Tomas Man-carobni breg.pdf

5/23/2018 Tomas Man-carobni breg.pdf

1/502

TOMAS MAN

AROBNI BREG

Preveli: Milo orevi i Nikola Polovina


2/502

NAMERA

GLAVA PRVA

DOLAZAK

BROJ 34

U RESTORANU

GLAVA DRUGA

O KRSTIONICI I O DEDINOM DVOSTRUKOM LIKU

KOD TINAPELOVIH I O MORALNOM NAHOENJU HANSA KASTORPA

GLAVA TREA

EDNA NATMURENOST

DORUAK

ZADIRKIVANJE SAMRTNA PRIESTPREKINUTA RADOSTSATANA

OTROUMNOST

RE SUVIE

NARAVNO, ENA

GOSPODIN ALBIN

SATANA DAJE NEASNE PREDLOGE

GLAVA ETVRTA

POTREBNA KUPOVINA

KRATKA RASPRAVA O ULU VREMENA

POKUAVA DA GOVORI FRANCUSKI

POLITIKI SUMNJIVA!

HIPE

ANALIZA

SUMNJA I RAZMILJANJE

RAZGOVORI ZA STOLOM

STRAH RASTE. O JEDNOM I DRUGOM DEDI I O ETNJI AMCEM U SUTONU

TERMOMETAR

GLAVA PETA

VENA SUPA I IZNENADNA JASNOST

BOE MOJ, PA JA VIDIM!

SLOBODA

UDI IVE

ENCIKLOPEDIJA

HUMANIORA


3/502

PROUAVANJE

MRTVAKO KOLO

VALPURGINA NO

GLAVA ESTA

PROMENE

JO NEKOO BOJOJ DRAVI I ZLOM SPASENJU

PLAHOVITA SRDBA I JO JEDNA VRLO MUNA STVAR

ODBIJENI NAPAD

OPERATIONES SPIRITUALES

SNEG

KAO VOJNIK I KAO JUNAK

GLAVA SEDMA

ETNJA DU MORSKE OBALE

MENER PEPERKORN

VINGT-ET-UN

MENER PEPERKORN (nastavak)

MENER PEPERKORN (kraj)

VELIKA OTUPELOST

OBILJE HARMONIJE

KRAJNJE SUMNJIVE STVARI

VELIKA RAZDRAENOST

UDAR GROMA

FINIS OPERIS


4/502

NAMERA

Istorija Hansa Kastorpa koju hoemo da priamo, ne njega radi (jer e italac u njemuupoznati jednog obinog, iako simpatinog mladog oveka), ve same prie radi, koja nam unajveoj meri izgleda vredna prianja (pri emu bi u korist Hansa Kastorpa ipak trebalospomenuti i da je to njegova istorija i da se svakom ne dogaa svaka istorija): ta istorijavraa nas daleko unazad, ona je tako rei ve sasvim prevuena dragocenom istorijskom

patinom i treba jebezuslovno priati u najdavnijem prolom vremenu.To ne bi bilo od tete po priu, ve pre od koristi; jer prie treba da pripadaju prolosti, i

to su dalje u njoj, da tako kaemo, utoliko bolje po njih u njihovom svojstvu kao prie, abolje i po pripovedaa, tog tihog arobnika perfekta. Meutim, s njom je onako kao to jedanas i sa ljudima a meu njima pogotovu sa pripovedaima: ona je mnogo starija od svojihgodina, starost koja je pritiskuje ne treba raunati po danima, niti po sunevom optokugodine. Jednom rei, stepen svojz prolosti; ona upravo ne duguje vremenu, iskaz kojim

neka je uzgred nagoveteno i upozoreno na problematinost i udnu, dvostruku prirodu togtajanstvenog elementa.

Ali da vetaki ne mutimo jasno stanje stvari: visokostepena minulost nae prie potieotuda to se ona dogaa pre izvesne prekretnice i granice koja duboko zaseca u ivot isvest... Ona se dogaa, ili, da namerno izbegnemo svaki prezent, ona se dogodila i dogaalase negda, davno, u stare dane,u svetu pre velikog rata, sa ijim je poetkom mnogo ta

poelo to jedva da je ve prestalo da poinje. Pre toga se, dakle, ona dogaa, mada nemnogo pre. Ali zar karakter prolosti jedne prie nije utoliko dublji, savreniji i fantastinijiukoliko se ona ranije dogaa? Osim toga moglo bi biti da naa pria i inae, po svojoj

unutranjoj prirodi, ima poneto slino sa fantastinom bajkom.Mi emo je opirno priati, verno i temeljno, jer kad je zanimljivost kakve prie ilidosada koju ona priinjava zavisila od prostora ivremena koje je iziskivala? Bez straha ododijuma preterane briljivosti, mi smo pre skloni miljenju da je zaista zabavno samo ono to

je iscrpno i temeljno.Prema tome pripoveda nee moi brzo i olako da izie nakraj sa Hansovom istorijom.

Sedam dana jedne nedelje nee za to biti dovoljno, a ni sedam meseca. Najbolje da seunapred ne pita koliko e mu blagog vremena protei dokle ga ona bude drala u svojimmreama. Valjda nee, zaboga, biti ba sedam godina!

A sad, da ponemo.


5/502

GLAVA PRVA

DOLAZAK

Jedan obian mlad ovek putovao je usred leta iz Hamburga, svog rodnog grada, u mestoDavos, u kantonu Graubinden. Iao je u posetu na tri nedelje.

Dalek je to put, od Hamburga donde, suvie dalek, zaista, za tako kratak boravak. Vodi onkroz zemlje mnogih gospodara, preko brda i dolina, od Junonemake visoravni do obala

Bodenskog jezera, pa laom po njegovim nemirnim talasima, preko bezdana za koje senekad dralo da su neizmerni.Odatle se putovanje, koje je dotle ilo u velikom potezu, u direktnim linijama, poinje da

cepka. Ima zadravanja i komplikacija. Kod mesta Roraha, na vajcarskom tlu, ovek seopet poverava eleznici, ali njom stie prvo samo do Landkvarta, jedne male alpske stanice,gde je prinuen da menja voz. Ovde se, posle dueg ekanja u vetrovitom i malo privlanomkraju, ukrca sad u voz uskog koloseka, i u trenutku kad mala ali oito neobino snanamaina krene, poinje upravo pustolovni deo vonje, nagli i strmi uspon, kome kao da nemakraja. Jer stanica Landkvart lei jo na relativno umerenoj visini; ali sad se, po divljanom,

tegobnom i stenovitom putu, ide ozbiljno u visoke planine.Hans Kastorp tako se zove mladi ovek sedeo je sam u jednom malom kupeu saseditima prevuenim sivom ojom, sa svojom runom torbom od krokodilske koe,

poklonom njegovog ujaka i staraoca, konzula Tinapela da ovde odmah pomenemo i ovoime sa svojim zimskim kaputom koji se njihao zakaen o kuku i svojim umotanimpledom; sedeo je kraj sputenog prozora, i kako je popodne bivalo sve sveije, on, poto jebio razmaeno dete i mekuac, bee podigao jaku svoga po modi irokog, svilompostavljenog letnjeg vrskaputa. Kraj njega na seditu leala je knjiga u mekom povezu, sanaslovom Ocean steamships, koju je na poetku puta itao; sad je meutim knjiga lealazanemarena, dok je u kupe ulazio dah teko brekue lokomotive i prljao njen omotesticama ai.

Dva dana putovanja udalje oveka a pogotovu mladog oveka, koji u ivotu jo nijepustio vrst koren od njegovog svakidanjeg sveta, od svega to je nazivao svojimdunostima, interesima, brigama, nadama, udalje mnogo vie nego to je mogao i sanjati dokse fijakerom vozio na stanicu. Prostor koji se, kovitlajui se i iezavajui, valja izmeunjega i njegovog rodnog kraja, ispoljava snage za koje se obino misli da ih ima vreme; odasa na as stvara on unutranje promene vrlo sline promenama koje izaziva vreme, ali ih uizvesnom smislu nadmauje. Kao vreme, i on donosi zaborav; ali on to ini odvajajuiovekovu linost od njegovih veza i stavljajui ga u stanje prvobitne slobode tavie, ak i

od pedanta i ifte za tren oka stvori neto slino probisvetu. Kae se da je vreme Leta; ali ipromena vazduha je takav napitak, i ukoliko deluje manje radikalno, ini to utoliko bre.

Tako neto iskusio je i Hans Kastorp. On nije mislio da ovo putovanje shvati naroitoozbiljno, da u njemu duevno uestvuje. Njegovo je miljenje, naprotiv, bilo da ga brzo


6/502

obavi, poto ga je morao obaviti, da se vrati sasvim onakav kakav je i otiao, i da svoj ivotopet nastavi tano tamo gde ga je za trenutak morao napustiti. Jo do jue bio je potpunoobuzet uobiajenim mislima, razmiljao o najskorijoj prolosti, svome ispitu i neposrednoj

budunosti, svome stupanju na praksu kod Tundera i Vilmsa (brodogradilite, fabrika mainai kotlova), i sa takvim nestrpljenjem gledao na sledee tri nedelje koliko je to njegova naravdoputala. A sad mu se ipak inilo kao da okolnosti zahtevaju njegovu punu panju i kao da

je nezgodno primiti ih olako. To oseanje da se penje u predele gde jo nikad nije disao igde, kao to je znao, vladaju potpuno neuobiajeni ivotni uslovi, udno mravi i oskudnito je poelo da ga uzbuuje, da ga ispunjava izvesnim strahom. Zaviaj i red ne samo da suleali daleko iza njega, oni su poglavito leali duboko ispod njega, a on se jo neprestano

peo. Lebdei izmeu njih i neeg nepoznatog, pitao se kako li e mu biti tamo gore. Modaje bilo nepametno i neprobitano to se on, roen i naviknut da die samo nekoliko metaranad morem, najednom popeo u te ekstremne krajeve, a nije proveo bar nekoliko dana nakakvom mestu srednje visine. Poeleo je da je ve na cilju, jer kad jednom bude gore, mislio

je, ivee kao svugde i nee ga kao sad, dok se penje, sve podseati na to u kakvim seneprikladnim sferama nalazi. On pogleda kroz prozor: voz je vijugao po uzanom klancu;videli su se prednji vagoni, videla se maina kako u svom naponu izbacuje mrke, zelene icrne mase dima koji se gubio. Vode su uborile u dubini desno, levo su se izmeu stenauzdizale tamne smre, put suroga neba. Naioe kao no mrani tuneli, i kad opet izioe nadan ukazae se prostrane provalije sa naseljima u dubini. One su nestajale, dolazili su noviklanci, sa ostacima snega u pukotinama i rascepima. Bilo je zaustavljanja na bednim,siunim stanicama, na eonim stanicama koje je voz ostavljao u suprotnom pravcu, to jestvaralo zabunu, poto ovek vie nije znao kuda putuje i nije se vie seao gde su stranesveta. Pred okom punim divljenja otvarali su se velianstveni vidici na fantasmagorinegorostasne vrhove, na taj uzvieni svet planina u koji se penjui ulazilo, vidici koji su se

ukazivali i gubili kod svakog novog zavoja.Hans Kastorp pomisli da je ispod sebe ostavio zonu belogorice, svakako i zonu ptica

pevaica, ako se ne vara, i ta misao na prestanak i osiromaenje izazva kod njega slabost ilaku nesvesticu, tako da za sekundu-dve pokri oi rukama. A kad je prolo, on vide da je

penjanju doao kraj, da je dostignuta najvia taka klanca. Po ravnoj dolinastoj podini voz jesada ugodnije jurio.

Bilo je oko osam sati, jo se videlo. U daljini predela ukaza se jezero, voda mu je bilasiva, a kraj njegovih obala, na okolnim uzviicama uzdizale su se crne smrekove ume, iduinavie postajale su proreenije i gubile se ostavljajui za sobom magliasto golo stenje. Voz

stade na jednoj maloj stanici; bilo je to Davos-Selo, kao to po uzvicima spolja u HansKastorp; uskoro e biti na cilju. I najednom u pored sebe glas Joahima Cimsena, odmerenhamburki glas svoga roaka, koji ree: Zdravo, mladiu, hajde, silazi, a kad pogledanapolje, pod njegovim prozorom na peronu stajao je glavom Joahim, u mrkom ulsteru,uopte bez eira i tako zdrava izgleda kao jo nikad u ivotu. On se nasmeja i ree opet:

Izlazi, more, ne stidi se!Ali ja jo nisam stigao, ree Hans Kastorp zbunjeno, i dalje sedei.O da, stigao si. Ovo je selo. Do sanatorijuma je odavde blie. Imam kola. Daj ovamo

svoje stvari.

I smejui se, zbunjen, uzbuen dolaskom i vienjem, prui mu Hans Kastorp zimskikaput, pled sa tapom i kiobranom i najzad i Ocean steamships. Zatim pohita kroz uskihodnik i skoi na peron, da se u stvari i tako rei tek sad lino pozdravi sa svojim roakom,to se dogodi bez prekomerne oseajnosti, kao izmeu ljudi hladnih i uzdrljivih naravi.


7/502

udno je rei, ali odvajkada su oni izbegavali da se oslovljavaju po imenu, jedino i samo izstraha od preterane srdanosti. Ali kako se ipak nisu mogli oslovljavati prezimenom,ograniavali su se na ti i more. To je bila ukorenjena navika meu roacima.

Jedan ovek u livreji, sa kapom opivenom iritom , gledao je kako oni mladi Cimsenu vojnikom stavu hitro i malo zbunjeno stisnue jedan drugom ruku, a zatim prie izamoli za potvrdu na predati prtljag Hansa Kastorpa; jer to je bio momak internacionalnog

sanatorijuma Berghof, i pokaza se voljan da sa stanice u Mestu podigne veliki kofernovoga gosta, dok bi se gospoda kolima odvezla pravo na veeru. ovek je upadljivohramao, i prvo to je Hans Kastorp upitao Joahima Cimsena bilo je:

Je li to ratni invalid? to tako hramlje?Ba invalid! odgovori Joahim Cimsen malo gorko. Kakav invalid! On ima u kolenu

ili je bar imao, jer su posle operacijom izvukli aicu.Hans Kastorp razmisli to je bre mogao. Ah tako! ree, podigavi u hodu glavu i

osvrnuvi se brzo. Ali ti me valjda nee ubeivati da ti to jo ima? Pa ti izgleda tako kaoda ve ima svoj temnjak i kao da si se tek vratio sa manevra. I on sa strane pogleda roaka.

Joahim je bio vei i iri od njega, olienje mlalalake snage i kao stvoren za uniformu.Bio je sasvim mrkog tipa, kakav nije redak u njegovom plavom zaviaju, i njegova inaetamna boja lica postala je od sunca gotovo kao bronza. Sa velikim crnim oima i tamnim

briima iznad punih, lepo skrojenih usta, bio biupravo lep da nije imao klempave ui. Onesu bile njegova jedina briga i najvei jad u njegovom ivotu do izvesnog trenutka. Sad jeimao druge brige. Hans Kastorp nastavi:

Ti e svakako poi odmah sa mnom? Ja zbilja ne vidim prepreke.Odmah s tobom? upita roak i okrete mu svoje velike oi, koje su uvek bile blage, ali

za ovih pet meseca dobile malo umoran, tavie tuan izraz. Kad odmah?Pa kroz tri nedelje.

Ah tako, ti se u mislima ve vraa kui, odgovori Joahim. Strpi se malo, tek si stigao.Tri nedelje ne znae, naravno, skoro nita za nas ovde gore, ali za tebe, koji si doao u posetui treba da ostane u svemu samo tri nedelje, za tebe je to ipak poprilino vremena. Prilagodise prvo, to nije, videe, nimalo lako. A zatim, ni klima nije jedina udna stvar kod nas.Videe ti ovde mnogo tota novo, pazi samo. A to o meni kae, tako glatko, more, samnom ipak ne ide, kroz tri nedelje kui, to su tako ideje od dole. Ja sam svakako

preplanuo, ali to je poglavito preplanulost usled odsjaja snega i ne znai mnogo, kao to iBerens uvek kae, a na poslednjem optem pregledu rekao je da e gotovo sigurno trajatisvakako jo pola godine.

Pola godine? Jesi li ti lud? uzviknu Hans Kastorp. Tada su upravo sedali u utedvokolice, koje su ih ekale na poploanom trgu pred stanicom, jedva neto boljom od upe.I dok su oba dorata kretala, Hans Kastorp, pun negodovanja, okrete se na tvrdom seditu.Pola godine? Pa ti si ve pola godine ovde! Ta nema se toliko vremena...

Da, vremena, ree Joahim i klimnu glavom vie puta pravo preda se, ne obraajuipanju na dobronamerno negodovanje svoga roaka. Ovde se naprosto igraju ljudskimvremenom, prosto da ne veruje. Tri nedelje su za njih kao jedan dan. Videe ve.

Sve e to ve nauiti, ree idodade: oveku se ovde izmene pojmovi.Hans Kastorp ga je neprestano posmatrao sa strane.

Ali ti si se ipak sjajno oporavio, ree on odmahnuvi glavom.Da, misli? odgovori Joahim. Je l da, pa i ja tako mislim! ree i zavali se uspravnijena seditu; ali odmah uze opet nagnutiji poloaj. Pa bolje mi je, objasni, ali zdrav jonisam. Levo gore, gde su se ranije uli vlani unjevi, sad je disanje samo hrapavo, to nije


8/502

tako strano, ali dole je jo vrlo hrapavo, a zatim, ima jo unjeva u drugom interkostalnomprostoru.

Kako si postao uen! ree Hans Kastorp.Da, ba mi je lepa ta uenost, bogami. Voleo bih da je u slubi opet zaboravim, odvrati

Joahim. Ali ja jo imam sputum, ree sleui ramenima jednovremeno nemarno i plaho,to nije lepo pristajalo njegovom licu, i pokaza svom roaku neki predmet koji samo dopola

izvue iz depa sa strane na svome ulsteru i odmah ga opet ostavi: pljosnatu, izvijenu boicuod plavog stakla, sa metalnim poklopcem. Ovo ima veina nas ovde gore, ree. Imamo ijedno ime za to, aljivo ime, vrlo smeno. Posmatra predeo?

To je ba radio Hans Kastorp, i ree: Velianstveno!Nalazi? upita Joahim.

Neko vreme ili su drumom, sa razbacanim kuama sa strane, paralelno sa eleznicom upravcu osovine doline, zatim su skrenuli ulevo preko uzanog koloseka, preli neku vodu, isad su kaskali po kolskom putu blagog uspona prema poumljenim padinama, tamo gde suse, na niskoj isturenoj zaravni, upravo palile prve svetlosti na jednoj izduenoj zgradi salicem okrenutim prema jugozapadu i sa kubetom, koja je usled silnih balkonskih loaizdaleka izgledala rupiasta i porozna kao suner. Brzo se smrkavalo. Laka veernja rumen,koja je kratko vreme oivljavala ravnomerno naoblaeno nebo, bee ve iezla, i u prirodi jevladalo ono bezbojno, mrtvo i tuno prelazno stanje koje neposredno prethodi potpunomsputanju noi. Naseljena dolina, duga i neto izvijena, sad se svuda osvetli, kako na dnutako tu i tamo na obema padinama sa strane, naroito na desnoj, koja je bila izboena i nakojoj su se terasasto nizale zgrade. Levo su se pele staze uz livadske obronke i gubile se utupom crnilu etinarskih uma. Udaljenije kulise brda, pozadi, na kraju prema kom se dolinasuavala, bile su mutno plaviaste boje kriljca. Poto je poeo da duva vetar, oseala seveernja sveina.

Ne, otvoreno reeno ne nalazim da je tako grandiozno, ree Hans Kastorp. Gde sugleeri i snenici i silna dinovska brda? Ova ovde nisu mnogo visoka, kako mi se ini.

O da, ona su visoka, odgovori Joahim. Skoro svuda vidi granicu ume, ona se tavievrlo jako istie, smra prestaje a s njom prestaje sve, nieg nema vie, samo stenje, kao tovidi. Tamo preko, desno od varchorna, onog vrha tamo, ima ak i jedan gleer, vidi likako se jo plavi?Nije veliki, ali je gleer, pravi pravcati gleer, gleer Skaleta. Pic Mihel iTincenhorn, u onom otvoru, odavde ne moe da ih vidi, i oni lee uvek u snegu, preko celegodine.

U veitom snegu, ree Hans Kastorp.

Da, u veitom, ako hoe. Sve je to ve dosta visoko. Pomisli da smo i mi sami uasnovisoko. Hiljadu i est stotina metara nad morem. Tu se uzvienja ne istiu tako.Da, peli smo se bez kraja! Bio sam se ve uplaio, mogu ti rei. Hiljadu i est stotina

metara! To je, kad izraunam, nekih pet hiljada stopa. U svom ivotu nisam bio takovisoko. I Hans Kastorp udahnu duboko ovaj strani vazduh, da ga okua. Bio je sve i nitavie. Nedostajao mu je miris, sadrina, vlaga, lako je ulazio u plua i nije dui kazivao nita.

Izvrsno, primeti utivo.Da, pa to je uven vazduh. Uostalom, predeo se veeras ne pokazuje sa najbolje strane.

Ponekad izgleda bolje, naroito pod snegom. Ali ovek ga se zasiti. Svi mi ovde, moe mi

verovati, neizrecivo smo ga siti, ree Joahim i usne mu se razvukoe u izraz gaenja, koji jedelovao kao preteran i neuzdran, i opet mu nije stajao dobro.Govori tako udno, ree Hans Kastorp.udno? upita Joahim sa izvesnim nespokojstvom i okrete se svom roaku.


9/502

Ne, ne, izvini, trenutno mi se samo tako uinilo!pohita Hans Kastorp da kae. On jemeutim mislio na izraz mi ovde, koji je Joahim upotrebio ve po trei ili etvrti put i koji

je na njega pravio udan i muan utisak.Na sanatorijum lei na jo veoj visini nego mesto, kao to vidi, nastavi Joahim.

Pedeset metara vie. U prospektu stoji sto, ali ima samo pedeset. Na najveoj visini leisanatorijum acalp, tamo preko; ne moe da se vidi. Oni svoje mrtvace zimi moraju da

sputaju bob-saonicama, poto se onda nikakvim kolima ne moe proi.Svoje mrtvace? Ah, tako! Ama ta kae! uzviknu Hans Kastorp. I najednom prsnu usmeh, u snaan, nesavladljiv smeh, od koga su mu se tresle grudi, a njegovo od sveeg vetramalo ukrueno lice razvuklo u grimasu od koje je oseao slab bol. Na bobu! I ti mi topriasasvim mirno? Postao si pravi cinik za ovih pet meseca!

Nimalo cinik, odgovori Joahim sleui ramenima. Zato cinik? Mrtvacima je tosasvim svejedno... Uostalom, sasvim je mogue da ovek postane cinian ovde kod nas. SamBerens je tako jedan stari cinik sjajan tip, uzgred budi reeno, bivi lan otmenogstudentskog udruenja i izvrstan operator, kako izgleda; on e ti se dopasti. Pa onda, tu je joi Krokovski, asistent vrlo promuurna glava. U prospektu se naroito ukazuje na njegovudelatnost. On se naime bavi sekciranjem due kod pacijenata.

ime se bavi? Sekciranjem due! Pa to je odvratno! uzviknu Hans Kastorp, i veselostsasvim ovlada njim. On vie nije mogao da je savlada. Posle svega ostalog, sekciranje duesasvim ga je savladalo i on se smejao tako da su mu tekle suze ispod ruke kojom je, nagnuvise, bio pokrio oi. I Joahim se slatko smejao izgleda da mu je prijalo i tako se dogodiloda su oba mladia u neobinom raspoloenju sili s kola koja su ih, najzad vozei hodom uz strmu rampu omastog oblika, dovezla do portala internacionalnog sanatorijuma Berghof.


10/502

BROJ 34

Odmah zdesna, izmeu glavnog ulaza i unutranjih vrata, nalazila se vratareva loa, iodatle im poe u susret jedan slubenik francuskog tipa, u sivojlivreji kao i opavi ovek sa

stanice, i koji je, sedei za telefonom, dotle itao novine; on ih povede kroz lepo osvetljenihol, sa ije su se leve strane nalazili saloni. U prolazu Hans Kastorp baci pogled i vide da suprazni. On upita gde su gosti i njegov roak odgovori:

Na obaveznom leanju. Ja sam dobio dozvolu da iziem danas, poto sam hteo da tedoekam. Inae, i ja leim posle veere na balkonu.

Malo je trebalo pa da Hansa Kastorpa opet spopadne smeh.ta, nou i po magli vi jo leite na balkonu? upita neodlunim glasom.Da, to je propis. Od osam do deset. Nego hajde, pogledaj svoju sobu i operi ruke.Oni uoe u lift kojim je upravljao momak Francuz. Dok su se peli Hans Kastorp je

brisao oi.Prosto sam se razglavio i malaksao od smeha, ree diui na usta. Ti si mi napriao

toliko ludorija. Ono sa sekciranjem due bilo je isuvie, to je prevrilo meru. Sem toga bieda sam malo malaksao i od putovanja. Pati li ti od hladnih nogu? ovek onda ima u istovreme tako vrele obraze, to je neprijatno. Mi emo svakako odmah da veeramo? ini mi seda sam gladan. Jede li se dobro kod vas ovde gore?

Ili su bez uma po kokosovom tepihu, uskim hodnikom. Kugle od mlenog stakla irilesu sa tavanice bledu svetlost. Zidovi su sijali, beli i tvrdi, prevueni nekom masnom bojomslinom laku. Negde se ukaza jedna bolniarka sa belom kapom i sa cvikerom na nosu, iji jegajtan prebacila preko uveta. Oito je bila protestantske veroispovesti, bez prave predanosti

svome pozivu, radoznala, i optereena i muena dosadom. Na dva mesta u hodniku, predbelo lakiranim, numerisanim vratima, stajali su na podu neki baloni, veliki bokasti sudovi sakratkim grliima, za ije je znaenje Hans Kastorp zaboravio da pita.

Tu si, ree Joahim. Broj trideset etiri. Desno sam ja, a levo je jedan ruski brani par malo aljkavi i buni, mora se priznati, ali drukije se nije moglo udesiti. Pa, ta kae?

Vrata su bila dvostruka, sa kukama za odelo u meuprostoru. Joahim zapali luster i utreperavom blesku ukaza se soba, vedra i mirna, sa svojim belim, praktinim nametajem,svojim isto tako belim, jakim tapetama koje se peru, sa svojim istim linoleumom na podu ilanenim zavesama, koje su po

modernom ukusu bile izvezene jednostavno i veselo. Balkonska vrata stajala su otvorena;videle su se svetiljke u dolini i ula daleka muzika za igru. Dobri Joahim bee metnuonekoliko cvetaka u malu vazu na ormariu ono to se upravo moglo nai posle prvekosidbe, malo hajduice i nekoliko zvonia, koje je svojom rukom uzabrao naobronku.

To je zbilja krasno od tebe, ree Hans Kastorp. Kako je lepa soba! Ovde e se rado iudobno provesti nekoliko nedelja.

Prekjue je ovde umrla jedna Amerikanka, ree Joahim. Berens je odmah rekao da ebiti gotova dok ti doe, i da e onda ti moi da dobije sobu. Njen verenik je bio kraj nje,engleski pomorski oficir, ali se nije ba vojniki ponaao. Svakog asa izlazio je u hodnik da

plae, sasvim kao kakav deran. A zatim je mazao obraze kremom, jer je bio izbrijan a suzesu ga pekle po licu. Preksino je Amerikanka imala dva prvoklasna krvoliptanja, i to je biokraj. Ali nju su odneli jo jue izjutra, a potom su ovde naravno svojski iskadili, formalinom,zna, kau da je on odlian za to.


11/502

Hans Kastorp je sluao ovu priu s nekom ivomrasejanou. Stojei zasukanih rukavapred ogromnim umivaonikom, ije su niklovane slavine presijavale na elektrinoj svetlosti,jedva da je bacio pogled na postelju od belog metala, pokrivenu istim rubljem.

Iskadili, to je sjajno, ree, oran za razgovor i malo bez veze, dok je prao ruke i brisaoih. Da, metilaldehid, to ne moe da izdri ni najjaa bakterija N2SO, ali tipa za nos, a?Razume se po sebi da je najvea istoa prvi i osnovni uslov...

On je ove rei izgovorio sa izvesnom afektacijom, pa nastavi neobino lako i teno: tasam ono hteo rei?... Verovatno se pomorski oficir brijao aparatom za brijanje,pretpostavljam bar, tom spravom ovek se lake ozledi nego dobro naotrenim brijaem, toje bar moje iskustvo: ja upotrebljavam as jednoas drugo... A kad na nadraenu kou doeslana voda, naravno da boli; svakako da je jo u slubi navikao da upotrebljava krem, nitame to ne udi ... I brbljajui dalje, on ree da u svom koferu ima dve stotine komadaMarije Manini vrsta cigare koju je puio da je carinski pregled bio neobinofamilijaran i isporui pozdrave od raznih lica iz zaviaja. Zar se ovde ne greje? uzviknunajednom i prie radijatoru da ga opipa.

Ne, nas ovde dre na prilino sveem reimu, odgovori Joahim. Mora da bude sasvimdrukija hladnoa da bi se u avgustu zaloilo centralno grejanje.

Avgust, avgust! ree Hans Kastorp. Ali meni je hladno! Meni je uasno hladno, bapo telu, jer u licu sam udno vru evo pipni samo kako gorim!

Taj udan zahtev, da mu se pipne lice, nije se ba nimalo slagao sa prirodom HansaKastorpa, i njega samog dirnu neprijatno. Ni Joahim ne pristade na to, ve samo ree:

To je vazduh, to ne znai nita. I sam Berens ima preko celog dana modre obraze.Poneko se nikad ne navikne. Nego, gou on, inae neemo dobiti nita za veeru.

Napolju se opet pojavi bolniarka, motrei na njih kratkovido i radoznalo. Ali na prvomspratu Hans Kastorp najednom zastade, ukoen od nekog savreno groznog uma koji je

dolazio sa neznatnog odstojanja, iza jedne okuke hodnika, uma ne glasnog, ali tako savrenognusne vrste da Hans Kastorp iskrivi lice i svog roaka pogleda razrogaenim oima. Neko

je kaljao, oigledno nekakav mukarac; ali to kaljanje nije liilo ni na jedno koje je HansKastorp ikada uo, tavie, u poreenju sa ovim svako drugo njemu poznato kaljanje bilo jedivan i zdrav izraz vitalnosti, kaljanje sasvim bez radosti i ljubavi, koje se nije dogaalou pravilnim potresima, ve je zvualo kao jezivo mlitavo muljanje po kai organskograspadanja.

Da, ree Joahim, kod ovoga je zlo. Austrijski aristokrata, zna, elegantan ovek i kaoroen za gospodina i konjanika. A sad eto dokle je dolo. Ali jo je na nogama.

Dok su ili dalje Hans Kastorp je opirno govorio o kaljanju austrijskoga aristokrate.Mora uzeti u obzir, ree, da tako to nikad nisam uo, da mi je potpuno novo, i onda jerazumljivo to je na mene uinilo takav utisak. Ima tako mnogo vrsta kaljanja, suvo i zrelokaljanje, i zrelo je zdravije, kao to svi kau, i bolje, nego kad se ovek tako cepa. Kad samu svojoj mladosti (u svojoj mladosti, ree on) imao difteriju, urlikao sam kao vuk, i svi suse obradovali kad je kaalj sazreo, seam se dobro toga. Ali kaljanje kao ovo ne poznajem,

bar ja ne to vie i nije kaalj iva oveka. Nije suv, ali ne moemo rei ni da je zreo, to niizdaleka nije pogodan izraz za njega. To ti je kao kad bi pri tom gledao i u oveka unutra,gledao kako tamo izgleda, sve sama kaa i mulj ...

Dosta, ree Joahim, ja ga sluam svakog dana, ne mora mi opisivati.Ali Hans Kastorp nikako nije mogao prestati da govori o kalju koji je uo, vie puta jetvrdio da se pri tom moe gledati unutra u aristokratu, i kad su uli u restoran, njegove od

puta umorne oi imale su grozniav sjaj.


12/502


13/502

U RESTORANU

U restoranu je bilo svetlo, elegantno i prijatno. On se nalazio odmah desno od hola,prekoputa salona i, kako Joahim objasni, upotrebljavali su ga poglavito novodoavi gosti

koji jedu van odreenog vremena i oni koji imaju posetu. Ali tu se sveano proslavljaju iroendani i predstojei odlazak, kao i povoljan ishod opteg pregleda. Ponekad je vrlosveano i buno u restoranu, ree Joahim; slui se ak i ampanj. Sad je u njemu sedela samo

jedna dama, tako od trideset godina, koja je itala knjigu ali pri tom tiho pevuila i srednjimprstom leve ruke neprestano dobovala po stolnjaku. Kad su mladii seli, promeni ona mestoda bi im okrenula lea. Joahim objasni tiho da ona zazire od ljudi, i u restoranu obeduje uvekitajui knjigu. Prialo se, tavie, da je jo kao sasvim mlada devojka dola u sanatorijum zagrudobolne i otada nije vie ivela u svetu.

Pa onda si ti sa svojih pet meseca jo sasvim mlad poetnik prema njoj i bie to i kadbude imao itavu godinu na grbai, ree Hans Kastorp svome roaku; nato Joahimdohvati jelovnik i slee ramenima, to mu ranije nije bilo svojstveno.

Seli su za uzdignuti sto kraj prozora, na najlepe mesto. Kraj zavesa krem boje sedeli suoni jedan prema drugom, lica obasjanih svetlou elektrine stone lampice sa crvenimzaklonom. Hans Kastorp sklopi svoje svee oprane ruke i trljae ih sa oseanjem prijatnogiekivanja, kao to je obino inio kad sedne za sto moda zato to su njegovi preci predobed itali molitvu. Sluila ih je jedna prijatna devojka grlena glasa, u crnoj haljini sa belomkeceljom i velikim licem neobino zdrave boje, i na svoju veliku veselost doznade HansKastorp da se kelnerice ovde nazivaju trpezarijske devojke. Oni joj poruie bocu GruaudLarose, koju Hans Kastorp vrati da se bolje rashladi. Jelo je bilo odlino. Imali su supu odpargli, punjene patlidane, peenje sa puno garnirunga, jedan naroito dobro spravljenslatki, razne sireve i voe. Hans Kastorp je jeo preterano, mada nije imao tako dobar apetitkao to je mislio. Ali on je navikao da mnogo jede ak i kad nije bio gladan, i to iz panje

prema samome sebi.Joahim nije jelima odavao mnogo poasti. On je te kuhinje bio sit, kako ree, siti su je svi

ovde gore, i obiaj je da se jelu prave zamerke; jer kad se ovde sedi itavu venost i tri danavie... U naknadu za to, vino je pio sa zadovoljstvom, tavie sa izvesnom predanou, i vie

puta, briljivo izbegavajui preterano nene rei, davao je izraza svome zadovoljstvu to sadima nekoga s kim se mole pametno porazgovarati.

Zbilja, sjajno je to si doao, ree on i u njegovom odmerenom glasu bilo je uzbuenja.Mogu slobodno rei da je to za mene itav dogaaj. Ipak je to promena mislim, zarez,obeleje u veitoj bezgraninoj jednolikosti..

Ali vama ovde mora da vreme u stvari brzo prolazi, primeti Hans Kastorp.Brzo i lagano, kako se uzme, odgovori Joahim. Ono uopte ne prolazi, da ti pravo

kaem, nije to nikakvo vreme, niti je ovo nekakav ivot ne, to nije, ree vrtei glavom iopet prihvati au.

I Hans Kastorp je pio, iako mu je lice sad plamtelo kao vatra. Ali u telu je i dalje oseaohladnou, i neka naroito radosna pa ipak muna uznemirenost leala mu je u udovima.

Govorio je preterano brzo, jezik bi mu se esto zaplitao, a preko toga je prelazio odmahnuviprezrivo rukom. Uostalom, i Joahim je bio neobino raspoloen i njihov razgovor postadeutoliko slobodniji i veseliji kad ona dama to je pevuila i dobovala prstom po stolunajednom ustade i ode. Oni su jedui mlatarali viljukom, sa punim ustima pravili vaan


14/502

izraz lica, smejali se, klimali glavom, slegali ramenima, i ne bi ljudski ni progutali zalogaj ave bi nastavljali da govore. Joahim je hteo da uje togod o Hamburgu i naveo je razgovorna plan o regulisanju Elbe.

Epohalno! reeHans Kastorp. Epohalno za razvoj naeg parobrodarstva, apsolutno odneizmernog znaaja. Odmah emo staviti u budet, kao neposredan jedinstven izdatak,

pedeset miliona, i moe biti uveren da dobro znamo ta radimo.

Ali i pored sve vanosti koju je pridavao regulaciji Elbe, on odmah napusti tu temu, izatrai da mu Joahim jo pria o ivotu ovde gore i o gostima, emu se Joahim radoodazva, jer se radovao to moe da se nekom poveri i sebi olaka. Ono o mrtvacima kojesputaju pistom za bob morao je daponovi i jo jednom izriito naglasi da je to suta istina.Poto Hansa Kastorpa opet spopade smeh, smejao se i on, i izgleda da je od srca u tomeuivao, i priao je i druge smene stvari da bi podrao to dobro raspoloenje. Priao je da zanjegovim stolom sedi jedna dama, po imenu gospoa ter, prilino bolesna uostalom, ena

jednog muziara iz Kantata: to je najneobrazovanije stvorenje koje je ikad sreo.Dezinfiscirati kae ona, ali najozbiljnije. A asistenta Krokovskog naziva fomulus. I toovek mora da proguta, a da ni usne ne razvue. Sem toga voli da ogovara, kao veina ovdegore, uostalom, i za jednu drugu damu, gospou Iltis, kae da nosi sterilet. Ona to nazivasterilet, pa to vredi para! I skoro u leeem poloaju, sasvim zavaljeni u stolice, tako su se

jako smejali da su se sve tresli od smeha i skoro jednovremeno obojica se zagrcnue.Ponekad bi se Joahim sneveselio i setio svoje sudbine.Da, mi eto sedimo i smejemo se, ree sa bolnim licem i ponekad jo prekidan trzajima

dijafragme, a pri tom se ne moe sagledati kad u otii odavde, jer kad Berens kae: jopola godine, onda je to najmanja mera, mora ovek da bude spreman i na vie. A ipak jeto teko, reci sam, zar nije to alosno za mene. Ve su me bili primili, a idueg mesecamogao bih da polaem ispit za oficira. A ja, eto, bazam ovde sa termometrom u ustima, i

sluam lupetanje te neobrazovane i glupe gospoe ter i traim vreme. Godina dana znaitoliko u naim godinama, ona donosi toliko promena i napretka u ivotu, dole. A ja ovdemoram da trunem kao voda u bari, da, ba kao ustajala bara, nije to nikakvo preterano

poreenje...Na to je Hans Kastorp, za veliko udo, odgovorio samo pitanjem da li se ovde moe

dobiti porter, a kad ga roak malo zaueno pogleda, primeti da Hans Kastorp samo to nijezaspao upravo da je ve spavao.

Pa ti spava! ree Joahim. Hajde, vreme je da legnemo, vreme je za obojicu.Uopte nema vremena, ree Hans Kastorp teka jezika. Ali on ipak poe, malo poguren

i krutih nogu, kao ovek koji bukvalno pada od umora, ali se silom pribra kad u holu, josamo slabo osvetljenom, u Joahima gde ree: Eno gde sedi Krokovski. ini mi se da ipaktreba da te predstavim.

Doktor Krokovski je sedeo na svetlosti, kraj kamina u jednom od salona, odmah poredotvorenih vrata na guranje, i itao je novine. On ustade kad mu mladii prioe i Joahim, uvojnikom stavu, ree:

Dozvolite mi, molim vas, gospodine doktore, da vam predstavr svoga roaka Kastorpa,iz Hamburga. Ba sad je stigao.

Doktor Krokovski pozdravi novoga gosta sa izvesnom vedrom, snanom i ohrabrujuom

srdanou, kao da je hteo da naznai da je pred njim izlino svako snebivanje, a na svommestu jedino veselo poverenje. Imao je otprilike trideset pet godina, bio je irokih plea,gojazan, znatno manji nego dva mladia to su etajala pred njim, tako da je morao da iskrivi izabaci glavu da bi im gledao u lice, i izvanredno bled neko prozrano, gotovo


15/502

fosforescentno bledilo, koje se jo jae isticalo usled tamne vatre njegovih oiju, njegovih crnih obrva i podue crne brade, sa dva pica na kraju, u kojoj se ve videlo nekoliko sedihdlaka. Nosio je crn, ve neto pohaban sako na dva reda, crne, upljikave plitke cipele, slinesandalama, sa debelim arapama od sive vune i mek okovratnik, posuvraen preko jake nakaputu kakav je Hans Kastorp dotle video samo na jednom fotografu u Dancigu i koji je

pojavi dr Krokovskog zaista davao boemski izgled. Smekajui se srdano, tako da se u

bradi pojavie ukasti zubi, on stee ruku mladom oveku i ree u baritonu sa malostranaki otegnutim naglaskom:Dobro nam doli, gospodine Kastorpe! Nadam se da ete se brzo privii i dobro oseati

u naoj sredini. Dolazite li nam kao pacijent, ako smem da pitam?Bilo je dirljivo gledati kako se Hans Kastorp mui da se pokae ljubazan i da savlada

sanjivost. Ljutio se to je u tako ravoj formi i sa nesigurnim samopouzdanjem mladih ljudivideo je u asistentovom osmejku i bodrenju znak blagog podsmeha. Odgovorio je da ostajetri nedelje, spomenu i svoj ispit i dodade da je, hvala bogu, sasvim zdrav.

Zaista? upita dr Krokovski isturajui ukrivo svoju glavu, kao da se ruga, a osmejak muse jo vie razvue... Pa onda ste vi fenomen vredan studiranja! Ja jo nisam naiao nasasvim zdrava oveka. Kakav ste ispit poloili, ako je dozvoljeno pitati?

Ja sam inenjer, gospodine doktore, odgovori Hans Kastorp, sa skromnimdostojanstvom.

Ah, inenjer! I osmejak dr Krokovskog kao da se povue i za trenutak izgubi neto odsnage i srdanosti. To je izvrsno. I vi, dakle, ovde neete traiti nikakvu lekarsku pomo, niu pogledu telesnom ni u psihikom?

Ne, neizmerno vam hvala, ree Hans Kastorp i umalo to ne ustuknu jedan korak.Tada se na licu doktora Krokovskog opet pobedonosno pojavi osmejak, i rukujui se

srdano sa mladim ovekom, uzviknu glasno:

E pa onda, neka vam je laka no, gospodine Kastorpe, spavajte mirno potpuno svesnisvoga besprekornog zdravlja! Laka vam no i do vienja! Tim reima oprosti se sadvojicom mladia i opet sede da ita novine.

Kod lifta vie nije bilo posluge, i zato su poli stepenicama utei i malo zbunjenisusretom sa doktorom Krokovskim. Joahim otprati Hansa Kastorpa do sobe br. 34, gde jehromi momak u redu doneo prtljag novoga gosta, i oni su askali jo etvrt sata dok je Hans Kastorp vadio spavae ruho i stvari za toaletu i uz to puio debelu blagu cigaretu. Do cigaredanas bez sumnje nee vie ni doi, to mu je izgledalo udno i dosta neobino.

Izgleda vrlo vaan, ree izbacujui pri tom udahnuti dim. Bled je kao vosak. Ali

njegova obua, sluaj, pa to je strano. arape od sive vune i, onda, te sandale. Nego, da senije uvredio na kraju?On je malo osetljiv, priznade Joahim. Nije trebalo tako grubo da odbije lekarsku

pomo, bar ne psihiku. On ne voli kad se ljudi odtoga izvlae. Ni mene mnogo ne mari zatoto mu se ne poveravam dovoljno. Ali s vremena na vreme ispriam mu ipak poneki san, daima ta da sekcira.

Pa onda sam ga ipak uvredio, ree Hans Kastorp zlovoljno; jer nije bio zadovoljansobom to je drugoga uvredio, a onda ga i umor poe jo jae da hvata.

Laku no, ree. Pau od umora.

U osam sati doi u po tebe da idemo na doruak.Hans Kastorp se na brzu ruku spremi za spavanje. Samo to je ugasio lampicu na nonomstoiu, san ga savlada, ali on se jo jednom tre, setivi se da je u njegovom krevetu


16/502

prekjue neko umro. To svakako nije bilo prvi put, ree sebi, kao da bi ga to mogloumiriti. Ovo je prosto mrtvaki krevet, obian mrtvaki krevet. I zaspa.

Ali im je zaspao poe da sanja i sanjaoje gotovo neprestano do sutradan izjutra. U snu jevideo poglavito Joahima Cimsena kako se u udno iskrivljenom poloaju sputa na bobu pokosoj stazi. Bio jetako fosforescentno bled kao doktor Krokovski, a napred na saonicamasedeo je i upravljao austrijski aristokrata sasvim neodreena lika, kao neko koga smo samo

uli da kalje. To nam je sasvim svejedno nama, ovde gore, ree iskrivljeni Joahim,a zatim se on, a ne aristokrata, zakalja onako strano muljavo. Na to Hans Kastorp poegorko da plae i uvide da mora da otri u apoteku da kupi krem. Ali na putu je sedelagospoa Iltis sa uspijenom njukom i drala neto u ruci, to je oevidno trebalo da budesterilet, a bio je samo aparat za brijanje. Na to se Hans Kastorp opet zasmeja; i tako je

bacan iz jednog raspoloenja u drugo, dok se kroz poluotvorena balkonska vrata ne pojavizora i ne probudi ga.


17/502

GLAVA DRUGA

O KRSTIONICI I O DEDINOM DVOSTRUKOM LIKU

Hans Kastorp je sauvao samo blede uspomene na svoj pravi roditeljski dom; oca i majkujedva da je i znao. Oni su umrli u kratkom razmaku izmeu njegove pete i sedme godine,prvo majka, sasvim iznenada i u oekivanju poroaja, od skleroze krvnih sudova usledzapaljenja vena, od embolije, kako je to oznaio doktor Hajdekind, od koje trenutno nastupi

paraliza srca: upravo se smejala sedei u postelji, izgledalo je kao da e pasti od smeha, ito se i dogodilo, ali zato to je izdahnula. Ovo nikako nije mogao da shvati otac, Hans

Herman Kastorp, i kako je vrlo neno voleo svoju enu, a ni sam nije bio od najjaih, nijemogao s tim da se pomiri. Duh mu je od toga bio zbunjen i kao sputan; u svojoj pomuenostipoinio je greke u poslu, tako da je firma Kastorp i sin pretrpela znatne gubitke; drugogaprolea po eninoj smrti, prilikom inspekcije silosa, na vetrovitom pristanitu, navukao jezapaljenje plua, i poto njegovo oslabelo srce nije moglo da izdri veliku vatru, umro je

posle samo pet dana, i pored sve brige koju mu je posvetio doktor Hajdekind, i, uz znatnouee graana, sahranjen je pored svoje ene u porodinoj grobnici Kastorpovih, koja jeimala vrlo lep poloaj, na groblju sv. Katarine, sa izgledom na Botaniki vrt.

Njegov otac, senator, preiveo ga je, mada samo za malo, i to kratko vreme do dedinesmrti uostalom i on je umro od zapaljenja plua, i to u najveim mukama i bolovima, jerza razliku od svoga sina bio je Hans Lorenc Kastorp teko salomljiva priroda,snanim ilamavezana za ivot, dakle taj razmak vremena, samo godinu i po dana, provelo je siroeHans Kastorp u kui svoga dede, u jednoj kui na Esplanadi, sagraenoj poetkom prologaveka po ukusu severnjakog klasicizma, obojenoj tmurnom bojom, sa polustubovima sa obestrane ulaznih vrata, postavljenih usred prizemlja uzdignutog za pet stepenika, i sa dvasprata, sem meusprata, iji su prozori bili sputeni do poda i zatieni gvozdenimreetkama.

Ovde su bile iskljuivo sobe za prijem, raunajui tu i svetlu trpezariju, ukraenu tuko-gipsom, ija su tri prozora, prekrivena zavesama boje crna vina, gledala na vrti pozadi, i ukojoj su, za tih osamnaest meseca, deda i unuk svakodnevno u etiri sata ruavali, a sluio ih

je stari Fita, sa minuama u uima i srebrnim dugmetima na fraku, koji je uz taj frak nosioistu batistenu kravatu kao i sam njegov gazda i na sasvim slian nain uvlaio u nju izbrijanu

bradu, i kome se deda obraao sa ti, govorei sa njim u dijalektu, ne u ali bio je bezsklonosti za humor ve sasvim ozbiljno i zato to se uopte tako ophodio sa ljudima iznaroda, radnicima na silosu, potarima, koijaima i poslugom. Hans Kastorp je to radosluao, a isto tako vrlo rado je sluao kako Fita odgovara, takoe u dijalektu, naginjui se priserviranju prema svome gospodaru, da bi mu govorio u desno uvo, na koje je senator znatno

bolje uo nego na levo. Stari bi razumeo, klimnuo glavom i jeo i dalje, sedei prav izmeu

visokog naslona stolice od mahagonija i stola, jedva malo nagnut nad tanjirom, a unuk,prekoputa njega, posmatrao bi mirno, sa dubokom i nesvesnom panjom, kratke i odmerenepokrete sa kojima su lepe, bele dedine ruke, mrave i starake, sa ispupenim iljatimnoktima i zelenim prstenom s grbom na desnom kaiprstu, slagale na kraj viljuke zalogaj


18/502

sastavljen od mesa, povra i krompira, i, uz lako naginjanje glave, prinosile ga ustima. HansKastorp bi gledao u svoje roene, jo nevete ruke i oseao da je u njima ve nagovetenamogunost da, jednom kasnije, dri no i viljuku isto tako kao njegov deda.

Drugo je pitanje bilo da li e ikad doi dotle da svoju bradu skrije u takvu kravatu kakvaje ispunjavala irok otvor udnog dedinog okovratnika iji su otri vrhovi dodirivali njegoveobraze. Jer za to je trebalo biti star kao on, a ve danas, sem njega i njegovog starog Fite,

niko vie nadaleko nije nosio takve kravate i okovratnike. To je bila teta, jer HansuKastorpu se naroito dopadalo kako je deda naslanjao bradu na visoku, kao sneg belukravatu; i kasnije jo, kad je ve bio odrastao, voleo je mnogo da se toga sea: bilo je u tomeneega to je u sutini svoga bia odobravao.

Kad bi prestali da jedu i savili svoje servijete, smotali ih u kotur i stavili u srebrne karike posao koji Hans Kastorp onda nije mogao tako lako da obavi, jer su servijete bile velikekao mali stolnjaci tada bi se senator digao sa stolice koju bi Fita iza njega povukao i,troma koraka, preao u kabinet da uzme cigaru, a ponekad bi za njim poao i unuk.

Taj kabinet je postao zahvaljujui tome to je trpezarija zauzimala celu irinu kue iimala tri prozora, zbog ega nije ostalo dovoljno prostora za tri salona, to je inae bio sluaju kuama tog tipa, ve samo za dva, od kojih je pak jedan, okomit prema trpezariji, samo sa

jednim prozorom prema ulici, ispao nesrazmerno dubok. Zato je od njega odvojen otprilikeetvrti deo njegove duine,ba taj kabinet, uzan prostor koji je dobijao svetlost odozgo,uvek polumraan i samo sa malo nametaja: jedna polica na kojoj je stajao senatorovkovei za cigare, jedan sto za kartanje u ijoj je fioci bilo puno privlanih stvari: karte zavist, etoni, daica sa pokretim jezicima za beleenje poena, jedna tablica sa kriuljom,mutikle od hartije i druge stvarice; najzad, u uglu, stajao je jedan stakleni ormar u rokokostilu od palisandra, iza ijih su okana bile razapete zavese od ute svile.

Deda, desilo bi se da u kabinetu kae mali Hans Kastorp, podiui se na prste da bi se

pribliio starevu uhu, pokai mi, molim te, krstionicu!I deda, koji je ve bio zabacio peeve svoga dugog i mekanog geroka i iz depa od

pantalona izvukao sveanj kljueva, otvorio bi tada stakleni ormar iz ije bi unutranjostideka zapahnuo neobino prijatan i udan miris. U njemu su se uvali razni predmeti kojimase nije sluio i ba zato privlani: dva izvijena srebrna svenjaka, jedan slomljeni barometarsa figurinama izraenim u drvetu, album sa dagereotipskim snimcima, kedrova kutija zaliker, mali jedan Turin, tvrd kad se pipne pod odelom od arene svile, sa mainerijom u telu,koja ga je nekad osposobljavala da tri preko stola, ali je ve davno otkazala po slunost,dalje, starinski model lae i, sasvim na dnu, ak i jedna miolovka. Ali stari bi izvukao iz

jedne od srednjih pregrada jedan jako oksidisan okrugao srebrni sud koji je stajao na istotako srebrnoj plitici i pokazivao bi deku oba komada razdvojivi ih i okreui ih sa svihstrana, uz objanjenje koje je ve esto davao.

Zdela i plitica nisu prvobitno ile jedna uz drugu, kao to se to moglo i videti i kao to jedeku opet objanjeno, ali one su se, ree deda, upotrebom sjedinile ve otpre nekih stogodina, naime otkako je nabavljena zdela. Zdela je bila lepa, jednostavnog, plemenitogoblika, izraena u strogom ukusu sa poetka prologa veka. Glatka i vrsta, leala je naokruglom postolju i iznutra je bila pozlaena; ali se zlato vremenom otrlo i ostao je samoukasti sjaj. Kao jedini ukras, po njenoj gornjoj ivici pruao se, u reljefu, venac rua i

reckastog lia. to se tie plitice, njena znatno dublja starost mogla se proitati naunutranjoj strani. Hiljadu est stotina pedeseta stajalo je tamo izrezano u iscifranimbrojkama, i razne izuvijane are okruivale su tu cifru, izgravirane u modernom stiluonoga vremena, bombasto i proizvoljno, sve grbovi i arabeske, pola zvezde, a pola cvetovi.


19/502

A na zadnjoj strani bila su urezana, takicama i raznovrsnim slovima, imena stareina uporodici Kastorp koji su tokom vremena bili vlasnici toga suda: bilo ih je ve sedam, i poredsvakog godina kad je nasledio sud; i starac, utonuo u kravatu, ukazivao je kaiprstom,ukraenim velikim prstenom, unuku na svako pojedino ime. Ime oevo nalazilo se tu, padedino i pradedino, a zatim se u ustima tumaa predmetak pra udvostruavao,utrostruavao, uetvorostruavao, dok je deak, glave nagnute na stranu, gledao ukoenim

oima, zamiljenim ili rastrojeno-sanjalakim, i sa predano sanjivim ustima, i sluao to pra-pra-pra-pra-, taj tamni zvuk groba i pokopanog vremena, koji je ipak, u isti mah, izraavaopobono odrvanu povezanost sa sadanjicom, sa njegovim roenim ivotom i svim onim toje duboko potonulo i to je na njega sasvim udno delovalo: ba onako kako se to nanjegovom licu i odraavalo. Sluajui taj zvuk zamiljao je da udie memljiv i vlaanvazduh, vazduh crkve Sv. Katarine ili kripte sv. Mihaila, da osea dah onih mesta koja vasnagone da, sa eirom u ruci, koraate nekako snishodljivo i nagnuti napred, na vrhovima

prstiju; mislio je da uje i samotni i blaeni mir tih mesta sa zvunim odjekom; pobonaoseanja meala su se, pri zvuku tog potmulog sloga, sa oseanjima smrti i istorije, i sve to

bilo je deaku nekako prijatno, tavie moda je ba radi tog zvuka, da bi ga uo i ponovio, imolio da mu se opet pokae krstionica.

Zatim bi deda vratio sud na pliticu i dao malianu da pogleda u glatku, bledozlatastuupljinu koja je presijavala od svetlosgi to je padala odozgo.

Evo, uskoro e osam godina, ree on, kako smo te drali iznad ovog suda i vodakojom si krten tekla je u njega... Crkvenjak Lasen, iz crkve Sv. Jakova, sipao je vodu u akunaem dobrom pastoru Bugenhagenu, a odatle se preko tvog temena slivala u zdelu. Ali mismo je zagrejali da se ti ne bi uplaio i da ne bi plakao, i ti to zbilja nisi ni uradio, ve si se,naprotiv, pre toga tako drao da Bugenhagenu nije bilo lako da odri govor, ali kad je dolavoda, tada si se umirio, a to je, nadam se, bilo iz potovanja prema svetoj tajni. A uskoro e

biti etrdeset i etiri godine kako je krten tvoj pokojni otac, i sa njegove glave tada je curilavoda u zdelu. To je bilo ovde u kui, njegovoj roditeljskoj kui, tamo u trpezariji ispredsrednjeg prozora, a krstio ga je jo stari pastor Hezekil, onaj isti koga, kao mladog oveka,Francuzi umalo nisu streljali, jer je sa predikaonice govorio protiv njihove pljake i njihovihnameta, i on je ve davno, davno kod Gospoda. A pre sedamdeset i pet godina, tada sukrstili i mene, takoe tu u trpezariji, i moju glavu drali su nad zdelom, ba kako stoji ovdena plitici, i svetenik je govorio iste rei kao kod tebe i tvog oca, i topla, bistra voda tekla jeisto tako sa moje kose (ni onda nije bilo mnogo vie nego to je sad imam na glavi) u zlatnuzdelu.

Malian je pogledao na dedinu uzanu staraku glavu, koja je sad opet bila nagnuta nadkrstionicom, kao u davno proteklom asu o kome je priao, i njega obuze ve poznato muudno oseanje, donekle sanjalako donekle zastraujue, oseanje neega to istodobno

prolazi i ostaje, nekog promenljivog stanka to u sebi nosi veiti povratak i jednolikost odkoje hvata nesvestica, oseanje koje mu je u takvim prilikama odranije bilo poznato i koje

je oekivao i eleo da ga opet obuzme: delom mu je ba radi njega bilo i stalo do toga da muse pokae to porodino naslee, to prelazi iz ruke u ruku, a ipak ostaje.

Kad je mladi docnije ispitivao sebe, naao je da se slika njegovog dede urezala u duumnogo dublje, jasnije i znaajnije nego slika njegovih roditelja: to je verovatno poivalo na

naklonosti i naroitoj fizikoj srodnosti, jer unuk je liio na dedu ukoliko ruiastutokljunac moe da lii na sedog i krutog sedamdesetogodinjaka. Ali to je svakako bilonaroito karakteristino za starca, koji je neosporno bio upadljiva linost, prava ivopisnafigura u porodici.


20/502

Otvoreno govorei, vreme je bilo prelo preko naina ivota i nazora Hansa LorencaKastorpa ve mnogo pre njegove smrti. Bio je to gospodin i veliki hrianin, lanreformisane crkve, sa nazorima strogo konzervativnim, tako tvrdoglav u tenji daaristokratski zbije drutveni sloj u kome su ljudi bili sposobni da vladaju, kao da je iveo uetrnaestom veku, kad je stale zanatlija u borbi protiv ilavog otpora patricija sa njegovimstarim slobodama poeo da osvaja sedita i glasove u gradskom veu, i ovek koji se

teko mogao pridobiti za novinu. Njegova delatnost bee pala u doba snanog poleta imnogostrukih preobraaja, u doba napretka u forsiranim marevima, koji su u javnom ivotustalno zahtevali mnogo portvovanosti i smelosti. Ali od njega, starog Kastorpa to samGospod zna nije zavisilo to je duh novog vremena slavio svoje nadaleko poznate, sjajne

pobede. On je bio mnogo vie za obiaje pradedova i stare institucije nego za vratolomnoproirenje pristanita i druga bezbona velikovaroka egaenja, koio je i stiavao gde godje mogao, i da je po njemu, u administraciji bi i dan-danas bilo onako staromodno idilinokao u svoje vreme u njegovoj vlastitoj kancelariji.

Tako je starac, za vreme svoga ivota i kasnije, izgledao u oima graana, i mada se maliHans Kastorp nije nita razumevao u dravne poslove, njegovo detinje oko, mirno

posmatrajui, napravilo je u sutini iste opaske neme opaske, pa prema tome nekritike,ali pune ivota, koje su uostalom i kasnije, kao svesna uspomena, sauvale svoje sasvimneprijateljsko obeleje prema rei i analizi i zadrale svoj prosto afirmativni karakter. Kaoto smo rekli, naklonost je ovde bila posredi, ona tesna povezanost i duevno srodstvo bia,to ponekad preskoi jedno koleno, i koja nije nita retko. Deca i unuci gledaju da bi sedivili, a dive se da bi nauili i usavrili ono to po nasleu ve lei u njima.

Senator Kastorpbio je mrav i visok. Godine su mu savile lea i vrat, ali on je pokuao dakrivljenje izgladi ispravljajui se silom. Pri tom su se njegova usta, ije usne nisu vie dralizubi, ve su leale neposredno na praznim desnima (poto je vetaku vilicu stavljao samo

kad jede), sputala na nain dostojanstveno muan, i ba otuda svakako i kao sredstvo dasprei poeto klaenje glave dolazilo je ono kruto i strogo dranje i uvlaenje brade, tose toliko dopadalo mladome Hansu Kastorpu.

Stari Kastorp je voleo burmuticu sluio se jednom duguljastom burmuticom odkornjaine koe, optoenom zlatom i iz tog razloga upotrebljavao je crvene depnemaramice, iji su mu krajici obino virili iz zadnjeg depa na geroku. Iako je to bila malosmena slabost u njegovoj pojavi, delovala je ipak sasvim kao povlastica godina, kaonemarnost koju starost sebi dozvoljava, bilo svesno i na ovijalan nain, bilo u nesvestidostojnoj potovanja; ali to je svakako bio jedini nehat koji je otar detinji pogled Hansa

Kastorpa ikad primetio na dedinoj spoljanjosti. Ali kako za sedmogodinjeg deka tako ikasnije, u seanju, za odrasloga, svakodnevna stareva pojava nije bila ona prava i stvarna. Upravoj stvarnosti izgledao je drukije, daleko lepe i tanije nego obino ba onako kakoje izgledao na jednoj slici, na jednom portretu u prirodnoj veliini koji je ranije visio u sobinjegovih roditelja i koji se posle, zajedno sa malim Hansom Kastorpom, preselio naEsplanadu, gde je dobio mesto u salonu, iznad velikog divana od crvene svile.

Ona je predstavljala Hansa Lorenca Kastorpa u njegovom zvaninom odelu, kaoodbornika grada, u onoj ozbiljnoj, ak i pobonoj graanskoj nonji jednog prohujalogvremena, koju je kroz vekove nosila jedna istovremeno dostojanstvena i smela zajednica, i

upotrebljavala u sveanim prilikama, da bi na ceremonijalan nain sjedinila prolost sasadanjou, sadanjost sa prolou, i da bi ukazala na stalnu povezanost stvari i potovanjadostojnu sigurnost svog trgovakog potpisa. Senator Kastorp naslikan je tu kako stoji, naruiasto poploanom podu, u perspektivi stubova i gotskih lukova. Stajao je, brade


21/502

sputene, usta povuenih nanie, plavih oiju sa suznim kesicama pod njima, misaonapogleda uprav ljena u daljinu, u crnom kaputu slinom mantiji i dugom do preko kolena, akoji je, spreda otvoren, na ivici i rubu imao irok pervaz od krzna. Iz prostranih, naguntanih iopervaenih polurukava izlazili su ui donji rukavi od jednostavne materije, a manetne odipaka pokrivale su ruke do zglavaka. Oko vitkih starakih listova bile su crne dokolenice odsvile, a na nogama cipele sa srebrnim kopama. Oko vrata, pak, leao mu je irok, krut i

gusto nabran okovratnik tanjirastog oblika, spreda ugnut a sa strane uzdignut, ispod koga se,uz sve ovo, sputao niz prsnik jo i nabran batisteni abo. Ispod mike drao je starinski eirsa irokim obodom i kupastom glavom.

Bila je to izvrsna slika, stvorena rukom pravog umetnika, izraena sa dobrim ukusom uegilu starih majstora koji je nametao sam predmet, i kojaje kod posmatraa budila seanje narazne pansko-holandske slike s kraja srednjega veka. Mali Hans Kastorp ju je esto

posmatrao, bez umetnikog razumevanja, naravno, pa ipak sa izvesnim optijim i akdubokim razumevanjem; mada je samog dedu video takvog kako je na platnu predstavljensamo jedan jedini put, prilikom jedne sveane povorke u optinskom domu, pa i tada samoza trenutak, nije mogao, kao to rekosmo, da ovu njegovu sliku ne smatra za njegovu pravu istvarnu sliku, dok je u dedi svakidanjice video tako rei interim, nekog privremenog dedukoji je samo nesavreno odgovarao onom pravom. Jer ono to se razlikovalo i to je biloudno u toj njegovoj svakodnevnoj pojavi, poivalo je oito na tom nesavrenom, modaneto nevetom prilagoavanju, to su bili nagovetaji i ostaci, koji se nisu mogli sasvimizbrisati, njegovog istog i pravog lika. Tako su veliki okovratnik i iroka bela kravata bilistaromodni; ali je bilo nemogue to obeleje primeniti na onaj divni deo odela koji suokovratnik i kravata samo donekle nagovetavali, naime na panski, naborani okovratnik. Atako je bilo i sa cilindrom neobino izvijena oboda koji je deda nosio po ulici i kome je, uvioj stvarnosti, odgovarao onaj filcani eir iroka oboda sa slike, kao i sa dugim i nabranim

gerokom iji je prvobitni i stvarni lik u oima malog Hansa Kastorpa bio onaj opervaeni ikrznom optoeni talar.

Odobrio je tako svim svojim srcem to se deda pojavio ba kakav je bio i blistao u svomsavrenstvu onoga dana kad je trebalo rastati se s njim. To je bilo u trpezariji, onoj istoj odajiu kojoj su tako esto sedeli za trpezom jedan prema drugom; usred odaje Hans LorencKastorp leao je sada na odru u srebrom okovanom kovegu, okruenom poloenimvencima. Borio se sa zapaljenjem plua, boriose ilavo i dugo, iako se bio, kako se inilo,samo s mukom prilagodio ovome ivotu, i sad je leao, eto, nije se znalo da li kao pobednikili kao pobeen, u svakom sluaju sa strogo smirenim izrazom i jako izmenjen i zailjena

nosa od silne borbe, leao na svojoj paradnoj postelji, glave uzdignute na svilenim jastucima,tako da mu je brada poivala u srednjem udubljenju sveanog okovratnika, dok mu je donjideo tela bio pod pokrivaem na kome je leala palmova grana. A izmeu ruku upola

pokrivenih manetnama od ipaka, iji su prsti, iako poreani kao u prirodnom poloaju,odavali utisak hladnoe i mrtvila, izmeu tih ruku stavili su krst od slonove kosti na koji je,inilo se, neprestano gledao sputenih kapaka.

Na poetku njegove poslednje bolesti Hans Kastorp je svoga dedu viao vie puta, alipred kraj ga vie nije video. Njega su sasvim potedeli toga da gleda muke koje su uglavnomnastajale nou, samo posredno je on to oseao, po munoj atmosferi u kui, po crvenim

oima staroga Fite, po dolasku i odlasku doktora. A rezultat do koga je doao u trpezariji biobi ukratko taj da se deda sada sveano oslobodio privremenog prilagoavanja i definitivno sevratio u svoj pravi i njemu prikladan oblik sasvim opravdan rezultat, mada je stari Fita

plakao i neprestano vrteo glavom, i mada je sam Hans Kastorp plakao kao onda kad je video


22/502

svoju iznenada umrlu majku, pa uskoro potom i svoga oca kako miran i njemu tu lei naodru.

Jer bio je to ve trei put u tako kratkom razmaku vremena i u tako mladim godinama, d asmrt deluje na duh i ulapogotovu i na ula maloga Hansa Kastorpa; taj prizor i utisaknije mu vie bio nov, no sad ve sasvim dobro poznat, i kao to se oba ranija puta vladaosasvim ozbiljno i bio siguran u sebe, nimalo slabih nerava, iako je, sasvim prirodno, oseao

potitenost, tako se drao i sada, pa ak i sigurnije. Ne shvatajui praktini znaaj tihdogaaja za svoj ivot, ili pak budui detinjasto ravnoduan prema njima, uveren da e sesvet ve nekako pobrinuti za njega, on je kraj ovih kovega ispoljio izvesnu takoe detinjuhladnou i objektivno interesovanje za spoljanje stvari, koje je kod treeg sluaja, saoseanjem i izrazom ve iskusnog poznavanja dobilo naroitu, starmalu nijansu neuzimajui pri tom u obzir este suze usled uzbuenja ili usled zaraze Od plaa drugih ljudi,kao po sebi razumljivu reakciju. Tri ili etiri meseca po smrti oevoj bee on zaboravio nasmrt; sad je se opet setio, i svi ondanji utisci opet se tano pojavie, istovremeno i otro, usvojoj neuporedivoj osobenosti.

Ralanjena i izraena reima, ta oseanja bi otprilike ovako izgledala; ima u smrti neegpobonog, umnog i tuno lepog, to jest duhovnog, ali istovremeno i neeg sasvim drutog,gotovo suprotnog tome, vrlo telesnog, vrlo materijalnog, to se upravo ne moe smatrati nilepim, ni umnim, pa ak ni alosnim. Ono sveano duhovno svojstvo ispoljavalo se u

pompeznom polaganju mrtvaca na odar, u raskonom obilju cvea i u palmovim granamakoje, kao to je poznato, znae nebesni mir; dalje, i jo jasnije, u krstu meu mrtvim prstimanekadanjega dede, u Spasitelju to blagosilja, od Torvaldsena, koji je stajao elo glavemrtvakog sanduka i u velikim kandelabrima, postavljenim sa obe strane, koji su u ovoj

prilici takoe dobili crkveni karakter. Sve ove pripreme imale su oigledno svoj tani iblagotvorni smisao u onoj zamisli da je deda sada uzeo svoj pravi i istinski oblik. Ali sem

toga, kao to je Hans Kastorp dobro zapazio, iako to sebi nije glasno priznao, imale su tepripreme, sve skupa, a poglavito obilje cvea, a meu ovim naroito mnogo tuberoza, jojedan drugi smisao i prozaian smer, naime taj da ono drugo svojstvo smrti, niti lepo nitizaista tuno, ve pre nepristojno, nisko telesno, prikriju, bace u zaborav i ne dopuste da namdoe do svesti.

Sa ovim drugim svojstvom smrti bila je u vezi injenica to je mrtvi deda izgledao takotu, to vie upravo nije ni izgledao kao deda, ve kao neka votana figura u prirodnojveliini, koju je smrt podmetnula mesto njegove linosti i kojoj su ukazivane sve te pobonei raskone poasti. Onaj to je leao na odru, ili tanije ono to je lealo, nije dakle bio deda

lino, ve samo aura koja, kao to je Hans Kastorp znao, nije bila od voska, ve od posebnematerije, samo od materije: i ba to je bilo nepristojno i jedva alosno isto tako maloalosno kao to su stvari koje se tiu tela i samo njega. Hans Kastorp je posmatrao tu glatkumateriju, kao vosak utu i sirasto-vrstu, iz koje se sastojao mrtvi lik u prirodnoj veliini, licei ruke nekadanjeg dede. Na nepokretno elo spusti se jedna muva i poe da mrda rilicom.Stari Fita je paljivo otera, pazei pri tom da ne dodirne elo i sa nekim edno zamraenimlicem, kao da o onome to ini ne sme i nee nita da zna, sa uzdrljivim izrazom smernostikoji se oito odnosio na injenicu da je deda bio samo jo telo i sem toga nita vie. Ali poto

je malo letela unaokolo, muva, naglo slete na dedine prste, blizu raspea od slonovae. I dok

se to dogaalo, uini se Hansu Kastorpu da jae nego dotle osea onaj slabi zadah, slab alitako udno postojan, poznat mu jo odranije, koji ga je na stidan nain podseao na jednogkolskog druga sa nezgodnom manom zbog koje su ga svi izbegavali, i miris tuberoza


23/502

trebalo je kao uzgred da nadjaa i prikrije taj zadah, mada to i pored sveg obilja i jaine nijebio u stanju.

Stajao je kraj mrtvaca nekoliko puta: jednom sam sa starim Fitom, drugi put zajedno saujakom svoje majke Tinapelom, vinarskim trgovcem, i svoja dva ujaka Demsom i Peterom,a zatim jo i trei put, kad je jedna grupa lukih radnika, obuenih kao za praznik, nekolikotrenutaka stajala kraj otvorenog kovega da se ocrosti od nekadanjeg efa firme Kastorp i

sin. Zatim doe pogreb; trpezarija je bila puna sveta i pastor Bugenhagen iz crkve Sv.Mihaila, onaj isti to je krstio Hansa Kastorpa, sa panskim okovratnikom, odra posmrtnigovor a potom se u fijakeru, prvom u jednom dugom, dugom nizu, odmah iza mrtvakihkola, vrlo ljubazno razgovarao sa malim Hansom Kastorpom; posle ega se zavrio i tajodeljak njegovog ivota, i Hans Kastorp je odmah potom promenio dom i okolinu podrugi put ve u svom mladom ivotu.


24/502

KOD TINAPELOVIH I O MORALNOM NAHOENJU HANSA KASTORPA

Nije se to dogodilo na njegovu nesreu, jer je doao u kuu konzula Tinapela koji mujeodreen za staraoca, i u njoj mu nita nije nedostajalo: u pogledu na njega svakako ne, a isto

tako i to se ticalo zatite njegovih ostalih interesa, o kojima on jo nita nije znao. Jerkonzul Tinapel, ujak Hansove pokojne majke, upravljao je Kastorpovim nasledstvom, on jeizvrio prodaju nepokretnosti, uzeo na sebe da sprovede likvidaciju firme Kastorp i sin, uvozi izvoz, i iz svega toga izvukao nekih etiri stotine hiljada maraka, naslee Hansa Kastorpa,koje je konzul Tinapel uloio u potpuno sigurne hartije od vrednosti, uzimajui za sebe, bezobzira na svoja srodnika oseanja, na poetku svakog tromeseja dva procenta provizije oddospelog interesa.

Kua Tinapelovih leala je u dnu jednog vrta na Harvestehudskom putu i gledala naprostran travnjak, na kome se nije trpeo ni najmanji korov, na javni park sa ruinjacima inajzad na reku. Iako je imao lepa kola, konzul je svakoga jutra odlazio peice u radnju, ustarom delu grada, da bi se ipak malo kretao, jer je ponekad patio od pritiska u glavi, a u petsati se na isti nain vraao kui, posle ega se kod Tinapelovih ruavalo na vrlo kulturan iotmen nain. Bio je to ovek ugledan, u odelu od najboljeg engleskog tofa, sa buljavim,vodnjikavo plavim oima iza zlatnih naoara, rascvetana nosa, sedemornarske brade, i savatrenim brilijantom na punakom malom prstu svoje leve ruke. Njegova ena bee vedavno umrla. Imao je dva sina, Petera i Demsa, od kojih je jedan bio u marini i malo

boravio kod kue, dok je drugi radio u oevoj vinarskoj radnji i bio odreen za naslednikafirme. Domainstvo je ve godinama vodila alenova, ki jednog zlatara iz Altone, koja jeoko svojih oblih zglavaka nosila beli utirkani ri. Ona se starala da i jutrom i veerom na

trpezi bude u obilju hladnih jela, rakova, semgi, jegulja, guijih grudi i tomato Catsup sarostbifom; ona je budnim okom motrila na najmljenu poslugu kad bi konzul Tinapel

prireivao veere za prijatelje, i ona je isto tako, koliko je mogla, bila umesto majke malomHansu Kastorpu.

Hans Kastorp je rastao pod bednim podnebljem, na vetru i magli, rastao u utomgumenom mantilu, ako se tako moe rei, i oseao se uglavnom sasvim dobro. Svakako je od

poetka bio neto malokrvan, to je govorio i doktor Hajdekind, i rekao je da mu se uz ruak,posle kole, daje dobra aa portera pie vrlo hranljivo, kao to se zna, kome je doktorHajdekind pripisivdo dejstvo obnavljanja krvi i koje je svakako na osetan nain stiavalo duh

i ivost Hansa Kastorpa i blagotvorno ilo na ruku njegovoj sklonosti da dremka, kako jegovorio njegov ujak Tinapel, to jest da otomboljenih usta i bez ijedne jasne misli sanjari u

prazno. Inae je bio zdrav i normalan, valjan igra tenisa i vesla, iako je radije umesto dasam dri vesla, letnjih veeri sedeo uz dobro pie na terasi skelareve kue u Ulenhorstu isluao muziku i gledao osvetljene amce, izmeu kojih su plovili labudovi po arenomogledalu vode. I kad bi ga uli kako govori: spokojno, razumno, pomalo duboko imonotono, sa lakim prizvukom severnjakog dijalekta, tavie kad bi ga ovek samo

pogledao onako plavog i korektnog, sa njegovom dobro skrojenom glavom koja je imalaneeg starinskog, i u kojoj se izraavala nasleena i nesvesna oholost u obliku izvesne suve

nemarnosti, onda niko ne bi mogao posumnjati da je taj Hans Kastorp bio pravi i valjaniproizvod ovoga tla i da je potpuno odgovarao mestu na kome je, on sam, da se o tomepitao, ne bi u to ni trenutka posumnjao.


25/502

Atmosferu velikog primorskog grada, tu vlanu atmosferu svetskog merkantilizma iudobnog ivota, u kojoj su iveli njegovi preci, nju je on udisao sa dubokim zadovoljstvom,sa pravim uivanjem i prirodnim razumevanjem. Oseajui u nosu isparavanje vode, uglja itera, i otar miris nagomilane kolonijalne robe, gledao je na pristaninom keju kako ogromne

parne dizalice podraavaju mir, inteligenciju i divovsku snagu pripitomljenih slonova,prebacujui itave tone vrea, bala, sanduka, buradi i balona iz utrobe usidrenih morskih

brodova u eleznike vagone i skladita. Gledao je trgovce u utim gumenim mantilima,kakav je i on nosio, kako u podne hitaju na berzu, gde se, koliko je on znao, vodila ljutaborba, i gde je neko sasvim lako mogao doi u priliku da hitno poalje pozive za sveanuveeru da bi bar donekle sauvao svoj kredit. Gledao je (i to je docnije bilo podrujenjegovog naroitog interesovanja) sijaset brodogradilita, gledao je mamutska telesa

prekookeanskih brodova stavljenih u dokove, velikih kao kule, otkrivenih rtenica i propelera,poduprtih kocima debelim kao balvan, tu, na suvu, kao paralisanih u njihovoj monstruoznojbespomonosti, a na njima, kao patuljci, itava vojska radnika strue, kuje, premazuje.Gledao je kako na pokrivenim brodogradilitima, obavijenim maglom koja se pui, strerebrasti skeleti brodova u gradnji, gledao inenjere sa planovima i crteima u ruci kako dajuuputstva radnicima sve lica prisna Hansu Kastorpu, poznata mu jo od detinjstva, i kojasu u njemu budila oseanja ugodnosti, zaviaja i porodine zajednice, oseanja koja sudostizala vrhunac kad bi nedeljom pre podne u paviljonu na Alsteru, sa Demsom Tinapelomili svojim roakom Cimsenom Joahimom Cimsenom jeo suvo meso sa velikim vruimzemikama, uz au starog portoa, a potom se zavalio u stolicu i predano puio cigaru. Jernaroito u tome bio je pravi izdanak tla, to je voleo dobro da jede, tavie to je, uprkossvoje malokrvnosti i prefinjene spoljanjosti, neno voleo obine naslade ivota kao sisanemajine grudi.

Ugodno i ne bez dostojanstva nosio je on na svojim pleima visoku civilizaciju koju

vladajui gornji sloj trgovake gradske demokratije ostavlja svojoj deci u naslee. Bio jeokupan i ist kao beba, a odevao se kod krojaa koji je uivao poverenje mladih ljudi iznjegovog kruga. O njegovom rublju, briljivo snabdevenom monogramom, sloenom unjegovom ormaru engleskog stila, predano se starala alenova; i kad je Hans Kastorp radistudija otiao od kue, slao ga je redovno kui na pranje i glaanje (jer je bio uveren da sevan Hamburga u Nemakoj ne ume da glaa), i neravno mesto na manetn i kakve odnjegovih lepih koulja u boji ispunilo bi ga jakom zlovoljom. Njegove ruke, iako po oblikune naroito aristokratske, bile su negovane a koa svea, i ukraene prstenom od platine idedinim prstenom, s peatom, a njegovi zubi, malo mekani i na vie mesta oteeni, behu

opravljeni zlatom.Pri hodu i kad sedi isturao je malo trbuh, to ba nije davalo sasvim energian utisak; alije za stolom imao odlino dranje. Uspravljen, on se utivo okretao prema susedu sa kojimbi razgovarao (razumno i pomalo severnjakim dijalektom), a laktovi su mu bili lakoprislonjeni uz bedra dok bi sekao pare piletine ili veto izvlaio za to podeenim priboromruiasto meso iz jastogovih tipavica. Po svrenome obedu, prvo mu je bilo da zamoi prsteu namirisanu vodu, drugo da zapali rusku cigaretu, necarinjenu, koju je dobijao ispod ruke,

preko krijumara. Posle bi dola cigara, jedna vrlo ukusna bremenska marka po imenuMarija Manini, o kojoj e jo biti govora, i iji su se aromatini otrovi na tako prijatan nain

meali sa mirisom kafe. Svoje zalihe duvana Hans Kastorp je titio od tetnog uticaja parnoggrejanja na taj nain to ih je drao u podrumu, gde se sputao svakoga jutra da svoju kutijunapuni dnevnim obrokom. Samo protiv volje jeo bi maslac, koji mu je serviran u paretu, ane u obliku izbrazdanih kuglica.


26/502

Vidi se da je nama stalo do toga da kaemo sve to je povoljno po njega, ali mi o njemusudimo bez preterivanja i ne pravimo ga ni boljim ni gorim nego to je. Hans Kastorp nije

bio ni genije ni glupak, i ako za njegovo obeleje izbegavamo re osrednji, to je iz razlogakoji nema nikakve veze sa njegovom inteligencijom a vrlo malo sa njegovom skromnomlinou, to jest iz potovanja prema njegovoj sudbini kojoj smo skloni da pridamo izvestanvie nego lini znaaj. Njegova glava je odgovarala zahtevima realne gimnazije bez potrebe

da se suvie napree, ali on takav napor ni pod kojim uslovima i ni za jednu stvar na svetune bi bio voljan da uini; manje iz straha da sebi zada bol koliko stoga to apsolutno nijevideo razlog za to ili, tanije reeno, nikakav apsolutni razlog; i moda ga mi ba zato i nenazivamo osrednjim to je na neki nain oseao nedostatak takvih razloga.

ovek ne ivi samo svojim linim ivotom kao jedinka, ve, svesno ili nesvesno, iivotom svoje epohe i svojih savremenika, pa ako on opte i bezline osnove svojeegzistencije i smatra kao neposredno date i prirodne i tako je daleko od pomisli da ihkritikuje kao to je to zaista bio dobri Hans Kastorp, ipak je lako mogue da on osea danjihovi nedostaci nekako neodreeno smetaju njegovom moralnom blagostanju. Pojedincumogu lebdeti pred oima razni lini ciljevi, namere, nade, izgledi, iz kojih crpe podstrek zauzviene napore i za svoju delatnost, ali ako onom bezlinom oko njega, samom dobu, i

pored sve spoljanje aktivnosti u sutini nedostaju nade i smerovi, ako mu se potajno otkrijekao neto bez nade, bez smera i bez izlaza, i ako mu se na pitanje postavljeno svesno ilinesvesno, ali ipak na neki nain postavljeno pitanje o krajnjem smislu, vie nego linom,apsolutnom smislu svih napora i sve delatnosti odgovori praznim utanjem, takvo stanjestvari e gotovo neizostavno donekle paralisati napore ba kod potenog oveka, i taj uticaje, preko due i morala, moi da se protegne do fizikog i organskog dela jedinke. Da biovek bio raspoloen za znatan napor koji premaa meru onoga to se obino trai, a kaddoba ne moe da prui; zadovoljavajui odgovor na pitanje emu? potrebna je ili

moralna usamljenost i neposrednost, to se retko sree i herojske je prirode, ili pak vrlogruba vitalnost. Hans Kastorp nije imao ni jedno ni drugo, i tako je ipak nekako bio osrednji,iako u jednom neobino asnom smislu.

Mi ovde nismo govorili samo o unutranjem stavu toga mladog oveka za vremenjegovog kolovanja, ve i o kasnijim godinama, kad je ve izabrao svoj graanski poziv.to se tie njegove karijere u koli, napominjemo da je ak morao da ponovi po neki razred.Ali sve u svemu, njegovo poreklo, uglaenost njegovih navika i najzad znatan dar zamatematiku, iako lien svake strasti, pomogli su mu da napreduje, i kad je dolo vreme daodslui aki rok, rei on da nastavi studije da istinu reemo, poglavito stoga to se time

produavalo jedno uobiajeno, privremeno i neodreeno stanje i to e tako dobiti u vremenuda razmisli ta bi najvie voleo da bude, jer on to dugo nije znao, ak ni u osmom razredunije jo znao, i kad je to najzad odlueno (jer bi bilo gotovo preterano rei da se upravo onodluio), lepo je oseao da je isto tako moglo da bude i drukije odlueno.

Ali je bar jedno bilo tano: uvek je neobino mnogo uivao u laama. Kao deaiispunjavao je listove svojih svezaka crtajui olovkom ribarske kutere, barke napunjene

povrem i jedrilice sa pet katarki, i kad je u petnaestoj godini, sa jednog naroitog mestasmeo da gleda kako se kod Bloma i Fosa sputa u more novi potanski brod sa dvostrukim

propelerom, Hanza, naslikao je vodenim bojama vrlo uspelu i u pojedinostima tanu sliku

tankoga broda, koju je konzul Tinapel obesio u svojoj privatnoj kancelariji i na kojoj jenaroito prozranozelena boja uzburkanog mora data sa toliko ljubavi i vetine da je nekorekao konzulu Tinapelu da je to talent i da od Hansa Kastorpa moe postati dobar slikar

pomorskih pejzaa ocena koju je konzul mirno mogao da ponovi svome tieniku, jer


27/502

Hans Kastorp se na to samo dobroudno nasmejao i ni za jedan trenutak se nije zanosiotakvim ludostima i idejama pored kojih se skapava od gladi.

Mnogo nema, govorio bi mu ponekad ujak Tinapel. Moj novac dobie jednomuglavnom Dems i Peter, to jest ostae u radnji, a Peter e dobiti samo rentu. to pripada tebidobro je plasirano i donosie ti siguran dohodak. Ali, iveti od interesa danas nije vienimalo zabavno ako ovek nema bar pet puta toliko koliko ti ima, i ako hoe da

predstavlja neto u naem gradu i da ivi kao to si navikao, onda mora svojski jo dazarauje, zapamti to, sinko moj.Hans Kastorp je to zapamtio i potraio je poziv koji bi mu doputao da neto znai i pred

sobom i pred ljudima. A kad ga je jednom izabrao dogodilo se to na podstrek starogaVilmsa, lana firme Tunder i Vilms, koji je jedne subote uvee, dok se igrao vist, rekaokonzulu Tinapelu da Hans Kastorp treba da studira brodogradnju, da je to odlina ideja, i da

potom stupi kod njega, i da bi onda on motrio na mladia otada je visoko cenio svoj pozivi nalazio da je dodue vraki komplikovan i naporan, ali zato izvanredan, vaan ivelianstven poziv, i s obzirom na njegovu miroljubivu prirodu svakako nesravnjeno

pogodniji od poziva njegovog roaka Cimsena, sina polusestre njegove pokojne majke, kojije po svaku cenu hteo da postane oficir. Pored toga, Joahim Cimsen nije ak imao ninajzdravija plua, ali moda bi ba zato poziv na istom vazduhu, u kome teko da jeozbiljno moglo biti govora o nekom duhovnom radu i naprezanju, bio za njega svakako bolji,kako je bar, sa izvesnim omalovaavanjem, mislio Hans Kastorp. Jer prema radu je imaonajvee potovanje, mada je njega lino rad lako zamarao.

Mi se ovde vraamo na ono to smo ranije nagovestili, a to se odnosi na pretpostavku daje tetan uticaj doba na lini ivot u stanju da utie i na sam fiziki organizam ovekov. KakoHans Kastorp ne bi potovao rad? Bilo bi neprirodno da ga ne potuje. Prilike su ga nagonileda ga smatra kao neto to je bezuslovno za potovanje, u sutini nije bilo nieg vrednog

potovanja sem rada, rad je bio princip pred kojim se opstajalo i propadalo, on je apsolutumvremena, rad tako rei opravdava sam sebe. Njegovo potovanje prema radu bilo je daklereligiozne prirode i, kako se bar njemu inilo, van diskusije. Ali drugo je pitanje bilo da li gavoli; jer da ga voli, to on nije mogao, ma koliko ga inae potovao, i to iz prostog razloga tomu rad nije prijao.

Naporan rad mu je kidao ivce, brzo ga je iznuravao, i on je otvoreno priznavao da ustvari mnogo vie voli slobodno vreme, niim neoptereeno, vreme o kojem ne vise tegovinapora, vreme koje slobodno lei pred ovekom i nije ispresecano preprekama koje valjasavladati uz krgut zuba. Ta protivrenost u njegovom odnosu prema radu zahtevala je,

strogo uzevi, razjanjenje. Nije li moda bilo tako da bi njemu kako telo tako i duh prvoduh, a preko njega i telo bili voljniji i izdrljiviji za rad, kad bi u dnu due, tamo gde ninjemu samom nije bilo sve jasno, mogao da veruje u rad kao apsolutnu vrednost i kao u

princip koji sam sebe opravdava, i da ga ta misao umiri? Ovde se ponovo postavlja pitanje dali je on osrednji ili vie nego osrednji, pitanje na koje ne elimo da odgovorimo kratko i

jasno. Jer mi sebe ne smatramo za panegiriara Hansa Kastorpa i dozvoljavamo pretpostavkuda je u njegovom ivotu rad prosto malo ometao mirno uivanje u Mariji Manini.

Kad je tome dolo vreme, on nije bio pozvan da odslui vojni rok. Njegova unutranjapriroda se tome protivila i umela je to da sprei. A bilo je isto tako mogue da je sanitetski

major dr Eberding, koji je poseivao kuu na Harvestehudskom putu, u razgovoru uo odkonzula Tinapela da bi Hans Kastorp u obavezi da slui vojsku video znatnu smetnju zasvoje univerzitetske studije, zapoete izvan Hamburga.


28/502

Njegov mozak, koji je radio lagano i spokojno, tim pre to je Hans Kastorp i van kuezadrao umirujuu naviku da dorukuje uz porter, punio se analitikom geometrijom,diferencijalnim raunom, mehanikom, projekcionim crtanjem i grafostatikom, on jeobraunavao potisak sa tovarom i bez tovara, stabilnost, neispravno optereenje brodskih

prostorija, metacentar, iako ga je sve ovo ponekad stajalo muka. Njegovi tehnikicrtei, tiprojekti brodskih rebara, granice gaza i uzdunih preseka, nisu bili tako dobri kao njegova

slika Hanze na puini, ali gde je trebalo apstraktni plan dopuniti oiglednijom predstavom,oseniti crte tuem i preseke obojiti ivim bojama materijala, Hans Kastorp je u tome povetini prevazilazio veinu svojih kolega.

Kad je o raspustu dolazio kui, vrlo ist, vrlo dobro odeven, sa malim riim brkovima nasvom sanjivom licu mladog patricija i oito na putu da jednom zauzme ugledne poloaje,ljudi koji su se bavili komunalnim poslovima i dobro poznavali porodine i line prilike ato je velika veina u jednom autonomnom gradu njegovi sugraani, dakle, posmatrali suga ispitivaki, pitajui se kakvu li e javnu ulogu igrati jednom mladi Hans Kastorp. On je

bio kolenovi, njegovo ime je bilo staro i dobro, i jednoga dana, to je gotovo sigurno, moraese raunati sa njegovom linou kao sa politikim faktorom. Onda e on birati druge ili sam

biti biran i stvarati zakone, u poasnom kakvom zvanju uzimae udela u dravnim brigama,pripadae kakvoj grani administracije, finansijskoj ili moda graevinskoj, i njegov e seglas sluati i vaiti kao i drugi. Zanimljivo bi bilo znati za koju e se partiju opredeliti mladiHans Kastorp. Spoljanjost moe da vara, ali on je u stvari izgledao ba onako kako neizgleda ovek na koga bi demokrate mogle raunati, i slinost sa dedom bila je oigledna.Moda e biti na njega, postati konica, konzervativni element? To je sasvim bilo mogueali isto tako i suprotno. Jer najzad, on je bio inenjer, budui konstruktor brodova, ovektehnike i svetskog prometa. Bilo bi dakle mogue da Hans Kastorp ode meu radikale,

postane bezobziran ovek od akcije, postane bezboni ruitelj starih zgrada i prirodnih

lepota, slobodan od svih veza kao Jevrejin i bez pijeteta kao Amerikanac, sklon da prebezobzirno raskine sa dostojanstveno nasleenim tradicijama i da dravu gurne u vratolomneeksperimente, nego da se pomiri sa laganim i obazrivim izgraivanjem prirodnih ivotnihuslova i to bi bilo mogue. Da li e mu biti u krvi da smatra da Njihove Premudrosti, koje

pozdravlja dvostruka straa ispred Optine, znaju sve najbolje, ili e pak biti sklon da meugraanima podupire opoziciju? U njegovim plavim oima pod rioplavim obrvama nije semogao proitati nikakav odgovor na takva pitanja radoznalih sugraana, a ni on sam, HansKastorp, taj neispisani list hartije, svakako da ga jo nije znao.

Kad je krenuo na put na kome smo ga sreli, bilo mu je dvadeset i tri godine. Imao je tada

iza sebe etiri semestra studija na Politehnici u Dancigu i jo etiri koje je proveo naTehnikim velikim kolama u Braunvajgu i Karlsrue, tu nedavno je bez sjaja i buke, ali vrlopristojno, poloio prvi deo diplomskog ispita i spremao se da stupi kod Tundera i Vilmsa kaoinenjer-volonter, da bi se na brodogradilitu praktino usavrio. Kad je dotle doao, njegovivotni put uzeo je najpre sledei tok.

Za diplomski ispit morao je da radi naporno i dugo i kad se vratio kui izgledao je slabijinego to je to odgovaralo njegovom tipu. Doktor Hajdekind ga je grdio kad god bi ga sreo izahtevao je da promeni vazduh, i to da ga sasvim promeni. Ovoga puta, govorio je on,

Nordernaj ili Vik na Feru ne bi bili dovoljni, i ako se on, doktor, pita, Hans Kastorp treba,

pre nego to stupi u brodogradilite, da ode na nekoliko nedelja u planine.To je izvrsno, rekao je konzul Tinapel svome neaku i tieniku, ali u tom sluaju bi seovoga leta njihovi putevi razmimoili, jer njega, konzula Tinapela, ne bi ni sa etiri konjamogli odvui u planine. Planine, to nije za njega, njemu je potreban razuman vazduni


29/502

pritisak, inae bi se mogao razboleti. Neka Hans Kastorp samo izvoli sam u planine. I dobrobi bilo da poseti Joahima Cimsena.

Taj predlog je bio sasvim prirodan. Jer Joahim Cimsen je zbilja bio bolestan nebolestan kao Hans Kastorp, ve na zaista vrlo neprijatan nain; ak ih je sve mnogo prepao.Oduvek je bio sklon kataru i nazebu, i jednog lepog dana zaista je izbacio krv i navrat-nanosmorao da otputuje u Davos, na njegovu veliku alost i veliki jad, jer se ba nalazio pred

ciljem svojih elja. Po volji svojih, studirao je nekoliko semestara prava, ali gonjenneodoljivom tenjom prekinuo je studije, prijavio se za oficirskog pripravnika i bio ve iprimljen. Ali sad, evo ve vie od pet meseca kako sedi u internacionalnom sanatorijumuBerghof (upravnik savetnik dr Berens) i, kao to je pisao na dopisnicama, bilo mu je da

prosto presvisne od dosade. Ako, dakle, Hans Kastorp ve hoe da uini togod za svojedobro, pre nego to stupi na dunost kod Tundera i Vilmsa, nita nije prirodnije nego daotputuje tamo, da bi svome jadnom roaku pravio drutvo to bi za obe strane bilo vrlo

prijatno.Bilo je ve uveliko leto kad se reio da krene na put. Poslednji danijula ve su bili tu.Otputovao je na tri nedelje.


30/502

GLAVA TREA

EDNA NATMURENOST

Poto je bio preterano umoran, Hans Kastorp se plaio da se ne uspava, ali je ipak bio nanogama pre nego to je trebalo, i imao je sasvim dovoljno vremena da natenane posvravasvoje jutarnje navike vrlo kulturne navike, kod kojih je glavnu ulogu igrala gumena kada idrvena asa sa zelenim sapunom od lavendle, uz neizostavnu etkicu i da sa umivanjem ilinom higijenom povee posao oko raspakivanja i ureivanja stvari. Prevlaei brija sa

posrebrenom drkom preko obraza pokrivenih miriljavom sapunicom, on se seao svojihnejasnih snova i vrteo glavom, smeei se blago na tolike gluposti, sa oseanjem spokojnesigurnosti oveka koji se brije na dnevnoj svetlosti razuma.

Dok je brisao ruke, onako napuderisanih obraza, u gaama od fil d'ecosse-a i papuamaod crvenog safijana, on izie na balkon koji se pruao du cele fasade i bio izdeljen, premairini pojedinih soba, samo pomou neprozirnih staklenih pregrada koje nisu dopirale sasvimdo ograde. Jutro je bilo svee i oblano. itavi slojevi magle leali su nepomino na

pobonim visovima, dok su ogromni gusti oblaci, beli i sivi, pritiskivali udaljenije planine.Ovde-onde mogli su se videti delii i trake plavog neba,i kad bi se probio sunani zrak, udnu doline zablistalo bi mestace, sve belo prema tamnim smrekovim umama na padinamasa strane. Odnekud se ula jutarnja muzika, verovatno iz istog hotela gde je sino biokoncert. Akordi crkvenog pojanja dopirali su prigueno, a posle izvesne pauze sledio je mar,

i Hans Kastorp, koji je voleo muziku od sveg srca, jer je na njega delovala sasvim kao porterizjutra (to jest umirivala ga je duboko, opijala i nagonila na dreme), sluao je sazadovoljstvom, glave nagnute u stranu, usta otvorenih a oiju malo crvenih.

Dole je vijugao uzani put to vodi za sanatorijum, kojim je sino doao. Zvezdasti encijansa kratkim strukom rastao je u vlanoj travi na padini. Jedan deo zaravni bio je ograen isainjavao je vrt. Tu su bile staze posute ljunkom, leje sa cveem i vetaka peina na

podnoju jedne velianstvene jele. Jedna limom pokrivena terasa, na kojoj su stajale stoliceza odmaranje, bila je s juga otvorena, a kraj nje se uzdizala motka, obojena crvenomrko, naijoj bi se vrpci ponekad rairila zastava sanatorijumska zastava, zelena i bela, sa

lekarskim znakom u sredini: palica sa uvijenim zmijama.Po vrtu je etala neka ena, starija gospoa, mrana, gotovo tragina izgleda. Obuenapotpuno u crno, sa crnom koprenom oko smrene prosedo-crne kose, ona je bez poinkahodala po stazama, monotonim i brzim korakom, kolena povijenih a ruku kruto oputenihnapred, i ukoeno gledala pravo preda se kao ugalj crnim oima, upravljenim od dole navie,ispod kojih su visile mlitave kesice, dok joj je elo bilo izbrazdano borama. Njeno ostarelo,

junjaki bledo lice, sa velikim ustima od jada izoblienim i s jedne strane oputenim,podsealo je Hansa Kastorpa na sliku jedne uvene tragetkinje, koja mu je jednom dola dooiju, i bilo je udno videti kako je ova crno-bleda ena, svakako toga nesvesna, svoje dugekorake, pune nekog jada, podeavala prema taktu mara iji su zvuci dolazili iz daljine.

Hans Kastorp ju je posmatrao sa balkona, zamiljen i pun saoseanja, i inilo mu se kaoda njena tuna pojava zamrauje jutarnje sunce. Ali u isto vreme on razabra i neto drugo,neto to se moglo uti, neki um koji je dolazio iz susedne sobe sleva, u kojoj je pokazivanju Joahimovom stanovao ruski brani par, um koji se isto tako nije slagao sa


31/502

vedrim, sveim jutrom, ve se inilo kao da ga prlja na neki lepljiv nain. Hans Kastorp seseao da je jo sino uo neto slino, ali ga je umor bio spreio da na to obrati panju. Bila

je to neka borba uz priguen smeh i dahtanje, i njen kakljiv karakter nije mogao ostati dugoskriven mladome oveku, mada se u poetku, iz dobrodunosti, trudio da tome prida naivnoobeleje. Toj dobrodunosti moglo bi se dati i drugo ime, na primer malo bljutavo imeistote due, ili ozbiljno i lepo ime srameljivosti, ili poniavajue ime bojazni od istine i

pritvoritva, ili ak ime mistinog straha i bogobojaljivosti od svega ovoga bilo jeponeto u Kastorpovom odnosu prema umovima iz susedne odaje, a na njegovoj fizionomijito se izrazilo u ednoj natmurenosti njegova lica, kao da ne sme i nee da zna nita o onometo uje: izraz smernosti, koji nije bio sasvim originalan, ali koji je on uzimao u izvesnim

prilikama.Sa takvim izrazom, dakle, vrati se on sa balkona u sobu da ne bi dalje prislukivao ono

to se tamo zbiva, a to mu se inilo da je ozbiljno, upravo potresno, iako se ispoljavalo uzkikot. Ali u sobi se jo jasnije ulo ono to se dogaalo s druge strane zida. Bilo je to nekogonjenje oko nametaja, kako je izgledalo, jedna stolica se srui, uhvatie se, u se nekotapanje i poljupci, i uz to jo zvuci valcera, otrcane melodine fraze nekog lagera, pratilisu izdaleka nevidljivu scenu. Hans Kastorp je, s ubrusom u ruci, stajao i prislukivao protiv

Documents

Tomas Man-carobni breg.pdf