UNIVERZITET U BEOGRADU

FILOZOFSKI FAKULTET

Milo Agatonovi

NIEOVA ETIKA I KRITIKA MORALA

DOKTORSKA DISERTACIJA

Beograd, 2016

UNIVERSITY OF BELGRADE

FACULTY OF PHILOSOPHY

Milo Agatonovi

NIETZSCHES ETHICS AND CRITIQUE

OF MORALITY

Doctoral Disertation

Belgrade, 2016

Podaci o mentoru i lanovima komisije

Mentor:

dr Aleksandar Dobrijevi, docent

Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet

lanovi komisije:

dr Drago uri, redovni profesor

Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet

dr Nenad Ceki, vanredni profesor

Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet

Datum odbrane: ________________________

Izjave zahvalnosti

Ovom prilikom imam dunost da iskaem zahvalnost prema onima koji su na razliite

naine omoguili da iznesem ovaj rad do njegovog ostvarenja.

Zahvaljujem se svom mentoru dr Aleksandru Dobrijeviu, koga smatram za svog velikog

uitelja i vaspitaa. Njegova podrka i pomo u istraivanju i pisanju bile su svesrdne, a kritika,

koja je u svakom sluaju bila opravdana, poduavajua i plodonosna. No, zbog toga to me je

svojim primerom podstakao na samousavravanje duan sam mu najveu zahvalnost.

Zahvaljujem se svojim roditeljima, Mirjani i Zoranu. Roditelji su svakako conditio sine

qua non, zbog ega se podrazumeva razlog zahvalnosti prema njima. Roditeljska briga i

strpljenje pruili su mi dovoljne uslove za neometano napredovanje u pisanju ovog rada, zbog

ega sam im posebno zahvalan. Ovaj rad posveujem njima i svojoj sestri Mariji.

Nieova etika i kritika morala

Rezime

Predmet ovog rada jeste Nieova etika misao, dok njegov cilj predstavlja odreenje

etike teorije koja je implicitno sadrana u Nieovim spisima i fragmenatima. Glavni deo teorije

izloiemo u dva poglavlja pod naslovima Nieova etika i Nieova kritika morala.

U poglavlju Nieova etika predstaviemo Nieovo etiko stanovite, inei to u tri

koraka. U prvom koraku, potpoglavlju koje nosi naslov Tri lica Nieove etike, uz pomo

novijih interpretacija pokuaemo da otkrijemo koje sve vrste vrednosti ine osnovu Nieove

etike. Takoe emo ukazati na problem jeste-treba jaza, koji novije interpretacije prepoznaju

kod Niea, i ponuditi reenje tog problema koje bi prema naoj interpretaciji podrazumevalo

tlo ivota kojem su vrednosti imanentne. U drugom koraku, u potpoglavlju Normativnost

Nieove etike, raspravljaemo o formalnim karakteristikama Nieovog normativno-etikog

stanovita uz pokuaj odreenja znaenja termina etika koji se moe pripisati Nieu, vrsta

normativnih pojmova koje njegova etika podrazumeva, kao i odnosa izmeu normativnih i

nenormativnih, i izmeu etikih i neetikih pojmova. Trei korak, potpoglavlje Afirmacija

ivota: ideal Nieove etike, treba da otkrije osnovne karakteristike koje ine sadraj Nieove

etike, njegove osnovne normativne zahteve, koji, ako su zadovoljeni u konkretnim primerima,

predstavljaju ideal koji on suprotstavlja asketskom idealu koji porie ivot. Pokazaemo da je to

ideal afirmacije koji kod Niea ima dvostruki smisao, smisao poboljanja, tenje za viem,

podrazumevan u njegovom uenju o volji za mo, i smisao prihvatanja status quo-a, odranja,

podrazumevan u uenjima o venom vraanju istog i amor fati. Dva smisla afirmacije

predstavljaju opte karakteristike Nieovog ideala koji se na razliite naine manifestuje u

razliitim kontekstima ivota.

Poglavlje Nieova kritika morala treba da pokae na koji nain Nie kritikuje moral sa

svog etikog stanovita kao polazita, to emo takoe uiniti u tri koraka. U prvom, raspravljae

se o problemu opsega, problemu koji je u savremenoj interpretaciji precizno formulisao i

imenovao Brajan Lajter. Izloiemo Lajterovu postavku problema i odrediti kriterijum

razlikovanja Nieove pozicije od predmeta njegove kritike. Pri tom emo ukazati na nedostatke

Lajterovog reenja. U drugom i treem koraku izneemo predlog reenja problema opsega, koje

bi zapravo predstavljao korigovano i dopunjeno Lajterovo reenje. Poziciju Nieove kritike

odrediemo polazei od rezultata razmatranja Nieovog etikog stanovita iz poglavlja Nieova

etika. To je pozicija ideala afirmacije ivota. Odreenje predmeta Nieove kritike, to je

zadatak treeg, poslednjeg koraka u poglavlju Nieova kritika morala, proizlazi iz odreenja

njegove pozicije kao ono to onemoguava ostvarenje afirmacije ivota. Lajterovo odreenje

deskriptivne i normativne komponente morala koji je predmet Nieove kritike jeste osnova za

na opis Nieove kritike moralizma i paternalistikih morala. Pokazaemo da Nie kritikuje

deskriptivne karakteristike kada one vode moralizmu a normativne kada vode paternalizmu, te da

su pravi predmeti Nieove kritike moralizam i paternalistiki morali.

Posle izlaganja teorije o Nieovoj etici i njegovoj kritici morala, u zakljunim

razmatranjima pokuaemo da odgovorimo na pitanja da li Nie prua neko pravilo ili cilj kojim

se moemo rukovoditi u postupanju i da li prua neki kriterijum ispravnosti postupanja, to bi

trebalo da d zaokrueni oblik naoj teoriji. Konani zakljuak nae interpretacije bie da Nie

svojom filozofijom ne podstie da postupamo na izvestan nain, ve da istraujemo i izaberemo

ivot koji nam odgovara.

U appendix-u rada primena Nieove etike i njegove kritike morala u savremenom dobu

bie naznaena kao mogunost, a glavna tema appendix-a bie pokret transhumanizma.

Kljune rei: Fridrih Nie, normativnost, distinkcija izmeu etike i morala, problem jeste-treba

jaza, Brajan Lajter, naturalizam, afirmacija ivota, volja za mo, Nieova kritika asketskog

ideala, Nieova kritika moralizma i paternalizma.

Nauna oblast: filozofija

Ua nauna oblast: etika

UDK broj: 17 (Nietzsche, F.)

Nietzsches Ethics and Critique of Morality

Summary

The subject of this work is Nietzsches ethical thought, while its goal represents

determination of the ethical theory which is implicitly contained in Nietzsches writings and

fragments. The main part of this theory is going to be posed in two chapters under the headings

Nietzsches Ethics and Nietzsches Critique of Morality.

In the chapter Nietzsches Ethics we are going to present Nietzsches ethical view,

doing that in three steps. In the first step, the subchapter with a heading Three Faces of

Nietzsches Ethics, with the help of recent interpretations we will try to discover all kinds of

values that constitute the ground of Nietzsches ethics. We are also going to point at the is-

ought problem which recent interpretation recognize in Nietzsche, and to suggest a solution to

that problem which according to our interpretation would assume ground of life to which

values are immanent. In the second step, in the subchapter Normativity of Nietzsches Ethics,

we are going to discuss formal characteristics of Nietzsches normative-ethical account trying to

determine the meaning of the term ethical that could be ascribed to Nietzsche, the kinds of

normative concepts which his ethics assumes, and also the relations between normative and non-

normative, and between ethical and non-ethical concepts. The third step, the subchapter The

Affirmation of Life: Ideal of Nietzsches Ethics, should discover the basic characteristics that

constitute the contents of Nietzsches ethics, its basic normative demands, which, if satisfied in

concrete examples, represent the ideal that he contrasts with the ascetic ideal that denies life. We

are going to show that that ideal is the ideal of affirmation which in Nietzsche has a twofold

sense, the sense of enhancement, the tendency to higher, assumed in his doctrine of will to

power, and the sense of acceptance of status quo, of a preservation, assumed in the doctrines of

eternal recurrence and amor fati. Two senses of affirmation represent the general characteristics

of Nietzsches ideal which is in different ways manifested in different contexts of life.

The chapter Nietzsches Critique of Morality should show how Nietzsche criticize

morality from his own ethical view as a postulate, which we will also be doing in three steps. In

the first, we are going to discuss the scope problem, the problem that in the contemporary

interpretation was accurately formulated and named by Brian Leiter. We are going to present

Leiters setting of the problem and determine the criterion for distinguishing Nietzsches position

from the object of his critique. At the same time, we shall point at the deficiencies of Leiters

solution. In the second and third step we are going to suggest a solution to the scope problem,

which is in fact Leiters solution that is corrected and complemented. The position of Nietzsches

critique will be determined starting from the results of the discussion about Nietzsches ethical

view in the chapter Nietzsches ethics. That is the position of the ideal of affirmation of life.

The determination of the object of Nietzsches critique, which is the task of the third, last step in

the chapter Nietzsches Critique of Morality, is the implication from the determination of his

position as something that makes the realization of an affirmation of life impossible. Leiters

determination of the descriptive and normative component of morality which is the object of

Nietzsches critique is the basis for our description of Nietzsches critique of moralism and

paternalistic moralities. We are going to show that Nietzsche criticize the descriptive

characteristics when they lead to a moralism and the normative when they lead to a paternalism,

so that the real object of Nietzsches critique is moralism and paternalistic morality.

After the presentation of theory about Nietzsches ethics and his critique of morality, in

the concluding remarks we shall try to answer the questions if Nietzsche gives any rule or goal

that we can be quided by in our practice and if he gives any criterion of the correctness of

practice, and that should give a rounded form to our theory. The final conclusion of our

interpretation will be that Nietzsche with his philosophy does not stimulate us to act in any kind

of way, but to explore and choose life that is adequate to us.

The application of Nietzsches ethics and critique of morality in contemporary age will

be indicated as a possibility in the appendix of the work, while the main subject of the appendix

will be the movement of transhumanism.

Key word: Friedrich Nietzsche, normativity, ditinction between ethics and morality, is-ought

problem, Brian Leiter, naturalism, affirmation of life, will to power, Nietzsche's critique of

ascetic ideal, Nietzsche's critique of moralism and paternalism.

Scientific field: Philosophy

Scientific subfield: Ethics

UDC number: 17 (Nietzsche, F.)

1

Sadraj

Sadraj1

1. Uvod i metodologija...4

1.1. Uticaji i aktuelnost Nieove filozofije.5

1.2. Kako je mogue govoriti o Nieovoj etici?....12

1.2.1. Stil i teorija kod Niea, openhauera, Vitgentajna....12

1.2.2. Osnovne postavke istraivanja: pretpostavke, zadaci, ciljevi..16

1.2.3. Egzegeza..17

1.2.4. Pregled po poglavljima....21

2. Nieova etika.23

2.1. Tri lica Nieove etike..24

2.1.1. Novije interpretacije Nieove etike: od Kaufmanovog do Lajterovog

Niea..24

2.1.2. Problem jeste-treba jaza, jaka teleoloka teza i moraliza26

2.1.3. Interpretacije Nieovog normativnog stanovita.30

2.1.3.1. Interpretacija prudencijalnih vrednosti vieg oveka kao osnovnih

vrednosti Nieovog stanovita...30

2.1.3.2. Zasnivanje Nieovog normativnog stanovita na estetikim

vrednostima....32

2.1.3.3. Interpretacije Nieove etike..34

2.1.4. Nieova etika dobrog, lepog i korisnog....35

2

2.1.5. Vrednosti imanentne ivotu: realizam versus antirealizam.38

2.2. Normativnost Nieove etike...47

2.2.1. Nie o Sokratovom pitanju...47

2.2.2. Normativnost i etika.49

2.2.2.1. Normativni pojmovi: deontiki i aksioloki49

2.2.2.2. Etika i moral.50

2.2.3. Mesto Nieove etike u podruju normativnosti..53

2.2.3.1. Kakvo znaenje pojma etika moemo pripisati Nieu?...53

2.2.3.2. Normativni pojmovi Nieove etike57

2.3. Afirmacija ivota: ideal Nieove etike...62

2.3.1. Odnos openhauerove i Nieove etike: asketski ideal i kontra-ideal.....62

2.3.1.1. Zajednike odlike openhauerovih i Nieovih etikih

shvatanja63

2.3.1.2. Poricanje i afirmacija u openhauerovoj i Nieovoj filozofiji.66

2.3.2. Nieov pojam ivota: naturalizam i uzrono objanjenje u Nieovoj

filozofiji ivota...70

2.3.2.1. Nauno-naturalistika interpretacija Nieovog pojma ivota..71

2.3.2.2. Naturalizma u irokom smislu..76

2.3.2.3. Uzrono objanjenje u Nieovoj filozofiji ivota..78

2.3.3. Primeri i karakteristike afirmacije ivota.86

2.3.3.1.Ideal veliine, suvereni pojedinac, slobodni duh..86

2.3.3.2. Afirmacija kao poboljanje...90

3

2.3.3.3. Afirmacija kao prihvatanje status quo-a...99

3. Nieova kritika morala..104

3.1. Problem opsega Nieove kritike morala..105

3.1.1. Lajterovo odreenje kriterijuma razlikovanja pozicije od predmeta Nieove

kritike..105

3.1.2. Uloga pojma ivota u razlikovanju predmeta od pozicije Nieove kritike

morala..110

3.2. Pozicija Nieove kritike morala116

3.2.1. Karakteristike viih ljudi116

3.2.2. Vrednosti ivota prema Nieu...118

3.3. Moral kao predmet Nieove kritike..127

3.3.1. Moralizam kao predmet Nieove kritike...128

3.3.2. Nieova kritika paternalistikih morala.134

4. Zakljuak....143

4.1. ta treba initi?.144

4.2. Pitanje kriterijuma.148

Appendix: mogunost primene Nieove etike i kritike morala danas sluaj

transhumanizma....152

Bibliografija....161

1. Uvod i metodologija

5

1.1. Uticaji i aktuelnost Nieove filozofije

Ko pie krvlju i u izrekama, ne eli da ga itaju, nego da ga ue napamet. U planini je najkrai put

od vrha do vrha: ali zato mora imati dugake noge. Izreke treba da su vrhovi: a oni kojima se govori

visoki i izrasli.

Fridrih Nie, Tako je govorio Zaratustra, I, O itanju i pisanju.

Nie je poznat kao dubok mislilac. Svoje duboke uvide izlagao je jezgovito, u izrekama

koje se svojim stilom snano nameu svesti itaoca. Nieovi uvidi nikad nisu bili izloeni na

sistematian i nauno-metodian nain, mada se u njima mogu prepoznati obrisi nekakvog

filozofskog sistema i metodologije. Do njih nije doao nauno-empirijskim istraivanjem, mada

su mnogi proizvod nadahnua koje je na neobian nain podstaknuto poznavanjem empirijskih

nauka kao to su biologija i medicina. Pa, iako fragmentarna u svojoj pojavi, Nieova misao je

imala reperkusije na razumevanje oveka, njegove prirode, ivota, drutva, kulture, u naunim

oblastima kao to je psihologija i drutveno-kulturnim tokovima kao to su nacizam,

egzistencijalizam, postmodernizam i u novije vreme transhumanizam.

Danas se u psihologiji eksperimentalno potvruju neki od Nieovih najznaajnih uvida o

prirodi oveka, na ta ukazuju strunjaci Brajan Lajter (Brian Leiter) i Doua Nobi (Joshua

Knobe) (vidi Knobe & Leiter, 2007). To je vaan razlog zato Nieovu filozofiju treba uzeti

ozbiljno (vidi Leiter, 2015: 261). S tim u vezi, tema Nieovog naturalizma probudila je iroko

interesovanje kod filozofa dananjice. Zadatak Nieovog naturalizma, bez obzira kako

naturalizam odreujemo, prema fragmentu iz knjige S one strane dobra i zla glasi vratiti oveka

u prirodu (Den Menschen zurckbersetzen in die Natur) (KSA 5, Jenseits von Gut und

Bse, 230). Taj zadatak proizaao je iz duha prosvetiteljstva i materijalizma. Nie je kao mladi

filolog stekao iroko i pregledno znanje o modernom materijalizmu na osnovu svedoanstva

knjige Istorija materijalizma koju je napisao Fridrih Albert Lange (Friedrich Albert Lange). Od

nemakih materijalista najvei uticaj na Niea imao je sam Lange, novokantovac koji je moderni

6

materijalizam opisivao kao gledite prema kojem priroda oveka jeste poseban sluaj

univerzalne fiziologije, a misao samo poseban sluaj u lancu fizikih procesa ivota (citirano u

Leiter, 2015: 52). Lange je kao bazinu nauku uzimao fiziologiju koja bi trebalo da opie nain

funkcionisanja ulnog aparata koji omoguava saznanje, pa tako i mehaniku nunost po kojoj

se sve odvija (vidi Lange, The History of Materialism, 202). U pismu Karlu fon Gersdorfu (Carl

von Gersdorff) iz 1868. godine Nie je preporuivao Langea kao najbolje objanjenje

materijalistikog pokreta naeg vremena, prirodne nauke i darvinistikih teorija (citirano u

Young, 2010: 90).

Nieov naturalizam bitno je povezan sa njegovim razmatranjem vrednosti koje je i danas

podsticajno za mislioce. U knjizi Genealogija morala, najverovatnije pod Langeovim uticajem,

Nie je raspravljao o procenjivanju vrednosti govorei da svaku tablicu vrednosti, svako ti

treba za koje istorija ili etnoloko istraivanje zna, treba osvetliti i protumaiti najpre

fizioloki, u svakom sluaju pre nego psiholoki; svemu je isto tako potrebna kritika od strane

medicinske nauke (GM, I, 17). U knjizi Sumrak idola prevrednovanje svih vrednosti nazivao je

sudbonosnim zadatakom koji podrazumeva istraivanje idola, pri emu je smatrao da na

svetu ima vie idola (Gtzen) nego realiteta (Realitten) (SI, Predgovor). Takoe je smatrao

da oveka opravdava njegov realitet, a da je istinski ovek (der werlicht Mensch) vredniji u

poreenju sa ma kojim idealnim ovekom (idealen Menschen) (SI, arkanja jednog

nesavremenog, 32). Istinski ovek je onaj ije je telo zdravo, savreno i pravo izraslo, kako

kae Nieov Zaratustra (TGZ, O onostrancima), odnosno, prevedeno na terminologiju

nemakih materijalista, ija se fizioloka osnova razvila prema prirodnoj nunosti. Na osnovu

toga Nieovo miljenje moemo opisati pomou sledeeg stava: ovek u naturalistikom smislu,

kao bie koje pripada prirodi, opravdava ono to on u normativnom smislu treba da bude.

Meutim, takav stav je krajnje problematian, to se pokazalo u interpretacijama koje su ga

sledile.

Nemaki nacisti zastupali su eugeniko uenje o biolokoj superiornosti arijevskog tipa

oveka. Njihova eugenika prua navodno opravdanje za povoljno vrednovanje jednog tipa ljudi,

dok se na osnovu istog tog uenja negativno procenjuju drugi tipovi. Nacistika ideologija,

zasnovana na takvom eugenikom uenju, u stvarnosti je za posledicu imala holokaust. U

interpretaciji odnosa nacistike ideologije i Nieove filozofije ne moe se prenebregnuti

7

evidentna sadrinska slinost izmeu nacistikog eugenikog uenja i Nieovog uenja o

tipovima. Kao i nacistika ideologija, Nieovo uenje o viem i niem tipu ljudi polazi od

pretpostavke o njihovim biolokim karakteristikama. Izgleda da je Nie, barem prema takvoj

interpretaciji, kumovao nacistikoj ideologiji, pa je, samim tim, i donekle odgovoran za

deavanja koja je ta ideologija uslovila. Ali, sa druge strane, istorijska je injenica da je Nie

nacifikovan od strane treeg Rajha i da su njegova uenja prilagoena nacistikoj ideologiji

kako bi je podrala. U svakom sluaju, za interpretaciju ostaje otvoreno pitanje da li je Nie

duhovni voa i pretea nacizma (Golomb & Wistich, 2002: 2). U njegovom delu postoji

tekstualna osnova kako za pronacistiku, tako i za antinacistiku interpretaciju (Fischer, 2002:

2923).

Nasuprot nacistikoj eugenici koja se rukovodila partikularnim politiko-ideolokim

stavovima, savremena transhumanistika eugenika vodi se univerzalnim prosvetiteljskim

vrednostima opte dobrobiti i slobode. Pri tom se poboljanje savremenim tehnologijama i

biomedicinskim sredstvima koje transhumanisti preporuuju normativno opravdava na osnovu

pretpostavke da ovek po svojoj prirodi tei poboljanju. Savulesku smatra da je

transhumanistiko poboljanje moralno obavezno zato to, preme njegovoj maksimalistikoj

devizi, biti ovek znai biti bolji (Savulesku, 2010: 53). Slino tome, Zorgner (Stefan

Sorgner), autor koji zastupa tezu da izmeu transhumanizma i Nieove filozofije postoje

fundamentalne slinosti, smatra da ako ovek tei moi, kako Nie svojim uenjem o volji za

mo pretpostavlja, onda je u njegovom interesu da se pobolja (vidi Sorgner, 2009: 31) (vidi

Appendix: mogunost primene Nieove etike i kritike morala danas sluaj transhumanizma).

Oba pokreta, nacistiki i transhumanistiki, polaze od problematine pretpostavke u

tumaenju Nieove filozofije koja, suprotno njenom izvornom duhu, tvrdi da ovek treba da

bude ono to po prirodi jeste ili emu po prirodi tei. Protiv takvih uenja sam Nie bi podigao

glas. [K]akva je naivnost, govorio je Nie, uopte rei: ovek bi trebalo da bude takav i

takav! Stvarnost nam pokazuje bogatstvo tipova koje ushiuje, rasko rasipnih igara i promene

oblika: a neki siroti besposliar moralist kae na to: ne, ovek bi trebalo da bude drugaiji?...

On ak zna kakav bi trebalo da bude, taj ankoliz i licemer; on sebe naslika na zidu, i kae pri

tome: ecce homo!... Ali, ak i kad se moralist obraa samo pojedincu i kae mu: ti treba da

bude takav i takav! on ne prestaje da se pravi smenim. Pojedinac je deli fatuma u svakom

8

pogledu, zakon vie, neophodnost vie za sve to dolazi i to e biti (SI, Moral kao

protivpriroda, 6). Nieova otra kritika moralistikih i paternalistikih etikih uenja, koja

nalau ta/kakav ovek (kao pojedinac ili kao vrsta) treba da bude, dokaz je da nacistike i

transhumanistike interpretacije Nieove filozofije promauju svoj cilj.

Filozofi egzistencije, nadahnuti Nieovom filozofijom, smatraju da razliiti zahtevi

drutva, religijski, moralni ili graanski zahtevi, vode, kako je Sartr (Jean-Paul Sartre) govorio,

looj veri, obmanjivanju sebe da jesmo neto to zapravo nismo, ili neautentinosti

egzistencije. Za te filozofe autentinost, najuoptenije govorei, predstavlja, da se opet

posluimo Sartrovim reima, obnavljanje bia koje je prethodno bilo iskvareno (Sartr, Bie i

nitavilo, 92). Obnavljanje ovekovog bia koje je iskvarila loa vera moe se razumeti na

dva naina: (i) kao opravdanje onoga to ovek treba da bude na osnovu onoga to jeste; ili (ii)

kao odbacivanje bilo kakvog normativnog opravdanja oveka (ovek treba da bude takav i takav)

u korist optativnog (opcionog) (ovek moe da bude takav i takav) (vidi Dobrijevi, 2009b: 36).1

Prvi nain razumevanja autentinosti je problematian iz istog razloga kao i nacistiki i

transhumanistiki normativni zahtevi zbog opasnosti od moralizma. Na to ukazuje sam Nie u

prethodno navedenom citatu (SI, Moral kao protivpriroda, 6), iako je u nekim aforizmima i

sam iznosio moralistike zahtev za autentinou, kao u sledeem: ta kae tvoja savest? Ti

treba da bude (podvukao M. A.) onaj ko si (VN, 270). Sartr je takve moralistike zahteve

opisivao kao ideal iskrenosti koji se uopte ne razlikuje od loe vere. Prema njemu, zahtevati

od oveka da bude iskren prema sebi znai da konstituie sebe kao stvar, kao bie koje jeste

ono to nije i nije ono to jeste, to jeste primer loe vere (vidi Sartr, Bie i nitavilo, 85). Zbog

opasnosti od reifikacije sopstva smatrao je da se ovek ne moe vrednosno opravdati. [M]oja

sloboda je, veli Sartr, jedini temelj vrednosti i nita me, apsolutno nita ne opravdava da

prihvatim ovu ili onu vrednost, ovu ili onu skalu vrednosti. Ja sam, kao bivstvovanje preko koga

vrednosti postoje, apsolutno neopravdljiv. Moja sloboda strepi zato to je temelj vrednosti, dok je

sama bez temelja. Osim toga, ona strepi zato to se vrednosti, zbog injenice da se po prirodi

otkrivaju nekoj slobodi, ne mogu otkriti a da istovremeno ne budu stavljene u pitanje, jer se

1 Ovoj razlici odgovara Dejvid Kuperova (David Cooper) razlika izmeu polonijskog (Polonian) i

dadaistikog (Dadaist) model autentinosti. (Cooper, 1983: 713).

9

mogunost da se naknadno preokrene skala vrednosti pojavljuje komplementarno kao moja

mogunost (ibid, 623).

Prema Sartru ovek kao apsolutno slobodno bie ima mogunost da preokrene skalu

vrednosti, to odgovara Nieovom sudbonosnom zadatku prevrednovanja vrednosti.

Prevrednovanje svih vrednosti: to je moja formula za in najvieg samoosveivanja

oveanstva, kae Nie (vidi EH, Zato sam sudbina, 1).Formula za takvu sudbinu koja

postaje ovek data je u izreci Nieovog Zaratustre koja glasi: A ko mora da bude tvorac u

dobru i zlu: uistinu, taj mora da bude unitilac i mora slamati vrednosti. Tako najvie zlo pripada

najvioj dobroti: a ova je stvaralaka (ibid, 2). Nie je smatrao da se u osnovi ivota uopte, pa i

ovekovog, nalazi volja za mo kao tenja ka samoprevazilaenju, tenja ka novim

mogunostima, a ne vrednosti. Vrednosti zapravo tek naknadno nastaju iz volje za mo, i one se

neprestano moraju prevazilaziti iz sebe sama (vidi TGZ, O samoprevazilaenju). Smisao

ivota jesu mogunosti, sve ono to on moe biti, to moe stvoriti, a ne ono ta navodno treba

da bude.

U duhu oslobaanja oveka od univerzalnih normi Vilhem mid (Wilhelm Schmid)

iznosi emancipatorski zahtev: Ne sme se postupati normativno, stvarajui norme i sveopte

obaveze, ve optativno, otvarajui opcije i mogunosti (mid, 2001: 1). Takav nain

razmiljanja prihvataju i drugi dvadesetovekovni mislioci kao to su Delez (Gilles Deleuze),

Fuko (Michel Foucault), Rorti (Richard Rorty), Sloterdajk (Peter Sloterdijk) (vidi Dobrijevi,

2009b: 36). Recimo, Delez, koji je svojom interpretacijom Nieove filozofije odredio put za

navedene i druge mislioce slinih nastojanja, govori o miljenju koje bi ilo do kraja onoga to

ivot moe, miljenje koje bi dovelo ivot do kraja onoga to on moe (podvukao M. A.) (Delez,

1999: 120). To miljenje je, Delez kae, afirmativna mo ivota, a ivot upravljan takvim

miljenjem aktivna sila miljenja (ibid). Uz to Delez smatra da Nie ima afiniteta prema

miljenju koje bi afirmisalo ivot [A] misliti bi ovde znailo otkrivati, pronalaziti nove

mogunosti ivota (ibid).

Doista, Nie je svojom milju, kako je i Delez isticao, otkrivao mogunosti, mogunosti

modernog oveka, njegovog psiho-fizikog poboljanja, odbacivanja starih i stvaranja novih

vrednosti, kulturnog uzdizanja, kao i mogunost da bude ono to jeste. U istraivanju mogunosti

oveka Nie je koristio istorijski metod koji je nazivao genealogija, koji je, prema naem

10

miljenju, njegovo najvee filozofsko dostignue. Genealogija predstavlja metod izuavanja

porekla razliitih vrsta fenomena ivota, biolokih i drutvenih, na osnovu utvrenih uslova koji

uzrokuju promene u njemu, njegov razvoj, rast i propadanje. Pri tom se slui specifinom vrstom

uzronog objanjenja, a meu uslove koje takvo objanjenje treba da navede spadaju vrednosti i

norme koje su ujedno i imanentne karakteristike i proizvod ivota. Pa kada Nie govori o

mogunostima oveka uvek ima u vidu vrednosti i norme kao delotvorne uslove u kontekstu

celine ivota kojoj ovek pripada. U svom genealokom istraivanju vrednosti Nie ne ini

genetiku greku (genetic fallacy) tako to procenjuje vrednosti na osnovu njihovog porekla,

kako interpretatori esto misle. On procenjuje vrednosti procenjujui vrednost celine ivota kojoj

one pripadaju. On ne izvodi normativne zakljuke neposredno iz nenormativnih premisa, a

njegov odgovor na pitanje ta/kakav ovek treba da bude? ne proizlazi neposredno iz odgovora

na pitanje ta/kakav ovek jeste?. On ne govori da ovek prosto treba da bude ono to istinski

jeste, ve uvek pretpostavlja kakav ivot treba ili ne treba da bude, i na osnovu toga ta/kakav

ovek kao deo celine ivota treba, odnosno, ne treba da bude. U tome genealogija moe da

pomogne tako to e istraivanjem konkretne situacije ivota i njegovih uslova odrediti prikladan

modus vivendi.

Najznaajniji doprinos Nieove filozofije nije podsticaj na optimistiku promenu oveka,

njegovo poboljanje, samoostvarenje ili oslobaanje i stvaranje novih mogunosti ivota, ve

podsticaj na istraivanje ivota, njegovih uslova koji odreuju mogunosti i predstavljaju razloge

prihvatanja izvesnog naina ivljenja. Takvim istraivanjem dolazimo do znanja ta moemo,

koliko i kako se moemo menjati s obzirom na nae sposobnosti i spoljanje okolnosti, i ta treba

da budemo, koja su normativna ogranienja naih tenji. Bez tog znanja ne bi bilo mogue niti

ovekovo poboljanje, niti autentinost njegovog postojanja, niti njegova emancipacija. Nie se

protivio bilo kakvom dogmatskom prihvatanju normativnih zahteva, kritikujui svaku vrstu

vernika. Zato je govorio:

Mi saznavaoci postajemo polako nepoverljivi prema svakoj vrsti vernika; nae nepoverenje nas

je postepeno nauilo da zakljuujemo obrnuto od onoga kako se ranije zakljuivalo: naime, da

tamo gde jaina vere upadljivo stupa u prvi plan zakljuujemo da postoji izvesna slabost u

dokazivosti, ak da nije verovatno ono u ta se veruje. Ni mi ne osporavamo da vera oveka

usreuje, ali ba zato osporavamo da vera neto dokazuje jaka vera koja usreuje oveka

11

pobuuje sumnju u ono u ta se veruje, ona ne utemeljuje istinu, ona utemeljuje izvesnu

verovatnou obmane. (GM, III, 24)

12

1.2. Kako je mogue govoriti o Nieovoj etici?

Ko veruje da je neto moje razumeo, taj je od mene stvorio neto podeeno prema svojoj slici

ne retko suprotno nego to jesam, na primer idealistu; ko me nita nije razumeo, osporavao je da bih ja

uopte mogao da budem razmatran.

Fridrih Nie, Ecce homo, Zato piem tako dobre knjige, 1.

1.2.1. Stil i teorija kod Niea, openhauera, Vitgentajna

Nieov najvei filozofski uzor bio je Artur openhauer (Artur Schopenhauer), filozof i

pisac prefinjenog stila koji je opinio Niea kao mladog filologa. openhauerov stil je jasan,

prigodan za razlono izlaganje filozofskih shvatanja i uenja, po emu sasvim nalikuje stilu

pisanja savremenih filozofa analitike orijentacije. U spisu openhauer kao vaspita,

objavljenom 1874. godine, Nie ne skriva oduevljenje opehauerovim uzvienim izrazom u

pisanju, istiui pri tom njegovu estitost, njegovu vedrinu i njegovu postojanost. On je

estit, obrazlae Nie, jer govori i pie sebi samom i za sebe samog, vedar, jer je miljenjem

pobedio ono to je najtee, i postojan, jer takav mora da bude (V, 2). U istom odeljku Nie

pohvaljuje opehauerov stil iz mnogih drugih razloga, zbog njegove iskrenosti, ubedljivosti,

jednostavnosti, svedene retorike. Zapisao je:

Moje poverenje u njega nastalo je smesta, i sad je jo isto kao i pre devet godina. Razumeo sam

ga kao da je pisao za mene: da se izrazim shvatljivo, a neskromno i ludo. Otud dolazi i to da u

njemu nikada nisam naao paradoks, mada tu i tamo poneku malu zabludu; jer to su paradoksi

drugo nego tvrdnje koje ne ulivaju nikakvo poverenje, jer ih je sam autor nainio bez pravoga

poverenja, jer je njima hteo da zablista, zavede i uopte da zaseni? openhauer nikad ne eli da

zasenjuje: jer on pie za sebe, a niko ne eli rado da bude obmanut, ponajmanje filozof koji sebi

ak postavlja kao zakon: ne obmanjuj nikoga, ak ni samog sebe! ak ne ni dopadljivom

drutvenom obmanom koju svaki razgovor donosi sa sobom i koju pisci gotovo nesvesno

podraavaju; jo manje svesnijom obmanom sa govornice i vetim sredstvima retorike. Nego,

13

openhauer govori sa samim sobom Kad openhauer govori, nas to isto tako ne podsea na

uenjaka koji po prirodi ima krute i nevete udove i uske grudi pa zbog toga doe ukoen, smeten

ili izvetaen; dok, na drugoj strani, openhauerova osorna i pomalo medvea dua ui da nam

gipkost i dvorske ljupkost dobrih francuskih pisaca ne nedostaje toliko koliko ih preziremo, i

niko kod njega nee otkriti podraavano, u neku ruku posrebljeno prividno francustvo, na koje su

nemaki pisci toliko ponosni. Tu i tamo, openhauerov izraz podsea me malo na Getea, ali me,

inae, uopte ne podsea na nemake uzore. Jer on ume da ono dubokoumno kae jednostavno,

ono to je potresno bez retorike, a ono strogo nauno bez pedanterije. (ibid)

Iako pod snanim uticajem openhauera, Nieov stilski izraz je posve drugaiji od

openhauerovog. On esto obmanjuje itaoca, navodi ga na pogrean trag u interpretaciji, nosi

maske, obilato koristi parodoksalne formulacije, slui se metaforama i pesnikim jezikom, ne

iznosi dovoljno opirna filozofska obrazloenja, njegovim spisima nedostaje jasna ili bilo kakva

struktura. Uprkos tome, Nie je znaajan za filozofiju ak i danas. To smatra i Bernard Vilijams

(Bernard Williams), iako izriito kae da je Nieov tekst zamka (booby-trap), ne samo za

izvoenje teorije iz njega, nego za bilo kakvu sistematinu egzegezu koja bi uinila da nalikuje

teoriji (Williams, 1995b: 66).

Nie nije usamljeni primer filozofa koji je, uprkos problematinosti teorijskog

razumevanja njegovog teksta, od velike vanosti ne samo za filozofiju ve i ire. Ludvig

Vitgentajn (Ludwig Wittgenstein), jedan od utemeljitelja analitike filozofije (jo jedan

openhauerov uenik!), govorio je da ga ne treba itati kao nekog ko prua filozofske teorije,

budui da filozofske teorije uopte ne mogu postojati (vidi ibid: 65). Vitgentajnovo delo je

usmereno ne samo protiv filozofskih teorija ve i protiv same filozofije. U Logiko-filozofskom

traktatu kae da veina stavova i pitanja koji su bili napisani o filozofskim stvarima nisu lani,

nego besmisleni (Wittgenstein, Tractatus Logico-Philosophicus, 4.003), da filozofija nije

teorija nego aktivnost i da se filozofsko delo sastoji bitno od rasvetljavanja (ibid, 4.112).

Traktat zavrava reima koje paradoksalno poriu sve to je prethodno rekao: Moji stavovi

rasvetljavaju time to ih onaj ko me razume na kraju priznaje kao besmislene kada se kroz njih,

po njima, preko njih popeo napolje. (On mora tako rei odbaciti lestvice poto se po njima

popeo.) On mora ove stavove prevladati, tako e ispravno videti svet. O emu se ne moe

govoriti, o tome se mora utati (ibid, 6.54, 7.). Za etiku, oblast kojom emo se u ovom radu

prevashodno baviti, Vitgentajn kae: Jasno je da se etika ne moe izrei (ibid, 6.421). Razlog

14

tome jeste njegov stav da u svetu nema nikakve vrednosti a kada bi je bilo, ona ne bi imala

vrednost (ibid, 6.41). Ako postoji neka vrednost, kae Vitgentajn u nastavku, ona mora

leati izvan svakog dogaaja i onog to jeste sluaj (So-Sein). Jer svaki dogaaj i ono to jeste

sluaj je akcidentalno (zufllig). Ono to je ini neakcidentalnom (nichtzufllig) ne moe leati

unutar sveta, jer, ako bi, i sama bi bila akcidentalna. Ona mora leati izvan sveta. Zato ne mogu

postojati nikakvi stavovi etike. Stavovi ne mogu izraziti nita Vie. (ibid, 6.412).

Vitgentajnovi stavovi o etici i vrednostima predstavljaju polazite Mekijeve (John

Mackie) teorije greke (error-theory). Iako Mekijeva teorija zauzima stanovite moralnog

skepticizma, ona ipak neto govori o moralnim vrednostima. Mekijeva teorija greke u vezi sa

moralnim vrednostima zasniva se na sledeim stavovima: (i) vrednosti nisu deo svetskog sklopa

(nisu objektivne) (vidi Mackie, 1977: 15); (ii) ako postoje objektivne vrednosti, onda bi one bili

entiteti ili kvaliteti ili relacije neke sasvim nepoznate vrste, potpuno razliiti od svega drugoga na

svetu (ibid: 38). Ovi stavovi ine metafiziki deo Mekijevog argumenta na osnovu neobinosti

(argument from queerness). Objektivne vrednosti, koje Meki osporava, usmeravale bi postupke

apsolutno, a ne kontingentno u zavisnosti od delatnikovih elja i sklonosti (ibid: 29). Ako su

objektive vrednosti potpuno razliite od svega drugog na svetu, to sledi iz stava (ii), onda one

ne bi mogle da usmeravaju postupke, to je suprotno pretpostavci o objektivnim vrednostima kao

apsolutnim. Stoga su tvrenja da postoje objektivne vrednosti (intrinsini preskriptivni entiteti ili

svojstva neke vrste) neistinita, kako to Meki smatra. Pa iako je etika neizreciva, budui da

vrednosti nisu deo sveta, kako Vitgentajn i Meki misle, o etikim tvrenjima prema Mekijevoj

teoriji ipak moemo neto rei, moemo rei da su neistinita.

Slino Vitgentajnovim stavovima o etici i vrednostima, Nie je reima svog Zaratustre

govorio o vrlini, o dobru i zlu: Brate moj, ako ima neku vrlinu, i ako je to tvoja vrlina, ti je ne

deli ni sa kim. Svakako, eli da je nazove po imenu i da je miluje; eli da je upka za uho i

da se zabavlja njome. I gle! Sad deli njeno ime sa narodom i postao si narod i stado sa svojom

vrlinom! Bolje bi uinio da kae: neizrecivo je i bezimeno (podvukao M. A.) ono to mojoj dui

stvara muku i slast i to je jo i glad moje utrobe. Tvoja vrlina neka bude odve uzviena za

prinos imena: i ako mora o njoj govoriti, ne stidi se da o njoj muca (podvukao M. A.) (TGZ,

O radostima i strastima). U Veseloj nauci Nie tvrdi da je priroda bezvredna (die Nature ist

immer werthloss (KSA 3, Die frhliche Wissenschaft, (301))) i da smo mi ti koji dajemo i

15

poklanjamo vrednosti (wir waren diese Gebenden und Schenkenden (ibid)). U Sumraku idola

kae da uopte ne postoje nikakvi moralni fakti, pri emu smatra da moralni sud, kao i

religiozni, pripada izvesnom stepenu neznanja u kojem nedostaje ak i sam pojam realnog,

razlikovanje realnog i imaginarnog: tako da istina na tom stepenu oznaava samo takve stvari

koje danas nazivamo uobraziljama i da moralni sud uvek sadri samo apsurdnost (SI,

Popravljai oveanstva, 1).

Za neke savremene interpretatore navedeni citati predstavljaju dokaze na osnovu kojih se

Nieovo stanovite moe opisati kao metaetiki fikcionalizam. Najvei pobornik fikcionalistike

interpretacije Nieovog shvatanja vrednosti danas je Nadim Husejn (Nadeem Hussain).

Fikcionalizam kao metaetika teorija polazi od stavova teorije greke da ne postoje objektivne

vrednosti i da su vrednosni iskazi neistiniti. Pod pretpostavkom teorije greke fikcionalistikoj

interpretaciji Nieove teorije vrednosti namee se pitanje kako je mogue davanje i

poklanjanje vrednosti?, ili, prikladnije formulisano, s obzirom na to da Nie esto govori o

stvaranju novih vrednosti, kako je uopte mogue stvaranje vrednosti?. Prema fikcionalistikoj

interpretaciji Nadima Husejna, vrednosti se stvaraju kao iskrene iluzije (honest illusions) (vidi

Hussain, 2007: 166). Vrednosni iskazi uzimaju se kao istiniti, iako se, pri tom, zna da su

neistiniti. Primer fikcionalistikog simulakruma koji bi trebalo da potvrdi takvu interpretaciju

Nieove teorije vrednosti jeste stvaranje vrednosti umetnikih dela koje Nie uzima kao model

stvaranja vrednosti uopte (vidi ibid: 172). Umetnikom delu moemo pripisati estetiku

vrednost, iako znamo da ono kao predmet ne moe imati nikakvu vrednost. Prema

fikcionalistikoj teoriji vrednosti, mi generalno imamo iskustvo stvari kao da one sadre

vrednosti u sebi, iako ih uopte ne mogu imati, kao to je sluaj u iskustvu umetnikog dela. Na

taj nain na svet je obojen vrednosnim ocenama, kako je to Nie govorio (VM, 260).

Kao to vidimo, pripisati Nieu fikcionalistiku teoriju vrednosti zaista ima tekstualno

opravdanje. Meutim, Nieov tekst skriva zamke koje stvaraju probleme i fikcionalistikoj

interpretaciji. Nie se esto slui diskursom koji pretpostavlja postojanje vrednosti imanentne

svetu, to je naizgled nekonzistentno sa njegovim izriitim tvrdnjama da u svetu nema vrednosti:

govori o vrednostima u poreenju sa plodovima drveta (vidi GM, Predgovor, 2) i o

vrednostima kao neemu to moe uticati na ivot, koristiti ili nanositi tetu (vidi ibid, 6). to se

tie istinitosti vrednosnih iskaza, ona je prema Nieu uvek uslovljena perspektivom (vidi SDZ,

16

43), to ne znai da vrednosni iskazi nikad nisu istiniti kako se to smatra prema teoriji greke i

fikcionalizmu. Pitanja objektivnosti vrednosti i istinitosti vrednosnih iskaza kljuna su za

konstituisanje Nieove etike, poto se autoritet etikih zahteva uopte zasniva na realitetu samih

vrednosti i zavisi od istine o njima. S obzirom na diktum budi ono to jesi kao jedan od

osnovnih zahteva Nieove etike, u sluaju da u onome to subjekt, ovek-pojedinac ili neki

kolektivni subjekt (kulturna zajednica, drutvo, drava ili oveanstvo), jeste ne postoje

vrednosti, subjekt ne bi ni imao razlog da bude ono to jeste. Ne bi bilo drugaije da takav

subjekt bude i ono to nije. Samim tim ne bi bilo osnova za kritiku onoga to onemoguava da

subjekt bude ono to jeste, dok bi zahtev budi ono to jesi bio isprazan i beskoristan. Pa,

budui da bi time sve bilo doputeno, bilo bi nemogue govoriti o Nieovoj etici, to je, izmeu

svega ostalog, protivno naim nastojanjima u ovom radu.

1.2.2. Osnovne postavke istraivanja: pretpostavke, zadaci, ciljevi

Mi emo poi od pretpostavke da je mogue govoriti o Nieovoj etici kao uenju koje

prua razlog da budemo ono to jesmo i potraimo odgovor na pitanje kako treba iveti?. Zato

e na prvi zadatak biti da dokaemo kako Nie smatra da postoje vrednosti koje su imanentne

ivotu, vrednosti kojima se treba rukovoditi, uprkos tome to izriito kae da ne postoje

vrednosti u prirodi.

Prema Nieovom shvatanju, u kome se moe prepoznati uticaj kantovstva, u prirodi vlada

nunost, ili, kako bi on rekao, fatalnost svega onoga to je bilo i to e biti (SI, etiri

zablude, 8). U stvarnosti nema svrhe, tako da se ne mogu dostii ideal oveka, ideal

moralnosti, ideal sree, jer mi smo, prema Nieovim reima, izumeli pojam svrha

(ibid). No, ivot ipak stvara svrhe, smislove i vrednosti koji nisu ovekove fikcije, a koji se

pojavljaju jedino u tumaenju odreene perspektive ivota i pod uslovima koje perspektiva

podrazumeva (vidi GM, II, 12). Izgleda da za Niea postoji provalija izmeu prirode, onoga to

po nunosti jeste, i onoga to treba da bude, kao to prema kantovskom shvatanju postoji

nepremostivi jaz izmeu carstva prirode i carstva svrha. Pa, zbog nunosti koja je delotvorna u

fatumu, pojedincu kao delu fatuma ne mogu se nametati nikakvi moralistiki zahtevi koji bi

govorili ovek treba da bude takav i takav, kako tvrdi u SI, Moral kao potivpriroda, 6. Ipak u

17

Nieovoj filozofiji esti su zahtevi da ovek bude ono to jeste, da afirmie ivot, da ga pobolja

i odri, ali oni se iznose tek na osnovu rezultata istraivanja razliitih perspektiva koje ine

celinu ivota kojoj ovek pripada i uslova koje perspektive podrazumevaju. Pri tom, perspektive

ivota su uvek vrednosno impregnirane, tako da se u Nieovoj filozofiji ne izvode treba-iskazi

neposredno iz jeste-iskaza, to bi bila greka u zakljuivanju. Na taj tip greke je jo Dejvid

Hjum (David Hume) ukazivao, dok je teza o nemogunosti takvog izvoenja danas skoro opte

prihvaena u teorijskim raspravama o moralu (Babi, 2006). Apologetski pristup nae

interpretacije Nieove filozofije ima zadatak da dokae da Nie dolazi do normativnih

zakljuaka ta ovek treba da bude i kako treba da ivi tek na osnovu normativnih razloga koji su

imanentni ivotu i koje saznaje istraivanjem razliitih perspektiva ivota. Savremena

terminologija razliitih disciplina filozofije, kao to su metaetika, filozofija normativnosti, teorija

racionalnog izbora, omoguie da iz Nieovog teksta apstrahujemo etiku teoriju u kojoj se

normativni iskazi strogo razdvajaju od deskriptivnih iskaza, normativni od eksplanatornih

razloga (to jest, razlozi koji opravdavaju od onih koji objanjavaju postupanje), iako, saglasno

veini savremenih interpretacija, smatramo da Nie prihvata naturalistiko objanjenje oveka i

ivota (ovek je deo prirode u kojoj vlada fatalistika nunost).

Ciljevi nae interpretacije, koja treba da izloi etiku teoriju koja se na plauzibilan nain

moe pripisati Nieu, jesu odreenje vrste vrednosnih i normativnih pojmova u Nieovoj etikoj

misli, preciziranje znaenja pojmova etika i etiko koje pripisujemo Nieu, odreenje

odnosa izmeu etikih i neetikih, kao i normativnih i nenormativnih pojmova u pretpostavljenoj

Nieovoj etikoj teoriji, izdvajanje centralnih normativnih zahteva Nieove etike, pa, na osnovu

svega toga, odreenje pozicije i predmeta Nieove kritike morala.

1.2.3. Egzegeza

Nieov tekst podriva teoretisanje o bilo kom aspektu Nieove filozofije, kao to je

smatrao Bernard Vilijams, pa i o njegovoj etici. Meutim, uenja koja se u kontinuitetu

pojavljuju u Nieovim spisima i ine osobeni duha njegove filozofije (kao to su afirmacija

ivota kao ideal koji je suprotsavljen dekadentnom uticaju hrianstva i morala, tenja ka viem

kao odreenje sutine ivota, kritika teleologije i optimistikog shvatanja ovekove istorije,

18

interesovanje za medicinu, fiziologiju i psihologiju, primena istorijskog metoda u izuavanju

kulturnih fenomena) ohrabruju teorijski poduhvat koji bi sistematski izloio njegovu etiku. Da bi

egzegeza Nieove filozofije bila u skladu sa Nieovim filozofskim nastojanjima u njoj treba poi

od Nieovih dela iz perioda posle 1882. godine, kada je objavljena Nieova knjiga Vesela nauka.

U tom periodu Nie izlae uenja po kojima je njegova misao prepoznatljiva, uenje o

bermensch-u, volji za mo, venom vraanju istog. Najznaajni doprinos njegove filozofije

jeste metod genealogije, koji sam Nie nikada nije teorijski eksplicirao, ali ga je predstavio na

primeru studije o poreklu morala i vrednosti u knjizi iz 1888. godine sa uputnim naslovom

Genealogija morala. Zbog metodske osveenosti sa kojom je Nie napisao Genealogiju, ta

knjiga e predstavljati glavni tekstualni oslonac cele nae interpretacije. Pitanju uloge ostalih

Nieovih spisa u egzegezi Nieove filozofije vratiemo se nakon ekskursa o metodu genealogije.

Nieova genalogija kao metod istorijskog istraivanja je kljuan za Nieovu etiku

misao, premda je autori, zavedeni sopstvenim teorijskim interesima, esto pogreno razumeju.

Savremeni filozofi Miel Fuko i Bernard Vilijams razvili su svoje genealogije nadahnuti

Nieovom koncepcijom, koje bi zbog anahronosti bilo pogreno razumeti kao odraz Nieove

genealogije. Miel Fuko genealogiju vidi kao metod koji se ne mora primenjivati samo u

istraivanju morala, ve i u analizi medicinskog, psihijatrijskog i sociolokog diskursa. Fuko

smatra da genealogija vrednosti, morala, asketizma, znanja nije isto to i potraga za njihovim

poreklom (vidi Foucault, 1984: 80). Prema Fukou, Nie kao genealog dovodi u pitanje potragu

za poreklom, zato to takva potraga tei da uhvati sutinu stvari i pretpostavlja da postoje

nepokretni oblici koji prethode spoljanjem svetu sluaja i sukcesije; genealog saznaje da iza

stvari postoji neto posve drugaije: ne bezvremene i sutinske tajne, ve tajna da stvari nemaju

sutinu ili da je sutina fabrikovana komad po komad od stranih oblika (vidi ibid: 78). Za Fukoa

genealogija, kao ispitivanje kako su se, preko sistema prisile, protiv njih ili uz njihovu pomo,

formirale serije diskursa; koju ulogu su igrale specifine norme i uslovi pojavljivanja, rasta,

promene, jeste neodvojiva od kritike, koja uvodi princip preokretanja: treba pokuati da se

obuhvate forme iskljuivanja, ogranienja, prisvajanja o kojima sam upravo govorio; treba

pokazati kako su se formirale, da bi odgovorile na odreene potrebe, kako su se promenile i

potisnule, kakvu prisilu su efektivno vrile, do kog stepena su zaobiene (vidi Fuko, 2007: 45

53). Za Bernarda Vilijamsa genealogija predstavlja narativ koji pokuava da objasni kulturni

fenomen opisujui nain na koji je nastao, ili bi mogao nastati, ili bi mogao biti zamiljen da je

19

nastao (vidi Williams, 2002: 20). Genealogija moe biti narativ koji je stvarna istorija (real

history), to je prema Vilijamsu od velike vanosti za etiki ivot modernog doba, jer su etike

ideje kompleksne naslage mnogih razliitih tradicija i drutvenih sila oblikovane samosvesnom

predstavom o toj istoriji (vidi ibid), ili fikcionalni narativ o razvoju, koji objanjava pojam ili

vrednost ili instituciju pokazujui na koji nain je mogla da nastane u pojednostavljenoj okolini

koja sadri izvesnu vrstu ljudskih interesa ili kapaciteta, koji se, zavisno od pripovedanja,

uzimaju kao dati (ibid: 21).

Fuko i Vilijams su svoje interpretacije Nieove genealogije prilagodili sopstvenim

teorijskim interesima i iz nje razvili svoje metode koje su nazvali po Nieovoj. Prema naoj

interpretaciji i interpretaciji vodeih strunjaka za Nieovu filozofiju, za Niea genealogija je

isto to i istorija, stvarna istorija (wirklichen Historie).2 To je, videli smo, jedan od moguih

narativa u objanjenju kulturnih fenomena prema Vilijamsu, dok se Fuko suprotstavljao takvoj

interpretaciji, razlikujui genealogiju od istorije kao potrage za poreklom. Protiv interpretacije

Nieove genealogije kao fikcionalnog narativa i Fukoove interpretacije mogu se navesti

mnogobrojni dokazi u vidu injenica o Nieovim filozofskim interesovanjima i o pristupu

temama koje je razmatrao. Nieovo interesovanje za upotrebom istorije datira od najranije etape

njegovog dela, od spisa Die Kindheit der Vlker (Nezrelost naroda) i Fatum und

Geschichte (Sudbina i istorija) (Schuringa, 2014: 251). U prvoj objavljenoj knjizi Roenje

tragedije Nie se bavi istorijom antike umetnosti, odnosno, preciznije, poreklom antike

tragedije, u kojoj pronalazi korene moderne umetnosti, prvenstveno, opere, inei to na postupan

i metodski nain sa sveu o glavnoj ideji suprotnosti dionizijskog i apolonijskog kojom je

istorija kao razvie te ideje upravljana (vidi EH, Roenje tragedije, 1). Nie se opirno bavi

pitanjem upotrebe istorije u spisu iz Nesavremenih razmatranja O koristi i teti istorije za ivot

2 Aleksandar Niamas (Alexander Nehamas) genealogiju tumai kao istoriju koja se ispravno praktikuje

(Nehamas, 1985: 246). Brajan Lajter (Brian Leiter) kae da Nie prua stvarnu istoriju morala, koja se fokusira na

dokumentarno, ona to se moe stvarno utvrditi, to je stvarno postojala, suprotno miljenju komentatora koji

smatraju da Nie u Genealogiji opisuje pripovesti koje kao da imaju mitski kvalitet (Leiter, 2015: 1445).

Kristof aringa (Christoph Schuringa) smatra da su Nieove genealogije osmiljene kao izvorno istorijske, kao

prava objanjenja iji su istorijski detalji znaajni (Schuringa, 2014: 250).

20

(objavljen 1874. godine), u kojem govori da nam je [istorija] potrebna radi ivota i ina (KI,

Predgovor).

Pored Genealogije morala, u interpretaciji oslanjaemo se i na druge, gotovo sve Nieove

spise, objavljene i neobjavljene, kako bismo etiku teoriju koju pripisujemo Nieu proeli duhom

celokupnog Nieovog dela. Neki delovi, odeljci, paragrafi, ili ak pojedine izreke iz Nieovih

spisa znaajni su koliko i cele knjige. Recimo, odeljak iz Nieove knjige Sumrak idola pod

nazivom etiri velike zablude sadri obilje materijala o vezi izmeu Nieovog shvatanja

uzronosti i kritike morala, to je znaajno za tumaenje genealogije koja se slui posebnim

pojmom uzronosti u pripremi ispunjenja zadatka prevrednovanja vrednosti. Ili uzmimo za

primer samo fragment iz knjige S one strane dobra i zla Nema nikakvih moralnih fenomena,

postoji samo moralno tumaenje fenomena... (SDZ, 108) koji se tie pitanja predikacije

svojstva moralnosti koja zavisi od tumaenja, na osnovu kojeg interpretatori Nieu pripisuju

razliita metaetika stanovita (normativni subjektivizam, vrednosni fikcionalizam, vrednosni

antirealizam, teoriju greke). Od pitanja predikacije svojstva moralnosti i njegove zavisnosti od

tumaenja zavisi nain na koji emo se odnositi prema fenomenima koje nazivamo moralnim,

odnosno, koje tumaimo kao moralne: na primer, ako je moralnost nekog fenomena puka fikcija,

onda taj fenomen ne moe predstavljati autoritet koji upravlja naim postupanjem; sa druge

strane, ako moralnost fenomena postoji kao subjektivna realnost onoga koji ga tumai kao

moralni fenomen, onda fenomen predstavlja moralni autoritet pod uslovima tumaenja onoga

koji ga prihvata kao takav. Iako se pitanje predikacije svojstva moralnosti tie apstraktne

teorijske rasprave o moralnom diskursu, odgovor na to pitanje, kao to vidimo, moe imati

praktine implikacije. Jo jedan primer koji ukazuje na znaaj interpretacije Niea jeste diktum

budi ono to jesi, koji on tako esto iznosi u svojim spisima. Znaaj tog diktuma pokazuje se u

praktinim posledicama primene njegovih interpretacija u najznaajnijim drutveno-kulturnim

kretanjima savremene istorije, pri emu treba imati na umu razne pokrete koji su se razvijali pod

njegovim okriljem (vidi odeljak Uticaji i aktuelnost Nieove filozofije, 1.1.). Prema

interpretaciji koju emo izneti, taj diktum treba da nas navede na istraivanje nas samih. Takva

interpretacija odgovara osnovnoj nameri Nieove filozofije da podstie na istraivanje, ali ne

radi samog istraivanja, ve radi afirmativnog i aktivnog ivota. Uostalom, kao to Gete prema

Nieovim navodima veli, mrsko mi je sve to me samo poduava, a ne poveava moju delatnost

ili je neposredno ne podstie (KI, Predgovor).

21

1.2.4. Pregled po poglavljima

Predmet naeg istraivanja jeste Nieova etika misao, njegovo etiko stanovite i kritika

morala. Rezultat istraivanja bie etika teorija poduprta dokazima iz Nieovih spisa i

fragmenata koji su najznaajniji za njegovu etiku misao. Etika teorija koju pripisujemo Nieu

treba da nas podstakne na istraivanje ivota radi njegove afirmacije u konkretnim okolnostima i

pripremi kritiku moralizma i paternalizma. Primena Nieove etike i njegove kritike morala danas

bie naznaena kao mogunost u Appendix-u. Glavni deo teorije izloiemo u dva poglavlja pod

naslovima Nieova etika i Nieova kritika morala.

Zadatak poglavlja Nieova etika jeste izlaganje Nieovog etikog stanovita, to e biti

uinjeno u tri koraka. U prvom koraku, potpoglavlju koje nosi naslov Tri lica Nieove etike, uz

pomo novijih interpretacija pokuaemo da otkrijemo koje sve vrste vrednosti ine osnovu

Nieove etike. Takoe emo ukazati na problem jeste-treba jaza, koji novije interpretacije

prepoznaju kod Niea, i ponuditi reenje tog problema u interpretaciji koje bi podrazumevalo

jedinstveno tlo ivota kojem su vrednosti imanentne. U drugom koraku, u potpoglavlju

Normativnost Nieove etike, raspravlja e se o formalnim karakteristikama Nieovog

normativno-etikog stanovita uz pokuavaj odreenja znaenja termina etika koji se njemu

moe pripisati, vrste normativnih pojmova koje njegova etika podrazumeva, kao i odnosa izmeu

normativnih i nenormativnih, i izmeu etikih i neetikih pojmova. Trei korak, potpoglavlje

Afirmacija ivota: ideal Nieove etike, treba da otkrije osnovne karakteristike koje ine sadraj

Nieove etike, njegove osnovne normativne zahteve, koji, ako su zadovoljeni u konkretnim

primerima, predstavljaju ideal koji on suprotstavlja asketskom idealu koji porie ivot.

Pokazaemo da je to ideal afirmacije koji ima dvostruki smisao, smisao poboljanja, tenje za

viim, podrazumevan u njegovom uenju o volji za mo, i smisao prihvatanja status quo-a,

odranja, podrazumevan u uenjima o venom vraanju istog i amor fati. Dva smisla afirmacije

predstavljaju opte karakteristike Nieovog ideala koji se na razliite naine manifestuje u

razliitim kontekstima ivota. Nieov pojam ivota ima irok smisao: ivot moe predstavljati

bilo koju prirodnu ili drutvenu celinu u kojoj su delotvorne razliite vrste uslova, to proizlazi iz

tipa Nieovog naturalizma. Naturalistiko objanjenje ivota koje pripisujemo Nieovom

shvatanju slui se pojmom uzronosti kojim se koristi istorija, a koji zapravo predstavlja

22

svakodnevno shvatanje uzronosti. Poboljanje i odranje kao smislovi afirmacije takoe su i

karakteristike svakog oblika ivota. Pokazaemo da Nie zahteva afirmaciju samo u kontekstima

ivota gde se ispoljavanje veliine, uzviene kulture i izvrsnih ljudi, izuzetnih stvaraoca

onemoguava.

Poglavlje Nieova kritika morala treba da pokae na koji nain Nie kritikuje moral sa

svog etikog stanovita kao polazita. To e takoe biti uinjeno u tri koraka. U prvom,

raspravljae se o problemu opsega, problemu koji je u savremenoj interpretaciji precizno

formulisao i imenovao Brajan Lajter. Izloiemo Lajterovu postavku problema i odrediti

kriterijum razlikovanja Nieove pozicije od predmeta njegove kritike. Pri tom emo ukazati na

nedostatke Lajterovog reenja. U drugom i treem koraku izneemo predlog reenja problema

opsega, koje bi zapravo predstavljao korigovano i dopunjeno Lajterovo reenje. Poziciju Nieove

kritike odrediemo polazei od rezultata razmatranja Nieovog etikog stanovita iz poglavlja

Nieova etika. To je pozicija ideala afirmacije ivota. U preciziranju ideala afirmacije od

pomoi je Lajterovo shvatanje vieg oveka ije su karakteristike, prema naoj pretpostavci,

relativno uoptljive i primenljive u karakterizaciji bilo kog oblika ivota koji bi bio primer tog

ideala. Odreenje predmeta Nieove kritike, to je zadatak treeg, poslednjeg koraka u poglavlju

Nieova kritika morala, proizlazi iz odreenja njegove pozicije kao ono to onemoguava

ostvarenje afirmacije ivota. Lajterovo odreenje deskriptivne i normativne komponente morala

koji je predmet Nieove kritike jeste osnova za na opis Nieove kritike moralizma i

paternalistikih morala. Pokazaemo da Nie kritikuje deskriptivne karakteristike kada one vode

moralizmu a normativne kada vode paternalizmu, te da su pravi predmeti Nieove kritike

moralizam i paternalistiki morali.

Posle izlaganja teorije o Nieovoj etici i njegovoj kritici morala, u zakljunom

razmatranju pokuaemo da odgovorimo na pitanja da li Nie prua neko pravilo ili cilj kojim se

moemo voditi u postupanju i da li prua neki kriterijum ispravnosti postupanja, to bi trebalo da

d zaokrueni oblik naoj teoriji. Konani zakljuak nae interpretacije bie da Nie svojom

filozofijom ne podstie da postupamo na izvestan nain, ve da istraujemo i izaberemo ivot

koji nam odgovara. Time bismo dokazali tvrenja koja smo izneli u prethodnom odeljku, da se

Nie protivio dogmatskom prihvatanju normativnih zahteva i da je podsticao istraivanje ivota.

2. Nieova etika

24

2.1. Tri lica Nieove etike

Taj dvostruki niz iskustava, ta prohodnost u naizgled razdvojene svetove, u svakom pogledu se

ponavlja u mojoj prirodi. Ja sam ein Doppelgnger, imam jo i drugo lice sem prvog. I moda jo i

tree.

Nie, Fridrih, Ecce homo, Zato sam tako mudar, 3.3

2.1.1. Novije interpretacije Nieove etike: od Kaufmanovog do Lajterovog Niea

Nieova etika misao je jedan od najproblematinijih aspekata Nieove filozofije, kako

zbog imoralizma koji prihvata, tako zbog zloupotreba njegovih uenja u opravdavanju

delovanja i ciljeva razliitih ozloglaenih politikih pokreta, kao to su faizam, nacizam i

anarhizam. Da bi izbegli probleme u interpretaciji, neki od najuticajnijih mislilaca dvadesetog

veka smatrali su da je centralna tema Nieove filozofije izvan domena etike. Martin Hajdeger

(Martin Heidegger) je smatrao da je Nieova filozofija u sutini metafizika i da predstavlja

poslednji stepen u razvoju zapadnih filozofija, grandioznih metafizikih sistema koji pruaju

odgovor na staro filozofsko pitanje ta je bie?. Nasuprot toj i slinim ontolokim

interpretacijama, odreeni autori svrstavaju Niea meu radikalne filozofske skeptike koji poriu

postojanje znanja i istine (ak Derida (Jacques Derrida), Artur Danto (Arthur Danto),

Aleksandar Niamas).4

Suprotno navedenim pristupima koji marginalizuju etiki aspekt Nieove filozofije,

Valter Kaufman (Walter Kaufmann), eminentni strunjak za Niea s poetka druge polovine

3 Odeljak iz Ecce homo, iz kojeg je navedeni citat, izmenjen je krajem decembra 1888. godine. Korigovani

fragment Nie je poslao svom izdavau Gustavu Naumanu (Gustav Naumann) 28. decembra iste godine, pet dana

pred sopstveni kolaps (vidi Diethe, 2007: 95). U korigovanoj verziji Nie je izostavio reenicu koju ovde citiramo.

4 Ovi autori pripadaju irokom intelektualnom pokretu koji se naziva postmodernizmom. Prema njihovim

shvatanjima, Nieov skepticizam je u vezi sa njegovim stilom, odnosno sa njegovim stilovima. Pluralizam Nieovog

stila predstavlja drugo lice njegovog perspektivizma, koji prema miljenju postmodernista predstavlja izraz

pluralizma istine (Nehamas, 1985: 20).

25

dvadesetog veka, Nieovu misao predstavlja kao sutinski moralistiku. Nieov moralizam,

zasnovan na etici autonomnog pojedinca (Kaufmann, 1974: 297), Kaufman naziva asketizmom

najmonijih ljudi (ibid: 252). ini se da Kaufmanova interpretacija navodi na pogrean trag,

budui da je Nie otar kritiar svake vrste asketizma. Naime, Nie asketizam razume kao uzrok

dekadencije i nihilizma.5

Danas je iroko prihvaeno miljenje da Nieova etika uenja sadre shvatanja koja su

s one strane morala. Neki autori smatraju da Nieovo udaljavanje od zahteva morala ne moe

biti plauzibilno u svojoj primeni. Filipa Fut (Philippa Foot) otro postavlja problem

imoralizma Nieove filozofije kada postavlja pitanje: Kako neko moe da vidi sadanju

opasnost u svetu pokazujui da postoji previe saaljenja a premalo egoizma? (Foot, 2002: 94).

Iako Nieova etika uenja sadre vanmoralne, pa ak i nemoralne elemente, savremene

interpretacije i dalje istiu njenu relevantnost. Prema Brajanu Lajteru, najistaknutijem strunjaku

za Nieovu filozofiju u novije vreme, Nie prua naturalistiko objanjenje morala. Lajter smatra

da je naturalistiki pristup omoguio Nieu da doe do zakljuaka koji anticipiraju rezultate

savremenih empirijskih istraivanja psihologije morala. On navodi sledee Nieove zakljuke:

(i) nasledne injenice koje odreuju ovekovu linost od centralne su

vanosti za odreenje moralno relevantnog ponaanja ljudi;

(ii) svest je povrina, a najvei deo svesnog miljenja mora se svrstati u

instinktivnu delatnost;

(iii) moralni sudovi su post hoc racionalizacije oseanja koja imaju

antecedentan izvor, tako da nisu posledica racionalne refleksije ili

diskurzivnosti;

(iv) slobodna volja je iluzija, a nae svesno voljno iskustvo kauzalni proizvod

nesvesnih sila (vidi Leiter, 2015: 2612).

Za Lajtera je znaajno da ove zakljuke zastupaju i eksperimentalno potvruju savremeni

psiholozi (vidi Knobe & Leiter, 2007).

5 U ovom stavu pratimo interpretaciju Modmeri Klark (Maudemarie Clark) u kojoj se tvrdi da se Nie

suprotstavlja svakoj vrsti asketskog ideala time to zastupa stanovie etike afirmacije ivota (Clark, 1990: 24, 159).

26

Naturalistika interpretacija istie aspekt Nieove filozofije koji je neodvojiv od njenih

ostalih aspekata. Uz to, relevantnost naturalizma bitno se manifestuje tek u njenim praktino-

normativnim konsekvencama. Iz Nieovog naturalizma proistiu sledee teze o prirodi

ovekovog postupanja, miljenja i vrednovanja:

(i) deterministiko shvatanje volje, postupanja i linosti;

(ii) epifenomenalistiko shvatanje svesti;

(iii) antirealistiko shvatanje vrednosti.

Navedene teze dovode do poricanja postojanja slobodne volje, moralne odgovornosti i krivice,

to predstavlja osnovu za radikalnu kritiku tradicionalnog shvatanja morala. Znaaj takvih

shvatanja za aktuelna etika razmatranja uoljiv je kod nekih od najznaajnijih etikih mislilaca s

druge polovine dvadesetog veka. U anglo-amerikom analitikom krugu uticaj Nieovih etikih

shvatanja moe se pronai kod arlsa Tejlora (Charles Taylor), Alastera Makintajera (Alasdair

MacIntyre), Bernarda Vilijamsa, Filipe Fut (Philippa Foot) (vidi Robertson & Owen, 2013).

Zbog radikalnosti Nieove kritike moralnih normi, sama pretpostavka da postoji Nieovo

pozitivno normativno stanovite je zaista upitna. Ako Nie odbacuje sve vrste vrednosti i

mogunost svesnog i voljnog postupanja, redukujui domen normativnosti na psiho-fizike

injenice o ovekovoj prirodi, onda to dovodi do sledeih pitanja u interpretaciji njegove

filozofije: kako je mogue da Nie preporuuje bilo kakav nain postupanja i ivota? Na koji

nain izvodi normativne iz injenikih iskaza? Da li uopte uspeva da prevazie jaz izmeu

jeste i treba?

2.1.2. Problem jeste-treba jaza, jaka teleoloka teza i moralizam

Jedno od osnovnih pitanja u analizi normativno-etikog diskursa (to predstavlja predmet

izuavanja metaetike kao posebne etike discipline) jeste da li je iz injenikih iskaza mogue

izvesti normativan zaljuak?. Ono se tie problema jaza izmeu jeste i treba vodi poreklo

od Dajvida Hjuma. Hjum je smatrao da se vulgarni sistemi morala mogu oboriti ako se uzme u

obzir da je dedukcija treba iz jeste naizgled nezamisliva (Hume, A Treatise of Human

Nature, III, i, 1, 2445). Sam Nie izriito ne ukazuje na problem jeste-treba jaza niti daje

27

tumaenje odnosa injenikih i normativnih iskaza. No, svakako ima smisla postaviti pitanje da

li Nie u svojoj filozofiji izvodi normativne zakljuke iz injenikih iskaza. Pitanje odnosa

normativnog i injenikog diskursa je filozofski problematino, zbog ega je neophodan oprez

kad god se filozofi njime bave. U savremenim interpretacijama Nieve filozofije ono se prirodno

namee.

Prema interpretaciji Dona Riardsona (John Richardson), sistem Nieove filozofije u

irokom zahvatu obuhvata razliite aspekte razumevanja stvarnosti, od metafizikog i

epistemolokog, do vrednosnog, politikog i etikog. Takav sistem bi se zasnivao na uenju o

volji za mo u jakoj formi, uenju da svako bie u sutini jeste volja za mo.6 Prema Riardsonu,

Nie prihvata mo kao samo dobro, kao vrednost koja prua savet za postupanje, izvodei pri

tom treba iz jeste. Tako bi Nie iz tvrdnje da svako bie u sutini jeste volja za mo izvodio

tvrdnju da je mo objektivno dobro kojem svako bie treba da tei. Mo jeste dobro kao sutinski

cilj svakog bia, ali ne zato to svako bie tei moi, ve zato to treba da joj tei. Stoga, Nie ne

bi izvodio treba iz jeste u strogom smislu, budui da se u tvrdnji da svako bie tei moi

preutno podrazumeva da svako bie treba da tei moi (vidi Richardson, 1996: 152). Problem

ovakvog shvatanja jeste to to je ono u osnovi tautoloko, poto prema njemu treba teiti moi

zato to treba teiti moi. To je jedan od problema koji proizlazi iz perfekcionizma koji je

zasnovan na jakoj teleolokoj tezi (vidi Hurka, 2007).

Jaka teleoloka teza o ljudskoj prirodi moe imati dva oblika: (1) svaki ovek tei da

ostvari prirodu onoga ta ovek uopte jeste; (1) svaki ovek tei da ostvari svoju sopstvenu

individualnu prirodu.7 Hegelovo (Georg Wilhelm Friedrich Hegel) i Marksovo (Karl Marks)

shvatanje istorije je primer jake teleoloke teze iskazan u (1), prema kojem oveanstvo tei

slobodi kao cilju u kojem se ostvaruje ovekova sutina. U Hegelovoj filozofiji sloboda se

postie tek u apsolutnom duhu u kojem se ostvaruje samosvest kao ovekova sutina, a, prema

Marksovom shvatanju, cilj istorije predstavlja osloboenje ovekovih sutinskih snaga u

6 Riardson ublaava jaku formulaciju uenja o volji za mo kada ukazuje na eksperimentalni karakter

Nieove filozofije. On smatra da je uenje o volji za mo hipoteza koju Nie predlae kao kandidata kojim bi se

mogla objasniti celokupna stvarnost (vidi Richardson, 1996: 7).

7 Autor kome dugujemo ovaj uvid jeste Tomas Hurka (Thomas Hurka) (vidi Hurka, 2007: 13). Detaljno

obrazloenje iskaza (1) i (1) moe se nai u knjizi istog autora pod naslovom Perfectionism (Hurka, 1993: 105).

28

komunizmu. Dok primer jake teleoloke teze iskazane u (1), u funkciji opravdanja

perfekcionizma, jeste Rusova (Jean-Jacques Rousseau) misao iz romana Julija ili nova Eloiza

koja kae da svako roenjem donosi svoj poseban temperament, koji odreuje njegov duh i

karakter, i koji ne treba ni menjati ili suzbijati, ve uobliiti i usavriti (Ruso, Julija ili nova

Eloiza, II, 176).8 Oblici jake teleoloke teze pruaju opravdanje za odgovarajue

perfekcionistike normativne iskaze: (2) svi ljudi treba da tee jednom odreenom cilju; ili (2)

svaki ovek pojedinano treba da tei ostvarenju sopstvene sutine. U oba sluaja, normativni

iskaz o ovekovim tenjama izvodi se iz tvrenja o aktualnoj ovekovoj tenji, (2) iz (1), (2) iz

(1), to je upitan korak. Jer ako ovek po svojoj prirodi aktualno jeste na izvestan nain, pa,

prema tome, nuno i nepromenljivo jeste takav, nikako ne sledi zakljuak da ovek treba da bude

takav.9 U sluaju da je neki oblik jake teleoloke teze normativno impregnirano, to jest, da

8 Citirano u Hurka, 1993: 14.

9 Ovakav argument koristi Endrju Handlston (Andrew Hunddleston) u svom konferencijskom tekstu

Normativity and the Will to Power: Challenges for a Nietzschean Constitutivism. On kritikuje nieovsku

konstitutivistiku etiku Pola Kacafanasa (Paul Katsafanas) koja je zasnovana na teoriji postupanja prema kojoj

neizbean cilj (cilj koji u nieovskom shvatanju volje za mo koje Kacafanas prihvata predstavlja sueljavanje sa

otporom i njegovo prevazilaenja) generie standard uspeha postupanja. Handlston tvrdi da Kacafanas izvodi

normativni zakljuak o tome kakvo postupanje treba da bude iz deskriptivne premise o neizbenoj tenji prilikom

postupanja. Kritikujui valjanost takvog izvoenja, Handlston navodi argument na osnovu izopaenosti tenji

(Argument from Aims Perversion) (vidi Hunddleston, 2014b: 7). Smisao tog argumenta je da pokae da ak i ako svi

ljudski postupci tee istom cilju iz toga ne sledi da treba da postoji bilo kakav normativni znaaj takve tenje. Na

primer, ako bi neki moni ekonomista, koji je ubeen da razume ta je dobro za oveka, u atmosferu uneo hemijsko

sredstvo koje bi promenilo ovekovo stanje svesti i inilo da svi ljudi tee maksimalnoj linoj koristi u svemu to

ine, da li bismo onda na osnovu toga mogli rei da je cilj maksimalizacije line korist ono emu ljudi treba da tee?

Naravno da ne, poto tenje koje ve posedujemo, takve kakve jesu, ne generiu normativno znaajan standard

uspeha (ibid: 8). Handlstonov pristup u kritici Kacafanasovog konstitutivizma je kompatibilan sa kritikim

pristupom Dejvida Inoka (David Enoch). Inok pokuava da pokae da za konstituciju postupanja nije dovoljno

odrediti cilj ili motiv postupanja, ve je takoe potrebno navesti i razlog za postupanje (agency) a ne mpostupanje

(shmagency) (vidi Enoch, 2006: 186). Ako postupanje shvatimo kao igru (recimo, kao igru aha) za konstituciju igre

nije dovoljno da postoji cilj (u ahu je to matiranje protivnika), ve je potrebno imati i razlog za igru. ah se moe

igrati u skladu sa pravilima te igre i s obzirom na cilj, a da pri tom igrau uopte nije stalo do igre ili da nije

zainteresovan da postigne cilj matiranja protivnika. Takva partija sigurno ne bi bila primer kako igra aha treba da

izgleda (ibid). To znai da iako se u postupanju tei nekom cilju, taj cilj ne odreuje kakvo postupanje treba da bude.

29

preutno sadri normativni zahtev, perfekcionizam takoe ne bi bio opravdan, jer bi se tako samo

tautoloki ponavljalo emu ovek treba da tei, a to je sadrano u teleolokoj tezi iz koje se

izvodi.

Iz istih razloga i primena jake teleoloke teze u interpretaciji Nieove filozofije je

neplodotvorna. Uz to, ona je i egzegetski neplauzibilna. Prema Tomasu Hurki, jaka teleoloka

teza je u sukobu sa jednim od Nieovih najvrednijih doprinosa, sa njegovim poricanjem

optimistikih tvrdnji o prirodnim tenjama (Hurka, 2007: 16). To potvruju mesta u Nieovim

spisima u kojima se govori o nepostojanju napretka oveanstva (vidi A, 4), o nepostojanju cilja

oveanstva, a samim tim i nepostojanju samog oveanstva (vidi TGZ, O hiljadu i jednom

cilju; VM, 90, 339). Uoptenije govorei, Nie kritikuje svaku univerzalnu primenu normi u

upravljanju ivota ljudi. Pored toga to kritikuje teleoloko shvatanje ovekove prirode, Nie

kritikuje moralizam olien u Kantovom (Immanuel Kant) shvatanju vrline i dunosti kao

moralnih normi koje imaju bezlinu optevanost, odnosno, koje vae za sve ljude bez obzira

na individualne razlike njihovih linosti. Tako u Antihristu kae:

Jo koja re oko Kanta kao moraliste. Neka vrlina mora da bude na izum, naa najlinija

odbrana i nuda: u svakom drugom smislu ona je jedino opasnost. Ono to nije uslov naeg

ivota, teti mu: vrlina samo iz oseanja potovanja pred pojmom vrlina, kako je to hteo Kant,

jeste kodljiva. Vrlina, dunost, dobro po sebi, dobro sa karakterom bezlinosti a

optevanosti privienja u kojima se izraava propadanje, krajnja iznurenost ivota,

kenigzberko crnenje. Upravo na obrnuto upuuju najdublji zakoni odranja i rasta: da svako

sebi stvara svoju vrlinu, svoj kategoriki imperativ. Narod odumire ako svoju dunost zameni sa

pojmom dunosti uopte. Nita dublje, vie iznutra ne razara od te bezline dunosti, tog

rtvovanja pred Molohom apstrakcije. Nije li se Kantov kategoriki imperativ osetio kao

opasan za ivot! (A, 11)

Nie nije moralista koji na osnovu ovih ili onih razloga propisuje emu svi ljudi treba da

tee ili ime treba da se upravljaju. On je filozof afirmacije ivota, a, prema njegovom miljenju,

najmoniji ljudi afirmiu ivot u najveoj meri (detaljna analiza Nieovog ideala afirmacije

ivota sledi u odeljku Afirmacija ivota: ideal Nieove etike, 2. 3.). To su stvaraoci koji

donose afirmativne drutveno-kulturne promene. Sam Nie je za sebe smatrao da je jedan od

njih, zbog ega i kae da je njegov ivot jednostavno udesan (vidi EH, Zato sam tako

pametan, 9), drei da su stvaraoci udesni izuzeci. Zbog nesvodivih razlika koje postoje

30

izmeu prirode izuzetnih stvaraoca i prirode veine ljudi, univerzalna primena moralnih normi

teti da stvaraoci budu ono to jesu. ivot stvaraoca ne moe biti usmeren ka optim ciljevima ili

rukovoditi se univerzalnim moralnim normama.

2.1.3. Interpretacije Nieovog normativnog stanovita

Normativni pojmovi, kao to su dunost, vrlina, dobrobit, pojavljaju se u naizgled

proizvoljnoj upotrebi u Nieovoj filozofiji, bez mogunosti njihove plauzibilne sistematizacije.

Ipak, u savremenoj literaturi imamo primere interpretacija koje ubedljivo predstavljaju Nieovu

filozofsku poziciju kao normativno stanovite koje je sistematski organizovano oko odreene

vrste normativnih pojmova.

U okviru trenutnog razmatranja izdvojiemo tri vrste interpretacija koje istiu razliita

svojstva centralne normativnosti u Nieovoj filozofiji. U tim interpretacijama prikazuju se tri

lica, tri vrste normativnih pojmova koje Nie prihvata kao najznaajnije. Interpretacije koje

emo ukratko izloiti zastupaju sledee teze: (i) Nieovo normativno stanovite zasniva se na

prudencijalnim vrednostima viih ljudi; (ii) Nie prihvata norme, vrednosti i obaveze, koje su

zasnovane na estetikoj osnovi; (iii) Nie zauzima normativno stanovite koje se moe

okarakterisati kao etiko ili moralno u irokom smislu.

2.1.3.1. Interpretacija prudencijalnih vrednosti vieg oveka kao osnovnih vrednosti

Nieovog stanovita

Stanovite koje u interpretaciji Nieovog shvatanja vrednosti zauzima Brajan Lajter

proizlazi iz naturalistikog shvatanja oveka koje Lajter pripisuje Nieu. Prema Lajteru, Nie

smatra da ovekovu linost konstituiu injenice koje odreuju tip osobe kojoj ovek pripada. To

su psiho-fizike injenice koje svaku osobu ine onim to ona jeste. Tipske injenice (type-facts)

koje se odnose na ovekovu linost odreuju interese osobe, pa stoga i njen nain vrednovanja.

To znai da od tih injenica zavisi ta je za neku osobu dobro. Zapravo, re je o prudencijalnom

dobru koje omoguava napredovanje osobe. Lajter, sledei Pitera Rejltona (Peter Railton),

31

smatra da prudencijalno ili vanmoralno dobro jeste relaciono svojstvo koje zavisi od tipskih

injenica oveka (Leiter, 2015: 85).

Prema Lajteru, Nie prihvata prudencijalne vrednosti viih ljudi. On navodi itav niz

vrednosti koje su korisne za vieg oveka, kao to su patnja, samoljublje, nejednakost, opasnost,

ravnodunost naspram patnje drugih, zadovoljenje instikata, telesno zdravlje i dobrobit (ibid:

103). To su, zapravo, ekstrinsine vrednosti koje doprinose stvaranju izuzetnosti i uzvienosti

kod oveka, dok je jedino izuzetnost i uzvienost oveka ono to je intrinsino vredno (ibid:

104). Kao obrazloenje takve interpretacije Lajter navodi sledea Nieova shvatanja:

(i) patnja je neophodna za izvanredna ljudska dostignua (velika dela nastaju

iz velike patnje);

(ii) samoljublje je karakteristika koja je potrebna radi discipline prilikom

stvaranja;

(iii) nejednakost u drutvu treba da predstavlja podsticaj za prevazilaenje

trenutnih uslova i stvaranje neeg vieg i boljeg u oveku. (ibid: 10510)

Vrednost koje Nie prihvata proizlaze iz prirode viih ljudi koju Lajter odreuje na osnovu

karakteristika koje su zajedno dovoljne za objanjenje naina na koji Nie govori o viim ljudima

(pojedinano ili u razliitim kombinacijama te karakteristike nisu nune). Vii ovek moe se

okarakterisati kao:

(i) usamljena osoba, koja se prema drugima odnosi na instrumentalan nain s

obzirom na cilj ostvarenja sopstvenog stvaralakog projekta;

(ii) osoba koja trai teret i odgovornost, posveena ostvarenju svog projekta;

(iii) sutinski zdrava osoba;

(iv) osoba koja bezuslovno afirmie ivot, spremna da eli veno vraanje

svog ivota (ima dionizijski stav prema ivota);

(v) osoba koja ima potovanje prema sebi.

Primeri viih ljudi koji poseduju te karakteristike jesu genijalni stvaraoci kao to su Betoven,

Gete i sam Nie (ibid: 927).

32

Izuzetnost viih ljudi, jedina intrinsina vrednost prema ovoj interpretaciji Nieovog

normativnog gledita, jeste tek posledica ostvarenja njihovih stvaralakih projekata i

karakteristika njihovog tipa. Na primer, Betovenova izuzetnost ogleda se u njegovim

stvaralakim postignuima uprkos ivotnim preprekama kao to je gubitak sluha, a do kojih je

svakako dovela njegova posveenost stvaranju, duboka uverenost u znaaj svog dela, pri emu je

sve ostalo podreivao svom stvaralakom cilju i instrumentalno se odnosio ak i prema svojim

prijateljima (Leiter, 2015: 98).

Problem izvoenja vrednosnih iz injenikih iskaza za Lajterovu interpretaciju uopte

nije relevantan. Jer, kako se u njoj tvrdi, Nie prihvata antirealistiko stanovite o vrednostima,

prema kojem ne postoje injenice koje pruaju privilegovan status bilo kom vrednosnom

stanovitu. Razlog za to jeste priroda objanjenja vrednosnih iskaza: za objanjenje neijih

vrednosnih stavova nije potrebno pozivati se na postojanje vrednosnih injenica, ve je dovoljno

utvrditi psiho-fizike injenice o osobi (ibid: 120). Isto vai i za vrednosne stavove viih ljudi

koje Nie prihvata: za objanjenje prudencijalnih vrednosti viih ljudi dovoljno je odrediti

karakteristike koje odreuju njihov tip. Nieovo normativno stanovite je idiosinkratino:

vrednosti viih ljudi nisu za svakog i jedino mogu biti korisne, prihvatljive i preskriptivne za vii

tip. Meutim, vrednosni stavovi, Nieovi ili bilo iji, unose vrednosti u svet, premda u samom

svetu ne postoje vrednosti (vidi ibid: 89; takoe vidi Leiter, 2014). Treba naglasiti da, sa gledita

Lajterove interpretacije, prelaz sa govora o injenicama na govor o vrednostima kod Niea jeste

isto retoriki. Nieovi vrednosni stavovi ubeivaki treba da omogue postizanje praktinog

cilja Nieove filozofije, a to je stvaranje viih ljudi i podsticanje njihovog napretka (vidi ibid:

1256).

2.1.3.2. Zasnivanje Nieovog normativnog stanovita na estetikim vrednostima

Ako se vrednosti viih ljudi shvate kao osnova Nieovog normativnog stanovita, kao to

to ini Brajan Lajter, s obzirom na injenicu da se u nekim Nieovim spisima govori o

uzvienosti, ukusu i kreativnosti viih ljudi, opravdano je tvrditi da je njegovo normativno

stanovite zasnovano i na estetikim vrednostima. Mnogi autori s pravom odreuju Nieovo

33

normativno stanovite kao vrstu esteticizma, budui da Nie koristi estetike pojmove kada

govori o osnovnim vrednostima.

Lajter priznaje da Nieovo shvatanje vieg oveka opisano pomou estetikih pojmova

predstavlja ispravan prikaz njegovog stanovita. Meutim, Nieovo estetiko shvatanje vieg

oveka nema intersubjektivno vaenje. Prema Nieovim reima, nemaju svi ljudi oseaj divljenja

prema vrednostima vieg oveku. On kae da dati stil svom ivotu velika je i retka vetina, i

da je kao vrednost koja pripada monima (viim ljudima) u suprotnosti sa ukusom slabih koji je

smatraju gorko-zlom prinudom (VN, 290).

U interpretaciji Pitera Rejltona estetike vrednosti koje Nie prihvata jesu relacione.

Vrednosti su relacione kada su konstituisane izvesnim nepromenljivim relacijama koje ne zavise

od posmatraa: vrednost x je relaciona ako predstavlja svojstvo objekta koje tei da osobama tipa

F, koje poseduju izvesna ulne, kognitivne, imaginativne i afektivne sposobnosti, u odnosu

prema njemu prua intrinsino vredna iskustva, bez obzira ko postavlja pitanje o x, osoba tipa F

ili nekog drugog tipa (vidi Railton, 2012: 41). Nieovo davanje stila ivotu jeste relaciono

vrednosno svojstvo koje monim ljudima prua intrinsino vredno iskustvo. Meutim, ne i

slabim ljudima koji mrze povezanost stila (VN, 290).

Suprotno Lajteru, intersubjektivnost estetikog shvatanja vieg oveka u Nieovoj

filozofiji jeste osnovna teza u interpretaciji Filipe Fut. Prema njenom miljenju, intrinsina

vrednost koju Nie pripisuje viem tipu, snanim i izvanrednim ljudima, zasniva se na

reakcijama slinim onima koje imamo u odnosu prema estetiki vrednim objektima (Foot, 2002:

89). Ona govori o Nieovom idealu vieg oveka koji je intersubjektivno prihvatljiv s obzirom

na nau tendenciju da se divimo izvesnim pojedincima koje vidimo kao mone i izvrsne (ibid).

To ne znai da je taj ideal preskriptivan za sve. On ne prua pravila ponaanja za poduavanje

svih ljudi, ve govori o vrsti vrline koja pripada samo retkom i izuzetnom oveku (ibid: 91).

Analogno estetikim vrednostima, ideal vieg oveka je intersubjektivan a da pri tom nije

univerzalno preskriptivan. Filipa Fut razlikuje vrednosni i preskriptivni aspekt Nieovog ideala

time to smatra da oseanje divljenja prema viem oveku, odnosno prihvatanje ideala vieg

oveka kao intrinsine vrednosti, ne preporuuje svakoj osobi da se u svom ponaanju upravlja

predstavom o tom idealu. Samo ona osoba koja ima kvalitete vieg oveka moe/treba da se u

svom ponaanju vodi idealom vieg oveka. Za osobu koja pripada viem tipu ljudi domeni

34

optativnog (mogunosti) i normativnog su identini.10 Zato, prema interpretaciji Filipe Fut, za

Nieovo shvatanje vieg oveka ne postoji problem jaza izmeu jeste i treba: ono to vii

ovek jeste (moe) podrazumeva vrednost vieg oveka koja je za njega i obavezujua. Vii

ovek treba da postupa vodei se onim to on jeste. Glavni zakljuak interpretacije Filipe Fut

jeste da vrednost vieg oveka ima (kvazi)estetiki smisao. To, prema njenom shvatanju,

implicira kritiku svih moralnih vrednosti, jer u interesu stvaranja snanijeg i izvrsnijeg oveka

treba odbaciti vrednosti kao to su opte dobro i pravda, koje su prema Filipi Fut nuno povezane

sa moralom. Ostaje otvoreno pitanje ta je ovekovo dobro prema Nieovom shvatanju?, to je

legitimno pitanje s obzirom na Nieovu zainteresovanost za uslove napredovanja vieg oveka

(ibid: 92).

2.1.3.3. Interpretacije Nieove etike

Kao to i sama Filipa Fut uvia, Nie u mnogim svojim delima pokuava da prui

odgovor na stara etika pitanja, kako treba iveti? i ta je dobar ivot? (vidi ibid). Nieov

odgovor, meutim, nije u skladu sa naim uobiajnim shvatanjima ispravnog ivota ili sa

shvatanjima istorijski najdominantnijih etikih tradicija (na primer, hrianske, kantovske ili

utilitaristike tradicije). Ipak, prema shvatanjima mnogih istaknutih savremenih interpretatora

Nieove filozofije, kao to su Riard aht (Richard Schacht), Sajmon Mej (Simon May),

Modmeri Klark, Nieov odgovor na pitanje ispravnog naina ivota bio bi etiki ili moralni u

irokom smislu. Shvatanja koja su saglasna sa tim da Nie prihvata neku vrstu morala u irokom

smislu proliferiraju na nivou razmatranja koje se tie odreenja prirode i opsega morala. Ta

proliferacija odvija se u dva pravca: (i) interpretacija prema kojoj Nie kritikuje izvesnu vrstu

morala ali ne i sam moral (vidi Schacht, 1985; Solomon 2002); (ii) interpretacija Nieove etike

kao imoralistikog stanovita koje odbacuje svaki oblik morala (vidi Clark, 2015).

10 U razmatranju Nieove antroponomije Aleksandar Dobrijevi dolazi do identine teze: za Niea nema

sutinske razlike izmeu ta/kakav ovek treba da bude? i ta/kakav ovek moe da bude? (Dobrijevi, 2009b:

36).

35

Nedostatak prvog pravca interpretacije jeste to to prua nedovoljno radikalni prikaz

Nieove etike pozicije, a ta pozicija zaista jeste krajnje radikalna. Prema ahtovoj interpretaciji,

Nie predlae ponovnu interpretaciju morala, oivljava ga i iznosi mogunost vieg morala

(Schacht, 1985: 4616). Samoprevazilaenje, vladanje sobom, samoobrazovanje,

samousmeravanje u upotrebi sopstvenih snaga, zajedno sa dostojanstvom due koje navedene

karakteristike ine moguim, jesu karakteristike vieg tipa ljudi i njihovog vieg tipa morala

(ibid: 472). Takvo odreenje Nievog vieg morala jeste jedan oblik moralistike interpretacije

Nieove filozofije kaufmanovskog tipa.

Nedostatak drugog pravca interpretacije jeste preusko odreenje Nieovog shvatanja

morala u irokom smislu. Modmeri Klark odreuje Nieovu poziciju kao etiku u smislu u

kojem Bernard Vilijams odreuje etiku kao shemu upravljanja odnosima izmeu ljudi koja

funkcionie kroz neformalne sankcije i internalizovane dispozicije (Williams, 1995: 241; vidi

Clark, 2015: 42, 43). Takvo shvatanje ne predstavlja odgovarajuu karakterizaciju Nieove

pozicije, budui da joj nedostaje sve to bi trebalo da budu ka