Peter de Rose o Vatikanu

8/14/2019 Peter de Rose o Vatikanu

http://slidepdf.com/reader/full/peter-de-rose-o-vatikanu 1/82

Војислав Јанковић

ПРЕДГОВОР

Никаква моћ и никакво време не чини да пропадне то,Што се у овом времену извојује И сазри као плодови за вечност.Рудолф Штајнер

Петер де Росе је свакако остао сасвим недовољно познат јавности. Ја сам за њега сазнао тек августа2000, кад сам од свог пријатеља Горана Симића добио на немачки преведену његову књигу "Вицарс оф Цхрист" (" Заступници Христа"),Цопy ригхт1988 бy Петер де Роса, Публисхед бy Баннтам Пресс. Немачки превод је дат под насловом"Готтес ерсте Диенер- Дие дункле Сеите дес Папстумс" ("Божије прве слуге - Мрачна страна папства"). Цопy ригхт 1989 беи Дроемерсцхе Верлагаансталт

Тх.Кнаур Нацхф. ГмбХ, Мунцхен.О самом писцу на корицама стоји да је свршио теологију у Риму, да је 1970.напустио свештенички позив и да са женом и двоје деце живи у Ирској.

Књига има скоро560 страна. Ја ћу се трудити да из ње извадим оно што ми се чини најсуштинскијим. При том ћу неке реченице сажимати трудећи се да им сачувам главни смисао, а неке ћу у потпуности преводити, а нешто потпуно изостављати. Сем тога, ја ћу такође и додавати нешто што мислим да ће послужити за боље разумевање онога што је у њој изложено, а и као објашњење тих изношених чињеница и догађаја.Ти моји додаци ће увек бити истакнути на овакав начин: //или курзивом/, да би се одмах уочило да то није изнео Петер де Роса него ја. Бројеви испред извесних одељака означавају страну поменутог немачког издања ове књиге.

У овој књизи су изнете многе истине, које су до сада у највећој мери скриване.Истине има и у све већој мери осваја Запад, али Запад нема науку о њима. Исток пак има науку, али нема истине на којима би се она развијала и освајала све нова и нова сазнања. Стога ћу ја - као припадник Средине - покушати да те истине објасним науком о духу коју је засновао Рудолф Штајнер, један од најзначајнијих представника те Средине. Та наука о духу повезује Исток и Запад, односно науку Истока са истином Запада.

Због тога ћу ја пишчева излагања допуњавати, а и са других страна осветљавати,па ћу их по потреби неки пут и исправљати- тамо где ми његови закључци не изгледају логички и научно оправдани. Пошто се бројеви папа који дођу после њихових имена не поклапају са подацима које Ја налазим, Ја ћу и ове наводити, јер -

као што и писац каже - врло често се не зна који је папа био легалан, а који је проглашаван да није, да је антипапа, те отуд долази до збрке.

Ја се надам да ће читалац са свим тим мојим додавањима стећи бољи увид у оно што се описује у овој књизи. Та моја додавања ће бити заснована на делима Рудолфа Стајнера(1861-1925), а такође и на излагањима пре неку годину преминуле немачке историчарке Ренате Римек (највише из Ренате Риемецк: "Глаубе - Догма - Мацхт,Гесцхицхте дер Конзилиен", 1985 Верлаг Урацххаус Јоханнес М.Маyер ГмбХ,Стуттгарт), а и другим изворима- разуме се и на мојим личним проучавањима и искуствима. Потврде за то ја ћу налазити и у Светом Писму и код Новалиса (Фриедрицх вон Харденбербс, 1772-1801).

Дакле, Петер де Роса каже, а ја /са оваквим начином/ додајем...

Београд, 3. децембар2006



2

Војислав Јанковић

Б О Ж И Ј Е П Р В Е С Л У Г Е - Мрачна страна папства -

Читаоцу

Ова књига није никакво теолошко дело, а још мање уџбеник о папству. Она је истраживање улоге папа у светлости историје, културе, етике и личности самих папа.Мада ја овде као Данте наглашавам мрачну страну папства, она јесте дело једног пријатеља, не неког непријатеља.

Ја се потпуно придружујем овом ставу писца и молим да се то има у виду , те додајем :" Не судите , да не будете осуђени ; јер каквим судом судите , судиће вам се , и каквом мером мерите , одмериће вам се." ( Мт .7,1-2)

Пролог - Велико покривање велом

7. То је највеће застирање у историји, а оно је узроковало смрт милиона људи.Многи уметници су без свога знања томе допринели стављајући мараму која покрива Исусова бедра онда кад су приказивали његово распеће на крсту. Без те мараме би сви видели да је то убиство Јеврејина, да је Бог био Јеврејин.9. На Трећем и Четвртом Латеранском сабору/1179. односно1215./ кодификоване су све раније одлуке против Јевреја.10. 1936. је бискуп Бернинг из Оснабрика више од једног сата говорио са Фухрер-ом. Хитлер је уверавао његову ексцеленцију да не постоји никаква битна разлика израеђу националсоцијализма и католичке цркве. Зар није та црква - тако је он образлагао- посматрала Јевреје као паразите и трпала их у гето? "Ја радим само оно што црква хиљаду пет стотина година ради, свакако темељније" - хвалио се он. Он је сам био католик и рекао је Бернингу да он "се диви хришћанству и жели да га помогне".

Инсистирање на приказивању распетога Христа сугестивно је деловало и делује на масе да се све више шири материјализам . Ту се не показује Христова победа

над смрћу , всћ да смрт њега побеђује . Високо посвећени борци против Христа тиме сугеришу људима : " Ми , односно бог коме ми служимо јачи је од Христа !". То је још моћнија и далекосежнија магија од оне на коју писац овде указује .

И део - МОЋ

"Свака моћ је наклоњена корупцији; апсолутна моћ апсолутно корумпира." Лорд Ацтон, 1887

" Опет га поведе ђаво на врло високу гору , и показа му сва светска царства и њихову славу , и рече му: даћу ти све ово , ако паднеш и поклониш ми се." ( Мт .4.8-9)



3

л . Од Голготе до Ватикана

" Јер ће бити понижен сваки који уздиже самога себе , а ко самога себе унижава - биће узвишен." ( Лк.14.11) 15. Овог свечаног благдана Петра и Павла, 29 јуна, са свих крајева света дошли су они - млади и стари, грешници и свеци - да би били код Бискупа Рима, Заступника Христа, Следбеника апостола, Понтифеx-а Маxимус-а Светске цркве, Патријарха Запада, Примаса /првог бискупа/ Италије, Надбискупа и митрополитга Провинције Рима, државног поглавара Ватиканског града и слуге слугу Божијих, папе Јована Павла ИИ.

Хијерархије и њима одговарајуће титуле страховито подстичу гордост , која је по црквеном учењу први смртни грех.16. На тргу Ватикана стоји300 тона тежак и 40 метара висок обелиск Калигуле. Он је прво стајао у оси Нероновог циркуса, близу места где је Петар био разапет.

Калигула , римски цар од 37. 41, луд , свог коња Инцитатуса поставио за конзула , убијен. Његове су речи о поданицима : " Нека ме мрзе , под условов да ме се боје " - што се после приписивало Стаљину . И он је - поред других царева - под принудом , а без одговарајућих припрема посвећен у старе мистерије и посебно општио са божанствима Месеца . Отуд ин Јупитра назива својира братом , а прави и друге испаде . - Овде треба напоменути да су са Месецом из Земље издвојене најгрубље твари , најнедуховније . Од тих Месечевих божанстава долазе подстицаји за најгрубљи материјализам , о чему ће и доцније бити говора , те то треба добро упамтити . Да ли је због тога Калигулин обелиск и постављен на тргу св. Петра у Риму ?

Нерон , римски цар од 54. до 68, по Сенекином савету прво био благ , а после постао свиреп . Њему је послат апостол Павле . Он је такође без припреме и са принудом посвећен у старе мистерије , па је отуда знао да долази неки нов поредак , а стари да пропада , Отуд његова жеља да види како свет у пожару пропада и да он у томе учествује . Он стога организује велики пожар Рима 64. године , а који за последицу има прогон хришћана . У 66. години почиње јудејски устанак , који је углавном угушен 70. године разарањем Јерусалима .

Овде треба поменути и да је још Тиберије , римски цар од 14 до 37 године ,принудио свештенике да га без одговсрајуће припреме посвете у паганске мистерије . Из тога је он сазнао за далекосежност и значај Христовог импулса , те је хтео и Христа да уврсти међу остале римске богове , да би тиме ојачао власт Римске

империје . Сенат га је у томе спречио . Али на томе настоје и даље под принудом у мистерије посвећени римски цареви , а против тога су се борили разни римски великаши и други који су имали утицаја .

Ова опширнија примедба у вези са обелиском може послужити за боље разумевање даљих пишчевих излагања о ономе што се кроз много векова у Риму догађало .

19. Папа је на челу скоро једне милијарде католика, 4000 бискупа, 400.000свештеника и 1.000.000 калуђерица.

На списку у Ватикану има 263 папе, али број није сигуран. Неки пут је било истовремено више папа и нико није знао ко је прави. Сем тога, тек је 1073. папа Гргур

ВИ /Гргур ВИИ/ забранио да се било ко други назива папом сем бискупа Рима.20. Павле је 58. године написао посланицу Римљанима у којој поздравља29



4

личности све по имену. Петра није поздравио.

Сем тога , Павле из Рима , већ у оковима и уз предосећање блиске смрти пише Тимотеју :" Само је Лука код мене" и помиње друге који су га напустили . Нигде не помиње Петра . (2. Тим. 1.16-17, 4.6, 4.9-12). И Филимону пише он , да је " старац Павле ,

а сада и сужањ Христа Исуса " и " у оковима " ( Филимону 9 и 13). Са колико година се Павле сматрао старцем - тешко је рећи. Али Петар је по свој прилици био доста старији од њега , који је као " младић " присуствовао каменовању Стефана ( Дел.ап .7.58-59).

Према немачком издању из 1984 " Дие Бибел", ( Цо.1972 Деутсцхе Бибелгеселлсцхафт Стуттгарт ) Павлове посланице су написане између 50. и 64. ( или 67.) године , а Павле је преобраћен 35. ( илл 32.) године . Ту такође стоји да се завршетак Дела апостолских односи на 62 ( или 58) годину . Ни у Делима апостолским се не говори да је Петар био у Риму . А кад је Павле дошао у Рим , јудејски прваци му кажу : "... познато нам је , наиме , за ову секту - да се свуда против ње говори ", те да о томе желе од Павла нешто да чују. Неки су то прихватили , а неки не ( Дел.ап ,28.17-29). Из овога излази да пре Павла ниједан од апостола није био у Риму - па ни Петар ! 20. Историчари сматрају да је Петар највише три или четири године живео у Риму.То није доказ да је он ту заједницу водио. То се није могло аутоматски догодити. После Исусове смрти он није био ни бискуп Јерусалима- то је био Јаков, брат Господов.

У најстаријим документима се не помиње Петар као бискуп Рима. Први је био Линус/67-76 (?) /. Апостоли су припадали целој цркви и нису могли бити бискупи на једном месту.

Црква је од тога направила један члан вере, да су папе следбеници Петрови као бискупа Рима. Само што Петар ту титулу наикад није имао; он је њом заоденут тек више векова после његове смрти.

Ја сам још 1995. године у спису " Сазнавање и морал " скретао пажњу да Петар по свој прилици никад није ни био у Риму . Пре овде наведених посланица Павлових Петар сигурно није дошао , а ни после њих јер је већ био сувише стар за такав пут .Сем тога , после побуне Јудеја 66. године није вероватно да би га власти пустиле да дође у Рим . А већ 67. године треба да су он и Павле погубљени - бар према ономе што је католичка црква 1867. прослављала 1800 година од њихове смрти ( неки сматрају да су погубљени 64. године ).

Сем тога , какав би разлог био да Петар тамо дође ? Он је био оспособљен " за апостолство међу обрезанима ", а Павле с Варнавом " за многобошце " ( Гал.2.7-9). Кад је Павле дошао у Рим , он се састао са тамошњим јудејским првацима , којима је

говорио " све што се односи на Исуса " ( Дел.ап .28.23), а Петар је у самој Јудеји имао врло много посла , посла који не би имао разлога да напусти ради помагања Павлу у Риму код неке мале јудејске заједнице , која је заостала или која се накнадно формирала после Клаудијеве (41-54) наредбе 49. године да сви Јудеји напусте Рим ( Дел.ап . л8.2) - што значи да је антисемитизам у Риму још тада постојао , а што треба добро уочити !

Ако бисмо чак и претпостављали да је код апостола постојала нека хијерархија – што сигурно није – и да је Петар у њој био највећи , они њега сигурно не би слали у главни град свог окупатора , против кога је већ створено расположење за дизање устанка 66. године . Нешто о том стању и расположењу пред устанак може се видети и код Јосипа Флавија у његовом “ Јудејском рату ” а и апостоли су већ

морали знати шта се припрема . Посебно што је за Јевреје главни град био Јерусалим – никад Рим ! Па ни Петрови следбеници се нису у том смислу понашали , па да рецимо



5

оду у Дамаск , кад су Арапи окупирали Шпанију !То би било за случај да је Петар својевољно хтео да дође . Да дође под принудом

као Павле , то не би дошло у обзир , јер није био римски грађанин као он - Петра би једноставно у самој Палестини погубили . За Римљане је Петар био неки безвредни рибар једног покореног – ропског народа , чији је живот био потпуно у власти њиховог

локалног намесника а не цара . Нема чак доказа ни да је Павле у Риму погубљен - што наравно не значи да и

није. Дела апостолска се завршавају тиме да је он остао " пуне две године у свом изнајмљеном стану , ... учећи о Господу Исусу Христу сасвим слободно и несметано " ( Дел.ап .30.31). Ако је то толерисано , зашто би га после погубили ? Нерон је вероватно и заборавио на њега , јер је био опхрван идејом о уништењу света .

Сем тога , кад се прочитају те последње реченице , види се да Дела апостолска нису била са њима завршена . Као да је неко цензорским маказама одсекао наставак . Немогуће је да тај подужи спис , за који се сматра да га је написао Лука , буде тако завршен . Посебно што и не одговара самом наслову , јер се од Христове дванаесторице већина и не помиње . Ако би се од некуд пронашла и његова друга половина , то би било драгоценије него објављивање у новије време пронађених апокрифних јеванђеља , за која се такође може посумњати да ли су права , па и у то шта се у њима саопштава .

Симптоматично је то што преводиоци и издавачи Новог завета не истичу да су та " Дела апостолска " само један део неког већег списа . Ако ја као лаик то уочавам ,шта је са онима који су се томе посветили и којима је то струка ?

Пошто писац то сувише дискретно напомиње , ја ћу у овоме бити много оштрији : НАЗИВАТИ ПЕТРА БИСКУПОМ РИМА ,ТО ЈЕ ЊЕГОВО УЖАСНО ОМАЛОВАЖАВАЊЕ !

Бискуп , односно епископ је у то време , у време првих хришћана био једноставно надзорник ( та реч то значи ) над једном тада невеликом групора људи у неком крају ;он је био њихов духовни учитељ . Апостоли су бирали и постављали добре и моралне људе да надгледају живот и рад тих првих хришћана и да их опомињу ако нешто греше и наравно да их поучавају о импулсу који је донео Христос и о самом његовом бићу , То су били бискупи односно епископи .

Је ли Петар сам себе поставио за бискупа или га је можда поставио од њега знатно млађи Павле , оспособљен за многобошце ? Или можда неко трећи и ко ? И зашто ? Та и на Петра је сишао Дух Свети о педесетници и он је као " нешколован и обичан човек " ( Дел.ап .4.13) са великим надахнућем и снагом убрзо после тога крстио " три хиљаде душа " и излечио " хромог од рођења " ( Дел.ап .2.41 и 3.2-8). То је све нешто далеко веће од улоге и снаге коју су бискупи имали и онда , а још мање касније . Називање Петра бискупом Рима јесте један од највећих напада на хришчанство !

Тек кад је Римска империја под Јустинијаном И ( цар од 527. до 565.) потпуно

усисала хришћанство , тек онда титуле бискупа и друге добијају стварна правна значења неког хијерархијског ступња и додељују им се црквене надлежности и власт упоредно са државним , додељују се према постојећим римским провинцијама и њиховој величини и значају . Под Јустинијановим утицајем је по свој прилици још за владе његовог ујака или стрица Јустина И ( цар 518-527) игуман Дион yсиус увео 9.10.525, да се године не рачунају од оснивања Рима него од Христовог рођења , што се Римљанима свакако није свидело . Њих двојица су родорн из једног македонског села ,дакле нису Грци . Јустин се као сељачки син од обичног војника уздигао до заповедника царске гарде , која га после смрти Анастасиоса И (491-518) проглашава за цара . Он је свакако свом синовцу Јустинијану омогућио да стекне високо образовање које је њему недостајало , па га је припремио и за царски позив. Још Анастасиосу се папа Гелазије И

(492-496) усудио да пише како власт треба поделити на духовну и световну и да је он као највиши свештеник изнад њега , византиског цара ! Међутим , Јустинијанова



6

супруга Теодора - бивша циркуска играчица и његова савладарка - као " Аугуста " уз његову помоћ смењује сем војсковође Велизара још и четири патријарха и римског папу Вигилиуса (537-555). Јустинијан је као правник државну и црквену власт стопио у једну личност , он је остварио " цезаропапизам " - цар поставља патријарха , а патријарх крунише цара ! Јустинијан је такође 529. године затворио и атинску

филозофску школу и забранио сваку наставу античке филозофије , те су њени учитељи побегли у Персију , у Гондишапур ; ту су већ од В века били и из Едесе пребегли такође грчки мудраци .

Од цара Константина је престоница Римске империје био Константинопољ ,те ни у том погледу римски бискупи од тада не би имали неки посебни значај . Нарочито ако се зна да су првих векова и на васељенским саборима римски цареви са седиштем у Константинопољу имали одлучујућу реч и по питању хришћанске вере и њених учења .

Петар је био нешто далеко , далеко више него бискуп Рима или било који и тадашаји и доцнији бискуп . Преко њега је дат један врло снажан имнпулс човечанству . На то указују баш у Новом Завету описане такозване његове слабости . Петар увиђа да се у његовој телесној организацији налазе и друге духовне силе , а не само његово ја. Он то себи освешћује и успева да се против њих бори и да их са више или мање успеха сузбија . Он страховито болно доживљује то , кад преко његове телесности неки такав дух говори ( Мт .26.75). Преко тог његовог примера дат је импулс и другим људима да могу да надвладају свог дупликанта - на кога Рудолф Штајнер скреће пажњу - а такође и друге зле духове који могу да опседају човека . На такве силе указује и Павле у својим посланицама , на пример Римљанима 7.14-25 или Коринћанима 12.1-10.

А зашто неко ко претендује да је Петров следбеник и наследник њега толико омаловажава називајући га " бискупом Рираа "? Уопштен одговор на то се не може дати , треба испитати сваки случај понаособ . Међутим , вероватно је код већине таквих тај случај , да је његово ја потиснуто и да је до изражаја дошао дупликант или неки други дух , који га је опсео . Да је то тако видеће се и из даљих излагања писца ове књиге и мојих додатака . А и горе је већ истакнута 1073. година и Гргур ВИИ , кад је већ због непризнавања Светог Духа наступила слабоумност код великог броја људи.

21. Прича се да је Јован Павле И /33 дана1978/ отрован слично БенедиктуXИ кад је послужен смоквама/изгледа по налогу Филипа ИВ Лепог/.

После њега је изабран Карол Војтила1978 / који узима име Јован Павле ИИ /и који има 58 година. Сада /1988/ изгледа старији од 67 година, које због атентата на њега1981, које због напора.

И код наших и код страних политичара могу се запазити знаци брзог старења кад дођу на власт . Власт је та чији симбол је разапети Христ .У вези са Каролом Војтилом симптоматично је то , што је у највећем напону револуције у Пољској он са 24 године добио пасош за двогодишње дошколовавање у Риму , од новембра 1946. до лета 1948. Такође што је по повратку у Пољску он имао врло брзу каријеру у католичкој цркви: бискуп 1958, кардинал 1967, у курији 1976, папа октобра 1978. То је саопштавано више пута на телевизиском каналу " Хистор y", а ја сам гледао то од 13.до 15. децембра 2006. Тад је приказиван његов живот још од детињства .

Комунистичка атеистичка власт се дакле није мешала нити ометала каријеру Карола Војтиле . Она му је давала пасоше за прелазе преко гвоздене завесе сем 1946.

још и 1962. и даље . У то време су пасоше у Пољској и другим комунистичким земљама могли да добијају - и то само за службене послове - искључиво проверени чланови



7

комунистичке партије . Да ли је и Карол Војтила већ са двадесетак година у њу учлањен - можда као тајни члан партије , јер је било и таквих ? Или је Коминтерна била ( и јесте ) једна од организација Римске империје којој се морала покоравати и по њеним наређењима радити ?

Ако то не би било случај , онда би и у Риму на Карола Војтилу гледали као на

шпијуна Коминтерне и не би му тако лако давали дозволе за боравак . И на овом симптоматичком примеру има се јасан доказ да је комунистичке партије организовала Римска . империја . Због тога је тако лако дошло до " распада комунизма ",кад је у Ватикану то одлучено . Тако се и сад - само под другим имаеном - шири иста та светска револуција , са којом се настоји да успостави јединствена владавина преко јединствене светске владе , парламента и сената , полиције , банке и другог . Те установе су свима добро познате , те их није потребно посебно именовати . Ја сам о томе опширније написао 2004. године у склопу мог списа " Повесна симптоматика " под поглављем " Ширење комунизма ". У прилог овоме говори и вест од јануара 2007. да је варшавски надбискуп Станисл ав Вилгус био " сарадник обавештајне службе комунистичког режима у Пољској ". 1

23. Пре Карола Војтиле је четири и по века папство практично наслеђивано међу Италијанима. Између1963. и 1969. је 8000 свештеника тражило разрешење од завета, а 3000 је отишло и без тога.24. За наредних пет година предвиђено је да ће отићи још20.000. У Холандији се већ скоро нико не заређује. У Ирској1987. на 6000 свештеника има 1000 бивших. У САД има 17.000 бившлх свештеника; просечна старост преосталих је 54 године, а за последњих20 година број кандидата за свештенике од 50.000 пао је на 12.000.

И ово је један од главних разлога што католичка црква хоће да припоји друге хришћанске цркве , па макар правила компромисе са њиховим ритуалима и веровањима . Из сиромашних земаља би попови радо дошли на боље плате у оним католичким . Тако се ни женама и даље не би морало дозвољавати заређивање ради попуњавања свештеничког вакуума .

25. Минхенски Рацингер/садаБенеђиктXВИ/ је од 1982. префект Конгрегације за веру, која је раније називана Светом Инквизицијом.

По старом називу он би био дакле Велики инквизитор , а у тој функцији је он екскомуницирао као јеретике све оне који се нису слагали са званлчним црквеним учењем . Поводом његове посете децембра 2006. Истамбулу и васељенском патријарху

Вартоломеју - до сада само православних - овоме се прикачиње да је " екуменски ", као да има он неке везе са протестантима , коптима , маронитима и другим . Ваљда се рачуна да би сви хришћани били уједињени , ако се њих двојица то договоре .

25. У истини је папа заробљеник. Прва последица апсолутизма састоји се у томе да они који стоје најближе том извору моћи, да они исти ваздух дишу као и монарх. У случају папе старају се безизразни(или безлични) људи, папиролози, пискарала у мрачним бироима у и око Ватикана, да виђење папе одговара њиховом. Они га кљукају изабраним информацијама; они пред њим скривају све оно, што би могло бити сметња ономе до чега је њима стало. Ово су први тамничари папе.

1 "Politika" 8. i 14. januara 2007



8

Ово је врло значајно запажање , па сам ја ове речи горе подвукао . Писац то изванредно добро запажа , али он нема потребну науку да би из тога извукао одговарајуће закључке ! Влада дакле у Риму неки дух који организује и води те " безизразне људе", људе са неразвијеним и потиснутим ја , и они њему служе за борбу против Христа односно против исправног развоја човечанства . Од таквог неког духа

потиче и антисемитизам Клаудијев из 49. године , а и они горе наведени односи за време и других римских царева , па све до данас . Петер де Роса ту истину савршено уочава , али нема науке којом би то објаснио .

26. Други ватикански концил од 1962. до 1965. хтео је да либерализује римску цркву. Једва да је он завршен, узеле су старе бирократе ту ствар у своје руке; од тада су је задржали у својим рукама и либералне одлуке нелиберално тумачили.

Чак и Први ватикански концил, који је 1869. сазвао Пије ИX да би учинио да он сам буде проглашен непогрешивим, устручавао се да дискутује о декретима које је припремила курија. Они су представљали- рекоше бискупи- не веровање цркве, него једне једине, пристрасне теолошке школе. На крају ипак увек добијају бирократе. Они остају кад су се либерали растурили.27. Један папа је више него сваки други монарх заробљеник прошлости. То показује већ и његова одежда. Он никад не може да говори, а да не узима у обзир шта су његови претходници рекли. У свакој папској енциклици на сваки цитат из Библије долази по туце цитата других папа. Све папе возе према ретровизору. Нека одавно мртва прошлост, често називана традицијом, диктира пут у будућност. Један рнртав папа је моћнији од хиљада живих бискупа.

Папа мора пазити да не противречи неком папи од пре седам или десет столећа.

У смислу науке о духу би се рекло , да је папа заробљеник авети Римског царства .

27. Историја је пуна и јуначких чина и срамних злочина. Папа је заробљеник чак и тих злочина. Он зна да је црква била одговорна за прогон Јевреја, за инквизицију, за масакре хиљада јеретика, за поновно увођење справа за мучење у Европи као средства за проналажење правних истина. Али она мора да се чува. Учења која су била одговорна за ове ужасне ствари подупиру још и данас њене позиције. Методе се могу мењати- циљ остаје исти. Цитав свет се /према католичком учењу/ мора навести на то да призна Христа и његову цркву. Под вођењем и управљањем папе има католичка црква истину у потпуности, остале религије се њој у најбољем случају могу /само/приближити.29.

Уобичајено веровање да се учење цркве кроз векове не мења - није тачно. На пример, скоро сваки документ Другог ватиканског концила био би на Првом ватиканском концилу осуђен као јеретички.30. Петар није сахрањен у катедрали св. Петра /у Ватикану/, него са Павлом у Латерану/наведени су докази/.32. Како може да буде непогрешив папа као следбеник Петра, који је и сам грешио? Став да је непогрешив само кад говори целој цркви је неодржив, јер у првој хиљади година су само општи сабори тако говорили, а не папе.

Еванђеља нису основала папство; чим је папство настало оно се ослања на еванђеља.35. Исус је рођен у стаји и није имао место где да склони главу. Данас његов

заступник станује у палати са једанаест хиљада соба и много чим другим. Он живи у благу делом паганског порекла. Обучен је у злато и свилу. Има туце сјајних титула,



9

укључујући Понтифеx маxимус- што је пагански врховни свештеник Рима. Саветници папе су Екселенције, Еминенције, Ваша Милости, Мој Господару, Светлости,Велечасни итд.36. Петар би се зачудио, што је његов следбеник према Канону1518. Кодекса из 1917. године "Врховни управник свих црквених поседа". Такође да Ватикан има сопствену банку.

У Италији је врло разграната и " Банка Светога Духа" - ја не знам да ли је и она ватиканска .

Пишчево истицање да је Понтифе x ма xимус пагански првосвештеник Рима потврђује оно сто сам ја мало пре скренуо пажњу , на владавину неког посебног духа у Риму - само што писац то не зна да објасни , нема знања ни науке о томе .

2. Тежење ка апсолутној моћи

38. Нису сви папе свеци; многи једва да су били хришћани. Међу њима је било много ожењених, који су напустили жену и децу због папског звања. Многи су били синови свештеника, бискупа и папа; неки су били незаконити синови; неки је био удовац, други некадашњи роб; више њих су били убице, неки неверници; неки су били испосници, други јеретици, садисти и содомисти; Многи су постали папе кад су ту службу купили(симонија) и наставили затим да враћају свој новац продавајући свете приборе; бар један је био обожавалац ђавола; неки су имали незакониту децу, други су упражњавали разврат и браколомство у великом стилу; неки су блли зачуђујуће стари,неки зачуђујуће млади; неки су били отровани, неки задављени; најгори су били они,који су се клањали гранитном богу. Поред ових било је такође много добрих, светих и несебичних папа, такође и неколико мученика.39. Време је да се хагиографско/живописање светаца/ обрађивање папства оконча.Намерно ћутање о гресима папства јесте скандал и неки облик маловерја. Још горе: то спречава разрешење садашње кризе у цркви.

Највећи грех папства и извор већине других била је злоупотреба њихове огромне рноћи. То је чудна помисао да је човек од кога она наводно потиче без икакве моћи живео и умро.

За науку о духу то није био човек , него изнад њега далеко узвишеније божанско биће - Христ који је три године боравио у телу Исусовом .

43. 19. Јула64. букнуо је Рим у пожару, који је трајао недељу дана и уништио10 од

14 округа. Нерон за то оптужује хрушћане, спаљује их у циркусу.Петар тражи да га распну с главом надоле, што војници и учине. Овај стари човек брзо умире.

Писац се овде држи легенђе , која није много вероватна . Зашто би џелати послушали осуђеника ? И да ли је такво разапињање технички изводљиво ? Сем тога ,да ли је Петар уопште био у Риму ?

44. Религија, која се поносила тиме да је трпљењем победила прогонство, постаје религија која је икад у свету највише прогонила. Чак и расу од које потиче Петар - и Исус. Ствара се пакт између трона и олтара.

Тај пакт се и код нас последњих гођина форсира са врхова моћи - више олтара него ли трона . Међутим , то није у природи ниједне религије . Религија је чисто духовно



10

" поновно везивање " са божанствима . То је политика која злоупотребљава религиозна осећања људи и њима манипулише .

45. Пред бој са Максентијем27. октобра312. Константин је на штитове и заставе своје војске ставио симболе Христа, пошто је имао одговарајућу визију. У сукобу на

Малвинском мосту Максентије покушава да умакне скакањем у Тибар, али се због тешке опреме дави.

Да ли је то помогао неки његов војник - хришћанин ? Није вероватно да би Максентије тражио спас у Тлбру , а не да се докопа тврђаве .

46. Константин се родио 274. као син Констанциуса Хлоруса /Цонстантиус Цхлорус, цар 305 до 306, умро у Јорку, водио римске легије у Британији/ и његове конкубине Јелене која је примила хришћанство/значи није била царица- како се и у нашим календарима наводи/. Он је два пут био жењен, а 326. је убио свог сина Криспуса/да ли пасторка, па онда и његову мајку?/, затим једанаестогодишњег нећака и зета(или шурака). Он није прогонио хришћане. Са источним ривалом Лицинијем/то је његов зет или шурак с којим је делио царство/ издао је Милански едикт/313 године/,којим се дозвољава слобода вероисповести и који гласи:47. "Ми смо одавно на становишту, да слобода веровања не треба да буде ускраћивана. Управо свакоме би требало да буду зајемчене његове мисли и жеље, тако да је он у стању да на духовне ствари гледа онако како он то сам хоће. Стога смо ми наредили, да је свакоме дозвољено да има своју сопствену вероисповест и да је обавља како он хоће."

Константин је умро око 337. и на самртној постељи примио хришћанство . Он је био нешто више него добар политичар , државник и војсковођа . За разлику од својих претходника он није принудио мистериске свештенике да га посвете , али је веровао у пророчанства Сибила да ће Рим пропасти и да ће на његовом месту господарити лисице и курјаци . Он је знао и то да хришћани то поричу . Међутим , хришћани су то даље трајање Римског царства замишљали на духовни начин . Оно траје и данас , на пример у схватању права . То је као нека авет Римског царства која и данас делује у свету .

Хришћани су знали да ће у хришћанству увек бити натчулно нешто што се бори против чулнога Римске империје . Константин одлучује да Рим остави " курјацима и лисицама ", али да тајне његове импулсе пренесе у нови град који оснива , у Константинопољ . Тамо преноси и симбол прастаре мудрости , који је по легенди Енеја

по пропасти Троје донео у Рим - Паладиум . Њега и порфирни стуб испод којег је био преноси он у Константинопољ . Ту придодаје и делове крста и ексере којима је разапет Исус Христос . Он је тиме хтео да Римско царство одвоји од Рима који пропада . А први хришћани су говорили да и Римско царство неће пропасти , а и да ће се Христов импулс остварити и за увек остати .Тај сукоб Христовог импулса и авети Римског царства траје и даље , видљив је и данас . То је кључ за разумевање и даљих излагања Петера де Роса , који ту авет опажа у " безизразним - безличним људима ,папиролозима , пискаралима у и око Ватикана ", а о којима су се Сибиле само мало друкчије изразиле .

Овде треба напоменути да је и Константинов сувладар Лициније , као и други цареви - који су мистеријске свештенике принуђавали да их и без потребних припрема

посвете - да су сви они сматрали да имају моћ да се супротставе нормалном светском развоју , да се супротставе вољи богова . То и данас многи људи сматрају ,



11

мада су прилично непознати , јер не носе неке царске титуле . Са том авети Римског царства се последњих столећа Средњег века највише борио француски народ , а у Новом веку народи који говоре енглески . У тим народима су и најжешћи напади те авети Римског царства .

47. Трагедија је што католичка црква никад није примила овај принцип слободе вероисповести/из Миланског едикта/. Кад је Вестфалским миром 1648. ово начело проглашено, ИноћентијеX то осуђује. То католичка црква вековима стално осуђује.

У 380. години је хришћанство постало религија Римског царства.Црква више није имала да се плаши прогонства, већ Јевреји и "неверници".

380 године је Теодосије И ( цар 379-395) издао едикт , којим од свих народа захтева да приме оно веровање које је апостол Петар пренео Римљанима . У том едикту се Дамас (366-384) из Рима и епископ Петар из Александрије именују као заступници правог учења о " једном божанству Оца , Сина и Светога Духа" и прети се државном казном ономе ко се тој наредби не потчињава .

Симптоматично је то што је Теодосије тек те 380. године крштен , те је одмах заузео политику против следбеника Аријевих. Теодосије је иначе пореклом из Шпаније , која је била под утицајеин римских бискупа . У 367. години се борио у Британији , а 378. на Дунаву. Иако " већ" од 379 цар , он је целим Римским царством овладао тек 388. године .

Тим едиктом су погођени и аријевци и све нехришћанске религије . Његово хришћанство је постало државна религија . Убрзо после тога почиње у историји највеће разарање : пагански храмови се уништавају и пљачкају , чак и уметничка дела , а свештеници и учењаци прогоне . Ту као жртва пада и Хипатија - у Александрији највећи научник и филозоф и пример моралног живота . Њу у хришћанској цркви зверски черече присталице - доцније светог - Кирила Александриског 415. године ,тачно 1000 година пре спаљивања Јана Хуса и 1185 година пре спаљивања Ђордана Бруна . А још 390. године су хришћани у тој Александрији спалили библиотеку и Сераписов храм , за који се веровало да ће се с његовим разарањем срушити небо и на земљи завладати хаос . То се није физички догодило , али се срушило оно огромно знање које су људи имали кроз иницијацију Сунца , а у хаос је запало све оно што се некад доживљавало у мистеријама .

48. До Лава И у Риму није било никаквог значајнијег бискупа.

На првом васељенском сабору у Никеји 325. године римски бискуп се није ни

појавио и нико то није ни приметио - тако је безначајан био за целу цркву. На овом сабору донет Симбол вере потписао је цар Константин као врховни поглавар такође и те тек у политичком смислу организоване цркве .

49. После Марцелинове/295-304/ смрти 304. године у Риму четири године није било бискупа. Кад је 366. умро Либерије/352-366/ настаје крвава борба између Дамаса /366-384/ и Урсинуса (137 мртвих), где овај први побеђује. Св.Хијероним, његов секретар пише да је он дошао на власт помоћу полиције, која мора стално да га чува.ДоXИ века римске бискупе бира народ, а од тада кардинали.50. Грегоровије указује да је у шестом и седмом веку већина папа управљала по две-три године. Многи су бирани зато што су стари и болесни. Сисиниус је на пример

био такав богаљ да ни своја уста није могао да нађе И умро је 20 дана по избору708.године.



12

51. Најкраћи папски стаж је имао Стефан ИИ752. године: четири дана.Кад је Константин330. године престоницу Римског царства преместио у

Константинопољ, били су бискупи све више уплитани у световне прилике. Лав И Велики (440-461) спасао је Рим од Атиле, а Гргур И Велики (590-604) био је исто толико световни владар колико и патријарх Запада.

Кад су се Лангобарди, варварско племе са Балтичког мора, после568. населили у Италији, папство више није имало мира. Новодошавши су са собом донели највећи део Севера. Иако су се они с врерненом преобратили, Света столица Лангобардима /Ломбардима/ никад није веровала. Кад је веза између папа и њихових феудалних господара, царева, ослабила, морале су папе да остварују нови војни савез, ако су желеле да задрже Рим и његову околину. Можда би било боље учињено да су их предали, али је то за велепоседнике увек незамисливо.

Та сумњичавост и суревњивост Лангобарда и Рима осећа се и данас . Сетимо се Умберта Босиа и његове Паданије !

52. Папа Стефан ИИИ/ИИ?, 752-757/ 753. године франачког краља Пипина/ рођен 714, краљ751-768/ на коленима моли за помоћ. Тада помазује и њега и његовог сина Карла Великог као "патриције Римљана". Изгледа да је он том приликом показао прашњави и изгужвани документ са датумом 30 март 315. године, са називом "Константиново даривање". Ту се наводи како се Константин прво код паганских свештеника лечио од лепре, која је захватила читаво његово тело, и то тиме што се купао у крви деце, па кад то није помогло, видео у сну Петра и Павла који га упућују на папу Силвестра. Кад га је овај крстио, он је одмах оздравио. Сад је он увидео да је папа на Петровој столици виши од њега и поклања му цело своје светско царство.53. Пипин је био дирнут. Документ доказује да је папа следбеник Петра и Константина. Цар чак представља слугу папиног.

То је зачуђујући развој еванђеља. Исус није имао ништа осим одеће, а његови главни приврженлци су сад имали не само огромне поседе него и војне савезе да их штите.

То је имало велике последице. Чак се и једини енглески папа Хадријан ИВ /1154-1159/ на то позивао кад је Хенриху ИИ Енглеском поклонио Ирску. То признаје тад и Ирски епископат, а потврђује и папа Александар ИИИ /1159-1181/ наравно под условом да прима свој годишњи пени од сваког домаћинства.

Оно што је овде теже да се поднесе, то је: Ово даривање је подвала.54. То је фалсификат који је вероватно неки свештеник у Латерану саставио уочи Стефанове посете Пипину. Тек је Лорензо Валла, папски саветник, 1440. доказао да је

то фалсификат, Он даје више доказа за то /писац их наводи/. То је објављеиио тек1517.и један примерак је добио Лутер. Иако су сви прихватили као тачне ове доказе, Рим још увек вековима тврди да је документ прави.

Ово је прва велика , грандиозна папска ујдурма , па сам зато ја оне горње пишчеве речи подвукао . Биће их још , а о мањим се овде нећемо много бавити . Оно приказивање распетога Христа не би спадало у ујдурме . То је магиски , култни чин који делује директно на подсвест људи , а ујдурме су смишљене да заведу људску свест , да људе усмере на погрешна разумска закључивања . Није случајно што је ова прва усмерена против Франака , од којих воде порекло Французи , који имају задатак да до вишег степена развију душу разума . Исто тако се и оно са св. Петром пре може

узети као неко деловање на подсвест .То нема никакве везе са настројењем саме католичке цркве нити са било



13

каквом религијом . То су политичке махинације које потичу из државних власти , из Римске империје ; Римске империје која је према пророчанству Сибила пропала , а према тврђењу првих хришћана није. Остала је њена авет !

Ја то називам папском ујдуррном , а то се своди на оне " безизразне људе" око папа , на које указује Петер де Росе . Но пошто су они безизразни и безлични , те само

из позадине утичу на папе и обликују папство - како то и писац уочава - ипак се мора употребити неки израз који указује на нешто лично , нешто уочљиво и конкретно , а то би биле папе којима ти безлични манипулишу и преко њих делују. Писац то врло добро увиђа , али нема кључ за објашњавање тога . Он такође не прави разлику - или је бар недовољно истиче - између католичке цркве и оних који су као извесна политичка моћ заузели извесне административне позиције и себе прогласили да представљају католичку цркву .

Хијерархије у било којој верској заједници немају никакве везе са том вероисповешћу . Оне су искључиво политичке природе и изражавају извесну политичко -правну , дакле државну моћ . Ако неко има виши хијерархиски чин , то никако не значи да је више од других посвећен у тајне те религије , него једино да он административно управља неким њеним друштвеним односима . Стога ја правим оштру разлику између народа који припада некој религији или држави и њихових управљача , који желе да докажу да су они њихови представници , а то никако нису - ако се истини гледа у очи.То и они знају још боље од мене .

Да би убедили припаднике неког народа да су они њихови представници , у другој половини XX века су почели разни државници - укључујући и папе - да се " извињавају " за дела њихових претходника , која су учињена чак и пре него што су се они сами родили! Другим речима , они желе да нагласе да нису никакве индивидуалности , већ део неке групности . То је трагичан њихов пад , ако се тако збиља и осећају ; а ако не , опет трагичан пад зато што својим блефирањем желе да заведу масе .

Овде треба истаћи да те ујдурме са фалсификовањем историских докумената не би биле ефикасне , да им у помоћ не долази авет Римског царства . Само ова авет може да замрачи ум људи , тако да верују да - чак и ако би био истинит - да онај однос Константина и Силвестра може да важи и за оне који су живели више векова после њих. Глупљу ствар од тога тешко је замислити !

Само та авет може да убеди људе у то да се наследна права сасвим праведно и нормално преносе чак и кад неки следбеник зверски погуби свог претходника и све његове потомке , па на његову пљачку сад полажу право и његови праунуци . Према тој авети је свака власт од Бога , само - " дај по један пени годишње од домаћинства "!

Та авет Римског царства увек инсистира на ауторитету (" Слобода савести је лудост " - на чему инсистирају и савремене папе ). Ако се најгора глупост искаже са

неког ауторитативног места - рецимо научне или црквене катедре - она онда има ефекат " царевог одела ". Нико неће да призна да то одело не види , јер би то значило да је глуп , па макар му то било несхватљиво ; у својој скрушености приклања се ауторитету , а своје неслагање с том глупошћу приписује својој неупућеаости , иако му се здрав разум против тога опире . Такве бесмислице се са научних катедри шире још више него са црквених , о чему сам ја 2001. писао у спису " О науци ".

54. Та измишљотина о "Константиновом даривању" је записана у крстионици Латеранске цркве у Риму; у њој пише да је Силвестер ту крстио Константина.

Ако то и даље тако стоји без икакве исправке , то значи да се та ујдурма и

данас негује и да је црква у Латерану и даље оскрнављена .



14

55. Константин је у ствари крштен337. године у Никомедији кад је био на самрти и то га је крстио аријански бискуп Еузебије.

На првом васељенском сабору у Никеји 325. осуђена је Аријева Јерес и то је Константин потписао .

Кад је Константин себе назвао "бискупом бискупа" (што су папе касније преузеле), он није био ни хришћанин, чак ни кате хумене /који се припрема за крштење/. Он је био поглавар цркве, коме је и римски бискуп морао да падне пред ноге и да му се зариче на верност. Сви бискупи су се слагали да је он "инспирисано пророчиште, апостол црквене мудрости". До краја живота он је у Константинопољу градио како цркве тако и паганске храмове. Био је "понтифеx маxимус", што после преузимају папе.56. После победе над Лицинијем 321, Константин је тај који сазива Први васељенски сабор325. у Никеји, који је вероватно најважнији у историји. Аријева јерес која је Сина потчињавала Оцу проширила се и имала чак крваве обрачуне. Цар је желео стабилност, а не да хришћани зарате. Он је скупио 300 бискупа, све са Истока.Силвестер као бискуп Рима ту није учествовао. Већина је била на Аријевом становишту. Константин са свог златног престола- да би окончао расправу- каже да је Божији Син Истог суштаства као Отац и то је постало"ортодоксно схватање". Сви се с тим слажу осим двојице, које Константин смењује и шаље кући.57. Међутим аријевство још вековима траје. Држава се и даље меша у црквене ствари. Црквена политика долази испред еванђеља.

Пошто није дошло до смирења , Константин 327. поново сазива у Никеји сабор ,на којем се поништавају одлуке из 325. и Арије се из прогонства враћа у службу и достојанство , а Атанасија Константин сад прогони из Александрије у Триер . Арије умире 328. а Константина 337. године крштава аријевски бискуп Еузебије непосредно пред смрт . Онда се Атанасије обраћа бискупу Рима , који је антиаријевски , па се враћа у Александрију као епископ .

Карло Велики /Цхарлемагне, рођен 742, краљ од 768, цар од 800. до 8л4/интервенише у Ломбардији и посече4.500 саксонских заробљеника. Он је имао четири жене и дванаест конкубина(не истовремено) и много деце.58. Папа Лав ИИИ /795-816/, кога је напала непријатељска гомила и ископала му очи и одсекла језик, на препад ставља круну на главу Карла, који је клечао пред Петровим гробом и промрмља да је он цар и август, па му се поклони. Карло Велики је

после рекао, да не би ни дошао у Рим да је то очекивао.59. На основу тог геста Лава ИИИ и његови следбеници полажу право на то да имају моћ над световним владарима. Папа кога је Карло поставио, крунише њега за цара.

То је друга велика папска ујдурма . Наравно да ни она не би имала дејства да је није помогла авет Римског царства , која је преко свесних и несвесних својих слугу пунила главе народу да је све то нека Божанска воља , којој се треба покоравати ; за непокоравање се иде у пакао , а пут у пакао је осигуран , ако те папа због непослушности екскомуницира . Може те он наравно и извући из пакла , ако му за то платиш и признајеш његову светост и власт .

Пошто се свест код људи развија , ниједан савремени човек - сем ако није потпуно неразуман - не би овакву блесавост примио . Али се треба уживети у



15

тадашње стање свести , која је из црквених , а и научних - који су тад већ били исти ти црквени - извора и власти замагљивана са све могућим апстракцијама , а стара мистериска знања су тад била сасвим потиснута . Људи су тада хришћаитство примали више са неким осећајем , а свештенство се трудило да им не дозволи да о томе и мисле. Еванђеоске вести су им се посредно , преко свештенства саопштавале ,

а такође и при богослужењу на за огрорану већину неразумљивом латинском језику. Њима се проповедала скромностт , скрушеност и послушност онима који су те особине најмање имали . То свакако може да дирне срца честитих људи. При том им наравно нису казивали речи:

" Исус одговори : моје царство није од овога света " ( Јн. л8.36) Наравно да је било и свеснијих људи , који су то на разне начине оспоравали .

Знали су на пример да су и Константин и други цареви постављали папе и епископе , а не да су ови њих постављали за цареве . Неким великашима се није свиђало да плаћају данак папи , а они који се у власти нису осећали сигурнирн пристајали су на то под условом , да они могу да пљачкају веће или мање територије и део плена задрже за себе , те да им папа преко своје политике и моћи при томе помогне .

Та авет се служи и светим принципима римског права . На пример , кад неко освоји нешто и побије све претходне власнике и њихове потомке , онда он и сви редом сад његови потомци имју свето право на ту имовину . Због тог начела су и у француској и у руској револуцији побуњеници убијали и малу децу властелина - да не би доцније неко од његових потомака дошао и тражио нека своја наслеђена права при некој евентуалној рестаурацији . На основу тог начела је после Првог светског рата Италији припао Задар , јер је венецијански дужд Енрико Дандоло (1108-1205) напујдао крсташе 1202. године да прво њега од Мађара отму и разоре , па 1203. и 1204. да освоје и опљачкају Константинопољ уместо да " ослобађају " ( и опљачкају ) Јерусалим . И тако даље ...

То свето римско право можемо видети на делу и по такозваном паду комунизма и спровођењу бизнисменске револуције . При том се наравно не пита на који начин је неки предак стекао то своје имање - уколико и има неких докумената , процес се не може покренути јер кривична дела застаревају . Али не и права ! Нарочито ако су у питању дворци и велики поседи . Право јачега је увек на снази и зато је писац овај део књиге посветио моћи .

3. Папска порнократија

60. У X веку је ратничка грофофска породица Цонти(15 миља од Рима) дала седам папа, који су допринели томе да се образује"Рим срамоте".

Нису само Борџије црне овце папства. Не дуго после Карла Великог, у току једног и по столећа све папе су биле мрачне подобе. Они су били мање ученици Христови него ученици Белијалови, Кнеза таме. Врло многи су били безморални,убице, браколомници, ратни богаташи, тирани, симонисти/продавци светиња, посебно службених црквених положаја/, спремни да продају све што је свето. Готово свима је више стало до новца и интрига него до религије.

Пре свега, не помаже да се било каква пожељна листа папа анализира рецимо од 880. године. У наредном једном и по столећу било је 35 папа, који су у просеку по 4године владали. У ранијој периоди била је иста врста флуктуације; то се објашњава чињеницом, што су папе биране зато што су били стари и болесни. Но у ИX и X веку било је неколико папа у првим двадесетим, неки чак "тинејџери", многи су се одржали

три недеље, неки један месец или три месеца. Шест их је било збачено, извесан број убијено. У ствари није могуће да се са сигурношћу утврди колико је папа и антипапа



16

било у то време, јер још није било утврђеног начина бирања нити је утврђена свака гомила претендената.61. Кад би папа изненада нестао- да ли су му тад пререзали гркљан или га бацили у Тибар? Да ли је у тамници задављен? Да ли су му одсекли уши и нос као 930.Стефану ВИИИ? Или је побегао као964. Бенедикт В, пошто је обешчастио једну младу девојку и онда са целокупним благом св. Петра побегао у Константинопољ, па се вратио у Рим кад га је потрошио. Њега је најзад један љубоморни муж убио. Његов леш са сто убода камом вучен је улицама и бачен на ђубриште.

Ове папе представљају најсрамнију групу моћника у историји, било црквеној било световној.

Папа Стефан ВИИ/ВИ?, 896-897/ је свог претходника Формоза(891-896) после више од девет месеци ископао из гроба. Усмрдео леш он је обукао у папску одору,поставио на престол у Латерану и лично га саслушавао под оптужбом да је преваром постао папа. Због тога су све његове одлуке и заређивања неважеће. Уместо Формоза одговарао је један "тинејџерски" ђакон. Пошто је проглашен кривим, свучен је,одсечена су му два прста којима је лажно благосиљао и бачен у Тибар. Неки су га нашли и после сахранили у цркви св. Петра. Стефан је ускоро био задављен.62. Папе су сакатиле и бивале сакаћене, убијали и бивале убијане. Неки су то постали славољубљем родитеља, неки мачем, неки утицајем лепих, благородних метреса у такозваној"владавини блудница".

Међу тим куртизанама истицала се Марозиа из породице Тхеопхyлактен. Њу је по по упутствима бискупа Кремоне припремила мајка Теодора, која је другу ћерку добила са папом Јованом X (9 л4-929). За мање од једне деценије ове две даме су "направиле" осам папа - које су и уклањале кад им нису одговарале.- Прича се и да је једна англосаксонска девојка у папској одори била, кад је на носиљки од Колосеума до цркве родила сина и при том умрла. После те паписе Јоване направљена је ради проверавања мермерна столица са рупом, а која се чува у Латерану.63. Нема теолошких основа да жена не може бити папа. Многи бискупи и папе нису били ни заређени. ХадријанВ је на папској листи, мада је управљао само шест недеља у 1276. Он није био ни бискуп, а ни свештеник.

Марозиа је била интимна прво са Сергијем ИИИ (964-911). Пре њега је месец дана владао Лав В, па узурпатор кардинал Цхристопх, док их Сергље није обојицу посекао.

Сергије такође ископава сад већ десет година стар леш Формоза да би га опет проклео, иако је и њега самог овај заредио. Он лешу одсеца главу и преостала три прста и баца га у Тибар. Рибари налазе обезглављен леш и њега поново враћају у цркву св. Петра. Марозиа је са л5 година постала љубавница Сергијева, који је имао 45

година. Добила је с њим сина, пет година пре његове смрти. Понтификат му је био пун крви, интрига и страсти.64. Њена мајка Теодора је помогла већ двојицу папа да се уздигну и падну, кад је свог љубавника начинила папом ЈованомX. Њих двоје удају сад удовицу Марозиу за Алберицх-а из Тусцулум-а, с ким она добија сина- Алберицх-а млађег. Старији је хтео да контролише Рим, али бива убијен. ЈованX натерује Марозиу да види осакаћен леш свог мужа. - Кад је Теодора928. умрла Марозиа заробљава папу и задави га. Следећа двојица папа владају врло кратко и ишчезавају на мистериозан начин. Син Марозие Сергије постаје са 20 година папа ЈованXИ.

После смрти другог мужа Марозиа се удаје за свог полубрата Хуга из Провансе који је био ожењен. Но њен син је папа, па то све сређује. - Други Марозиин син

Алберицх са 18 година затвара свог полубрата ЈованаXИ у Латерану, па чак и своју мајку која има већ преко50 година.



17

65. Кад је Алберицх у четрдесетој години умро, његов син и Марозиин унук Октавијан са 16 година постаје папа ЈованXИИ /955-964, између њих је било четири папе/. Он је први папа који је променио име. За њега се говорило, да је он пронашао грехе који су били непознати од почетка света. Раскош, разврат, скрнављење црквених ствари, пред олтаром је чак наздрављао ђаволу. Кад је Отон И Саксонски 961.

крунисан за цара у цркви св. Петра, ЈованXИИ /са из ње опљчканим благом бежи у Тиволи. Синод од 16 кардинала га под заклетвцм оптужује за разне злочине и за блуд са својом мајком и нећаком, такође за сакаћење и ослепљивање својих духовних вођа.Он им на то прети екскомуникацијом, а кад је Отон отишао, он се с војском враћа у Рим и сакати и убија све који су учествовали у његовом прогонству. Кад је имао 24године, затиче га један човек са својом женом у кревету и убија га ударцем чекића у потиљак.67. Кад су после њега Римљани изабрали Бенедикта В за папу, Отон га не признаје и поставља Лава ВИИИ/963-965/, а после његове смти ЈованаXИИИ/965-972/. Овај је такође свиреп, копао је очи непријатељима и пола становништва је посекао- према хроници Луитпрнда, Убрзо за њим долази Бенедикт/ВИ, 972-974/, кога убија муж чију је жену завео.68. Марозиа је у затвору доживела90 година. Тада су 986. године23-годишњи папа Гргур В и 15-годишњи цар Отон ИИИ послали једног бискупа да из ње истера демоне,те укине њену казну екскомуницирања, Тако су је разрешили од греха, а затим погубили.

Гроф Алберицх ИИИ из куће Тусцулум поставља 1032. године свог једанаестогодишњег сина за папу Бенедикта ИX /1032-1048/. Један хроничар пише, да је он већ са 14 година у разврату и екстраваганцији превазишао све своје претходнике.Други да је демаон из пакла обукао папску одору.69. Бенедикт је често морао да бежи из Рима. Протерују га 1033; кад се вратио,покушавају да га прободу за време мисе у цркви св. Петра. У 1046. га због пљачкања,убистава. и насиља протерују и за папу постављају Силвестра ИИИ, али Бенедикта породица враћа назад после50 дана и Силвестар одступа.

Бенедикт затим због женидбе хоће да се повуче, па пита свог кума свештеника Грациануса да ли то може. Овај му то потврђује и од њега откупљује папство и постаје Гргур ВИ. Цена је била једна до две хиљаде фунти злата и Петрова пара из Енглеске.70. Многе папе су куповале своје звање, али је то први пут да га неко купи од другог папе. Од Бенедикта његови обожаваоци не одустају, те сад има три папе:Бенедикт, Гргур и Силвестер. Сада наступа немачки цар Хајнрих/ИИИ, род,1017, цар 1039- л056/, који збацује сву тројицу и поставља за папу Клемента ИИ, а овај њега истога дана крунише за цара. Кад је Клемент умро, Бенедикт поново долази на папски

престо за време од осам месеци, а Дамаса ИИ је он можда отровао/после23 дана1048/.Међутим, Бенедикт то не искоришћава, већ се повлачи у манастир, где проводи остатак живота.

Сада долазе Гргур ВИИ/1073-1085/ и Иноћентије ИИИ /1130-1143/, које многи католички историчари називају највећим у историји цркве.

Штета је што писац није обрадио историјат папа од Лава ИИИ (795-316) па до 880. године , а такође и од после Клемента ИИ или Дамасуса ИИ (1048) па до Гргура ВИИ (1073-1185). У та два раздобља падају два најзначајнија догађаја у развоју Хришћанства : Осми васељенски сабор у Константинопољу 869. године и бацање анатеме у цркви св. Софије у истом граду 1054. У тим годинама је дошло до

раздвајања на источно -православно и на западно -католичко хришћанство . На сабору од 869. је донета догма да се човек састоји из тела и душе , а да оно



18

што изгледа као дух јесте само нека манифестација душе . Православне цркве не признају тај васељенски сабор и остају при томе да човек има и тело и душу и дух. Ја сам те догађаје опширније изнео децембра 2004. у својој већ поменутој " Повесној симптоматици " у поглављу " Ширење комунизма ", те о томе овде нећу говорити . Ту је значајну улогу имао св. Никола И (858-867), а спроведено је за време Хадријана ИИ

(867-872). Бацање анатеме 16. јула 1054. је било за време св. Лава И X (1048-1054). Тад су

његови легати кардинал Хумберт из Силва Кандида и бискупи Фридрих Лотариншки и Петар из Амалфиа оптужили Грке да су из Символа вере избрисали " филио q уе", па пошто их нису убедили да треба да се покоре папи , на главни олтар у цркви св. Софије за време богослужења бацили папску булу са анатемом , дакле већ раније написаном .

Пада у очи да су обојица ових папа који издвајају западне хришћане проглашени за свеце .

У сваком случају писац је изнео слику развоја папства после те 869. године . Негирање постојања Оца је болест , непознавање Сина је несрећа , а непризнавање Духа је слабоумност - како каже Рудолф Штајнер . Непосредно после озваничења догме о непостојању духа наступило је у тим водећим папским круговима лудило. Ексцеси појединих папа , нарочито оних у сасвим младим годинама не смеју се приписати њима лично , бар не само њима лично. Њих је избацила на површину она - да и ја употребим пишчев израз - безизразна односно базлична гомила , која је преко њих остваривала неке своје интересе , страсти и безумља . Немогуће је ни да неки одрасли човек а камоли дечак или младић сам на своју руку ради све то што је овде описано ; он за то мора имати и подстрекача и много помагача , који су га држали на власти и вршили разне злочине , а све то приписивали њему да би се они извлачили . Колико је ко од њих лично крив јер је свесно вршио нека злодела , а колико је њих било опседнуто неким злим демонима и коликима је манипулисало оно безизражајно или безлично подземље - то се тешко може знати . Због тога о њима не треба давати никакав морални суд ; не треба осуђивати ниједног човека , али грех који је починио свакако да треба . То се истиче на случају жене коју су хтели да каменују :

" На то јој рече Исус: не осуђујем те ни ја; иди и од сада више не греши ." ( Јн.8.11)

Међутим , авет Римског царства и његово право и данас осуђују човека - више него грех! Чак и на смрт осуђује људе који ништа нису учинили , а само зато што су се родили у неком народу , раси или религији , чији су неки изроди можда и извршли нека злодела , злодела од којих су и те невине жртве можда највише патиле . Та авет осуђује људе , а не грех - не осуђује само убиство као убиство , јер се и она убиством служи . Тај антихришћански став довео је до смрти тих назови хришћанских народа и

њихове културе .Та авет Римског царства постоји ипак према божанској промисли - не да би људи њој служили , већ да би је савлађивали , те у том савлађивању стицали веће снаге . И да би тиме остваривали своју слободу .

Ја знам да су то врло тешке ствари за схватање , али то произилази и из за схватање још тежих речи:

" Одговори им Исус: зар нисам Ја изабрао вас , Дванаесторицу ? и - један од вас је ђаво ." ( Јн.6.70)

Значење ових речи је огромно . Ја ћу се овде ограничити само на већ дату напомену о главној расправи и борби француског народа са том авети Римског царства . Она је посебно интензивна била у последњој петини грчко - римске епохе и

првој петини садашње која почиње са 1413. годином ( свака епоха траје по 2160година ). Њихова борба је углавном на пољу разума .



19

Енглески народ ступа у борбу са овом авети углавном почетком садашње културне периоде - иако се почеци назиру већ крајем Средњег века . У борби са њом народи који говоре енглески треба да пробуде свест код њихових људи. То ће се још видети и из даљих пишчевих излагарга - мада он то нигде тако не формулише . Но он као припадник италијанског народа има осећај за то , кад у моту овог Првог дела

наводи речи лорда Ацтона . Из тако пробуђене свести , осећаја за истину и разумског расуђивања треба

човеково ја да се покрене на делање .То ја се највише развија у немачком народу . Но док се у она три народа

одговарајуће особине спонтано развијају , код немачког народа свака индивидуа за себе мора та својства да освоји и да своје ја покрене на делање .

То је све врло глобално речено и погрешно би било ако би се мислило да неки народ због ове или оне особине више или мање вреди у развоју читавог човечанства .Сва та својства се развијају и код свих других народа у већој или мањој мери , а посебно - ако се иде на појединца - у сваком народу може бити индивидуалности које страховито одступају од правила .

Овде треба још нешто узети у обзир . Морална схватања се у току времена мењају ; она су такође подложна развоју .

О томе Павле исцрпно пише у Посланици Римљанима , а то провејава и у другим његовим посланицама . Погрешно Павла разумеју и они који оспоравају њега и његове поставке , а и они који се његових препорука и упутстава држе као пијан плота . Он указује на еволуцију морала , на његову надоградњу , с тим што његове суштинске и истинске смернице имају трајну вредност . Када се обраћа на пример робовима и њиховим " Телесним господарима " ( Еф .6.8 или Кол.3.22) или даје упутства за породични и друштвени живот , он рачуна са обичајима и моралним хватањима која су тада владала и настоји да их оплемени и унапреди , даје им извесни развојни импулс . Ко то пажљиво чита може увидети да он не жели да се морална схватања и правила понашања и закони мењају револуцљом и насиљем ; он рачуна на еволуцију увиђањем , а која прати развој човека и његове свести и савести , а под импулсом Исуса Христа .

Кад би Павле ђанас написао неку посланицу , она би сасвирн друкчија упутства садржавала ; он би рачунао са данашњим степеном развоја човекове свести , са данашњим друштвеним уређењем и данашњим моралним схватањима и потребама ,потребама да се опет иде даље . Не би он данас писао о " месу од идолских жртава " ( л. Кор .8.1-13) или да ли човек или жена треба да покривају главу или не ( л. Кор .11.4-7)или да епископ треба да је " једне жене муж " ( л.Тим.3.2) нити о "' телесним робовима ", јер су многе те ствари већ ушле у морална схватања или су се прилике и обичаји сасвим изменлли , те се њима треба прилагођавати . Он би имао да пише о нечем

сасвим другом . Сад би на пример Павле писао о " економским робовима ", који су дошли као замена " телесним робовима ", јер је телесно ропство већ или тек у X И X веку законима укидано - 1807. у Енглеској , 1861. у Русији , 1865. у САД , 1888. у Бразилу итд .

Павле би сад вероватно писао да би економско ропство било укинуто , кад би људи прихватили да на сваког човека гледају као на брата , без обзира на његово породично и расно порекло или верску и томе сличну припадност . Он би такође писао и да се једно од главних оруђа авети економизма - незапосленост - врло лако може уништити , ако се пређе на радно време од . 20 часова недељно . Против тога би наравно представници ове авети износили читаву гомилу разних аргумената , који би сви били засновани на ставу да су економски закони исте врсте као и природни - или божански , а не да су они врло променљиви јер су људски . Он би писао и да авет

економизма врло успешно делује и преко крајње левице и преко крајње деснице и свега онога што је у средини , јер јој је подлогу дала авет Римског царства , са којом се и



20

сукобљава и сарађује . Њихов сукоб и подела надлежности симболички је дат најизразитије 8.8.1588, кад је побеђена шпанска " непобедива армада ". Ако је тачно да је томе највише допринела бура ( где је за то време била енглеска флота ?), онда је то само доказ да је за то дошао импулс из духоног света . А они на које је пренета моћ треба да схвате да је на њима и највећа одговорност .

С тим у вези Павле би писао и да друштвено уређење треба да буде такво , да се укине свака власт једног човека над другим , јер " Свака моћ је наклоњена корупцији ;апсолутна моћ апсолутно корумпира ".

Ако је некад била потребна власт да би својом силом сузбијала ужасна понашања људи ( некад смо били и људождери ), данас се то под Христовим импулсом мора постепено мењати . Не револуцијом , него еволуцијом ! Јер у данашњим развијенијим друштвима , власт се не добија наслеђем по крви , по крви чија је чистота чувана блиским браковима - за шта је било пуно оправдања , а данас се они називају неморалним инцестом . Под Христовим импулсом је поред осталог настала и велика мешавина крви и крв више није носилац импулса који би били преношени са претка на потомка . То је суштинска разлика ! Не увиђање тих промена јесте духовно слепило.

Из свих тих разлога се са данашњим схватањем морала не смеју процењивати ни поступци људи од пре више векова , а такође је неисправно да се о понашању данашњих људи суди према некадашњим , давнашњим схватањима и обичајима . Етичке норме нису нешто устаљено , нешто што важи за сва времена и за цео свет -као што то систематски проповеда и намеће авет Римског царства , која непрекидно преко папства понавља да је слобода савести лудост . Из истог тог извора - мада се то често даје да друга уста говоре - из истог извора се већ неколико деценија напада на тако названо " Павлово хришћанство ". Можда посебно и због ових његових речи:

" Христос нас је ослободио за слободу . Стојте , дакле , чврсто и не потчињавајте се опет ропском јарму . ... Јер ми помоћу Духа на основу вере очекујемо наду да ћемо бити праведни . Јер у Христу Исусу нити што вреди обрезање нити необрезање , него вера која се кроз љубав показује делотворна ." ( Гал.5.1-6)

Да ништа друго није Павле написао , ово би било довољно да се авет Римског царства од њега ужасава , а такође и авет економизма . Он такође каже :

" Мени је све дозвољено , али није све на корист . Мени је све дозвољено , али нећу да нешто овлада мноме ." (1. Кор .6.12)

Баш зато што народи који говоре енглески у данашње време треба и имају мисију да исправни развој човечанства освесте и поведу у смислу Христовог импулса ,баш зато се авет Римског царства труди да кроз њихове припаднике тај развој зауставе . Отуд се и напади на " Павлово хришћанство " чују углавном из САД , а људи то шаблонски приписују читавој смеши њихових народа . Отуда се и такозвана

" глобализација ", светска влада са светском полицијом и светским судом гура и потура преко САД , а помоћ се тражи и од авети економизма . Међутим , сем римских папа који вековима проповедају да су они ти који треба да владају целим светом , такав став је имао још само Тамерлан , - ја бар нисам ни за кога другог сазнао ( психијатри можда знају и за друге мање истакнуте личности ).

О овоме и писац даље говори , а ја то додајем са становишта некога ко припада Средини . На Западу се то теже може уочити , па чак и кад се за помоћ обрати Истоку .

Ја немам намеру да браним папе , а још мање њихова , недела која писац наводи . Али треба узети у обзир тај развој моралних схватања , па и кажњавања за њихово кршење . Ако читамо Стари завет , па и паганску Илијаду и Одисеју , ми се са

данашњим схватањем морала морамо згражати на оно што су водећи људи некад радили . Па и Нови завет помиње тадашње обичаје , бар тако што упућује да их треба



21

мењати . А и у њему се виде уобичајени начини испитивања и кажњавања , на пример шибање или каменовање .

У овде описаном времену " папске порнократије " још увек је врло мали број људи могао да обуздава своје инстинкте , нагоне и страсти - па наравно и папе , јер су на тај положај долазили искључиво преко власти и моћи оних " безизражајних ", безличних

- понеког од њих само именује писац . У то време није било ни правих новчаних глобљења ни затвора , и робијашница - сем за истакнутије и повлашћене . Стога су кривци бичевани , сакаћени и убијани . Није било ни полиције ни неких опште државних судова , већ се све сводило на онога ко има моћ и како ће он неко право да протумачи . Или су појединци сами - можда у гневу - доносили пресуде и одмах их извршавали . Из описа пишчевих се види да су папе и она " безизражајна ", безлична клика имале моћ и да су њу употребљавале и злоупотребљавале за задовољавање својих инстинката ,нагона и страсти . Није дакле кривица толико до самих људи који су на те положаје долазили - они су такви какви су - него до система који им је давао толику моћ .

Опет бих ја овде указао на реци лорда Ацтон -а из мота :" Свака моћ је наклоњена корупцији ; апсолутна моћ апсолутно корумпира ." Власт треба развластити ! Из истог тог увиђања сам ја у " Повесној симптоматици " 2004. године у

поглављу " Светска револуција " написао да тражим помиловање зс властелина и набројао низ разлога за то .

4. Папство у време његовог цветања

72. Гргур ВИИ је био једини папа који је сам себе канонизовао. Још као млад Хилдебранд је жалио што је цар Хајнрих ИИИ1046. сменио Гргура ВИ /који је купио папство од Бенедикта ИX/, а кога прати у изгнанству у бенедиктинску опатију Клини (Цлунy), где касније постаје приор. Затим је позван у Рим и 18 година служио је четири папе као саветник и коначно канцелар. При сахрани Александра ИИ 1073. њега општина бира за папу. Иако се са таквим избором- без кардиналског колегиума- он не би сложио, он то прихвата, али моли младог цара Хајнриха ИВ да га призна. Овај то чини, иако су га саветници од тога одвраћали, с образложењем да је он аскета, па ће и са другима поступати као са самим собом- без милости.73. Гргур ВИИ је био последњи папа чији је избор цар морао да потврди. Он сад поставља да је сваки свештеник већи од краља- а тек папа! У својем"Дицтатус-у" од 27 теза он пише:74. "Нико на земљи не може да просуђује о папи. Римска црква никад није грешила и до краја времена никад не може да греши. Само папа може да смењује бискупе. Он

једини има право на царска знамења. Он може да смењује цара и краљеве и њихове поданике да ослобађа од вазалства. Кнезови њему морају да љубе стопала. Његови легати имају првенство над свим бискупима, чак и када нису свештеници. Један законито изабрани папа јесте без питања светац због заслуге Петрове."

Ову светост искусио је он, како је то он рекао, на импозантан начин при његовом избору. То је уосталом била идеја, коју су његови следбеници пустили да падне као врућ кромпир. Она је била утолико значајнија, јер је Хилдебранд био доживео дете-папу Бенедикта ИX /1032-1048/.

Ово страховито много подсећа и на Калигулу и на Тиберија и друге римске цареве - како је то под "1. Од Голготе до Ватикана " напоменуто . То је врло

језгровито садржано у овом пишчевом наводу из " Дицтус -а". Разлика је само у томе ,што су римски цареви на одређени начин натеривали посвећенике у мистерије да и



22

њих неприпремљене посвете , а код Хилдебранда и његових следбеника - то не мора да буде код свих - је обрнуто : сами посвећеници у паганске мистерије по својој вољи сада њих тако неприпремљене , у исправном окултном смислу неприпремљене посвећују у извесна мистеријска знања . Наравно да су их ти " безизразни " жреци увек припремали на извесан свој изопачени начин - поред осталог и у лажљивости , што ће се из даљег

пишчевог излагања видети . Несрећни Хилдебранд је вежбан у аскетизму . Како је могао да жали због

смењивања свештеника Грациануса који од свог кумчета Бенедикта И X за силно злато купује папство и постаје Гргур ВИ - како је то напред описано ? Како то да један аскет жали због тога што Хајнрих ИИИ на гомилу смењује и овога и Бенедикта и Силвестра , који се сви отимају за папску власт ? Да зато што Гргур ВИ још није са папског престола приграбио онолико злата колико је у њега инвестирао ?

Он је морао много шта чути бар о последњим италијанским папама и њиховом неморалном животу . Зашто му је сметао Хајнрихов покушај да томе стане на пут постављајући своје Немце за папе , на које је рачунао да ће му бити приврженији - Клемента ИИ (1046-1047), Дамасуса ИИ (1048), Лава И X (1048-1054) и Виктора ИИ (1054-1057)?

Њега као калуђера из Клиниа доводи Лав И X у Рим и поверава му папске финансије . Лав И X, чију су булу са проклетством 1054. бацили његови изасланици у цркви св. Софије у Константинопољу и изазвали шизму . Лав И X, који је све свештеничке жене прогласио " неслободним ", бесправним и одузео им све личне поседе - вероватно за свој џеп.

Како се то све слаже са аскетизмом ?Сам аскетизам није никаква гаранција да посвећеник иде исправним путем . Ако

није развио девоцију према истини и скрушеност и још много шта друго , он врло лако пада под власт онога духа , чије кушање је описано код Мате ја , а које сам ја уз мото ове књиге додао . Сва излагања Петера де Росе у овој књизи то потврђују , а ја само додајем кључ за њихово разумевање и научно објашњавам .

На путу сваке иницијације , ако посвећеник није у потпуности присвојио девоцију према истини , скрушеност , тежњу да све сазнање ставља искључиво у службу читавог човечанства и света , те да тиме никако не задобија власт над другим људима , шта више да никаквом својом речју ни делом не задире у слободну одлуку воље другог човека - свака таква иницијација без тих предуслова и још низа других - свака таква иницијација ће начинити човека још горим него што је без те иницијације био. На то упућују ове речи:

" А када нечисти дух изиђе из човека , иде кроз безводна места тражећи покоја ,и не налази . Тада каже : вратићу се у своју кућу , откуда сам изишао ; и дошавши налази

је празну , почишћену и украшену . Тада одлази и узима са собом других седам духова ,горих од себе , па уђу и станују онде ; и последње стање онога човека бива горе од првога ; тако ће бити и овоме нараштају ." ( Мт .12.43-45)

Рудолф Штајнер наводи да у Риму постоје високо посвећени , који имају дубок увид у развој света и знају шта треба радити у смислу редовног - Христовог - развоја ,али раде искључиво на супрот томе . Сличних братстава има и другде у свету , али она нису предмет ових разматрања .

То су вероватно следбеници оних старих паганских мистерија , које су се с временом деградирале и изопачиле , те су - како је већ речено - и неисправно посвећени римски цареви сматрали да имају моћ да се супротставе вољи богова и редовном развоју света . Ти њихови следбеници су та стара мистеријска знања и технике

посвећивања сачували до данашњих дана , али уместо некадашње тежње старих посвећеника да упознају вољу богова , исправних богова и да у том смислу помажу



23

човечанству , они су присвојили тежње Тиберија и других римских царева да та знања употребе за владавину светом .

Ја овде посебно наводим Тиберија , јер је он хтео Христа да учлани у римске богове , са којима су римски цареви хтели да се уврсте односно сматрали су да су

њима једнаки или подобни . На тај начин би и Христов импулс био искоришћен за проширење моћи Римске империје и њихових царева . Мењајући само поједине називе и модернизујући их , те је остало да траје и даље као суштина папства - што се види и из овог " Дицтатус -а". У току векова је то још више разрађено и догматизовано , на пример 1870. под Пијем И X, који - само мало друкчијим , модернизованим речима -говори исто што и Калигула . Са својом непогрешивошћу уврштава он себе као римски Понтифе x ( задржао је паганско достојанство ) у њихове богове и посебно општи са божанствима Месеца , која су носиоци најгрубљег материјализма , а који је у X И X веку дошао до врхунца .

Овде се враћамо на оно пишчево " безизразно " окружење папа , чији су они робови , а које у ствари обликује папе тиме што их " кљукају изабраним информацијама " и " скривају све оно , што би могло бити сметња ономе до чега је њима стало ". Шта , ако се међу њима налазе и посвећеници у старе паганске мистерије , које су у међувремену постале декадентне и изопачене , а не оне исправне ?Они из тих знања поседују моћ са којом уз помоћ разних лажи , сугестија , хипнозе и другог могу да некога начине папом по својим жељама , папом који ће радити у смислу њихове борбе против редовног и исправног развоја човечанства - против Христа . Ту спада и деловање помоћу симбола : на папској палици приказан је разапети Христ . Тај симбол говори : " Ми смо убили вашег Бога ! Наш бог је јачи од вашег Христа !"

Тамо негде седамдесетих година XX века па и дуже долазили су из САД извештаји о такозваном " испирању мозга ". То је израз који је код њих измишљен и има дубоко значење , дубље можда него што обичан човек мисли. Ту су навођени примери оваквих или онаквих вођа секти , који би одређеним техникама и речима приђобијали за себе присталице , " испирали би им мозак " односно из њега избацили све уобичајене представе о животу и моралу и онда у њих сипали неке изопачености , које су тим испирачима ишле у рачун ; поред осталог да у тим вођама њихове присталице гледају бар полубогове , које имају част и привилегију да служе - и да им дају паре . Најизразитији случај је описали са завршетком 1978. у Гујани у Џонстауну , где је око 800 присталица неког Џонсона (?) извршило самоубиство цијанидима , за које окултисти знају да има погубно дејство и после смрти , па су зато и Јевреје њима тровали за време Другог светског рата . Писало се такође и о томе како је тешко било да се такви привржендци спасу и поврате у нормалан живот и да је у томе

највише успеха имао неки амерички црнац или мелез ( заборавио сара му име ). После десет или двадесет година писања о томе одједном се заћутало . Зашто ?Тешко је замислити да се то није и даље дешавало ;- појављивале су се и доцније

такве вође или " гуруи" - да употребимо индијски израз јер су и из Индије долазили - и на њихов разорни рад се указивало , али не и на технику " испирања мозга ". Које су то силе које су спречиле то освешћивање људи? И зашто ? Као што је напред објашњено ,из импулса народа који говори енглески дошло је до тог освешћивања . Исправни кругови који развијају душу свести свакако да нису ти који су зауставили то освешћивање , поготову што је то у САД велика друштвена опасност ( наравно и у другим земљама и континентима , али ја посебно ово истичем ). Та друштвена опасност би се у САД могла са тим освешћивањем организовано сузбијати , нашло би

се и људи и средстава за то . Међутим , та опасност од " испирања мозгова " је маргинизована и уврштена у ред других - да кажемо - обичних криминала . Али то није



24

случај , то је нешто далеко веће од обичног криминала . Да то није спречено и да је у САД организована група одговарајућих научника ,

која би на томе савесно радила , дошло би се до извесних епохалних открића . Дошло би се до тога да се направи разлика између онога што се преноси генима , онога што се стиче васпитањем односно имитирањем своје околине и постају навике , те онога

што се ствара као мишљење , схватање света на основу прдстава које се примају још од детињства , па и на какав начин се то ради . Та и приликом спашавања оних са испраним мозгом опет се врши неко испирање мозга да би се у њега онда вратиле оне " нормалне 1' или уобичајене представе и схватања тога друштва . То је све требало спречити !

Да није спречено , дошло би се поред осталог и до тога , да је читав школски систем , који је авет Римског царства измислила и наметнула , у ствари велика перионица мозгова . У њој је прва фаза олакшана зато што у душе или мозгове мале деце још није унет велики број представа и схватања , а и кад порасту настоји се да им се и кроз информације које добијају са стране од спољашњег света такође у мозгове уреже нешто што није у супротности са основним школским програмом , који се намеће преко политичке моћи одговарајућих државних органа . Због тога је наметнуто - на Западу више него на Истоку - лењинистицко схватање да децу треба да васпитава држава , а не родитељи , те се већ са једном до две године шаљу у дечје вртиће и предшколске установе . Деци се сипају у мозак разне лажне информације и то још на такав начин , да им се поремети здрав разум и исправно , логичко расуђивање ;такође и да се успављују , како би од њих направили безобличну униформну масу . На тај начин се ствара духовно ропство . Делује се на супрот ономе :

"... и сазнаћете истину , и истина ће вас ослободити ." ( Јн.8.32) Ја бих сувише изишао из оквира овог списа , ако бих ту износио доказе . Они се

могу наћи и у мом спису из 2001. године " О науци ", где сам ја написао и символ вере и догматику и апологетику савремене науке - мада све непотпуно , има много више догми . Кад њени заступници то нису хтели или смели , узео сам да то бар ја урадим ,иако не исповедам ту веру. Овде треба напоменути да су све основне научне мисли потекле из манастира католичке цркве још у Средњем веку и да оне живе и даље . И да је таква наука себи створила ореол непогрешивости више него Пије И X. Та авет Римског царства помаже из политичке области тиме што даје награде и за бесмислена " научна открића ", која се већ после десетак година из истих тих научних кругова побијају , да би се заменила новим . Типичан пример су Нобелове награде ,

"... и сазнаћете истину , и истина ће вас ослободити ." - Човек може бити слободан само ако зна законитости света и према њима и у оквиру њих делује .Уколико их не познаје , онда те законитости одређују све његове поступке и

усмеравају његову вољу. Уколико их познаје , човек из света идеја , из света истина које је у себе примио може да - користећи се тим законитостима - нешто ново из своје слободе ствара . И тек кад је нешто на такав начин створено , можемо говорити да ли је то морално или не. На тај начин се ствара етика , а не неким прописима који човека гурају у неслободу . То је еволуција морала , на коју и Павле рачуна .

Против тога се бори авет Римског царства , они " безизразни " кругови који преко својих истурених више марионета него приврженика говоре , да је слобода савести лудост , те да су попови ти који треба да управљају и да заповедају шта ће ко од њихових верника да ради . Пошто је под Христовим импулсом хришћанство осудило телесно ропство , ова авет је увела душевно ропство преко исповести , давања благослова или проклињања , па пошто је то у току развоја почело да слаби , онда је

ова авет завела духовно ропство : преко своје политичке моћи бори се свим средствима против истине и намеће људима неистине односно лажи , да се од ње не



25

би могли ослободити .Та техника душевног поробљавања оживљена је и код нас после такозваног

" враћања религији" ( како се њој може вратити неко , ко у њој никад није био?). Преко политичара који су одједном од атеиста постали верници , а и преко верника који су одједном постали политичари намеће авет Римског царства последњих година и у

Српској православној цркви исповедање као обавезно пре причешћа . Ти веро -политичари који у њој имају власт добили су и паре да у храмовима праве исповедаонице , што ни у једној православној цркви ја до сад нисам видео - само у католичким . Ти веро -политичари такође отворено проповедају и оно што се некада називало цезаро -папизам , код нас наравно на мало нижем рангу . Да ли се то ради и у другим православним црквама , које су " ослобођене од комунизма "?

Телесно ропство је углавном дискредитовано , па је замењено економском зависношћу . Душевно ропство се данас тешко може остварити помоћу претње неким оностраним паклом , те се прибегава ширењем страха за овострани живот : опасно је Сунце , а опасно је и његово помрачење , опасно је загревање Земље , опасна је сида ,опасан је улични криминал ( не и надулични ) итд . Важно је да људи увек живе у неком страху - не да имају поверења у божанску милост . Но пошто је ово сада доба буђења човекове свести , посебно је у току разрада духовног поробљавања . Зато ћу се и ја на то опширније осврнути . Оно се врши на следеће начине :

1. Неистине односно лажи се износе на истинити начин , тако да изгледају као истините . То се врло често чини тако , што се у велики број истина умеша једна или више лажи , до којих је некоме посебно стало . Ту се увек рачуна на ауторитет ,ауторитет онога ко их исказује и у кога они слагани или обманути треба да имају поверење , те да не истражују и не проверавају његове исказе . Кад неко каже " У то време сам био у тој кафани ", то се релативно лако може проверити . Али ако прича о неким својим доживљајима и проналажењима на неком другом континенту , то је већ много теже . Исто тако , ако неко говори о својим научним открићима која се могу вршити само у малом броју за то опремљених лабораторија , то проверавање је за скоро све људе сасвим немогуће . Огроман број информација је такав , да их ми усвајамо на основу поверења у памет , поштење , исправност - ауторитет - онога ко нам их саопштава . Тако су још у Средњем веку сколастичари као необориве чињенице примали оно што је " магистер ди xит " (" учитељ је рекао "). Водећи научници Новога века почели су у све да сумњају и да све проверавају , чему се наравно супротставила авет Римског царства . Кад су научници срушили некадашње погрешне представе , које су чак на један бесмислени начин постале доктрине цркве - на пример да је Земља равна плоча и друго - онда је ова авет измислила " наука је доказала ", чак за много шта што уопште није доказала . Апстрактна " наука " постала је врхунски ауторитет .

Али... Ми се данас ишчуђавамо због онога шта су људи још до пре сто или двеста година веровали , а исто тако ће се кроз сто или двеста година ишчуђавати људи због тога у шта су данашњи научници веровали , а што се данас ауторитативно износи као научно доказане чињенице , па се то и деци у школама силом политичких власти -преко министарстава просвете - намеће , намеће нараво и поред истинитих чињеница .Тако их лакше гутају .

То има велике последице , јер на основу тако примљених - истинитих и неистинитих - представа ми се оријентишемо у свету и доносимо своје одлуке о томе шта ћемо радити . Све нетачне , неистините представе нас пороб 1 јавају , усмеравају у погрешном правцу , а истините нам дају могућност за слободни избор онога што ћемо у оквиру тих истина радити . Неистините представе нас увек у једном тренутку

тресну по глави , а истините нас уздижу у нашем човештву . Отуд и оне горе наведене Јованове речи.



26

Ко хоће да влада другим људима , он ће их систематски кљукати лажима ,често врло добро усмереним у одређеном правцу . Против тога се човек може борити непризнавањем никаквог ауторитета , проверавањем свега што може проверити и резервисаношћу према свему што не може проверити и развијањем осећаја за истину .Осећај за истину се развија девоцијом према истини , при чему човек у сваком

тренутку искључује могућност да било како слаже , те и према свакој лажи стиче извесан осећај одвратности и бола , па је с гађењем одбија од себе . А за одлуке своје воље тражи импулсе једино из себе и проверава их у својој савести , не прима их од других. При томе треба имати у виду ове Новалисове речи:

" Основа сваке изопачености у настројењима и мишљењима јесте - бркање циља са средством ."

" Чувај се да због средства не изгубиш циљ - онај чист карактер човештва - једноставно , разборито хумано понашање ."

Ми живимо у свету илузија . Оне нама управљају све дотле док о њима не сазнамо истину . Уколико је више истине неки човек примио у своју душу , он је утолико већа индивидуалност , утолико више из своје индивидуалности , из свога ја може слободно да дела , а у оквиру тих сазнатих законитости које владају у свету . Ако једнога дана у својој души буде имао само истине , он ће бити слободан , постићи ће своје право човештво , у потпуности ће постати неко ја ослобођемо од свих илузија . На то упућују следеће речи:

" Рече му Исус : ја сам пут и истина и живот ; нико не долази к Оцу - сем кроз мене . Кад сте мене упознали , упознаћете и мог Оца ." ( Јн.14.6-7)

У микрокосмичком смислу , дакле за сваког човека понаособ , може се то рећи овако :

"... ја јесте пут и истине , и живот ; нико не долази к Оцу - сем кроз ја." Кад ја упознате , упознаћете и Оца тога ја." Ако човек из заблуде говори неистине , а трагалац је за истином , има девоцију према истини , он ће с временом увиђати своје заблуде и њих ће се постепено ослобађати . Но ако човек свесно говори неистине , дакле лаже , измишља неистине да би заводио друге , он је онда борац против Христа и исправног развоја света . Он ради на супрот развоју ја човековог , разара га и тиме настоји да човека сруши у животињство ( јер животиње немају своје ја у чулном свету на Земљи ). Уколико у томе успе , он постаје предводник тог крда образованог од његових лажи , постаје њихов роб , јер је стално принуђен и мора да их на доследан начин лаже да би их држао у власти , постаје роб својих сопствених лажи односно утвара које је сопственим лажима створио и које га опкољавају . И он тиме пада у животињство , па чак и испод животињства , постаје нека творевина од неистина ,нека сабласт без јаства . То је грех против " Духа истине ", " који од Оца исходи "

( Јн.15.26), за који " нема опроштаја довека " ( Мк.3.29), јер " ономе који каже против Духа Светога , неће се опростити ни на овом свету ни у будућем ," ( Мт .12.32)2. Неистине односно лажи износе се на неистинити начин , али тако да тиме

људе збуњују . То су искази који у себи носе противречности , који сами себе побијају ,али се њихова апсурдност не уочава одмах , но баш због те апсурдности лепо звуче и лако се лепе за подсвест .

Ниче наводи да су крсташи од сараценских хашишина или асасина научили :" Ништа није истина - све је дозвољенот ". Доследно том исказу ни он није истинит ,па је према томе нешто ипак истина . Слично томе је у новије време раширена крилатица " Све је релативно !", што указује да је и то релативно , дакле да ипак има нешто апсолутно . То је после замењено са " Свако има своју истину !". Овим се и данас

високи интелектуалци диче као неком њиховом великом мудрошћу . Међутим , ко хоће да истински мисли и није изгубио здрав разум , тај не може да уз реч " истина " стави



27

" моја " или " твоја ", јер је истина да је 2+2=4 једна те иста за цео свет , а могло би се навести безброј заблуда са тврдњом да је 2+2 нешто друго . Ту је у ствари појам заблуде или лажи назван речју " истина ". То се радило и у Линколново време , кад је он поставио питање : " Ако реп назовемо ногом , колико ногу онда има пас ?". Није мали број људи који на то питање одговарају : " Пет "!

За успешно поробљавање људи оваквом техником рачуна се на онај већ поменути ефекат царевог одела : глуп је ко га не види и мисли да је цар го. То се такође намеће неком врстом ауторитета , али је ту скривен онај или они који такве исказе лансирају . Уз то се наравно рачуна да људи немају здрав разум , те се и кроз читав школски систем настоји да се деца и млађи људи под школским ауторитетом онелогикују , да би се њима владало . Ту би спадало и то , да се разни појмови - који су у језику усклађени - почну да називају другим изразима који никако не одговарају стварности ; иако је њихова апсурдност лако уочљива , они ипак дају неке подсвесне сугестије .

Кад се каже " Кореја производи ...", " Француска мисли...", " Кина каже ...", " САД бомбардују ...", " Ирак штити ..." итд ., сваком је јасно да неке апстрактне политичке творевине не могу нешто тако конкретно да раде . То конкретно могу да раде само неки сасвим конкретни људи - то ће увидети свако ко иоле о томе мисли. Међутим ,ако човек то себи не освести , он преко ових на изглед наивних и очигледних неистина у подсвести прима сугестије да сви припадници неке државе - са којом се опет подсвесно изједначује неки народ - да сви они раде или учествују у томе што се ту каже . То је нешто што никако не треба потцењивати . Те и такве у подсвест убачене сугестије су учиниле да у XX веку само у Европи буде убијено око сто милиона људи -осакаћене , унесрећене и нерођене немогуће је пребројати . Утврђивање те и тако у подсвест убачене неистине потпомажу и неки слабоунми политичари , кад се у име једне државе или нације извињавају другој због неког недела , које је учињено неки пут чак и пре њиховог рођења , а о чему је већ напред било говора . Афирмацији те погубне сугестије допринео је и Вудроу Вилсон са својих чувених "14 тачака " и " правима народа ", дакле неке скоро апстрактне скупине расуте по разним државама , са разним обичајима и законодавствима ; скупине , која се често под политичком принудом прави натеривањем појединаца чији су родитељи различитих народности да се изјасне шта су. Таквим апстрактним правима народа прикривају се , замењују и потискују права сваког појединог човека ; њима се у ствари обезбеђује моћ неке групе , која себе прогласи да је народ или да је неким " демократским " путем његов представник изабран и овлашћен да та влада у политичким границама неке државе - не народа , те да у тим границама присваја плодове рада тих народа на основу права и закона које ће та група према својим потребама наметнути . Тако то изгледа кад се освести тај

чувени Вилсонов импулс , под којим је изгинуло небројено много људи и који се и данас експлоатише за остваривање разних мрачних циљева . Пошто се овим начином иде на збуњивање људи и да се при тој збуњености

наметну одређене сугестије , овај начин је утолико успешнији уколико је исказ апсурднији - као на пример Вилсонов. То на сваком кораку можемо видети на разним политичким и трговачким рекламама , те није потребно да се овде исцрпније наводе .Свако ко о њима мало дубље размисли , наћи ће потврду за то , наравно под условом да не признаје никакав ауторитет , јер сваки ауторитет човеку помрачује ум: човек се устручава да види оно што види и себи ствара илузије да види оно што не види.

Да би то било јасније , ја ћу овде навести један скорашњи догађај , из децембра 2006. У Србији је тада одржан референдум за изгласавања новог устава , чији текст

огромна већина гласача није ни прочитала , а од оних који су га прочитали већина га сигурно није разумела . Том приликом је преко телевизије више пута пренето , како се



28

поглавар једне верске заједнице приликом гласања пред гласачком кутијом крсти . Тиме се ауторитативно даје сугестија да је уређење земаљског царства - које према Јовану 18.36 није Исусово - да је то нешто свето , те се и пред гласачком кутијом крсти као пред иконом . При том треба имати у виду да слика - према тој верској заједници -постаје икона тек после држања 40 дана у храму и кад је епископ освети ( ако сам ја

ту нешто погрешио , молим за извињење и исправку ), а пластична кутија је постала света чим је постављена на гласачко место .

Кад је то исто пре неколико година учинио један истакнути , са стогодишњом традицијом наследни политичар , то свакако није имало тако снажног дејства . С обзиром на разна прокламована људска права , свако има право и на јавно исповедање своје вероисповести , па према томе и идолопоклонства . Али кад се идолопоклонство прикаже у облику хришћанства , то је онда случај који спада под ову тачку . Ја бих при том још скренуо пажњу да је оно клањање Мојсијевих Јевреја златном телету било на далеко већој духовној висини него клањање пластичној кутији - Јевреји вероватно нису скупили довољно злата да направе египатског светог бика Аписа , па су начинили само теле . А да ли је и ова кутија само умањени контејнер ?

Овде би спадало и то , да се уз именицу стави придев који њој противречи ,негира њено значење . Кад се каже " дрвено гвожђе " или " четвртасти круг" или " мачије перје ", ту се врло лако увиђа бесмисленост . Но има неких противречности које се могу увидети само са бољим познавањем ствари и са њиме се онда манипулише људима односно управљају се на погрешне представе и делања . Ту противречност је теже увидети кад се каже " добар министар просвете " или " добар министар за културу ", него кад се каже " наказна лепотица ", а то је у ствари исто . Чим се са једног места дају и намећу импулси за било коју грану духовног живота , то је образовање и наметање једноумља , а једноумљем се ствара духовна жабокречина , на којој можда на неком лепом локвању крекеће жабац . Ту се уместо слободе у трагању за истином и слободе уметничког и другог духовног изражавања и стварања намеће политичком моћи једнакост једноумља , која - чак ако би и била у нечем исправна -онемогућава даљи развој и самим тим води у декаденцију , јер не допушта никакву могућност избора , коректуру и приговоре , доводи до смрти културе . Ја у то врло изричито и себе укључујем: ако бих неким чудом био на тако неком положају , ја бих могао бити само рђав министар просвете или културе , јер ни са својим најбољим намерама и увиђањима ја не бих могао сам да савладам своје једноумље . Не ради се дакле ни о којем појединцу , него о систему друштвеног уређења и узајамном односу људи и развоју човечанства и човештва због чега израз " добар министар " за било коју област духовног живота представља лаж .

Сличан је случај са " ограниченом слободом " која се као неки узвишени идеал

намеће за привредни живот . За разлику од напред објашњене слободе у оквиру природних закона , који су непроменљиви па се на њих са сигурношћу може рачунати и у њиховим ограничењима слободно делати , у привреди се слобода ограничава људским законима , који се сваки час мењају према нахођењу оних који имају моћ . Ако се неки и нечији било какав успех у привреди не свиди неком ко доноси законе и прописе , он ће њих изменити и успех ће се претворити у неуспех . У току једног човечијег живота ти закони се темељно измене и по два или три пута , тако да један обичан , чисто привредник не може знати шта ће га сутра погодити . На пример , он прави себи неко обезбеђење за случај старости или болести , а онда се донесе закон или пропис или нека друга акција којима се та његова уштеда потпуно обезвреди . Кад се уз то дода да онај који својим законима и прописима ограничава ту слободу , да тај исти те

законе и тумачи и спроводи и пресуђује да ли су исправно поштовани и примењени ,онда ту " ограничену слободу " у привреди треба схватити као тоталну неслободу ,



29

односно као слободно руковањем привредом и њеним плодовима искључиво од стране оних малобројних која имају моћ .

Исто тако , они који имају моћ доносе законе по којима ће увек неко од њихових бити изабран као народни представник у " демо -кратији " - " народној владавини ". По таквим законима неко ко је добио и само двадесет и неколико процената гласова себе

сматра да је представних и оних седамдесет и неколико , а сем тога да је од свих сто добио бланко пуномоћје да ради шта хоће и да о томе никога од њих не мора ни да обавештава шта је урадио , а камоли да их пита шта да ради . Ту се у ствари позива на братство међу људима , где старији брат - који је старијим сам себе прогласио -води бригу о својој непунолетној браћи .

Од ове врсте поробљавања човек се може одбранити здравим разумом , којим помоћу мишљења долази до сазнавања истина .

3. Истине се износе на неистинити начин тако да се људи наведу на погрешне закључке . При томе се не износе и оне истине које су релевантне за дате исказе . Или се пак неким гестом или нагласком обеснаже . Ако кажемо :" Тома је одличан архитекта . Ова кућа је дивна !", ту се онда сугерише закључак да је Тома ту кућу пројектовао , мада то није случај . Иако су исказане само две истините чињенице , оне намећу неистинито просуђивање и доношење погрешног закључка .

У то спада и један новији случај . Државе , којима управљају изабрани народни представници и брижни за народно здравље , имају законе да се на амбалажама за дуван испише : " Пушење убија ". Пошто на амбалажама за алкохолна и друга вештачка пића то не стоји , онда се извлачи закључак да они нису штетни по здравље , да не убијају . А да ли алкохол убија , треба упитати и саобраћајну и другу полицију .

Овде спада такође и брзо излагање истинитих чињеница , али тако да их човек не може пратити и добро уочавати и памтити , тако да опет из њих не може извући исправне закључке . Нарочито , ако се при томе брзо прелази с теме на тему - као што је то случај с телевизијским вестима . Од претрпавања и само истинитим чињеницама човек бива на неки начин заглушен , успаван .

Исто тако човек бива успаван и кад му се све саме истине саопштавају на језику који он не разуме . При тој успаваности се онда на њега може сугестивно деловати на неки сасвим друкчији начин . Најизразитији пример за то су богослужења на језику који присутни не разумеју .

Истине се могу исказивати и са нагласком , гестом , мимиком и окружењем који њих негирају или исмевају или обезвређују . Ако се нека озбиљна истина изнесе у неком шаљивом часопису , читаоци њу неће узети у обзир - сем ако нису на то посебно упозорени . Поготову ако се поред њих напишу многе очигледне неистине . Ако се на телевизији одржава предавање неког озбиљног трагаоца за истином , а то се прати

неодговарајућим декором , сликама и музиком , онда његови искази могу бити сасвим обрнуто протумачени , чак и исмејани . То се ради . Против оваквих начина завођења човек се може одбранити будношћу ,

будношћу којом ће се по могућности сви детаљи уочавати и освестити .То су три начина духовног поробљавања људи. Људи се духовно не поробљавају

само онда , ако се истина исказује на истинити начин . На ово духовно поробљавање ја сам морао мало опширније да се осврнем , јер је

оно врло , врло актуелно и данас . Њиме се могу објаснити многи поступци и наших савременика , а и људи из прошлости . У читавом овом спису ја не желим ни да браним ни да нападам било кога ко се овде помиње него само да објасним неке појаве , да их осветлим са једне научне стране , са које мали број људи то посматра . Отуда и ова

излагања подстакнута поступцима Хилдебранда односно Гргура ВИИ , а која треба имати у виду и приликом сагледавања живота и рада и других овде помињаних



30

личности .Овде , на примеру Гргура ВИИ ја желим да указем на разне могућности

деловања авети Римског царства - само на могућности , а сваки конкретан случај треба посебно испитати . Следеће дакле ја дајем само као могућност - не као тврдњу !

Из ове књиге се не види колико је Хилдебранд имао година и шта је радио до

1046, кад је са збаченим Гргуром ВИ отишао у Клини. Свакако да се већ тада истицао са неким особинама , а у том бенедиктинском манастиру - једном од центара средњовековне науке и културе - он је у току даљих 12 или 13 година још много шта примио , па је због тога и позван у Рим и служио четири папе као саветник и канцелар .Ту су та његова својства и даље дограђивана .

Хилдебранд је свакако са рођењем донео неке способности и настројења . Његова наклоњеност ка аскетизму одвраћала му је поглед од проучавања спољашњег света и окретала га је ка унутра , ка посматрању себе и своје унутрашњости . У тој унутрашњости се човеку може појавити много шта , па чак и Заводник у виду диваог арханђела - њега треба препознати ! О томе многи мистичари говоре , а каже и Павле :

"... Јер и сам Сатана узима вид светлог анђела ." (2. Кор .11.14)Монашки живот укључује и снисходљиво покоравање ауторитету ,

првенствено ауторитету свога непосредног духовног вође , који се са своје стране покорава неком још вишем и све вишем ауторитету , у крајњем случају ауторитету католичке цркве - како се то обично каже . Не сме се сумњати у оно што црква каже , мора се у то веровати ; ако нам се учини да то није тако - то је онда наш недостатак и несавршенство , а не тог црквеног учења .

" Црква каже "! " црквено учење"! Нису ли то искази који сами себи противрече ,како је то горе показано под тачком 2? Ако то чак и узмемо у неком симболичком , па и мистичком смислу , то казивање или учење може долазити само из или бар преко неког човека или групе људи , које евентуално надахњује неки виши дух. Ако је то и Свети Дух , на кога се представници цркве позивају , он ипак мора да говори кроз неког човека или људе ( ако говоре или поучавају исто ). А каква је гаранција да тај посредник исправно преноси све - и увек - најдубље истине којима га надахњује Свети Дух? Да ли он у том преношењу може нешто да погреши , да се погрешно изрази , да направи неку збрку? Постоји ли нека сигурност да ће он те истине износити искључиво на истинити начин ? С обзиром на данашње теолошке расправе , укључујући и оне назови екуменске , види се да постоје различита црквена учења појединих теолога . Противречности и разлика нема једино кад се употреби моћ и забрани сумња у оно што папа са катедре каже .

Међутим , да ли је оправдано сматрати да су папе - бар од Пија И X наовамо -веће од св. Петра , којим се истовремено и диче , а и омаловажавају га? Ако ћемо се

држати " црквеног учења " односно онога што је у Новом завету записано , Петар је био један од оних који су на Педесетници били испуњени Светим Духом ( Дел.ап .2).Међутим , Павле - који је тек доцније примио хришћанство - Павле уочава Петрово дволичење и на то га упозорава ( Гал.2.11-19). Павле то чини из љубави и према истини и према Петру , а и сам за себе увек наглашава да је грешан ( Рим .7.14; 1. Тим.1.15;2. Кор .12.7). Према томе и Петар , који је био испуњен Духом Светим о Педесетници , могао је да греши , могао је да падне у заблуду и да згреши .

Сваки човек је грешан и може да погреши ; чак и ако је неки пут надахнут Светим Духом , то није никаква гаранција да је постао за увек непогрешив - макар и само у смислу преносника . Ако неко друкчије за себе тврди , он иде путем Калигуле .

Несрећни Хилдебранд је у највећој мери био жртва неисправне аскезе и вере у

ауторитет оних који су му говорили као представници католичке цркве , они су му -односно то његово " безизразно " окружење - испрали мозак и у њега сипали представе



31

које су њима одговарале , ставили су га у службу авети Римског царства ./

74. Тешко је знати, да ли је њему /Гргуру/ било јасно, да је већина његових теза почивала на фалсификованим документима. Мора се у најмању руку рећи, да је његова лаковерност позивала на узбуну нарочито у погледу новозаветних исказа о Петровим погрешкама. Ова фалсификовања, кад су своја апсолутистичка права заснивала на старим документима, давала су утисак као да су љубоморно чувана у римским архивама. Већ седам векова називали су Грци Рим градом фалсификовања. Сваки пут кад су покушавали да разговарају са Римом, износиле су папе фалсификоване документе, чак папске додатке на саборска документа, која Грци наравно никад нису видели.

Гргур је отишао много даље од Константиновог даровања. Он је директно пред својим носем имао читаву фалсификаторску школу, а она је фплсификовала документе један за другим, са печатом папског одобравања, управо онако како је то њему требало.

Вође ове школе били су Анселм из Луке, нећак претходног папе, кардинал Деусдедит и после њега кардинал Грегор из Павије. Папа Гргур, а касније Урбан ИИ /1088-1099/, имао је рецимо неко оправдање за свој поступак против неког кнеза или бискупа. Врло добро, ови прелати су дословце производили за то погодан документ.Истраживање се није смело- све је прављено у сопственој радионици.

Многа рањија документа су била измењена, све до извртања њихове садржине у супротност. Нека од ових ранијих докумената су и сама била фалсификати.Хилдебрандова школа је обрађивала све папире, фалсификоване и праве, са савршено непристрасном нечасношћу. Орвелова1984. је унапред почела већ око ИX века - не у било каквој безбожној држави по заповести Великог брата него у срцу Римског католицизма у корист папе.

75. Ова инстантна метода измишљања историје била је чудесно успешна,нарочито зато што су та фалсификовања била унета у Канонско право. Са безбројним суптилним изменама учинила су она да католицизам изгледа непроменљив. Оне су од "данас" направиле"од вечности до вечности", а то је чак и данас- насупрот налазима историје- типичан отисак католицизма.

Тако се изводила најмирнија и најпостојанија од свих револуција : Она је цела направљена на папиру . Она не би функционисала у времену у којем свако уме да чита и пише , у којем постоји штампа , фотокопије и датирања уз помоћ времена

/ радиоактивног / полураспадања . Она је без запреке функционисала у времену ретких рукописа , оскудног образовања и аналфабетских царева .

75. Гргур није био довољно добар за неку сопствену превару.Најутицајнији од свих фалсификата били су Псеудо-Исидорски Декрети,

француског порекла и из ИX века, на која се Рим пожудно оборио и која је Гргур, "који није могао погрешити", сматрао да су права. Они су се састојали из 115 докумената,наводно из пера ранијих римских бискупа, почевши са Клементом(88-97). Даљих125докумената је имало фалсификоване додатке, који су уздизали моћ и престиж папства.Према фалсификатору забрањивале су раније папе свако општење са екскомунициранима.

Гргур је 1078. проширио ово начело на цара и краљеве, добро знајући да за то није било никаквог преседана. Кад папа екскомуницира неког цара и његови поданици не смеју ништа да раде, зашта је он онда добар? Он је могао само да буде смењен, што

је Гргур сасвим радо чинио. Чак и најватренији папски приврженици налазили су да је ово тешко за правдање. Јер Гргур је намерно помешао два различита правна поступка,



32

црквени и световни, и духовно начело екскомуницирања учинио политичким оружјем.У његовим рукама они су били рушилачки. Он је сменио грчког цара као и Болеслава,пољског краља, те је забранио Пољацима да се икад више називају краљевином. У једној земљи за другом он је сејао немир- било је устанака и грађанских ратова.

Да би се један моменат унапред предвидео: та у ово време фалсификована документа је срединомXИИ века у Болоњи систематизовао бенедиктински калуђер Грациан. Његов"Децретум" или Кодекс канонског права био је најутицајнија књига са застрањеношћу, коју је неки католик написао. Она је била проткана фалсификатима из три века и закључцима из њих, уз то још додавањем својих сопствених измишљотина.Од 324 цитата папа из прва четири столећа само је11 правих.76. Међу његовим сопственим додацима био је низ канона који су са свима екскомунициранима поступали као са јеретицима. То је било алармантно, кад се помисли како се са јеретицима поигравало. Урбан ИИ /1088-1099/ је крајемXИ века донео одлуку да су они за мучења и убијања.

На значајан начин је Грациан пронашао методу да се папска моћ прошири. Он је на радост Рима објавио да је папа без ограничења у праву и да је он извор права. Стога он мора заузимати исто место као Син Божији. Ова апотеоза је постала инспирација курије, која је деловала у име папе. Свако пискарало је на неки начин било неки бог.

76 Још касније, у XИИИ веку био је "Децретум" Томе Аквинског/1225-1274/извор за цитате црквених отаца и папа, кад је он писао своју мајсторску"Сумма Тхеолодица", другу најславнију књигу неког католика. Тома једва да је знао грчки или баш ништа и допустио је да га Грациан доведе у заблуду, специјално што се тиче папства. Тома је наравно имао огроман утицај на цркву, нарочито код Првог ватиканског концила, кад је дефинисана папска непогрешивост.

Једна мала иронија: у својој "Сумма" пише Тома да јеретици треба из истих разлога да буду погубљени као и фалсификатори. Јеретици не фалсификују новац већ нешто много драгоценије: веровање. Он није питао какве би казне биле прикладне за фалсификаторе докумената, који су кроз генерације скретали с правог пута цркву,укључујући њега самог.

Ово је трећа грандиозна папска ујдурма и зато сам ја ове овде горе пишчеве наводе потпуно од речи до речи превео .

Тешко је знати колико је у томе сам Гргур учествовао и лажи измишљао или је то радило његово окружење , које се покривало његовим именом . Сасвим је могуће да су још младом Хилдебранду - упознавши његове слабости - испрали мозак и усадили му неке сулуде представе , можда га и хипнотисали или на други начин магички обрадили . Та и за Хитлера има доста основа да се верује да је на тако неки начин

обрађен и гурнут у први план , да би се маскирала потајна акција авети Римског царства ( помиње се на пример калуђер Ланз вон Лиебенфелс , Сцхонерер , Карл Хаусхофер и други ). Тиме се могу објаснити и његове недоследности у понашању , на које је горе указано . А и писац сматра да он није био " довољно добар " за то .

Ова " најмирнија и најпостојанија револуција ", на коју писац скреће пажњу ,траје и данас - у разним облицима и под разним именима , повремено наравно и уз много крви.

Овим поводом ја бих поменуо и једну не много раширену ујдурму: У антропозофске кругове се на тихи , потуљени начин убацује мишљење да је Рудолф Штајнер у претходној инкарнацији био Тома Аквински. Да то није тачно , доказ је што је Рудолф Штајнер маја 1920. одржао три предавања о " Филозофији Томе

Аквинског ". Један исправан окултиста не би на такав начин говорио о самом себи као о неком другом . Међутим , авет Римског царства осећа своју слабост и страх пред



33

истинама које се износе у антропозофски оријентисаној науци о духу , те гледа да је бар спољашње усиса и што више изопћи . При томе наравно употребљава и своју другу руку - овако или онако назване друге тајне организације које су већ стављене под њену команду , а о чему ће доцније бити говора . Ово наравно није једини начин , а са опширнијим излагањем ја бих се сувише удаљио од теме ове књиге . Основна идеја је да

се прикаже како је антропозофија произишла из католицизма или њему подређених организација , те да је потпуно у складу - не са истинским - него са католицизмом оваквим који Петер де Росе описује . При томе се увек настоји да докаже како нико не може бити паметан или да нешто зна , сем ако није био одгојен у некој тајној или полутајној организацији , из чијег ауторитета је црпао мудрост . Ја бих овде још додао да је став Томе Аквинског према јеретицима исти као и Мухамедов : треба их све побити !

76. У Гргуровим фалсификатима стоји да су Иноћентије И /402-417/ и Гргур Велики/590-604/ сменили једног цара и једног краља, што није истина. Тиме се намеће да и Гргур ВИИ има моћ да то ради.77. Историја је постала помоћна наука теологије. Она је према потреби фалсификована. Традиционална потчињеност папа општим концилима у питањима вере била је изврнута. Спорна схватања су постале догме; пристрасна становишта била су освећена као безвременски непроменљиво католичко учење.

Кад се има у виду да је огроман део и данас писаних историја заснован на фалсификатима , на фалсификованим " документима " - на пример и да је наш Стефан Првовенчани прво примио круну од папе , кога је после св. Сава изиграо - кад се то има у виду , мора се поставити питање : Чиме министри просвете и њихови помоћници и сарадници кљукају ђаке ? И шта се још у уџбеницима које они намећу силом своје политичке моћи додаје у смислу њихових политичких интереса ? Где се и ниткови проглашавају херојима и обрнуто , јер је то у интересу неке идеологије којој они служе . Што се тиме стварају мржње и раздори међу народима , они о томе не мисле. Или можда баш зато то раде ?

И за појачање дејства тих историјских лажи ступа у дејство авет Римског царства са наметањем схватања , да неки преседан од пре хиљаду или две хиљаде година мора да важи и данас , да је то нешто свето , неко божанско право - ко га не признаје , тај је безбожник и јеретик . Нешто блесавије од тога тешко је замислити ,али баш због тога , због те апсурдности то има своју моћ - како је то напред објашњено . Право Гргура ВИИ да ради нешто што је - чак и да јесте - радио Гргур И пет векова раније засновано је на истим таквим основама , као кад би неко из Белог

Потока данас полагао право на сечење дрва на Авали , јер је Порча од Авале то дозвољавао некима из Ресника . Ово се односи и на сва велика законодавства која се заснивају на обичајном праву , као да се обичаји и прилике у току времена не мењају и као да су раније судије имали бољи осећај за правду и били непристраснији него данашњи . Ја не знам шта би о томе рекао Дарвин , али то је схватање да су људи данас у деволуцији , а не у еволуцији .

77. Чим је изабран, Гргур ВИИ обнавља закон о целибату свештеника. Поништава све њихове бракове и тиме хиљаде супруга проглашава проституткама, а свештеници који то не би прихватаили губе службу. Многе од тих жена због тога врше самоубисрво. У Павији1076. године група италијанских бискупа сазива концил, на

којем екскомуницира папу, јер раздваја брачне парове и тиме подстиче неморал код клера.



34

78. Преко безбрачности загарантовао је он систем "апартхеид-а" у католицизму:Свештенство има право, а лаици- мушкарци и жене- немају никакво право.

Гргур затим екскомуницира сваког свештеника који би службу добио од неког лаика, па и војводе или кнеза. Сви бискупи- на супрот хиљадугодишњој традицији-њему лично полажу заклетву на верност. Тиме и они који су били следбеници апостола губе независност, а то ни Други ватикански концил/1962-1965/ није могао да поврати.Од Гргура ВИИ- упркос свих порицања- папа је стварни бискуп сваке диецезе.

Заклетва на верност је четврта велика папска ујдурма . Кад је она уведена у хришћанске организације , мени није познато . Ја само то знам да свака заклетва значи у ствари борбу против једног од основних импулса и упутстава Исуса Христа . Он је то врло јасно и изричито нагласио и објаснио у својој беседи на гори ( Мт .5.33-37), а на то опомиње и Јаков ( Јак .5.12). Ја сам о заклетви опширније написао 2004. године у " Повесној симптоматици " у поглављу " Ширење комунизма ". Она је подмукли напад на човекову слободу . Заклетва на верност неком човеку значи његову апотеозу уз истовремено признавање његове непогрешивости и то за сва времена . Догма Пија И X из 1870. године то само отворено каже , а Гргур ВИИ у завијеној форми то уводи.

Са тим заклетвама на верност настоји се да се људи врате на степен животињства , да као стадо оваца иду за овном предводником , па чак и ако га Пантагруел баци са брода у море - ако сам добро запамтио ову Раблеову причу ( давно сам је читао ).

Заклетвом се човек одриче своје слободе и намеће себи ропски јарам . Они који су се заклели на верност одричу се своје савести , свога јаства , а онај коме се заклињу пада још ниже . Пошто у својој свемоћи - бар што се тиче стада - он нема никакве коректуре , а стадо му се слепо покорава , онда из њега излазе саблазни . Као и из овна кога је Пантагруел купио и ради освете бацио преко ограде брода .

" Тешко свету од саблазни ; јер морају саблазни доћи , али тешко човеку чијим посредством саблазан долази ." ( Мт .18.7)

Посредством Гргура је саблажњено и хиљаде свештеника и њихових супруга , а доцније и несупруга , наметањем и форсирањем јадног противприродног закона , закона о целибату .

78. Сачекавши прилику Гргур оптужи Хајнриха ИВ да се меша у црквене послове и за симонију/продавање свештеничких служби/. Овај у Вормсу сазива концил на којем поништава његов избор за папу, а Гргур га анатемише и његове поданике ослобађа заклетве цару. То је имало дејства и у Немачкој захваљујући сплеткама, тако да се млади Хајнрих побојао да не изгуби престол. Зато тражи помирење с папом. По зими

1077. прелази са женом и новорођеним сином Алпе. Гргур га сачекује у тврђави каноса (Цаносса). Не пуштајући га унутра тражи да му преда све знаке царског достојанства и да обуче калуђерску ризу и држи га три дана пред зидовима на снегу. Затим га четвртог дана онако промрзлог прима и натерује да му се закуне да ће се подвргавати папској одлуци.81. Кад се вратио кући и поново учврстио власт, Хајних сазива концил на којем смењује Гргура и за папу поставља Клемента ИИИ, па затим осваја Рим. Гргур бежи у Салерно у Напуљској краљевини, где и умире25.5.1085.

Гргур има велики углед код католика због његове аскезе, борбе против симоније и свештеничког разврата и вековног папског неморала.82. Без обзира на фалсификате, мора се признати повезаност трона и олтара:

узајамно се боре за власт.Но Гргур иде даље: уводи заводничко и јеретичко учење помоћу којег он себе



35

поставља на место цара. У име сиромаха из Назарета , који се одрицао сваког краљевства, он је полагао право да буде не само бискуп него и краљ краљева. У једној пародији еванђеља повео га је ђаво са собом на врло високи брег и показао му сва царства овога света, а Гргур је узвикнуо: Она су сва моја.

За постизање папске врховне власти Гргур је жртвовао начела истине и

праведности. На тај начин је посејао семе, које када никне, рађа не само крај хришћанства него додатно и Реформацију. При њој су господари у Енглеској и другде сматрали да католицизам треба да протерају из своје земље.83. Друго завештање Гргура ВИИ састоји се у принудном романизовању цркве. По њему свака црква мора бити по римском узору. Латински, целибат, сколастичка теологија морају бити једнодушни и јединствени и засновани на Риму. До њега су папе били заступници Петра, а после њега Христа. Само"заступници Христа" могли су да правдају своје апсолутистичке захтеве, не Петра или Исуса.

У наредних сто година папе су екскомуницирале осам царева и изазвале75крвавих битки.

Гргура ВИИ после пет стотина година и званично канонизује други папа сем њега самог - Пије В /1565-1572/, који такође смењује монархе у катастрофалне последице.

Он је највише био почаствован, кад је Наполеон после битке код Аустерлица рекао: "Кад ја не бих био ја сам, радо бих био Гргур ВИИ."

И ова излагања иду у прилог горњој претпоставци да су Хилдебранду односно Гргуру неки римски маги испрали мозак и преко њега ширили своју моћ . Иако неки национализам у његово време није нарочито долазио до изражаја , ипак - зашто би један Немац толико инсистирао на " романизовању цркве "? Ако би неки Римљанин на томе настојао , то би било нешто врло разумљиво и одмах би се доводило у везу са Римљанима и њиховом жељом да учврсте своју политичку моћ и да друге народе себи потчињавају и то би било алармантно за друге . Међутим , ако то један Неримљанин захтева , онда се томе може приписати неко више мистичко значење , које обични смртник не схвата - иде се на ефекат царевог одела !

Ја не тврдим , али износим то као могуће , чак и врло вероватно , јер се то и данас у политичкој техници ради , да неки скривени , подземни кругови избаце на површину неког на неки начин и одговарујуће препарираног човека и онда преко њега настоје да остваре неке своје циљеве ; при том се таквом човеку припише нека велика ,тајанствена моћ и свемоћ , а често и нека врста лудила , којом се објашњавају његови неки пут чудни и нелогични поступци , а које разумеју само они који су у то посвећени , јер се таквим чудним поступцима у ствари остварују неки њихови тајни циљеви.

Ту сад једно треба имати у виду! Код испирања мозга које врше неки обични маги или гуруи имамо случај да је један такав маг врло јака - рекло би се - харизматична личност , а да су стотине његових приврженика слаби , те да су доста подложни неким његовим сугестијама или хипнози и томе сличном . Међутим , код оваквог неког случаја као што је вероватно Хилдебранд ради се о нечем другом .

Остварење тако неке грандиозне ујдурме , ујдурме светских размера и са дугим временским дејством не може се извршити преко неког слабића који није надарен неким великим способностима . Таквом неком малом и безначајном човеку морало би се сваког тренутка сугерисати шта треба да ради , он сугерисане задатке не би био способан сам да уобличује у неку већу целину и систем . Због тога се за спровођење тих великих ујдуррни бирају људи са великим способностима и снагом . Но таквог човека

није лако обрадити . То може учинити само већи број за то обучених мага , мага који су посвећени у већ поменуте старе ,. декадентне паганске мистерије . Ни за њих није





37

84. Иноћентије ИИИ/1198-1216/ састао се 1209. са Фрањом Асишким/1182-1226/,чију љубав према сиромаштву нити одобрава нити не одобрава.

Као кардинал Лотхар био је 8.1.1198. изабран за папу. Иноћентије потиче из породице Алберицх-а из Тусцулум-а - као и дете-папа Бенедикт ИX - а која је дала триртаест папа, три антипапе и четрдесет кардинала. Он је са 28 година био најмлађи члан Светог колегиума. Био је мали, дежмекаст, речит; студирао је на универзитетима у Паризу и Болоњи.85. За папу је посвећен као "Отац кнезова и краљева, владалац света, земаљски заступник нашег Спаситеља Исуса Христа".86. Кад је изабран, папство је у Риму било слабо и први циљ му је био стицање иметка. За две године је очерупао Рим и постао не цар него Господар над Римом и Италијом. Но 1203. због устанка римских грађана он бежи у Палестрину. Следеће године је био сувише болестан да би слушао вести о витезовима Четвртог крсташког рата /1202-1204/ који су опљачкали Константинопољ, оскрнавили царске гробове,покрали реликвије, силовали и убијали жене, чак и калуђерице. Шизматици нису имали никаква права.

Иноћентије није био баш оран да помогне, кад је једног Венецијанца именовао за латинског патријарха у Византији.

После две године изгнанства Иноћентије склапа мир са Римом и враћа се на дужност. Одбацује титулу заступника Петра и каже: "ми јесмо следбеници Петра, али нисмо заступници ни његови ни било каквог човека или апостола. Ми смо заступници Исуса Христа, пред ким се свако колено савија". Црква је душа, а царство је само тело света.87. За њега је кнежевска власт узурпација, а само свештеничка је од Бога. Црква је духовна и од Бога, а држава материјална и у главном дело Ђавола. Но он сматра да треба обема да влада. За то употребљава грех, јер где има греха папа је свемоћан. Зато оцрњује земаљске владаре, а себи даје за право да поставља законе за цео свет.

Иноћентије као оруђе бира Отона ИВ / рођен1175, цар 1209-1218/, који постаје први"Краљ Римљана изабран милошћу Божјом и папином". Но већ у току једне године овај се побуни против папе и он га екскомуницира. Касније папа крунише Петра Арагонског и краља Енглеске.

Овде је на дискретан начин набачено да усмеравање крсташа на Задар и Константинопољ не може бити искључиво лукавошћу ослепљеног и већ старог млетачког дужда Дандола ( умро 1205). Ту се поставља и питање : " Да ли је Иноћентије крунисао и фландријског грофа Бодуена И ( Баудоуин , р. 1171) за цара

Латинског царства од 1204-1205, па и његове следбенике ?У исторљи се не говори да ли је Иноћентије и духовни покретач Четвртог крсташког рата , али да је био с њим сагласан види се по томе што није екскомуницирао ни Бодуена ни Дандола , који су под знаком крста организовали разбојничке походе уместо да ослобађају гроб онога кога он заступа . Сем тога ," заступник Исуса Христа " је свакако знао да су разбојништва под знаком крста скрнављење тог хришћанског симбола . Али... Ако је добар део плена и њему припао ?

После пада Константинопоља настала је у католичким земљама Европе у великом стилу трговина реликвијама које су тамо опљачкане . Веровало се у часну реч разбојника да је неки прст припадао том и том свецу , да је неки комадић дрвета са крста Спаситељевог ( зли језици кажу да је читава шума за то посечена ), да је овим

копљем Лонгин пробо Исуса , да је у овај чаршав увијено његово тело , да је ову икону насликао еванђелист Лука итд .



38

Наравно да човек мора претпоставити да је нешто од тога и истинито , али исто тако мора претпостављати да међу тим реликвијама има и фалсификата . Ако је у папском двору постојао биро за фалсификовање , зашто претпостављати да није било и конкуренције ? Но ако оне праве реликвије имају неко дејство , онда и оне фалсификоване имају - али какво ?

Ни за Иноћентија ИИИ се не може знати колико је он сам одговоран за своје поступке , а колико његово " безизразно " окружење . Медутим , с обзиром на његову породичну припадност изгледа да је већ био погодан да служи авети Римског царства ,да га није требало припремати онако како је можда припреман Гргур ВИИ . Имао је већ неку подлогу за то , у својој породици је већ од детињства препариран .

Сви крсташки ратови су у ствари били борба за поновно успостављање Римског царства , а наравно и за пљачку . Пароле о ослобађању Христовог гроба су биле само мамац за прикупљање наивних идеалиста , јер идеалисти су увек најбоља ударна снага за остварење неког цлља - не обични разбојници . Треба им само наравно испрати мозак и усадити идеју , да је за ширење хришћанства важан гроб из којег је Христос васкрсао , а не Христос . " Бог то хоће!" - каква дивна парола наметнута крсташима !

Крсташки ратови се зато нису водили само за освајање или " ослобађање " Јерусалимра , него и по Северној Африци , Кипру и Сирији , а четврти је имао за циљ да се уништи Константинова престоница Римског царства и да се поново врати и обнови у Риму . При том је за те " свете ратове " узет као симбол крст , јер је крст постао римско оруђе за кажњавање - одузето му је некадашње симболичко значење и узет је као знак римске победе над Христом . Пошто скоро нико од крсташа није читао еванђеља ( ретко ко је уопште био писмен ), речи Исусове из Беседе на гори ;

"... и ономе који хоће да се парничи с тобом и да ти узме хаљину , подај му и огртач ..." ( Мт .5.40) преокренуте су у:

"... и ономе који неће да ти да хаљину отми му и огртач ".Ова девиза је наравно остала у важности и до дан данас , иако су се хришћани у

великој мери описменили . А - мада је то почело већ и раније - од XX века је оно старозаветно " Око за око и зуб за зуб " ( Мт .5.38) промењено код хришћанских народа у највећој мери у

" По могућству сто глава за око и хиљаду очију за зуб !" Тиме су -поред осталог - сада сами хришћански народи поново разапели Христа

у XX веку. Владајући кругови хришћанских народа - без обзира ко су и како их ми замишљали - са огромном снагом су повукли хришћане у стање дивљаштсва које је владало пре Мојсија , а због кога је он дао оних Десет Божијих заповести . Отуда се не треба чудити ни раније поменутом клањању гласачкој кутији - и то од пластике !

Да би се умирила , односно успавала савест и подстицали нагони за убијање и друге злочине , увела је авет Римског царства и схватање да је човек ослобођен од греха , чак да врши нешто свето , ако се сам одрекне на неморалан начин приграбљене имовине и преда је неком другом , некој заједници . На том схватању засновани су и редови темплара и хоспиталаца , а тога се придржавају и данашњи државници који воде ратове и разне друге смицалице којима од других отимају добра за добробит своје државе . То наравно могу прихватити само онелогиковани људи , људи којима је разум дошао у неред , јер су запали у крајњи материјализам одбљајућу да приме Христа . Међутим , ако неко убије и опљачка човека или га превари , па сву пљачку поклони цркви или некој добротворној организацији или држави , он са опљачканим новцем или другим није предао тој заједници и чин убиства или подлости , убиство и

сама та превара је остала да терети његову душу чак и ако се пљачке ослободио - он је остао убица или подлац . Наравно да и на корисницима опљачкане имовине лежи грех



39

у оној мери укоиико они то знају или су то потпомагали итд . На пример , ако су убице произвели у племените хероје или чак и у свеце .

Авет Римског царства која се бори против јаства увела је и колективну одговорност : Ако не може да нађе неког убицу , она онда убије хиљађе његових сународника . И то је један вид падања човековог у животињство , о којем је напред

било говора . Томе се придружује и Иноћентијево : " Ми јесмо ... Ми смо заступници ...".Ту се брише јаство , индивидуалност човековог ја и спаја се са групношћу , са животињским крдом - па макар као ован предводник .

Кад је тај начин изражавања настао , ја то не знам , али то су прихватили и разни монарси и други , неувиђајући у својој слабоумности да тиме поричу своје ја , да себе убрајају у крдо , да се тиме у ствари боре против основног импулса Христа .

То је врло озбиљно и то треба освестити !Такође треба освестити да авет Римског царства и данас настоји на том

праву да поставља законе за цео свет . То је и почетком XX века разглашено у такозваним " Протоколима сионских мудраца ", који у називу дају сугестију да су то Јевреји смислили , а иза њих се скрива ова авет . Ти протоколи су као " случајно " процурили у јавност , а у ствари су убачени с циљем да се јавност код такозваних хришћана наштимује за геноцид према Јеврејима На сличан начин се и " глобализација " сугестивно приписује Амерлканцираа , а иза ње се такође ова авет скрива . То је пета

велика папска ујдурма ! Тиме се ствара омраза према онима који највише снаге ,памети и увиђања могу имати за рушење тог модерног Римског царства .

87. Јован Без Земље/ р.1167, кр.1199-1216/ се сукобљава са Иноћентијем ИИИ не толико због његове нечасности колико због пара, јер је опорезивао клер да би финансирао своје ратове са Француском. Папа 1208. анатемише целу Енглеску- као што је раније у току осам месеци под анатемом држао Француску- а краљ за узврат заплени црквену имовину, те још више опорезује клер и ништа не шаље у Рим. Сада краљеве слуге упадају ноћу код свештеника, узбацују из кревета неканонске супруге,па им их враћа уз откуп. То су дотле радили изасланици архиђакона и наплаћивали им по две фунте годишње као веома висок"порез на грех" /због држања супруга/.89. Анатема траје преко шест година. Све су цркве затворене, звона не звоне, нема миса ни причешћа ни проповеди. Једино што се умирући помазују, они што се исповедају разрешују и новорођени крштавају. Мртви се сахрањују као пси, само увљени у чаршав.

Октобра1209. папа екскомуницира Јована и наговештава француском краљу Филипу/ИИ, р.1165, кр.1180-1223/ да би он могао да преузме енглески престо. Енглези се радују да се ослободе обесног тирана.90.

Јован капитулира1213. и враћа цркви новац и поседе, те и целу Енглеску поклања "Богу и Нашем Господару, папи Иноћентију, и његовим католичким следбеницима".

Папски суверенитет над Енглеском отпада1333. кад Едвард ИИ /ИИИ?/ одбља да плаћа данак.

Енглеско племство успева да донесе"Магна Царта", којом се 1и краљ подвргава закону као и сви други. Иноћентије то проклиње као "против моралног закона, јер је краљ потчињен само Богу и папи"; он екскомуницира све који се овоме противе. Према томе, сви Енглези су још и данас екскомуницирани.

Овде писац не истиче , али указује на једну посебну врсту терорлзма , за коју се

не зна да ли ју је Иноћентије измислио и зачео , али коју практикују и данас такозвани хришћани односно вође хришћанских народа . И та врста тероризма указује на то да



40

човек може да падне у животињство , па и испод животињства . Док се код животињских крда мужјаци између себе боре за превласт и онај

који победи постаје вођ крда са - могло би се рећи - одређенлм дужностима и правима , Иноћентије ИИИ прво напада крдо , крдо које је већ и иначе патило од обести његовог супарника . Јован му на сличан начин одговара .

Са оваквим терорисањем крда жели се - на супрот животињским инстинктима - да само крдо или чопор избоде или изуједа свог предводника , дакле да се падне и испод животињства и то тако што ће се радиити на супрот природним законима који обезбеђују одржавање врсте .

Отпор томе да се са " Магна Царта " устврди да је и краљ човек са неким својим ја издвојеним од ја других сународника - то је за авет Римског царства неподношљиво . Она се бори против јаства , а развијање јаства је основни Христов импулс . Зато по Иноћентију и краљ односно сви краљеви , вође свих крда не смеју имати своје ја , него бити само слепа оруђа папе . Ту он за себе поставља као идеал да буде испод животињства , јер жели да обухвата сва крда , све животињске врсте -који бар као врсте имају своје ја , издиференциране су једне од других.

Ово је врло озбиљна ствар , мада ће то неком можда бити тешко разумљиво ,нарочито зато се та врста тероризма и у данасње време врло много практикује , ( и Срби то доживљују ), тако да су се с тим многи сродили и сматрају га сасвим природним и да спада у " морални закон " како га то Иноћентље схвата .

91. Иноћентије себе назива "бискуп света", те је према Гргуровом идеалу цела црква постала једна диецеза. Он је донео више закона него 50 папа пре њега, а он сам није подвргнут ниједном закону. До сада је објављено6000 његових писама.

Иноћентије ИИИ 1215. сазива Чертврти латерански концил са 1500 прелата,који су само слушали његове декрете без икакве дебате. Ту је донет и закон да сваки католик исповеда своје грехе код свог помесног свештеника и једном годишње мора да се причешћује. На тај начин су лаици постали поданици клера, клер поданици бискупа и бискупи поданици папе.

Кад би свет био јединствен , он би у најмању руку био досадан . Ако идемо даље ,то би значило бар смрт културе , а у крајњим консеквенцијама и свеопшту смрт . Због тога је по божанској промисли створено безброј разлицитих бића . Ово схватање Иноћентијево које се данас потура као глобализација , светска влада , централно законодавство , јединствени начин живота итд ., то је противно том божанском поретку . Човечанатво треба да буде јединствено у братској љубави , а не политички и

правно . И то је ствар коју треба врло озбиљно схватити ! Иначе се иде у пропаст .Уз пишчеве констатације о исповести , ја бих додао још и то , да је преко ње

узгред организована најмоћнија обавештајна служба . Не разглашујући наравно имена верника , њихове интересантне изјаве се пробирају , те према важности стижу до одређених хијерархисклх места - све до папе чији су поданици . Зато се од почетка овога века и у српској православној цркви уз мало закашњења - требало је деловати прво преко комунизма , па преко антикомунизма - уводи овај Иноћентијев закон .

Оваква исповест је у ствари атак на човеково јаство , чије је најзначајније обележје савест . Ако се савест преда у руке другога - исповедника - човек губи своје јаство . Исповедник ту долази на место римских фурија или грчких еринија

(" милостивих ") и с пуним правом може да наплаћује и " порез на грех", а и да преноси наређења папе " чак и кад наређује зло" - како је то раније речено . То је тежња да се



41

сам човек разреши од било какве моралне одговорности и да се спусти на ниво животиње , јер оне нису морална бића . Тиме се - кад успе - од људских бића стварају неке врсте сабласти без икакве моралне одговорности , то је опседнутост демонима о којој се на више места говори у еванђељима ( Мт .8.31, 12.24-28 и 43-45, 17.18, Мк.7.29и друго ). А онај преко кога долазе саблазни , он пада и ниже од животињства , спаја се

са неком авети . У овом случају , ко наводи људе да се приклањају исповедницима спаја се са авети Римског царства .

Тај Иноћентијев закон је директна борба против Христовог импулса и покушај враћања људи 15 до 16 столећа уназад , у време пре него што се појавио глас савести , у време еринија које су га са својим пресудама споља нападале .

А о савести Новалис каже :" Па када више неће бити потребан у свемиру , рече Хајнрих , баш никакав страх ,

никакав бол , никаква невоља и никакво зло? Када буде постојала само Једна снага - снага савести - Кад ова природа буде

постала часна и морална . Постоји само Један узрок зла - општа слабост , а ова слабост није ништа , него само ограничена морална осетљивост , те недостатак дражи слободе .

Учини ми ипак да схватим природу савести . Кад бих ја то могао , ја бих онда Бог био , јер онда кад се савест схвата , она

настаје ." Ја овде не говорим против саме исповести . Неки људи осете потребу да се

исповеђе и неком непознатом кога случајно сретну на путу . Самим исповедањем човек себи боље освешћује грехе или грешке које је учинио. Онај коме их саопштава може му помоћи да дође до тачније процене његовога дела тиме што ће га осветлити и са неке друге стране и обратити му пажњу на нешто што он није узео у обзир ; може му дати и неки савет или на други начин помоћи . Међутим , он не сме бити тај ко ће доносити било какву пресуду о томе , а још мање да га заварава о томе да он има неку власт да га ослободи од таквог греха под неким датим условима .

Павле врло много говори о савести , па је и то разлог зашто се против његовог учења последњих деценија иступа ( и то нарочито кроз уста Американаца ). Ја ћу само понешто навести :

" Они ( многобошци ) показују да је дело закона написано у њиховим срцима , што сведочи њихова савест и њихове мисли које се међусобно оптужују и бране ..." ( Рим .2.15)

Истину говорим у Христу , не лажем , то ми сведочи моја савест и Духу Светоме ..." ( Рим .9.1)

" И тако грешећи против своје браћер и ударајући по њиховој слабој савести ,

против Христа грешите ." ( л. Кор .8.12)" Зашто да туђа савест суди мојој слободи ?" ( л. Кор .10.29)"... а надам се да смо видни и у вашим савестима ." (2. Кор . 5.11) А за објашњење оних Новалисових речи:" Тако не живим више ја , него Христос живи у мени." ( Гал.2.20) Ја овде поново наглашавам :

Они који се боре против слободе савести , боре се протлв Христовог импулса и са тим се боре за пад у животињство .

92. Сви који друкчије мисле јесу јеретици. Круна његове владавине је уништење

албижана у Јужној Француској са стотинама хиљада убијених. Инквизицији је он дао нови замах, а католицизму нетолеранцију која је задржана вековима.



42

Иноћентије је скоро двадесет година владао светом и ширио страх и трепет у хришћанству. Он је крунисао и збацивао монархе, анатемисао читаве земље, створио црквену државу у средњој Италији. Ниједну битку није изгубио. Пролио је више крви него иједан други папа. Није правио разлику између добра и зла, што се види и из његовог исказа: "Сваки клерик мора да слуша папу, чак и кад наређује зло; јер о папи

нико не може судити". Кад је на самрти1216. чуо да Французи поново хоће да нападну његову Енглеску, он позива на рат.93. После Иноћентија ИИИ Гргур ИX (1227-12241) који је канонизовао Фрању Асишког, изјављује да је папа господар и мајстор како над универзумом тако и над стварима људи. Иноћентије ИВ (1243-1254) пресуђуј'е да је "Константиново даривање"нетачно, да су папе највишу светску моћ добиле већ од Христа.

Што се тиче албижана , по неким проценама побијено их је око 2.000.000 у Француској . Колико их је под именом богумила и катарена побијено у другим земљама - нема података . Тај покрет је кренуо из Бугарске на запад и изгледа да је био сличан с учењем св. Фрање Асишког - бар у питању сиромаштва свештеничког и скромности .

Сем званично названих осам крсташких ратова авет Римског царства је преко папства - сем овог у Француској - водила и читав низ других против непапских хришћана , а у смислу те нетолерартције која је наметнута католицизму . Такав крсташки рат се води и данас . Овде треба проучити и везу католичког фундаментализма и исламског фундаментализма , који су у ствари једно те исто , под истим вођством . " Крсташки ратови " су само други назив за " џихад ". У суштини су исто .

Пишчеви наводи о Гргуру И X и Иноћентију ИВ указују на оно што се назива " манија величине".

5. Ишчезавајућа моћ

94. Бенедикт Гаетани је са осамдесет година крунисан за папу, као Бонифације ВИИИ/1294-1303/. Био је леден, суров, нико га није волео. У светој1300. години седео је на престолу с Константиновом круном на глави и мачем у руци и неуморно певао:"Ја сам врховни пастир, ја сам цар". Китио се скупоценим крзнима и драгим камењем.Настојао је да му се и породица обогати - од три нећака је направио кардинале са великим поседима. Једанпут су му љубавнице биле једна удата жена и њена ћерка.95После смрти Николе ИВ /1288-1292/ две године није могао бити изабран нови папа због подвојености између породица Колона и Орсини, који су га бирали. Тад као компромис Бенедикт Гаетани предлаже калуђера и испосника Петра из Мороне, кога и бирају у лето1294. Он узима име Целестин В, те пошто му се

Рим није свидео због неморалности, одлази у Напуљ, где и даље живи испоснички, а црквене поседе поклања сиромасима и осиромашеним калуђерима.96. Бенедикт Гаетани пробуши рупу на за папу изграђеној дрвеној ћелији и кроз цев му ноћу шапуће- као глас Светога Духа- да напусти службу. Овај наивни калуђер то послуша и петнаест недеља после свог избора позива кардинале и моли да своје љубавнице пошаљу у манастире и да живе у сиромаштву као Исус, па се пресвлачи у испосничко одело и одлази.

Гаетани као правник то искориићава, у децембру1294. преузима папство и одмах одлази у Рим, али се плаши Целестинових присталица, те овог затвара у Фумони, где стари испосник после неколико месеци умире. Породица Колона ставља у питање његову легитимност, те се Бонифације ВИИИ никад не осећа сигурним упркос

своје моћи.97. Колонама, који су сматрали да папство њима припада, јер су потомци грофова



43

из Тусцулум-а, Бонифације отима имања око Рима и поклања својим рођацима. Кад су Колоне напале један његов конвој са златом, он шаље војску оптужујући их за заверу са Французима, разара сва њихова утврђења, а њихове сељаке убија или продаје као робље. Тако поражени оба кардинала Колоне му се клањају и моле за милост. Он их избацује из Светог колегиума и дроби њихове печате.

Затим, последње прибежиште Колона, Палестрину папа са својом војском осваја 1299. и тамо убија око шест хиљада људи, мада су многи становници побегли. Сем катедрале цео град руши до темеља, укључујући кућу Јулија Цезара и друге старине и мозаике и храм Марији.98. Због тога Данте ставља Бонифација ВИИИ у осми круг пакла.

Бонифације долази у сукоб са Француским краљем Филипом Лепим, који му замера што га није према обећању произвео за цара, па зато од клера он убира порез да би финансирао своје војне походе. Упркос папиним претњама Филип забрањује сваки извоз злата и сребра, а једног бискупа затвара.

Већ овај кратак опис оставља утисак да Бонифације није био оно што би се рекло " нормалан ". Лукавост , гордост , грамзивост , свирепост - како се то слаже са тим његовим поодмаклим годинама ? И ту се намеће питање његове опседнутости неким демоном или да га је неко његово окружење гонило на неке поступке за које он није ни био потпуно свесан шта чини. Међутим , на његовом примеру се види да сам систем по којем се граби папска служба и моћ коју папа може да има носе у себи нешто рђаво и разорно - антихристовско .

99. Бонифације пише булу "Унам санцтум" и шаље у свет. Ту стоји да је папа заједно са Христом и Петром глава цркве и да се њему сви краљеви и витезови покоравају.100. У Француској се то не прихвата. Филип шири глас да је Бонифације свог претходника отерао, затворио и убио и да је тиранин и јеретик. Са својим канцеларом Ногаретом организује људе за отмицу папе.

Бонифације ликује не само због пљачкања Палестрине, него и што је свете1300.године дошло2.000.000 ходочасника у Рим да га обогате и што су Фламанци потукли Филипа код Цоуртраи-а /1302/. Не забрињава га више Филип него породица Колона и каје се што је њеним кардиналима поштедео живот, јер се боји завере.101. Годину дана после, Французи уз помоћ Сциарра Цолонна заробљавају папу у Анагни-у. Пошто је многе успут побио Сциарра86-годишњег Папу затиче свечано обученог на престолу, удари га и каже да он није папа, већ варалица и син сатане.Потеже мач да га убије, али га зауставља Ногарет рекавши да га Филип жели живог у

Лиону, да би га општи концил сменио. Он се тада задовољава да му мачем скине богато украшену одежду, коју пљачкају његови људи. На папи врви од вашију, а он стоји као статуа.

Пошто су многи Сциарра-ини људи били плаченици, они су одбегли са својим пленом, те су се после три дана грађани Анагни-а наоружали, отерали нападаче и ослободили папу, Он је сад постао други човек. Три дана у мраку и са пацовима он је одбијао да једе и пије. Можда је одједном постао сенилан. Под стражом је враћен у Рим, где после45 дана умире.104. При сахрани његовој(са минимумом раскоши) у цркви св. Петра- беснела је бура.

При преуређењу цркве1605. разваљен је његов гроб и на опште запрепашћење

његово тело није ни после три века иструлило, само мало нос и усне. Био је висок1,78м и изгледао спокојан.



44

Бонифације је дао коначну форму јереси о папској моћи.

" Не судите ..." своме брату - како су то овде у моту наведене Матејеве речи."... а ни сам себи не судим , јер не знам да сам што крив , али тиме још нисам

оправдан . Него Господ је тај који мени суди . Стога немојте да судите ништа пре

времена - док не дође Господ , који ће осветлити што је скривено у тами и обелоданити одлуке наших срдаца ..." (1. Кор .4.3-5)

Читајући овај скраћени приказ из Бонифацијевог живота човек врло лако падне у искушење да се на све ово згрози и њега осуди . Али - на сва дела која је он учинио или подстакао треба се згрозити , но њега треба жалити и са њим саосећати .

Са овим излагањем - за које ја не тврдим да је тачно , већ га износим само као неку могућност - ја ћу покушати да осветлим ова збивања и са једне стране која данас није ни мало уобичајена . Но ако се то узме као могућност , то ће помоћи да се схватају и други људи и збивања око нас . Нешто слично је већ речено и на случају Гргура ВИИ .

Сваки човек како се показује чулима носи у себи сем његове индивидуалности и једног дупликанта или демона или некаквог другог духа - није важно како ћемо га назвати . Неки човек је у стању да тог дупликанта потпуно или скоро потпуно потисне , да му не дозволи да дође до изражаја , а код некога је тај дупликант јачи од његове индивидуалности . Тај дупликант је безморалан , али може бити далеко интелигентнији од човека и јасније сагледавати последице неког чина , као што је оно шапутање кроз цев.

На то двојство у човеку скрећу пажњу и модернији писци и научници - само не тим речима - а о томе говори још и Павле :

"... дат ми је трн у телу , сатанин анђео , да ме ћушка ..." (2. Кор . 12.7)" ... Јер хтети - тога има у мени , али чинити добро - тога нема . Јер не чиним

добро које желим , него зло , које не желим , то чиним." ( Рим .7.18-19)То каже Павле који је био посвећен и у Јеврејске и у паганске мистерије , а шта

је са оним слабима код којих је " ограничена морална осетљивост , те недостатак дражи слободе " - како то каже Новалис ?

Није ли Бонифације један од таквих ? Није ли његов дупликант овладао њиме - можда потпомогнут и неким другим духовима у њему или ван њега , те он сам односно његова индивидуалност , његово ја није чинило оно што жели ? У току три дана боравка у тамници Бонифације је био у стању врло блиском смрти . Дупликант се у човека увлачи после рођења , али мора да га напусти пре смрти ,, јер он смрт човекову не може да поднесе . Кад је Бонифације био скоро на издисају , дупликант га је морао напустити и - из тамнице је изишао преображен , изгледао је као сенилан .

Ја ово не износим као тврдњу , већ само указујем на трагедију Бонифација ,преко кога односно преко чије телесности је и без његове жеље требало можда да се нешто догођи у свету , а шта - то ја не знам . Господ зна.

104. Филип Лепи је хтео да се и успомена на Бонифација ВИИИ обешчасти.Бонифацијев следбеник Бенедикт ИX /1303-1304/ гледа Филипа да одобровољи тиме што њега ослобађа од сваке кривице због скрнављења свог претходника. Кад је после годину дана и он умро, преко скандалозне интриге Француз, надбискуп Бордоа постаје Клемент В /1305-1314/, који прелази у Авињон. Он Целестина В канонизује као св.Петра Морона.105. Све авињонске папе нису биле ни добре нити рђаве. Добар представник је био

Клемент ВИ /1342-1352/. Ни он ни његови претходници Јован XXИИ /1316-1334/ и БенедиктXИИ /1334-1342/ никад нису видели Рим.



45

106. Клементов циљ је био да поданике учини срећнтим. Неки кардинали су имали огромне поседе. То је значило да су могли имати лепе дечаке и лепе дворске даме.После посете Авињону Петрарка - анонимно - описује папски двор као "срамоту човечанства, јаму за скупљање порока, клоаку у којој се сва прљавштина света скупља. Тамо се презире Бог, обожава се само новац, а газе се закони Божји и људски.Тамо све одише лажју: ваздух, земља, куће и пре свега спаваће собе."107. Клемент је водио развратан живот, али је признао сву своју децу. Велики део палате он је уступио инквизицији, али је само једанпут завирио у салу за мучење. Иако је био тугаљив, он је сматрао да јерес треба искоренити. Живео је у највећој раскоши.Никад му није било доста, а 1348. он је цео град купио за 80.000 флорина.

Бонифације је сваку стоту годину одредио као свету, кад ходочасници долазе; у Рим. Клемент то скраћује на педесет. Они прилоге стављају на Петров гроб, а то се онда шаље у Авињон. Година1350. је била за то успешна, јер је дошла после епидемије куге, која је за три године однела трећину хришћана- у Авињону половину. За то се оптужују и убијају Јевреји, које Клемент штити, али шаље на мучење оне који кажу да је Исус живео у сиромаштву.

Писац овде не помиње да је на притисак Филипа Лепог Клемент В сазвао 1311.концил у Бечу , на којем је 13.4.1312. укинуо Темпларски ред. Филип је још 1307. напао њихова насеља , конфисковао њихова добра и узаптио злато и сребро . Темпларе је ставио на муке , при чему су они " признавали " најгоре оптужбе , а 54 их је спалио . То је било време преласка од природне на новчану привреду , а које је почело са крсташким ратовима . Темплари су као појединци живели у сиромаштву , а њихов ред је био врло богат . - Да ли су злато доносили са похода на Истоку ? И да ли су били на страни Бонифација и римских папа ?

Још од Гргура ВИИ и Иноћентија ИИИ скупљана је по земљама Европе " Петрова пара " ( прво у Енглеској ) и слата у Рим . Јован XX ИИ уводи још шири систем опорезивања у корист цркве : при постављењу и унапређењу свештенства , на њихове поседе итд .

И из ових излагања се види да је за неморалан живот била крива сама установа папства , а не појединци односно да ли је његово седиште у Риму или у Авињону.

6. Силазак папства у пакао

111. Кад су Данте/1265-1321/ о Бонифацију и Петрарка/1304-1374/ о Вавилонском ропству у Авињону говорили да је папство најдубље пало, преварили су се:најмрачнија времена су тек долазила.

Под утицајем св. Катарине Сијенске/1347-1380/ кад је дошла у Авињон, у којем је већ седам француских папа било, тадашњи папа ГргурXИ /1370-1373/ прелази у Рим 1377, а и Римљани су претили да ће у противном изабрати другог папу. Од 278 година почев од 1100 само су 82 године папе боравиле у Риму.112. Седам авињонских папа именовало је 134 нова кардинала- све Французе.После Гргурове смрти конклава се састала у Ватикану, јер је Латеран изгорео. Напољу се окупила маса од можда 30.000 наоружаних људи, која захтева да папа буде Римљанин. Од четири италијанских кардинала ниједан није био подобан па се бира један аутсајдер- надбискуп Бариа Бартоломео Прињано, који узима име Урбан ВИ /1378-1389/.113. Урбан је био алкохоличар. Добијао је нападе беса, што су неки кардинали

тумачили да је лудило.Урбан екскомуницира краља Напуља Карла, а овај га затвара у утврђењу код Помпеје, одакле папа екскомуницира целу ту војску док су стреле летеле



46

око њега.Пошто су га ослободили Ђеновљани, он побуњенике ставља у Ђенови на

мучење и њихови крици му не сметају да чита свој требник- можда пијан. Он ставља на муке и старог венецијанског кардинала. Ниједан од заробљеника више никад није виђен.114. Извесан број француских кардинала се скупља у Анањиу и Роберта Женевског проглашавају за папу - Клемента ВИИ. Као противудар Урбан именује нових 26кардинала њему верних.

Било је већ више пута по два папе, али је ово јединствено по томе, што је обојицу изабрала иста група кардлнала. Тако хришћани нису могли знати који је папа прави, па се поставља питање; па због чега је папство добро? Енглески краљ је био за Урбана, а француски за Клемента.115. Клемент води своју француску пратњу у Авињон и не разликује се од других њихових папа. Свој карактер је показао још1377, кад је као папски легат био у Цесена на Јадрану. Пошто су његови најамници силовали њихове жене, становници су се побунили и неке побили. После преговора становништво положи оружје, а будући Клемент шаље енглеско-бретонску трупу, која побије8.000 становника укључујући и децу.

Кад је Урбан умро 14 кардинала који су остали у Риму бирају Бонифација ИX/1389-1404/, убицу и највећег симонисту у историји. Он продаје свештеничке службе по Немачкој и Француској, чак и војницима који ни речи тих језика нису знали. Нико није - кажу - више новца зарадио на канонизовању неког свеца. Сваки свој потпис он наплаћује- сем за екскомуницирање Клемента у Авињону.

Хришћанима је већ било доста. Од кога да купе бискупију или парохију? Или опроштајницу или потврду о правоваљаности неке реликвије, као што је кожица или пупак Спаситељев, ако пергамент не вреди? И на небу је збрка: св. Бригита Шведска /1303-1373/ била је три пут канонизована.116. Шизма није била добра ни за банкаре, а није се знало ни ко ће крунисати следећег цара. Историчари су тражили да цар збаци једнога - али ако смени погрешнога? То може само концил, а правници мисле да концил може да сазове само папа.Морало се ипак нешто предузети.

У Пизи се 1409. састаје бискупски концил, који проглашава да су и ГргурXИИ римски и БенедиктXИИИ авињонски јеретици и шизматици. Поставља се 70-годишњи милански кардинал Филарги за папу Александра В /1409-1410/, који је имао три скривене мане: иако мали и мршав проводио је пола дана за трпезом, издржавао је палату са 700 ливрејисаних све служавки и олако делио свештеничке службе. Она двојица то не признају и сад има три папе. Сви они екскомуницирају један другога.117.

На сцену ступају следећи:1. Венецијанац Ангело Цоррарио као ГргурXИИ /1406-1415/ у деведесетим, са много"нећака". Њега су изабрали зато што је "сувише стар и слаб да би био покварен". Међутим, он своју тијару продаје за 6.000 флорина да би исплатио коцкарске дугове, у Риминију све распродаје, па и сам Рим продаје напуљском краљу.

2. Пиедро де Луна, Шпанац као представник Авињона, кога збацује француски краљ са свим кардиналима сем тројице.Он се враћа у Шпанију, али до краја тврди да је он прави папа.

3. Пизански Балдассаре Цосса као Јован XXИИИ /1410-1418/,пошто је Александар В после само десет месеци умро (овај



47

га је можда отровао). Он је био најучтивији, најшармантнији и најбескрупулознији папа. Сумњало се и да ли је веровао у Бога. Он је био гусар, масовни убица, ненасити развратник нарочито с калуђерицама, браколомник, симонист,уцењивач, подводач и мајстор за прљаве трикове. Кад је биран био је ђакон, одмах заређен за свештеника и наредног дана крунисан. Њега је већина католика признавала. Кад је 1958. изабран други ЈованXXИИИ морале су све католичке катедрале да га брзо бришу са списка папа.

118. На захтев Сигисмунда/Луксенбуршког, рођен1368, краљ Мађарске1387, цар Немачке л411-1437/ Цосса /Јован XXИИИ/ сазива концил у Констанци, која сад од 6.000 становника расте на 60.000 па се још дуплира. За тако велики скуп мудро је изабрати град поред воде - за време концила Боденско језеро је примило500 лешева, а за Рајну се не зна колико. Такође је требало ту обезбедити огроман број проститутки за услугу клеру- око 1200 / и других забављача/.'.

Четрдесетосмогодишњи ЈованXXИИИ отвара концил на Свесвете/л. новембар 1414/. На њему присуствује300 бискупа, 300 врхунских теолога и кардинала из све три обедијенције. Хус, коме је Сигисмунд обећао безбедно праћење /"само за пут до Констанце" - како је касније објаснио/ бива одмах по налогу Цосса-е ухапшен.119. ЈованXXИИИ је рачунао на бискупску већину, јер је Италијана било више него из остале три земље укупно, али је донета одлука да гласају нације, па је против њега било391. Сигисмунд му на Божић наређује да се повуче. Против њега се износи читав списак недела, а Енглези тратже да се једноставно спали. Он се ноћу облачи као слуга и бежи- што је незамисливо за једног папу - али га царска стража хвата у Шафхаузену,где га је дочекао верни Оддо Цолонна, и врача натраг.

Концил проглашава да је он скупљен у Светом Духу, да је његов ауторитет од Христа и да се њему имају покоравати сви укључујући папу.120. Концил прво смењује Бенедикта/из Авињона/, који је већ био у бегству, па Јована XXИИИ кога сматрају да је прави папа, али да је концил узнад њега. Њега оптужују само за гусарење убиства, силовања, содомију и родоскрнављење. Од 54оптужбе сведено је само на ових 5, а од јереси је ослобођен вероватно зато што се никад није интересовао за религију. Њега рашчињују29.5.1415, али имају обзира према њему као бившем папи и осуђују само на три године затвора.

Хуса, који се борио против симоније и свештеничког конкубината саслушавају доминиканци/пошто су га прво мучили у затвору/ и осуђују на смрт на ломачи, а пепео му бацају у Рајну- да га нико не би прогласио мучеником.121.

На крају долази и ГргурXИИ, који има већ 90 година, те се и он повлачи. Сва тројица папа су сад уклоњени. Сигисмунд хоће да реформише цркву, али нема подршку ни од француског ни од енглеског краља.

За новог папу, Мартина В /1417-1431/ бира се кардинал Оддо Цолонна, који је остао веран Јовану XXИИИ. Кад је Цосса из свог удобног затвора у Хајделбергу отпуштен, Мартин га поставља за бискупа и кардинала Тускулума.122. Мартин брзо одлази у Рим, где се осећа вишим од концила, иако је он као кардинал гласао против тога. Историја показује да папство човека обавезно мења.

Ова напетост траје 450 година, кад се на Првом ватиканском концилу доноси догма о непогрешивости папе. То противречи концилу у Констанци, без чије одлуке би се имао папски тринитет.

Иако је то писац већ истакао , ја бих додао да је само папство као друштвена



48

установа неисправно , а не саме папе . Папство и уопште црквене хијерархије немају основа у религији , већ у политици и то је потребно раздвојити . Без обзира што се оно за превласт бори са световним владарима , они се узајамно подржавају .

Смењујући личности Сигисмунд се бори за повећање свог ауторитета и моћи , а не за праведност и сузбијање неморала . Зато је Сигисмунду милији и Јован XX ИИИ ,

него Јан Хус који тежи реформи тог неисправног друштвеног уређења . Такве по њему треба спалити , а злочинци се увек могу добро искористити за одржавање и проширивање власти . Тако су и после Другог светског рата немачки ратни злочинци добили добро плаћене послове у Африци , па и у Јужној Америци - да се боре за демократију !

Друштвено уређење треба мењати , а не појединце који се избаце на површину !

122. Коју недељу по повратку у Рим дао је Мартин В свој благослов куријалном систему. У X веку је папство упркос злочиначких папа само локални феномен. У XИ веку од Гргура ВИИ целокупно свештенство је под контролом. Из тога је нарасла корумпираност, коју хришћанство никад није видело.123. Папство се продавало ономе ко највише понуди, без обзира на достојанство кандидата. Кардинали би на конклаву долазили са својим банкарима и свим вредностима, јер - ако би били изабрани за папу - римска руља би одмах опљачкала њихов двор, чак и врата и прозоре.

Кардинали су ретко били бирани због верских заслуга, него само помазивањем и интригама. У Ренесанси су сви имали своје"сапутнице". Чим неко постане папа, он гледа да што пре обогати све своје рођаке. На пример, Клемент ВИ је у XИИИ веку Карлу Анжујском/1226-1285/ продао милионе јужних Италијана за 800 унци злата годишње, али под претњом да ако заостане са плаћањем, биће он екскомунициран и цела територија под анатемом. То се радило и са другим кнезовима.124. Припадници курије су сви своју службу добро платили и трудили се да тај издатак надокнаде. Свака служба је имала своју цену. На бискупима су папе зарађивале стотине милиона златних флорина годишње.

Опроштајнице су биле даљи извор папског прихода. Издавани су немогући закони, да би се курија продајом опроштајница обогатила. На пример, ослобађање од поста, допустање да болесни или стари калуђери остану у кревету, венчавање крвних сродника које је доносило л.000.000 златних флорина годишње.

У Ренесанси се подразумевало да највиши клерици имају најлепше жене.Свештеничке службе су се куповале и продавале као и друга роба. Многи свештеници су код олтара мрмљали нешто бесмислено јер нису могли да говоре латински. За лаика је била најгора увреда да га назову свештеником.125.

У Констанци је одлучено да се сваких десет година мора састати концил.Упркос курије ипак се 1432. састаје у Базелу.

Пре тога је Мартин В 1423. сазвао концил у Павији , који се због куге премешта у Сијену и затвара 1424. уз обећање да ће се у Базелу обновити 1431.

125. На овом концилу бискупи доносе одлуку против симоније, против конкубина,злоупотребе прогањања и анатема и продавања црквених служби.

Тадашњи папа Евгеније ИВ /1431-1447/ сазива на то сопствени концил у Фиренци, где базелске одлуке поништава као ниске и богохулне.

У том времену вођен је мање познат такозвани " Хуситски рат ". После проглашавања у Констанци Јана Хуса јеретиком и спаљивања на ломачи



49

6.7.1415, већ у септембру се појавио пергамент са 451. печатом чешких племића са протестом против тога . Кад је 1419. умро чешки краљ Вацлав , његов брат Сигисмунд ( Жигмунд ) претендује и на чешки престо . Народ међутим њега сматра убицом , који је погазио своје обећање Хусу. Сигисмунд припрема поход против јеретика , а Чеси се под својим племићем Зишком окупљају за одбрану наоружани косама и тољагама .

Сигисмунду наравно није било тешко да од Мартина добије булу (1.3.1420) за крсташки рат против јеретичке земље . Пошто су се његови противници од страха разбежали , он се 28 јула крунише у Моравији , али у Праг никад није ушао .

У јануару 1421. Чеси у две битке потуку Сигисмундову војску . Пошто је Зишка 1421. умро од куге његов следбеник Прокоп почев од 1426 напада на суседне цареве земље . Овај последњу крсташку битку губи 1431. код Тауса , јер му се војска разбежала чим је чула " јеретике " кад су запевали своје песме .

Из овога се види и зашто је бивши Јован XX ИИИ боравио у " удобном затвору ".Сигисмунд га је повукао у Хајделберг , да би га заштитио . Он му је помогао у борби тиме што је у Констанци одмах ухапсио Јана Хуса (1369-1415), који је прихватао у Енглеској раширено учење Виклифа ( умро 1384). Отуд можда и тражење енглеских бискупа да се Јован XX ИИИ на ломачи спали . Кад су се ствари мало смириле , Цосса није баш могао да буде враћен на положај папе , а и Сигмунд му је нашао добру замену у Мартину .

Ово је објашњење и за то , што је католичка црква 450 година тог Јована XX ИИИ сматрала за регуларног папу - та он је велики и успешан борац против јереси ! А за царску власт је свакако потребнији неки гусар и убица ( друго се и не узима у обзир ) него неки проповедник морала .

Онај Ацтон -ов мото не односи се само на папе ! Како је то описала Ренате Римек , концилу у Фиренци је претходио онај у

Ферари 1438, где је покушано поновно уједињење православних и католичке цркве . Грчки цар Јован ВИИИ Палеолог (1425-1448), који је то покренуо бојећи се Турака и тражећи помоћ против њих са запада , морао је због тога да дође у Италију , јер народ у Константинопољу не би благонаклоно гледао долазак " Латина ", сећајући се њихових ранијих зверстава . Папски легати су још пре доласка папе Евгенија и цара Јована отворили концил у Ферари 8.1.1438. Јован са пратњом стиже 4.3.1438. Постепено се окупља 700 учесника , а међу њима и патријарси из Александрије , Антиохије и Јерусалима , који у ствари представљају хришћанске мањине у земљама Ислама . И патријарх у Константинопољу је већ изгубио свој утицај . Да нису дошли митрополити Срба , Бугара и Руса , било би лоше за Јована , а ионако већина православних није хтела ни да чује о унији са папском црквом . Но " Латини " су имали над њима предност , пошто су били јединствени и боље познавали догме .

Према Момчилу Спремићу3

, Ђурађ је одбио позив Јована ВИИИ да пошаље српске представнике на сабор у Фиренци , а такође и да да писмену сагласност за склапање уније са Римом , те је тако " Српска православна црква била једна од ретких источнохришчанских заједница која није учествовала у раду унијатског сабора ". Он даље наводи да се ту српски патријарх нигде и не помиње , већ само деспот , који је о свему одлучивао .

Међутим , ту су могли учествовати Срби , који нису били под деспотовом влашћу у Србији , коју су 1459. потпуно освојили Турци ( Смедерево 27 августа ), а у саставу других делегација - како то Спремић наводи једног у руској и једног у грчкој .

Кад се поставило питање " филио q уе" (" И Сина ") - наставља Ренате Римек - Јован је једва задржао епископе и митрополите да не отпутују . Међутим , због

3 Dr Mom čilo Spremi ć; „Despot Đurađ Brankovi ć i njegovo doba“, SKZ, Beograd 1994



50

избијања епидемије у Ферари сабор се јануара 1439. премешта у Фиренцу Косима де Медичи - ја (1389-1464), окруженог уметницлма , песницима и хуманистима . Православни учењаци су се још у Ферари стално позивали на Платона , за разлику од католика који су примли Аристотелово учење.

Ја бих овде дођао да су католици то примили преко Арапа . Једна од битних

разлика између њих је та , што је Платон износио - на пример у " Федону " - читав низ сасвим логичких доказа да човеков дух увек мора постојсти и пре рођења , пре спуштања у физичко тело и да после смрти и даље живи у духовном свету . На супрот томе , Аристотел је тврдио да Творац ствара човекову душу тек приликом телесног зачећа , односно нешто после тога , те кад човек умре она остаје да вечито живи у стању какво је заслужила у том једном земаљском животу . Платон дакле указује на реинкарнације , као и еванђеља , само што се то из одређених разлога скрива и замагљује . На неким местима се у њима сасвим јасно и изричито каже ( Мт .11.13-15,Мк.9.13, Јн.5.21, Јн.9. л-3, Јн. л0.34), а на неким сликовито и у причама о талантима ,виноградарима и другом ( Мт .20.1-16, Мт .25.14-29, Лк.19.12-27, Лк.20.9- л6 итд .).

Ренате Римек даље додаје да је то - упркос кратком трајању ове црквене уније - имало јаког одјека у Фиренци ; почела је да се у тој раној Ренесанси проучава Платонова филозофија , а после је настала и чувена слика " Платонова академија ".

Под притиском времена , јер је цар журио због преговора са другим западним државама , оно " филио q уе" је усаглашено овако :

" Свети Дух произилази из Оца и Сина као од једног начела и основе постојања ( или суштаства )."

Под царевим притиском и уз негодовање православних представника донето је и ово :

" Света апостолска столица и римски бискуп има првенство над целим светом ;овај римски бискуп је следбеник апостола Петра , истински заступник Христов , глава целе цркве , отац и учитељ свих хришћана ."

То је потписано 5.7.1439. Сутра -дан је прослављено у катедрали , где се претпоследњи византиски цар Јован ВИИИ Палеолог причестио на миси и изговорио Цредо са " филио q уе". Но то му није ништа помогло : војна пораоћ са запада је изостала ., а свештенство и народ у Константинопољу ту унију не признају . Који су је признавали морали су да беже . И руски митрополит Исидор , који је заступао унију збачен је због " издаје ". Упркос опасности од Турака у Константинопољу се говорило да је бољи " турбан султана " него " тиара папе ".

Унија је остала само на папиру . По смрти Јовановој , цар постаје његов брат Константин X И (1449 или 1448 до 1453), који гине кад су Турци освојили Константинопољ 1453. На супрот турских 200.000 он је могао да постави само

11.000 ратника . Многи византијски учењаци са старим хришћансклм и античким списима беже на запад и то помаже хуманистима да се ослободе латинских веза римске цркве , да уче грчки и да Ренесанси даду њен прави карактер .

Сада православље има главни ослонац у руској цркви. Ја бих овде додао наводе Чедомиља Мијатовића из 1879. године , 4 да су се на

турској страни борили и Грци , Латини , Немци , Угри и други хришћани - њих око 30.000 од укупно 200.000 војника . Такође и Срби , Бугари и Грци због властеле и црквених хијерархија , који су се отуђили од народа . Тражиле су се друштвене промене .

Чедомиљ Мијатовић такође наводи речи из писма Гргура ВИИ 1073. године упућеног на Ебула де Роси : " да је боље да једна земља остане под господарством Ислама , него да у њој владају хришћани , који не признају права цркви католичкој ".

4 Čedomilj Mijatovi ć; “Pad Carigrada”, Godišnjica Nikole Čupića, III, 1879, str. 67-167.



51

Можда је то важило и тада , јер је у одбрани Константинопоља учествовао само мањи број Млечана и Ђеновљана , који су се ту затекли . У сваком случају види се да у то време још није долазио до изражаја неки национализам , а да су хришћани под командом султана Мехмеда ИИ (1451-1481) пришли очекујући од њега неке праведније друштвене односе и да је он био толерантан у погледу исповедања вере - или бар

толерантнији од хришћана , а можда и праведнији у прикупљању пореза и другог . Сем тога , код Турака није било таквих непремостивих класних разлика као у хришћанском феудалном систему . Сви који би се потурчили могли су да дођу и на највише положаје у друштву - само у зависности од њихових способности .

Тиме се можда пре може објаснити експлозља Ислама и његово ширење до Шпаније и до Индонезије , него размножавањем због многоженства или агресивношћу и фанатизмом неког светог рата . Ниједно друштвено уређење не може да траје вечито , с временом се увек дегенерише . Ако то владајући кругови не увиде и не изврше одговарајуће промене , онда долазе разне револуцље , инвазије и томе слично. У овом времену у источном делу Римског царства долази најезда Турака , а у западном реформација - обе врло мучне и крваве , јер властодршци нису хтели да испуштају власт из својих руку и да се прилагођавају новом духу времена ./

126. Сикст ИВ /1471-1484/ је имао неколико синова, према тадашњем"нећака".Тројицу од њих је и још шест рођака поставио за кардинале, а међу њима је био и Гиуллиано делле Ровере, будући Јулије ИИ. Њему је фаворит био Пиетро Риарио- син можда са рођеном сестром, а кога је начинио бискупом Тревиза, кардиналом-надбискупом од Севиље, патријархом од Константинопоља, надбискупом од Валенције и надбискупом од Фиренце. Пиетро је раније био францисканац, а сад је постао велики трошкаџија са двцрским дамама, којима је поклањао ноћне посуде од злата.

Сикст је саградио ону чувену капелу у којој се сад папе бирају. Она је служила кардиналима и за пикник и логор, често и за тучу. Наполеон је под њеним сводовима држао коње. /Њу је после Микеланђело осликао./

Сикст ИВ је био први папа, који је давао лиценце за јавне куће, што му је доносило30.000 дуката годишње. Зарађивао је и на опорезивању свештеника који имају метресе. Затим на давању привилегија богаташима да "теше извесне матроне у одсуству њихових мужева". Он ие први увео давање опроштајница и за умрле; да би их ослободили од мучења у паклу, побожни рођаци су давали добре паре.127. Још од X века су се продавале реликвије и за Рим је најважнији извозни артикал била продаја лешева ходочаснлцима, у комаду или у деловлма. Катакомбе су за то биле папски Елдорадо. Али то није било неисцрпно као опроштајнице.

За чистилиште нема оправданости ни у Светом Писму ни у логици. Енглез Симон Фисх1529. каже: Ако би папа могао да ослобађа за паре, могао би и бесплатно;ако би могао једнога, могао би све, те би тако чистилиште уништио.

Сикст 1478. својом булом санкционише Инквизицију у Кастиљи, те је само у Андалузији1482. спаљено2.000 јеретика. Он Италију гура у бескрајне ратове. Кад је умро, његове просторије су одмах опљачкане, тако да у њима ништа није остало.

Данашњи човек би се свакако чудио тој лаковерности људи , да се за паре може избавити из пакла или чистилишта , а да не говоримо о другом .

Исто тако ће се у не нмого далеком времену људи чудити због онога у шта данашњи људи верују и што се проповеда у школама . На пример , да се све састоји из

неких материјалних тачкица ( откуд оне - не поставља се питање ); да су те тачкице подвргнуте неким неумитним природним законима ( опет се се не пита како ), али да их



52

је ипак једном ( за свагда ) нешто усковитлало тако да су се те тачкице груписале у разне форме и најзад почеле и де мисле ( без обзира шта то мишљење значи ). Таквих апсурда има врло много , а за модерну науку су основу дали калуђери средњевековних манастира . Први од манастира издвојен универзитет је основан баш у том Прагу још 1348, у Бечу 1365, у Хајделбергу ( где је био " удобан затвор ") 1386, у Келну 1388. итд .

Но они су стално ипак били под јаким утицајем католичке цркве - па и сви данашњи школски програми , мада на скривенији начин .

Основе за инквизицију дате су 1183. на концилу у Верони , а 1232. ( или 1233?) је Гргур И X основао суд и поверио га доминиканцима , једва 11 година после смрти св. Доминика (1170-1221), који није могао ни да сања да ће се његов ред тако изопачити . Али зле силе увек ударају баш на оно што је најсветије ...

124. Кад је Иноћентије ВИИИ/1434-1492/ умирао у шесетим годинама, недељама су га хранили млеком жена. Он је издао едикт против Јевреја у Шпанији. Многи су се тада покрстили, а стотине хиљада је се иселило. Но ипак, пошто се веровало да Јевреји због своје искварености имају приступа тајном знању, папи доводе једног јеврејског лекара,који без одговарајућих апарата покушава да му изврши трансфузију крви од три младића. То није успело и сва тројица су ту умрла. Наравно, новац који им је за то дат,одузет им је.129. Католонац Родриго Борђија је прво убиство извршио кад је имао 12 година.Његов стриц или ујак папа Калист ИИИ /1453-1458/ 1456 поставља њега као двадесетпетогодишњака за надбискупа Валенције, најважније шпанске диецезе. Он је већ тад водио истовремено љубав са једном удовицом и њене две кћери. Са 26 година долази у Рим као кардинал, а са 27 је црквени вицеканцелар.

Кад је постао папа, он узима име Александар ВИ /1492-1503/, иако је Александар В брисан са списка као антипапа. Кад је изабран за папу, Борђија постаје све гори, што му сам систем омогућава.

При избору му је био конкурент кардинал делле Ровере(доцније Јулије ИИ), за кога је француски краљ уложло 200.000 златних дуката, а Република Ђенова још 100.000. Борђија је био најбогатији од свих кардинала, па је и конкурентном кардиналу Сфорза дао четири товара сребра да одустане од кандидатуре. Најзад он ипак побеђује.131. Александар се одевао у брокат натрпан драгим камењем. Имао је десеторо ванбрачне деце. Са Ваноцом четворо, од којих Цезаре и Лукреција. Он је ову своју децу признао, јер је то у Риму било нормално. У Ватикану се оргијало.

Сина Ћезара као седамнаестогодишњака поставља Александар за бискупа Валенције, а годину дана затим за кардинала. У Риму је тада било14 убистава на дан, а папа би уз мали откуп убице ослобађао. Уз велику таксу би именовао кардинале, па би

их онда отровао да би повећао промет. Сва имања кардинала наслеђује црква, т. ј. папа.Доминиканског проповедника у Фиренци, Савонаролу /1452-1498/ покушава Александар да поткупи нудећи рну бесплатно кардиналски чин, па пошто то не успева,шаље га на суд, па на вешала и ломачу.133. Александар је био и уметнички мецена. Помагао је младог калуђера Коперника.Он није лицемер. Обожава Деву Марију и поручује њену слику са лицем своје љубавнице Ђулије Фарнезе. Ваноцу, која је са 76 година умрла неколико година после њега, сахрањују са свим почастима- "као да је кардинал".134. Он свечано прославља венчања своје породице, посебно Лукреције. Много жали кад је Ћезаре убио свог брата.135. Ћезаре са 22 године оболео од сифилиса напушта кардиналски положај. Затим

убија ножем љубавника своје сестре Лукреције- не зато штоје то грех, него зато што је то неразурнно. Он је тад хтео да је разведе од Сфорце и уда у напуљску породицу.



53

После три године брака комисија проналази да је Лукреција невина, те се њен брак поништава. Сви се смеју, јер кажу да је она највећа блудница коју је Рим икад имао.Кад је њен нови муж1500. године обавио посао, Ћезаре даје да га задаве.136. Александар умире- вероватно је да је Цезаре и њега и себе отровао. Међутим,он сам се опоравља и после три године храбро гине на бојном пољу у Шпанији, са 23

ране. Папа је са 73 године подлегао-вероватно арсену. Једва су га сахранили од смрада и надувености. Тело му је1610. из базилике св. Петра пренето у шпанску цркву.

Раскош у одевању ја сам видео педесетих година . XX века у бечкој ризници (" Сцхатзкаммер "), где је било повише бискупских одора потпуно прекривених бисерима . Доцније ова ризница није била отворена за јавност .

Што се тиче католичења Јевреја у Шпанији , ја сам слушао - али то можда није тачно , да се по проглашењу републике 1931. огроман број таквих католика изјаснио да су Јевреји , и то би можда био један од разлога за избијање грађанског рата . Међутим , да ли је Иноћентијев едикт против Јевреја у Шпанији на неки начин наставак Мухамедовог прогонства Јевреја ? Нека сличност ту постоји .

На случају Борђије види се да папство има велики међународни политички значај ; они који у њега улажу толике паре свакако да рачунају да ће им се вратити уз добитак . Та традиција остала је и данас - бар у демократским државама кад се улаже у политичаре .

Саме те Борђије били су људи какви су и свакако да нису много одударали од читавог њиховог окружења - како од конкурената тако и од бирача папа . А нису много одударале ни од моралних схватања и понашања већине њихових савременика у Европи - сем по интензитету који су им омогућавале паре и моћ . Но о оним мањим и малим људима нема много забележака - само о неким световним дворовима . До данас је остала традиција да се о неким похришћанскованим паганским празницима , као што су покладе , људи сасвим разуларено понашају .

Ја ни Борђије ни друге папе нити браним нити нападам - такви су какви су , а у духовном свету после смрти свакако су добили сасвим објективне оцене . Ради се само о томе , што се у том неисправном друштвеном уређењу као што је папство за папе намећу већином људи слабије моралне снаге , а не неки Петар Морона , који није проглашен за свеца као Целестин В , јер као папа није био нимало пожељан . Ако је новац пресудан за избор папе , то је онда гаранција да ће за папу бити изабран онај ко је најгори . И онда не треба од њега очекивати неко светачко понашање . А не треба ни саблажњавати оне мале тиме што ће им се наметати неко мистификовано објашњење да кроз таквог човека говори Свети Дух , да може да опрашта грехе итд .

7.Неизбежна

реформација

138. Убрзо после Борђије долази Јулије ИИ /1503-1513, а у 1503. је био кратко време Пије ИИИ из Сијене/. Он је био францисканац из Ђенове, крупан, лепог изгледа и сифилистичар, који је пут за папство подмазао са стотинама хиљада дуката. Био је атлетски грађен и увек носио палицу да би ударио оног ко га наљути. За пост је јео само најскупље специјалитете.Он тридесетједногодишњем вајару Микеланђелу наређује да ослика Сикстинску капелу, чега се овај нерадо прихвата1508, кад га на то натерује.139. Хришћанска вера не занима много Јулија, али негује културу и уметност. Ту су Браманте/1444-1514, дао план за цркву св. Петра/, Микеланђело/1475-1564, поред

осталог замислио и почео кипове за гробницу Јулијеву/ и Рафаел/14.83-1520/.Међутим, њему је најдражије било вођење рата, за који је био ненадмашан



54

стратег. Изабран је са 60 година. Облачио је - на супрот канонима- ратну опрему и на ратничком коњу се борио и на северу освајао области за црквену државу, а не као друге папе за своју породицу.140. Повремено је он служио и у цркви св. Петра. Још као кардинал био је женскарош и имао три ћерке. Од 1508. му више не љубе ноге, јер су у ранама од

сифилиса. То га није спречавало да у пуној опреми јуриша кроз пробијене зидове Мирандоле, да је отме ођ Француза. Микенанђелу пребацује што је његов кип направио са књигом у руци уместо са мачем.

Бесан на ЛујаXИИ што му не помаже, Јулије издаје булу којом му одузима краљевство и нуди га Хенриху ВИИИ ако буде добар католик и помаже му. Међутим он умире пре но што је була објављена. Иначе би можда и Француска као и Енглеска била у реформацији која је наилазила.141. Ђовани де Медичи, син Лоренца Величанственог и мајке из породице Орсини са првим причешћем у седмој години постаје опат. Кад је имао осам краљ Француске прво хоће да га учини надбискупом Аиx-ен-Провенце, али пошто се утврдило да такав већ постоји, даје му опатију код Шартра и да буде каноник сваке катедрале у Тоскани.Кад је имао11 година добио је опатију Монте Касино, а са 13 је био најмлађи кардинал свих времена, ако се не узме у обзир једанаестогодишњи папа Бенедикт ИX.

При избору за папу са 38 година, он је дебео, подмуклог погледа и на први поглед чедан- није имао метресе и "нећаке". Био је -кажу- хомосексуалац.

Као папа узео је име ЛавX /1513-1521/ и своју црвену капицу одмах је дао свом рођаку Ђулију, који ће постати најужаснији папа Клемент ВИИ /1523-1534/. Он је крунисан у провизорном павиљону, јер је Јулије ИИ порушио дванаест векова стару Константинову базилику са дивним мозаицима и реликвијама да би саградио нову /садашњу/.142. Пошто је био коцкар и расипник, Лав би шћапио што год би могао. Но Римљани су се под њим добро осећали, јер им је и давао- за разлику од Јулија који је све трошио на ратове. Приређивао је раскошне гозбе, чак и са јелима од паунових језика, из кухиње би излетали славуји и голи дечаци; ту су биле и дворске будале, а приређиване су и борбе с биковима, балови под маскама. Имао је 683 дворана,оркестар, позориште и неколико дивљих животиња, међу којима и његов љубимац бели слон. Противно канонима бавио се ловом, јашући на женском седлу због врло тешке болести хемороида.143. Пошто јавне куће нису доносиле довољно прихода(на 50.000 становника било је 7.000 регистрованих проститутки), Лав је продавао и звања. Кардиналска су се плаћала по 30.000 дуката. Док је Сикст ИВ продавао само650 звања, Лав је2.150.

Неки млађи кардинали су га оптуживали да он не одржава своја обећања и

заверили су се против њега, па је један преко његовог лекара покушао да га отрује.Лекар је обешен и рашчеречен, а кардинал је послат у Мароко, где га је један Мавар задавио. Четворица кардинала су се за огромну суму откупила.

Лоренцо Величанствени је свакако имао извесне високе способности , али је као васпитач био потпуни незналица , те је од свога сина Лоренца направио оно што је горе описано - потпуно га је упропастио опседнут својом величанственошћу . Јадног тог дечка од седам година , па до тринаест он максимално квари . Уместо да он под ауторитетом и узором неког честитог васпитача стиче осећај за оно што је добро и морално , њему се тако незрелом усађује у душу да је он нека величина , на коју други треба да се угледају и као ауторитету приклањају . Ако у седмој , осмој , деветој

години човек не добије исправне моралне импулсе , њему помоћ може доћи само преко тешке телесне озледе . То његово тешко обољење била му је помоћ да не западне у још



55

горе застрањености у које га је - свакако несвесно - гурао његов отац , вероватно у жељи да га учини величанственим на квадрат .

Тај накарадни систем васпитавања се - наравно у блажем али сличном облику -политичком моћи намеће у XX веку свим школама такозваних хришћанских држава .Тако се ствара много " лавчића ", који не знају шта ће са собом да раде и желе само да

се лепо забављају . Што се тиче дављења оног кардинала у Мароку , то не мора бити ни по

наређењу ни по знању папе . Можда је то организовало његово " безизразно " окружење . Лав је можда хтео да га спасе , а за само дављење је и Рим био подесан - не би то био неки изузетни догађај .

144. Више од већине других земаља посртала је Немачка под теретом папских злоупотреба; плаћала је порезе и годишње намете папи, затим за крсташке ратове против Турака који никад нису вођени- све под претњом екскомуникација. Многи су постали клерици да би добили имунитет пред грађанским судовима. Одређене су таксе за опроштаје: за убиство су их ђакони добијали за 20 круна, а бискупи или опати за 300фунти, те би тако они били ослобођени од грађанских судова. Црква је наплаћивала за све правне спорове, за тестаменте, признавање деце и зеленаштво. Ко би одбио био би екскомунициран, што је значило губитак свих грађанских и људских права. У свакој земљи је црква имала огромне поседе, а у Немачкој око половине имања и она су била изузета од сваког опорезивања.145. Принцу Алберту Хоенцолерну ЛавX за 30.000 дуката продаје допунске диецезе с тим да задржи старе.Доминиканац Тетзел је био врло речит при продавању опроштајница, на пример за улазак у рај, избављање из пакла већ умрлих сродника. То револтира августинског калуђера Мартина Лутера /1483-1546/, те он 1517. закуца својих95 теза о опроштајницама на капију цркве у Албертовом граду Витенбергу. У једној он пита, зашто папа храм св. Петра не гради о сопственом трошку, кад је његово богатство веће од свих других људи заједно.147. Папство је дуго варало побожне хришћане. Оно само је заблуда, погрешно.Његово обмањивање народа је још увек оваплоћено у зидовима катедрале св. Петра, а њена цена је цепање цркве.

Немци као народ немају много смисла за политику - као Французи , или за економију - као Енглези , или за " свети егоизам " - као Италијани . Због тога су тако много потпали под папске злоупотребе , које су наравно потпомагали и њихови владари делећи или се борећи и отимајући се за плен са папама и клером .

Потврду о огромним црквеним поседима имамо и у Словенији . До спајања са Србијом после Првог светског рата , кад је примењен њен закон о аграрној реформи ,

око половине словеначког земљишта је припадало католичкој цркви. И то је један од разлога што је организовано њено оцепљење .Та смицалица да се неки иметак " де јуре" - по правди - води да припада некој

апстрактној друштвеној организацији , а да њом " де фацто " - стварно - располажу и користе се сасвим конкретни људи , далеко је старија од Лава X, али ја ћу је тек овде означити као шесту велику папску ујдурму , јер јој не знам порекло . Она се практикује и дан -данас под разним другим именима и обландама : монарх , председник , секретар , министар , игуман или мајстор неког калуђерског реда итд . Разлика од приватног власништва је само у томе , што се право коришћења не наслеђује него граби . Наравно да се у организованијим модерним друштвима уводе разни регулативи и контроле , али пракса показује да злоупотребе и корупција нису онемогућене .

Саме опроштајнице су опет замењене продајом разних концесија , дозвола и потврда од стране " за то овлашћених органа државе ", који су апстрактне



56

организације , а потписе стављају сасвим конкретни људи , који то врло лако могу да употребе у своју и непосредну корист .

Такође се опорезује и такозвана " де јуре" приватна имовина која власнику не доноси никакав приход сем што у њој " бесплатно " борави . Тиме се " де фацто " не признаје да је његова него да је " државна ", а приходом од пореза - или боље кирије -

располажу врло конкретни људи из администрације , који висине тих пореза и одређују . Да је то врло уносно , види се по томе што сви више воле да се увале у неку администрацију него да обрађују земљу или раде неке продуктивне или хуманитарне послове .

Сујеверје којим се веровало да папа и клер имају моћ да избављају из пакла , замењено је сујеверјем да је држава та која такву моћ има , те да има право да наплаћује своје благослове - ако не за рај - оно бар за сношљив живот или уопште живот . Нехришћане ја не помињем , јер треба прво очистити своју кућу.

Револуције не настају због коришћења " де јуре" него због коришћења " де фацто ", кад једној израбљиваној групи људи то дозлогрди . Оне се могу избећи шамо ако се из увиђања почне да уводи трочлано друштвено уређење према подсвесној најави Француске револуције " Слобода - Једнакост - Братство " а онако како је то освестио Рудолф Штајнер , т . ј , да се слобода примењује на духовни живот , једнакост на политичко -правни , а братство на привредни , при чему се сви они независно развијају и само равноправно синхронизују свој рад . Ја о томе пишем већ скоро 20година , а 2006 сам то сажео у спису " Трочлано друштвено уређење ".

Наравно да се с тим не може очекивати , неки рај на земљи , али сношљиво стање свакако . Рај можемо очекивати кад Христос " уништи свако поглаварство ,сваку власт и силу" ( л. Кор . л5.24). Но пошто је " Он разоружао поглаварства и власти , јавно их осрамотио и победио их на њему ( крсту )" ( Кол.2.15), човек у својој слободи може или да ради у Христовом смислу или против њега , с тим што је нерад такође рад против Христа .

Варање побожних и наивних људи није својство само папства , а разгранато је још и данас . Најдрастичнији пример за то су Хомеинијеве " улазнице за рај ", које је још при крају XX века давао иранским младићима - у ствари још и деци од десет -дванаест година , кад их је слао да гину у рату са Ираком . Да ли је он то научио у Паризу , кад је побегао од шаха Резе Пахлавија , с тим што је то оплеменио Исламом - делио их је бесплатно ? Но хришчански народи су од њега ипак напреднији : прогласили су да су деца од 18 година већ пунолетна да би се употребљавала у политичке сврхе ( а за ратне већ са 16), па им се уз обећавање ничега даје ордење и награде за добро обављене послове , наравно за рачун владајуће елите - она бар себе тако назива .

" И ко саблазни једнога од ових малих који верују , боље би му било да се обеси

магарећи жрвањ о врат његов и да буде бачен у море ." ( Мк.9.42) 147. Забележен је разговор енглеског папе Хадријана (1154-1159) и Јована од Салисберија, касније бискупа, где му овај каже како народ мисли да му је црква маћеха, да књижевници и фарисеји намећу људима неподношљиве терете, од којих је један папа.

Иноћентије ИВ (1243-1254) због сукоба са Фридрихом ИИ бежи у Лион, јер га у Енглеску не примају. Кад се по смрти царевој вратио у Рим, кардинал Хуго 1250. пише народу Лиона како су ту радо боравили; кад су дошли затекли су само три или четири сестре љубави, а при одласку је остала такорећи само једна јавна кућа, која се протезала од западне до источне капије.148. Бонавентура, кардинал и генерал фрањеваца у истом веку пореди Рим са блудницом из Апокалипсе и додаје да Рим корумпира црквене кнезове, ови клер, а клер



57

народ.Данте /1265-1321/ сем једног папе ставља и кардинале у пакао, заједно са

куријом.Бискуп Алваро Пелајо, папски саветник у Лиону каже, да папа квари својим

примером друге. Његов господар Јован XXИИ /1316-1334/ је у једном дану екскомуницирао једног патријарха, пет надбискупа, тридесет бискупа и 46 опата само зато што су му дуговали порезу.

Макијавели/1469-1527/ пише, да су Италијани због примера цркве постали неверници: "Уколико неки народ ближе живи код римске курије, утолико мање има религије."149. Катарина Сијенска/св. 1347-1389/ пише Гргуру ИX да смрад, курије допире до њеног града, те да не мора да дође у Рим да би га осетила.

У XВ веку св. Антоније, надбискуп Фиренце противи се продаји заложница уз добитак. Кад су му противници казали да црква то дозвољава, он одговара: " Куријини кардинали имају комкубине. Да ли то доказује законитост конкубината?".

Разлог за то што је Рим имао више проститутки од других великих градова јесте велики број нежењених. Манастири су често били јавне куће. Жене су неки пут при исповести носиле ножеве, да се бране од исповедника. Најбољи римски хорови су за време мисе певали ласцивне песме тако, да је једна комисија од кардинала саветовала,да ли певање у цркви треба да се потпуно забрани.

Учени Еразмо Ротердамски/1467-1536/ је рекао, да је тиранија Рима гора од турске.

Холандски папа Хадријан ВИ признаје1522. пред скупштином у Нирнбергу да сва зла у цркви потичу од римске курије.

Језуита и кардинал Белармин каже, да пре Лутера и Калвина у цркви није било религије, да је папство укинуло хришћанство.150. Лутер у својој "Лудачкој песми" 1513. описује Свету столицу као гору од Содоме и Гоморе.

Лав екскомуницира Лутера1520. а овај тражи општи концил. Он 25 година није био сазван.

Контарини каже Павлу ИИИ(1539-1549) да је читав папски двор јеретички, да Христов закон доноси слободу, а папство робовање и самовољу.

Павле ИИИ, кардинал-подсукњи, који не одолева чарима своје сестре, није био реформатор. Његов концил је с прекидима трајао20 година, а почео је децембра1545 у Тријенту/Тридент/. Језуит Едмунд Кампион, који у Лондону1580. трпи мученичку смрт, гордо је похвалио скуп бискупа из целог света у Триденту. Дошло их је187, више од половине Италијана. Но било је касно да се нешто поправи. Оци су се зачудили кад

су на једном заседању чули, да их називају безвредном жгађијом и томе слично.151. Моћ је узрок зла. Реформација је дошла да би црква добила светост. Она је спасла папство да још дубље не потоне и да спасе цркву. На Тридентину је средњовековна теологија постала неприкосновена и то је почетак хладног рата. На њему се потврђује огромна моћ Рима, а бискупи су толико изгубили независност, да преко300 година више није одржан ниједан концил. Затим је сазван само зато да би се папски апсолутизам потврдио. Католичка црква је тако постала под батином папе.

Лутер није хтео да напусти цркву. До њега се наговештавало, да је боље подељено хришћанство него оно где папа влада. Западни хришћани још нису јединствени у погледу Лутерове процене.Лав X се ограничио на то да Лутера екскомуницира, јер "Јеретике спаљивати јесте против воље Светога Духа". Наредних

неколико папа нису били паметнији.152. Калвин уводи реформацију1514. у Женеви и то се шири на Француску,



58

Холандију, Шкотску.У 1555. се појављује нови папа и подељено хришћанство експлодира.

На ону Макијавелијеву константацију ја бих додао , да је то последица оног " укидања духа " на сабору 869. године у Константинопољу , као и деградирања Светог

Духа са убацивањем 1054. оног " филио q уе", чиме се од трихотомије прешло на дихотомију , пошто то у ствари значи да је Свети Дух био створен у времену , а не од вечности . То је још зачињено и преко арапског филтра примљеног и измењеног аристотелизма и њихове материјалистичке науке . Тај арабизам се и данас врло јако осећа , а за његово прихватање је добру подлогу дао Синод у Толеду 589. године , на којем је под визиготским краљем Реккаред -ом први пут уведено " филио q уе". На то се лако накалемила материјалистичка наука , коју су доносили и ширили Арапи почев од њихове инвазије Шпаније 711. године .

Та арапско -исламска духовна окупација Запада је лако разумљива , кад се има у виду да је цар Карло Велики ( Цхарлемагне ) био неписмен , док је његов пријатељ ,савезник и колега , багдадски калиф Харун ал Рашид био један од најобразованијих људи свога времена . Наравно да је у католичкој цркви било и врло великих и жестоких бораца против тог арабизма , али је он ипак победио и нашао свој израз у папству ,његовој науци и другом . Ја сам овде већ указао на подударност ставова Томе Аквинског , Гргура ВИИ и Иноћентија ИИИ са Мухамедовим . У новије време се то показује и у исламској " зеленој трансверзали ", која се поклапа са " црном " исказаном са " Дранг нацх Остен " ( Продор ка Истоку ): " Свето римско царство " и арапски Ислам теже да се споје и тим путем - не само преко Северне Африке . На овој зелено-црној трансверзали су се својевремено испречилл Турци , а после пада турског царства остали су као главна сметња Срби . Отуда та непрекидна тежња да се Срби униште .Та тежња за уништењем Срба постала је посебно очигледном од краја X И X и почетка XX века , а вршена је како преко њихових званичних непријатеља , тако и преко њихових званичних пријатеља . Међутим , тај римо-арабизам , који и у томе делује , мање је уочљив у данашњем материјалистичком схватању света , највише раширеном на Западу .

Међутим , захваљујући том најдубљем материјализму негованом на Западу ,човек може да се индивидуалише и да остварује своју пуну слободу . Али сад , кад се човекова свест ојачала и пробудила на том материјализму , неопходно је да се то увиди и превазиђе , те да се изврши напор за ослобађање духовног живота од тог материјалистичког схватања и његових последица , а не да се с материјализмом и његов дух сроди . У противном ће такозвани хришћани пасти - а у великој мери су већ и пали - у још дубље дивљаштво , у стање које је било пре доношења Мојсијевих закона ,

те ће многи у Исламу гледати спас , зато што Ислам обнавља стање људи под законом на које упућује Стари Завет , а које је далеко напредније од овог дивљаштва . Због тога се шире и разне суботарске секте и томе слично.

Тај став водећих људи Запада " сто глава за око и хиљаду очију за зуб ", то је најмоћније оружје исламског џихада - не неке бомбе или тероризам . Владајући кругови хришћанских народа су тај став наметнули посебно у XX веку , па су њиме саблазнили и огроман број " малих" ( Мт . л8.6-7). Тиме су Христа они поново разапели - само на једном плану вишем од физичкога .

Ако се они који на Западу имају моћ и дају тон читавој његовој цивилизацији не супротставе авети материјализма , материјалистичке науке која влада у духовном

животу , авети Римског царства која влада у политичко -правном животу и авети економизма која влада у привредном животу , те и даље буду одбацивали новозаветни



59

Христов импулс , мораће да дође нека катаклизма - можда највећа у историји људског рода . Трећега нема !

Петер де Росе , кога ја убрајам у једног од највећих бораца за истину , даје читав низ доказа за ово - њему само недостаје наука да то објасни . Он на то указује и наводећи Еразма Ротердамског да је " тиранија Рима гора од турске ", што је исто

као и напред наведено схватање у Константинопољу да је " турбан султана " бољи од " тиаре папе ". Са тим оружјем је Ислам дошао сада и до Северног мора , па и преко Канала . А добру су му подлогу дале и " ласцивне песме " на мисама у Риму , то богохуљење које Ислам не би дозволио , а које се данас - мало преображене и са додавањем псовки , гестова и облачења - певају на масовним концертима , неки пут обрнутим редом речи тако да њихов смисао не долази до свести , али зато утолико јаче делује на подсвест , итд ., итд ..... Ислам то сузбија силом и принудом , а Христов импулс тражи да се то сузбија увиђањем и из слободе .

Том џихаду Рима и џихаду Ислама и овом новијем џихаду економизма - који се у крајњој линији сви сливају у један - може се супротставити једино увођењем трочланог друштвеног уређења , како је то напред речено . То уређење је потпуно прихватљиво за сваког обичног човека без обзира на његову народносну , верску или другу припадност , јер би свако у њему остваривао своје људско достојанство . Неприхватљиво је само за оне , који желе да буду предводници неког крда , јер они не знају шта чине. Но нека свако сам себе упита како се он поставља у свету !

Наравно да се то не може спровести чаробним штапићем и одједном у целом свету , али се може бар негде почети , и то одмах и сад ! Тај узор би онда прихватили и други народи и постепено би се све више и више ширио у свету , јер је идол једноделних држава - где све манифестације друштвеног живота полазе из једног места - већ почео да пуца и да се распада . У питању је само шта ће на његово место доћи .

Мора се на пример укинути монопол над духовним животом , где је како у демократским тако и у антидемократским хришћанским државама наметнуто марксистичко - лењинистичко учење да децу треба што пре - по могућству и пре напуњене прве године живота - одузимати од родитеља и дати да их други односно држава васпитава . У мање културним земљама је то наметнуто силом диктатора , а у културнијим " увиђањем " да је то " паметно ", јер решава разне економске проблеме , а и " деца тиме постају паметнија , способнија за живот и самосталнија ". У тој слабоумности не увиђа се да је то исто као кад би се као идеал поставило да се деца рађају већ после пет , шест или седам месеци од зачећа , да би њихове мајке што пре ишле на посао - како је то преко Лењина објавила и наметнула авет економизма , да би било што више радне снаге за обављање бесмислених и штетних послова , измишљаних за смањење незапослености , која се систематски негује продужавањем радног

времена запослених ! Вође тих културнијих народа су и на тај начин наметнули , да се код њих на 1000 становника рађа онолико аутомобила колико у исламским земљама деце , а деце колико у овима аутомобила . Притом треба узети у обзир да је код хришћана век људи знатно дужи , а аутомобила знатно краћи него код исламских . О догматизму у науци и ласцивности у уметности већ је било говора .

Политичко -правни живот се мора ограничити само на регулисање односа међу људима . Не сме се дозволити да неко ко се дочепао политичке власти прописује кад ће , шта ће и како ће деца учити у шлоли , јер је тиме загарантовано да ће то разорно деловати на друштво - не постоји уопште ни случајност да то буде добро . Онај ко је вешт у политичким смицалицама није имао времена да се удубљује у било какву науку ,

а још мање у педагогију , него прописе доноси на основу страсти и доктрина гомиле којој припада . Па чак ако је он неку науку и проучио , он не зна и све оне друге за које



60

ставља свој потпис нити има времена да све то прочита . Ту максимално долазе до изражаја они " безизразни људи , папиролози , пискарала у мрачним бироима у и око " овај пут не " Ватикана " - него министара . При том не треба кривицу сваљивати на те људе - они су такви какви су. Кривица је до оних који су створили или бране такво накарадно друштвено уређење , а ови " безизразни " - укључујући и министре - томе се

само прилагођавају . Ма колико велики научник или уметник неко био , он неће моћи да дође до изражаја ако се не уклопи у владајућу политичку структуру . Ни о Микеланђелу нико не би знао , да Сикст ИВ није саградио ону капелу дукатима од лиценци за јавне куће и од пореза на метресе и да га војсковођа Јулије ИИ није натерао да је ослика , а без чијих плачкашких похода нико не би знао ни за Брамантеа нити би постојала црква св. Петра , у Ватикану .

Но ако је Јулије ИИ ценио такве уметнике , у које је спадао и Рафаило - шта је са осталим моћницима које писац овде наводи ? Шта су они као " самодршци " учинили за развој духовног живота - сем онога што је служило њиховим уживањима ? ( Ја овде нарочито употребљавам израз " самодршци ", који се обично употребљава за руске цареве , јер западњачка пропаганда деспотизам приписује само Истоку , а ово што Петер де Роса описује мислим да руски цареви тешко да су достигли .)

Не сме се дозвољавати ни да се у политичко -правном животу доносе закони којима се утиче на привредни живот . Свако - без икаквог изузетка - ко доноси неки закон , доноси га да он сам од њега има неку корист , директну или индиректну . Ненормално би било очекивати нешто друго , а не би то ни одговарало стварности . А какво је то друштво , у којем једни привређују , а други им прописују како ће и под којим условима да раде , као и који ће део својих производа моћи да задрже за своје потребе ,а којим делом ће ти други по својој вољи располагати ? Некада се то звало робовласничким друштвом , па онда феудализмом , а сада оваквом или онаквом демократијом , која се од њих разликује само по томе , што није заснована на скоро непремостивим крвним везама , већ се из једног сталежа може прећи у други .

Она Монтескијеова подела власти на законодавну , извршну и судску није у ствари никаква подела јер су оне све три у политичко -правној области друштвеног живота и једна другу подржавају и једна на другу се ослањају у тиранији над духовним и над привредним животом . Посебно што пракса већ две стотине година показује да онај ко држи батину господари и законодавном и судском влашћу . Да би се од тих политичко -правних властодржаца добиле неке погодности , они који су ангажовани претежно у духовном животу гледају да им се улагују , а они који су у привредном да их подмите . На тај начин се негује бескичмењаштво и корупција . Неки пут се наравно прибегава и штрајковима са већим или мањим изливима беса потлачених ; а неки пут и револуцијама , којима се не мења систем него само

властодршци и називи истих установа ( жандармерија - милиција -полиција , министарство -секретаријат , монарх -диктатор -председник , господин -грађанин -друг ,данак -порез -такса -ђопринос , кулук-војни рок-добровољни рад , зеленаштво - реалне камате -казнене камате , управник -директор - менаџер , послужитељ -курир , шеф - руководилац , убиство - ликвидација -колатерална штета , крађа -сналажљивост , данак у крви-економска емиграција -избеглице ...). Наравно да сви ти револуционари , који су се дочепали власти по систему " сјаши Курта , да узјаши Мурта " имају врло паметна објашњења за те промене назива , који не мењају суштину , јер таква суштина и њима одговара , а промена назива се само маскира .

Са бескичмењаштвом се у духовни живот уноси просечност или подпросечност владара политичко -правне области , а помоћу корупције истакнутији

привредници добијају слободу да раде што хоће , па и да гуше оне мање привреднике и да на тај нсчин постану неофеудалци . А у политичко -правној области се на тај начин



61

уноси братство , где старији брат ( да не кажем Орвелов " Велики Брат ") са шибом у једној и чоколадом у другој руци васпитава млађег .

У привредном животу треба да влада начело братства . Са модерном технологијом у технички развијенијим друштвима 20- 30 % радника може да подмирује све телесне потребе заједнице , па чак и више од најнужнијих потреба за

живот чак и луксуз. Но та техничка достигнућа ушла су и улазе у привредни живот из духовне области тако да је за привредни живот - да се грубо изразим - најбоља инвестиција у школство . Наравно да за запослене у привреди много значи да се оплемене и забаве уметношћу и спортом , а за многе и де се помоле у цркви. Њима је потребно и да их неко штити , да их неко лечи и негује у случају болести и старости ,да неко усклађује све међуљудске односе - што све спада у прави домен политичко -правног живота , а не да се меша у производњу и потрошњу робе , организацију саобраћаја и заштите природе и друго , за шта је потребно искључиво стручно знање и искуство привредника - не политичко -правне апстракције . Исто тако ће привредници - а не правници и политичари - најбоље ценити и рад жена које их дочекују у чистој кући и са топлим ручком и негују им и васпитавају децу , те да и њима трба дати једнака права и накнаду , као и механичарима или учитељима или чиновницима . Пошто политичари не могу тако лако да за себе извлаче проценат од .скуваног ручка , они онда том раду поричу сваку вредност , а вреднују само онај рад који могу да опорезују .

Прави циљ привредног живота није богаћење него задовољавање потреба како својих тако и својих ближњих и то на најбољи , најрационалнији начин . Кад се у њега умешају начин рада и импулси било из духовног било из политичко -правног живота ,привредни живот губи свој смисао и упропашћује се , а еугрожава и сам физички опстанак човеков на земљи .

Пошто је моћ та која корумпира људе , а новац је данас најглавније оруђе моћи ,њега треба обеснажити , одузети му ту улогу - онемогућити му да се злоупотребљава за владавину људима . Са садашњом природом новца омогућене су свакојаке шпекулације , којима се стичу огромни и потпуно незаслужени иметци . Са њим се купују и своји и туђи политичари и велики државници , који онда доносе законе и врше радње разорне за друштво , за своје друштво ; такође и новинари и писци који на препредени начин шире за друштво погубне идеје , а такође и музичари , " невладине организације " и други и то све маскирано лепим и племенитим начелима , која су апстрактна - не заснивају се на стварности .

Власништво над капиталом је из политичко -правне области учињено неприкосновеним , па и онда кад се њим рђаво , штетно , чак и према свом друштву издајнички управља . По том систему је пре 20-30 година можда са сто килограма

хартије један странац у Бразилу освојио територију већу од Белгије , а арапски шеици су у Лондону са хартијорн - не са мачем - освојили велике територије са хотелима и другим , а са тим новчаним системом је и европска индустрија исељена на Исток . Новац је постао главно оружје за освајање туђих територија и поробљавање њихових становника . - не више мач или барут .

При том треба уочити , да арапски Ислам забрањује давање позајмица уз камате , јер је то разорно за друштво . Но то је можда баш због тога наметнуто хришћанским народима . Тај систем камата је врло моћно оружје тероризма и велики западни државници неће га победити све док не измене садашњи карактер новца . Новац је преко папства задао највећи ударац хришћанству , а Петер де Росе даје читав низ доказа за то . Треба их само са разумевањем читати .

Та моћ новцу није дата из чистог привредног живота него из политичко -правног . За привредни живот је новац само признаница или потврда или упутница ,



62

према којој се може , набавити нека роба . А пошто је свака врста робе - ако се не потроши - подложна неком квару , застарелости , плаћању лежарине и томе сличном ,те јој се смањује вредност , онда и та признаница , тај новац који је издат данас мора с временом да губи своју вредност . То је нормални логички закључак сваког ко стоји на становишту чистог привређивања . С обзиром на своју наклоњеност ка привреди то

би могли најлакше схватити народи који говоре енглески . Једино је у политичкој области измишљено да мртав новац може да рађа и

умножава сам себе . Та апсурдна смицалица није могла доћи ни из духовног ни из привредног живота . Математички је већ одавно израчунато , да за исплату камата и камата на камате за један динар који би био уложен пре хиљаду година - и то са скромнијим каматама , него што су данашње - читав светски фонд новца не би био довољан . Са бројчаним увећавањем новца преко камата њему се аутоматски и то неконтролисано умањује куповна моћ . То умањење вредности новца може се увидети и из романа писаних пре рецимо сто година . Али тај систем неконтролисаног и из привреде неорганизованог смањења вредности новца увек иде у корист " оних који мешају карте ", они се богате на рачун сиротиње , јер они имају моћ . А " моћ је наклоњена корупцији ".

Стога новац као упутница на једне године произведену робу мора делити и судбину те робе , дакле контролисано губити своју номиналну вредност . Ако се то не учини , он ће увек бити врло моћно оружје тероризама свих врста .

Рашчлањавање тог државног идола на ова три члана , која сам ја овде у грубим потезима поменуо , то би било поновно оживљавање хришћанства , за које је језуита , Белармин рекао да га је папство укинуле. Врло је значајно што је то рекао један језуита , јер његов ред је основан да буде искључиво у служби папе . Баш у служби папе и као стварни хришћанин он то тако каже и то треба исправно разумети .

С друге стране , заседања Тридентског концила су била баш под јаким утицајем језуита . Пошто су на њему донете одлуке од великог значаја за даљу историју , ја ћу овде додати неке податке које је дала Ренате Римек . Концил у Триденту или Тридентлнум одржан је са прекидима . Прва периода је била од 13.12.1545. до 11.3.1547, друга од 1.5.1551. до 28.4.1552. и трећа од 18.1.1562. до 4.12.156.3. Пре њега , и као реакција , на учења Лутера , Цвинглија и Калвина пробуђена је прво шпанска мистика , па је то прешло и у Италију . Основан је ред театина 1524, па капуцина 1528. и језуита 1533. ( или 1534?), који су настојали да се тој реформи одупру . У томе је најзначајнији овај последњи , који је основао Игњације Лојола (1491-1556) , баскијски племић , који је опорављајући се од тешког рањавања добијао неке визије , које су га подстакле на аскетизам и јачање воље . Језуитски ред потврђује 1540. папа Павле ИИИ (1534-1549), који и сазива овај концил . Под њиховим утицајем он обнавља

инквизицију 1542. Језуитски ред је војнички организован и има свог генерала , а обавезао се на безусловну послушност папи . То се видело и 1950, кад је Пије X ИИ (1939-1958) донео догму о телесном вазнесењу Марије ; језуити се томе покоравају упркос томе што су били жестоко против те догме . Ја се опет сећам и слике како Јован Павле ИИ грли њиховог преко 90 година старог генерала ( Дон Педро Арупе ), пошто је пре тога именовао његове заменике - супротно дотадашњој пракси и традицији да се папе никад не месају у избор њихових генерала .

Овај концил је прво планиран за децембар 1542, али је морао бити одложен због рата цара Карла В (" Цхарлес -Q уинт ", 1500-1558, краљ Шпаније 1516, цар Немачке 1519, а у чијем царству " сунце никад није залазило ", јер је обухватало и Филипине од

1527. и Америку ) против француског краља Франсоа И (1515-1547) и његовог савезника Турске ( под Карлом В је била и Холандија онда кад је Еразмо рекао да је



63

тиранија Рима гора од турске ). Тридент је изабран зато што је припадао Хабсбуршком царству , на најјужнијој тачки где је папа хтео да се сретне са царем .Међутим , главну борбу против реформације преузима на себе затим сам цар . Протестантски кнезови су бојкотовали овај концил . Но ни папа ни цар на њега не долазе .

Први период заседања је био најважнији ; ту су донете основне одлуке против протестантизма . На супрот Лутеровом преводу Светог Писма , доноси се одлука да у важности остаје Вулгата , иако је тај латински превод са грешкама , а уз образложење да је већ вековима у употреби . Ту се потврђује да је црквена традиција једнаке вредности као и Писмо . Уводи се и " имприматур " (" да се штампа "), т . ј.дозвола бискупа за штампање за све што се тиче црквених питања . Учвршћују се и друге догме на супрот протестантским схватањима .

У другом периоду се то наставља под Јулијем ИИИ (1550-1555), који је првом заседању председавао као кардинал Дел Монте . Ту се утврђује и да је Исус Христос пре свог вазнесења свештенике поставио као своје заступнике , те они имају моћ да опраштају грехе - чак и кад је сам свештеник грешан . Тад се у Светом римском царству немачког народа уводи " цуиус регио , еиус религио" (" чија земља , његова религија "), при чему сви који се не слажу са " религијом " господара смеју да се иселе.

Ја бих овде поставио питање : Да ли је то такође директно преузето од Мухамедовог арабизма ? Тај став - сем додатка о исељавању - потпуно се поклапа са исламским и данас , што се види код оних држава које су усвојиле шеријатско право . Шта ли мисле Енглези у вези са земљама које су продали шеицима ?

Под следећим папом Павлом ИВ (1555-1559), који је био један од оснивача театина рад није настављен . Он је ревносно унапређивао инквизицију , водио ратове и помагао своје нећаке у стилу '' ренесансних папа ".

Трећа периода се наставља под Пијем ИВ (1559-1565) односно под утицајем његовог агилног нећака Царло Борромео -а , који је већ са 22 године постао надбискуп Милана . Тиме што је погубио непоте ( нећаке ) свог претходника , папа је сматрао да добро служи цркви , као и да успоставља углед папе настављањем Тридентина . Преко изабраних делегата обезбеђена је доминација папе .

По угледу на Филипа ИИ у Шпанији ( син Карла В , 1527-1598, чија је " непобедива армада " потучена 1588) уводи се сад за све католичке вернике " Инде x" књига које не смеју да читају - није било довољно оно " имприматур ". При заседањима долази до напетости између курије која заступа папску моћ и " непогрешивост " с једне стране , и надбискупа и бискупа који траже самосталност - с друге стране . Пошто је Игњације Лојола још 1!!( умро у Риму , Пије шаље у Тридент језуитског генерала Лаинез -а и

Салмерон -с. Њима иде на руку " Цоллегиум Германицум ", који је основао Игњације за проучавање протестантске теологије ради њиховог побијања . Поред , одлука о причешћу , као и о смислу и садржини мисе , доноси се одлука да је за њу обавезан латински , а не језик народа .

Француски и немачки изасланици по налогу својих господара траже да се говори о реформи цркве , а не само о вери . Лоренски војвода Францоис де Гуисе (1519-1563) је 1.3.1562. у Васс y- у за време богослужења побио 60 хугенота ( калвиниста ), са чим је почео хугенотски рат (1562-1598), те је после и он убијен. У Триденту се ствара коалиција неиталијанских и нешпанских католика .

Затим се установљава подела на ниже свештенство и више - од бискупа на горе , а које сам Свети Дух поставља . Доноси се одлука да свака диецеза оснује

семинаре које ће похађати васпитаници са 12 година , јер ће се они ретко опирати црквеном одгоју . Клер свуда мора да буде ослобођен од светског правосуђа , тако да



64

постају држава у држави . Већ после 30 година језуити су у свим немачким бискупијама поставили папи привржене бискупе . На крају се уводи да је брак важећи само ако се закључи пред свештеником и два или три сведока , те да је и брак света тајна . Протестанти то не признају .

Тридентинум се завршава - не неком молитвом - него са " Анатема свим

јеретицима " и одговором свих присутних " Анатема !" " Анатема !" У овом опису Ренате Римек није помињала сва заседања на Тридентину ;

можда јој нису била приступачна сва документа , а нека су свакако остала скривена .Она констатује његове последице као противреформацију , у којој су многи протестанти у Немачкој на разне начине покатоличени . Међутим , Холандија са збацивањем шпанске власти 1609. и упркос убијања њених 18.000 " јеретика " задржава калвинизам . У Енглеској Елизабета И (1558-1603) обнавља англиканску цркву свога оца , кад је збачена Марија И Тудор удата за шпанског Филипа ИИ . У Шкотској Марија Стјуарт (1561-1568) покушава католичење , али мора да бежи , јер побеђују калвинисти . У Француској се воде ратови против католичке круне са врхунцем у " Вартоломејској ноћи" 23/24 августа 1572. и смирењем са Нантскини едиктом 1598.

Шведска и Данска су остале мирне , јер је реформација имала подршку њихових краљева . Пољска је била лутеранска и калвинистичка . Мађарска је била калвинистичка , а кад је после турске опсаде Беча 1529. била под њиховом влашћу ,противреформација није имала никакве шансе . Тек кад ју је принц Еуген 1716-1717.освојио за Хабсбурге , мађарски протестанти су изгубили слободу и покатоличени .

У Чешкој и Моравској је реформација почела још са Јаном Хусорн , а било је и присталица Лутера и Калвина . У Прагу почиње Тридесетогодишњи рат између протестаната и католика (1618-1648), после којег настаје коначан расцеп између њих. Ја бих овде скренем пажњу на следеће . Кад се из незнања изговори нешто неистинито , то је онда заблуда . Сви ми људи говоримо безброј неистинитих ствари из заблуде и то често с пуним уверењем да су то истине . Међутим , ако човек зна да је неистинито то што каже , онда он лаже .

Ја немам података о томе колико је кардинала , надбискупа , бискупа и других учествовало на Тридентинурау , кад је догматизована погрешно преведена латинска Вулгата , другим рецима , кад су лажи проглашене догмом . Догматизовање лажи се потврђује и са " имприматур " и са " Инде x-ом " забрањених књига , на којем су и Коперникова дела стајала све до 1835. године , јер само лажи се морају бранити разним спољним средствима , а истине саме себе бране .

Онај ко заступа истину може да саслуша лажи и да остане непољуљан у својем ставу , можда да се и растужи ако му саговорник остане при лажним исказима

и уверењима . Онај ко искрено верује у нешто неистинито а тежи ка истини , он ће такође мирно саслушати и туђе мишљење и покушати да одбрани своје . Али онај ко лаже , па те своје лажи намеће другима , он осећа панични страх од истине , не сме са истином да се суочи , јер зна да ће га она победити . Лажи супротне његовим њему не сметају много , јер ако има моћ он ће их лако сузбити , па и тиме што ће доказати да су неистините . Али истине да победи он не може . Он може само да спречава да се обзнањују - отуда " имприматур " и " Инде x". Отуда и модерни монополи над свим медијима , који се маскирају тиме што - " у име слободе " - несметано објављују лажи противречне једне другима , али свим средствима настоје да се не објављују или бар маргинализују и по могућство изопаче истине , које захватају у суштину њихових лажи , на којима се заснива њихова власт .

Типичан пример за то је судбина библиотеке у Александрији , коју је основао Птоломеј И (322-282 п.н.е.). Александрију је 331. п.н.е. основао Александар



65

Македонски , те је с временом постала један од најзначајнијих културних центара . Због тога - из зависти и страха од ту записаних мистеријских истина - библиотеку је прво запалио римски Цезар (101-44 п.н.е.). Онда су је 390. спалили хришћани под александријским епископом Петром , који је заједно са римским , " понтифе x-ом " Дамасом био миљеник цара Теодосија , пореклом из Шпаније и који је једва годину дана

после свог крштења 380. издао едикт о хришћанству као државној религији ( њега су ваљда славили и они са " цуиус регио , еиус религио"), а целим Римским царством је завладао у ствари тек 388. године - до те године вероватно и Александријом . (25године после библиотеке спаљује се и рашчеречено тело у александријској цркви зверски убијене Хипатије , велике научнице и неоплатоничарке .) Трећи пут су библиотеку спалили исламски Арапи 641. под калифом Омаром (634-644) који је поред Египта освојио и Сирију и Персију . Сви су се они плашили истина , које су у тој библиотеци чуване . Мали пандан томе је и спаљивање београдске библиотеке 2.априла 1941.

Из овога се види да су лаж и власт прло тесно повезани ." Зашто не разумете мога говора ? Зато што не можете да слушате моју реч.

Ви потичете од оца ђавола и хоћете да чините жеље свога оца . Он је био убица људски од почетка , и у истини се није учврстио , јер у њему нема истине . Када говори лаж , од свога говори , пошто је лажа и отац лажи . Мени не верујете што вам говорим истину ." ( Јн.8.43-4.5)

Ја не знам како је то на латински преведено у Вулгати , нити да ли су то икад прочитали сви учесници Тридентског концила - неки можда нису ни знали латински . Но на сваком таквом неком скупу људи - и много мањем и мање значајном - увек влада неки дух , па без обзира како га ко замиља . Било да се тај дух замишља као неко конкретно биће или само у апстрактном преносном смислу , на примеру Вулгате се види да то није био неки дух који делује у смислу Исусовом , који је " пут и истина и живот " ( Јн. л.4.6) него у смислу " оца лажи ".

Ја због тога нисам наводио друге догме које су том приликом донете , јер су биле под истом инспирацијом , те нема смисла о њима расправљати . Довољна је она прича о пуномоћју свештеника , које им даје Христос пре вазнесења . Сем тога , саме догме нису никакве верске одреднице , већ политичко -правне . Најдубље тајне постојања не могу се заоденути у круте формулације , већ се морају живо схватати -неки пут чак и у привидним противречностиматрма : " јер слово убија , а Дух оживљава ". (2. Кор .3,6). Да су догме политичко -правне одреднице , види се и по томе ,што се после сваког сабора на којем су доношене по нека група хришћана већином територијално одвајала од централне , дакле политичко -државне . Сем тога , огромна

већина хришћана . за њих и не зна , а од оних који су о њима нешто чули , огромна већина и не схвата њихово значење и финесе . Што се тиче визија Игњација Лојоле , напред је на случају Гргура ВИИ већ

указано на опасности којима човек ту може бити изложен . Није лако проверавати духове који се у тим визијама појављују . Оне могу бити врло уверљиве и снажне , али их за то неприпремљен човек може врло лако погрешно протумачити . Према Срђи Трифковићу и Мухамед је на основу визија - прво у сну , дакле не при пуној свести -добио подстрек за оснивање своје вере . Игњације је визије добијао у току борбе за живот због задобивених рана , дакле опет не у пуној свести . Сличан је случај са Гргуром ВИИ , с тим што је он својим аскетизмом ослабио тело , а душа му је остала каква је била , дакле опет не при пуној , ојачаној и пуној будној свести . Да не би човек

пао у заблуде , он мора прво одређеним вежбама да стекне извесна морална својства ,да ојача своју душу и да њоме загосподари својим , по могућству још више ојачаним а



66

не ослабљеним , телом . Дакле ни код једног од ове тројице та духовна гледања нису била у пуној будној

свести . Према томе , све што су они урадили , не сме се приписати самим њиховим индивидуалностима и њиховим слободним одлукама . Они су били само оруђа неких виших духовних моћи , које такође не смемо догматско -правнички да категоришемо у

овакве или онакве , него само да то констатујемо , па онда на основу таквих сазнања да сопствено чињење усмеравамо .

Пада у очи да се тачно у средини времена од оснивања Ислама 622. године и оснивања Друштва Исусовог 1533. или 1534. догађа најжешћи сукоб између Гргура ВИИ и Хајнриха ИВ , дакле 1078. године по повратку овог из Каносе . Ја то ни у којем случају нећу да тумачим у смислу модерне " нумерологије ", али пада у очи то два пут по 456 година , када су наступила три снажна импулса и тежње да се са једног места завлада целим светом . Ту Ислам и језуитизам стоје симетрично у односу на најжешћу борбу између царства и папства .

Да не бисмо пали у догматизам и те импулсе једнострано прогласили као зло ,потребно је то осветлити и са друге стране . Та три импулса увлачења људи у крајњи материјализам била су потребна човечанству , потребна у извесној фази развоја , и то зато да би човек у њиховом савлађивању стекао нове снаге - не да њих прихвати ! У том смислу треба схватити и оно Павлово , на које се сви хришћански властодршци позивају :

" Сваки човек да се покорава претпостављеним властима . Јер нема власти а да није од Бога ; Бог је поставио власти које постоје ." ( Рим .13.1)

Пре тога он у смислу стицања нових снага , каже :" Благосиљајте оне који вас гоне , благосиљајте , а не куните ." ( Рим .12.14). Да ли ово пише и у Вулгати и да ли су то учесници у Тридентинуму прочитали ,

па ипак анатемишу све оне које они сами гоне због тога што не прихватају њихове лажи - чак не оне који њих гоне ? Но Павле још пре тога каже :

" Тако , дакле , смилује се на кога хоће , и учини окорелим - кога хоће." ( Рим .9.18)и:

" Не желим наиме , браћо , да вам остане непозната ова тајна , да не би мудровали по својој мудрости : један део Израиља је окорео - док не уђу сви многобошци , и тако ће се спасти сав Израиљ ... С обзиром на еванђеље они су непријатељи Божији - вас ради , а с обзиром на избор Бог их воли због отаца . ... Јер Бог је све заједно затворио у непослушност - да би свима показао своју милост ." ( Рим .11.25-32)

Свакако да су ове ствари тешке за разумевање . А то такође изгледа као да противречи оним раније наведеним Павловим речима :

" Он ( Христос ) је разоружао поглаварства и власти , јавно их осрамотио и победио их на њему ( крсту )." ( Кол.2.15) или:"... онда долази крај , кад преда царство Богу и Оцу , кад уништи свако

поглаварство , сваку власт и силу. Јер он треба да влада ' док не положи све непријатеље под ноге сво је'." ( л. Кор .24-25)

Ови на око чудни и противречни Павлови искази имају врло дубоко значење , до којег се долази само ако се њима не приступа догматски -круто , него живо -временски . Павле овде говори и о привременом тадашњем стању ( које не треба мењати револуцијом , већ еволуционим увиђањем ) и о стању које у будућности треба да се оствари . После скоро две хиљаде година се може видети да се према том идеалу будућности човечанство ипак мало помакло ( и револуцијама и увиђањем ).

" Разоружавање поглаварстава и власти " се може видети и у " Магна Царта " и у Француској револуцији , и у законима о укидању ропства , и у равноправности жена у



67

обављању " мушких" послова истина на рачун потпуног обезвређивања домаћих " женских " послова - сем ако су ван куће индустријализовани , и другом , па без обзира колико је то успешно спроведено и колико се то још изиграва . Ако ја овде указујем на трочлано друштвено уређење које је предложио Рудолф Штајнер у смислу освешћеног импулса " Слобода - Једнакост - Братство ", то је зато , да се у том смислу

разоружавања власти направи корак даље , па и властодршцима да се помогне да не падају у све дубљи понор .

Прошло је време кад су се нижи богови , т . ј. људи (" Ја рекох : богови сте " - Јн.10.34) ослањали на више богове и од њих чекали да их воде , а да они само протумаче њихову вољу , те да се зато само моле за њихову милост . Године л415. - једва две године после почетка садашње развојне епохе , од 1413. - пострадао је Јан Хус , који је за тај улазак људи са новом свешћу и за постављање њихово на саме себе дао следеће упутство :

" Стога , драги хришћанине , тражи истину , слушај истину , учи истину , љуби истину , говори истину , чувај истину , брани истину све до смрти . Јер истина , тебе чини слободним од греха , од ђавола , од смрти душе и коначно од вечите смрти ."

У времену кад је Исус Христос дао Оченаш , у том времену је обичан човек могао само да се моли за божанску помоћ . Почев од л413. године скоро сваки човек -бар кад говоримо о оним који нису заостали у развоју - може и сам , у пуној свести нешто да уради како за своје лично усавршавање тако и за друштво , за читаво човечанство . Јан Хус иде другим редом али се чврсто држи онога за шта се молимо са Оченаш , и упућује нас шта је то што и ми сами из своје слободе треба да учинимо , а у смислу онога за шта се молимо :

Тражи истину - дај нам хлеб ,слушај истину - опрости нам дугове , учи истину - не уведи нас у искушење , љуби истину - избави нас од зла ,говори истину - да се свети име Твоје ,чувај истину - да дође царство Твоје ,брани истину - да буде воља Твоја .

Поред молитве човек у садашњем ступњу развоја треба и да поступа по овим упутствима ; тек онда ће стварно бити хришћанин . Тако ће стећи и снагу за савлађивање оног кочећег импулса , који је мало пре наведен , импулса " окорелости " -како то говори Павле .

Ако се правилно схвати , ни тај импулс који је дошао преко Мухамеда и

арабизма није у правом смислу зло. Он је морао да дође као помоћ човечанству да се не оствари исхитрени импулс Гондишапура у Персији , где су се скупили највећи посвећеници у паганске мистерије , али који нису на правилан начин схватили Христа .Они су упућивали на нешто више него на шта упућује Христос ; и то више што су они постизали хтели су да наметну и осталим људима . Да су то успели , људи би прескочили један ступањ у развоју и неприпремљени би ступили у виши , који би самим тим био промашен , иако је много духовнији . Људи не би на тај начин остварили своју пуну самосвест и са њоме слободу , слободу свога потпуно развијеног јаства ; расплинули би се у тим вишим духовним сферама и не би по божанској промисли постали права хијерархија слободе , а у којем смислу их упућује и води Христос . То је било велико искушење тих великих посвећеника из Гондишапура и њихов пут , на који

их је усмерио Заводник , зато што нису исправно схватили и примили Христа . Да се та њихова , намера не би остварила , морао је да у човечанство дође неки



68

супротни импулс . Та је учињено преко Мухамеда , који тога вероватно није био у потпуности свесан , иако је изјавио да му се арханђео Гаврило - са којим су везане снаге Месеца , дакле оног најматеријалнијег - да му се Гаврило указао и саопштио да ће бити пророк и Божији изасланик . Отуда он узима као симбол Ислама Месец , па и Меркур - како се тада називала звезда Даница , а који су планете најближе Земљи .

Отуд он Алаха у ствари идентификује са Јеховом и враћа се на Стари завет , не схватајући Христа као божанско биће , него примајући само Исуса и то као пророка . Преко њега и даље арапске разраде Ислама људи су поведени у супротном правцу од оног импулса из Гондишапура , али су враћени више уназад него што би то одговарало редовном току развоја , повучени су у материјализам дубље него што је то у смислу тог редовног - Христовог развоја . То је то Мухемедово враћање у Стари завет , да би се човечанство спасло од оног преурањеног продуховљавања из Гондишспура . Ислам је дошао као противтежа Гондишапуру , да би људи нашли Христову средину . Преко Мухамеда је из духовног света дошао импулс за спас човечанства . Друго је питање што га људи нису правилно схватили и исправно употребили .

Тај арапски материјализам преко Пиринејског и Апенинског полуострва продире у Европу , а уз помоћ њихове науке , која је била далеко изнад европске . То је та духовна окупација Европе , о којој је напред било речи. Продирање арабизма преко Балканског полуострва прво спречава Византија , а онда Турци. Иако су и Турци примили Ислам , они отупљују његово материјалистичко обележје , јер са собом доносе из Азије у великој мери настројеност ка духовности и мистицизму . У тој борби против арабизма Турке помажу Срби - што се види и из српских народних песама о Краљевићу Марку , коме је турски цар " поочим " и кога Марко спасава од Арапа итд .

На нека подударања , између арапског Ислама и хришћанског папства већ је било указано . Мање су упадљиви ти арапски утицаји на народе који су се супротстављали папству . То стиже одмах после Тридентинума . Може се рећи да Харун ал Рашид наставља да делује преко Енглеза Бекона Веруламског (1561-1626) и његове експерименталне методе , којом се може испитивати само оно што је опипљиво , материјално , а да Харунов саветник наставља да делује преко Чеха Амоса Комениуса ( Коменски , 1592-1670), моравског граматика , чији је материјалистички приступ школству са његовом " очигледном наставом " опште прихваћен , па је и данас у важности .

Иако ће то већини чудно узгледати , ја ћу као подстрек онима који ће се у то дубље упуштати и који за то имају извесна знања и осећај указати и на даље утицаје тог арапског Ислама на европске народе и њихову материјалистичку науку и настројење . Чувени француски математичар и астроном Лаплас ( Пиерре -Симон мар q уис де Лаплаце , 1749-1827) наставља импулс саветника Харуновог сина и калифа

Мамуна ( умро 833.). Упркос својих врло значајних истраживања и резултата , Лаплас даје сасвим нелогичну теорију о постанку света из неке маглине која се вртела и од које је настао Сунчев систем , а ту теорију прихвата и Имануел Кант (1724-1804) - не каже ништа откуд она уопште постоји и ко ју је завртео ! То је сасвим ненаучно и нефилозофско теоретисање , а које се и данас сипа деци у главу да би се онелогиковала !

Исто тако и арапски војсковођа који је 711. освојио Шпанију Тарик Ибн Зиад деловао је сад кроз Енглеза Дарвина ( Цхарлес - Роберт Дарwин , 1809-1882), који је свакако дао велики допринос еволуционистичком схватању света , али који је то свукао у материјалистичко схватање , којим се та еволуција уопште не може ни доказати ни објаснити , а коју су његови следбеници још " наддарвинисали " - чак су и

водећи теозофски окултисти Ани Безант и Ледбитер пронашли од којих мајмуна они сами потичу !



69

А у XX веку је кроз Вудроуа Вилсона (1856-1924) деловао Муавија , секретар Мухамедов , који је постао калиф тако што је заробио и у џамији (!) погубио Мухамедовог зета Али-а. (656-661), а затим и оба Мухамедова унука , те основао династију Омаијаде , која Ислам употребљава као о руђе за ширење своје моћи и владавине , која је тек 732. заустављена код Поатиеа .5 Вилсонова бесмислица да људи

могу и треба да дају нека права народимаа , не људима из којих се ти народи евентуално састоје , служи и данас као смицалица за организовање крвопролића .

Ту сад треба обратити пажњу на следеће . Протестанти су од италијаско -шпанског утицаја у папству успели да се ослободе . Они су одбацили и њихова догматска , и традиционалистичка учења , којима се ишло на учвршћивање световне власти папа . Надахњивани Светим Духом они су почели да истражују истине садржане у Светом Писму и у томе су врло много постигли . Међутим , од духовне окупације арабизма они се нису ослободили . Због тога ни они нису успели да дођу до правог схватања о Исусу Христу . Слично исусовцима који указују само на Исуса , на кога гледају као на краља света , те тиме указују само на ову човечију природу Исуса уз занемаривање оне божанске Христа , слично њима и протестанти гледају само на човека Исуса , само сад не као на краља него као на учитеља и узор , према коме се треба понашати . Упркос томе што протестанте надахњује Свети Дух , они су због ропства арабизму изгубили Христа . Сем дихотомије у које је западно хришћанство пало са оним " филио q уе", они су изгубили и Сина . Отуда је и у X И X веку створена психологија као наука о души која не признаје постојање душе , већ све душевне манифестације тумачи физичким процесима . Но пошто их Свети Дух ипак и упркос томе надахњује , они се за помоћ обраћају источњачким мистицизмима - хиндуизму ,будизму , таоизму и другим - који такође немају никаквих знања о Христу , бар они од којих ти хришћани траже помоћ . Ово се наравно не односи на сваког појединца , већ на уопштене смернице и настројења .

Православни хришћани у Христу гледају узвишено божанско биће , али су склони да га идентификују са Оцем . Наравно да су и они под снажним утицајем западне - под арапским печатом - науке и политике врло јако пољуљани у томе . Прави екуменизам би био , кад би се православно , право - не папско - католичанство и протестантизам спојили са својим ставовима у једно јединство , где би се сва три духовно допуњавали у име Оца и Сина и Светога Духа. Садашњи екуменски покушаји су само политичка ујдурма , која несвесно унапређује исламски џихад , потпуно му иде у прилог . Без тог духовног допуњавања , и духовног јединства свих хришћана Исламу се не може одупрети , јер сада већ милионске муслиманске заједнице у такозваним хришћанским државама траже да за њих буде меродавно шеријатико право , другим речима да буду држава у држави - баш као што и папство то захтева преко својих конкордата , у

којима се увек тражи да само црквени брак буде важећи , па и да је меродаван јединствени латински језик који мало њих разумеју , а на којем је написана Вулгата -са свим својим грешкама у преводу . Изгледа да и муслимани траже да бар неке њихове молитве читају на арапском и они који тај језик не разумеју . И ту имамо сличности са папством .

Но Тридентинум се није задржао само на борби против протестантизма и њиховом поновном католичењу . Ја наравно немам никаквих писаних докумената , али је упадљиво да је после њега почело жестоко и систематско католичење православних Срба . Тада је ваљда донета и одлука да се покатоличени Срби преименују у Хрвате , а оне које не покатоличе или не убију дс им се дају друга имена ,измишљајући их према територијама које настањују . А пошто је језик важно

5 "Der Europaer", mart 2007, Basel



70

обележје народности и српски језик се дели и тим деловима се дају имена према политички омеђеном земљишту где се говори српски .

Слично томе је урађено и са Сиптарима , с тим што њих уједињују под државно -територијалним и политички прошириваним именом " Албанци", а Србе разједињују . И овде ја нећу дати никакве моралне оцене о онима , који у томе

учествују . Изгледа да је после Тридентинума уведена и пракса политичког унијаћења , при

чему није важно каква се вера и догме исповедају него само да се призна врховна власт папе , наравно и да се плаћа модернизована " Петрова пара " или да се унијати фаворизују на рачун других - наравно некатолика .

8. Сутон апсолутне моћи

153. Римљани су говорили, да би га мајка задавила при рођењу да је знала каквим ће путем ићи њен син, будући папа Павле ИВ (1555-1559). Он је из јужне Италије, а изабран је кад је имао79 година, патио је од реуматизма, али ипак еластичан и снажан,те би често неким напраситим гестом свога саветника треснуо о под. У псовкама је био потпуно католички. Једног кардинала је изрибао као лакеја; посланике је остављао да га сатима чекају; увек би викао да је он изнад свих кнезова и да као намесник Христов може све монархе да смењује. У 1557. је у једној були објавио да је он Понтифеxмаxимус, заступник Бога на земљи, те да има неограничену моћ, па и да сваки иметак без судског процеса отме.

154. Енглески посланик1559. саопштава Павлу ИВ да је Елизабета Тудор / рођ. 1533,краљица1558-1603/, кћи Хенриха ВИИИ и Ане Болен на престолу заменила своју полусестру Марију Тудор / рођена1516, краљица1553-1558, удата за шпанског Филипа ИИ/. Павле је мрзео све жене са несаломљивим теолошким бесом и није допуштао да му се таква бића приближе. Он је био одлучно против Платона, који је тврдио да су жене и мушкарци једнаки; заступао је став Томе Аквинског/1225-1274/ да су жене неуспели мушкарци, да им душе нису довољно јаке да уобличе мушки стас и надмоћан мушки интелект. Но Марија Тудор му је ипак била симпатична, јер је она очеве посмртне остатке ископала, те његов јеретички леш екскомуницирала и спалила; а поред тога је за своје владе спалила и 200 живих протестаната. Елизабета је међутим узурпатор, јер Енглеска припада Светој столици још од Јована /без Земље/, она је копиле и јеретик.155 Елизабета је имала три године, када је њену мајку отац погубио.Кад је одрастала, проглашавана је брачном, ванбрачном, па престолонаследницом. Не зна се тачно да ли је она већ при ступању на престол хтела да уведе протестантизам,

али кад је чула да Павле мисли да је он поглавар Енглеске, она је себе учинила поглаварем цркве. А историја показује да су више монарси смењивали Папе него папе монархе.156. Павле ИВ је подстицао инквизицију, која је на смрт осуђивала само развратнике, содомисте, глумце, кловнове и лаике који се нису држали поста, чак и једног вајара за чији приказ распећа су сматрали да је недостојан.

Кад је Павле умро, Римљани су спалили затвор инквизиције, а Јевреји, које је он гонио више него друге папе, одсецају му главу, пљују је и бацају у Тибар. Тело му ноћу стављају у цркву св. Петра, где га чувају страже.Св. Пије В /1566-1572/ је под Павлом ИВ био велики инквизитор. Он је водио монашки живот, па је и од целог Рима хтео да начини манастир, те протерује све проститутке упркос опирању сената који упозорава

да ће тада пристојне жене да угрожава клер. Он затим становницима Рима забрањује да похађају таверне, а за браколомство сматра да заслужује смрт. Са 12.000 круна покреће



71

устанак у Енглеској, али без успеха. Осуђује Елизабету као наводну краљицу која је бесправно заузела место поглавара цркве у Енглеској. Он њу екскомуницира као јеретика и све оне који се њој покоравају.158. Пије је својом булом енглеске католике учинио издајницима, те је између1577.и 1603. погубљено120 свештеника и 60 лаика, који су после250 година проглашени за

свеце. Католици су још пре њега били у конфликту лојалности цркви или држави.Хришћани би требало да буду грађани света по угледу на Христа. Но Рим је својим апсолутизмом и жељом за моћи католицизам претворио у романизам. Папе су тражиле не само духовну него и политичку послушност. Од енглеских католика се тражило да збаце краљицу.159. У XВИ веку се хришћанство распало. Реформација се учврстила, упркос каснијој противреформацији. Француска револуција1789. није била само против апсолутистичких монарха, него и против религије уз ширење атеизма. Неполеон понижава двојицу папа. Пије ВИ /1775-1799/ је збачен и бежи у Валенцију, где је после његове смрти убележено: "Име: грађанин Јован Браши, Занимање: папа." И Пије ВИИ је после безуспешног конкордата 1801. протеран, те је у Нотре-Даме-у морао да прославља Наполеоново крунисање, кад је овај сам и Жозефину и себе крунисао, па је после и црквену државу анектирао. Пије ИX (1846-1878) је изгледа очекивао, да ће Бечки конгрес(18л4-л8л5) ову област вратити Богу. Зар је Виктор Емануел јачи од Наполеона?

Свако ко нешто бира , увек бира оно што је по његовим мерилима најбоље - не по туђим . Иако се то однеси на сва бирања а не само папа , ја ћу се осврнути овде само на случај Павла ИВ , а то се онда може примењивати и на друге .

Са 79 година он је свакако био сасвим оформљена личност , са свим обележјима карактера , темперамента и другог и то су чланови конклаве свакако врло добро знали приликом његовог бирања за папу - кад га већ мајка није при рођењу задавила ! Такав какав је , он је међу њима био по њиховим мерилима најбољи . Кад је стекао власт , неке његове особине су можда више дошле до изражаја , али основни његов карактер ,настројења и схватања свакако да у тим годинама , нису били битно промењени и то су чланови конклаве знали и баш због тога су га као таквог и изабрали као најбољег .

Овде се сад поставља питање : Па какви су онда били сами ти чланови конклаве ? Сада - по општим хришћанским мерилима ! Ту се сад враћамо и на раније поменутог духа који надахњује такве скупове : Да ли је то дух који делује у смислу Христовом ?

У духу Христовом свакако није мржња , јер он упућује на љубав и према непријатељима , а Павле ИВ већ према полу мрзи половину човечанства . А од друге

половине колико њих мрзи? Он подстиче инквизицију , која сматра да треба погубити и оне који се не придржавају поста , који је црква прописала на концилима сличним оним кад су лажи проглашене догмом или кад је он изабран за папу. Ни то није у смислу Христовом .

Сва учења Томе Аквинског су узета као основ за теологију католичке цркве , па и то о женама . Ја ни овде наравно не могу ништа да тврдим , али - да ли неки теолог може да дође на идеју да је он као творевине паметнији од Творца који га је створио ,те да може да процењује где је Творац омануо ? Да није можда и то један од фалсификата по систему Гргура ВИИ и других? То учење о женама као неуспелим мушкарцима страховито подсећа на арапски Ислам . Да ли је то неко под њиховом духовном окупацијом подметнуо као учење Томе Аквинског ? Тај став према женама

су можда још пре Томе прихватили од Сарацена темплари , а од њих преузели слободни зидари , који то тек у новије време мало , сасвим мало мењају . Отуд су и тек



72

у XX веку жене почеле да добијају право гласа у такозваним демократијама . Ту постоји нека повезаност ; нарочито ако се узме у обзир мало пре поменуто увлачење људи у материјализам преко Мухамеда и Ислама , посебно арабизованог Ислама са једнострано разумеваним аристотелизмом . У сваком човеку се налази по нешто и од женског и од мушког пола . Женски пол је више усмерен на све што је унутра , а мушки

на све што је ван . Пуна стварност је само у повезаности и једног и другог . Занемари ли се и потисне ли се женски пол , човек запада у једностраност материјализма , па и све душевне појаве тумачи материјалним процесима , генима и другим . Отуда је тај импулс ка материјализму - да би се укоренио - морао да делује и преко проглашавања женског пола мање вредним или чак и безвредним . То све врло јако делује на подсвест људи , у шта се ја овде не могу ближе упуштати . Али за спас човечанства морају се подједнако уважавати и користити снаге и мушког и женског пола , јер је свака једностраност погубна .

Исто тако мени изгледа нелогично да Аристотел као " отац логике" замишља да Творац трчи за својим творевинама и ствара душе тек кад се тим творевинама ћефне да зачну или направе неко ново тело . Да ли је и то неки смишљени фалсификат или грешка у преписивању или превођењу Аристотелових дела ? Ја ни ту наравно не могу ништа да тврдим , већ само указујем да се не сме приклањати никаквом ауторитету него здравим разумом све процењивати . Ако је неко и хиљаде паметних и исправних ствари рекао , могао је и такав да у једној ствари погреши .

Све треба проверавати , па би добро било кад би неки стручњаци проверили и ту аутентичност Аристотелових и Томиних списа .

А шта је са Пијем В који је проглашен за свеца ? И он је свакако изабран као најбољи од неког тадашњег конклава . Раније је већ било говора о аскетизму , који никако не гарантује да ће човек ићи исправним путем . Сама та тежња да неким својим наредбама учини људе поштеним - наравно по његовим мерилима - указује на инфантилност , у коју врло лако западају мистичари . Чучањем у самом себи човек се одваја од животне стварности .

С друге стране , ко су и какви су ти који сматрају да је свет неки човек из кога излазе саблазни , онај који парама намамљује људе да буду убице? По каквим мерилима је свет тај човек који настоји да парама организује грађански рат у Енглеској и убиства која из њега настају ? По хришћанским сигурно није. Можда по мухамеданским , јер је џихад свети рат , из чега се лако извлачи да је светац онај ко га покрене .

Тражење како духовне тако и политичке послушности такође је противно Христовом импулсу , који каже :

"... ако желиш да будеш савршен ..."( Мт .19.21) и

"... моје царство није од овога света " ( Јн. 18.36) Писац овде не подвлачи , али се из његових ранијих навода види , да су ове две послушности тражене увек ради прибављања што више пара , а то је " лакомство ,које је идолопоклонство " ( Кол.3.5)

Ако је из папства зрачило идолопоклонство , онда није никакво чудо што је раширен атеизам . Наравно да је атеизам болест , али та болест је настала као последица религије идолопоклонства - као цироза јетре код алкохоличара . И атеизам и Ислам се шире због идолопоклонства , у које су пали наводни хришћани . У томе је важну улогу одиграла и похлепа папства .

Ако се у белој раси , која даје основни тон садашњем развоју не нађу снаге које ће разбити тај идол којем се клањају , тај идол који називају државом , она ће падати

све дубље у материјализам , у којем већ трули њена култура . Да не бих био сувише опширан , ја ћу овде указати само на нешто најсуштинскије , а што људи обично не



73

доводе у везу.Монструозна педагогија и дидактика које се намећу из државне политичке

области је далеко највећи подстрекач и пропагатор за узимање дрога и западање у друге изопачености и испаде у понашању него било какви " нарко -дилери ", филмови или порнографска штампа или " улица". Ја то изричито тврдим , а ту везу може увидети

свако ко напрегне свој здрав разум и осећај за истину . У том монструозном програмирању деце треба сагледати основ и полазну тачку за све друштвене изопачености , те се њему супротставити .

С друге стране државно политичко -правно измишљање и наметање садашњег карактера новца , неприкосновености његовог поседовања и начина руковања капиталом јесте највећа могућа саблазан за људе и главни виновник свих ратова и револуција . И то може да увиди свако ко се мало напрегне .

Те две накарадности које потичу из политичко -правне области овог идола -државе имају и повратно дејство на њу саму . Праведност и човечност , које у њој треба да буду основна тежња , претварају се у подлост и закон топуза .

Због непримања исправних моралних појмова и подстицаја у школама људи -поред осталог - масовно замишљају да су поштени , ако се придржавају закона које су они сами или њима подобни донели у прилог задовољавања сопствене похлепе , па без обзира што је то на штету других. А ако се ти други огреше у томе да задовољавају њихове похлепе , онда њих проглашавају непоштеним ( некада јеретицима ). Зато долазе револуције .

Ако се дакле у тој белој раси не нађу снаге које ће разбити тај идол и тиме омогућити да се ослободи од те срамоте материјализма и прихвати Христов пут - на који је још и Буда указивао са својом " средњом стазом " или наша народна мудрост са " златном средином " - онда ће ради успостављања равнотеже у свету морати доћи са Истока нека врста гондишапурског импулса . Наравно да ће те бити болно . Као што је био болан арапски Ислам при спасавању од Гондишапура , а који су с временом европски народи надисламизовали - уместо да га уравнотеже и зауставе на средњој стази , да га христијанизују - тако ће бити болан и тај импулс са Истока док се не дође до равнотежне тачке , до средине златне . Ту ће се наравно опет поставити питање , шта ће људи сами даље радити .

Наговештаји тог материјализму супротног импулса виде се у јапанским камиказама , самоспаљивању будиста у Тају и самоубилачким нападима муслимана ,које - мислим - није проповедао Мухамед , него су плод XX века . Друго је гинути пожртвовано у можда и лудој храбрости , а друго је свесно организовање своје погибиј :е , свесно жртвовање свог живота за неке трансцендентне циљеве и за њих употребљавати и душе својих непријатеља . То је само једна врста наговештаја , а има

их више , само мање упадљивих . 160. После привидног отпора- да би се показало да непријатељи нису добродошли-а уз погибију двадесет бранилаца и педесет рањених пада последње упориште Пија ИX/1846-1878/ 1870. фодине. Аустријски канцелар Метерних је за њега рекао: "Топлог срца, слабоуман и потпуно неразуман".161. Чим је 1846. дошао на престо, Пије је дао амнестију за све политичке затворенике. Италијани су се понадали, да се на њих најзад смиловао Бог који је у њихову лепу земљу на северу поставио непроходне планине, на југу два вулкана, а у средини оно најопасније- папу.

Но већ после две године Пије се променио. Због републиканског устанка у Риму

он бежи у Напуљску краљевину, где за време од две године егзила постаје заступник тврде реакционарне линије. Једини његов саветник био је кардинал Антонели, син



74

једног напуљског бандита, озлоглашен због љубавних авантура, који је више био за убијање него за праштање, са богатством непознатог порекла.162. Кад је после неколико година замољен да буде поглавар Италијанске федерације, Пије је то одбио сматрајући да он мора бити апсолутистички монарх у својој Црквеној држави/Папској држави/, у којој је корумпирана и осакаћена духовна мисија.1870. је само царска Русија имала гору власт од Црквене државе, која је била чисто полицијска под папском заставом, са шпијунима, инквизиторима, репресалијама,тајном полицијом и смртним пресудама за незнатне преступе. Владала је мала,безморална клерикална олигархија.163. Упркос многих опомињања да је Ирод био краљ Јудеје а не Исус, који је јасно казао"Моје царство није од овога света", да ће он као поглавар само цркве имати пуну независност и воље водити морал и религију, Пије је сматрао да је модерна цивилизација од ђавола, са којим неће да преговара.

Краљ Пијемонта Виктор Емануел је бивао све јачи. Кавуров идеал о слободној цркви и слободној држави Пије проглашава за јерес. Дванаест хиљада свештеника потписују1862. петицију у којој га моле да препозна знаке времена, а он одговара да су то побуњеници које треба казнити.164. Он не попушта ни кад су се 1870. повукле француске трупе, које су га браниле и оставиле са оперетском армијом. Улазак берсаљера у град народ слави као ослобођење од тиранина. На народном гласању се показује однос1.000:1 против папе а за краља.

По строгој наредби Ватикан је поштеђен, а папа остављен на миру. Кад га је Виктор Емануел замолио за аудијенцију, он то одбија и екскомуницира га. То понавља сваке две године, те је краљ четири пута екскомунициран до своје смрти 1878. Пије католицима забрањује да учествују у демократизацији и изборима. У наредних осам година он себе назива заробљеником у Ватикану, где ужива у безбројним собама и вртовима, са страховито повећаним приходима од "Петрове паре" коју плаћа сиротиња.При том он одбија сваку сарадњу са краљем, те према вековној традицији он политичке прилике узима као кључна питања религије.165. За Пија његов секретар Талбот каже, да пошто он није велики теолог, све његове енциклике инспирише Бог; те да комплетно незнање не шкоди непогрешивости, јер Бог може на прави пут да указује чак и кроз њушку неког магарца који говори.Талбот је и нехотично достигао висине Волтера.

Што је Пију недостајало у интелекту, то је више него надокнађивано анималним лукавством. У смелости је превазишао чак и Гргура ВИИ.

Два месеца пре инвазије Рима председавао је Пије ИX завршном заседању

Првог ватиканског концила. Супротно отварању годину дана раније Петрова црква је била скоро празна. У краљевској ложи била је само инфанткиња Португала, а дипломатске су имале много празних места. Велике силе су бојкотовале ово заседање, јер од њега ништа нису очекивале. Њему присуствује532 бискупа. Један је прочитао нову Конституцију, Пастор аетернус, и следи особено гласање. У том избија најчувенија олуја свих времена као гнев Божји, са учесталим муњама и громовима у литургиски прецизним размацима, а у паузама између сваког"плацет". Један и по сат је беснела олуја све до завршетка гласања. Само два бискупа су одговорила"нон плацет":Риццо из Цајаззо-а у Напуљу и Фитзгералд из Литтле Роцк-а у Арканзасу. Међутим,140 бискупа се није ни појавило.166. Од гласача су 300 били титуларни бискупи, који су као ватикански чиновници

живели о трошку Пија. Они који су друкчије мислили заступали су на концилу мишљења својих диецеза. Бар две трећине америчких бискупа су били против те



75

дефиниције, јер би она отежавала преобраћање. Сам број опозиционара доказује да црква није била спремна за одлуку. Бискуп Штросмајер је рекао на једном заседању да "Овом концилу недостаје како слобода тако и истина..."167. Пије ИX тврди да је он само преносник говора Светог Духа. Он тиме овековечује раздор између Рима и православне цркве и протестаната. То је супротно одлуци концила у Констанци у XВ веку, да су општем концилу подређени и црква и папа.

Ватикански концил се показао још више као Пирова победа него она Гргура ВИИ у Каноси. Показало се да најтрајније штете цркви нису нанеле несвете папе као Бенедикт ИX и Александар ВИ, већ свете као Гргур ВИИ, Пије В и Пије ИX.

Кад су предати резултати гласања у Петровој цркви је било толико мрачно, да је морала да се упали свећа да би Пије могао да прочита и потврди Конституцију. Очеви су пљескали, гомила у цркви махала марамицама и клицала његовој непогрешивости.Монталемберт је Пија назвао"идолом у Ватикану". Он је непогрешиво донео одлуку о својој сопственој непогрешивости.

Оба одважна бискупа, која су један тренутак пре била против, сада на коленима пред Пијем признају: "Модо цредо, Санцте Патер". Њихово преобраћање било је најбрже у историји. Бискупи који су напустили Рим да не би гласали то раније или касније прхиватају- иначе би морали напустити цркву. Неки су чак отпустили и екскомуницирали професоре теологије који се нису сложили, на пример угледног Доллингер-а у Минхену.168. Убудуће је тај ауторитет требало да немилосрдно поступа са разумом и савешћу, јер је Ватиканум И поставио преседан. Сваки католички учењак који би се упуштао у демократију, верску слободу или научно истраживање порекла човековог био је прогоњен, јер - папа даје учење за целу цркву, његове дефиниције су непогрешиве. Не прима папа своје веровање од цркве, већ црква од папе. Он је без икакве контроле и једини његов глас је важећи.

Курија је била усхићена. Она се плашла концила, а сад су бискупи на њу пренели вођење цркве. Они су папи дали сагласност да му њихова сагласност више никад не треба. Тако су они од пастира постали овце.169. Сад се сматрало да је то последњи концил цркве. За сазивање новог морао би неки папа да буде потпуна будала- или потпуни светац. Некатолици су били збуњени.Британски премијер Гледстон/1809-1898/ сматра да је то враћање у мрачни Средњи век. Теолошки настројени кажу да сад има у католичкој цркви бар један протестант који негује своје мишљење: папа. На Ватикануму И је папа од "најкатоличкијег"католика постао једини протестант у цркви. - Ово није религиозно већ политичко изјашњавање. Пошто је изгубио Црквену државу, папа је хтео да буде апсолутистички

монарх у земљи коју му нико не може одузети.Историја папства није била добра не само у питању моћи него и истине.

И овде се мора проценити да ли је Пије И X био хришћанин . Кад су Исуса и његове ученике опколили , он:

"... иступи и рече : кога тражите ? Одговорише му: Исуса . Назарећанина . Рече им Исус: ја сам ," ( Јн. л8.4-5)

Међутим , Пије - да би показао непријатељима да нису добродошли - не излази пред њих сам напред да им то каже , него шаље своју " оперетску армију " и безобзирно жртвује њене дресиране војнике , да би преко њих то ставио до знања . Према томе ни Метернихова процена не би била тачна : он је био леденог срца , свакако слабоуман , а

не ни потпуно неразуман , јер је и " анимално лукавство " једна врста разума . Због тога се он и повезао са кардиналом Антонели , јер се " сличан сличноме радује ". Такав његов



76

став је и довео до корумпирања и сакаћења духовности у Црквеној држави . Због тих његових особина га је - као најбољег - и изабрала и њиме управљала и преко њега владала " мала , безморална клерикална олигархија ".

Ту се наравно поставља питање : Да ли је Пије уопште био свесан тога што ради или је био само оруђе те клерикалне олигархије ? Зар ни 12.000 свештеника није

могло да га подстакне да препозна знаке времена ? Па и Виктор Емануел који се према њему сасвим хришћански понаша , а носилац је модерне цивилизације која је по Пију " од ђавола "? А да ли су и он и његов секретар Талбот икад читали еванђеља , где се указује како нечисти дух може да говори из човека ( Мк. л ,24, Мт .8.31), а да ли и из неког магарца - то је друго питање ? Шта је вероватније , да кроз неког за политичком влашћу похлепног човека говори Свети Дух или ђаво , који - према Пију -води модерну цивилизацију ? Да ли је Свети Дух или ђаво организовао ону политички добро припремљену гласачку ујдурму на Првом ватиканском концилу? Под окриљем каквог духа је вођен тај концил , са закључцима који се противе здравом разуму , те понашањем - аплаузом и клицањем - које одговара завршетку неке циркуске представе ? Да не говоримо о апотеози папе приликом отварања концила 8.12.1862,кад му кардинали стојећи љубе руку , бискупи уз клањање десно колено , а старешине редова и свештеници падајући на колена стопалу - укупно њих 719! Сценарио је врло добро разрађен и папа је то милостиво претрпео . Представник Христов није бар сваком стотом од њих опрао ноге ! И у томе се види да Пије И X није био хришћанин .

Читав тај аранжман није могао обавити само Пије И X. Он је као слабоуман можда могао бити само оруђе једне врло моћне и бројне организацује , која је то годинама и годинама припремала - 300 људи који припадају тој организацији не могу се преко ноћ поставити за бискупе - да не говоримо о другоме ! А требало је и смислити како укинути све раније конциле само једним концилом , а који ће по могућству остати трајан за сва времена . Због тога је морао и тај папа да буде светац , а не неки " несвети ". Ако је тачно запажање Метернихово да је био " топла срца ", онда се његова безобзирност према браниоцима може објаснити и том слабоумношћу и неразумношћу . А оно " анимално лукавство " и " смелост " на које указује писац могу се објаснити тиме да је њиме управљао - можда и хипнотлчки - неко из његовог најближег окружења . То би све требало ближе испитати .

Ни овде ја немам намеру нити да браним Пија И X нити да га морално процењујем , јер колико је он био свесан својих поступака и њихових последица - ја то не знам ! Ја знам само то да је ову овде набројану седму велику папску ујдурму морала да организује врло велика група завереника и то под вођством врло снажне интелигенције или " анималног лукавства " - овај сликовити израз је чак тачнији . То

није била људска интелигенција , него надљудска , која је загосподарила инстинктима и те " усхићене курије ", која је чаробним штапићем " преобратила " и она два бискупа , а после и оне које је од " пастира " начинила " овцама ", а која је и од папе направила " јединог протестанта ", али не таквог који " негује своје мишљење " него онога који је оруђе за изражавање мишљења , те надљудске интелигенције , која делује и преко оних " безизразних ", а и оних перверзних љубитеља земаљског царства . А сам тај " протестантизам " није усмерен против накарадности и изопачености која се увукла у хришћанску цркву , него против оног правог хришћанства које је у њој још увек - мада у катакомбама - владало , а што се испољило и код Долингер -а и других.

Тај ауторитет који гуши и здрав разум и савест - на шта писац упућује , али не даје довољно објашњења - то је најжешћа и директна борба против Христа . То је

врло , врло снажна интелигенција која је тада иступила кроз људе да би се супротставила интелигенцији на коју упућује арханђео Михаило , који је од 1879. од



77

арханђела Гаврила преузео вођство човечанства . Док је Гаврило деловао кроз физичке наследне снаге , Михаило интелигенцију усмерава на спиритуално и то тако , да човек ослобођен од наследних веза свесно и из слободе пође Христовим путем .

Дух који управља том интелигенцијом супротном Михаиловој употребљава неслободне људе , људе који желе да буду крдо или предводници крда . Пошто Петер де

Росе има девоцију према истини , преко њега је то објављено у изразу " анимално лукавство ", а и " смелости " на коју подстиче крдо , јер се у крду јединке осећају јачим и безбеднијим .

У том смислу треба схватити и оно Павлово :" Јер наша борба није против људи од меса и крви , него против поглаварства ,

против власти , против владара овог мрачног света , против злих духова на небесима ." ( Еф .6.12)

У међувремену , после ове посланице су ти духови који носе " анимално лукавство " - интелигенцију крда - са неба пали међу људе. Против њих се треба наоружати - како даље упућује Павле - и слободно говорити - " као што и треба говорити ". ( Еф .6.20)

Ја бих ово допунио и неким подацима које даје Ренате Римек . После Тридентинума је наступило време Просвећености . Упркос спаљивања

Ђордана Бруна (1548-1600) и ућуткавања Галилеа Галилејиа (1564-1642) егзактна наука о природи се ипак шири . Папска политика се сукобљава са Апсолутизмом чак и католичких краљева и кнезова . Са врхунцем Просвећености у X ВИИИ веку папство губи моћ упркос настојању Друштва Исусовог . Баш у романским земљама где су језуити најјачи почињу побуне против њих. Њих прво протерују из " Језуитске државе " у Парагвају 1610. и шаљу у Црквену државу . Затим их 1759. прогоне из Португала . У Француској је ред забрањен 1764. Из Шпаније и Напуља протерују језуите 1767, а из Парме 1768. Под притиском католичких власти Клемент X ИВ (1769-1774) укида језуитски ред 1773, јер свуда доносе немир и борбе . Убрзо потом он умире под сумњом да је отрован . Протерани из католичких земаља језуите сад налазе прибежиште у протестантској Пруској Фридриха Великог ( рођен 1712, краљ 1740-1786) и православној Русији Катарине ИИ Велике ( рођена 1729, царица 1762-1796). Можда због презира према религији пруског краља односно због руског непријатељства према папи . Друштво Исусово је поново обновљено 1814. И аустриски цар Јозеф ИИ (1765-1790) под утицајем Просвећености реформише односе према цркви , број манастира од 2163 смањује на 1425, а протестантима даје иста грађанска права .

Ја сам навикао да код овако неких на изглед сасвим нелогичхих догађаја увек тражим неку вишу , неку скривену логику. Прво , зашто би Клемент X ИВ укидао језуитски ред , ред код којег је један од основних завета послушност без поговора том

папи ? Да ли су језуити - сем наравно појединачних и не значајних поступака - могли да раде нешто што не би било уз папину сагласност ? Царица Катарина , родом из Штетина у Пруској свакако да није водила неку

православну руску политику , већ пре неку сличнију Фридриховој - а обоје су и " Велики"! Каква је била њихова мотивација да прихвате језуите ? Ако не претпоставимо да су они свесни учесници неке ујдурме , они су их евентуално примили зато што су Исусовци били врло образовани људи , каквих је у тим земљама било мало или недовољно , те су преко њих хтели да унапреде своје земље , да преко њих унесу неку Просвећеност , а од које су ови морали да беже . Но без обзира како и због чега - Исусовци су у овим земљама оставили трагове својих схватања и науке . А њихова наука је кроз арабизам филтриран и материјализован аристотелизам - не христијанизован какав су неговали

доминиканци , наравно они исправни - не инквизитори . Наравно да је та наука и пре њиховог доласка стизала у те земље , на пример под Петром И Великим (1682-1725),



78

али су је Исусовци још више учврстили , а можда су у тим земљама основали или придобили и неке тајне организације под именом оваквих или онаквих слободних зидара или њихових филијала под другим именима , организације којима су они из позадине управљали ( па и данас управљају ), а да тога њихови чланови уопште нису ни свесни .

За Фридриха ИИ се зна , да је био врло значајна личност у масонским редовима .

За њега се везује и њихова Велика конституција " Старог и прихваћеног шкотског обреда " из 1786, иако је он умро 17. августа те године после једанаест месеци боловања .6 Да ли су је под његовим именом писали језуити ? Масонски редови високих степена су у главном сви под њиховим посредним или непосредним вођством , а овај их има 33. У истом речнику пише :

" Фридрих ИИ , пруски краљ , у масонском својству суверена над суверенима , установио је коначно 1. маја 1786. Велике конституције , статут и правилнике Шкотског масонског реда ."

Према томе првих седам и по месеци његове болести на смрт били су врло плодоносни !

Даље стоји , да неки оспоравају да је то Фридрих писао , али га се ипак придржавају . Затим се као врло значајан помиње говор велечасног Фредериха Далхо у Чарлстону 8. децембра 1802. Тај датум треба запамтити , јер се понавља и у вези са Европском унијом , а његов значај ће се видети из даљих излагања Ренате Римек . Пре тога бих ја само поменуо да је Клемент ИИИ (1730-1741) 28.4.1738. издао прву булу о екскомуницирању масона , а против њих иступа 1825. Лав X ИИ (1823-1829); 1829 Пије ВИИИ (1829-1830); 1849, 1854, 1864, 1865, 1873. и 1876. Пије И X (1846-1878); 1884. Лав X ИИИ (1878-1903). Да ли је то све само зато " Да се Власи не сете "? А код Пија И X да би доказивао да му масони нису помагали , кад је круном непогрешивости устоличен за цара -самодршца света ?

Неки сматрају да је почетком X И X века склопљен споразум између језуита и слободних зидара тако , да ови први загосподаре духовним животом а ови други привредним . Мени то не изгледа много вероватно . Ја бих пре рекао , да су и једни и други већином несвесно оруђе неког трећег . Пошто се увек мора дати и неко име , ја сам то назвао 1ењинизмом - мада је то само приближна ознака . Онај ко уме да управља бар двема супротним струјама , он помоћу њих лакше може да оствари своје замисли него ако управља само једном организацијом . При том треба узети у обзир да ја никако не сматрам нити да се милиони масона нити десетине хиљада језуита могу стављати у једну врећу односно да су било једни било други потпуно јединствени , јер и код једних и код других има људи који су тим покретима пришли из разних разлога и са разним идеалима . Друго је ако се говори о неком глобалном деловању , о просечним групним учинцима , а друго кад се ради о индивидуалностима .

Ја сам раније већ говорио о техникама испирања мозга . Мада од тога нису изузети ни милиони других људи , и у масонске и у језуитске редове - о којима је овде реч - примају се сасвим млади људи , људи који још нису доспели до зрелости , и онда се извесним окултним техникама формирају у одређеном смислу и то тако , да и кад сазру они од тога врло тешко могу да се ослободе . Стога и неке њихове чине не треба приписивати њиховој слободној одлуци , него програму који је у њих уграђен и који је фиксиран њиховим заклетвама , дакле нечим што је противно Христу односно његовој изричитој опомени . И то је један од разлога због чега никад не треба осуђивати човека , али његова дела треба морално процењивати , " Јер наша борба није против људи од меса и крви ...". Тај став је исказао и Петер де Росе обраћајући се читаоцу на почетку ове књиге , а ја му се у томе потпуно придружујем .

6 Danijel Ligu: "Re čnik slobodnog zidarstva", Paideja 2001



79

Овде треба додати и то , да је изванредно мали број људи који се у пуној свести опредељују за зло , за неидење Христовим путем . Ако нешто и греше - а сви ми грешимо - то није њихова свесна намера , него под утицајем извесних моћи које су њих обузеле . Међутим , иако их је врло мале , има и таквих који се из своје слободне одлуке стављају на супрот Христу и његовом импулсу , те осећају неку перверзну љубав према

враћању у животињство или и према потпуном стапању са материјом . А то је " друга смрт ".( От . Ј .21.8).

Ренате Римек такође наводи да је Пије И X приликом бирања важио као либералан , али да је већ после две године , после револуција 1848. у Паризу , Берлину , Бечу и Риму прешао у супротност . Он тада бежи у напуљску Гаету , па се 1850. враћа у Рим уз помоћ француске и аустријске војске . Сад је огорчен противник либерализма и свега " модерног ", у чему му помаже Друштво Исусово својом пропагандом и у те године покренутом свем часопису " Цивилта цаттолица ", а у смислу папске политике ,и посебно у смислу папине непогрешивости .

Догма о томе припремала се постепено . Прво је 8. децембра 1854. Пије И X објавио булу са догмом о " иммацулата цонцептио " (" неумрљаном зачећу ") Марије . Њу је наводно Ана зачела без неке " мрље или погрешке или љаге ", те је рођена " без наследног греха ", а Марија би требало да буде узор цркве , која је дакле опет без мане или грешке . Пошто су догме до тада проглашаване само на концилима , сада - да би то легализовао - Пије тврди да му је то непосредно Бог открио . За овакво схватање се зна још од И X века , али су га сколастичари оспоравали . Међутим , Сикст ИВ је 1477. увео тај празник неумрљаног или безгрешног зачећа са датумом 8. децембар .

Други корак је предузет 8. децембра 1864, кад је Пије објавио " С y ллабус еррорум " (" Списак заблуда "), у које је модерни свет запао у X И X веку. Без икаквих објашњења кратко се наводи шта је из политике , религије и науке католицима забрањено - слобода религије и штампе , пантеизам и рационализам , државне школе и библијска друштва , либерализам и социјализам , индиферентизам и либерална свештеничка удружења . Тиме је повучена оштра црта између католичке цркве и спољашњег света . Многи напредни католици су се тиме осетили погођеним . Пошто је Црквена држава пропала , Пије је овим " Списком заблуда " хтео да организује своју државу у државама .

Пије већ априла 1865. наговештава сазивање концила . Иако ту не говори о " непогрешивости ", то се наслућује из рафиниране пропаганде оног поменутог језуитског часописа " Цивилта цаттолица ". Он 29. јуна 1867. обележава 1800 година од смрти Петра и Павла . Ту долази 500 бискупа , који му предају свечану захвалницу у којој кажу :

" Ми исповедамо , да је то наша велика брига и жудња , да верујемо и учимо оно

што Ти верујеш и учиш , да са своје стране такође одбацујемо заблуде које Ти одбацујеш , да једнодушно идемо под Твојим вођством путем Господа , да за Тобом идемо и са Тобом да радимо ."

У смислу идентификовања католичке цркве са Маријом и њеном безгрешношћу у Лурду се ћерци једног млинара ( по имену Бернадетте Соубироус ) наводно више пута она јавила , а 25.3.1858. рекла " Ја сам безгрешно зачеће " ( или " неумрљано ") и од тада се тамо масовно долази на ходочашће . На подстрек универзитетског професора Игназ -а Доллингер -а (1799-1890) двадесет немачких бискупа моле папу да се мане догматизовања о непогрешивости , али узалуд . Он сазива Ватикански концил за 8.децембар 1869.

Уз помоћ језуита Пије И X је директно утицао на састав свих комисија . Све

извршне органе од председника концила па до стенографа он је постављао и старао се да обезбеђује ултрамонтанску (" преко брда ", Алпа , италијанску ) већину . Против тога



80

се побунио аустријски бискуп Штросмајер из Ђакова , али му је брзо ускраћена реч -као и другима ако се нису допадали папи .

Великом већином је потврђено да црквено учење ( значи папа ) има право на ограничење научних сазнања , а то важи и данас . Упркос многих противљења донета је догма " О непогрешивој учитељској служби римског понтифе x-а" уместо првобитно

предложене " О непогрешивости римског понтифе x-а". Тако су непогрешиве само догме постављене " е x цатедра " (" са катедре "), а не сам папа .

Завршно гласање о томе донето је 18. јула 1870, један дан пре него што је Наполеон ИИИ објавио рат Пруској , а у септембру су италијанске трупе запоселе Рим .

Већ 27. августа 1870. против ове одлуке одржан је протестни збор у Нирнбергу , а затим и у многим другим градовима ; то је било под вођством професора Игназ -а Доллингер -а и црквеног правника Јоханн -а Фриедрицх -а в. Сцхулте у Прагу . Иако се томе Доллингер противио , на првом старокатоличком конгресу у Минхену септембра 1871. основана је од Рима слободна католичка Реформска црква са сопственом службом Божјом . Она се затим проширила на Холандију , Швајцарску , Аустрију , Француску , Шпанију и Португал , па чак и на Филипине и Мексико .Старокатолици су представљали мањину , али су већ мислили " екуменски " и успостављали односе са протестантским и православним црквама .

Ренате Римек дакле доказује да ову - како сам је ја набројао - седму велику ујдурму није организовао сам Пије И X, већ да му је за то помагало Друштво Исусово ,те да су за то вршене дуже припреме . Наравно да она као врсни историчар указује само на разна чињења , а ја бих овде - подстакнут причама о талантима ( Мт .25. л4-30) и минама ( Лк.19.11-27) - указао и на нечињења . Тим нечињењима се бар исто толико допринело организовању ове велике ујдурме као и чињењима . Ту се деловало преко две на око супротне струје - како сам ја то напред поменуо . Ако су језуити преко " Цивилта цаттолица " вршили пропаганду у прилог папске непогрешивости ,шта су за то време радили њихови наводни противници слободни зидари ? Да ли су они против тога покренули своју пропагандну машинерију или су ћутали ? При том не треба бити наиван и веровати , да они под својом контролом нису већ тада имали далеко највећи број дневних листова и часописа . Можда тада још нису имали потпуни монопол над јавним мњењем као данас односно као једна струја која га усмерава заједно са себи сличнима , али су они свакако могли - да су хтели - да покрену огромну акцију против тога што се писало у " Цивилта цаттолица ". Или су под вођством неког трећег то са својим погрешним ставовима допуњавали и потпомагали баш тиме што су ти ставови погрешни ? Овде се треба сетити и онога што сам ја овде навео у вези са Фридрихом ИИ Великим , а такође и оног о духовној окупацији арапским

Исламом . Пошто је Инде x забрањених књига донет на Тридентинуму 1562-1563. већ увелико изгубио на значају , а и ради сузбијања слободарских идеја и праве науке , почело је у X И X веку да се систематски ради на стварању монопола над свом штампом . Последњих деценија X И X века се монопол шири нарочито и над школским уџбеницима и педагогијом , да би у XX веку скоро цео духовни живот био под монополом скривених организација . Тиме се једино може објаснити и тврди догматизам у данашњој науци .

Слично тадашњем масонском ставу нечињења понашао се сто година касније и Пије X ИИ (1939-1958) са својим ћутањем за време Другог светског рата . Ако је неко на високом положају у друштву и има одговарајућу моћ , онда је његово нечињење изванредно снажно чињење .

Сам монопол над јавним мњењем и сарадња две на око супротне струје , да би се остварило нешто треће - опет су остварени у неку руку под окриљем Фридриха ИИ



81

Великог . Она Велика конституција " Старог и прихваћеног шкотског обреда " је свакако писана у његовом дворцу " Санс -Соуци " (" Без- Бриге ") код Потсдама , А у Потсдаму су се тачно 75 година после гласања о непогрешивости папе (18.7.1870)састали Стаљин , Черчил и Труман ( од 17.7.- 2.8.1945) ради поделе света на две наоко супротне струје . Ја ово не знам сигурно и не тврдим , али ми изгледа врло вероватно

да је и тај састанак одржан у дворцу " Санс -Соуци " ( вероватно да због тога није ни бомбардован ). То би било заиста најпогодније и место и датум да се изврши договор из фебруара 1945, кад су се - тада - Рузвелт и Черчил поклонили Стаљину на Јалти . У Потсдаму је дошла до изражаја и непогрешивост и тајност одлуке за ширење лењинизма преко две наоко супротне струје . Пошто је пракса показала да се лењинизам успешније спроводи преко капитализма , а после кратког договора Јована Павла ИИ и Регана , дошло је до " пада комунизма ", а не " пада капитализма ".

Што се тиче онога ко није искористио свој талант , него га је због погрешног схватања закопао у земљу:

" А некориснога слугу избаците у крајњу таму ; онде ће бити плач и шкргут зуба ."( Мт .25.30)

А сад , што се тиче " неурнрљаног или безгрешног зачећа " Марије , оно је лансирано као и други овде поменути апсурди , а такође са намером да се постигне ефекат царевог одела . Ста значи " иммацулата цонцептио " и каква би то морала бити " мацулата цонцептио "? Да ли " цонцептио " која се остварује по божанској промисли уопште може бити " мацулата "? Но пошто се нема никакво објашњење за то , онда се већ нешто после три године поткрепљује " чудом " у Лурду - не саопштава то само Бог папи , него и Марија простој девојци ! И овде се наравно види да влада хијерархија : Бог папи , а само Марија девојци !

Али ипак , за то учење о " неумрљаном зачећу " свакако је био главни експерт Сикст ИВ. То се њему не може оспорити , јер је он сам имао неколико " нећака " ( једног можда са сопственом сестром ), па је имао и тачан увид у то шта се ради у јавним кућама , ( плаћале су га за то ), а био је у могућности да умрле вади из пакла ( имао је ваљда неки договор с ђаволима ). Стручност му се у овој ствари никако не може оспорити .

Што се тиче " Списка заблуда " сасвим је разумљиво што се за њих не даје никакво објашњење . Да су стварно заблуде , њих би уз нешто напора лако било побити . А кад човек увиди да је нешто заблуда , он ће то сам одбацити - није потребно да му ту то неко наређује или брани ! Сама забрана некога чак може подстаћи да - за инат - још дубље западне у ту заблуду . А можда то и јесте циљ оног " трећег ", да помоћу две супротне струје - обе погрешне - завлада светом ?

Што се тиче оне бискупске свечане захвалнице , она се може изрећи и овако :

" Ми смо овце и ти си наш ован предводник ". То исто - само другим рецима - и Петер де Росе каже . А са оним на непогрешивост додатим " е x цатедра " сваки непогрешиви

следбеник може изменити исказ сваког непогрешивог претходника тиме , што ће непогрешиво устврдити да је он то само онако рекао , а не " е x цатедра ". И тако се увек по потреби једна погрешка може заменити другом .

Но Петер де Росе ће даље говорити о истини . А изношење истине је увек борба за сваког човека - никад против било кога . " Јер наша борба није против људи од меса и крви , него против поглаварства , против власти , против владара овог мрачног света ,против злих духова ..." који сада нису " на небесима " него међу људима .

А , по Новалису :" И наше мисли су делотворни фактори универзума ."



82

Београд, децембар2006. до априла2007.

САДРЖАЈ

Предговор Пролог И део МОЋ 1. Од Голготе до Ватикана 2. Тежење ка апсолутној моћи 3. Папска порнократија 4. Папство у време његовог цветања 5. Ишчезавајућа моћ 6. Силазак папства у пакао 7. Неизбежна реформација 8. Сутон апсолутне моћи

12

27131836394660

Documents

Peter de Rose o Vatikanu