Mreza / Miroslav Mika Antic

8/9/2019 Mreza / Miroslav Mika Antic

1/4

MREA

***Vredi li se uputati u tumaenja stvari kojima nismo u

stanju da sagledamo obim?Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja.Jer ogromna je starost tog svojevrsnog uda koje se zove:nas dvoje.U tami prastare prolosti, ba kao i sad, ovako, spusti mi polakoglavu na neko bive rame, i zagledaj se paljivo u plavebarice neba.Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu.Da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli.Drugi bi primili poruku i drugi bi produili to to se zovebeskrajno.Veruj mi, prva ljubavi, nemogue je voleti prvi put u ovojvenosti.***Neko vreme sam mislio da imam ogromnu mo nad duom

veernjih voda. Otkrio sam to sluajno. Nita ne inimsilom.Nita ne inim namerno. Ni naueno napamet. Niti umem dapredviam.Jer ja budunost ne slutim. To ona mene nasluuje kao dalekoproricanje.Jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna, meka odelatina.I ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga lika video neto udno:lice jedne devojice.Bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten, pa uplaen, kad jeta slika poela uporno da se ponavlja.Napustio sam jezero i zaao u brda.Nita se nije izmenilo.Lik se i dalje javljao.***Ubrzo sam razumeo da nema smisla beati. Ne prati ona mene,ve ja idem za njom.Nadnesem li lice nad lokve, bunare ili potoke, ve je ekala tamo.Danima sam se muio da je noktima oljutim sa povrine talasa.I nije mi uspevalo.Onda sam pokuavao da je dotaknem usnama i na prevaru posrem.I skoro sam se udavio.Skakao sam u nju. I gnjurao se uzalud. Pleo sam mree od trave,vre od grabovih mladica i zabacivao udice.Gaao sam je kamenjem, a kamenje se vraalo i tuklo me po licu.I ma koliko se trudio da je odatle izvadim, uvek bi na dlanu ostaonjen izguvani osmeh, mokar kao celofan, i curio mikroz prste.A lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.Uporno sebe varam kako se muim i zlopatim da bih ostvario

svet.Pa svet je odavno ostvaren i sve ve postoji bez napora: i ostvarenastvarnost i ostvareno nestvarno.To ja sebe ostvarujem.***Nametam se pred munjama, briljivo, kao za slikanje. Kao dasam dokuio ime poinje ovek. ime traje. I nestaje.I ime biva zaboravljen.I otresam sa sebe glinene naslage vekova, kao da sam optereengustom lepotom pamenja.Pamenje nije nikakvo bdenje nad ravnoteom. Pamenje, to jepresuda. Pamenje je progonstvo.Nita ne umem da tvdim, jer jo ne umem da verujem. A kakomogu da verujem, kad ne umem da zamislim?Umeti nije iskustvo. Umeti, tek to je proroanstvo.

***Ne okusivi sna pet-est narednih noi, razmiljao sam tanije u redu sa mojom samoom.


2/4

Razmiljao sam, u stvari, o znanju i verovanju. Jedno sam biosiguran: ne verovati ni u ta, to mora da je takoe nekakvavrsta vere, zatucane i opake.Odluio sam da poem kanjonom velike reke gore do njenog izvora.Lik me je tamo vodio.Po drveu sam poznao da polagano zalazim u prve dane maja.Ne znam da li bih ikada izdrao do vrha, da me oluje i poplave

nisu okrenule ka severu.Zaobiavi zaravni, jednog dana u zoru spazih pod sobom izvor.Bio je sveano miran, kao ogromno oko, tamno i svevidee.***Sputajui se stazom i preskaui trupla stoletnih smreka iborova nagorelih od gromova, mislio sam o tome kako, doklutam svetom, sve manje sebe poseujem.I dok upoznajem zemlju, sve manje sebe znam.Zar, ako kapljicu vode uzaberem iz mora, jo uvek nije to istoto je i bila: more?Zar, ako zrno svetlosti uzaberem sa zvezde, jo uvek nije to istoto je i bilo: zvezda?Zar jedan poljubac, uzabran iz bezbroj poljubaca, jo uvek nijeto isto to je i bio: ljubav?Zar jedan zagrljaj, otrgnut iz bezbroj zagrljaja, jo uvek nije toisto to je i bio: blizina?

***Da li sam ikada rekao za neko poteno drvo: evo visokog drveta?Nisam, jer pazim ta govorim.Ako je pravo drvo, nije visoko, ve veliko, i kad je na dnuambisa.Veliko ima dubinu, zato to raste iz sebe. Visoko mi je sumnjivo,zato to raste iz drugih.Da li sam ikada rekao: ovo je velika istina? Ne, jedino samrekao: ovo je veliko pitanje.Da li sam ikada rekao: ovo je veliki ivot? Ne, jedino samrekao: ovo je velika igra.eleo sam, u stvari, da tu, gde izvire voda, proverim da li tozaista iz samog zemljinog ela izranja lik devojice.Umesto slike i ponora, ekala me je ona. iva. I vrlo stvarna.Da, to je velika igra.

Siao sam do izvora. Devojica se prenula kao da vidi avet.Napokon ste se rodili, ree i pokaza rukom na moje lice uvodi. Ve danima vas tu nalazim.I ja sam stajao zbunjen. Ona je videla mene, ja sam video nju.Znai da se mi zajedno, na istom mestu stvaramo, iz mozga oveplanine.Zemlja nas zajedno misli.Nisam bio uobraen kao neki deaci u petnaestoj godini ipoteno sam priznao da je to za mene teko inerazumljivo.Ona se neveto osmehnu: Pobrkali smo snove. Sad emo sezameniti.Vi meni vratite mene, ja u vam vratiti vas.***Gledao sam taj izvor, pitom i neizbrisiv, kako se veno podmlauje,jer slobodan je od vremena.I nisam znao ta u. Ta voda se ponaala kao da ima razum.I da je ivo bie.Seo sam kraj devojice i uzeo je za ruku. Dugo smo tako utali.Jer slutili smo oboje u svojoj neukosti da ovo ipak nije nikakavsluajan susret.I da smo, ma kuda poli, morali stii ba ovamo.Da presvuemo krljuti i poupamo perje, skinemo s ela rogove,smrskamo oklop larve i izujemo kopita.Da odbacimo plua. Odreknemo se krga. Da odseemo pipke. Daprokljuvimo jaje.Da otklonimo sve suvino.***Popodne sam joj rekao: Ne vidim bolji nain da se ovo razjasni,nego da zaronimo i u vodi obuemo svako sebe na sebe.Ona izvue ruku: Strano ste me umorili. Odjednom sam u sebi

i zasiena i eljna.Ovo je neto meke i belje od svakog vajanja, pa ipak na duiostavlja brazgotine i plikove.


3/4

ta vi znate o ljubavi?Govorila je glasom od kojeg bi se istopili kamenje i metal utean, umiljat vetar. Odmakoh se od nje.Gledao sam u ume to silaze u stadima, sa isplaenimliem, oednele od jare.Ne znam da li sam drhtao od stida ili slutnje.Stvarno, ta sam ja znao u petnaestoj o ljubavi?

***Shvatih da je devojica od mene oekivala da neto prviuinim.I zbilja, sve sam probao. Pleo sam mree od trave, lovio njenlik udicom, gnjurao u njega i srkao ga usnama.Ponavljao sam, u stvari, to to sam inio danima. U sumrak,potpuno poraen, izbauljah na obalu.Rekao sam devojici: Ne znam da li sam ja onaj tamo u vodi iliovaj na obali.Gde sam, ako sam ovo, i gde, ako sam ono? Imam sve manje pametida ovo, to nas mui, prevodim i na govor.Jer i tu nisam naisto: da li govorim s vama, ili sapreslikaem?Ona mi prie i rukama skupi mi vodu s tela. Prinosila ih jelicu kao da njui svetlost.***

Dogaaju nam se, rekla je, nekakve vrste vida koje lie nabuenje.Moda smo mi te svetiljke u oknu horizonta, koje smo sebisamima ostavili da plamte, da ne lutamo u tami ako se budemovraali ovom trenutku iz vremena?I ovako je rekla:Moda pogreno itamo ono to nepogreivo i savrenojasno zapisujemo disanjem?Ova sveanost gibanja, to se u meni zbiva, lii na raanjehimne.Sve to postoji okolo, potuje taj in stvaranja, povlai se naprstima i ostavlja me na miru.Dosad sam bila: neto. Moda postajem: neko?Ova voda to izvire nije krvotok zemlje, ve zaista njen um.Moramo je nadmudriti.

***ta mogu ja da kaem o toplom oku izvora, tako sablasnopreistom i tako glatko gordom?Mirisalo je na neto deviansko i oporo. Na nedremanost igipkost.Tako se, valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrostdubine koja u sebi nosi neto jo dublje i davnije.Poskidali smo odeu i skoili u vodu.Vreme, za koje postoji izvesna nada da protie, umirilo se izgrualo u pogaenim pliacima.Ronili smo i traili.Sada nas je bilo etvoro: dve mree i dva tela. Njena je lovilamene, moja je lovila nju.***U prethodnim ivotima, to su mi se dogaali poslednjih danaaprila i prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam licenjene detinje due.Sad sam je dodirivao od tabana do kose i oseao, glatko, kako pomeni ostavlja svoj lelujavi rukopis.Na drugom kraju izvora devojica se grila obavijena koprenommoje treperave nenosti.Doplivao sam do nje, probio se kroz mreu i nainio telomkavez od zagrljaja.Mree su se zamrsile i pomeale niti. Umesto da nas ulove, mismo ulovili njih.I motali smo u vodi moju duu na njenu i njenu duu na moju. Iprvi put sam shvatio da je ovo, to inimo, mnogo vee odljubavi.Da plivamo kroz venost.***Taj dan i no smo proiveli oamueni od sebe. Hranili smo se

koljkama, divljim voem i disanjem.Nije se vie dogaalo da pobrkamo likove. Videli smo ih zajedno,zagrljene u vodi.


4/4

Drugoga dana, ujutro, siavi da se umijem, primetio sam danai obrazi tamo dole imaju bore na licu.Probudio sam devojicu. Bila je zabrinuta. Izgledaju mi,ree, kao da ocvetavaju.Treeg jutra su bili deset godina stariji.ta je to? ree devojica. Imam emajliran gr na iskrzalojusni. Svi pokreti mi raju. Kosa mi je osedela. To vene obim

mog prisustva.Ogledaemo se, rekoh, odsad u naim oima. U njima nitane stari.etvrtog dana su nas odozdo gledali starci sa naim crtamalica i naim detinjim osmehom.Devojica je plakala.Odveo sam je stazom sat hoda prema vrhu. Tu smo proveli no, jerizvor je mirisao na tiinu i smrt.Pokuah da je uteim, a i sebe sam teio.Zar nije predivno, rekoh, to se to, tamo dole, dogaa mimonas? Mrzovolje i bolesti. Svae. Brige. Ljubomora.Za samo etiri dana proiveli smo neto za ta je drugimapotreban izguvan ljudski vek.Od roenja do smrti ivimo mnoga vremena, koja neko neupuenita kao trenutke. Mi smo od trenutka stvorili svetlosnegodine.

***Verovatno sam rekao: Proli smo pored prolaznog iz predostroneblizine, nezaueni niim, nedotaknuti strahom,dosadom, tugom i venjenjem.Ona skloni sa ela kao pramiak kose malu nevidljivu misao iree: Siimo tamo.Sili smo petog jutra i nadneli se nad izvor. Utonuli smo unebo, ree devojica apatom. Obui u se u belo. Tako ubiti istija. Izgleda da smo umrli.Pokuah da se osmehnem, ali nije mi uspelo. Govorio sam zguvano:Ne, to su oni umrli. Mi i dalje postojimo.Njen glas je bio zagasit: Odluila sam da prestanem da se smejemi plaem. Izgleda da je smrt besmrtna. Vama to nita neznai, jer ste i dalje dete i u tome je nevolja.***

Drei se za ruke, ili smo neko vreme brzacima niz kanjon.Zatim smo se razdvojili.Ili smo kao dve obale. Ona desna. Ja leva. Umesto naihobraza, u vodi nije bilo niega osim neba.Nije se odslikao ni vor naglog rastanka, razvezan iza okuke,gde se potok rasplinuo.Ko zna kuda je pola. Ko zna kuda sam poao. Valjda sam i pourio.Ili je ona pourila.uo sam sve bre korake kako se udaljavaju.Okrenuo sam se, ipak, izlazei na proplanak. Videh je kakotri i zamie za borove.I da sam pokuao da se nasmejem ili zaplaem, ne bih to tadamogao, jer usne su me bolele, ispucale od vetra i mojihkoralnih zuba.***Vredi li se uputati u tumaenja stvari kojima nismo u stanjuda sagledamo obim?Milijarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitubudunost do nekih kristalnih vrhova nainjenih od elja.Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog uda koje se zove:nas dvoje.U izmaglici dalekog, ba kao i sad, ovako, spusti mi polakoglavu na neko sutranje rame i zagledaj se paljivo u plavebarice neba.Ako se ti ne pojavi, neko e umesto tebe ekati tamo da primii da prenese poruku.Ako se ja ne pojavim, neko e drugi produiti to to se zovebeskrajno.Veruj mi, poslednja ljubavi, nemogue je voleti poslednji put uvenosti.

Miroslav Mika Anti

Documents

Mreza / Miroslav Mika Antic