Marx-Engels- Communist Manifesto Serbian

КарлМаркс,ФридрихЕнгелс

Манифесткомунистичке

партије

e‐PublishedbyGeorgianSectionofComintern(SH)

2014

Манифест комунистичке парти ј е | 2

Предговор немачком издању од 1872

"Савез комуниста", међународно радничко удружење, које јепод тадашњим приликама, разуме се, могло бити само тајно, на-ложио је потписан, на конгресу одржаном у Лондону у новембру

1847, да саставе за јавност опширан теоретски и практичан про-грам партије. Тако је настао следећи Манифест, чији је рукописпослат у Лондон у штампу неколико недеља пред фебруарску

револуцију. Објављен прво на немачком, био је на том језикуштампан најмање у дванаест разних издања у Немачкој, Ен-глеској и Америци. На енглеском језику објављен је први пут

1850 у Лондону у "Ред Републицан" ("Црвеном републиканцу"),у преводу мис Хелен Макфарлен, а 1871 бар у три разна преводау Америци. На француском језику прво у Паризу, пред сам Јун-

ски устанак од 1848, а недавно у њујоршком "Ле Социјалисте"("Социјалист"). Нови превод припрема се. На пољском у Лондо-ну, кратко време после првог немачког издања. На руском у Же-

неви, шездесетих година.На дански је исто тако био преведенубрзо после свог излажења.

Мада су се за последњих 08:05 година прилике много изме-ниле, општа нечела која су изложена у овом Манифесту остају иданас још углавном потпуно тачна. Понешто би имало да се по-

прави овде-онде. Практично примена овиг начела, како тообјашњава сам Манифест, зависиће свугде иу свако доба од ис-торијски датих околности, те се зато никако не придаје неки по-

себан значај револуционарним мерама које се предлажу на крајуодељка ИИ. То би место данас у многом погледу друкчије гласи-

ло. Узимајући у обзир огромни развитак крупне индустрије запоследњих 08:05 година и паралелни напредак партијске орга-низације радничке класе, узимајући у обзир практична иску-

Манифе ст комунистичке парти ј е | 3

ства, прво фебруарске револуције, а још више Париске комуне,када је прилетеријат први пут држао политичку власт за два ме-

сеца, тај је програм данас местимично застарео. Нарочито је КО-НУН пружила доказ да "радничка класа не може једноставноприсвојити готову државну машину и ставити је у покрет за

своје сопствене циљеве". (Види "Грађански рат у Француској.Адреса Генералног већа Међународног радничког удружења",немачко издање, стр. 19, где се ова мисао опширније разлаже.)

Даље се по себи разуме да је критика социјалистичке литературеза данас мањкава, јер досеже само до 1847 ; а исто тако да су на-помене о ставу комуниста према разним опозиционим партија-

ма (ИВ одељак), иако су у основним потезима и данас још тачне,ипак у појединостима данас већ зато застареле што се политич-ки положајиз основа изменио и што је историјски развитак изб-

рисао из живота већину тамо набројаних партија.Међутим, Манифест је историјски докуменат, и ми себи ви-

ше не придајемо право да на њему ма шта мењамо. Можда ће не-

ко касније издање изаћи са уводом који ће премостити рас-тојање од 1847 до данас. Ово издање дошло је за нас сувише нео-чекивано да би смо нашли времена за то.

Карл Маркс. Фридрих ЕнгелсЛондон, 24. јуна 1872.


Предговор руском издању од 1882

Прво руско издање "Манифеста комунистичке партије" упреводу Бакуњиновом изашло је почетком шездесетих година уштампарији "Колокола". Запад је тада у руском издању Манифе-

ста могао да гледа само литерарни куриозум. Данас би таквосхватање било немогуће.

Какав је ограничени простор у оно време (децембра 1847)још заузимао пролетерски покрет, најјасније показује завршна

глава Манифеста: Став комуниста према разним опозиционимпартијама у разним земљама. Ту недостају управо — Русија и

Сједињене Државе. Било је то време када је Русија била по-следња велика резерва целокупне европске реакције; када суСједињене Државе усисавале усељавањем сувишак снаге европс-

ког пролетеријата. Обе земље снабдевале су Европу сировинамаи биле су у исто време тржишта на којима је Европа продаваласвоје индустријске производе. Обе земље су тада биле дакле на

овај или онај начин стубови постојећег европског поретка.

Како је данас друкчије! Баш су европски усељеници омо-гућили Северној Америци да развије џиновску пољопривреднупроизводњу, чија конкуренција из темеља потреса европску

земљишну својину — малу и велику. Осим тога имиграција јеомогућила Сједињеним Државама да искористе своје огромнеиндустријске помоћне изворе с таквом енергијом иу таквим раз-

мерама, да то ускоро мора сломити досадашњи индустријскимонопол западне Европе, а нарочито Енглеске. Обе околности

имају обратно револуционарно дејство на саму Америку. Мала исредња земљишна својина фармера, основица целог политичкогуређења, постепено подлеже конкуренцији џиновских фарма; у


исто време развија се по први пут у индустријским областима

масовни пролетеријат и баснословна концентрација капитала.

А Русија! За време револуције од 1848-49 нису само Европ-

ски владари него и европски буржуји налазили у руској интер-

венцији једини спас од тек пробуђеног пролетеријата. Цар је био

проглашен за шефа европске реакције. Данас је он ратни за-

робљеник револуције у Гаћина, а Русија је претстража револу-

ционарне акције у Европи.

Комунистички манифест имао је за задатак да прогласи не-

избежно претстојеће расуло модерне буржоаске својине. А у Ру-

сији, наспрам брзог цветања капиталистичке шпекулације и тек

започетог развитка буржоаске земљишне својине, налазимо ви-

ше од половине земље у рукама заједничког сељачког поседа.

Сада се пита: Може ли руска обшчина, тај макар и јако поткопа-

ни облик прастарог заједничког земљишног поседа, прећи непо-

средно у виши облик комунистичке заједничке својине? Или,

мора ли она напротив пре тога проћи исти процес распадања

који сачињава историјски развитак Запада?

Једини одговор који је данас могуће дати на то јесте овај:

постане ли руска револуција сигнал за пролетерску револуцију

на Западу, тако да једна другу допуњују, онда може садашња ру-

ска заједничка земљишна својина послужити као полазна тачка

комунистичког развитка.

Карл Маркс. Фридрих Енгелс.

Лондон, 21. јануар 1882.


Предговор немачком издању од 1883

Предговор овом издању морам на жалост сам потписати.

Маркс, човек коме целокупна радничка класа Европе и Америке

дугује више но иком другом, — Маркс лежи у гробљу на Хајгету

и на његовом гробу већ расте прва трава, После његове смрти не

може више уопште бити говора о преради или допњавању Ма-

нифеста. У толико више сматрам потребним да овде још једном

изричито утврдим следеће.

Основна мисао која се провлачи кроз Манифест: да економ-

ска производња и из ње нужно настала друштвена структура

сваке историјске епохе сачињава основицу за политичку и инте-

лектуалну историју те епохе; да је према томе (од распадања

прастаре заједничке својине земље) читава историја била исто-

рија класних борби, борби између експлоатисаних и експлоата-

торских, између потчињених и владајућих класа на различитим

ступњевима развитка; али да је та борба достигла такав степен

на коме се експлоатисана и угњетена класа (пролетеријат) више

не може ослободити од класе која њу експлоатише и угњетава

(од буржоазије), а да у исто време занавек не ослободи цело

друштво од експлоатације, угњетавања и класних борби — ова

основна мисао припада једино и искључиво Марксу.

Ја сам то већ често рекао; али је баш сад потребно да то стоји

испред Манифеста.

Фридрих Енгелс.

Лондон, 28. јануар 1883.


Из предговора немачком издању од 1890

Манифест је имао свој сопствени животни пут. У часу кадасе појавио, био је са одушевљењем поздрављен од тадашње јошмалобројне претстража научног социјализма (како то доказују

преводи наведени у првом предговору), а онда га је потиснула упозадину реакција која је отпочела са поразом париских радни-ка у јуну 1848, док није коначно "правно" био поражен осудом

келнских комуниста у новембру 1852. С нестанком радничкогпокрета са јавне позорнице, који датира од фебруарске револу-ције, ступио је и Манифест у позадину.

Када је европска радничка класа опет довољно ојачала занови напад на власт владајућих класа, настало је Међународно

радничко удружење. Оно је имало за циљ да целокупно борбенорадништво Европе и Америке слије у једну велику војску. Затооно није могло да пође од начела изнетих у Манифесту. Оно је

морало имати програм који није затварало врата енглескимтрејдјуниорима, француским, белгијским, италијанским и шпа-ниским прудонистима и немачким ласаловцима. Тај програм —

образложење уз статут Интернационале — саставио је Маркс намајсторски начин, што су му признали чак и Бакуњин и анар-хисти. За коначну победу поставака изнетих у Манифесту Маркс

се ослонио једино на интелектуални развитак радничке класе,који је морао резултирати из уједињене акције и дискусије. До-гађаји и обрти у борби против капитала, порази још више него

победе, нису могли а да борцима не учине јасним слабости њи-хових дотадашњих лекова за све болести а њихове главе присту-

пачнијим за темељно разумевање правих услова еманципацијерадника. И Маркс је имао право. Радничка класа од 1874, када јеИтернационала распуштена, била је сасвим друкчија него што је


била 1864 приликом њеног оснивања. Прудонизам у романскимземљама, специфично ласаловство у Немачкој беху у изуми-

рању, па су и тадашњи архиконзервативни енглески трејдјунио-ри лагано дошли дотле да је 1887 председник њиховог конгресау Свенсију могао да каже у њихово име: "Континентални соција-

лизам престао је за нас да буде страшан". Али континенталнисоцијализам био је већ 1887 готово још само она теорија коју јеобјавио Манифест. И тако историја Манифеста до озвесног сте-

пена одржава историју модерног радничког покрета од 1848 на-овамо. Сада је Манифест несумњиво најраширенији, најинтер-националнији производ целокупне социјалистичке литературе,

заједнички програм многих милиона радника свих земаља одСибира до Калифорније.

Па ипак, у време кад је изашао, ми га не бисмо смели назва-ти социјалистичким манифестом. Под социјалистима су се 1847разумевао две врсте људи. С једне стране присталице разних,

утопистичких система, специјално Овенисти у Енглеској и фу-ријеристи у Француској, а ти су тада већ били спали на чисте сек-те у изумирању. С друге стране најразличнији социјални надри-

лекари који су хтели да друштвене невоље отклоне разним над-дрилекаријама и крпарењем, а да то ни најмање не заболи капи-тал и профит. У оба случаја: људи који су стајали изван раднич-

ког покрета и који су напротив ослонац тражили код "образова-них класа". Насупрот томе, онај део радника који је, уверен у не-довољност самих политичких преврата, тражио је темељан пре-

ображај друштва, тај се део тада називао комунистичким. Био јето сиров, само инстиктиван, каткад и нешто груб комунизам,

али је био довољно силан да роди два система утопијског кому-низма, у Француској "икарски" комунизам Кабе, ау НемачкојВајтинглов. Социјализам је 1847 значио буржоаски покрет, ко-


мунизам — раднички покрет. Социјализам је, бар на континен-ту, био способан за салон,

Комунизам сипротно од тога. Па пошто смо већ тада били

сасвим одкучно мишљења да "ослобођење радника мора битидело саме радничке класе", нисмо се ниједног часка могки дво-умити које име да узмемо. И одонда нам није никада пало на па-

мет да га одбацимо.

"Пролетери свих земаља, уједините се!" Мали је био број

гласова који су одговорили када смо овај покличпустили у свет,има од тофа већ 42 године, уочи прве париске револуције у којојје пролетеријат оступио са сопственим захтевима. Али 28 сеп-

тембра 1864 ујединили су се пролетери већине западноев-ропслиј земаља у славно Међународно радничко удружење. Са-

ма Интернационала живела је остима само девет година. Али дањоме засновани вечити савез пролетера свих земаља још живи,и живи снажније но икада, о томе ништа не сведочи боље него

баш данашњи дан. Јер данас, кад пишем ове редове, држи ев-ропски и амерички пролетеријат смотру својих по први пут мо-билисаних борбених снага, мобилисаних као једна војска, под

једном заставом, и за један најближи циљ: за законско утврђи-вање осмочасовног радног дана, који је прогласио још женевскиконгрес интернационале 1866, а поново париски раднички кон-

грес 1889. Призор данашњег дана отвориће капиталистима и ве-лепоседници свих земаља очи — да су данас пролетери свих зе-маља доиста уједињени.

Кад би само Маркс стајао поред мене да то гледа својим очи-

ма!

Ф. Енгелс

Лондон, 1. маја 1890.

Манифест комунистичке парти ј е | 1 0

Из предговора енглеском издању од 1888

Угушивање париског јунског устанка од 1848 — те прве ве-лике битке између пролетеријата и буржоазије — опет је привре-мено гурнуло у позадину друштвене и политичке тежње раднич-

ке класе Европе. Отада се борба за превласт, опет као у времепре Фебруарске револуције, одиграла само између различитихгрупа поседничке класе; радничка класа била је ограничена на

борбу за слободу политичког делања и на положај крајње левогкрила радикалних елемената средњег сталежа. Тамо где су само-стални пролетерски покрети продужили да дају знака живота од

себе, били су немилосрдно угушивани. Тако је пруска полицијаушла у траг Централном комитету Савеза комуниста, који је он-да имао седиште у Келну. Чланови су били похапшени и после

притвора од 18 месеци изведени су пред суд 1852. Овај чувени"Келнски комунистички процес" трајао је од 4. октобра до 12. но-вембра; седморица ухапшених осуђени су на тешку тамницу 3-6

година. Одмах после ове пресуде, преостали чланови су формал-но растурили Савез. Што се тичке Манифеста, изгледало је да јеод тада био осуђен да падне у заборав.

Кад је европска радничка класа опет била накупила довољ-но снаге за нов напад на владајућу класу, створено је Међуна-

родно радничко удружење. Али то удружење, које је било осно-вано изричито у сврху да сав борбени пролетеријат Европе иАмерике слије у једну јединствену заједницу, није могло одмах

да прокламује начела изложена у Манифесту. Интернационалаје морала имати програм довољно широк да би могао бити при-

хватљив за енглеске тредјунионе, фарнцуске, белгијске, ита-лијанске и шпанске присталице Прудона и за ласаловце у Не-мачкој. Маркс, који је тај програм саставио на задовољство свих


странака, имао је пуно поверење у интелектуални развитак рад-ничке класе, развитак који је морао доћи као резултат повеза-

ности акције и дискусије. Догађаји и мене у борби против капи-тала, порази још више него победе, нису могли проћи а да у љу-дима не створе свест о слабости разних њихових омиљених

надрилекарија и да не прокрче пут ка потпуном разумевању ст-варних претпоставки еманципације радничке класе. И Маркс јеимао право. Када се 1874. године Интернационала распала, она

је раднике оставила већ у сасвим друкчијем сатњу него што јебило оно у коме их је 1864. при своме оснивању затекла. Прудо-низам у Француској, ласаловство у Немачкој беху у изумирању,

аи конзервативни енглески тредјуниони, мада су већином већодавно били прекинули везу са Интернационалом, постепено сусе приближили тачки, када је њихов председник пеошле године

у Свенсију могао у њихово име да каже: "Континентални соција-лизам престао је за нас да буде страшан ". Доиста, начела Мани-феста знатно су била напредовала међу радницима свих земаља.

На тај је начин сам Манифест опет ступио напред. Њемачкитекст био је од 1850. више пута наново штампан у Швајцарској,

Енглеској и Америци. Године 1872. био је преведен на енглески,и то у Њујорку, где је превод био објављен у "Њоодхулл андЦлафлин 'с Њеекли". На основу овог енглеског превода из-

грађен је и један француски у "Ле Социалисте" у Њујорку. Отадасу у Америци изашла још најмање два енглеска превода, вишеили мање унакажена, од којих је један прештампан у Енглеској.

Први руски превод, који је направио Бакуњин, био је отприликеоко 1863. издат у Женеви у штампарији Херценовог "Колокола",

а друго издње направила је 1882, такође у Женеви, херојска ВераЗасулич. Ново данско издање налази се у "СоциалдемократискБиблиотхек", Копенхаген 1885; нов француски превод у "Ле Со-

Манифе ст комунистичке парти ј е | 1 2

циалисте", Париз 1886. После овог спремљен је један шпанскипревод, који је 1886. објављен у Мадриду. Број немачких нових

издања не да се тачно навести, било их је најмање дванаест. Пре-вод на јерменски, који је пре неколико месеци требало да изађеу Цариграду, није угледао света, јер издавач, како ми је речено,

није имао храбрости да изда књигу на којој је стајало Марксовоиме, док је преводилац одбијао да је означи као своје дело . Одаљим преводима на друге језике ја сам истина чуо, али их ни-

сам имао пред очима. Тако се у историји Манифеста огледа у ве-ликој мери историја модерног радничког покрета; данас је оннесумњиво најраширеније, најинтернационалније дело целе со-

цијалистичке литературе, општи програм који признају мили-они радника од Сибира до Калифорније.

Па ипак, када смо га писали, ми не бисмо могли да га назо-вемо социјалистичким манифестом. 1847. године под социјалис-тима су с једне стране разумеване присталице разних утопис-

тичких система: Овенисти у Енглеској, фуријеристи у Францу-ској, који су се већ били срозали на просте секте које су постепе-но умирале; с друге стране, наразноликији социјални надридок-

тора који су, без икакве опасности по капитал и профит, обећа-вали да разним крпаријама отклоне свакојака друштвена зла.Беху то у оба случаја људи који су стајали изван радничког по-

крета и који су ослонац, напротив, тражили код "образованих"класа. Онај део радничке класе који се уверио у недовољностчисто политичких преврата и који је захтевао потпуни преобра-

жај друштва, тај се део у оно време називао комунистичким. Би-ла је то још сирова, груба, чисто инстиктивна врста комунизма;

али он је погађао кардиналну тачку и био је у радничкој класидовољно силан да роди утопијски комунизам, у Француској Ка-беов, ау Немачкој Вајтлингов. Тако је даклњ 1847. године соција-


лизам био покрет средњег сталежа, а комунизам покрет раднич-ке класе. Социјализам је, бар на континенту, био "способан за

салон"; комунизам управо супротно. Па пошто смо од самог по-четка ми били мишљења да "ослобођење радничке класе морабити дело саме радничке класе", то није могло бити никакве

сумње које смо од два имена морали изабрати. Штавише, одон-да нам никад ни на памет није пало да се одрекнемо од њега.

Мада је Манифест заједничко дело нас двојице, ипак се сма-трам обавезним да утврдим да основна мисао, која чини његову

срж, припада Марксу. Та је мисао у овоме: да у свакој исто-ријској епохи владајући начин привреде производње и разменеи друштвена структура која нужно из ње произлази чине осно-

вицу на којој се изграђује политичка и интелектуална историјате епохе и помоћу које се ова једино може објаснити; да је, прематоме, цела историја човечанства (од укидања примитивног ро-

довског поретка са његовом заједничком својином земље) билаисторија класних борби, борби између експлотатора и експлоа-тисаних, владајућих и потчињених класа; да историја тих клас-

них борби представља један ред у развитку, и да је у томе редусада достигнут степен укоме експлоатисана и угњетана класа —пролетеријат — не може да постигне своје ослобађање испод јар-

ма експлоататорске и владајуће класе — буржоазије — а да у истовреме не ослободи 01:00 занавек цело друштво од сваке експло-атације и сваког угњетавања, од свих класних разлика и класних

борби.

Овој мисли, која је по моме мишљењу, позвана да историјс-ку науку поведе истом и онаквом напретку каквом је Дарвинова

теорија повела природне науке — овој мисли смо се обојица би-ли постепено приближили већ неколико година пре 1845. Коли-ко сам ја у томе правцу био самостално напредовао, најбоље по-


казује мој Положај радничке класе у Енглеској. Али када сам сеу пролеће 1845. опет нашао са Марксом у Брислу, он је њу већ

био потпуно израдио и изложио ми је речима које су биле готовоисто тако јасне као и оне којима сам је ја горе сажето изразио.

Фридрих Енгелс

Лондон, 30. јануара 1888.


Предговор пољском издању од 1892

Чињеница да је потребно ново пољско издање Комунистич-ког манифеста даје повода за различита разматрања.

Прво треба уочити да је Манифест у новије време донеклепостао мерило за развитак крупне индустрије на европском коп-

ну. У истој мери у којој се у некој земљи шири крупна индус-трија, расте међу радницима исте земље и жеља за раз-јашњењем њиховог положаја као радничке класе према посед-

ничким класама, шири се међу њима социјалистички покрет иповећава се тражња за Манифестом. Тако се по броју примеракаМанифеста, растурених у некој земљи, са прилично тачности

може измерити не само стање радничког покрета него и степенразвитка крупне индустрије у тој земљи.

Према томе, ново пољско издање означава одлучан напре-

дак пољске индустрије. А да је тога напретка било за ових десетгодина од последњег издања, не може бити никакве сумње. Ру-ска Пољска, Конгресна Пољска, постала је великом индустријс-

ком облашћу руског царства. Док је руска крупна индустријаместимично разбацана — део у Финском заливу, део у центру(Москва и Владимир), део на Црном и Азовском Мору, а остали

по другим странама — пољска је индустрија збијена на сразмер-но малом простору и ужива предности и незгоде тога. Предно-сти су увидели конкурентски руски фабриканти када су тражили

заштитне царине према Пољској, упркос својој ватреној жељида Пољаке претворе у Русе. А незгоде — за пољске фабриканте уруску владу-показују се у брзом ширењу социјалистичких идеја

међу пољским радницима иу увећаној тражњи за Манифестом.

Брзи развитак пољске индустрије, која је прешла руској пре-ко главе, представља са своје стране нови доказ за неуништиву


животну снагу пољског народа и нову гаранцију његове пред-стојеће националне обнове. А обнова једне независне јаке

Пољске јесте ствар која се не тиче само Пољака него и свих нас.Искрена међународна сарадња европских нација могућа је самоако свака нација буде потпуно аутономна у својој кући. Револу-

ција од 1848, која је, под пролетерском заставом, напослеткупустила пролетерске борце да само свеш посао буржоазије, ост-варила је преко извршилаца њеног тестамента Луја Бонапарте и

Бизмарка независност Италије, Немачке и Мађарске; алиПољска, која је од 1792. урадила за револуцију више него све оветри земље заједно, та Пољска је била препуштена самој себи ка-

да је 1863. подлегла десет пута већој руској сили. Племство нијемогло ни да одржи ни да поврати независност Пољске; буржоа-зија је према њој данас у најмању руку равнодушна. Па ипак је

она неопходна за складну сарадњу европских нација. Њу можеизвојевати само млади пољски пролетеријат, и она је сигурна уњеговим рукама. Јер радницима целе Европе независност

Пољске потребна је исто толико колико и самим пољским рад-ницима.

Ф. Енгелс

Лондон, 10. фебруара 1892.


Италијанском читаоцу

Објављивање Манифеста комунистичке парије пало је, мо-

же се рећи, тачно на дан револуција у Милану и Берлину, 18.марта 1848, које представљају успон двеју нација у центру — с

једне стане европског копна, ас друге, Средоземља; двеју нацијакоје су до тог времена биле слабљене територијалном расцепка-ношћу и унутрашњим размирицама, те су зато доспеле под туђу

власт. Док је Италија била потчињена аустријском цару, Немач-ка, иако не тако непосредно, морала је да подноси не мањеосетни јарам цара свих Руса. Последице 18. марта 1848. до 1871.

обновљене иу извесној мери биле су враћене себи, то се догоди-ло, како је рекао Карл Маркс, зато што су исти људи који су угу-шили револуцију од 1848, после, против своје воље, постали из-

вршиоци њеног тестамента.

Та је револуција свугде била део радничке класе; радничкакласа је била она која је подизала барикаде и залагала животе.Само су радници Париза, када су оборили владу, имали изрази-

ту намеру да оборе власт буржоазије. Али ма колико да су билисвесни неизбежног антагонизма који је постојао између њиховекласе и буржоазије, ни привредни напредак земље ни духовни

развитак француских радничких маса нису били достигли онајстепен који би омогућио преображај друштва. Зато је у крајњемисходу плодове револуције покупила капиталистичка класа. У

другим земљама, у Италији, Немачкој, Аустрији, радници у ос-нови нису урадили ништа друго осим то да су довели буржоазију

на власт. Али ни у једној земљи владавина буржоазије није мо-гућа без националне независности, Револуција од 1848. моралаје да повуче за собом јединство и независност оних нација које


их дотле нису имале: Италије, Немачке, Мађарске, Пољска ћедоћи за њима у своје време.

Ако, дакле, револуција од 1848. и није била социјалистичкареволуција, она је ипак утрла пут и припремила терен за њу. С

подстреком који је буржоаски режим у сима земљама дао круп-ној индустрији створио је он за последњих 45 година свудабројан, снажан и моћан пролетеријат; он је тако, да употребим

један израз из Манифеста, родио свог сопственог гробара. Безуспостављања независности и јединства сваке нације не би семогло извести ни међународно уједнињење пролетеријата, ни

мирна, разумна сарадња тих нација за постизање заједничкихциљева. Нека когод покуша да замисли заједничко међународно

иступање италијанских, мађарских, немачких, пољских и рускихрадника под политичким условима доба пре 1848!

Тако битке из 1848. нису биле узалудне; исто тако није про-шло узалуд ових 45 година које нас одвајају од оне револуцио-нарне етапе. Плодови сазревају, и све што желим јесте да

објављивање овог италијанског превода буде добар знак за побе-ду италијанског пролетеријата, као што је објављивање ориги-нала било за међународну револуцију.

Манифест одаје пуни признање револуционарној улози коју

је капитализам одиграо у прошлости. Италија је била прва капи-талистичка нација. Завршетак феудалног средњег века и зорумодерне капиталистичке ере обележава један грандиозни лик:

то је Италијан, Данте, истовремено последњи песник средњег ипрви песник новог доба. Сада, као и 1300, настаје једна нова ис-торијска ера. Да ли ће нам Италија поклонити новог Дантеа који

ће објавити час рођења ове нове, пролетерске ере?

Фридрих Енгелс

Лондон, 1. фебруара 1893.


Манифест комунистичке партије

Баук кружи Европом — баук комунизма. Све силе старе Ев-ропе сјединиле су се у свету хајку против тог баука, римски папа

и руски цар, Метерних и Гизо, француски радикали и Њемачкиполицајци.

Где је она опозициона партија коју њени противници на

власти нису извикали као комунистичку, где је она опозиционапартија која није напреднијим опозиционарима као и својим ре-акционарним противницима вратила натраг у лице прекор који

их је имао жигосати као комунисте?Из ове чињенице излазе две ствари.Све европске силе већ признају комунизам као силу, отворе-

но излаже своја схватања, своје циљеве, своје тежње, те да при-чама о бауку комунизма противставе манифест саме партије.

У ту сврху састали су се у Лондону комунисти најразличи-

тијих народности и саставили следећи Манифест, који сеобјављује на енглеском, француском, фламанском и данскомјезику.


I. Буржуји и пролетери

Историја сваког досадашњег друштва јесте историја класнихборби. Слободни човек и роб, патрициј и плебејац, барон и кмет,

еснафски мајстор и калфа, укратко — угњетач и угњетени стаја-ли су један према другом у сталној супротности, водили непре-кидну, час скривену час отворену борбу, борбу која се увек завр-

шавала револуционарним преображајем целог друштва илизајеничком пропашћу класа које су се бориле.

У ранијим историјским епохама налазимо скоро свугде пот-пуну поделу друштва на различите сталеже, многоструко степе-

новање друштвених положаја. У старом Риму имамо патриције,витезове, плебејце, робове; у Средњем веку феудалне господаре,вазале, еснафске мајсторе, калфе, кметове, а уз то још готово у

свакој од тих класа опет посебне степене.

Модерно буржоаско друштво, које је произишло из пропас-ти феудалног друштва, није укинуло класне супротности. Оно јеставило само нове класе, нове услове угњетавања, нове облике

борбе на место старих.

Али наша епоха, епоха буржоазије, одликује се тиме што јеупростила класне супротности. Цело се друштво све више и ви-ше цепа на два велика непријатељска табора, на две велике кла-

се које стоје непосредно једна наспрам друге — буржоазију ипролетеријат.

Из редова кметова Средњег века изашли су слободни ста-новници првих градова; из тог варошког становништва развили

су се први елементи буржоазије.

Откриће Америке, откриће морког пута око Африке створи-ли су нов терен буржоазији која се уздизала. Источноиндијско икинеско тржиште, колонизација Америке, размена са колонија-


ма, умножавање средтава за размену и роба уопште, дали су тр-говини, бродарству и индустријидотле невиђени полет, ас тиме

су убрзали развитак револуционарног елемента у пропадајућемфеудалном друштву.

Дотадашњи феудални или еснафски начин рада индустријеније више достизао за тражњу која је расла са новим тржишти-ма. На његово место дошла је мануфактура. Еснафске мајсторе

потиснуо је индустријски средни сталеж; подела рада измеђуразличитих корпорација ишчеза пред поделом рада у поје-диначној радионици.

Но тржишат су једнако расла, тражња је бивала све већа. Ви-

ше ни мануфактура није била довољна. Тада су пара и машинереволуционисале индустријску производњу. На место мануфак-туре дошла је модерна круона индустрија, на место индустријс-

ког средњег сталежа дошли су индустријски милионари, руково-диоци читавих индустријских армија, модерни буржуји.

Крупна индустрија створила је светско тржиште, које је билоприпремљено открићем Америке. Светско тржиште неизмерноје развило трговину, бродарство, копнени саобраћај. Овај је раз-

витак опет још више раширио индустрију, ау истој мери у којојсе ширила индустрија, трговина, бродарство и железнице, у ис-

тој мери се развијала буржоазија, увећавала своје капитале ипотискивала у позадину све класе које је завештао Средњи век.

Тако ми видимо како је сама модерна буржоазија производдугог тока развитка, низа преврата у начину производње и раз-мене.

Сваки тај степен развитка буржоазије био је праћен одгова-

рајућим политичким успехом. Она је била угњетени сталеж подвлашћу феудалних господара, наоружана и самоуправна зајед-ница у комуни, овамо независна градска република, онамо


трећи опорезовани сталеж монархије, затим у време мануфакту-ре притивтежа племству у сталешкој или апсолутној монархији,

уопште главна подлога великих монархија, док најзад, с постан-ком крупне индустрије и светског тржишта, није освојила у мо-дерној представничкој држави искључиву политичку власт. Мо-

дерна државна власт само је одбор који управља општим посло-вима целе буржоаске класе.

Буржоазија је у историји одиграла снажну револуционарнуулогу.

Где год је дошла на власт, буржоазија је разорила све феу-далне, патријархалне и идиличне односе. Она је немилосрдно

покидала шаролике феудалне везе које су човека везивале зањеговог природног претпостављеног, и није оствила између чо-века и човека никакву другу везу осим голог интереса, осим без-

душног "плаћања у готову". Она је у леденој води себичног рачу-на утопила свете дрхтаје побожног заноса, витешког оду-шевљења, малограђанске осећајности. Она је лично достојан-

ство претворила у прометну вредност и на место безбројних по-веља признатих и извојеваних слобода ставила једну бесавеснуслободу трговине. Она је, једном речи, на место експлоатације

прикривене верским и политичким илузијама ставила отворену,бесрамну, директну, сурову експлотацију.

Буржоазија је са свих дотада достојанствених професија, накоје се гледало са страхопоштовањем, скинула светитељски оре-

ол. Она је лекара, правника, свештеника, песника и научникапретворила у своје плаћене најамне раднике.

Буржоазија је са породичног односа здерала дирљиви сен-тиментални вео и свела га на чисто новчани однос.

Буржоазија је открила како је брутално испољавање снаге,због којега се реакција толико диви Средњем веку, налазило од-


говарајућу допуни у најмлитавијем дембелисању. Тек је она по-казала шта је људска делатност у стању да уради. Она је створи-

ла сасвим друкчија чуда него што су египатске пирамиде, рим-ски водоводи и горске катедрале, она је извела сасвим другачијепоходе него што су биле сеобе народа и крсташки ратови.

Буржоазија не може да постоји а да непрекидно не револу-ционише оруђа за производњу, дакле односе производње, падакле и целокупне друштвене односе. А свима ранијим индус-

тријским класама био је напротив први услов опстанка непро-мењено задржавање старог начина производње. Непрекиднипреврати у производњи, непрекидно потресање свих друштве-

них односа, вечна несигурност и кретање издвајају буржоаскуепоху према свима другима. Она раствара све чврсте, зарђале

односе са свима старинским представама и схватањима који ихпрате; сви нови односи застаревају пре но што могу да очврсну.Све што је чврсто и устаљено претвара се у дим, све што је свето

скрнави се, и људи најзад бивају присиљени да на свој животниположај, на своје међусобне односе погледају трезвеним очима.

Потреба за све раћоренијим тржиштима где ће продати

своје производе гони буржоазију преко целе земљине кугле.Свугде она мора да се угнези, свугде да се насели, свугде да ус-постави везе.

Буржоазија је експлоатацијом светског тржишта дала кос-мополитски карактер производњи и потрошњи свих земаља. Навелику жалост реакционара, она је извукла национално тло ис-

под ногу индустрије. Уништене су прастаре националне индус-трије и уништавају се свакодневно још увек. Потискују их нове

индустрије, које по цену живота више не прерађују домаће сиро-вине, већ сировине које долазе из најудаљенијих области, чијисе фабриканти не троше само у земљи, већ у исто време иу свима


деловима света. На место старих потреба, задовољаваних до-маћим производима, ступају нове које за своје задовољење тра-

же производе најдаљих земаља и климата. На место старе ло-калне и националне самодовољности и ограђености ступа свес-трани саобраћај, свестрана узајамна зависност нација. А како је

у материјалној тако је иу духовној производњи. Духовни произ-води поједних нација постају општим добром. Национална јед-ностраност и ограниченост постаје све више немогућа, а из мно-

гих националних и локалних књижевности ствара се светскакњижевност.

Брзим побољшањем свих орудја за производњу, бескрајно

олакшаним саобраћајем, буржоазија увлачи у цивилизацију све,па и најварварскије нације. Јевтине цене њених роба јесу тешка

артилерија којом она руши све кинеске зидове, којом она инајупорнију мржњу варвара против странаца присиљава на ка-питулацију. Она присиљава све нације да прихвате буржоаски

начин производње, ако неће да пропадну; она их присиљава дасаме код себе уведу такозвану цивилизацију, тј да постану бур-жуји.

Буржоазија је село потчинила господству града. Она је ство-рила огромне градове, она је силно увећала број градског стано-виштва према сеоском и тако знатан део становништва отела од

идиотизма сеоског живота. Као што је село учинила зависним одграда, тако је она варварске и полуварварске земље учинила за-висним од цивилозованих земаља, сељачке народе од буржо-

аских народа, Исток од Запада.

Буржоазија све више и више савлађује распарчаност сред-

става за производњу, поседа и становништва. Она је нагомилаластановништво, централизовала средства за производњу и кон-центрисала својину у мало руку. Нужна последица тога била је


политичка централизација. Независне, готово само савезом по-везане провинције с различитим интересима, законима, влада-

ма и царинама сабијене су у једну нацију, једну владу, један за-кон, један национални класни интерес, једну царинску границу.

Буржоазија је у својој једва стогодишњој класној владавини

створила масовније и колосалније производне снаге него свепрошле генерације заједно. Потчињавање прородних сила, ма-шинска производња, примена хемије у индустрији и земљо-

радњи, паробродарство, железнице, електрични телеграфи,претварање читавих делова света у оранице, претварање река упловне, читава становништва која су никла из земље — које је

раније столеће слутило да су такве производне снаге дремале укрилу друштвног рада! Видели смо дакле: средства за произ-

водњу и промет, на основици којих се изградила буржоазија,створена су у феудалном друштву. На извесном ступњу развиткатих средстава за производњу и промет, односи и којима је феу-

дално друштво производило и размењивало, феудална органи-зација пољопривреде и мануфактуре, једном речи — феудалниодноси својине нису више одговарали већ развијеним производ-

ним снагама. Они су морали бити раскинути, и били су раскину-ти.

На њихово место дошла је слободна конкуренција са њој

својственом друштвеном и политичком влашћу буржоаске кла-се.

Пред нашим очима врши се слично кретање. Буржоаски од-

носи производње и промета, буржоаски односи својине, модер-но буржоаско друштво, које је волшебнички изазвало тако сил-

на средства за производњу и промет, личи на чаробњака којивише не може да савлада подземне силе које је дозвао. Деце-нијама је историја индустрије и трговине само историја побуне


модерних производних снага против модерних односа произ-водње, против односа својине који су животни услови буржоа-

зије и њене владавине. Довољно је навести трговинске кризе,које својим периодичним понављањем све опасније угрожавајуопстанак читавог буржоаског друштва. У трговинским кризама

редовно се уништава велики део не само изграђених производа,него и већ створених производних снага. У кризама избијадруштвена епидемија која би свима ранијим епохама изгледала

као бесмислица — епидемија претеране производње. Друштво сенаједном налази бачено назад у стање тренутног варварства;глад, општи рат уништења изгледа као да су му пресекли све из-

воре животних средстава; индустрија, трговина изгледајууништене, а зашто? Зато што друштво има сувише цивилиза-ције, сувише животних средстава, сувише индустрије, сувише

трговине. Производне снаге које му стоје на располагању не слу-же више за унапређивање буржоаске цивилизације и буржо-аских односа својине; напротив, оне су постале одвише силне за

те односе, оне су њима закочене; а чим савладају ту закоченост,доводе читаво буржоаско друштво у неред, угрожавају опстанакбуржоаске својине. Буржоаски односи постали су преуски да би

се обухватили богатство које су створили. — Чиме буржоазијасавлађује кризе? Тиме што припрема свестраније и силније кри-

зе, а смањује средства за спречавање криза.

Оружје којим је буржоазија срушила феудализам окреће сесада против саме буржоазије.

Али бружоазија није само исковала оружје које јој доносисмрт; она је створила и људе који ће то оружје носити — модернераднике, пролетере.

У истој мери у којој се развија буржоазија, тј капитал, у истојмери развија се и пролетаријат, класа модерних радника, који


живе само дотле док налазе рада, и који само дотле налазе рададок њихов рад увећава капитал. Ти радници, који морају да се

продају на парче, јесу једнако изложени свима случајностимаконкуренције, свима колебањима тржишта.

Рад пролетера изгубио је распростирањем машина и поде-

лом рада сваки самостални карактер, ас тиме и сваку драж рад-ника. Он постаје прост додатак машини, од кога се тражи самопокрет руке који је најједноставнији, најјеноличнији и који се

најлакше научи. Зато се трошкови које радник проузрокује огра-ничавају скоро само на она животна средства која су му потреб-на за своје издржавање и за продужење своје расе. Међутим, це-

на неке робе, па дакле и рада, једнака је трошковима њене про-изводње. Због тога, што више не расте одвратност рада, то више

опада најамнина. И још више. Што више расте примена машинаи подела рада, то више расте и маса рада, било увећањем бројарадних часова, било увећањем рада који се захтева за неко

одређено време, убрзавањем хода машина итд

Модерна индустрија претворила је малу радионицу па-тријархалног мајстора у крупну фабрику индустријског капита-

листе. Масе радника, сатеране у фабрике, бивају организованепо војнички. Као прости војници индустрије они се стављају поднадзор читаве хијерархије индустријских подофицира и офици-

ра. Они нису само робови буржоаске класе, буржоаске државе,еих сваког дана и сваког сата поробљава машина, надзорник, ипре свега сам поједини буржуј који се бави производњом. Овај

деспотизам утолико је ситничавији, мрскији, утолико више иза-зива огорчење, утолико отвореније проглашава зарађивање каосвој једнини циљ.

Уколико ручни рад захтева мање умешаности и испољаваснаге, тј што се модерна индустрија више развија, то се више рад


мушкараца потискује радом жена и деце. За радничку класу ви-ше немају друштвене важности разлике у полу или старости.

Постоје још само радна орудја која према старости и полу проуз-рокују различите трошкове.

Кад је експлоатација радника од стране фабриканата већ то-лико завршена, да он добије у готову исплаћену надницу, на ње-га се обарају други делови буржоазије, кућевласник, бакалник,

зајмодавац на залоге итд

Досадашњи ситни средњи сталежи, ситни индустријалци,трговци и рентијери, занатлије и сељаци, све те класе срозавајусе у пролетеријат, делом тиме што њихов мали капитал није до-

вољан за вођење крупне индустрије, делом тиме што њиховаумешаност изгуби вредност услед нових начина производње. Та-ко се пролетеријат регрутује из свих класа становништва.

Пролетеријат пролази кроз више ступњева развитка. Њего-ва борба против буржоазије почиње његовим постанком.

У почетку се боре поједини радници, затим радници једне

фабрике, онда радници неке гране рада у једном месту противпојединог буржуја који их непосредно експлоатише. Они својенападе не управљају само против буржоаскиг односа произ-

водње, они их управљају и против самих орудја за производњу;они уништавају страну конкурентску робу, разбијају машине,пале фабрике, покушавају да поврате изгубљени положај среде-

вековног радника.

На томе ступњу радници сачињавају масу растурену по целој

земљи и расцепкану конкуренцијом. Масовније збијење радни-ка још није последица њиховог сопственог удруживања, већ по-

следица удруживања буржоазије, која ради постизања својихсопствених политичких циљева мора да стави у покрет целипролетаријат и привремено још може то да уради. На томе


ступњу, дакле, пролетаријат не води борбу против својих не-пријатеља, већ против непријатеља својих непријатеља, против

остатка апсолутне монархије, против велепоседника, против не-индустријских буржуја, малограђана. Тако је читаво историјскокретање концентрисано у рукама буржоазије; свака победа која

се тако извојује јесте победа буржоазије.

Али, с развитком индустрије не долази само до умножавањапролетеријата; он се збија у веће масе, његова снага расте и он јевише осећа. Интереси, животни услови у пролетеријату све се

више уједначују, јер машина све више утире разлике у раду, анадницу готово свуда обара на једнако ниски ниво. Растућа кон-куренција међу самом буржоазијом и трговинске кризе које оту-

да проистичу чине да најамнина радника постаје све колебљи-вија; све брже непрекидно побољшавање машина чини читавњихов животни положај све несигурнијим; сукоби између поје-

диначног радника и појединачног бур жуја све више добијају ка-рактер сукоба између двеју класа. Радници отпочињу да стварајукоалиције против буржуја; скупљају се за одржање своје најам-

нине. Они заснивају чак и трајна удружења, да би се снабделисредствима за случај бунта. Местимично, борба се претвара у по-буне.

С времена на време побеђују радници, али само пролазно.

Прави резултат њихове борбе није непосредни успех, него удру-живање радника које се све више шири. Томе помаже пораст са-обраћајних средстава, која производи крупна индустрија и која

доводе у везу раднике разних места. Потребна је, међутим, самовеза, па да се многе локалне борбе, које су свугде истог каракте-

ра, централизују у националну, у класну борбу. А свака класнаборба политичка је борба. Удруживање, за које су грађанимасредњег века с њиховим вициналним путевима били потребни


векови, модерни пролетери постижу са железницама за мало го-дина.

Ово организовање пролетера у класу, а тиме у политичку

партију, бива опет сваког тренутка разбијено конкуренцијоммеђу самим радницима. Али организација се рађа стално нано-во, јача, чвршћа, моћнија. Она борбом постиже признање поје-

диначних интереса радника у законској форми, искоришћујућипоцепаност у крилу саме буржоазије. Тако је била са законом удесеточасовном радном дану у Енглеској.

Сукоби међу класама старог друштва уопште многоструко

помажу развитак пролетаријата. Буржоазија се налази у непре-кидној борби: с почетка против аристократије; доцније противделова саме буржоазије, чији интереси долазе у противречност с

напретком индустрије; увек против буржоазије свих страних зе-маља. У свим тим борбама она је принуђена да апелује на проле-теријат, да тражи његову помоћ и да га тако увлачи у политички

покрет. Тако она сама додаје пролетеријату своје сопствене еле-менте образовања, тј пружа му оружје против саме себе.

Затим, као што смо видели, услед напретка индустрије чита-ви делови владајуће класе бивају бацани у пролетаријат или бар

угрожени у животним условима. И ови доводе пролетеријатумасу елемената образовања.

Напослетку, у време када се класна борба приближава ре-шењу, процес распадања у оквиру владајуће класе, у оквиру це-

лог друштва, узима тако жесток, тако оштар карактер да се једанмали део владајуће класе одриче ње и прикључује револуцио-

нарној класи, класи која у својим рукама носи будућност. И зато,као што је некад један део племства прешао на страну буржоа-зије, тако сада један део буржоазије прелази на страну пролете-


ријата, а нарочито један део буржуја-идеолога, који су се уздиг-ли до теоретског разумевања целокупног историјског кретања.

Од свих класа које данас стоје наспрам буржоазије само је

пролетаријат истински револуционарна класа. Остале класе рас-тројавају се и пропадају с развитком крупне индустрије, док јепролетаријат њен сопствени производ.

Средњи сталежи — ситни индустријалац, ситни трговац, за-натлија, сељак — сви се они боре против буржоазије да би обез-

бедили од пропасти свој опстанак као средњих сталежа.

Они, дакле, нису револуционарни, већ конзервативни. Онису, штавише, реакционарни, јер хоће да окрену натраг точак ис-торије. Ако су револуционарни, онда су то с обзиром на свој

предстојећи прелазак у пролетаријат, онда они не бране своје са-дашње већ своје будуће интересе, онда они напуштају своје соп-ствено становиште и стају на становиште пролетаријата.

Лумпенпролетеријат, та пасивна трулеж најдоњих слојева

старог друштва, биће делимично убачен у покрет пролетерскомреволуцијом, али ће се по читавом свом животном положају ра-дије дати поткупити за реакционарна роварења.

Животни услови старог друштва већ су уништени у живот-

ним условима пролетеријата. Пролетер нема својине; његов од-нос према жени и деци нема више ништа заједничко с буржоас-ким породичним односом; модерни индустријски рад, модерно

робовање капиталу, једнако у Енглеској као и Француској, уАмерици као у Немачкој, одузело му је сваки национални карак-тер. Закони, морал, религија за њега су само буржоаске предра-

суде иза којих се крију буржоаски интереси.

Све раније класе које су освајале власт за себе тежиле су дасвој извојевани животни положај осигурају тиме што су читаводруштво подвргавале условима свог начина присвајања. Проле-


тери могу да освоје друштвене производне снаге само тако акоукину свој сопстени досадашњи начин присвајања, а тиме и чи-

тав досадашњи начин присвајања. Пролетери немају ништасвоје што би осигурали, они морају да разоре сваку досадашњуприватну безбедност и проватном осигурања.

Сви досадашњи покрети били су покрети мањина или у ин-

тересу мањина. Пролетерски покрет је самостални покрет ог-ромне већине у интересу огромне већине. Пролетеријат, најни-

жи слој садашњег друштва, не може да се подигне, не може да сеусправи, а да се не баци у ваздух цела надградња слојева који са-чињавају званично друштво.

Борба пролетеријата против буржоазије с почетка је нацио-

нална по форми иако није то по садржини. Ралуме се да проле-теријат сваке земље мора прво да сврши са својом сопственомбуржоазијом.

Оцртавши најопштије фазе развитка пролетаријата, ми смопратили више или мање прикривени грађански рат у оквиру по-стојећег друштва ко оне та ке на који он избија у отворену рево-

луцију и пролетаријат насилним обарањем буржоазије заснивасвоју владавину.

Свако досадашње друштво почивало је, како смо видели, насупротности између угњетачких и угњетаваних класа. А да би

нека класа могла бити угњетавана, морају јој бити осигурани ус-лови у којима може бар да тавори свој ропски живот. Средњове-ковни кмет подигао се у кметству до члана комуне, као што се

ситни грађанин под јармом феудалног апсолутизма подигао добуржуја. Модерни радник, напротив, уместо да се подиже са на-

претком индустрије, сризава се све дубље испод услова својесопствене класе. Радник постаје паупер, а пауперизам се развијајош брже него становништво и богатство. Тиме јасно излази на


видело да је буржоазија неспособна да још дуже остане вла-дајућа класа друштва и да животне услове своје класе намеће

друштву као регулаторни закон. Она је неспособна да влада, јерје неспособна да свом робу осигура егзистенцију у самом њего-вом ропству, јер је присиљена да га сроза у положај у коме мора

да га храни, уместо да он њу храни. А друштво не може више даживи под њом, тј њен живот се више не подноси са друштвом.

Битни услов за опстанак и владавину буржоаске класе јесте

нагомилавање богатства у рукама приватних лица, образовањеи умножавање капитала. Услов капитала јесте најамни рад.Најамни рад почива искључиво на конкуренцији међу радници-

ма. Напредак индустрије, чији је слепи и неотпорни носилацбуржоазија, поставља на место изоловања радника путем конку-ренције њихово револуционарно уједињавање путем асоција-

ције. Тако развитак крупне индустрије извлачи испод ногу бур-жоазије саму основу на којој она производи и производе прис-ваја. Она пре свега производу свог сопственог гробара. Њена

пропаст и победа пролетаријата подједнако су неизбежне.


II. Пролетери и комунисти

У каквом односу стоје комунисти према пролетеримауопште?

Комунисти нису нека посебна партија према другим рад-ничким партијама.

Они немају никакве интересе одвојене од интереса целокуп-ног пролетаријата.

Они не постављају никакве посебне принципе у које би хте-ли да укалупе пролетерски покрет.

Комунисти се разликују од осталих прилетерских партијасам о тиме што, с једне стране, они у различитим националним

борбама пролетера утичу и спроводе заједничке, од национал-ности независне интересе целокупног пролетаријата, а, с другестране, тиме што они на различитим ступњевима развитка, кроз

које стално заступају интересе целокупног покрета.

Комунисти су, дакле, у пракси онај део радничких партијасвих земаља који је најодлучнији, који стално гура даље, они утеоријском погледу имају то преимућство над осталом масом

пролетаријата што разумеју услове, ток и опште резултате про-летерског покрета.

Најближи циљ комуниста јесте исти као и свих осталих про-летрских партија: формирање пролетаријата у класу, рушењебуржоаске владавине, освајање политичке власти од стране про-

летеријата.Теоријске поставке комуниста нипошто не почивају на

идејама, на начелима које је измислио или открио овај или онајпоправљач света.

Оне су само општи изрази стварних односа постојеће класнеборбе, историјског кретања које се врши пред нашим очима.


Укидање досадашњих односа својине није нешто што посебнокарактерише комунизам.

Сви односи својине били су подложни сталном историјском

смењивању, сталном историјском мењању.

Француска револуција, на пример, укинула је феудалнусвојину у корист буржоаске.

Оно што чини одлику комунизма није укидање својинеуопште, већ је укидање буржоаске својине.

Али модерна буржоаска приватна својина последњи је и нај-

савршенији израз производње и присвајања производа који по-чива на класним супротностима, на експлотисању једних од дру-

гих.

У том смислу могу комунисти сажети своју теорију у једномизразу: укидање приватне својине.

Радом добијена, стечена, лично зарађена својина! Говорители о малограђанској, ситносељачкој својини, која је претходила

буржоаској? Ми је немамо зашто укидати, њу је укинуо развитакиндустрије, и свакодневно је укида.

Или говорите о модерној буржоаској приватној својини?

А да ли најамни рад, рад пролетера, ствара њему приватнусвојину? Никако. Он ствара капитал, тј својину која експлоати-

ше најамни рад, која се може уверити само под условом да рађанови најамни рад, да би га опет наново експлоатисала. Својина усвоме данашњем облику креће се у супротности капитала и

најамног рада. Погледајмо обе стране ове супротности.

Бити капиталист не значи заузимати само неки чисто лич-ни, већ и друштвени положај у производњи. Капитал је зајед-

нички производ и може се ставити у покрет само заједичком ак-цијом многих чланова, па, у крајњој инстанци, само заједнич-ком акцијом свих чланова друштва.


Капитал, дакле, није нека лична, већ друштвена сила.

Када се, дакле, капитал претвори у општу, свима члановима

друштва припадајућу својину онда се тиме не претвара лична

својина у друштвену. Мења се само друштвени карактер својине.

Она губи класни карактер.

Погледајмо најамни рад.

Просечна цена најамног рада јесте минимум најамнине, тј

сума животних средстава потребних да се радник одржи у живо-

ту као радник. Према томе, оно што најамни радник себи прис-

ваја својом делатношћу достиже само за то да му опет произведе

његов голи живот. Ово лично присвајање производа рада за по-

новну производњу непосредног живота ми никако нећемо да

укинемо, јер то присвајање не оставља никакав чисти приход

који би могао дати власт над туђим радом. Ми хоћемо да укине-

мо само бедни карактер овог присвајања, у коме радник живи

само зато да увећа капитал, живи само док то захтева интерес

владајуће класе.

У буржоаском друштву живи рад само је средство за увећање

нагомиланог рада. У комунистичком друштву нагомилани рад

само је средство за проширивање, обогаћивање, унапређивање

животног процеса радника.

У буржоаском друштву влада, дакле, прошлост над да-

нашњицом, у комунистичком данашњост над прошлошћу. У

буржоаском друштву капитал је самосталан и личан, док је ак-

тивна индивидуа несамостална и безлична.

И укидање овог односа назива буржоазија укидањем лично-

сти и слободе! С правом. Ради се, доиста, о укидању буржоаске

личности, буржоаске самосталности, буржоаске слободе.


Под слободом се у оквиру данашњих буржоаских односапроизводње разуме слободна трговина, слободна куповина и

продаја.

А ако падне трговање, пада и слободно трговање. Приповет-ке о слободном трговању, као и све остале слободарске деклама-

ције наше буржоазије, имају неког смисла само у односу на веза-но трговање, у односу на потчињеног грађанина средњег века,али не иу односу на комунистичко укидање трговања, буржо-

аских односа производње и саме буржоазије.

Ви се ужасавате што ми хоћемо да укинемо приватну своји-ну. Али у вашем постојећем друштву приватна својина укинута

је за девет десетина његових чланова; она управо и постоји затошто не постоји за 9/10. Ви нам, дакле, пребацујете што хоћемода укинемо својину која има за нужну претпоставку то да огро-

мна већина друштва буде без својине.

Једном речи, ви нам пребацујете да хоћемо да укинемо вашусвојину. Доиста, ми то и хоћемо.

Ви кажете: чим се рад више не буде могао претварати у ка-питал, новац, земљишну ренту, укратко у друштвену моћ кокјисе меже монополисати, тј чим се лична својина више не буде мо-

гла претварати у буржоаску, биће укинута и личност.

Ви, дакле, признајете да под личношћу не разумете никогдругог до буржуја, буржоаског сопственика. А та личност треба

свакако да буде укинута.

Комунизам не одузима никоме моћ да присваја себодруштвене производе, он само одузима моћ да се тим прис-

вајањем дојарми себи туђи.

Приговорено је да ће са укидањем приватне својине преста-ти свака делатност и да ће наступити опште ленствовање.


По томе би буржоаско друштво већ одавно морало пропастиод лености; јер они који у њему раде не стичу ништа, а они који у

њему стичу не раде. Цели приговор излази на таутологију да ви-ше неће бити најамног рада чим више не буде било капитала.

Сви приговори који су били упућени против комунистичкогначина присвајања и производе материјалиних производа про-

ширени су исто тако и на присвајање и производњу духовнихпроизвода. Као што за буржуја престанак класног образовањаидентичан са престанком образоавња уопште.

Образованост, чије губљење он оплакује, јесте за огромнувећину приучавање за служење машини.

Али, немојте се с нама свађати мерећи укидање буржоаске

својине вашим буржоаским представама о слободи, образовању,праву итд Саме ваше идеје производ су буржоаских односа про-изводње и својине, као што је ваше право само у закон претворе-

на воља ваше класе, воља чија је садржина дата у материјалнимусловима живота ваше класе.

Заинтересовано схватање, по коме ви ваше односе произ-водње и својине претварате из историјских односа, пролазних у

току производње, у вечите законе природе и разума, заједничковам је са свим пропалим владајућим класама. Оно што подразу-мевате под античком својином, што подразумевате под феудал-

ном својином, више не смете да узимате за буржоаску својину.

Укидање породице! Чак и крајњи радикали згражају се збогове срамне намере комуниста.

На чему почива данашња, буржоаска породица? На капи-талу, на приватној заради. У потпуно развијеном облику она по-

стоји само за буржоазију; али она налази своју допуну у присил-ној лишености од породице на страни пролетера иу јавној прос-титуцији.


Разуме се да буржоаска породица отпада отпадањем ове ње-не допуне, а обе ишчезавају ишчезавањем капитала.

Пребацујете ли нам што хоћемо да укинемо експлоатацију

деце од стране њихових родитеља? Ми тај злочин признајемо.

Али ви кажете да ми укидамо најприсније односе, јер на ме-сто домаћег васпитања стављамо друштвено васпитање.

А зар није и ваше васпитање одређено друштвом? Друштве-ним односима у којима ви васпитавате, непосредним или по-

средним мешањем друштва, помоћу школе итд? Комунисти неизмишљају утицај друштва на васпитање; они само мењају ње-гов карактер, они отимају васпитање испод утицаја владајуће

класе.

Буржоаске фразе о породици и васпитању, о присном одно-су родитеља и деце постају утолико одвратнији што се више за

пролетере, услед крупне индустрије, кидају све породичне везе,а деца претварају у обичну трговачку робу и оруђа за рад.

Али ви комунисти хоћете да уведете заједницу жена, виче нанас у хору цела буржоазија.

Буржуј гледа у својој жени просто оруђе за производњу. По-

што чује да орудја за производњу треба заједнички да се експло-атишу, он и не може да ствар замисли друкчије него да ће судби-на припадања заједници погодити и жене.

Он не слути да се ради баш о томе да се укине положај у ко-

ме су жене само оруђа за производњу.

Уосталом, ништа није смешније од високоморалног ужаса-вања наших буржује о тобожњој званичној комунистичкој зајед-ници жена. Комунисти немају потребе да уводе заједницу жена,

она је готово увек постојала.

Наши буржуји, незадовољавајући се тиме што им на распо-лагању стоје жене и кћери њиховох пролетера — да о званичној


проституцији и не говоримо — налазе главно задовољство у томеда заводе супруге једни другима.

Буржоаски брак у стварности је заједница супруга. Комунис-тима би се највише могло пребацити да, на место лицемерноприкривене, хоће да уведу званичну, отворену заједницу жена.

Уосталом, по себи се разуме да са укидањем садашњих односапроизводње ишчезава и заједница жена која из њих произила-зи, тј званична и незванична проституција.

Комунистима је, даље, пребачено да хоће да укину отаџбину,народност.

Радници немају отаџбине. Њима се не може узети оно штонемају. Али како пролетеријат прво мора да освоји политичку

власт, да се подигне до националне класе, да се сам конституишекао нација, то је и он још националан, мада никако у смислу бур-жоазије.

Национална одбајања и супротности народа све више ишче-завају већ с развитком буржоазије, са слободом трговине, свет-ским тржиштем, једнообразношћу индустријске производње и

животних односа који њој одговарају.

Владавина пролетеријата учиниће да се они још више из-губе. Сједињена акција, бар цивилизованих земаља, један је од

првих услова његовог ослобођења.

У мери у којиј се укида експлоатација једне индивидуе одстране друге, укида се и експлоатација једне нације од стране

друге.

С падом супротности класа у оквиру нација, пада и неприја-тељски став ме у народима.

Оптужбе које се против комунизма подижу са верског, фи-лософског и уопште идеолошког гледишта не заслужују да се оњима опширније говори.


Зар треба дубока мудрост да се са животним односима људи,с њиховим друштвеним односима, с њиховим друштвеним жи-

вотом, мењају и њихове представе, погледи и појмови, једномречи и њихова свест? Али оставимо замерке буржазији премакомунизма. Већ смо горе видели да је први корак у радничкој

револуцији подизање пролетеријата у владајућу класу, извоје-вање демократије.

Пролетеријат ће своју политичку власт искористити за то дапостепено одузме буржоазији капитал, да у рукама државе, тј

пролетеријата организованог као владајућа класа, централизујесва оруђа за производњу и да што је могуће брже повећа масупроизводних снага.

У почетку се то може догодити, наравно, само помоћу дес-потског посезања у право својине иу буржоаске односе произ-водње, дакле помоћу мера које изгледају недовољне и неодржи-

ве, али које у току кретања прелазе свој сопствени оквир и неиз-бежне су као средсво за извршење преврата читавог начина про-изводње .

Те мере биће, наравно, различите у различитим земљама.

Међутим, за најнапредније земље могу следеће мере имати

прилично општу примену:

1. Експропријација земљишне својине и употреба земљиш-не ренте на државне издатке.

2. Јако прогресивни порез.

3. Укидање права наслеђа.

4. Конфискација имовине свих имиграната и побуњеника.

5. Централизација кредита у рукама државе преко нацио-

налне банке с државним капиталом и искључивим монополом.

6. Централизација целокупног транспортног система урукама државе.


7. Умножавање националних фабрика, оруђа за произ-водњу, крчење и побољшавање земљишта по општем плану.

8. Једнака обавеза рада за све, стварање индустријских ар-

мија, нарочито за земљорадњу.

9. Уједињавање рада земљорадње и индустрије, утицање напостепено одстрањивање супротности између града и села.

10. Јавно и бесплатно васпитавање све деце. Одстрањивањефабричког рада деце у данашњем облику. Сједињавање васпи-

тања с материјалном производњом и т.д.

Кад у току развитка буду ишчезле класне разлике и целапроизводња буде концентрисана у рукама удружених индиви-

дуа, јавна власт изгубиће политички карактер. Политичка власту правом смислу јесте организована власт једне класе за угњета-вање друге класе. Кад се пролетеријат у борби против буржоа-

зије нужно буде ујединио у класу, кад буде револуцијом постаовладајућа класа и кад као владајућа класа насилно укине стареодносе производње, он ће с тим односима производње укинути и

услове опстанка класе, класе уопште, а тиме и своју сопственукласну владавину.

На место старог буржоаског друштва с његовим класама икласним супротностима ступа удруживањем, у коме је слободни

развитак сваког појединца услов слободног развитка за све.


III. Социјалистичка и комунистичка литература

1. Реакционарни социјализам

а) Феудалистички социјализам

Француска и енглеска аристократија била је по свом исто-ријском положају позвана да пише памфлете против модерногбуржоаског друштва. У француској јулској револуцији од 1830, у

енглеском покрету за парламентарну реформу, она је још једномподлегла омрзнутом скоројевићу. О некој озбиљној политичкој

борби више није могло бити речи. Преостало јој је да се бори са-мо на литерарном пољу. Али су у области литературе старе фра-зе из Фоба рестаурације постале немогуће. Да би изазвала сим-

патије, морала је арисократија привидно испустити из видасвоје интересе и формулисати своју оптужницу против буржоа-зије само у интересу експлоатисане радничке класе. Тако је она

саби дала задовољење тиме што је смела да пева погрдне песмена рачун свог новог господара и да му шапуће у ухо пророчан-ства која су више или мање била пуна злослутности. На овај на-

чин постао је феудалистички социјализам, упола жалопојка,упола пасквила, упола одјек прошлости, упола претња будућ-ности, погађајући каткад буржоазију у срце горком, духовитом

поражавајућом осудом, али увек делујући комично потпуном не-способношћу за схватање тока модерне историје.

Они су махали пролетерском просјачком торбом као барја-ком, да би за собом окупили народ. Али кад год је народ пошао

за њима, спазио је на њиховим задњицама старе феудалне грбо-ве и разбежао се уз гласан смех без респекта.

Ову представу приредио је један део француских легитимис-та и Млада Енглеска.


Кад феудалци доказују да је њихов начин експлоатације биодрукчији од буржоаске експлоатације, заборављају само то да су

они експлоатисали под сасвим различитим и сада преживелимоколностима и условима. Када доказују да под њиховом влада-вином није постојао модерни пролетеријат, заборављају само то

да је баш модерна буржоазија била нужни изданак њиховогдруштвеног поретка.

Иначе, они тако мало прикривају реакционарни карактерсвоје критике, да се њихова главна оптужба против буржоазијесастоји управо у томе како се под њемим режимом развија класа

која ће бацити у ваздух цели стари друштвени поредак.

Они буржоазији више пребацују то шт ствара револуционар-ни пролетаријат, него што уопште ствара неки пролетаријат.

Због тога у политичкој пракси они учествују у свим насил-ним мерама против радничке класе, ау обичном животу задо-

вољавају се тиме да свима надувеним фразама упркос покупезлатне јабуке, и да верност, љубав и част замене трговином ву-ном, репом и ракијом. Као што је поп увек ишао руку под руку с

феудалцем тако иде и поповски социјализам с феудалистичким.

Ништа није лакше него социјалистички префарбани

хришћански аскетизам. Зар није и хришћанство грмело противприватне својине, против брака, против државе? Зар није про-поведало да их треба заменити доброчинством и просјачењем,

целибатом и умртвљењем пути, животом у ћелији и цркви.хришћански социјализам само је света водица којом поп ос-вештава службу аристократа.

б) Ситно буржоаски социјализам

Феудална аристократија није једина класа коју је буржоазијасрушила и чији су услова живота закржљали и угинули у модер-


ном буржоаском друштву. Средњовековна ситна буржоазија иситни сељачки сталеж били су претеча модерне буржоазије. У

земљама које су индустријски и трговачки мање развијене овакласа животари и даље поред буржоазије која се уздиже.

У земљама где се развила модерна цивилизација, образова-

ла се једна нова ситна буржоазија, која лебди између пролете-ријата и буржоазије и која се стално наново формира као допун-ски део буржоаског друштва, али конкуренција стално баца у

пролетаријат њене чланове. Штавише, ови чак виде да се са раз-витком крупне индустрије приближава дан када ће тај слој пот-пуно нестати као самосталан део модерног друштва и када ће у

трговини, мануфактури и пољопривреди бити замењен надзор-ницима и слугама.

У земљама као што је Француска, где сељачка класа чини да-леко преко половине становништва, било је природно што суписци који су иступали за пролетаријат, а против буржоазије, на

своју критику буржоаског режима примењивали ситнобуржо-аски и ситносељачко мерило и стали на страну радника са стра-не ситне буржоазије. Тако се створио ситнобуржоаски социјали-

зам. Сисмонди је на челу те литературе не само за Француску не-го и за Енглеску.

Овај социјализам анализирао је противречности у модер-

ним односима производње с крајњим оштроумљем. Открио јелицемерна улепшавања економиста. Непобитно је доказао раз-орно дејство машина и поделе рада, концентрацију капитала и

земљишног поседа, прекомерну производњу, кризе, нужну про-паста малих грађана и сељака, беду пролетаријата, анархију у

производњи, вапијућу несразмеру у расподели богатства, индус-тријски рат до уништења међу нацијама, распадање старих оби-чаја, старих породичних односа, старих народности.


Али, по својој позитивној садржини, овај социјализам хоћеили да поново успостави стара средства за производњу и про-

мет, ас њима и старе односе својине и старо друштво, или хоћеда модерна средства за производњу и промет насилно врати уоквире старих односа својине, које су они разбили и морали да

разбију. У оба случаја он је реакционаран и утопистички у истимах.

Еснафство у индустрији и патријархална привреда на селу,то је његова последња реч.

У сваком даљем развитку овај правац запао је у кукавичкимамурлук.

в) Њемачки или "истински" социјализам

Социјалистичка или комунистичка литература Француске,која је настала под притиском владајуће буржоазије и која је ли-

терарни израз борбе против те владавине, пренета је у Немачкуу време када је буржоазија тек започела да се бори против феу-

далног апсолутизма.

Њемачки филозофи, полуфилозофи и префињени мозгови

жудно се дочепаше те литературе и само заборавише да се улас-ком оних списа из Француске нису у исто време ушле у Немачкуи француске прилике. У односу на немачке прилике изгубила је

француска литература сваки непосредно практичнни значај идобила је чисто литерарни изглед. Она је морала изгледати каодокона спекулација о правом друштву, о остварењу људског

бића. Тако су и за немачке филозофе ЏВИИИ века захтеви првефранцуске револуције имали само смисао захтева "практичног

ума" уопште, а испољавање воље револуционарне францускебуржоазије значило је у њиховим очима законе чисте воље,воље каква она мора да буде, истиниски људске воље.


Искључиви рад немачких литерата састојао се у томе да до-веду у склад нове француске идеје са својом старом филозофс-

ком савешћу, или, боље рећи, да усвоје француске идеје са свогфилозофског становишта.

Ово усвајање извршено је на исти начин на који се уопштеусваја неки страни језик — превођењем.

Познато је како су калуђери исписивали неукусна католичкажитија светаца преко рукописа класичних дела старог паганског

времена. Њемачки литерати пристипули су са профаном фран-цуском литературом обрнуто. Они су своје филозофске глупостинаписали иза француског оригинала. Тако су, на пример, иза

француске критике новца написали "отуђење људског бића", изафранцуске критике буржоаске државе писали су "укидање вла-давине апстрактно општега" итд

Ово потурање филозофских фраза под француске мислиони су крстили именима "филозофија дела", "истински соција-

лизам", "немачка наука социјализма", "филозофско образло-жење социјализма" итд

Тако је француска социјалстичко-комунистичка литературабила формално усвојена. Па како је она у руци Немца престала

да буде израз борбе једне класе против друге, Немац је био свес-тан да је савладао "француску једностраност", да је уместо ис-тинских потребу за истином, а уместо интереса пролетаријата

интересе људског бића, човека уопште, човека који не припаданикаквој класи, чак уопште ни стварности, већ само магловитомнебу филозофске фантазије.

Овај Њемачки социјализам, који је своја беспомоћна веж-

бања узимао тако озбиљно и свечано, и тако их вашарски рас-трубио, ипак је мало помало изгубио своју педантску безазле-ност.


Борба немачке, нарочито пруске буржоазије против феуда-лаца и апсолутне краљевине, једном речју, либерални покрет,

постаде озбиљнија.

"Истинском" социјализму била је тако пружена жељенаприлика да политичком покрету супротстави социјалистичкезахтеве, да баци традиционалне анатеме на либерализам, на

представничку државу, на буржоаску конкуренцију, буржоаскуслободу штампе, буржоаску слободу и једнакост и да народнојмаси држи проповеди како у том буржоаском покрету нема шта

да добије, већ, напротив, све да изгуби. Њемачки социјализамзаборавио је благовремено да је француска критика, чији је не-духовити одјек он био, имала за претпоставку модерно буржоас-

ко друштво са одговарајућим материјалним животним условимаи припадајућим политичким поретком, а све те поставке треба-ло је у Немачкој тек извојевати.

Он је немачким апсолутистичким владама, с њиховом

пратњом од попова, учитеља, сељачких јункера и бирократа пос-лужио као жељено страшило против претећег уздизања буржоа-зије.

Он је био сладуњава допуна горким шибама бича и пушч-

ним мецима којима су исте владе одговарале на немачке рад-ничке устанке.

Док је истински социјализам на тај начин постао оружје урукама влада против немачке буржоазије, он је и непосредно за-

ступао један реакционарни интерес немачког малограђанскогстанивништва. Малограђанство, које је наслеђено из ЏВИ века

и које се отада вазда наново јавља у различитим облицима, са-чињава у Немачкој стварну друштвену основицу постојећегстања.


Његово одржање јесте одржање постојећег немачког стања.Од индрустријске и политичке владавине буржоазије оно се боји

да ће сигурно пропасти, с једне стране, услед концентрације ка-питала, ас друге стране, услед рађања револуционарног проле-таријата. Чинило му се да ће "истински" социјализам једним

ударцем убити обе муве. Он се рашири као апидемија.

Та одежда, саткана од спекулативне паучине, сва извезенацветићима красноречивости, натопљена отужним сузама сенти-

менталне љубави, та накинђурена одежда у коју су Њемачки со-цијалисти обукли оно неколико својих мршавих "вечних исти-на" само је увећавала прођу њихове робе код те публике.

Са своје стране, Њемачки социјализам све је више увиђао даје његов позив да буде високоправни заступник ове мало-грађанштине.

Он је прогласио немачку нацију за нормалну нацију, а не-мачког ћифтицу за нормалног човека. Свакој нискости овога онје давао неки скривени, виши, социјалистички смисао, у коме је

свака нискост значила своју супротност. Он је извукао последњуконзеквенцу иступивши директно против "грубо деструктивног"правца комунизма и објављујући своју непристрасну узвише-

ност изнад сваке класне борбе. Осим врло мало изузетака, свешто у Немачкој кружи од тобожњих социјалистичких и кому-нистичких списа спада у област ове прљаве, демоларизаторске

литературе.

2. Конзервативни или буржоаски социјализам

Један део буржоазије жели да отклони социјална зла какоби осигурао опстанак буржоаског друштва.


Овамо спадају економисти, филантропи, хуманитаристи,

поправљачи положаја радничке класе, организатори до-

бротворства, заштитници животиња, оснивачи трезвењачких

друштва, буџаклијски реформатори свих могућих врста. Овај

буржоаски социјализам изграђен је у читаве системе.

За пример наводимо Прудонову Филозофију беде.

Социјалистички буржуји желе животне услове модерног

друштва без борби и опасности које из њих нужно произлазе.

Они желе постојеће друштво с одбитком елемената који га рево-

луционишу и разарају. Они желе буржоазију без пролетеријата.

Наравно да буржоазија замишља свет у коме она влада као

најбољи свет. Буржоаски социјализам изграђује ову утешну

представу у полусистем или у цели систем. Кад он позива проле-

таријат да оствари његове системе да би ушао у нови Јерусалим,

он у ствари тражи од њега само то да не остане у данашњем

друштву, али да се ослободи мржњом задахнутих представа о

њему.

Други, мање систематски, а више практичан облик соција-

лизма трудио се да радничкој класи огади сваки револуционар-

ни покрет, доказујући да њој не може користити ова или она по-

литичка промена, већ само промена материјалних услова живо-

та, економских односа. Али под променом материјалних услова

живота овај социјализам никако не разуме укидање буржоаских

односа производње, које је могућно само револуционарним пу-

тем, већ административне побољшице које се врше на тлу ових

односа производње, које, дакле, у односу капитала и најамног

рада не мењају ништа, већ у најбољем случају смањују буржоа-

зији трошкове њене владавине и упропашћавају њено државно

газдинство.


Свој одговарајући израз достиже буржоаски социјализамтек тамо где постаје голом говорничком фигуром.

Слободна трговина! у интересу радничке класе; заштитнецарине! у интересу радничке класе; ћелијски казамати! у инте-ресу радничке класе; то је последња, једина озбиљно мишљена

реч буржоаског социјализма.

Социјализам буржоазије састоји се управо у тврђењу да субуржуји буржуји — у интересу радничке класе.

3. Критичко-утопистички социјализам и комунизам

Овде ми не говоримо о литератури која је у свима великим

модерним револуцијама изговорила захтеве пролетаријата (спи-си Бабефа итд).

Први покушају пролетријата у време опште узнемирености,у периоду рушења феудалног друштва, да непосредно спроведесвој сопствени класни интерес, нужно су се разбили о неразвије-

ност самог пролетаријата, као ио непостокање материјалних ус-лова за његово ослобађање, који су управо производ тек буржо-аске епохе. Револуционарна литература која је пратила ове прве

покрете пролетеријата по својој је садржини нужно реакционар-на. Она проповеда општи аскетизам и грубо једначарство.

Прави социјалистички и комунистички системи, системи

Сен Симона, Фуријеа, Овена итд појављују се у првом неразвије-ном периоду борбе између пролетаријата и буржоазије, који смогоре приказали. (Види: Буржоазија и пролетеријат.)

Проналазачи ови система виде, додуше, супротност класа,као и дејство разорних елемената у самом владајућем друштву.


Али они не виде на страни пролетаријата никакву историјску са-моактивност, никакав њему својствен политички покрет.

Пошто развитак класних супротности иде укорак с разви-тком индустрије, то они не налазе ни материјалне услове за ос-лобађање пролетеријата и траже неку социјалну науку, социјал-

не законе да ви створили те услове.

Наместо друштвене делатности, мора да ступи њихова лич-

на проналазачка делатност, наместо историјских услова ос-лобођења — фантастични, наместо постепено вршеног орга-низовања пролетаријата у класу — нарочито измишљено орга-

низовање друштва. Предстојећа светска историја своди се зањих на пропаганду и практично извођење њихових друштвенихпланова.

Они су, додуше, свесни да у својим плановима заступајупоглавито интересе радничке класе као класе која највише пати.За њих пролетаријат постоји само под овим гледиштем класе

која највише пати.

Али неразвијен облик класне борбе и њихов сопствени жи-

вотни положај доносе собом то да они мисле да стоје далеко из-над оне класне супротности. Они желе да поправе положај свихчланова друштва, и оних најимућнијих. Зато они непрекидно

апелују на цело друштво без разлике, па чак претежно на вла-дајућу класу. Довољно је само разумети њихов систем, па га при-знати за најбољи могући план најбољег могућег друштва.

Зато они одбацују сваку политичку, нарочито сваку револу-ционарну акцију, они свој циљ желе да постигну мирним путем,

те покушавају да ситним експериментима, који наравно прома-шују, и дејством примера прокрче пут новом друштвеном је-венђељу.


Ово фантастично сликање будућег друштва настаје у времекад је пролетаријат још крајње неразвијен, кад, дакле, и сам још

фантастично схвата свој сопствени положај, настаје из његовихпрвих тежњи ка општој промени друштва коју наслућује.

Али социјалистички и комунистички списи садрже и кри-тичке елементе. Они нападају све основице постојећег друштва.

Зато су они пружили ванредно драгоцен материјал за просвећи-вање радника. Њихове позитивне поставке о будућем друштву —на пример, укидање супротности између града и села, укидање

породице, приватне зараде, најамног рада, проглашењемдруштвене хармоније, претварање државе у просту управу надпроизводњом — све ове њихове поставке изражавају само од-

страњивање класне супротности, које се управо тек почиње раз-вијати, коју они познају тек у њеног првој безобличној неодређе-ности. Зато и саме те поставке имају још чисто утопистички сми-

сао.

Значај критичко-утопистичког социјализма и комунизмастоји у обрнутој стазмери према историјском развитку. Што секласна борба више развија и уобличава, то више ово фантастич-

но уздизање над њом, ово фантастично порицање њено губисваку практичну вредност, свако теоријско оправдање. Стога,ако су творци ових система у многом погледу и били револуцио-

нарни, њихови ученици сваки пут сачињавају реакционарне сек-те. Они се чврсто придржавају старих погледа својих учитељанасупрот историјском развитку пролетаријата. Стога они до-

следно гледају да опет затупе класну борбу и да измире супрот-ности. Они још увек сневају о покушајима остварења својих

својих друштвених утопија, о организовању појединих фаланс-тера, о оснивању хоме-колонија, о подизању неке мале Икарије— џепног издања новог Јерусалима — а за изградњу свох тих


шпанских кула морају да апелују на доброчинствена срца и накесе буржоазије. Постепено, они падају у категорију горе осли-

каних реакционарних или конзервативних социјалиста, и раз-ликују се од њих још само боље систематизованом педанте-ријом, фанатичним сујеверјем и чудотворно дејство своје со-

цијалне науке.Због тога они с огорчењем иступају против сваког политич-

ког покрета радника, који је могао настати само из слепе неве-

рице у ново јеванђеље.Овенисти у Енглеској, фуријеристи у Француској реагују та-

мо против чартиста, а овде против реформиста.


IV. Став комуниста према разним

опозиционим странкама

После онога што је речено у ИИ одељку, сам по себи је раз-умљив однос комуниста према већ конституисаним радничким

странкама, дакле њихов однос према чартистима у Енглеској ипрема аграрним реформистима у Северној Америци.

Комунисти се боре за постизање најближих циљева и инте-

реса радничке класе, али у садашњем покрету они уједно засту-пају и будућност покрета. У Француској комунисти се прикљу-чују социјалистичко-демократској странци против конзерва-

тивне и радникалне буржоазије, не одричући се због тога правада се критички односи према фразама и илузијама које потичуиз револуционарне традиције.

У Швајцарској они подупиру радикале, не заборављајући дасе та странка састоји од противречних елемената, делимично од

демократских социјалиста у француском смислу, а делимичноод радикалних буржуја.

Међу Пољацима комунисти помажу ону странку која аграр-

ну револуцију сматра условом националног ослобођења. То јеона иста странка које је повела краковски устанак 1846.

У Немачкој се Комунистичка партија бори чим буржоазијаиступи револуционарно, заједно с буржоазијом против апсолут-не монархије, феудалног земљопоседа и малограђанства.

Али она не пропушта ниједан моменат а да код радника нествори што је могуће јаснију свест о непријатељској супротности

између буржоазије и пролетеријата, какко би Њемачки радницимогли против буржоазије одмах окренути као своје оружједруштвене и политичке услове које буржоазија мора да оствари


својом владавином, како би одмах после рушења реакционар-них класа у Немачкој отпочела борба против саме буржоазије.

На Немачку обраћају комунисти главну пажњу зато што Не-мачка стоји уочи бружоаске револуције и зато што она врши овајпреврат под напреднијим условима европске цивилизације

уопште и са много развијенијим пролетеријатом него Енглескаи Француска столећу, те, према томе, зато што намачка буржо-аска револуција меже да буде само непосредна предигра проле-

терске револуције.Једном речи, комунисти свуда помажу сваки револуционар-

ни против постојећег друштвеног и политичког стања.

У свим тим поктретима они истичу питање својине, без об-зира на већу или мању развијеност њеног облика, као основнопитање покрета.

Напослетку, комунисти раде свуда на повезивању и споразу-мевању демократских странака свих земаља.

Комунисти с презиром одбијају да крију своје погледе и на-

мере. Они изјављују отворено да се њихови циљеви могу по-стићи само насилним рушењем читавог досадашњег друштвеногпоретка. Нека владајуће класе дрхте пред комунистичком рево-

луцијом. У њој пролетери немају шта да изгубе сем својих окова.А добиће читав свет.

Пролетери свих земаља, уједините се!

Documents

Marx-Engels- Communist Manifesto Serbian