dobro?



34

- Sasvim dobro! - Aleks ponovi da se mala ničeg ne seća u vezi nesreće.Znao je da to mora ponoviti svima na koje sumnja kako je slučajno ne biponovo napali.

- Prava sreća što ste se našli tamo - prokomentarisao je Lafajet. Ali, ton mu

je bio neodređen i bilo je teško utvrditi da li se raduje tome ili ne. Aleks je produţio do svojih kola. Otvorivši vrata, ušao je. Iznenada, osetio

je kao da mu je krov pao na glavu.

Kada je došao sebi, leţao je na sedištu. Podigao je ruku i opipao glavu. Bolmu je oštro prostrujao kroz telo i on je glasno jeknuo. Ko god da ga jeudario, posao je obavio sasvim dobro.

Izašao je iz kola i pogledao okolo. Nije verovao daje napadač u blizini,

ali...Iznenada, primetio je nešto belo zakačeno za brisač. Uzeo je papirić,

iscepan iz nekog bloka. Velikim slovima stajala je sledeća poruka: OVO JE OPOMENA, KLARK.

DRUGE NEĆE BITI!

V

Aleks se sav ukočio dok je čitao poruku, a zatim duboko uzdahnuo. Neka

nepoznata jeza mu je munjevito prostrujala čitavim telom. Obazrivo je obišao automobil i sa druge strane izvadio cigarete. O ovome

je trebalo dobro i ozbiljno razmisliti.

Očigledno, prvo i najvaţnije pitanje bilo je, da li je njegova misija

otkrivena?

Ali, ako je Smit znao ko je on, zbog čega se ograničio samo na bezopasannapad i opomenu? Špijunski šef je sigurno imao koje ubistvo na duši, pa još

jedno ne bi puno menjalo stvari.



35

Dobro! Znači, Smita treba isključiti u ovom slučaju. Ali kome je ondasmetalo prisustvo Aleksa Klarka na Jorku?

- Artur! - prošaputao je Aleks - on je bio van sebe od besa kada je otkrio

da sam čuo njegov razgovor s Dţenifer... Druga mogućnost bio je Henk Robertson. Mogao je stići prečicom do

automobila i tu ga sačekati u zasedi.

Artur Gordon ili Henk Robertson? Ili naravno, Smit. A Smit moţe da sekrije u bilo kojem od ove dvojice, a opet, moţe da bude i neko treći.

Odlučio je da se ponaša kao i ranije, kao putnik koji je slučajno naleteo naneprijatnu situaciju na svom putovanju.

Bacio je cigaretu. Vreme je da se vrati.

Vozio je polako prema hotelu, a onda se iznenada setio Eda Bejlija u onomronilačkom odelu.

Morsko čudovište, kako reče mala Pola. To je sasvim lako mogao bitiEdov opis u takvoj opremi. Naravno, to nije morao biti Ed, neko drugi

obučen na isti na čin, daje isti efekat. Mogao je to biti i jedan od Smitovih ubica...

* * *

Posle večere, Aleks je pozajmio hotelski čamac i otišao preko na kopno da

telefonira kapetanu Parkeru. Veliki je problem bio što mobilni telefoni nisu

radili na ostrvu, mejl nije smeo da pošalje jer nije znao kakvu opremu imaSmit, pa bi moglo da dođe do presretanja mejla. Nikako nije smeo da serazotkrije. Najsigurniji način je bio da čamcem ode na kopno i da telefoniraiz neke javne telefonske govornice ili pošte.

Ĉim je okrenuo dobro mu poznat broj telefona, kapetan Parker se odmah

javio.

- Pa, dečko moj? - upitao ga je - imaš li neke novosti? Brzo, Aleks mu je referisao šta se sve zbilo od kada je stigao na Jork. Kada je stigao do svog prvog susreta sa Dţenifer, jedva je kontrolisao bes u svomglasu.

- Zašto me niste upozorili da je ona tu? Ne pokušavajte da me ubedujeteda niste znali daje gospoda Robertson ustvari Dţenifer Edvards!



36

- U redu, neću. - Pa, zašto... - Da li bi prihvatio posao da si znao?

- Naravno da ne bih! Prokleti bili, da biste postigli ono što ste hteli,prećutali ste to! Prevarili ste me! Već razmišljam o tome da lepo napustimceo prljav biznis! Jednom sam ovo sve napustio, zašto ne bih ponovo

-Ali nećeš - kapetan se uopšte nije uzbuđivao. - Ne, neću! Video sam Smita na delu u slučaju male Pole, pa već zbog toga

ţelim da ga raskrinkam. Ali, iskreno rečeno, još ništa nisam saznao. Moţdasam predugo odsutan iz ovog posla, kapetane.

- Gluposti! Imao sam uvek poverenja u tebe, dragi moj. Nastavi, kao što si

uvek radio.Aleks je duboko uzdahnuo.

- U redu, ali treba mi više informacija o nekim ljudima ovde. O Edu i LiliBejli i gospođici Abigejl Milford. - On malo zastane - i Henku Robertsonu.

- U redu! Javiću ti što pre. Kada se vratio na ostrvo, pred hotelom je videoparkiran Gordonov automobil.

Odmahnuo je glavom. Stela Dţons je bila inteligentna, samosvesna

devojka. Nije bila ni naivna, ni lakoverna. I sada se, uprkos svemu tome,

kada je bio u pitanju Artur, ponašala tako budalasto kao neka balavica. Aleks je pošao u hotel i sreo Stelu i Artura na izlazu. Ona je sva bila

zajapurena, i oči su joj bile neobično sjajne. - Jeste li dobro plovili? - upitala ga je Stela veselo.

- To je ideja! - upao je Artur, očigledno igno-rišući Aleksa - zašto neodemo malo na jedrenje?

- Oh, baš bih volela! - ona je bila veoma ra-sploţena - ali imam brdo

poslova koje moram da uradim!- Dobro, onda drugom prilikom, draga! Glupa budala, pomisli besno

Aleks, dok mu je

hladno klimnuo glavom.

- Oh, sad sam se setila, kako vaša glava Aleks? - viknula je za njim Stela.

Zastao je, polako se okrenuo i gledajući u Gordon a, rekao:



37

- Sad mi je već bolje. - Aleks... gospodin Klark je pao i udario glavu, dok je malo istraţivao

ostrvo - objasnila je Stela.

Inače, to je bila priča koju je Aleks o tome ispričao u hotelu. - Nezgodno - reče Artur. - Ĉovek mora da pazi dobro kuda ide. - Tako je! - sloţio se Aleks. Nekoliko minuta kasnije, dok je sedeo u baru, čuo je kako je Arturov auto

otišao. Skoro nesve-sno, odahnuo je i zatraţio još jedno piće od Hen-rija.

Starac se smešio dok mu je punio čašu. - Bez obzira, mislim da grešiš u vezi sa njim -primetio je on tiho, kao da

nastavlja započeti razgovor. - On je sitna riba, nije onaj koga ti traţiš.

Aleksa više nije izenađivalo ovo čitanje misli. - Verujem u vaš sud Henri, ali... - reče on polako.

- Ali, imaš svoje mišljenje i kaţeš u sebi: on je star čovek, slep je, te nemaiskustva te vrste, pa moţe i da pogreši. To su tvoje misli, zar ne, pri jatelju?

Aleks se nasmešio. - Tako nekako. Znate, Henri, onaj koga ja traţim veoma je pametan. Ne

mogu dozvoliti, sebi da bilo koga isključim iz reda sumnjivih, čak ni ArturaGordona.

- Dobro, dobro - Henrijev tihi glas se iznenada pojačao i pre nego što je

Aleks stigao da se upita zašto, Stela je ušla. Oči su joj se sijale i ona mu setoplo nasmešila.

- Je li ovo privatan razgovor, ili moţe još neko da vam se pridruţi?

- Sedite - reče Aleks. - Šta pijete?

- Jedan mali šeri. Zar veče nije boţanstveno? Aleks je potvrdio.

- Ah, dobro - nakašljao se Henri - ja bih sada pošao u krevet, ako nemate

ništa protiv. Stela je pijuckala svoje piće, a Aleksove misli su svakog trenutka postojalesve ogorčenije. Nije mogao da objasni sebi zbog čega se oseća tako, ali, nije

mogao ništa protiv toga. Na kraju, mada je znao da to ne bi trebalo da govori, rekao je:

- Mislim da bi trebalo da budete malo obazriviji.



38

Ona ga je pogledala začuđeno. - Govorim o Arturu Gordonu - nastavi on, a kada je video kako se

nezadovoljstvo pojavljuje na njenom licu, on je dodao - nisam vam rekao

pre, ali, mislim da me je on napao danas.

- O čemu vi to govorite?

- Nisam pao i udario glavu, kao što sam svima pričao. Neko me je udario.A posle toga sam našao ovo - dao joj je onu poruku.

Stela je razrogačila oči, čitajući. - Ali, ovo ne dokazuje, da vas je Artur udario!

- Moţda! Samo, imao sam sa njim jedan sukob. Na neki način mi je pretio. - Mislite, on je taj koga traţite?

- Ne tvrdim to, ali moguće je. Stela je napravila nestrpljiv pokret rukom.- Grešite! Ja to jednostavno znam - a zatim ga je upitno pogledala - zašto

ste se svađali sa njim? Zbog čega vam je pretio?

Aleks je oklevao. Nije ţeleo da u ovo umeša Dţenifer, niti da povrediStelu. Slegao je ramenima.

- Lična stvar! - Mislim da niste u poziciji da ikom delite save-te, gospodine Klark. Vaš

sopstveni privatni ţivot baš nije onakav kakav bi trebalo da bude, zar ne?

- Šta time, dođavola, mislite da kaţete? Ona duboko uzdahne. - Govorim o Dţeni Robertson. Vi ste veoma... bliski sa njom, zar ne? A na

kraju krajeva, ona je udata ţena. Gordon, pomislio je besno Aleks. Sigurno nas je špijunirao. Prisilio je sebe

da ostane miran.

- Već sam vam rekao da smo gospođa Robertson i ja stari prijatelji.

- Slušajte, mene se lično uopšte ne tiču stvari između vas dvoje! Ja samo

hoću da mi se vi ne mešate u ţivot, naročito kada se vi ne ponašate kakotreba. Gledajte svoja posla, a ja ću svoja.

* * *

Sledećeg dana je besnela oluja.



39

Aleks je poslepodne proveo u svojoj sobi, pokušavao je da se maloodmori, ali nije mu uspeva-lo, stalno je razmišljao i ponovo vrteo u glavisve situacije koje su se desile u poslednjih nekoliko dana.

Kad je sišao u trpezariju, Stela mu je odmah prišla. - Aleks, hoćete li mi učiniti uslugu? - upitala ga je malo bojaţljivo. On je

klimnuo glavom, a ona nastavila. - Henk Robertson je u pitanju. Došao je ubar odmah posle otvaranja, ne znam kako se probio kroz ovu oluju, i od

tada pije. Pokušala sam da ga nagovorim de prestane, ali, vi znate kakav je.

Htela bih da ga otpremim kući, ali on nije u stanju da vozi, naročito poovakvom vremenu. Pitam se, da li bi vi...

- U redu, odvešću ga kući. Stela je uzdahnula od olakšanja.

- Mnogo vam hvala! Uzmite hotelska kola.- Gde je on?

- U mojoj kancelariji, u prilično lošem stanju. - Ona je zastala i dodirnuh

mu ruku. - Stanite samo. Treba još nešto da vam kaţem, u stvari da seizvinim što sam bila onako gruba prošle noći.

- U redu je! - rekao je Aleks ravnodušno. - Znači, ponovo smo prijatelji?

- Naravno - reče on - a sada me vodite kod Henka.

Henk Robertson je leţao u naslonjači, zatvorenih očiju, teško dišući. Uprkos njegovoj teţini, Aleks ga je vesto podigao i poneo do kola.

Smestio ga je na zadnje sedi-šte i seo za volan. Vozio je polako, teško se probijajući kroz ne-vreme. Iznenada, iza

njegovih leda, Henk Robertson je progovorio.

- Stanite malo, Klark. Ovo je odlično mesto za naš mali razgovor. Za sekundu, Aleks se ukočio. Zatim je pritisnuo kočnicu, zaustavio kola i

ugasio motor. Onda se mirno okrenuo.- Ĉemu ova scena? Ako ste ţeleli da razgovarate sa mnom, mogli ste naći inormalniju priliku za to.

- Hteo sam da ovo bude poverljiv razgovor - njegovo lice je bilo tvrdo, a

oči hladne. - Baš ste pravi glumac. Odlično ste odigrali ulogu pijanice.



40

Henk se nasmejao.

- Mnogo sam veţbao to je tačno - reče on gorko. - No, kada već dajemokomplimente, vi ste hladnokrvni, i to poprilično, zar ne? Ne izgledate mi niiznenađeni!

Aleks je uzdahnuo duboko.

- Dobro, a sada pređimo na stvar. Niste me dovukli ovamo da mi dajete

komplimente ili da pričamo o vremenu! Šta to imate na umu?

- Prvo i prvo, kako je vaša glava? Aleks se ukočio. - Kako to mislite?

- Raspitujem se za udarac koji sam vam zadao. Jeste li pogodili da sam to

bio ja?

- Sumnjao sam.- Onda ste primili i poruku?

-Da!

- U tom slučaju, zašto ste još uvek tu?

- Nikada ne obraćam paţnju na anonimna pisma. A ne volim ni pretnje.

- Ţao mi je zbog toga. Ĉudno, Aleks je verovao da mu je zaista ţao. Ali, sada nije imao vremena

da analizira postupke drugog čoveka, jer je Henk Robertson izvukao

revolver iz dţepa. - Ne ţelim da vas povredim. Ako mi date reč da ćete se spakovati i napustiti ostrvo, pustiću vas. Ali,

ako odbijete, biću prinuđen da vas ubijem. Opet je bilo traga ţaljenja u njegovom glasu. Aleks je znao da se nalazi

veoma blizu smrti.

Pokušao je da se opusti.

- Ako i učinim kako mi kaţete, ţelim da znam, zbog čega sam prisiljen daodem. To je prilično shvatljivo, zar ne?

Henk se kratko nasmejao.

- Znate, ili bi trebalo da znate.

- Je li to zbog... Dţenifer? - upita Aleks oprezno. - Znate, činite velikugrešku. Mi smo samo stari prijatelji, to je sve.



41

- Prijatelji! - Henk reče prezrivo. - Za šta me vi smatrate; za kompletnubudalu? Znam šta moja ţena znači za vas - i vi za nju! Znao sam već duţevremena da su postojala samo dva čoveka koja su za nju nešto značila!Njen brat i vi. Dosta često je to i govorila. Kako ste bili srećni vas troje ustarim danima! Kako je ţivot bio divan dok...

- Dosta! - Aleks nije ţeleo da se seća Bena. Ali, Henk očigledno nije imaonameru da prestane.

- Znao sam, kada sam je oţenio da sam samo zamena, ali nisam mario,kakva sam jadna budala bio! Mislio sam, da će me zavoleti, ali nije, pa jesve prošlo nizbrdo.

Malo je zastao i Aleks mu je upao u reč.

- Za to ne moţete mene kriviti. Slušajte, vi ste histerični ni zbog čega. Bezobzira na sve, ja nisam čovek koji se meša u tuđ brak. Nemam nikakvenamere u vezi sa Dţenifer.

- Zašto ste onda ovde? Nemojte mi reći da je to slučajnost, da ste sepojavili na Jorku! - i pošto Aleks nije odgovorio, on reče trijumfalno - eto vi-

dite! Nemate odgovor! Ali, ja znam, naravno. Bili ste u vezi sa Dţeni izamojih leđa.

Aleks je gledao u revolver kojim je ovaj mlatarao. Postojala je šansa da

ščepa tu ruku. Trudio se da mu glas bude miran. - Grešite u vezi sa Dţenifer. Ona vas nikad ne bi napustila. Ona nije takva.

Iznenada, on postade svestan promene atmosfere. Napolju je oluja

besnela, vetar je naleteo na prozore, ali tišina unutra bila je nekako upečat-

ljivija. Henk Robertson ga je ukočeno gledao, sa čuđenjem na licu. A onda

se nasmejao piskavo.

- Vi je u stvari ne poznajete, zar ne! - reče on suvo. - Vi mislite da je ona

anđeo! Ali nije. Ona je... ona je đavo! Ovo je obradila voki.



42

VI

Aleks je imao osećaj da će skočiti na taj revolver. Ali, Robertson je

histerično dreknuo ponovo. - Ona je đavo, kad vam kaţem! Nešto se u Aleksu slomilo i on je izgubio kontrolu nad sobom.

- Laţete! - viknu i baci se na Robertsona. Henk je bio jači i krupniji odAleksa, ali Aleks

je bio mnogo brţi i za nekoliko sekundi, revolver je bio kod njega, a

Robertson je pao na sedište, onesvešćen. Aleks je gurnuo revolver u svoj kaput, vrati se za volan i ponovo upalio

motor.

Kada je stigao pred kuću, izašao je i pokucao na vrata. Prošlo je dve-tri sekunde i niko se nije javio. Aleks je pritisnuo kvaku i

vrata su se otvorila. On je ušao i pozvao Dţenifer. Nije bilo nikakvogodgovora.

Odlučio je da unese Henka i da ga jednostavno ostavi tamo. Kada se vratio do kola, zatekao je Lili Bejli kako viri u kola kroz prozor.

- Dţeni je gore, u Oazi - objasni ona. - Pretpostavljam da je opet...

bolestan?

- Moţete to nazvati i tako - Aleks nije imao nameru da objašnjava. - Pomoći ću vam - ponudila se Lili.

Bila je jaka skoro kao muškarac, te su dosta lako uneli Henka i postavili

ga na leţaj. Lili je iznenada dodirnula Henkovu glavu koja je malo krvarila.

- Oh, pa on je povređen! - Tukli smo se. Mora da je lupio glavom o sedište - objasnio joj je brzo

Aleks - to je samo ogrebotina.

Lili ga je pogledala sa nekim gađenjem, otišla u kuhinju i vratila se saflašom vode.

- Ostavite ga, ja ću to srediti.



43

- Zar ste ga morali prebiti! Zar mu i ovako niste dosta učinili?

Šta li je time htela reći? pitao se Aleks. - Mislila sam da ste bolji.

- To je bilo pre nego što je hteo da me ubije... i da uprlja Dţeniferino ime. On je video da joj je bezizraţajno lice ovog puta šokirano, brzo mu je

prišla. - Slušajte... - počela je ona, ali onda je zastala, strah se pojavio u njenim

očima. Polako je okretala glavu levo-desno i drhtala celim telom.

- Recite - podstakao je Aleks - šta ste hteli da mi kaţete?

- Ništa - prošaputala je ona - doneću mu malo konjaka iz moje kuće.Moţda će ga to povratiti.

Ali, Lili je ipak htela nešto da mu saopšti, Aleks je bio siguran. A onda seiz nekog razloga uplašila. Vratila se sa flašom konjaka i čašom.

- Idite, pre nego što dođe k sebi - reče Lili. Druga tuča nije potrebna. Celim putem do hotela Aleks je razmišljao o Lilinim recima i njenom

iznenadnom strahu. Nije mogao da je zamisli kao Smita, ali, mogla je biti

nekako umešana u celu tu misteriju.

* * *

Stela ga je čekala, kada se vratio. Dok joj je davao ključeve od kola, ona ga je uzbuđeno upitala.

- Jeste li imali problema?

- Ne, uopšte - šlaga on, i ode u svoju sobu. Nekoliko minuta kasnije, Stela

je zakucala na

njegova vrata.

- Kaţete da niste imali problema - njen je glas bio veoma uzbuđen - a jasam našla tragove krvi na sedištu! Aleks se ukočio. Morao je na to pomisliti. Potpuno je zaboravio da je

Henk krvario kako je bio samo nesmotren što nije oprao krv. - Pa, bio je malo nezgodan - reče on - morao sam da ga udarim. Ništa

strašno.



44

- Došla sam u stvari ovo da vam dam. Mora da ste to zaboravili u kolima. Stela je drţala u ruci nešto umotano u tamnu hartiju. Aleks je to okretao u ruci, iščudavajući se. To sigurno nije bilo u kolima,

kad je pošao odavde. Mora da je dospelo u kola dok je bio u letnjikovcu. Instinkt ga je upozorio da bude obazriv, uzeo je paketić i potopio ga u

vodu u svoj umivaonik. Ništa se nije desilo sem što se papir ovlaţio i slepiosa stvari koja je bila upakovana. Paţljivo je skinuo papir i dah mu je zastao.U ruci je drţao obrađeno drvo, slično onom što je video u kući Bejlijevih.Kad je bio tamo, Ed je pričao da mu ţena radi na Dţeniferinoj figuri, koja je

predstavlja kao anđela. Ali, ovo nije bio anđeo. Istina, tu su bila krila i lepršava haljina, ali ova

figura je imala dve glave. Jedna se neţno osmehivala i bila veoma lepa; adruga...

Pokušao je da ne gleda u tu stvar no, činilo se da ga je ta druga glava

prosto opčinila. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što se Aleks sredio i uspeo dobro da

razgleda figuru sa svih strana.

Šta je Lili Bejli htela da kaţe ovom kompozicijom, ovom monstruoznošću!Ljubomora? Mrţnja? Zloba?

Aleks je odmahnuo glavom. Ništa od toga nije imalo puno smisla. Nešto drugo ga je kopkalo. Zbog čega mu je to gurnula u kola? Očigledno

da je to uradila kada je otišla po konjak. Ali, zašto mu to jednostavno nijedala i rekla...

Ovo je devojka na koju vi toliko mislite! Ovako u stvari ona izgleda!

Jer, bez sumnje mora da je to bila poruka. Lili Bejli je ovako optuţilaDţenifer za ono što je učinila Henku. Dţenifer je, Lili je tako pokazala, bila

dvolična... izdala ga je!Prvo Henk... a sada Lili! Šta sve ovo znači? Već je prihvatio Henkov ispad

kao rezultat ljubomore, ali, šta je nateralo Lili Bejli da ovako optuţi jednunevinu ţenu?



45

Ako je bila nevina. Ta ruţna pomisao mu je iznenada pala na pamet, da seprosto uplašio od nje. Iako je voleo Denifer, znao je da svoj posao mora da

obavi do kraja.

Brzo je otvorio jednu fioku u ormanu i gurnuo figuru skroz pozadi, iza

stvari. Postojao je samo jedan način da se otkrije misterija. Mora da ode doLili i zatraţi objašnjenje od nje.

* * *

Aleks je hteo to veče da ode do letnjikovca Bejlijevih, ali dok je ispijao svoj

aperitiv u baru, dogodilo se nešto što je potpuno bacilo u zasenak Lilin

ruţan poklon. Celo društvo iz Oaze i letnjikovaca banulo je u bar: Sibil i Konor Najt,

Artur Gordon i Dţenifer i Henk Robertson. Izgleda da je Artur predvodio društvo. - Imamo zabavu - obavestio je sve prisutne. -Idemo na kopno na ples. To

je neka vrsta oproštaja od Sibil i Konora Najta, vraćaju se kući, pa ţelimomalo da proslavimo. Sibil mu se obesila o ruku.

- Tako je, dušo. Prosto moram da igram večeras sa nekim od ovih tvojih

gorštaka ovde! Njen muţ se nasmejao. - Samo napred, draga! To mi dozvoljava da se i ja malo provedem na

drugoj strani!

Aleks je pogledao u Dţenifer. Osećao je da se i ona gadi ovog besramnogpara kao i on.

Bacio je pogled na Henka, koji je mračno sta jao pored nje i jedva govorio,

čak i kada bi mu se neko obratio. Henk nije nijednom pogledao u njegovompravcu, verovatno ga je bilo sramota, pomislio je Aleks.

Moram da razgovaram sa Dţenifer, pomisli u sebi, mada teško uz ovakvugomilu.

U tom trenutku Stela je ušla u bar. Aleks je video kako je Artur pogledao

Dţenifer, a onda prišao Steli i uzeo je u naručje.



46

- Ti si najlepša devojka kilometrima u okolini! - reče joj glasno - i ja ne

idem na ples bez tebe. Moraš sa nama.

- Volela bih, samo...

- Nema izgovora - Artur je arogantno pogledao u ostale - ona mora sa

nama, zar ne?

Sibil Najt je klimnula glavom, a njen muţ je rekao: - Naravno, naravno! Što nas je više, to bolje. - Slaţem se - rekla je Dţenifer hladno i pogledala u Aleksa. -I ti moraš

poći, Aleks. Za trenutak, nastala je tišina. Aleks je video kako su se Najtovi zagledali, a

i Artur se iznenadio. Ali, Dţeniferino liceje bilo bezizraţajno.

- Zašto da ne? - reče Aleks. Posle skoro sat vremena, svi su se ukrcali u čamac i krenuli na kopno.

Kada su stigli u Nju Bedford, zabava je već bila u punom jeku. Svirala je jedna sasvim pristojna pop-grupa.

Aleks je osetio Dţeniferin pogled na sebi ali, Artur je poloţio ruku nanjeno rame.

- Da odigramo ovu igru?

Ona je ponovo pogledala Aleksa dugim pogledom, a zatim klimnula

glavom.

Lice Stele Dţons je iznenada dobio tuţan izraz. Nije joj promaklo kako jeArtur pogledao Dţenifer. Aleksu je bilo ţao zbog nje, ali istovremeno mu jebilo smešno. Kako ne moţe da shvati da je Artur samo koristi?

On se nasmešio Steli.byvoki

- Hajdemo i mi - pozvao je. Ona je pocrvenela, kao da joj je bilo neprijatno

što je on ţali. Ipak, pristala je i pošla sa Aleksom prema podijumu.

Nisu razgovarali. Stela je stalno posmatra-la drugi par i Aleks je osetionjen nemir. Delom zbog saţaljenja, delom zbog sebe, on je poveo doDţenifer i Artura i potapšao Artura po ramenu.

- Da promenimo partnerke - rekao mu je.

Za momenat je pomislio da će Artur odbiti. Ali onda, Artur je zlovoljnopustio Dţenifer i okrenuo se prema Steli.



47

Na Aleksovo iznenađenje, Stela ga je ga besno pogledala, a onda seokrenula.

- Umorna sam - rekla je - mislim da ću ovu igru presedeti. I pođe do stola, a da nije pogledala da li je Artur, prati.

Odlično za nju, pomislio je Aleks, skrivajući osmeh. Artur je oklevao nekoliko sekundi, a onda pošao za Stelom, a Aleks je

zagrlio Dţenifer. Ona je duboko uzdahnula i naslonila glavu na njegovo rame.

- Hvala bogu, što si se umešao - prošaputala je ona - opet je počinjao starupesmu. - Ona ga je pogledala i stegla mu ruku. - Aleks, ţelim da raz-

govaram sa tobom, nasamo.

On je pokazao prema izlazu, ona je brzo pogledala okolo i pošla za njim. Vrata su vodila napolje, na obalu. Duga, peščana plaţa se srebrnasto

presijavala na mesečini. - Zar nije divno? I sve je to sada naše! - reče Dţenifer sneno. Izula je svoje

sandale i dala mu da ih nosi. - Volim da hodam bosa. Sećaš li se onenedelje, kada...

- Dţenifer - Aleks je uhvatio za ruku i povu-kako nazad. - Rekla si da

hoćeš da razgovaraš sa mnom. O Henku?

Ona je klimnula glavom.

- Rekao mi je šta se desilo juče - ona mu se pribliţi - mislim da će poludeti,Aleks. Mogao je da te ubije!

- Iskreno, mislim da nije ţeleo da mi učini nikakvo zlo. Bio je lud od

ljubomore.

- Ljubomore! - njen glas je bio gorak - kako moţeš biti ljubomoran nanekog koga mrziš? A on me mrzi, Aleks. Znam to, konačno. Rekao mi je.

Rekao je... tako grozne stvari. - Ona gaje pogledala, njeno lice je bilonestvarno lepo na mesečini. - A i tebi je rekao, zar ne? O meni, mislim.

- Zašto misliš... - Zato što mi je on ispričao. Rekao je da je sredio da me više nikad i ne

pogledaš! Ti mu ne ve-ruješ, zar ne?

Njen glas je bio kao u nekog izgubljenog deteta. On je privuče ka sebi.



48

- Ja ništa loše nikad neću poverovati o tebi, ljubavi moja.

Ona je s olakšanjem uzdahnula i naslonila se na njega. Aleks joj je podigaobradu i spustio svoje usne na njene. Nije nameravao da je poljubi. Nije

ţeleo da osećanja ovladaju njime. Ali, na prvi dodir njenih usana on je

utonuo u ludi svet beskrajne sreće.

VII

- Hajdemo odavde noćas! Zajedno! - ponovila je Dţenifer. Aleks je nikada ranije nije video tako uzbuđenu.

- Hajde sa mnom odavde! - šaputala je ona. -Zašto ne bismo otišli noćas?Ništa nijedno od nas ne vezuje za Jork!

-Ništa, osim posla koji sam obećao kapetanu da ću obaviti, pomislio jeAleks gorko.

On je uhvati za ramena i udalji je od sebe.

- Ne - prisilio je sebe da izgovori ovu reč. - Ja ne mogu Dţenifer. Ne mogute odvesti noćas. Nemoguće je!

- Ali zašto? - divlje ga je upitala.

- Ne mogu da ti objasnim, još ne. Moraš mi verovati. - Ti me ipak ne voliš! - viknu ona besno.

- Volim te! Uvek sam te voleo i tako će uvek i biti. Ĉim budem mogao,zajedno ćemo otići.

- Ne shvatam te! Zašto moraš da ostaneš ovde? On je ćutao. Nije mogao

da joj kaţe istinu. Sve što je mogao, bilo je da bespomoćno ponovi.- Veruj u mene, Dţenifer! - Verujem!

On je pomilovao njenu sjajnu kosu.

- Dobra si ti devojčica - duboko je uzdahnuo. - Pretpostavljam da će bitibolje da se vratimo na zabavu.



49

On joj je pruţio sandale, no Dţenifer se nije pokrenula da ih uzme.Gledala ga je sa ćudnim izrazom lica.

- Aleks, ti mi veruješ da te volim, zar ne?

- Naravno. Ali, zašto... - Istina je! Moţda je to jedina iskrena i istinska stvar u mom ţivotu. -I u mom!

On je uhvatio za ruku i vratili su se u salu.

* * *

Zabava je bila u punom jeku, a sala prepuna. Prošlo je nekoliko minuta

dok su pronašli ostale, jer su se oni okupili oko šanka na drugoj stranikluba.

- A šta ste vas dvoje radili? - pozdravi ih veselo Sibil Najt - ili nam nećetereći, ha?

Muţ joj se pridruţio u glasnom smejanju, ali je Stela okrenula glavu.Bleda je i tuţna, pomislio je Aleks. Pitao se da se moţda nije posvađala saArturom?

A Artur je bio u svom najgorem raspoloţen ju. Aleks je video da se odmah

pribliţio Dţenifer, i nešto joj šaputao. Dţenifer se udaljila od njega. - Bilo nam je toplo, pa smo se prošetali - reče ona jasnim glasom - a sada

mislim da bih pošla kući. Umorna sam. Ako bi neko potraţio Henka... Ona pogleda u Aleksa, no Artur je već pošao da ga potraţi. Posle nekoliko

minuta on se pojavi u pratnji Artura, koji je jedva stajao na svojim nogama.

- Pa - pozdravi ga Konor Najt - izgleda da si se dobro zabavljao!

Povratak na Jork protekao je u tišini. Ĉim su stigli, društvo se razišlo.Stela i Aleks su krenuli prema hotelu.

- Da li biste popili šoljicu kafe? - upitala ga je ona. Očigledno je morala daskupi svu snagu za to pitanje.

- Ne, hvala- - on je malo oklevao - bilo bi najbolje da pođem pravo ukrevet.



50

Kad se popeo do svoje sobe, vrata do njega se otvoriše i gospođica Abigejlizađe u baden mantilu. Šapnula mu je misteriozno.

- Samo trenutak, gospodine Klark. Imam nešto da vam kaţem. Aleks je zastao sa jednom rukom na kvaki.

- Ĉula sam da je neko bio u vašoj sobi pre oko sat vremena. On zviznu tiho.

- Neko iz hotela? Ona odmahnu glavom.

- Ne! Koraci su bili teški, muški. Prilično sam se uplašila, da budemiskrena. Ĉula sam ga kako se kreće, otvara fioke.

- Jeste li ga videli?

- Na ţalost, ne. Kada sam skupila hrabrost da otvorim vrata, on je već

otišao. - Zašto niste pošli po pomoć?

- Kakvu pomoć? Jedini koji je bio tu, to je stari Henri. Aleks se prisilio da se smiri.

- Ţao mi je! U pravu ste, naravno. Niste mogli ništa. - Nadam se da nije odneo ništa vredno reče ona. - Biće bolje da proverite. - Upravo hoću. Hvala što ste mi rekli. Ona je izgledala razočarana, ali on je pošao u sobu i zatvorio vrata.

Ĉak da nije bio upozoren, znao bi odmah da je neko bio u sobi. Niegovoiskustvo iz prošlosti pomoglo mu je da mu se razvije instinkt kao kod

ţivotinja, koje osete trag uljeza u svojoj jazbini. Znao je da nema posla sa običnim lopovom. Nije bilo nikakvih znakova

nereda, i na prvi pogled, ništa nije nedostajalo. Polako, metodično, razgledao je sve svoje stvari. Sve je bilo pregledano, a

posle briţljivo vraćeno na mesto. A onda se iznenada setio. Brzo je otvorio

onu fioiku u ormanu u koju je gurnuo Lilin poklon.- Nestao je!

Ĉudno osećanje nespokojstva gaje uznemirilo. On se ispruţi na krevetu izapali cigaretu. Paţljivo je razmatrao razloge nestanka figure.

Da li je Lili zaţalila što mu je dala, i iz nekog svog razloga, ţelela je da tovrati?



51

Ali, zašto je trebalo ukrasti? Mogla je jednostavno da zatraţi da joj sevrati.

Sa druge strane, ako nije ona lopov, ko bi to mogao biti? Njen muţ Ed... iliPjer Lafajet. Oboje su izgledali nepodobni za lopove.

A onda ga je druga pomisao štrecnula. Kako je lopov mogao znati da ćesoba danas biti slobodna za pretraţivanje? Skoro je slučajno da je pošao naonu zabavu.

Ili nije? Osećanje mučnine je raslo. Ko ga je pozvao na taj ples? Ko je

manje-više insistirao? Bila je to Dţenifer, koja bi bila najzainteresovanija zafiguru, daje znala da postoji...

Ona nije mogla ukrasti sama, naravno, ali je mogla nekom da osigura

teren.Aleks je glasno jeknuo. Nije mogao da podnese pomisao da je Dţenifer

umešana u ovu prljavštinu. To bi značilo da je izvodila predstavu tamo naobali, kada je rekla da ga voli.

Sem toga, kakva korist, ukrasti jednu rezbare-nu figuru, kada je on većvideo? Šteta, ako je postojala, već je učinjena. On je video. Već je primioporuku da Dţenifer nije baš anđeo kako izgleda.

Iznenada, on je razrogačio oči. Ostala je jedna mogućnost. Moţda

gospođica Abigejl laţe? Moţda je baš ona uzela figuru i sada je sve ovo

izmislila?

U svakom slučaju, Aleks je odlučio da noćas ništa ne radi. Sutra će otići daposeti Lili Bejli i pokuša da izvuče istinu iz nje. Da zna zbog čega mu jedala figuru, sve bi bilo mnogo jasnije.

* * *

Našao je pismo pored tanjira za doručkom sledećeg jutra. Bilo je odkapetana, izveštaj koji je traţio o Bejlijevima, Abigejl Milford i Henku

Robertsonu.

O spisateljici je pisalo.



52

„Nju moţeš potpuno zaboraviti. Jedina crna mrlja protiv nje je, jednaopomena zbog nepropisnog parkiranja."

Znači, jedna sumnja manje. Aleks se čak i radovao. Nije voleo ni da

pomisli na Abigejl Milford kao na kriminalca. Nastavio je da čita. „Bejlijevi su stare ptičice, ali ne verujem da su oni tvoj ulov. Lili, smatra

se, ima talenta, no ona se sklanjala, da bi Ed više pao u oči. Postoji sumnjada je on bio umešan u neku bandu falsifikatom pre nekoliko godina, ništanije dokazano. Posle toga su otišli na Jork."

Znači, Ed je već bio umešan u kriminal?

„Henk Robertson, pa moţe biti. Nije prodao ni jednu sliku već godinama,

dobro ţivi. Neprestano putuje, a to košta. Bio u Japanu pre oko šest mese -

ci, i ne treba da ti kaţem kako je odatle lako preći u Kinu". Aleks je savio izveštaj i stavio ga u dţep. Uništiće ga, kada se popne u

sobu.

Jedino je bilo nezgodno, što Aleks, nikako nije mogao da zamisli ovu

dvojicu kao Smita. Ed je bio suviše neefikasan, a Henk Robertson je bio kaoneka prazna školjka.

Dok je izlazio, gospođica Abigejl je ušla u trpezariju.

- Pa - upita ona bez daha - nešto vam je nedostajalo?

Aleks je odmahnuo glavom.

- Mora da nije pronašao ništa vredno. Brzo se oprostio i krenuo kaBejlijevima.

Stela je bila u kuhinji i Aleks je zamolio da mu da ključeve od automobila.Izgledala je bleda i umorna, kao da je spavala veoma loše.

- Dobro - a onda je upitala - šta mi to Abigejl priča, da je neko provalio uvašu sobu?

- Ah, taj blebetavi jezik te Abigejl Milford! Pomislio je Aleks. Glasno reče. - Ona ima ţivu maštu. Ne bih baš sve uzeo za ozbiljno što ona kaţe. Stela ga je sumnjičavo pogledala. - Ako je to bila nameštaljka, provalnik je morao znati da ćete biti odsutni

iz hotela prošle noći. Da vidimo ... ko je insistirao da i vi pođete na zabavu?



53

Aleks nije obratio paţnju na ovaj njen ujed, već je uzeo ključeve i otišao.Stela je sigurno bila brzopleta, mislio je besno, dok je sedao za volan.

Nije bilo znaka ţivota ni u jednom letnjikovcu na obali. Vrata Bejlijevihbila su otvorena, ali iako ih je pozvao nekoliko puta, niko se nije javio.

Otišao je do Dţeniferinog letnjikovca, pa je i tu naišao na grobnu tišinu. Onda se setio, da je ovo idealna prilika da proveri da li su Ed ili Lili bili

noćašnji lopovi. Ako je tako, figura mora da je negde u kući, onda je nekood njih bio lopov.

Lili je moţda bila talentovana vajarka, ali kao domaćica je bila uţasna. Sve

sobe su bile prljave, u neredu i ustajalog vazduha. To je istragu činiloteţom, a na kraju nije našao ništa.

Kada je završio pretraţivanje kuće, spustio se na obalu. Nikad posle nijemogao da se seti kada je počeo da oseća onaj nemir, koji ga je sve jač e obu-

zimao. Samo je znao da je uţivao u lenjom popodnevnom suncu, kad je

iznenada osetio neku jezu.

Polako se okretao, i ispitivao okolinu. Iznenada njegovu paţnju jeprivukla stena koja se stepe-nasto spuštala u more. On počne lagano da ideu tom pravcu.

Iznenadna graja galebova ga je naterala da se okrene na drugu stranu.

Bilo ih je petnaest-dvadeset i jurišali su na nešto tamno što se ljuljuškalona talasima na samoj obali, na drugom kraju plaţe.

Mrtav delfin, pomislio je on prvo. A onda iznenada shvati i potrči doleprema tom tamnom, dugom objektu.

Ni u ţivotu Lili Bejli nije bila lepa. Ali, smrt ju je učinila uţasnom. Aleks je izvukao telo na obalu, i počne sa oţivljavanjem, mada je znao da

je to uzalud. Pokušavao je nekih desetak minuta, a onda je odustao.

Ustao je, drhteći od iscrpljenosti i očaja. Niko više nije mogao da oţivi LiliBejli, ali ţeleo je bar da vidi da će njen ubica biti kaţnjen. Nije sumnjao da je bila ubijena. Smrt davljenjem je obična stvar, a Aleks je znao da je ovoSmitovo delo. Lilino davljenje nije bila obična nesreća.

Iznenada, pogledao je okolo. Osetio je da ga neke skrivene oči posmatraju.To moţe biti ubica, moţe biti sam Smit! Krenuo je nazad ka stenama.



54

Kada je stigao do njih, odjednom je znao, da je posmatrač, bilo ko da je

bio, sada je otišao. Aleks je detaljno ispitao okolinu. Kako li je taj posmatrač nestao! Nije bilo

nikakvih tragova, a da je pobegao duţ obale, video bi ga. Aleks je iznenada zviznuo. Na pesku ispred sebe primetio je nečiji trag.

Vodio je do jedne stene, gde je prestao, naglo, kao da je prošao kroz stenu.Podigao je glavu, ispitujući svaki pedalj na površini stene. Ako senepoznati i uspeo popeti na nju, nikakav trag za njim nije ostao.

Bilo je nemoguće, a desilo se. Neko je bio ovde, onda je krenuo ka steni,

popeo se na nju i nestao.

Aleks je povukao ruku po glatkoj površini stene ispred sebe. Odjednom,

zastao je, osećajući sve veće uzbuđenje. Ispod njegovih prstiju, mada jedva,osetio je kretanje.

Stavio je sada obe ruke na stenu i gurnuo je iz sve snage. Ĉuo se nekizvuk i kamen se pokrenuo prema unutra. Iznenada se našao pred tamnimtunelom.

Znači, tu je odgovor! Tajni prolaz ispod stene -tunel verovatno još izprastarih vremena. Ovamo je pobegao ubica Lili Bejli.

A moţda je još uvek tu. Pa, postojao je samo jedan način da to sazna.

Aleks je pomislio da ne bi trebalo onako ostaviti Lili, mada njoj ionako višeniko ne moţe pomoći, a njen ubica još moţe biti uhvaćen.

Uzeo je upaljač i oprezno ga upalio, plamen je bio slab i, ako bude imaosreće, ipak će mu pomoći da dođe do kraja tunela.

Napredovanje je bilo teško i zamorno. U nekim delovima, tavanica je bilatoliko niska, da se morao spustiti na kolena i puziti. Posle svakog koraka

osluškivao je, no čuo je samo eho svog ubrzanog disanja.

Plamen upaljača je bio sve manji, gas u njemu se potrošio skoro do krajakada je konačno stigao na kraj tunela, do teške drvene kapije. Upravo jepruţio ruku da otvori ta vrata, kad je začuo glas.

Bio je to Dţeniferin glas.



55

- Ostavi ga na miru ili... ili ću mu reći sve - vikala je. - On je moj Smit,

nemoj to da zaboraviš!

VIII

Dugo posle toga Aleks se sećao toga trenutka, tamo na kraju tajnogtunela, odjednom je shvatio da mu je jedno osećanje nedostajalo u toj navaliemocija, a to je bilo iznenađenje. Nekako nije bio šokiran otkrićem da je

Dţenifer u nekakvoj vezi sa Smitom, negde duboko u sebi on je to iočekivao.

Razočaranje, bes, duboko, gorko osećanje gubitka, sve ga je to prosto

paralisalo.

Taj trenutak je prošao i hladna tuga mu je ispunila srce. On se malo

stresao, kao da se probudio iz neke noćne more i još više se pribliţivratima.

Dţenifer je još uvek govorila. - Smrtno sam ozbiljna, to znaš. Ne tiču me se ostali, ali Aleks je nešto

drugo. Kada sve ovo prođe, ja odlazim sa njim! Pa, ruke dal je od njega, ako

znaš šta je dobro za tebe! Začulo se zatvaranje nekih vrata. A zatim lagani koraci i opet otvaranje

vrata.

Aleks je uzdahnuo. Smit nije rekao ni jednu reč, njegov identitet je jošuvek bio obavijen misterij om.

Oprezno, otvorio je teška vrata ispred sebe.Našao se u nekoj prostoriji koju je ocenio kao podrum za vino i odjednom

mu je bilo jasno gde se nalazi. Tajni tunel s obale vodio je u zamak Oazu!

To ima smisla, naravno. Davno, kada je tunel i korišćen za bekstvogospodari ostrva su ga vero-vatno često koristili. Kud boljeg mesta za



56

skrivanje nekog razbojničkog ili špijunskog gnezda od ovih podzemnihprostorija koje se nalaze ispod zamka?

Ali, ko je ovo sada koristio? Pjer Lafajet? Da li je zamak za ovakve stvari

obnovljen?

Aleks se, polako kretao hodnikom, brzo razmišljajući. Pjer Lafajet jeoduvek bio sumnjiv. Bio je nemilosrdan i bezosećajan i mogao je bitiorganizator kriminalne mreţe.

A tu je bio i njegov nećak, Artur Gordon. Lično, Aleks nije smatrao da je

Artur sposoban da bude šef bande no, i to je moguće. Aleks je stajao u podnoţju stepenica, koje su vodile iz podruma. Nije bilo

smisla dalje istraţivati. Odlučio je da se vrati noćas, dok napravi bolji plan.

Ponovo se vratio tunelom na obalu i setio se tragedije koju je ostaviotamo.

No, Lili Bejli više nije bila sama sa smrću, odatle, sakriven iza stena, Aleks

je video Eda Bejlija kako kleči kraj njenog tela. Ed ga nije ni pogledao, kada je Aleks dotrčao. Stavio je Lilinu glavu na

svoje krilo i plakao kao malo dete.

- Ed - Aleks stavi ruku na ramena koja su se tresla.

Ed ga je najzad pogledao.

- Ona je mrtva - reče bezbojno - Lili je mrtva.

- Zao mi je.

- Moram da je odnesem kući. - Dozvolite mi da vam pomognem. Nećete moći sami.

* * *

Poneli su telo u kuću, gde ju je Ed neţno sme-stio na leţaj. Pao je na kolena pred krevetom.

Aleks je tiho izašao iz sobe, našao flašu konjaka u kuhinji i natočio je jednu čašu. Prisilio je Eda da to popije, a zatim ga je poveo u kuhinju, posa-

dio na stolicu i počeo je tiho da ga ispituje.



57

Aleks je hteo da se uveri da li je Edu poznato nešto zbog čega je Lili Bejliplatila ţivotom.

- Mislite li da se nečeg... ili nekog bojala? - insistirao je.

Ed je izgledao iznenađen. - Od čega bi se ovde bojala? Mi smo među prijateljima... među dobrim

prijateljima. Pjer Lafajet, je bio tako velikodušan prema nama, znate i sami.Što se tiče Robertsonovih... - tu je zastao.

Aleks nije pokazao nikakvo interesovanje.

- Robertsonovi su stari prijatelji, zar ne? - upitao je on.

Ed je oprezno klimnuo glavom.

- Znamo ih godinama. Aleks je odlučio da pokuša.

- Da li su bili i onda sa vama kada ste se umeša-li u onu bandufalsifikatora umetnina?

Ed je razrogačio oči, zanemeo od straha i uţasa.

- Kako... kako ste doznali za to? - promucao je jedva. - Tako prepadnut

nije se ni setio da deman-tuje.

- Oh, pa čuo sam. Ali, ne brinite. Neću reći ni reč o tome. Ed je pognuo glavu.

- Ne bih to nikad uradio da Lili nije bila onako bolesna u to vreme, i da

nam novac nije bio tako preko potreban - objasni on - ona je skoro

poludela, kada je saznala. Zato vi mislite da je ona zahvalna

Robertsonovima umesto da...

- Zahvalna im? Mislite, oni su vas izvukli iz nevolje?

Ed je malo oklevao.

- Da! Ne znam kako su uspeli, ali tako je bilo.

I to im je omogućilo da vas drţe u šaci, pomislio je Aleks mračno.

Iznenada, promenio je temu.- Ed, sećate li se one figure koju mi je Lili pokazala, kada sam bio ovde

prvi put? Upravo je bila počela da radi na njoj. Predstavljala je DţeniferRobertson, mislim.

Ed je odmahnuo glavom.

- Nije završila.



58

Tog trenutka, Aleks je začuo glasove spolja. Skočio je da pogleda i videoda su Henk i Dţenifer upravo stigli u svoju kuću. On ih je pozdravio, aDţeniferino lice oţivi.

- Ah, Aleks! Nismo te očekivali! Ona im priđe i stavi mu ruku na mišicu, i na-smeši mu se. Osetio je da ga

preplavljuje onaj stari osećaj ljubavi prema Dţenifer. Nikako tog osećaja

nije mogao da se oslobodi. Osećao se tako slabo pred njom. To stoje znao

sve o njoj, ništa nije značilo. Ali nije uticalo ni na onaj hladan, sračunat plankoji je smislio.

- Imam loše vesti rekao joj je paţljivo je po-smatrajući. - Dogodila se

nesreća. Lili...

Da li je to šok, koji joj se pojavio u očima? Sle-dećeg trenutka ona jeprotrčala u kuću.

- Šta se desilo? - upitao je Henk. - Udavila se? Nesrećan slučaj? - Štadrugo? Henk je ovlaţio usne.

- Naravno, šta drugo? - rekao je brzo. Jadni Ed, mora da je slomljen.

- On krivi sebe. Misli da se ubila, jer su se posvađali. Henk se okrenuo.

- Ne verujem. Treba puno hrabrosti da biste se ubili.

Dţenifer se pojavila na vratima. Oči su joj bile tuţne, a usne drhtale. - Ovo je strašno - rekla je ona gledajući Aleksa. - Ja... ja mislim da treba da

obavestimo vlasti.

- To je običaj - sloţio se on. Oklevala je gledajući u njega. - Aleks, čuo si onu glupost o samoubistvu? Ne pominjimo to policiji. Bez

obzira na sve, to će imati tako loš publicitet za njega! I naravno, to nijeistina. I ti veruješ da je to bio nesrećan slučaj, zar ne?

On oseti neko ulagivanje u njenom glasu. Mora da ga smatra za budalu.Ali hteo je da igra njenu igru.

- Naravno da je to nesrećan slučaj - sloţio se on. - Nemam nameru da

spominjem Edove gluposti.

Njeno lice se ozarilo.



59

- Znala sam da mogu računati na tebe. Mada ne verujem da će biti nekihneprilika. Pjer Lafajet će sve srediti za nas. Gledaće da se sve sredi što tiše -

ona je zastala - Aleks slušaj. Ja sada imam pune ruke posla oko Eda. Da li biotišao u Oazu i ispričao Pjeru šta se dogodilo i da učini šta je potrebno.

Kada se vratio u hotel, Aleks je potraţio Stelu Dţons. Ona je prebledelaslušajući ga. Mada nije imala pojma o ukradenoj figurici ili tajnom tunelu,

odmah je rekla:

- To je opet ubistvo, zar ne? Baš kao i jadni Tom. Aleks je klimnuo glavom.

-I ovog puta skoro bez ikakvog traga.

- Šta ćete uraditi?

On je zamišljeno pogledao i odlučio. Nije hteo da je više uvuče u celustvar, ali ona je bila jedina osoba kojoj je mogao verovati.

Duboko je uzdahnuo.

- Prvo, moram da vam kaţem nekoliko stvari. On joj je ispričao celu priču,toliko pribrano i ravnodušno koliko god je bio u stanju.

- Pa, vidite - završio je on - moram da pogledam malo po zamku noćas,kada svi budu spavali. Potreban mi je auto, mada ću ga ostaviti daleko odzamka. Ako se do zore ne vratim, molim vas, da telefonirate na ovaj broj i

kaţete čoveku koji će se javiti, tačno ono što sam vam ispričao. On će znatisvoj posao.

Stela ga je gledala bez reči, nekoliko sekundi. A onda reče: - Idem i ja sa vama!

- Taman posla!

- Mogla bih pomoći... On je prekinuo. - Bićete od veće koristi ovde, spremni da telefonirate kapetanu Parkeru,

ako zatreba!Njegov glas bio je toliko odlučan, da je ona ućutala i više nije pokušavalada se raspravlja. Upravo je krenuo, kada se iznenada nečeg setio.

- Uzgred, mislim da Artur Gordon nije umešan u ovo. I napustio je sobu, a da nije sačekao odgovor.

* * *



60

Oblaci su zaklonili mesec, a to je bilo nešto za šta je Aleks bio veomazahvalan, kada je kretao prema zamku. Zaustavio je kola na otprilike ki-

lometar od zamka, iza gustog rastinja. Odatle je nastavio put peške, svedok nije stigao do ulaza u onaj tunel!

Bio je obučen u crne pantalone i crni dţemper, pogodan za ovakve stvari i

poneo je sa sobom bateriju. Ovako mu je napredovanje bilo mnogo lakše i

za deset minuta stigao je do onih teških hrastovih vrata, koja su vodila upodrum zamka Oaza.

Nekoliko minuta je paţljivo osluškivao, da bi bio siguran da nema nikogana drugoj strani.

A onda, bešumno je ušao u podrum. Bio je potpuni mrak, i ponovo je morao da upotrebi bateriju da bi našao

stepenice. Opet je paţljivo osluškivao, pritisnuvši uho na vrata. Sve je bilotiho. On je polako otvorio vrata.

Ukazao se dugačak hodnik, koji je vodio, pretpostavljao je, u deo za

poslugu. Na drugom kraju bila su vrata. Sve je bilo u totalnom mraku.

Nigde nikakvog zvuka, ni znaka ţivota. Sledeće pitanje je bilo kako doći u kulu? Ispitao je nekoliko hodnika, pre

nego što je pronašao male stepenice koje su, izgleda vodile na pravo mesto.Bile su kruţne i bez ograde. Ostao je bez daha, dok je stigao do vrha.

Vrata u kuli su bila od nekog teškog drveta, optočena čelikom. Svetlanigde nije bilo. Stavio je ruku na kvaku, ona se lako pokrenula i vrata

kliznuše unutra. Istog trenutka, iz tame je progovorio jedan glas.

- Dobro veče, Aleks. Ili da kaţem dobro jutro? Udi, čekao sam te.

Sekundu pre nego što se svetio upalilo, Aleks se potpuno paralisao oddoţivljenog šoka i iznenađenja. Sigurno je poludeo, ili da nije moţda ovoneki san? Poznavao je ovaj glas kao svoj, ali to jednostavno nije bilo

moguće. A onda, u svetlu, video je svog sagovornika i sada je znao da ga uši nisu

prevarile. Ali, sigurno je lud... mora da je lud, jer je gledao u duha!



61

- O, boţe - reče tiho - Ben Edvards - izgleda da sam te poprilično šokirao, je li tako?

IX

- Ben! Pa, ti si ţiv! U tom trenutku, Aleks je zaboravio kapetana Parkera, Smita, dokaze u

rukama, sve sem divnog osečanja da uprkos svemu, on ipak nije ubio Bena

Edvardsa one davne noći u Parizu. - Ne mogu da verujem! Bene!

Stresao se, kada se ovaj grubo nasmejao.

- Ti si - rekao je Aleks sa ţaljenjem. Ti si Smit.

- Pa, naravno - odgovorio je Ben - ko bi drugi to bio?

Stvarno, koga bi inače Dţenifer pomagala i štitila, ne valjda muţa koga jeprezirala, nego brata koga je prosto oboţavala. Sada je sve bilo tako jasno.

- Pacove - prosikta Aleks - sada mi je ţao što te nisam ubio one noći! - Skoro da jesi. Srećom, moji prijatelji su me pronašli i odneli u bolnicu.

Imao sam tri operacije i niko se nije nadao, da ću ostati ţiv. Ah, ti si dobroobavio posao! Nisi ti kriv što me tvoj metak nije dokrajčio.

- Zaboravio sam tvoje „prijatelje" - rekao je Aleks gorko. - Pretpostavljam,

kada si se oporavio, nastavio si da radiš za njih?

- Pa, ne. Ali, sarađivali smo nekoliko puta, od kada sam se osamostalio.

-I sada si ponosan na sebe!? - Aleksov glas bio je pun prezira.

- Zašto da ne? - reče Ben Edvards. - Mogu da imam sve što se za novacmoţe kupiti. Imam uspeha, kao što vidiš. Sećaš se, uvek smo voleli novac,

Dţenifer i ja. Aleks je osetio neku hladnoću oko srca. - Ona je sve vreme umešana u sve to?

- Naravno! Mi nemamo tajni.



62

- Kada je njen muţ ušao u sve ovo? Ben Edvards je napravio grimasu. - Nije uopšte! Oh, on zna za sve. Ubrzo je doznao za sve, posle venčanja i

taj ga je šok potpuno uništio. - Ali, ostao je s njom... - nastavio je Aleks.

- Lud je za njom.

- A Pjer Lafajet? Ben se nasmešio. - Nazovimo ga dobrim prijateljem.

- Da li je i Gordon drugi dobar prijatelj?

- Teško. Kao što si sigurno primetio, on je uţasno glup.

- Izgleda da si se veoma dobro organizovao, Bene - reče Aleks. - Zovi me

Smit. Ben Edvards je poginuo pre osam godina, sećaš se. Kratko vreme je

bio ono što si ti. A Smit je majstor - špijun. Govorio je tiho, i nešto u njegovom glasu upozorilo je Aleksa. On je lud,

pomislio je. Lud je, i ponosan je zbog toga što je lud. U tom trenutku munešto sinu.

- Ti! - povikao je on - ti si bio ona druga glava na Lilinoj figuri! Ja sam

mislio da je to samo svirepa Dţeniferina karikatura, nagoveštaj njenedvolične prirode. Ali, ono što je Lili pokušala da mi kaţe, bilo je, da vas jedvoje. Ti mnogo ličiš na svoju sestru.

Smit ili Ben, uzdahnu.

- Lili je bila talentovana vajarka. Šteta što je htela da nas izda. Kao imnoge izdajice, i ona je prošla loše.

Aleks je prečuo ovo. - Nije se usudila otvoreno da mi kaţe - nastavi on - imao si neki uticaj na

nju, zbog Eda, i one stare priče sa falsifikovanjem. Odmah sam pogodio da

je to u pitanju. Ti si im poslao Robertsonove, da pripaze. Mislio si da ćeš je

tako ućutkati. Ali, ona te je prevarila, doturivši figuru u moja kola. Nadalase da ću shvatiti značenje i poruku. - Bila je luda - reče Ben suvo - indiskretna i nepaţljiva. - Znam! Dozvolila je da i Artur vidi onu figuru. On naravno, nije znao šta

znači, ali pobesneo je jer je smatrao da to vreda Dţenifer. Otišao je iispričao joj šta je Lili napravila. Samo, kako si otkrio da je ona to dala meni?



63

- Postoje načini, kojima moţeš privoleti ljude da progovore, kao što i samznaš.

- A ti sve te načine poznaješ, zar ne? A onda si poslao Dţenifer da me

odvede te noći, da bi ti ukrao figuru iz moje sobe. Otkud si mogao bitisiguran da već nisam shvatio poruku iz nje?

Ben sleţe ramenima. - Nisam bio siguran, naravno. Znao sam da ve-ruješ da sam mrtav, tako

da je postojala šansa, da ti još nije postalo jasno. Da si imao još vremena,mogao bi nekako prokljuviti, pa sam morao da je uzmem. Molim te, oprosti

mi što sam preturao po tvojoj sobi - on se nonšalantno poklonio. - Uvek si voleo rizik, zar ne? - rekao je Aleks. Pretpostavljam da je bio

pravi izazov za tebe da

uđeš u moju sobu. Mada te ni to nije zadovoljilo.Morao si da ubiješ i Lili.

- Bila je opasna za mene. Uplašila se, htela je da pobegne. Van dohvata,ispričala bi sve stoje znala.

- Ne, ne bi... i ti to znaš. - Aleks je napravio malu pauzu. - Ona nikad ništane bi učinila što bi škodilo Edu. - nagnuo se napred, oči su mu bile hladne,kao čelik. - Nije trebalo da je ubiješ. Nije trebalo da ubiješ ni onog jadnika,Rida, našeg agenta. Nisi morao da napadneš ni malu Gardnerovu, ona je

samo dete, zamalo je ubiješ. A da ne pominjemo dečaka Toma. Istina je ustvari, da ti uţivaš da ubijaš. To je prava istina, zar ne Ben?

Aleks se nije nadao udarcu koji ga odmah poslao na pod, ali, dok je jošpadao, pokušao je da izvuče revolver. Ben gaje opet pretekao.

- Rekao sam ti, moje ime je sada Smit! - prosik-ta na Aleksa - ti, mali glupi

učitelju! Dosta si me nervirao! Sada je kucnuo čas osvete za onu noć uParizu!

Iznenada, vrata su se otvorila i Dţenifer je sta jala na njima. Ona je skorovrisnula na svog brata.

- Obećao si! Zakleo si se, da ga nećeš ni dirnuti! Stala je zaštitnički ispredAleksa.

- Ne budi luda, Dţenifer! - reče Ben oštro. Pomogla je Aleksu da ustane idogurala mu



64

jednu stolicu.

- U redu je - reče ona. - On te više neće pipnuti. Ja ću se pobrinuti za to.

Aleks je bio zabezeknut. Ona je bila neţna, topla, tako ljubazna. A

istovremeno, učestvovala je u tako prljavoj stvari. Da je samo mogao da razgovara sa njom nasamo... Aleks je još uvek bio

kao omamljen kad je bilo reč o Dţenifer. I dalje nije mogao da poveruje u to

da je ona topla i mila i da više nije onakva kakuv je pamtio. Devojka koju jevoleo. Sada je sve to polako počelo da se menja u njemu. Kao da se nekosvetio upalilo u njegovoj duši.

Dţenifer kao da je pročitala njegove misli, mirno se okrenula prema bratu.

- Zašto ne odeš i ne ostaviš nas same?

Ben je oklevao. A onda, na Aleksovo iznenađenje, Ben je pošao premavratima, slegnuvši ramenima.

Masivna vrata su se zatvorila za njim i začulo se okretanje ključa u bravi.Dţenifer je uzdahnula i nasmešila se Aleksu.

- Izgleda da me je očekivao - reče Aleks polako. - Da li znaš zašto?

- Mislio je da si ga primetio na prozoru jutros. Video te je dok si gledao a

pravcu kule, a on je imao poverenje u tvoje umne sposobnosti. – Bila je

iskrena, govorila je bez sarkazma. - Mislim da je sve vreme bio siguran da

ćeš ti na kraju sve saznati.

Aleks je duboko uzdahnuo.

- Bio je ţiv... sve ovo vreme! Skoro da ne pove-rujem u to! - pogledao je u

Dţenifer. - Vrlo dobro si čuvala tajnu. Izgledala je iznenađena. - Šta sam drugo mogla? On je moj brat. - On kaţe da si uvek znala istinu o njemu.

- Naravno da sam znala.- Zaboga, Dţenifer! - eksplodirao je - Znaš li ti uopšte kakvim se onprljavim poslom bavi?

- To je samo posao kao i svaki drugi. On samo trguje poverljivim

dokumentima, kao drugi robom, to je sve. Pa ne bavi se preprodajom

droge.



65

Njena nonšalantnost je istovremeno i ljutila i zabavljala Aleksa. - Smrt je ono, što on prodaje - reče on grubo. Pocrvenela je, sada prvi put.

Aleks je skočio i uhvatio je za ruku.

- Ti si luda, Dţenifer! On će uništiti sve, dok ti budeš verovala da je zlodobro. - U redu, ali reci mi jedno. Kome je učinio dobro kada je ubio onog

jadnog dečaka pre nekoliko nedelja? Ili kada je ubio Lili Bejli jutros?

- Moţeš li to dokazati? - upitala ga je brzo. On je odmahnuo glavom.

- Eto, vidiš! Onaj uţasni stari kapetan te je nakljukao svakojakim laţima oBenu, samo da bi ono što on radi izgledalo dobro!

Bilo je beznadeţno. Nikad je neće uveriti. Okrenuo se, ali ona ga je

uhvatila za ruku.- Molim te, Aleks budi razuman. Smit ne ţeli da te povredi. Rekla sam mu

koliko te volim, a on će sve učiniti za mene. Ako nam se pridruţiš... - Šta?! - Ĉekaj malo. Niko ne ţeli da radiš protiv kapetana... samo zatvori oči.

Sada si pobeden, zar ne? Ben te ima u rukama, i sada mu ne moţeš ništa.Onog trenutka, kada budemo na sigurnom, ti ćeš biti slobodan.

Neko vreme je sedeo u tišini, kao da razmišlja o onome što mu je rekla. Aonda je polako rekao.

- A šta će biti sa Henkom? - Još uvek si udata za njega... ili tvoj brat ţeli injega ukloni?

Dţenifer se glasno nasmejala. - Ne budi lud. Postoji valjda razvod, zar ne? - a onda se sva zajapuri i

zagrli ga. - Molim te, dragi, reci da! Moţemo otići zajedno, ako ne ţeliš dase pridruţiš Smitu. Ja imam dovoljno novaca.

- Otkud znaš da će Smit pristati? - promrmlja on.

Njeno lice je prosto zasvetlelo i on je postao svestan da ona nema pojma,

da on blefira. Obu-zelo ga je takvo razočarenje da nije ni sanjao da će mu seto ikada desiti. Njegova mila Dţenifer je bila saučesnik u prljavimposlovima njenoga brata i to samo zbog novca. Ovoga trena je postao



66

svestan da je ljubav koju je gajo prema njoj jedan najobičniji balon odsapunice koji se raspršio.

Dţenifer je nastavila razgovor i prekinula tok n jegovih misli.

- Naravno da će pristati! Rekla sam ti, dragi, da te on ne mrzi. Oh, moţda je malopre izgubio kontrolu, ali to ne znači ništa. Vas dvojica ste nekad biliprijatelji... moţete to opet biti. Da ga pozovem i kaţem mu dobre vesti, jelmogu?

Dţenifer je otišla do telefona, podigla slušalicu i tihim glasom brzoispričala šta se desilo.

Aleks je gledao u Dţenifer i dalje nije mogao da poveruje u ono što vidi.Ljubav njegovog ţivota, slatka mala Dţenifer pretvorila se u kriminalca.

Pustio je da se stvari odvijaju svojim tokom, neka veruje da se Alekspriklonio njima.

* * *

Kada se Ben vratio, Pjer Lafajet je bio sa njim. Aleks ga je zainteresovano

posmatrao, nije više tako odsutno delovao. Osetio je da je Lafajet na ivici

nerava. Videlo se to po nemirnim očima koje su kruţile tamo-amo po sobi.

On se sumnjičavo zagledao u Aleksa, okrenuo se Benu i prošaputao. - Ne vidim zbog čega si me uvukao u ovo... Ben se nasmešio. - Ne brini! On neće reći nikom ništa, Pjer! Dţenifer se malo nervozno

nasmejala.

- Prestanite da razgovarate kao kakvi gangsteri! Nikom od vas ne preti

opasnost od Aleksa. Razgovarali smo... i on se sloţio da nam se pridruţi. Lafajetov pogled je izraţavao nevericu, a Ben je pogledao Aleksa

zainteresovano.- Je li to istina? Stvarno imaš nameru da odbaciš sve u ime ljubavi?

- Zašto da ne? - Aleks je uspeo da kaţe pretvarajući se kao mnogo puta uţivotu. - Dţenifer mi više znači nego išta na svetu. Nema značaja šta o tebimislim lično... i o tvom društvu... nju ne mogu da ţrtvujem.



67

Uhvatio je Benov pogled, moleći se u sebi da ovaj ne prozre njegov blef.Nekoliko sekundi bila je tišina. A onda se Ben grohotom nasmejao.

- Pa, dobrodošao! Aleks je video gađenje na Lafajetovom licu i čuo je Dţeniferin uzdah

olakšanja. Ali, srce mu je bilo teško. Znao je, ako ostali i nisu, daje Ben ipakprozreo njegov blef.

- Ovo treba proslaviti - rekla je Dţenifer sreć-no. - Idem da donesem neko

piće. Automatski, Pjer Lafajet joj je otvorio vrata. I u istom momentu, Aleks se

pokrenuo. Skočio je kroz vrata, projurivši pored Dţenifer, zalupi ih izaključa iza sebe.

Pojurio je niz stepenice. Znao je da je ovo trka za ţivot. Nije imao mnogovremena, jer bilo pitanje samo minuta kada će posluga čuti viku iz kule ipoći gore da oslobodi ono troje. Bez daha, Aleks je odjurio u podrum i

potrčao kroz tunel. Kad je stigao do kraja tunela, pomerio je stenu. Začuo je korake iza sebe.

Skupio je svu snagu, po jurio duţ plaţe do kola, koja je ostavio u šipraţju. Ĉitav rafal metaka je ispaljen za njim, dok je uskakao u kola i kretao iz

mesta u punoj brzini.

Sad mora brzo na obalu da telefonira kapetanu, u slučaju da se bilo štadesi, bar Smitov identitet mora da se sazna. A onda, mora negde da se

sakrije na ostrvu i veruje u sreću da će uspeti da se dokopa podataka preSmita.

U kancelariji hotela je gorelo svetio, kada je stigao. Uleteo je unutra, ali je

zastao od iznenađenja. Ostavio je Stelu za stolom, ali tamo je sada sedeoHenri Dţons.

- To si ti, Aleks? - upita Henri. - Znači, u redu je. Ali gde je Stela? - Ali, ja sam... ja sam je ostavio ovde! - osetio je da mu strah steţe srceledenim rukama. Tek sada je osetio neku neţnost prema Steli. Sada kada jeosetio da je ona u opasnosti.

Henri je uznemireno ustao.



68

- Ĉoveče, ona je otišla za tobom! Kada te tako dugo nije bilo, uzela je svoj

bicikl i otišla do Oaze. Pokušao sam da je sprečim, no nije htela da mesluša. Ispričala mi je celu priču, rekla mi broj telefona koji si joj dao da

nazovem, ako se nijedno od vas ne vrati do jutra!

Aleks se uhvatio za glavu i ponovo pošao ka vratima. Tog trenutka zazvonio je telefon i Aleks je podigao slušalicu. - Stela? - upita on zabrinuto.

- Bojim se da ne - reče Smit suvo. - Samo da te obavestim, ona je ovde.

Zato ne pokušavaj nikakve gluposti, kao na primer da telefoniraš kapetanu

Parkeru! U stvari, to sa ostrva i ne moţeš. Kontrolišemo tu liniju. - Mogu da telefoniram sa kopna - rekao je zadihano Aleks. - To je samo

sat vremena čamcem. Smitov glas je postao tvrd.Ovo je voki

- Ah, ako ne budeš u roku od jednog sata ovde, u zamku, devojka ćeumreti! Veruj mi da je tako. Dovoljno dugo me poznaješ da znaš da ću jeubiti.

X

Na trenutak-dva Aleks je prosto bio šokiran. A onda je uspeo da kaţe: - Ako dođem, pustićeš je?

- Ĉim završim svoj posao ovde. - U redu!

- Budi tu za jedan sat - upozori ga Smit, i linija se prekinula.

- Stela je kod njih - prošaputa Henri uplašeno. Aleks je stavio ruku nastarčevo rame. - Neće je povrediti, obećavam vam. Ja sam taj, koga ţele, ne Stela. Henri se malo opustio.

- Ti si dobar momak, Aleks - on je malo okle-vao - ali razmisli prvo, pre

nego što bilo šta učiniš. Ova tvoja misija je veoma vaţna, zar ne?



69

- Da - rekao je Aleks gorko.

- Ako se predaš tim ljudima, verovatno će misija propasti?

- Moţda neće, mada postoji šansa da će propasti.

- Onda bi moţda trebalo da razmisliš. Neću te osuđivati, ni Stela ti ništaneće prebaciti. Dobro razmisli, prijatelju.

- Već sam to učinio. Postoji mala šansa da obavim svoj zadatak, a Stelu ćesigurno ubiti, ako sada ne odem u zamak. Poznajem ovog Smita, on je ro-

đeni ubica. Neću da ţrtvujem Stelu, kada nisam siguran u uspeh. Idemsada.

Henri se nasmešio. - Znao sam da ćeš ovako odlučiti. Ne ţelim da se raspravljam sa tobom...

ako je ovo tvoja konačna odluka. Rekao si nešto o telefoniranju sa kopna.Moţda bih ja mogao da pokušam ...

- Nećete uspeti - reče mu Aleks sa ţaljenjem. Osim toga, osećam da ćeteimati uskoro nepozvane goste, koji će vas ionako srpečiti. Drugačije moramda postupam, i da verujem u proviđenje i svoju dobru sreću!

Pet minuta kasnije, Aleks se vraćao prema zamku u punoj brzini. Postao je svestan da je ovakvu odluku doneo iznenađujuće lako i sam se sebičudio zbog toga. Stela Dţons, kada je bolje razmislio mu je nešto značila,tek sada je to osetio i kada je zamislio u Smitovim rukama, mrak mu je pao

na oči. Za trenutak u mislima mu se ukazao kapetan, no on je divlje izbrisao tu

sliku. Kapetan Parker moţe da čeka. Na kraju, ako ništa ne uspe, moţe dasazna bar za Smitov identitet, i da postupa u budućnosti shodno tome.

No, to je bila slaba šansa, i Aleks je to znao. Verovatno će ih Smit ubitioboje. Neće rizikovati da se sazna za njegov identitet. - Misliću o tome,

kada za to dode vreme - reče sebi glasno Aleks. Na pola puta, pored njega su projurila jedna kola u pravcu hotela. Nije

sumnjao da to neki Smitovi ljudi idu da osiguraju da niko iz hotela ne

napusti ostrvo.

Vrata mu je otvorio Smit.



70

- Upravo na vreme - reče on. - Bio sam siguran da mogu da računam natebe, staro momče!

- Gde je gospođica Dţons? Ako si je taknuo... - Ovim putem - Smit se pomerio unazad, po-klonivši se. - Uredio sam da

vas dvoje delite sobu, zar nije to lepo od mene? Dţenifer nije baš odu-

ševljena zbog toga. Ĉudno, izgleda da joj je još uvek stalo do tebe, uprkos tome što si ţeleo da

nas prevariš. Dok su prolazili kroz hol prema stepenicama koje su vodile u kulu, Henk

Robertson se pojavio odnekud.

Smit mu je nestrpljivo naredio.

- Vrati se tamo, i popij još jedno piće! Henk ga je ignorisao, gledajućiAleksa.

- Upozorio sam vas - rekao je on - ali niste mi verovali.

Uprkos svemu, Aleksu je bilo ţao ovog čoveka. - Znam, i ţao mi je. - Dirljivo - isceri se Smit - a sad se vrati svom piću, budalo pijana, a ti... on

gurnu Aleksa- manje pričaj. Aleks je stisnuo usne. Ne treba izazivati Bena ili Smita, očigledno je bio

spreman da učini sve, pa i revolver je izvadio iz dţepa. A tu je bila i Stela, isve dok je ona bila u njihovim rukama, nije mogao ništa da učini.

Pred vratima kule, on se isceri.

- Hoćemo li se pridruţiti damama? Otključao je vrata, otvorio ih iponudio Aleksu da uđe.

Stela je sedela tačno naspram vrata. Izgledala je uznemireno i malouplašeno, ali bila je nepovređena. Ona prezrivo odmeri Smita, a onda

pogleda u Aleksa.- Nije trebalo da dođete. Niste morali da ih poslušate. Ja mogu da sebrinem o sebi!

Bila je zaista hrabra, pomisli Aleks diveći joj se. Pogledao je u Dţenifer,koja je stajala pored prozora. Ona gaje gledala sa ljubavlju.



71

- Trebalo bi da te mrzim, dragi - promrmljala je ona - ali, ne brini...

opraštam ti. - Na kraju kra jeva, ništa se nije promenilo, zar ne?

On je gledao, čudeći se. Bilo ko drugi da je ovo rekao, on bi sumnjao da jepodvala, no bilo je očigledno da je Dţenifer potpuno iskrena. Bila je kaodete, pomisli on, sve je ignorisala sem svog malog, ličnog sveta, u komeruţne stvari nisu postojale.

Aleks je nikad nije toliko ţalio kao tada, i upravo u tom trenutku mu je

postalo jasno da je više ne voli. Ljubav treba da se zasniva na stvarnosti, aDţenifer Robertson je bila isto tako nestvarna kao neka princeza iz bajke.Pomislio je, da li je trebalo ovako nešto da se desi da shvati da je u stvariviše ne voli. Kako to nije osetio ranije.

Iza njega, Smit reče grubo. - Hajde Dţenifer, imamo posla. Imamo samo dvadeset četiri sata do

polaska. Moramo biti spremni za polazak, čim stignu naši prijatelji sakopna.

Ona je malo oklevala, gledajući Aleksa. Njen brat je ponovo pozvao i onapolako pođe za njim. Prolazeći pored Aleksa, rekla mu je:

- Videćemo se kasnije. Molim te, nemoj da se brineš. Sve će biti u redu. Kada su se teška vrata zatvorila za njima, Aleks je video da je Stela počela

da drhti. On joj je prišao i zagrlio je. Osetio je njeno toplo telo pripijeno uznjegovo.

- Smirite se - reče joj - glavu gore!

- Zašto ste došli? Zašto niste otišli još dok ste mogli?

On je pogledao ozbiljno.

- Nisam mogao da vas ostavim ovde. Stela nije rekla ništa nekolikosekundi.

- Onda... ne razumem zašto vas je vaš kapetan poslao na ovaj zadatak.Uvek sam zamišljala da agenti moraju biti potpuno bezosećajni. Aleks se nasmejao.

- Slaţem se sa vama!



72

- Ova ţena - nastavi Stela - Dţenifer Robertson. Ona je stvarno zaljubljenau vas, zar ne? Pričala, mi je o vama. Izgleda da misli, kada ovo sve budezavršeno, da ćete otići sa njom i srećno ţiveti za jedno...

- A šta vi mislite? - upita on.

- Ona izgleda ţivi u nekom svetu snova, zar ne? Ĉudno i veoma patetično. Aleks je klimnu glavom.

- Jadna Dţenifer! - Stela ga je pogleda u oči. - Vi je znači ne volite?

- Voleo sam je... a moţda sam voleo samo uspomenu, uspomenu koja u

stvari nikad i nije postojala. Ne više... sada. - Onda se nečeg setio. - Ve-

rujem da razmišljate o Arturu. Da li je umešan u ovo, mislim. Pa, nije.

Nema pojma šta se događa. - Nisam nikad ni verovala da je Artur umešan u jedan ovakav prljav

posao. On ima svoje greške, ali u srcu je pošten.

- To je ono, na šta ja upravo i računam - priznao je Aleks. - Kada bismo ga

mogli videti, a da to drugi ne znaju. Mislim da bi nam pomogao. Bar vama,

ako nikom drugom.

Ona je još više pocrvenela. - Grešite! Ja ga ne zanimam. A što se toga tiče, ni mene on više ne

interesuje. Opametila sam se, napokon. Ipak, verujem da bi nam pomogao.

- Treba sa njim stupiti u vezu ... to je glavni problem. - Aleks je pogledao

u pod - ne postoji drugi izlaz iz ove kule sem vrata, a zidovi su tako debeli,

da niko ne bi čuo našu viku. Sem... on je malo oklevao - sem ako ne

uspemo nekako da nagovorimo Dţenifer da nam pomogne da stupimo uvezu sa Arturom.

Stela ga je pogledala iznenađeno.

- Ali, ona mu nikad ne bi predala poruku!- Izmislićemo nešto. Stela je duboko uzdahnula.

- Tako sam pospana!

On je skinuo svoju jaknu i prostro je na pod. Ona gaje nesigurno

pogledala. -A vi?

Aleks je tišao u ugao sobe i seo, naslonio se na zid naspram nje.



73

- Ja sam navikao da spavam bilo gde. Zatvorio je oči, ali mozak mu jegrozničavo

radio. Posle nekog vremena, pogledao je u Stelu. Leţala je sklupčana nanjegovoj jakni, sa jednom rukom pod glavom. Izgledala je tako mlada, tako

ranjiva. Šta god se desilo, pomisli on očajno, on mora daje izbavi odavdeţivu... nekako.

* * *

Aleks je zaspao u zoru. Kada se probudio na otvaranje vrata, prostorija je

bila suncem obasjana.

Bila je to Dţenifer. Nosila je tacnu sa sendvičima i kafom. Iza nje, Aleks jespazio široko lice jednog sluge, koji je zatvorio i zaključao vrata iza nje.

- Zar nije divno jutro? - Dţenifer je bila nestvarna u celoj ovoj situaciji.

- Jesi li dobro spavao dragi?

Ona se nasmešila Steli, na koju, bilo je očigledno, ni najmanje nije bila

ljubomorna. Njen mozak nije mogao ni da zamisli da se Aleks moţezainteresovati za neku drugu ţenu.

- Popijte kafu, Stela - reče joj. - Ja nikad ne mogu da započnem ništa, pre nego što popijem svoju

jutarnju kafu.

- Stela je zabrinuta za Artura Gordona, Dţenifer - reče Aleks oprezno.- Trebalo je da dode do nje jutros u hotel. Da li bi mogla da mu predaš

poruku?

Stela skoro nije disala.

- Artur je trebalo da dođe kod vas? Ništa nam nije rekao o tome - onaodmahnu glavom. - Ben nikom neće dozvoliti da napusti kuću... dok neodemo.

- Zar je i on zatvorenik? - uplaši se Aleks. Dţenifer se nasmejala.

- Naravno da ne. On ništa ne zna o nama. Misli da moj brat beţi odpolicije zbog nekog krijumčarenja. Ali, ćutao je zbog mene.



74

- Svejedno, moţete li mu ipak predati poruku -reče Stela bez daha.Moţete li mu reći da sam vam telefonirala...

Dţenifer se zamislila. Onda je upitala:

- Šta ţelite da mu kaţem?

- Moţda će biti bolje ako napišem - predloţila je Stela. - Izvadila je iz

dţepa pantalona neki papirić. Aleks joj je dodao olovku i Stela brzonašvrlja nešto i dala Dţenifer. Ona je glasno pročitala.

„Dragi Arture, nemoj krenuti danas ovamo. Pretrpani smo poslom. Stela"Podigla je pogled.

- Zvuči u redu! - I gurnula je poruku u svoj dţep, poljubila Aleksa i izašla. Aleks je uzdahnuo od olakšanja.

- Mislite li daje progutala trik? Nije baš potpuno pri sebi ako joj se ne učiničudnim da je telefonska poruka napisana vašim rukopisom!

- Upravo na to i računam! - rekla je ona i nastavila: Dţenifer baš nijemnogo pametna, zar ne? I naravno, ţivi na nekoj drugoj planeti.

- Nadajmo se da neće uskoro sići na zemlju -rekao je Aleks mračno. - Pod

pretpostavkom da Gordon i shvati poruku, kako će nam pomoći?

- To je ipak šansa - rekla je Stela tiho. Ja sam stavila znake ispod slova k,

u, 1, a, u poruci. Ne verujem da će Alison primetiti, ali Artur moţe. - To je veliko pitanje - uzdahnuo je Aleks.

- Koliko će vremena proći dok to ne saznamo? - pitala se Stela, više zasebe.

Jutro je proteklo bez događaja. Niko nije došao da ih poseti. U podne,

dobili su ručak, koji je doneo onaj sluga.

Kada je otišao, Stela je odgurnula svoj tanjir.

- Ne mogu da jedem. Pitam se kad će Artur doći... ako uopšte dođe.

On je uhvatio za ruku.- Hajde, pokušajte nešto da pojedete - rekao joj je neţno. - Moţda će namsnaga zatrebati, pre nego što se sve ovo završi!

Stela je pokrila lice rukama.

- Ţao mi je! Ne znam šta mi je. Izgleda da se ipak bojim!



75

- Ne pričajte koješta - reče joj on - vi ste najhrabrija devojka koju

poznajem. Ne bi bilo normalno da se ne bojite. Ja, pa ja se isto uţasnobojim.

Stela je počela tiho da se smeje i on je potapšao po ramenu. - Tako je već bolje. Hajde, sada da pojedemo naš ručak. Uopšte nije tako

loš. Isti neprijatni sluga je došao da pokupi sudove, a za njim je stigao i Smit. - Imam novosti za vas - oči su mu se sijale. Aleks je pokušao da se smiri,

očekivao je da će čuti da je njihov mali trik sa Arturom otkriven. - U redu - reče Aleks - koje su to novosti?

- Naši planovi se ispunjavaju brţe nego što sam mislio. Naš agent stiţe još

noćas, a ne sutra. - Ĉestitam! - rekao je Aleks sarkastično. Smit se nasmejao.

- Znao sam da će ti biti drago, što ćeš čuti da je naš posao gotov. Šteta štomoramo da kaţemo jedno drugom zbogom, stari moj.

Aleks je koraknuo bliţe i upitao. - Pustićeš devojku, zar ne?

- Što si ti čudan momak, Aleks! Naravno da će devojka ići... ali sa tobom!

- Šta ti...! - Aleks je stegao pesnice, oči su mu sevale od besa, ali Stelinmirni glas ga je zaustavio.

- Nema veze - rekla je ona, uzdignute glave. - Ja sam to znala sve vreme,

ovaj ubica nije ni pomislio na to da me pusti. Ali, sačekajte, Smite! Jošnemate informacije, a ja imam osećaj da ih nećete ni imati!

On se okrenuo ka njoj i zviznuo.

- Hrabra devojčiča, ha? Oh, ja vam se divim zbog toga, ali, to vam nećepomoći!

Ona je imala čudan izraz na licu. - Mi to ovde zovemo „Drugo predosećanje". Moj deda to ima, a ponekad,samo ponekad, imam i ja tu vrstu predosećanja. A to mi sada kaţe, da vinikad nećete doći do podataka koje očekujete.

- Ova vaša glupost o „drugom predosećanju" me ostavlja potpunohladnim - reče Smit mirnim glasom. - Ja ću dobiti podatke, a vi ćete još biti



76

tu, da to i vidite. Mislio sam da završim sa vama i sa ovim našimprijateljem, sad odmah, ali ovog trenutka sam promenio mišljenje. Hoću dabudete svedoci mog trijumfa! Jer, mogli ste umreti sa tom ludom nadom u

srcu, da moj posao neće uspeti! Istog trenutka se okrenuo i izleteo iz sobe, zaključavši vrata za sobom.

Aleks je pogledao Stelu.

- Dobar posao. Ako ništa drugo, bar ste odloţili malo naš kraj. Ona nije odgovorila, a on joj se primakao bliţe. - Šta je sad? Vi ste... mislim, vi ste blefirali sa onim „drugim

predosećanjem", zar ne?

Ona se nasmešila.

- Jesam li?Aleks je osetio neko zadovoljstvo.

- Znate, umro bih mirnije, ako bih znao da Smit neće uspeti da se dokopapodataka.

Popodne je polako, veoma polako prolazio. Od Artura još nikakvogznaka, ili bilo koga drugog, tako da su njihove nade o bekstvu svakog časapostajale slabije.

Kada je pala noć, Aleks je stao na prozor. Video je mesec i njegov odsjaj u

moru. Pre ili kasnije, čamac će se pojaviti na vidiku, verovao je.

Već je skoro otkucala ponoć kada mu se učinilo da je video svetio na

moru. Zviznuo je kroz zube i pozvao Stelu.

- Evo ga! Ona baraba iz istraţivačkog centra izgleda upravo stiţe! Skoro istovremeno, začulo se neko kretanje i iz pravca stepeništa. Idu mu u susret - promrmljao je.

Aleks, pretpostavljam da će svi otići tim čamcem... svi osim Pjera Lafajeta,

naravno!- Zbog čega će on ostati?

- Nema potrebe da ode. Niko ne zna da je i on umešan u ovo, konačno,osim nas to stvarno niko ne zna.

Stela je tiho uzdahnula, a Aleks je zagrlio. Ose-tio je neku toplinu oko srca

dok je drţao njeno mlado telo kraj svog.



77

- Ne brinite. Nekako ćemo se izvući. Na neki način... - zastao je u pola

rečenice, ni sam više nije verovao u ono što je govorio. Nalazili su se u kuli

u praznoj prostoriji. Zaključani. Nije video izlaz iz situacije u kojoj su senašli. Krivio je sebe što joj je bilo šta rekao i doveo je u ovu bezizlaznusituaci ju. Grozničavo je razmišljao šta da uradi, ali nije nalazio izlaz. Prviput se našao u problemu kojem nije video srećan završetak. Bar da je Arturshvatio Stelinu poruku. Pogledao je u Stelu. Ona se nasmešila bledo.

- Ako pokušamo da pobegnemo, verovatno ćemo poginuti u bekstvu? To je ono čega se ja bojim....

A onda, iznenada, njene su se oči raširile. - Ĉekajte! Šta... šta je to? Aleks je osluškivao napregnuto.

- Neko dolazi gore. Instinktivno, on je gurnuo iza sebe, dok se ključokretao u bravi.

- Pokušaću da skočim na njega - prošaputao je. - Budite spremni da

potrčite! Ali, to nije bio Smit ili neko iz njegove druţine. Bio je to Artur Gordon.

XI

- Arture!

Stela je srećno uzviknula i krenula prema njemu sa takvim ţarom, da jeAleks uprkos svoje sopstvene radosti osetio mali ubod ljubomore.

- Dobio si moju poruku! Paţljivo si je pročitao? - pitala je Artura.

- Zaboga, tiše, Stela! - šapnuo je Artur. - Smit je otišao u susret čamcu koji

je očekivao, ali moj stric i Dţenifer su dole. Osim njih i nekoliko njihovih

pajtaša. Bilo je neke gorčine u njegovom glasu, što Aleksu nije promaklo.

- Šta vi znate? - upitao ga je brzo.



78

- Dovoljno! U stvari, Stelina poruka mi ništa ne bi kazivala, da već skorocelu priču nisam saznao od Henka Robertsona!

- Henk! - rekoše Stela i Aleks istovremeno. - Bio je pijan, naravno. Pijan i bolestan od grize savesti.

- Ne gubimo vreme - upadne Stela. - Hajdemo odavde što pre! Aleks je pogledao Artura.

- Moţete li je sigurno povesti dole, a zatim napolje? Moţete uzeti kola, iotići što pre.

Artur je klimnu glavom.

- To sam i mislio.

- Ali, šta ćete vi da radite, zašto ne pođete sa nama? - upitala ga oštro

Stela.- Ja ne mogu poći... još ne. Prvo moram da završim svoj posao. Moram da

završim ono zbog čega sam došao na ostrvo. Ona ga je uhvatila za ruku.

- Ali, to je nemoguće! Smit već sigurno ima podatke. Morate se pomiriti sa

tim, da ste ovog puta izgubili i pođite sa nama! Aleks je neţno sklonio njenu ruku i klimnuo Arturu. - Vodite je - reče mu. Artur je oklevao. - Ona je u pravu, znate.

Aleks se pravio kao da nije čuo šta mu je rekao Artur. - Vi ne znate gde mogu da nađem neko oruţje, zar ne?

Artur je gurnuo ruku u dţep. - Robertson mi je u stvari rekao gde se nalazi revolver koji vam je Smit

uzeo prošle noći - i dao mu ga.

Aleks je ţeljno zgrabio revolver.

- Ah, to se zove sreća! Hvala! - Pokazao je prema stepenicama - a sadaidite!

Stela ga je pogledala čudnim, dugim pogledom. A onda, bez reči pošla zaArturom niz stepenice.

Aleks je sačekao nekoliko minuta, onda je veoma oprezno, sišao nizstepenice. Kada je stigao dole, čuo je pokretanje automobilskog motora.



79

Skoro istog momenta, negde dole su se otvorila jedna vrata i začuo je glasPjera Lafajeta.

- Šta je to bilo? Već su se vratili? Kao da sam čuo kola. - I ja, ali ne vidim nikog - odgovorila mu je Dţenifer. - Sedite i popijte nešto, oboje. Ima dosta vremena - Henk Robertson se

nasmejao nekako nenormalnim glasom.

Vrata su se zatvorila. Aleks je ušao u pusti hol. - Oh, zaveţi, Henk! - čuo je opet Dţenifer. - Od tebe sam prosto bolesna!

- Naravno! - Henkov glas je bio rezak, ali bilo je u njemu neke gorčine.- Više voliš onog momka gore, zar ne?

- Aleks je muškarac, a ne prazna školjka.

- Neće to biti dugo. Tvoj dragi brat će ga uskoro dokrajčiti. Nastala je grobna tišina. A onda je Dţenifer viknula. - Ti si samo zloban! Ben neće ni dirnuti Aleksa!

- Ti stvarno veruješ u to, je li? Draga moja ţenice, ako mi ne zameraš naprisnosti, zar ne shvataš da je tvoj brat pravi monstrum, jedan rođeniubica? Ĉak i da mu nikakva opasnost ne preti od Klarka, on bi ga ubio!

- Ne! - povikala je Dţenifer malo nesigurno. -Ne, ja to ne verujem!

- Oh, dosta vas dvoje! - nestrpljivo ih je prekinuo Pjer Lafajet. - Slušajte!Ovoga puta su stvarno kola!

Aleks se povukao u senku jednog oklopa, upravo u trenutku kada je

Lafajet otvorio vrata i poţurio u hol. Napolju, vrata od automobila su se

zalupila i uskoro se pojavio Smit. Bio je sam.

- Pa? Imaš li to? - upitao ga je Lafajet. Smit se udario po dţepu. - Upravo ovde!

- Onda će biti bolje da što pre krenete. Smit se nasmejao.

- Prvo moram da sredim one naše prijatel je u kuli.Aleks je izašao iz senke. Revolver u njegovoj ruci bio je uperen u njegovogstaroj najboljeg prijatelja Bena.

- Tvoji prijatelji više nisu u kuli, Bene! - reče on tiho - a sada mi daj te

papire koji su ti u dţepu...



80

Smit i Lafajet su bili nepomični kao dve statue. Iznenada, Dţenifer sepojavila na vratima.

- Ostani gde si, Dţenifer - reče joj Aleks, motreći na sve njih. Dţenifer je malo oklevala, a onda krenula prema njemu, osmehujući se. - Aleks, prestani da budeš tako dramatičan. Skloni taj revolver i...

Sada je bila između njega i one dvojice. Kada je posegnula za revolverom,Smit je stupio u akciju. Grubo je gurnuo napred Lafajeta koji se zateturao i

dok je padao udario je glavom o ivicu stola. Smit je pojurio prema vratima

ne osvrnuvši se na njega, vičući: - Hajde, Dţenifer! On neće pucati u tebe! Aleks je pokušao da krene za

njim, ali Dţenifer mu je još uvek bila na putu.

- Skloni mi se s puta! - viknuo je otresajući njenu ruku. - Za ime svetaDţenifer, ne ţelim da te povredim, ali...

Za trenutak, ona je oklevala, a on se okrenuo i potrčao. Aleks je pokušaoda je uhvati, ali ona je bila kao munja. U nekoliko koraka se našla poredkola, otvorila je vrata i uletela unutra. Kola su krenula punom brzinom.

Aleks je stegao revolver i potrčao za njima, pucajući u gume, ali vozili suprebrzo. Nije imao auto da bi se njime dao u poteru.

Oni će ionako stići do čamca mnogo pre njega.

Prosto bolestan zbog neuspeha, vratio se u dvorac. Pjer Lafajet je leţao jošuvek tamo gde je pao, očigledno se onesvestio. Henk Robertson je stajao

pored njega, preteći revolverom trojici od posluge koji su se odnekudpojavili.

- Ima nekih uţadi u podrumu - rekao je Alek-su, bez da je okrenuo glavu.

- Mislim da ove lepotane moramo vezati.

Aleks je shvatio da njegov glas nije bio pijan i da je stajao uspravno.

Izgleda da nije bio pijan onoliko koliko se pravio.Aleks je doneo uţe i počeo da vezuje ljude, kada se izdaleka začula nekaeksplozija...

On se sledi, gledajući u Henka sa nekim divljim iznenađenjem na licu. Henkovo lice bilo je sve u nekom grču agonije. A onda tiho prošaputao. - Gotovo je!



81

Aleks ga je pogledao sa nevericom na licu.

- Ne mislite... Aleks je rekao, kao u snu.

- Tako je! Ja sam stavio bombu u taj čamac. Vrlo sam vest, znate. Aleks je zadrţao dah. - Ali, voleli ste Dţenifer. - Nisam mogao da dozvolim da pobegne sa tim monstrumom - reče Henk

nekako resko.

* * *

- Znate li da ću doći ovamo na odmor iduće godine? - reče kapetan Parker

gledajući po hotelu. - Lepo je kod vas, gospođice Dţons. Stela se smešila. - Moţe, ali ako ne dolazite sluţbeno. Dosta nam je uzbuđenja na Jorku do

kraja ţivota! - Baš tako - sloţio se kapetan - ali, sve se dobro završilo, zar ne? Za šta se

moramo i vama zahvaliti, draga moja.

Stara lisica, pomislio je veselo Aleks. Glasno je rekao:

- Na kraju krajeva, špijunska organizacija je uništena. A Pjer Lafajet će

dospeti tamo gde neće imati prilike da stvara zavere. Samo, šta sa Ro-

bertsonom? Bio je umešan u sve to, ali se na kraju rehabilitovao. Da nijebilo njega i Artura Gordo-na, naravno, Stela i ja bismo sada, bili već dvametara pod zemljom, a Smit bi bio na sigurnom.

Kapetan se zakašljao. - Dobili smo podatke koji su od svetskog značaja za nas. Sa Benom

Edvardsom cela organizacija je uništena. Dok se opet ne pojavi neko ko je

kao on da pokušao da nastavi njegov posao. Ali mislim da će godine proćidok se ne desi tako nešto ponovo. - Ben i Dţenifer su dobili upravo ono što su zasluţili. Dţenifer u celoj

stvari nije bila ni malo naivna. Skrivala se ovde, ali je trošila velike pare na

putovanja. - Stvarali su nam mnogo neprilika - rekao je tiho kapetan - i pre



82

ili kasnije došao bi na sve lude ideje. On je bio čovek rizika i vremenom jepostao potpuno lud.

Aleks se malo promeškoljio u svojoj fotelji, kockice su počele da mu se

sklapaju - Recite mi iskreno kapetane, jeste li vi znali sve vreme da je Smit

u stvari Ben Edvards?

- Recimo da sam mislio da je to moguće - rekao je kapetan malo

pokajnički. - Znaš, ja nikad nisam bio siguran da si ga ti ubio one noći uParizu. I poznavao sam Benovu prirodu, bolje nego ti. Znao sam kako mu

mozak radi. On nije bio nimalo sentimentalan.

- Zašto ste onda poslali baš mene za njim, pored onoliko ljudi? - ljutito je

rekao Aleks.

- Jer sam procenio da ćeš ti biti odličan mamac. Svakog drugog agenta biSmit jednostavno uklonio. Ali ti... ti si bio izazov za njega. Hteo je da se

obračuna sa tobom, znači, morao se pokazati. Sem toga, tu je bila ona

devojka. Ona je bila njegova jedina slaba tačka... a ti njena. Priznajem da jeovo bila prava kocka.

- Kocka, i to vrlo opasna - reče Aleks gorko. Kapetan je uzdahnuo. - Ti nisi stvoren za ovaj posao.

- Opet ona tvoja sentimentalnost. Tako nemoj da brineš. U budućnosti

više nikad neću smetati. A što se tiče Robertsona... ne brini. Potrudiću danestane iz cele ove stvari.

Aleks je ustao.

- Biće bolje da krenemo, ako ćemo da uhvatimo onaj voz koji kreće iz NjuBedforda. Moram biti u firmi prekosutra, sećate se. Kapetan Parker je ustaoi pruţio ruku Steli.

- Pa, zbogom, draga moja. Nadam se da ćemo se jednog dana opet sresti.

Kada je otišao, nastala je kratka pauza između Stele i Aleksa. - Pretpostavljam da će Artur Gordon preuzeti poslove svoga strica? - rečenapokon Aleks - mislim, njegove zvanične poslove.

Ona je potvrdila.

- Odlazi u Francusku sledeće nedelje - malo je oklevala. - pitao me je da li

bih pošla sa njim.



83

Iz nekog razloga, koji nije shvatao ni sam, Aleksu se steglo srce.

-I hoćete li poći? - upitao je trudeći se da zvuči ravnodušno. Stela se nasmešila. - Ne, neću!

Kapetan viknu spolja.

- Hajde, Alekse. Ĉamac neće čekati! Aleks uhvati njenu ruku. - Imamo dve nedelje godišnjeg odmora u decembru. Koliko se ja sećam,

zime su na Jorku zaista specijalne.

- Rezervisaću vam sobu - obeća ona. Stela i njen deda su stajali na vratima hotela, kada je motor zabrujao i

uskoro bio već daleko.

- Vratiće se... rekao je Henri, polako ulazeći u hotel - „Vidim" ga kako seuskoro vraća...

- Ne znam da li ima zašto da se vrati - tiho, više za sebe, rekla je Stela. Sada nije bilo onog „drugog predosećanja" koji bi joj rekao da li će se

vratiti.

***

Dok je stajala na ulaznim vratima i gledala Aleksa kako odlazi shvatila je

da joj već nedostaje. Shvatila je da je ono što prema njemu oseća mnogo

više od poštovanja, ljubaznosti ili svega onoga čime je pravdala nepoznata

osećanja koja su se u njoj javljala svaki put kada bi bila u njegovom pri-sustvu.

Krivila je sebe što to nije ranije primetila, što je izgubila dragoceno vrememisleći na Artura, a propustila je nekog ko je moţda bio ljubav njenog

ţivota. Velika tuga i bespomoćnost su se javili u njoj i nije mogla daprihvati kako je ona, Stela Dţons, uspela da bude tako glupa. Dani su prolazili sporije nego obično. Uvek je bilo gostiju u hotelu.

Nekada ih je bilo više, tako da je dane provodila u poslu i bilo joj je donekle

lakše, nekada je bilo manje posla, manje gostiju i više vremena za



84

razmišljanje i kajanje. Svaki put kada bi telefon zazvonio ponadala se da jeon, ali nije bio.

Stari Henri je primetio veliku promenu u ponašanju svoje unuke, znao je

da pati i često joj je pominjao kao će se Aleks sigurno vratiti. Ništa nijemorala da mu kaţe, ali on je znao i mnogo pre nje šta Stela oseća. Takođe jeznao da mu ona nije verovala, mislila je da joj to govori samo kako bi joj

bilo lakše. Kako bi lakše pregurala vreme, a vreme jedino moţe da izleči.

XII

Jedne večeri, posle veoma napornog dana, Stela je lagano krenula prema

svojoj sobi. Nije mogla da dočeka da legne u krevet. Primetila je da je svetio

u njenoj sobi upaljeno, a znala je da ga ona nije ostavila. Uplašila se, na tren je zastala skupljajući hrabrosti da ude.

Lagano je odškrinula vrata i ostala na mestu kao ukopana. Nije verovalasvojim očima.

Na njenom krevetu, uredno nameštenom, sedeo je Aleks Klark. Kada je

video na vratima, iskren osmeh mu je ozario lice.Par trenutaka su se gledali u tišini a onda je Aleks najzad progovorio

pomalo nesigurno:

- Morao sam da dođem... - počeo je, a onda kao da je tek primetio da senalazi u njenoj spavaćoj sobi.

- Oprosti što sam ovde došao - rekao je ustavši sa kreveta - tvoj deda mi je

rekao da mogu ovde da te sačekam... nadam se da ti ne smeta. - Ne... - najzad je uspela da progovori - Ali zašto si došao? - tiho je pitala i

dalje stojeći kao ukopana. Aleks je uzdahnuo i počeo da priča: - Od dana kada sam napustio Jork nisam mogao da prestanem da mislim

na tebe Stela. Prvo sam mislio da je to samo divljenje i poštovanje prema



85

tvojoj hrabrosti ili neka simpatija nakon svega što smo prošli zajedno, aliuskoro sam shvatio da je to nešto mnogo više.

Gledala ga je sa nevericom i slušala ali kao da reci nisu dopirale do njenogmozga, nije mogla da veruje da najzad čuje sve ono što je toliko ţelela uposlednjih nekoliko meseci. Srce je počelo ubrzano da joj kuca i imala je

osećaj kao da će se svakog trenutka srušiti. Aleks je nastavio da priča, osećao je da mora da joj kaţe sve šta mu je na

srcu po svaku cenu:

- Oprosti što sam došao ovako nenajavljen i što sam čekao toliko dugo alimorao sam biti siguran u ono što osećam. Moralo je proći malo vremena da

zaboravim sve ono što nam se desilo i da raskrstim posle toliko godina sa

prošlošću. Stela je polako postala svesna cele situacije i Aleksovog prisustva,

njegovih reči i lice joj se ozarilo.

Aleks je to video.

- Nisam verovala daje ovo moguće prošaputala je.

Polako je ustao i prišao joj je. Spustio je ruku na njeno rame, a drugom jeuhvatio za ruku.

- Moguće je draga moja Stela - neţno je poljubio - moguće je i jedino

stvarno. Shvatio sam da je to jedino stvarno i istinito u mom ţivotu... - za-

stao je i pogledao je u oči - To da te volim!

- Volim i ja tebe Alekse - rekla je osmehujući se - Volim te više nego štosam mislila da je moguće da ću ikoga voleti.

Zagrlila ga je ne ţeleći nikada više da ga pusti. - Ţeliš li da vodimo ljubav? - promrmljao je podmuklim glasom.

Stidljivo se nasmešila, reči su bile suvišne. Skidala je deo po deo svoje

odeće. Izgledalo joj je sasvim prirodno što je Aleks tu i što je posmatra. Prišla je ogledalu i počela da vadi šnale iz kose. Aleks joj se pribliţio. - Pusti mene da ja to uradim.

Vesto je to radio i Stela zatvori oči, uţivajući u dodiru njegovih ruku.Kada je izvadio i poslednju šnalu, teška kosa joj se rasula po ramenima. On



polako prstima prođe kroz njenu kosu. Zagrlio je i privukao sebi. Gledao jesa puno ljubavi dok je neţno milovao po vratu, rukama i leđima.

Stela se potpuno prepustila dodiru njegovih ruku i neţnim poljupcima. Aleks je netremice posmatrao. Ţeleo je da joj pruţi isto toliko zadovoljstva

koliko je i ona pruţala njemu. - Reci nešto - prošaputao je. - Kaţi da ti je lepo. - Nikada u ţivotu mi nije bilo toliko lepo. - Koliko sam samo čekao da mi to kaţeš. Neţno je zagrlio i poveo prema

krevetu. Stela nije verovala da moţe da im bude toliko

lepo. Utonuli su u svoj svet, svet koji je nastao tog trenutka, neponovljivo

zadovoljstvo...

Kasnije, kada su umorni, ali srećni leţali jedno kraj drugog, Aleks jeneţno poljubi.

- Ako je sve ovo samo san, onda nemoj da me budiš - promrmlja on.

- Ne, nije - tiho prošaputa ona - osim ako oboje ne sanjamo isti san.

Kraj

Documents

Dženifer Gordon - Tajna na ostrvu.pdf