Samo kaži ne by Ginger.pdf

8/15/2019 Samo kaži ne by Ginger.pdf

1/477

Obrada Klub Brbljivica


2/477

Samo kaži ne

1

Drage naše brbljivice,

Stiže nam još jedna priča koju je ispričala Ginger. Priča o ljubavi, i današnjim porocima…

Džej i Sara su zaljubljene duše, ali svaka tvrdoglava na svoj način.

Da li će uspjeti da savladaju poroke i budu zajedno? Šta reći osim da se bacite na čitanje ove

realne priče.

Hvala našoj Ginger koja je uspjela sve ovo preljepo napisati.

A vi, drage/dragi naši, uživajte u još jednoj preljepoj priči.

Vaš Klub brbljivica!


3/477

Samo kaži ne

2

Samo kaži ne

Za Eminu, onu koja je uvek bila tu...

Za Sašu koji je verovao u mene i kada ja nisam...

Za Unu, koja me je razumela....


4/477

Samo kaži ne

3

ara

- Šta? Trudna si?!

Buljila sam u moju majku i glupavi osmeh na njenom licu. Pa, ovo je jebeno super.

Trudna je. A ima četrdeset godina. I to sa onim... Onim... Govnjivkom. Šta, kog đavola? Dobro,

dobro... Smirena sam, dobro sam, to je uostalom, njen život, a ja sam ionako planirala da joj

kažem da se selim. Odlazim iz ove kuće i od njenog dečka, kako god da mu je ime. Dobro sam,

da, da, jesam, ubeđivala sam samu sebe.

- Kako se, jebo te, to desilo?!

Oh, još uvek vičem, pretpostavljam da nisam baš toliko smirena kao što sam mislila da

jesam.

- Pa, dušo, znaš, kada se dvoje ljudi vole, oni onda imaju seks...

- Šta?!

O, Bože, ona je sišla s uma! - Samo prestani da pričaš! Molim te da prestaneš da pričaš!

- Dobro,- rekla je, ali sam mogla da vidim da nije baš preterano srećna zbog toga. Čekaj

samo kad čuje šta imam da joj kažem.

- Um... Mama? Ja odlazim...- Oštro sam udahnula, ovo je bilo mnogo teže nego što sam

mislila da će biti.

- Odlaziš?! Ne možeš da me ostaviš zato što sam trudna!

Ma, super, samo sam je još više uznemirila.

- Ne, mama, ne odlazim zbog toga. Vreme je da počnem da živim sama, okej? Imam 22

godine i već sam iznajmila kuću.


5/477

Samo kaži ne

4

Pogledala me je raširenih očiju. - Jesi?- pitala je tiho. I onda je počela da plače. Mislim,

stvarno da plače. Uvek mi je neprijatno pored ljudi koji cmizdre. Zato št o ja to ne radim. Ne

plačem. Nikad.

Mama voli da priča tu priču. Kada sam se rodila, samo sam otvorila oči i gledala oko

sebe. Ni jedna jedina suza. Čak ni kada me je doktor pljesnuo po guzici. Bez obzira na to koliko

su se svi trudili da zaplačem, bila sam toliko tvrdoglava, da su na kraju odustali.

Ono što ona ne zna, jeste da jesam u stvari jednom plakala. Kada sam imala 17 godina.

I obećala sam sebi da je to bio prvi i poslednji put. Tada i nikad više, rekla sam sebi.

Ona je, sa druge strane, potpuno dr ugačija. Mama plače sve vreme. Dok gleda televizor,dok čita knjigu, čak i kad vidi starije ljude kako se drže za ruke dok šetaju. Iritirajuće, znam. Ali,

tako je skrojena. Skoro kao da mi je ukrala sve suze čak i pre nego što sam se rodila.

Ali, ja volim da mislim da ako nemam nikava osećanja, ne mogu biti povređena.

Uspevalo mi je do sada. Kada je završila sa plakanjem. Počela je da skakuće i igra oko mene.

- Tako sam srećna, Sara! Moja bebica je porasla! A ja ću sada imati još jednu bebu...

Potpuno sama...- I opet sa plakanjem. Jesu li joj hormoni već proradili?

- Mama, nisi sama. Kako god da mu je ime je sa tobom. On ne ide nikuda.- Nisam

mogla ni da se pretvaram da sam srećna zbog toga.

- Molim te, prestani tako da ga zoveš!

- Dobro, Dejv je ovde, tako da nisi sama. I ja ću biti tu da ti pomognem kada se beba

rodi.

Pogledala me je. - Obećavaš?

Kunem se, ume da bude takvo dete ponekad. Uspela sam da ne prevrnem očima na

njeno pitanje.


6/477

Samo kaži ne

5

- Da. Obećavam. Sada moram da idem da spakujem svoje stvari. Važi?

- Dobro, dobro,- složila se, a ja sam pobegla u svoju sobu što sam brže mogla.

Džanki grad, kako ja volim da ga zovem, je najmanji grad na koji ćete ikada naići. Toliko

je mali, da ako samo jednom trepnete dok se vozite ovamo, možete da ga promašite. Svi mi

ovde poznajemo jedni druge, naše babe i dede znaju jedni druge, naši roditelji znaju jedni druge

i tako dalje. Neki ljudi iz ovog grada nikad ne napuste ovo mesto. I ne krivim ih. Lepo je ovde.

Imamo našu osnovnu školu, našu srednju školu, ali nemamo faku ltet. Pa, kada ljudi odu da

studiraju, gde god, vraćaju se kući što pre mogu. Ja nisam išla na fakultet. Dobila sam posao u

lokalnoj biblioteci, odmah posle srednje škole, uštedela nešto novca i iznajmila sebi kuću. Sada

ću živeti sama. Konačno. Volim moju mamu. Ali volim i tišinu. Treba mi tišina. Mama je jedna

glasna žena, pa je mir nešto što mi je najviše potrebno.

Takođe, ovaj grad je pun narkomana, otud i moje ime za njega. Niko se ne krije, svi su

veoma otvoreni, kada je reč o tome. Možda zato što su svi lokalci tako ponosni na sebe, i tako

ponosni na to što uspevaju da gledaju svoja posla. Sa vremena na vreme, neko od njih umre,

oni malo plaču, pa mu organizuju memorijalni turnir u basketu. Kreteni.

Rođena sam u septembru 1986. godine. Ne znam ko je moj tata, i baš me nešto ni ne

zanima. Više ne, u svakom slučaju. Jedino vanbračno dete u gradu, tako me ovde zovu. Mama

je vlasnik jednog malog restorana, čini mi se, oduvek. Moja nana je došla ovamo iz Srbije kada

je imala 25 godina. Tamo, bila je udata za jednog ambasadora. Kada im brak nije upeo,

pokupila je moju mamu, i polovinu svega što je imao. Njeno ime je Violeta, ali je svi zovu Vi.

Nana je najbolja osoba na celom svetu. Pomalo stroga, ali pretpostavljam da je to u redu. Sama

se izborila za sve što ima. Preuzela je na sebe da mene, kao i moju mamu, drži pod kontrolom.

Ne kažem da me treba držati pod kontrolom, ali ipak. Nana to pripisuje našim balkanskim

genima, ma šta to značilo. Uvek govori kako su žene sa Balkana previše svojeglave za svoje

dobro. Kada razmislim o tome... Pa, ona bi to trebalo najbolje da zna, zar ne? Mada ne vidim da

je išta loše proizašlo iz njene svojeglavosti.


7/477

Samo kaži ne

6

Nikada mi nije ni palo na pamet da napustim ovu kuću, sve dok mama nije upoznala

onog... Mog očuha, kako god da mu je ime. On je voli, znam to. Ali, nije moj otac, ali izgleda da

on to zaboravlja. Neki ljudi bi možda rekli da sam hladna kao kamen, ali u tome je stvar, zar ne?

Nikad ne pokazuj ono što stvarno osećaš. Kao što sam rekla, biću ovde da joj pomognem kadase beba rodi. Naterala me je da joj obećam to. A ja uvek održim svoja obećanja.

Kada sam konačno spakovala torbe, iskrala sam se napolje da nađem neke kutije. Ovde

je uvek sve isto, isti ljudi klimaju glavama u znak pozdrava kada me vide, uvek stoje na istom

mestu, ponekad mi se čini kao da uvek i gledaju u istom pravcu.

Trebalo je samo da neometano stignem do prodavnice i da kupim žvake i cigarete.

Znam, znam, to je odvratno. Pokušavala sam da prestanem da pušim, ali jednostavno mi nije

uspevalo. Ako ti se to ne sviđa, onda jednostavno okreni glavu na drugu stranu, i ne moraš me

gledati. Potrebna mi je moja doza nikotina da preguram dan.

Naravno da nisam mogla samo da prođem neopaženo u ovom prokletom gradu. Ova

dvojica su uvek tu negde. I ne mogu da se suzdrže a da nešto ne dobace svakoj devojci koja

prođe pred njih. Prevrnula sam očima kada sam videla njega. Već je spreman nešto da kaže.

Samo ga pogledaj. On je kao naš Džoni Bravo. Samo se nadam da ne ide naokolo govoreći„Čoveče, kako sam lep!“ i sa ogledalom u ruci. Iako, ne mogu da budem sigurna u to,

pokušavam da ga izbegnem kad god mogu.

- Hej, Crvena! Šta ima?

Baš kao što sam i rekla, ne mogu da se suzdrže. On ne može.


8/477

Samo kaži ne

7

ž j

- Čoveče. Tako mi je jebeno dosadno ovde! Hajde da radimo nešto!

Ne znam ni zašto vičem na Kevina, kada je očigledno da me uopšte ne sluša. Nikada

me ne sluša. Ali, ovoga puta, napokon, obraća pažnju na mene.

- Šta hoćeš da radiš? - pita me uz uzdah.

- Ne znam, ti imaš pamet, ja imam izgled, čoveče. Sve što znam je da mi je dosadno,-

nasmejao sam se. Ignorisao je moju šalu.

- Džej, moram nešto da ti kažem.

- Dobro... - To nije bilo ono čemu sam se nadao da ćemo raditi kada sam rekao da mi je

dosadno. Da pričamo. - O čemu?- Uzdahnuo sam. Nije mu to promaklo. Pogledao me je

postrance pre nego što je ponovo progovorio.

- Odlazim u školu sledeće nedelje.

- Ići ćeš ponovo u školu? Sada? Zar nisi malo star za to?

Ovoga puta me je pogledao kao da sam ga uvredio. To je bila izneneđujuća stvar za

videti, jer se Kevin nije lako vređao.

Imamo po 24 godine, zašto bi se, kog đavola vraćao u školu? Imamo i relativno dobre

poslove ovde, u fabrici, to je nešto kao porodični posao u gradu. Keš nije nešto naročito dobar,

ali imamo dovoljno za ovako malo mesto. I imamo puno slobodnog vremena, što je još bitnije.

- Moji baba i deda su nam ostavili nešto novca, i moji roditelji misle da je to najbolji način

da se taj novac potroši. Dolaziću kući kad god mogu, u redu?


9/477

Samo kaži ne

8

Čekaj, da li ovaj čovek, ovaj koji stoji pored mene, pokušava da me uteši? Koga je

uopšte i briga što se on vraća u školu? Nismo vezani jedno za drugo pupčanom vrpcom ili nešto

slično. Možda će mi dobro doći da budem malo odvojen od njega. Možda mogu da nađem neku

devojku, malo se zabavim, možda i da se zaljubim, i ta sranja.

- Dobro, čoveče, kako god.

- Džej, biće sve u redu,- promumlao je. Pogledao sam ga. Lik jednostavno ne odustaje.

Kevin je moj najbolji prijatelj još od osnovne škole. Nikada nismo proveli dan a da se ne

vidimo. Biće čudno kada ne bude bio ovde, ali ću preživeti. Nisam beba. Koji je njemu đavo?

- Zašto se ponašaš ovako?- pitao sam.

- Kako?

- Brate, neću umreti bez tebe!

- Ne znam, možda sam samo tužan zato što moram da idem,- slegnuo je ramenima.

- Kako god, imamo još celu nedelju, pa hajde da radimo nešto!

- Dobro. Gde idemo?- Nasmejao sam se. Takvog najboljeg druga volim pored sebe.

Poslušnog.

- Idemo do prodavnice da kupimo neki sok i pljuge, a onda ćemo videti šta dalje.

Kevin je klimnuo glavom u znak slaganja i krenuli smo.

Uprkos opštem mišljenju ljudi u ovom gradu, Kevin i ja se ne drogiramo. Jedino što

radimo jeste da popijemo po neko pivo, sa vremena na vreme. Dobro se provodimo i bez ikakve

pomoći. A i volim da se razlikujem od drugih ljudi. Pa, ako se svi drogiraju, ja baš neću. Ni za

milion godina.


10/477

Samo kaži ne

9

Viđao sam već kako ljudi propadaju, padaju na dno, i nikada ne ustaju. Nije baš život koji

bih poželeo. Uopšte. Nisam neki jebeni dobar dečko ili neko slično sranje, ali znam bolje od

toga.

Moja porodica je prilično normalna. Ili je bar bila, dok mi majka nije umrla, a otac me

ostavio. Bili su na putu do njegovih roditelja. Mene su ostavili sa drugom bakom. Pa, kako je

ispalo, sa mojom jedinom bakom, do kraja mog života. Mislim da nisam nikada ni sreo ženu

koja je dala život mom ocu. U svakom slučaju, vozili su se ka njima, kada ih je udario kamion.

Moja mama je poginula na licu mesta, a moj tata se izvukao bez ogrebotine. Imao sam 6

meseci. Jedino siroče u gardu. Tako me ovde zovu.

Posle neseće, tata me je samo ostavio ovde i nikada se više nije vratio. Pa sam ostao sa

bakom, i sada sam zauvek zaglavljen ovde. Samo se šalim. Ne bih mogao da je ostavim samu.

A i odrastao sam ovde, našao posao, i ovaj grad je jednostavno moj dom. Ne želim da odem.

Iako je prilično dosadno ovde. Većinu vremena, ne znam šta da radim sa sobom. Možda

zato ne mogu da odolim, a da ne dobacim nešto svakoj devojci koja prođe pored mene. Kao, na

primer, onoj. Vidiš li je? Upravo prolazi i ponaša se kao da poseduje ovaj grad. Mala

bibliotekarka. Nikada ne obraća pažnju na mene i to me izluđuje. Ali, ponekad uspem da je

iznerviram dovoljno, da počne da me psuje. To je jednostavno presmešno, zato što se uvek

pravi tako fina. Svi i misle da je fina, ali ja znam bolje. Ona je divlja, samo treba da znaš da

pritisneš pravo dugme. Veruj mi, a ovo je istina Božija, dobre devojke najbolje znaju kako da

budu nevaljale, a ona je jedna od njih. Kada je zovem Crvena ili Riđa, totalno se pogubi. A ova

devojka stvarno ima oštar jezik. Hoćeš da vidiš?

- Hej, Crvena! Šta ima?

Samo pogledaj tu facu, neprocenjivo.


11/477

Samo kaži ne

10

ara

Da li veruješ da neko može da se zaljubi na prvi pogled? Ja ne verujem. Ali zato verujem

da neko može da bude iziritiran na prvi pogled. Isuse. Mrzim ovog tipa. Uporno odbija da me

zove mojim pravim imenom. Uvek mora da bude neka aluzija na moju kosu. Kao da ja ne znam

koje je boje. To me stvarno nervira.

Kosa je jedina stvar na meni koju ne podnosim. Pokušavala sam da je ofarbam, ali nikad

nije uspelo. Posle par pranja, opet bude crvena. Ali, jebi ga, ako mu dozvolim da dopre do

mene. Ispravila sam ramena i prišla im bliže.

- Zdravo, Kevine,- rekla sam.

- Zdravo, Sara. Kako si?

- Dobro sam, hvala, kako si ti?

- I ja sam dobro,- rekao je i iskreno mi se nasmešio. Sviđa mi se Kevin, uvek je fin

prema meni. Ali opet, on je uvek fin prema svima. Za razliku od njegovog prijatelja.

Pogledala sam u Džeja sa svom mrznjom koju sam bila u stanju da proizvedem. On mi

se samo nacerio. To mi je bilo i više nego dovoljno. Svaki put kada ga vidim dobijem

neverovatan poriv da mu otkinem glavu. Kako može da bude toliko iritantan? Možda ide na

neke časove ili sedi budan noćima i radi na njegovom opakom planu koji se zove„Kako da

iznerviraš deset ili više ljudi u toku samo jednog dana“.

Prošla sam pored njih što sam pre mogla, vodeći računa da ne budem neprijatna prema

Kevinu. Nije on kriv zato što je Džej kreten. Toliko puta ranije sam rekla sebi da mu neću

dozvoliti da dopre do mene, ali on svaki put uspe da me iznervira.

Nabavila sam sve po šta sam došla i uputila se kući. Imala sam puno posla. Ko bi rekao

da imam toliko stvari? Ovo će biti dug dan. Sa jedne strane, tužna sam što idem, ali sa druge,


12/477

Samo kaži ne

11

vreme je da krenem napred. Neke grozne stvari su mi se desile dok sam živela u ovoj kući.

Volela bih da ih zaboravim što je pre moguće.

Bila sam debelo dete. Ne mislim slatko, buckasto, simpatično dete koje stariji ljudi vole

da gnajve i štipaju za obraze. Mislim debelo. Stvarno debelo. Sa crvenom kosom i pegama,

moje detinjstvo je bilo pakao. Mama je želela da budem srećna, a biti debeo i srećan u njenoj

knjizi je isto. Nije isto. Ne, gospodine.

Deca umeju da budu okrutna, deca jesu okrutna. Uvek postoji ono jedno najokrutnije u

svakom gradu. Za mene, to je bila Ajvi. Plava devo jčica, sa gomilom podanika, čak tokom

osnovne škole. Pa, pretpostavljam da je i Hitler imao podanike u tim godinama. Zvala me je

Pegavo čudovište godinama. Kao i njeni mali, odvratni podanici.

Jednog dana, imali smo možda oko deset godina, napala me je na igralištu. Gomila dece

je bila iza nje i svi su vrištali: - Pegavo čudovište, Pegavo čudovište. - Ajvi se samo smejala, a

sva druga deca su bila taaako srećna što će učiniti nju srećnom. Bila sam očajna, a ona je bila

oduševljena time. To je mogao biti najgori dan u mom životu, i verovatno bi i bio, da se Emili nije

pojavila. Poznavala sam je iz škole, ali nismo se družile. Sa mnom se niko nije družio iz straha

od toga šta bi Ajvi rekla.

- Hej, Ajvi!- povikala je destogodišnja Emili preko igrališta. Ajvi se okrenula ka njoj sa

najslađim osmehom na licu. - Da?

- Dođi ovamo na sekund, hoćeš li?

- Zašto?- pitala je Ajvi sa istim izrazom na licu koji će ostati tu čak i petnaest godina

kasnije. Onaj izraz koji govori: -Vi ste svi samo smešni, obični smrtnici, i trebalo bi da budete

počastvovani pažnjom koju sam odlučila da vam pružim.


13/477

Samo kaži ne

12

Emili nije odgovorila. Samo je mirno nastavila da stoji na istom mestu i čeka Ajvi da joj

priđe. Sa dramatičnim uzdahom, Ajvi je ostavila svoje podanike da završe ono što je započela

sa mnom, i polako odšetala do Emili.

Sad, zamisli jednu visoku devojčicu sa plavom kosom i kikicama, u roze odeći i sjajem

za usne. Zamisli drugu, nisku devojčicu sa crnom kovrdžavom kosom, u iscepanom šorcu i

prljavim licem. Emili je izgledala kao da je upravo ispuzala iz rudnika. Čak i iz daljine sam mogla

da vidim koliko je Ajvi zgrožena Emilinim izgledom. Poznavala sam taj pogled kao svoj dlan. Isto

tako je i u mene gledala.

- Stvarno bih volela da je vi svi ostavite na miru,- rekla je Emili, dovoljno glasno da je

čuju svi na igralištu. Ajvin osmeh se iste sekunde zaledio.

- Oh, stvarno? Ti bi volela to, zar ne?

- Da. Aha,- Emili je klimnula.

- Ili šta?

Sećam se da sam pomislila: - Ovo se neće završiti dobro.

Sada je Emili bila ona sa opakim osmehom na licu. Bez reči, podigla je ruku punu blata i

nabila je pravo u Ajvino lice. Sa drugom rukom ju je uhvatila za jednu kiku, kako bi se osigurala

da Ajvi ne može da se pomeri. Bila sam impresionirana. Podanici su misteriozno nestali.

- A sada,- Emili je opet rekla, jasno i glasno, - ja bih stvarno, stvarno, stvarno mnogo

volela kada bi je vi svi ostavili na miru. Je li to u redu, što se tebe tiče, Ajvi?

Između vrisaka, Ajvi je klimnula glavom. - Super. Hvala ti,- rekla je Emili ljubazno i

pustila je. Sve što smo mogle da vidimo je Ajvina pozadina dok je bežala od Emili.

- Hvala ti, - rekla sam, prilazeći joj.


14/477

Samo kaži ne

13

- Ma, ne pominji to,- odgovorila je Emili, brišući blatnjavu ruku o pantalone.

- Ja sam Emili,- rekla je, pružajući mi ruku.

- Sara,- promucala sam, pokušavajući da budem kul, ali sve što sam stvarno želela je

bilo da je izgrlim i izljubim svuda po tom blatnjavom licu.

- Drago mi je,- nasmejala se kad je videla da sam prihvatila njenu prljavu ruku.

Stajale smo tako, ne znajući šta dalje. Onda je ona progovorila.

- Znaš,- rekla je i pogledala me kao da procenjuje da li sam uopšte vredna truda, pa

slegnula ramenima, i nastavila.

- Jednom davno, živela je jedna devojka sa pegama. Svi su joj se smejali, dok jednog

dana, zgodni princ nije došao u njihovo kraljevstvo. Odmah se zaljubio u tu devojku. Kada su ga

pitali zašto je izabrao baš nju, pored toliko drugih devojaka, rekao je da je to zato što je

drugačija od svih ostalih, zbog njenih pegica. Od tada, svaka devojka u kraljevstvu je crtala

pege po licu. Sve dok jednog dana nije počela da pada kiša. Sve lepotice su završile sa prljavim

licem, osim devojke koja je imala prave pege. Udala se za princa i živeli su srećno do krajaživota.

- Hvala ti, Emili,- rekla sam opet, ne pronalazeći bolje reči.

Samo se nasmejala.

Tek godinama kasnije sam saznala da je izmislila tu priču. Ali, tog dana sam znala da

sam pronašla najboljeg prijatelja za ceo život.


15/477

Samo kaži ne

14

ž j

- Zašto ne ostaviš tu jadnu devojku na miru?- Kevin me je pitao, čim nam je Crvena

okrenula leđa.

- Ne znam,- odgovorio sam iskreno. To je bila istina, ne znam zašto joj to radim. Nije baš

da uživam kada me naziva drkadžijom, kretenom, ili kako god. Sviđa mi se kako se uvek

iznervira kada god joj se obratim, to je tako neodoljivo. Niko ne reaguje na mene kao ona. I to

mi se dopada. Možda je sve vreme bockam, zato što želim da se družim sa njom, a ne znam

kako da joj se približim.

Sećam se kada sam je video prvi put, ili sam bar mislio da je prvi put. Kevin i ja smoradili ono što radimo svaki dan, kada je izašla iz biblioteke.

- Hej, ko je to?- pitao sam Kevina.

- Sara,- rekao je.

- Pa, baš ti hvala, Kev! Ko je, do đavola Sara?

Bez obzira na to koliko puta da mu kažem, on jednostavno ne kapira da nisam u stanju

da mu pročitam misli.

- O, mislio sam da je poznaješ. Znaš, s obzirom da su tvoja baka i njena najbolje

drugarice,- rekao je. - I prestani da vičeš na mene!

- Dobro, izvini,- promumlao sam, nesvestan onoga što mi izlazi iz usta. To je Sara? Zar

nije ona, kao...debela? Nisam mogao da se setim kada sam je poslednji put video. Možda prepar godina. Pogledao sam je malo pažljivije, aha, to je ona. Niko nema kosu kao ona. I, čoveče,

stvarno je jebeno zgodna! Vilica mi je pala.

- Da li je bila u školi ili tako nešto?- postavio sam još jedno pitanje. Kevin se sada

okrenuo ka meni.


16/477

Samo kaži ne

15

- Ne,- rekao je. A to je značilo, ne, nije bila u školi, i ne, nemoj to da radiš. Nisam

obraćao pažnju na drugo ne.

- Pa, kaži mi, moj dobri prijatelju, da li je još uvek sa onim kretenom Dinom?- Mali grad,

svako zna tuđa posla. Taj Din je nešto posebno. Vukao ju je naokolo kao kuče.

Devetnaestogodišnjak u to vreme, nije me moglo biti manje briga za neku tamo devojku koju

sam nekada poznavao. Par puta sam čuo kako njena baka govori mojoj da bi trebalo da ga

ostavi. Da li je konačno to uradila?

- Ne,- Kevin je ponovio još jednom. Nasmešio sam se. Dobro za nju.

- Konačno ga je šutnula?

- Ne,- ponovio je, mršteći se. Da li postoji neka druga reč u Kevinovom vokabularu osim

ne? Ne, ne, ne...

- Kako to misliš, ne?

- Pa, Džej, kada kažem ne, onda to obično znači ne,- moj drugar je počeo da gubi

strpljenje sa mnom. A to je značilo da ću čuti celu priču, samo da bi mogao da me skine savrata.

- Ostavio ju je, i smuvao se sa Ajvi. Nije joj čak ni rekao. Sama ih je videla. Šta se posle

toga desilo, ne znam. Ali, izgleda mi kao da joj je bolje bez njega.

- Kako dođavola znaš sve to?

Koliko god da je bilo zabavno čuti sve ovo, nikada nisam gledao na Kevina kao nanekoga ko tračari.

- Melisa mi je rekla. A sada me ostavi na miru,- rekao je. Da, Melisa, Kevinova sestra.

Ona voli da tračari, Bog je blagoslovio.


17/477

Samo kaži ne

16

- Okej, samo još jedna stvar, i prestaću da te gnjavim,- dodao sam brzo.

- Pitaj, ako moraš...- Kevin je rekao, ali nije zvučao preterano srećno zbog toga. Možda

je već znao šta ću ga pitati. U stvari, sigurno je znao, po izrazu na njegovom licu.

- Pa, um... Ona je onda slobodna sada?

- Da.- Konačno, nova reč! - Ali nemoj ni da se usudiš da pokušaš nešto sa njom.

- Ha, ha... Baš smešno, izgleda kao da pokušavaš da mi kažeš šta da radim.

- Ozbiljan sam, Džej. Samo... Nemoj. Ostavi je na miru.- Zatresao je glavom, mršteći se

na mene.

- Zašto dođavola ne? Ako budem hteo, uradiću to!

Uradiću njoj nešto ili svašta je bilo ono što sam hteo da kažem. Ako budem hteo, ali

neću. Kevin ne mora to da zna.

- Kako god,- slegnuo je ramenima. - Ionako mislim da ni neće hteti da ima bilo šta sa

tobom. Već je bila sa jednom budalom, a ako je pametna, izbegavaće drugu.

I to je bilo to. Nisam imao odgovor na taj komentar. Ali jesam pokušavao da joj se

približim. Kao što je Kevin rekao, pametna je. Nije želela još jednu budalu u životu, bar ne još.

Ponekad mi stvarno ide na nerve.

Kevin i ja se smo se upoznali kada smo imali otprilike oko pet godina. Kao jedino dete,

iznenađujuće, nisam odrastao sam. To je bilo tako samo zahvaljujući Kevinu. Osećam se kao

da je uvek bio pored mene. Zahvaljujući njemu, znam kako izgleda prava porodica. Ne kažem

da baka nije moja prava porodica. Ali, Kevin je imao i mamu i tatu i sestru. Sve što sam ja imao

je baka. Uz Kevinovu porodicu, nikada se nisam osećao zapostavljeno. Uvek su me zvali kod


18/477

Samo kaži ne

17

njih za Božić, Uskrs i svaki rođendan u njihovoj kući. Osećao sam se skoro kao deo njihove

porodice. Skoro.

A sada, to je očiglednije nego ikad. Kevin odlazi, a dobri stari Džej ostaje ovde. Sam.

Nije da nemam druge prijatelje osim njega. Imam. Ali Kevin... On je porodica. Uzdahnuo sam.

Znao je da će mi nedostajati, zato je i pokušavao da me uteši.


19/477

Samo kaži ne

18

ara

Kažu da sam arogantna, kažu da sam uobražena, kažu da mi je glava uvek u oblacima i

da ne obraćam pažnju na svet oko sebe, zvali su me Bu Radli posle one glupave stvari koju

sam izvela sa Dinom, ali stvar je u tome, što ja stvarno ne volim ljude. Uvek nađu neki način da

te sjebu.

Nisam bila jedna od onih koja mora da bude sa nekim, samo da ne bih bila sama. Ne biti

sa nekim ima svoje razloge. Ne biti sa nekim je izbor. Uvek je bolje ne biti sa nekim, nego biti sa

bilo kim.

Bar sam bila takva dok nisam srela njega. Dina. Imala sam 17 godina kada je uskočionepozvan u moj život. Odjednom, sa nijm, počela sam da se osećam kao da pripadam negde. U

ovom gradu, u mojoj koži, u mom životu.

Sve dok on nije postao moj život i rastrgnuo me na komade. Posle svih ovih godina, još

uvek pokušavam da se pokupim. Nepotrebno je reći da ne uspevam, i to strašno.

Din je bio moj prvi momak, momak. Bila sam iznenađena što je izabrao mene, s obzirom

na to kako sam tada izgledala. Hej, možda jesam bila debela, ali sam ipak ima la ogledalo u

kući. Znala sam da izgledam grozno. Ali, sada, posle toliko godina, znam i da sam zasluživala

bolje, bez obzira na to kako sam izgledala.

Din je uvek pokušavao da bude neki kao kul momak u ovom našem gradu. Imao je par

prijatelja i svi su oni izgledali mnogo bolje od njega, takođe, bio je srednje dete i njegovi roditelji

mu nisu posvećivali dovoljno pažnje. To su neke stvari koje možeš da vidiš odmah. Pa, ne baš

da vidiš, koliko moraš da ga slušaš kako kuka o tome sve vreme. Za neke druge stvari, morašda kopaš malo dublje. (Prijateljski savet- nemoj.)

Ljudi govore da žele unutrašnju lepotu. Možda i žele, ali samo ako je ta unutrašnja

lepota upakovana u zgodno telo. Din nije bio drugačiji. Zvao me je svojom devojkom, ali sam


20/477

Samo kaži ne

19

mu zapravo bila zamorče. Sve vreme dok smo bili zajedno, koristio me je samo da vidi koliko

daleko može da ide. A da ti kažem, išao je prilično daleko. I zato što sam ja bila jedna glupa

krava, dozvoljavala sam mu to.

- Znaš, Sara,- pričao bi mi sa dosadom u glasu, - Ne znam zašto malo ne vežbaš.

Mislim, nisi toliko ružna, i mogla bi da izgledaš prilično pristojno ako ofarbaš tu tvoju groznu

crvenu kosu i izgubiš... Hm, ne znam, oko 10 kilograma? 20? Možeš ti to. Ja ću te čak i ostaviti

na miru, na koliko god vremena želiš, i kada smršaš možemo ponovo da budemo zajedno.

Onda bih ja pokušavala da ne jedem, ali sam se tešila hranom, i nisam uspevala. Jedina

stvar na koju sam mogla da mislim, bila je, ako me ostavi, umreću. Patetično, znam.

Posle nekog vremena bi mi rekao: - Volim te, moja mala buco, baš me briga kako

izgledaš.- I ja bih onda zahvaljivala Bogu zato što mi je poslao ovog dobrog momka.

Ali, većinu vremena je bilo ovako: - Uvek sam sanjao o tome da imam tako zgodnu

devojku pored sebe, i da mi svako kaže „Vau, Din, kako dobru ribu imaš! Svaka čast.“ I, Sara,

hajde da se ne lažemo, to nikada nećeš biti ti.

Konstantno bih klimala glavom na svaku njegovu reč i bila sva patetična i očajna, sve

vreme, sa jedne strane, a zahvalna što je ostao sa mnom sa druge.

Sve dok nije našao dobru ribu i ostavio me bez ijedne reči. Nije mi čak ništa ni rekao,

sama sam ih videla na gradskom trgu, kako se grle, ljube i šta god već rade ljudi koji su

zaljubljeni. Srce mi je bilo slomljeno. Dobra riba je bila Ajvi, ako slučajno misliš da stvari nisu

mogle ispasti gore. Pretpostavljam da, kada si dobra riba ne govoriš ne nikome i jednostavno

odlaziš u krevet sa bilo kim kome se diže na tebe.

Umesto da postanem sva slomljena i jadna, ja sam se naljutila. Čoveče, kako sam samo

bila ljuta! Vrata moje kuće su bila zatvorena, vrata mog srca su bila zatvorena. Niko me nije čuo

ni video tri meseca, osim Emili.


21/477

Samo kaži ne

20

Ona je došla kod mene tog dana i našla me kako se krijem u ormanu. Najgore je bilo to

što sam plakala. Kao neka jebena beba. Kada me je izvukla napolje i uverila se da se neću

ubiti, Emili je iskoristila svoj učiteljski glas (čak i u 17 godina je znala ljudima da pokaže grubu

ljubav kada im je to bilo potrebno), i rekla:

- Okej, ovde neće biti nikakvih sladunjavih momenata iz filmova. Ali, ovo ću ti reći. Kada

imaš dobro srce, pomažeš i više nego što treba, veruješ više nego što treba, daješ više nego

što treba, voliš više nego što treba, i na kraju uvek izgleda kao da završiš povređena i više nego

što treba. Tako da, nemoj. Nemoj više da imaš dobro srce. Podigni glavu visoko i pokaži mu ko

si u stvari i koliko jaka možeš da budeš. Osvetićeš mu se tako što ćeš se praviti da te nije briga.

Vratiće se on, kada mu dosadi ona drolja, a onda ćeš mu reći ne. Jer te tada više i neće

zanimati.

- Stvarno misliš da će mi se vratiti?- pitala sam cmizdravo.

- Da,- odmah je odgovorila. Nije bilo nikakve sumnje u njenom glasu. - A ti ćeš mu reći

ne !

- Hoću?

- Hoćeš, obećavam ti.

Nepotrebno je reći da nisam poverovala ni u jednu reč koja joj je izašla iz usta. Cela tri

meseca, dok je trajao letnji raspust, nisam napustila kuću. Jedini ljudi koje sam pristajala da

vidim bile su Emili i mama.

I gubila sam na težini, što je bilo jako čudno, jer sam uvek jela na nervnoj bazi. Samo

što, ovoga puta, nisam mogla ništa da stavim u usta. Na nekom nivou bilo je kao da sam se

nadala da, ako uspem nekako da nestanem, moje srce više neće biti slomljeno, i bol zbog

gubitka će nestati. Nije.


22/477

Samo kaži ne

21

Ipak, jednog jutra, posle mnogo vremena, pogledala sam u ogledalo. I tamo je bila neka

devojka i gledala je u mene. Izgledala je kao ja, ali je bila mršava. Trepnula sam. I ona je.

Podigla sam ruku. I na moje iznenađenje, i ona je uradila isto. Nasmešila sam se i osetila radost

po prvi put nakon toliko meseci.

Odjednom, tog dana, osetila sam se spremnom da izađem napolje. I jesam. Nije bilo

ptičica koje mi pevaju dobrodošlicu u moj novi život. Niti jednoroga sa dugama koje izleću iz

njihovih guzica. Sve je bilo isto, spolja i iznutra. Osim jedne stvari. Din je napustio grad. Niko

nije znao gde je, ni da li se vraća.

Pa sam se pomirila sa sudbinom. Neće mi se vratiti.

Ili sam bar tako mislila, sve do pre par dana. Bila sam na putu na posao. Din više nije

okupirao moje misli sve vreme, kao ranije, ali noću, kada sam se osećala usamljeno, našao bi

svoj put do mene. Sada sam osećala samo neki tup bol, a ne razarajuću tugu kada mislim na

njega.

U istom trenutku kada sam se uhvatila za kvaku, neko je pozvonio. Otvorila sam vrata

bez razmišljanja. I eto njega. Gospodin Ja Hoću Dobru Ribu , ofucan kao mačak u februaru.

Usta su mu se širom otvorila, kao i moja kada me je video.

- Sara? Jebo te, super izgedaš!

Suptilnost nikad nije bila jedna od njegovih vrlina.

- Hm. Hvala,- rekla sam, osećajući potrebu da se smejem, plačem i povratim, sve u isto

vreme. Buljio je u mene, kako mi se činilo, satima.

- Šta hoćeš?- konačno sam upitala. Slegnuo je ramenima. Čudno kako je moj prvi poriv

bio da ga napadnem, kao da nisam provela pet godina želeći da mi se vrati.


23/477

Samo kaži ne

22

- Samo da te vidim,- promumlao je. Namrštila sam se na njega. Sa Dinom, nikada nije

Samo da te vidim , on nikada ne dolazi, osim ako mu nešto ne treba. Pa sam ga pitala ponovo.

- Šta hoćeš?

- Um, Sara, znaš... Napravio sam grešku... Um... Možemo li da uđemo unutra?- Vrpoljio

se na tremu.

- Ne bih rekla, - odgovorila sam. - Kaži šta hoćeš, imam neke stvari da završim.- Nije

bilo šanse da mu stavim do znanja da sam čekala na ovaj trenutak sve ovo vreme. I tek tako, on

se spustio na jedno koleno i izvadio prsten iz džepa. Htela sam da pobegnem, ali nisam mogla

ni da mrdnem. Htela sam da kažem nešto, bilo šta, ali nisam nalazila reči. Možda imam srčaniudar, molim te, Bože, daj da imam srčani udar, pomislila sam. Protumačio je moju ćutnju kao

odobravanje da nastavi.

Din se nakašljao i izrecitovao mi jebeni govor.

- Sara, znaš šta osećam prema tebi. Možda nisam bio tako dobar u pokazivanju toga, ali

ti znaš. I žeilm da provedem ostatak mog života sa tobom, i žeilm da me voliš onako kako samo

ti umeš. Niko me nije voleo kao ti, mala. Sjebao sam stvari, ali ću ih popraviti. Znaš da hoću.

- Gde si, jebo te, bio sve ove godine?

- Oh, mala, Ajvi me je prevarila, ona je jebena kučka,- rekao je ustajući. - Morao sam da

odem odavde i da probistrim glavu. Bio sam na Aljasci, radio sam. Pokušavao sam da te

zaboravim, ali nisam mogao. I, šta kažeš? Da li kažeš da?

Da vidimo... Da li kažem da? Iživljavao se nada mnom, dok sam još bila naivna

devojčica. Onda me je ostavio, samo da bi mogao da bude sa najvećom droljom u gradu, istom

onom koju sam mrzela još od svoje desete godine. Posle toga, ona ga je prevarila (pa, karma je

kučka, ozbiljno) i on je pobegao na Aljasku, radeći tamo ko zna šta. Nije da je mene briga šta je

on tamo radio. I sada se vratio i hoće da me oženi? Ne bih rekla.


24/477

Samo kaži ne

23

- Nemam više 17 godina, Din. Ne možeš samo da odeš na Aljasku i da se vratiš pet

godina kasnije i pitaš me da se udam za tebe.

- Znam, ali možemo da budemo vereni dok ne razmisliš o tome, pa posle možemo da se

venčamo. Uzmi koliko god vremena ti treba. Ćekaću te.Znaš da je to ono što želiš.

- Ne,- rekla sam, iznenađena time koliko sigurno u sebe zvučim. Ali, kada je ta reč, samo

ta jedna reč izašla iz mojih usta, znala sam da je istinita. Ne želim ovo, nisam želela njegov

glupavi prsten, a sasvim sigurno nisam htela da se udam za njega.

- Čekaj... Mislio sam da si pristala...- zbunjeno me je pogledao.

- Ne,- ponovila sam, ovoga puta glasnije.

Bio je povređen. Ili je možda bio razočaran što nije sve ispalo onako kako je on hteo. Ko

zna. Ja? Ja sam definitivno bila razočarana. Sve ovo vreme sam se nadala da će se vratiti.

Čekala sam ga da se vrati godinama. I kada se napokon to desilo, nisam ga više želela. Bilo je

prekasno.

Znači, ovako to izgleda? Kada dobiješ ono što želiš? Kada konačno dobiješ odgovor naono pitanje šta ako?

Ljudi govore da je bolje da znaš i budeš razočaran, nego da ne znaš, a da se uvek pitaš.

To je sranje. Misliš da je činjenica što sam dobila moj odgovor bila oslobađajuća? Da je to bio

jedan od onih trenutaka u životu kada napokon dobiješ, šta god da je trebalo da dobiješ? Jedna

od onih situacija kada pronađeš poslednji deo slagalice i svaka prokleta stvar u tvom životu

legne na svoje mesto?

Ne, bilo je grozno, bilo je razočaravajuće. Zato što, u tom trenutku, znala sam, ne postoji

više ništa što mogu da izgubim. Ili želim. Bila sam slobodna.

I bila sam sama. Nisam imala više čemu da se nadam.


25/477

Samo kaži ne

24


26/477

Samo kaži ne

25

ž j

Ne sećam se mnogo mog detinjstva. Možda samo nekih bljesaka koji mi dolaze u svest

baš pre nego što se ujutru probudim ili pre nego što zaspim. Sećam se da je baka puno plakala,

ali da nisam mogao da razumem zašto. Naravno, sada znam, plakala je zato što je izgubila

svoje jedino dete, i možda zato što je zaglavila sa mnom. Sa malim mršavim, plavokosim

dečakom, bez igde ikoga na celom svetu. Osim nje. Baka je bila moj jedini roditelj, moja mama,

moj tata, moj najbolji prijatelj. Ona se najbolje brinula o meni. Sa njenim mužem, koji je bio

mrtav već petnaest godina i sa ćerkom koja je bila mrtva par meseci, ipak me je uzela. Kada me

niko drugi nije želeo, ona je bila tu.

U našoj kući ne postoji ni jedna naznaka da je moj otac ikada postojao. Do današnjeg

dana, nemam pojma kako on izgleda. Nema nikakvih slika, nema nikavih dokaza o njemu. Što

se bake tiče, siguran sam da će se do kraja života ponašati kao da ga nikada nije ni upoznala.

Ja sam došao na ovaj svet nekim čudom, ako neko pita nju.

Ne da bi se neko usudio da je pita. Baka može da bude veoma zastrašujuća žena. Veruj

mi, znam to.

- Ne želim da pričam o čoveku koji ostavlja svoje jedino dete, ne želim da pričam o

čoveku koji nema muda,- rekla bi. A posle toga: - Slušaj me, dečko, slušaj me dobro. Ti nemaš

čega da se stidiš. To nije bila tvoja krivica. Već njegova. I uvek će biti njegova. To ide na

njegovu dušu. Ti nisi ništa loše uradio.- Klimao bih glavom na njene reči, ali posle nekog

vremena bih morao da pitam. - Bako, ali šta ako dođe po mene?

- Oh, dušo,- rekla bi, grleći me jako, - neće doći po tebe. Ali, ako bude došao, reći ću

mu da ode pravo u pakao, zato što, ja ne dam mog malog dečka nikome. Čuješ li me?


27/477

Samo kaži ne

26

To mi je bilo dovoljno. Znala je kako da me smiri, zato što, dozvoli da ti objasnim, kada si

siroče, to izgleda kao da sva krivica ovoga sveta počiva na tvojim ramenima. Osećaš krivicu

zato što si preživeo, osećaš krivicu zato što nemaš pravu porodicu, a onda te je sramota zato

što to osećaš. I posle toga počneš da radiš neke stvari koje ne bi normalno radio, pokušavaš daodrasteš što pre. A moje odrastanje je imalo puno veze sa mestom u kome sam odrastao.

Ovaj grad je čudno mesto za život. Zamisli rupu koje je okružena šumom. Gde god da

pogledaš- zeleno. Nije tako loše, kažeš? Pa, da ti ja kažem nešto. Kada si okružen mestima

koje možeš da iskoristiš da nešto sakriješ, teško je odoleti. Ovaj grad je blagoslov za dilere

droge. Ovde, možeš da kupiš drogu na trafici. Na jebenoj trafici, kunem se.

Dok je većina mojih vršnjaka bila zainteresovana da isproba neke nove stvari, i tu mislim

na travu, spid i gomilu drugih stvari, ja sam hteo da budem drugačiji. I iskreno, bio sam i mal o

uplašen. Kao što sam već rekao, video sam šta to sranje može da napravi od čoveka. Nije baš

zabavan način za umiranje. Tako da sam pronašao sebi drugačiju zanimaciju, seks. Što i nije

bilo tako teško, jer je većina devojaka smatrala da dobro izgledam, da sam sladak, zgodan ili

šta god.

Imao sam oko 15 godina kada sam prvi put imao seks. Sa devojkom koja se zove Helen,

što je njeno pravo ime, Mrva, što je njen nadimak, i drolja, što je... Pa, njen hobi. Mrva me je

jurila oko šest meseci ili tako nešto i meni je to bilo prilično čudno, zato što nisam imao pojma ni

o čemu u to vreme. A ni činjenica da je starija od mene tri godine i već ima dete, sa nekim

bezveznim likom koji je pobegao od nje čim je čuo da reč trudna izlazi iz njenih usta, mi nije

mnogo pomogla. Nisam imao nikakve šanse.

U svakom slučaju, kao petnaestogodišnjak, napaljen do bola, dozvolio sam joj da me

uhvati. I ona me je naučila da jebem. Mrva je bila moja učiteljica, da se tako izrazim, ali nikada,

nikada nisam imao nikakva osećanja za nju. Viđam se sa njom već skoro deset godina, i znam

da je zaljubljena u mene, ali ja jednostavno ne mogu. Nije mi čak ni privlačna.


28/477

Samo kaži ne

27

Totalno je opsednuta društvenim mrežama, a to me je uvek izluđivalo. Ali, ono što mi

najviše smeta je zanemarivanje njene ćerke. Dobro, mala ima šta da jede i da obuče, ali nema

tu ljubavi. Mrva bi me prošvercovala u svoju sobu i imala seks sa mnom cele noći, dok

devojčica plače u drugoj sobi. Tek kada bi ona bila zadovoljna, mala bi došla na red.

Dok sam bio mlađi, nisam baš obraćao puno pažnje na to, jedina stvar koja mi je bila

važna je koliko dugo mogu da izdržim i koliko će puta ona vrisnuti moje ime u toku noći, znaš

već...

Ali, sada... Ponekad se uhvatim kako razmišljam o tome koliko mrzim Mrvu, i koliko mi je

žao male. Zato je izbegavam. Ali, istina je, da mi baš nešto i ne ide. Zna kako da me namami,

zna kako da mi se približi, a ja joj to dozvoljavam.

Može se reći da prodajem dušu đavolu samo zarad malo seksa.


29/477

Samo kaži ne

28

ara

Emili je svratila do mene kako bi mi pomogla da prebacim stvari iz mamine kuće. I htela

je da vidi kuću koju sam iznajmila. Udaljena je oko petnaest minuta od stare kuće, pa tako neću

biti daleko od mame kada se porodi. Već je opremljena sa nameštajem, tako da treba da

prenesem samo moju odeću, posteljnu i sudove.

Emili je otišla iz roditeljske kuće istog dana kada je napunila osamnaest godina. Posle

toga je otišla na fakultet, i vratila se ovamo čim je diplomirala. Sada, radi u školi, predaje

drugom razredu. Živi malo izvan grada, ali ima kola, tako da se viđamo skoro svakodnevno.

- Znači, konačno si odlučila da se isleiš iz majčine kuće. Bilo je i vreme, zar ne? - pitala je

dok sam otključavala vrata.

- Aha, i to baš na vreme,- rekla sam.

- Što? Je li ti onaj, kako god da mu je ime, uradio nešto? - Mrzela je mog očuha skoro

koliko i ja. Dobro, ne mislim da smo ga stvarno toliko mrzele. On je samo jedna mnogo iritantna

osoba, koja pokušava da bude kul, i koja previše govori „Super “. Stvarno želim da mama bude

srećna. Ali, on je preveliki davež. Pokušava da bude drugar sa mnom, i takve stvari.

- Ma jok... Mama je trudna.- Saopšila sam vest mojoj drugarici.

- Šta? Ana je trudna? Kako se dođavola to desilo?- Kiselo sam se nasmešila.

- Isto to pitanje sam joj i ja postavila kada sam čula novost. Samo nemoj n ju to pitati,

dobićeš lekciju o seksu.

- Ha, ha, nema šanse.- Emili se smejala. Pokušavala sam da joj je pridružim, ali mi ništa

nije bilo smešno.

- Oh, Sara, hajde, bar ćeš imati malog brata ili sestru, znaš kako si uvek kukala što si

jedinica.- Baš utešan razgovor.


30/477

Samo kaži ne

29

- Da, htela sam brata ili sestru kada sam imala 12 godina, ne sada.

- Ne možeš ništa da promeniš.- Bila je u pravu. Navodno, Emili je uvek u pravu. I nikada

ti ne dozvoljava da to zaboraviš.

Kada smo ušle unutra, Emili je zviznula. Da, ovo će biti moj novi dom.

Kuća je vlasništvo mog šefa, G. Brauna. On je već i previše dobar prema meni. Kada je

čuo da neću ići na fakultet, mama ga je pitala da li ima neki posao za mene. Dao mi je posao u

biblioteci istog trenutka. Takođe, plaća mi i više nego što bibliotekar u malom gradu treba da

zarađuje. I sada mi je iznajmio ovu divnu kuću, za mnogo manje novca nego što zaista vredi.

Ne znam kako ću mu se ikada odužiti.

Sa desne strane je velika dnevna soba, sa kaučem i dve mekane fotelje. Veliki prozor

ukrašava ceo zid, i okrenut je ka ulici. Ako pogledaš sa desne strane, naći ćeš predivnu kuhinju.

Stepenice vode na sprat, ka kupatilu i dve spavaće sobe. Ovo je previše za mene, ali nisam u

prilici da biram. Na kraju krajeva, bar nisam više kod kuće, a to je samo po sebi blagoslov.

Emili mi je pomogla da se raspakujem, pa sam otišla da vidim nanu.

- Zdravo, dušo, kako si?- Nana je ustala da me pozdravi, čim sam ušla.

- Ćao, molim te, sedi.- Sagla sam se da je poljubim u obraz.

- Šta radiš?- pitala sam.

- Ništa posebno, samo starim.- Obožavam moju nanu, i dolazim da je posetim najmanje

tri puta nedeljno. Obično popijemo kafu, malo popričamo, pomognem joj oko kuće ako joj neštotreba. Uradila bih bilo šta za nju.

- Da li ti treba pomoć oko nečega?-

- Ni sa čim oko kuće, ali treba mi jedna usluga od tebe, ako ti nije teško.


31/477

Samo kaži ne

30

- Naravno da nije. Šta ti treba?

- Pitala sam se da li bi mogla da odeš do Karolin i odneseš joj ovaj čaj. Nešto joj nije

dobro, a ja mislim da će joj ovo pomoći.- Dala mi je kesu sa nekim travama. Uzela sam je u

ruke.

- Okej,- rekla sam, ali je bilo sve samo ne okej. Karolin je nanina najbolja drugarica, ona

je jedna veoma fina stara baka, i volim je, ali je takođe i Džejsonova baka. Da, da, baš njegova

baka.

Zašto sam ja ta koja mora da radi ovo? Zašto on nije došao ovamo da uzme glup i čaj za

njegovu baku? Durila sam se celim putem do njihove kuće. Nadam se da on nije tamo.Pozvonila sam, i on mi je otvorio vrata. Naravno da je bio kod kuće. Bio je iznenađen što me

vidi.

- Um... Ćao, moja nana je poslala ovaj čaj za Karolin.- rekla sam posle duge tišine, dok

je on buljio u mene kao da sam duh, i predala mu kesu. Uzeo ju je i taman kada sam se

okrenula da odjebem odatle, njegova baka je progovorila iz dnevne sobe.

- Džejson? Ko je to?

- Viina unuka, donela je neki čaj za tebe.

- Pa, dečko, zar nećeš da je pozoveš unutra? Znam da sam te bolje vaspitala.

Okrenuo se ka meni.

- Hoćeš li da uđeš?- rekao je sa ljigavim osmehom.

- Ne,- prebrzo sam rekla.

- O, Crvena, hajde uđi.


32/477

Samo kaži ne

31

- Ne, hvala,- ponovila sam.

- Izazivam te.

- Dobro.- Gurnula sam ga da bih mogla da uđem unutra. On baš voli da okupira moj lični

prostor, i to me užasno nervira. Uvek mi stoji preblizu. Karolin je ležala u dnevnoj sobi na sofi.

- Sara, dušo, dođi ovamo da te vidim.- Prišla sam joj, a Džej je bio odmah iza mene.

- Dobar dan, Karolin, kako ste?

- Staro.- Odgovorila je, baš kao i nana ranije. Pogledala je u Džeja.

- Džejsone, hoćeš li da nam napraviš malo kafe?

Pogledao je u mene, čekajući da kažem ne. Ali, ja sam klimnula. Izazvao me je, zar ne?

- Baš bi mi prijala kafa, Džejsone, hvala.- Još uvek se smešio.

- Odlično.- Karolin je pljesnula rukama. - Pomozi mi da ustanem.- Naredila mu je. Istog

momenta je izbrisao taj glupi smešak sa lica i prišao da joj pomogne. Nisam mogla dapoverujem rođenim očima, bio je tako pažljiv sa njom. Tako nežan, nisam imala pojma da može

da bude tako... Pa, normalan.

Pogledala sam ga, pažljivije nego ikad ranije. Priznajem, zgodan je, sa tom plavom

kosom i smeđim očima i dugim trepavicama. Nikada mi duga kosa na muškarcu nije bila

privlačna, ali Džej... On ne bi bio Džej bez njegove duge kose. I visok je, i zgodan. Spustila sam

pogled na njegove ruke. Ne znam zašto, ali kada vidim lepe ruke na nekom tipu, totalno

odlepim. Sad, ne kažem da sam odlepila na njegove ruke. Nije me briga za njegove ruke, ni

kosu, ni oči, iako su divne. Divne? Jebo te, šta nije u redu sa mnom? Ja mrzim ovog tipa. On je

odvratan. Pa, jeste. Bar većinu vremena. Sa njegovom bakom je totalno drugačija osoba. Ovo

je super, sada samo smišljam izgovore da ga ne mrzim. Moram da odem odavde, što pre.


33/477

Samo kaži ne

32


34/477

Samo kaži ne

33

Kada je Džej završio sa pomaganjem baki, okrenuo se ka meni. Srce je počelo brže da

mi udara kada me je pogledao pravo u oči.

- Šećer ili mleko?

- Ha?- stvarno zvučim retardirano.

- Šećer ili mleko?- pitao me je ponovo, pokušavajući da se ne nasmeje.

- Oh... Um... Oba,- rekla sam ispod glasa. Tiho se zakikotao. Kreten.

- Zašto se smeješ?- pitala sam. Nisam mogla da se suzdržim, iako je Kerolin bila tamo i

slušala svaku našu reč.

- Ni zbog čega,- rekao je i otišao u kuhinju.

- On je dobar dečko.- Karolin je iznenada progovorila. Nisam znala šta da joj odgovorim,

zato što, po mom mišljenju to je bila najmanje tačna stvar koju sam čula u životu, pa sam samo

klimnula.

- Ako mu daš malo vremna, prirašće ti za srce, Sara.

- Okej...- rekla sam, iako je to zvučalo više kao pitanje. Karolin se nasmešila.

- Dušo, mislim da mu se dopadaš.- Šta, koji kurac? Otkud je sad to došlo?

Džejson nam se pridružio, donoseći kafu, pa nisam morala da odgovorim na to. Svaki

čas bi pitao Karolin da li joj je nešto treba i da li se oseća dobro.

Ovo je odjednom postala dobrodošla pauza za kafu za mene, iako sam pokušavala da

blokiram ono što mi je Karolin rekla.


35/477

Samo kaži ne

34

Nismo režali jedno na drugo, niti govorili jedno drugome ružne stvari, pa sam bila voljna

da mu pružim drugu šansu. Možda čak i da ga izvučem iz one kutije u mom umu u koju sam ga

strpala, one sa nalepnicom kreten na njoj. Iznenađujuće, dobro sam se provodila sa njima.

A onda je došlo vreme da idem. Ispratio me je do vrata. Čak ih je i otvorio za mene. Bila

sam impresionirana. I onda je on, naravno, morao da progovori.

- Hvala što si svratila, Crvena.

- Naravno,- rekla sam sa velikim, glupavim osmehom na licu.

- Ooo, Crvena, pogledaj se, sva si se zagrejala za mene... Hoćeš li sada da mi napišeš

ljubavno pismo?

- Šta?

- Ma, hajde, Crvena, znaš da ti se sada sviđam. Hoćeš da ti budem dečko, ha? Hoćeš

da me poljubiš i udaš se za mene? Jesam li u pravu?

I.... Vratio se. Kreten u svom svom sjaju. Osetila sam kako mi obrazi crvene.

- Odjebi, Džej,- rekla sam tiho da me Karolin ne bi čula. Kada je počeo glasno da se

smeje, još više sam pocrvenela.

- I eto je Crvena koju poznajem i volim!

- Odjebi,- ponovila sam, nesposobna da smislim nešto drugo, bilo šta da mu kažem.

- Vidimo se, Crvena,- rekao je i zatvorio vrata iza mene.

Jebi ga! Jebi ga! Jebi ga!


36/477

Samo kaži ne

35

ž j

Ozbiljno, postaje mi pomalo dosadno sa Mrvom. Viđamo se skoro deset godina, i počinje

da mi baš ide na živce.

Baš juče me je pitala kada planiram da je oženim. Šta koji kurac? To je bilo najčudnije

pitanje koje sam čuo u životu.

I sada, moram da smislim kako da je se otarasim. Na šta li sam samo mislio? Zašto moj

život uvek mora da bude tako komplikovan? Možda zato što se petljam sa njom već skoro celu

deceniju. Možda zato što je trebalo da pobegnem od nje iste sekunde kada sam shvatio koliko

je jadna kao majka. Da je oženim? Aha, važi.

Inače, pričao bih o ovome sa Kevinom, ali je on otišao u školu i neće biti kod kuće još

celu nedelju, dok ne dođe u posetu. (To je glupo, zar ne? Mislim, dolaziš u posetu, kome tačno?

Svojim roditeljima? Koji žive u tvojoj kući? To je još uvek tvoja kuća, zar nije? Ili, možda, kada

odeš u školu, onda više ne živiš tu? Ja bih rekao da dolazim kući za vikend, ali ko pita mene?)

Iako, znam šta bi mi rekao. Istu stvar koju mi govori već godinama. - Samo odšetaj od

nje, Džej. Ta ti je zmija.- Verovatno je u pravu, ali šta bi trebalo drugo da radim, sada kada on

nije ovde? Nemam apsolutno nikakvu drugu zanimaciju.

Ili možda imam? Crvena je upravo otišla iz moje kuće. I bila je u pravu sve vreme,

stvarno sam kreten. Zašto ne mogu da se ponašam normalno pored nje? Volim njena

bezobrazna usta, ali stvarno sam preterao. Kao da uvek zaboravljam da ona nije jedna od onih

devojaka. Može ona da ti odbrusi, to sigurno, ali duboko u sebi, ona je fina devojka. Ljubazna,

to je prava reč koja bi je opisala.

Mrva bi mi pokidala odeću da sam tako nešto rekao njoj. Baš tamo, na licu mesta. Ali

Crvena... Ona je pocrvenela. Ne mogu da se setim kada sam poslednji put video devojku kako

crveni. Želeo sam da mi bude prijatelj.


37/477


38/477

Samo kaži ne

37

ara

Otkad sam se preselila, nisam baš puno izlazila, niti se viđala sa Emili, kad sam već kod

toga. Pa, kada me je pozvala da izađemo, treći put te nedelje, nije bilo šanse da bi prihvatila

moje odbijanje, čak i da sam pokušala da kažem ne.

Bila sam prilično zauzeta dovođenjem nove kuće u red, praveći mesta za moje stvari i

namešajući sve kako meni odgovara.

Počela ja da viče na mene preko telefona.

- Hajde, Sara, to je samo jedno veče! Petak je, a i ti nemaš 50 godina!

- Ali, imam toliko stvari da završim,- zacvilela sam.

- Završićeš ih sutra, ja ću ti pomoći.- Nije bilo svrhe raspravljati se. Kada Emili nešto

odluči, to je gotova stvar.

- Dobro,- popustila sam i pobrinula se da čuje moje nezadovoljstvo.

- Super! Pokupiću te za jedan sat!- Uzdahnula sam i prekinula vezu.

Dala mi je taman dovoljno vremena da se istuširam i obučem, a ni malo vremena da je

ponovo nazovem i pokušam da se izvučem.

Kada je Emili parkirala svoj auto ispred moje kuće, bila sam spremna. Bio mi je dovoljan

samo jedan pogled na nju da shvatim da je spremna za lov večeras. Trebalo je da znam.

Obično me ostavlja na miru kada mi se ne izlazi, ali je ovoga puta toliko insistirala da sam bila

iznenađena kako mi je to promaklo.

U svakom slučaju, sada je prekasno. Ako sreća bude na mojoj strani večeras, Emili će

se posrećiti i ja ću biti kod kuće za par sati. Oh, divnog li maštanja.


39/477

Samo kaži ne

38

- Hajde da se pokidamo!- povikala je i spustila ključeve od kola u torbu. O, ne planira da

vozi kući večeras, pokidaćemo se, i te kako. U srednjoj školi, Emili i ja smo stalno izlazile.

Vremenom, meni je to dosadilo, ali ne i njoj. Možda zato što se ona napija sa namerom. A njena

namera je obično da se smuva sa nekim, što obično i uradi. Meni to više nije zanimljivo, ali onaodbija da odustane od mene.

Tu je jedan klub, koji se, oh, tako originalno zove Klub , koji obično posećujemo. To je

naše mesto, uvek je bilo. Ali, kako smo starije, ljudi koji dolaze tamo su se promenili. Odjednom,

svi koji su bili unutra su mlađi od nas. Emili se veoma uznemirila.

- Pa, ovo je čisto sranje, čoveče! Gledaj samo ovu decu! Šta, do đavola, sada ja treba da

radim?!- Počela je da viče istog trenutka kada smo ušle unutra.

- Hajde da uzmemo piće, okej? Možda će stvari postati bolje kasnije.- Pokušala sam da

je utešim. Nije mi trebalo mnogo, zato što Emili voli da pije. A kada sam sa njom, ja... Pa

postanem ista takva.

Probile smo se kroz gužvu do šanka i naručile pića. Pivo za Emili, votka za mene. Čudna

stvar u vezi mene- stvarno mrzim ženskasta pića. Ne volim vino, pivo, vermut, ali zato

obožavam votku. Emili je uključila svoj rengenski vid. Razočarenje je preletelo preko njenog

lica.

- Nema frajera ovde, Sara! Čak ni jednog! Jesmo li previše stare za ovo?

- Ne. Nismo stare,- rekla sam, posle treće vodke, postala sam malo glasnija. - Oni su

samo previše mladi.- Znam, to što govorim nema nikakvog smisla. Emili to nije smetalo,

štaviše, Emili nije smetalo više ništa. Stvarno se pokidala, pijući kao ludak, sva frustrirana zbogčinjenice da nema nikavih frajera u bilizini.


40/477

Samo kaži ne

39

- Hej, Sara, gledaj! Eno ga Kevin! I Džejson.- Počela je da ciči kao da su joj oni najbolji

prijatelji na celom svetu. Čak i sa mojim alkoholisanim stanjem uma, bila sam iznervirana kada

sam videla Džejsona.

- Hajdemo do njih da ih pozdravimo.- Emili me je povukla za ruku i počela da hoda

prema njima.

- Ali, ja neću da idem tamo...- pokušala sam da se pobunim, ali me nije čula. Ili se

možda pravila da me ne čuje. Odvukla me je do njihovog stola i počela da priča sa Kevinom,

potpuno me ignorišući.

E, pa, ovo je baš super. Sada moram da stojim ovde kao treći točak. I, ne, ne zanima meto što Džej stoji pored njih, baš kao i ja. Samo smo klimnuli jedno drugome u znak pozdrava.

Videla sam da ni on nije baš presrećan što me vidi.

Nisam imala ništa pametnije da radim, pa sam nastavila da pijem. Ja sam srećan

pijanac, svi su mi najbolji prijatelji kada se dovoljno naroljam. Čini mi se kao da je Džej znao to,

zato što mi se približio i počeo da priča sa mnom.

- Ćao, Crvena,- pažljivo je rekao. Pogledala sam ga i slegnula ramenima. Mogu da

budem fina prema njemu. Trebalo bi da budem fina prema njemu, da mu pokažem kako sam

bolja osoba nego on.

- Ćao, Džej. Kako si večeras?- Izgledao je iznenađeno. Kladim se da nije očekivao da

mu odgovorim. Ili da ne počnem da ga psujem iste sekunde kada progovori.

- Dobro sam, dobro sam,- rekao je, još uvek me gledajući kao da sam luda. - Kako si ti?

- I ja sam dobro,- rekla sam, ovo je fino, pomislila sam. Onda se on ućutao i samo

nastavio da bulji u mene. Čudno. Počela sam da se vrpoljim i gledam naokolo. Zašto, kog

đavola, tako bulji u mene? Otvorila sam usta da ga to pitam, kada mi je prišao neki momak.


41/477

Samo kaži ne

40

- Zdravo, lepotice! Mogu li da ti kupim piće?- Hvala Bogu što se ovaj pojavio. Bez

izvinjenja, okrenula sam Džeju leđa i počela da razgovaram sa mojim novim prijateljem. Zvao se

Kolin, i bio je prilično fin prema meni. Ostavila sam Džeja i prosto odšetala sa Kolinom za drugi

sto. Nas dvoje smo proveli ugodno vreme ćaskajući i smejući se. Bio je u gradu sa prijateljima

za vikend. Što smo više pričali, to smo više i pili, i počela sam da se osećam pomalo maglovito.

Ali, moj novi prijatelj je imao drugačije planove. Pokušala sam da se izvinim i izađem

malo na svež vazduh, ali nije hteo da me pusti da prođem.

- Gde ideš, lepotice?

- Treba mi malo svežeg vazduha,- rekla sam i pokušala da ga odgurnem da bih moglada izađem napolje. Nije se ni mrdnuo. Pogledala sam naokolo, pokušavajući da nađem Emili, i

videla je kako se ljubi sa Kevinom. Šta, kog đavola? Bila sam toliko zatečena, da nisam ni

shvatila da nemam gde da pobegnem. Kolin me je gurnuo uz hladan zid, i naslonio se celom

težinom na mene, pokušavajući da me poljubi.

- Poljubi me, Sara, i onda možeš da izađeš napolje,- pijano mi je rekao.

- Ne,- jadno sam protestvovala. Nije ni čuo šta sam rekla. I tek tako, moj novi prijatelj

više nije bio tako fin. U stvari, bio je veliki siledžija. Zbog ovoga ne volim ljude. Još jednom,

pokušala sam da ga odgurnem, ali je bio prejak. Kolin me je zgrabio za ramena kako bi se

osigurao da ne mogu da mrdnem.

I baš kada sam bila sigurna da će ova pijana guzica početi da balavi svuda po meni,

nečija pesnica je proletela kroz vazduh i udarila ga pravo u lice. Ista ta ruka je zgrabila moju, i

počela da me vuče ka izlazu.

Poslednja stvar koju sam videla bio je Kolin koji pada na pod i Emili i Kevin, koji su se još

uvek ljubili.


42/477

Samo kaži ne

41

Nekako, našla sam se napolju i na sigurnom, još uvek sa tom rukom u mojoj. Hoćeš da

znaš čija je to bila ruka? Spremi se.

Bila je Džejsonova. Počela sam tako jako da se smejem, da sam se srušila na trotoar.

ž j

Crvena me je samo ostavila i odšetala sa nekim tipom koji se pojavio niotkuda. Hteo

sam da odem kući, ali mi se nije sviđala njegova faca, pa sam odlučio da ostanem još malo.

Kevinu se posrećilo sa Emili, pa je on bio okej.

Posle nekog vremena, znao sam da sam bio u pravu. Taj jebeni kreten je počeo da gura

Crvenu uza zid. Njoj se to očigledno nije sviđalo, ali sam video da njega nije bilo briga. Kada je

postalo očigledno da nema nameru da je pusti, morao sam da se umešam. Nisam hteo da ga

udarim u lice, ali Crvena je izgledala tako uplašeno, i nisam mogao da se zaustavim. Kada je

pao dole, a pobrinuo sam se da i ostane dole, zgrabio sam Crvenu za ruku i povukao je

napolje. Uopšte nije protestvovala i dozvolila mi je da je vodim.

Kada smo izašli napolje, Crvena me je samo pogledala i počela da se smeje. Toliko se

smejala, da je na kraju pala. Pružio sam joj ruku, da joj pomognem da ustane, a ona je onda

rekla:

- Pa, zar nije to Džej? Moj jebeni princ na belom konju!

- Jesi li dobro?- pitao sam.

- Jebeno sam super.

- Dobro- rekao sam. - Ne moraš da budeš tolika kučka sve vreme.

- Šta hoćeš od mene, Džejsone?- pitala je. Nisam bio baš siguran na šta misli. Pa sam

rekao prvu stvar koja mi je prošla kroz glavu.


43/477

Samo kaži ne

42

- Jednostavno hvala bi bilo dovoljno.- Prevrnula je očima i ustala sa trotoara.

- Hvala ti što si odbranio moju čast.

- Nema na čemu,- nasmejao sam se. - Hajde, otpratiću te kući.

- Znam gde živim, znaš? Ne treba mi jebeni telohranitelj.- Pa, ova me izluđuje.

- Okej, ali ipak ću te ispratiti kući, pijana si, a nisi baš dobra kad si pijana. Ne želim da

upadneš u neku tuču na putu.- Podigla je ruke u vazduh i konačno odustala.

- Dobro!- povikala je i ponovo počela da se smeje.

- Šta je tako smešno?

- Nisam loša kad sam pijana, baš naprotiv, uvek sam bila srećan pijanac. Ti nemaš

pojma o čemu pričaš.

- Samo kažem ono što vidim, Crvena.- Odjednom, sva se uozbiljila.

- Ne, ali jesam... Vesela kad pijem, mislim. Samo... To si ti. Reagovala sam tako zbog

tebe- priznala je.

- Zašto?- Sada sam radoznao.

- Ne znam. Mislim da je zbog toga što me nerviraš.- Znao sam da misli na ono što se

desilo kada je bila u mojoj kući pre neki dan.

- Baš ti hvala.- Napravio sam povređenu facu, i ona se opet nasmejala.

- Ne, hvala tebi Džej. Ozbiljno. Hvala ti.

- Nema na čemu, Crvena.


44/477

Samo kaži ne

43

Usporili smo ispred jedne kuće. - Ovde sam ja,- rekla je.

- Ovde živiš?- Klimnula je. - Od kad?

- Tek sam se doselila, pre par dana. Hoćeš li da uđeš unutra na kafu?- Izgledala je više

iznenađena tim pitanjem od mene.

- Važi,- rekao sam. - Očajnički ti je potrebana jedna.- Mislio sam da će početi da viče na

mene, ali se samo nasmejala i rekla: - Aha, ili možda tri.

Mislim da mi se sviđa ova Crvena. Pitam se da li može da bude ovako fina prema meni

sve vreme. Znam! Ona će biti fina prema meni, ako ja budem bio fin prema njoj. Pa,

pretpostavljam da ću morati da promenim svoje ponašanje kada sam pored nje. Ne znam da li

sam u stanju to da uradim, ali, jebi ga, mogu da pokušam.

Ušli smo u kuću.

- Slušaj, Crvena,- počeo sam, prateći je u kuhinju, - žao mi je zbog onog dana kada si

bila kod mene...

- Nema potrebe da mi se opravdavaš, Džejsone,- prekinula me je. - Onakvi smo, kakvi

smo.

- Samo ne želim da misliš da sam...

- Kreten?- Da li ona to mene ismeva?

- Pa, da,- rekao sam.

- Hm, nikada ne bih ni pomislila da bi te bilo briga ako drugi ljudi misle loše o tebi.

Okrenula se da me pogleda. Neko vreme me je samo tako gledala, a to je počelo da me

tera da se osećam neprijatno. Napokon, rekla je:


45/477

Samo kaži ne

44

- Šta je to toliko drugačije u vezi mene, pa te je briga šta ja mislim?

Slegnuo sam ramenima. Onda, pomislio sam, neka ide do đavola. Samo ću joj reći šta

stvarno mislim.

- Ti si drugačija.

Čoveče, osmeh na njenom licu je bio nešto najlepše što sam ikada video. Sećam se da

sam pomislio, voleo bih da se tako stalno smeje. Hteo sam da se tako smeje zbog mene.


46/477

Samo kaži ne

45

ara

- Najčudinja stvar se desila sinoć,- rekla je Emili, kada se konačno probudila iz njene

alkoholom koji je sipala u sebe sinoć indukovane kome.

- Stvarno? Šta to? Mislim, osim tebe i Kevina?

- Ućuti, - odbrusila je, sedajući pored mene i točeći ogromnu šolju kafe. Pokušala sam

da se ne smejem, ali ovo je bio prvi put da vidim Emili tako stidljivu. Crveni se i izbegava da me

pogleda u oči.

- Dobro,- rekla je.- Smej se koliko hoćeš, Sara, ali onda ti neću reći šta se desilo kada je

Džej svratio do Kevinove kuće sinoć.

- Bila si kod Kevina kući?- pitala sam, ne obraćajući pažnju na ono što je rekla o Džeju.

Pa šta? Popili smo kafu sinoć, bilo je lepo, ali to je sve. Nije kao da smo mi sada prijatelji ili

nešto.

- Hm...- Emili me je skenirala sa njenim ja znam sve pogledom.

- Šta?- brecnula sam se. - Znaš koliko mrzim kada me tako gledaš.

- Ništa...- rekla je i dalje me gledajući. Odlučila sam da je ignorišem.

- Pa... Kevin?- pitala sam i namestila svojuoh-tako-sam-zainteresovana-facu .

Emili se ponovo zacrvenela, i ja sam zaboravila zašto sam se i brecnula na nju ranije.

Mogla sam samo da zamislim šta je kreten rekao o meni, ali nisam htela da znam.

- Oh, Sara, on je tako divan! Pričali smo i pričali... Bilo je super!

- Aha, važi, znači vas dvoje ste samo pričaili?- Ponovo je pocrvenela.


47/477

Samo kaži ne

46

- Pa, ljubili smo se, kao što znaš. Ali, ovoga puta je drugačije. Mislim da ovo možda

može da postane nešto ozbiljno, znaš?

Emili? Kevin? Ozbiljno?

- Meni je... Meni je... Drago,- promrmljala sam.

Ovo je jedna od onih stvari, znaš? Kada svi oko tebe nađu nekoga i onda te pogodi. Biću

sama do kraja života. Bila sam srećna zbog nje, jesam, ali mi je izgledalo kao da se ovakve

stvari uvek dešavaju drugim ljudima. Nikad nisam mislila da je Emili jedna od tih drugih ljudi .

Jedna od onih koji se zaljube preko noći, venčaju se i imaju gomilu dece sa belom ogradom

ispred njihove kuće. A, da, i gomilom cveća.

- O, Sara, prestani! Postoji neko za svakoga na svetu,i tvoja druga polovina je tamo

negde, čeka te,- rekla je.

- Šta? Nisam ništa rekla,- pokušala sam da se odbranim, i da ne izgledam previše

ljubomorno, ali Emili me poznaje isuviše dobro.

- Sada, pusti me da ti ispričam šta se desilo sa Džejsonom sinoć, okej? Kladim se da ćeti to ulepšati dan.

- Ne zanima me, okej? On je glupan,- rekla sam i ustala. Emili me je uhvatila za ruku.

- Nisam baš sigurna da jeste, Sara.

- I, šta? Sada nam se on sviđa?- pitala sam, ne bez sarkazma u glasu.

- Hej, ja nikada nisam rekla da mi se on ne sviđa.

- Znam, ali meni se on ne sviđa. Uopšte.

- Ali...-


48/477

Samo kaži ne

47

- Dobro, Emili,- otresla sam njenu ruku, - reci već jednom. Vidim da me nećeš ostaviti na

miru dok ne isteraš svoje. Šta je kreten rekao o meni?- Još uvek sam se sećala onog glupog

osmeha na njegovom licu kada sam bila u njegovoj kući. Ono što se desilo sinoć ne može da

izbriše sve ono vreme kada me je čačkao. Ne znam zašto sam b ila tako isfrustrirana odjednom.

Možda zato što sam mislila da je dovoljno pristojan da ne priča o meni iza mojih leđa. Po svemu

sudeći, pogrešila sam, kao i obično.

- Bićeš iznenađena. Znači, bili smo kod Kevina, znaš, samo smo sedeli,- Emili je rekla i

opet pocrvenela. Ovo crvenjenje počinje da mi ide na živce. - I onda je neko počeo da lupa na

vrata. Kevin mi je rekao da ga ignorišem, naravno, on je odmah znao da je to Džejson.-

Klimnula sam, davajući joj dozvolu da nastavi.

- Bio je pijan, Sara, i jednostavno nije hteo da ode. Pričao je i pričao, kako se nikada nije

nadao da će ovo veče da ispadne tako super.- Konačno, pogledala sam je. Brzo je nastavila.

- Kevin ga je pustio unutra. Nije ni primetio da sam ja tu, samo je uleteo unutra i dalje

pričajući. Rekao je da je bio u tvojoj kući, i da ste popili kafu i kako si ti super i takve stvari... A

onda... Rekao je...- Emili je prestala da priča na sekund, i ostetila sam nešto duboko u

stomaku.

- Šta je rekao?- pitala sam.

- Rekao je: Mislim da sam je našao, Kevin. Mislim da sam našao onu pravu.

Morala sam da sednem. Niko nikada nije rekao da sam ja ona prava. Niko nikada.


49/477

Samo kaži ne

48

ž j

Maestralno sam se izblamirao. Na šta li sam, kog đavola, mislio? Da odem tako kod

Kevina i sve mu ispričam, a da ni ne pogledam da li ima još nekoga tamo? I to ni manje ni više,

nego Crvenina najbolja drugarica. Ta glupa Emili! I glupi Kevin. Ali, najviše od svega, glupi ja.

Sve je počelo tako dobro. Crvena je konačno pričala sa mnom, i ja sam uspeo da budem

nor malan, bez mojih uobičajenih sranja. Onda sam umislio da sam zaljubljen u nju. Dobro, jeste

bila sva slatka sa onim pijanim izrazom na licu i bila je fina prema meni i ta sranja. Trebalo je

samo da odem pravo kući. Da sačekam dok se dovoljno otreznim i budem u mogućnosti da

imam normalnu konverzaciju sa ljudima oko sebe. Ne samo da odem kod mog najboljeg

prijatelja i da bleblećem Bog zna šta.

Zgrabio sam telefon da nazovem Kevina.

- Hej, brate, šta se desilo sinoć? Samo si izleteo napolje bez reči.

- Da, um, uh... U vezi toga, samo zaboravi da sam išta rekao, okej?- zastenjao sam.

- Ali, zašto? Ako je to ono što stvarno misliš, ja kažem, pokušaj.

- Ovo nije vreme za podršku, Kevine! Osramotio sam se. Bio sam pijan i govorio sam

stvari koje ne mislim.- Ovo je tako frustrirajuće.

- Zašto vičeš na mene? Nisam ja onaj koji je stavio reči u tvoja usta.

- Pa, znam to, nisam glup, prokletstvo! Trebalo je da mi kažeš da je Emili tamo!- povikao

sam još glasnije.

- Sedela je tamo, Džej!


50/477

Samo kaži ne

49

Odjednom, nije mi više bilo do svađe sa njim. U pravu je. Bila je baš tamo, ispred mene.

Samo što ja nisam obraćao pažnju na nju. Nisam je video, ali ona je mene čula. To ne može da

se poništi.

- Dobro,- rekao sam, osećajući se kao izduvani balon. - Sjebao sam.

- Mislim da nisi, čoveče. Možda ona oseća isto.- Pokušao je da me uteši. To bi bilo lepo,

ali obojica smo znali istinu. Nikada neće to osećati u vezi mene. Ona je izvan moje lige. Ako bih

ja i imao neku ligu. Jedine devojke koje mogu da osećaju nešto za mene su blago pshiotične,

oštećene, kao što je Mrva. Crvena nikada ne bi trpela moja sranja. Znao sam to. Kevin je znao

to. Uzdahnuo sam.

- Nikada više nećemo pričati o ovome. Samo zaboravi šta sam rekao sinoć.- rekao sam i

prekinuo vezu.


51/477

Samo kaži ne

50

Pet meseci kasnije

ara

Meseci prolaze, a ja ih ni ne primećujem. Ono što jesam primetila, međutim, jeste da

sam se navikla na Džejsona. Ovako ili onako, nekako je uvek blizu mene. Samo mi se... prikrao.

Iako, nikada ništa nije pomenuo u vezi one noći... Niti bilo ko drugi, kada sam već kod toga.

Sa Emili, koja je koristila svaku priliku koju je imala da ode i poseti Kevina, počela sam

da se osećam pomalo usamljeno. Očigledno, nisam bila jedina. Džej je počeo da dolazi u

biblioteku skoro svakodnevno kada imam pauzu. I samo bi tako seo po red mene i pričao sa

mnom, bez obzira na to što sam pokušavala da ga ignorišem. Kunem se da jesam.

Volim kada je vreme u Džanki gradu dovoljno lepo da mogu da izađem i ručam ispred

biblioteke kada imam pauzu. Mama kaže da to nije ručak ako samo jedem čokoladu, ali mama

nije ovde, pa ne može da mi zanoveta zbog jedne te iste stvari po milioniti put. Čokolada je moj

prijatelj. Ja volim čokoladu.

Posle nekog vremena, videla sam kako mi neko prilazi. Obično, niko ovde ne sedi po

danu. Noću je mesto prepuno srednjoškolki i njihovih momaka.

Nisam baš ni obraćala pažnju na osobu koja je išla prema meni, sve dok nije seo pored

mene i raspakovao svoj ručak. O, za Boga miloga, to je Džej! Opet. Da ne znam bolje, pomislila

bih da me prati naokolo samo da bi mogao da me nervira. Sa svakim delićem snage koji sam

imala u sebi, pokušala sam da ga ignorišem. I išlo mi je prilično dobro, sve dok nije progovorio.

- Pa, ovo je lepo,- rekao je ležerno.

Nemoj mu ništa odgovoriti, pomislila sam, ako mu odgovoriš, nikada neće otići.

- Šta to?- morala sam da pitam. Jebena radoznalost! Ubiće me jednoga dana, kunem se

da hoće.


52/477

Samo kaži ne

51

- Nas dvoje. I to što ručamo zajedno po ovako predivnom danu. - Pogledala sam ga po

prvi put, otkad je spustio guzicu pored mene. Ovaj lik je skroz poludeo.

- Um... Ne. Mi ne ručamo zajedno. Ti ručaš, ja ručam, igrom slučaja to radimo na istom

mestu u isto vreme, ali mi, i ponavljam ti, mi ne ručamo zajedno. Ovo... Nije sastanak ili šta god-

planula sam u sekundi. Toliko o tome da neću pričati sa njim. Pogledao me je sa ironičnim

kezom na licu.

- Naravno da nije. Da je ovo sastanak, odveo bih te na neko lepo mesto, Crvena.

- Ha?- O čemu, kog đavola, on priča? Ovo nije sastanak!

- Znaš... Zato što si ti dobra devojka. Nisi za jedno od onih... Uobičajenih mesta. Da smo

izašli na sastanak, odveo bih te ne neko mesto koje zaslužuješ.- Da li na njemu postoji neko

dugme koje mogu da pritisnem da bi prestao da priča?

- Zar ti ne moraš da radiš ili tako nešto?- pitala sam.

- Kako lepo od tebe, Crvena, što se brineš za mene.- Prevrnula sam očima, na šta se

on samo nasmejao. - Ne, radim noćnu smenu.

- Hm...- rekla sam polako, kao da razgovaram sa dvogodišnjim detetom. - Šta kažeš na

ovo? Ti pojedi svoj ručak, a ja ću pojesti moj u tišini?- Zašto toliko uživa u tome da me muči?

- Okej.- konačno je rekao. A onda opet. - Crvena...

O moj Bože!

- Brate, u tišini, važi?

- Prvo i prvo, ne zovi me brate, Crvena. A drugo, imaš čokoladu svuda po licu.


53/477

Samo kaži ne

52

ž j

Nije lepo hvaliti se o stvarima, znam, ali uspeo sam da nateram Crvenu da joj se svidim.

Trebalo mi je nekoliko meseci, istina, ali uspeo sam. Sada smo prijatelji. Konačno razgovara sa

mnom. Čak mi i dozvoljava da svraćam do njene kuće. Iako, obično sedimo na tremu, ali to je

okej. Ako bih stvarno hteo da uđem unutra, mogao bih.

Kevin više nije pominjao ono što sam rekao, i bio sam mu zahvalan na tome. Čini mi se

da ni Emili nije rekla Crvenoj ništa. Crvena bi mi rekla da jeste, zar ne?

Ovih dana, provodimo puno vremena zajedno. Ona uvek ima neke lepe priče da mi

ispriča. Ta devojka zna kako da ti ispriča priču, aha. Moja omiljena je ona o srodnim dušama.

Pa... Da ti ispričam...

Jednom davno, na ovom svetu, gde mi živimo danas, postojalo je jedno stvorenje sa

četiri noge, četiri ruke i dve glave, ali imalo je samo jednu dušu. Bili su sposobni da obavljaju

dva puta više posla i niko nije mogao da im se prikrade. Dakle, bili su nepobedivi. Bogovi koji su

ih gledali sa neba, postali su ljubomorni na njihovu snagu i smislili su pokvareni plan da ih

razdvoje. I jesu. Bili su to svemoguć i bogovi, uostalom.

Ali, iako su bogovi uradili ono što su naumili, to im nije bilo dovoljno. Iz inata, ili samo

zbog toga što su mogli, bogovi su uzeli dve polovine tog neverovatnog bića i poslali ih na

različite strane sveta. Od tad, dva dela jedne duše traže jedna drugu po celom svetu. Možda se

nikada ne pronađu, život je previše kratak, ali ako uspeju, kada se to dogodi, svet prestane da

se vrti na jedan trenutak.

U jednoj od knjiga koje sam našao na tavanu, moja mama je zapisala ovo: - Tvoje golo

telo treba da pripada samo onome ko se zaljubi u tvoju golu dušu.

Tada sam znao da su te knjige za nju.


54/477

Samo kaži ne

53

ara

To je postalo nešto kao naša stvar, kada bi nas dvoje imali stvar, a nemamo. Svakog

dana bi došao, i seo na tu klupu pored mene. Kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Kao da

smo nas dvoje prijatelji. A onda je uradio nešto što ne bih očekivala od njega ni za milion

godina. Ponavljam, ni za milion jebenih godina.

Kada živiš u malom gradu, nema šanse da možeš da pronađeš svaku knjigu koju želiš,

čak i ako radiš u biblioteci. S obzirom da sam pomalo cinik, dobro, dobro, totalni sam cinik,

volim ljubavne knjige. Romatnične, i to je sve što hoću da čitam. Samo mi daj ljubavnu priču, sa

srećnim krajem i biću zadovoljna.

Nisam ni znala da me Džej stvarno sluša kada pričam o knjigama, ali nekako je uspeo

da me iznenadi kada se pojavio ispred biblioteke. Zašto on dolazi svaki dan kada imam pauzu?

Da me vidi? Da mi pravi društvo? Da me nervira? Ne znam. Sve što znam jeste da se pojavljuje

ovde svaki dan i donosi mi kafu. U svakom slučaju, tog dana se pojavio noseći neku kesu u

rukama.

- Evo, doneo sam ti ovo,- rekao je.

- Šta je to?

Otvorila sam kesu, i bila je puna knjiga. Starih knjiga. Volim miris starih knjiga, pa sam

na trenutak zaboravila da je Džej pored mene. Prva stvar koju sam uradila bila je da zgrabim

jednu sa vrha i nabijem nos u nju. Mmmm.... To je divno. Onda sam pogledala u naslove. Sve

su bile od Džejn Ostin. Stvarno me sluša. Time sam bila više iznenađena nego knjigama koje

sam držala u rukama. Odakle mu ovo?

- Vau.- Mislim da je to jedina stvar koju sam bila sposobna da izgovorim tada. Samo,

vau ...


55/477

Samo kaži ne

54

- Da, i mislio sam da će ti se svideti.- Džej se nasmešio. - Pretpostavljam da je to moj

način da ti kažem da mi je žao za ono što se desilo u mojoj kući pre par meseci. Bio sam svinja,

i to nije bilo lepo od mene. Samo se nadam da nije prekasno. Pa, žao mi je, Crvena.

Jesam li ja to dobro čula? On se meni izvinjava? I još jednom- vau .

- U redu je,- rekla sam. Oprostila bih mu bilo šta kada je ovako dobar prema meni.

- Otkud ti ove knjige, Džej?- pitala sam, menjajući temu.

- Bile su mamine, kada je predavala Engleski na univerzitetu, pre nego što je umrla. Da li

ti se sviđaju? Možeš da ih zadržiš ako hoćeš.

- Obožavam ih!- Ovo je najbolji poklon koji sam ikada dobila.

- Hvala ti puno. To je baš bilo slatko od tebe.- rekla sam sa velikim osmehom.

- Jeste?- Bilo je iznenađenja u njegovom glasu. - Mislim, znam.

I tek tako, trenutak je prošao.

Još jednom, zašto provodim svo svoje slobodno vreme sa ovim tipom? O, da. Zato što,

ma koliko se trudila da ga ignorišem, on jednostavno neće da ode. I zato što je dobar momak,

iako je odvratan većinu vremena. Ili, možda, i ovo je samo možda, zato što ne mogu da

zaboravim šta je rekao Emili i Kevinu one noći?


56/477

Samo kaži ne

55

ž j

Još otkad sam joj dao one knjige, Crvena se ponaša jako čudno. Svaki put kada misli da

je ne gledam, osećam njen pogled na sebi. Nikada ranije me nije tako gledala. Ne znam šta to

znači. A ni ne priča više toliko sa mnom, kao ranije.

Moram da znam šta se dešava sa njom, možda joj se više ne sviđam. Zbog toga

paničim, a kada paničim, postajem pomalo... Pa, odvratan.

- Da li hoćeš da se kresneš sa mnom? Je li to u pitanju? Zato me tako gledaš? Jesam li

u pravu? Ha? Kaži mi, Crvena. Sviđam ti se, znam.

- Ućuti, jebo te, Džej,- rekla je. Rekla je samo to. Što je bilo čudno, zato što je skoro uvek

raspoložena sa se svađa sa mnom.

- Da li se ti to crveniš? Crvena, prilično sam siguran da si pocrvenela, baš ovde i baš

sada!- nisam odustajao. Šta, kog đavola? Nikada nisam primetio da je stidljiva. Kako i može da

bude stidljiva kada provodi toliko vremena sa mnom. A ja pričam o nekim prilično odvratnim

stvarima. O, Bože. Kako to nisam video ranije?

- Crvena, um... Jesi li devica?- Još više je pocrvenela i pustila kosu da joj padne preko

lica da ne bih mogao da je vidim. Ja sam takva svinja. A tek što sam joj se izvinio za one grozne

stvari koje sam joj govorio kada je bila u mojoj kući prvi put. Ali, morao sam da znam. Nikada ne

prestaje da me iznenađuje. Da je bilo koja druga devojka u pitanju, bio bih oduvan tom

informacijom, ali kada je ona u pitanju, nisam ni blizu bio toliko iznenađen. Ali, ona to ne mora

da zna.

- Daj, jebo te, ućuti, čoveče,- zarežala je, odjednom ljutita. Pa, sada moram da znam.

Mora da mi kaže. Mislim, koliko godina ima?

- Hajde, reci mi, jesi li, jesi li?- Kada se zakačim za nešto, nema šanse da to ostavim.

Kao da imam pet godina. I ovo me tako jebeno zanima, da ona nema nikakve šanse.


57/477

Samo kaži ne

56

- Nisam, okej? Nisam nevina, ti glupavi kurcu, a sada me ostavi na miru.

- Zašto se onda crveniš, ha?- Kao što sam rekao, ne mogu da prestanem.

- Ne crvenim se.- Aha, važi, a ja sam jebeni princ Monaka.

- Samo mi jebeno reci, okej? Šta je bilo? Da li imaš dečka ili nešto slično? Jesi li

lezbejka? Mislim, imaš 23 godine, mora da je bilo nekog seksa, jesam li u pravu?

- Nemam dečka i sasvim sigurno nisam gej, kretenu jedan.

- Šta je, onda?- Zašto se toliko uznemirila? To je bilo samo glupo pitanje.

- Ništa.- Jebo te, kako je tvrdoglava.

- Znaš da neću da odustanem, pa možeš da mi kažeš sada ili ću samo da nastavim da ti

dosađujem do smrti.- Bilo je vreme da stavim sve karte na sto. Reći će mi šta ju je toliko

uznemirilo.

- Dobro.- Crvena je konačno rekla. Pokušao sam da se ne nasmejem zato što sam

pobedio ovaj put.

- Slušam.

- Pa, bila sam sa tim dečkom u srednjoj školi, i bili smo zajedno skoro godinu dana, i

imali smo seks, kao što svi normali ljudi i imaju kada su u vezi. To je to. - Reči su letele iz

njenih usta.

- I to je sve? Svačiji prvi je loš, Crvena, to nije tako velika stvar. Nemaš sa kim da ga

uporediš. Ali, sa sledećim je bilo bolje, zar ne?

- Ne bih znala, Džej.- Još uvek se krila iza svoje kose. Skočio sam na noge.

- Šta? Spavala si samo sa jednim tipom?!

8/15/2019 Samo kaži ne by

Documents

Samo kaži ne by Ginger.pdf