Prakseologija i firma: Prilog austrijskoj redefiniciji ... · PDF fileispisati celu tablu raznih formula i dijagrama, i ispuniti čas predavanja bez da ... ganizovanja proizvodnje

Econ

omic

Ann

als n

o 16

9, A

pril

2006

- Ju

ne 2

006

143

SAOPŠTENJA/COMMUNICATIONS

Ivan Janković

Prakseologija i firma: Prilog austrijskoj redefiniciji Problema ekonomske organizacije

Praxeology and the firm: a contribution to the austrian redefi-nition of the economic organization Problem

aPstrakt: Cilj ovog rada je da poveže teoriju preduzetništva austrijske škole sa ugovornim shvatanjem firme. Teorija transakcionih troškova Kouza i njegovih učenika vidi firmu kao organizaciju sa dominantnom komponentom naređivanja nasuprot tržišnoj konkurenciji. Ali, tržište ne podrazumeva samo konkurenciju, već i međuzavisnost, kooperaciju i dogovaranje, kao u slučaju kartela. Stoga, nekonkurents-ki oblici koordinacije nisu specifikum firme, već se sreću i na otvorenom tržištu. Ugovorna teorija firme agencijskog tipa eliminiše shvatanje firme kao hijerarhije sa naređivanjem, ali pretpostavlja potpunost znanja i ugovora. Teorija preduzetništva i monetarne kalkulacije Austrijske škole nam omogućava da integrišemo ugov-ornu teoriju firme sa okruženjem koje se karakteriše neizvesnošću, informacionom asimetrijom i pozitivnim transakcionim troškovima.kljuČne reČi: Prakseologija, firma, transakcioni troškovi, preduzetništvo, monetarna kalkulacija.

abstract: The aim of this paper is to syntetize theory of enterpreneurship of the Austrian School of economics with the con-tractual theory of the firm. Transaction cost theory of Ronald Coase and his followers holds that the firm is the organization with dominant component of ordering, while market is defined by competition and rival-ry. But, market also includes interdepen-dency and co-operation, such as in the case of cartel. Therefore, non-competitive forms of economic coordination are not specific-ity for the firm, and can be observed in the open market as well. Agency theory rejects the notion of the firm as a hierarchy, and it is based on completeness of knowledge and contract. Theory of enterpreneurship and monetary calculation of Austrian School enables us to integrate contractual theory into the theoretical setting characterized by uncertainty, information asimmetry and positive transaction costs.key Words: Praxeology, firm, transac-tion costs, entrepreneurship, monetary cal-culation.

uvod

Dugo vremena ekonomisti nisu ozbiljno uzimali u razmatranje problem nas-tanka, razloga postojanja i granica firme. Klasična politička ekonomija Adama

Ekon

omsk

i ana

li br

169

, apr

il 20

06. -

jun

2006

.

144

Ivan Janković

Smita i njegovih učenika bila je skoncentrisana na sistem cena i objašnjenje zašto ekonomskoj saradnji pojedinaca ne treba tutorstvo vlade, već sloboda i decentral-izacija aktivnosti. Firma je bila van fokusa, utoliko više što je u tim pionirskim danima ekonomske teorije dominirala privreda sa ključnom ulogom individual-nog preduzetnika, i korporacijama u povoju, pa samo pitanje organizacije firme, i kompatibilnosti njenih organizacionih principa sa principima objašnjenja nevi-dljivom rukom nije izgledalo tako važno i urgentno.

Kasniji razvoj u okviru neoklasične teorije je modelirao ekonomsku anali-zu preko pretpostavki koje su u osnovi bile saglasne sa ili proisticale iz klasične ekonomije. Ukupna ekonomska aktivnost je objašnjavana interakcijom zain-teresovanih pojedinaca koji maksimizuju korisnost vođeni informacionom nav-igacijom mehanizma cena u osvetljenom prostoru široko dostupnog znanja i poznatih poslovnih alternativa. Sve je moglo da liči samo na tehnički rafinisanu verziju Smitove priče o pivaru i pekaru, i dugoročnim stabilnim tendencijama uspostave „prirodnih cena”, ili današnjim rečnikom - ekonomske ravnoteže.1

Međutim, u ovom kontekstu se pojavilo jedno zagonetno pitanje na koje će prvi ukazati Ronald Kouz u svom članku iz 1937 godine: ako model nevi-dljive ruke (bezlične kooperacije pojedinaca kroz mehanizam cena) može da do kraja objasni celinu ekonomskog fenomena, onda samo postojanje firme ostaje zagonetka. Ovo pitanje se zaoštrilo sa izrastanjem moderne džinovske korpo-racije u kojoj stotine ili hiljade ljudi organizuju neku vrstu ekonomske aktivnosti na principima koji izgledaju konfliktno u odnosu na tržišnu kooperaciju, ili za koje, u najmanju ruku, nije odmah očigledno kako mogu biti logički svedeni na neku formu tržišne kooperacije. Recimo, odnos između vlasnika i menadžera, ili menadžera i radnika, nije izgledao, bar na prvi pogled, kao stvar koju jed-nostavno možete svesti na kontraktualno regulisanje međuljudskih odnosa na slobodnim tržištima; vlasnik „postavlja menadžere”, kontroliše ih i smenjuje ako ne rade dobro; baš kao što menadžer „unajmljuje”, „kontroliše” radnike, „naređuje” im šta da rade, a po potrebi i „otpušta”. Izgleda, tako, da moderna korporacija sadrži i neke druge mehanizme koordinacije ekonomskih aktivnosti mimo i pored cenovne i klasično-tržišne. Kako i zašto? I za koju vrstu teorije to može predstavljati problem?

1 Firma kao entitet je u neoklasičnoj analizi korišćena jedino kao retoričko pomagalo u analizi tržišnih operacija; kao proizvodna funkcija, odnosno „crna kutija” koja suočena sa datim skupom troškovnih ograničenja, stanja tehnologije i cenama inputa, maksimizuje monetarni profit. Pitanja koja danas leže u centru teorije firme, poput njene strukture, razloga za širenje i integracije, i najposle, samog postojanja, nisu bila ni postavljena (up. Klein, 1999, s.19-20).

Econ

omic

Ann

als n

o 16

9, A

pril

2006

- Ju

ne 2

006

145

Prakseologija i firma: prilog austrijskoj redefiniciji problema ekonomske organizacije

ronald kouz i PoČetak teorije firme

„Ono što se predstavlja kao savršena konkurencija je model koji može mnogo da kaže o sistemu cena, ali malo o konkurenciji ili organizaciji firmi” – ovako jedan svoj rad o teoriji firme započinje Harold Demsetz, možda pojedinačno najznačajniji Kouzov učenik (2000, s. 225). U ovom njegovom tvrđenju je sadržan osnovni deficit tradicionalne ekonomske teorije koju je njegov učitelj još 30-ih godina uočio, u pokušaju da ponudi zadovoljavajuće objašnjenje realnih tržišnih fenomena. Ta teorija je dobro funkcionisala u učionici i na simpozijumima eko-nomista, ali je imala jedan grubi nedostatak, a to je da sa njom nismo bili u stanju da objasnimo mnogo toga u realnom svetu. Ekstremna decentralizacija i atom-izacija „savršene konkurencije” bili su modelirani samo da pokažu kako odsus-tvo vladine koordinacije i kontrole neće proizvesti haos alokativnih promašaja već sklad, što je bilo samo tehnička razrada modela nevidljive ruke, ali ne i da objasne načine na koje realna tržišta u praksi funkcionišu. Druge pretpostavke modela savršene decentralizacije, poput egzogenih cena ili savršenog znanja, vo-dile su kontraintuitivnom zahtevu da konkurencija treba da isključi bilo kakav aktivni pristup, međuzavisnost i rivalitet konkurenata, i da se svede na nešto pasivno i iz osnova mehaničko (izjednačavanje graničnih troškova i cena), čime je sam model znatno gubio na svojoj realističnosti i prediktivnoj moći. On je ex hipotezi kao nekonkurentske odbacivao mnoge produktivne i nesumnjivo kom-petitivne prakse, poput reklamiranja, diferencijacije proizvoda, spajanja firmi sa ciljem ekonomije obima i slično. Hajek je stoga bio naveden da primeti da „ako bi stanje koje podrazumeva teorija savršene konkurencije ikada postojalo, ono ne bi samo lišilo bilo kakvog smisla sve ono što pod rečju „konkurisati” inače opisu-jemo, već bi ga učinilo i praktično nemogućim”. Tako koncipiran teorijski model se sve više odvajao od stvarnosti i pretvarao u skup idealizovanih i nerealističnih konstrukcija.2 Po Kouzovom ironičnom iskazu, osnovna prednost neoklasičnog objašnjenja tržišta dugo vremena je bila u tome „što ste uz njegovu pomoć mogli ispisati celu tablu raznih formula i dijagrama, i ispuniti čas predavanja bez da pomenete i jednu pojavu iz realnog sveta” (Coase, 2000).

Kako saznajemo iz njegovog pionirskog članka o firmi (Coase, 2000), podsti-caj da se u razmišljanju o tržištu i firmi odlepi od ovih neoklasičnih kanona Kouz

2 Model su kritikovali kako liberalno, tako i socijalistički usmereni pisci. Socijalističke kritike su zapravo izvodile zaključak da ukoliko je parametrski karaketer cena odlučujuća stvar na tržištu onda centralna vlast može postaviti bolje “parametre” od tržišta, pa je socijalizam superioran u odnosu na kapitalizam. S druge strane, većina liberalnih kritika su naglašavale procesualnost i disekvilibrističnost konkurencije, ulogu inovacija, tehnoloških šokova, novih oblika marketinga i integracija u ekonomskoj organizaciji, što sve nije obuhvaćeno modelom savršene konkurencije.

Ekon

omsk

i ana

li br

169

, apr

il 20

06. -

jun

2006

.

146

Ivan Janković

je dobio od ranog doprinosa Frenka Najta (Knight) redefiniciji suštine samog tržišnog procesa, razvijenog u knjizi iz 1921 „Risk, Uncertainty and Profit”. U ovoj knjizi Najt problematizuje osnovne analitičke pretpostavke teorije savršene konkurencije poput besplatnih informacija i savršenog znanja. On povlači fun-damentalnu distinkciju između rizika i neizvesnosti, kao matematičkog i struk-turnog oblika verovatnoće. Situacija sa kojom je preduzetnik u nekoj firmi suočen, po Najtu, nije situacija rizika, kao matematički proračunljive verovatnoće ishoda, već strukturne neizvesnosti u pogledu sadašnjih i budućih poslovnih alterna-tiva. On nije u prostoru prebrojivog skupa alternativa koje su unapred poznate, pa samo treba izvršiti izbor, već u prostoru informacionog polumraka, u kome ni broj ni kvalitet budućih alternativa nije poznat. Preduzetnički rizik („neiz-vesnost”) nije homogen skup događaja koji se može matematički modelirati, već nepredvidiva mogućnost da se desi nešto novo i fundamentalno drugačije, čemu će on morati da se prilagodi, a što na osnovu postojećeg znanja ne može predvideti. Stoga, nije moguće izvršiti osiguranje preduzetničkog profita kod nekog osiguravajućeg društva. Firma se tako kod Najta javlja kao jedna vrsta organizacije sa podelu rizika između vlasnika, menadžera i zaposlenih u pogledu nepredvidivih događaja u budućnosti.

Kouz je imao u vidu upravo ovu dalekosežnu promenu u slici tržišta koju je donela Najtova analiza. Ona je preusmerila analitičko težište sa pojmova statičke ravnoteže i besplatnih informacija ka pojmovima informacionog ograničenja, neizvesnosti i preduzetničke funkcije. To je slika koju u velikoj meri preuzimaju i austrijski ekonomisti, i u okviru koje manevarski prostor za objašnjenje mesta firme na tržištu postaje mnogo širi. (up. Foss, 1993) Paradigma više nije ravnoteža i firma kao proizvodna funkcija, već postupno prilagođavanje u uslovima neiz-vesnosti, neravnoteže i informacione asimetrije, gde je firma potrebna kao in-strument ovog prilagođavanja.

Kouz je svoju najtovsku viziju firme izrazio najpre kroz slavnu formulu o fir-mi kao tržišnom instrumentu za smanjivanje „troškova korišćenja cenovnog me-hanizma” (Coase, 2000, 37). To je značilo da firma postoji kao oruđe dovođenja pojedinaca u priliku da izvrše transakcije na tržištu. Opet, unutar transakcionih troškova razlikovao je dalje troškove dolaska do informacija o poslovnijm pri-likama, troškove sklapanja i administriranja ugovora itd. Osnovno otkriće ovog Kouzovog čuvenog članka o firmi bila je ideja o mogućnosti kombinovanja bezličnog alokativnog mehanizma putem cena sa hijerarhijskim modelom or-ganizovanja proizvodnje unutar firme. Sama ova zagonetna dihotomija je pred-stavljala istovremeno i otkriće i problem. Otkriće jer niko pre njega nije o firmi razmišljao kao konkurentskoj strukturi u odnosu na tržište, a problem jer nije bilo jasno kako primeniti standardnu ekonomsku analizu u tako izmenjenom okruženju.

Econ

omic

Ann

als n

o 16

9, A

pril

2006

- Ju

ne 2

006

147


Osnovna Kouzova pretpostavka je bila da se firma javlja zbog debalansa između troškova korišćenja informacija sa otvorenog tržišta i troškova menadžerskog vođenja poslova. Ako su transakcioni troškovi viši od troškova organizovanja za-poslenih u hijerarhijsku celinu, firma će se po Kouzovom mišljenju pojaviti, a ako marginalni transakcioni troškovi rastu u odnosu na marginalne menadžerske troškove, onda će imati tendenciju da raste (Coase, 2000, 41-42 ).

dalje od kouza?

Sada želim da razmotrim neke otvorene probleme upravo skicirane Kouzove koncepcije firme. Ono što prvo upada u oči u ovom kontekstu jeste pomalo na-tegnuta oštra distinkcija između tržišnih operacija van firme, i unutrašnje hi-jerarhijske koordinacije unutar same firme. Druga stvar vredna analize jeste neusklađenost same koncepcije firme sa metodološkim individualizmom. Treća je problematično značenje i prediktivni domašaj same kategorije transakcionih troškova unutar bilo koje teorije firme ili tržišnog procesa.

Poći ću najpre od ovog poslednjeg problema, pa ću se postepeno okretati drugim dvama. Bez obzira što je u odnosu na standardnu neoklasičnu teoriju predstavljala svojevrsni iskorak, osnovna stvar zbog koje je paradigma transak-cionih troškova imala uveliko precenjen ekplanatorni značaj u teoriji firme, jeste to što je ona ipak u jednom dubljem smislu ostala uklopljena u teoriju savršene konkurencije. Kako Harold Demsetz primećuje (Demsetz, 2000) sve teorijske konceptualizacije transakcionih troškova polazile su od ideje da su neke infor-macije besplatne i potpune, recimo informacije o komparativnim troškovima proizvodnje iste stvari u dve firme. To bi se moglo smatrati reziduumom stare koncepcije koja je podrazumevala savršenu informisanost tržišnih učesnika. Od-luka „proizvoditi ili kupovati” (vršiti transakcije preko tržišta ili preko firme) po Demsetzu se u okviru bilo koje paradigme transakcionih troškova donosi samo na osnovu odnosa menadžment i transakcionih troškova, a ne i relativnih proizvodnih troškova. Pretpostavlja se da dve firme moraju proizvoditi sa istim troškovima istu stvar.3 Na taj način se jednom odbačena pretpostavka o bes-

3 Izgleda da je i sam Kouz svestan ove nepotpunosti svoje analize faktora koji utiču na prirodu firme, kao i na obim njenih operacija, a koja je vezana za ignorisanje proizvodnih troškova. U članku „Priroda firme-uticaj” on ovako opisuje svoj naglasak na dihotomiji transakcioni vs menadžerski troškovi, a relativno ignorisanje komparativnih proizvodnih troškova u svom incijalnom članku iz 1937:” ... U tom članku ja nijesam istraživao faktore koji bi mogli da snize troškove organizovanja u jednoj firmi u odnosu na druge firme, već sam stavio naglasak na poređenje troškova transakcija sa troškovima organizovanja. Ovo je sasvim zadovoljavajuće ako je glavni cilj...da se objasni zašto firme postoje. Ali, ako neko želi da objasni institucio-nalnu strukturu proizvodnje u sistemu kao celini, onda je neophodno da otkrije razloge zbog

Ekon

omsk

i ana

li br

169

, apr

il 20

06. -

jun

2006

.

148

Ivan Janković

platnim informacijama u rezidualnom obliku pojavljuje kao dostupnost infor-macija o relativnim proizvodnim troškovima: „Iako se za potrebe transakcija i menadžment kontrole informacije ne smatraju besplatnim, za proizvodne svrhe implicitno se pretpostavlja da su besplatne” (Demsetz, ibid.,233). Međutim, ovo je vrlo pogrešna pretpostavka koja iskrivljuje pogled na odluku „kupovati ili proiz-voditi”. Firma može nastaviti sa internom proizvodnjom čak i u slučaju da su transakcioni troškovi nula a menadžerski pozitivni, ukoliko je njena sopstvena proizvodna efikasnost dovoljno viša od proizvodne efikasnosti druge najbolje firme, kao što može kupovati inpute i u slučaju nultih menadžerskih troškova, pod pretpostavkom da je firma-dobavljač znatno proizvodno efikasnija od nje same. Ako sve firme nestaju sa nultim transakcionim troškovima (kao što bi se očekivalo), da li to onda znači da i menadžerski troškovi time potpuno iščezavaju? Očigledno ne, jer i sami pojedinci (ex hipotesi individualizovane firme) imaju troškove organizovanja proizvodnje, bez obzira da li rade sami, ili koordinišu rad drugih u okviru klasične firme.

Očigledno je zato da se realne odluke o kupovini ili proizvodnji moraju donositi na osnovu procenjenog odnosa ukupnih dobitaka i gubitaka od interne proizvodnje ili eksterne nabavke, koji pored dileme transakcioni vs. menadžerski troškovi, uključuje i odnos relativnih proizvodnih troškova, tehnologija, inovacija itd. Stoga bi transakcioni troškovi upoređeni sa menadžerskim bili jedna važna, ali ne i jedina, a često ni najvažnija varijabla u donošenju odluke o eksternoj kupovini ili proizvodnji unutar firme. Kada firma kupuje inpute od druge firme, ona time plaća i menadžerske troškove te firme, kao što i proizvodeći sopstvenu robu ili uslugu, ona indirektno plaća i transakcione troškove prethodne nabavke inputa na otvorenom tržištu. Kupovina na tržištu ne eliminiše menadžerske troškove, baš kao što ni interna proizvodnja ne eliminiše transakcione troškove. Krajnji zaključak je da nije moguće napraviti analitički jasnu razliku između ku-povine na otvorenom tržištu i sopstvene proizvodnje! Odnosno između firme i tržišta kao kategorija! U svom poznatom članku, Klein, Crowford i Achian u osnovi potvrđuju ovaj nalaz: „Kad jednom pokušamo da dodamo empirijske de-talje Coaseovom fundamentalnom shvatanju, po kojem je sistematsko izučavanje transakcionih troškova neophodno da bi se objasnile posebne forme ekonomske or-ganizacije, dolazimo do toga da je njegova primarna podela na transakcije unutar firme i transakcije koje se obavljaju na tržištu, možda često suviše pojednostav-ljena. Mnogi dugoročni ugovorni odnosi (kao npr. franšizing) zamagljuju granicu između firme i tržišta” (Klein et al, 1978)

kojih su troškovi organizovanja određenih aktivnosti po firmama različiti”. (Coase, 2000, s. 105). Mnogo oštrijem isključivanju proizvodnih troškova iz analize, odnosno bezrezervnom priklanjanju neoklasičnom viđenju tih troškova, pribegava recimo uticajni Kouzov nasled-nik Oliver Williamson. Up. Langlois & Foss ( 1997).

Econ

omic

Ann

als n

o 16

9, A

pril

2006

- Ju

ne 2

006

149


ka ugovornoj teoriji firme

Odakle uopšte ideja da je firma hijerarhijski model organizovanja proizvod-nje, a ne jedna specifična ugovorna zajednica? Standardni odgovor glasi da se to vidi iz načina na koji je proizvodnja organizovana unutar firme, jer je osim unajm-ljivanja i organizovanja radne snage, nadzor i izdavanje uputstava svakodnevna praksa. Nadređeni i podređeni ne sarađuju na osnovu cena već naređuju i slušaju, donose i sprovode poslovne planove.

Ipak, stvar se može i ovde videti iz drugačije perspektive, u kojoj koordinacija unutar firme biva objašnjena kao još jedan oblik tržišnog delovanja (Alchian i Demsetz, 1972, Salin, 2002, Jensen i Meckling 1976). Tržište je između ostalog i sistem ugovora između dve ili više ugovornih strana. Odluke o ugovaranju su slobodne i ex ante efikasne i korisne za obe (sve) strane (inače ih ne bi preduzi-male). Firma je, stoga, uzvraćaju udarac kontraktualisti, samo specifična i rela-tivno kompleksna zajednica ugovora (nexus of contract) više strana koje dobijaju određene garancije i preuzimaju određene obaveze. Menadžer-preduzetnik unosi kapital i poslovne ideje i traži saradnju ljudi koji su u stanju da operacionalizuju njegove ideje, da bi svi zajedno stekli korist. Njima nudi fiksnu ili fleksibilnu monetarnu nadoknadu i sistem monitoringa njihovog rada (poštovanja ugovora). Neki drugi ljudi nude svoje usluge i znanje, a zauzvrat traže određenu nadoknadu. Oni se sreću na otvorenom tržištu sa onim prvima i pregovaraju. Na kraju dana možda sklapaju ugovor da rade zajednički i da razmene resurse koje poseduju u okviru te ugovorne zajednice, a možda i ne, u kom slučaju traže nove partnere za pregovore. Kada ih nađu, onda sklapaju ugovor, rade neko vreme, onda ga raski-daju i traže novog partnera. I tako redom. I tu sa metodološke strane ne postoji ništa misteriozno niti specifično u slučaju firme, u odnosu na bilo koju drugu ugovornu situaciju na otvorenom tržištu. „Firma ne poseduje sve svoje inpute. Ona nema moć naređivanja, autoriteta ili disciplinujuće akcije ništa više nego što ih imaju učesnici u običnom tržišnom ugovaranju jedni nad drugima. Ja mogu da vas „kaznim” samo tako što ću odustati od budućeg biznisa. To je sve što bilo koji poslodavac može da uradi. On može da otpusti; ja mogu da otpustim mog pil-jara tako što ću prestati da kupujem od njega. Nema druge razlike.” (Alchian and Demsetz, 1972, 777).

Utisak o specifičnosti, pa čak i radikalno drugačijoj prirodi firme u odnosu na druge oblike dobrovoljnih ugovornih ili spontanih asocijacija potiče usled različitih troškova monitoringa sprovođenja ugovora koje imaju „preduzetnik” i „zaposleni”, asimetrija kakva ne postoji u nekim drugim formama asocijacije pojedinaca. Zaposleni mora samo da ustanovi da li „poslodavac” njemu isplaćuje ugovorenu sumu, i da zatraži sprovođenje ugovora putem suda ili na drugi način, ukoliko je ugovor prekršen. Nasuprot tome, preduzetniku je vrlo često potrebna

Ekon

omsk

i ana

li br

169

, apr

il 20

06. -

jun

2006

.

150

Ivan Janković

komplikovana procedura, uz ulaganje dodatne energije i vremena, da bi procenio koliko zaposleni odgovara svojim zadacima, odnosno poštuje ugovor. Monitor-ing je sastavni deo procedure sprovođenja ugovora u slučaju preduzetnika, pa se stoga mnogima (uključujući i samog Kouza) zbog toga učinilo da u odnosu preduzetnik-zaposleni postoji neka nesvodiva asimetrija, ili da čak preovlađuje hijerarhijski obrazac organizacije proizvodnje. Ne, obrazac je čisto dobrovoljni i ugovorni, samo karakteristike i tip ugovora zahtevaju nadzor nad zaposlenim kao deo procedure izvršenja samog ugovora.

firma i kartel kao kombinacije konkurencije i saradnje

Ortodoksni kontraktualizam, koji su konstruisali autori navođeni u pre-thodnom odeljku uspešno je problematizovao intuiciju o hijerarhijskoj i na-redbodavnoj prirodi firme. Ipak, u ovom potonjem okretu od tradicije transak-cionih troškova, kontraktualisti su sa „prljavom vodom izbacili i dete”, odnosno odbacujući isforsirano razlikovanje firme i tržišta kao dva konkurentska oblika koordinacije, oni su težili da negiraju i uviđanje da se na tržištima operiše u us-lovima neizvesnosti, pozitivnih transakcionih troškova i informacionih asimetri-ja (onoga na čijem minimizovanju je ekskluzivno zasnovana kouzovska firma). Uslovi da bi kontraktualistička paradigma u potpunosti radila bili su potpunost ugovora i savršene informacije, čime su reprodukovane pretpostavke odbačenog savršeno-konkurentskog modela.4 Kouzovci su odgovorili formulisanjem teorije „nepotpunih ugovora” i „ograničene racionalnosti” i ukazivanjem na nedostat-nost optimističkih pretpostavki kontraktualista o informacijama. Na taj prigovor kontraktualisti nisu dali valjan odgovor, upravo zato što su se previše vezali za pretpostavke statičke analize.

Mislim da je osnovni razlog za ovaj nesporazum između dve magistralne struje u literaturi o industrijskoj organizaciji ležao u tome što je i jedna i dru-ga strana u sporu pošla od nedovoljno preciziranog koncepta konkurencije. U stvari, verujem da obe strane prave preoštru distinkciju između konkurencije na jednoj i kooperacije, hijerarhije i drugih „nekonkurentskih” oblika koordinacije na drugoj strani. S tom razlikom što transakcionisti misle da je neintegrisanost koncepata firme i tržišta veliki problem, jer neoklasično objašnjenje tržišta ne obuhvata firmu (hijerarhiju i kooperaciju), dok za kontraktualiste nema nika-vog problema, jer po njima, grubo rečeno, ništa mimo neoklasičnog tržišta i ne postoji. Transakcionisti smatraju da pošto se u firmi ne komunicira putem cena

4 O vezanosti kontraktualističke paradigme za pretpostavke potpunosti ugovora i informacija videti recimo Klein ( 1999) ili Zinglaes (1998). Agencijske teorije moralnog hazarda Alchiana i Demsetza i drugih bave se problemom informacione asimetrije između principala i agenta, ali veruju da se njihovi interesi ugovorno ex ante dovode u sklad.

Econ

omic

Ann

als n

o 16

9, A

pril

2006

- Ju

ne 2

006

151


to znači da nije reč o tržišnom i ugovornom obliku organizacije, dok kontrak-tualisti smatraju da pošto poslodavac i zaposleni ugovaraju, to znači da se nji-hov odnos može svesti na konkurenciju atomizovanih ponuđača i tražilaca iz savršeno-konkurenstkog modela, skupa sa potpunim informacijama (Demsetz-Alchianova analogija sa kupcem i piljarem). Prvi nisu u stanju da analitički razli-kuju slučaj konkurencije od slučaja kooperacije, a drugi da priznaju da na tržištu uopšte postoji neka druga koordinacija osim konkurentske.

Ali, kao što nam noviji doprinosi teoriji konkurencije pokazuju, tržište ne znači nužno (samo) aktivnu konkurenciju firma protiv firme za kupce (Salin, 2005). Tržište je skup ugovornih odnosa koji na ex ante nepredvidiv način kom-binuje konkurenciju i kooperaciju. To se može videti i u nekim starijim tekstovi-ma. Recimo, Benjamin Tucker ovako opisuje suštinu tržišta kao kombinacije konkurencije i saradnje: „Pravo da se sarađuje je jednako nesporno kao i pravo da se konkuriše; pravo da se konkuriše uključuje pravo da se odustane od konkuren-cije; kooperacija je često metod konkurencije, a sama konkurencija je, šire gleda-no, već jedna od metoda kooperacije...obe su legitimni, zakoniti i nenasilni načini upotrebe slobodne volje pod opštim zakonom jednake slobode za sve...” (citira-no prema, Rothbard, 2004; 657) Na tržištu dakle, ex hipotesi ne postoje samo međusobno zaraćene firme, već i njihova saradnja najrazličitijih vrsta, recimo kroz joint ventures, franšizing ili čak kartele. Demonizacija kartela kao štetnih struktura je upravo posledica vernosti savršeno-konkurentskom modelu koji ba-rem kontraktualisti, a deklarativno i transakcionisti (napose, sam Kouz) teže da eksplicitno odbace a koji isključuje kooperaciju.. Ako se ratosiljamo restriktivnih pretpostavki ovog modela, nemamo više nijedan razlog da unapred osudimo bilo koji kartel kao ugrožavanje konkurencije. Saradnja je legitimno upražnjavanje preduzetničke slobode koliko i konkurencija.

Mogu postojati mnoge delatnosti u kojima će pojava kartela biti očekivana i sa stanovišta ekonomske efikasnosti vrlo poželjna. Ako postoji tražnja za ho-mogenom robom u bilo kom delu neke delatnosti, onda kartel može biti proiz-vodna struktura koja proizvodi vrednost a ne stvara socijalne troškove, jer omogućava da se uspostavi optimalni balans između homogenizacije i diferen-cijacije proizvoda. Takvi karteli su česti u tzv. mrežnim aktivnostima, poput saobraćaja, telekomunikacija, proizvodnje novca, itd. Oni po pravilu nastaju u delatnostima gde je iz određenih razloga poželjno da se jedan deo aktivnosti koordiniše, ali zbog potrebe za konkurencijom u drugim delovima mreže, pot-puna horizontalna integracija (merger) nije poželjno rešenje.

Istorijat avio kartela IATA pokazuje kako karteli mogu biti savršeno efikasne proizvodne strukture, i da čak, nasuprot većini protivnika njihove zabrane, iz napred pomenutih razloga, uopšte ne moraju biti nestabilni, ukoliko zadovolja-vaju neku realnu potrebu tržišta, recimo potrebu za kombinovanjem homogeni-

Ekon

omsk

i ana

li br

169

, apr

il 20

06. -

jun

2006

.

152

Ivan Janković

zacije i diferencijacije. (Salin, 2005, Rothbard, 2004; ss. 654-659, International Chamber of Commerce Australia, 2002, ss. 25-29) Aviokompanije u tom kar-telu su tradicionalno prodavale slične, zamenjive karte po istoj ceni da bi putnici mogli da lete bilo kojom od njih (price fixing zavera iz arsenala tradicionalnog antimonopolskog zakonodavstva), ali konkurisale jedne drugima u oblasti osta-lih usluga (brzine i kvaliteta prevoza, uslugom u avionu, hranom, prevozom od aerodroma nadalje itd). Dakle, imamo necenovnu konkurenciju (diferencijaciju ponude), uz eksplicitnu cenovnu kooperaciju (homogenizaciju ponude). I nema nijednog razloga da ovakvom poslovnom aranžmanu sa stanovišta privatnih vlasničkih prava i slobode individualnog ugovaranja išta prigovorimo.5 Firme i njihovi direktori i vlasnici legitimno i dobrovoljno sklapaju ugovore o tome kako će koristiti svoju imovinu - određivaće zajedničke cene karata koje važe kod svih i konkurisati necenovno. Nema nikakvog razloga da sumnjamo da bi, u slučaju ukidanja zabrane kartelskih sporazuma u zakonu, nicalo mnogo više ovakvih kooperativnih aranžmana među firmama nego što ih ima danas. I oni nisu i ne bi bili, sa stanovišta tržišta, ni moralno sporni ni ekonomski neefikasni, upra-vo ako pođemo od pretpostavki zajedničkih kontraktualistima i Kouzu, naime da savršena konkurentnost nije parametar kojim merimo efikasnost realnih tržišta.

Kakve posledice po našu priču o firmi ima ovaj ekskurs o kartelima? Pa, najočiglednija je ta da nema nikakvog razloga da firmu smatramo specifikumom u smislu napuštanja konkurentskog modela koordinacije ekonomskih aktivnosti i priklanjanja kooperativnim i „hijerarhijskim”.6 Karteli pokazuju da kooperacija i „hijerarhija” mogu da postoje i izvan firme, kao što i jedna vrsta konkuren-cije može postojati u samoj firmi (konkurencija među zaposlenima za jedno isto privlačno mesto itd.).7 Razlika između ugovora dva agenta na otvorenom tržištu, firme i kartela je čisto virtuelna. Ona nema nikakav eksplanatorni značaj. Svi

5 To naravno ne znači da treba ignorisati činjenicu da mnogi karteli opstaju zahvaljujući vla-dinim merama. Politika deregulacije poslednjih nekoliko decenija (u aviosabraćaju, kao i drugim granama) je pokazala da mnogi monopoli i karteli nisu mogli izdržati tržišnu konkurenciju. Gornja poenta se odnosi samo na kartele koji nastaju i opstaju na slobodnom tržištu. Iako najčešće nestabilni, oni mogu i opstajati duže vremena, i tada nisu štetni i neefi-kasni.

6 U svom čuvenom članku Achian i Demsetz upravo identifikuju odnos poslodavac-zaposleni sa odnosom potrošač-proizvođač: »Kad neko kaže zaposlenom da otkuca ovo pismo a ne da popuni onaj dokument to je isto kao kad ja kažem svom prodavcu da mi da ovu vrstu tun-jevine, a ne onu vrstu hleba« (Alchian, Demsetz, 1972, s.779).

7 Rosen (2000) čak govori o firmama kao „internim tržištima rada”. To što cenovni meha-nizam ne igra ulogu u uređenju odnosa u firmi još uvek ne znači da neka vrsta tržišta ne stupa na njegovo mesto.

Econ

omic

Ann

als n

o 16

9, A

pril

2006

- Ju

ne 2

006

153


tržišni aranžmani su unapred nepredvidive kombinacije konkurencije i saradnje koje predstavljaju, sve podjednako, legitimne oblike upražnjavanja individualne slobode i privatnih vlasničkih prava. Prinuda, naredbe i hijerarhija (dakle, sve ono što kouzovci atribuiraju firmi) ne spada strogo uzev u domen dobrovoljnih transakcija, već u domen državne akcije za koju treba monopol sile. Besmisleno je o dobrovoljnoj interesnoj asocijaciji kao što je firma govoriti jezikom primerenim politici, dakle sferi primene zakonskog monopola sile. Firma zapravo i nije ništa mimo grupe ljudi koja se skupi sa svojim resursima i znanjima, i sklopi ugovor da neće međusobno konkurisati, već da će kooperativno raditi, koristeći te resurse i znanja, da bi konkurisala drugima. Ali, isto vredi i za bilo koji kartel firmi na ot-vorenom tržištu. I njegovi članovi samo teže da rade zajedno u domenu u kome se dogovore, i da u tom domenu konkurišu drugim pojedincima, firmama ili karte-lima, često zadržavajući pravo da u određenom domenu i konkurišu međusobno. I u tom pregnuću, karteli snose potpuno istu vrstu troškova (nadzor itd.) koje transakcionisti rezervišu eksluzivno za firmu i smatraju razlogom za navodno postojanje hijerarhijske kontrole i naređivanja unutar nje. Kartel se najčešće raspada zbog problema free-ridinga, odnosno zbog toga što troškovi koordinacije kooperativnih sporazuma nadmašuju troškove varanja, tj izmeštanja delatnosti od strane pojedinačnih firmi na slobodno tržište i upražnjavanja konkurencije. Ali, to je identično Kouzovoj teoriji da firme nastaju kad transakcioni troškovi nadmašuju menadžerske, a nestaju kad nadziranje kooperacije postane sku-plje od samih transakcija na otvorenom tržištu! Situacija je potpuno identična - firma kao i kartel nastaje i traje onoliko koliko je jeftinije i profitabilnije koor-dinirati saradnju nego prepuštati se konkurenciji! Stoga, unutar okvira teorije transakcionih troškova nismo u stanju da napravimo analitički jasnu razliku između firme i kartela u pogledu njihovog odnosa prema konkurenciji na tržištu i „vantržišnoj” kooperaciji!

Stoga, bilo koji pokušaj da se specifičnost firme definiše pozivanjem na ekskluzivnost nekonkurentskih modela privredne samoregulacije mora biti osuđen na velike probleme. Prethodna analiza je pokazala da granica između kartela, firme i otvorenog tržišta u kouzovskom okviru ostaje potpuno zamaglje-na. Pascal Salin predlaže, u svojevrsnom reductio ad apsurdum, čak da firmu posmatramo kao kartel nekoliko decentralizovanih profitnih centara, ali i kartel kao firmu koja se već nalazi u stanju raspada na nezavisne profitne centre (Salin, 2005). Jensen i Meckling sažimaju ovu poentu tako što kažu da „nema smisla ra-zlikovanje onog što je unutar firme od onog što je izvan nje”. To je slična stvar onoj koju Demsetz i Klein, Crawford i Alchian iščitavaju iz konfuzije teorije transak-cionih troškova oko razlike između kupovine i sopstvene proizvodnje.

Ekon

omsk

i ana

li br

169

, apr

il 20

06. -

jun

2006

.

154

Ivan Janković

kritika ortodoksne ugovorne teorije

Ali, šta je sa samim kontraktualističkim teorijama? Za razliku od teorije transakcionih troškova koja je prinuđena da svaku firmu pretvori u po jednu mikrodržavu unutar tržišta, svaku sa svojom menadžerskom vojskom i polici-jom da ganja, uhodi i nadzire zaposlene, kontraktualna teorija postulira savršeno znanje i potpunost ugovora kao pretpostavke

Neizbirisiv doprinos ovih teorija (kontraktualističkih) je u naglašavanju metodološkog individualizma, preko koncepcije firme kao pravne fikcije za različite skupove ugovora. Kod Demsetza i Alchiana koncepcija firme je veza-na za rešenje problema moralnog hazarda koji se javlja u timskom radu, a koji je suštinsko obeležje firme. Firma nije instrument smanjenja transakcionih troškova već smanjenja troškova agencijskog problema, u prvom redu troškova merenja graničnog doprinsa članova tima njenom autputu.

Generalizujući Demsetz-Alchianove nalaze Jensen i Meckling agencijsku teoriju proširuju na sve oblike institucija u kojima se principal-agent problem uopšte javlja. Na taj način teorija firme po sebi prestaje da postoji, odnosno post-aje deo šireg programa objašnjenja načina na koji su okviru različitih sistema vrši distribucija troškova i koristi agencijskog odnosa samog po sebi. Konačno se napušta shvatanje po kome firma ima neku suštinu („prirodu”), i po kome je moguće analizom otkriti tu prirodu, i onda je razlikovati od stvari kao što je „priroda tržišta” ili „priroda kartela”. Jensen i Meckling odlično opisuju ovakav izmenjeni koncept firme: „Ima malo ili nimalo smisla pokušavati da razlikujemo stvari koje su „unutar” firme (ili bilo koje druge organizacije), od onih koje su izvan nje. U vrlo direktnom smislu reči, postoji mnoštvo kompleksnih odnosa (tj. ugov-ora) između pravne fikcije (firme) i vlasnika rada, materijalnih i kapitalnih in-puta i potrošača autputa” (Jensen i Meckling, 1976, 10). Naprosto, firma je samo promenljiva i fleksibilna mreža ugovornih odnosa pojedinaca i grupa koje imaju različite interese, različit doprinos radu „firme” i različite motivacije. Stoga je po Jensenu i Mecklingu besmisleno postavljati pitanje šta je to „ciljna funkcija firme” i da li eventualno firma ima neku „socijalnu odgovornost” mimo maksimizacije profita. Ni maksimizacija profita nije njena ciljna funkcija, ali ne zato što se u firmi između ostalog ne maksimizuje profit, već zato što se ne radi samo to (već se zarađuju nadnice, plaćaju kamate, prodaju proizvodi, juri prestiž...). različiti pojedinci „unutar” firme teže različitim stvarima i imaju stoga različite ciljne funkcije. Samo pojedinac može imati ciljnu funkciju, a ne i kolektiv, kakav god

Econ

omic

Ann

als n

o 16

9, A

pril

2006

- Ju

ne 2

006

155


on bio. Drugim rečima, „firma” nema i ne može imati NIKAKVU, pa samim tim ni profitnu i/ili „socijalnu” ciljnu funkciju.8

Ali, u čemu je problem sa ovom koncepcijom? Ako, poput Jensena i Meck-linga, firmu definišemo kao „pravnu fikciju koja služi kao fokus složenom procesu u kome se suprotstavljeni ciljevi pojedinaca...dovode u ravnotežu unutar okvira ugovornih odnosa” (Jensen i Meckling, ibid., 312), onda se suočavamo sa sledećim problemom: na osnovu čega ostavljamo pravo rezidualne kontrole vlasnicima, odnosno pravimo razliku između njih i drugih stejkholdera? Ako je firma zat-voren sistem ax ante efikasnih ugovora, onda nema nikakvog prostora za ex post pregovaranje o kvazi-rentama koje se generišu u procesu tržišne utakmice, ili za ono što se kolokvijalno zove korporativno upravljanje. Otkud korporativno up-ravljanje kao problem, ako ugovori ex ante štite prava svih učesnika i specifikuju sve potrebne kontingentnosti?

Sledstveni prigovor glasi da ugovori moraju biti kompletni da bi firma mogla da bude definisana kao ugovorna zajednica. Ali, sama činjenica korporativnog upravljanja, odnosno delegiranja nekom autoritetu prava odlučivanja ili us-postave pravila za pregovaranje o kvazirentama, svedoče o tome da ugovori nisu kompletni. Odnosno, ugovorna struktura firme je ex post neefikasna (Zingales, 1998).

Ipak, ja mislim da je moguće remodelovati ugovornu teoriju, i to njenim povezivanjem za boljim i potpunijim shvatanjem prirode tržišnog procesa i suštine preduzetništva, tako da kontraktualistički shvaćena firma bude pomi-rena sa koncepcijom tržišta koje ne ignoriše neizvesnost, nepotpuno znanje i nepotpunost ugovora.

Prakseološki Pogled na firmu

Osnovne kategorije koje nedostaju ugovornoj paradigmi firme jesu po mom sudu preduzetništvo, monetarna kalkulacija i intertemporalna alokacija faktora proizvodnje. Ove kategorije, ako se na odgovarajući način analitički povežu, ver-ujem, pružaju mogućnost da se individualističko i kontraktualno shvatanje firme imunizuje na prigovore slične iznesenim u prethodnom odeljku, odnosno, da se u njega inkorporiraju neizvesnost, nepotpuno znanje i nepotpunost ugovora.

8 O maksimizaciji profita je moguće govoriti samo kao o ciljnoj funkciji onog ko ima vlasništvo, no on je tek jedna od više ugovornih strana u okviru za te ugovore koji zovemo firmom. U tom (metaforičkom) smislu reči, zalaganje za nekakvu “socijalnu” ciljnu funkciju firme bi jedino moglo da znači zalaganje da vlasnici ne teže (ili da im je zabranjeno da teže) maksimizaciji profita, već nekim drugim ciljevima. Odnosno, to bi impliciralo verovanje da neko treba da bude vlasnik, da snosi rizik poslovanja i njegove troškove, a da neko drugi umesto njega ubira plodove investiranja, odnosno određuje kako će rezidualni dohodak da bude upotrebljen.

Ekon

omsk

i ana

li br

169

, apr

il 20

06. -

jun

2006

.

156

Ivan Janković

Preduzetništvo u širem smislu jeste sastavni deo ljudskog delovanja, za-pravo njegov sinonim. Čovek deluje (na razne načine, ne samo kao privredni preduzetnik), koristeći određena sredstva da bi ostvario određene ciljeve. On pred-uzima akcije čiji je cilj ostvarenje nekog stanja stvari koje se anticipira kao poželjno. Kada ne bi postojao nesklad između anticipiranih, mogućih stanja stvari i opažanja trenutnih nepovoljnih konstelacija, ne bi bilo nikakvog mes-ta za preduzetništvo u ovom širem smislu. Istovremeno, preduzetništvo je čin preuzimanja neizvesnosti u pogledu budućnosti. Kad bi budućnost bila poznata, niko ne bi preduzimao nikakvu akciju. Celokupno ponašanje čoveka ima u sebi ugrađenu pretpostavku borbe sa neizvesnošću, u pogledu ostvarenja nekog cilja koji se smatra unapređenjem sadašnjeg stanja. Dakle, pred-uzimanje je jedan univerzalni fenomen ljudskog delovanja, on ima određeno, kako bi Mizes rekao, prakseološko značenje (Mises, 2004).

Jasno da bi u skladu sa širom prakseološkom definicijom svaki ekonom-ski delatnik bio istovremeno i preduzetnik (jer se suočava sa neizvesnošću, neizbežnim oportunitetnim troškom i nepotunim informacijama o svetu oko sebe) . Ekonomsko preduzetništvo je nešto uži pojam, ono podrazumeva ne bilo kog delatnika, već onog koji koristi materijalna sredstva (kapital) da bi ostvario materijalne ciljeve. Ono podrazumeva prakseološko preduzetništvo plus mon-etarnu kalkulaciju na osnovu mehanizma cena. Preduzetnik je onaj koji rizikuje neka materijalna sredstva da bi organizovao proizvodnju za koju veruje da će mu doneti materijalni dobitak. On deluje na osnovu cena faktora proizvodnje (rada, kapitala, proizvodnih inputa) koje nabavlja na otvorenom tržištu i upotre-bljava u skladu sa svojim poslovnim ciljevima, anticipirajući moguću zaradu od određene upotrebe tih faktora i upoređujući je sa (hipotetičkim, oportunitet-nim) troškovima te upotrebe. I on je, kao i svaki drugi preduzetnik, suočen sa neizvesnošću u pogledu budućeg razvoja događaja: ukoliko se njegova anticipaci-ja pokaže opravdanom, biće nagrađen profitom, ukoliko ne, biće kažnjen finansi-jskim gubitkom, i u krajnjem - bankrotom.

Pri tome, preduzetnik mora da vodi računa (da „gata”, bolje reći) kako o tehnološki najisplativijim načinima proizvodnje, tako i tome koliko se visoko određeni proizvod kotira na lestvici preferencija potrošačke publike. On je neka vrsta umetnika u kalkulisanju nepoznatim veličinama i rizikovanju sopstvenim novcem za te kalkulacije: „Zadatak preduzetnika nije samo da eksperimentiše sa novim tehnološkim metodima, već da iz mnoštva tehnološki mogućih metoda odabira one koje su u stanju da najbolje i najjeftinije opslužuju javnost onim stvarima koje su joj najurgentnije potrebne” (Mises, 1951, s.110)

Da bi ostvario ovaj zadatak, preduzetnik ne radi samo ono što i neoklasične škole priznaju da i „menadžer” treba da radi, naime organizuje proizvodnju un-utar jedne kooperativne jedinice zvane firma. Takvo viđenje uloge preduzetni-

Econ

omic

Ann

als n

o 16

9, A

pril

2006

- Ju

ne 2

006

157


ka sužava njegove aktivnosti na horiozont običnog službenika koji celokupnu spoljašnju strukturu tržišta doživljava kao datost kojoj se treba prilagoditi. Pravi preduzetnik deluje na tržištima kapitala u uslovima neizvesnosti, gde pokušava da iskoristi nepotpune informacije da bi stekao profit, za razliku od pukog bi-rokratskog menadžera-službenika koji dejstvuje u zadatim okvirima u kojima samo tehnički optimalno izvršava postavljeni šablonski zadatak. Kreativnost tržišnog procesa je u tome što on menja okolnosti prilagođavajući se promeni želja potrošačke publike, a preduzetnik je instrument ovog prilagođavanja. Kod Miz-esa (s pravom) nije u fokusu firma već preduzetnička funkcija, kao operisanje na tržištima kapitala u cilju intertemoralne i međugranske alokacije retkih resursa u cilju ekonomisanja istima: „tržište u kapitalističkom društvu obavlja one oper-acije kojima se alociraju kapitalna dobra u različite branše industrije. Preduzetni-ci i kapitalisti stvaraju korporacije i druge firme, uvećavaju ili smanjuju njihovu veličinu, razbijaju ih ili integrišu sa drugim preduzećima; oni kupuju i prodaju akcije i obveznice već postojećih i novih korporacija; oni dodeljuju, uskraćuju ili otplaćuju kredite; ukratko oni obavljaju one aktivnosti koje se u zbirno označavaju kao tržište novca i kapitala (bold IJ). Ove finansijske operacije špekulanata su one koje usmeravaju proizvodnju u one kanale putem kojih se najurgentnije potrebe potrošača zadovoljavaju na najbolji mogući način.” (Mises, 2004, ss. 703-704)

Čuvena debata o ekonomskoj kalkulaciji u socijalizmu između pripadnika austrijske škole (Mizesa i Hajeka) i socijalista (Nojrata, Langea, Lernera i drugih) je bila osnovno polje gde smo mogli da uočimo značaj monetarne kalkulacije za teoriju firme. Ne ulazeći u detalje spora o kalkulaciji, dovoljno je podsetiti na čuveni Mizesov argument za nemogućnost socijalizma: ako nema privatne svo-jine, nema formiranja ponude i tražnje za dobrima, uslugama i faktorima proiz-vodnje. Ako nema ponude i tražnje, onda nema ni cena za dobra, usluge i faktore. Ako nema cena, nema ni racionalnog ekonomskog računa (planiranja), jer planer (preduzetnik ili „menadžer”, svejedno) čak i da želi ne može znati šta je to što treba da proizvede ni u kojoj količini, te stoga socijalizam vodi u ekonomski haos i traćenje resursa (Mises, 1990).

Najznačajniji Mizesov učenik, Marej Rotbard, iskoristio je kalkulacioni argu-ment da bi njime rešio pitanje koje i danas muči ortodoksnu teoriju firme, kako u njenoj transakcionoj, tako i u agencijskoj varijanti, koje je još Kouz postavio u svom slavnom članku: zašto se ne proizvodi sve u jednoj velikoj firmi, odnosno gde se nalazi gornja granica širenja firme, iliti gornja granica vertikalnih inte-gracija? Rotbardov odgovor je sledeći: ne može postojati samo jedna velika firma jer nezavisni profitni centri unutar nje u odsustvu spoljnih tržišta ne bi znali kako da izračunaju transferne cene, odnosno cene intermedijarnih faktora poiz-vodnje koje međusobno razmenjuju. Stoga za njega, kao i za Mizesa, da bi firma racionalno kalkulisala troškove i dobit, nije dovoljno da postoje slobodno formi-

Ekon

omsk

i ana

li br

169

, apr

il 20

06. -

jun

2006

.

158

Ivan Janković

rane cene potrošnih dobara i usluga, već je neophodno i da kapitalna dobra imaju tržišnu cenu. Ako jedna firma proguta spoljna tržišta, transferne cene unutar nje će biti jednako proizvoljne sa stanovišta efikasnosti kao i „cene” koje bi utvrđivao socijalistički planer nezavisno od cena postojećih u kapitalizmu.9 Spoljnje, neza-visno definisane cene su jednini mogući korektiv bilo kakve pogrešne alokacije unutar firme koja bi je učinila neefikasnom. Stoga je po Rotbardu gornja granica rasta firme jednaka granici očuvanja nezavisno postojećeg spoljnjeg tržišta fak-tora proizvodnje.

Ali, zar ovo insistiranje na održanju spoljnih tržišta ne vaskrsava razliku između onoga što je unutar firme i onoga što je spolja, koju smo ranije odbacili? Mislim da je odgovor - ne, barem u analitičkom smislu reči. Najpre, mnogo je plodotvornije govoriti o napetosti između kooperacije i konkurencije kao alter-nativnih formi koordinacije na tržištu, nego o odnosu između firme i tržišta, jer se tada metodološki oslanjamo na pojedinca a ne na nejasne opšte konstrukte. Takođe, kako smo videli, firma ne mora da bude jedina organizacija koja pov-ezuje pojedince na kooperativnoj a ne konkurentsko-cenovnoj osnovi. Tu istu funkciju (videti odeljak o kartelima) mogu obavljati i pojedinci, karteli firmi, kao i čitav niz aranžmana između firmi manjeg stepena integracije od kartela. Bitno je samo da postoje i uvek će postojati različiti modaliteti organizovanja pojedi-naca u međusobno konkurentske asocijacije, ali nije moguće niti prakseološki održivo klasičnu firmu identifikovati kao jedinu takvu asocijaciju (isto kao što nije moguće ni kooperaciju isključivo vezati za nju, kao što smo videli u odeljku o odnosu firme i kartela).

Dakle, nema nesklada između razlikovanja nezavisnog preduzetničkog fokusa (bio on pojedinac-firma, ortakluk, klasična korporacija, korporacije povezane franšizingom ili pak kartel) i spoljnih tržišta s jedne, i koncepcije o nepostojanju prakseološke razlike između onoga što je unutar kooperativnog preduzetničkog fokusa (najčešće firme) i onoga što je izvan njega, s druge strane. Na firmu i spoljna tržišta ne treba gledati kao na dve nezavisno postojeće stvari ili

9 Činjenica je da su socijalističke zemlje mogle da ekonomski opstaju samo tako što su upoređivale relativne cene na Zapadu i preslikavale ih kući. U odsustvu informacione baze kapitalističkih privreda socijalizam bi ekonomski kolabirao za nekoliko meseci, rezultujući u masovnoj gladi, nestašicama i teroru (kao što se i dešavalo uvek kad je pokušavan neki čist oblik socijalizma, u potpunoj izolaciji od spoljneg sveta i spoljnih tržišta, tipa Staljinov u nekim trenucima, Maova Kina ili Pol Potova Kambodža). Sam Nikita Hruščov nije morao da pročita Mizesa da bi shvatio da “i ukoliko bi ceo svet bio socijalistički, trebalo bi os-taviti Švajcarsku kao kapitalističku zemlju, da iz njenih cena iščitamo strukturu cena za socijalističke privrede”. U sličnoj poziciji kao Nikita Hruščov našao bi se direktor bilo koje firme koja bi progutala sva tržišta faktora proizvodnje – on bi morao da zahteva postojanje barem jedne druge firme za proizvodnju svojih faktora, da bi iz tih cena “iščitao” svoje in-terne transferne cene.

Econ

omic

Ann

als n

o 16

9, A

pril

2006

- Ju

ne 2

006

159


entiteta (metodološki kolektivizam), već kao na metafore za kooperaciju odnosno konkurenciju pojedinaca i grupa pojedinaca u ekonomskom sistemu. Nezavisno postojeće tržište znači samo da ne postoji jedan pojedinac ili jedna kooperativna volja (niz ovako ili onako ugovorom udruženih pojedinaca) koja poseduje sve resurse, čime bi se ukinula mogućnost formiranja ponude i tražnje, kao i cena tih resursa. Nije odlučujuće da li celokupnu ponudu nekog faktora ili resursa drži jedan čovek, preduzetnik X, ili korporativna firma Y, kao skup udruženih poje-dinaca, ili pak kartel Z kao dalji dobrovoljni skup skupova udruženih pojedinaca (firmi Y, Ya, Yb, itd). Bitno je da celina resursa u jednoj zemlji nije monopolizova-na od strane jednog ekonomskog subjekta. A takva uniformnost vlasništva (i to je ključni argument!) koja ukida mogućnost ekonomske kalkulacije je moguća samo u socijalizmu, odnosno putem političkog nasilja. Dakle, jednostavan od-govor na naizgled teško Kouzovo pitanje zašto u društvu ne postoji samo jedna velika firma, u Rotbardovoj verziji bi glasio da bi postojanje jedne takve firme bilo moguće samo u potpuno nacionalizovanoj privredi, a ova bi podrazumevala uki-danje monetarne kalkulacije i racionalnog ekonomskog planiranja. Objašnjenje nema nikakve veze ni sa transakcionim, niti bilo kojim drugim troškovima.

Do sada izložena teorija preduzetništva i monetarne kalkulacije omogućava nam da drugačije tretiramo i pretpostavke Kouzove analize firme, i da shvatimo da ni prigovori na kontraktualizam koji iz nje slede nisu fatalni po ugovornu teoriju firme, pod pretpostavkom da nju učinimo konzistentnom sa prethodnom prakseološkom analizom.

transakcioni troškovi u Prakseološkoj mreži

Najpre, vraćajući se mainstream teorijama, moguće je sprovesti svojevrsnu dekonstrukciju kategorije transakcionih troškova, odnosno pokazati da je moguće dati bolje objašnjenje onog fenomena na koji s pravom ukazuje Kouz kao na troškove traženja partnera ili ugovaranja i nadziranja, a da to objašnjenje istovremeno bude konzistentno sa kontraktualizmom. Uzgred ćemo dobiti i pojašnjenje činjenice koja je dosad uočena, da transakcioni troškovi ne igraju veliku ulogu u objašnjenju osnovnih zagonetki ekonomske organizacije.

Kouz pravi razliku između tržišnih operacija i transakcija, pri čemu bi same transakcije trebalo da budu bez troškova, dok bi operacije u sebe uključivale pro-ceduru savladavanja troškova dolaska u priliku za vršenje transakcija. Međutim, analitička vrednost same kategorije transakcionih troškova postaje problematična kad pokušamo da je povežemo sa konceptom oportunitetnog troška. Svaka ak-cija ima svoj oportunitetni trošak, bez obzira da li je operacija ili transakcija. Ali, Kouz tvrdi da su operacije „neefikasne”, a transakcije ne. Međutim, šta bi to moglo da znači, ako imamo u vidu da zbog univerzalne činjenice retkosti resursa

Ekon

omsk

i ana

li br

169

, apr

il 20

06. -

jun

2006

.

160

Ivan Janković

i nepotpunosti znanja i svaka transakcija ima svoj oportunitetni trošak (podra-zumeva usmeravanje resursa u nekom određenom pravcu, a ne nekom drugom, koji teorijski može biti poželjniji (sa efikasnijim ishodom) od onog koji je izabran, što donosilac odluke ne zna ex ante)? Svaka aktivnost je korišćenje jednog seta sredstava za ostvarivanje jednog seta ciljeva, što podrazumeva da neka druga sredstva nisu korišćena, i neke druge akcije nisu preduzete za ostvarivanje tog istog cilja (ili nekog drugog). Dakle, i operacije i transakcije jednako imaju opor-tunitetne troškove. I nejasno je kako ih razlikovati.

Kouz to naizgled rešava definišući transakcione troškove kao oportunitetne troškove operacija i transakcija koji ne bi postojali u uslovima savršenog znan-ja. On manje-više to jasno kaže - naime, da se transakcioni troškovi odnose na troškove otkrivanja releventnih cena, pregovaranja i zaključivanja ugovora (Coa-se, 2000, 38). Na drugom mestu, govori o „troškovima traženja i informisanja, troškovima pregovaranja i odlučivanja, i troškovima sprovođenja ugovora” (Coase, 1996). Sumarno rečeno, to bi trebalo da budu troškovi izlaženja na kraj sa nepot-punim znanjem, nepotpunom informisanošću i ograničenim mogućnostima predviđanja, uključujući predviđanje budućeg ponašanja drugih ljudi. Ali, kakva je konceptualna razlika između tih transakcionih troškova i svih drugih troškova „rešavanja problema” (Demsetz) sa kojima se svakodnevno suočavamo u životu, ali i u obavljanju poslovnih operacija, a koji nisu uključeni u standardne tran-sakcione troškove? Uzmimo, recimo, da biznismen potpisuje ugovor ili kupac kupuje hleb od pekara (Huelsman, 2004, 47). Da li su ove operacije bez transak-cionih troškova (trebalo bi da budu, u skladu sa standardnom analizom teorije transakcionih troškova)? Da li je put biznismena od kuće do posla bez troškova? Ili penjanje liftom? Ili hodanje od kancelarije do sale za sastanke? Ili podizanje olovke da se potpiše ugovor? S druge strane, da li rukovanje kupca i pekara pred-stavlja aktivnost bez transakcionih troškova? Ili njegova vožnja kući? Ili možda jedenje hleba, korišćenjem viljuške i noža? Sve su ovo situacije koje strogo posma-trano ne uključuju transakcione troškove, barem onako kako ih Kouz definiše. A opet nisu besplatne u vrlo jasnom i očiglednom smislu reči.

Mislim da je zaključak koji odavde sledi taj da su kouzovske transakcije pot-puno izuzete iz svakodnevne prakseološke mreže u kojoj se one inače nalaze, iz realnog prostorno-vremenskog sveta, i postavljene u nekakav prakseološki vakuum ili nirvanu (Demsetz), zahvaljujući čemu onda i nemaju troškova. Čim ih izvučemo iz te nirvane shvatamo da one nisu besplatne, i da je štaviše, sama razlika između njih i operacija potpuno virtuelna, kao što je virtuelna i razlika između transakcionih i „netransakcionih” troškova rešavanja ekonomskih prob-lema.

Kouzove postavke nas prisiljavaju da razloge za nastanak firme tražimo u potrebi obezbeđivanja stanja koje bi postojalo kada ne bi bilo neizvesnosti i in-

Econ

omic

Ann

als n

o 16

9, A

pril

2006

- Ju

ne 2

006

161


formacionih frikcija bilo koje vrste, odnosno kada bi ljudi kao delujuća bića pose-dovali savršeno znanje i informacije o budućim dešavanjima. Ali, nije jasno zašto bi predmet naše pažnje trebalo da bude takvo neko virtuelno nirvana stanje, a ne recimo ono koje zaista postoji u stvarnosti, i koje se odlikuje nepotpunim i nesavršenim znanjem? Mi smo u stanju nepotpunog znanja i ograničene moći predviđanja, sa firmom ili bez nje. Kakva je korist od koncepta firme kao instru-menta prevazilaženja stanja koje je po definiciji nemoguće prevazići? To da smo prinuđeni da kao ljudska bića računamo sa neizvesnošću, odnosno nepotpunim znanjem o mnogim stvarima, jeste svakako duboka filozofska poenta o svetu u kome živimo, ali teško da može biti neko analitički zanimljivo otkriće o reci-mo problemu zašto i kada firme nastaju, šire se ili raspadaju. Po istom principu bismo mogli da kažemo da je zavisnost od hrane konstanta ljudskog delovanja (preduslov za njega) i sastavni deo ukupne ljudske prirode, isto kao i nepotpuno znanje, ali to još uvek ne bi značilo da sama kategorija „nutritivnih troškova” ima neku posebnu analitičku vrednost u objašnjenju ponašanja pojedinaca na tržištu ili u okviru firme. I da bi neko dalje kvazikouzovsko ispitivanje „prirode kuhinje” ili „prirode čorbaluka sa supom” bitno doprinelo našem razumevanju osnovnih problema ekonomske organizacije. Treba nam hrana, kao što ne znamo ni budućnost, ali ni jedno ni drugo nam ne pomaže da razumemo zašto se javljaju i nestaju firme, ili zašto se pojedinci unutar njih ponašaju ovako, a ne onako.

Dakle, transakcioni troškovi postoje, ali je to analitički u velikoj meri irele-vantna stvar za pitanje gde je i zašto „firma” efikasnija od „tržišta” u rešavanju specifičnih problema ekonomske koordinacije. Demsetz to na sledeći način vrlo upečatljivo opisuje: „...uloga transakcionih troškova u objašnjenju načina na koji organizacije odgovaraju na ove probleme (organizacije firme IJ) slična je ulozi gravitacije u objašnjenju hemijskih reakcija; gravitacija utiče na hemijske reakcije, ali ona je rijetko kada ključna varijabla čije ponašanje bitno objašnjava promjene u posmatranim reakcijama.” (Demsetz, 2000, 237-238). Gravitacija, dakle, svakako utiče na hemijske reakcije, ali na te reakcije utiče i desetine i stotine drugih poja-va, baš kao što i sama gravitacija podjednako utiče i na stotine drugih fenomena, mimo hemijskih reakcija. Isto tako, transakcioni troškovi utiču na obim, veličinu ili nastanak firme, ali na to utiču i cene metala na svetskom tržištu, proizvodna efikasnost konkurentskih firmi, obim spoljnih tržišta, ukusi potrošača, ili čak prisustvo uragana na američkom Jugu ili Cunamija u Indoneziji. Isto kao što transakcioni troškovi (neznanje, neizvesnost itd), osim na delatnost firmi, jed-nako utiču i na delatnosti pojedinaca van striktno ekonomskog sistema.

Svaka transakcija (bilo koje vrste) zahteva neke troškove da bismo došli u situaciju da je obavimo. Govoriti o tom trošku kao odlučujućoj determinanti nas-tanka i veličine firme, znači oduzeti samom pojmu bilo kakav ozbiljan predik-tivni značaj, ili kako ironično primećuje Demsetz „približiti se definiciji transak-

Ekon

omsk

i ana

li br

169

, apr

il 20

06. -

jun

2006

.

162

Ivan Janković

cionih troškova kao „troškova rešavanja problema” (ibid., s. 237). Drugim rečima, tvrditi da je specifičnost firme u odnosu na tržište u tome što se u njoj lakše rešavaju problemi!

Sam Demsetz tako „iznutra” nagoveštava da sa transakcionim troškovima kao odlučujućom kategorijom za objašnjenje ekonomske organizacije nešto ne valja. Izgleda da doslednom primenom Mizesove prakseologije ovu intuticiju pretvaramo u konsekventni reductio ad apsurdum. Transakcioni troškovi su sastavni deo bilo koje aktivnosti koju obavljamo i vezani su za nepotpunost znanja i nepredvidivost budućih događaja koji nisu specifikum delanja u firmi već prakseološke konstante svuekupnog ljudskog delovanja, bilo ono u firmi ili van nje. Dakle, priča o transakcionim troškovima kao determinantama indus-trijske organizacije je, u skladu sa ovom perspektivom, samo pomalo zakukuljen i metaforičan način da kažemo kako to što ljudi nemaju savršeno znanje i moć predviđanja smanjuje obim mogućih poslovnih transakcija između njih, kao i obim bilo kojih drugih njihovih svrhovitih i smislenih akcija! Drugim, zapravo Najtovim,10 rečima i pomalo grubo - da voda teče nizbrdo!

informacione asimetrije u Prakseološkoj mreži

Osim transakcionih troškova, i teorija informacione asimetrije je često služila kao argument u raspravi o firmi, odnosno „nepotpunosti ugovora”. Ukazivalo se na neodrživost ugovorne paradigme u svetlu problema principal-agent, i nesvo-dive informacione asimetrije koja između njih vlada. Ex ante ugovorno uklan-janje ove asimetrije smatralo se nemogućim zbog toga što ugovori ne pokrivaju sve ex post utvrdive kontingentosti.

Ova vrsta (agencijske) informacione asimetrije predstavlja samo specijalni slučaj generalne primene ove teorije, koja je ponekad nazivana i III generacijom teorija tržišne greške (prve dve su teorije javnih dobara i teorije eksternalija). Čuveni modeli polovnih automobila („krševa”), tržišta osiguranja ili bankarskog sektora služili su da ilustruju nesavršenosti tržišnih rešenja u ovim domenima i da pokažu potrebu vladine regulacije i intervencije zarad alokativnog optimizovan-ja rezultata. Međutim, kao što su noviji doprinosi pokazali, (Cohen, Crampton, 2002) ni te teorije nemaju mnogo više praktičkog smisla nego što ga je imala prva generacija teorija tržišne greške, ona koja se pozivala na koncepcije javnih doba-ra i eksternalija. Jednako kao i transakcioni troškovi, i informaciona asimetrija je relacija koja zadržava neku prediktivnu moć samo u kontekstu demzecovske „nirvana ekonomije”. Čim se spustimo dole u realnost, vidimo da informacione

10 Poznata je rečenica Frenka Najta, izrečena u drugom kontekstu da matematika u ekonomiji služi samo da se „dokaže kako voda teče nizbrdo”.

Econ

omic

Ann

als n

o 16

9, A

pril

2006

- Ju

ne 2

006

163


asimetrije predstavljaju deo svakog tržišnog događaja, i da nije baš najjasnije kako bi to izgledala situacija sa „simetričnim” informacijama. Prodavac i kupac polovnih kola imaju različito znanje i različite informacije o kvalitetu proizvoda, ali kupac može angažovati automehaničara da mu pomogne. To košta, ali košta i odlazak na pijacu polovnih automobila, gubljenje vremena u razgledanju i odabi-ranju odgovarajućeg modela, kao što košta i mogućnost da i uz dobru nameru prodavca auto ipak bude krš.

Primetimo da je različitost informacione opremljenosti sastavni deo sva-kodnevnog života, i sastavni deo svih tržišnih operacija. Neko ima bolju i kvalitet-niju informaciju, neko manje kvalitetnu; neko ima dobru informaciju ali ne ume da je iskoristi na najbolji način, dok neko drugi i iz manje kvalitetne informacije izvuče veći finansijski potencijal. Informacije su dobro sa tržišnom vrednošću kao i svako drugo i ono se nalazi u slobodnoj cirkulaciji. Automehaničar koji se specijalizovao za konsalting kupcima polovnih kola, naplaćuje tim kupcima eko-nomsku cenu dolaska do onih informacija koje su njima potrebne (da li su kola „krš” ili ne). Protestovati što kupci to moraju da plate ako žele da se obezbede protiv kupovine krša, isto je što i protestovati protiv činjenice da iko mora išta da plati da bi nešto dobio. Zašto bi informacija o tome da li je polovni Audi 100 koji je Petar Petrović kupio u Bubanj Potoku na buvljoj pijaci prošle nedelje „krš” trebalo da bude besplatna, a ne recimo hleb u Indoneziji, usluge čistača cipela u Parizu, ili pak recimo informacije koje nam naplaćuje profesor nuklearne fizike ili francuskog jezika na koledžu? Ili zašto bi odsustvo naše besplatne informacije o „kršu” bilo tretirano kao argument za tržišnu grešku, a odsustvo drugih be-splatnih dobara i informacija ne? Zašto, drugim rečima, i ova informacija nije definisana kao dobro sa tržišnom vrednošću?

Informaciona asimetrija može da bude problem opet samo za teoriju savršene konkurencije koja pretpostavlja besplatne i potpune informacije. Tek u odnosu na nju kao reper, pojava nekog „informacionog troška” predstavlja aberaciju od standarda „efikasnosti”. Ali, videli smo da u okviru boljih teorija tržišta nije tako, da informacije nisu besplatne niti unapred date, pa ni informacioni trošak za bilo koga ne predstavlja argument za „tržišnu grešku”, još manje za uplitanje države da se ta „greška” ispravi. Ako dosledno sledimo teoriju informacione asimetrije, svaka transakcija će biti po jedna „tržišna greška” jer ćemo teško naći dva po-jedinca koji vrše neku transakciju a čiji je stepen informisanosti o predmetu te transakcije potpuno isti, odnosno između kojih ne bi postojala nikakva „infor-maciona asimetrija”. Optimalni alokativni rezultati koji se u okviru ove teorije postuliraju uvek nadilaze išta što se dešava u realnom, nesavršenom svetu, jer u tom svetu uvek ima manje odigranih transakcija nego što bi moglo da se zamisli da nema informacionih frikcija. Ali, opet, da ovih nema, živeli bismo ne na Zem-lji, nego u Zemlji Dembelijiu kojoj svega ima dovoljno i svi imaju savršeno znanje.

Ekon

omsk

i ana

li br

169

, apr

il 20

06. -

jun

2006

.

164

Ivan Janković

Ali onda ni ekonomija kao korišćenje retkih resursa ne bi postojala! Bio bi to raj o kome su sanjali marksisti, a ne realni svet!

Konačni odgovor iz austrijske perspektive na kritiku za informacionu asimetr-iju unutar ugovorno koncipirane firme glasio bi da evolutivni proces tržišta pop-unjava jaz između ex ante i ex post efikasnosti, iskopan nekompletnošću ugovora, izlažući menadžere pritisku egzaktnih pokazatelja uspešnosti poslovanja firme, poput cena akcija na berzi ili opasnosti od neprijateljskog preuzimanja u slučaju lošijih performansi. Tržište kapitala predstavlja ne samo konačni regulator eko-nomske efikasnosti, već i tačku prevazilaženja problema informacione asimetrije unutar firme. Vlasnici otvore novine sa izveštajem sa berze ili pročitaju ponudu za preuzimanje, i već znaju da nešto nije u redu (ako nije) sa efikasnošću postojećeg menadžmenta. Time ugovori više ne moraju da budu „kompletni” u zahtevanom smislu, jer vlasnik ima druge načine prevazilaženja asimetrije, osim ugovorne specifikacije.11 Informacija o kvalitetu rada menadžmenta ima cenu, ali ta cena je umanjena zajedničkim dejstvom ugovornih specifikacija i delovanja spoljnih tržišta. Dakle, potreba za korporativnim upravljanjem i ugovorna suština firme nisu u međusobnom konfliktu.

zakljuČak

Informacione asimetrije i transakcioni troškovi su tako apsorbovani kao trivijalne kategorije u teoriji ljudskog delovanja i preduzetništva. Ugovornom koncepcijom firme je razmekšana tvrda distinkcija između firme i tržišta. Kao re-zultat smo dobili mogućnost da o firmi govorimo kao o ugovornom aranžmanu, a da istovremeno nemamo problem sa nepotpunim ili čak „asimetričnim” infor-macijama i transakcionim troškovima. To bi se moglo nazvati pokušajem sinteze austrijske prakseologije i ugovorne teorije firme.

Preciznije rečeno, reč je boljem fundiranju ugovornog koncepta firme, na austrijskoj teoriji preduzetništva i monetarne kalkulacije, umesto na agencijskim teorijama koje uključuju savršene informacije i potpunost ugovora. Nije reč, st-rogo posmatrano, o kompletnoj „austrijskoj” teoriji firme, već o korišćenju aus-trijskih argumenata da bi se pokazalo da će bilo koja teorija firme mnogo bolje rezultate postići polazeći od kontraktulanog a ne hijerarhijskog modela. Nadam se da niz naznaka u tom pravcu iz ovog rada može biti koristan podsticaj za dalje istraživanje u istom smeru.

11 Osim nezaobilazne uloge tržišta kapitala, u savremenoj literaturi o korporativnom upravl-janju se ističu razni drugi ne-kontraktualni načini kontrole menadžmenta (smanjenja prob-lema proisteklih i iz informacione asimetrije), poput njihove brige za soptvenu reputaciju na tržištu menadžera.

Econ

omic

Ann

als n

o 16

9, A

pril

2006

- Ju

ne 2

006

165


Alchian Armen, Demsetz Harold (1972), „Production, Information Cost and Eco-nomic Organization”, Journal of Political Economy.

Coase Ronald (2000), „Priroda firme”, u Wil-liamson, Winter, Priroda firme, CID Pod-gorica, ss. 33-53 .

Cohen Tyler, Crampton Eric (2002), Market Failure or Success, Independent Institite.

Demsetz Harold (2000), „Povratak teoriji firme”, u Williamson, Winter, Priroda firme, CID Podgorica, ss. 225-253.

Fama F. Eugene, Jensen Mihael (1983), „Sepa-ration of Ownership and control”, Journal of Law and Economics, Vol. XXVI.

Foss Nicolai J. (1993), „The Austrians as Pre-cursors and Critics of Contemporary Theory of the Firm”, Review of Austrian Economics, 7(1), pp. 31-66.

Huelsman Guido Joerg (2004), „The A Priori Foundations of Property Economics”, The Quarterly Journal of Austrian Economics, 7(4), pp. 41-68.

International Chamber of Commerce Aus-tralia (2002), Submission to the Trade Practice Act (1974).

Jensen Mihael, Meckling William (1976), „Theory of the Firm: Managerial Behav-ior, Agency Costs and Ownership Struc-ture”, Journal of Financial Economics, Vol. 3, no. 4, pp. 305-360.

Jensen M., Meckling W. (1983), „Corporate Governance and Economic Democracy: An Attack on Fredom”, Proceedings of Corporate Governance, A Definitive Ex-ploration of Issues, ed. H. Elzinga.

Klein Peter (1999), „Enterpreneurship and Corporate Governance”, The Quarterly Journal of Austrian Economics 2(2), pp. 19-42.

Langlois Richard, Foss Nicolai (1997), „Ca-pabilities and Governance; the Rebirth of Production in the Theory of Economic Organization”, DRUID Working Papers No. 97-2.

Mises Ludwig von (2004), Human Action, Mises Institute, Alabama.

Mises L.v. (1951 1 ed) (1980), Planing For Free-dom, Libertarian Press.

Mises L.v. (1990), Economic Calculation in The Socialist Commonwealth, Ludwig von Mises Institute, Alalbama.

Rossen Sherwin (2000), „Transakcioni troškovi i interna tržišta rada”, u Wil-liamson, Winter, Priroda firme, CID Pod-gorica, ss. 107-123.

Rothbard Murray (2004), Man, Economy and State, Mises Institute Alabama.

Salin Pascal (2005), „Karteli kao efikasne proizvodne strukture”, www.katalaksija.com.

Salin Pascal (2002), „The Firm in a Free Soci-ety: Following Bastiat’s Insights”, Journal of Libertarian Studies, Vol. VI, no.3, Lud-wig von Mises Institute, Alabama.

Zingales Luigi (1998), „Corporate Gover-nance”, The New Palgrave Dictionary of Economics and Law, London, McMillan, pp 497-511.

Williamson Oliver i Winter Sidney (2000), Priroda firme, CID Podgorica.

literatura

Documents

Prakseologija i firma: Prilog austrijskoj redefiniciji ... · PDF fileispisati celu tablu raznih formula i dijagrama, i ispuniti čas predavanja bez da ... ganizovanja proizvodnje