УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

Студијски програм мастер академских студија

Српска књижевност и језик

ЗАВРШНИ РАД

Анализа конфликтних односа у приповеткама Лазе Лазаревића

Analysis of conflicting relationships in the stories of Laza Lazarević

Студенткиња Менторка

Марија Стојилковић проф. др Зорица Хаџић

Нови Сад, 2019.

УНИВЕЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

Студијски програм мастер академских студија

Српска књижевност и језик

Марија Стојилковић

ЗАВРШНИ РАД

Анализа конфликтних односа у приповеткама Лазе Лазаревића

Analysis of conflicting relationships in the stories of Laza Lazarević

Нови Сад, 2019. Потпис студенткиње

Овај рад не садржи облике присвајања или злоупотребе радова других

аутора.

Овај рад не сме да буде предмет незаконитог присвајања или злоупотребе

од стране других аутора. This thesis does not contain any form of illegal appropriation or abuse of other

authors' works.

This thesis must not be an object of illegal appropriation or abuse by other

authors.

Садржај

1.Сажетак .................................................................................................................. 4

2. Abstract: ................................................................................................................. 5

3. Увод ....................................................................................................................... 6

4. Лазаревић - од фолклорног до психолошког реализма .................................... 9

5. Колектив-појединац. Девет приповедака-један сукоб ...................................12

5.1. На бунару .....................................................................................................13

5.2. Школска икона ............................................................................................17

5.3. Он зна све .....................................................................................................21

5.4. У добри час хајдуци ....................................................................................23

5.5. Све ће то народ позлатити .........................................................................24

5.6. Први пут с оцем на јутрење .......................................................................26

4.7. Ветар .............................................................................................................30

5.8. Вертер ...........................................................................................................33

5.9. Швабица .......................................................................................................35

6. Психологија унутрашњих конфликата и преображаја ...................................40

7. Закључак .............................................................................................................45

8. Литература: .........................................................................................................47

4

1.Сажетак

У раду ћу су најпре осврнути књижевни рад Лазе К. Лазаревића, на његов допринос

у афирмисању српске психолошке приповетке као и на целокупан развој српског реализма.

Узимајући у обзир цео Лазаревићев приповедни опус, сагледаћу доминантне теме којима се

писац бави у својим приповеткама. Након истакнутих заједничких карактеристика, у раду

ћу сагледати сиже сваке приповетке понаособ, стављајући акценат на анализу драмске

напетости у свакој причи. Средишњи део рада биће посвећен анализи конфликата,

спољашњих и унутрашњих, њиховој мотивацији и узроку, кулминацији и разрешењу

сукоба. Код Лазаревића, конфликти произилазе из сукоба колектива и појединца,

патријархалног и модерног, у судару моралних начела и емоција, разума и осећања. Свака

прича даје могућност тумачења унутрашњег и спољашњег конфликта, те ћу се у раду томе

посветити. Анализирајући конфликте, један део рада бавиће се психолошком мотивацијом

конфликата. Посебну пажњу посветићу анализи Лазаревићевих психолошких приповедака,

које дају простора за анализу дубоких унутрашњих сукоба у јунацима. У последњем

сегменту рада направићу резиме анализе којом се бавила и указати на одлике Лазаревићевих

дела, које их и данас чине занимљивим и актуелним.

Кључне речи:

Лаза Лазаревић, реализам, приповетка, конфликт, психологија.

5

2. Abstract:

In the paper I will first review the literary work of Laza K. Lazarevic, his contribution to

the affirmation of the Serbian psychological narrative as well as to the overall development of

Serbian realism. Considering Lazarevic's entire narrative oeuvre, I will look at the dominant

themes the writer deals with in his narratives. Following the common characteristics, I will look

at each narrative individually, focusing on the analysis of the dramatic tension in each story. The

central part of the paper will be devoted to the analysis of conflicts, external and internal, their

motivation and cause, culmination and resolution of conflicts. In Lazarevic, conflicts arise from

the clash of the collective and the individual, patriarchal and modern, in the collision of moral

principles and emotions, reason and feelings. Each story gives an opportunity to interpret internal

and external conflict, and I will focus on that in the paper. n analyzing conflicts, one part of the

paper deals with the psychological motivation of conflicts. I will pay particular attention to the

analysis of Lazarevic's psychological narratives, which give room for the analysis of deep inner

conflicts in heroes. In the last segment of the paper, I will summarize the analysis that dealt with

and point out the features of Lazarevic's works, which still make them interesting and current.

Key words:

Laza Lazarevic, realism, short story, conflict, psychology.

6

3. Увод

Књижевни опус Лазе К. Лазаревића (1851-1891) не тако обиман, али вредан, чини се

и данас актуелним међу читалачком публиком и књижевном критиком. Интересовање за

његов књижевни рад не јењава, а временска дистанца пишчевог стварања и савременог доба

отвара могућности за нова тумачења и реинтерпретацију Лазаревићевог дела.

„ Два основна става у књижевној критици и у историји књижевности када је реч о

Лази Лазаревићу гласе: први, он је највећи уметник новеле у српској књижевности 19. века

и, други, да је написао веома мало дела - девет приповедака и око десетак одломака. Разлог

за овај други став налазио се у оном првом: као артист, Лазаревић је брижљиво изграђивао

своје приповетке, па је зато мало и написао, а неке започете приповетке је, због болести,

оставио незавршене и недорађене. Према томе, оцена о малом броју Лазаревићевих

приповедака може се и релативизирати: то је и мало, али и много, с обзиром да је све што

је написао – антологијске вредности.“ (Живковић, 1997: 44)

У књижевном свету, уз име Лазе Лазаревића готово неодвојиво приписујемо апозицију

„најбољи писац српског реализма, творац модерне српске приповетке“. (Раичевић 2007:8)

Иако са становишта модерне критике овакве одреднице могу деловати као клише, оне су

неизоставне и остају полазиште у свакој новој интерпретацији његовог дела.

Лазаревићев уметнички таленат и вештину, потврђује чињеница да је са само девет

завршених приповедака, заувек ушао у ред највећих српских приповедача. Његово

приповедачко умеће још више добија на значају, када се узме у обзир кратак период

Лазаревићевог књижевног стварања, свега десетак година (1879-1890), као и посвећеност

његовом лекарском позиву, паралелно са књижевним радом.

У Историји српске књижевности, Јован Деретић га назива највећим уметником међу

реалистичким приповедачима, јер је са девет написаних приповедака ушао у ред

најзначајних приповедача у целокупној српској књижевности.

Лаза К. Лазаревић рођен је у Шапцу, у трговачкој породици. Пошто као дечак остаје без

оца, одрастао је уз самохрану мајку, брижну и ауторитативну, што је оставило дубок траг

на Лазаревићеву личност.

7

Чврста веза са породицом, брига о сестрама и мајци значајно су утицале на

Лазаревићево формирање, у сваком сегменту његовог живота. Строго патријархално

васпитање огледаће се у Лазаревићевим моралним и етичким начелима, у снажном култу

породице, које Лазаревић уноси и у своје приповетке.

У периоду одрастања и школовања, значајан утицај на Лазаревићев развој имали су

књижевници Милорад Шапчанин (код кога је једно време живео), Јован Ђорђевић и Јован

Бошковић.1 Током својих високошколских студија, Лазаревић је био присталица идеја

Светозара Марковића. Тих година и долази до помака на развоју српске реалистичне

књижевности. Марковић ће 1868. године објавити чланак Певање и мишљење, који ће

постати манифест српског реализма. Касније ће, ипак, приликом раскола унутар Уједињене

омладине српске, Лазаревић стати на страну традиционалиста либерала. Лазаревићево

политичко ангажовање остало је у сенци утицаја који су на њега извршили Милорад

Шапчанин и породица, а којих се Лазаревић није могао ослободити.

Период од 1872. до 1875. године Лазаревић проводи у Немачкој, на студијама медицине.

Након што је докторирао медицину, објављује своју прву приповетку, у бечком часопису

Српска зора. Била је то приповетка Звона с цркве у Н., касније преименована у Први пут с

оцем на јутрење. До 1882. године Лазаревић објављује приповетке Школска икона, У добри

час хајдуци, На бунару, Вертер и Све ће то народ позлатити. Приповетку Ветар објављује

1889. године, а приповетку Он зна све 1890. Постхумно, пронађена је и објављена

приповетка Швабица.

1 Јован Бошковић и Јован Ђорђевић имали су значајан утицај на културни живот Србије. Били су чувари

традиционалних вредности, патријархалног морала, обичаја и народног језика.

8

У студији „Лаза Лазеревић у 21. веку“, Сава Дамјанов указује на нове правце

интересовања када је реч о тумачењу дела Лазе Лазаревића. 2

Са становишта традиционалног вредновања, Лазеревић је одавно потврђен као приповедач

високе уметничке вредности (у формалном и стилском погледу), афирматор патријархалног

морала, писац јасне и прецизне нарације.

Ипак, оно што данас привлачи пажњу модерног читаоца нису те одавно утемељене

и неоспорне чињенице о Лазаревићевој вредности, него „управо недовршеност и

фрагментарност, неухватљивост, дакле – све оно што се са становишта традиционалног

вредновања може указати превасходно као недостатак а не као врлина.“ (Дамјанов, 2011:55)

Како Сава Дамјанов примећује, у читању и тумачењу Лазаревићевог опуса, све је мање

интересовање за његове тзв. „класичне приповетке“, оне које припадају правцу сеоских

приповедака, са јасним одликама фолклорног реализма (На бунару, Он зна све, У добри час

хајдуци, Сеоска икона). У овим приповеткама, Лазаревића видимо као сликара сеоске

породичне задруге и идиличног сеоског живота. У приповедању је наглашена

сентименталност и приврженост традиционалним патријархалним вредностима.

Пажња савременог тумача Лазаревићевог дела, ипак, више је усмерена на други

сегмент његовог стварања, а то су приповетке високог психолошког реализма.

Превазилазећи идеје и приповедање традиционалног фолклорног реализма, Лазаревић

отвара врата „поетском реализму“. Приповетке Ветар, Вертер и Швабица представљају

заокрет ка сложенијем психолошком реализму, те су у складу с тим комплексније и

озбиљније тематике и мотивације. Ове приповетке представљају најмодернији и

најпродуктивнији део Лазаревићевог стваралаштва и несумњиво имају највиши уметнички

домет.

2 Студија „Лаза Лазеревић у 21. веку“ објављена је у књизи Приповедна уметност Лазе К. Лазаревића.

9

4. Лазаревић - од фолклорног до психолошког реализма

Стваралачки опус Лазе Лазаревића дао је значајан допринос развоју и афирмисању

српске реалистичке приповетке. Својим делима Лазаревић чини крупне кораке у развоју

форме и приближавању српске приповетке европским књижевним токовима. Кроз

Лазаревићев развојни приповедни пут, можемо посматрати и развојни ток српске

реалистичне приповетке. Приповедни опус Лазаревића обједињује више развојних етапа у

периоду реализма. Код њега долази до прожимања елемената програмског, фолклорног,

поетског и високог реализма.

Програмском реализму Лазаревић се приближава прихватајући идеје Светозара

Марковића и Уједињене омладине српске. Главна тенденција програмског реализма била је

ангажована књижевност, она која се залаже за актуелна друштвена питања.

Код Лазаревића, ову идеју препознајемо у приповеци Све ће то народ позлатити. Ова

социјално ангажована приповетка својом тематиком превазилази оквире Лазаревићевих

приповедака, које обично остају у границама породице и патријархалне заједнице.

Милан Богдановић у Стари и нови указује на Лазаревићеву социјалну незаинтересованост,

због чега га је критика често одређивала као социјално пасивног писца. Ипак, у приповеци

Све ће то народ позлатити јасно се осећа критичка жаока, Лазаревићев гнев и револт

упућен друштву и држави, које судбину ратног инвалида не смеју препустити случају. Ова

социјално ангажована приповетка приказује однос друштва и државе према онима који су

нас задужили својим страдањем за отаџбину.

У оквирима фолклорног реализма Лазаревић се бави приповеткама сеоске и паланачке

тематике. То су приповетке: На бунару, Он зна све, У добри час хајдуци, Школска икона,

Први пут с оцем на јутрење. Лазаревић преузима део Марковићеве идеологије,

идеализацију патријархалне заједнице и свих њених вредности. Патријархална породица,

симбол слоге, јединства и морала, код Лазаревића је излаз из свих проблема и потешкоћа

којима је појединац изложен.

10

„У старој породици и широј породичној породичној задрузи он види идеалну, хармоничну

људску заједницу, у којој сваки појединац налази сигурност и заштиту. У њој се с лакоћом

решавају све тешкоће које произилазе било из грешних околности људске природе било из

појединачних схватања које одударају од неписаних норми колективног морала. Чим се

нађу на рубу провалије, увек ће се наћи спасоносна рука која ће их задржати од пада и

вратити у крило заједнице, где их чека радост и свеопште праштање.“ (Деретић, 1990:169)

Свих пет Лазаревићевих приповедака сеоске тематике (На бунару, Он зна све, У

добри час хајдуци, Школска икона, Први пут с оцем на јутрење) имају готово исту идејну

подлогу. Све славе село и вредности патријархалне заједнице, колективни морал, јединство,

солидарност. У њима, хармонична породична слика само на моменат бива прекинута,

изазвана суновратом једног од чланова заједнице, а заједница је та која има снагу да их

врати на прави пут. Лазаревић је врло рано наслутио и добро разумео сукоб у односу

патријархалне заједнице и новог доба које је настајало.

„ Залажући се за неке архаичне облике друштвеног живота, какви су се током векова

формирали у породичној задрузи, Лазаревић је, као интелектуалац, живо и дубоко осећао

ломове који су произилазили из сукоба патријархалних схватања са модерним, научним и

просветарским тежњама младог српског грађанства.“ (Живковић, 1997:26)

Лазаревића све више почиње да интересује појединац у оквиру заједнице. Тематиком

својих приповедака он се све више окреће ка граду и проблемима појединца, савременог

човека, разапетог између норми патријархалне заједнице из које потиче и унутрашњим,

личним жељама и поривима.

Приповетка Школска икона у Лазаревићевом опусу, представља својеврсни мост, нит која

код Лазаревића повезује патријархалну идилу и слављење старих вредности и надолазеће

идеје савременог човека и друштва. Приповетка даје слику старог друштва у нестајању и

покушај продора модерних идеја и представа о друштву, оличених у лику новог учитеља

који долази у село.

Приповеткама Ветар, Вертер и Швабица Лазаревић достиже највишу тачку свог

приповедачког умећа. Ове приповетке резултат су његовог приповедачког развоја ка

поетском реализму, психолошком и коначно потпуном, високом реализму.

11

Из фолклорног реализма он преузима снажан култ породице и њених моралних начела, који

је код Лазаревића присутан од почетка до краја стварања.

Ипак, ове три приповетке напуштају тенденције програмског и фолклорног реализма

прелазећи на ужи, интимнији план појединца и уже породице. У њима, Лазаревић отвара

врата дубоком, унутрашњем свету својих јунака и снажној психолошкој мотивацији

њихових поступака.

Лазаревић је важио за једног од најзначајнијих представника поетског реализма. 3

Следећи обележја овог правца, Лазаревић тежи новелистичкој форми, а у први план истичу

се згуснутост и драматичност приповедака. Својим тематско-мотивским планом,

приповетке Ветар, Вертер и Швабица карактеристичне су за правац поетског реализма.

Све три приказују превласт унутрашње и субјективне перспективе над дешавањима из

спољњег света. Дешавања и конфликти из спољне средине, све више бивају усмерене ка

унутрашњем проживљавању појединаца. Носилац приче је интелектуалац, представник

новог доба, школован млади човек разапет између патријархалних норми и тежња за

индивидуалном слободом. Ове три приповетке показују Лазаревићево мајсторство у

осликавању снажних моралних и психолошких потреса, дилема и сукоба у појединцу. У

њима лежи сва лепота српске психолошке приповетке, чији је он творац.

Градећи конфликтне ситуације, међу ликовима, али много више у самом јунаку, Лазаревић

даје слике снажних психолошких продора, откривајући унутрашње стање својих ликова.

Приповетка Ветар, коју је иначе публика и књижевна критика дочекала са дозом

неразумевања, представљала је наговештај нове стилске оријентације у књижевности.

Симболима, увођењем ирационалног у функцији мотивације (снови, халуцинације,

предосећања), приповетка Ветар најавила је развој симболистичке прозе у српској

књижевности.

3 Термин „поетски реализам“ се изворно везује за немачку књижевност. Поетски реализам настоји да

превазиђе разлике идеалне и реалне стварности, тражећи да књижевност буде идеална допуна стварности,

њена интензивнија, прочишћена слика.

12

5. Колектив-појединац. Девет приповедака-један сукоб

У приповедном свету, конфликт представља основу структуре наратива. Абот

Портер у књизи Увод у теорију прозе, наглашава да сва заводљивост једног наратива лежи

управо у предочавању неког конфликта. Код Лазаревића, несумњиво, добро развијени

конфликт и наглашена драматичност, главни су чиниоци заводљивости и занимљивости

његових приповедака.

Иако се на први поглед чине различите, Лазаревићеве приповетке заправо имају много

заједничких тематско-мотивских тачака, које мотивишу конфликтне ситуације и

представљају корен сукоба.

Како Снежана Милосављевић Милић примећује, тематски распон Лазаревићевих

приповедака се може сагледати преко бинарних опозиција: село-град, колективно-

индивидуално, етичко-емоционално, домаће-страно, старо-модерно, посрнуће-преображај.

Конфликтно језгро сваке Лазаревићеве приповетке налази се у сукобу једне или више

наведених опозиција. 4

Дакле, драмски заплети, врло истакнути код Лазаревића, изграђени су управо на сукобу

ових бинарних опозиција.

Тема која прожима све приповетке, без обзира на то да ли се ради о приповеткама сеоске

или градске тематике, јесте тематика породице. Тема породице је лајтмотив у

Лазаревићевом приповедању. Породица, шира или ужа, окосница је свих дешавања и

представља тематско језгро сваке приповетке. Снажан култ породице, у Лазаревићевим

делима, оличење је колектива, разума, етичких начела, традиционалних вредности, свега

што је старо, домаће и утемељено на патријархалним вредностима. Култ породице, са

својим чврсто утемељеним начелима, увек представља једну страну претходно споменутих

бинарних опозиција.

4 Преузето из Снежана Милосављевић-Милић, Хармонија супротности- приповедна уметност Лазе К.

Лазаревића“, Лаза Лазаревић. Јанко Веселиновић.

13

На другој страни, у потпуној опречности са елементима породичних вредности, јесу

емоције, индивидуалне жеље и пориви јунака, ново, модерно доба и сви изазови које оно

носи. Занимљиво је да је код Лазеревића, породица на известан начин представља узрок и

разрешење свих насталих конфликата. Сукоби настају у тренуцима када појединац, на било

који начин поремети устаљене вредности и начин живота заједнице.

Било какво искакање из окриља породице, доводи до конфликта. Можемо рећи да је у

Лазаревићевим приповеткама, овај модел представља шаблон за развијање конфликата. Он

се са одређеним модификацијама, препознаје у свим његовим приповеткама.

Породица, осим што је место за настанак и развијање конфликата, исто тако је и место

њиховог разрешења. У свим Лазаревићевим приповеткама, заједница има моћ да појединца

врати под окриље породице, у којој се све прашта и заборавља. Породица је та која враћа,

зауставља, опомиње, обавезује, разрешава дилеме и сукобе у појединцу. Понекад је то, на

опште добро заједнице и јунака, као у приповеци Први пут с оцем на јутрење, где се

порочни отац враћа на прави пут. У неким приповеткама пак, видећемо, разрешење

конфликта и коначна победа породице може значити гушење властитих жеља, потчињавање

колективу, како то бива у приповеци Ветар.

5.1. На бунару

Приповетка На бунару је приповетка сеоске тематике. У складу са Лазаревићевим

склоностима ка слављењу села и великих сеоских задруга, у приповеци је наглашено

идеализована слика велике сеоске заједнице Ђенадића. Прича у целини, својом тематиком

и ликовима слави породичну слогу, моћ заједништва, велича моралне патријархалне

вредности.

Конфликт у овој приповеци развија се најпре на нивоу појединац:заједница, да би се касније

продубио на конфликт у самом појединцу, где ће се коначно и разрешити. Спољашњи

конфликт са заједницом проузрокује унутрашњи конфликт у јунаку. Разрешење

унутрашњег конфликта води ка решењу спољашњег.

Повод за развој конфликта јесте промена, ремећење устаљеног поретка у заједници

Ђенадића.

14

Промена настаје због доласка нове снахе Аноке, у до тада сложну породицу Ђенадића.

Девојка Анока носилац је негативних особина, неприхватљивих за патријархално друштво

Лазаревићевог доба.

Њена личност излази из оквира прихватљивог понашања у једној конзервативној

патријархалној задрузи. Анока је анђеоски лепа али својеглава, размажена, хировита,

напрасита, лења и склона свађи.

Доласком у заједницу и својим односом према укућанима, нарушава хармоничне односе у

породици.

Својим вештим приповедањем, Лазаревић од самог почетка упућује на Анокино

неконвенцијално понашање, наговештавајући нам да ће њен карактер бити узрочник

сукоба:

„Анока се не застиде, ко што би требало. Лукаво погледа испод ока, нави се мало на страну

и, прикривајући љутину, рече.“

„Добра девојка, да је Бурмазовић није страшно размазио. Ал шта је знао радити? Не ваља

то мазити дете и попуштати му, ма да је једно у свету. Ама никако!“ (Лазаревић, 1958:157)

Наговештај друштвеног конфликта препознајемо и у коментарима и реакцији појединаца у

оквиру заједнице, на вест да ће Арсен довести баш Аноку.

„Али се ниједна не обесели томе гласу. Смејаше се, истина, али им осмех ме иде од срца.“

„Није она за нашу кућу. Њу! Није она за нашу кућу.

Није, и ја велим!“ (Лазаревић, 1958:159)

Својим понашањем у заједници, од самог почетка, Анока изазива велико незадовољство и

негодовање осталих чланова, нарочито женског дела заједнице. Сукоб Аноке и заједнице

расте из дана у дан њеним немарним понашањем. Њен бунт избија у први план.

Анока тежи слободи у понашању, одевању, раду, опхођењу према другим члановима. Њена

хировитост и својеглавост неприхватљива је за породицу навикнуту на слогу, лојалност и

међусобно поштовање.

Ипак, овај конфликт на релацији заједница:Анока притајен је, пригушен и прећутан. О њему

сазнајемо из коментара женских чланова, из успутних реакција на њено понашање.

15

Директан сукоб изостаје. У настојању да не прерасте у већи проблем, јетрве показују

незадовољство само међу собом, ћутећи пред мушким члановима породице, не би ли

заштитиле Аноку.

Мотив оваквог понашања можемо тражити у патријархалном васпитању женских чланова

породице, навикнутих на покорност, послушност и стрпљење.

Међутим, толерантност од стране укућана, даје још више простора за испољавање Анокине

каприциозне личности.

„И бог зна до које би мере оне издржале без роптања, да, Анока, и не саставивши пуних

шест месеца у њихоој кући, не узе све више и више беснити. Сваки дан све веће чудо и

покор, а кад јој што когод помене, она одмах прети да ће да се врати оцу.“ (Лазаревић,

1958:162)

Занимљиво је сагледати релацију Анока-Арсен, њен муж. У уобичајеним околностима, у

моментима када је Анока у сукобу са заједницом, од Арсена би се могла очекивати реакција

у циљу решавања сукоба. У овом случају, сва реакција коју Арсен испољава јесте

збуњеност, констатовање проблема са којим он не зна да се носи, нема решења. Једина

акција са његове стране јесте поверавање старешини заједнице, деди Матији. Он остаје

пасиван, нема никаког покушаја с његове стране да коригује Анокино понашање. У

њиховом односу, Анока је приказана као супериорнија личност. Због тога и директног

конфликта између супружника нема, он се приказује више у оквиру сукоба са целом

заједницом.

Овакав однос супружника Лазаревић мотивише начином васпитања и местом које су имали

у породици током одрастања. Анока одраста у породици као индивидуалац, све је

подређено њеним жељама, она је јединица. Навикнута на овакав третман у својој породици,

Анока овај модел поноси са собом у нову средину, очекујући да и овде све буде потчињено

њој. Са друге стране, Арсен одраста као део велике заједнице у којој други одлучују за њега.

У његовој личности нема индивидуалности, става, храбрости за одлуке и потезе, јер он је

навикао да се држи по страни.

16

Ове каракетристике Арсенове личности испољавају се у тренутку када треба одлучити шта

ће бити са Аноком. Арсен не зна шта би, не зна како да поступи, не зна ни шта осећа.

Сагледавајући велику разлику у Анокиној и Арсеној личности, не чуди што Лазаревић на

овакав начин изграђује њихов однос и што је Анока у том односу много доминантнија

личност.

Уместо Арсена, у име заједнице о Анокиној судбини одлучује деда Матија, глава породице.

Деда Матија, оличење је старих патријархалних вредности, мудрости, довитљивости и

промишљености. Својим животним искуством и мудрошћу, деда Матија проналази паметну

педагошку методу да Аноки пружи добру животну лекцију. Мудрим поступком он успева

да је наводе да дође до самоспознаје и унутрашњег преображаја.

Конфликт у Анокиној личности настаје у моменту када деда изда наређење о

послушности. Супротно прекору, који је могла очекавати, она добија сва права, слободу да

све потчини себи, како би била задовољна. Иако је то вест којом би требало бити задовољна,

њена реакција је потпуно супротна: „ Страшан и ужасан бес раздираше Аноку.“ (Лазаревић,

1958:166)

Ово је тренутак рађања великог унутрашњег незадовољства и конфликта у њеној личности.

Од тог момента, њене реакције осцилирају, опречне су и у томе препознајемо решавање

конфликта са собом. Као реакцију на примљену вест, у својој слуђености и бесу, на моменат

Анока наставаља са својом хировитошћу, директно се супротстављајући укућанима, сада

одрешених руку. Ту је тачка кулминације њеног бахатог понашања, после које настаје

преиспитивање. „Јесте ли чуле, ви? А ко не послуша убио га бог. Еј, бре, јесте ли чуле?“

(Лазаревић, 1958:166)

Након кулминације беса, Анока долази до момента када почиње сама да увиђа сву

бесмисленост своје хировитости, која више нема мере.

Пут унутрашњег преображаја у Анокиној личности, ишао је преко њеног унутрашњег

конфликта, сукоба и разговора са самом собом. Решени конфликт са својим унутрашњим

гласом, значио је и изглађивање односа са осталим члановима заједнице.

17

Решавање социјалног конфликта приказано је као врло једноставно и лако, након драме коју

је проживела у себи.

Опроштај и помирење са укућанима симболично је дато у слици поливања укућана над

бунаром, где Анока сваког од чланова полива водом у знак поштовања, помирења и почетка

хармоничних односа.

5.2. Школска икона

Школска икона, приповетка сеоске тематике, надовезује се на идиличну слику сеоске

задруге, приказаној у приповеци На бунару. Овде, као и у приповеци На бунару, Лазаревић

се водио идејом о осликавању хармоничног живота једне велике друштвене заједнице. Ова

приповетка велича село, које функционише као једна велика породична задруга.

Мотив који ствара могућност за развој конфликта, у основи, поново је сличан приповеци

На бунару. То је долазак трећег лица у идиличну сеоску задругу, појединца, који се не

уклапа, због кога се мења устаљени поредак ствари.

Корен конфликта у Школској икони лежи у дубоким и непомирљивим разликама

традиционалне, конзервативне сеоске средине с једне стране и нових друштвених прилика,

са друге стране. Носиоци укорењених традиционалних вредности су чланови сеоске

заједнице, на челу са старим свештеником и учитељем, док су нове прогресивне идеје

оличене у младом учитељу, који долази у село.

Дакле, конфликт се развија на релацији заједница:појединац, традиционално:модерно,

старо:ново. Конфликт је социјолошке природе.

Не би ли што уверљивије осликао дубоки јаз између традиционалног и модерног, Лазаревић

врло живо приказује слику идиличних односа и прилика на селу, а исто тако и врло

сугестивно описује лик младог учитеља.

Село је приказано као велика сложна заједница, складна, вредна и лојална задруга.

Старешина ове заједнице је стари сеоски свештеник, оличење доброте и милости.

18

Црква и школа су, по сеоским правилима, централне институције у селу, језгро сеоског

живота. Учитељ и поп су блиско повезани са животом свих мештана, брига и љубав су

обострани. Без школе и цркве, село би било као стадо без свог духовног вође и учитеља, а

школа и црква без њихових мештана изгубиле ви сврху и душу.

У потпуној опречности са овом сликом, као појединац који не припада ту, приказан је лик

новог младог учитеља који долази у село.

Учитељ је представник нових прогресивних идеја младих, оличење омладине која се

школовала под утицајем идеја Светозара Марковића. Својим ставовима и начином живота

учитељ не припада средини у којој се налази.

Отуђен од људи, затворен и незаинтересован за упознавање села и његових мештана, не

прихвата начин живота и обичаје села. Он је непријатељски расположен према свештенику,

безобзиран, стално намргођен и ћутљив.

„ Гледа само око себе и као да није весео. А са оне боре на челу не може човјек ни знати

како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан. Сједне сам, намргоди се, па ћути. Попа

се клони да је чудо. Већ је недељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.“

(Лазаревић, 1958:130)

Живот патријархалне заједнице, у којој је религија значајан чинилац за формирање свести

мештана, у потпуној је опречности са модерним схватањима младог учитеља. Он одбија да

буде део такве заједнице. Свој став показује отворено у непосредном разговору са

свештеником.

„А камо се ти, учитељу? Рече поп.

Ево ме!

Знам! А камо те у цркву да пјеваш?

Нијесам пијан да пјевам!

Шта ме гледаш?

Ништа! Вели поп. У цркви се пјесмом слави име божје.

19

Па кад ти се слави, а ти га слави! А мене немој дирати! Видиш да радим!“ (Лазаревић,

1958:132)

Учитељ, носилац модерних социјалних идеја и поборник рушења традиционалног

друштвеног поретка, огорчен је приликама у селу.

Његово незадовољство средином у којој се налази, очигледно је из писма које саставља

другу: „ Народ је глуп и затуцан! Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста

притиснуо пола села, а све с богочативим намјештањем.

Он с овим капиталистима експлоатише сељака, подржава га све јаче у глупости, а сам ништа

не ради!“ (Лазаревић, 1958:134)

Учитељев сукоб са религијом једнак је сукобу са целим селом. Отуђен од вере, иако

образован, млади учитељ не може да буде прихваћен од средине која живи побожно и

традиционално. Сељаци му нису оспоравали образовање и звање, но, схватили су да његова

„учевност“ носи са собом један нови поглед на свет, њима стран и неприхватљив.

Посредник између старог и новог света је девојка Мара, попова кћер. Лик Маре има

функцију медијума између ове две опречности, старог и новог, традиционалног и модерног.

Заправо, она је жртва сукоба ове две крајности.

У њеном лику постоји огроман потенцијал за развијање дубоке психолошке драме, али она

ипак изостаје. Драма у њеном лику остаје тек наговештена.

Марин лик развија се на клацкалици старог и модерног света. На предлог владике, село,

тешка срца, одлучује да је пошаље на школовање у град. Истргнута из своје примарне

сеоске средине, Мара као дете добија прилику да се упозна са савременијим, модерним

начином живота, формирајући слику о свету далеко изван заостале сеоске заједнице.

Она је, у периоду одрастања, кључном за формирање њене личности, разапета између села

и града. Село је за њу оличење животне радости, безбрижности, топлине и љубави. Са друге

стране, адаптирајући се временом на град, својим образовањем Мара разуме и прихвата

идеје напредног друштва. Међутим, ново друштво, с дозом подозрења и подсмеха гледа на

задружни традиционални живот села.

20

Мара је једина личност која ће имати слуха и разумевања за новог учитеља, јер му је, из

целе сеоске средине, она најближа по образовању.

У причи о Мари, Лазаревић уноси и мотив љубави, те приказује љубавну епизоду између

ње и младог учитеља. Ова кратка љубавна епизода биће мотив за Марино краткотрајно

отуђење и покушај бекства из села.

Њен покушај бекства, одраз је конфликта са средином и бунта у њеној личности. На

тренутак она окреће леђа свом селу, дакле свему што је старо и традиционално, понесена

новим идејама.

Бекство и потрага за одбеглим учитељем представљају врхунац драмске ситуације у овој

приповеци. Потрагу и пожар који притом настаје, Лазаревић описује врло живо и

узбудљиво.

Иако је конфликт двеју супротних страна добро мотивисан разликама које постоје, до

развоја великог драмског сукоба заправо не долази. Он остаје у границама непомирљивих

супротности у погледу на живот између села и младог учитеља, али директан сукоб не

ескалира.

Конфликт се разрешава одласком придошлице из села, али и Мариним дефинитивним

повратком. Након кратког преступничког покушаја, вођена укорењеним традицоналним

вредностима, она се враћа, отрежњена и решена да ту и остане. Овде, као у већини

Лазаревићевих приповедака, препознајемо мотив покајања и преображаја јунакиње, а

расплет је оличен у повратку заблуделог појединца под окриље породице.

21

5.3. Он зна све

Приповетка Он зна све још једна је у низу приповедака за израженим призвуком

народног приповедања. Тематика породице и мотив преображаја ни у овој причи не

изостају.

У приповеци Он зна све Лазаревић прати преображај бунтовног јунака Вучка. Његова

промена настаје у преломном моменту за егзистенцију његове породице, у тренутку када је

један од чланова породице животно угрожен. После несрећног случаја пада са коња његовог

старијег брата, Вучко преузима бригу о породици. Видак, његов старији брат имаће кључну

улогу за Вучков преображај.

Конфликти у овој приповеци нису значајно наглашени и развијени, као у неким другим

Лазаревићевим приповеткама. О сукобу се може говорити на релацији Вучко-заједница, као

и Вучко-Видак. Корен оба конфликта налази се у несташној, бунтовној природи јунака

Вучка.

Необуздане и немирне природе, Вучко се својим карактером издваја из средине, која на

њега гледа као на бунтовника, особењака и превратника. Његови вршњаци гледају на њега

са дозом страхопоштовања, управо због проблематичног понашања још у школским

данима.. Та слика проблематичног дечака из школских дана пратиће га дуго, због чега се

средина се према њему односи са дозом неповерења.

Супротност Вучку је његов старији брат Видак. Улога коју има деда у приповеци На бунару,

свештеник у Школској икони, овде је припала Видаку. Видак је оличење паметног и

трезвеног патријархалног домаћина и трговца. Носилац је особина високих моралних

вредности. Он је човек који стрпљиво и промишљено својом мудрошћу успева да промени

ћуд несташног брата.

Однос Вучка и Видака се кроз приповетку мења и развија у правцу њиховог зближавања.

На почетку приповетке, у њиховом односу постоји конфликт и неслагање.

Преузмајући улогу родитеља, Видак покушава да строгим и грубим васпитним методама

преваспита Вучка и умири његов немирни дух. „Брата Видака бојао се као бога! И кажу да

га је Видак душмански био! Све га, кажу, ногама газио!“ (Лазаревић, 1958:257)

22

Однос међу њима почиње да се мења у тренутку када Видак схвата да због своје строгости

може довести у питање живот свог брата Вучка. Њихов однос постаје ближи, интимнији, са

више поштовања и љубави.

„Али ће учинити, па после, кад види да нема куд, а тебе се боји...пиха! Може се и убити!“

„Али баш од тог дана Видак поче блаже, некако душевније поступати са Вучком.“

(Лазаревић, 1958:258)

Занимљиво је да исти мотив покреће промену у њиховом односу и промену у Вучковом

понашању, а то је брига за оног другог. Из бриге и љубави према Вучку, Видак мења своје

понашање према њему, покушавајући да на мудрији начин утиче на његову нарав.

Вођен истим мотивом, Вучко ће, неочекивано, из неодговорног и неозбиљног младића,

прерасти у вредног и марљивог домаћина. У тренутку несреће, Вучко, из бриге и љубави

према брату, промениће своје понашање из корена.

Несрећни случај пада с коња прети да заувек промени породични дом. Само овако значајан

тренутак има моћ да утиче на Вучков унутрашњи преображај. У жељи да помогне и замени

брата, Вучко преузима одговорност о читавом домаћинству.

Он заувек напушта своје старе порочне навике и бунтовнички начин живота и

трансформише се у вредног и одговорног трговца.

„ Хтео бих, а не знам како ћу вам описати како је Вучко постао некако сасвим други човек,

сасвим дуги, и опет му је сасвим приличило. Уозбиљио се! Неће ни да говори с његовим

пајташима. Пази на сваку пару. Не облачи ни недељом нових хаљина. Нигде не стаје.“

(Лазаревић, 1958:272)

Променом Вучковог понашања, сваки конфликт је решен. Новим начином живота Вучко

изазива чуђење али и одобравање од стране своје околине. Прихватање и изглађивање

односа са средином симболично је дато на крају приповетке у слици просидбе комшијине

ћерке Милке.

23

5.4. У добри час хајдуци

У добри час хајдуци је кратка и врло живо исприповедана Лазаревићева приповетка.

Конфликт ове приповетке везан је за љубавну причу Станије и Тиме. Станијин брат противи

се овој љубави. Главни мотив за неприхватање ове љубави јесте Тимино порекло.

Предочени конфликт биће разрешен изненадном драмском ситуацијом, упадом хајдука.

Напета драматична сцена са хајдуцима и њено разрешење воде ка решавању главног

конфликта.

Конфликт Живка, Станијиног брата и Тиме, њеног удварача, уочавамо из дијалога Станије

и Живка. Брат показује отворено негодовање и незадовољство сестриним избором.

Разлог овакве реакције је погрешно изграђена слика у народу о младом Тими. У селу владају

предрасуде о Тими због његовог порекла, јер је дошљак.

Човек друге националности у ондашњој Србији, нарочито у малим срединама, гледан је са

одређеним предубеђењима и сумњама у његово јунаштво и лојалност, јер није „Србенда“.

Питање националног идентитета и религијске припадности овде је од кључног значаја за

формирање слике о човеку. Национализам је био снажно развијен и присутан у Србији

Лазаревићевог доба, с тога и не чуди што Лазаревић за мотив конфликта бира баш ову тему.

Живкова намера да сестру уда за „бољег од себе“, да јој нађе ваљану прилику, момка који

ће бити оличење храбрости и јунаштва, коси се са његовим ставом о Тими:

„Шта је он и ко је он? Швабо. Он је брате мој, дошао из Швапске. Ти си српски поданик, а

Маџар је што и Турчин, он не верује у бога и богородицу!“ (Лазаревић, 1958:150)

Неочекивани упад хајдука, биће прилика да Тимо на делу разувери Живка, покаже своју

одважност и тиме разреши конфликт међу њима. Сцену упада хајдука Лазервић приказује

драматично, живо и са много детаља.

Ова епизода са хајдуцима има директну функцију мотивације расплета конфликта.

Одважност и јунаштво које Тима показује у кључном тренутку, обезбеђује му да добије

вољену девојку за жену.

24

Расплет драме доноси братимљење и једнакост између Пречана и Србенде. Тима осветљава

образ Пречанима, али и показује да је прави „Србенда“.

5.5. Све ће то народ позлатити

Приповетка Све ће то народ позлатити својом тематиком издваја се из целокупног

Лазаревићевог приповедног опуса. Тема превазилази оквире породичне тематике и бави се

ширим друштвеним питањем, а то је положај војних инвалида након рата.

Нетипично за Лазаревића, у овој приповеци он напушта њему својствен идеализам и

оптимизам. У приповедању ове приче, Лазаревић је више него икад сурово реалистичан,

огорчени критичар државе али и читавог друштва.

Конфликт у овој приповеци је специфичан. Он се не развија услед сукоба појединца са

колективом, како то код Лазаревића обично бива и није мотивисан излажењем појединца из

оквира друштвено прихватљивог понашања.

Овде се драма и конфликт намећу сами, као последица страдања војника у рату. Дакле,

конфликт настаје услед околности на које појединац не може да утиче.

Благоје казанџија дочекује рањеног сина из рата, који се враћа као богаљ. Не преостаје му

ништа друго него да прихвати милост људи и проси.

Страдање јунака, чињеница која ће бити узрок драме и конфликта, већ се догодила, а

приповетка прати моменте ишчекивања и суоачавања јунака са овом тешком новонасталом

ситуацијом. Драма се одиграва у свести јунака, Благоја и његовог сина. Конфликт се развија

у њима самима, подстакнут страхом, неизвесношћу, слутњама али и понижењем које

проживљавају, суочавајући се са новим околностима.

Драматичност целе приповетке може се сагледати у оквиру два већа сегмента: драматика

ишчекивања и драматика суочавања са ситуацијом.

25

Драма ишчекивања огледа се у проживљавањима Благоја казанџије док чека долазак брода.

Лазаревић, добар познавалац људске психе, уверљиво приказује спољашње манифестације

Благојевог унутрашњег стања: он је нервозан, нестрпљив, џангризав, склон свађи, покушава

да скрене мисли неким неважним темама и разговором.

Разговор са капетаном, који Благоје упорно потенцира, има функцију бекства од сопствених

мисли, од суочавања са страхом и слутњама. Благоје је све време у конфликту са самим

собом. С једне стране он се нада и верује да је ипак све у реду, да је повреда безазлена, али

слутње, немири и страх, надјачавају његов оптимизам.

Његово вишеструко ишчитавање писма у ком стоји да је „лакше повређен“ препознајемо

као покушај самоуверавања да је све у реду и да не може бити другачије. Писмо је Благоју

обећање, дата реч да је његов син добро, сламка спаса и вере.

Међутим, без обзира на оптимистичне епизоде, препознаје се и његова слутња лошег

исхода. Благоје ће, чини се случајно, покренути разговор са капетаном о инвалидима. Тема

ратних инвалида, која се наизглед успут наметнула, алудира на Благојеве мисли, подсвест

и предосећање трагичне судбине његовог сина.

Драму ишчекивања замениће драма суочавања и прихватања судбине која их је задесила.

За разлику од прве драме коју Благоје проживљава у својој глави, ова драма је коначна и

извесна, а то је прихватање чињенице да је његов син богаљ. Ово је драма у којој Благоје

више није сам, њу проживљава и његов син при сусрету са оцем и околином.

Сем конфликта и борбе коју воде сами са собом, како би се навикли и прихватили чињеницу

која им заувек мења живот, овде се развија још један, значајан конфликт, који им додатно

отежава ситуацију.

То је реакција околине на некада једрог и здравог момка, који се из рата враћа као богаљ.

Реакција околине, креће се у распону од згражавања, бежања, зазирања па до сажаљења,

самилости и саосећања.

„Он се придржа за једну госпођу са кучетом и зембилом, која врисну и одскочи у страну.“

„Он пође полако напред. За њим пристаде капетаница с мајком и дететом, па онда остали

свет, сви ћутећки као у неком свечаном спроводу.“ (Лазаревић, 1958:225)

26

Управо у контакту са околином, војник и Благоје проживљавају тренутак коначне спознаје,

признања и суочавања са оним што се десило. У том моменту, њихова унутрашња борба

опирања као да се завршава и они прихватају нову реалност која их је задесила.

„ Он као да сад први пут осети са свом снагом непоколебљивог уверења да је богаљ и

просјак. И најзад просуше се тихе, крупне сузе, као мајска киша.“ (Лазаревић, 1958:226)

Звук дуката и сатова који падају у капу као да су ту да запечате трагичну судбину и пробуде

свест о сопственој немоћи.

Епилог ове приповетке, крајње реалан, чак и саркастичан, одлично објашњава

Велибор Глигорић у књизи Српски реалисти: „Читава органика приповетке, са снажном

животном верношћу у приказивању људи, њихове психе, њихових емотивних унутрашњих

проживљавања и доживљаја, с јасно и сажето постављеном темом у којој је изнесена једна

од живих рана грађанског друштва, незахвалног према својим борцима, и пишчевом жељом

да ту тему обради потпуно истинито, без икаквих компромиса, довела је до трагичног али

реалног епилога, где се излило огорчење писца у синтетичкој и у исто време готово

саркастичној мисли: Све ће то народ позлатити.“ (Глигорић, 1970:133)

5.6. Први пут с оцем на јутрење

Први пут с оцем на јутрење је Лазаревићев приповедни првенац, у коме Лазаревић

показује своју приповедачку величину и таленат. Својом идејом и тематиком, ова

приповетка трасираће пут којим ће Лазаревић наставити да се креће као приповедач. Може

се рећи да је ова приповетка, иако прва написана, заправо прототип целокупног

Лазаревићевог стварања.

У овој приповеци нарочито долазе до изражаја типичне Лазаревићеве идеје- идеализам,

оптимизам, религиозност, снажан култ патријархалне заједнице.

Тема је карактеристична за Лазаревићеве приповетке породичне тематитике, а то је

посрнуће једног од чланова заједнице, чиме се нарушава устаљени мир у породици.

27

Морално пропадање појединца мотивисано је пороком, коцком, због чега јунак доводи у

питање егзистенцију целе породице. На рубу провалије, он, ипак, захваљујући породици,

доживљава преображај и враћа се у породично гнездо, морално препорођен.

Носилац конфликта у овој приповеци је Митар, глава породице, морални

преступник. Његова слабост према коцки и повођење за новим друштвом у ком се нашао,

узрок су развоја снажне драме у целој породици али и у њему самом. Дакле, конфликт

постоји на два нивоа- онај унутрашњи, који Митар води сам са собом и спољашњи- где се

суобљава са осталим члановима породице.

Конфликт са породицом развија се и продубљује истовремено са Митровим препуштањем

пороку. У овој приповеци породични сукоб је специфичан. Глава породице, мудри

патријархални домаћин, који је у већини Лазаревићевих приповедака кључ за разрешење

конфликта, овде постаје узрок сукоба. Стуб породице, од ког се очекује заштита и

сигурност, променом свог понашања уноси раздор и доводи у питање опстанак породице.

Улогу заштитника породице преузима Марица, његова жена, религиозна и милостива,

оличење високо моралних вредности. Безусловном љубављу, милошћу и разумевањем, она

ће спасити мужа али и читаву породицу са руба провалије.

Развој конфликта у породици Лазаревић приказује кроз слике атмосфере која влада у кући,

немира и страха који је све присутнији, као и кроз дескрипцију јунака, нарочито Марице.

Промене у њеном изгледу, узроковане су драмом која се развија и која оставља видљив траг

на њеном лицу.

„И тако је моја мати била несрећна, и ми смо сви уз њу били несрећни...“ (Лазаревић,

1958:92)

„А наша мати седи с нама у другој соби; очи јој црвене, лице бледо, руке сухе, и час по

понавља: Боже, ти нама буди пријатељ.“

„Али опет нешто ми је тако тешко било гледајући моју мајку и сестру: чисто постареле,

бледе, тужне, озбиљне.“ (Лазаревић, 1958:94)

Сваки дијалог Марице и Митра условљен је патријархалним односом супружника, у ком је

жена потчињена супругу.

28

Потчињен положај чини је немоћном, њене речи немају снагу да било шта промене. Свака

њена реч више је молба него ли отворено супротстављање мужу.

Мушкарац је тај који заповеда, одлучује, чија реч је задња и мора се поштовати, па макар

то било и на штету целог домаћинства. Због тога се свака Маричина опомена и молба

завршавају ћутањем и сузама.

Њен мук пред Митровим речима најснажније осликава драму коју проживљава, немире и

страх са којима се бори. Сведок пропасти породице, а немоћна да се супротстави мужу, њој

не преостаје ништа друго него да спас потражи у религији.

„Ћути племенита душа. Гуши се. Ни суза нема више. Оне теку кроз прси, падају на срце и

кемене се.“

„Ћути она, сирота, као заливена. Стегла срце, копни из дана у дан, а све се моли богу: Боже,

ти мене немој оставити!“ (Лазаревић, 1958:94)

Унутрашњи конфликт у Митру расте упоредо са драмом која се развија у породици, да би

у кобној ноћи, када на коцки губи све, дошло до кулминације оба сукоба.

Приповедач Митра представља као традиционалног српског мушкарца Лазеревићевог

времена, озбиљног, строгог, уздржаног домаћина, али и вредног, способног трговца,

племенитог човека. Коцкарска страст долази као последица лошег друштва, због чега

Митар мења начин живота и своје понашање према укућанима.

„Обрецује се. Не трпи никаква запиткивања, одмах се испречи: Гледај своја посла!, или:

Имаш ли ти друге каке бриге? Није вајде, казао сам ја: видео је он сам да не ваља шта ради;

али га узео буди бог с нама на своју руку, па га не пушта.“ (Лазаревић, 1958:93)

Оно што мотивише унутрашњи конфликт у Митру, јесте његова свест о странпутици којом

је кренуо.

Суштински частан и племенит човек, Митар је дубоко у себи свестан порока коме се

препушта, али та страст све више узима маха и он престаје да се опире. Његова борба

оличена је у звекету дуката и златних сатова с једне стране и суза, уздисаја и молитви са

друге.

29

Свестан преступа који чини, Митар мења однос према укућанима. Постаје отуђен, повлачи

се, склања поглед, бежи.

Породица је та која опомиње његову савест, бекство од укућана је бекство од себе самог, од

својих недела, а склањање погледа је покушај да се избегне суочавање са самим собом.

Кобна ноћ у којој ће Митар све изгубити, представља кулминацију драматичности целе

приповетке. Сликом атмосфере која влада у кући и психичким стањем јунака, Лазаревић

постиже атмосферу напетости, страха и неизвесности.

Драматична ноћ одвија се у широком распону емоција, од јецаја, суза, страха и молитви па

до потпуног мука, свечане тишине налик оној на бдењу. Мук који је завладао у кући, доноси

извесност и тешку, болну чињеницу да је све прокоцкано и изгубљено. То је крајњи одговор

на оба конфликта, тишина.

Митар је нем пред оним што је урадио, свестан да је својом кривицом уништио будућност

читаве породице. То је мук човека који осећа стид, срамоту, кајање, човека који носи тежак

терет кривице да је све бесповратно изгубио. Одговор породице је такође мук пред слутњом

зле судбине која се надвила над њима.

У последњој сцени приповетке, оличена је снага Лазаревићевог вечитог оптимизма, дубоке

вере у преображај човека и снагу породице да човека врати на прави пут. Преломни

разговор Марице и Митра одише снажним емоцијама, искреним људским покајањем,

великом људском милошћу и љубављу.

Суочен са безизлазном ситуацијом коју је сам узроковао, вођен осећањем кривице и

срамоте, Митар доживљава потпуни лом и решење види у потезању пиштоља.

У том кључном моменту, Лазаревић баца светло на лик Марице, која се попут божјег свеца

појављује да пружи руку спаса. У питању је живот њеног мужа, оца њихове деце и она је

свесна да тај живот вреди више од било ког изгубљеног имања. Њена љубав и милост у

тренутку ослобађају Митра сваке кривице, а она је спремна да га пригрли и врати у сигуран

породични дом. Блаженство и мир које доноси крај приповетке разрешавају све конфликте

без питања. Митар се враћа у крило породице, морално преображен и препорођен.

30

4.7. Ветар

У приповеткама Ветар, Вертер и Швабица, Лазаревић остаје доследан величању

снаге патријархалне заједнице. Враћање појединца у окриље породице и коначна победа

моралних патријархалних вредности колектива и овде је кључ разрешења сукоба. Ипак,

љубав према колективу и традиционалним породичним вредностима, овде је сагледана из

једног новог угла.

За разлику од других приповедака, где тријумф заједнице као начин разрешења

сукоба, резултира свеопштим благостањем и радошћу на крају приповетке, овде то није

случај. Напротив, у приповеткама Ветар, Вертер и Швабица повиновање жељи заједнице

иде на штету појединца. Јунаци су немоћни да искораче из оквира породичног морала, што

доводи у питање њихов идентитет и личну срећу.

У основи приповетке Ветар је прича о неоствареној љубави младића Јанка и девојке

коју случајно среће, а која је ћерка њиховог старог породичног пријатеља. Нереализована

љубав последица је јунаковог слабог карактера, воље и потчињености мајци.

У приповеци се преплићу два снажна конфликта; први конфликт је на релацији мајка-син,

док је други конфликт у самом јунаку Јанку, борба његових емоција са разумом. Ова два

конфликта међусобно су условљена и испреплетeна. Потиснут и неразрешен конфликт са

мајком, мотивише и води ка јачању унутрашњег конфликта у јунаку Јанку.

Његова немогућност да резреши однос са мајком, директно утиче на драму коју проживљава

у себи. Ова два сукоба, спречавају јунакову акцију која би утицала на ток његовог живота

и он остаје заробљен између разума и емоција.

Анализа Јанковог односа са мајком у овој приповеци, упућује на снажан култ мајке

који Лазаревић изгрђује у својим делима, а који је тесно повезан са његовим приватним

животом. Приповеткама Ветар и Швабица приписују се аутoбиографски елементи, добрим

делом због оживљавања породичних односа, какве је Лазаревић лично имао са мајком. Она

је била централна личност у Лазаревићевом животу, снажно је утицала на развој његове

личности и била својеврсни морални компас у доношењу кључних животних одлука.

Овакав снажан лик мајке у приповеткама Ветар и Швабица, Лазревић неоспорно преузима

из свог личног живота.

31

Живот Јанка и мајке у приповеци Ветар тече у наизглед идиличном породичном

односу. Он је интелектуалац, који се након завршеног школовања враћа у породични дом,

живећи спокојно и задовољно под заштитом мајчине руке:

„Она ме је непрестано суботом мила, давала ми савете, пришивала дугмета на кошуљу,

опирала се по којој жељи и трудила се одржи свој аутокритет.“(Лазеревић, 1958:228)

Младић који је на прагу оснивања сопствене породице, заправо живи под потпуном

мајчином контролом. Својим конзервтивним и чврстим животним ставовима, које преноси

на свог сина, мајка га спутава у формирању личног идентитета и самосталном доношењу

одлука. Јанкову беспоговорну послушност мајка изграђује држањем успутних

високоморалних лекција. Честитост, поштење и побожност су на првом месту њених

високоморалних принципа, на које стално подсећа и опомиње сина.

Њихов разговор о женидби Јанко описује као један од ретких свечаних момената, упућујући

на значај који је ова тема имала у њиховој породици. Покретање теме о женидби код мајке

изазива нарочиту озбиљност, свечани израз лица, обавезно позивање на Бога и морал.

Њени конзервативни ставови, да је брак крајње озбиљна ствар, о коме добро треба

промислити и водити се разумом, дубоко су усађени у Јанкову личност и његову свест о

женидби: „Ја сам сасвим делио назоре моје матере: све са светом и кад је чему време“, али

сам све то ипак остављао времену и случају.“ (Лазаревић, 1958:228)

Ипак, супротно мајкиним животним принципима, Јанко у себи има и црту занесењака,

меланхолика, „философа“ који је склон заљубљивању, повођењу за тренутним страстима.

Он је „фаталист, човек случаја“, како сам о себи каже. Због тога ће га и случајан сусрет са

Ђорђем, а касније и са његовом ћерком снажно обузети и узнемирити. Биће то по Јанка

кобни догађај, који нарушава уобичајан мир и покреће лавину измешаних осећања и мисли.

Сусретање са слепцем, њиховим кућним пријатељем Ђорђем, код Јанка изазива

запрепашћеност, страх, сажаљење и тугу, али и милост и срећу због поновног сусрета.

Ведрија страна тог сусрета је Ђорђева ћерка, у коју се Јанко заљубљује на први поглед.

Фатално заљубљивање на први поглед, страст и снажне емоције које се у Јанку буде, косе

се са свим уверењима његове мајке и чврстим принцима о трезвеном, рационалном и

промишљеном доношењу одлука.

32

Ова снажна опречност мотивисаће Јанков унутрашњи немир и сукоб. Њега обузима страст,

препушта се мислима о девојци, види је као коначну утеху и срећу. Љубав која се тек

наслутила, има изгледа да се оствари и Јанко се препушта сањарењима о срећи. Ипак, глас

разума који проговара у њему, прекида илузију и опомиње га на трезвеност и разум. То је

глас мајке, који га увек прати, ломи и спутава да се препусти тренутним осећањима.

„ Бар ја бих с њом био срећан! Још како! Тада се опет у мени поче копрцати „философ“ и

„светски човек“: Лакше, лакше, младићу! Та ти, ти си видео доста очију из којих су севале

мало оштрије стреле, али твоја париска уштрикана кошуља чувала је твоје нежно срце.“

(Лазеревић, 1958:245)

Занимљиво је да конфликт мајке и сина, ни у једном моменту нема спољне

манифестације, те не долази до отвореног сукоба међу њима. Овај конфликт расте у самом

јунаку, подстакнут измешаним осећањем стида, понизности и страхопоштовања према

мајци. Јунак нема довољно снаге у својој личности да закорачи ван мајчиних животних

уверења и отворено проговори о својим осећањима. Потискивање сукоба са мајком,

одражава се на јунаков унутрашњи свет. Измешане емоције опседају његову психу,

доносећи немире и мрачне снове препуне слутњи.

Фатална љубав с којом се Јанко бори, није нешто што он проживљава први пут. У полусну,

он се присећа свих својих пропуштених љубавних прилика.

Било је снажних емоција и страсти, али ипак је свака од тих љубави остала недоречена и

прекинута. Свих девојака Јанко се присећа са дозом туге и жаљења што те љубави нису до

краја реализоване, јер сваку од њих однео је један „вијор“. Тај вијор, однео је све његове

љубави и прилике да буде срећан. Исти тај вијор однеће и Ђорђеву кћер. Снажно

заљубљивање, занесеност, али у моменту када треба деловати, неспремност и повлачење

јунака, свесно пропуштање прилике, мотивисано покоравањем мајчиним приципима, то је

епизода која се изнова понавља у Јанковом животу.

Судбоносни догађај за Јанка, тренутак када се ломе сви конфликти у њему, биће долазак

Ђорђа и његове ћерке у њихов дом, пре него што заувек оду. Јанко је светан судбоносног

момента, свестан последње прилике коју има да проговори и начини неки корак.

33

Значај овог момента одражава се на Јанково унутрашње стање, он је уплашен и збуњен,

проживљава психички лом: „Био сам тако збуњен, да ми хиљаду којекаквих планова и

мисли дођоше у памет. Као удављеник, видео сам за тренут цео свој живот, не изузимајући

ни мој јучерашњи сан, ни у Јоцу у њему.“ (Лазаревић, 1958:251)

Сцена одласка Ђорђа и ћерке, преломни је тренутак у ком драма приповетке достиже свој

врхунац а готово у исто време и своје разрешење.

Ово је моменат снажног конфликта људске психе, драме која се одвија готово без речи.

Јанко, у преломном тренутку, муцавим гласом, скупља храбрости да проговори о својим

осећањима према девојци. Онда када је задњи час да се покрене и предузме нешто, и овог

пута, као и толико пута до сад, без речи, Јанкова мајка пресудиће његовој љубави.

Ствара се привид Јанкове слободе да одлучи о својој судбини, али уместо њега олучује

мајка. У ситуацији која би могла променити ток њиховог породичног живота, својим ставом

и погледом, мајка доноси коначну пресуду. Иако речима не спутава сина у одлуци, у њеним

очима Јанко препознаје одлуку.

„ Али у њеним очима стајала је другачија пресуда. Ја седох и саслушах је оборене главе.“

(Лазаревић, 1958:253)

Сви конфликти су разрешени. Неми конфликт мајке и сина, завршава се њеном

психолошком победом. И овог пута сломила је у њему све илузије и снове.

Унутрашња Јанкова драма такође је завршена, он доживљава пораз, предаје се, нема више

неизвесности да ће се нешто променити. Јанко и овај пут жртвује своју шансу за љубав,

остваља по страни своја осећања, немоћан и слаб пред мајчиним високим принципима.

5.8. Вертер

Приповетка Вертер, чини се као још једна љубавна епизода јунака Јанка из приче

Ветар. Вертер прати искушење јунака Јанка на које бива стављен приликом сусрета са

некадашњом љубављу из младости, сада удатом женом. Овај случајни сусрет у бањи, биће

окидач за поновно распламсавање страсти међу њима, нарочито са Јанкове стране.

34

Драмска тензија и конфликт ове приповетке мотивисани су Јанковим унутрашњим

преживљавањем овог сусрета. Највећи сукоб развија се и разрешава у свести јунака, а то је

сукобљавање разума са емоцијама.

Својим карактером, који умногоме доприноси ситуацији у којој ће се наћи, Вертеров Јанко

је готово идентичан Јанку из Ветра. Он је занесени интелектуалац од тридесетак година,

сањалачки настројен и неостварен у љубави.

Човек тренутка, баш као Јанко у Ветру, несталне и поводљиве природе, већ после првог

сусрета бива потпуно опчињен и целим својим бићем занесен ситуацијом у којој се нашао.

Иако љубавна прича са Маријом остаје у границама прикривених осећања и наговештаја,

то је било довољно да се распламса Јанкова сањалачка природа. Његов унутрашњи свет

проживљава ову љубавну причу много интензивније, драматичније од онога што ће се у

реалним околностима догодити. На клацкалици разума и страсти, Јанко се препушта

вртлогу сањарења, чежњивим мислима и маштањима.

Снажан конфликт који се развија у Јанку мотивисан је контрадикторним осећањима

и ситуацији у којој се нашао: један део њега би да се препусти пробуђеној страсти, у

мислима он је већ са Maријом, има јаку жељу да поново реализује некадашњу љубав, а други

део њега свестан је промењених околности у којима се сада сусрећу. После много година,

то је иста Марија, али сада удата жена.

Чињеница да би реализовање љубави са Маријом био неморални чин, спутава Јанка да пред

њом излије сва своја осећања, да се коначно препусти страстима. Пред светињом брака и

части, пада сва Јанкова занесеност и страст за којом се повео.

Јанкова психичка реакција на овај унутрашњи конфликт је променљива. Прва реакција је

била мисао о бекству, сакупити ствари и побећи из ситуације која је неочекивана и

непријатна.

Након што је одустао од тога, чини се да ситуацију држи под контолом, покушавајући да на

трезвен начин сагледа ствари и сачува мир. „Бог са мном био! Кога се ја бојим!“ У једном

моменту он се препушта обмањивању самога себе. Без храбрости да се суочи са својим

осећањима и намерама, оправдава своје поступке лажним пријатељским намерама и

дружењем.

35

Међутим, Јанко све више бива узнемирен и понет ситуацијом, сваки сусрет са њом у Јанку

распламасава „вертеровску страст“. Почиње све више да се бави Маријом, а свако дружење

са њом почиње и наставља се Јанковим сањарењима о њој. Опчињеност њоме води га ка

сновима и халуцинацијама у којима се њихова љубав реализује.

Ипак, оно што продубљује конфликт у њему је савест која га опомиње. Иако занесен, дубоко

у себи Јанко је свестан моралног преступа који би могао да начини. Као у Ветру, када мајчин

глас стално подсећа на морал и част, овде јунак носи тај глас у себи који га опомиње и сваки

пут подсети на част и поштење које доводи у питање.

„ Он осећаше да би јој имао нешто да каже, много да јој говори, али му се чињаше да су му

уста оловом заливена, и да поврх свега стоји страшан печат на коме су слова: част,

породица...“ (Лазаревић, 1958:183)

Јанкова љубавна занесеност и дилема биће разрешене мудром и крајње рационалном

интервенцијом Младена, Маријиног мужа. Младенов повратак донеће тренутно отрежњење

како Марији тако и Јанку, разрешавајући све дилеме и конфликте у главном јунаку. Пред

Младеновим суровим обезвређивањем Вертера, Јанкова занесеност и љубавни јади бивају

исмејани и бесмислени. Он се враћа у реалност, а љубавни занос пролази истом брзином

којом се и распламсао.

5.9. Швабица

Швабица је постхумно објављена Лазаревићева приповетка, написана у епитоларној

форми. Она је аутобиографског карактера и сматра се да је у тесној вези са Лазаревићевим

личним препискама из времена док је студирао у Берлину.5

5 Ватрослав Јагић био је сведок пријатељства Лазе Лазаревића и Немице Ане Гутјар у Берлину, у периоду

студентских дана. Из тог периода сачувана је и фотографија Ане Гутјар, са назнаком „Берлин 1873-1876“.

36

Приповетка прати ток несрећне љубави српског студента Мише Маричића и Немице Ане.

Иако приказује историју једне љубави, њен зачетак, развој и крај, сама љубавна прича није

главни предмет Лазаревићевог интересовања.

Живојин Бошков запажа да је код Лазаревића љубав само средство за супротстављање

личних жеља интересима заједнице, за сукоб појединаца и породице. Лазаревић дакле,

користи љубавну причу да прикаже жртвовање главног јунака и његове личне среће зарад

добробити патријархалне заједнице којој припада.

За реализацију љубави Мирка и Ане не постоје реалне препреке. Заљубљеност је обострана,

искрена и снажна. Корен свих препрека на путу њихове љубави јесу уверења, васпитање и

усађени принципи које главни јунак носи са собом из патријархалне средине. То је главни

покретач драме - супротстављени интереси појединца и заједнице. Сукоб емоција и разума

мотивише велику унутрашњу драму у јунаку, а неминовно утиче и на сам ток љубавног

односа.

У моменту дешавања љубавне приче јунак је у Берлину, одвојен од своје примарне

заједнице и најближих.

Ово је разлог више да занемари своја раније убеђења, да се препусти емоцијама које се буде

и које проживљава сваким даном проводећи време са Аном у пансионату. Боравак у

развијеном европском граду као и ниво образовања главног јунака, немају моћ да надјачају

глас и принципе српске патријархалне средине.

Иако није у својој средини, он остаје заробљеник места из ког потиче, које га је подигло и

послало у свет са чврстим принципима традиционалног васпитања.

Препуштање љубави сa Немицом за Мирка значи вишестуку издају, издаја мајке, целе

породице али и издаја свог народа.

Ова љубав коси се са свим очекивањима његове породичне заједнице са Балкана и у

супротности је са свим дужностима које он према породици има.

Миркова унутрашња преиспитивања и дилеме могу се рашчланити на неколико сегмената:

сукоб са мајком, сукоб са целом заједницом, лични ставови о љубави и став према Немцима.

37

Ови конфликти у њему испрепетени су и сви запечаћују несрећну судбину љубавне приче

са Немицом.

Лик мајке не појављује се физички у причи, али се њено присусутво снажно осећа у

јунаковој свести.

Чини се да је то она иста мајка из приповетке Ветар, њен култ присутан је у синовљевој

свести иако је километрима удаљен од ње. Мирко не заборавља на поштење, морал и

честитост које му је усадила. Њен лик јави се сваки пут кад помисли да крене странпутицом.

Она је оличење разума, свих дужности и обавеза за главног јунака.

„Имам ја својих послова. Ја сам Србин, ја имам стару матер, ја имам свој задатак.“

(Лазеревић, 1958:50)

Мајка нестрпљиво ишчекује његов повратак са студија, када ће бити поносна на његов

успех. Једног дана син ће јој довести снаху као замену, поштену и честиту девојку, одгајану

у складу са уверењима патријархалне средине. Таквим очекивањима супротставити љубав

са Аном, мајци досвести Швабицу за снаху?!

У једном свету је његово родно Ваљево, мајка, сестре и браћа, топлина и љубав најближих,

а у другом је Ана, странац који се не уклапа у ту средину. Ове две слике неспојиве су у

свести јунака, једна искључује другу. Ана не припада његовој породици по свом пореклу,

језику, начину живота, она им је далека и по свему страна.

Топлина и радост породичног дома коси се са Аном, која баца сенку на срећу породице.

Свака помисао на Ану у његовом родном месту, завршава се сликом несрећне и уплакане

мајке:

„Онда уведох Ану у тај мој завичај и цела слика потамне. А мојој матери неста смеха са

лица.“ (Лазаревић, 1958:64)

Чак и сам помен речи мајка за Мирка, у тренуцима кад се препушта љубави са Немицом,

звучи страшно и нездрживо: „Мишо, шта би твоја мати...Мене пресече. Ћути!- рекох јој.

Мора бити да сам изгледао и сувише озбиљан.“ (Лазаревић, 1958:83)

Помисао на све драге људе у завичају јунаку служи као опомена да се окане љубави

са Немицом.

38

Миркова несигурност и неизгрђен идентитет траже потврду у мишљењу средине о његовим

личним одлукама. Стална преиспитивања шта ће људи рећи и мислити упућује на осећање

одбачености, страха и срамоте који се јавља у главном јунаку при помисли на породицу.

Јунаков став према Немцима још једна је околност која отежава ситуацију са Аном.

Одбојност и мржњу према немачком народу једним добрим делом јунак је понео са собом

из своје конзервативне балканске средине. Необразовани свет у малим местима, који је

ретко долазио у контакт са људима других националности, био је затворен и резервисан

према свима који нису припадали њиховом поднебљу.

Главни јунак у пансионату има прилике да се упозна са људима из разних крајева, па ипак

према Немцима и даље задржава нетрпељивост и одбојност. Нетрпељивост је једним делом

мотивисана и ставом Немаца према Србији, унижавањем малог народа и непознавањем

наше историје. У прилог томе је епизода са госпођицом Вендел, где Мирко користи прилику

да надмудри и исмеје ограниченост ове Немице. Ана је свесна Мирковог става према

Немцима, чак ће јој у једном разговору и сам отворено рећи: „Како да ти одговорим, да, ја

их не волим!“ (Лазаревић, 1958:78)

Ипак, у љубавном заносу Мирко изузима Ану из приче о Немцима, занемарујући на

тренутак њено порекло, уздижући љубав према њој изнад свих народности и закона.

На тренутак очајнички покушати да нађе нит која је повезује са словенским народима, не

би ли је у својој глави макар мало приближио свом народу: „Но ти си ми сама причала да је

твој деда био Пољак.“ (Лазеревић, 1958:73)

Ана, са друге стране, не показује нетрпељивост и одбацивање свега што је у вези са српским

народом.

Напротив, у тренуцима заљубљености, Ана радо слуша приче о Хајдук-Вељку, народним

песмама и усваја лекције српског језика.

Мирков став према љубави додатно продубљује конфликт у њему и отежава

ситуацију у којој се налази. Вапитаван у складу са традиционалним схватањима, Мирко на

љубав гледа са великом дозом озбиљности, одговорности и поштовања према женама, као

питање које може одлучити његов живот.

39

Рађање љубави према Ани у свести јунака је судбоносно, фатално. Веза са њом могла би за

исход имати само брак, формирање породице и стварање потомства. Нема ни помисли о

успутној љубавној авантури, која га не би обавезивала. У једном од писама побратиму, рећи

ће: „Ниси ме ваљда држао за каквог фићфирића који се вуцара са девојкама да их вара.“

(Лазаревић, 1958:77)

Овакав став чини ситуацију фаталнијом и тежом за самог јунака, јер је свака одлука тешка

и коначна.

Разапет између љубави и патријархалних дужности, застрашен исходом ове

ситуације, јунак се повлачи, узмиче пред одговорношћу да самостално одлучи о својој

судбини и донесе одлуку.

Писмо сестри и побратиму одлучиће о судбини љубави. У овом поступку лежи Миркова

несигурност, страх од мишљења породице, неизграђена самосталност и идентитет због чега

јунак има потешкоћа да сам донесе одлуку. Одговор породице, у коме га позивају на

отрежњење и разум, значиће разрешење јунакове дилеме. Ово је одлука других о његовом

животу, а јунак као да је ту да беспоговорно оконча ситуацију, супротно својим

унутрашњим осећајима и тежњама. Поређење са птицом којој је запаљено гнездо, савршено

описује стање јунака у тренутку доношења одлуке.

„ Све је свршено- ја сам слободан. Слободан као птица којој је запаљено гнездо и подављени

птичићи. Ланци су ми скинути, али руке су ми узете.“(Лазаревић, 1958:85)

Као птица, јунак је слободан, ничим везан, ослобођен тешких ланаца одговорности и

доношења одлуке, али са друге стране овај осећај привидне слободе односи све његове

жеље и надања које су покретале његово срце.

Завршна слика Мирковог живота по повратку у домовину, последица је окончања

љубавне приче, којој су пресудили одговорност, начела и принципи. Драма је одавно

окончана, разум је победио, љубав и срећа жртвоване су зарад одговорности и принцима.

Како и сам каже, Мирко води један други живот, угашени, живот без идеја, идеала и жеља.

40

Љубавна прича са Аном била је оличење Миркове младости, полетности, периода у ком су

његове емоције и пориви били ослобођени. Живот јунака након ње лишен је радости и било

какве мотивације, а крај приповетке даје осећај промашености и душевне пустоши.

6. Психологија унутрашњих конфликата и преображаја

Тешко је подвући јасну границу између спољашњих, социјалних конфликата и

унутрашњих, психолошких сукоба у Лазаревићевим приповеткама. Веза између

спољашњих и унутрашњих сукоба је узајамна; социјални конфликти мотивишу сукобе и

преиспитивања у свести јунака, а са друге стране, психолошки конфликти узрокују развој

спољашњих сукоба међу ликовима.

У приповеткама сеоске и паланачке тематике (На бунару, Он зна све, Школска икона,

Први пут с оцем на јутрење, Све ће то народ позлатити) Лазаревић остаје у оквирима

спољашњих конфликата, са наговештајима унутрашње драме која се води у јунацима. Са

приповеткама Ветар, Вертер и Швабица писац је начинио значајан искорак ка интимном

свету јунака, те ове приче представљају праве психолошке исповести.

У овим трима приповекама долази до савршеног прожимања Лазаревићеве лекарске и

књижевне струке, што писца претвара у изврсног познаваоца психолошких стања својих

јунака и њихових манифестација тих стања.

Главни конфликти одигравају се у свести јунака, у свесним и подсвесним слојевима њихове

личности, док су спољашња дешавања само последица унутрашњих проживљавања.

Заједничка нит свим Лазаревићевим приповеткама, без обзира на врсту конфликта која се у

њима развија, јесте тренутак преображаја, преломна тачка у којој јунаци доживљавају

метаморфозу, након чега се сви конфликти разрешавају. У моментима када је унутрашња

драма на врхунцу, када прети да ескалира и заувек промени токове живота јунацима, главни

ликови решавају своје унутрашње сукобе изненадним и наглим преображајем својих одлука

и понашања.

Размажена и безобзирна Анока у приповеци На бунару ужива у управљању и

конфликту са осталим укућанима.

41

Њен борбени и својеглави дух изнова добија сатисфакцију за своје понашање у сукобу и

осећању надмоћи у односу према другим јунацима.

Моменат њеног преобажаја из бахате, тврдоглаве девојке у умиљату, послушну снаху

покајницу, започиње онда кад изгуби сатисфакцију за сукоб, када без икакве борбе добија

апсолутну моћ, а тиме губи циљ и сврху своје борбе.

Мудром психолошком игром Анока је доведена у ситуацију где губи контролу над својим

емоцијама и реакцијама, а на површину избијају осећање усамљености, свест о греху који

чини и кривици. Притиснута овим емоцијама, у тренутку њена личност доживљава катарзу.

У жељи да збаци са себе грех и грижу савест за све претходне поступке, Анока,

преображена, показује покорност, послушност и поштовање према онима којима је нанела

зло.

Још један женски лик који доживљава преображај и чији се конфликт решава

покоравањем сеоском колективу, јесте Мара у приповеци Школска икона. Марин

унутрашњи конфликт мотивисан је осећањем располућености између две средине, сеоске и

градске. Иако пореклом из сеоске средине, својим образовањем и погледима на свет Мара

је превазилашла уске оквире малог места, који спутава индивидуалност и младост у човеку.

Прогресивна и бунтовна страна њене личности довешће до покушаја бекства, које ће бити

окарактерисано као издаја села, породичних вредности и својих корена.

У том одлучујућем тренутку, који заувек може променити њену судбину, као типичан

Лазаревићев лик, Мара показује слабост у карактеру и потчињеност патријархалним

оквирима.

Она, као и сви Лазаревићеви јунаци, нема снаге да се одупре патријархалним нормама и

закорачи изван оквира тих норми. Њен преображај у савесну и пожртвовану чланицу

колектива, биће мотивисан дубоким осећањем кривице, да ће напуштањем села учинити

нешто нажао свим мештанима и изневерити оне који су је задужили. Лик Маре остаје

детерминисан средином из које потиче и која јој је наметнула ланце очекивања и понашања

које не сме да изневери.

42

У приповеткама Ветар, Вертер и Швабица, а поготово у Ветру и Швабици, без обзира на

различитост фабуле, можемо говорити о истоветним унутрашњим конфликтима јунака,

односно истим узроцима тих психолошких конфликата.

Узрок конфликта у овим приповеткама јесте велики сукоб у јунаковој свести, који се развија

између његових унутрашњих побуда и жеља и истовремене савести и свести о моралу, тј.

фројдовским језиком речено, сукоб „између нагона либида и тираније суперега.“ (Солеша

2013:50)

Лазаревић пред јунаке поставља заљубљеност као изазов, прати њихову психолошку

реакцију на изазов, мисли и емоције које се рађају и понашање које из тога произилази.

Примењујући знање из психијатрије, Лазаревић врло прецизно и тачно описује смену

психолошких стања својих јунака, њихова анксиозна и готово психотична стања, збуњене,

исфрустриране јунаке са неизграђеним карактерима, скамењене пред реалним животним

изазовима.

Сва три јунака, Јанко из Ветра и Вертера, као и Миша из Швабице, доживљавају снажан

конфликт свог нагона и ега с једне стране и суперега са друге, при чему суперего доминира

и коначно побеђује у њиховој свести.

Нагонски део јунакове личности је онај који се заљубљује, кога преплављују емоције, део

њихове личности који допушта да буде понесен унутрашњим нагонима и осећајима.

Унутрашњи нагон ће оставити Јанка у Ветру скамењеног пред крупним, црним очима,

допустиће Миши да несвесно постане заокупиран Немицом. Вођен нагоном и oсећајима

које не може да контролише, Јанко у Вертеру ће за тренутак оживети одавно заборављену

љубав из младости. Нагон ће у јунацима будити жељу да нешто ураде. Међутим, када

унутрашње нагоне и тежње треба испољити, сва три јунака остају хендикепирана,

блокирани мислима и емоцијама које их преплављују, немоћни да делују.

Не би ли што снажније мотивисао психолошке конфликте, Лазаревић гради ликове са

развијеним суперегом у њиховој личности. Суперего је онај део свести који се развија под

утицајем социјалне средине, моралних и остали норми које друштво прописује, а које се

првенствено преносе кроз родитељско васпитање.

43

Дакле, хендикеп, несигурност и страх јунака произилазе из усађених норми понашања,

очекивања средине, који се косе да нагонским жељама у јунаку. Его јунака је пољуљан,

нестабилан, на клацкалици нагона и суперега, жеља и ограничења која поставља средина.

Пошто је конфликт главних јунака тако добро мотивисао, Лазаревићу преостаје да одржи

динамику тог конфликта и тако вешто задржи пажњу читаоца. Јанкове мисли и поступци у

Ветру, од почетка до краја приповетке, нису ништа друго него борба нагона и супрега у

свести овог јунака.

„Ма шта ја радио, мене је ипак била понела, целога понела та мисао. Ја сам гледао да је се

отарасим, али сам се опет, грчевито и весело копрцајући се, предавао њој, покривао се њом

и увијао у њу, као оно што голишава деца скачу у хладан кревет и живо са узвицима увијају

се у покривач.“ (Лазаревић, 1958:245)

Слаба, несигурна личност каква је Јанко, готово да се плаши да освести у себи заљубљеност

и жељу која се у њему пробудила. Потиснути нагон у Јанку налази свој пут до површине,

па се нерешени конфликт манифестује кроз његово понашање: одсутност, нервозу,

нестрпљење, меланхолију, а поготово кроз оптерећујуће снове и полусвесна стања којима

се препушта.

Готово исти модел понашања препознајемо код Јанка у Вертеру. Исти фаталиста као

и његов имењак у Ветру, за тренутак ће се препустити чежњивим очима своје некадашње

љубави.

Пробуђени унутрашњи нагон у јунаку осуђен је на негирање, потискивање и

преиспитивање. Потискивање емоција и овде ће се директно одразити на понашање јунака,

те се потиснути нагон изражава кроз несаницу, халуцинације, узнемиреност и снове.

Попут главних јунака у Ветру и Вертеру, Миша у Швабици води исте битке у својој

глави.

По начину на који се носи да љубављу која му се дешава, Миша показује виши степен

свесности и зрелости, у односу на главне јунаке у Ветру и Вертеру.

44

Иако у великом сукобу са собом, у преписци са побратимом, он се бар усуђује да свесно

призна своја осећања и разматра о реализацији љубави. Ипак, сви Мишини поступци до

краја, показаће очигледно преовладавање суперега у његовој личности.

Иако киломотерима далеко од домовине и очију мајке, чије се осуде плаши, Миша је понео

са собом чврсто усађене норме понашања од којих не сме да одступи. Физички далеко од

јунака, мајка и сви њени принципи јављају се кроз јунакову савест и осећај кривице. Отуда

се мисли о породици и завичају јављају сваки пут кад је на корак да се препусти нагону.

„Талас страсти све ми јаче дизаше груди. Ја се нагох њојзи. У исти пар сину ми као муња

кроз главу: Швабица, сирота моја мати, Србија. Скочим и, не уздајући се у свој глас, без

збогом остај одем у своју собу.“ (Лазаревић, 1958:57)

Епилог овог конфликта, као и претходнодне две приче, исти је. Иако се Миша чини за

нијансу одлучнији, предузимљивији у односу на Јанка у Ветру и Вертеру, на крају и он

посустаје.

У моменту кад се чини да се љубав са Немицом бесповратно развија, Миша нагло мења

одлуку и повлачи се. Одустаје у тренутку када се може препустити љубави, као и Јанко онда

када му се пружа прилика да испроси девојку коју жели у приповеци Ветар, а Јанко у

Вертеру повлачи се и онда када може да ступи у физички контакт са Маријом, када му се

она готово сама предаје.

Сва три јунака доживљавају преображај и одлучују се за жртвовање личне среће и избора,

у кључним моментима по њихов живот. Пропуштена шанса за срећу нит је која повезује

Лазаревићеве ликове „колебљивих вечитих младожења“, како их Павић описује.

45

7. Закључак

„Модерна сажетост приповедања, техника приповедања, пластично дочаравање

психолошких стања, богатство језика и изражајност исказа- само су неке од врхунских

уметничких особина Лазаревићеве прозе.“(Живковић, 1997:55)

Иако ствара у доба српског реализма, својим приповедањем Лазаревић вишеструко

превазилази оквире реалистичког књижевног периода и показује тенденцију ка модерним

надолазећим поетикама. Својим напредним стилским поступцима, Лазаревић кореспондира

са писцима који деценију и две долазе после њега, отварајући им пут модерне српске прозе.

У Лазаревићевој модерној поетици антицира приповедање Исидоре Секулић, Црњанског,

И. Андрића и Б. Станковића.

Чињеница је да и поред неоспорног модернизовања и усавршавања српске прозе,

упоредо са модерним, савременим и напредним, уз Лазаревићево име стоји и

традиционално, патријархално и старо. Овај писац од почетка до краја стварања остаје

чувар старе патријарахалне културе, окренут традиционалним породичним вредностима.

Укорењене вредности у личном животу, Лазаревић уноси у свој уметнички свет и остаје им

доследан. С тим у вези је и Лазаревићев, често осуђивани, претерани идеализам и

конзерватизам у приповеткама. Критика је често, као аргумент за оспоравање високе

уметничке вредности, узимала Лазаревићево превелико „идеализовање“ света и људи у

својим причама. Међутим, у идеји о непоправљивом идеализму, Лазаревић до краја остаје

потпуно искрен у свом дубоком уверењу да добро мора победити зло, побожно верујући у

визију племенитог друштва. Стога, његов вечити оптимизам треба разумети као

Лазаревићеву дубоку веру у човека. Наклоњеност идиличним и хармоничним сликама света

одаје пишчеву благу, сентименталну нарав, која тежи свему што чува топлину, људскост и

лепоту у људима.

Савремена критика и читаоци прихватају Лазаревићеву наклоност традиционалном свету и

вредностима, поштујући ово као неодвојиви део пишчеве природе и као нарочиту особеност

његовог стваралаштва.

Иако многи Лазаревићеви погледи, са становишта модерног читаоца, могу деловати

превазиђени и наивни, Лазаревић и данас успева да привуче и задржи пажњу публике.

46

Савремено друштво, колико год деловало прогресивно у свим аспектима, задржало је

заједнику нит са Лазаревићевим делом.

Ова спона огледа се у непревазиђеним темама о љубави, породици и унутрашњим ломовима

које ће увек бити блиске и актуелне свакој генерацији. Социјални и психолошки сукоби

анализирани у овом раду, пред које Лазеревић поставља своје јунаке, актуелни су и у

животима савременог читаоца. Значајном интеграцијом психологије у своје дело, Лазаревић

је, намерно или не, оставио много простора модерном читаоцу за нова истраживања,

интерпретације и оживљавање својих дела.

47

8. Литература:

Изворна:

1. Лазаревић, К. Лаза: Приповетке, Матица српска, Српска књижевна

задруга, Нови Сад, 1958.

2. Лазаревић, К. Лаза: Приповетке, Матица српска, Нови Сад, 1966.

3. Лазаревић, К. Лаза: Приповетке, Нолит, Београд, 1975.

Секундарна:

1. Богдановић, Милан: „ O Лази Лазаревићу“, Стари и Нови IV:,

Просвета, Београд, 1952.

2. Бошков, Живојин, „Лаза К. Лазаревић - личност и дело“, предговор у:

Лазаревић, Л. Приповетке, Матица српска, Српска књижевна задруга,

Нови Сад, 1958.

3. Бошковић, Драган: „Лаза Лазаревић и крај реалистичког дискурса“,

Српска реалистичка прича. књ. 2, ФИЛУМ, Кораци, Крагујевац, 2007.

4. Вукићевић, Драгана: „(Не)читљивост или (не)исписивост душе,

Приповедна уметност Лазе К. Лазаревића, Библиотека шабачка,

Шабац, 2011.

5. Вукићевић, Драгана, Милосављевић-Милић, Снежана: „Лаза

Лазаревић- Симо Матавуљ“ , Огледавања, Филозофски факултет, Ниш,

2014.

6. Глигорић, Велибор: Српски реалисти, Просвета, Београд, 1970.

7. Дамјанов, Сава: „Лаза Лазаревић у 21. веку“, Приповедна уметност

Лазе К. Лазаревића, Библиотека шабачка, Шабац, 2011.

8. Деретић, Јован: Историја српске књижевности, НОЛИТ,

Београд,1983.

9. Живковић, Драгиша: Европски оквири српске књижевности, књ.5,

БИГЗ, Београд, 1997.

10. Иванић, Душан: Српски реализам, Матица српска, Нови Сад, 1966.

11. Кашанин, Милан: „Светлост у приповеци“, Судбине и људи, Српско

културно друштво Просвјета, Загреб, 2001.

12. Милосављевић- Милић, Снежана: Наративне стратегије у Швабици

Лазе Лазаревића, Зборник радова: „Приповедна уметност Лазе К.

Лазаревића“, Библиотека шабачка, Шабац, 2011.

13. Милосављевић-Милић, Снежана: „ Хармонија супротности-

приповедна уметност Лазе К. Лазаревића“, Лаза Лазаревић. Јанко

Веселиновић, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2015.

48

14. Павић, Милорад: „Лик вечитог младожење“, Историја, сталеж и

стил, Матица српска, Нови Сад, 1985.

15. Пековић, Слободанка: „Индивидуално и колективно у приповеткама

Лазе Лазаревића“, Српска реалистчка прича, књ.2, ФИЛУМ, Кораци,

Крагујевац, 2007.

16. Портер, Х. Абот, Увод у теорију прозе, Службени гласник, Београд,

2009.

17. Раичевић, Горана: Лаза Лазаревић јунак наших дана, Академска књига,

Нови Сад, 2007.

18. Раичевић, Горана: „Лаза Лазаревић и Милош Црњански-између

индивидуализма и патријархалности“, Приповедна уметност Лазе К.

Лазаревића, Библиотека шабачка, Шабац, 2011.

19. Солеша С. Биљана: „Конфликтно језгро приповетке Лазе К.

Лазаревића“ Синтезе, бр. 6, Крушевац, 2014.

20. Скерлић, Јован: „Лаза К. Лазаревић“, Писци и књижевност, Просвета,

Београд, 1956.

21. Савковић, Милош: „Лаза К. Лазаревић“, Огледи, Просвета, Београд,

1952.

49