Ken Kesey LET IZNAD KUKAVI JEG GNEZDA

prevod Dragan Niketi

Naslov originala: Ken Kesey

One Flew over the Cuckoo's Nest Viku Lovelu, koji mi je rekao da zmajevi ne postoje, a onda me odveo u njihovu jazbinu.

PRVI DEO Oni su ve tamo. Crni momci u belim uniformama poranili su da naprave neku gadost u hodniku i speru tragove pre nego što ja ustanem i zateknem ih na delu. Izlazim iz spavaonice i, naravno, sva trojica su ve tu, uveliko ribaju pod a vidi se da su besni od ranog jutra - mrze sve oko sebe, mrze što moraju da su baš ovde i baš sada, mrze svakog živog u svojoj blizini, a pogotovu nas pacijente s kojima e morati i danas ceo dan da se bak u. Shvatam da je bolje da me ne vide kada su ovako loše volje, zato se polako šunjam pored zida i trudim iz sve snage da budem tih kao duh, kao zrno peska u indijanskoj mokasini, ali ništa mi ne vredi - oni kao da imaju ugra ene specijalno osetljive prijemnike koji direktno reaguju na frekvencije mog straha, tako da su sva trojica smesta alarmirani, dižu glave istovremeno a o i im se šire i blistaju na onim crnim licima kao bleštave lampice na radio-aparatima. ,,A, vidi, vidi, evo ga i poglavica. Snimite ga samo, momci, šuper poglavica, Super Šupak Poglavica. Stari, dobri poglavica Metla Koja isti. Evo, kreni odmah na posao..." Gura mi u ruke dršku metle i pokazuje mesto sa koga danas treba da po nem iš enje. Drugi me, tek tako, udara drškom svoje metle po ceva nicama, koliko da me opomene da ne razvla im previše i ne zadržavam se, nego da odmah krenem na posao. „Samo ga snimite koliki je, bog te, pravi džin, mogao bi svima nama da pojede pitu s glave, a plašljiv kao beba, odmah se usere od straha. Muda ni za lek..." Smeju se još neko vreme, a onda ih, mada sam im okrenut le ima, ujem kako se nešto domundavaju izme u sebe, uje se brujanje te trostruke crne mašinerije, bruje o svojoj mržnji, o smrti, o svim bolni kim užasima. Ne pada im ni na kraj pameti da govore tiho u mojoj blizini, ne plaše se da u uti njihove najmra nije tajne jer su ube eni da sam gluvonem. Svi ovde tako misle jer sam bio dovoljno pametan da ih uve rim u to da ne ujem ništa, da sam gluv kao top i nem kao riba. To što sam polu-Indijanac malo mije pomoglo u ovom mom pasjem životu, ali mije barem omogu ilo da budem lukav svih ovih godina i da ih sve lepo zavaram. Nalazim se blizu ulaznih vrata i ujem kako klju sa spoljne strane ulazi u bravu, odmah po zvuku, po tome kako je brava kratko, tiho i prisno škljocnula, znam da to dolazi glavna sestra, ona se ve odavno srodila s tom bravom. Ulazi brzo, gotovo klizi unutra, ose am i kratak nalet hladnog vazduha, zaklju ava vrata za sobom, a ja gledam kako joj prsti hitro prelaze po glatkom gvozdu - vrh svakog prsta obojen je istom bojom kao i njene usne, nekako udno narandžasto. Boja užarenog vrha žice ispod lemilice, nije ti jasno da li deluje toplo ili hladno, a sve i da te dodirne tim prstima, i dalje bi, verovatno, bio u dilemi. Njena torba od isprepletenog pru a mnogo me podse a na košarice koje su žene plele u mom plemenu i zbog njih dreždale po avgustovskim žegama pored puta u želji da ih prodaju turistima u prolazu. Tu torbu ona ima odavno, sve vreme koliko sam ja ovde na odeljenju. Pru e nije gusto isprepleteno, tako da mogu da vidim šta je u njoj - nema tu pudrijere, karmina, ogledalca, ni ega od tih tipi no ženskih rekvizita, ona u torbi nosi gomilu drugih stvar ica za koje smatra da e joj ustrebati u toku današnjeg dana na poslu. Tu su razni to kici, zup anici, šrafovi, tako izglancani da se prosto sijaju, pilulice koje se bele kao da su od porculana, igle, klešta, fine pincete, kalemi bakarne žice. Kratko mi klima glavom u prolazu, ja joj se smeškam i izmi em unazad, pri tom se gotovo naslanjam na zid pokušavaju i da zavaram njenu opremu koliko mogu time što ne dozvoljavam da mi se vide o i -teško bilo ko išta može da zaklju i ili otkrije u vezi s tobom ako su ti zatvorene o i.

U mraku u kome sam se zbog toga odjedanput našao, dok ona prolazi pored mene, ujem kako joj gumene pete lupaju po plo icama a i ona skalamerija zveke e u pletenoj torbi u ritmu njenih koraka. Korak joj je kao uvek - tvrd, oštar i odse an. Kada sam ponovo otvorio o i, ona je ve na dnu hodnika i samo što nije ušla u zastakljenu sobu za bolni arke u kojoj e slede ih osam sati sedeti za svojim stolom, gledati pažljivo šta se dešava na odeljenju i zapisivati ono što smatra daje zna ajno da bude zabeleženo. Sada deluje zaneseno svojim mislima a lice joj je pri tome nekako smireno i zadovoljno. A onda... ugleda one crne momke. Još uvek su na istom mestu i još su zaokupljeni nekim svojim zanimljivim razgovorom, toliko su se za neli da je nisu ni uli kako ulazi na odeljenje. Sada su, najzad, osetili njen teški pogled, ali ve je kasno, izabrali su najgore mogu e vreme da se skupe i dangube, baš kada ona dolazi na posao. Face su im zbunjene i uspani ene, a ona se blago naginje i kre e ka njima onako zate enim i zbunjenim, uko enim na dnu hodnika, kao da su uhva eni u klopci. Zna ona vrlo dobro o emu su oni razgovarali i vidim da od besa polako gubi kontrolu nad sobom, izgleda kao daje resila da jednom zasvagda polomi tu crnu kopilad, da ih iscepa na komadi e, tako je besna. Po inje da se napumpava, da raste, bela joj uniforma skoro puca na le ima a ruke je toliko raširila da bi njima hladno jedno pet-šest puta mogla da obmota onu trojicu jadnika. Okre e ogromnu glavu, obazire se na sve strane gledaju i da lije u blizini neko ko bi mogao da vidi šta e da uradi, nigde nikoga, samo ona beda od oveka Bromden Metla, polu-Indijanac, što se tamo dole skupio kao zla para, a on ionako ništa nikome ne može da kaže, ne može ak ni u pomo da zove. Ona se tada potpuno predaje svom besu, njen nacrtani, vešta ki osmeh prerasta u deformisanu iske ženu grimasu, a telo joj je sve ve e i ve e, velika je ve kao traktor, toliko velika da mi se ini da ose am miris mašinerije u njoj, sli an mirisu preoptere enog motora. Zadržavam dah i mislim: „Bože, sada e se to najzad dogoditi, ovaj put su dozvolili da mržnja toliko naraste da e se, pre nego što i shvate šta rade, dohvatiti me usobno i raskomadati kao zveri." Ali baš u trenutku kada ona samo što nije zgrabila crne momke onim svojim naraslim hvataljkama, a i oni samo što nisu krenuli da je mlate svojim metlama, baš samo trenutak pre po etka tog kona nog okršaja, neki pacijenti po inju da izlaze iz spavaonice da vide kakva je to frka u hodniku i ona mora brzo da povrati svoj uobi ajeni izgled, jer nikako ne srne da dozvoli da neko vidi njeno pravo, odvratno lice. I dok pacijenti trljaju o i i još uvek ne shvataju šta se dešava, pred njima je opet ona stara, nasmejana, mirna i staložena glavna sestra, koja tek onako uzgred kaže crnim momcima da bi možda ipak bilo bolje da umesto što razgovaraju po nu s poslom, budu i da je ponedeljak i da toliko mnogo ima da se uradi, kao uostalom uvek kada je u pitanju prvo jutro u novoj sedmici. „...preoptere eno jutro u ponedeljak, znate i sami kako je, momci..." „Naravno, gospo ice Rej el..." „...pošto danas imamo toliko obaveza od ranog jutra, onda ako baš nije nešto mnogo važno o emu sada raspravljate, mogli biste..." „Naravno, gospo ice Rej el..." Više ne razgovara sa bolni arima, klima glavom pacijentima koji su se skupili i pilje u njih još pospanim i ote enim o ima, trudi se da svakome klimne po jednom odvojeno, radi to uko eno, nekako mehani ki. Lice joj je prijatno, izvešta eno, bez i najmanje greške, kao lice skupe lutke, ten joj je kao emajl boje mesa, nekako beo, svetao i kremast, o i de je plave, pr ast nosi , male ruži aste nozdrve, sve jedan idealan sklad i harmonija, sve osim one boje na usnama i noktima i - ogromnih grudi. To ipak mora daje neka fabri ka greška, na jedan ovako savršeno izveden proizvod nasaditi onako krupne, ženstvene grudi, to ipak ne ide, a i svima je odavno jasno koliko je i ona sama nesre na zbog njih.

Ljudi i dalje stoje, gledaju i pokušavaju da odgonetnu ime su joj se to zamerili crni momci, kada se ona seti da me je malo as videla na hodniku, pa se opet obrati bolni arima: „I još nešto, momci, kao što rekosmo danas je ponedeljak, pa hajde da ga po nemo stvarno kako treba. Neka vam prva stvar koju ete danas da uradite bude da obrijete našeg sirotog gospodina Bromdena, obrijte ga lepo, natenane, pre nego što po ne uobi ajena gužva za brijanje posle doru ka, pa možda emo time izbe i i... ovaj... neprilike koje on tako esto ume da izazove. Šta kažete na to?" Pre nego što je iko stigao da se okrene i baci pogled na mene, šmugnuo sam u orman s metlama, zatvorio za sobom vrata i primirio se u onom mrklom mraku, skoro da i ne dišem. Nema ništa gore nego da te briju pre doru ka, našte srca, jer im imaš nešto u stomaku, ja i si, otporniji i oprezniji, tako da one hulje što rade za Sistem ne e biti u stanju da te lako nasamare i da ti uvale neku svoju specijalnu spravu umesto mašine za brijanje. Ali zato kada te briju pre doru ka, što ona ume nekada da mi smesti, u pola sedam ujutru, tada se ona soba za brijanje šija od beline, beli zidovi, beli umivaonici, na plafonu duga jarka neonska svetla, tako da nigde nema ni najmanje senke, a oko tebe sve neka lica koja kao da vrište iz ogledala - kako u takvoj situaciji da se odbraniš od njihovih aparata? Pritajio sam se u ormanu i osluškujem, ose am kako mi u mraku srce lupa kao ludo, trudim se da pobedim taj strah tako što pokušavam da u mislima odlutam negde daleko - da se vratim u prošlost: se am se svog sela i velike reke Kolumbije, se am se kako smo jednom moj stari i ja otišli u lov na ptice u divnom kedrovom šumarku... Ali šta vredi, i sada kao i uvek kada pokušam da u mislima odem u prošlost i tamo se sakrijem, strah mi smeta i odagnava uspomene. Ose am kako se približava onaj najmanji crni momak, ide hodnikom i trudi se da nanjuši moj strah i da me po njemu otkrije, ide tako, raširio nozdrve kao crne dimnjake, njuška, maše glavom levo-desno i udiše ceo onaj strah raspore en po odeljenju i trudi se da izdvoji baš moj. Još ne zna gde sam, ali njuška i napreže se da me na e, izgleda daje najzad na tragu. Pokušavam da se ne pomeram... (Stari mi govori da se ne mi em, kaže da je pas nanjušio pticu i da mora da je negde veoma blizu nas. Psa smo ina e pozajmili od nekog oveka iz Dalesa, jer naši psi, kako kaže stari, nisu nizašta, obi ni džukci koji samo umeju da jedu riblje otpatke i, sve u svemu, sasvim su beskorisni, ali zato ovaj, e to je ve druga pri a, taj je pravi, on ima instinkt. Ja ne govorim ništa ali ve vidim pticu, i na jednoj grani, toliko se skupila i umirila da izgleda kao siva, nepokretna, gomila perja. Ispod nje pas juri ukrug, mnogo je mirisa okolo, još nije siguran gde je ptica. Ptica je bezbedna dokle god je potpuno mirna, dok se ni najmanje ne pomera, dobro se ona drži zasad, ali pas stalno njuška i kruži, sve je bliži i bu niji, onda ptica odjedanput više ne može da izdrži, prhne perjem, pole e i izleti pravo pred sa mu iz puške mog starog. Gotovo.) Nisam napravio ni deset koraka po izlasku iz ormana a ve su me š epali onaj kržljavi i još jedan crni momak i odvukli na brijanje. Ne opirem se i ni glasa ne puštam jer ako vi eš pro i eš još gore, vrisnuo bih ja ali stežem zube. Stežem tako zube sve vreme, ali kad mi do u do

slepoo nica, onda više nisam na isto da lije to aparat za brijanje ili neka od njihovih specijalnih mašina i više ne mogu da se savladam. Kad ti do u do slepoo nica, onda tu više ne pomaže snaga volje. To ti je kao da su pritisnuli neko dugme pa se odjedanput uje: „Vazdušni napad, vazdušni napad!" Uklju im se smesta tako jako da više nikoga ne ujem, svi vi u na mene, pokrili su uši rukama, usne im se krive i pokre u, vidim da nešto govore ali iz usta im ne izlazi zvuk. Urlik koji izvire iz mene zaglušio je i pokrio sve druge zvukove. Sada su opet uklju ili mašinu za maglu i ona polako pada hladna i bela kao obrano mleko i tako gusta da bih lako mogao da se sakrijem u nju samo da me ovi ne drže. Kroz tu magluštinu ne vidim ni prst pred okom, a osim svoga urlanja samo još ujem kako glavna sestra juri niz hodnik i svojom pletenom torbom kr i sebi put

izme u pacijenata, ujem je kako dolazi, ali nikako ne mogu da prekinem sa urlanjem. Evo je, stigla je do mene a ja još urlam, drže me a ona mi nabija u usta onu svoju torbu sa sve onim alatom u njoj, nabija mi je u grlo drškom metle. (Lova ki pas juri kroz maglu sav uplašen i izbezumljen jer ništa ne vidi oko sebe. Na zemlji nema nikakvih mirisa ni tragova osim njegovih, njuši u svim pravcima svojim hladnim kao guma crvenim nosem i ne ose a nijedan drugi miris osim mirisa svog vlastitog straha, straha koji u njemu gori i pe e kao vrela para.) I ja u na kraju tako da izgorim, ali pre toga u sve da ispri am, o bolnici, o njoj, o momcima - i o Mekmarfiju. Toliko dugo sam utao da e sve to iz mene pokuljati kao bujica, a vi ete verovatno pomisliti: „Bože, ala ovaj bunca i izmišlja", misli ete daje sve ovo što pri am suviše užasno da bi bilo istinito, misli ete da se takve strahote ipak nisu mogle dogoditi. I meni samom je još teško da o svemu tome razmislim hladne glave i da u sve to poverujem. Ali sve ovo što u vam ispri ati jeste istina, istina je ak i ako se nije dogodilo. Kada se magla dovoljno podigla da barem mogu da razaznam gde se nalazim, vidim da sam u dnevnom boravku. Zna i da me ovaj put nisu odveli u šok-sobu, mada se se am da su me posle brijanja prebacili u izolacionu, doduše ne se am se da li sam danas dobio doru ak, verovatno ipak nisam. Se am se mnogih takvih jutara: ja u izolacionoj, a crni momci donesu repete od svega, bogatiji doru ak je najverovatnije meni namenjen, ali oni ga podele izme u sebe i pojedu, sva trojica jedu moju hranu, a ja gladan ležim na onom prljavom dušeku što smrdi na mokra u i gledam ih kako dele moju kajganu sa tostom. Ose am miris ulja i jaja i ujem kako im kr ka tost u ustima. Nekih drugih jutara donose mi nekakvu odvratnu kašu i teraju me da je jedem onako bljutavu i neslanu. Toga jutra se jednostavno ne se am. Toliko su me nakljukali onim stvar icama koje nazivaju pilulama, da uopšte ne znam gde sam sve do trenutka kada najzad ujem da se otvaraju ulazna vrata na odeljenju; kada se ona uju, to zna i daje ve bar osam sati, što opet isto tako zna i da sam možda celih sat i po proveo u onoj izolacionoj sobi ne znaju i za sebe, a za to vreme su tehni ari mirne duše mogli da mi u glavu ugrade bilo šta što bi glavna sestra smatrala za potrebno, a da ja pri tom ni pojma nemam šta me je snašlo. ujem neku buku ispred ulaznih vrata, ta vrata se ina e svaki dan otklju avaju oko osam sati ujutru i od tada se otvaraju i zatvaraju hiljadu puta tokom dana, samo uješ: kššš, kššššš - klik, klik, škljoc. Mi bolesnici svakoga jutra posle doru ka sedimo u dnevnom boravku, svako na svojoj strani, igramo karte, slažemo slagalice i pažljivo osluškujemo kada e klju da ude u bravu, a onda zainteresovano gledamo ko ulazi. Možda i nije neka zabava, ali šta bismo drugo pa i radili tako rano, a i uopšte na odeljenju. Ponekad se na vratima pojavi neko od lekara stažista, poranio je da vidi u kakvom smo stanju pre terapije PR, kako to oni vole da kažu u svom žargonu. Ponekad u e ne ija žena, koja je došla u posetu, ide zbunjeno na visokim potpeticama i steže tašnu na grudima. U posebnim prilikama ude i malo jato u iteljica iz osnovne škole koje vodi ona budala od oveka zaduženog za propagandu i veze s javnoš u, on bez prestanka pljeska svojim znojavim rukama i ponavlja koliko je, eto, presre an što u duševnim bolnicama nema više ni traga od nekadašnje grubosti. „Kakva vesela, vedra atmosfera, zar ne, moje dame?" i pljeska rukama motaju i se oko onih u iteljica, koje su se za svaki slu aj, radi sigurnosti pribile jedna uz drugu. „0 Bože mili, kada se samo setim kako je nekada sve to izgledalo, ona prljavština, ona loša hrana, pa ak, zašto ne re i, i one grubosti, da, sva ta brutalnost... o moje drage dame, koliko smo samo uznapredovali i postigli u našoj kampanji." Sve u svemu, ko god do e na vrata, mi smo razo arani, ali nada još postoji i zato uvek kada se uje klju u bravi, sve glave se radoznalo dižu kao da ih neki nevidljivi konci sve zajedno pokre u.

Ovoga jutra brava je nekako udno škljocnula, na vratima se ne pojavljuje niko od uobi ajenih posetilaca. Odjedanput se uje nervozan i nestrpljiv glas: „Prijem, neka neko do e da potpiše i preuzme pacijenta" i crni momci žurno odlaze. Prijem! Svi prestaju da igraju karte i monopol, okre u se i pilje u vrata dnevnog boravka. Da je bilo koji drugi dan, ja bih ve uveliko istio hodnik i prvi bih, pre svih ostalih pacijenata, snimio koga to dovode, ali danas kao za inat, kao što sam ve rekao, glavna sestra je na mene bacila tonu tereta tako da ne mogu da se pokrenem u svojoj fotelji. Koliko sam ih samo do sada video kako ih dovode zaplašene i nesigurne, svako od njih se obi no ušunja kroz ona vrata, nekako klizi uza zid pa stoji tamo jadan i uplašen, ubrzo ve do u i crni momci, potpišu papire o njegovom prijemu i vode ga u kupatilo, skidaju ga do gole kože i ostavljaju da tamo drhti od zime onako go, a vrata pri tom ostave otvorena da svako ko ho e može da ga vidi, za to vreme oni se razlete po hodnicima i nacereni traže okolo vazelin. „Treba nam vazelin za termometar", obaveštavaju glavnu sestru. „Svakako da vam treba, potpuno vas razumem", kaže ona i daje im teglu vazelina od najmanje dva kilograma. „Ali, momci, nemojte baš svi da se sada na kate u kupatilu." Onda vidim njih dvojicu a ponekad i svu trojicu, nabili se sa novajlijom u kupatilu, uma u termometar u vazelin i vrte ga dok se na njemu ne nahvata prst masti i usput pevuše: „Tako, mamu mu, tako treba." Na kraju zatvore vrata kupatila, potom puste sve tuševe pa od one silne vodurine što glasno pljušti po zelenim plo icama na podu nema teorije da se uje išta drugo. Ja sve to znam jer, kao što rekoh ranije, obi no istim hodnik i na em se ispred kupatila dok se takve stvari doga aju. Ali ovog jutra kao za inat ne mogu da se dignem iz stolice, jedino mi je preostalo da slušam i pokušavam da po zvuku razaznam šta se dešava. Ono što ujem govori mi da nije u pitanju još jedan uobi ajeni novajlija, isti kao i stotine drugih pre njega, ne uje se da jedva hoda, sporo i uplašeno, a kada su mu saopštili da mora na kupanje, nije samo pomireno pristao i krenuo s njima, nego im je, naprotiv, oštrim i sigurnim glasom odbrusio da se ne zanose takvim glupostima jer je on dovoljno ist, ak i previše za svoj ukus. „Hej, u poslednje vreme su me samo prali: sino su me tuširali u zatvoru, pa onda jutros ponovo na sudu, bog te, kako je krenulo verovat no bi mi i sada u taksiju na putu dovde oprali uši samo da su imali im. Ispadne da kad god me furaju s nekog mesta na drugo, peru me pre, posle i za vreme prebacivanja. Došlo je dotle da im ujem vodu, ja se uhvatim za stvari, verovatno opet idemo negde. I teraj mi se bre s tim termometrom, jesi li ti normalan, ove e, pusti me da malo snimim moju novu ku icu, prvi put sam u psihološkom institutu, šta li je ve ovo ovde." Pacijenti se zapanjeno zgledaju, a onda ponovo pažljivo pilje u vrata kroz koja i dalje dopire njegov gromki glas. On govori tako glasno kao da su crni momci bar stotinu metara udaljeni od njega, i ne samo to, nego i glas mu nekako zvu i kao da dopire odozgo, sa visine, ini mi se kao da on leti na jedno sto metara iznad crnih bolni ara pa im odatle nešto dovikuje glasom punim snage i energije. Dolazi niz hodnik, ujem kako mu korak odjekuje snažno i sigurno, ne kliza se uplašeno po podu kao toliki pre njega. Cipele su mu potkovane, gvož e zvoni pri svakom koraku, ima se utisak kao da se iz hodnika uju konjska kopita. 1, evo ga, najzad se pojavljuje na našim vratima, stao je sigurno, pal eve zadenuo u džepove, raširio noge i stoji tako a svi ga pažljivo gledaju. „Pa, dobro jutro, drugari." Iznad glave mu visi papirni slepi miš, jedna od onih drangulija kojima smo svojevremeno za No veštica ukrasili odeljenje, on nonšalantno diže ruku i udara ga, pa se sada dekoracija vrti i klati u vazduhu. „Lep jesenji dan, morate priznati." Njegov glas me podse a na glas mog starog, onako glasan i obestan, ali likom oni nemaju

veze jedan s drugim. Stari je bio istokrvni Indijanac iz Kolumbije, poglavica, vrst, prav, gladak kao kundak puške. Ovaj ovek je ri okos, s dugim ri im zulufima i kovrdžavom kosom koja mu viri ispod kape, kosom koju je davno trebalo podšišati, širok je skoro koliko je moj stari bio visok, široke su mu i vilice i ramena i grudi, a širok mu je i divlji, šeretski osmeh, i on je tvrd ali nekako druga ije od mog starog, tvrd je na na in kako je tvrda lopta za bejzbol ispod svog izlizanog kožnog omota a. Preko celog nosa i jedne jagodice ima gadan ožiljak na kome se još vide šavovi, u nekoj tu i neko mora da gaje dobro potka io. Stoji tako na vratima i eka, a pošto nikome ne pada na pamet da mu se obrati ili da ga pozdravi, on po inje da se smeje. Nikome, naravno, nije jasno emu se smeje, ništa nažalost ovde i sada nije smešno, ali njegov bezrazložni smeh je iskren i zvonak, širi se i odbija od zidova i ispunjava elo odeljenje, ni u emu ne podse a na smeh onog kretena iz propagande. Odjedanput mi prolazi kroz glavu daje to prvi put posle mnogo, mnogo godina da najzad ujem pravi, zdrav smeh. Gleda nas, klati se napred-nazad u svojim teškim gojzericama i smeje li se, smeje, kao da nikad ne e prestati. Ruke je prekrstio preko stomaka mada su mu pal evi i dalje zadenuti u džepove, gledam mu šake: ogromne su, kvrgave i pune ožiljaka. Svi na odeljenju, i pacijenti i osoblje, gledaju ga zapanjeno, kao da su svi ostali bez teksta suo eni s njegovim smehom. Nikome ni na kraj pameti ne pada da ga prekine ili da mu kaže nešto, tako da se on još neko vreme na miru smeje, a onda ulazi u dnevni boravak. Iako je prestao da se smeje, ipak kao da zvuk njegovog smeha i dalje lebdi oko njega sli no zvuku velikog zvona koji titra još nekoliko minuta pošto se zvono umirilo. Smeh je sastavni deo svega u vezi s njim, smeh je u njegovim

ima, u njegovoj mimici, u njegovom hodu, u na inu kako govori - u svemu. „Drugari, ja sam Mekmarfi, R. P. Mekmarfi, i šta da vam kažem, ja sam jednostavno lud za kockanjem." Namiguje i po inje da peva neku pesmicu: „Samo nek je dobra igra... za kintu me nije briga..." pa onda ponovo po inje da se smeje. Prilazi jednom stolu gde se momci trenutno kartaju, debelim prstom jednom akutnom obara karte da ih vidi, škilji u njih i odmahuje glavom. ,,E pa vidite, pti ice moje, zato sam vam ja i došao u ovu vašu instituciju da i vas malo sunce ogreje, da i vama donesem malo radosti i zabave za kartaškim stolom. Niko više tamo na onoj radnoj farmi u Pendletonu nije mogao da mi ulepša dane i napuni džepove i zato sam tražio da me premeste odande. Shvatate, treba mi malo novih faca, sveže krvi. Ma gledaj kako ovaj tip drži karte, jebo te, pa svako okolo može da ih vidi ako ho e. E ljudi moji, pa ja imam da vas ošišam ko ovce, bog te." ezvik brže-bolje sakriva svoje karte. Ri okosi mu pruža ruku da se rukuju. „Zdravo, drugar, kako je, nego u šta vi to ovde uopšte igrate? Ni u šta, onako nasuvo, pa onda nije ni udo što vas zabole ako vam neko gleda karte. A da li imate neki ljudski špil karata? Ma nema veze, ja sam doneo svoj špil za svaki slu aj, ali dobro pogledajte, to su specijalne karte, nemaju samo lice nego i nali je, i to kakvo... snimite fotke, šta kažete, a? Sve su razli ite, pedeset i dve razli ite poze, boli glava..." ezvik je i ina e malo buljav, a sada kada je video ove slike, o i samo što mu nisu ispale koliko ih je razroga io. „Polako bre, polako, nemoj da toliko navaljuješ, imamo dosta vremena pred sobom i dosta partija, nego šta. Ja ionako volim da koristim svoj špil s facama kao što ste vi, jer e vam trebati najmanje dve nedelje da po nete da prime ujete koje ste karte uopšte dobili u deljenju, ima samo da piljite u sli ice na pole ini." Na sebi ima farmerke i košulju ve toliko izbledele od sunca da im boja podse a na razvodnjeno mleko, tako su svetli. Od dugog rada u polju, na jakom suncu, lice, vrat i ruke mu izgledaju kao da su od stavljene kože. Na glavi mu je crna motociklisti ka kapa nabijena do ušiju,

preko jedne ruke prebacio je kožnu jaknu, gojzerice su mu sive i prašnjave a teške su i masivne da njima hladno može da prepolovi oveka kada bi ga šutnuo. Odmakao se malo od ezvika, skinuo kapu i njome se udara po bedrima dižu i peš anu oluju, toliko se prašine podiže pri svakom udarcu kapom. Jedan od crnih momaka ga oble e s termometrom, ali on je prebrz za njega, mesa se sa akutnima, kre e se brzo okolo, rukuje, ponekad i sedne nakratko, tako da crnja nikako da ga nacilja. Po na inu kako govori, namiguje, koliko je glasan i razmetljiv, po svemu tome podse a me na prodavca automobila ili na one tipove koji vode aukcije na vašarima ili na one što stoje ispred cirkuskih šatri pa mame ljude da udu pod šatru, a obi no nose prugaste košulje sa zlatnim dug mi ima i na neki udan na in kao magnet privla e poglede rulje. „Da budem iskren, stvar ovako stoji: ja ti se lepo nekoliko puta pošibam kao ovek na onoj radnoj farmi i sud presudi da ja mora da sam psihopata. I šta vi sada mislite, da u ja da se sva am sa sudom? Ma daj, ne pada mi na pamet. A da se izvu em sa onih jebenih polja na radnoj farmi bi u šta god kažu, samo da odem odande; psihopata, odli no, psihopata, jaka stvar, bi u ja i besan pas, ma kakvi, i vukodlak ako treba, samo da mi više nikada ne uvale motiku u ruke. Ina e, rekli su mi da je psihopata ova koji se puno šiba i puno tuca, ali meni se nešto sve ini da su se tu malo prebacili, šta vi mislite? Daj molim te, koje još uo da tucanja može ikada biti previše. Nego, drugar, kako mi se ti zoveš? Ja sam Mekmarfi i ajde da se opkladimo u dva dolara ovako iz štaka da nemaš pojma koje karte držiš u ruci, ne, nemoj sada da gledaš. U dva dolara, šta kažeš, a? Daj bre ti sa tim termometrom, jebo te, skini mi se ve jednom." Novajlija stoji nasred dnevnog boravka, pažljivo posmatra sve oko sebe i trudi se da što brže i kompletnije snimi situaciju i stekne utisak o mestu na kome se našao. Jednu stranu prostorije zaposeli su uglavnom mla i pacijenti, poznatiji kao akutni - njihovo zdravstveno stanje ovdašnji lekari smatraju još nedovoljno stabilnim, odnosno takvim da je njima još uvek nužna bolni ka terapija i obrada. Trenutno se zabavljaju tako što neki obaraju ruku, neki izvode jednostavne trikove kartama, šema sabereš, oduzmeš, podeliš i: pogodiš kartu koju neko drži u ruci. Bili Bibit se bak e duva nom i papiri ima - pokušava da savlada veštinu uvijanja cigareta; Mar tini se mota okolo, zaviruje, ka i nalazi razne zanimljive predmete ispod stolova i stolica. Akutni su ina e stalno vrlo aktivni, mnogo se kre u, kao da imaju višak energije. Jedni drugima esto pri aju viceve i tiho se smejulje, skrivaju i usta rukom (niko ne sme da se opusti i slatko od srca nasmeje jer je svakome jasno da bi se odmah elo osoblje stuštilo sa beležnicama i gomilom pitanja), neki pišu pisma žutim, tupim, izglo danim komadi ima olovke. Svi konstantno špijuniraju jedni druge. Dogodi se, tako, da se tokom dana nekome u razgovoru omaknu neka izjava ili podatak koje je bolje bilo sa uvati za sebe, istog trenutka neko od sagovornika za stolom zevne, protegne se, kao nonšalantno ustane da malo ispruži noge, a u stvari požuri do dnevnika odeljenja da brže-bolje zapiše šta je upravo uo. Glavna sestra tvrdi daje zapisivanje od terapeutskog zna aja za sve pacijente na odeljenju, ali ja li no sam ube en da ona na taj na in skuplja dovoljno materijala i podataka o svakome od nas, kako bi u datom trenutku mogla da bilo koga pošalje u glavnu zgradu na generalni remont i kona nu popravku kvara u glavi. Ina e, tip koji napiše prijavu u dnevnik, ne radi to baš za lepe o i - za nagradu dobija dozvolu da sutradan spava duže od ostalih. Na suprotnoj strani, preko puta akutnih su hroni ni koji se mogu smatrati nusproduktom ili ak škartom u proizvodnom procesu Sistema, oni i nisu ovde da bi im se pomoglo, oni su tu jednostavno da bi bili sklonjeni jer svojim prisustvom Napolju brukaju kompletnu proizvodnju. Oni su savršen promašaj, predvi eno je da zauvek ostanu u bolnici, i to ak i samo osoblje bolnice ponekad priznaje. Postoji nekoliko pod grupa hroni nih pacijenata, i to pokretni koji se, kako im i ime kaže, još uvek mogu sami kretati, pod uslovom da ih hraniš - u tu kategoriju

spadam i ja; zatim slede nepokretni i vegetiraju i. Mi hroni ni, odnosno ve ina nas hroni nih, zapravo smo mehanizmi sa nepopravljivom greškom, bilo uro enom, bilo ste enom i zapa enom tokom niza godina; to vam je kao daje neko godinama udarao glavom o zid, pa kada gaje bolnica najzad pronašla i preuzela, on je ve gotovo iskrvario i zagadio svoju ranu sam u nekom prljavom budžaku. Ali me u nama hroni nima ima i onih ije je teško stanje posledica neke greške i brljotine osoblja bolnice, nekada davno, kada smo primljeni i mi smo bili akutni, a onda su nas ovde malo pogrešno „obra ivali" i zauvek pokvarili. Evo, recimo, Elis, on je sada hroni ni a došao je ovamo kao akutni, a onda su ga jezivo uništili kada su prešli svaku meru u onoj prokletoj sobi za ubijanje mozga koju crni momci popularno zovu „šokara". Sada on tavori zakucan za zid u istom položaju u kome je bio kada su ga zadnji put skinuli sa stola - ruke ispružene, šake blago stegnute a na licu onaj neopisivi užas. Stoji tako prikovan za zid kao neki nemi, preparirani lova ki trofej. Eksere mu vade jedino kada je vreme hranjenja ili vreme za odvoženje u krevet, ili kada ga nakratko sklone kako bih ja mogao da o istim onu lokvu ispod njega. U staroj bolnici su ga tako dugo držali vezanog na istom mestu daje njegova mokra a više puta spržila i pod i grede ispod njega, pa je propadao sprat niže, što bi onima iz odeljenja ispod našeg, pored ostalog, stvaralo i problem kako da uknjiže i pravdaju troškove za popravku plafona. Rikli je tako e hroni ni, koji je pre nekoliko godina došao kao akutni, ali njega su uništili na drugi na in, nešto su debelo pogrešili u programiranju elementa koji se instalira u mozak. Ina e, odveli su ga svojevremeno na „obradu" jer je stvarno bio nevi ena napast i agresivac, tukao se sa bolni arima, mlade bolni arke je napadao i grizao za noge, gadan tip. Privezali su ga za onaj sto i pre nego što su se zatvorila vrata poslednje što smo videli bilo je kako nam namiguje i kako preti crnim momcima: „Vi ete mi, crn uge odurne, debelo platiti za sve ovo, to vam obe avam." Posle dve nedelje opet su ga vratili na naše odeljenje, glava mu je bila obrijana, elo elo mu je izgledalo kao jedna tamnoljubi asta modrica a iznad o iju je imao usa ena dva mala utika a veli ine dugmeta. Po njegovim o ima bilo je jasno kako su ga tamo spalili - bile su nekako sive, zadimljene i iznutra prazne kao pregoreli osigura i. Od onda ništa drugo nije radio, samo je ispred onog svog sprženog lica držao neku staru fotografiju, pilji u nju i prevr e je i obr e hladnim prstima, a ta slika je ve odavno sa obe strane posivela kao i njegove o i i više niko ne zna ko je ili staje na njoj nekada uopšte i bilo. Osoblje smatra da je Rukli njihova velika greška i promašaj, a ja mislim da je za njega možda i bolje ovako nego da je aparatura bila ispravna. Kod današnjih aparata greške su gotovo nemogu e, tehni ari su mnogo veštiji i iskusniji, nema više ni onih uti nica na elu, više nema potrebe za se enjem - do mozga dopiru kroz o ne duplje. Ponekad nekoga odvedu na instalaciju, pre operacije gadan, prgav, kavgadžija, mrzi ceo svet, a posle nedelju-dve vrati se modar oko

iju kao da gaje neko ubio od batina a ponašanje: pitomina, fin, ljubazan, najugladeniji ovek koga ste u životu videli. Možda e ga za nekoliko meseci i otpustiti iz bolnice i poslati ku i sa šeširom nabijenim na elo i licem mese ara koji pospano hoda još uvek duboko u nekom samo njemu znanom blaženom snu. Takve slu ajeve svi smatraju primerima uspešnog izle enja, a po meni radi se jedino o tome daje uspešno proizveden još jedan robot koji e slepo služiti Sistemu. Od takve sudbine je, ube en sam, sve bolje, pa i sudbina Riklija - žrtve neuspele terapije, koji po ceo dan hipnotisano pilji u svoju sliku, pati i ništa drugo ne radi. Doduše, tu i tamo ga malo prene onaj mali zakržljali crnja, pri e mu i tobož nevino pita: „Nego, Rikli, šta li tvoja ženica radi no as u gradu, šta misliš?" Rikli tada malo podigne glavu sa jastuka, negde u onoj raštimovanoj mašineriji se izgleda probude tragovi uspomena, lice mu se zacrveni kao da mu se pojedini krvni sudovi blokiraju, uje se neko udno pištanje i krklja

nje iz grla, na uglovima usana se pojavljuju mehuri i pljuva ke dok uz nat ove anske napore pokušava da pomeri barem malo vilice ne bi li nešto izustio. Najzad uspeva da istisne nekoliko reci nekim dubokim, ave tinjskim glasom od koga se koža ježi u trenutku: „Jjjjeebeššššš žžžžženu! Jjjjeebeššššš žžžžženu!" Samo to uspe da kaže i od silnog napora istog trenutka izgubi svest. Elis i Rikli su najmla i hroni ni bolesnici na našem odeljenju. Najstariji je pukovnik Materson, stari, uvošteni konji ki oficir još iz vremena Prvog svetskog rata; njegova omiljena zabava je da svojim štapom diže suknje bolni arkama kada mu se na u u blizini, a obožava i da, ako oseti da ga neko uopšte sluša, drži udna predavanja iz istorije koja obi no prethodno pribeleži na dlanu svoje leve ruke. On jeste najstariji ovde, ali to ne zna i da je i najduže na odeljenju - njegova žena ga je dovela pre samo nekoliko godina, kada joj je kona no postalo preteško da se brine o njemu. Ja sam najduže na odeljenju, još od Drugog svetskog rata, ja sam tu duže od svih ostalih, duže od bilo koga od pacijenata, jedino je glavna sestra ovde duže od mene. Hroni ni i akutni pacijenti se obi no mnogo ne druže i ne mešaju. Jedni su na jednoj a drugi na drugoj strani dnevnog boravka, što raduje i crne bolni are, koji uvek isti u da je tako najbolje i za osoblje i za nas pacijente. Kada nas vide tako raspore ene posle doru ka, klimaju glavom sa odobravanjem i pohvale nas: „Tako treba, gospodo, baš tako. Tako i ostanite sve vreme, tako je najbolje." Tolika briga oko mešanja pacijenata potpuno je nepotrebna jer su, osim mene, svi hroni ni pacijenti gotovo nepokretni, a akutni vole da kažu da na našu stranu ne bi prelazili sve i da moraju jer ovde smrdi gore nego u svinjcu. Ipak, to po meni nije najvažniji razlog zbog koga akutni izbegavaju hroni ne, ne, nije u pitanju neprijatan miris, u pitanju je injenica da hroni ni svakoga trenutka podse aju akutne na sve ono što i njih može vrlo lako da zadesi jednoga dana - to je po meni ipak najvažniji razlog nemešanja. Glavna sestra je svesna tog straha i vrlo dobro ume da ga iskoristi; ako neko od akutnih po ne da pravi bilo kakve probleme, ona mu na fin na in da do znanja da bi za njega bilo mnogo bolje da pazi šta radi, da poštuje pravila koja i postoje da bi se stvorili uslovi za njegovo eventualno ozdravljenje — u protivnom vrlo brzo može da se na e na onoj strani. (Svi se na našem odeljenju ponose time u kolikoj meri je ostvarena saradnja pacijenata sa osobljem. Dobili smo svojevremeno i lepu bakarnu plaketu na kojoj je ugraviran slede i tekst: „Iskrene estitke odeljenju koje uspešno funkcioniše s najmanje osoblja u celoj bolnici." To nam je najbolja nagrada za saradnju i visi ponosno na zidu ta no iznad dnevnika odeljenja, nekako na samoj sredini izme u akutnih i hroni nih.) Ri okosom novajliji Mekmarfiju je, pošto je osmatrao situaciju nekoliko minuta, jasno da je najlogi nije da se pridruži akutnima, zato smesta ide na njihovu stranu i uz šeretski osmeh se sa svima rukuje i upoznaje. Jasno vidim daje svakome od njih blago neprijatno u njegovoj blizini, i to iz više razloga, a posebno zbog njegovih šala i zafrkavanja, zbog na ina na koji i dalje, bez pardona, tu i tamo podvikne na onoga crnog momka koji ga prati u stopu sa termometrom, zbog te gomile sitnica, ali svakako najviše zbog njegovog glasnog, slatkog smeha, od koga poskakuju sve one silne kazaljke na kontrolnoj tabli. Dok se on od srca smeje, akutni se krišom i uplašeno zgledaju ispod oka, li e na decu u školi koja sa strahom gledaju nekoga nevaljalca kako pravi frku iza leda u iteljici, jer se plaše da e zbog njega ceo razred biti kažnjen. Vrpolje se i premeštaju s noge na nogu u taktu sa onim kazaljkama na kontrolnoj tabli. Vidim daje i Mekmarfi primetio da im je neprijatno, ali mu ne pada ni na kraj pameti da se zbog toga i malo smiri ili utiša. „Koja triper atmosfera. Nego, ovako kada vas gledam, ne bih ni rekao da ste lu aci",

pokušava da ih nekako raskravi i oraspoloži. „Ko od vas ovde lepotana misli da je najlu i? Ko je od vas glavna manija ina? Ko skuplja pikslu od ovih karata? Ja sam prvi dan ovde i ho u da se malo sližem sa glavnom facom, naravno, pod uslovom da mi dokaže da je prva faca. Ajde sada recite mi ko je ovde glavni, ko je ultralujka?" Dok to govori kao da se obra a Biliju Bibitu, nadvio se nad njim i fiksira ga pravo u o i, tako da se Bili našao prozvanim da izmuca da on još nije p-p-p-prva f-f-f-faca, ali daje slede i na s-s-spisku za taj posao. Mekmarfi mu pruži svoju ogromnu ru erdu i Bili, šta e, mora da se rukuje. „Vrlo dobro, druže, drago mi je za tebe da si na s-s-spisku, ali pošto ja nameravam da što pre kompletno preuzmem ceo ovaj cirkus, najbolje je da odmah porazgovaram s glavnom facom." Gleda redom sve akutne, koji su na trenutak prekinuli kartanje, i steže ruke tako da se uje kako mu zglobovi svih prstiju pucketaju u isto vreme. „Vidiš, de ko, ja planiram da postanem neka vrsta kralja kocke na vašem odeljenju i da organizujem žeš e partije ajnca. Zato me brzo vodi do glavne face da askom rešimo ko e od sada ovde biti bog i batina." Sada ve nikome nije jasno staje tom razbacanom tipu sa ožiljkom i lu kim smehom: da li on to samo glumi, ili je dovoljno lud da stvarno misli ozbiljno sve ovo što pri a, ili ijedno i drugo, ipak, jedno je sigurno - svi su ve maksimalno zainteresovani i pažljivo prate šta se doga a u želji da saznaju o emu se tu zapravo radi. Svi gledaju kako onom svojom ogromnom ru erdom hvata Bilijevu mršavu ruku i nestrpljivo ekaju da uju šta e Bili da odgovori. Bili shvata da jednostavno mora nešto da kaže, gleda okolo i odlu uje se za jednog od igra a: „Harding, mislim da bi to bio ti. Pa ti si p-p-p-predsednik B-b-b-bolesni kog odbora. Mislim da ovaj ovek ho e da sa t-t-tobom malo p-p-popri a." Posle ovoga svi akutni su bolje raspoloženi, osmeh je gotovo svima na licu, nije im više neprijatno, naprotiv, drago im je što se najzad dešava nešto novo, druga ije nego obi no. Svi sada zadirkuju Hardinga, pitaju ga da lije mogu e daje on stvarno glavna faca. Harding prekida svoju partiju i polako spušta karte na sto. To je bled i nervozan ovek za koga, kada ga neko prvi put vidi, pomisli da gaje možda video u nekom filmu, lice mu je toliko lepo da delu je nemogu e da ga poseduje prose an anonimus sa ulice. Ramena su mu široka i mršava, i kada mu je neprijatno i kada želi da se fizi ki povu e u sebe, on ih nekako udno privije uz grudi i kao da se zakloni njima. Šake su mu tako duge, bele i elegantne da mi se ini kao da su jedna drugu izrezbarile od najfinijeg sapuna; dešava se ponekad da mu se nekontrolisano otrgnu pa lepršaju ispred njega kao dve bele ptice, ali ih on brzo obuzda, spusti u krilo i stisne kolenima; o igledno mu nije prijatno što ima tako lepe ruke. Harding je predsednik Bolesni kog odbora prvenstveno na osnovu jednog papira kojim se potvr uje da je on svojevremeno završio fakultet. Taj papir je uramljen i on ga drži na svom no nom sto u, odmah pored uramljene fotografije svoje žene u kupa em kostimu, koja tako e izgleda kao filmska glumica - ima izuzetno velike grudi, rukama pridržava kostim iznad njih i nekako iskosa gleda u kameru. Pored nje na fotografiji je i Harding, sedi na peškiru i onako mršav deluje kao da o ekuje da e svakog asa neki snagator da mu šutne pesak u lice. Harding se ina e rado hvali svojom ženom, kaže za nju da je prava seks bomba i da je toliko zadovoljna njime kao ljubavnikom da esto po celu no ne može da se od nje odbrani. Postoje Bili pokazao na njega, Harding se još dublje zavali u svoju fotelju, složio je važan izraz lica, zabacio glavu, gleda negde uvis, a ne u Bilija i Mekmarfija, i važnim glasom pita: „Gospodine Bibit, da li taj... gospodin ima zakazano?" „Gospodine Mek-m-marfi, da li vi imate zakazan sastanak? Gospodin Harding je veoma zauzet ovek, niko ne može da se vidi s njim a da prethodno na vreme ne z-z-zakaže sastanak." „Taj vrlo prezauzeti gospodin Harding, da li je on glavna faca ovde?" Jednim okom

Mekmarfi šacuje Bilija, koji klima glavom gore-dole neo ekivano brzo, o igledno je da uživa u tome što se trenutno našao u centru pažnje. „Onda lepo recite Glavnoj faci Hardingu da R. P. Mekmarfi želi da ga vidi i da ova bolnica nije dovoljno velika za obojicu. Ja sam ve navikao da svuda gde se zadesim budem glavni. Bio sam glavni me u traktoristima u svim logorima sezonskih drvose a širom Severozapada, glavni me u kockarima još tamo negde od Koreje, ak i me u bera ima pasulja na onoj radnoj farmi u Pendletonu - prema tome, stvar je potpuno jasna, ako ve treba da budem lujka, imam da budem glavna lujka. Zato ti lepo poru i tom tvom Hardingu da mi kao ovek stane na crtu, a ako se uprpio, onda je obi na bedna kukavica i bolje je za njega da još pre zalaska sunca zauvek nestane iz ovog grada." Harding se još dublje zavaljuje u fotelju, pal eve je zadenuo za revere sakoa. „Bibit, poru i de tom gušteru Mekmarfiju da ga danas ta no u podne ekam u glavnom hodniku da tu stvar rešimo jednom i zauvek, pa neka se puše libida." Harding se trudi da razvla i i oteže reci ne bi li zvu ao kao Mekmarfi, što s njegovim piskavim, zadihanim glasom zvu i smeš no. „Slobodno mu recite i to, da ne bi posle bilo nekih iznena enja, da sam ja glavna lujka na ovom odeljenju ve duže od dve godine i da na elom svetu teško da ima nekoga ko je ludi od mene." „Gospodine Bibit, slobodno upozorite tog gospodina Hardinga da sam ja toliko lud da se nimalo ne stidim da priznam da sam svojevremeno glasao za Ajzenhauera." „Bibit! Obavestite gospodina Mekmarfija da sam ja toliko lud da sam ak dva puta glasao za Ajzenhauera." „A vi odmah odgovorite gospodinu Hardingu", naslanja se na sto obema rukama, naginje i spušta glas, „da sam ja toliko lud da name ravam da glasam za Ajzenhauera na izborima slede eg novembra." „Šta da kažem na to, skidam vam kapu", kaže najzad Harding i uz duboki naklon pruža ruku Mekmarfiju. Jasno mi je da je Mekmarfi u ne emu upravo pobedio, ali mi nije jasno u emu.

Sada su ve svi akutni zaboravili sve ostalo osim ovog novog momka, svi su se primakli da ga bolje vide i uju i da pokušaju da odgonetnu u kom je on zapravo fazonu. Svima je potpuno jasno da se do sada niko ni sli an njemu nije pojavio na našem odeljenju. Pitaju ga odakle je i ime se bavi i s njim razgovaraju na na in kako nikada ni s kim nisu razgovarali, barem koliko ja

znam i koliko sam video. On im odgovara da je on ovek potpuno posve en svom poslu, posve enik, moglo bi se mirne duše re i. U po etku je, kaže, bio besku nik i lutalica, a onda ga je vojska uzela pod svoje i pomogla mu da najzad otkrije svoju prirodnu sklonost i talenat; vojska jedne nau i kako da idealno zabušavaju, druge kako da len are i gube vreme, a njega je nau ila da igra poker. Od onda je on posve en kocki i usredsre en na nju, i to na svim njenim nivoima. On bi samo da igra poker, da ostane neoženjen i živi gde ho e i kako ho e - to je njegov san, ali ljudi mu kvare šemu. „Vi vrlo dobro znate kako društvo proganja posve enog oveka. Otkako sam otkrio svoje pravo zanimanje, proveo sam toliko vremena po raznim zatvorima da bih 'ladno mogao knjigu da napišem, mali vodi kroz bajbokane. Za mene kažu da sam nepopravljivi hohštapler i varalica. I još kažu da se mnogo šibam, koje sranje, ljudi. Nije im to smetalo onda kada sam još bio glupi drvose a i pravio gomilu pizdarija; tada su govorili daje to opravdano, jer po njima ovek koji mnogo rinta mora ponekad da da sebi oduška, da malo popusti ko nice. Ali zato ako znaju da si kocoš, i ako znaju da tu i tamo organizuješ koju partijku, e pa onda je dovoljno da samo pljuneš uz vetar i ve e da ti prišiju etiketu da si kriminalac. Bog te, koliko sam samo love izgubio zbog toga što su me toliko puta stavljali na led." Odmahuje glavom i nastavlja:

„Posle izvesnog vremena provalio sam pravila, tako da skoro godinu dana nisam bio ni u kakvom sranju do ovog sad u Pendletonu, šema nanošenje teških telesnih povreda, tako mu to oni zovu kao zvani no. Malo sam se opustio, dasa je uspeo da skokne do pandura pre nego što sam ja stigao da zbrišem iz grada i jebi ga... Ina e, gadan neki tip..." Smeje se, rukuje sa svima i uvek kada mu se približi onaj crni momak s termometrom, on baš tada kao slu ajno sedne za sto i kao s nekim obara ruku, tako se upoznao i popri ao sa svima akutnim. Kada je to obavio, onda je lepo prešao i na našu stranu, kao da po njemu hroni ni nisu ništa manje vredni i zanimljivi, i kao da i mi podjednako zaslužujemo njegovu punu pažnju. Nisam siguran da lije on zaista tolika laf ina da smatra da treba da posveti pažnju i tipovima od kojih mnogi nisu u stanju ni da kažu kako se zovu, ili možda ima neke svoje lukave, kockarske razloge. Podse a me na politi ara koji se u kampanji sre e sa svim svojim potencijalnim glasa ima, skida ak i Elisu ruku sa zida i rukuje se i s njim jer je i njegov glas vredan kao i svih ostalih. „Prijatelju", obra a se Elisu zabrinutim glasom, „moje ime je P. R. Mekmarfi, nije mi prijatno kada vidim odraslog oveka kako se kiseli u vlastitoj mokra i. Zašto lepo ne odeš da se obrišeš i središ malo?" Elis obara pogled i zapanjeno pilji u lokvu ispod sebe. „Stvarno, hvala vam", odgovara i ak se i pomeri, kao krenuo bi ka toaletu, ali šta mu vredi kad je vezan.

Mekmarfi sada ide od jednog do drugog hroni nog, rukuje se sa pukovnikom Matersonom, pa sa Riklijem i sa starim Pitom. Rukuje se sa svima bez razlike, i sa pokretnima i onima u kolicima, ak i sa vegeta tivcima, pa ak i sa onim pacijentima koji nisu u stanju da mu pruže ruku; on se saginje i podiže njihove šake koje im leže u krilu kao mrtve ptice, mehani ke ptice od sitnih kostiju i ži ica koje su prestale da lete i koje, onako umorne i umrtvljene, leže zauvek nepokretne. Sa svima se rukovao osim sa Velikim Džordžom, manijakalnim istuncem, koji se samo ceri i uzmi e od one ogromne ša etine koja mu ne deluje baš naj istije da bi bio spreman daje i dodirne. Mekmarfi mu samo salutira, a onda se kao obra a svojoj desnoj šaci: „Je li bre, ru ice moja mila, šta misliš otkud ovaj matorac zna u kakvim si ti sve govnima bila?" Nikome još uvek nije jasno o emu se tu zapravo radi, zašto je ovaj toliko poleteo da se odmah sa svima upozna, ali barem jedno je sigurno - ceo ovaj cirkus je mnogo zanimljiviji od igranja karata i sklapanja sla galica. On ve nekoliko puta ponavlja da je upoznavanje sa budu im saigra ima od neprocenjive važnosti za jednog pravog kockara, ali valjda mu je jasno da ovde ima posla i sa osamdesetogodišnjim izgubljenim slu ajevima, koji bi, ako bi im dao kartu, jedino bili sposobni daje stave u usta i pokušaju daje pojedu. I pored svega toga, on deluje razdragano, to je, izgleda, jedan od onih tipova koji uvek i svugde uživaju da zasme j avaj u sve oko sebe. Do mene je stigao na samom kraju, posle svih ostalih, zatekao me je kako sedim kao prikovan za svoju fotelju. Stao je ispred mene, zavukao ruke u džepove, zabacio glavu unazad i po eo da se smeje,'kao da je gledaju i me video nešto zanimljivije i smešnije nego kod bilo koga od ostalih pacijenata. U trenutku sam se uplašio da nije možda po na inu kako sedim, kako se ponašam i kako izgledam provalio da ja zapravo glumim da ne ujem ništa od onoga što se dešava oko mene. „O, bog te, vidi ti koga još mi tu imamo." Taj trenutak sam dobro zapamtio do najsitnijih detalja. Se am se zaškiljio je na jedno oko, zabacio glavu unazad i gleda me niz onaj svezi ožiljak na nosu kao da nišani i smeje mi se razdragano. U prvi mah sam pomislio da se smeje, jer stvarno mora da je smešno videti nekoga sa indijanskim licem, s dugom, masnom crnom kosom, koji je tako krupan, a uza sve to ipak deluje slabo i nesigurno. A onda, se am se, pomislih: da se on to ipak ne smeje zato što nijednog trena

nisam uspeo da ga zavaram svojom glumom, možda je u trenutku shvatio da ja zapravo nisam gluvonem ma koliko vesto igram tu ulogu, pa mi se sada smeje i namiguje mi da mi da do znanja da me je provalio. „Otkuda ti ovde, Veliki poglavico? Izgledaš mi, bog te, kao neki Bik Koji Sedi, koji je resio da nikada ne ustane." Okrenuo se prema akutnima da vidi da li se smeju njegovom novom fazonu; kada je video da ga samo belo gledaju, vrati pogled na mene pa me upita: „Nego, kako se ti ono zoveš, poglavico?" S druge strane sobe uje se Bili Bibit: „On se z-z-z-zove Bromden. Poglavica Bromden, ali svi ga z-z-z-zovu poglavica M-m-metla jer ga bolni ari g-g-gone da im isti po ceo dan. On i nije z-z-za nešto drugo, on je ina e gluv, znaš..." Bili je sada naslonio glavu na ruku: „Ja da sam g-g-g-gluv", nastavlja uz uzdah, ,,d-d-d-davno bih se ubio." Mekmarfi me merka pogledom. „Alije zato dobro izrastao, mora da je ogroman. Koliko li je visok, da li znate?" „Koliko ja z-z-z-znam jednom su ga izmerili, ima ti t-t-aj preko dva m-m-metra, ali šta mu vredi što je toliki kada se p-p-p-plaši i svoje vlastite s-s-senke. On ti je samo jedan v-v-v-veliki gluvi Indijanac." „Odmah kada sam ga video, pomislio sam da li i na Indijanca, ali Bromden mi baš i ne zvu i kao neko indijansko ime. Jel' znate iz kog je plemena?" „Nemam pojma", odgovara Bili, „ve je uveliko bio u bolnici k-k-k-kada sam ja d-došao." „Ja sam nešto uo od doktora", umeša se Harding, „izgleda da je samo pola Indijinac, iz Kolumbije, iz nekog plemena koje više ne postoji. Doktor mije rekao da mu je otac svojevremeno bio poglavica, zato su i njega ovde prozvali poglavicom. Što se pak ti e imena Bromden, bojim se da moje skromno poznavanje indijanskog folklora ne ide baš tako daleko." Mekmarfi se saginje i toliko mi se unosi u lice da nam se pogledi neizbežno susre u. „Je li istina ovo što ovi pri aju? Da li si ti, poglavico, stvarno gluv, reci?" „On je i g-g-gluv i nem." Mekmarfi je samo zna ajno skupio usne, gleda me dugo i pažljivo pravo u o i, a onda se uspravlja i pruža mi ruku. ,,E pa sada staje tu je, ali valjda može barem da se rukuje sa mnom, bio gluv ili ne, toliko valjda može da uradi. I da znaš, poglavico, jeste da si kao gromada, ali ako mi sada lepo ne stegneš ruku opasno u da se uvredim, a jasno ti je da nije baš najpametnije vredati novu glavnu lujku ele bolnice." To je rekao a onda se okrenuo prema Hardingu i Biliju i napravio grimasu, kao šali se, ali ona ispružena ogromna šaka i dalje stoji preda mnom i eka da je prihvatim. Se am se te njegove šake jasno i razgovetno kao da je sada vidim pred sobom: ispod noktiju crna mast od rada u garaži, na nadlanici iste tovirano sidro, na zglobu srednjeg prsta prljavi hanzaplast ve odlepljen na ivicama, na ostalim zglobovima ožiljak do ožiljka, neki stari ve zarasli, neki noviji. Se am se i njegovog dlana, ravan i tvrd, ogrubeo od baratanja drvenim drškama sekira i motika, dlan koji ne biste o ekivali kod nekoga ko samo mesa karte. Na dlanu žuljevi, koji su svi ispucali i puni prljavštine. Dlan mu izgleda kao putna mapa svih onih njegovih dugogodišnjih lutanja po Zapadu, koji je obišao uzduž i popreko. Kada sam mu uzeo ruku u svoju, osetio sam koliko mu je hrapav dlan, toliko da se ulo neko tiho struganje dok smo se rukovali. Se am se kako su mu jaki i debeli bili prsti, koji su se stisli oko mojih, a i onog udnog ose aja koji je prostrujao mojom šakom, koja kao daje istog trenutka po ela da raste, kao da mi on u nju pumpa svoju krv i snagu i ini da bude jaka i velika kao i njegova... „Gospodine Mekmuri." .

To je glavna sestra. „Gospodine Mekmuri, do ite molim vas na trenutak." Da, to je glavna sestra, doveo ju je onaj crni momak s termometrom. Stoji, kucka termometrom po svom ru nom satu, koluta o ima kao da merka i procenjuje novajliju. „Gospodine Mekmuri, bolni ar Vilijams požalio mi se da pravite neke probleme u vezi sa vašim obaveznim tuširanjem. Da lije to ta no? Da se razumemo na samom po etku, menije drago što ste se vi tako brzo sprijateljili sa ostalim pacijentima, ali sve u svoje vreme, gospodine Mekmuri, sve u svoje vreme. Izvinite što prekidam vas i gospodina Bromdena, ali valjda vam je jasno... naša pravila se odnose na sve podjednako." Mekmarfi zabacuje glavu i namiguje na onaj na in kojim i njoj kao i meni ranije ho e da kaže da nije uspela da ga prevari, da je i nju kao i mene odmah pro itao. Skoro ceo minut je pažljivo fiksira jednim okom. „Znate šta, gospodo, to je upravo ono što stalno ujem kada neko po ne da mi pri a o pravilima..." On se smeška dok to govori, oboje se smeškaju i pažljivo merkaju jedno drugo. „.. .i to onda kada mu je jasno da u verovatno da ih ipak prekršim." Pošto je to rekao, on najzad pušta moju ruku. U zastakljenoj sobi za bolni arke, u staklencu, glavna sestra užurbano puni špriceve nekom zelenkastomle nom te noš u iz ampula koje su upravo stigle u paketu sa stranim, nerazumljivim natpisom. Jedna od mladih bolni arki, ina e od one vrste devojaka koje uvek jednim okom, ma šta radile, pažljivo prate šta se oko njih doga a, uzima posudu sa napunjenim špricevima i pre nego što e krenuti s njima na odeljenje ok leva nekoliko trenutaka. „Šta vi, gospo ice Rej el, mislite o našem novom pacijentu? Mislim, kako da kažem, zgodnjikav je i srda an i to... ali za moj ukus je nekako previše nametljiv, nekako se trudi da dominira." Glavna sestra upravo vrhom prsta proba jedan špric. „Meni se ini", odgovara, probijaju i iglom gumeni epi ampule, „...daje, u stvari, to i njegov osnovni cilj - da se po svaku cenu nametne. On je jedan od onih tipova za koje koristimo popularan naziv: „manipulator". To vam je, gospo ice Flin, osoba koja ne bira sredstva u želji da ostvari svoje ciljeve." „Ali, ipak izvinite... ovde... u duševnoj bolnici, mislim... kakve bi ovde ciljeve uopšte mogao da ima... kakvu korist?" „Bilo kakvu", ona je mirna, nasmejana, zadubljena u svoj trenutni posao punjenja špriceva, „recimo udoban i lak život, ili uživanje u ose aju daje mo an i poštovan, možda i flnansijsku korist - vrlo verovatno sve to zajedno. Ponekad je za manipulatora stvaranje nereda na odelje nju samo po sebi cilj. Nije malo takvih, destruktivnih, ljudi u našem društvu. Manipulator može toliko da naruši disciplinu i negativno uti e na ostale daje esto potrebno da pro u meseci dok se sve stvari ne vrate u predašnje stanje. Sadašnja popustljiva i tolerantna atmosfera, koja je, nažalost, ovladala, kao nova moda u gotovo svim duševnim ustanovama, takvim tipovima samo ide naruku. Ali nekada, pre samo nekoliko godina zapravo, situacija je bila znatno druga ija. Se am se, u to vreme bio je na našem odeljenju jedan pacijent, neki gospodin Taber, e pa on vam je bio upravo nepodnošljivi manipulator. Ali sre om samo nakratko." O igledno je da je oraspoložena tom prijatnom uspomenom, vidi joj se po o ima da je odlutala u mislima negde daleko, u stara dobra vremena. .. „Da, gospodin Ta ber...", naglašava ponovo. „Ali, ipak ne shvatam", nastavlja mlada sestra, „zašto bi, pobogu, gospo ice Rej el, iko poželeo da naruši disciplinu na odeljenju, koji bi mogao da ima motiv... ?" Glavna sestra je prekida, pri tom ponovo zabada iglu u gumeni epi , zatim puni špric, vadi iglu iz ampule i spušta i ovu napunjenu injekciju pored ostalih. Gledam joj ruku kako poseže

za novim špricom, kako lebdi, pruža se, spušta. „Vi, gospo ice Flin, kao da zaboravljate da se trenutno nalazimo u instituciji za duševno obolele." Glavna sestra se ina e bukvalno izbezumi kada bilo kakav spoljni uticaj makar i na trenutak u ini da njena ekipa ne funkcioniše kao dobro podmazana, uhodana i precizna celina. Dovoljna je najmanja mogu a nemarnost, neurednost ili najsitniji problem, pa da se smesta preobrazi u belo obu eno otelotvorenje besa; tada nije u stanju ni da kontroliše svoj rutinski osmeh, koji je u tim trenucima deformisan i još upadljivije neprirodan. Ide okolo s tim falš lutkastim osmehom, jedva pri vrš enim izme u brade i nosa, sa onim okicama koje tobož nevino kolutaju i mirno posmatraju sve oko sebe, a jasno je, ose am to dok je posmatram, da je iznutra napeta kao sajla i tvrda kao kamen. I ta njena napetost je nikako ne napušta sve do onog trenutka kada je problem, najzad, otklonjen - odnosno kada je, kako ona voli da kaže, „situacija prilago ena okolini". Pod njenim nadzorom naše odeljenje je i te kako prilago eno okolini, jedini je problem što ona, ipak, ne može sve vreme da provodi na njemu, nekada je i van njega - u Spoljnom svetu. Zato je ona sebi postavila zadatak da se trudi da, koliko je to mogu e, doprinese prilago avanju ak i Spoljnog sveta. U tom poduhvatu joj svesrdno pomažu i druge, njoj sli ne osobe,

me usobno povezane u jednu grandioznu organizaciju koju ja volim da nazivam „Sistem", a iji je prvenstveni cilj da prilagodi kompletan Spoljni svet sli nim principima kojima ona prilago ava naš unutrašnji. Ona je, ina e, dugogodišnji veteran u tom poslu, se am se da je ve bila glavna sestra i u staroj bolnici u koju sam davno doveden iz Spoljnog sveta i bogzna koliko još dugo planira da se angažuje na tom polju. Posmatram je pažljivo ve godinama i prime ujem kako je s vremenom sve veštija i iskusnija, vreme i praksa su je toliko oja ali i u vrstili da ona trenutno raspolaže ogromnom vlaš u, koja se proteže na sve strane, u svim pravcima, sli no razgranatoj mreži tankih ži ica koje sam od svih na odeljenju, izgleda, jedino ja u stanju da primetim. Gledam je esto kako kao uvek maksimalno usredsre en robot sedi u samom centru te ži ane mreže i o elom se odeljenju brine spretno i sigurno, kao da je neki ogroman mehani ki pauk koji u svakom trenutku zna gde se prostire i najmanja ži ica u mreži i kada i koliko treba da pusti struje ne bi li uvek postigla željeni rezultat. Ina e, pošto sam svojevremeno, za vreme rata, pre nego što su me transportovali u Nema ku, bio i mladi elektri ar kasarne, a i za vreme one jedne godine koju sam proveo na koledžu jedan od predmeta bila mi je i elektronika, ja se pomalo razumem u tu problematiku i znam kako se može manipulisati svim tim žicama i strujom. Ona pak okružena tim žicama sanja o svetu koji je uredan, ta an i precizan i koji funkcioniše kao najkvalitetniji švajcarski sat, o mestu u kome bilo kakva promena u rasporedu prakti no nije mogu a, sanja o tome da na kraju krajeva svako ko joj je poveren na odeljenje bude doveden do statusa hroni nog pacijenta vezanog za kolica, sa kateterskim cev icama proturenim kroz obe nogavice, potpuno pod kontrolom njenih elektri nih talasa. Znaju i da od toga u znatnoj meri zavisi uspešnost sprovo enja svih njenih ideja i planova, ona je godinama birala idealno medicinsko osoblje, svoje idealne saradnike. Bezbrojni lekari, razli itog izgleda i starosti smenjivali su se pred njom izlažu i joj svoje ideje i stavove o tome kako bi bilo najbolje organizovati život i rad na psihijatrijskom odeljenju. Medu njima se tu i tamo našao i neko sa integritetom, neko koje imao ki mu i koje ostajao veran svojim idejama; takve je ona tako uspešno iz dana u dan, nasitno, sre ivala onim svojim ledenim pogledom, koji im je posle izvesnog vremena ledio telo i misli, na kraju bi se predali i drhte i od neke udne jeze molili kadrovsku službu za premeštaj: „Verujte mi, verujte, to je stvarno neobjašnjivo, ali otkako radim na tom odeljenju uz tu

ženu, ose am se veoma udno, kao da mi venama umesto krvi te e amonijak, neshvatljivo... Stalno se tresem, neka udna jeza me celog prožima, moja ro ena deca izbegavaju da mi sednu u krilo, žena ne e da vodi ljubav sa mnom... „Molim vas, morate da me premestite, bilo gde: na pedijatriju, neurologiju, medu alkoholi are... nebitno, samo me premestite odande..." I tako je to trajalo godinama, ona je terala po svome, lekari su se smenjivali - neki su izdržali samo tri- etiri nedelje, neki i itava tri meseca. Najzad se odlu ila za jednoog glavatog ove uljka sa širokim elom i debelim, nadutim obrazima, a izme u ela i obraza, u visini

njegovih sitnih o iju, glava mu je nekako udno stisnuta - kao daje dugo nosio neke tesne nao are, i to toliko dugo da su mu ulubile glavu po sredini. Sada mu nao are vise na lancu koji je jednim svojim krajem pri vrš en za dugme na kragni, na ljubi astom nosi u ve ito se klate levo-desno, deluju kao da e svakog trenutka da mu padnu i zato se on, dok pri a, naginje as levo as desno ne bi li ih održao na nosu. Eto takav je naš lekar - naš vajni doktor. I ovu trojicu crnih bolni ara u dnevnoj smeni tako e je primila posle više godma biranja i procenjivanja i pošto ih je odbila bukvalno na hiljade. Redali su se oni pred njom u dugom nizu mrzovoljnih nosatih crnih maski i svi do jednoga bi ve na prvi pogled zamrzeli onu njenu kredasto-lutkastu vešta ku belinu. Ona bi njih i njihovu mržnju posmatrala i procenjivala u prošeku oko mesec dana i po pravilu ih je nogirala jer je smatrala da, ipak, imaju, za njen ukus, nedovoljno mržnje u sebi. Kada je na kraju došla do trojice koji su joj odgovarali, a zapošljavala ih je ina e jednog po jednog tokom godina i brižljivo ih uklapala u svoj koncept i svoju mrežu, bila je u potpunosti sigurna da im je mržnja gotovo zverska i da su kao takvi veoma upotrebljivi. Na prvog je naletela dosta davno, ja sam tek pet godina bio na odeljenju kada je on došao, ina e kriv je kao paragraf, zakržljao i nekako udne boje - kao rashla en asfalt. Rodom je iz Džordžije, kada je bio sasvim mali, imao je oko pet godina, silovali su mu majku, i to pred ocem koga su prebili i vezali za užarenu pe - otac je gledao šta rade njegovoj ženi dok mu se krv slivala u cipele. Mali je bio sakriven u ostavi, sve je video kroz pukotinu izme u vrata i dovratka, doživeo je toliki šok da od tada nije više porastao nijedan centimetar. Kapci mu vise ispod obrva kao da mu se slepi miš ugnezdio na nosu; ina e ti njegovi kapci podse aju na tanke, sive opne, otvara ih samo na as, i to obi no kada se neki nov belac pojavi na odeljenju, viri ispod njih i na brzinu odmerava pridošlicu od glave do pete i samo jednom zna ajno klimne glavom, kao da samom sebi još jedanput potvr uje nešto u staje ve odavno uveren. Kada je primljen na posao, prvog dana je doneo arapu napunjenu sa mom da pacijente nau i redu, no ona gaje opomenula da se tako više ne radi; zahtevala je od njega da svoje oružje ostavi kod ku e i upoznala ga je sa svojom metodom: nikada ne pokazivati mržnju, biti miran i strpljiv, ekati i najmanju priliku, najmanju nepažnju, a onda pritegnuti sve šra fove i nikako ne popuštati, nikada. E tako se oni u e redu, nau ila ga je ona najvažniju lekciju na samom po etku. Posle dve godine došla su i druga dvojica, i to gotovo jedan za drugim u razmaku od samo mesec dana, ina e oni toliko li e jedan na drugoga da ponekad pomislim da ona nije slu ajno, zadovoljna prvim, naru ila da joj naprave njegove identi ne kopije. Razlika je samo u tome što su ovi novi momci visoki, robustni, koš ati, sa oštrim izrazom lica koji se nikada ne menja, podse aju me na vrh strele. O i si im sitne kao dve ta kice a kosa takva da misliš da bi ako je dodirneš raskrvavio šaku. Sva trojica su, tako e, tamnocrni kao telefoni. Što su crnji, zaklju ila je odavno iz iskustva sa mnogima koji su neko vreme boravili kod nas, to e duže i savesnije da iste, ribaju, stružu, jednom re ju, održava e na odeljenju stanje besprekorne higijene. Isto tako, i njihova vlastita ode a je uvek besprekorno ista: bela, hladna i kruta baš kao i njena. Sva trojica nose snežno bele pantalone i bele košulje sa metalnim kop ama, a tako e i kao

led blistavo bele cipele sa crvenim gumenim onovima, koji im omogu avaju da se potpuno ne ujno, kao aveti kre u hodnikom. Odjedanput se pojave na najrazli itijim mestima na odeljenju, i to obi no baš onda kada neko od pacijenata pomisli da je najzad potpuno sam, ili da je prava prilika da nekome od kolega tiho šapne kakvu tajnu ili bilo šta što bi voleo da ostali ne uju. I dok on tako u nekom skrivenom ošku misli da ga niko ne gleda, odjednom na obrazu

oseti neku udnu hladno u, gotovo jezu, okrene se na tu stranu, kad ono nad njim lebdi i pilji u njega kamenohladna crna maska, samo glava bez tela. To je zato što su i zidovi beli poput njihove ode e pa se stapaju s njom i jedino je mogu e videti njihova crna lica i šake, što kao neke sablasti lebde u vazduhu ispred zida. Višegodišnja obuka je u inila da su se crni momci gotovo idealno prilagodili frekvenciji glavne sestre, mogu i sa pova enim žicama da razumeju i primaju poruke na njenoj talasnoj dužini, zato njoj uopšte nije potrebno da im izgovara ili zapisuje instrukcije koje bi slu ajno mogla da vidi neka od žena koja je došla u posetu svom bolesnom mužu, ili jedna od onih

iteljica, ne, to njoj više nije potrebno, oni se s njom idealno sporazumevaju na talasnoj dužini mržnje visokog napona i u stanju su da prihvate i ispune svaki nalog koji postoji jedino u njenoj glavi. Zato se može re i da su, im je glavna sestra formirala svoj tim, celim odeljenjem zavladali takav red i disciplina daje sve smesta po elo da funkcioniše precizno i uigrano kao po koncu. Sve što momci misle, govore ili rade, sve je to ve mesecima unapred odre eno i isplanirano, a zasniva se u najve oj meri na sitnim, mnogobrojnim beleškama koje sestra zapisuje svakoga dana. Te se beleške redovno ažuriraju, pažljivo prekucavaju i ubacuju u komplikovanu mašinu ije zujanje ujem konstantno iza eli nih vrata u dnu sobe za bolni arke. Mašina redovno izbacuje perforirane kartice s dnevnim redom aktivnosti za svaki pojedini dan; one se potom svakoga jutra ubacuju u prorez u metalnim vratima i - zidovi po inju da zuje, svetla se pale u spavaonici u pola sedam, crni momci brzo i efikasno isteruju akutne iz kreveta i teraju ih na zanimanje: da glancaju pod, prazne pepeljare, brišu ogrebotine sa zida koje su ostale na mestu gde je dan ranije jedan starac izgoreo i nestao u oblaku dima i uz miris zapaljene gume. Nepokretni pacijenti spuštaju svoje mrtve cepanice od nogu na pod i kao kipovi koji sede, ekaju dok im ne doguraju njihova invalidska kolica. Vegetiraju i nekontrolisano mokre po sebi u svojim krevetima, što smesta aktivira zvu ne alarme i strujne lukove koji ih izbacuju iz kreveta na poplo ani pod, gde ih crni momci polivaju i peru crevima a potom presvla e u istu bolni ku ode u. U petnaest do sedam uje se signal koji poziva na brijanje, akutni se postrojavaju ispred ogledala, organizovano, po azbu nom redu: A, B, C, D... Svi hroni ni koji su, kao ja, pokretni, ulaze odmah iza akutnih, posle nas dovoze nepokretne u kolicima. Trojicu staraca sa tankim, žutim slojem budi na mlohavoj koži vrata briju u njihovim foteljama u dnevnom boravku, pri tome im glavu vezuju kožnim kaišem da je fiksiraju kako se ne bi klatila pod pritiskom elektri nog aparata za brijanje. Nekada, pogotovu ponedeljkom, ja se negde sakrijem pokušavaju i da zabušim i presko im brijanje, ali mnogo eš e smatram daje najbolje da odmah stanem u red, izme u slova A i C, i da se prepustim struji kao i svi ostali, ak i ne moram da podižem stopala s poda - u podu su, naime, jaki magneti koji ljude usmeravaju po odeljenju i pokre u ih kao one mete u streljanama na vašarima i po luna-parkovima. U sedam sati otvara se trpezarija u koju pacijenti ulaze obrnutim redosledom: prvo nepokretni, potom pokretni, a onda i akutni uzimaju poslužavnike, na koje im stavljaju kukuruzne pahuljice, tost, šunku sa jajima - a izuzetno ovoga jutra i po jednu konzervisanu breskvu, serviranu na listu zelene salate. Neki akutni pomažu nepokretnima i donose im poslužavnike sa

hranom. Nepokretni su uglavnom hroni ni kojima su otkazale noge i u stanju su da se hrane bez ije pomo i, ali su tu i ona trojica kod kojih ne funkcioniše ništa na telu od vrata naniže i,

nažalost, ni skoro ništa od vrata naviše. Oni su poznati kao vegetiraju i. Kada se svi smeste u dnevnom boravku, crni momci i njih dovoze, doguraju i prislone njihova kolica uza zid, a zatim im donose poslužavnike sa njihovom hranom koja izgleda kao blato, na svaki poslužavnik je pri vrš ena bela kartica na kojoj piše sastav obroka. Mašinski mlevena hrana - piše na hrani za te krezube starce, i još: mlevena šunka, jaja i tost, i to svaka porcija trideset dva puta samlevena i prežvakana u specijalnom mlinu za mlevenje hrane izra enom od ner aju eg elika. Taj se mlin, ina e, nalazi u kuhinji i više puta sam ga gledao kako otvara svoja metalna usta nalik na otvor usisiva a za prašinu i pljuje grudvu sažvakane šunke koja uz štalski gnjecav zvuk pada na tanjir. Crni momci nervozno i prebrzo hrane vegetiraju e pacijente tako da im mlevena, kašasta hrana curi iz crvenih usta kao u dojen eta, cedi se niz njihove kvrgave bradice i sliva na zelenu bolni ku ode u. Iznervirane crnje grde ih i psuju i trude se da im što više otvore usta kružnim pokretima kašikom, sli nim onima kojima se dubi i isti trula jabuka. „Ovaj mi se matori prdonja Blastik raspada pred o ima, bog te, više nisam siguran da li guta pire od šunke ili komade svog jebenog jezika." U pola osam svi se ponovo vra aju u dnevni boravak. Glavna sestra prati šta se doga a kroz svoje specijalno staklo, koje je uvek toliko iz glancano da se i ne vidi, klima glavom sa odobravanjem, zadovoljno epa još jedan list sa kalendara - za jedan danje bliže svome cilju. Pritiska dugme koje treba da pokrene današnje aktivnosti, ujem zvuk koji poti e od neke ogromne metalne plo e koja je negde u blizini po ela da se trese i vibrira. Svi na svoja mesta - akutni: rasporedite se i sedite u delu dnevnog boravka koji je predvi en za vas i mirno sa ekajte dok vam se ne iznesu karte i monopol, kojima ete se danas zabavljati. Hroni ni: sedite na svoju stranu i sa ekajte dok vam ne donesu slagalice iz paketa Crvenog krsta. Elis - idi na svoje mesto uza zid, digni lepo ruke da ti ih zakucaju i slobodno pišaj tako stoje i u ga e. Pite - tresi ceo dan svojom glavom kao mehani ka lutka. Skanlon - stavi svoje vornovate ruke na sto i po ni da praviš fol bombu kojom nameravaš da razneseš ceo fol svet. Harding - po ni da pri aš i maši svojim šakama kao pti icama ispred sebe, a onda ih zarobi tako što eš ih stisnuti pod miške jer odraslim ljudima ipak ne prili i da na taj na in mašu svojim lepim ru icama. Sefelt - po ni da kukaš kako te i danas bole zubi i kako ti i dalje opada kosa. Svi... hajdemo zajedno: udahni... izdahni... svi zajedno... uigrano... neka vam svima danas srca kucaju istom brzinom i u ritmu ozna enom na kartici sa dnevnim rasporedom. Svi to kici i klipovi neka rade ujedna eno... samo tako... Sve ovo podse a na svet stripa u kome se dvodimenzionalni likovi oivi eni ravnim i crnim linijama trzaju i skaku u u nekoj iš ašenoj fabuli koja bi mogla biti i izuzetno zanimljiva, možda i duhovita, samo da ovde, na odeljenju, ti likovi nisu pravi, živi ljudi od krvi i mesa. U petnaest do osam crni momci obilaze dugi niz hroni nih i onima koji su dovoljno mirni i ne pružaju otpor stavljaju katetere. Kateteri su ina e napravljeni od prezervativa kojima je odse en vrh, pa je kroz taj novodobijeni otvor flasterom zalepljena tanka plasti na cev ica, sprovedena tako da prolazi kroz nogavicu pidžame sve do plasti ne kese na kojoj piše: „Za jednokratnu upotrebu." Jedno od mojih zaduženja je i da te kesice svako ve e operem, kako bi mogle biti više puta jednokratno upotrebljene. Crni momci, pošto pacijentu nataknu prezervativ, za svaki slu aj ga pri vrste flasterom za stidne dla ice - mnogi hroni ni su usled estog skidanja katetera na tom mestu osavi kao bebice, sve dlake su im davno iš upane. U osam sati zidovi ve maksimalno zuje i vibriraju. Zvu nik sa plafona govori: „Izdavanje lekova" i pri tome se služi glasom glavne sestre koju vidimo u staklencu, i to dobra tri metra daleko od mikrofona; i dok njen glas slušamo iz zvu nika, ona upravo pokazuje jednoj

mladoj sestri kako se na pravi na in pripremaju lekovi i raspore uju na poslužavniku pred izdavanje pacijentima. Akutni se ve postrojavaju ispred vrata, po azbu nom redu A, B, C, D; iza njih su hroni ni, a vegetiraju ima se lekovi daju naknadno, rastvoreni u soku od sveže jabuke. Ljudi prilaze jedan po jedan, dobijaju svoje sledovanje lekova u plasti noj aši, ubace lekove iz aše u usta i sa ekaju nekoliko sekundi dok im sestra tu istu ašu ne napuni vodom iz bokala, a

onda popiju tu vodu i s njom, naravno, i lekove. Ponekad, ali vrlo retko, na e se poneko koje toliko lud da po ne da se raspituje staje to što mu je naloženo da popije. „Samo malo, dušo; da te pitam nešto, za šta su ove dve crvene pilule što sam ih dobio uz vitamine?" Ve ga znam, to je jedan krupan akutni, voli da se producira i uveliko ga bije glas da pravi probleme. „Naj obi niji lek, gospodine Taber, koristi e vam. Samo ga lepo progutajte." „Zanima me kakav je to lek, zašto mi ga dajete... Pobogu, pa vidim i ja da je lek... svašta." „Samo vi to sve lepo progutajte, hajde, gospodine Taber, progutajte to askom meni za ljubav." Mlada sestra baca brzo pogled u pravcu glavne sestre, koliko da vidi kako ona reaguje na taj njen malo slobodniji, mazni pristup, pa se ponovo usredsreduje na pacijenta ispred sebe. Taber još uvek nije spreman da proguta nepoznate pilule, pa ak ni za ljubav tako slatke sestrice. „Gospo ice, ne bih želeo da stvaram probleme. Ali shvatite da ne želim da progutam nešto što pojma nemam šta je. Kako da budem siguran da se ne radi, slu ajno, o onim pilulama koje mogu potpuno da mi promene ponašanje?" „Gospodine Taber, nema razloga da se toliko uzbu ujete." „Ma ko se uzbu uje... svašta... samo ho u da znam, pobogu." Glavna sestra se ve ne ujno primakla, vrsto mu stegla ruku, naizgled nežno, ali tako vesto da mu je nemogu e da je i za milimetar pokrene. „Sve je u redu, gospo ice Flin", smireno se obra a mladoj koleginici. „Ako gospodin Taber želi da se ponaša kao malo dete, onda emo i mi da se prema njemu ponašamo na taj na in. Mi smo se uvek do sada prema njemu odnosili korektno i sa puno tolerancije, ali to, o igledno, u ovom slu aju nije pravi pristup, jer šta smo dobili od njega za nagradu - samo otpor i netrpeljivost. Ali neka... Ako ne želite da svoje lekove primite oralno, onda slobodno možete da idete, gospodine Taber." „Ali pobogu... samo sam hteo da znam šta..." „Molim vas idite, ne zadržavajte nas više." Pušta mu ruku i on odlazi, elo prepodne gun a, ide okolo pokunjeno i vidi se jasno da ga proganjaju misli o onim crvenim pilulama i da se pita šta li je u njima. Jednom sam i ja baš jednu takvu istu crvenu pilulu kao bajagi progutao, a u stvari zadržao ispod jezika i kasnije ispljunuo i zgazio u magacinu za metle. Na trenutak sam video, pre nego što se pretvorila u beli prah, daje u pitanju minijaturni elektronski ip, sli an onima s kojima sam radio svojevremeno u vojsci u radarskoj službi - iste mikroskopski sitne ži ice, mrežice i tranzistori; ovaj je o igledno bio projektovan tako da se smesta raspadne ako slu ajno do e u kontakt sa vazduhom. U osam i dvadeset pacijentima se izdaju karte, slagalice, monopol... U osam i dvadeset pet jedan od akutnih spominje kako je esto kri šom gledao svoju sestru kada se tušira; samo što su uli taj podatak, svi koji su sedeli s njim za stolom pole u jedan preko drugoga, utrkuju i se ko e to prvi da zapiše u dnevnik odeljenja. Pola devet - otvaraju se vrata odeljenja, kasom utr avaju dva tehni ara, ose aju se na vino; tehni ari se ina e uvek kre u ili veoma brzim hodom ili tr i, budu i da uvek idu pognuti napred, moraju se brzo kretati da ne bi pali na glavu. I ne samo da su uvek pognuti napred nego uvek tako mirišu kao da svoje instrumente rutinski ispiraju u vinu. Ovi danas zatvaraju za sobom

vrata laboratorije i ja se brzo primi em bliže vratima sa svojom metlom jer želim da ujem šta razgovaraju, nije mi lako jer im se glasovi jedva uju od brujanja i zujanja mašina. „Šta li je toliko važno da nas zovu ovako rano?" „Moramo da instaliramo Interni Prekida Radoznalosti nekom radoznalom udavu. Kazala mije daje strašno hitno, da ga smesta ugradimo, a ja nisam siguran da li uopšte imamo još tih prekida a na lageru." „Ako nemamo, zva emo IBM da nam ga hitno pošalje; sa ekaj da skoknem do našeg skladišta da proverim." „Hej, kada ve ideš tamo, donesi mi ijednu flašu onog dobrog vina. Ja sam dotle doterao da više bez dobrog gutljaja ni najmanji posli nisam u stanju da završim. Ma, zabole me, da ti pravo kažem, ovo je mnogo bolje nego da dirin im u garaži." Glasovi su im nekako neprirodni, piskavi, s tako brzim replikama da mi se ini da slušam crtani film a ne žive ljude. Dosta sam uo, odlazim brzo odatle da me neko ne uhvati kako prisluškujem. Ona dva crna momka hvataju Tabera u klozetu i dovla e ga u sobicu sa krevetom. On urla kao pomahnitao, a vidim i da je ranije jednoga od svojih gonitelja dobro šutnuo po cevanici. Zapanjen sam kako bespomo no izgleda dok ga ova dvojica drže kao da je vezan crnim gvozdenim sajlama. Bacili su ga potrbuške na krevet, jedan mu seda na glavu a drugi mu skida pantalone, tako da se uskoro vidi njegova stražnjica boje breskve uokvirena ramom od zelene ode e. Taber mumla psovke u dušek a onaj što mu sedi na glavi ga smiruje: „Tako je, gos'n Taber, dobro... da, da, tako je..." Sestra žuri hodnikom, premazuje dugu iglu vazelinom, ulazi u sobu, neko vreme ih ne vidim, a onda ona izlazi brišu i iglu par etom tkanine pocepane sa Taberovih pantalona. Teglu s vazelinom je ostavila u sobi, a za ono kratko vreme koliko su otvorena vrata, tek da ona iza e, vidim da onaj momak što sedi Taberu na glavi sada mu briše elo papirnom maramicom. Dugo još ostaju u sobi, iza zatvorenih vrata, najzad izlaze, nose Tabera u laboratoriju i ja vidim da više na sebi nema zelenu bolni ku ode u, sada je umotan u vlažan krevetski aršav... Devet sati, ulaze mladi stažisti, koji izgledaju upravo onako kako glavna sestra ne voli, u svojim sakoima od tvida sa kožnim zakrpama na laktovima, sa svojim urednim frizurama - otelotvorenje mladih, eman cipovanih, obrazovanih ljudi koji samo što su napustili otmene koledže. Oni pedeset minuta razgovaraju sa akutnim pacijentima o njuhovom prethodnom životu, naro ito o detinjstvu. Tih pedesetak minuta koliko su oni obi no na odeljenju za sestru su prava mora, za to vreme pogon tapka u mestu, zato je ona vidljivo nervozna, koluta o ima i zapisuje u svoj dnevnik da ne bi bilo loše proveriti da li neko od tih stažista, uljeza, ima neki prekršaj u dosijeu, makar i opomenu za nepoštovanje saobra ajnih propisa ili nešto sli no što bi se moglo upotrebiti. U deset do deset stažisti odlaze i itav pogon ponovo funkcioniše kao po koncu. Sestra iz staklenca pažljivo kontroliše šta se doga a u dnevnom boravku, prizor pred njom je opet kristalno jasan, sve se ponovo odvija kao u brižljivo, do u detalj izrežiranom crtanom filmu. Tabera sada iznose iz laboratorije na pokretnom krevetu sa to kovi ma. „Morali smo da mu damo još jednu, dodatnu, injekciju jer je došao sebi dok smo mu vadili likvor iz ki me", obaveštava je tehni ar. „Nego, šta mislite da ga sada odmah otpremimo do jedinice i da ga malo smirimo elektrošokovima, em e biti miran, em emo uštedeti sekonal." „Odli an predlog! Ne bi bilo loše da ga, kada ste ve tamo, odvedete i na encefalogram da mu malo ispitaju glavu, možda e se ispostaviti da moramo malo da mu poradimo na mozgu."

Tehni ari kasom odlaze, guraju i oveka na nosilima, i ponovo neodoljivo podse aju na likove u crta ima ili na lutke u onim de jim lutkarskim predstavama po vašarima. U deset sati se deli pošta, esto se dogodi da dobiješ otvoreno pismo... Pola jedanaest, pojavljuje se ona faca zadužena za veze sa javnoš u i prikupljanje donacija, doveo je grupu lanica nekog ženskog udruženja da ih provede po odeljenju. Zastao je na vratima dnevnog boravka i oduševljeno pljeska svojim debelim ru icama: „Zdravo momci! Glavu gore, glavu gore... Samo bacite jedan pogled okolo, moje dame, vidite kako je sve isto, kako je sve svetio, kako šija. Ovo je gospo ica Rej el, doveo sam vas ovde jer sam želeo da vam pokažem upravo njeno odeljenje. Drage moje dame, ona im je svima kao majka, ne po godinama, naravno, shvatate šta želim da kažem. Prava brižna majka!" Tom tipu je kragna uvek stegnuta kao da mu je košulja tri broja manja. Kada se smeje, vrat mu je tako stegnut da mu se glava bukvalno naduje, a ko za inat taj se smeje bez prestanka, nikada mi nije bilo jasno šta mu je pa toliko smešno, smeh mu je ina e glasan i brz i imaš utisak kao da želi da prestane ali ne može - to je ja e od njega. Obrazi mu se naduju, budu crveni i okrugli, uopšte, tada mu faca izgleda kao nacrtana na nekom balonu. Na licu nema ni dla ice, a ni na celoj glavi kada ga malo bolje pogledaš; ovek bi rekao da je on, u svoje vreme, i zalepio sebi koju dlaku na glavu, ali su mu se do sada sve te dlake odlepile i skliznule što u manžetne, što u džepove, što u kragnu. Kada malo bolje razmislim: pa možda on i nosi tako tesnu kragnu da mu dla ice ne skliznu za vrat. Možda se zato i smeje sve vreme jer mu neka dla ica ipak pro e pa ga golica, ko zna... On esto vodi takve grupe po odeljenju - ozbiljne gospode u blej zerima, koje ga slušaju sa pažnjom i klimaju glavom pune razumevanja dok im on pri a pri e o tome koliko je mnogo ura eno i koliki je napredak postignut u našoj bolnici tokom zadnjih nekoliko godina. Skre e im pažnju na televizor, na udobne kožne fotelje, na nove esme nalik na fontane... a onda svi odu na kafu u prostoriju za osoblje. Ponekad on i sam navrati na odeljenje, stoji neko vreme usred dnevnog boravka i pljeska rukama (jasno se uje da su vlažne od znoja), pljesne nekoliko puta dok mu se ruke ne slepe, a onda ih drži tako spojene kao u molitvi i po inje da se vrti. Vrti se dugo ukrug i nekako udno, gotovo divlje bulji u televizor, u nove slike na zidu, u kožne fotelje. I smeje se, sam sa sobom se smeje. Staje to što mu je toliko smešno, to nam nikada nije otkrio, a jedino što je meni ovde smešno, to je on sam, pogotovu kada se tako vrti i ceri, podse a me na gumenu igra ku - neku od onih sa olovom u podnožju koja se sama diže kada je prevrneš, oboriš je a ona se odmah uspravi i vrti dalje. Ina e, on nikada, ali bukvalno nikada i ne pogleda nikoga od nas u lice, a ne daj bože u

i. Pola jedanaest, pa petnaest do jedanaest, pa deset do jedanaest - pacijenti cirkulišu, odlaze i dolaze, idu na radnu terapiju, na ekspresivnu terapiju, na indirektnu terapiju, na ko zna kakvu sve terapiju, ili u neke udne sobe i sobice gde zidovi nikada nisu paralelni niti je pod ravan. Mašinerija, za sve to vreme, zuji monotono i ujedna eno. Sada, dok slušam to neprekidno zujanje na našem odeljenju, ono me vra a u prošlost, takvo isto zujanje uo sam u Kaliforniji u jednoj pre dionici pamuka u kojoj sam bio davno, još dok sam igrao ragbi u gimnaziji. Naš školski tim imao je tako dobre rezultate u jednoj sezoni da su navija i rešili da skupe izme u sebe novac i da nas pošalju avionom ak u Kaliformju da se okušamo s tamošnjim najboljim timom i da im i tamo osvetlamo obraz. Kada smo doleteli u taj grad, jedan od sadržaja u našem planu boravka bio je i obilazak nekoliko lokalnih industrijskih pogona. Naš tadašnji trener je ina e bio pravi maher da ubedi ljude u svoju teoriju da sport nema samo takmi arski nego i vaspitni zna aj i da se na putovanjima mnogo može nau iti; s tim u vezi je uvek pre utakmice vodao ekipu okolo po fabrikama, farmama, centralama. I tako smo tada, u

Kaliforniji otišli i u tu predionicu, ostali momci iz tima su samo bacili jedan pogled sa vrata, videli o emu se radi i brže-bolje vratili se u autobus da popri aju i odigraju još koju partiju karata. Jedino sam ja ostao malo duže unutra, sklonio sam se u jedan ugao da ne smetam radnicama, sve su ina e bile crnkinje, koje su tr karale gore-dole oko mašina. Osetio sam se kao da sanjam kada sam uo to klepetanje, zujanje i škljocanje tolikih mašina i video sve te ljude koji funkcionišu i kre u se po strogo utvr enom planu i programu. Ceo taj prizor podsetio me je i na posled nje dane moga plemena kada su svi radno sposobni muškarci napustili selo i otišli da rade na nasipu za branu. Sva ta grozni avost, ta lica prosto hipnotisana monotonim poslom... u trenutku sam i ja hteo da se vratim u autobus sa ostalima, ali jednostavno nisam mogao, ovaj prizor mi je odjednom zaokupio kompletnu pažnju. Bilo je rano jutro, po etak zime tako da sam još nosio onu jaknu koju smo dobili za osvojeno prvenstvo - crveno-zelena sa kožnim rukavima, sa amblemom u obliku ragbi lopte prišivenim na le ima i sa izvezenom titulom koju smo osvojili te godine. Ta jakna je privukla poglede mnogih crnih radnica, skinuo sam je ali one su i dalje zainteresovano piljile, ja sam u to vreme bio mnogo krupniji i ja i nego što sam sada. Jedna od devojaka se udaljila od svoje mašine, proverila je osvr i se na sve strane da nadzornik nije slu ajno u blizini, pa mi je prišla da malo popri amo. Pitala me je da li ve eras igramo sa timom njihove gimnazije, a onda se pohvalila da njen brat igra kao napada u prvom timu. Neko vreme smo avrljali o ragbiju i svemu i sva emu, a ja sam ubrzo primetio kako joj lice izgleda blago zamu eno, kao daje neka izmaglica medu nama - to je bilo zbog toga što su u vazduhu lebdele hiljade mikroskopski malih pamu nih niti. Rekao sam joj kako mi se zbog tih niti u vazduhu ini kao da smo zajedno usred jutarnje izmaglice u lovu na patke, ona je zakolutala o ima i šakom pokrila usta da priguši smeh: „Ma daj, molim te, šta bi ti to pa radio sa mnom kada bismo bili sami u lovu na patke?" Odgovorio sam da bih joj verovatno dao da mi pridržava pušku, na šta su sve devojke u predionici po ele da se smeju i skrivaju usta rukama, smejao sam se i ja jer sam bio ponosan što sam joj tako dobro odgovorio. I tako smo opušteno pri ali uz smeh, a onda ona iznenada zgrabi obe moje ruke, stegla me je tako vrsto da sam osetio kako mi se njeni nokti zabadaju u šake, lice joj je odjedanput postalo kristalno jasno usred one izmaglice, delovala je kao daje ne im uplašena. „Odvedi me", rekla mije gotovo šapatom, „odvedi me, veliki mom e. Odvedi me, molim te, iz ove predionice, iz ovoga grada, iz ovoga života. Odvedi me negde da lovimo patke, ma bilo gde... samo me vodi, veliki... molim te... vodi me odavde." Njeno crno, prelepo lice svetlucalo je pred mojim o ima. Stajao sam zbunjen, mora da sam delovao zabezeknuto dok sam smišljao šta da joj odgovorim. Stajali smo tako nekoliko sekundi, a onda mi se u ini daje buka predionice u momentu promenila svoj tempo i ona iznenada po e da se udaljava, kao da se neka nevidljiva nit vezana za njenu crvenu cvetnu suknjicu zateže i vu e je od mene. Nokti su joj zagrebali moje šake i u trenutku kada se po ela udaljavati lice joj se iza kovitlaca pamu ne izmaglice ponovo zamutilo, rasplinulo i razlilo poput istopljene okolade. Samo se nasmejala i naglo okrenula, suknja joj se zalepršala i otkrila lepe žu kaste noge. Kratko mi je namignula preko ramena i otr ala do svoje mašine gde je ve prava mala bala nekontrolisanog pamu nog vlakna sa pretrpanog stola padala na pod. Ona podiže vlakno sa poda i lakonogo pretr avši izme u mašina baci ga u neku kantu, a onda skrenu negde iza ugla i nestade iz mog vidokruga. Sva ona vretena što se vrte i kotrljaju, unci što poskakuju i kale movi što koncem seku vazduh, belo okre eni zidovi, eli nosive mašine i crne devojke koje u cvetnim, šarenim

suknjicama skaku u na sve strane, i oko svega toga pau ina belih niti koja kao da to sve povezuje i drži na okupu - sve je to zauvek ostalo u meni i s vremena na vreme, i dan-danas, ponešto što vidim na našem odeljenju ponovo mi probudi te uspomene. Da. To je nešto što znam i u šta sam potpuno siguran. Naše odelje nje je samo još jedna od fabrika u okviru Sistema. Svrha bolnice, ono emu ona zapravo služi jeste da ispravi greške koje su napravljene na ulici, u školama, u crkvama. Ono što srce naše glavne sestre ispunjava radoš u, to je ose aj zadovoljstva kad se finalni, obra eni proizvod vrati u društvo sre en kao daje nov, nekada ak i bolji nego kada je bio nov, neko ko je doveden potpuno iš ašen i razli it, sada izlazi kao koristan i prilago en element na ponos ele ekipe i kao još jedno udo bez premca. Gledajte ga samo kako odlazi kao da lebdi, na licu mu zalemljen divan osmeh, gledajte kako se idealno uklapa u lep mali kvart u kome upravo sada kopaju rovove duž ulice u koje e postaviti nove vodovodne cevi. Evo, on se tome neskriveno veseli, pa on je kona no u potpunosti prilago en svojoj okolini. ,,E da mi je neko rekao da ovek može da se toliko promeni nabolje kao onaj Maksvel Taber, onaj što je skoro izašao iz bolnice, da znaš da mu ne bih poverovao. Ono jeste da je dosta smršao i da ima neku udnu boju oko o iju, nekako modru, skoro crnu, ali ipak to je sada potpuno drugi ovek. O Bože, šta je sve u stanju da postigne savremena ameri ka nauka." U njegovom podrumu, ina e, svake no i gori svetio sve do ranih jutarnjih sati, a elementi za odgo enu reakciju koje su mu ugradili tehni ari u bolnici daju mu prstima izuzetnu spretnost i on se pažljivo nadnosi nad omamljena lica svoje drage žene, svojih k eri (jedna ima etiri a druga šest godina) i svoga komšije sa kojim redovno svakog ponedeljka ide na kuglanje. Sada on njih podešava na isti onaj na in kako su podesili i njega. Na taj na in oni to i šire. I kada najzad prestane da funkcioniše, i to posle odre enog broja programiranih godina, grad se gotovo dirljivo s njim oprašta, novine objavljuju njegovu sliku na kojoj skautima pomaže u godišnjoj akciji iš enja groblja, a u dirljivom pismu koje šalje njegovoj udovici, direktor lokalne gimnazije isti e kako je pokojni Maksvel Vilson Taber uvek bio osoba koja je služila za primer i uzor omladini i kompletnoj zajednici. Pa ak i vlasnici pogrebnog preduze a, ina e poznate cicije i guliko že, ak su i oni dirnuti i potreseni. ,,E da, vidiš, to je Maks Taber, evo sada je kod nas, a svojevremeno je bio izuzetna dobri ina. Šta misliš da mu pružimo sve po cenovniku prve klase, a od njegove žene naplatimo kao daje druga, jeftinija. Ma ne emo propasti za tu jednu sahranu, ne emo ništa ni da joj naplatimo, neka sve ide na naš ra un, to je najmanje stoje zaslužio." Tako uspešan bivši pacijent, to je proizvod, to je ono što srce glavne sestre preplavljuje radoš u, to je svedo anstvo i spomenik i njenoj sposobnosti i sposobnosti kompletne industrije. Svako može samo da se raduje takvom bivšem pacijentu. A novi pacijent, e to je ve potpuno druga pri a. Prema njemu se treba na po etku sasvim primereno ponašati, treba ga malo obraditi za svaki slu aj, a i da bi se lakše uklopio u novu sredinu, sem toga nikada nisi siguran kada e ti se pojaviti izuzetna osoba koja je dovoljno slobodna i sigurna u sebe da napravi žeš u, kompletnu zbrku i frku, koja e da stvori kompletan haos i tako ugrozi uhodano i glatko funkcionisanje cele mašinerije. A, kao što sam ve rekao, glavna sestra jednostavno poludi ako bilo šta zasmeta idealnom funkcionisanju njenog pogona. Nije još ni podne, a ve su uklju ili mašinu za maglu, ali ne baš do daske, pa nije tako gusta - da se ništa ne vidi u njoj, ako se malo napregnem još mogu nešto da nazirem okolo. Mislim da u jednog dana ipak di i ruke od svega, presta u da se mu im, potpuno u se predati i izgu bi u se u magli kao što su se ve mnogi hroni ni izgubili, ali sada me strašno zanima ova nova faca, a pogotovo me interesuje kako e se sna i na prvom grupnom sastanku. U deset do jedan magla se potpuno diže i crni bolni ari obaveštava ju akutne daje vreme

da iza u iz dnevnog boravka. Stolovi se prenose u staro kupatilo na suprotnoj strani hodnika, boravak je raskr en kao da se sprema, kako re e Mekmarfi, neka velika igranka. Glavna sestra sve nadgleda kroz staklo za koje se zakucala itava tri sata, nije ni na ru ak otišla. Dnevni boravak je potpuno prazan, bez ijednog stola, a ta no u jedan sat dolazi doktor iz svoje sobe na kraju hodnika, klima glavom sestri iza stakla i seda na svoju stolicu odmah levo od vrata. Onda sedaju pacijenti, sestre i stažisti. Kada su se svi smestili, ustaje i glavna sestra, ide ka suprotnom zidu u bolni koj sobi gde je ona razvodna tabla sa raznim polugama i ru kama, i uklju uje, verovatno, nekog automatskog pilota koji omogu ava da sve funkcioniše kako treba u njenom odsustvu, i najzad ulazi u dnevni boravak sa dnevnikom i gomilom beležaka u torbici. Iako je ve skoro pola dana provela u bolnici njena uštirkana uniforma je i dalje kruta i bez ijednog nabora na šavovima. Ona seda odmah desno od vrata. Samo što je sela, matori Pit Bancini ustaje, drhti i po inje da guši onim svojim: „Umoran sam, o Bože moj, strašno sam umoran...", to mu je ina e fora uvek kada neko nov do e - on po inje svoju pesmu jer se nada da e time možda skrenuti pažnju na sebe. Glavna sestra se ne obazire na Pita dok sre uje svoje beleške. „Neka neko sedne pored gospodina Bancinija da ga malo umiri da na miru održimo današnji sastanak." Bili Bibit seda pored Pita, koji se ve potpuno okrenuo prema Mekmarfiju i pri tom maše glavom levo-desno, kao signalnim fenjerom na železnici. On je ina e punih trideset godina radio upravo na železnici, sada je totalno pukao, ali izgleda da se tu i tamo pone ega se a. „Umoraaaan sam", maše glavom i pilji u Mekmarfija. „Daj Pite, smiri se...", Bili mu spušta svoju pegavu šaku na koleno. „Strašno sam umoran..." „Znam, Pite, znam", Bili ga tapše po mršavom kolenu, a Pit se polako utišava, valjda je shvatio da ni danas niko ne obra a pažnju na njegovu kuknjavu. Glavna sestra skida sat sa ruke, podešava ga prema velikom satu u dnevnom boravku i stavlja ga ispred sebe da joj je stalno pred o ima, a onda uzima jednu od fascikli. „Pa, vreme je da po nemo." Gleda da ne e još nekome pasti na pamet da joj upada u re , okre e glavu, koja joj s ve itim blagim osmehom viri iz preuštirkane kragne. Svi pacijenti izbegavaju njen pogled, pognuli su glave kao da su ne im veoma zaokupljeni, svi osim, naravno, Mekmarfija. On se ina e zavalio u jednoj fotelji u uglu, sedi u njoj kao da ju je davno kupio pa je sada samo njegova i pažljivo prati svaki sestrin pokret. Kapu nije ni skinuo, nego je ak nabio na glavu sve do o iju kao daje na mototrkama. U rukama mu je špil karata kojima se igra, mesa ih i se e prstima, i to tako glasno da se samo one uju u potpunoj tišini koja trenutno vlada u dnevnom boravku. Sestra tu i tamo baci pokoji pogled na njega, ina e pažljivo gaje elo jutro posmatrala kako igra poker i mada nije videla da se igra u novac, ne može da zamisli da je on tip igra a koji bi poštovao ku no pravilo da se poker sme igrati samo u palidrvca. Špil je prese en i opet se uz tresak zatvara i nestaje u njegovim ru erdama. Sestra ponovo gleda na sat, vadi iz fascikle jedan papiri , prou ava ga na trenutak pa ga vra a u fasciklu. Potom odlaže fasciklu i uzima dnevnik u ruke. Elis kašlje sa svog mesta uza zid, a ona eka neko vreme da se njegov kašalj utiša. ,,E pa, naš sastanak u petak završili smo raspravljaju i o problemu gospodina Hardinga... radi se o njegovoj mladoj ženi. On je izjavio da njegova žena ima veoma velike grudi i daje njemu neprijatno kada muškarci pilje u nju na ulici." Sada lista dnevnik i nalazi razli ite informacije na obeleženim stranicama. „Prema

izjavama nekih pacijenata, koje imam trenutno pred sobom, gospodin Harding je jednom rekao da 'ona i te kako daje povoda kulovima da pilje u nju'. Takode je rekao daje on kriv što ona, možda, traži seksualno zadovoljstvo sa strane. Jednom su ga neki od vas ak uli daje rekao i slede e, citiram: 'Moja slatka, ljupka ali priglupa ženica misli da je svaka re ili gest koji nije grub i primitivan samo dokaz da poti e od mekušca i tetkice'." Nastavlja još neko vreme da tiho ita, a onda, najzad, zatvara dnevnik. „Takode je jednom izjavio da raskošne grudi njegove žene stvaraju u njemu ose aj nesigurnosti. Pa... da li bi se neko od vas dotakao ove teme i imao nešto da izjavi pred svima nama?" Jadni Harding je zažmurio a nikome od pacijenata ne pada ni na kraj pameti da nešto kaže. Mekmarfi prvo eka i gleda da li e neko da se javi za re , a onda diže ruku i javlja se kao da je u školi. Sestra mu klima glavom: „Gospodine... ovaj... Mekmuri?" „Šta to - da li bi da dotakne?" „Šta... dotakne... ko?" „Pa rekli ste ako sam dobro uo da li bi se neko dotakao... ne?" „Dotakao teme, gospodine Mekmuri, teme, teme - to jest specifi nog problema u odnosima gospodina Hardinga i njegove žene." ,,A, to... ja sam mislio da li bi neko nešto drugo tu dotakao kod nje." „Šta biste vi..." Naglo je za utala, na trenutak deluje gotovo zbunjeno. Neki akutni se krišom smejulje, a Mekmarfi se samo nonšalantno protegao, zevnuo i šeretski namignuo Hardingu. Sestra se brzo pribrala, odlaže dnevnik, uzima novu fasciklu, otvara je i po inje da ita naglas: „Mekmuri, Randle Patrik, poslat od strane uprave popravnog doma - radne farme Pendleton radi ispitivanja, dijagnoze i eventualne terapije. Ima trideset i pet godina, nije oženjen. Odlikovan medaljom za hrabrost u ratu u Koreji kao organizator bekstva zatvorenika iz komunisti kog logora. Zbog neposlušnosti, ipak, nije otpušten iz vojske kao primeran vojnik. Ovde je navedeno i da je po inio do sada dugi niz prekršaja: uli nih i kafanskih tu a, ima iza sebe i više hapšenja zbog pijanstva, izgreda i napada, reme enja reda i mira, kao i kockanja u više navrata i jedno hapšenje zbog... silovanja." „Silovanja?" prenu se doktor. „Da, silovanja kako ga definiše krivi ni zakon i to... maloletnice." ,,E, to nisu uspeli da mi napakuju", obrati se doktoru Mekmarfi, „riba je odbila da svedo i." „...od petnaest godina starosti." „Doktore, slagala me je, rekla mije da ima sedamnaest godina, a bila je radodajka sve u šesnaest." „Prema nalazima sudskog lekara utvr ena je penetracija, zapravo, prema zapisnicima ak ponovljena penetracija." „Bila je tolika radodajka da sam morao da zašijem šlic..." „Pored svih lekarskih nalaza devoj ica je odbila da svedo i. Pretpostavlja se da je bila izložena pretnjama te je u strahu povukla optužnicu. Optuženi je ina e, kako je ovde navedeno, napustio grad odmah posle su enja." ove e, pa morao sam da zapalim. Doco", Mekmarfi se sa laktom naslonjenim na kolena obra a tiho doktoru koji sedi na drugom kraju prostorije, „pa ta fufica bi me za godinu dana potpuno rasturila, napravila bi krpu od mene, i za ono malo vremena ve me je toliko iscedila da

je mogla da gazi po meni i radi mi šta god joj se efne." Sestra sklapa fasciklu i pruža je doktoru. „Naš novi pacijent, doktore Spivi". To kaže kao da je živ ovek sklopljen u toj žutoj fascikli pa ga sada, tek tako, predaje doktoru da ga pregleda. „Nameravala sam da vas kasnije upoznam s njegovim dosijeom, ali kako se on sam gura u prvi plan od samog po etka radnog sastanka, bolje je da o njemu raspravimo što pre." Doktor vadi nao are iz džepa, stavlja ih, malo mu stoje nagnute na desnu stranu, ali on krivi glavu ulevo i sve je u najboljem redu. Lista fasciklu, ita, smeška se pomalo, izgleda daje i njega razgalilo novajlijino drsko ponašanje, ali i on kao i svi mi, uostalom, izbegava da se slobodno i glasno nasmeje. Završio je, zatvara fasciklu, vra a nao are u džep pa gleda u Mekmarfija, koji i dalje na drugom kraju sobe sedi malo nagnuto u pravcu doktora. „Pa, ovaj... da li ve imate psihijatrijski karton, gospodine Mek muri?" „Mekmarfi, doktore." „Da. Nisam znao, sestra re e..." Opet otvara fasciklu, ponovo stavlja nao are, gotovo itav minut ponovo prelistava papire, zatvara ih i vra a nao are u džep. „Da. Ta no. Mekmarfi. Izvinite." „Ma u redu je, doco, za celu tu pometnju kriva je ova gospoda sa svojim pogrešnim navo enjem mog imena, neki ljudi su skloni takvim greškama. Imao sam ujaka koji se zvao Halahan i bio je jedno vreme sa ženom koja se pravila da nikako ne može da zapamti njegovo ime i stalno ga je zvala Huligan samo da bi mu išla na nerve. Gušila ga je tako mesecima dok najzad on nije regulisao tu stvar. A regulisao ju je vrlo efikasno." ,,Jel' jeste, a šta je to uradio?" upita ga doktor zainteresovano. Mekmarfi se smeška i eše nos palcem. ,,E, pa sad ne mogu to da vam kažem, uvam ujka-Halahanovu metodu kao moju malu tajnu, ko zna, možda e i meni nekada zatrebati daje upotrebim." Dok to govori, gleda pravo u sestru. Ona mu se smeška, a on se ponovo okre e doktoru. „Nego, za kakav ste me to dosije pitali, doktore?" „Da, da. Zanimalo me je da li imate bilo kakav psihijatrijski dosije. Bilo da su u pitanju pregledi ili vreme provedeno u institucijama?" „Pa ako bismo uzeli u obzir lokalne i državne uze..." „Mislio sam na mentalne ustanove." „Ma ne, kada se o tome radi, ovo mije prvi put. Ali ja jesam lujka, doktore, kunem vam se. Vidite tu - dajte da vam pokažem, mislim daje jedan drugi doktor, onaj sa radne farme tu negde napisao..." Ustaje sa svoje stolice, stavlja špil karata u džep i prelazi celu sobu ne bi li se nagnuo doktoru preko ramena i po eo da prevr e po listovima u fascikli. „Mislim daje baš tu negde, negde pri kraju zapisao..." ,,A, jel'? To mi je izgleda promaklo. Samo trenutak." Doktor ponovo vadi i stavlja nao are i ita onaj deo koji mu Mekmarfi pokazuje. „Eto, baš tu, doktore, sestra je izostavila taj deo dok je prepri avala moj dosije. Evo ovde kaže: 'Kod Mekmarfija se ponavljaju', nadam se da sam dobro razumeo, 'ponavljaju agresivni izlivi koji ukazuju daje mogu e da se radi o psihopatskoj li nosti'. Menije taj doktor rekao da sam možda psihopata jer se bijem i jeb... izvinite, drage dame - da sam preaktivan u svojim ljubavnim vezama. Doktore, da li je to ozbiljan problem?" Pri tome je složio takav naivan i zabrinut izraz na svojoj gruboj širokoj faci da je doktor morao da brzo sagne glavu ne bi li od ostalih sakrio smeh, tako da su mu one rasklimatane nao are pale sa nosa. Svi akutni su se sada ve smejali, pa ak i nekoliko hroni nih.

„Mislim, ta prevelika seksualna aktivnost, da li ste i vi, doktore, nekada patili od te udne boljke?" Doktor briše o i. „Ne, gospodine Mekmarfi, nisam dosad imao tih problema. Ono što me ipak više zanima, to je što je doktor sa radne farme dodao i ovo: 'Ne treba prevideti mogu nost da ovaj ovek simulira psihozu kako bi se oslobodio teškog i jednoli nog posla na farmi.' Šta emo s tim, gospodine Mekmarfi?" „Ma doktore", ustaje u svoj svojoj veli ini, nabora elo i naivno širi ruke, „zar vam ja li im na normalnog oveka?" Doktor se toliko trudi da se opet ne nasmeje da nije u stanju da mu odgovori. Mekmarfi se u istoj pozi okre e ka sestri: „Li im li?" Umesto odgovora ona ustaje, uzima "fasciklu od doktora i stavlja je na sto pored sebe odmah do svog sata. „Doktore, možda ne bi bilo loše da gospodinu Mekmarfiju objasnite pravila ponašanja na grupnoj terapiji." „Gospoja, da li sam vam ve ispri ao pri u o mom ujaku Halahanu i ženi koja gaje izlu ivala?" Ona ga dugo fiksira, i to ovoga puta bez svog rutinskog osmeha. Ina e, ona ume da svoj osmeh pretvori u bilo koji izraz koji joj je potreban u datoj situaciji, ali svi ti izrazi su vešta ki i u osnovi gotovo isti. Kona no, ona mu se obra a: „Šta kažete, gospodine Mekmarfi?" i odmah se okre e doktoru: „Pa, doktore, ako biste bili tako dobri da objasnite ovom..." Doktor je prekrstio ruke i zavalio se u stolici. „Da, mislim da ne bi bilo loše da ukratko obrazložim kompletnu ideju naše terapeutske grupe kad smo ve dodirnuli tu temu. To obi no uradim kasnije, ali da, da - nije vam loša ideja, gospo ice Rej el." „Naravno i kompletnu terapeutsku ideju, ali za po etak sam mislila da mu ukažete na strogo pravilo da niko od pacijenata za vreme sastanka ne srne da ustaje sa svog mesta." „Da, naravno, e pa vidite, gospodine Mekmarfi, jedno od naših osnovnih pravila je da pacijenti moraju da sede tokom celog sastanka. Jasno vam je da samo tako možemo sa uvati red i disciplinu." „Ma naravno, doktore, samo sam ustao da vam pokažem šta sve piše u mom dosijeu." Vra a se do svoje stolice, proteže se, zeva, seda a onda se još malo gnezdi kao da traži najudobniji položaj u kome e pratiti nastavak sastanka. Pošto se najzad udobno smestio, po inje da zainteresovano pilji u doktora kao daje spreman da pažljivo upije svaku njegovu re . „Što se ti e našeg shvatanja...", po inje doktor energi no. „Ma jebem mu ženu...", izvali Rikli. Mekmarfi pokriva usta šakom i pita ga šapatom: iju, bre, ženu?" Uto Martini podiže glavu sa razroga enim o ima: „Stvarno, iju to ženu? A da, nju - da, da, vidim je, da baš nju. „Šta bih dao da vidim što i on", re e Mekmarfi apropo Martinija i to je bilo poslednje što je rekao na elom sastanku. Samo je mirno sedeo i snimao okolo da mu nešto slu ajno ne promakne. Doktor je objašnjavao terapeutske ideje i teorije sve dok glavna sestra nije zaklju ila daje dosta gušio, pa gaje zamolila da skrati jer je vreme da se vratimo na Hardingov problem, o kome se pri alo sve do kraja sastanka. Mekmarfi se nekoliko puta uspravljao u stolici i naginjao kao da namerava nešto da kaže, ali kao i da se uvek predomislio i o utao. Lice mu je esto dobijalo za en izraz, kao daje polako shvatao da se ovde ipak dešavaju stvari koje on nije baš najbolje razumevao. Tu i tamo neke stvari mu nisu bile najjasnije. Recimo, verovatno mu nije išlo u glavu da se ovde niko nikada ne smeje. Verovatno je bio ube en da e njegovo pitanje:

iju, bre, ženu?" zicer izazvati buru smeha, kad ono ništa, ni osmeh. Vazduh je ovde, izgleda, toliko stešnjen izme u bolni kih zidova da za smeh kao da i nema mesta. Nije baš najnormalnije mesto na kome se ljudi nikada ne opuštaju i ne smeju. Mesto gde su svi manji od makovog zrna pred tom velikom mamom koja se stalno smeška, sa licem koje kao daje od maltera, sa jarko crvenim karminom i prevelikim grudima. Zato, verovatno je procenio na brzinu, bolje da se malo strpi i dobro snimi situaciju pred svoj slede i potez. Uostalom, prvo pravilo svakog kockara i jeste: dobro osmotri partiju pre nego što po neš da sebi i drugima pakuješ karte. Ina e, tu teoriju o zna ajnoj ulozi takozvane terapeutske grupe toliko puta sam uo daje ve znam gotovo napamet, mogao bih u bilo koje doba dana i no i daje ponovim od reci do reci, i to kako od po etka do kraja, tako i od kraja do po etka. Sve te fore u fazonu kako jedinka mora da se privikne da funkcioniše u grupi kao preduslov da se jednog dana normalno uklju i u društvo, pa ono kako je jedino grupa u stanju da svakome ukaže na njegove realne probleme u ponašanju i funkcionisanju kao društvenog bi a, pa šema da jedino zajednica ocenjuje ko je normalan a ko nije, te se stoga svako mora prilagoditi društvenim standardima. I sve tako i tome sli no... Zato, im na odeljenje pristigne neki nov pacijent, doktor uhvati da iz sve snage obrazlaže svoje teorije, a to je ina e i retka prilika kada on uzima stvar potpuno u svoje ruke, rukovodi sastankom i drži banku. Nikada ne propušta da podvu e da je cilj grupe demokratski ure eno odeljenje koje u potpunosti vode sami pacijenti i u kome o svemu odlu uju glasanjem, i to zato da bi na taj na in svi bili pripremljeni da jednoga dana kada budu Napolju, preuzmu na sebe sve obaveze i odgovornosti punopravnih gra ana, lanova zajednice. Svako nezadovoljstvo, svaki i najmanji problem, svaku želju za ma i najmanjom pramenom, sve što nas tišti treba da iznesemo pred grupu i da pokušamo da zajedni ki raspravimo i resimo, a ne da uvamo sakriveno u sebi da nas mu i i razara. Tako e, treba težiti ka tome da budemo toliko otvoreni, opušteni i sa punim poverenjem prema svakome u grupi da možemo mirne duše da sa grupom, to jest i sa pacijentima i sa osobljem, da podelimo i raspravljamo i o našim najintimnijim emotivnim problemima. Otvoreno razgovarajte, uvek podvla i doktor na kraju, diskutujte, poveravajte se jedan drugome. Ako ujete da neki vaš bolni ki drug tokom svakodnevnog razgovora kaže nešto što smatrate da je zanimljivo, zapišite to slobodno u dnevnik grupe, kako bi svaka važna informacija bila na raspolaganju osoblju. To ni u kom slu aju nije kako se obi no naziva u filmovima: „cinkarenje" - ne, to je samo na in da se pomogne svojim bližnjima. Sve stare grehe iznesite na svetlost dana, kako bismo ih zajedno javno razmotrili i okajali. Svi treba da aktivno u estvujemo u grupnim diskusijama, pomozimo tako i sebi i drugima da proniknemo u kom plikovane lavirinte podsvesti. Medu pravim prijateljima ne smeju da postoje nikakve, ni najmanje tajne, ni najmanje nepoverenje. Naš cilj uvek treba da bude, obi no bi isticao u zaklju ku, da od ove sredine napravimo nešto nalik demokratskom, slobodnom, okruženju, nalik malom svetu Unutra koji je po svemu umanjeni model velikog sveta Napolju u koji emo se, jednog dana, ponovo uklju iti. Doktor verovatno ima još štošta da kaže, ali obi no kada stigne dovde, glavna sestra po ne da ga požuruje, a i stari Pit, rutinski ve ustaje, maše glavom i po inje da guši kako je strašno umoran, sestra zamoli nekoga da ga smiri ne bi li sastanak mogao da se nastavi, neko to i uradi i sastanak te e dalje. Jednom, ali samo jednom, koliko se se am, i to pre nekih etiri-pet godina desilo se nešto potpuno neo ekivano. Doktor je završio svoju uobi ajenu tiradu i sestra je po ela diskusiju pitanjem: ,,E, pa ko e da po ne prvi? Otkrijte nam svima svoje stare tajne." A onda punih dvadeset minuta teške tišine, ona u iš ekivanju šara o ima od jednog do

drugog akutnog, pri tome izgleda kao tihi navijeni elektri ni ure aj sa alarmom koji eka da se aktivira, a svi akutni sede kao u transu pod njenim pogledom i ekaju ko e prvi da progovori. Posle dugih dvadeset minuta, ona, gledaju i na sat, pita celu grupu: „Da li ovo zna i da niko od vas nikada nije uradio nešto što nikada nikome nije priznao?" Potom rukom kre e ka dnevniku. „Zar moramo da ponovo kopamo po dosijeima?" Te reci imaju trenutno dejstvo, kao da su pokrenule neki prekida tajnih ure aja smeštenih u zidovima koji reaguje samo na njihov zvuk. Akutni su se prvo uko ili - usta im se otvaraju svima kao po komandi. Njen pogled se zadržava na prvom od pacijenata koji sede u redu uza zid. On odmah po inje: „Ja sam pokrao kasu na benzinskoj pumpi." Skre e pogled na drugoga. „Ja sam pokušao da spavam sa svojom mla om sestrom." Pogled joj brzo preska e na slede eg. ; „Ja... sam jednom... hteo da spavam sa svojim bratom." „Ja sam ubio ma ku kada sam imao šest godina. O, neka mi Bog oprosti, ubio sam je kamenicama, a onda sam okolo pri ao da ju je ubio moj komšija." „Ma, lagao sam da sam samo pokušao - spavao sam sa sestrom." ,,I ja sam. I ja sam." »I ja. I ja." Stvari su se odvijale bolje nego što se nadala, svi su vikali u želji da nadmaše jedan drugoga, išli su sve dalje i dalje, više ih niko nije mogao zaustaviti. Iznosili su takve gnusobe daje bilo pitanje da li e posle svega toga uopšte mo i da pogledaju jedan drugome u o i. Sestra je na svako priznanje samo klimala glavom i govorila: ,,A da, da, da." Iznenada je matori Pit sko io sa stolice i po eo da vi e: „Ja sam umoran!" ali nekim tako udnim, besnim metalnim glasom kakav nikada do tada nismo uli.

Svi su odjednom za utali, kao da su bili nekako u trenutku posramljeni. Kao da je on jedini iznenada rekao nešto istinsko i iskreno i toliko važno daje poklopilo sve njihovo klina ko dranje i ciku. Glavna sestra se izbezumila, besno gaje pogledala a osmeh joj je nestao sa usana, nije ni udo, sve je pokvario, i to baš kada joj je tako dobro krenulo. „Neka se neko pobrine oko sirotog gospodina Bancinija", bilo je sve stoje rekla. Dvojica-trojica su svesrdno pokušavali da ga umire, tapšali su ga po le ima, ali Pit se nije dao: „Umoran sam! Umoran!" ponavljao je bez prestanka. Naposletku je sestra naložila jednom od crnih bolni ara da ga silom izvedu iz dnevnog boravka, ali je pri tom potpuno zaboravila da crnje nisu u stanju da kontrolišu tipove kao što je Pit. Pit je, ina e, bio hroni ni celog svog života, jeste da je u bolnicu došao tek kada je prevalio pedesetu, ali to ništa nije menjalo, on je uvek bio hroni ni. Imao je, od ro enja, dve ogromne brazde na glavi, po jednu na svakoj slepoo nici jer ga je svojevremeno akušer jedva izvukao iz majke, i to baš vuku i ga za glavu. Tada su i po eli svi njegovi problemi, upravo tu na poro aju, kada je malo promolio glavu i video svu onu skalameriju od mašina, ure aja, kablova i pribora u poro ajnoj sali, shvatio je u sekundi kakav je svet u koji se uvaljuje ro enjem i upro je iz petnih žila da nikako u njega ne ude. Akušer je na kraju uzeo neka ogromna tupa klešta, uhvatio njima onaj deo glave koji je izvirivao, izvukao ga silom napolje i mislio da je time stvar rešena i da je sve u najboljem redu. Ali, Pitova glavica je bila tako meka i nežna da su ona klešta zauvek na njoj ostavila ožiljke. Ceo taj traumati ni doga aj imao je još jednu posledicu: Pit je od ro enja bio tako ograni en da mu je ak i sada bilo potrebno da se iz petnih žila napregne ne bi li uspeo da uradi ono stoje bilo šala za svakog prose nog šestogodišnjaka. Ali sve je to u njegovom konkretnom slu aju imalo i svoju dobru stranu, naime, tako

ograni en bio je potpuno van domašaja i uticaja Sistema. Njega nikako nisu uspevali da kompletno obrade i ukalupe. Pustili su ga da mirno obavlja svoj jednostavni posao na železnici, jedini posao mu je celog radnog veka bio da sedi sam u svojoj bara ici Bogu iza nogu na jednoj usamljenoj skretnici i da maše vozovima - crvenim fenjerima ako je skretnica u jednom smeru, zalenim ako je u drugom smeru i, kona no, žutim ako je u blizini bila neka druga kompozicija. I on je godinama upravo to i radio, uvek sa takvom upornoš u i rešenoš u koja je bila ja a od svih njihovih pokušaja da ga slome, zato je on bio jedan od retkih kome nisu uspeli da ugrade nikakve kontrolne mehanizme u glavu. I upravo zbog svega toga ni crni bolni ari nisu imali, kao niko uostalom, nikakvu kontrolu nad njim, ali to su toga trenutka prevideli i oni a i glavna sestra koja im je naredila da ga izvedu iz dnevnog boravka. Oni su mu, samo što su dobili nare enje od sestre, odmah prisko ili i oštro cimnuli ruku kao što bi ko ijaš cimnuo uzde sa ciljem da konju promeni pravac kretanja. „Ajde Pite, idemo u spavaonicu, ovde samo svima smetaš." Pit je istrgao ruku. „Umoran sam", upozorio ih je. „Ma ajde, matori, samo praviš frku. Idemo da legneš i da se smiriš kao dobar de ko." „Umoran..." „Matori, rekoh ti idemo lepo na spavanje." Crnja ga ponovo cimnu za ruku i u tom trenutku je Pitova glava prestala da se klati levo-desno. Odjedanput se snažno uspravio a o i su mu se razbistrile. Ina e, njegove o i su obi no bile poluzatvorene i nekako mutne, prekrivene nekom neprirodnom mle nom skramom, ali sada su odjednom bile sjajne kao da su od plavog neona. Šaka na ruci koju je crnja držao iznenada je po ela da oti e i da raste. Osoblje i ve ina pacijenata su za to vreme askali, svi su verovatno mislili da e se sastanak brzo nastaviti, samo da bolni ari askom umire matorca koji je ponovo, po ko zna koji put sve gušio time koliko je umoran. Ja sam jedini video tu šaku koja sve više i više oti e. Na moje o i je rasla i bujala i postajala ogromna, glatka i tvrda kao teška, zar ala gvozdena kugla obešena na lanac od ruke. Piljio sam u nju i ekao. Crnja je po tre i put cimnuo. „Ajdemo, bre, matori." Tada je i on video tu ruku, pokušao je daje izbegne sa recima: „Budi dobar, Pite", ali zakasnio je za sekundu, starije ve zamahnuo onom svojom gvozdenom kuglom od ruke, i to nekako široko odozdo iz visine kolena. Pogo en, crni je iz sve snage opalio o zid, kao da se razlepio po njemu, a onda je po eo da se sliva niz taj isti zid kao daje ovaj bio namazan uljem.

uo sam kako u zidu pucaju i kidaju se sve one žice i mašinerija u njemu, a malter se udubi ta no po konturama tela koje je udarilo o zid. Ona druga dvojica bolni ara, jedan veliki i jedan mnogo sitniji, stajali su kao ukopani. Glavna sestra im je dala znak rukom i oni smesta poleteše sve se klizaju i po podu, i to prvo onaj veliki a sitni iza njega kao njegov deformisani, smanjeni lik u ogledalu. Ali odjedanput su se setili onoga, stoje njihov nesre ni kolega za trenutak zaboravio, da Pit nije priklju en na kontrolne ure aje kao svi mi ostali i da kod njega ne pali nare ivanje i cimanje za ruku. Njega zato nije lako savladati, njemu treba pri i kao divljoj zveri, kao da je u pitanju medved ili bik, a sada kada vide svoga kolegu prostrtog ispod zida, shvataju u trenutku da ni oni nemaju baš velike šanse da ga savladaju bez problema. Toga su se, izgleda, obojica - i veliki i njegov smanjeni odraz, setili u istom trenutku, tako da su stali i skamenili se zajedno, i to u potpuno istoj pozi sa ispruženom levom nogom i desnom rukom, na pola puta, ta no izme u Pita i glavne sestre. Ispred njih ona gvozdena kugla od ruke a iza njih onaj olujni gnev - trzali su se i prosto pušili, uo sam kako im zup anici pucaju. Video sam kako se tresu u nedoumici kao da su pod punim gasom ali sa pritisnutom ko nicom. Pit i dalje jedva stoji na nogama, savijen zbog težine one kugletine, kojom ne prestaje da maše. Svi sada, naravno, pilje u njega, a on se, pošto je u trenutku shvatio da mu crnje

najverovatnije ne e pri i, okre e prema pacijentima. „Znate... sve je to sranje, jedno veliko sranje." Glavna sestra je ustala iz svoje fotelje i sada se primi e svojoj pletenoj torbi, koja je naslonjena na zid do vrata. „Da, da, tako je, gospodine Bancini", gotovo cvrku e, „samo se vi lepo smirite..." „To je to, jedno veliko, veliko sranje." Glas mu je sada izgubio onu metalnu boju i snagu, postaje nekako usiljen i zbrzan kao da se ose a njegov strah da ne e sti i da kaže sve što je hteo. „Znate... ništa ja tu ne mogu da promenim... baš ništa... ja sam se ve rodio mrtav. Vi niste, niste se rodili mrtvi... O Bože, kako je bilo gadno..." Po eo je da pla e. Više ne može da govori, pokušava, nemo otvara i zatvara usta, ali reci jednostavno ne izlaze. Trese glavom kao da pokušava da je razbistri i gleda akutne i trep e nekontrolisano o ima. „Ahhhhhhh... ma to vam kažem... to vam kažem... to... vam... pri am." Sav se nekako zgurio, a gvozdena kugla se iznenada sasvim smanjila i opet postala šaka. Sada je drži ispred sebe na dlanu druge ruke kao daje odjednom nudi svima. „Staja tu mogu, ro en sam kao mu ak. Toliko su me grdili da sam jednostavno umro. Ma ro en sam mrtav i staja sad tu mogu, umoran sam, nije mi ni do ega. Lako je vama, mene je priroda zeznula, a život nije lak. Ja sam umoran, ne mogu više ni da stojim ni da govorim, sve me tako zamara. Ja sam, bre, mrtav ovek ve pedeset i pet godina." Glavna sestra mu priska e i brzo zabada injekciju u nogu, onako kroz pantalone. Onda odska e od njega i u brzini ostavlja ceo špric da mu landara tako zaboden u nogu kao neki repi od gvozda i stakla. Stari Pit se sav jadan pogurio, ali ne od uboda, nego od velikog napora, po slednjih nekoliko minuta do kraja su ga iscrpili, i to, izgleda, jednom i zasvagda; dovoljno je bilo da ga ovek sada pogleda i da shvati da je s njim gotovo. Jasno je da nije ni bilo potrebe za onom injekcijom, glava mu se ve ponovo klatila levo-desno, a o i su mu se opet zamutile. Kada mu je sestra prišla da izvu e špric, on se ve toliko presavio da su mu suze padale pravo na pod, nisu mu se ni slivale niz obraze, padale su na pod na sve strane, a kako je neprestano mahao glavom, izgledalo je kao da ih seje ravnomerno oko sebe. „Ahhh, ahhh..." Nije ni trepnuo kada mu je sestra izvukla iglu. Ponovo je živnuo na minut-dva i bezuspešno pokušavao da nam još nešto kaže, ali niko od nas više nije imao snage ni želje ni da ga sluša ni da uopšte pokuša da ga razume. Taj njegov poslednji, o ajni ki napor ga je kona no i potpuno dokraj io. Svima je bilo jasno daje ona injekcija bila potpuno protra ena, kao da je data mrtvom oveku, ništa kod njega nije više funkcionisalo, ni srce, ni mozak, ni krvni sudovi. Sestra je Tadno mogla da pelcuje bilo koji leš - efekat bi bio potpuno isti. „Ja sam... tako umoran." ,,E pa ako ste vas dvojica najzad skupili hrabrosti, gospodin Banci ni treba da ponovo bude dobar i da lepo ode na spavanje." „...strašno umoran..." „Evo i bolni ar Vilijams se polako osveš uje. Doktore Spivi, pregledajte ga, ne bilo vam zapove eno, vidite, sat mu je polomljen a ima i posekotinu na ruci." Pit od tada više nikada nije pokušao ništa sli no. Kada bi po eo nešto da izvodi na sastancima, uvek su na vreme lako uspevali da ga umire. Tu i tamo bi ustao, mahao glavom i gušio nas tim koliko je umoran, ali to više nije ništa predstavljalo, ni molbu, ni upozorenje, ni izvi njenje - ništa. On je sada podse ao na stari sat koji više ne pokazuje vreme, ali još ne namerava da potpuno stane, radi sa iskrivljenim kazaljkama, broj anikom sa izlizanim brojevima, alarmom koji više ne zvoni - zar ali, beskorisni sat koji samo kuca i ni emu ne služi.

Ve je dva sata a grupa i dalje ere i jadnog Hardinga i secira njegov problem. Obi no negde oko dva sata doktor po inje da se nestrpljivo vrpolji u stolici. Ovi sastanci su za njega, osim ako ne obrazlaže svoje tera peutske teorije, obi na gnjavaža i to je o igledno. On bi mnogo više voleo da sedi u svojoj kancelariji i, eventualno, crta grafikone ili nešto sli no. Vrpolji se tako, nakašljava a sestra najzad shvata o emu se radi, gleda na sat i saopštava nam daje za danas sastanak završen. Pošalje nas da ponovo donesemo sve stolove iz kupatila u dnevni boravak i rutinski nas, na kraju, obaveštava da e se diskusija nastaviti sutradan ta no u jedan sat. Akutni kao da se iznenada bude iz svog transa i na trenutak svi gledaju Hardinga, kao da su svi od sramote pocrveneli jer su shvatili da su opet ispali naivni i da su opet po ko zna koji put izmanipulisani. Neki odlaze da donesu stolove, a ostali brzo uzimaju bilo koji asopis koji im je pri ruci i kao pažljivo ga itaju, a u stvari jedina im je briga kako da izbegnu Hardinga. Opet su, po ko zna koji put, navedeni da preslišavaju i sude jednom od svojih, koga su tretirali kao najgoreg kriminalca, a sebi su prigrabili superiornu ulogu i tužitelja i sudije i porote. Punih etrdeset pet minuta sa uživanjem su mu ili i preslišavali tog jadnog oveka, rasturali ga na

najsitnije komade i postavljali mu razna neprijatna pitanja, u stilu: Šta on misli, koji je njegov nedostatak zbog koga nije u stanju da seksualno zadovolji svoju ženicu, zašto tako uporno insistira da ga ona verovatno ne vara, kako misli da prevazi e svoje probleme ako ne odgovara iskreno na pitanja? Sve sama neprijatna pitanja i insinuacije i sada im je, naravno, veoma neprijatno da budu blizu tog oveka koga su malopre toliko izmu ili i izvredali. Mekmarfi se ne mi e s mesta i sve ovo što se doga a oko njega prati sa puno pažnje. Deluje zbunjeno, kao da mu opet mnoge stvari nisu baš najjasnije. Sedi još malo, snima akutne i eše se po ri oj bradi špilom karata, naposletku ustane, protegne se, zeva, eška stomak jednom

od karata, stavlja špil u džep i prilazi Hardingu, koji sedi sam i preznojava se. Mekmarfi ga posmatra neko vreme, a onda onom svojom ru erdom uzima najbližu stolicu, okre e je naopako i seda na nju kao da uzjahuje malog drvenog ponija. Harding ga zadubljen u misli i ne prime uje. Mekmarfi prebira po džepovima, nalazi najzad paklicu cigareta, vadi jednu i pali je, gleda je, mršti se, lizne palac i kažiprst i njima reguliše žar da bude baš onakav kakav mu odgovara. Obojica se prave da ne obra aju pažnju jedan na drugoga, kada ovek gleda Hardinga, rekao bi da možda stvarno i nije primetio da je Mekmarfi tu pored njega. Skupio je svoja uska, mršava ramena, savio ih kao kakva zelena krila oko sebe, sedi tako uko en, skoro na samoj ivici stolice sa šakama ukleštenim medu kolenima. Pilji pravo ispred sebe, nešto vrlo tiho pevuši i

igledno se trudi da deluje smireno, ali vidi se po obrazima da neprestano nervozno škrgu e zubima i da je daleko od smirenog oveka. Mekmarfi drži cigaretu me u zubima, nalaktio se na naslon stolice, naslonio je bradu na ruke i škilji jednim okom jer mu dim ide pravo u njega. Gleda jedno vreme Hardinga, a onda progovara ne vade i cigaretu iz usta. „Pa, ortak, da li su ovi vaši sastanci obi no ovakvi?" „Obi no kakvi?" Harding više ne pevuši, ne škrgu e zubima, ali i dalje zuri ispred sebe, nekako preko Mekmarfijevog ramena. „Ove vaše žurkice, šema - grupna terapijica, da li su uvek u ovakvom fazonu, mislim, skupe se kokice na partiju me usobnog kljucanja?" Harding naglo okre e glavu i gleda u Mekmarfija kao daje tek sada shvatio da uopšte neko sedi ispred njega. Ponovo nervozno škrgu e zubima i to mu, uz neku udnu brazdu na obrazima, daje izgled kao da se blago smeška. Ramena vra a u normalan položaj, zavaljuje se udobno u stolicu i pravi se nezainteresovan. „Me usobno kljucanje? Prijatelju, ne razumem ti ja te tvoje kulovske izraze. Za mene je

tajna o emu ti uopšte govoriš." „A jel', pa da ti objasnim onda." Mekmarfi po inje da govori glasnije jer iako su mu akutni iza le a, on je svestan da ga uju pa se sada i svima njima obra a. „Ovako ti je to, imaš jato kokošaka, jedna bude povre ena, kada osete krv, sve se kokoške sjate na tu jednu pa je kljucaju iz sve snage dok od nje ne ostane samo krvava gomilica perja i kostiju. Ali znaš šta je problem? U toj frci se obi no još neka koka uprska krvlju pa sve navale i na nju, pa još neka, pa sko e i na nju, pa na još neku, pa još neku. Znaš, drugar, na jednoj takvoj kljuca koj žurki može za nekoliko sati elo jato da ode u božju mater. Video sam ja to više puta svojim o ima, grozota. To se može spre iti samo na jednu foru, mislim kod kokošaka, pokriješ im ne im o i, shvataš, da ne vide šta ne treba da vide." Harding je isprepleo prste obeju šaka i njima obuhvatio koleno, privla i ga prema sebi i još se udobnije zavaljuje u svojoj fotelji. „Kljucanje kažeš. Vrlo zanimljiva analogija, dragi prijatelju." ,,E, pa vidiš ovaj vaš sastanak me baš na to podse a, drugar, ako ho eš da ti kažem usranu istinu. Podsetio me je na jato jebenih kokošaka u akciji." „A ja mu tu, onda, do em kao kokoška umazana krvlju, jel' tako, prijatelju?" „Baš tako, burazeru." Oni se još smeškaju jedan drugome, ali glasovi su im odjedanput tako tihi i nerazgovetni da moram da se malo bliže primaknem sa svojom metlom ne bih li uo šta pri aju. I ostali akutni im se zainteresovano primi u. ,,A, ho eš još nešto da ti kažem, burazeru? Ho eš da znaš ko je po eo sve to kljucanje danas?" Harding eka da uje nastavak. „Ova veštica od glavne sestre, eto ko." Kao da se uje strah kako hu i nad tišinom. ujem kako se odjedanput uklju uje i pokre e mašinerija u zidovima. Harding jedva kontroliše svoje ruke, ali i dalje se pravi da je potpuno miran. „Zna i tako ti je to, vrlo prosto i jednostavno. Ti si na ovom odeljenju samo šest sati, a ve si uspeo da jednom prostom analogijom rezimiraš sve u enje Frojda, Junga i Maksvela Džonsa i da ga prosto sumiraš u jednoj reci - 'kljucanje'." „Ne govorim ti ja, drugar, ni o Frojdu ni o Jungu ni o Maksvelu Džonsu, govorim ti o tom jebenom sastanku i o tome kako su se po tebi posrali i sestra i sve te male hulje od pacijenata, i to su se bogato posrali, veruj mi." „Po meni... se posrali?" „Da, da po tebi, i to baš onako bogato, iz sve snage - uzduž i popreko. Mora da si ovde nešto debelo zasrao kad imaš ovoliko neprijatelja, jer kako mi izgleda ovde ti, burazeru, neprijatelji ne nedostaju." „Pa ovo je ne uveno. Ti potpuno zanemaruješ, zanemaruješ i previ aš injenicu da sve što su mi danas kolege uradile, daje to sve ura eno za moje dobro. Svako pitanje i diskusiju sestra Rej el pokre e iz strogo terapeutskih razloga. Ti kao da nisi uo nijedno slovo od onoga što je doktor Spivi rekao o funkciji terapeutske grupe, ili ako si možda i uo, o igledno nemaš dovoljno predznanja da uopšte shvatiš o emu se tu u stvari radi. Razo aran sam, prijatelju, jako sam razo aran. Pre podne, prilikom našeg prvog susreta, u inilo mi se da si mnogo inteligentniji nego što si zapravo; bilo mije, doduše, odmah jasno da si polupismeni kulov, grubijan i hvalisavac, ali sam verovao da i pored svega toga ipak imaš pola grama mozga u glavi. Obi no umem odli no da procenim oveka, ali izgleda da sam se ovaj put, sa tobom, debelo prevario." „Ma znaš šta, mogao bi ti i malo da se teraš u tri pizde materine."

„Ah, da zaboravio sam da dodam da sam jutros zapazio i tvoju primitivnu grubijansku stranu. Psihopata sa jasno izraženim sadisti kim tendencijama iji je koren, najverovatnije, u egomaniji bez realnog utemeljenja. Naravno, svi ovi navedeni prirodni talenti te i te kako kvali fikuju kao kompetentnog terapeuta i daju ti puno pravo da kritikuješ gospo icu Rej el, koja je samo visokocenjena psihijatrijska bolni arka sa dvadeset godina uspešnog iskustva, samo tih nekoliko sitnica i ništa više. Da, da, sa tvojim talentima i sposobnostima, dragi moj prijatelju, možeš uticati na podsvest, ma ti lako možeš egu ublažiti a superegu verovatno potpuno zale iti rane. On, draga moja gospodo, najverovatnije, za samo šest meseci može da izle i sve na ovom odeljenju uklju uju i i vegetativce, a ako ne uspe secite me slobodno gde sam najtanji." Umesto da ude s njim u sva u, Mekmarfi samo gleda Hardinga, a zatim ga upita mirnim glasom: „Nego, ti stvarno misliš da sva ova sranja na sastanku mogu da budu korisna i da mogu da pomognu, mislim, stvarno si u fazonu da u to veruješ, onako najiskrenije?" ,,A zašto, molim te, misliš da smo se mi uopšte prepustili ovoj terapiji? Osoblju je podjednako stalo do našeg izle enja kao i nama samima. Pa nisu oni, valjda, monstrumi. Jeste daje gospo ica Rej el malo kruta, sredove na dama, ali sigurno nije džinovska kokoška ubica iz tvoje ljupke pri ice koja želi da nam sadisti ki kljuca o i. Pa u to valjda ni ti sam ne veruješ, jel' tako?" „Ne, prijatelju, prešao si se, ne želi ona da vam kljuca o i, a ne, nije to ono što ona ho e da vam kljuca... ne, ne, ne o i." Harding se samo stresao. Šake su po ele da mu klize ispod kolena kao dva bela pauka izme u dveju mahovinom obraslih grana, i to polako niz grane sve do stabla. „Ne e da nam kljuca o i. Pa reci mi, molim te, na šta to ona onda cilja?" Mekmarfi se naceri: „Šta, stvarno nemaš pojma?" „Ma nemam pojma, naravno da nemam pojma. Ali ako baš insistiraš, onda reci..." „Ma, na tvoja muda ona cilja, prijatelju, na tvoja mila draga mu dašca." Pauci od ruku su sada stigli do stabla i tu su stali, ali uz trzanje. Harding pokušava da se nasmeje, me utim, lice i usne su mu tako bledi da se osmeh i ne nazire. On pilji u Mekmarfija, koji vadi cigaretu iz usta i ponavlja: „Cilja pravo na tvoja muda. Slažem se s tobom, burazeru, da ta sestra nije nikakva monstruozna kokica, ali znaš staje ona, ona je štrojitelj ka, eto šta je ona. Video sam ja takvih kao ona mali milion i mladih i starih, i žena i muškaraca. Ima ih svuda, veruj mi, i po gradovima i po selima... to su face iji je jedini cilj da silom naprave od tebe slabi a ne bi li radio sve ono što ti oni narede, da ih slušaš i da živiš onako kako ti oni kažu. A kako to uspevaju, kako uspevaju da te naprave manjim od makovog zrna? Najlakše e to da postignu ako ti oduzmu snagu, ako te opale tamo gde te najviše boli. Nego, jesi li ti nekad u tu i popio koleno u muda, a? Obeznaniš se od bola, jelda da nema ništa gore od toga? Sav si potresen, odjedanput sva snaga prosto iscuri iz tebe. I vidiš, nade se tako neka baraba, ho e da te prebije ali ne na ferku, da te nadja a u tu i, ne - nego tako da ti oduzme snagu, ne da je on ja i nego da si ti slabiji. E, burazeru, sa takvima se uvaj kolena u onu stvar. Pa, vidiš, to vam upravo ovde radi ova baba, cilja ti udarac pravo u onu

stvar." Hardingu je lice i dalje bezbojno, ali po inje da ponovo kontroliše ruke, maše njima pred sobom kao da pokušava da odagna ono što mu Mekmarfi upravo pri a. „Naša draga gospo ica Rej el, Taj slatki, nasmejani, nežni an eo milosr a. Za našu maj icu Rej el ti kažeš da je štrojiteljka, e pa, prijatelju, nema šanse, debelo si se prevario, veruj mi." „Druže, nemoj da mi prosipaš ta sranja o nežnoj maj ici, ko boga te molim. Ona je možda

majka, ali široka je kao štalska vrata i tvrda kao tri kamena. Uspela je jutros kada sam došao da mi proda tu foru o dobroj mamici jedno tri minuta, ne više, brzo sam je provalio veruj mi. Ne verujem daje i vas uspela da naloži da ve šest meseci ili godinu dana veru jete u takve gluposti. Bog te, video sam razne fukse u životu, ali ova vaša može da ponese šnjur, veruj mi." „Sada je ve fuksa, a malopre je bila štrojiteljka, pre toga kokoška, dragi moj prijatelju, tvoje metafore prosto sustižu jedna drugu." „Ma zajebi me s tim pametnim pri ama, ona je i ku ka i štrojiteljka i sve ostalo i nemoj molim te da mi se sada tu foliraš i da se praviš kao da i tebi to nije jasno." Kretnje pojedinih delova Hardingovog lica, kao i njegovih ruku, odjednom su brže nego ikada, sve to sad ve li i na ubrzani film gestova, grimasa, kezova, mrštenja... i ko za inat, što se on više trudi da to sakrije, sve je bivalo brže i brže, potpuno van njegove kontrole. U svemu tome je zanimljivo što je on na neko vreme prestajao da kontroliše ruke i facu i tada je ak bilo prijatno gledati tu kanonadu gestova i grimasa, ali uvek kada se trudio da ih obuzda po injao je da li i na divlju, nekontrolisanu marionetu koja se kida i bacaka na koncu - svi gestovi su mu bivali brži, a s njima i govor, koji je ponekad, zbog brzine, postajao nerazumljiv. „Dragi moj Mekmarfi, druže moj i kolega psihopato, pa svima je ovde potpuno jasno da je gospo ica Rej el provereni i dokazani an eo milosr a. Ona je nesebi no i svesrdno posve ena tome da koliko može pomaže nama pacijentima punih pet dana nedeljno, a za to prizna eš treba imati srca. Štaviše, imam informacije iz nekih pouzdanih izvora, ne želim i ne smem da ti ih otkrivam, samo u re i da i Martini zna neke od njih, dakle imam informacije da njoj sve ovo nije dovoljno pa ak dodatno služi ove anstvu tako što i svoje vikende posve uje dobrotvornom radu. esto, tako, sakupi ve u koli inu ponuda: konzervi sa hranom, sapuna, sira i raznosi ih po gradu i deli onima kojima je najpotrebnije, recimo, nekom mladom bra nom paru koji ima finansijske probleme ili ve nešto tome sli no." Zanesen, Harding maše rukama ispred sebe, kao da u vazduhu slika tu toplu, dirljivu scenu o kojoj govori. „Zamisli samo taj prizor, molim te, naša predivna sestra blago kuca na vrata, u ruci joj je korpa ukrašena vrpcama, mladi bra ni par od radosti ostao bez teksta, muž dirnut i zapanjen, žena ne može da sakrije suze. A ona, sestra, kad vidi u kakvim nehigijenskim uslovima oni žive, obe ava da e im poslati i sredstva za iš enje i dezinfekciju, korpu je ve spustila usred sobe. A kada odlazi, šalje im poljupce s onim njenim blagim osmehom, vidi se daje od velikodušnosti izvan sebe, taj mili an eo napojen mlekom bezgrani ne ljudske dobrote stvorenim u njenim plemenitim grudima. Shvataš, ona je prosto izvan sebe. Stane na vratima i pozove mladu ženu da joj pri e na trenutak, vadi iz svog vlastitog džepa dvadeset dolara, daje joj i kaže: „Jadna moja neuhranjena nesretnice, evo ti da kupiš neku lepu haljinu, znam da sada to tvoj muž ne može, ali evo ja ti dajem novac, uzmi ga i kupi. I šta onda bude? Pa jasno ti je - taj par joj je, naravno, do groba zahvalan zbog tolike dobrote." Govori sve brže i uzbu enije, vene mu isko ile na vratu, on stoji, pri a, a na elom odeljenju vlada mukla tišina. ujem samo neki nežan, tih zvuk koji li i na nekakvo tiho motanje, to se verovatno uje magnetofon koji sve ovo snima. Harding se okre e na sve strane i kada vidi da su sve o i uprte u njega pokušava iz sve snage da se nasmeje. Ali uje se samo nešto što podse a na zvuk kao kada iz zelene borove daske vadiš ekser polugom... neko udno, siktavo „Iii, Iiii, Iiii..." Ne može da se zaustavi, i njemu samom je, o igledno, odvratan taj zvuk koji ispušta, ali šta vredi, samo maše rukama i zatvara

i, a smeh izlazi iz njega i dalje, sve pisakaviji i piskaviji. Na kraju, sa uzdahom, obara glavu i pokriva je rukama. ,,O Bože, koja ku ka, ku ka... ku ka, ku ka...", sik e kroz stegnute zube."

Mekmarfi pali drugu cigaretu i pruža je Hardingu koji je uzima bez reci. Ina e, Mekmarfi i dalje zabezeknuto gleda to lice ispred sebe, ovek bi pomislio daje to prvo ljudsko lice koje je video u životu. Za to vreme Harding po inje da se smiruje, prestaje ono njegovo prethodno trešenje i cimanje, i on polako diže glavu, koju je dotada pokrivao rukama. „Imaš pravo, sve je baš tako kako si rekao", dok to govori prelazi pogledom po ostalim pacijentima koji ga svi pažljivo gledaju. „Niko se do sada nije usudio da to sve tako lepo i ta no formuliše, ali veruj mi da ovde nema nijednog oveka koji, u dubini svoje male uplašene duše, ne ose a i ne misli isto kao i ti, i o njoj i o svemu što se ovde doga a." Mekmarfi ga sada namršten pita: „Nego, u kom je fazonu ona budala od doktora, jes' da je malo ograni en, ali zar mu nije jasno, zar ne provaljuje daje ona ovde potpuno uzela stvar u svoje ruke i da radi kako joj se digne?" Harding duboko uvla i dim koji mu potom izlazi polako iz usta dok pri a: „Vidiš... doktor Spivi... on ti je, na neki na in, sli an nama i još je uz to u potpunosti svestan svih svojih nesposobnosti. Ma on je kao jedan uplašeni, o ajni i nemo ni ze kome je potpuno jasno da bez gospo ice Rej el uopšte i nije u stanju da vodi ovo odeljenje. A što je još gore, ona zna da on to zna i ne propušta ni najmanju priliku da ga tu i tamo na to i podseti. Kada, recimo, otkrije daje napravio i najbezvezni ji mogu i propust u arhivi ili u bolesni kim kartonima, ne možeš ni da zamisliš kako mu to debelo natrlja na nos." „Tako je", uklju i se u razgovor i ezvik, koji se odjedanput našao iza Mekmarfijevih le a. „Svima nam ona debelo natrlja nos kada se desi da u ne emu pogrešimo." „Pa zašto je doktor lepo ne otpusti?" „Vidiš, u ovoj bolnici", po e da mu objašnjava Harding, „doktor nema nikakva prava da zapošljava ili otpušta službenike. To je ovlaš enje upravnika, a upravnik je žena i još, uz to, dobra stara prijateljica gospo ice Rej el, nekada davno one su ak i zajedno radile kao vojne bolni arke. Svi smo ti mi, prijatelju, uklju uju i i doktora, žrtve jednog razmahanog matrijarhata i ni mi, ni on tu ne možemo ništa da promeni mo. On zna daje dovoljno da Rej el samo okrene telefonom upravnicu i da, recimo, kaže da smatra da je ovoga meseca prepisao previše demerola..." „Mani me s tim tvojim stru nim izrazima, ništa te ja ne razumem." „Demerol ti je, prijatelju, sinteti ka droga koja stvara ak dvostruko ja u zavisnost od, recimo, heroina. Mnogi lekari su navu eni na njega." „Ho eš da kažeš daje ono sranje od doktora narkos?" „Pojma nemam da l' jeste il' nije." „Pa na koju foru onda i sestra može da ga optuži..." „Ti izgleda baš i ne slušaš šta ti ja pri am. Nikoga ona ne optužuje, njoj je dovoljno da samo izrazi svoju sumnju, u bilo šta. Pa video si i sam jutros: pozvala je onu facu i pitala ga odakle papirne maramice pod njegovim krevetom. Ništa više, samo toliko, samo gaje ljubazno pitala. A on se ušeprtljao, jer se ose a kao da laže ma šta da joj odgovori. Ako kaže daje njima istio nalivpero, ona e samo da kaže: A, nalivpero, da, da. Ako on kaže da ima kijavicu pa je

brisao nos, ona e: A, kijavica, da, da. I samo e da klimne svojom glavicom sa onim njenim osmehom i da se okrene i vrati u lekarsku sobu, a on e jadan, da ostane tu da stoji a da ni njemu nije jasno za staje u stvari koristio te maramice." On opet po inje da drhti a ramena mu se savijaju, kao da ho e da se pokrije njima. „Ne, ne, ne treba njoj da optužuje, ona je genije za sumnje. Pa se aš se danas na sastanku, jasno ti je da me ona nije nizašta optužila, a ipak je izgledalo kao da sam optužen za krdo stvari: i ljubomoru i paranoju, da nisam dovoljno muško da zadovoljim svoju ženu, da imam odnose sa

svojim prijateljima, da nekako udno držim cigarete kada pušim, ini mi se i da sam optužen da verovatno nemam ništa ni medu nogama - osim malo dlaka, i to plavih, mekih dla ica. Štrojiteljka kažeš, ma malo je to, još je ona gora, veruj mi." Harding je iznenada za utao, nagnuo se i uzeo obema rukama Mek marfijevu šaku. Lice mu je odjedanput postalo udno deformisano, nekako iskrivljeno i izlomljeno kao da je sastavljeno od ljubi astih i sivih stakli a, najviše je podse alo na razbijenu vinsku flašu. „Ovaj svet, prijatelju moj, pripada jakima. Osnovni princip je da se jaki hrane slabijima i tako još više ja aju. S tim se svi moramo pomiriti, jer je tako i logi no, pa to je osnovni, opšteprihva eni princip koji se odnosi na sve u prirodi. Eto, da uzmemo recimo zeca - on zna svoje mesto i prihvata vuka kao ja eg od sebe. Da bi opstao, zec je pažljiv, oprezan, lukav, plašljiv, sakriva se, ak se i zakopava u rupu kada vidi vuka. I tako opstaje, preživljava, zašto? Zato što zna svoje mesto. Sigurno nikada ne ulazi u sukob sa vukom, jer bi mu to bila, prizna eš, poslednja glupost koju bi napravio." Pustio je Mekmarfijevu ruku, udobno se zavalio u stolici, prekrstio noge, uvukao još jedan dugi dim, izvukao cigaretu iz svojih nacerenih usta i opet po eo da se bolesno smeje: „liii, liii, lili", kao daje ponovo došlo vreme da se izvuku ekseri iz daske. „Gospodine Mekmarfi... dragi moj prijatelju... nisam ti ja kokoška, ja sam zec. Ze evi su i doktor i ovaj ovde ezvik i Bili Bibit. Svi smo ti mi ovde ze evi, razli ite starosti i stepena, ali ze evi. I svi mi sre no i zadovoljno skaku emo po našem Volt Dizni svetu i nemoj molim te ovo nikad da zaboraviš, nismo mi ovde zato što smo ze evi, ma kakvi! Mi bismo bili ze evi da smo bilo gde, mi smo ovde jer imamo problem da se pomirimo i priviknemo na svoju ze ju ulogu. Nama je zato potreban jedan veliki zli vuk kao stoje sestra da nas stavi na svoje mesto." „Ma daj, ove e, sada pri aš gluposti. Ho eš da kažeš da ete da mirno sedite i da dozvolite da vas ta izblajhana matorka ubedi da ste svi vi u stvari obi ni ze evi... ma daj." „Nema ona šta da me ube uje, ma jok, ja sam bre ro en kao zec. Ma snimi me... meni treba bolni arka da me nau i da prihvatim svoju ulogu i da budem sre an zec." „Nisi bre ti jebeni zec." „Ma vidi samo uši, njuškicu, slatki mali meki repi ." „Pri aš ko da si lujka..." „Ko da sam lujka. Baš udno..." „Ma nisam tako mislio, niste vi lujke u onom fazonu stvarno. Iznenadio sam se kako ste svi u stvari normalni. Mogu ti re i da ste mnogo normalniji od prose ne budale koja se seta slobodno po ulici." „Ma da, sigurno, budala na ulici." „Ali niste vi oni lu aci... znaš ono, šema kao na filmu. Malo ste sjebani i nekako, nekako..." „Nekako kao ze evi, to si hteo da kažeš." „Ma koji crni ze evi. Nemate vi veze s jebenim ze evima." „ „Gospodine Bibit, skaku ite malo okolo za gospodina, gospodine Gezvik, pokažite mu svoje divno krzno." Ja ih sada obojicu jasno vidim kao bele, sklup ane ze e, no oni se stide da urade bilo šta od onoga što im je Harding naložio. „O, kako su stidljivi, ma zar nisu slatki, gospodine Mekmarfi? Možda se delom stide i zbog toga što nisu ustali u zaštitu svog prijatelja. Možda ih je sramota što ih je još jednom izmanipulisala da budu njeni dželati. Glavu gore, prijatelji, nemate razloga za stid, pa sve je baš onako kako i treba da bude. Ze evi ne brane jedan drugoga, to bi bilo glupo. Vi ste, s druge strane, postupili veoma mudro, kukavi ki mudro." „Seti se, Harding...", po e ezvik.

„Ma daj, ezvik, zašto te istina poga a?" „Seti se da sam nekada i ja o gospo ici Rej el govorio potpuno iste stvari kao i Mekmarfi." „Jesi, ali jako tiho i posle si brže-bolje sve porekao. I ti si zec kao i svi ostali i pomiri se s tim. Ina e, da znaš, uopšte ti nimalo ne zameram zbog onih pitanja koja si mi postavljao danas na sastanku. Samo si igrao svoju ulogu. I da ti sada još nešto kažem: da si ti danas bio na tapetu ili bilo ko od ostalih, i ja bih vas isto tako gadno napao kao što ste i vi mene. Zato ne treba da se stidimo zbog svog ponašanja, mi slabe životinjice, mi jednostavno moramo da se tako ponašamo." Mekmarfi se osvr e okolo iz svoje stolice i pažljivo gleda sve akutne. „Ja ne bih baš rekao da nemaju ega da se stide. Mislim daje bilo bedno kako su svi bili na njenoj strani a protiv tebe. Bog te, na trenutak sam, dok sam vas slušao, pomislio da sam ponovo u komunisti kom logoru u Koreji..." „Zaboga, Mekmarfi", za udi se ezvik. „Pokušaj da shvatiš. Sada u da ti objasnim." Mekmarfi se okre e i sluša, ali ezvik ne nastavlja. Takav je ezvik, on nikada ne nastavi ono stoje po eo. On je jedan od onih tipova što za as dignu frku i galamu, kao da e da povedu neku veliku akciju, vikne „Juriš!", odskaku e nekoliko minuta u mestu, napravi kratak korak i odustane od svega. Evo i sada posle tako pompeznog uvoda izgleda smušeno i pokislo. Mekmarfi ponavlja pošto gaje pogledao: „Mnogo mi ovo li i na komunisti ki logor." Harding širi ruke i pokušava da ih umiri. „Ne, ne, nemojte, nije u redu. Nemaš pravo da nas osu uješ, prijatelju. A, ne. U stvari..." Vidim da Hardingove o i ponovo osvaja groznica, izgleda kao da e po eti da se smeje, ali umesto toga on vadi cigaretu iz usta i njom pokazuje na Mekmarfija, u njegovoj šaci cigareta izgleda kao još jedan tanak, beli prst koji je zapaljen na kraju. „...možda si i ti, Mekmarfi, ispod sve te tvoje kaubojske vrstine i mangupske prevejanosti, kada se zagrebe ta tvoja gruba ljuštura, možda si i ti ispod nje isto tako slab i nežan i pahuljast i sa osetljivom ze jom dušicom baš kao i mi." „Ma da, nego šta, ja sam ze . Nego, reci mi molim te, Harding, šta me to po tebi ini zecom? Moje psihopatske tendencije? Ili možda moje tabatorske ili možda moje jeba ke tendencije. Mora da misliš na jeba ke. Sva ta tucanja na brzaka, pa da, stvarno po tome li im na zeca." ,,E, tu smo, stani malo. Sada si pokrenuo zanimljivu temu o kojoj nije loše da malo porazgovaramo. Vidiš, ze evi imaju odre ene osobine i jedna od njih, po kojoj su poznati jeste upravo to esto tucanje, kako ti kažeš 'na brzaka'. Da, da... a iz tvog pitanja se upravo vidi da si ti jedan zdrav, snažan i sposoban zec, dok ve ina od nas ovde nema ak ni tu seksualnu mo kojom bi se dokazali kao pravi ze evi. Mi smo ti obi an škart, otpad... mali, neotporni, zakržljali predstavnici naše jadne vrste. Ze evi, a ne mogu 'na brzaka' - jadno i pateti no." ekaj bre, stani nisam tako mislio kada sam..." „Ne, ne... ti si bio potpuno u pravu. Seti se, upravo si nam ti otvorio o i o tome u koje je mesto sestra izabrala da nas kljuca, i stvarno jeste tako, pa ovde nema oveka koji se ne plaši da gubi ili da je ve izgubio tuca ke mo i. Mi smo toliko slabe, krhke komi ne figure koje nisu u stanju da budu muževne ni u našem bednom ze jem svetu. He, he... može se re i da smo mi i u ze jem svetu ze evi... shvataš, slabiji i od prose nih ze eva..." Opet se naginje u stolici i po inje sa onim izvešta enim, piskavim smehom koji sam i

ekivao od njega u ovoj situaciji, maše rukama a lice mu se gr i. „Umukni bre, Harding, jebo te!" Ove reci deluju kao šamar. Harding je zanemeo u sekundi, usta su mu još otvorena a ruke

i dalje u vazduhu, bolje re i, u plavom oblaku duvanskog dima. Ostaje tako uko en nekoliko sekundi, a onda one svoje proreš e od o iju okre e ka Mekmarfiju i po inje toliko tiho, da moram da mu, sa onom mojom metletinom, pri em malo bliže da bih uopšte nešto uo. „Prijatelju... ti... ti bi mogao biti vuk." „Daj, nisam ja vuk, a nisi ni ti zec. Ma dugo nisam uo takve gluposti..." „Ali zato ti je urlik vrlo, vrlo vu ji." Iznervirano, prosto sik i od besa, Mekmarfi skre e pogled sa Har dinga i sada gleda ostale akutne. „Dajte, bre, ljudi, koji vam je andrak. Niste valjda toliko ludi da ste u fazonu da ufiksate da ste životinje, bog te..." „Ne, ja ne", kaže ezvik i staje uz Mekmarfija. „Ne, bogami ne, ja nisam zec." „To, ezvik, ti si ovde jedina prava faca, a vi ostali iza ite, bre, iz tog fazona. Pogledajte se samo - ubedili ste sami sebe da se plašite te pedesetogodišnje tetkice. I, šta ona pa i može da vam uradi?" „Stvarno, šta?" prihvata ezvik i gleda ostale, jednog po jednog. „Ne može ni da vas bi uje, ni da vas žari i pali ili nabija na kolac, sve je to zakonom zabranjeno, pa nismo u srednjem veku. U stvari, ne može ništa da vam..." „Viiiiideeeo si danas na ssssassstanku šta može da nam raadi." Vidim i Bili Bibit je manje zec nego obi no. Naginje se ka Mekmarfiju, pokušava da nastavi, crven u licu i sa balavim ustima. Onda se okre e i udaljava sporim korakom. „Ma, nnnne vvvredi, najbolje ddda se jjjed nosstavno ubijem." Mekmarfi mu dobaci: „Šta sam video danas na sastanku, jebi ga, ništa posebno. Žena vam postavila nekoliko pitanja, i to naivnih, ništa strašno. A samo od obi nih pitanja nikoga ne boli glava, pa nisu bre to motke ili kamenje pa da vas polome." Bili se okre e: „Ali nnnna inn na koji ti ih postavi..." ,,A ti kao pa moraš da odgovaraš." „Ali ako ne ooodgooovoriš ona se samo smmeška i zapiše nešto u dnevnik, a onda - ona, ona... o Bože." Skanlon staje uz Bilija: „Znaš, Mek, ako ne odgovaraš na pitanje ti samim utanjem sve priznaješ. One kurve na vlasti tako razjebavaju ljude. Ništa se tu ne može, jedino da se taj itav kupleraj digne u vazduh i zbriše zauvek sa lica ove jebene zemlje, da sve ode u tri lepe..." „Dobro, vidi sada, kada vam postavi takvo neko pitanje, vi joj lepo kažete da puši i da se nosi." „To, ta no", prihvata ezvik i maše pesnicom, zanet. „Kažemo joj da puši i da se nosi, to..." ,,I znaš šta onda biva - ona ti samo mirnim glasom odgovori: 'Zašto vas toliko uznemirava ovo konkretno pitanje, pacijentu Mekmarfi?' I šta eš tada?" „Ništa, kažeš joj opet da se nosi, ma svima im bre kažeš da se tera ju u tri lepe, i šta ti mogu - da ne e da te biju?" Svi akutni mu se polako primi u. Ovaj put odgovara Fredrikson: „Dobro, ti joj tako odbrusiš, a ona ti upiše u karton da si potencijalno agresivan pa te ekspeduju gore na odeljenje zatvorenog tipa. E, pa ja sam slu ajno tri puta bio gore. ove e, pa ti jadnici gore ne smeju ni subotom da napuste odeljenje da gledaju film, ma nemaju ni televizor..." „A onda ti nastaviš da pokazuješ takve gadne navike u fazonu šalješ ljude u maj inu a oni ti lepo napakuju da se malo prošetaš do šok-sobice, ili ak i crnje, zakažu ti jednu operacijicu pa..." „Opet ti, Harding, po inješ sa stru nim sranjima, rekao sam ti ve da ti ništa ja to ne razumem."

„Šok-sobica, gospodine Mekmarfi, to ti je u žargonu EST mašina Elektro - Šok - Terapija. To ti je mašinica za koju kažu da obavlja u isto vreme posao i pilule za spavanje, i elektri ne stolice i sprave za mu enje. To ti je sladak mali postupak, jednostavan, brz, bezbolan, ali zanimljivo, niko ne želi da ga ponovi, niko nikada." „Pa dobro, šta ti to rade tamo?" „Vežu te lepo za sto, a ina e - koja ironija: sto je u obliku krsta, samo što ti mesto krune od trnja na glavu stave krunu od elektri nih munjica. Onda ti lepo obe strane glave dodirnu elektri nim žicama i buuum, malo struje ti pro e kroz mozak i ti si o as o istom trošku popio i terapiju i kaznu za tvoje kur evito ponašanje, a da ne kažem što te malo i sklone da im ne smetaš, i to izme u šest sati i tri dana - zavisi kako koga. A i kada se osvestiš, ne znaš gde si danima, ne možeš estito da misliš, ni ega se ne se aš, dovoljno takve terapije može da od tebe napravi gospodina Elisa - vidiš ga tamo naslonjenog na zid, trideset petogodišnji idiot koji balavi i piša u ga e. Ili postaneš bezumno bi e koje samo jede, sere i vi e: 'Jebeš ženu!' kao Rikli. Ili u fazonu poglavice Metle, vidiš ga, iza tebe, naslonio se na imenjakinju." Harding iznenada pokazuje na mene, nemam vremena da se sakrijem, pravim se da ne ujem i istim dalje.

„Ina e, za poglavicu sam uo da je u svoje vreme, kada je šok-te rapija bila popularna, popio preko dvesta tretmana. Možeš misliti šta se desilo sa njegovim ionako problemati nim mozgom. Evo ti ga sada, naš ponosni domorodac, mašina za iš enje i glancanje visoka dva metra koja se plaši i svoje senke. Da li ti je sada jasno šta mogu da nam urade?" Mekmarfi me gleda neko vreme, a onda se okre e Hardingu: „ ove e, ipak mi nije jasno zašto to sve trpite. Staje sa onim sranjima o demokratskom odlu ivanju na odeljenju o kome je doktor tupio. Zašto ne glasate?" Harding ga gleda, smeška se i polako uvla i dim. „Šta to da glasamo, prijatelju? Da glasamo da sestra više ne sme da postavlja pitanja na sastancima grupe, ili možda da glasamo da ne sme da nas gleda na onaj njen na in? Reci mi, gospodine Mekmarfi, šta to da glasamo, šta?" „Ma nije važno šta, jebo te, glasajte bilo šta. Zar ne vidiš da pod hitno morate nešto da uradite da biste pokazali da niste kompletno bez muda. Zar, bre, ne vidite da ne smete da dozvolite da uzme stvar kompletno u svoje ruke. Pa pogledajte se samo, kažete kao, šema poglavica se plaši svoje senke, pa da vam kažem nešto momci, ja u životu nisam video uplašenije face od svih vas zajedno." „Ja vala nisam", brani se ezvik. „Dobro, burazeru, ti možda i nisi, ali ostali su tako usrani da ne sme ju ni da se opuste i estito nasmeju. To sam prvo primetio ovde, niko se bre ne smeje, nisam uo smeh od kako sam

došao, kapirate. Ljudi, bre, kada se ne smejete izgubili ste tlo pod nogama. ovek koji dozvoli da ga žena tako pritegne da ne sme ni da se smeje više, pa taj je kompletno ugasio, izgubio je najja e oružje. Posle toga je u fazonu da poveruje da je ona ja a od njega i onda..." ,,E pa, kolege ze evi, izgleda da naš prijatelj najzad po inje da shva ta ponešto. Nego, gospodine Mekmarfi, recite vi lepo meni kako to muškarac može da pokaže ženi ko je gazda, osim naravno smehom? ovek kao vi morao bi znati odgovor na to pitanje, ne e valjda daje bije, ona e odmah da pozove pandure. Ne e valjda da popizdi i da vi e na nju, jer tada ona sigurno pobeduje, dovoljno je da samo pita: 'Šta je, mali, da se ti to ne ljutiš... Ma nemoj tako...' Da li si nekada pokušao da pred takvim nežnim utešnim recima ostaneš i dalje besan? I tako, prijatelju, ispada daje stvarno istina ono što si rekao, ono da muškarac ima samo jedno stvarno efikasno oružje kojim može da se suprotstavi monstruoznoj sili savremenog matrijarhata, a to zicer nije smeh. Jedno jedino oružje, ali što više prolazi vreme u ovome našem superdruštvu, utemeljenom na rezultatima ispitivanja motivacije, sve je više i više onih koji se trude da otkriju najrazli itije

na ine da ga neutrališu i da tako pobede doju erašnje pobednike." „O Bože, Harding, baš si mu ga dao po žvaki...", prekide ga Mekmarfi. ,,I šta misliš, imaju i u vidu sve tvoje psihopatske mo i kojima se vedro hvališ, da li si u stanju da efikasno upotrebiš svoje oružje protiv naše pobednice, da li misliš da ga ikako možeš upotrebiti protiv nje?" Pri tom on jednom rukom pokazuje prema staklencu, taj njegov gest dovodi do toga da sada svi gledaju u tom pravcu. Ona je naravno unutra, gleda nas kroz staklo, sve to snima nekim dobro sakrivenim magnetofonom i verovatno ve smišlja najpogodniji na in da i ovaj sadržaj uklopi u dnevni red slede eg sastanka. Sestra, postoje videla daje svi gledaju, blago klima glavom, na šta svi pani no skre u pogled. Mekmarfi skida kapu i prolazi prstima kroz svoju ri u kosu. Sada svi njega gledaju i on je svestan da verovatno nestrpljivo o ekuju njegov odgovor. Ose a da se na neki na in nepotrebno upecao. Vra a kapu na glavu i eška ožiljak na nosu. „Znaš, ako me pitaš da li bih mogao da se napalim na babuskeru, mislim da verovatno ne bih mogao..." „Pa i nije ona baš takav gabor, Mekmarfi. Lice joj je dosta simpati no i dobro o uvano, a i pored toga što se debelo trudi da ih sakrije, ispod te bezvezne uniforme jasno je da ima par izuzetnih sifona. Mora daje bila zgodna kada je bila mlada. Ipak, u vezi sa našim razgovorom, da li bi mogao da se napališ na nju, ak i da nije stara, da je mlada i da je lepa kao Afrodita?" „Ne poznajem ti ja tu Afroditu, ali shvatam šta ho eš da kažeš i u pravu si, bog te, ne bih se uzbudio na to matoro kameno lice sve da je lepa kao Merilin Monro." ,,E, tu smo zna i, vidiš i sam - ona je pobedila." I to je to. Harding se ponovo zavaljuje u stolicu, a svi ekaju šta e na to da odgovori Mekmarfi, kome je jasno da je sada sateran uza zid. On ih gleda jedno vreme, onda sleže ramenima i ustaje sa stolice. „Ma, uostalom, šta se to sve mene pa ti e." „Tu si u pravu, stvarno se to tebe i ne ti e." ,,I da znaš da nisam u fazonu da želim da me neka matora bolni arka juri da mi uvali tri hiljade volti. Pogotovu ako je na lepe o i, onako samo zbog fazona, a ni za koju lovu." „Pa sigurno da nisi." Harding je na kraju krajeva dobio ovu raspravu, ali nikome kao da nije drago zbog toga. Mekmarfi stavlja ruke u džepove i pokušava da sve prebaci na šalu. „Ne, ne, stvarno još nisam uo daje neko položio kintu na to da se povali neka matora štrojiteljka." Svi se sada smeše njegovoj fori, ali jasno je da nisu zadovoljni. Mada mi je s jedne strane drago što je Mekmarfi oprezan i što se ne uvaljuje nasumice u potencijalne probleme, jasno mije i kako je momcima, a da budem iskren, ipak sam na neki na in i razo aran. Mekmarfi pali novu cigaretu, momci se još ne razilaze, svi samo stoje, smeškaju se, a jasno je da im je neprijatno. Mekmarfi ponovo eše nos, skre e pogled sa gomile lica oko sebe, gleda sestru i grize gornju usnu. „Nego... kažete da na ono drugo odeljenje ne može da vas pošalje tek tako. Morate da popizdite i da napravite neko sranje... šema ispi ka rate je ili razbijete staklo ili tako neka fora, jel' tako?" „Ma da, samo ako tako nešto uradimo." „Da li ste sigurni daje takva šema? Pitam vas jer sam smislio foru da vama šalabajzerima dignem dobru lovu. Ali ne u da zbog toga nadrljam. Jedva sam se izvukao iz onog prošlog sranja od mesta i ne u da zaglavim na još gorem."

„Ma sto posto smo sigurni. Ona ti ništa ne može dok ne napraviš neku frku za koju sleduje odeljenje za neprilago ene ili EST. Ako si dovoljno jak da te ne isprovocira na neko sranje, ništa ti ne može." „Zna i ako sam pitom i ništa joj ne odbrusim..." „Ni njoj ni bolni arima." „...njoj ili bolni arima i ne polomim ništa ovde, ona mi ne može ništa?" „Takva su ovde pravila igre. Naravno, u toj igri ona uvek pobeduje, to da znaš. Nju ne možeš uzdrmati, a vremenom, koje je ina e uvek na njenoj strani, ona svakome na e žicu. Šta misliš zašto uprava ima tako dobro mišljenje o njoj i zašto joj daje tolika ovlaš enja? Ona je majstor da ustreptali libido istera na istinu." „Ma zajebi te gluposti. Ono što me zanima je da li sam siguran ako ho u daje dobijem na njenom terenu. Ako budem fin i pristojan i spuštam joj onako na finjaka, ne može da popizdi pa da me uklju i na stru ju?" „Dokle god se kontrolišeš i vladaš sobom, nema da brineš. Dok god ne izgubiš živce i ne pružiš joj neki dobar razlog da zahteva da te prebace na odeljenje zatvorenog tipa ili ne zaklju i da bi elektrošokovi imali terapeutsku vrednost, ti si sto posto siguran. Za to je prvenstveno potrebna samokontrola, a ti sa tvojom vatrenom kosom i crnim dosijeom... nemoj da se zavaravaš." „Dobro, odli no", Mekmarfi trlja ruke. „Vi ste ube eni da je ona udo, šampion, je li tako? Kako ste ono rekli, kako je zovete, a da - nepobediva žena. E ja bih voleo da znam koliko vas je u to sto posto sigurno da bi stavilo koju kintu?" „Šta sto posto sigurno...?" „Baš kao što sam rekao - isprsite se malo sa lovom, pametnjakovi i. Evo ja stavljam pet dolara da u do kraja nedelje da joj pomerim mozak a da u ja da ostanem mrtav hladan. Samo jedna nedelja i ako je ne dovedem do toga da ne zna gde joj je dupe a gde glava, vi dobijate opkladu." „Ti se zna i kladiš na to." ezvik skaku e s noge na nogu i trlja ruke kao stoje video da radi Mekmarfi. „Nego šta nego se kladim." Harding i još nekolicina kažu da im ipak još nije sve baš najjasnije. „Ma sve je jednostavno, nema tu nikakvih finti i šema. Kao prvo, ja obožavam da se kockam, a naro ito volim da dobij am i mislim da ovde mogu da dobijem, kapirate? U Pendletonu je, na primer, došlo dotle da niko više nije smeo sa mnom da se kladi ni u najmanju si u, tako sam ih pelješio. Pa jedan od razloga što sam došao ovde jeste što su mi potrebne nove naiv ine. I da vam kažem nešto - saznao sam ponešto o ovome mestu pre nego što sam došao ovamo, recimo da skoro polovina od vas dobij a nov anu nadoknadu, i to po trista do etiri stotine dolara i da vam ta lova služi samo da skuplja prašinu. Odmah sam pomislio da to mogu da iskoristim a da usput ipak svima bude lepo. Bi u potpuno iskren s vama: ja sam kocoš i vrlo retko gubim, i nikada još nisam sreo ženu koja je ve i frajer od mene bez obzira na to da li mi ga diže ili ne. Na njenoj strani je možda vreme, ali i ja sam tali an i ve dugo samo dobijam na kocki." Skida kapu, vrti je oko prsta pa je onda baca i sigurno hvata drugom rukom iza leda. ,,I još nešto, ja sam ovde zato što sam to sam hteo, sve sam jednostavno isplanirao, jer ovde je mnogo bolje nego da radim na onoj farmi. Koliko ja znam, nisam lujka i nikada nisam ni bio. Vaša sestra to još ne zna i ne o ekuje da e joj se suprotstaviti neko tako bistar i sa klikerima kao što sam ja, to mi sve daje prednost koja mi odgovara. Zato vam kažem stavite petaka i dobijate opkladu ako joj za nedelju dana ne pome rim bulju." „Ja još ne shvatam da li..."

„Baš tako. Pomerena bulja. Tako u daje izludim da e da popuca po šavovima i da ete barem jednom da vidite da nije tako nepobediva kao što vi mislite. Samo za jednu nedelju, vide ete i sami." Harding vadi olovku i nešto zapisuje na listi u iz notesa. „Evo ti priznanica na deset dolara od one love što stoji na moje ime u kasi i skuplja prašinu. Ma rado bih ti dao i duplo više samo da bar jednom svojim o ima vidim to udo nevi eno." Mekmarfi gleda papir i savija ga. „Ajde pti ice, je li još neko u igri?" I drugi akutni uzimaju blok i pišu opklade, on sakuplja listi e, drži ih na dlanu i pridržava svojim velikim palcem. Vidim kako gomila raste u njegovoj šaci. „Da li imate poverenja, ortaci, da listi i stoje kod mene?" „Naravno da imamo", odgovori Harding. „Bi eš ti ovde sigurno još neko vreme." Ina e, jednog Boži a, u staroj bolnici, negde oko pono i, vrata ode ljenja se otvaraju sa treskom i upada neki debeli bradonja, o i mu zakrvavljene od zime a nos crven kao trešnja. Crnje su ga osvetlile baterijama i saterale u ugao. Snimio sam da se jadan sav upleo u vrpce i ukrase od staniola kojima je ona faca zadužena za veze bolnice sa javnoš u okitila ceo prostor. Jadnik, rukom pokriva o i i štiti ih od svetlosti baterija i sve vreme uplašeno grize brkove. Ho, ho, ho - brunda - ne, vrlo rado bih ostao s vama, ali moram da žurim, kapirate. Imam puno obaveza, ekaju me na sto mesta, kapirate... Ho, ho... Odoh ja sada... Ali crnje ga zasko ile sa baterijama i zadržale kod nas punih šest godina - otpustili ga na kraju glatko obrijanog i mršavog kao motka. Glavna sestra je ina e u fazonu da jednim dugmetom u eli nim vratima reguliše da zidni sat radi brzinom koju ona odredi, ako ho e da ubrza stvar, ona samo pove a brzinu i kazaljke se vrte kao ringlšpil. Tada samo snimiš da se svetio na slici koju vidiš kroz prozor brzo menja, as je jutro, as podne, as ve e - lu ki se jure dan i no i svi jure kao ludi da održe korak s tim lažnim vremenom; stvara se strašna gužva da se postigne brijanje, doru ak, vizita, ru ak, uzimanje lekova. Onda samo deset minuta no i - taman legneš, sklopiš o i, kad se pale jaka svetla u spavaonici i odmah ustaj, ska i, burazeru, i tako se ela dnevna procedura ponavlja možda i celih dvadeset puta na sat, sve dok glavna sestra ne provali da su svi mrtvi od umora, a onda samo istim onim dugmetom uspori kazaljke i sve izgleda kao da se neko dete igralo kino-projektorom tako sto je gledalo film na deset puta ve oj brzini pa mu posle izvesnog vremena dosadila sva ta trka na platnu i piskavi tonovi. Obi no joj do e da ubrza stvar onih dana kada ti neko dolazi u pose tu, ili kada oni iz Bora kog udruženja do u s nekim dobrim programom iz Portlanda da nas zabave. Uopšte, uvek kada je lepo i kada bih voleo da potraje duže, ona baš tada ubrza stvari. Ali, naj eš e radi na suprotan na in - spor na in. Okrene dugme skoro na nulu i vidiš da se u prozorima sunce uko ilo, nedeljama se ne pomera ni za milimetar, i ne samo ono nego ni liš e na drve u ni trava u dvorištu. Kazaljke sata se zakucaju, recimo, na dva minuta do tri i ona ih drži tako dok ne zar amo. Sediš satima nepomi no kao kamen ina, ne mrdaš, ne ustaješ, ne možeš da se makneš da se malo razdrmaš, ma skoro da ne možeš ni da gutaš i dišeš. Jedino šaraš o ima, a nemaš ništa da vidiš osim skamenjene akutnjake, koji na drugoj strani sobe ekaju poteze saigra a. Jedan matori hroni njak pored mene umro je pre šest dana i truli u svojim kolicima. Ponekad sestra umesto magle pušta kroz otvore za ventilaciju neki bezbojni gas koji se pretvara u plastiku i ukruti elo odeljenje i pitaj boga koliko dugo smo u tom fazonu. A onda polako ona pokre e dugme na drugu stranu, ali to je još gore. Lakše mi je da sedim nepokretan kao mumija nego da gledam kako na drugom kraju sobe Skanlonova ruka puna tri dana spušta kartu na sto.

Plu a mi pucaju u gustom plasti nom vazduhu koji kao da ulazi kroz iglene uši. Ide mi se u klonju, ali se ose am kao ispod tone peska i stiskam, jadan, bešiku tako da mi se pojavljuju svici pred o ima. Iz sve snage, svim miši ima i koš icama pokušavam da ustanem iz stolice i odem do klonje, toliko se napinjem da mi se tresu i ruke i noge i cvoko u zubi. Trudim se i istežem, naposletku se pomerim možda samo pola centimetra i onda dignem ruke od svega; kliznem natrag i puštam mokra u neka te e, nek se aktivira užarena žica na mojoj levoj nozi od koje se pale ponižavaju i alarmi, sirene, svetlosni signali i šta sve ne, sto je i a crnje se probijaju i kr e gužvu, bacaju se na mene i mašu onim gadnim metlama od vlažne bakarne žice koja grozno cvr i i pucketa u dodiru sa vodom. Jedino nam magla omogu ava da se odmorimo od te kontrole proricanja vremena, u njoj vreme gubi svoj smisao jer se i ono gubi u magli kao i sve ostalo. Otkako je danas došao Mekmarfi, još nisu pustili maglu do daske, da jesu ose am da bi on rikao kao bik. Obi no, ako se ništa ne dešava, problem je borba sa maglom i ma nipulisanim vremenom, ali danas se i te kako nešto desilo. Nisu nas ceo dan, od brijanja, masirali tim stvarima. Sada, popodne, sve je kako treba - došla je druga smena na posao a na satu - pola pet, ta no kako i treba. Glavna sestra ispra a crne bolni are i baca poslednji pogled na odeljenje. Izvla i dugu srebrnu iglu iz metalnoplave punde na temenu, skida belu bolni ku kapu, pažljivo je stavlja u kartonsku kutiju (u kutiji su kuglice naftalina) i sigurnim pokretom vra a iglu u kosu. Vidim kroz staklo kako se pozdravlja sa svima. Sestri iz druge sme ne, onoj maloj s flekom, daje neku ceduljicu, a onda pruža ruku prema kontrolnoj tabli u eli nim vratima i uklju uje zvu nik u dnevnom boravku: „Do vi enja, momci, i budite dobri." Potom pušta muziku ja e nego ikada dosad. Dlanom briše svoje staklo, besnim pogledom šiba jednog debelog crnog bolni ara koji tek što se javio na dužnost, a ovaj odmah ska e kao oparen. Vrata se nisu estito ni zatvorila za njom, a on ve vredno glanca staklo papirnom maramicom. Mašinerija u zidovima zviždi, uzdiše i prelazi na sporiji režim rada. Pre spavanja ve eramo, tuširamo se i još malo sedimo u dnevnom boravku. Stari Blastik, najstariji me u vegetiraju ima pritisnuo stomak rukama, presamitio se i stenje. Džordž (koga crni momci zovu Periguz) pere ruke u fontanici. Akutnjaci sede, igraju karte, neki ho e da gledaju film na televiziji pa premeštaju televizor okolo - traže u kom je položaju najbolja slika. Zvu nici trešte sa plafona. To nije muzika sa radija, zato joj sva ova mašinerija ne smeta - to je muzika sa jedne duge trake koju svi ve znamo napamet, tako daje niko, osim novajlija kao što je sad Mekmarfi, više i ne registruje. On se, normalno, još nije navikao na nju a ina e sada vlada situacijom, igra ajnc u cigarete a zvu nik mu krešti ta no iznad glave. Kapu je toliko nabio na o i da mora da zabacuje glavu i škilji preko ruba kape ne bi li uopšte video karte. Cigaru ne vadi iz usta a sve vreme melje bez prestanka i podse a me na onoga tipa stoje vodio aukciju stoke, koga sam davno, kao dete, video na jednom vašaru. „.. .hajhoj, jeftino dam samo da prodam - melje on na brzinu - e tu sam vas ekao, paceri, ajde ili stisni ili vrisni. Kažeš vrisak, a... Vidi facu, bog te, ima kralja i nije mu dosta... on bi još, a... Eto ti sada ovome dama i teško nama... ko visoko leti nisko pada... Ajde bre brže malo, koji vam je... Skanlone, ti si sada na redu. O jebo te, voleo bih da se neki idiot seti da utiša tu jebenu muziku. Nego, je l vas guše tom galamom i dan i no , a Harding? Ovakvu buku još nisam video, da ovek popizdi i to kompletno..." Harding ga gleda belo: „0 kakvoj to buci uopšte pri ate, gospodine Mekmarfi?" „Ma o tom jebenom radiju. ove e, trešti otkako sam došao jutros. I nemoj da mi se foliraš u fazonu kao ne uješ ti ništa." Harding krivi glavu i ulji uši prema plafonu. ,,A da, takozvana muzika. Da, da, verovatno

bismo je uli kada bismo se dovoljno koncen trisali, a ono, kada se ovek dovoljno koncentriše, može da uje i kako mu srce lupa." Smeška se Mekmarfiju: „Vidiš, druže, to nije radio, to je traka što sada slušamo. Retko nama puštaju radio. Vesti nisu baš u fazonu da bi nam bile terapeutske. A mi smo ovu traku uli ve toliko puta da nam više i ne dopire do mozga, to ti je ona šema kao neko ko živi pored vodopada posle izvesnog vremena i ne obra a pažnju na huku vode. Šta misliš da živiš pored vodopada, koliko dugo bi obra ao pažnju na njega?" (Ja još ujem huku vodopada reke Kolumbije, i uvek u ga uti, ali uvek ujem sre ni vrisak moga druga kada je uhvatio ogromnog lososa, ujem zvuk riba koje iska u i ponovo padaju u vodu, smeh gole de urlije na obali, žena na tezgama... sve je to davno prošlo, ali sve još ujem i uvek u uti.)

,,I oni to ostave ovako sve vreme uklju eno - u fazonu kao vodopad?" pita Mekmarfi. „Samo isklju e kada spavamo", odgovara mu ezvik, „ina e sve ostalo vreme radi, stvarno sve vreme." „Ma daj, jebo te. Idem da kažem onoj pici tamo da isklju i ovo sranje da ne bi dobila po onoj debeloj bulji od mene." I kre e on, ustaje ali ga Harding uhvati za ruku: „Druže, tako e te bez greške proglasiti za opasnog. Jel' toliko žuriš sa opkladom?" „Zna i tako je to ovde, rat nerava? Non-stop te jebu u glavu, a?" Seda polako natrag u stolicu. „Koje sranje, jebo te." Harding se obra a svim akutnjacima za stolom. „Gospodo, snimite nimalo juna ko ponašanje našeg ri okosog heroja. Malo mu slabi ona dr nost koju vi amo kod kauboja na televiziji." Gleda Mekmarfija i smeška mu se brk. Mekmarfi klimne glavom, zabaci je unazad i samo lizne svoj debeli palac. ,,E pa, gospodo moja draga, ini mi se da se naš dragi profesor Harding ve malo pravi važan. Dobio ruku ili dve i ve svima soli pamet. Snimi, snimi, vidi mu se dvojka a vidi mu se i paklo marlboroa i faca ide dalje. Hop pla a, sve je u redu, e pa, profane, tu ti je trojka, još bi ti, pa evo ti još jedna dvojka, ideš na peticu je li... 'o eš dupliraš ili ideš na ziher? Još jedno paklo... e pa nije ziheraš. Super, super... profan pla a, i sad staje tu je, još jedna kurvica i profa je tropa, opi io na ispitu." Na zvu niku nova pesma grmi, a harmonike koliko ho eš. Mekmarfi gleda zvu nik, koluta o ima i sve se više dere da ga nadja a. „Hej... idemo... idemo dalje, ili piši ili pi i... jebi ga, lepo sam ti ga zbiberio..." I sve u tom stilu do pola deset, kada je vreme da se ugase svetla. Mogao bih celu no da gledam Mekmarfija za kartaškim stolom, na in na koji deli karte, melje kao navijen, sve ih navla i sve dublje i dublje, ojadi ih i dovede dotle da samo što nisu prekinuli partiju, a onda im pusti dve-tri ruke da dobiju, koliko da povrate samopouzdanje i ostanu u igri. Jednom, u cigaret-pauzi, zavaljen u stolici sa rukama iza glave, on ovo ispri a saigra ima za stolom: „Vidite, momci, tajna uspeha vrhunskog prevaranta je da provali šta pacer želi i da ga loži u fazonu, kao to i dobij a. Tu šemu sam provalio na jednom vašaru kada sam napla ivao karte na toboganu. Snimiš pacera pogledom u sekundi im se pojavi i kažeš sebi: 'Evo ga jadnik koji je u fazonu da bi voleo da izgleda opasno.' Kada provali da ga va ariš i po ne da zvoca, ti mu odigraš ulogu u fazonu usro si se, treseš se od straha i nabaciš kao: 'Dobro, momak, samo bez gužve. Slede a vožnja je na ra un ku e' i tako ste obojica zadovoljni, svakoje dobio svoje." Potom naglo pokrene telo napred, prednje noge stolice opale po podu, uzme ponovo špil,

mazi ga palcem, poravnjava karte u špilu lupkaju i njime po stolu, lizne palac i kažiprst i idemo dalje... ,,E pa, ov ice, snimio sam da vama treba jedan malo ve i pot da se navu ete. E pa sada je ulog deset paklica, zato se sad otvorite, dostaje bilo zezanja." Onda zabaci glavu i glasno se smeje dok gleda kako su svi poleteli kao ludi da što pre stave uloge na sto. Taj njegov glasni smeh se orio dnevnim boravkom elo ve e, i sve vreme dok je delio karte, on se smejao, provaljivao fore i trudio da se svi zabavljaju i smeju s njim. Ali oni su se plašili da se sasvim opuste, jer, ipak, mnogo je ve prošlo... Posle izvesnog vremena i on je provalio da ne ide i manuo se šale, bivao je sve ozbiljniji u deljenju karata. Momci bi dobili tu i tamo, ali u principu sve bi on to brzo povratio, gomila cigareta je pred njim rasla sve više i više tako da se uskoro nije video od cigareta. A onda, neo ekivano, kada se približilo pola deset, odjedanput ih je pustio da pobe uju, i to tako da su uskoro i zaboravili da su uopšte gubili. Isplatio im je sve do poslednje cigarete, odložio špil, zavalio se u stolicu sa uzdahom, sklonio kapu sa o iju i igra je bila gotova. ,,E pa, gospodo, tako vam je to: malo pobediš, posle sve izgubiš." Onda odmahnu za eno glavom: „Ne razumem, uvek sam bio faca u ajncu, verovatno ste vi, paceri, ipak jaki za mene. Imate vi neki fazon, ne znam o emu se radi, ali skoro da zentujem da sutra igram sa vama u lovu." Pri tom se nije ni trudio da sakrije daje u pitanju fora i vidi se da mu je jasno da su ga provalili; pa svakom najnaivnijem kibicem bi sve, uostalom, bilo jasno, ma jasno je i svima njima. Ali dok slažu dobijene cigarete, koje i nisu dobitak, jer su to sve njihove pljuge koje su im samo vra ene, svi su složili facu u kez kao da su najprevejaniji kockari sa Misipija. Dva bolni ara - onaj debeli i Gever - teraju nas iz dnevnog boravka, gase svetla i što je odeljenje tamnije, to su o i one bolni arke sa flekom sve ve e i sjajnije. Ona je ina e na vratima zastakljene sobe za osoblje, izdaje lekove svim bolesnicima, koji su se postrojili jedan do drugoga, i vidi se da se trudi da ne pogreši u tome kome treba koji otrov da da ve eras. I ne gleda u njih dok im sipa vodu za gutanje lekova. Sva se spetljala jer samo snima onog novog krupnog, crvenokosog momka sa kapom i groznim ožiljkom, koji joj se sve više približava. Gleda Mekmarfija, koji se od kartaškog stola uputio kroz zamra eni dnevni boravak, usput žuljevitom ru erdom cupka one ri e dlake što mu vire iznad radne uniforme, a kada je došao do nje, ona uzmi e, u fas ju je glavna sestra upozorila na njega. („I još nešto, pre nego što ih ostavim vama na brigu no as, gospo ice Pilbou, onaj novi pacijent što tamo sedi, onaj sa gustim ri im zulufima i facijalnom laceracijom gotovo sam ube ena da je u pitanju seksualni manijak.") Pošto je primetio njen uplašeni pogled i razroga ene o i, Mekmarfi, u želji da se preporu i, unosi joj se u lice sa najljubaznijim kezom koji je bio u stanju da složi. To ju je tek dibidus uplašilo, iz ruke joj ispada bokal sa vodom i pada joj na nogu, ona uz krik posko i na drugoj nozi i mahnu rukom, iz šoljice joj, u toj svoj frci, izlete pilula koju je baš meni trebalo da pruži i pade joj pravo u izrez uniforme, baš tamo gde joj se ona njena uro ena fleka sliva kao potok vina u dolinu. „Gospo ice, da vam pomognem..." Prema njoj se pruža ona istetovirana ru erda, sva u ožiljcima a uz to neke udne boje, kao daje odrana. „Odbijte, smesta! Ovde su dva pomo nika sa mnom na odeljenju!" Ona pani no traži pogledom crne momke, ali oni su zauzeti vezivanjem hroni nih za krevete a uz to su i daleko da bi brzo pritr ali da joj pomognu. Mekmarfi, opet, da smiri situaciju, smeši se naivno i pokazuje joj svoju ruku ne bi li videla da ne drži nož ili nešto sli no. Ona pak ništa drugo ne vidi osim onog njegovog voštanožutog, žuljevitog dlana koji kao da se šija na

svetlu bolni ke sobe. „Gospo ice, samo sam hteo..." „Nazad... odbijte... pacijenti ne smeju da ulaze... da se niste usudili, ja sam katolikinja!" Sa tim recima, u želji da ih dokaže, ona povla i oštrim pokretom zlatan lan ne bi li pokazla krsti na njegovom kraju, krsti izle e kao iz pra ke i pri tom iz njenih nedara izbacuje u vazduh onu pilulu. Mekmarfi joj pred licem maše rukom ne bi li uhvatio pilulu. Ona, uz vrisak, zažmuri i skupi se kao da o ekuje udarac u glavu, i pri tom stavlja krsti u usta, a bleda je, ne zna se, sva bela kao papir, sva osim one fleke koja je tamnija nego ikada kao da je u sebe usisala svu krv iz njenog tela. Kada je najzad otvorila o i, vidi tu ru erdu u kojoj mirno stoji moja crvena, lete a pilula. „.. .da vam podignem i dodam ovaj bokal koji vam je ispao", i stvarno ga drži u drugoj ruci. Sestra nekako bolesno i udno uzdahne i uzima mu bokal iz ruke. „Hvala, laku no , laku no ...", zatvara vrata slede em pacijentu ispred nosa, jasno je daje gotovo sa pilulama za ve eras. Malo kasnije u spavaonici Mekmarfi mi baca pilulu na krevet: ,,'O eš tvoju bombonicu, poglavico?" Pogledao sam pilulu i samo odmahnuo glavom, a on je brzo šakom gurnu sa kreveta kao daje u pitanju neka dosadna buba, a ona, stvarno, kao neki insekt i odskakuta po podu. On onda po e da skida ode u ne bi li legao u krevet. Satenske bok serice koje je nosio ispod radne uniforme bile su zift crne a na njima beli kitovi sa crvenim o ima. Kada je snimio da buljim u šore, on mi šapnu uz kez: „Od jedne studentkinje književnosti sa Oregonskog, znaš, poglavico, kazala mije da mi super leži... znaš fazon, simbolika..." Ina e, i ruke i vrat i faca su mu preplanuli od sunca i prekriveni kovrdžavim ri im dlakama, ima tetovaže na oba široka ramena, na jednom je znak jedne ete marinaca s njenim imenom i slikom avola sa crvenim o ima i rogovima koji u jednoj ruci drži automatsku pušku, a na drugom pokeraška ruka sa pet karata koje se šire na miši u. Slaže svoju ode u na no ni sto do mene, namešta jastuk - dobio je, ina e, krevet odmah pored moga. Pošto se ušuškao ispod jorgana, dobacuje mi daje za mene mnogo bolje da se što pre skinem i legnem jer jedan od bolni ara upravo se sprema da proveri da li su svi legli, gledam okolo i stvarno, onaj crnja Gever je krenuo u obilazak. Brzo skidam cipele, uska em pod pokriva a crnja dolazi pravo do mene i snima moj krevet, onda još malo gleda po celoj spavaonici i uz kez gasi poslednja svetla. Osim tankog snopa svetla iz bolni ke sobe, ela spavaonica je sada u mrklom mraku. Jedva nazirem Mekmarfija na susednom krevetu, diše duboko i ujedna eno, pokriva se na njemu diže i spušta. Diše sve tiše i sporije, kao da ve spava. Onda iznenada ujem tihi kikot s njegove strane, ipak je još budan i smeje se sam sa sobom. Postoje prestao da se smeje, ujem šapat: „Nego, poglavico, sko io si kao oparen kada sam ti rekao da ide crnja, a kol'ko se se am rekli su mi da si gluv ko top." Dugo, veoma dugo, nije se desilo da odem na spavanje a da nisam popio tu famoznu crvenu pilulu (ako bih nekada i pokušao da se sakrijem i izbegnem uzimanje lekova, sestra na no nom dežurstvu, ona sa flekom, uvek bi to provalila, tada bi crni momak Gever dobio zadatak da me prona e i drži osvetljenog baterijskom lampom dok ona ne pripremi injekciju), zato sam brzo legao i folirao se da spavam kada su crnje po ele ve ernji obilazak spavaonice. Ina e, te crvene pilule ne samo da te uspavaju, od njih si toliko obeznanjen da nema teorije da se probudiš bilo šta da se dešava oko tebe u toku no i. Zato mi, verovatno, i daju te pilulice da se slu ajno ne desi, kao što se ponekad i dešavalo u staroj bolnici, da se probudim

usred no i i zateknem osoblje kako radi razne užasne stvari sa uspavanim pacijentima. Mirno ležim, nepokretan, sporije dišem i ekam da vidim da li e se možda ipak desiti nešto neuobi ajeno. O Bože, kako je mra no ovde, samo ih ujem kako se tiho šunjaju u onim svojim patikama, evo ve dva puta dosad idu okolo sa baterijama i proveravaju da li svi spavaju. Ja i dalje žmurim i trudim se da nikako ne zaspim. Odozgo, sa odeljenja za neprilago ene, ujem tiho stenjanje: lu, lu, luuuuu... lu - kada bih samo mogao da dešifrujem te signale koje neko uporno šalje odande. „Pa, jedno pivce bi lepo leglo da nam malo olakša ovu dugu no ", ujem kako jedan crnja šapu e kolegi, gumeni donovi se uju kako idu ka sobi za dežurstva. „Da li si i ti za jedno pivce, poljubim te u tu flekicu, duga je no pred nama?" Onaj odozgo se utišao, zujanje aparature u zidovima sve je tiše i tiše, sada se ve gotovo i ne uje. Mukla tišina u celoj bolnici, samo tu i tamo neki tihi, tupi zvu i duboko u utrobi zgrade, zvu i koje do sada nikada još nisam uo - podse aju na zvuk koji bih uo kada bih u gluvo doba no i bio u blizini neke elektri ne centrale ili transformatora. Tiha, nemilosrdna, surova snaga na delu - to je to. Vidim debelog crnju u hodniku, stoji tamo, osvr e se na sve strane i cereka. Polako se primi e vratima spavaonice i usput briše svoje znojave sive dlanove o uniformu. Njegova senka, od svetla iz sobe za dežurne, prvo je ogromna, kao senka slona, a onda se sve više i više smanjuje kako se približava vratima spavaonice. Opet se cereka, otklju ava kutiju sa prekida ima pored vrata: „Tako je, de ice, samo mi vi lepo pajkite." Potom okre e neki prekida i elo se odeljenje polako spušta u dubinu kao da je na platformi u nekom velikom silosu. Sve je na svom mestu, samo se pod spavaonice spušta i mi tako polako klizimo nadole zajedno sa krevetima, natkasnama... sve više se udaljavamo od zidova, vrata, prozora, svega u spavaonici što nije na podu. itava mašinerija za spuštanje je idealno podmazana tako da sve klizi kao po loju u mrtvoj tišini. Samo se uje disanje pacijenata, a što dublje tonemo, ono bubnjaje ispod nas sve je glasnije i glasnije. Negde iznad nas, pošto smo se spustili možda ve dve-tri stotine metara, daleko svetio koje dopire kroz vrata spavaonice samo je sjajna ta kica koja jedva osvetljava stranice šahta niz koji se i dalje spuštamo. Svetio je sve slabije i slabije dok se najzad ne za uje daleki uzvik: „Dosta, stoj!" i tada i ono malo slabe svetlosti potpuno nestaje. Pod dodiruje dno duboko u utrobi zemlje i zaustavlja se uz lak trzaj. Mrkli je mrak a aršav kojim sam pokriven sve ja e me steže i guši. Po injem da se otkrivam a pod se blago

stresa i klizi, ali sada horizontalno kao daje na nekim to kovima ije je okretanje potpuno ne ujno. Više ne ujem disanje oko sebe i ja u trenutku shvatam da se ono klepetanje postepeno tako poja alo da pokriva sve druge zvukove oko mene. I dalje se borim s onim prokletim pokriva em, a zid ispred mene se lagano podiže i sad vidim da je iza njega neka ogromna prostorija, bolje re i, ogromna hala sa bezbroj mašina koje se vide dokle pogled dopire, a oko njih vrvi od znojavih, dopola golih radnika koji rade neumorno sa uspavanim, odsutnim licima dok ih osvetljava plamen iz stotina visokih pe i. Sve ovo što sada vidim pred sobom odgovara mojim o ekivanjima, upravo sam i mislio da zvu i koje sam ranije uo poti u od nekog industrijskog pogona ili centrale. Vidim ogromne cevi što se gube u visini, kablove koji su povezani sa transformatorima, a sve je, pritom, masno i

avo, i skretnice i motori i transformatori i cevi, i sve sa nekim crvenim ili kao gar crnim flekama. Svi ti silni radnici se kre u uvežbano, u istom ritmu i istom brzinom, sve je nekako kao pod konac, ravnomerno i uhodano. Nikome se o igledno mnogo ne žuri, svi održavaju isti ritam kretanja, niko ne odska e ni santimetar. Poneko za trenutak zastane, tek koliko da povu e neku ru icu ili pritisne neko dugme i pri tome mu onaj deo lica koji je okrenut na tu stranu zasvetli kao

obasjan munjama nastalim kontaktima u svim tim silnim prekida ima. Potom nastavi dalje uz gvozdene stepenice ili preko metalnih mosti a; esto se pri tom kretanju dva oveka sretnu na tesnim prolazima, ali i tada sve ide glatko i samo se uje zvuk dodira njihovih bedara sli an zvuku lososa kada repom pljesne po vodi. Neprekidno ti radnici kruže okolo, zastaju kod prekida a, lica im osvetljavaju iskre kada ih dodirnu i tako u nedogled, u svim pravcima i smerovima dokle god mi doseže pogled - elektri ne munjice na trenutak osvetljavaju usnula lica bezbroj radnika. Ponekad se desi da se nekom radniku o i same sklope tokom kretanja; on pada na svojoj putanji a istog asa ga dvojica kolega podižu onako u prolazu i smesta bacaju u najbližu pe . Vatra u pe i se na trenutak poja a, uzdigne se nešto nalik na vatrenu loptu i za uje se zvuk kao da pucketa milion nekakvih cev ica, zvuk sli an onome kada ideš poljem prekrivenim sitnim semenkama i gran icama. Taj se zvuk brzo stapa sa svom onom bukom i klepetom hiljada mašina i nestaje kao da ga nisi ni uo. U svemu tome ima nekog ujedna enog ritma kao da tuntji neki zajedni ki, opšti puls svega što se kre e i funkcioniše u toj ogromnoj prostoriji. Pod spavaonice i dalje klizi i ulazi u pogonsku prostoriju. Odmah vidim da se iznad nas nalazi sistem šina, drža a i kuka kao u klanicama gde takva skalamerija služi da se trupla transportuju iz frižidera do mesara bez mnogo dizanja i gubljenja vremena. Dva momka u belim košuljama sa zavrnutim rukavima i sa uskim crnim kravatama stoje na mosti u ta no iznad naših kreveta zadubljeni u razgovor pri kome gestikuliraju rukama u kojima svaki od njih drži dugu muštiklu sa cigaretom; vidi se žar cigareta kojima mašu, ali se od silne buke ne može uti ni re od onoga što govore. Iznenada jedan od njih mahnu rukom i istog trenutka mu prisko i najbliži radnik koji se tu zadesio. Samo mu pokazuje svojom muštiklom u pravcu jednog od naših kreveta i radnik tr i kao sumanut niz gvozdene stepenice i spušta se do našeg nivoa, ali se ubrzo gubi izme u dva ogromna transformatora, velika kao trapovi za krompir. Taj isti radnik se samo malo kasnije ponovo pojavljuje, grabi krupnim koracima i vu e za sobom ogromnu kuku koja je sajlom pri vrš ena za jednu od šina. U svom kretanju on prolazi i pored mog kreveta, svetio jedne pe i mu na trenutak osvetljava lice, koje je tada baš ta no iznad mene, vidim ga jasno - lepo je, ali surovo, hladno i kao od voska, li i na masku, potpuno je bezizražajno, video sam do sada u svome životu na hiljade takvih ili sli nih lica. Odlazi pravo do kreveta jednog od vegetiraju ih - starog Blastika, jednom rukom hvata starca za petu kao da je matori lak kao pero, onda ga drugom rukom za tetivu noge veša na kuku; stari visi naglava ke, bledo lice mu je strašno ote eno, užasnut je i u razroga enim o ima mu se vidi samo nemi strah i užas. Bacaka se obema rukama i onom jednom slobodnom nogom zbog ega mu bluza pidžame pada preko glave. Radnik hvata bluzu, suce je i steže kao neku platnenu

vre u, pa vu e za bluzu ceo taj živi teret niz šinu natrag do mosti a i gleda gore u onu dvojicu koji stoje na njemu. Jedan od njih vadi skalpel iz futrole za pojasom, skalpel, ina e, visi na lancu. Tip spušta skalpel radniku a drugi kraj lanca vezuje za ogradu da radnik ne bi slu ajno negde pobegao tako naoružan. Radnik prihvata skalpel i jednim sigurnim pokretom njime za tren oka raspori stomak starom Blastiku, koji istog trenutka prestaje da se bacaka. ekujem da e mi pripasti muka kada pokulja krv i utroba iz onog jadnika, ali ne - izliva se samo mlaz rde i pepela i po koji komadi žice i stakla. Radnik je ve do kolena u toj gomili krša i loma. Negde u daljini je pe ponovo otvorila svoje eljusti i verovatno progutala još jednu žrtvu, ni prvu ni poslednju no as. Do e mi da sko im iz kreveta i probudim Mekmarfija, Hardinga i još koliko stignem

drugih momaka da i oni vide sav ovaj užas, ali u trenutku shvatam da to u stvari ne bi imalo nikakvog smisla. Bilo koga da probudim, verovatno bi mi rekao kao toliko puta dosad: „Idiot ino luda, koji ti je moj, da li si ti uopšte normalan..." I ne samo to, nego bi verovatno i pomogli onim radnicima da i mene obese naglava ke na jednu od kuka sa recima: „Hej, ajde baš da vidimo i kako Indijanac izgleda iznutra..." ujem rezak, hladan, vlažni zvuk mašine za maglu i ve vidim kako se blaga izmaglica pojavljuje ispod Mekmarfijevog kreveta - iskreno se nadam da e biti dovoljno pametan da iskoristi priliku i da se dobro sakrije u magli. Sada ujem neko bezvezno baljezganje, glasovi mi zvu e poznato, okre em se u krevetu koliko mogu i uspevam da vidim da je tu onaj elavko zadužen za kontakte sa javnoš u, onaj sa toliko naduvenim licem da se pacijenti esto sva aju i naga aju od ega mu je faca tolika. „Ma ja ti kažem da nosi." Raspravljaju se i sada: „A ja ti, vidiš, kažem da ne nosi, ma da li si ikada snimio nekoga da ga stvarno nosi?" „Ma daj, a da li si ti ikada snimio nekoga kao on?" Prvi sleže ramenima i klima glavom: „Nije ti to bez smisla..." Odjedanput, elavko je bez ode e i na sebi ima samo dugu potkošulju sa kitnjastim, crveno izvezenim monogramima na le ima i grudima. I ja sada jednom zasvagda jasno vidim (potkošulja mu se malo zadigla otpozadi i to baš kada je prolazio pored mene pa sam bacio pogled) da ga stvarno nosi, i to tako zategnutog da svakog trenutka samo što nije prsnuo. A sa tog steznika mu visi desetak nekih udnih, odvratnih, sasušenih stvar ica koje onako vezane najviše li e na skalpove. Nosi i pljoskicu iz koje tu i tamo otpija po gutljaj da pro isti grlo i nastavi razgovor, a nosi i maramicu navlaženu kamforom, koju svaki as prislanja na nos da se zaštiti od odvratnog smrada. Za njim tr kara gomila u iteljica, studentkinja i u enica, i sve su one u plavim keceljicama i sa papilotnama u kosi i sve pažljivo slušaju šta im on pri a tokom obilaska bolnice. Verovatno se setio ne eg smešnog pa mora naglo da prekine svoju pri u i da potegne koji gutljaj iz pljoske ne bi li prikrio osmeh. Za vreme te kratke pauze jedna od devojaka se osvr e okolo i gleda po ode ljenju sanjivim pogledom, odjedanput spazi jednog hroni nog koji visi sa kuke rasporenog stomaka - samo je zinula od užasa i posko ila kao oparena. elavi se okre e, pogled mu pada na leš, žuri prema njemu, hvata ga za jednu obešenu ruku i zavrti iz sve snage. Studentkinja se sva skupila, napeta je, oprezna, sa licem kao u transu. „Snimi ti ovo...", ci i elavac i koluta o ima a smeje se toliko da mu iz usta prska ono pi e što gaje malopre nategao iz pljoske. Smeje se grohotom, ini mi se da e bukvalno da pukne od smeha. Naposletku je prestao da se smeje, nastavlja svoje izlaganje i obilazak odeljenja, prolazi pored reda mašina, a onda se iznenada ukopava u mestu i lupa po elu: „O, baš sam blesav!" Vra a se do obešenog u trku, strgne hitro još jedan trofej i vezuje ga za svoj steznik. Na svim stranama, svuda okolo se dešavaju sli ni užasi - grozote i užasi tako neverovatni i nastrani da ne izazivaju suze, a ipak tako istinski da nisu ni za smeh - magla je ve toliko gusta da ih, sre om, više i ne vidim. Neko me cima za ruku. Znam ve vrlo dobro šta e se desiti -neko me tako izvu e iz magle i opet smo na odeljenju i nigde ni traga ni glasa od svega onoga što sam video no as. Kada bih bio lud da pokušam da nekome sve to ispri am, samo bih dobio odgovor tipa: „Ma idiote, samo si sanjao te gluposti, nego, šta kažeš, kao ogromna hala u utrobi brane i u njoj radnici - roboti koji komadaju ljude, pa daj, molim te, gde to ima, da li si ti normalan." Ako to stvarno ne postoji, kako sam onda sve to video? To me gospodin Turkle vu e za ruku i izvla i iz magle, drmusa me uz smeh: - Sanjate nešto loše, gospon Bromden. - On je ina e bolni ar, radi u dugoj, dosadnoj smeni od jedanaest uve e do sedam ujutru. To je stariji crnac sa širokim pospanim licem na dugom i tankom vratu,

po njegovom dahu rekao bih da je opet nešto popio. On mi ponekad pomogne i skine sa mene pokriva ako je toliko stegnut da ne mogu ni da mrdnem. To ne bi smeo da radi, jer ako bi oni iz dnevne smene nešto posumnjali, dobio bi otkaz na licu mesta, ali on ra una da je to sitnica, da ne e biti otkriven i da e svi misliti da sam se sam oslobodio. Ube en sam da je on u suštini dobar ovek i da sve to radi iz želje da mi barem malo pomogne, ali sam isto tako svestan da on, naravno, prvenstveno, ipak uva svoju kožu. Ovoga puta me ne otrkriva, nego žuri da pomogne drugoj dvojici bolni ara, koje prvi put vidim, ijednom mladom lekaru, koji upravo prebacuju starog Blastika na nosila i pokrivaju ga belim aršavom; sada su nežniji s njim nego stoje iko ikada bio u elom njegovom životu. Ujutru je Mekmarfi ustao pre mene, to je prvi put da je neko ustao pre mene još od vremena kada je ovde bio ika Žil zvani „Hoda po zidu". Žil je ina e bio stari, lukavi crnac sa sedom kosom, koji je imao vrlo zanimljivu teoriju - tvrdio je, naime, da no u crni momci prevr u ceo svet na bok. Zato je sebi dao zadatak da se u ranu zoru iskrada iz spavaonice ne bi li ih bar jednom uhvatio na delu. Kao Žil, i ja ustajem ranije da proverim da ne prošvercuju neke nove mašine na odeljenje ili da ih slu ajno, onako krišom, ne instaliraju u kupatilu. Obi no sam svakog jutra na nogama petnaestak minuta pre bilo kog od pacijenata, sam u hodniku sa crnim momcima. Ali ovoga jutra dok ustajem iz kreveta, jasno ujem Mekmarfija iz kupatila. ujem ga kako peva! I to kako peva kao da nema ni najmanju brigu u životu, a njegov glas, zvonak i jak, još se više poja ava odbijaju i se od cementa i elika. „Konji su ti gladni, to mi ona re e." Vidi se da uživa u tome kako mu glas je i u kupatilu, „Nahrani ih senom, pa da se na emo uve e." Udahne vazduh a glas mu se digne za još jedan ton i postaje tako jak i zvonak da se ve od njega tresu instalacije u svim zidovima. „Nisu konji gladni i od tvoga sena neeee-eee- eeeee..." Drži dugo zadnji ton podignut, poigrava se njime, onda ga spušta i dubljim glasom završava stih: „Zato zbogom, draga, vreme je da se kre e." Pesma! Svi su zabezeknuti i iznena eni. To se na ovome odeljenju, bogami, nije ulo godinama. U spavaonici se ve ina akutnih pridigla u krevetima, zapanjeni, razroga ili o i, otvorili usta, trep u i slušaju. Gledaju jedan u drugoga sa nevericom. udo! I kako to, pitaju se verovatno, da ga crnje nisu ve u utkale. Pa oni nikome do sada nisu dozvolili da pravi toliku frku, nikome, zar nije tako, kao da se ude. Kako to da se prema ovome novajliji ponašaju sasvim druga ije? Pa i on je obi an ovek od krvi i mesa, i njemu je su eno da slabi, bledi i umre kao i svi mi ostali. I za njega važe isti zakoni: mora da jede, spava i da se suo ava sa svim životnim problemima, pa onda valjda ni on kao ni svi mi ne može da se efikasno suprotstavi Sistemu. Ono što svi akutni sada jasno vide, to je da novajlija zaista jeste druga iji, i to druga iji ne samo od svih onih koji su se pojavili na ovome odeljenju u zadnjih deset godina nego druga iji i od svih ljudi koje je iko od njih ikada video bilo u bolnici bilo Napolju. On možda nije supermen, ali je jasno da mu Sistem ne može ništa. „Kola su mi prepuna", peva on bezbrižno, „ vrsto stežem bi ..." Kako li je samo uspeo da ostane razuzdan? Možda se s njim, kao i sa starim Pitom, Sistem zeznuo i nije uspeo blagovremeno da ga sredi. Možda je izrastao u takvog neobuzdanog tipa zato što se od malena ski tao i selio iz mesta u mesto, tako da ni kao klinac nije ni u jednom gradu bio duže od nekoliko meseci pa ga na po etku škola nije prišrafila, a kasnije se verovatno potucao i kockao po gradilištima, vašarima i sli nim mestima, uvek u pokretu i uvek u bekstvu, tako da Sistem nikada nije imao dovoljno vremena da mu instalira sve stoje potrebno. Verovatno je u tome fazon, on jednostavno nije dao Sistemu priliku, kao što nije ni ju e ujutru dao crnjama priliku da mu uvale toplomer jer pokretnu, brzu metu nije lako pogoditi. Nema ženu da ga gnjavi glupostima tipa kada e kupiti nov lino-leum ili tepih za ku u.

Nema starih ro aka koji ga tužno gledaju vodnjikavim o ima i o ekuju od njega pomo . Sam je, ni o kome ne mora da se brine i samo je usredsre en na to da bude uspešan prevarant i mangup. A crni momci verovatno ne ulaze u kupatilo da ga u utkaju jer je i njima jasno daje on van kontrole, a još se vrlo dobro se aju one frke sa starim Pitom i šta sve može ovek koji je u tom fazonu. Da i ne pri amo o tome koliko je Mekmarfi ve i i ja i od starog Pita i kakav bi problem bilo savladati ga - za to bi ako, ne daj Bože, do e do prave frke trebalo barem tri- etiri momka plus glavna sestra sa injekcijom. Akutni se samo zgledaju i jedni drugima zna ajno klimaju glavom, pa u tome je stvar, zato ga crnje ne sre uju onako kako bi brzo sredili bilo koga od nas. Izlazim iz spavaonice u hodnik upravo u trenutku kada Mekmarfi izlazi iz kupatila. Na sebi ima samo kapu i peškir omotan oko pojasa. Stoji za trenutak na hodniku tako go, skaku e s noge na nogu jer je pod hladan, u ruci drži etkicu za zube i osvr e se oko sebe. Snimio je jednog crnog momka, onog sitnog, kržljavog, prilazi mu i tapše ga po ramenu kao da su godinama najbolji prijatelji. „Hej bre, pajtos, na koju foru mogu da dobijem malo kalodonta da izglancam kljove?" Crnja malo okre e glavu i sada mu je pred nosom ona ru erda koja mu stoji na ramenu. Namršti se u trenutku, a onda gleda gde su ona dvojica njegovih kolega, zlu ne trebalo ako do e do neke frke, pa odgovara da se ormari i otvaraju tek u pola sedam. „Takvo je pravilo kod nas", dodaje kržljavac. „A tako kažeš. Kalodont zna i drže u ormar ima, je li?" „Da baš tako, u ormar ima i to pod klju em." Sada bi bolni ar rado nastavio svoj posao, ina e upravo je glancao plo ice na dnu zida, ali nema teorije, jer ona ogromna šaka mu je zajahala rame, tu se parkirala i ne mi e se. „I šta kažeš, pod klju em, a? Snimi ti to, a nego, šta ti misliš zašto je kalodont pod klju em. Pa to nije valjda nešto opasno, ne možeš nikoga da otruješ njime, jel' tako, ne možeš da nekome njime razbiješ uturu, jel' tako? Pa reci mi onda zašto takvu bednu pizdarijicu drže pod klju em, jebo te?" „Takav je propis ovde na odeljenju, gospodine Mekmarfi, eto zašto." Pošto vidi da ni ovaj argument ne deluje na Mekmarfija, on se mršti na onu ru erdu na svom ramenu i dodaje: ,,A šta vi mislite, kako bi bilo kada bi svako išao da pere zube onda kada mu padne na pamet?" Mekmarfi mu sklanja ruku s ramena, kao duboko razmišlja i pri tome eška one svoje ri e ekinje na vratu. ,,A-ha, a-ha, ini mi se da najzad kapiram šta ho ete da kažete: ku ni red je u

fazonu da zabranjuje da se zubi peru posle svakog jela." „O pobogu, pa zar stvarno ne shvatate..." „Ma sada mije potpuno jasno. Ho ete da kažete da bi ove face ovde prale zube kad god im prdne na pamet..." „Baš tako, i zato mi..." ,,I zamislite tu frku. Neko pere zube u pola sedam, neko u šest i dvadeset, neko možda ve u šest sati. Da, sada najzad kapiram vašu frku." Mekmarfi me ugleda naslonjenog na zid i namiguje mi preko crn e ve glave. „Mekmarfi, ja ipak moram da sve ovo o istim i izglancam." „Ma nema problema, nisam ni mislio da vas zamajavam kada imate posla." Pored crnog momka je kanta sa sapunicom, Mekmarfi prvo kre e natrag ka kupatilu, a onda se naglo vra a i zaviruje upravo u tu kantu. „Vidi, vidi, šta to imamo ovde?" Crni momak se okre e. „Šta... gde... šta imamo?" „Ma ovde, šta imamo u ovoj staroj kantici, Sam? Šta je to u ovoj kanti?" „A to... to je ... ma sapun u prahu... šta bi bilo." „Znaš šta... ja obi no koristim kalodont, ali staje tu je." Mekmarfi uma e etkicu u prah,

izvla i je i malo otresa o ivicu kante. „Posluži e mi i ovo zasad. Zahvaljujem, a o ku nom redu emo pri ati još nekom drugom prilikom."

Vra a se u kupatilo, odakle ubrzo ponovo ujem njegovu pesmu, deformisanu jer je igledno da mu je etkica za zube u ustima dok peva.

Crni momak je ostao da zabezeknuto gleda za njim s krpom koja mu žalosno visi u ruci. Stoji tako ceo minut, gleda okolo, vidi mene i shva ta da sam sve snimio, prilazi mi i vu e me za

kur pidžame sve do me sta koje sam baš ju e izribao. „Tu, jebo te bog, tu bre, tu ima da mi radiš, a ne da piljiš okolo kao tele u šarena vrata. Tu, tu..." Savijam se i ribam, a njemu sam okrenuo le a da slu ajno ne primeti kako ne mogu da sakrijem osmeh. Pa Mekmarfi je crnju zavrnuo kao niko dosad i meni je sada prosto toplo oko srca. Moj stari je svojevremeno znao takve finte - se am se kada je jednom davno došla službena, ozbiljna vladina delegacija u vezi sa anuliranjem ugovora o otkupu zemljišta, a tata samo mirno stoji, smrtno ozbiljna faca, raskre ene noge, pilji u nebo, žmirka i tek e: „Ono tamo kanadske guske." lanovi delegacije gledaju u nebo, šuškaju papirima dokumenata. „Ma šta to kažete...? U julu? Nema - ovaj - gusaka u ovo doba godine. Ovaj, nema guske... ne u ovo doba..." Govore s njim kao što svi turisti sa istoka govore sa Indijancima, jer verovatno misle da ih druk ije ne bi razumeo. Ali stari tera svoje, kao da ne uje ni šta ni kako govore. Samo žmirka i pilji u nebo. „Dole nema guske, ono gore biti guske, beli ove e. Znaš? Guske ova godina. I prošla. I još pre prošla i još jedna prošla pre prošla." Ljudi se zgledaju, nakašljavaju. „Da, da, možda ste i u pravu, poglavico Bromden. A sada ti pustiti guske. Ti paziti ugovor. Ono što mi ti dati, to mnogo korisna za tebe... I tvoj narod... to za crveni ovek biti novi život... ti shvatila?" A stari e: „.. .I još pre prošla i još jedna pre prošla i još pre..." Kada je delegatima najzad sinulo da ih zeza u zdrav mozak, svi Indijanci iz plemenskog saveta - koji su sedeli na tremu naše kolibe i od samog po etka se smejuljili i zabavljali svojim lulama - ve su se gotovo valjali od smeha. Moj stric Vuk Trka i Skaka bukvalno se valjao po podu i ponavljao: „Znaš, beli ovek." lanovi delegacije su tada potpuno popizdeli, bez reci su se okrenuli i pošli ka autoputu, vratovi su im bili modri od besa, a za njima se orio naš smeh - ha-ha-ha-ha. Ponekad zaboravim šta sve smeh može i kolika mu je snaga. uje se kako klju glavne sestre otklju ava bravu, i samo što se pojavila na vratima, ve joj je pritr ao jedan crni momak, stoji jadan pred njom i vrpolji se s noge na nogu kao klinac koji pita vaspita icu da li sme da ide da piški. Dovoljno sam blizu da mogu da razaznam da nekoliko puta pominje Mekmarfijevo ime u svom raportu, jasno mije da joj pri a sve detalje o pranju zuba zaboravljaju i pri tome da je obavesti da je jedan siroti vegetiraju i umro no as. Razmahao se rukama, objašnjava joj šta je sve onaj ri okosi lu ak izvodio od ranog jutra - pravio svinjarije, remetio ku ni red, da li e ona, pobogu, nešto predmeti u vezi s tim? Ona pilji u crnog momka sve dok se nije malo primirio, a potom skre e pogled ka kupatilu odakle odzvanja sada još glasnija Mekmarfijeva pesma i ori se celim hodnikom: „Za tvoje sam siromašak te im nisam drag, kažu da ne zaslužujem ni da ti predem prag. I ona je zaprepaš ena, to joj se jasno vidi po izrazu lica, pa ni ona kao i svi mi ostali dugo nije ovde ula pesmu, treba joj vremena da se sna e i uopšte shvati o emu se zapravo radi. „Draži mi je život koji vodim nego puste pare, kome nisam drag, neka me se mane..." Sestra sluša još oko minut kao da želi da se uveri da se sve to zaista i dešava, da joj se ne pri injava, a onda po inje da kipti od besa. Nozdrve joj se šire, kako udiše duboko vazduh postaje sve ve a i ve a, nisam je video tako veliku i opasnu još od one davne epizode sa Taberom. Kao

da razgibava zglobove ramena i ruku uz tihu škripu koju jasno ujem. Kre e, ja joj se, naravno, sklanjam s puta, pribijam se uza zid, a ona tutnje i prolazi pored mene. Sada je ve velika kao kamion, za auspuhom vu e svoju pletenu torbu kao Fergusonovu prikolicu. Usne su joj u položaju koji li i na blag osmeh - osmeh koji podse a na masku hladnjaka. Dok prolazi pored mene, ose am miris pregrejanog ulja i varnica sa magnetskog upalja a, sa svakim korakom je sve ve a i ve a, raste i brek e, uništava i mrvi sve pred sobom. Ne smem ni da pomislim šta e sada da uradi! A onda se desilo nešto veoma udno, baš kada je bila najve a i najopasnija pred njom se na vratima kupatila pojavio Mekmarfi samo sa peškirom obmotanim oko struka i potpuno je presekao. U trenutku se zaustavio i prikovao za pod. I ne samo to, ona u trenutku kao da se skupila i smanjila na visinu onog peškira oko njegovih bedara i sada joj se on ceri odozgo dok se njen osmeh gubi, bledi sa uglova usana. „Dobro jutro, gospo ice Rej el! Šta ima novo napolju?" „Ne možete tako da idete okolo - samo u peškiru!" „Ne mogu..." Gleda u gornju ivicu peškira koja je njoj u visini o iju, mokar je i vrsto zategnut. „Zna i i peškiri su zabranjeni ku nim redom. Dobro, onda u morati da ga skinem jer..." „Stanite! Da se niste usudili da to uradite. Smesta da ste otišli u spavaonicu da se obu ete." Ton kojim mu se obra a podse a na ton kojim u iteljica grdi neposlušnog u enika, pa Mekmarfi prihvata igru, obara glavu kao , a glas mu zvu i kao da e svakog trenutka da zapla e. „Ne mogu da se obu em, gospo ice. Neko mi je najverovatnije zdipio odelo no as dok sam spavao. A kreveti su vam ovde super, tako da sam spavao kao top i ništa nisam uo." „Neko... zdipio?" „Ma maznuo, digao, sanirao, ornuo, ukrao", on nastavlja veselo, „kako da vam kažem, ove e, neko mi išanirao krpice." Sada mu je sve to ve toliko smešno da pred njom radosno

skaku e na svojim bosim nogama. „Ukrali vam ode u!" ,,E baš tako, najzad ste shvatili." „Ali... zatvorska ode a... Kome to treba?" On prestaje da skaku e i ponovo obara glavu. „Nemam pojma, gospo ice. Znam samo jedno - kada sam legao, bila je tamo, kada sam ustao, ve je nestala. U vidu lastinog repa. Ja vrlo dobro znam, gospo ice, da su to bedne krpice, grube, izlizane, ofucane, jadne, znam ja to, kako ne bih znao... šta e to nekome ko zna šta valja i ima šta da obu e, ali ako je ova go kao ja, onda..." „Vašu ode u jutros su vam oduzeli, da, takva su pravila", najzad se ona priseti, „ali vam je umesto nje izdata nova, zelena bolni ka ode a." On i dalje odmahuje glavom, bolno uzdiše i kao stidljivo ne diže pogled. „Ne, ne, ja nažalost ništa nisam dobio, baš ništa. Jutros sam imao samo ovu kapicu što mi je vidite na glavi i..." „Vilijamse!" razdra se sestra pozivaju i momka koji je sve vreme stajao kao prikovan za vrata odeljenja, kao da su mu ona bila jedina nada da šmugne i eventualno izvu e živu glavu. „Vilijamse, do ite na trenutak." Vilijams joj prilazi pokunjeno kao što pas dopuzi do besnog gazde po kaznu. „Zašto ovom pacijentu nije izdata propisna bolni ka ode a?" Jadnom Vilijamsu je sada vidno laknulo, uspravlja se, ak smeška, diže svoju tamnu šaku i pokazuje jednog krupnog momka u dnu hodnika. „Gospo'n Vašington, eno ga tamo, jutros je zadužen za rublje a ne ja, ne ja, a ne.". „Gospodine Vašington!" Baš kada je uranjao metlu u kantu, Vašington se uko i u položaju u kome je zate en pozivom. „Do ite ovamo na trenutak!"

On polako spušta metlu u kantu, usporeno i pažljivo, gotovo nežno prislanja dršku uza zid. Okre e se, gleda prvo Mekmarfija, pa onoga sitnog, kržljavog crnju i na kraju i sestru. Onda se u nadi da ipak, možda, ne zove baš njega osvr e levo-desno, ali... „Do ite ovamo!" Vašington bezvoljno kre e, ruke je sakrio u džepove a noge vu e lagano po podu tako da se uje tiho škripanje. On i ina e nije brz, ali sada se toliko umrtvio da ako pod hitno ne živne, ona e ga samim svojim pogledom potpuno uništiti - zalediti i smrviti na mestu. On kao da ose a da su se sav bes, zlo i ogor enost do malopre namenjeni Mekmarfiju, odjednom preusmerili na njega i kao da ga svom svojom snagom sada obuhvataju i još više usporavaju. Kroz to se sada mora probijati kao kroz snežnu me avu, na obrvama i kosi hvata mu se inje. Teško ide napred, pognuo je glavu, pokušava da napreduje, ali koraci su mu sve sporiji i sporiji. Ne e taj uspeti da se probije. Baš tada Mekmarfi po inje da zviždu e neku veselu pesmicu i istog trenutka sestra skre e pogled sa crnog momka na njega. Prosto kipi od nemo i i besa, nikada dosad je nisam video do te mere nadrkanu. Nestao je ak i onaj rutinski, lutkasti smešak, usne su joj tanke i zategnute, li e na dve užarene ži ice. Da su sada, kojim slu ajem, pacijenti ovde u hodniku da mogu daje vide ovakvu, siguran sam da bi Mekmarfi ve hladno mogao da im pokupi opklade. Crni momak je najzad stigao do nje, trebalo mu je cirka dva sata. Ona uzdahnu duboko: „Vašingtone, zašto ovome oveku nije jutros izdata propisna zelena bolni ka ode a? Zar niste videli do sada da na sebi ima samo peškir?" ,,I kapu", šapu e Mekmarfi i prstom dodiruje ivicu svoje kape. „Dakle, gospodine Vašington?" Veliki crni momak sada gleda onoga prcvoljka koji gaje ocinkario, mali se vrpolji, jasno je da mu nije prijatno. Veliki ga i dalje fiksira i vidi mu se po o ima da smišlja šta e da mu radi kasnije kada ga uhvati nasamo da malo popri aju o svemu ovome. Onda skre e pogled na Mekmarfija, meri ga od glave do pete, sve snima, i ona široka, vrsta ramena, i onaj šeretski kez, i ožiljak na nosu, i one ru erde što pridržavaju peškir, na kraju se okre e sestri. „Ja mislim..." „Mislite! Šta vi imate da uopšte mislite! Da ste mu smesta doneli bolni ku ode u ako ne ete da slede e dve nedelje provedete za kaznu na gerijatrijskom odeljenju. Nego šta! Vama bi možda trebalo da ceo mesec dana ribate guske i lopate i da perete starce ne biste li došli pameti i shvatili koliko vi bolni ari u stvari jeftino prolazite na ovom odeljenju. Ma da je ovo neko drugo odeljenje ko bi po ceo dan ribao i istio hodnike, da ne bi možda onaj tamo Bromden. Znate vi dobro iji je to posao. Mi vam ovde gledamo kroz prste i osloba amo vas svesno mnogih ku nih poslova, a zašto? — Zato da biste se vi više posvetili pacijentima. A to, izme u ostalog, zna i da se brinete da ne šetaju okolo goli. Pa jel' vi uopšte imate i malo mozga u toj glavi? Šta bi bilo da je jutros pre mene došla neka od mladih bolni arki i daje naletela na pacijenta koji se seta okolo bez ode e? Da li možete uopšte da zamislite šta bi bilo?" Velikom crnom momku možda i nije najjasnije šta bi sve moglo da se desi u takvoj situaciji, ali shvata šta se od njega trenutno o ekuje da uradi, odvla i se bezvoljno u magacin da donese ode u Mekmarfiju, mogu da se kladim daje doneo krpe barem deset brojeva manje nego što treba, ve se vratio i pruža mu ih besno ga streljaju i pogledom. Sada je Mekmarfi u frci - ne zna u trenutku kako da uopšte primi od crnje ode u, jednom rukom pridržava peškir a u drugoj još drži etkicu za zube. Naposletku se „snalazi", namiguje šeretski sestri, sleže ramenima, skida sa sebe peškir i prebacuje ga, od svih mogu ih mesta, upravo njoj preko ramena,, kao da se pred njim nalazi drvena vešalica, a ne glavna sestra na odeljenju. Odmah snimam da ispod peškira ima one svoje ga ice, ipak nije go.

Siguran sam da bi sestri više prijalo daje bio go kao pištolj nego što je u tim ga icama. Sada u svom gnevu ona besno pilji u dva bela kita što ska u na njegovim ga eronima, jasno je da joj je teško da se smiri i podnese sve ovo što ju je snašlo od jutros. Prošao je itav minut pre nego što se kako-tako sabrala, okre e se onome mršavku i obra a mu se glasom koji drhti od besa. „Vilijams... tako bese ako se ne varam... zar nije trebalo da se vi pobrinete da me jutros do eka o iš eno staklo na sobi za dežurne sestre." Kržljavko leti na posao kao neka nervozna crno-bela bubica. ,,A vi Vašingtone, pa vi ste..." Ovaj je ve zapalio u sekundi i vidim ga kako ponovo isti hodnik svojom metlom. Sestra sada gleda okolo koga bi još mogla da potka i i podbode na brzaka, koliko da se još malo isprazni, snima mene, ali baš u tom trenutku još neki pacijenti izlaze iz spavaonice i pridružuju nam se u hodniku. Ona zatvara o i i daje sve od sebe da se koncentriše i povrati u normalu, zna da ne sme sebi da dozvoli daje vide ovako uzdrmanu, bledu sa facom deformisanom od besa. Trudi se, angažuje svu svoju snagu i malo-pomalo pod belim nosi em usne se prvo stežu, stiskaju, priljubljuju jedna uz drugu, kao da su se one dve ži ice toliko užarile da se sada stapaju jedna uz drugu, na trenutke seva ju varnicama pa se onda skra uju, rastavljeni metal se smiruje, hladi i postaje nekako udno zamu en, usne se polako otvaraju a izme u njih ve po inje da se nazire i jezik, usta se polako normalizuju. O i joj se lagano otvaraju, na njima je isti onaj neobi an, mutan, bezbojan, hladan odsjaj kao i na usnama. Zapo inje svoju uobi ajenu jutarnju pri u, kao da se baš ništa nije dogodilo i verovatno misli da su pacijenti ovako rano još toliko pospani da bi bili u stanju bilo šta da primete. „Dobro jutro, gospodine Sefelt, nadam se da vas zubi manje mu e jutros. Dobro jutro, gospodine Fredrikson, jeste li se vi i gospodin Sefelt lepo naspavali no as? Vi spavate krevet do kreveta, jel' tako beše? ula sam, ina e, da ste se vas dvojica nešto dogovorili u vezi sa lekovima, kao vi, gospodine Sefelt, dajete Brusu da pije vaše lekove. Porazgovara emo kasnije malo o tome. Dobro jutro, Bili, srela sam tvoju mamu jutros, rekla mi je da ti kažem da stalno misli na tebe i da je sigurna daje ne eš razo arati. Dobro jutro, gospodine Harding - vidi, vidi, vrhovi prstiju su vam opet tako crveni i odrani, kao da ste opet grizli nokte." Pre nego što bi iko imao vremena da joj odgovori ak i kada bi hteo, u šta iskreno sumnjam, ona se okre e Mekmarfiju, koji još uvek stoji pored nje u svom šor u, koji ina e nije prošao neopaženo - Harding je zviznuo u prolazu im gaje snimio. ,,A vi, gospodine Mekmarfi", obra a mu se slatkim glasom i sa ljupkim osmehom, „ako ste završili sa prikazivanjem svog muževnog tela i tih dre avih ga ica, mogli biste da odete do spavaonice i da obu ete bolni ku ode u." Mekmarfi ispruženim kažiprstom dodiruje rub kape, tobož salutira i njoj i pacijentima, koji sada ve svi pilje u njegov šorts sa belim kitovima i tu i tamo dobacuju po koju foru na ra un dezena, on im samo odvaja kez i bez reci se okre e i odlazi u spavaonicu. Sestra se pak okre e na suprotnu stranu, na licu joj je opet njen standardni osmeh, ušla je u sobu za sestre, ali nije stigla ni da zatvori vrata za sobom, a hodnikom ve ponovo odjekuje pesma, samo stoje ovaj put peva u spavaonici. „Povela me ku i pa me lepezicom hladi...", uje se pljesak ruke po golom stomaku, „.. .a svojoj majci šapu e - drag mije taj kockar mladi." Uskoro istim praznu spavaonicu. Trudim se da o istim savesno i ispod njegovog kreveta, saginjem se da dohvatim metlom prašinu i prvi put otkako sam u bolnici, pored malog miliona uobi ajenih mirisa, koji se ose aju u toj velikoj prostoriji natrpanoj krevetima u kojima spava etrdeset ljudi - mirisa na sredstva za dezinfekciju, cinkovu mast, prašak protiv znojenja stopala,

mirisa mokra e i kiselkastog stara kog izmeta, mirisa prljavih ga a i arapa, teškog mirisa štirka u posteljini, kiselkastog jutarnjeg zadaha iz usta, mirisa mašinskog ulja i ponekad mirisa ošu rene

dlake - prvi put, dakle, sada posle njegovog dolaska ose am i muški miris u kome su sadržani prašina i blato otvorenih, širokih prostranstava, znoj i rad... , . Mekmarfi je, posle jutrošnje epizode, izuzetno raspoložen, ube en je da e mu biti lako sa glavnom sestrom i zato za doru kom pri a bez prestanka i provaljuje fazone sto na sat. Njemu još nije jasno daje iskoristio samo jedan, redak trenutak njene nepažnje i da je nju sve to pre oja alo i prenulo nego, eventualno, oslabilo i uzdrmalo. Glupira se i pravi budalu od sebe sa jedinom željom da barem nekoga od pacijenata estito nasmeje i razgali. O igledno ga nervira što u najboljem slu aju izmami poneki osmeh i

kratak, tih kikot. Sada se namera io na Bilija Bibita, koji sedi pored njega, a on mu kaže, tobož u poverenju: „Nego, Bili, stari lafe, se aš se kada smo ono nas dvojica odvojili one dve fukse u Sijetlu. To mi je jedno od najboljih tucanja u životu." Bili je zapanjen, diže o i sa doru ka, ho e nešto da odgovori, ali kasno je - Mekmarfi se ve obra a Hardingu: „Ma ne bismo mi ni uspeli da ih onako na brzinu odvojimo da one ve nisu ule za famoznog Bilija Bibita, zvanog u to vreme Bili Tro nožac Bibit. I sada, vidiš, taman su se spremale da nas eskiviraju kada ga jedna od njih ošacova i upita: 'Da nisi ti slavni Bili Tronožac Bibit, onaj šema - trideset centimetara?' A Bili šmekerica i tada se pravio naivan kao i sada, pa kao, šema, oborio okice i crveni, glumi, tobož ušeprtljao se - jasno mije bilo u štaku da su sigurno naše. I se am se, kada smo ih odveli u hotel na ševu, ujem ti ja ženski glas iz Bilijeve sobe: 'Gospodine Bibit, ja sam razo arana, ula sam da imate tri, tri... au, u tri lepe materine... ovako nešto još nisam videla." I umire od smeha a pri tom se svaki as tapše po butini i tu i tamo podgurkuje Bilija, koji se sad blaženo smeška, a u faci je crven kao da e se svakog trenutka onesvestiti. Takvih nekoliko fuksica je jedino što fali ovoj bolnici, zaklju uje Mekmarfi. Ina e, u boljem krevetu nigde nije spavao, a i klopa je boli glava - gotovo da mu nije ni jasno šta ljudi uopšte mogu da imaju protiv toga da ih smeste ovde na neko vreme. „Evo uzmite, na primer, moj slu aj...", kaže on i diže svoju ašu, „ima ve pola godine kako nisam video sok pomorandže. Ma ovde je super. Znate li vi ime su me hranili tamo na prinudnom radu na onoj farmi. Ja to samo mogu da opišem, a šta je to u stvari i kako se zove, pojma nemam, a uvek ti daju isto, i ujutro i u podne i uve e neki užas -crno, pregorelo, udo, vidiš da unutra ima malo krompira a izgleda, sve u svemu, kao tutkalo za tapete. Sok od pomorandže, se am se! Kada bi se zezali. A pazi sve ovo ovde, sada: šunka, tost, puter, jaja, kafa - i još me ona slatka mala što sipa kafu pita ho u li sa mlekom ili istu, i na kraju puna aša divnog, hladnog soka od pomorandže. Pa znate šta, ma ne bih išao odavde ne znam za koju lovu." Ina e, on jutros uzima repete od svega što smo imali za doru ak, devojci koja to i kafu zakazuje sudar za prvi dan kada bude slobodan, crnoj kuvarici deli komplimente, šema - u životu nije okusio ukusnija pržena jaja. Danas smo imali i banane za doru ak, on uzima ceo grozd i još jednom crnom bolni aru nudi nekoliko u prolazu, jer mu ovaj, navodno, deluje „slabašno i neuhranjeno". Bolni ar, zbunjen, gleda okolo, naro ito u pravcu glavne sestre, koja sve to posmatra kroz staklo sobe za bolni arke, a on se sve vreme brani da je osoblju strogo zabranjeno da jede sa pacijentima. „Zna i, opet pravila, ku ni red i te fore..." „Baš tako", odgovara bolni ar. ,,E, zajebana je to stvar..." I onda pred njim oljušti i sa uživanjem smaže tri banane, sve cok e, i još kaže momku da ako ikada poželi da mu tajno prošvercuje koju bananu iz kuhinje, neka mu slobodno traži, bez ikakve frke e u initi mu tu uslugu.

Pošto je pojeo i svoju poslednju bananu, Mekmarfi se teatralno tapše po stomaku, ustaje i kre e ka vratima trpezarije, ali nema šanse, jedan krupan crni momak mu je brzo prepre io put i obaveštava ga o pravilu da pacijenti ne smeju pojedina no da izlaze, nego samo svi zajedno, i to ta no u pola osam. Mekmarfi ga gleda zabezeknuto kao da ne veruje u ono što je upravo uo, okre e se prema Hardingu, koji mu samo potvrdno klima glavom, on onda sleže ramenima i mirno se vra a na svoje mesto: „Nema teorije da uradim bilo šta stoje protiv vaših jebenih pravila." Sat na zidu trpezarije pokazuje da je tek sedam i petnaest, taj sat ina e mnogo voli da laže, svima nam je jasno da nema teorije da smo na doru ku samo petnaest minuta - prošlo je sigurno ve više od sat vremena. Svi su ve davno završili sa jelom i sada sede ko budale i pilje u onaj sat na zidu - ekaju nestrpljivo da se velika kazaljka pomeri na pola osam. Vegetativci su po obi aju napravili svinjac oko sebe, crni momci odnose njihove izmljuzgane tanjire, a dvojicu posebno umazanih i isflekanih staraca odvoze u kolicima, verovatno na pranje pod mlazom vode iz creva. Kako u trpezariji nema ni ega ime bismo mogli da prekratimo vreme, ni karata, ni novina, ni igara i slagalica, neki koriste ovaj deo vremena bez kontrole da još malo odremaju - mnogi su stoga oborili glave na ruke. Mnogi ali ne i Mekmarfi, njemu ovakvo stanje stvari, pošto ga ve ne drži mesto, nikako ne odgovara, jasno se vidi da mora nešto pod hitno da preduzme. Pošto je nekoliko minuta bio zauzet tako što se igrao ostacima svoje hrane u tanjim, slagao je i raspore ivao nožem, spremanje za neku novu ujdurmu. Zavalio se u stolici, stavio ruke u džepove i jednim okom, iskosa, šacuje sat na zidu kao da nišani. „Nego, znate šta, ova izdrndana uka podse a me na mete u streljani u bazi Fort Rili. Tamo sam zaradio svoj prvi orden - Strelac prve klase. Sokolovo oko Marfi, tako su me zvali, nego šta. Ho e li neko od vas da položi jedan bedni dolar da u ovu kockicu putera da razlepim odavde ako ne u samu sredinu uke, ono barem negde na broj anik, šta kažete?" Trojica prihvataju opkladu, on stavlja par e putera na vrh noža, cilja i odapinje. Promašuje sat za dobrih dvadesetak centimetara i ispla uje opklade, svi su živnuli i sada ga zafrkavaju, pitaju ga da li je siguran da su ga zvali Sokolovo a ne Slepo oko i sli ne fore. Uto se i jedan crni momak vra a u trpezariju, svi za ute u trenutku i kao gledaju u svoje tanjire, šema - ništa se nije ni desilo. Crnja ose a da nešto nije u redu, ali nikako ne može da provali o emu se radi, ništa ne bi ni otkrio da stari pukovnik Materson nije po eo da zvera okolo, pa kada je snimio puter na zidu, kre e sa svojom žvakom, onako kao i obi no, polako i gromkim glasom kao da drži predavanje: „Vidite, recimo, puter... to vam je Republikanska stranka..." Crnja sada gleda u pravcu koji pukovnik pokazuje i kada vidi ono par ence putera koje se polako sliva niza zid kao neki mali žuti puž, samo ga fiksira zapanjeno, ne skre e pogled i ne pokušava da sazna ko je kriv, ko gaje tamo razlepio. Mekmarfi nešto šapu e, domun ava se sa akutnima i uskoro svi potvrdno klimaju glavom - dogovor je o igledno pao, on stavlja tri dolara na sto i eka udobno zavaljen u stolicu. Sada svi pažljivo gledaju onaj puter koji nesigurno klizi po zidu, krene pa stane pa opet krene i tako polako mic po mic napreduje sve niže i niže ostavljaju i sjajan, mastan trag za sobom. Niko ne progovara ni re , svi gledaju puter pa sat, i sve tako naizmeni no, i svima se ini daje danas najzad sat proradio za promenu. Ostalo je svega, možda, oko pola minuta do pola osam kada je puter kona no dodirnuo pod, Mekmarfi je povratio sve pare koje je prethodno izgubio. I crni momak kao da se najzad prenuo iz transa, skre e pogled sa masnog traga na zidu i obaveštava nas da je vreme da iza emo iz trpezarije. Mekmarfi stavlja dobijeni novac u džep, kre e sa nama, usput prilazi crnji, stavlja

mu svoju tešku ruku na rame, pa kao da ga delom gura a delom nosi, ide s njim ka dnevnom boravku. „Znaš šta, burazeru, prošlo je skoro pola dana, a ja sam tek povratio svoju lovu. Danas moram debelo da zapnem ne bih li i zaradio koju kintu. Ti bi baš mogao da mi daš malo onaj špil karata što je štekovan u orman etu pod klju em ne bih li odigrao koju partiju, ako uopšte uspem da nadja am ovaj jebeni zvu nik što trešti kao lud." Celo jutro igra ajnc sa momcima, trudi se iz petnih žila da ih dobije u svakoj partiji jer za promenu ne igra u cigarete nego u lovu na dug. Nekoliko puta pomera kartaški sto, as levo as desno ne bi li našao neki položaj u kome e mu manje smetati buka iz zvu nika. Jasno je da mu zvu nici ve debelo idu na živce i da blago pizdi zbog njih. U jednom trenutku više ne može da se savlada, ustaje besno, ide pravo ka sobi za bolni arke, kuca blago po staklu da skrene pažnju glavne sestre, koja se okre e u svojoj stolici i otvara vratanca na staklu. On je pita da li je mogu e barem na neko vreme da se utiša ta paklena buka od koje ovek ne može ni da razmišlja na miru, a kamoli da razgovara. Ona, mirnija nego ikada, potpuno vlada situacijom jer sada je sve na svom mestu, nema nikakvih iznena enja, poput polugolog divljaka koji paradira po hodniku, koja bi mogla da je izbace iz ravnoteže. Sve je, dakle, kao i obi no, njen osmeh je zato vrst i staložen, i ona blago zatvorenih o iju uz lako klimanje glavom najmirnijim mogu im glasom odgovara: Ne. „A da li biste barem mogli samo malo da utišate tu muziku? Pa ne mora valjda ceo Oregon da tri puta na sat celog bogovetnog dana sluša taj ljigavi šlager ? uj, ' aj za dvoje', dostaje ve svima tog aja. Da je bar malo tiše da možemo da se ujemo kao ljudi za stolom, mogao bih da odigram i koju partijicu pokera..." „Ve vam je, ini mi se, skrenuta pažnja, gospodine Mekmarfi, da bolni ki red strogo zabranjuje kockanje u novac." „Dobro, dobro, utišajte malo da mogu da se kockam u palidrvca, u dugmi e, u bilo šta, samo pobogu utišajte malo tu prokletinju..." „Gospodine Mekmarfi", ona prosto uživa u svome glasu, koji je složila da zvu i kao glas dobre u iteljice, svesna da svi akutni sa ode ljenja pažljivo slušaju njihov razgovor, „da li znate šta mislim o vama dok mi sve ovo pri ate. Re i u vam šta mislim, mislim da ste izuzetno sebi an i samoživ ovek. Zar niste do sada primetili da u ovoj bolnici ima još ljudi osim vas. Ovde ima i starijih ljudi koji ne bi uopšte uli radio kada biste ga samo malo utišali, a oni su ina e toliko slabi i nesposobni da nisu u stanju da itaju novine, slažu slagalice, igraju društvene igre, ak ne mogu da igraju ni karte ne bi li svoje kolege opelješili za cigarete. Jadni starci kao, recimo, Materson ili Kitling nemaju ništa drugo od života, nijedno drugo zadovoljstvo osim upravo te muzike koja vama toliko smeta. I vi sada o ekujete i zahtevate da im i to uskratimo. Da se razumemo, ja jesam za to da svako iznese svoje mišljenje, da se sva ije želje i predloži uzmu u obzir, ali vas pri tom ipak opominjem da morate imati na umu ne samo sebi an, li ni interes, nego i interes celog kolektiva." On baca pogled na hroni ne pacijente i verovatno i sam uvida da ima dosta istine u tome što mu sestra govori. Skida kapu, prolazi šakom kroz kosu, deluje zamišljeno, i on je svestan da svi pacijenti pažljivo prate ovaj razgovor. ,,U redu, priznajem, nisam mislio o svemu tome na taj na in." „O igledno je da niste." Mekmarfi se u trenutku setio ne ega, cupka one ri e ekinje što mu vire iznad kragne bolni ke ode e. „Nego, sada mi baš nešto pade na pamet, ne bi onda možda bilo loše kada bismo kartanje mogli da nastavimo na nekom drugom, mirnijem mestu. Recimo u onoj prostoriji gde se održavaju sastanci grupne terapije, znate tamo gde nosimo stolove pred sastanak. Ta sobetina ionako eli dan zvrji prazna. Vi nam lepo otklju ate vrata, mi kartaroši pre emo tamo da se kartamo neko vreme na miru, matorci lepo ovde ostanu i slušaju glasnu muziku. Sve u svemu, svi

sre ni i zadovoljni, šta kažete?" Na licu joj se pojavljuje blag osmeh, ponovo zatvara o i nakratko i odmahuje glavom. „Svaki predlog je, kao što rekoh, dobrodošao, ali sam sigurna da e se svi složiti sa mnom u konstataciji da nemamo uslova da na pravi na in organizujemo aktivnosti u dva dnevna boravka u isto vreme, i to prvenstveno zbog nedostatka osoblja. I još nešto, molila bih vas da se ne naslanjate rukom na staklo, dlan vam je znojav i ostavlja mrlju na prozoru, neko e od osoblja morati dodatno da isti prozor za vama." On brzo, trzajem sklanja ruku, jasno vidim da je zaustio da kaže nešto, ali se u poslednjem asu uzdrža, shvatio je u sekundi da može ili da pre uti ili da je pošalje u tri lepe, tre eg izbora

nema u ovome trenutku. uti, diše duboko, angažuje svu svoju snagu volje da ostane miran, bes mu se vidi samo po tome koliko su mu se vrat i lice zacrveneli. Uspeva da se savlada, baš kao i ona jutros, ak uspeva, pre nego što se vratio za svoj kartaški sto da joj se izvini što ju je uopšte uznemiravao svojim zahtevima. Sada je svima na odeljenju jasno daje borba po ela. U jedanaest sati na vratima dnevnog boravka pojavljuje se doktor i poziva Mekmarfija na razgovor u svoju kancelariju. „Drugog dana po prijemu u bolnicu razgovaram malo duže sa svakim pacijentom." Mekmarfi spušta karte, ustaje, odlazi od stola, prilazi doktoru i na njegovo rutinsko pitanje u stilu kako je spavao no as ili nešto sli no odgovara samo odsutnim mrmljanjem. „Danas kao da vas je nešto bacilo u duboko razmišljanje, gospodine Mekmarfi?" „Apa da, volim ja tu i tamo da dobro razmislim o svemu." Potom odlaze zajedno niz hodnik ka doktorovoj kancelariji. Izgleda kao daje prošlo nekoliko dana pre nego što su se vratili na odeljenje, ali ovaj put su obojica izuzetno dobro raspoloženi, doktor ak tu i tamo briše svoje zamagljene nao are i jasno se vidi po njemu da se zbog ne ega skoro dugo, slatko, do suza smejao. I Mekmarfi je ponovo onaj stari - veseo, glasan i samouveren i takav je tokom celog ru ka. Posle ru ka on vidno žuri i prvi zauzima mesto u prostoriji u kojoj treba ujedan sat da se održi sastanak terapeutske grupe - evo ga kako sedi u svom uglu u praznoj sali i strelja okolo svojim plavim, prkosnim o ima. Uskoro i glavna sestra ulazi u dnevni boravak nose i svoje beleške u korpici a prati je itava mala „svita" sestara pripravnica. Uzima dnevnik, gleda ga nekoliko minuta i mršti se (niko

nije, naime, danas ceo dan nikoga ocinkario), potom odlazi i seda na svoje uobi ajeno mesto kraj vrata. Vadi fascikle, kratko prebira po njima i vadi onu koja se odnosi na Hardinga. „Ako se dobro se am, ju e smo na sastanku dosta vremena posvetili problemima s kojima se susre e gospodin Harding, mislim da..." „Jedan momenat, molim vas, pre nego što se vratimo na tu temu", upada joj neo ekivano u re doktor. „Prekinuo bih vas na trenutak ako mi dozvolite. Radi se, naime, o ne emu o emu smo Mekmarfi i ja razgovarali jutros u mojoj kancelariji. Nije to bio obi an razgovor, a ne, pre bismo ga jednim delom mogli nazvati nostalgi nim prise anjem na stara dobra vremena. Vidite, otkrili smo nešto jako zanimljivo tokom našeg razgovora. Ispostavilo se, naime, da Mekmarfi i ja imamo nešto zajedni ko što nas i te kako povezuje - poha ali smo svojevremeno istu srednju školu, da li možete to da zamislite." Sestre se samo utke zgledaju, kao da im nije jasno šta se dešava sa doktorom, šta ga je to spopalo iz ista mira. Pacijenti pak iznena eno zure u Mekmarfija, koji se samo smeška, klima glavom i jedva eka da doktor nastavi svoju pri u. „Da, da, zamislite samo, potpuno ista srednja škola, zar to ipak nije gotovo neverovatno. I tako, dok smo se prise ali raznih dogodovština iz škole, setili smo se i kakve su se divne priredbe, svojevremeno, tamo organizovale - divne zabave, bu ne, vesele, gala provodi... Sve

iski eno ukrasima od krep-papira, gomila štandova, kabina, razne igre... ma divota jedna... nije ni udo što su upravo te priredbe bile vrhunac tokom svake školske godine. Ina e, kao što sam

napomenuo i gospodinu Mekmarfiju, mogu da se pohvalim, kada govorimo o tim divnim priredbama, da sam baš ja bio predsednik njihovog organizacionog odbora dve godine zaredom.... Ah, kada se samo setim tog divnog, bezbrižnog vremena... milina..." U dnevnom boravku muk, doktor diže glavu i gleda okolo kao da je u strahu da možda ve nije malo preterao i napravio budalu od sebe, da je stavio i nao are, pogled glavne sestre bi mu jasno dao do znanja daje upravo u tome idealno uspeo. „No da skratim ovaj moj nežni, nostalgi ni uzlet - re po re tek Mekmarfi i ja smo se složili da možda ne bi bilo loše da predložimo da se jedna takva priredba organizuje i ovde, na našem odeljenju, šta mislite o tome?" Stavlja nao are i gleda nas da vidi kako reagujemo. Niko od pacijenata ne deluje baš oduševljeno, jer se svi, verovatno, prise aju šta se svojevremeno desilo sa jadnim Taberom kada je, pre nekoliko godina, pokušao da organizuje nešto sli no ovde na odeljenju. Doktor eka da uje naše mišljenje o svom predlogu, a glavna sestra sa svoje strane emituje takvu tešku, mrtvu

tišinu koja toliko jasno na svoj nemi na in govori da nikome ne pada na kraj pameti da joj se suprotstavi i daje naruši. Jasno je da Mekmarfi, iz takti kih razloga - ipak ideja je delom i njegova - ne želi prvi daje podrži, ve o ekuje da to uradi neko od nas. Ve sam gotovo ube en da niko ne e biti dovoljno lud da se prvi isprsi i podrži predlog u vezi sa priredbom, kad eto ti

ezvika, koji sedi odmah do Mekmarfija, kre e u akciju - prvo nešto gun a sam za sebe, a onda ustaje i razbija tešku tišinu. „Ovaj, ja li no... znate, mislim da..." oborio je pogled i fiksira Mek marfijevu pesnicu naslonjenu na naslon stolice, sa sve onim ogromnim palcem koji štr i kao neka gigantska mamuza. „Mislim da... je priredba super ideja... izvrsna. A i nekako bi razbila i... monotoniju... da..." „Upravo tako, arli", doktor je vidno zadovoljan što ga ipak neko podržava. „A nije ni bez terapeutske vrednosti, zar ne?" „Nego šta... i to", nastavlja ezvik, sada ve vidno osokoljen. „Ima puno terapeutske vrednosti u zabavi... to je sigurno." „A stvarno bi bilo i z-z-z-z-abavno", nadovezuje se i Bili Bibit. „Ma to je sigurno", prihvata ezvik. „Nego znate šta, doktore, ima da napravimo priredbu, boli glava, nego šta. Sve možemo potpuno sami da organizujemo, pa da. Evo, recimo, Skanlon može da izvede svoj ske o oveku bombi, a ja mogu da demonstriram nabacivanje obru a na flašu, baš kao na radnoj terapiji." „A ja u da prori em budu nost", dodaje Martini i eška se po glavi. „Ja sam dosta uspešan u tome da mogu sa sigurnoš u da otkrivam mnoge patološke poreme aje li nosti jednostavnim gledanjem u dlan", hvali se Harding. „Mili Bogo...", uzvikuje ezvik i veselo tapše rukama, nije ni udo, ovo je ina e prvi put da iko podržava neki od njegovih predloga. „Što se mene ti e", uklju uje se Mekmarfi, „bi e mi zadovoljstvo da radim na 'to ku sre e'... imam ak i malo iskustva u tim stvarima." „Ma... mogu nosti su gotovo neograni ene", dodaje doktor, vidno zagrejan za celu ideju. „Eto, meni sada dok pri amo o tome pada mnoštvo raznoraznih ideja na pamet... recimo..." Govori tako zajapureno bez prestanka još dobrih pet minuta, jasno je daje dosta od toga o emu sada pri a ve prethodno raspravio sa Mek marfijem. Opisuje šta bi sve moglo da se

organizuje, opisuje potencijalne igre, štandove, kabine, kaže da bismo mogli ak da prodajemo i ulaznice i sve tako u tom stilu dok u jednom trenutku nije najzad osetio teški pogled glavne

sestre, koji ga prosto se e. Sada gleda u nju, žmirka nevino i najzad joj se obra a: „Šta vi, gospo ice Rej el, mislite o celoj toj ideji da se organizuje priredba ovde na odeljenju?" „Nije isklju eno da bi ceo taj poduhvat bio i od terapeutskog zna aja", odgovara ona a zatim pravi zna ajnu pauzu, opet emituje onu zastrašuju u tišinu i kada je potpuno uverena da niko nema hrabrosti da joj se suprotstavi, nastavlja. „Ali sam isto tako i ube ena da bijednu takvu ideju, pre donošenja bilo kakve kona ne odluke, valjalo razmotriti i na sastanku Upravnog odbora bolnice. Ube ena sam da se u tome i vi, doktore, slažete sa mnom." „Ma naravno, sada smo tek nabacili neke mogu e predloge, jednostavno sam hteo da vidim kako pacijenti na sve to reaguju. Ina e, svakako, nikakva odluka se ne može doneti pre rasprave na Odboru. Tek posle toga bismo, eventualno, nastavili sa daljim planiranjem tog doga aja." Svima je sada savršeno jasno da od priredbe ne e biti ništa. Glavna sestra polako ali sigurno ponovo uzima stvar u svoje ruke, blago maše fasciklom koju drži u ruci i nastavlja sastanak po svome. „Dobro, to smo zna i resili i ako nema još nekih predloga i ako bi gospodin ezvik bio tako ljubazan da malo sedne za promenu - mislim da bismo mogli da nastavimo sa sastankom. Imamo na raspolaganju...", vadi sat iz torbe, „...još nepunih etrdeset osam minuta, pa stoga mislim da..." „Samo trenutak... sa ekajte... setio sam se još ne ega." Mekmarfi je digao ruku i pucketa prstima. Ona dugo, zapanjeno gleda u njegovu dignutu ruku i tek onda mu se obra a. „Izvolite, gospodine Mekmarfi." ,,U stvari, nemam ja šta da kažem, nego zapravo doktor Spivi. Do co, recite im šta ste resili u vezi sa starijim pacijentima koji lošije uju... se ate se ono u vezi sa muzikom sa radija." Glavna sestra blago trza glavom, gotovo neprimetno, ali ja dok je gledam, ose am da srce po inje da mi kuca sto na sat. Spušta fasciklu u korpu i okre e se prema doktoru. ,,A da, svakako", po inje doktor, „zamalo da zaboravim", zavalio se udobno u stolici, prekrstio ruke, vidi se da ga jos drži dobro raspoloženje i da ga ne napušta ono oduševljenje koje je pokazao u svojoj pri i o priredbi. „Vidite, Mekmarfi i ja smo se malo bavili i problemom s kojim se ve godinama susre emo na odeljenju, a to je da su ovde, nažalost, smešteni pacijenti razli itih godina starosti, zna i i stariji i mladi, svi zajedno na istom mestu. Takva situacija nikako ne olakšava pravilno funkcionisanje naše terapeutske grupe, ali moje dosadašnje žalbe nisu urodile plodom budu i da me je Administracija više puta dosad uvera vala da je gerijatrijsko odeljenje ve dupke puno. Priznajem da je sadašnja situacija na odeljenju daleko od idealne, no u našem jutrošnjem neobaveznom razgovoru Mekmarfi i ja smo spontano došli do nekih mogu ih rešenja koja bi bila prihvatljiva za obe starosne grupe pacijenata. Mekmarfi mi je primetio da neki od starijih pacijenata, zbog slabog sluha, imaju problema da uju radio. On je izneo jedan, po mome mišljenju vrlo nesebi an i human predlog, da poja amo malo radio u toku dana kako bi i najstariji hroni ni bolesnici bili u mogu nosti da uživaju u blagotvornom dejstvu muzike." Mekmarfi na to samo nehajno odmahuje rukom, doktor klima glavom u njegovom pravcu i nastavlja: „No ja sam mu povodom toga rekao da su mi se neki mla i pacijenti žalili daje muzika ve tako glasna da onemogu ava itanje i normalan razgovor. Mekmarfi mi je iskreno priznao da nije razmišljao o tome da glasnija muzika može nekome da smeta, ali je tako e konstatovao daje gotovo zlo in da oni koji iskreno žele da se predaju itala kom uživanju nisu u mogu nosti da se izdvoje, da na u sebi neki miran kutak daleko od onih koji uživaju u muzici sa radija. Ja sam se, naravno, u potpunosti složio s njim i skoro da smo razgovor na tu temu završili kada mije iznenada palo na pamet daje stara prostorija za hidroterapiju u koju odnosimo stolove za vreme

sastanaka na odeljenju najve i deo vremena potpuno prazna i neiskoriš ena, što nije nikakvo udo, budu i da su neki novi lekovi u potpunosti potisnuli hidroterapiju kao terapeutsku metodu.

Interesuje me slede e - šta mislite da tu prostoriju odsad koristimo kao drugi, alternativni dnevni boravak, nazovimo je soba za zabavu. Šta kažete?" Ništa mi još ne kažemo. Jasno nam je svima ko je sada na potezu. Ona zatvara Hardingov dosije, spušta ga u krilo, prekrstila je ruke i putuje pogledom od jednog do drugog pacijenta kao da proverava da li e se neko usuditi da nešto kaže pre nje. Kada se uverila da nema šanse da se neko oglasi pre nje, obra a se doktoru: „Ovo što ste sada predložili, doktore Spivi, zvu i vrlo dobro, a cenim i nesebi nu brigu gospodina Mekmarfija za druge pacijente, ali plašim se da nemamo dovoljno osoblja koje bismo mogli da angažujemo u još jednom dnevnom boravku." Toliko je sigurna daje ovaj argument dovoljan da prekine dalju diskusiju o ovoj temi da ve ponovo uzima i otvara Hardingov dosije. No doktor je, izgleda, ovoj temi posvetio mnogo više pažnje i vremena nego što je ona pretpostavljala. „Vidite, gospo ice Rej el, kako e u sobi za slušanje muzike ostati uglavnom hroni ni pacijenti koji su ili u kolicima ili prikovani za postelju, samo su jedan bolni ar i jedna bolni arka dovoljni da iza u na kraj sa bilo kakvim eventualnim neredima ili pobunom. Zar ne mislite i vi tako?" Ona mu ne odgovara, o igledno je da nije baš oduševljena njegovom sprdnjom na temu tobožnjih nereda i pobune, ali kontroliše izraz lica a ni osmeh joj ne silazi sa usana. „I još nešto, preostalih nekoliko bolni ara i sestara mnogo lakše mogu da kontrolišu pacijente, budu i da je alternativni dnevni boravak mnogo manji po površini od sadašnjeg. Nego, narode, šta vi mislite o svemu ovome, da li vam se dopada kao ideja. Ja li no sam oduševljen njom i mislim da bi trebalo da pokušamo nekoliko dana sa dva dnevna boravka pa da vidimo kako itava stvar funkcioniše. U najgorem slu aju, ako nismo zadovoljni uvek možemo da ponovo zaklju amo dodatnu prostoriju. Klju je u našim rukama, pa jel' tako ili nije?" „Tako je", prihvata ezvik i tapše rukama, on ina e još nije seo kao da se plaši da se približi onom prete em Mekmarfijevom palcu. „To, doktore Spivi, ako ne valja, klju je u našim rukama. Možemo ponovo da zaklju amo, nego šta nego možemo." Doktor gleda sva ta sre na, nasmejana lica, svi klimaju glavom i u potpunosti se slažu sa svim onim što on predlaže, svi ga podržavaju sto posto. Jasno se vidi da mu je milo što je tako prihva en od strane svih akutnih, toliko je sre an i dirnut da mu obrazi rumene pa tu i tamo pod se a po tome na Bilija Bibita, a nekoliko puta mora ak da skine i briše svoje zamagljene nao are. Uživam dok gledam tog ove uljka tako zadovoljnog i punog sebe. A on i dalje uživa dok gleda kako svi potvrdno klimaju glavom na sve njegove predloge, ohrabren i zadovoljan nastavlja: „Divno, divno", i spušta ruke na kolena. „Odli no... e pa sada kada smo to resili, mogli bismo - da budem iskren potpuno sam zaboravio o emu je ina e trebalo danas da raspravljamo..." Sestra opet blago trza glavom, uzima ponovo fasciklu iz torbe i dok prebira po papirima jasno vidim da joj ruke podrhtavaju. Izvla i najzad jedan list i baš kada je zaustila da nešto pro ita sa njega, Mekmarfi je ponovo prekida - ska e sa svoje stolice, maše uzdignutom rukom, nestrpljivo se premešta s noge na nogu i po inje tobož zabrinuto: „Nego, ovaj..."Njegov glas je potpuno preseca usred pokreta, ko i se u mestu kao polivena hladnim tušem. Jutros je onaj jadni crni momak upravo tako izgledao kada mu se ona obratila, potpuno isto. Dok je gledam tako uko enu, ini mi se da u da se onesvestim, iako Mekmarfi po inje svoju pri u, ja ne mogu da skrenem pogled s nje. „Znate, doktore, mnogo bi mi zna ilo kada biste bili ljubazni da mi protuma ite moj udni no ašnji san. Vidite o emu se radi: kao u tom snu ja nekako jesam ja, ali i nisam ja, kao ja sam u

stvari neko drugi ko jako li i na mene kao... kao moj ale. Pa da, jeste ipak je to bio ale jer kada bih se video u snu, odnosno kada bih njega video, video bih i tu odvratnu eli nu šipku u vrš enu u vilicu, da baš onakvu kakvu je i alac nosio..." „Vaš otac ima vili nu kost fiksiranu metalnom šipkom?" „Ma ne... ne sada, ranije, jedno vreme, ma davno kada sam ja bio klinac. Skoro godinu dana je vukao tu metalnu skalameriju... da vam pokažem: evo ovako tu je ulazila u vilicu, vidite, a tu izlazila iz vili ne kosti. Užas, izgledao je ko monstrum bog te, pravi Frankeštajn. Ina e, potukao se svojevremeno s nekim tipom u pilani i ovaj ga opi i sekirom po vilici... nego, sada u da vam ispri am kako je to bilo, super je pri a, ovako..." Glavna sestra kao daje naru ila kalup sa izrazom i bojom svoga lica i stavlja ga po potrebi. Sada mi se ini da gaje stavila jer joj faca ne menja izraz, deluje sigurno u sebe, strpljivo, hladnokrvno. Nema više onih sitnih trzaja, sve što smo mi mogli videti bilo je to neprirodno hladno lice i blag osmeh utisnut u crvenoj plastici, ravno glatko elo bez i najmanje bori e koja bi odavala slabost ili brigu, prazne, krupne zelene o i koje kao da govore - ima vremena, mogu ja da ekam, mogu ponekad i da zaostanem nekoliko metara, ali umem da ekam: sigurno, mirno,

strpljivo, jer sam svesna da ne može da se desi da na kraju ne pobedim. Jednog trenutka u inilo mi se da sam je video uzdrmanu, možda je i bila ali samo nakratko, sada vidim daje šire gledano to potpuno nebitno. Svi pacijenti je gledaju krišom, ispod oka, da vide kako ona reaguje na to što Mekmarfi trenutno potpuno vlada situacijom, gledaju je ijedno im je sve vreme jasno - ona je ipak previše jaka da bi ikada mogla da bude pobe ena. Ogromna je, kao one velike japanske vaze, zauzima celu jednu stranu prostorije, vidi se da niko ne može da je uzdrma, niko joj ništa u suštini ne može. Danas je možda izgubila jednu malu bitku, ali to je samo usamljena arka u jednom velikom ratu u kome ipak ona pobe uje i uvek e pobe ivati. Jasno nam je da ne smemo da dozvolimo Mekmarfiju da nas obmane, da nas navede da pomislimo da imamo neke šanse pa da opušteni povu emo neki pogrešan potez. Ona e sigurno uvek pobe ivati baš kao i Sistem jer ona iza sebe upravo i ima svu mo Sistema. Ona ne gubi kada je poražena, ona pobe uje kada nas porazi. Da bije kona no pobedio, nije dovoljno daje poraziš samo u dva od tri ili u tri od pet-sukoba, moraš da konstantno pobe uješ u svakom sukobu s njom, jer im se opustiš, im spustiš gard na trenutak, im si jednom izgubio, izgubio si zauvek. A jasno je da na kraju svi mi moramo da izgubimo, jednostavno je tako i ništa se tu ne može promeniti. Sada je uklju ila aparat za maglu, i to punom parom tako da se uskoro ništa više ne razazire u sobi osim njenog lica. U toj sve guš oj magli, ja koji sam do pre samo nekoliko trenutaka bio presre an kada sam video one blage trzaje glavom, ponovo padam u o aj, ose am se mrtvo i nemo no jer sam svestan da se ni glavna sestra ni itav Sistem ipak nikako ne mogu pobediti. Tu niko ništa ne može, ni ja, ak ni Mekmarfi, niko - svi smo bespomo ni. I što me više pritiska i mu i ta misao o našoj opštoj nemo i, ini mi se da i magla postaje sve guš a i guš a. Drago mi je kada je tako gusta da ovek može u njoj da se sakrije, da se izgubi, da se opusti i najzad oseti sigurnim i spašenim. U dnevnom boravku je u punom jeku partija „monopola". Igra se ve tri dana bez prestanka, dva stola su spojena i na njima smeštene figurice, novac za igru, papiri, svuda su naokolo razbacani hoteli, ku e... opšta ludnica. Mekmarfi je nagovorio igra e da na svaki ko bajagi igra ki dolar ulože po cent pravog novca kako bi igra bila malo zanimljivija, zato je na stolu i gomila sitnine. „Na tebe je red, ezvik." „Stani malo, pre nego bacim kockicu, reci mi boga ti kako mogu da kupim jedan hotel ?"

„Treba da imaš etiri ku e na svim poljima u istoj boji, shvataš, Martini. Ajde sada, pobogu, da igramo dalje." „Ma stani bre malo, stani..." Sa te strane stola leti novac u svim pravcima, raspršile se zelene, crvene i žute lažne nov anice. „Stani bre, koji ti je, jel' ti kupuješ hotel ili glumiš novogodišnji vatromet, šta je sa tobom?" „Tvoje je usrano bacanje sada, ezvik. Ajde bre..." „Dvojka! Šta to zna i, ezvik u, gde se sada ti spuštaš, a? I koliko to kao treba da se isprsiš, a? Šta kažeš? Da ne zna i to slu ajno da mi do eš, ekaj da vidim, a ha, trista pedeset slatkih zelenih dolar a." „Uh ala sam pukao, majku mu..." ekajte, stanite, kakve su te džidža-midže svuda po tabli. Stanite, recite kakve su to džidža-midže, pobogu, ljudi?" „Daj bre, Martini, ve dva dana gušiš sa džidža-midžama koje vidiš na tabli. Koji ti je andrak, pa nije ni udo što toliko gubim kada me non-stop izlu uješ. Nego, Mekmarfi, nije mi jasno kako uopšte uspevaš da se koncentrišeš na igru dok ovaj ovde Martini halucinira sto na sat." ezvik, mani ti Martinija, dobar je on. Samo se ti isprsi sa trista pedeset zelemba a a Martini igra kako treba, ti kao da si zaboravio da nam uredno pla a rentu uvek kada se neka od njegovih 'džidžica' nade na našem polju." „Ma stanite, ekajte bre, sada ih je stvarno previše." „Ma u redu je, Mart, ti pazi na njih i reci nam na ije su se polje spustile. A ti, ezvik, imaš još jedno bacanje. Ajde, možeš ti to. Tako je, wow... velika šestica." „Sada me to dovodi do... šansa: 'Izabrani ste za upravnika upravnog odbora; isplatite svakom igra u'... e, do moga... dva puta zaredom sam ispaljen..." iji je ovo hotel pobogu nasred železni ke pruge?" „Dragi druže, kao što je svakome verovatno jasno, to nije hotel ve stanica, o slepca jed..." „Ma ekaj malo..." Mekmarfi se nadneo nad svoju stranu stola, sre uje svoje nov anice, poravnava svoje hotele. Zadenuo je jednu nov anicu za obod šešira, drži je tu, kako kaže, za ne daj Bože. ,,E pa Skanlon, drugar, sada si ti na redu." „Dodaj mi te kockice. Ima sada da rasturim celu ovu tablu. Idemo, to... Eto kao što sam i rekao, što rekao ne porekao! Deder, Martini, po makni me za jedanaest, molim te." „Evo sad u, odmah..." „Hej, ne diraj to, ma jebem te u tu ludu glavudžu, ne to bre, nije to moj znak, to mi je ku a, koji ti je..." „Ali boja je ista, vidiš..." ,,A šta traži ova ku a ovde na elektrokompaniji?" „Ma to je elektri na centrala." „Martini, daj smiri se, ne bacaj bre to, nisu ti to kockice..." „Ma pusti ga, jaka stvar, nije važno." „Pa to su bre dve ku e." ,,Wow! Martini puca kao iz topa, da vidimo šta tu imamo... svih devetnaest. Dobro ti ide, Mart. Sad si... nego gde ti je znak, burazeru?" „Šta, šta... a da... pa evo ga ovde." „Ej, drži ga u ustima, provali Mekmarfi. Skok preko druge, pa preko tre e prepreke, etiri

mesta dalje i sada si došao, Martini, pravo na... Balti ku aveniju. Natrag na svoje jedino vlasništvo do sada. E moj prijatelju, to ti se zove sre a - Martini igra ve tri dana i prakti no se uvek na e na svom vlasništvu." „Daj, Harding, ne melji keve ti i bacaj te kockice, na tebe je red." Harding uzima kocke svojim dugim prstima, opipava im glatke strane kao daje šlep. Ina e, prsti su mu gotovo iste boje kao i kockice. Trese ruku, uje se tiho zveckanje, baca... kocke se kotrljaju i zaustavljaju ta no ispred Mekmarfija. „Pet, šest, sedam. Nadrljao si, drugar, opet si se našao najednom od mojih zemljišta. Do eš mi... da vidimo... pa izvu i eš se sa dve stotke." ,,E, jadan ja..." I tako, igra se nastavlja u nedogled, samo se uje kotrljanje kockica i šuškanje lažnog novca. Ponekad se dešava da dosta vremena - i po nekoliko dana ili godina, provedeš u magli, tada apsolutno ništa ne razaznaješ oko sebe, a znaš da si uopšte na odeljenju samo po zvu niku što ti bez prestanka trešti nad glavom, kao signalno zvono koje je i u izmaglici. A kada tu i tamo i vidim nekog od pacijenata, oni se kre u okolo bezbrižno i nonšalantno kao da i ne prime uju ni najmanji prami ak izmaglice. Ube en sam da na njih i njihovo pam enje magla deluje potpuno druga ije nego na mene. ak se i Mekmarfi ponaša kao da nije svestan daje u magli, a ako i jeste, onda to izuzetno vesto skriva. Niko od osoblja i ne sluti da njemu eventualno nešto smeta i da mu bilo šta nije po volji. To je zato stoje on dovoljno prevejan i što vrlo dobro zna daje najbolji na in da se suprotstaviš i da izludiš nekoga ko se trudi da ti zagorca život da se praviš da to ne prime uješ i da mu tako daš do znanja da nije uspeo da ti ni najmanje naudi. Sa sestrama i crnim momcima komunicira strogo po propisu, pristojno, kao u rukavicama, bez obzira na to kako se oni prema njemu odnose i koliko, ponekad, pokušavaju da ga isprovociraju. Tu i tamo ga iznervira po koje od glupih pravila, ali on se baš tada iz petnih žila trudi da bude još pristojniji i uljudniji, dok tako smiren ne dovede sebe do stanja da mu sve bude jednostavno smešno - i pravila, i strogi pogledi koji prate primenu pravila, i na in na koji komuniciraju s nama kao da nemamo više od tri godine. Kada uspe da sebe dovede u tu fazu, onda se esto, otvoreno, grohotom smeje, ime sve njih, naravno, dovodi do ludila, a njega

vrš uje u ube enju daje najzad otkrio pravi na in da im se efikasno suprotstavi. Samo jednom je pukao, izgubio kontrolu i pokazao koliko je besan, i to ne zbog glavne sestre, niti zbog pravila ili zbog ne ega što su mu crni momci uradili, ne, ve upravo zbog ostalih pacijenata i ne ega što oni nisu uradili. Dogodilo se to najednom od sastanaka terapeutske grupe, razbesne lo gaje što su se momci poneli kao kukavice ili, kako ih je on nazvao, kao „usrane pla ipi ke". U petak je trebalo da po nu finalne utakmice prvenstva u bejzbolu i on je, naravno, na vreme organizovao kla enje na elom odeljenju. Ideja mu je bila da je najnormalnije, iako su se utakmice održavale po pravilu van termina predvi enog ku nim redom za gledanje televizije, dakle da je najnormalnije da se u ovako izuzetnoj situaciji nekako izdejstvuje dozvola za gledanje prenosa. Najednom od prethodnih sastanaka on je ve postavio pitanje da li se može napraviti, izuzetno samo u tom periodu, rokada termina - da se predve e u periodu predvi enom za iš enje gledaju prenosi na TV, a da se iš enje obavi nešto ranije, u terminu predvi enom za televiziju. Sestra je to, naravno, odbila, ime ga i nije preterano iznenadila, još mu je održala i malo predavanje o tome daje program dnevnih aktivnosti vrlo temeljno razra en u svim svojim detaljima i da svaka pa i najmanja pramena može da izazove veliki haos i zbrku. To ga, dakle, nije iznenadilo, ali ono što gaje zapanjilo bilo je ponašanje akutnih kada je

njih javno zamolio da iznesu svoje mišljenje. Svi su utali kao zaliveni, niko da zucne, svi su se sakrili u džepi ima magle tako da se nisu jasno ni videli, jedva sam ih nazirao. „Ma, ljudi, staje s vama, gledajte ovako..." Niko ga ne gleda, on o ekuje da neko nešto kaže i da podrži njegov predlog, ali svi ute. „ ekajte bre, ljudi, pa barem dvanaestorica od vas su debelo zainteresovani za pobednike u ovim utakmicama, pa zar ne želite da bar zbog toga gledate direktne prenose?" „Ne znam šta da ti kažem, Mek" najzad Skanlon prekida tešku tišinu. „Ja sam, recimo, navikao da gledam vesti u šest posle podne. I sada ako bi promena rasporeda stvarno izazvala probleme kao što kaže gospo ica Rej el, onda možda..." „Ma jebo raspored, uvek možemo da se vratimo na usrani raspored slede e nedelje kada pro e finale. Šta vi ostali kažete na to? Hajde bre da glasamo, neka svi oni koji su za to da gledamo televiziju posle podne umesto predve e lepo dignu ruku. Ajde da vidimo ko je za?" „Ja sam za", odaziva se ezvik i ska e na noge. „Ma, mislio sam svi koji su za, samo neka dignu ruku. Zna i, ko je za?" ezvik diže ruku, ostali se samo obaziru oko sebe da vide da li e još neka budala da se navu e. Mekmarfi ne može da veruje svojim o ima. „Dajte bre ljudi, kakva su ovo sranja sada, pa zar nam nisu rekli da slobodno možemo da dajemo predloge i da glasamo o svemu što se ti e našeg života ovde, zar nisu? Pa jel' tako, doktore, ajde vi im lepo recite." Doktor klima potvrdno glavom, ali ne srne da digne pogled. „Dobro, sada ste uli, ajde recite ko ho e da gleda utakmice, ajde bre..." ezvik diže ruku još više i obazire se okolo, Skanlon prvo odmahuje glavom a zatim i on diže ruku, ali nekako stidljivo, drži je naslonjenu na naslon svoje stolice. I to je to... samo njih dvojica. Mekmarfi je zapanjen, ostao je potpuno bez teksta. „Ako smo s tim najzad završili", zaklju uje glavna sestra zadovoljno, „mogli bismo da nastavimo sa našim današnjim sastankom." „Da, gotovo je", kaže Mekmarfi i skuplja se u stolici, ivica kape mu skoro dodiruje grudi, „da, da, završili smo... samo vi nastavite sa prokletim sastankom." „Baš tako", prihvata ezvik, strelja sve pacijente pogledom i seda demonstrativno, „samo vi nastavite sa vašim bogomdanim sastankom." Neprirodno, nekako uko eno klima glavom, a onda je toliko obara da bradom dodiruje ramena. Drago mu je što sedi pored Mekmarfija koji ini da se ose a tako odvažno, a sem toga, najzad je dobio saveznika za svoje poduhvate koji su unapred osu eni na neuspeh. Nakon sastanka Mekmarfi se nikome ne obra a, toliko je ljut i zga en da ih sve redom ignoriše. Prvi mu prilazi Bili Bibit: „Randle, s-s-s-shvati nas, neki od n-n-n-as su ovde v-v-v-e pet godina", kaže Bili, u ruci drži neki asopis uvijen u rolnu, igra se njim nervozno, na nadlanicama mu se jasno vide opekotine od cigareta. „Neki od n-n-n-as e ovde ostati još toliko, m-m-m-možda i duže, ti es davno biti n-n-n-apolju, pro i e i to f-f-f-finale, a mi... pa zar ne razumeš da...", baca asopis na zemlju i odlazi. „Ma ionako ništa nema smisla." Mekmarfi ga ispra a pogledom, svetle obrve su mu se skupile, a na licu mu je onaj njegov karakteristi ni za eni izraz. Celog dana kao da nema mira, u nekoliko navrata pokušava da bar s nekim od pacijenata raspravi zašto nisu glasali na sastanku, ali oni izbegavaju da mu odgovore i uopšte da i razgovaraju s njim na tu temu. I on ubrzo diže ruke od svega toga, više uopšte i ne spominje glasanje sve do dan pred finale. „Eto, došao je i taj etvrtak", kaže tužno i odmahuje glavom. Sedi za jednim o'd stolova u bivšem kupatilu, digao je noge na su sednu stolicu, skinuo je

kapu i sada je nezainteresovano vrti oko prsta, nekoliko akutnih koji se motaju u blizini trude se da izgledaju kao da i ne obra aju pažnju na njega. Niko više ne igra s njim poker ili ajnc jer ih je, onako besan posle onog sastanka na kome nisu glasali, tako odrao da su mu svi redom debelo dužni i ne žele da još novca olako izgube. U cigarete više nije mogu e igrati, jer su po novom pravilu, sve cigarete u bolni koj sobi i svakom pacijentu se izdaje samo po paklica dnevno. Glavna sestra je ovakvu odluku obrazložila time daje u pitanju zapravo briga o zdravlju pacijenata, ali svima je jasno da se na takav korak odlu ila da bi spre ila Mekmarfija da im sve cigarete digne na kocki. Pošto se ne igraju karte, prostorija je nekako neprirodno tiha, samo se uje tiha muzika iz dnevnog boravka. Toliko je tiho da se tu i tamo uje ijedan od teških

slu ajeva odozgo, koji kao da se penje uza zid i povremeno ispušta neke udne glasove: lu, lu, luuuuu, kao da nekome šalje samo njemu znane signale koji ujedno zvu e i nekako nezainteresovano, monotono, kao da ih ispušta neka beba dok je uspavljuju. „ Da, da, etvrtak", ponavlja Mekmarfi ve nekoliko puta. „Looooooooo..." je i onaj tip odozgo. „To je Rouler", kaže Skanlon i gleda u plafon, pri tome se pravi kao da ne uje Mekmarfija. „Rouler Zavija , bio je tu s nama na odeljenju jedno vreme pre nekoliko godina. Se aš ga se, Bili, taj se nije smirivao, a nije baš ni slušao gospo icu Rej el, po ceo danje zavijao lu-lu-lu, ve sam mislio da u da poludim od njega. Ma da mene pitaju, oni gore nisu nizašta, ja bih bacio nekoliko bombi na njih i kraj, pa ionako ni emu i ne služe." ,,A sutra, sutra je petak", nastavlja Mekmarfi, ne dozvoljava Skan-lonu da promeni temu. „Da, sutra je petak", ponavlja ezvik i namršteno gleda sve prisutne. Harding lista neki asopis. „A to zna i da se navršilo gotovo nedelju dana otkako je s nama naš novi prijatelj Mekmarfi, a još mu nije pošlo za rukom da izvede pu i obori vlast, jesi li to hteo da kažeš, ezvik? O bože, u kavom smo se ponoru apatije svi zaglibili... strašno, tužno, skoro sramotno." „Ma zajebi sada ta sranja", plane Mekmarfi. „ ezvik je hteo da kaže da sutra poslepodne po inju prenosi prvih finalnih utakmica, a mi, šta emo mi da radimo za to vreme. Mesto da gledamo televiziju, mi emo da peremo podove po ovom usranom obdaništu." „Da, baš tako", prihvata ezvik. „Terapeutsko obdanište naše dobre mamice - gospo ice Rej el." Naslonjen sam na zid i ose am se kao da ih špijuniram, drška metle kojom radim nije drvena, nego od metala (metal je bolji provodnik), a uz to je i šuplja, tako da u njoj ima mesta koliko ti duša želi da, eventualno, sakriješ neki minijaturni mikrofon. Ako glavna sestra sluša ovaj razgovor, ezvik gaje ugasio, to je sigurno. Vadim iz džepa stvrdnutu, staru žvaku, istim dla ice i prašinu i stavljam je u usta da omekša. „Hajde da vidimo još jednom", po inje Mekmarfi. „Koliko vas bi bilo uz mene kada bih tražio da se ponovo glasa?" Oko pola akutnih klima glavom da bi glasalo, a ja sam ube en da bi neki od njih verovatno odustali u poslednjem trenutku. On stavlja kapu na glavu i oslanja umorno glavu na ruke. „Znaš, Harding, stvarno mi nije jasno koji je tebi avo, šta je s tobom? Da li se ti plašiš da e ona veštica da ti odse e ruku ako je digneš, nisi mi jasan."

Harding diže obrvu, klima glavom i odgovara: „Pa znaš šta, možda se stvarno i plašim da e da mi odse e ruku, nikad se ne zna."

,,A staje s tobom, Bili? I ti se toga plašiš, mislim se a ruku i te fore." „Ma ne, ne bi ona t-t-to uradila, ali..." Bili sleže ramenima, uzdiše i penje se na ogroman kockasti blok sa komandnom plo om koji je nekada služio za regulisanje mlazeva vode po

kabinama, i i na njemu kao majmun, „ali m-m-m-m-mislim da glasanjem ne emo ništa posti i. Pogotovu ne g-g-g-gledano na dužu stazu. Nema to n-n-n-nikakve svrhe, M-m-mek." „Nema svrhe, kako nema svrhe, pa samo to što ete di i te svoje ru erde ve je sa svrhom, do e vam kao dobra vežba." „Ali time i rizikujemo, uvek postoji opasnost. Ona uvek može da nam dodatno oteža život. Obi ne utakmice bejzbola nisu vredne toga", objašnjava Harding. „Ma šta to bre kenjate. Pa ja nisam propustio finale nijednom, kada sam jedne godine baš nekako u septembru zaglavio u uzi, pa i tamo su nam bre, ej u zatvoru, dali da gledamo televiziju jer su dobro znali da mogu da popiju pobunu ako nam ne dozvole. Ima da razvalim vrata i da odem do prve kafane da gledam prenos, poveš u samo mog prijatelja ezvika." „E taj ti predlog para vredi", kaže Harding i baca onaj svoj asopis. „Zašto to lepo ne izneseš sutra na glasanje za vreme sastanka, samo reci: 'Gospo ice Rej el, predlažem da elo odeljenje premestimo u birtiju da gledamo prenos i lo emo pivo'." „Ja u se složiti s tim predlogom", ska e ezvik, „bez razmišljanja." „Ma, uostalom, zabole mene za kolektivni odlazak", iznervira se Mekmarfi. „Vi, jadne male, usrane tetkice ve mi se ionako blago gadite. Kada ja i ezvik odemo napolje, prosto mi do e da zakucam vrata za nama, jer vi ionako ne smete da mrdnete odavde, pa mamica vas ne bi pustila ni da sami pre ete ulicu, jadnici!" ,,A ti eš ina e to o as posla", Fredrikson se stvorio ta no iza Mekmarfijevih leda, „da iza eš odavde, dovoljno je da tom cokuletinom šutneš vrata i ve si napolju, a? Strašan si ti, vrst momak, nema šta." Mekmarfi se mnogo ne obazire na Fredriksona, ve je zapazio za ovo nekoliko dana koliko je ovde, da on voli da se tu i tamo pravi važan, ali ako ga samo popreko pogledaš, ve je manji od makovog zrna. „Kako eš to da izvedeš, supermenu", nastavlja Fredrikson da provocira, „da li eš stvarno da samo šutneš vrata i da nam dokažeš koji si ti faktor?" „Ne, ne u, Fred, nemoj da mi se brineš, nisam lud da razjebem cipele." „A jel', pa kada se toliko ovde praviš važan, ajde reci nam kako to pa misliš da iza eš, ajde reci, baš me živo zanima." Mekmarfi gleda okolo: „Pa evo, recimo, ako mi do e da razbijem prozor, uze u jednu od stolica, zavrlja u je i izvali u rešetke i..." ,,A tako bi ti to resio, to si smislio, e pa ajde, snagatoru, da se kladimo u deset dolara da nema teorije da stolicom izvališ rešetke." „Nemoj ni da pokušavaš, Mek", upozorava ga ezvik, „Fredrikson vrlo dobro zna da bi samo polomio stolicu i završio gore me u neprilago enima. Prvog dana kada smo došli na ovo odeljenje, demonstrirali su nam koliko su jake rešetke na prozorima, napravljene su od specijalnog metala. Jedan bolni ar je pred nama udarao jednom takvom stolicom po njima iz sve snage. Od stolice nije ništa ostalo, samo drvo za potpalu, a na rešetkama ni ogrebotina. Zaboravi." „Dobro, onda...", Mekmarfi ponovo gleda oko sebe. Vidim da se ve poprili no zagrejao za ovu temu, nadam se da glavna sestra ne prisluškuje ovaj razgovor jer e u protivnom završiti sa onim jadnicima gore za manje od sat vremena. „Treba nam nešto malo teže, recimo sto, a, šta kažete za sto?" „Ista stvar kao i stolice, isto drvo, sli na težina, nema šanse." „Dobro, ekaj da vidim šta bih mogao da zavrlja im kroz tu prozor inu ako mi se efne da ga razbijem. A vi, de ice draga, ako mislite da ne u da polomim ovaj prozor ako mi slu ajno dune da to uradim, onda se grdno varate. Dobro, da vidimo staje teže od stola i stolice... Hej, ako

mi do e u no noj smeni mogu da bacim onog debelog crnju, on je valjda dovoljno težak." „Ali je i nekako mekan", komentariše Harding, „ako ga baciš na rešetke, napravi eš medaljone od njega." ,,A šta mislite da ga roknem krevetom?" '„Sve i kada bi mogao da ga baciš, u šta iskreno sumnjam, opet ti ne bi vredelo - prevelik je, mnogo ve i od prozora, ne e mo i." „Bacio bih ga ve ja, ništa se ti ne brini za to. A ono udo tamo, ono sranje na kome sedi Bili. Onaj kontrolni blok, šta li je, sa sve onim ru icama, polugama i sranjima. Taj avo je valjda dovoljno tvrd a ne možete re i da nije i težak. Šta mislite?" „Sigurno", kao prihvata Fredrikson, „ali to ti je u istoj šemi kao i da šutneš nogom eli na vrata... nema šanse." „Zašto pa ne bih mogao da ga iskoristim, ne deluje mi daje zakovan za pod, zna i..." „Nije zakucan za pod to je sigurno, možda nekoliko bednih ži ica, ali snimi ga, ove e, koliki je, ma daj, jesi li normalan pobogu, to da digneš, ma nema šanse." Svi sada gledaju u ono udo od panela, šta li je, veliko je kao pola stola, a onako od elika i betona, mora daje teško preko dvesta kilograma. „Dobro, evo snimam ga, pa šta s njim? Nije teže od onih bala sena koje sam svojevremeno tovario u kamion." ,,E pa, dragi moj prijatelju, plašim se daje ova napravica ipak malo teža od bilo koje bale sena." ,,I to samo malo teža, jedno etvrt tone, staje to, prava sitnica", podbada Fredrikson. „Da znaš, Mek, da je potpuno u pravu", dodaje ezvik, „ono je stvarno teško kao tu ." „Dobro boga mu, da li vi to ho ete da kažete da ja nisam u stanju da podignem tu malu slatku spravicu?" „Dragi moj prijatelju, ja sam na uo da su psihopate kadre da urade mnogo šta neobi no, ali se nešto ne se am da sam ikada uo da mogu i da pomeraju brda i planine." „Zna i, ako se vi pitate ja to ne mogu da dignem, jel' tako? E pa bogami vide ete..." Mekmarfi ska e na noge, skida svoju zelenu košulju, pola one njegove tetovaže na mišicama nije pokriveno rukavima majice. Ti delovi slika poigravaju jer ve po inju da mu se napinju miši i. „Ko e da položi petaka za opkladu? Niko ne može da me unapred ubedi da nešto ne mogu da podignem, treba valjda prvo da probam pa da vidimo. Ajde momci, samo pet dolara." „Mekmarfi, kladiš se u nemogu u stvar, to ti je kao i ona opklada u vezi sa glavnom sestrom." „Ko ima pet dolara za bacanje, ajde, uzmi ili ostavi!" Momci se utrkuju sa opkladama, nije ni udo jer im je dosad ve toliko love uzeo na ajncu i pokeru, i sada prvi put vide sigurnu šansu da povrate nešto para. Ne razumem šta je Mekmarfiju, pa svakome me je jasno da ni da je tri puta ja i ne bi uspeo da pomeri ovu skalameriju. Njemu mora da je to tako e jasno, dovoljno je da pogleda to udo i da vidi da ne e mo i ni da ga pomeri, a kamoli da ga podigne - to bi uspelo jedino nekome gorostasu nadljudske snage. Ipak, kada je pala i poslednja opklada, on prilazi panelu, skida Bilija s njega, pljuje u svoje žuljevite šake, trlja ih i zatim zabacuje ramena. „Dobro, ajde sada mi se lepo sklonite s puta. Nekada kada se napregnem dok radim nešto naporno potrošim toliko kiseonika da ljudi okolo padaju u nesvest od gušenja. Odbijte nazad, sakrijte se, sada e da poleti beton i kamen na sve strane. Sakrijte žene i decu na sigurno dok još ima vremena. Odbijte, uvajte se." „Bog te, a zamislite ako stvarno uspe", prošapta ezvik.

„Da, možda ga pri om odvoji od poda, ne zanosi se", umiruje ga Fredrikson. „Može jedino da uspe da dobije jedan lep bruh ili kilu", prime uje Harding. „Daj bre, Mekmarfi, prestani sa glupiranjem, valjda ti je jasno da niko živ to ne može da podigne." „Odbijte odatle, tetkice, trošite mi kiseonik." Mekmarfi nekoliko puta širi i skuplja noge, pokušava da nade što stabilniji položaj tela, zatim hvata blok za dve bo ne ru ke. Po inje da se napinje u nastojanju da ga barem pomeri s mesta a njegov neuspeli prvi pokušaj propra en je dobacivanjem i zviždanjem. Nakon kratkog vremena on se predaje, uspravlja se i ponovo menja položaj nogu. „Ve si digao ruke od svega?" zadirkuje ga Fredrikson. „Ma to je bilo samo kratko zagrevanje, sada ide ono pravo." Ponovo hvata ru ke i sprema se da još jednom pokuša. Sada više niko ne zviždi, tiho je i napeto. Miši i mu se maksimalno napinju, vene kao da e da puknu svakog asa. Sklapa o i, usta mu se nekontrolisano otvaraju, zubi su iskeženi,

zabacuje glavu, žile su mu kao nabrekla užad vidljive sve od debelog vrata niz ruke dole do šaka. Sve je na njemu maksimalno napeto, elo telo mu se trza u nat ove anskom naporu dok pokušava da digne nešto što zna da ne može da podigne, što je svakom normalnom oveku jasno da to nije mogu e podi i. U jednom deli u sekunde, dok ose amo kako cement škripi pod našim nogama, pomišljamo da e mu udo možda ipak po i za rukom. Ali ubrzo on glasno ispušta vazduh koji je zadržao dok se naprezao, tetura do zida, naslanja se na zid, o igledno je na ivici snage, ru ke bloka su, ina e, umazane krvlju s njegovih odranih šaka. Neko vreme naslonjen na zid pokušava da do e do daha, jedva diše zatvorenih

iju. U mukloj tišini se uje samo njegovo nepravilno disanje. Otvara o i i osvr e se oko sebe, gleda sve pacijente redom, jednog po jednog, ak i mene. Stavlja ruku u džep, eprka i vadi sve priznanice koje je dobio na pokeru u zadnjih nekoliko dana. Pokušava da ih rasporedi po stolu, ali je o igledno da uopšte nema kontrolu nad prstima. Na kraju baca sve potvrde na pod - tu je sigurno po pedesetak dolara od svakog pacijenta - okre e se i polazi da iza e iz sobe. Na vratima ipak zastaje, okre e se i ponovo kruži pogledom po svima nama. „Ali barem sam probao, morate to da mi priznate, jebi ga... barem sam toliko uradio... probao." Izlazi i ostavlja one okrvavljene papiri e na podu, neka ih sredi ko ho e. Zadesio sam se u lekarskoj sobi, naravno, s metlom u ruci, baš kada je jedan lekar, koji ne radi kod nas, voštanožute lobanje prekrivene sedom, paperjastom kosicom, držao konsultacije s našim lekarima stažistima. Onako u poslu, prošao sam i pored njega. „Otkuda ovaj ovde?" Pogledao me je kao da vidi neku retku zverku ili egzoti nu bubu. Jedan od stažista mu je samo pokazao na uši i odmahnuo glavom, dao mu je do znanja da sam gluv. Lekar je ubrzo nastavio izlaganje kao da i nisam u njihovoj blizini. Pažnju mi privla i jedna velika, zanimljiva slika na zidu, mora daje doneta u bolnicu u nekom od perioda kada je magla bila izuzetno gusta jer je dosad nisam video. Na slici je pecaroš koji muši ari u nekom brdovitom pejzažu, rekao bih daje možda u pitanju O okos nadomak Pejnvila, kao da prepoznajem gustu borovu šumu iznad koje se uzdižu planinski vrhovi prekriveni snegom, uz potok visoke svetle jasike i mrkozeleni pojasevi obrasli kiselicom. Zabacuje mušicu u jaz iza jedne stene, da sam na njegovom mestu stavio bih crva na šesticu, nije ovo baš najbolje mesto za muši arenje. Mušicu bi mu bilo bolje da baci malo nizvodno, blizu brzaka koji se jasno vide na slici.

Izme u jasika se probija jedna stazica i ja upravo po njoj guram svoju metlu, hodam malo pa sedam na jedan zgodan kamen i iz slike, kroz okvir bacam pogled u sobu - vidim onog lekara kako i dalje nešto pri a stažistima, gestikulira rukama, ali ne mogu ni re da ujem od žubora ovog bistrog, penušavog poto a koji izbija iz stenja i proti e tik pored mene. Laki povetarac mi prijatno miluje telo i donosi daleki miris snega sa planinskih vrhova. Obaram pogled i u travi, tu i tamo, prime ujem gomilice zemlje, krtice su bile vredne i ove godine. Ovo mesto je kao mali raj, prosto stvoreno za uživanje, idealno da se ovek odmori, protegne malo noge i relaksira i dušu i telo. Priseti se, ne smeš da zaboraviš kako je bilo nekada davno, u staroj bolnici. Tamo nije bilo na zidu lepih mesta gde si mogao da se popneš i sakriješ. Nije bilo ni televizora, ni bazena, ni piletine dva puta mese no. Ni ega nije bilo, samo goli zidovi i ona udna košulja sa kojom si morao satima da se mu iš ako bi želeo da se iz nje iskobeljaš. Mnogo šta su nau ili od tada, zaista su mnogo uznapredovali. „Kakav napredak, kakav napredak", kako govori onaj debeljko zadužen za veze sa javnoš u. Potrudili su se da život medu svim tim slikama i bojama, medu svim tim sjajnim, hromiranim ure ajima deluje vrlo prijatno. „Što bi neko uopšte poželeo da pobegne iz ovako prijatnog okruženja", još bi govorio onaj debeli, ,,ko bi to poželeo, pa taj bi time dokazao da stvarno nije normalan." U lekarskoj sobi onaj doktor sada o igledno odgovara na pitanja stažista. Stegao je ruke uz telo, kao da drhti, ina e jako je mršav, sama kost i koža, odelo kao da visi na njemu. Gledam ga, stegao ruke, drhti, možda i on ose a ovaj hladni, snežni vetar koji duva sa planine. No u mi je sve teže i teže da na em svoj krevet, moram da puzim etvoronoške po podu i da se orijentišem po komadi ima žvake koje sam zalepio svuda okolo i koje sada pažljivo napipavam. Nikome ne pada ni na kraj pameti da se žali na toliku maglu, najzad mi je jasno i zašto - ma koliko bila neprijatna ona ti u isto vreme i omogu ava da se u nju potpuno uvu eš, ušuškaš, sakriješ i ose aš sigurno. Eto, to je upravo ono što Mekmarfi nije u stanju da shvati, upravo to, tu našu opštu potrebu za sigurnoš u. On se iz sve snage upinje da nas izbavi iz te magle, trudi se da nas izvu e na istinu, na otvoreno, tamo gde bismo odjedanput bili potpuno izloženi i ranjivi. Nešto se neuobi ajeno dešava u bolnici, trudim se da otkrijem o emu se radi. Na uljio sam uši i po tihom, karakteristi nom zvuku shvatam o emu je re : u bolnicu je stigla nova pošiljka svežih ljudskih organa - niz oluk za istovar uglja klize sada nova zale ena srca, bubrezi, plu a, mozgovi... Smesti e ih, rutinski, u velike frižidere u podrumu. Razaznajem i delove ne ijeg razgovora, saznajem da je jedan od pacijenata odozgo, sa zatvorenog odeljenja, izvršio samoubistvo. Odsekao je sam sebi jaja i iskrvario... navodno je to uradio u klozetu, sedeo je mirno na šolji, oko njega desetak drugih pacijenata. Niko nije primetio ništa neobi no dok se nije strovalio mrtav na pod. Nikada mi nije bilo jasno zašto neki ljudi toliko žure - pa dovoljno je samo malo sa ekati. Ko eka do eka. Ina e, ja vrlo dobro znam na koji na in funkcionišu aparati za zamagljivanje. Za vreme rata, tamo preko okeana na onom evropskom frontu gde sam se borio, imali smo i specijalni vod obu en i zadužen da se bavi kamuflažnim zamagljivanjem naših aerodroma i položaja. I tako, kad god bi nas obaveštajna služba izvestila da neprijatelj priprema vazdušni napad, ili kada bi naši generali želeli da neki manevar sakriju od radoznalih pogleda - ak i od eventualnih špijuna skrivenih u našoj bazi - šta bi radili? Pa naravno - zamagljivali! Samo puste aparate za maglu do daske i - ništa se ne vidi, ceo aerodrom je nevidljiv. Nema tu neke velike nauke, stvar je vrlo prosta: uzmeš jedan najobi niji kompresor, sjedne strane njime crpeš obi nu vodu i neko specijalno ulje i sa suprotne strane kroz crnu

cev inu mašina izbacuje gustu maglu koja za nekoliko minuta može da sakrije kompletno uzletište. Prva stvar koju sam video od Evrope, kada su nas dovezli avionima, upravo je ta magla iz naših postrojenja. Naše su transportne avione pratili lovci i presreta i, ali za svaki slu aj, im smo sleteli, puštena je vešta ka magla. Kroz male, izgrebane prozore aviona videli smo kako džipovima dovla e mašine i kako iz njih šiklja gusta magla, kako se valja po pisti i kao mokra vata lepi za naše prozore. Kada smo izašli iz aviona, nismo videli prst pred okom, zato je ispred nas išao jedan poru nik koji je duvao u pištaljku, pratiš zvuk koji podse a na guš je gakanje. Ne vidiš ništa ni ispred ni oko sebe, ini ti se da si potpuno sam samcit u tim trenucima. Jeste da si siguran da te ni neprijatelj ne vidi, bezbedan si, ali nekako bolno usamljen. Svi zvukovi se tako e nekako udno tope i nestaju, nikoga i ništa ne uješ, samo onu piskavu pištaljku što dopire odnekle i ga e i pisti iz mekane pamu ne beline, koja je tako gusta da ne razaznaješ ni svoje vlastito telo od pojasa naniže. Vidiš samo svoj kaiš i sme u košulju, drugo je sve belo kao da si se i ti sam dopola istopio u magli. Tu i tamo bi neko od drugova iz jedinice iznenada izronio iz magle - odjednom je pred tobom njegovo lice, ljudsko lice, ali tako krupno i veliko, jasno, tako jasno kako nikada dotad nisi video nijedno lice u svome životu. To je zato što su ti o i ve toliko napregnute u magli, napregnute u o ajni kom pokušaju da nešto ipak razaznaš oko sebe, da kada ti ne ije lice iznenada iskrsne pred o ima, vidiš ga deset puta jasnije nego ikada u životu, vidiš ga tako jasno i sa toliko detalja da ti je prosto neprijatno, ini ti se da vidiš ne samo sve spoljne detalje lica toga oveka ve i kakav je on iznutra, tako da smesta i ti i onaj koji je iskrsnuo ispred tebe skre ete

pogled i ne gledate jedan drugoga. I tako dolaziš vrlo brzo u toj magluštini u situaciju da možeš da biraš: ili eš naprezati o i i truditi se da nešto vidiš oko sebe, uza sve mogu e neprijatnosti, ili eš da izabereš varijantu da se opustiš, da se ne naprežeš i da se lepo predaš i utopiš u maglu.

Kada su na našem odeljenju prvi put po eli da koriste mašine za maglu, mašine koje su jeftino kupili na vojnom otpadu i instalirali u ventilacione kanale pre nego što su i primljeni prvi pacijenti, e pa ja sam se od tada, od samog po etka trudio da napregnem o i u magli, onako kako sam to ve radio u vojsci, da se napregnem da bi mi promaklo što manje onoga što se dešava u magli skriveno od pogleda ostalih pacijenata. Ovoga puta nije bilo, kao tada na uzletištima u Evropi, nikoga ko bi nam duvanjem u pištaljku pokazivao put, nije bilo konopca da se za njega uhvatiš i da si tako siguran da se ne eš izgubiti, jedini na inje ovde bio da se trudim da ne skre em pogled sa nekog objekta koji se razaznaje i da tako uvek znam gde sam i da nikada ne budem izgubljen. Ma koliko se trudio ponekad bih se i ja izgubio, jednostavno bih previše zašao u maglu u želji da se sakrijem od spoljnog sveta. Uvek bih se, u takvim situacijama, na kraju krajeva našao na istom mestu, ispred onih metalnih vrata bez broja i ma koliko se ja trudio da im ne pri em, izgleda da me je na neki udan na in privla ila prostorija koja se iza njih nalazi, kao da se struja iz ure aja u toj sobi probija kroz maglu, dopire do mene i vu e me tamo bez moje kontrole, kao robota. Nekada bih danima lutao kroz maglu, izgubljen, ve bih po eo da se plašim da možda više nikada ne u ni iza i iz nje, a tada eto iznenada opet tih famoznih vrata preda mnom, otvaraju se, tapacirana su iznutra da ne propuštaju ni najmanji zvuk, vidim ljude kako ekaju mirno u redu, kao zombiji usred tog mnoštva bakarnih žica, signalnih lampica i sjajnih

elektri nih lukova. Zauzimam svoje mesto u koloni i strpljivo ekam da i ja do em na red da me vežu za onaj sto. Sto ima oblik krsta, potamneo je od otisaka hiljada ubijenih ljudi, pod kožnim kaiševima, ve pozelenelim od tolikog ljudskog znoja, vide se konture zglavaka i gležnjeva, a pod srebrnom trakom kojom se steže elo vide se obrisi glave i vrata. Pored stola je kontrolna tabla, a tehni ar koji radi na njoj tu i tamo diže pogled s onih komplikovanih instrumenata i gleda koje u redu ispred stola, i uvek kada me ugleda, on svojim kolegama skrene pažnju: „Hej, znam

ovu ogromnu lujku, taj se bacaka kao nenormalan, zato ili da ga opalimo ne im tupim u glavu da se smiri ili pozovite još nekoga da ga drži. Kažem vam ska e kao lud..." i pri tome sve vreme pokazuje na mene prstom u gumenoj rukavici. Eto zašto sam se uvek trudio da ne zalutam u magli, zato što sam se plašio da u opet dospeti do vrata šok-sobe, eto zašto sam uvek manija ki piljio i trudio se da barem nešto razaznam, neki reper koga bih se onda o ajni ki držao kao što se ljudi izgubljeni u me avi drže za drvenu ogradu. Ali šta mije to sve vredelo, sav taj trud, oni su vremenom puštali sve guš u i guš u maglu, tako da je bilo neminovno da se dva-tri puta mese no ipak na em pred onim vratima koja su se uvek preda mnom otvarala i zapljuskivala me kiselim mirisom varnica i ozona. Vremenom mi je, uza sav moj trud, bivalo sve teže i teže da se ne izgubim. Posle izvesnog vremena otkrio sam slede e: ako se umirim kada magla nai e, ako sam jednostavno miran i tih, onda i ne moram nužno da završim ispred onih vrata. Sva moja nesre a, do tada, bila je u tome što sam ta famozna vrata zapravo ja sam nalazio, kada bih se uplašio da ne u uspeti da sam iza em iz magle, ja bih vikao i lako bi me pronašli, ja sam na neki na in i želeo da me na u da mi pomognu jer sam smatrao da je sve bolje, ak i šok-soba, nego biti zauvek izgubljen. Sada više nisam u to siguran, biti izgubljen više i ne zvu i tako loše. Danas tokom celog prepodneva ekam da nas ponovo zamagle, u poslednje vreme to rade eš e nego obi no, a ja naga am daje razlog za to - prisustvo Mekmarfija. Njemu još nisu

ugradili kontrolne ure aje pa, verovatno, pokušavaju da ga uhvate na spavanju. Mogu e je da su do sada ve shvatili daje on za njih potencijalno opasan, da vrlo lako može da im stvara probleme, pa dosad je ve šest-sedam puta nahuškao ezvika, Hardinga i još nekolicinu drugih pacijenata, i to tako daje izgledalo da samo što se nisu suprotstavili crnim momcima - ali uvek kada bi gotovo došlo do toga, kada se inilo da pacijenti preuzimaju kontrolu nad situacijom, pokuljala bi ta gusta magla, baš kao i sada. Pre nekoliko minuta uo sam kako se uklju uje kompresor, onaj sakriven u ventilacionom odvodu, i to upravo u trenutku kada su po ele pripreme za terapeutski sastanak, samo što su momci po eli da iznose stolove iz dnevnog boravka, pod je prekriven ve tako gustom maglom koja ini da su mi nogavice mokre posle samo nekoliko minuta. istim u blizini sobe za bolni arke i ujem kako glavna sestra obaveštava doktora daje sve skoro sasvim spremno za današnji sastanak, a tako e ga savetuje da svakako danas odvoji sat svog vremena za sastanak lekarskog konzilijuma. „Razlog za sastanak je po meni taj", kaže doktoru, „što smatram da je krajnje vreme da jednom zasvagda resimo šta emo sa pacijentom Randleom Mekmarfijem, da li emo uopšte i da ga zadržimo na našem odeljenju." Sluša nekoliko minuta šta joj doktor na to

odgovara, a onda zaklju uje: „Mislim da nije pametno da mu dozvolimo da i dalje uznemirava pacijente na odeljenju, što mu je izgleda bio jedini posao prethodnih nekoliko dana." To je najverovatnije razlog zastoje danas naredila da se pusti magla za vreme sastanka. To joj ina e nije obi aj, ali danas sigurno planira da nešto preduzme u vezi sa Mekmarfijem, verovatno da ga otpremi gore na zatvoreno odeljenje. Prestajem da istim i odlazim da sednem sa ostalim hroni nim bolesnicima, jedva vidim pacijente koji polako sedaju na svoja mesta, a prime ujem da doktor, koji upravo ulazi, briše stakla na nao arima, jer verovatno misli daje njihova ne isto a razlog što odjedanput vidi sve nejasno i mutno, verovatno ne zna daje magla ve uveliko osvojila dnevni boravak. Magla se, ina e, valja guš a nego ikada. ujem ih tamo kako pokušavaju da održe svoj sastanak, sada upravo pri aju neke gluposti u vezi sa mucanjem Bilija Bibita i upravo pokušavaju da odgonetnu šta bi mogao biti uzrok tog njegovog problema. Magla je sada ve tako gusta da glasove ujem kao kroz vodu. Toliko je sli na vodi da me diže iz stolice, nosi me neko vreme i u tim trenucima imam problem da

razlu im šta je gore a šta dole i u kome sam trenutno položaju. Muka mi je od tog lebdenja i obrtanja, ne vidim ve ništa oko sebe, magla definitivno nikada nije bila guš a. Trudim se da ujem o emu govore na današnjem sastanku, ali pošto lebdim okolo po sobi, nekada su reci koje ujem glasnije nekada veoma tihe, zavisno od mog trenutnog položaja u vazduhu. Ponekada ujem tako glasno šta neko govori da sam svestan da sam mu u tom trenutku, najverovatnije, veoma blizu, ali, magla je tako gusta da i dalje ništa i nikoga ne mogu da razaznam. Razaznajem Bilijev glas, izgleda daje veoma uzbu en i zato muca više nego ikada dosad: „...i onda su me iz-z-z-zbacili sa fakulteta za k-k-k-aznu š-š-š-š-što sam se is-s-s-spisao sa ob-b-buke za rez-z-z-z-zervne of-f-f-ficire, a ja zaista nisam mogao da je poh-h-h-hadam jer kada bi s-s-starešina vršio dnevnu proz-z-zivku i kada bi prozvao 'Bibit', ja nisam mogao da od-d-dgovorim. Treb-b-b-alo je da kaž-ž-žem Pr... pr... pr..." Po inje da se guši dok pokušava da izgovori tu re , kao da mu je neka velika kost zastala u grlu, bori se, udiše vazduh i pokušava da nastavi. „Trebalo je da kažem prisutan, a meni to n-n-nikada nije us-s-spelo." Glas mu se utišava i sada ujem kako mu glavna sestra postavlja pitanje: „Bili, da li možeš da nam kažeš od kada imaš problema sa govorom? Da li se se aš kada si prvi put po eo da mucaš?" Nisam siguran, ali izgleda kao da se Bili nasmejao, glas mu tako zvu i. ,,P-p-prvo mucanje? P-p-prvo mucanje, pa ja sam ver-r-rovatno i p-p-prvu re iz-z-zmucao: m-m-m-mama." Odjedanput sve je tiho, ne ujem nijedan glas; ne se am se da se tako nešto desilo ikada do sada. Možda se i Bili sakrio u magli, možda su se svi kona no i za sva vremena sakrili u maglu. Prvi predmet koji najzad izranja iz magle jeste jedna stolica, izronila je naglo sa desne strane i evo je lebdi pored mene. Tako mije blizu da mi se ini da bih lako mogao daje dodirnem rukom, ali u poslednje vreme rešio sam da ne diram ništa što vidim da izranja iz magle, da ništa ak i ne pipnem, samo gledam i mirujem, potpuno nepokretan, tako je ipak najbolje i najsigurnije.

Problem je u tome što nikada do sada nisam bio toliko uplašen, zato se napinjem iz petnih žila da se primaknem stolici, da se ipak uhvatim za nju ali uzalud - nemam oslonac od koga bih se odrazio i zato samo lebdim u vazduhu i bespomo no gledam kako se stolica primi e i biva sve jasnija i jasnija - ve je tako jasna da je jasniju ne mogu ni zamisliti, pa vidim ak i otiske prstiju gde ju je neki radnik davno, još u fabrici, dodirnuo dok je boja još bila sveza, lebdi ona još malo tako blizu mene i nestaje. Nikada mi se nije desilo da se na em u magli koja je tolika da nisam u njoj u stanju da se, kada to poželim, spustim na pod i nastavim da hodam. Zato sam sada toliko uplašen - ini mi se da u ovaj put kona no i za sva vremena nestati u magli. Iznenada iz magle, malo niže od mene izranja jedan od hroni nih pacijenata, prepoznajem ga - to je stari pukovnik Materson, koji kao da ita neki tekst zapisan na njegovoj dugoj, smežuranoj ruci. Gledam ga vrlo pažljivo jer sam trenutno u takvom stanju da lako može da se desi da ga više nikada ne vidim. Lice mu je nekako jasno, krupno, ne krupno nego ogromno, mu no gaje gledati. Kao da ga posmatram kroz uveli avaju e staklo, toliko je svaka bora i dla ica na njemu pove ana i vidljiva. ini mi se da mu ceo život vidim ispisan na licu, vidim šezdeset godina trupa i kasarni po jugozapadu, izbrazdali su ga gvozdeni to kovi vojnih vozila, a gotovo do kostiju izrovale hiljade i hiljade cokula na višednevnim marševima. Pruža svoju dugu šaku, diže je pred o i, škilji u nju neko vreme, a onda prstom druge šake, koji izgleda kao daje od drveta, lakiran nikotinom tako da li i na mali kundak, tim dakle prstom podvla i reci. Glas mu je mehani ki, dubok, usporen, strpljiv, ita i ja jasno vidim kako mu reci, nekako crne i teške naviru sa tankih usana.

„Dakle... zastava je... Amerika... da, Amerika, Amerika je ina e... šljiva... breskva... lubenica. Amerika je... gumena bombona... semenka bundeve. Amerika je... te-le-vi-zi-ja." Ta no tako. Sve ja to tako e vidim zapisano na onoj njegovoj kao pergament žutoj šaci. ,,E... sada... krst je... Meksiko." Diže na trenutak pogled, proverva da li ga slušam, vidi da ga pažljivo pratim, smeška mi se i nastavlja: „Meksiko je... orah... lešnik... žir. Meksiko je... duga. Duga je... drvena. Zna i, Meksiko je... drven." Sada shvatam na šta cilja i šta ho e da kaže. Te iste pri e on, ina e, ponavlja ve gotovo šest godina koliko je ovde, ali ja nisam na njih nikada obra ao ni najmanje pažnje, on je za mene bio najobi niji kip koji govori, predmet sa injen od kostiju i artritisa koji bunca i prosipa te svoje glupe, potpuno besmislene definicije i bolesne ideje. No sada mije najzad jasno o emu on govori, sada pošto ga pažljivo slušam i posmatram da bih ga dobro upamtio, tek sada po injem i da shvatam o emu on to zapravo govori. On opet prekida svoju pri u, posmatra me kao da želi da proveri da li ga razumem i ja imam želju da mu doviknem: „Pa da, shvatam, Meksiko i jeste kao orah, opor je i tvrd, im ga pogledaš jasno ti je da upravo li i na orah. Dobro kažeš, stari, i pametno, na svoj udan na in pametno. Nisi ti baš toliko lud kao što svi misle... a ne. Da, najzad te razumem." Želim da mu to kona no i kažem, ali šta vredi, magla mi je toliko ispunila grlo da od nje nisam u stanju ni re da izustim. On polako nestaje u magli, vidim samo kako ponovo pilji u svoju šaku i sve ga slabije ujem. „Sada... zelena ovca... ona je... Kanada... Kanada je i jela... polje žita... Kalendar..." Naprežem o i, pratim ga pogledom dok se gubi u magli. Toliko sam napregao o i da ve po inju da me bole, moram da ih bar malo sklopim, da ih odmorim. Kada sam ih ponovo otvorio, pukovnika više nema, nestao je, a ja opet lebdim potpuno sam, izgubljeniji nego ikada. Kažem sebi, evo došao je taj trenutak da najzad nestanem zauvek. Odjednom vidim starog Pita, lice mu svetli kao reflektor, udaljen je od mene dobrih pedeset metara, a vidim ga tako jasno kao da i nema magle. A možda mije i blizu, ali deluje daje daleko jer se potpuno smanjio - ko e ga znati. Kaže mi kako je umoran, kaže mi to samo jednom, a ja kada ujem te reci, jasno vidim ceo njegov život na železnici, vidim ga koliko se mu i da nau i da gleda na sat, vidim ga kako se napreže da zapamti koje dugme ide u koju rupicu na njegovoj železni arskoj uniformi, upinje se iz sve snage da ovlada najjednostavnijim poslovima, toliko jednostavnim da ih svi drugi obavljaju onako usput, zavaljeni u stolicu, itaju i stripove, krimi e ili porni e. Njemu nikada nije ni padalo na pamet da e mo i da se izjedna i sa ostalima, znao je da je za to nesposoban, ali se trudio da pokuša da uspe tek toliko da kompletno ne zaostane za njima. I tako je uspeo da proživi etrdeset godina, ako ne unutar ljudske zajednice, onda barem ne previše daleko na njenom obodu. Sve to jasno vidim i razumem i boli me i to kao i mnoge druge stvari koje sam video u vojsci i u ratu. Kao što me je bolelo i poga alo i sve ono što se desilo ocu i našem plemenu. Jedno vreme sam ak mislio da u uspeti sve to da prevazi em, da ne brinem i ne patim jer nema smisla patiti kada ionako ništa više ne može da se promeni. „Umoran sam", kaže mi Pit. „Znam da si umoran, Pite, i žao mi je, ali moja tuga ti nikako ne može pomo i. Pa, i sam znaš da ne može." Pit lebdi dalje za pukovnikom. Umesto Pita sada iznenada Bili Bibit izranja iz magle. Svi oni kao da se pojavljuju jer žele da ih sve pojedina no vidim poslednji put. Svestan sam da je Bili najverovatnije samo metar-dva od mene, ali tako se smanjio da izgleda kao daje udaljen bar kilometar ili dva. Liceje okrenuo prema meni a na njemu je izraz prosjaka kome treba mnogo više nego što iko može da mu udeli.

Usta mu izgledaju i pokre u se kao da su u pitanju usta neke lutke a ne oveka. ,,I ak i kada sam je z-z-z-z-zaprosio, sve sam up-p-propastio. Pitao sam je: 'Draga, da li ho eš da se ud-d-d-d'... i ona je p-p-po ela da se s-smeje..." ujem sada glas glavne sestre, ne vidim je ali ujem šta govori: „Bili, tvoja majka mi je ve dosta ispri ala o toj devojci. Ona te ni po emu nije zaslužila, ne mislim da je bila dovoljno dobra za tebe. Da li možeš da pretpostaviš šta je to u vezi s njom izazvalo kod tebe toliki strah i nesigurnost?" „Bio sam z-z-zaljubijen u nju... puno." Ni tebi, Bili, nažalost, ne mogu da pomognem. To ti je valjda jasno, jasno ti je da niko ne može da ti pomogne. Moraš da najzad shvatiš da im ovek pokuša nekome da pomogne, istog trenutka i sam postaje maksimalno izložen i ranjiv. ovek mora da bude lukav, prevejan, pa i ti to kona no moraš da shvatiš kao što su mnogi ve uveliko shvatili. A i kako da ti pomognem ak i da ho u. Ja ne mogu da ti izle im to tvoje mucanje, ja ne mogu da tek tako izbrišem sa tvojih ruku te ožiljke od žileta i opekotine od cigareta. Ne mogu ni da ti na em novu majku, a i što se ti e sestre koja te ere i, nabija ti na nos sve tvoje slabosti i oduzima ti time i ono malo ljudskog dostojanstva sve dok od tebe ne napravi obi nu poniženu krpu, pa ni tu ne mogu da ti pomognem. Za vreme rata, u borbama kod Anzija video sam svog dobrog prijatelja kako vrišti i moli za vodu vezan za drvo sa licem u opekotinama od sunca, i to samo pedesetak metara od mog zaklona. Neprijatelj gaje tu i postavio nadaju i se da u pokušati da mu pomognem, a onda, onda bi me prepolovili mitraljezima sa svojih položaja. Skloni svoje lice, Bili, molim te. Vremenom su se i drugi pacijenti jedan za drugim redali u mom vidokrugu. Svima njima kao da na licu piše sta ih mu i, koji je njihov problem, podse aju me na one uli ne svira e koje sam davno vi ao u Portlandu, a kojima je na grudima visio natpis: „Ja sam šlep", samo što ovima ovde kao da se vide raznovrsni natpisi: „Ja sam umoran" ili „Ja sam uplašen" ili „Ubija me ciroza jetre" ili pak „Zbunjuju me svi ti mehani ki ure aji a i ljudi me konstantno šikaniraju"... U stanju sam da pro itam sve te natpise bez obzira na to koliko je rukopis nekada sitan i ne itak, i ve ina pacijenata je tako e u stanju da pro ita sve te poruke na licima oko sebe, ali to više nema nikakvog smisla i ništa se tu više ne može promeniti. Lica lebde i prole u kroz maglu kao šarene, ispisane konfete. Trenutno sam toliko duboko zašao u maglu kao nikada dosad. Najverovatnije ovako izgleda smrt, a gotovo sigurno su vegetiraju i upravo u stanju najsli nijem ovome u kome seja sada nalazim - izgubiš se kompletno u magli i ne mi eš se, vešta ki ti hrane telo dok i ono samo od sebe ne prestane da prima hranu, a onda te jednostavno spale. Po injem da im zavidim, lep je ovo ose aj, više ne ose aš nikakav bol, zapravo ništa više i ne ose aš, samo neku blagu jezu koja e najverovatnije s vremenom tako e pro i.

Vidim oficira koji je komandovao mojom jedinicom u ratu kako ita dnevnu zapovest. Vidim Ameri ko ministarstvo unutrašnjih poslova kako se sa teškom mehanizacijom obrušava na naše malo pleme. Vidim svog starog kako hitro iska e iz zaklona u klancu i pažljivo nišani u ogromnog jelena kapitalca, koji pani no beži i promi e izme u stabala. Iz puške tutnji pucanj za pucnjem, ali nijedan ne poga a, oko jelena se sve praši od kuršuma. Izlazim i ja iz zaklona i obaram jelena ve drugim hicem, baš kada je pokušao da se uspne uz padinu i pobegne. Trijumfalno se smejem i peckam starog: „Ne pamtim da si se ikada dosad ovako ispromašivao, šta je s tobom, tata?" „O i su me potpuno izdale, sine. Nikako da naciljam, evo i sad mi se mušica tresla kao pas koji sere koštice breskve."

„Tata, tata, lepo sam ti govorio da e te ona prokleta Sidova kaktusova a pre vremena oterati u grob." „Sine, ovek se uopšte odlu i da pije Sidovu kaktusova u zato što je ve skoro mrtav. Nego, daj da rasporimo ovog jelena pre nego što se skupe muve." Sve ovo se naravno ne dešava sada, shvatate, ništa se ne može protiv doga aja iz prošlosti koji se ponovo i ponovo vra aju, baš kao ovi sada. „Snimi sada ovo... ove e..." ujem šapat, prepoznajem glasove crnih momaka. „Snimi ti sada ovo, ova budaletina poglavica Metla, on lepo zaspao." „Ma to ti je pametno, poglavico, samo ti lepo spavaj i kloni se nevolja. Nego šta." Više ne ose am hladno u, mislim da sam najzad uspeo - došao sam donde gde mi više ni hladno a ne može ništa. Tu gde sam sada mogu da ostanem zauvek, više se ni ega ne plašim, niko više ne može da dopre do mene, samo reci koje ujem izdaleka, a i one su sve tiše i tiše. „Dobro, postoje Bili odlu io da više nije u stanju da s nama raspravlja o svome problemu, možda je neko od vas spreman da neka svoja iskustva podeli sa grupom?" „Pa, u stvari, gospo ice, ima nešto o emu bih ja rado..." To je onaj Mekmarfi, veoma je daleko, još uvek pokušava da izvu e ljude iz magle. Zašto barem mene ne ostavi tu gde sam? „...se ate se one rasprave od pre nekoliko dana... znate ono o gledanju televizije? E pa danas je petak i voleo bih da još jedanput stavim to pitanje na dnevni red, tek koliko da proverim da lije u me uvremenu neko skupio malo hrabrosti." „Gospodine Mekmarfi, ovi naši sastanci imaju terapeutsku svrhu, njihova svrha je, naime, grupna terapija i ja nisam sigurna da su te vaše li ne dileme i..." „Dobro, dobro, ve smo uli te fore, nego ja i još neki od momaka ovde, složili smo se, odlu ili smo u stvari..." „Samo jedan momenat, gospodine Mekmarfi, postavila bih celoj grupi jedno pitanje, naime volela bih da znam da ne smatrate možda da gospodin Mekmarfi previše svima vama name e svoju volju i stavove. ak mi se ini da bi za sve vas bilo bolje kada bismo ga udaljili odavde i prebacili na neko drugo odeljenje." Minut-dva vlada potpuna tišina, niko ništa ne odgovara, a onda neko po inje: „Zašto ga ne poslušate, neka se ponovo glasa, zašto da ne? Pa zar da ga pošaljete gore na zatvoreno odeljenje samo zato što se zalaže za glasanje? I staje, uostalom, tako loše u tome da i eventualno promenimo satnicu?" „Gospodine Skanlon, ako se dobro se am vi ste svojevremeno itava tri dana demonstrativno odbijali hranu sve dok nismo promenili pravilo da se televizija gleda od šest sati umesto od pola sedam." „Potrebno je da gledamo vesti, zar ne? Pobogu, pa neko je mogao mirne duše da bombarduje Vašington i prošlo bi nedelju dana dok bismo mi ovde za to uopšte i uli." „Zanimljivo, a sada biste pristali da se odreknete vesti samo zato da biste gledali gomilu ljudi koja tr i za loptom." „A, ne možemo nekako da gledamo ijedno i drugo... ne, ne možemo... pa šta sad, sumnjam da e nas bombardovati baš ove nedelje." „Dopustite mu to njegovo ponovno glasanje, gospo ice Rej el." „Dobro. Smatram da je ovo o igledan primer u kolikoj meri on predstavlja negativan uticaj na neke od pacijenata. Staje to što vi uopšte želite da predložite, gospodine Mekmarfi?" „Predlažem da se ponovo glasa u vezi sa predlogom da nam se dozvoli da gledamo televiziju ranije popodne."

„Da li e vas to ponovljeno glasanje najzad umiriti? Mi imamo ovde mnogo važnije stvari da..." „Ho e, ništa se ne brinite. Samo želim da vidim ko od ovih pti ica ima petlju a ko je nema, samo toliko." „Evo, vidite, doktore Spivi, upravo zbog ovakvog njegovog stava i na ina opho enja ja i smatram da bi za pacijente bilo veoma korisno kada bismo gospodina Mekmarfija udaljili s našeg odeljenja." „Ma zašto ve jednom ne odobrite to famozno glasanje?" „Naravno, gospodine ezvik, neka grupa slobodno glasa. Da li vas zadovoljava jednostavno glasanje dizanjem ruke, gospodine Mekmarfi, ili možda preferirate tajno glasanje?" „Ho u da vidim dignute ru ice, a još i više od toga želim da vidim one ru ice koje se nisu digle, pogotovu njih." Prva ruka koja je u vazduhu upravo je Mekmarfijeva, prepoznajem je po zavoju koji nosi još na šaci koju je ju e isekao u bezuspešnom pokušaju da digne onaj ogromni betonski blok. Ubrzo vidim i druge ruke kako se dižu odozdo i kako polako izbijaju iz magle. Izgleda kao da ona crvena Mekmarfijeva ru erda izvla i jednog po jednog pacijenta iz magle i ostavlja ih spašene, na otvorenom i na svetlu da se ude, žmirkaju i privikavaju na svetlost. Prvo jedan, pa drugi, pa tre i... i tako redom izvla i ih iz magluštine i ubrzo svi akutni, njih dvadeset ustaju, i to ne samo u vezi sa gledanjem televizije, nego i protiv glavne sestre, protiv njenog pokušaja da pošalje Mekmarfija gore medu one jadnike, protiv na ina kako s njima razgovara, kako ih tretira i maltretira sve ove godine. Niko ništa ne govori, ali ose am da su svi zabezeknuti, i to kako pacijenti tako i osoblje. Sestra ne shvata u emu je stvar, pa još koliko ju e, pre nego što je pokušao da podigne onu blok inu, glasalo je svega njih etvorica ili petorica, a sada... Ona najzad progovara i trudi se da joj se u glasu oseti iznena enje. „Gospodine Mekmarfi, vidim samo dvadeset glasova." „Dvadeset. Pa odli no, super... toliko nas i ima ovde..." Re mu zastaje u grlu jer u trenutku shvata na šta ona cilja. „ A ne, ne... stanite, majku mu... ekajte malo... gospo ice, mane..." „O igledno je glasanjem odlu eno da se predlog odbija." „Stanite bre sekundu, koji vam je... sa ekajte do vraga... kako bre..." „Gospodine Mekmarfi, na ovome odeljenju ima etrdeset pacijenata. Zna i etrdeset pacijenata, a samo ih je njih dvadeset glasalo za vaš predlog. Da bi se izvršile eventualne promene u ku nom redu, potrebna je ve ina glasova, ovde je nema i time je glasanje završeno." Ruke se polako spuštaju, svima je jasno da su opet pobe eni i pokušavaju da se što pre povuku u sigurnost koju im pruža magla, jedino je Mekmarfi još na nogama. „Pa, jebo te... Zna i na tu foru mislite da mi ga smestite... šema važe se i glasovi onih tamo fosila koji ne znaju ni gde su, zna i tako?" „Doktore, zar mu vi niste objasnili kakva je ovde procedura prilikom glasanja?" „Ovaj, ve ina odlu uje... stvarno je tako, Mekmarfi. Bojim se daje ona potpuno u pravu, da, da, ona je potpuno u pravu." „Ve ina, gospodine Mekmarfi, ve ina, to jasno piše i u našem pravilniku." ,,A slutim da i taj vaš usrani pravilnik može da se promeni jedino vašim ve inskim glasanjem. E pa da znate jedno: od svih sranja za koja sam uo do sada ovo je najve e, i to daleko najve e sranje na svetu, bog te..." „Menije zaista žao, gospodine Mekmarfi, ali sve je to lepo zapisano u našem pravilniku, ako ho ete ja ak mogu i da vam pro itam... „

„Zna i tako funkcioniše to vaše demokratsko sranje - jebanje u zdrav mozak, eto kako." „Vi delujete veoma uzrujano, gospodine Mekmarfi. Zar i vi ne smatrate, doktore, da on deluje veoma uzrujano? Volela bih da to imate u vidu." „Ma nemojte da mi pri ate te pri e, gospo ice, nemojte molim vas. Svako ima pravo da bude uzrujan kad mu ga ovako smeste i to nasuvo. A nama ste ga smestili, i to samo tako." „Doktore, možda ne bi bilo loše da imaju i u vidu trenutno stanje ovog pacijenta današnji sastanak zaklju imo nešto ranije nego obi no." „Sa ekajte samo još koji minut, sa ekajte, pokuša u da porazgovaram s nekim od onih fosila." „Gospodine Mekmarfi, glasanje je završeno." „Pustite me da ipak malo popri am s njima, samo nakratko." Mi, hroni ni, nalazimo se na suprotnoj strani dnevnog boravka i evo ga kako nam brzo prilazi, sve je ve i i ve i a lice mu je tamnocrveno od besa. Uranja u maglu i pokušava da prvo izvu e Riklija na površinu, verovatno zbog toga što je on najmla i. „Šta ti misliš, burazeru, da li bi voleo da gledaš finalne utakmice. Znaš ono šema bejzbol, utakmica, te fore. Šta kažeš, a? Ma samo digni ruku..." „Jjjjebeš ženu." „Dobro, dobro, sve je u redu, nije važno. A ti, drugar, šta ti misliš? Kako se ti ono zvaše? A da... Elis. I šta ti kažeš, Elis, da mi lepo gledamo utakmice na televiziji? Samo digni ruku..." Elisu ruke kao da su prikovane za zid, nema šanse da ih digne. „Lepo sam vam rekla daje glasanje završeno, gospodine Mekmarfi, samo nepotrebno pravite cirkus." On se uopšte ne obazire na njene reci, ide redom od jednog do drugog hroni nog. „Hajde bre pti ice, šta vam je pobogu, pa samo nam jedan glas fali, samo neka jedan od vas lepo digne ruku, samo jedan. Ma pokažite joj da još i vi nešto možete." „Tako sam umoran", po inje Pit i klima glavom. „No je... Tihi okean..." Pukovnik ita sa svoje ruke. Ne može on da se bak e nekim tamo glasanjem. „Samo jedan od vas, za ime boga. Zar vam nije jasno da je ovo prelomni trenutak, sada ili nikada. Moramo sada da isteramo svoje ili smo gotovi zauvek. Da li neko od vas metuzalema uopšte razume šta vam ja sada govorim, barem toliko da digne ruku, samo toliko. Možda ti, Gabrijele? Ili ti Džordže? Ne? A staje sa tobom, poglavico?" Pribio se uz mene u magli. Zašto me ne ostavi na miru, zašto? „Poglavico, ti si nam bukvalno poslednja šansa." Glavna sestra skuplja i slaže svoje papire, ostale sestre ve stoje oko nje, evo, najzad i ona ustaje. „Zna i, sastanak je završen", ujem je da govori. „Molim osoblje da do e za jedan sat u naše prostorije na jedan kratak sastanak. Dobro, pošto više nema nikakvih..." Prekasno je, više nemam nikakvu kontrolu nad njom, ne mogu to da spre im. Mekmarfi ju je verovatno još prvog dana za arao, mora da je svojim rukama bacio na nju neke ini tako da me ona više uopšte ne sluša. Ona radi po svome, svaka budala može da shvati da ja tako nešto nikada svesno ne bih uradio. Po sestrinom pogledu, po tome što je o igledno ostala bez reci od iznena enja jasno mi je da sam debelo nadrljao, ali jednostavno ja nikako ne mogu da je zaustavim. Mekmarfi je ugradio neke žice u nju i sada me pomo u njih izvla i iz magle, izvla i me na istinu, gde sam sasvim izložen. To mi on radi, žicama... Ne. To, ipak, nije istina. Sam sam je digao, sam. Mekmarfi je oduševljen, urla i diže me na noge i sve vreme me tapše po ramenima.

„Dvadeset jedan! Sa poglavicom nas ima dvadeset jedan! E pa ako to sada nije ve ina ima da pojedem ovu moju kapu na licu mesta." „Urra!" živnuo je i ezvik. Svi akutni mi sada polako prilaze. „Sastanak je ve bio završen." Osmeh joj je i dalje na licu, ali dok izlazi iz dnevnog boravka, vidim da joj se vrat crveni i da se nadima kao da e svakog trenutka da pukne kao balon. Nije pukla ni tada ni do gotovo sat vremena kasnije. Iza stakla njen osmeh deluje nekako udno i deformisano, takav još nikada nismo videli. Samo sedi, diše tako duboko da joj se ramena

vidljivo dižu i spuštaju. Mekmarfi baca pogled na sat i obaveštava nas da utakmica samo što nije po ela. Svi smo, ina e, u tom trenutku zauzeti nekim zanimanjem: On je sa još nekolicinom akutnih glancao postolje naše sobne fontanice, ja ve po deseti put danas istim ostavu za metle, Skanlon i Harding glancaju pod u hodniku. Mekmarfi ponavlja daje siguran daje vreme da se upali televizor, potom ustaje i baca svoju krpu na pod. Niko drugi od pacijenata ne prekida posao. Mekmarfi prolazi pored prozora kroz koji ga ona pažljivo posmatra, smeška joj se šeretski kao da ho e da kaže da joj je ovog puta stvarno smestio. Kada joj je namignuo uz blag naklon, primetio sam nekoliko onih njenih karakteristi nih trzaja glavom. Ostali i dalje ne prekidaju svoje aktivnosti, ali svako kraji kom oka i te kako pažljivo prati šta on radi, a on je pre nego stoje uklju io televizor primakao svoju fotelju ispred njega i evo ve udobno zavaljen prati program. Na ekranu su reklame pri kraju, jasno je da utakmica samo što nije po ela. Mekmarfi ustaje, poja ava ton da nadja a onu dosadnu muziku iz zvu nika, primi e još jednu stolicu, diže na nju noge, udobno se zavalio, pali cigaretu, eška se po stomaku, zeva nekoliko puta: ,,E ovo je život, još da mi je jedno hladno pivce i pljeskavica, gde bi mi bio kraj." Gledamo sestru, posmatra ga a sve je crvenija u licu, nije više u stanju da kontroliše izraz lica. Skre e pogled sa Mekmarfija i vidi da su sve o i uprte u nju, svi je gledaju i o ekuju njen slede i potez - i pacijenti i crni bolni ari i mlade sestre, ak i stažisti, koji su došli na zakazani radni sastanak. Svi, ali svije gledaju. Ona eka nekoliko trenutaka, a onda prilazi kontrolnom panelu na zidu, pritiska neko dugme i televizor se istog trenutka gasi. Na sivom ekranu više nema slike, samo jedna svetla ta kica kao da još nekoliko trenutaka, poput nekog malog sjajnog oka, pilji u Mekmarfija. Njemu kao da sve to ni najmanje ne smeta, on se i dalje ponaša kao da televizor i nije isklju en - cigareta mu je u ustima, kapu je tako nabio na svoju ri u kosu da mora da zabacuje glavu kako bi uopšte video ekran. I tako on i dalje sedi udobno zavaljen u svojoj fotelji, noge oslonio na stolicu ispred sebe, glava zaba ena, lice se ne vidi, upaljena cigareta u ustima - gleda ovek televiziju. Sestra nije u stanju da sve ovo dugo podnese, izlazi na vrata staklenca i savetuje ga da bi mu bilo bolje da se pridruži ostalima i da nastavi svoj posao. On uopšte ne obra a pažnju na nju, potpuno je ignoriše. „Gospodine Mekmarfi, opominjem vas da je sada vreme za vaše radne aktivnosti. Glas joj ima neki napet, metalni prizvuk, podse a na zvuk elektri ne testere. „Gospodine Mekmarfi, ja vas upozoravam!" Svi su sada stali kao uko eni, niko više ništa ne radi, svi zainteresovano ekaju šta e se desiti. Ona se obazire na sve strane, a onda izlazi iz staklenca i prilazi Mekmarfiju. „Vi ste nama povereni na uvanje, da li vam je to uopšte jasno, ove e. Vi morate da slušate, vi ste pod mojom kontrolom... odnosno osoblja." Diže stegnutu pesnicu, oni njeni crvenonarandžasti nokti kao da joj gore na dlanu. „Vi ste pod našom punom kontrolom... vi ste u našim rukama!"

Harding prestaje da radi, napušta hodnik, dovla i za sebe fotelju pored Mekmarfijeve, seda i pali cigaretu. „Gospodine Harding! Odmah nastavite sa svojim poslom!" Njen glas zvu i tako neprirodno i uzbu eno da mi gotovo do e da se nasmejem. „Gospodine Harding!" Sada i ezvik ide po stolicu, potom Bili Bibit, pa Skanlon, pa Fredrikson i Sefelt, a onda jednostavno, kao po komandi, svi spuštamo svoje metle, krpe i otira e i jedan po jedan dovla imo stolice ispred televizora. „Slušajte me! Prestanite s tim! Dosta je bilo! Dosta!" Sada svi sedimo postrojeni ispred onog ugašenog televizora, gledamo pažljivo u ekran kao da pratimo prenos utakmice, a ona se dernja i preti iza naših le a. Da neko kojim slu ajem sada zaluta na naše odeljenje i da nas vidi kako pažljivo piljimo u prazan ekran, a iza leda nam jedna žena od pedeset godina vi e i preti podse aju i nas na ku ni red, disciplinu, prekršaje i te fore, verovatno bi bio ube en da pred sobom ima gomilu nevi enih lujki.

DRUGI DEO U daljini, na samom dnu mog vidokruga, u staklencu, nazirem ono belo lice kao od emajla koje svetli nad stolom, vidim koliko se napreže, koliko se krivi i menja oblik u želji da što pre povrati svoj uobi ajeni, svakodnevni izgled. Prime ujem daje i ostali momci pažljivo posmatraju, mada se, naravno, trude da koliko je mogu e to sakriju. Svi napadno pilje u onaj prazan televizijski ekran, u želji da deluju kao da ih ništa drugo i ne zanima, ali ako bi ih neko malo pažljivije posmatrao, brzo bi zapazio da i oni, baš kao i ja, esto kradimice posmatraju glavnu sestru. Ovo je prvi put da se i ona našla u situaciji, u koju nas stavlja svakoga dana, daje potpuno izložena svim pogledima, i to baš u trenutku kada bi, najverovatnije, dala sve na svetu samo da bi mogla da spusti zavesu izme u svog lica i tih radoznalih o iju od kojih ne može pobe i. Lekari stažisti, crni bolni ari, mla e sestre, svi je oni sada tako e veoma pažljivo posmatraju, ekaju daje vide kako e izgledati dok ide niz hodnik na sastanak koji je sama zakazala; to ih veoma zanima jer su prvi put imali priliku da se uvere da ak i ona može da se toliko iznervira da potpuno izgubi samokontrolu. Ona je svesna svih tih pogleda na sebi, ali se još ne pomera sa svoga mesta, ak ni onda kada je sve osoblje najzad krenulo na sastanak - bez nje. Prime ujem da se i sva mašinerija u zidovima potpuno utišala - kao da i ona iš ekuje njen slede i korak. Ni magle više nema i ona se sasvim podigla. Odjedanput shvatam da sam potpuno zaboravio da o istim sobu za sastanke, stoje ve godinama moja uobi ajena dužnost. Ali danas, danas sam toliko uplašen da me je strah da ustanem sa stolice, plašim se da osoblje, koje me je do sada puštalo da istim i pošto po ne neki od njihovih sastanaka, ube eno da ništa ne ujem, dakle da osoblje ili neko od osoblja nije, kada me je video da dižem ruku na Mekmarfijev zahtev, shvatio da ja ipak ujem i da ih zavaravam sve ovo vreme. Možda e doku iti da sam oduvek sve mogao da ujem, da nisam gluv, i da sam najverovatnije uo i sve njihove mra ne tajne i intrige. Sta li e sada, kada to znaju, da mi urade u toj sobi za sastanke, kako li e da me kazne? A opet, s druge strane, oni o ekuju da ja budem tamo, zato ako ne odem tek tada e biti ube eni da nisam gluv, da ipak ujem. Onda e pogotovu da zaklju e: Aha, on uje, to što nije došao da isti samo je još jedan dokaz, jasno je staje najbolje da uradimo s njim... Tek sada u potpunosti shvatam koliko rizikujemo i kolike su opasnosti skrivene u našoj naivnoj odluci da ipak dozvolimo Mekmarfiju da nas namami da iza emo iz magle, iz divne sigurnosti koju nam je ona pružala sve do sada. Jedan od crnih momaka nas pažljivo posmatra dok sedimo ispred televizora, pri tom se naslonio na zid blizu vrata, prekrstio ruke na grudima a vrhom jezika nekontrolisano oblizuje usne. O i su mu nemirne kao i jezik, šaraju od jednog do drugog pacijenta, a onda se odjednom zaustavljaju upravo na meni, fiksira me i vidim da mu se obrve blago podižu dok me zainteresovano, gotovo za eno posmatra. Dugo me tako pažljivo fiksira a meni je jasno da mora da se u sebi i dalje udi mome neo ekivanom ponašanju na grupnoj terapiji. Iznenada se naglo odvaja od zida, kao da se odbio od njega, i žurno odlazi do ormana sa metlama, zatim mi prilazi drže i kantu sa deterdžentom i veliki sun er, bez reci mi diže ruku i na nju veša dršku one kante kao što se veša kotli nad vatru. „Hajdemo, poglavico, hajde da lepo ustanemo i da krenemo na posao." Ja ne reagujem, ne pomeram se, kanta mi se ljulja na ruci, a ja ni im ne pokazujem da sam bilo šta uo. Pokušao je da me navu e, ponovo mi kaže da ustanem, ja ni makac, on onda

zakoluta o ima i uz uzdah se saginje i blago me vu e za kragnu, i ja najzad ustajem. Stavlja mi sun er u džep i pokazuje prstom niz hodnik u pravcu sobe za sastanke i ja tek tada kre em na posao. I dok se tako gegam hodnikom sa kantom u ruci, fijuuuu - glavna sestra gotovo prolete pored mene, i to svom onom svojom starom brzinom i snagom, i ubrzo nestade iza vrata sobe za sastanke. To je ve da se malo zamisliš. Trenutno sam potpuno sam u hodniku, pada mi u o i kako je sve prozirno, nigde, za promenu, ni najmanjeg prami ka magle. Ose a se hladno a u delu hodnika kojim je sestra upravo prošla, a i bele cevi na plafonu emituju ledeno svetio kao da su u pitanju blistavi ledeni štapi i ili snegom prekriveni kalemovi i spirale u frižideru, podešeni da se belo žare. Štapi i se nižu duž plafona sve do samog kraja hodnika gde su vrata sobe za sastanke u koju je sestra upravo ušla - to su teška metalna vrata sli na vratima „šokare" u glavnoj zgradi, samo što je na ovim vratima neki broj, a tako e i mala špijunka u visini o iju, da osoblje može da vidi ko je pred vratima i da ih ne otvara svakome. Prilazim vratima i vidim da kroz špijunku izbija svetio i to zeleno, boje žu i. Sastanak samo što nije po eo i zato se širi to zeleno svetio, ina e kada sastanak bude na vrhuncu, onda e sve kompletno pozeleneti, i zidovi, i prozori, i pod, a ja u morati da sve to zelenilo sperem sunderom i ocedim u kantu i da posle tom te noš u isperem i otpušim odvodne kanale u klozetu, toliko je jaka. iš enje sobe za sastanke, to je nešto najgore što može da te sna e, niko ne bi poverovao kada bih mu rekao šta sam sve morao da po istim na tim sastancima, te grozote, ti otrovi što izbijaju iz pora na koži, a u vazduhu kiseline toliko jake da se u njima može istopiti ovek, i to ne govorim napamet, sve sam to, ne jednom, video vlastitim o ima. Bilo je i takvih sastanaka na kojima su se noge stola istezale i uvijale, stolice vezivale u vor a zidovi toliko približavali jedan drugome i trli jedan uz drugi da se znoj cedio iz sobe. Bio

sam na sastancima na kojima su tako dugo i uporno govorili o nekom od pacijenata da se na kraju on tamo stvorio pred njima usred sobe, živ i potpuno go i izložen svim mogu im grubostima koje bi im pale na pamet. Tako bi ga mu ili, rastezali i razvla ili da na kraju, posle svih tih grozota od njega ništa ne bi ostalo. Zato i insistiraju da i ja budem na svim tim njihovim sastancima, jer sve te mogu e užase i bljuvotine neko mora smesta da po isti, a pošto se ta soba otklju ava samo kada se sastanci, nema se puno vremena, osim toga to mora da obavi neko u koga su sigurni da ne e okolo da pri a staje sve video i doživeo; ja sam za tu dužnost o igledno više nego idealan. Taj posao veoma dugo obavljam, svojevremeno obavljao sam ga i u staroj bolnici, tako da su svi ve toliko navikli na mene da više i ne obra aju ni najmanju pažnju na moje prisustvo; kre em se okolo i istim, a oni gledaju kroz mene kao da me i nema - kada ne bih došao, bilo bi im verovatno udno što toga dana ne vide sun er i kantu kako lebde po vazduhu. Ovaj put, kada sam zakucao na vrata, glavna sestra je pogledala kroz špijunku, gledala me je ravno u o i i potom je prošlo više vremena nego obi no dok mi najzad nije otvorila i pustila me da u em. Lice joj je potpuno povratilo svoj uobi ajen izgled, delovala mi je sigurno i energi no kao i uvek. I svi ostali u sobi ponašali su se na prvi pogled uobi ajeno pred sastanak, sipali su sebi kafu, palili cigarete, ali ipak se u vazduhu ose ala neka udna napetost. U prvom trenutku pomislio sam da to možda ima neke veze sa mojim prisustvom, a onda sam primetio da glavna sestra nije još ni sela, niti je sipala sebi kafu. Pušta me da u em u sobu, ali dok prolazim pored nje ose am da me streha pogledom, zaklju ava vrata za mnom pa se naglo okre e i nastavlja da me fiksira. Znam da sam joj, najverovatnije, veoma sumnjiv, nadao sam se da e zbog one Mekmarfijeve ujdurme potpuno zaboraviti na mene, ali sam se o igledno debelo prevario. Ona je ponovo sasvim smirena i sada se hladne glave verovatno pita kako je to mogu e da je gospodin Bromden znao daje akutni

Mekmarfi od njega tražio da digne ruku pred kraj glasanja. Pita se verovatno i kako to da jedino on, od svih hroni nih pacijenata, hladno spusti metlu i sedne sa akutnima ispred televizora. Pita se tako e da nije možda došlo vreme da malo preispitamo našeg dragog gospodina poglavicu Bromdena i otkrijemo o emu se tu zapravo radi. Okre em joj le a, i u ošku prostorije iz sve snage po injem da ribam pod sun erom, trudim se da delujem kao da se ubijam od posla, ak u jednom trenutku, kao slu ajno, dižem sun er iznad glave da svi vide koliko je natopljen i prekriven zelenom sluzi, zatim nastavljam sa ribanjem žeš e nego ikada. Ma koliko se trudio da delujem kao da sam zanet poslom i ma koliko pokušavao da ne obra am pažnju na nju, ipak ose am njen uporni, teški pogled; tako me pritiska njime da imam utisak da e mi svakog asa pu i glava od tolikog optere enja i plašim se da ne u još dugo izdržati, da u morati da progovorim i sve im priznam, samo da izbegnem taj njen prodorni, teški pogled. Sre om po mene, ona odjedanput shvata da je i sama predmet pažnje, u nju su trenutno uprti radoznali pogledi osoblja. I kao što ona postavlja sebi mnoštvo pitanja u vezi sa mnom i mojim ponašanjem, tako se i oni trenutno, svi redom, pitaju šta se to doga a s njom i još i više: šta planira da preduzme u vezi sa onim ri okosim tipom u dnevnom boravku. Njih zanima šta e im ona re i u vezi s njim, a ni najmanje ih se ne ti e neki tamo sumanuti Indijanac koji trenutno kle i riba pod. Pošto shvata da se još samo na nju eka pa da, najzad, po ne sastanak, ona skre e pogled sa mene, odlazi do svoga mesta, uzima kafu, seda i mesa še er tako pažljivo da kašika nijednog trenutka ne dodiruje ivicu šoljice. Sastanak otvara doktor: „Pa, kolege, da po nemo." Smeška se i kruži pogledom po stažistima, koji bezbrižno pijuckaju kafu, izbegava da i pogleda glavnu sestru. O igledno mu je neobi no i neprijatno što je vidi tako tihu i mirnu, vadi iz džepa nao are, stavlja ih na nos, gleda na sat, navija ga i nastavlja: „Kasnimo ve celih petnaest minuta, krajnje je vreme da po nemo. Kao što je ve ini od vas poznato, ovaj sastanak je inicirala gospo ica Rej el. Još pre sastanka terapeutske grupe pozvala me je telefonom i izrazila svoju bojazan da Mekmarfi predstavlja potencijalnu opasnost za disciplinu i nesmetan rad na odeljenju. Pre samo nekoliko minuta svi smo bili svedoci doga aja koji samo pokazuju koliko je bila gotovo vidovita u svojim slutnjama. Nadam se da se u tome svi slažemo." Prekida navijanje sata jer je svestan da gaje ve toliko navio da bi još samo jedan okretaj zup anika lako mogao dovesti do toga da itav mehanizam pukne i poleti na sve strane po sobi; gleda sat, smeška se, dobuje svojim ruži astim prsti ima po nadlanici druge ruke i eka, eka jer je navikao da na sastancima nekako samo toliko i uspe da kaže pre nego što ona preuzme re , ali ovaj put ona uti, stoga on nastavlja: „Posle današnjeg doga aja svakome je jasno da nemamo posla sa bezazlenim, obi nim pacijentom, ne, nikako, u pitanju je o igledno osoba koju možemo okarakterisati kao destruktivni element. Stoga je... ovaj... svrha naše budu e diskusije upravo da resimo šta je za nas najbolje da preduzmemo u vezi s njim. Ube en sam da je sestra upravo i sazvala ovaj sastanak, ispravite me, molim vas, gospo ice Rej el, ako slu ajno grešim, da razmotrimo situaciju i da usaglasimo stavove u vezi s tim šta valja u initi sa gospodinom Mekmarfijem." On joj upu uje gotovo mole iv pogled, ali ona još ne progovara, naprotiv, pogled je uprla u plafon, gleda ga vrlo pažljivo kao da proverava da li je dovoljno dobro o iš en, i pri tom deluje kao da i ne uje ništa od onoga što je doktor upravo rekao. Doktor se okre e stažistima, koji sede kao postrojeni na suprotnom kraju sobe, svi su na isti na in prekrstili noge i na istom kolenu drže šoljicu za kafu.

„Kolege, znam da niste proveli dovoljno vremena sa pacijentom i da niste u mogu nosti da postavite adekvatnu dijagnozu, ali zato ste danas imali priliku da ga vidite u akciji, recite mi vaše mišljenje o njemu." Na to pitanje oni naglo dižu glave, doktor lukavo u trenutku i njih ubacuje u vatru, oni kao po komandi pre nego što e bilo šta da odgovore pažljivo posmatraju glavnu sestru, koja je za samo nekoliko minuta o igledno u potpunosti povratila svoj nekadašnji uticaj i mo . Dovoljno je bilo da samo utke sedi i posmatra plafon i da svima da do znanja da je ona i dalje neprikosnoven autoritet koji svako od njih mora da poštuje i uvažava. Ove junoše se sada nesigurno vrpolje jer su i te kako svesni injenice da je dovoljan samo jedan pogrešan korak ili nepromišljena izjava pa da sebe iz nehata zauvek zakucaju u neku bolni icu za le enje alkosa u Portlandu ili ve neku sli nu „atraktivnu" ustanovu. „To daje destruktivan faktor, to je više nego jasno." Prvi momak ide na sigurno. Svi sada utke sr u kafu i razmišljaju o tom stavu svoga kolege. Onda drugi dodaje: ,,I njegovo prisustvo na odeljenju i te kako krije u sebi potencijalne opasnosti." „Ta no, to ste dobro primetili", nadovezuje se i doktor. Momak, ohrabren da je na pravom putu, nastavlja: „Prili no realne opasnosti, moglo bi se re i, nemojmo pri tom smetnuti s uma da se taj ovek, kako smo obavešteni, ponašao agresivno, ak nasilni ki, i to sa jednim jedinim ciljem:

kako bi težak prinudni rad na farmi zamenio komfornim i lagodnim životom u ovoj bolnici." ,,U pitanju je smišljeno, isplanirano agresivno ponašanje", podvla i prvi momak. Tre i momak na to promrmlja: „Naravno, sve izneseno može navesti i na zaklju ak da možda i nije re o duševnom bolesniku, nego samo o jednom lukavom prevarantu koji vrlo dobro zna šta radi." Samo što je to rekao on baca nesiguran pogled u pravcu glavne sestre, koja i dalje deluje potpuno odsutno, ali zato ga svi ostali gledaju kao daje odvalio neverovatnu glupost. Istog asa shvata da se izleteo i daje rekao pogrešnu stvar pa nevešto pokušava da se izvu e tako što sve prebacuje na šalu, tobož tako nešto i nije mogao da misli ozbiljno. Zato uz smeh dodaje: „Znate, kako neko re e: - Ko ne ide u korak, uje drugog bubnja takt, ili ve tako nešto." Ali ve je prekasno, prvi momak odlaže svoju šoljicu sa kafom, vadi iz džepa lulu veliku kao pesnica, okre e se prema njemu i po inje tiradu: „Alvine, da ti kažem najiskrenije, sada si me debelo razo arao. ak i da nisi pažljivo pro itao njegov karton, dovoljno je samo videti kako se taj ovek ponaša na odeljenju i ve bi svakome bilo jasno kao suza koliko je tvoja prethodna izjava apsurdna. Pa taj ovek ne samo daje debelo bolestan, on je može se, štaviše, gotovo sa sigurnoš u re i, ništa manje nego potencijalni manijak. Ube en sam daje gospo ica Rej el upravo tu injenicu i imala u vidu kada je sazvala ovaj sastanak. Pa zar ti u njemu ne prepoznaješ školski primer psihopate, još nisam video

igledniji slu aj, pa taj ova je Napoleon, Džingis-kan, Atila... ma, svi oni zajedno." Drugi smesta podržava svog kolegu: „Robert je više nego u pravu, Alvine. Ti kao da nisi video današnje ponašanje tog tipusa, im je shvatio da se situacija razvija suprotno njegovim o ekivanjima i željama, smesta je

pribegao gotovo siledžijskom ponašanju. Nego, doktore Spivi, da li se u njegovom dosijeu pominje problem agresivnosti i nasilni kog ponašanja i u prošlosti." „Navedeno je i ak decidirano podvu eno - izraženo, konstantno nepoštovanje discipline i nepriznavanje i ijeg autoriteta", odgovara mu doktor. „Tako sam i mislio. Vidiš, Alvine, svi podaci o njemu jasno govore da ga gotovo po pravilu u dosadašnjem ponašanju karakteriše naglašeno suprotstavljanje osobama od autoriteta, i to po ev od škole, preko vojske pa sve do zatvora. Smatram da nam njegovo današnje ponašanje

u vezi sa internim glasanjem na odeljenju može poslužiti kao najbolji indikator svega onoga neprijatnog što od njega možemo o ekivati u budu nosti." Zastao je na trenutak, mršti se, gleda lulu, stavlja je u usta, pali šibicu i bu no vu e dim dok plamen ne zažari duvan u luli. Pošto je najzad zapalio kako treba, kroz gust žu kasti obla dima baca kratak pogled u pravcu glavne sestre; njeno utanje verovatno shvata kao podršku pa nastavlja još poletnije i sigurnije: „Alvine, zamisli na trenutak ovakvu situaciju", kaže glasom koji kao daje tapaciran dimom iz lule, „zamisli šta bi se, recimo, moglo dogoditi na jednoj od individualnih terapija na kojoj je, kako im i sam naziv kaže, neko od nas nasamo sa Mekmarfijem. I sada, zamisli ovo: otkrivaju se neki zaista neprijatni i bolni detalji iz njegovog života i on iz ista mira odlu i da mu je ve dosta te mu ne pri e i okrene se protiv tebe, i to u svom stilu, nežnim recima u stilu: Možeš ti, balavce, te tvoje školske fazone da staviš znaš ve gde... Ti mu na to mirnim glasom, recimo, odgovoriš da ne bi trebalo da bude tako neprijatan, a on te na svoj na in pošalje... znaš ve gde. Onda mu ti, naravno, autoritativnim tonom kažeš da bi ipak trebalo da se smiri i tada on kre e u malo neposredniju akciju tako da se svih onih sto dvadeset ri okosoirskih psihopatskih kila ustremljuju na tebe tu na licu mesta. A sada mi reci pošteno da li si ti, da lije iko od nas, uostalom, spreman da se u nekoj takvoj ili sli noj situaciji suo i s našim dragim gospodinom Mekmarfijem?" Pošto je to rekao, vra a onu svoju ogromnu luletinu u usta, spušta ruke na kolena i eka da vidi kakav je efekat izazvao u publici. Svima kao da se pred o ima javlja slika Mekmarfijevih ogromnih dlakavih i ri ih mišica, onih krupnih šaka izbrazdanih ožiljcima, one vratine koja mu onako debela izvire iz majice. Stažista Alvin je prebledeo od užasa pri samoj pomisli na eventualni sukob sa takvim ovekom. „Da li to znaci da bi, po vama, bilo uputno da ga prebacimo na odeljenje za neprilago ene?" pita ga doktor. „Znate šta, ne smem ništa decidirano da tvrdim, ali ako ništa drugo svi bismo se barem ose ali mnogo sigurnije", odgovara momak sa lulom, sklopljenih o iju. „Bojim se da u morati da povu em svoju raniju izjavu i da se u potpunosti složim sa Robertom", obaveštava ih Alvin, „ako ni zbog ega drugog, ono barem radi svoje li ne bezbednosti." Svi se smeju ovoj izjavi, o igledno je da su mnogo opušteniji, ube eni su da su se idealno svojim stavovima uklopili u, eventualni, plan glavne sestre. Zadovoljno, sa olakšanjem, otpijaju novi gutljaj kafe gotovo svi u istom trenutku, svi osim onoga pametnjakovi a sa lulom, koji nikako ne uspeva da se s njom izbori, stalno mu se, naime, gasi te je zauzet paljenjem serije šibica, sisanjem, pu kanjem i im sve ne u o ajni koj borbi da održi žar; kada mu je napokon to pošlo za rukom, on ponosno dodaje: „Da, da, našem dragom gospodinu Mekmarfiju ne gine mesto na odeljenju za neprilago ene. Nego, znate šta sam zaklju io gledaju i ga ovih dana?" „Šizofreno ponašanje?" istr ava se brzopleto Alvin. Lulaš odmahuje glavom. „Latentni homoseksualizam uz reakcionu formaciju?" naga a onaj tre i. Lulaš opet sklapa o i, odmahuje glavom i trijumfalno saopštava: „Ne", smeši se svima i izjavljuje: „Negativan Edipov kompleks." Svi mu estitaju na izvanrednoj proceni. „Da, da, mislim da mnogi sindromi upravo na to ukazuju", nastavlja, „ali bilo kako bilo, jedno moramo konstantno imati u vidu: ovde nikako nemamo posla sa normalnim ovekom." „Vi - vi se tu jako varate, gospodine Gideon." To je, najzad, glavna sestra. Sve se glave naglo okre u k njoj, ak i moja, ali sam se setio da bi me to moglo otkriti pa

se brže-bolje pravim da sam primetio neku mrljicu na zidu baš ravno iznad moje glave, a nekako u pravcu u kome sedi sestra. Sada je odjednom samo jedno savršeno jasno - da nikome ništa nije jasno. Svi su bili ube eni da izražavaju i njeno mišljenje, daje ona i sazvala sastanak kako bi predložila ili najavila upravo nešto tome sli no. I ja sam bio ube en daje to i njen stav, pa ona je dosad bez razmišljanja slala na odeljenje za neprilago ene tipove koji su bili mnogo mirniji od Mekmarfija, dostaje bilo da pijunu na pod i - ao, vidimo se gore na odeljenju. A sada ona ima pred sobom tu ljudinu, tog oveka bika, koji je propisno spustio i njoj i elom kolektivu, tog tipa za koga je i sama pre nepuna dva sata rekla da bi bilo bolje da bude premešten sa odeljenja, a sada iznenada, sasvim neo ekivano kaže: Ne, neka ostane. Stvarno, neo ekivan preokret, iznena uju i. „Ne, ne slažem se s vama, uopšte se ne slažem", smeška se ljupko svima, „ne slažem se da ga treba poslati na odeljenje za neprilago ene jer to ne bi bilo ništa drugo nego linija najmanjeg otpora - svoj problem jednostavno prenesemo na drugo odeljenje, a ne slažem se ni da je u pitanju neka izuzetna osoba, neka retka vrsta superpsihopate." Neko vreme kao da o ekuje da neko reaguje, ali naravno nikome ne pada ni na kraj pameti da joj i najmanje protivure i. Tek sada ona otpija svoj prvi gutljaj kafe na današnjem sastanku. Na obodu šoljice za kafu koji je bio u dodiru s njenim usnama ostaje ona narandžastocrvena boja od koje hteo ne hteo ne mogu da odvojim pogled. Ne, nemogu e je da uopšte postoji karmin u toj boji, ne... ta boja verovatno poti e od toplote, njene zažarene usne su jednostavno spžile onaj deo šoljice s kojim su došle u kontakt, da, to je to... „Moram da priznam da sam i sama, kada sam se uverila da on u sebi krije neverovatno snažan destruktivni faktor, pomislila da je najbolje rešenje da ga pošaljemo na odeljenje za neprilago ene, ali u ovom trenutku, u ovom trenutku mislim da je nažalost ve kasno za to. Zar mislite da bi njegovo uklanjanje ikako moglo da sanira štetu koju je on ve prouzrokovao na našem odeljenju, ja u to ne verujem, pogotovu ne posle ovog današnjeg incidenta. Kada bismo ga poslali gore, uradili bismo upravo ono što svi pacijenti i o ekuju da e biti naš slede i potez, on bi time u njihovim o ima dobio oreol mu enika i oni bi ostali bez prilike da se i sami uvere da on nije nikakav, kako re e gospodin Gideon, izuzetan ovek, ve naprotiv vrlo obi an, vrlo, vrlo obi an." Otpija još jedan gutljaj kafe, a onda spušta šoljicu na sto, uje se zvuk koji li i na udarac eki a u sudnici, sada je najzad ponovo jasno ko predsedava ovom sudu. Sva trojica stažista sede

nepokretno, uspravno, kao da su progutali metlu. „Ne, on ni u emu nije neobi an, on je obi an ovek i ništa više, i njega mu e svi strahovi, sve nesigurnosti, sav kukavi luk kao i sve ostale ljude, ube ena sam da e za samo nekoliko dana on to sve i otkriti, i to ne samo nama nego i svim ostalim pacijentima. Ako ga zadržimo još neko vreme na našem odeljenju, gotovo sam sigurna da e mu vrlo brzo sva drskost splasnuti, da e mu se to njegovo nazovibuntovništvo smanjiti na najmanju mogu u meru", smeška se dok to govori, kao da ona jedina zna nešto što ostali još i ne slute. ,,I tako e se naš ri okosi heroj potpuno smanjiti i preobraziti u nešto što e svi pacijenti prepoznati i prezreti: u obi nog hvalisavca i larmadžiju, jednog od onih što se penju na stolice i pozivaju pristalice na bunt, nešto kao gospodin Cezvik, ali koji im zagusti, im su izloženi realnoj opasnosti, postaju manji od makovog zrna." Momak sa lulom ose a da bi ipak malo morao i da brani svoj stav, koliko reda radi i da time kako-tako pokuša da spase obraz: „Meni li no pacijent Mekmarfi baš i ne deluje kao tipi na kukavica, naprotiv." Ja o ekujem da e je ova izjava eventualno razbesneti, ali ne - ona mu samo dobacuje jedan pogled u stilu: živi bili pa videli i dodaje:

„Ja nisam ni rekla, gospodine Gideon, da ja smatram da je on kukavica, to nikako. To je jednostavno jedan do ušiju zaljubljen ovek. Kao psihopata, on je u tolikoj meri zaljubljen u Randlea Patrika Mekmarfija da doti nu osobu nikada ne bi izložio nepotrebnoj opasnosti." Sada momku dobacuje jedan takav osmeh koji mora da mu je, najzad, kona no i zauvek ugasio onu njegovu luletinu: „Ako se samo malo strpimo, naš e junak, kako vi mladi volite da kažete istrošiti sve svoje fore... tako bese?" „Ali to može da potraje nedeljama...", zausti momak. „Imamo mi nedelje", prekida ga, ustaje zadovoljna sobom, takvu je još nisam video otkako je došao Mekmarfi pre nedelju dana da joj kvari posao ovde, „mi i te kako imamo vremena, možemo da ekamo nedeljama, mesecima, i godinama ako treba. Nemojte zaboraviti da nam je gospodin Mekmarfi poveren, zna i, samo od nas zavisi koliko emo ga zadržati u bolnici, samo mi o tome odlu ujemo. A sada ako bi to bilo sve..." Neke izjave i posebno sestrina samouverenost na sastanku prili no su me zabrinuli, pogotovu što je Mekmarfi uveliko nastavio po starom, on nije delovao ni najmanje zabrinuto, naprotiv. Tokom celog vikenda i slede e sedmice jedina mu je preokupacija bila da smisli sve nove i nove na ine kojima e udarati kontru i spuštati kako njoj tako i njenim crnim momcima, naravno, uvek na radost i uživanje ostalih pacijenata. Dobio je opkladu, oko toga nije bilo nikakve dileme, uradio je ono na šta se obavezao, izludeo je sestru i zasluženo pokupio pare, ali tu se nije i zaustavio, a ne, nikako, terao je i dalje po svome. Vikao je po hodniku iz sveg glasa, otvoreno se rugao crnim momcima, ubijao u pojam kompletno osoblje, ak je jednom prilikom otišao toliko daleko da je na hodniku hladno zaustavio glavnu sestru i priupitao je s nevinim izrazom lica da li bi bila tako dobra da mu kaže koliki je obim tih njenih velikih, dobrih sisa koje bi ona, o igledno, toliko volela da sakrije, ali što joj ipak i pored sveg truda nikako ne polazi za rukom. Samo je utke prošla pored njega ne obaziru i se na njegovo pitanje isto onako kako se nije ni obazirala na prirodu koja ju je tako zdušno obdarila tim predimenzioniranim atributima ženstvenosti; u vezi s tim pitanjem ona se uvek ponašala kao daje daleko iznad i izvan te teme, i iznad seksa i, uostalom, iznad svega onoga što je smatrala daje odraz slabosti i ulnosti. Kada je na oglasnu tablu istakla raspored zaduženja, a on na njemu pro itao da gaje odredila za iš enje klozeta, smesta je otišao kod nje, zakucao na ono njeno staklo i li no joj srda no zahvalio na ukazanoj mu asti i poverenju dodavši da e svakako na nju misliti sve vreme dok bude ribao klozetske šolje. Ona mu je ljubazno odgovorila da za to nema nikakve potrebe, dovoljno je da samo valjano obavi svoj posao. Ina e, on bi u najboljem slu aju samo malo, onako ovlaš, pomazio šolju etkom, jednom ili dvaput maksimum, uvek glasno pevuše i neku od svojih omiljenih pesmica, potom bi malo poprskao dezinfekcionim sredstvom i kvit posla. „To je sasvim isto", odbrusio bi crnom momku koji bi mu zvocao zašto tako fušerski radi. „Ono, možda neko smatra da nije, ali ja nameravam da u njih kenjam, a ne da jedem iz njih." A kad je glavna sestra na zahtev ogor enog crnog momka i sama došla da se uveri kako to Mekmarfi otaljava svoju dužnost, ponela je sa sobom i ogledalce za šminku pa ga je zavla ila u solju i proveravala da li je o iš ena i prljavština ispod ivica. Išla je tako od šolje do šolje, vrtela glavom i ponavljala: - To je sramota, jednostavno sramota... a Mekmarfi je išao u korak s njom i namiguju i dodavao: - Ne, to je klozetska šolja... ne, to je klozetska šolja... Ali više nikada nije izgubila prisebnost niti je na bilo koji na in pokazala da bi to ikada ponovo moglo da joj se dogodi. Samo je tu i tamo Mekmarfiju tupila povodom klozeta, mu ila ga na onaj svoj jezivi, spori i strpljivi na in, a on je pred njom stajao i ponašao se kao dete kada ga grde, obarao je glavu, premeštao se s noge na nogu i ponavljao: - Gospo ice moja draga, sve sam probao, ali plašim se da nikada ne u zaslužiti peticu iz predmeta - pranje sraonica.

Jednom je nešto nažvrljao na par encetu papira, nešto udno kao na nekom stranom jeziku, pa je žvakom zalepio na ivicu jedne šolje i to sa unutrašnje strane; kada je sestra sa ogledalcetom zavirila i u tu solju, zagrcnula se pošto je videla šta piše, ak joj je i ogledalo ispalo iz ruke. Ali ni tada joj nije pukao film, ono lutkasto lice i lutkasti osmeh bili su joj kao isklesani i armirani samopouzdanjem. Samo mu je uputila jedan jedini pogled od koga bi se najverovatnije i kamen istopio i rekla mu da je njegova dužnost da isti šolje a ne da ih još više prlja takvim tekstovima. Ina e, što se ti e iš enja može se re i da se na itavom odeljenju više ni izdaleka nije radilo kao nekada. Popodne, kada je po rasporedu bilo predvi eno vreme za ku ne poslove, im bi otkucao sat kada po inju televizijski prenosi bejzbol utakmica, mi bismo se smesta nacrtali u foteljama pred televizorom i odatle se nismo micali sve do ve ere. Nismo obra ali pažnju na takve sitnice, kao na primer na tu daje televizor bio isklju en i da smo zapravo sve vreme piljili u sivi ekran, jaka stvar - Mekmarfi nas je satima bez prestanka zabavljao zanimljivim pri ama o svojim najrazli itijim doživljajima. Pri ao nam je, recimo, da je jednom za samo mesec dana zaradio itavih hiljadu dolara, da bi sve do zadnje pare izgubio takmi i se sa nekim Kana aninom u bacanju sekire; ili kako su on ijedan njegov pajtos na rodeu u Albaniju nagovorili nekog dileju da se takmi i vezanih o iju: - Samo pazite dobro, ne da biku zaveže o i nego sebi. - Uverili su tipa daje tako mnogo bolje zbog vrtoglavice koju može da dobije dok se bik vrti i poskakuje. I onda, nije im bilo dosta što su frajeru zavezali o i, nego su ga još i naopako posadili na bika. Mekmarfi je tu pri u pri ao nekoliko puta i uvek se smejao ko lud i lupao se kapom po bedru: „Hej... zavezanih o iju i još sedi naopako... i ne pomakao se ja sa ovog mesta ako frajer nije ostao na biku do kraja i dobio prvu nagradu! Ja sam, ina e, bio drugi i daje on pao, ja bih pokupio lepu kinticu. E da mi se samo još nekada ukaže prilika, kunem se da u da zavežem o i i sebi i onom usranom biku!" I tapše se po butini, zabacuje glavu, smeje li se smeje i svaki as palcem podbada u rebra onoga pored sebe ne bi li i njega naterao na smeh. Te nedelje je bilo trenutaka u kojima bih, dok slušam onaj njegov gromki smeh i gledam kako se eše po stomaku, razgibava i zeva, kako se zavaljuje u stolici i namiguje onome s kim se šega i i pri tom sve to radi tako opušteno i prirodno kao što se diše, u tim dakle trenucima sam zahvaljuju i njemu zaboravljao nakratko svoj strah od glavne sestre i Sistema koji iza nje stoji. Tada sam esto pomišljao daje on toliko jak i toliko svoj da ona nikada ne e uspeti da ga slomi, barem ne na onaj na in na koji je to o igledno naumila. Tada sam bio ube en da je on zaista po mnogo emu izuzetan ovek, i to najviše zbog toga što je ostao to što jeste, takav kakav je, i to je to - bolno i jednostavno. Možda zato i jeste toliko jak - zato što je upravo takav kakav je. Za sve te godine Sistem ga nije na eo, nije ga rasturio i rašrafio po svome, i kako onda sestra može da misli i o ekuje da bi to njoj moglo po i za rukom, i još u tako kratkom roku? Kasnije, dok sam se u klozetu skrivao od crnih momaka, gledao sam svoj lik u ogledalu i razmišljao kako nekome uopšte uspe takav kolosalan poduhvat da bude ono što zaista i jeste. U ogledalu moje lice: tamno i tvrdo, koš ate izbo ene jagodice, obrazi kao da si ih isklesao sekirom, baš kao i kod mog starog ili kod onih opasnih, žilavih Indijanaca što ih gledate na televiziji u vestern filmovima, a ja sada mislim dok se gledam - to zapravo nisam ja, to i nije moje lice. Nisam to bio ja ni onda kada sam se trudio da budem kao to lice, ni onda zapravo nisam to bio, samo sam se pravio da sam onakav kako izgledam, takav kakav su to drugi hteli i o ekivali da budem. Po svoj prilici, ja nikada nisam ni bio ja. Kako li samo Mekmarfi uspeva da bude uvek i isklju ivo samo ono što zapravo i jeste? Sada sam ga gledao drugim o ima, ne više onako pojednostavljeno kao prvih dana; nisam više samo prime ivao one njegove ogromne ru erde, ri e zulufe i slomljen nos ispod koga se širi

osmeh, video sam ga i kako uspeva da u ini neke stvari koje su u potpunom neskladu s tim licem i s tim šakama. Evo samo nekih primera - na radnoj terapiji slika bojama na praznom papiru, i to bez ikakvih crta i brojeva koji ti olakšavaju crtanje, ne, on slika iz glave - samostalno. Ili, vrlo lepim, ispisanim rukopisom piše nekome pismo. Kako je mogu e da ovek s njegovim izgledom crta ili piše pismo nekome, ili da se zabrine i uzbudi, što se jednom zaista i dogodilo - video sam svojim o ima, kada mu se pismo vratilo. Tako nešto pre o ekuješ od jednog Bilija Bibita ili od Hardinga. Eto, baš taj Harding ima ruke kao stvorene za slikanje, ali on nikada nije slikao, nikada, on je svoje ruke obuzdao i prisilio ih da rade neke druga ije, fizi ke, poslove - da na radnoj terapiji seku i kroje daske i prave ku ice za pse. S druge strane, Mekmarfi nije dozvolio svome izgledu da mu diktira kakav e život da vodi, kao što nije ni dozvolio Sistemu da ga samelje, obradi, promeni i prilagodi svojim potrebama. Odjedanput sam mnoge stvari video druga ije; mora da im se onaj zamagljiva ugra en u zidu, pokvario nakratko od silnog preoptere enja na sastanku u petak, pa neko vreme nisu bili u stanju da puštaju ni maglu ni gas koji je svemu, rutinski, menjao i deformisao pravi izgled. Najzad sam, nakon tolikih godina, bio ponovo u stanju da vidim ljude bez onog uobi ajenog crnog oivi enja i preliva, a jedne no i sam ak bio i u stanju da gledam kroz prozor - napolje. Kao što sam ranije ve rekao, obi no bi mi pred odlazak u krevet davali onu pilulu koja bi me tako uspavala i obeznanila da više nisam znao za sebe. Ponekad bi se, doduše vrlo retko, desilo i da, najverovatnije, pogreše pri doziranju, što bi imalo za posledicu da se probudim usred no i; tada bi mi o i bile kao prekrivene debelom skramom i gotovo slepljene, spavaonica sva zadimljena, žice u zidovima pod maksimalnim naponom, sevaju i iskre i iz njih se u vazduh šire varnice smrti i pakosti. To je obi no za mene previše, prejako i neizdrživo, zato pokrivam glavu jastukom, pokušavam da opet zaspim, da pobegnem od svega, da se sakrijem. Kad god izvirim, promolim nakratko glavu, ose am miris ošurene dlake i ujem cvr anje kao daje negde u blizini meso ba eno na užarenu plotnu. Ali te no i o kojoj pri am, nekoliko dana nakon velikog sastanka, probudio sam se a spavaonica ista i tiha, u mrtvoj tišini se samo uje lako disanje spava a i kr anje utrobe izme u krhkih, razdrmanih rebara one dvojice vegetiraju ih. Jedan prozor je otvoren, vazduh u spavaonici je neuobi ajeno svež i od samog njegovog ukusa ose am se kao omamljen, ak pijan i odjednom imam neodoljivu želju da ustanem i nešto preduzmem. Nekako se iskobeljavam izme u aršava i bos tabanam po hladnim plo icama izme u kreveta i pitam se koliko li sam hiljada puta do sada prešao krpom preko tih istih plo ica, a evo sada ih, najzad, prvi put na pravi na in ose am. Sve to ribanje i brisanje odjednom mi se u ini kao san, kao da nisam baš sasvim siguran daje to zaista bila moja svakodnevica svih ovih godina. Stvaran mi je sada jedino taj hladni linoleum pod stopalima i taj sadašnji prijatni trenutak. Bauljam izme u kreveta što se nižu u belim redovima poput snežnih nanosa, oprezan sam da ne naletim na nekoga, najzad dolazim do zida sa prozorima, šunjam se pored prozora i primi em onom otvorenom na kome vetri lako pomera zavesu, prislanjam elo na mrežu - žica je hladna i oštra, a ja valjam na njoj glavu sjedne na drugu stranu jer želim da je osetim i jednim i drugim obrazom, a za sve vreme udišem i onaj prijatni vetri . Dolazi jesen, pomislim, udišem kiseli vazduh, negde u daljini gori hrastovo liš e, neko gaje, jer je još zeleno, ostavio da tinja preko no i. Ponavljam u sebi: Dolazi jesen, dolazi jesen, kao da je to najve e udo koje sam ikada doživeo. Jesen. Tu pred nosom, tako blizu, napolju doskora je bilo prole e, pa leto i evo sada je jesen - jednostavna a ipak neobi na misao. Shvatam da su mi o i još zatvorene, zažmurio sam kada sam prislonio lice na mrežu kao da sam se plašio da uopšte pogledam napolje - sada moram da ih otvorim, moram. Gledam kroz

prozor i prvi put vidim da je bolnica negde usred nekog polja. Mesec se spustio dosta nisko, iznad samih pašnjaka; lice mu je kao izbrazdano i zguljeno na mestu gde se upravo otrgao od isprepletenih stabala hrastova vidljivih u daljini, na horizontu. Zvezde u neposrednoj blizini meseca deluju bledo i slabašno, a sve su svetlije i hrabrije što su dalje od svetlosnog prstena koji poti e od njega onako ogromnog i jakog. Setio sam se kako sam sve to davno zapažao, još onda kada sam kao dete provodio no i u lovu sa svojim starim i stri evima, dok sam, umotan u ebad koju je isplela baka, ležao podalje od starijih, koji su se nemo zgurili oko vatre sa vr em kaktusova e koji je kružio od usta do usta. Gledao bih tada iznad sebe u onaj veliki oregonski prerijski mesec koji bi postideo sve zvezde oko sebe. Gledao bih i gledao da vidim ho e li mesec pobledeti ili e zvezde zablistati, i sve tako dok na obrazu ne bih osetio rosu - tada bi ve , nažalost, bilo vreme da navu em ebe preko glave. Nešto kao da je promaklo po tlu neposredno ispod mog prozora - nestalo iz vidokruga iza jedne živice, a za njim je po travi promakla i senka nalik na pauka. Ali, evo, ponovo izbija, i to tamo gde je vidljivost bolja, to je pas, mlad, snažan mešanac, verovatno pobegao od ku e da istraži i upozna okolinu i po mraku. Njuši krti njake, ali ne sa željom da ih raskopa, ve s radoznaloš u da otkrije šta to krtice uopšte rade u ovo doba no i. Njušku zariva u rupu a stražnjicu je podigao uvis, maše repom i ubrzo beži do druge rupe. Tr i po vlažnoj travi koja se presijava na mese ini i za sobom ostavlja trag kao da crne mrlje razliva po njenom blistavom plavetnilu. I dok juri od jedne do druge rupe, odjedanput biva opijen svim oko sebe, omamljuje ga onaj gore mesec, no , vetri koji njegovom osetljivom nosu donosi mnoštvo opojnih mirisa, omamljuje do te mere da mora da se izvali na le a i valja po travi, koprca se i pra aka poput riba na zgrbljenim le ima, izloženog stomaka, onda ponovo ska e na noge, otresa se a s njega vrca rosa na mese ini koja podse a na sjajnu riblju krljušt. Na brzinu je još jedanput onjušio sve rupe da dobro upije njihov miris, a onda se naglo uko io sa jednom šapom u vazduhu, osluškuju i blago nagnute glave. I ja sam osluškivao, ali ništa nisam uo osim blagog šuškanja zavese na prozoru. Dugo sam tako osluškivao, a onda odnekle iz velike daljine uh piskavo gakanje, nalik na smeh, isprva slabo, gotovo ne ujno, a potom sve razgovetnije. Kanadske guske - idu na jug da prezime, setio sam se u trenutku koje sam svojevremeno kilometre prepuzao u želji da ubijem gusku i da mi to, ipak, nikada nije pošlo za rukom. Škiljio sam u istom smeru kao i pas ne bih li ugledao jato, ali bilo je previše tamno, gakanje je bivalo sve ja e i ja e, u jednom trenutku u ini mi se da e proleteti pravo kroz spavaonicu, ta no meni nad glavom. A onda su prošle nasuprot mesecu - crni, ustalasani lanac, koji je predvodnik zalomio u obliku slova V. U jednom trenu predvodnik se našao usred svetlog, mese evog kruga, ve i je od ostalih, nalik na crni krst koji se sklapa i rasklapa i ve je nestao i odvukao svoje V dalje nebom, izvan mog vidokruga. Slušao sam kako se udaljavaju dok jedino što sam uo nije bilo moje se anje na zvuk koji su doskora proizvodile. Pas ih je slušao još dugo posle mene, zadržao je svoj položaj, sa podignutom jednom šapom, u trenutku kada su ga guske preletele nije se ni makao niti zalajao, a kada ih više nije ni uo u daljini, i sam je pošao u smeru u kome su i one nestale, zakaskao je sve ano i ujedna eno kao daje krenuo na ugovoreni sastanak. Zadržao sam dah, napregao uši i uo kako velike šape muklo tabaju po travi, potom sam uo kako neka kola ubrzavaju negde iza

okuke, farovi su izbili na vrhu uspona i potom se ustremili niz autoput. Gledao sam kako se i pas i kola kre u ka istoj ta ki na asfaltu. Pas je sada ve gotovo stigao do metalne ograde na kraju terena, a ja sam baš u tom trenu osetio da se neko stvorio pored mene. Dvoje njih. I ne gledaju i znao sam da su to onaj crni momak zvani Gever i sestra sa flekom i krsti em. uo sam strah kako mi bubnja u glavi. Crni

momak me je uhvatio za mišicu i okrenuo od prozora. „Ja u ga odvesti", re e. „Hladno vam je tu kod prozora, gospodine Bromden", zaklju i sestra. „Mnogo vam je bolje da se vratite u svoj lepi, topli krevet." „Ne uje vas on sada", obaveštava je crni momak. „Odveš u ga odmah. Stalno odvezuje aršave i smuca se okolo."

Kre em a sestra uzmi e korak dobacuju i crnom momku: „Da, budite tako dobri" i u ruci preme e onaj lan što joj je oko vrata. Kod ku e se ona zaklju ava u kupatilo, gde je niko ne vidi, skida se i krsti em trlja onu svoju fleku što joj kao tanka linija ide od ugla usana preko ramena i grudi. Trlja je tako, trlja i sve u šesnaest ponavlja „Ave-Mari-je"; ali fleka ostaje. Ona pilji u nju u ogledalu, ini joj se tamnija nego ikada tada uzima oštru ži anu etku za struganje boje sa drveta i riba njome fleku, pa naposletku zguljenu i raskrvavljenu kožu pokriva spava icom i uvla i se u krevet. Ali ona je prepuna toga, dok spava penje joj se ždrelom u usta pa joj curi iz ugla usana kao kakva rumena pljuva ka i spušta joj se niz vrat i grudi. Ujutru ona vidi daje opet umrljana, a ra una da nije mogu e daje izvor toga u njoj samoj, u njenoj utrobi - a kako bi i mogao biti? Zar ona nije izuzetno dobra katolikinja? Zaklju uje da to mora da je zbog toga što no u radi na odeljenju, medu tipovima poput mene. Da, to je, samo smo joj mi krivi i ona e nam se za to osvetiti pa makar joj to bilo zadnje u životu. Voleo bih da se Mekmarfi probudi da mi pomogne. „Vežite ga dobro u krevetu, gospodine Gever, a ja odoh po injekciju." Na grupnoj terapiji ve dolazi i do smešnih situacija, naime, iznose se neke žalbe i zamerke koje se odnose na probleme koji su ve davno ili rešeni ili su prestali da postoje kao takvi; otkako je tu Mekmarfi da ih podržava i ohrabruje, pacijenti su po eli da se žale na sve što se ikada desilo na odeljenju, a nije im bilo po volji. „Zašto se tokom vikenda zaklju avaju vrata spavaonice?" nabacio bi problem ezvik ili neko drugi. „Zar ni preko vikenda ne možemo da radimo šta ho emo?" „Stvarno, gospo ice Rej el", prihvatio bi rutinski Mekmarfi, „da, stvarno zašto?" „Prethodno iskustvo nam je pokazalo da bi se ve ina vas, kada bismo vrata ostavili otklju ana, posle doru ka vratila u krevet." ,,I šta onda, da nije to neki veliki greh, pa i ve ina normalnih ljudi spava duže preko vikenda, zar nije tako?" „Vi ste, gospodo, upravo zato u ovoj bolnici", ona im odgovara tonom kao da im to isto po stoti put ponavlja, „što ste dokazano nesposobni da se prilagodite i uklopite u društvenu zajednicu. Doktor i ja smo mišljenja da svaki trenutak koji provedete u društvu, sa možda malim izuzecima, ima za vas neprocenjivu terapeutsku vrednost, dok svaki trenutak koji provodite sami sa sobom i svojim mislima i problemima samo potencijalno pove ava vaše ve prisutno stanje otu enosti." „Zna i to je razlog zašto nas mora biti najmanje osmorica da bismo uopšte mogli da sa odeljenja budemo upu eni na bilo koju od terapija?" „Upravo tako." „Da li to zna i da ako neko želi da bude malo sam i to automatski, po vama, ukazuje daje doti ni bolestan?" „Ja to nikada nisam rekla." „To zna i da ako treba da odem do klonje da se olakšam, poželjno je da skupim najmanje sedmoricu drugara i da ih povedem sa sobom ne bi li me spre ili da mnogo lobanjam dok sedim na šolji, jel' to to zna i?" Pre nego što je stigla da odgovori na ovu provokaciju, ezvik ve ska e sa svoje stolice i

vi e: „Aha, jel' to ho ete da kažete?" Ostali akutni bi to jedva do ekali i svi bi smesta prihvatili: „Da, da, to ste mislili?" Ona bi sa ekala da se svi malo primire, a onda bi tiho i smireno odgovorila: „Ako biste bili u stanju da malo stišate svoje strasti i da pokušate da se ponašate kao odrasli, ozbiljni ljudi a ne kao gomila dece u obdaništu, možda bismo mogli da našem dragom doktoru postavimo pitanje da li misli da bi u ovoj fazi bilo uputno da vršimo izmene u uhodanom ku nom redu. Šta vi na to kažete, doktore." Svi vrlo dobro znaju šta doktor misli, zato pre nego što išta kaže na tu temu, ezvik ve uska e sa novom žalbom: ,,A šta je sa našim cigaretama, gospo ice Rej el, kakav je to na in?" „Tako je, staje sa našim cigaretama?" gun aju akutni. Mekmarfi se okre e doktoru da mu direktno postavi pitanje i na taj na in izbegne eventualno mešanje glavne sestre: „Stvarno, doco, šta nam to rade sa cigaretama? I odakle, molim vas, njoj to pravo da prisvoji sve cigarete - naše cigarete - da ih tamo slaže na svom stolu kao da joj ih je tata kupio i da nam kada joj se efne udeli po samo jednu bednu paklicu. Ne pali me ideja da platim za ceo boks cigareta i da mi se onda neko tu pojavi ko e da odre uje kada i koliko smem da pušim." Doktor podiže glavu i namešta se da može da vidi sestru kroz svoje naherene nao are. Vidi se da on pojma nema o sestrinim novim metodama koje primenjuje u vezi sa ekstra paklicama cigareta, a s ciljem da spre i da ih pacijenti izgube na pokeru. „O emu se tu zapravo radi u vezi sa cigaretama, gospo ice Rej el? Ja se ne se am da sam nešto..." „Doktore, malo mi je teško da prihvatim da je mogu e da neko popuši etiri ili pet paklica dnevno, a to je upravo postalo uobi ajeno u poslednjih nedelju dana, otkako je s nama na odeljenju gospodin Mekmarfi. Stoga sam odlu ila da je najbolje da svakome pacijentu izdajem samo po jednu pakli u cigareta dnevno." Mekmarfi se naginje i glasno da svi uju tobož šapu e ezviku na uvo: „Slušaj sada, slede a e joj caka biti u vezi sa odlaskom u klonju, ne e biti dovoljno da ova skupi sedam pajtaša da idu s njim, nego e mo i da ide samo dva puta dnevno, i to kada mu

ona to dozvoli, samo slušaj, vide eš." Postoje to rekao, zavalio se u svojoj stolici i dobio takav napad smeha daje skoro itav minut sastanak bio prekinut jer niko nije ništa mogao da kaže. Mekmarfi ina e uživa u svem tom metežu koji tako esto izaziva, jedino ga iznena uje što na to osoblje oštrije ne reaguje, a pogotovu glavna sestra, koja mu deluje dosta pomirljivo. Jednom sam ga uo kako se obra a Hardingu neposredno posle jednog od sastanaka na kome je bio u izuzetnoj „formi": „Mislio sam da je matorka mnogo tvrda, sad mi izgleda da je dovoljno samo malo je prišrafiti i stvar je sre ena, mada", nastavio je namršten, „mada mi se ponekad u ini da ona igra igru kao da su svi aduti ipak i dalje u njenim rukama." Sve je bilo po starom do srede. On je uživao u stvaranju problema, uz možda male dileme tu i tamo, a onda je najzad shvatio kompletnu situaciju, kao i razloge za smireno i samouvereno ponašanje glavne sestre. Sredom, ina e, sve pacijente osim najgorih slu ajeva skupe i hteli to oni ili ne odvode u bazen. Ja li no sam se uvek plašio odlaska u bazen, plašio sam se da ne upadnem u duboku vodu i udavim se ili da mi se ne desi da budem usisan kroz slivnik u cevi i za as posla završim u okeanu. Zato sam se uvek trudio da eskiviram odlazak u bazen, što i nije bilo tako lako,

osim kada bi magla prekrila odeljenje i omogu avala da se u nju kompletno sakrijem. Zanimljivo, kada sam bio dete nisam se ni najmanje plašio vode, naprotiv, barabar sa odraslima špartao sam po mosti ima i skelama iznad brzaka na Kolumbiji i peo se okolo po liticama dok bi zeleno-beli vrtlozi oko mene i ispod mene hu ali i penili se. Ali, otkada je moj stari po eo da se plaši svega i sva ega, taj strah je prešao i na mene, i evo, sada se plašim i obi nog plitkog, bolni kog bazena. Izašli smo iz svla ionice i bazen je za as pun golih ljudi, talasa se i peni voda, a vriska i dreka se razležu i odbijaju od zidova i plafona, pri tom se poja avaju, kako to obi no i biva u zatvorenim bazenima. Crni momci su nas gotovo uterali u vodu i sada stoje sa strane s dugim bambusovim motkama i ne dozvoljavaju da iko zabušava i stoji uz ivicu bazena. Ja upravo to planiram da uradim pa se lukavo primi em uz Mekmarfija jer sam ube en da njega baš ne e smeti tako lako da guraju i teraju u vodu. Razgovarao je sa spasiocem, a ja sam sve dobro uo jer sam bio veoma blizu, možda samo metar udaljen od njih. Spasilac je stajao na ivici bazena, pištaljka mu je visila oko vrata a na sebi je imao majicu sa brojem svog odeljenja, stoje zna ilo daje i on tako e pacijent. Ubrzo su se on i Mekmarfi raspri ali o tome koja je razlika izme u bolnice i zatvora, mišljenja su im se dijametralno razilazila; Mekmarfi je, naime, smatrao da je bolnica neuporedivo bolja varijanta, dok je spasilac branio zatvor. Jedno je biti osu en, a sasvim nešto drugo biti poveren bolnici, smatrao je spasilac i dodao: „Uostalom, u zatvoru znaš na koliko si osu en, imaš pred sobom datum kada e da te puste i brojiš dane." Mekmarfi na to prestaje da se bezbrižno pra aka u vodi, prilazi samoj ivici bazena, pažljivo gleda u spasioca i posle kratke pauze zabrinuto ga pita: ,,A šta biva kada si poveren bolnici?" Spasilac je samo utke slegao miši avim ramenima i nervozno po eo da cima onu pištaljku što mu je visila oko vrata. On je nekada profesionalno igrao ragbi, što se videlo i po ožiljcima od kopa ki na njegovom elu; sada je bio na odeljenju za neprilago ene jer bi mu ponekad nešto kvrcnulo u glavi pa bi iz ista mira zauzeo stav kao na startnoj poziciji u igri; promrmljao bi neki broj (verovatno oznaku uigrane odbrambene ili napada ke varijante), a onda bi jurnuo iz sve snage i sko io na bolni arku koja nai e, zabio joj rame u bubrege, oborio i tako omogu io svom imaginarnom partneru u imaginarnoj utakmici da se probije ka golu. Uvek se tako nešto od njega moglo o ekivati osim kada je, kao sada, dežurao pored bazena. Još jednom je slegao ramenima na Mekmarfijevo pitanje, onda se osvrnuo levo-desno da se uveri da neko od bolni ara nije slu ajno u blizini, pa je klekao na samoj ivici bazena i podmetnuo mu svoju ruku da je dobro osmotri: „Vidiš ovaj gips na mojoj ruci?" Mekmarfi gleda onu miši avu nadlakticu ispred sebe: „Prijatelju, pa nemaš tu ti nikakav gips, o emu pri aš?" Spasilac se samo nasmešio i nastavio: „Znaš, ova ruka mi je u gipsu još otkako sam popio onaj teški prelom na utakmici sa Braunsima, dok mi ne zaraste kost i dok mi ne skinu gips, mogu samo da sanjam teren. Sestra na mom odeljenju obe ala mi je da e mi izle iti ruku, ja samo moram da pazim da je ne naprežem i onda kada sve bude u redu, sestra mi skida ovu gipš inu i vra am se na teren, nego šta." Da bi potvrdio koliko mu je ruka ve oja ala, on se saginje, oslanja stisnutu pesnicu na vlažne podne plo ice, a potom elo telo podiže oslanjaju i se na tu jednu ruku. Mekmarfi ga posmatra utke neko vreme, a onda ga upita koliko dugo on ve to eka da mu sestra potvrdi da je sa rukom sve u redu i da može slobodno da ode iz bolnice. Spasilac se na to polako uspravlja, trlja svoju nadlakticu i deluje blago uvre eno, kao da mu je Mekmarfi svojim pitanjem dao do

znanja da ga smatra slabi em koji previše ozbiljno shvata jednu najobi niju povredu ruke. „Sve u vezi s mojim otpuštanjem je u nadležnosti bolnice, da seja pitam, pa davno bih ja otišao odavde. Sad, verovatno ne bih, ovako sakat, mogao da odmah zaigram u prvom timu, ali našao bih ve neki posao, mogao bih, recimo, da za po etak slažem peškire u svla ionici, pa jel' tako? Nešto bih, svakako, mogao da radim, ali sestra sa mog odeljenja stalno govori doktoru da moram još da ostanem. Nisam ni za slaganje peškira u usranoj svla ionici, ni za to još nisam, užas." Kazao je to pa se okrenuo i popeo na svoje spasila ko mesto a pri tom je li io na drogiranog gorilu, odozgo škilji na nas i dobacuje tužno: „Pao sam samo zbog pijanstva i izgreda, a ovde sam ve punih osam godina i osam meseci." Mekmarfi se odgurnuo od ivice bazena i mora da je ovako razmišljao u tom trenutku: Osu en je na šest meseci ukupno, od toga je odradio ve dva meseca na onoj radnoj farmi, zna i ostalo mu je još etiri meseca - a nema teorije da ostane iza brave više od etiri meseca pa bilo gde da to bude. U ovoj ludari je ve mesec dana, ovde je mnogo bolje nego na farmi, to je sigurno - kreveti udobni, dobiješ i dus za doru ak, ali nije sigurno toliko dobro da bi rizikovao da ostane još koju godinu, to nikako. Otplivao je do stepenica na pli em delu bazena pa je na njima odsedeo do kraja hidroterapije, mršte i se i cimaju i nervozno ono klup e ri e vunice na vratu. Dok sam ga gledao tako samog, zabrinutog i namrštenog, setio sam se reci glavne sestre na kolegijumu i po eo sam da se plašim za njegovu sudbinu. Kada su nam dali znak pištaljkom da je vreme da napustimo bazen i da se vratimo na odeljenje, i kada smo krenuli u svla ionicu, mimoišli smo se s pacijentima sa nekog drugog odeljenja koji su bili slede a smena za kupanje. Pred tuševima, u koritu za ispiranje nogu, preko koga smo morali pro i, ležao je jedan de ak, imao je ogromnu, sun erastu, ruži astu glavu, a kukovi i noge kao da su mu bili ote eni - li io je na balon napunjen vodom koji je neko stegao po sredini - ležao je na boku i ispuštao neke zvukove kao daje foka a ne ovek. ezvik i Harding su se sagli i pokušali da ga podignu, ali se on opet ispruži u koritu, glava mu se udno lelujala u vodi. Ova dvojica su ponovo pokušali da ga podignu, a Mekmarfi, koji je sve to posmatrao, upita zapanjeno: „Koji je moj ovome klincu?" „Hidrocefalitis", objasni mu Harding. „Mislim daje to neki poreme aj limfnih žlezda ili tako nešto, glava mu se napuni te noš u. Nego, pomozi nam da ga podignemo." Samo što su ga za trenutak pustili mali opet leže u korito; lice mu je nekako strpljivo, bespomo no i tvrdoglavo, iz usta mu je curila pljuva ka i stvarala mehuri e u onoj mle noj vodi u koritu. Harding opet zamoli Mekmarfija da im pomogne pa se on i ezvik sagnuše da još jednom pokušaju da dignu de aka. Mekmarfi se samo progura pored njih i ode pravo pod tuš. „Ma pustite ga neka leži tako", dobaci im dok se sapunjao pod tušem. „Možda ovek ne voli duboku vodu." Naslutio sam šta se sprema. Sutradan je sve na odeljenju ekalo veliko iznena enje, ustao je rano, samoinicijativno izglancao ceo klozet i to tako da se sve šija, a potom se, na zahtev crnih bolni ara, bacio na pod u hodniku. Svi su bili iznena eni osim glavne sestre - ona se ponašala kao daje to nešto najnormalnije, nešto potpuno o ekivano i logi no. Istog dana na sastanku ezvik je istakao daje krajnje vreme da se jednom zasvagda resi pitanje cigareta, na kraju je rekao: „Kakav je to na in, molim vas, da se od mene sakrivaju moje vlastite cigarete, kao kola i od nekog malog deteta?! Pa jel' tako, Mek, ajde reci." O ekivao je, kao i uvek,

Mekmarfijevu podršku, a dobio je samo tešku tišinu. Pogledao je u ošak gde je sedeo Mekmarfi, svi su ga pogledali, a on je bio zaokupljen svojim špilom karata kojim je nastavio da se igra a da nije ni digao pogled. Nije ni obra ao pažnju na njih, u sobi je zavladala jeziva tišina, ništa se nije ulo, samo praskanje onih masnih karata i ezvikovo duboko disanje. „Zahtevam da se nešto uradi!" odjedanput se razgalamio ezvik. „Pa ja nisam malo dete." Udara nogom o pod i osvr e se oko sebe izgubljenim pogledom kao da baš i jeste dete koje samo što nije briznulo u pla . Stegao je obe pesnice i pritisnuo ih na svoje dežmekaste grudi, na zelenoj ode i te dve pesnice izgledale su kao dve ruži aste loptice, a on ih je tako jako stezao da su ve po ele da se tresu. On nikada nije delovao snažno i krupno, bio je niskog rasta, debeljuškast i sa elavim temenom koje se sijalo kao ljubi asti dolar, a sada dok je stajao tako ljut i sam usred dnevnog boravka delovao je nekako još sitnije i jadnije. Uputio je mole iv pogled Mekmarfiju, ali ovaj gaje ignorisao, onda je pani no prelazio pogledom od jednog do drugog akutnog, ali svi su skretali pogled i odbijali da ga podrže, svakog trenutka mu se pove avala panika na licu; pogled mu se na kraju zaustavio na glavnoj sestri i opet je lupio nogom o pod. „Zahtevam da se nešto uradi! Da li me uopšte ujete? Ho u da se nešto uradi! Nešto uradi! Nešto..." Ona dva krupnija crna bolni ara prišla su mu otpozadi i za sekund su ezviku ruke bile vezane na le ima, istog trena je splasnuo kao ispumpan balon. Onda su ga lepo odveli gore na odeljenje za nemirne, uli su se tupi zvu i dok su ga kao neku vre u izvukli uz stepenice. Sve vreme je na sastanku vladala mukla tišina; kada su se crni momci vratili i ponovo seli na svoja mesta, glavna sestra je prešla pogledom redom po svim akutnima, a onda ih upitala: „Da li možda još neko ima neke primedbe u vezi sa raspodelom cigareta?" Preleteo sam pogledom preko niza praznih, kao na zid obešenih lica i malo sam duže osmotrio Mekmarfija, koji je mirno sedeo u svojoj fotelji, duboko zadubljen u ovladavanje veštinom brzog se enja špila karata, i to jednom rukom... bele duge cevi na plafonu opet su po ele da emituju ledenu svetlost... ve po injem daje ose am kako mi ponovo prodire duboko u utrobu. Otkako se Mekmarfi primirio i prestao da staje iza nas na sastancima, me u akutnima je zavladala velika nedoumica u vezi s tim šta bi moglo da bude razlog za takvo njegovo ponašanje. Razna objašnjenja su u igri, ujem ih tu i tamo u prolazu, obi no ih iznose kada razgovaraju izme u sebe u manjim, izolovanim grupicama - po dvojica, trojica maksimum. Jedni smatraju daje verovatno na uo da glavna sestra planira da ga prebaci gore na odeljenje za neprilago ene, pa se primirio kako bi je odvratio od toga; drugi pretpostavljaju daje smislio neku izuzetnu fintu, neku akciju kojom e je kompletno izbaciti iz ravnoteže, pa je sada lukavo pušta da se na miru opusti i uljuljka ne bi li šok bio što ve i; ima i drugih teorija... Ja jedini znam razlog - uo sam njegov razgovor sa spasiocem kraj bazena, on je jednostavno, sagledavši najzad situaciju u kojoj se našao, shvatio šta je za njega najbolje, po eo je da se ponaša lukavo i to je sve, vrlo jednostavno. To me podse a na mog starog, i on je svojevremeno shvatio da mora da popusti, da nije više u stanju da se suprotstavi onoj gomili ljudi iz grada koja je navalila da baš na tom mestu izgradi onu svoju branu, navalila jer je želela pošto-poto da zgrne velike pare, da zaposli puno ljudi i usput da i uništi naše selo. Otvoreno su poru ili da e biti za sve najbolje ako ti Indijanci pokupe svoje smrdljive šatore i ostale gluposti, neka se što pre nose i neka budu zadovoljni što e dobiti od vlade onih dve stotine hiljada dolara jer i to je mnogo. Stari je povukao najbolji mogu i potez kada je potpisao sve one papire; otporom ionako ništa ne bi postigao, država bi, svakako, pre ili kasnije dobila šta želi, ovako je barem izvukao

dobre pare, najbolji mogu i potez u tom trenutku, nema šta! Tako je i Mekmarfi smislio najbolje mogu e rešenje za sebe, popušta jer shvata da je to za njega najpametnije u ovoj situaciji. A akutni neka slobodno do mile volje naga aju šta se s njim dešava, on ništa ne govori, ništa ne objašnjava, ali radi pravu stvar, pametno - niko me ne e ubediti da nije to. A onda jednog jutra kao da su i akutni najzad shvatili o emu se radi, shvatili su njegove razloge za povla enje i bilo im je jasno da su se do sada, u svojim naga anjima, samo nepotrebno zavaravali. On nikome nije rekao ni slova o svojoj odluci i o svom razgovoru sa spasiocem, ali svi su svejedno to saznali, i to nekako svi u istom trenutku. Verovatno je sestra, no u, svojom specijalnom mrežom sakrivenom u podu odaslala tu informaciju do svakog pojedina nog kreveta, odnosno pacijenta u njemu. Vidim daje svima sve jasno po na inu kako su pogledali Mekmarfija kada je ujutro ušao u dnevni boravak. Ne gledaju ga ni ljutito, ni razo arano jer je i svima njima kao i meni jasno da, ako želi da ga glavna sestra otpusti iz bolnice, on mora tako da se ponaša, mora da joj podilazi, ali ipak ose am u njihovim pogledima da bi im bilo mnogo draže da je sve moglo da bude druga ije. I ezvik je razumeo o emu se radi i nije ni najmanje zamerio Mekmarfiju što ga nije podržao i digao galamu na sastanku u vezi sa pitanjem cigareta. On se ina e vratio odozgo sa odeljenja za neprilago ene istog onog dana kada je sestra razaslala informaciju svojom nevidljivom, tajnom mrežom, a prvo što je uradio kada se vratio bilo je da kaže Mekmarfiju kako ga potpuno razume, da potpuno razume i opravdava njegovo ponašanje, da ak smatra daje, u datoj situaciji, to najbolja politika i da mu je žao što gaje svojim istupanjem na sastanku doveo u neprijatan položaj da zbog njega eventualno rizikuje da bude kažnjen i dodatno zadržan u bolnici. Sve mu je to rekao dok su nas vodili na hidroterapiju, a onda je kada smo stigli do bazena iznenada dodao da on ipak želi da nešto preduzme i s tim recima je sko io u vodu i zaronio. Tako je gr evito stegao prstima rešetku za odvod vode na dnu bazena da ga nisu mogli od nje odvojiti ni spasilac, ni dva crna bolni ara, ni Mekmarfi, koji je zaista dao sve od sebe. Bila je to trka sa vremenom, na kraju su se setili da odšrafe kompletnu rešetku, ali kada su najzad sve obavili i izvukli ga iz vode sa sve rešetkom koju je i dalje stezao svojim kratkim, debelim, modrim prstima, ve je bilo kasno - mogli smo samo da se uverimo da je sve bilo uzalud - ezvik je ve bio mrtav. Stojim u redu za ru ak, kad odjedanput tamo malo napred, ispred mene poslužavnik naglo uzle e i leti kroz vazduh, podse a na zeleni plasti ni obla iz kojeg se sliva kiša mleka, graška i supe od povr a. Sefelt izle e iz reda na jednoj nozi, udno skaku e, obe ruke su mu dignute visoko iznad glave, a onda pada na le a kao da pravi kolut unazad, o i su mu razroga ene, zakolutane, samo se vide beonja e. Glava mu je udarila o pod uz tup zvuk sudara kamenja u vodi, telo mu je lu no uzdignuto, nekontrolisano se trza i trese. Fredrikson i Skanlon mu priska u u pomo ali crni bolni ar ih grubo gura u stranu i iz zadnjeg džepa vadi jednu daš icu obmotanu starim, potamnelim, masnim flasterom. Otvara Sefeltu usta i stavlja mu daš icu medu zube, dok slušam krckavi zvuk kao da ose am opori ukus suvog drveta u ustima. Sefelt se i dalje nekontrolisano trza as sporije as ja e, u pitanju su snažni gr evi u kojima se diže lu no uvis pa pada, pa opet tako isto u serijama, ali sve sporije i sporije; kada se gotovo potpuno primirio i dok leži na podu kao neka bezobli na siva masa, prilazi mu glavna sestra. Ona stoji nad njim, nadnela se sa prekrštenim rukama na grudima u položaju kao da je u crkvi sa sve om pred sobom, gleda dole na ono što je ostalo od njega i što viri na podu iz rukava i nogavica. „Gospodin Sefelt?" pita crnog bolni ara za svaki slu aj. „Tako je, ovaj", crnja cima onu daš icu, ko veli možda e mu još zatrebati, „...gospodin Sefelt."

,,A gospodin Sefelt je baš tu skoro naglašavao da smatra da mu lekovi više i nisu potrebni." Sestra odsutno klima glavom i uzmi e korak unazad jer joj Sefelt onako ispružen na podu gotovo dodiruje glavom bele cipele. Diže glavu, posmatra lica akutnih koji su se ve okupili da vide o emu se radi. Opet klima glavom i ponavlja: „Da mu lekovi više nisu potrebni." Izraz lica joj je neka udna kombinacija i osmeha, i sažaljenja, i strpljenja, i ga enja, a sve to ini jednu vešta ku, gotovo nau enu grimasu. Mekmarfi o igledno do sada nije video nešto sli no: „Šta je ovo, šta mu to bi iz ista mira?" Sestra ne diže pogled sa one tuge na podu i odgovara: „Gospodine Mekmarfi, gospodin Sefelt boluje od epilepsije, što zna i daje, ako se ne drži stroge terapije, u svakom trenutku izložen opasnosti da bude žrtva ovakvog ili ak i težeg napada. Me utim, on je uobrazio da je najpametniji, da sve zna najbolje, da zna više ak i od medicinskog osoblja. Jasno smo mu više puta ukazali na to šta sve može da mu se desi ukoliko ne uzima redovno lekove, ali on i pored svega i dalje tera po svome." Medu okupljenim akutnim pacijentima je i Fredrikson, žilav, beskrvan tip sa plavom kosom i oštrim svetlim obrvama. O igledno su ga razbesnele sestrine prethodne reci pa istupa korak napred, odvaja se od grupe akutnih s kojima je do tada stajao, lice mu je besno a obrve namrgo ene. Zanimljiv je taj gospodin Fredrikson, i on kao što je to doskora radio pokojni

ezvik, voli tu i tamo da glumi oštrog, tvrdog momka, kada mu nešto nije po volji lako plane, izdere se na sestru ili nekoga od osoblja, grmi tako, galami i obi no zapreti da e pod hitno da napusti ovu smrdljivu bolnicu. Pošto ga ve svi dobro poznaju, samo ga puste da se na miru isprazni, da završi sa svojim dranjem i mahanjem pesnicama, a onda mu, kada se smiri, ponude da potpiše ve pripremljenu otpusnu listu. E tada po inje zabava: padaju opklade u sobi za osoblje koliko e ovaj put pro i vremena dok se on pokunjeno ne pojavi, zakuca na staklo i po ne da se izvinjava, moli da što pre svi zaborave sve što je prethodno rekao i ako je mogu e, ipak zaborave na otpusnu listu, neka je sa uvaju za kasnije, mnogo kasnije. Sada on prilazi sestri i besno maše pesnicom, skoro da preti onako besan: „Zna i tako! Zna i vi to tako mislite, a? Sada ete da napadate, da žrtvujete našega Sefa jer sve što mu se dešava - dešava se samo zato što on, kao, vama tera inat. Tako zna i, a?" Sestra gestom punim saose anja spušta svoju ruku na njegovu, on se smiruje gotovo trenutno, a šaka koja mu je bila vrsto stegnuta u pesnicu, sada je ponovo opuštena. „U redu je, Bruse, ništa ne brinite, vašem e prijatelju opet biti dobro. O igledno nije popio svoju pilulu dilantina, nije mi jasno šta uopšte radi s tim pilulama koje mu redovno izdajemo." Zna ona to vrlo dobro, kao uostalom i svi na odeljenju, opšte je, naime, poznato da Sefelt nikada ne proguta svoju kapsulu, zadrži je u ustima, a kasnije ispljune i da upravo Fredriksonu. Ina e oni se, što se pilula ti e, izvrsno uklapaju - Sefelt odbija da ih uzima jer se plaši, kako on voli da ih naziva: „potencijalnih katastrofalnih kontraindikacija", dok pak Fredrikson voli da popije duplu dozu da dodatno predupredi potencijalne epilepti ke napade od kojih je na smrt zaplašen. Idealni uslovi za saradnju! Sestra to vrlo dobro zna, >vidi joj se u glasu da zna, ali ako bi je neko sa strane pogledao, video bi samo pažljivu, tolerantnu osobu koja nema pojma ni o emu što se doga a izme u Sefelta i Fredriksona.

„Jeeeeeste", rasteže Fredrikson, ali o igledno je da mu je bes ve potpuno splasnuo. „Jeste, ali nemojte da celu stvar tako predstavljate kao da zavisi samo od toga da li je ili nije uzeo pilule. Vi znate koliko je Sef optere en svojim izgledom i znate da ima kompleks da se ne dopada

ženama i sve to, a znate i daje ube en da dilantin..." „Znam, znam", potvr uje sestra, „on je ube en da mu upravo zbog njega i kosa opada, jadni stari Sef." „Nemojte, nije on baš tako star." „Znam ja to, Bruse, jedino ne znam zašto se vi uvek toliko uzrujavate. Nikada mi nije jasno staje to izme u vas i vašeg prijatelja da uvek imate potrebu da ga tako gr evito branite." „Ma, uostalom, u pravu ste, šta se to pa toliko mene ti e", odgovara on i stavlja nonšalantno ruke u džepove. Sestra se saginje, briše pod koliko da spusti koleno na isto, pa polukle i po inje da masira Sefelta ne bi li mu pomogla da što pre potpuno do e sebi. Crnom bolni aru daje instrukciju da ostane uz njega, a ona e smesta poru iti onima gore da hitno donesu nosila i prenesu ga u spavaonicu da se odmara do daljnjeg. Onda ustaje, tapše blago Fredriksona po ruci, dok on gun a: „Shvatite, i ja uzimam taj dilantin, zato ja najbolje razumem kako je Sefu, vidite zato ja i ... ma nije važno, nije bitno uopšte..." „Shvatam ja vrlo dobro kroz šta sve vas dvojica prolazite, i te kako shvatam, ali složi ete se da je sve, ali sve bolje od ovoga ovde..." Pokazuje prstom na pod a Fredrikson spušta pogled. Sefelt se ve malo oporavio, grudi mu se dižu i spuštaju, uju se duboki, vlažni i krkljavi uzdasi, na glavi mu se pojavljuje ogromna voruga na onom mestu kojim je udario o pod pri padu, ona daš ica u ustima mu je kompletno

prekrivena crvenom penom, po inje blago da pomera o i. Ruke su mu stisnute uz telo kao da su zalepljene za bokove a šake mu se stežu i opuštaju baš kao i šake onih nesre nika vezanih za sto u obliku krsta što sam ih gledao u šokari, jedina razlika je što se njima šake i puše od silnih udara struje. Sefelt i Fredrikson nikada nisu bili u šokari, oni su tako dizajnirani da su u stanju da sami proizvode struju koja im se akumulira u ki menom stubu, a uklju uje se iz jednog specijalnog ure aja u staklencu, i to u situacijama kada oni u svome ponašanju malo zastrane i skrenu sa programiranog puta - usred najmasnijeg vica, na primer, uko e se iznenada i stresti kao da ih je strefilo nekoliko hiljada volti ravno u mali mozak. Na taj na in u njihovom slu aju je izbegnuta sva ona gnjavaža i deranžman oko odvo enja i tretmana u šokari. Sestra blago prodrma ruku Fredriksonu, kao da želi da ga probudi i ponavlja: ,,I ako bismo uzeli u obzir eventualno štetno delovanje leka, valjda se slažete sa mnom daje ak i to mnogo bolje nego ovo ovde." Fredrikson utke gleda svoga prijatelja na podu, podigao je svoje svetle obrve i razroga io

i kao da sada prvi put shvata kako mora da jadno i on sam izgleda barem jedanput mese no. Sestra se smeši, tapše ga po ruci i odlazi, usput baca jedan prekoran pogled na okupljene akutne, pogled koji ima za cilj da ih posrami što uopšte posmatraju jedan takav prizor. Nije prošlo ni dva minuta od njenog odlaska, a Fredrikson se samo stresa i bezuspešno pokušava da se nasmeši: „Nije mi jasno šta mi bi... zašto sam tako sko io na staru... a ništa loše mi nije uradila... ništa pod milim bogom... nisam imao pravo da se tako ponašam... pa zar nije tako?" On i ne o ekuje da mu neko odgovori, više želi da se opravda i da objasni da ni on sam ne zna razlog. Još jedanput se stresa, ho e da krene, ali u tom trenutku mu prilazi Mekmarfi i pita ga tihim glasom koji je to lek koji oni uzimaju. „Pa ako baš moraš da znaš u pitanju je dilantin, protiv konvulzija, eto sada i to znaš." „Pa šta ovo zna i, ipak ne deluje?" „Ma deluje, nema tu problema... ako ga uzimaš i te kako deluje." „Ako je tako zašto se koji moj uopšte dvoumite da li da ga uzmete?" „Zašto se dvoumimo, pa re i u ti zašto kada si ve toliko navalio, pogledaj sada ovo pažljivo." Fredrikson palcem i kažiprstom hvata svoju

donju usnu, izvr e je i pokazuje ote ene, ruži aste i beskrvne desni sa nizom dugih blistavih zuba. ,,E pa vidiš od tog dilantina ti trule desni, kada imaš napad škrgu eš zubima i onda..." Sa poda se uje jauk, svi gledaju u tom pravcu i vide Sefelta, koji stenje i krklja jer mu crni momak svojom daš icom, onako usput, vadi i dva prednja zuba. Skanlon uzima svoj poslužavnik i odlazi dobacuju i: „Koje sranje od života. Ne valja ako ga uzmeš, a ne valja i ako ga ne uzmeš. Stvarno ne možeš biti u gorem sosu." „Da, da, potpuno shvatam o emu govoriš", mrmlja Mekmarfi gleda u Sefeltovo lice, koje se polako smiruje. Sada tek vidim da i Mekovo lice, zbog svih tih silnih pritisaka i dilema, deluje umorno i zbunjeno kao i ono lice na podu. Ako je nešto i zaribalo u itavom sistemu, ako je pogrešno funkcionisalo ili na trenutak stalo, onda je, o igledno, sve ponovo dovedeno u red - opet sve klizi ujedna eno i uigrano poput onih lutaka na strelištima i vašarima koje u nedogled kruže uvek istom brzinom i na jednakom rastojanju. U pola sedam iska i iz kreveta, u sedam upadaj u trpezariju, u osam evo slagalica za hroni ne i karata za akutne... Sve vreme vidim bele, sigurne ruke glavne sestre nad onim silnim dugmi ima na kontrolnoj tabli. Ponekad, ne uvek, kada izvode akutne negde izvan bolnice, povedu i mene s njima. Odveli me tako jednom u biblioteku i ja odmah gde u nego pravo na odeljenje sa tehni kim knjigama; gledam sve one silne naslove knjiga iz oblasti elektronike, nekih se i prise am sa one svoje jedne jedine godine provedene na fakultetu; se am se da su te knjige po pravilu pune grafikona, šema, jedna ina, teorija - sve je u njima utemeljeno, jasno, sigurno. Jedna knjiga me je naslovom posebno zainteresovala, imam želju da je malo prelistam, da zavirim u nju, ali se plašim, plašim se da bilo šta uradim. Ose am se kao da lebdim u onom prašnjavom, žu kastom vazduhu u biblioteci, naizmeni no sam as gore, as dole i tako letim okolo. Sve one knjige stoje nekako nakrivljeno, nahereno, zakošeno oko mene, nenormalno se ukrštaju i seku pod svim mogu im oštrim i tupim uglovima. Jedna polica se naginje malo nalevo, druga pak nadesno, neke se ak naginju nada mnom, nije mi jasno kako knjige ne poispadaju iz njih. Svuda oko mene odozdo, odozgo, sa strane, u nedogled samo mnoštvo polica od spojenih dasaka i daš ica, poduprte metalnim nosa ima naslanjaju se na lestvice. Bojim se da ako samo jednu knjigu skinem s police, da e to bogzna kakav užas i lom da pokrene, možda e pasti sve redom, zato ne pipam ništa. ujem da neko dolazi, to je jedan od crmih momaka s našeg odeljenja, ali nije sam, s njim je i Hardingova žena, srda no razgovaraju i smejulje se jedno drugome dok ulaze u biblioteku. „Vidi, Dale", crni se momak obra a Hardingu koji upravo prelistava neku knjigu, „vidi koga sam ti doveo, imaš poseticu. Ja sam joj lepo rekao da ne može da te vidi van vremena za posete, ali znaš ti nju, obrlatila me je u sekundi slatkom pri om, pa sam je doveo ak dovde." Ostavlja je pred Hardingom i odlazi natrag na odeljenje. Na odlasku joj dobacuje dvosmisleno: „Jasno ti je da eš za ovo morati da mi se revanširaš." Ona samo prstima šalje poljubac crnji, a onda se, uvijaju i bokovima, okre e Hardingu. „Zdravo, Dale." „Zdravo, dušo", odgovara joj, ali ne spušta knjigu, osvr e se okolo svestan da su njih dvoje trenutno u centru pažnje, svi pilje u njih. Gledam je: iste je visine kao i Harding, nosi cipele sa visokim, tankim potpeticama, nosi kao zift crnu tašnu bez ru ki - drži je u ruci kao da je knjiga. Nokti su joj jarko crveni i ima se utisak kao da joj je crna koža tašne poprskana s nekoliko kapi krvi. „Hej Mek", Harding doziva Mekmarfija, koji sedi na drugoj strani prostorije zadubljen u neki strip-album. „Obuzdaj na trenutak svoju že za visokom kulturom i do i da te upoznam sa

svojom partnerkom i suparnicom, mogao bih da banalno kažem 'boljom polovinom' ali to bi ukazivalo na daleku mogu nost daje podela ipak ravnomerno izvršena, zar ne?" Pokušava da se nasmeje, a onda nervozno zavla i svoja dva tanka, avetinjski bela prsta u gornji džep košulje i jedva vadi poslednju cigaretu iz paklice. Ruka mu se debelo trese dok stavlja cigaretu u usta, ina e, ni on ni žena se još ni milimetar nisu približili jedno drugom. Mekmarfi u svoj svojoj veli ini ustaje sa stolice, prilazi, skida kapu, gospo a Harding ga odmerava i smeši mu se. „Drago mije, gospo o Harding", kaže on ljubazno. Ona mu sa još srda nijim osmehom odgovara: „Ne svi a mi se to 'gospo o Harding', prezirem formalnosti, Mek, zovi me jednostavno Vera." Potom sve troje sede na onoj sofi na kojoj je do pre nekoliko trenutaka Harding na miru itao svoju knjigu, a sada pri a svojoj ženi ko je Mekmarfi i kako je za kratko vreme potpuno

pomerio mozak glavnoj sestri; ona se na to smeje i kaže daje to nimalo ne udi. Harding se toliko zaneo svojom pri om da je potpuno zaboravio na ruke i one sada u vazduhu ispred njega mahanjem stvaraju gotovo vidljive slike, kao da igraju po taktu njegovih reci podse aju i na dve prelepe balerine u belom. Ruke su mu udo, u šta sve mogu da se preobraze u sekundi. No, im je završio svoju egzaltiranu pri u, prime uje da mu i Mekmarfi i žena zapanjeno zure u ruke, koje smesta sklanja ispod kolena. Neprijatno mu je i u tom trenutku svoju nelagodu zataškava izvešta enim smehom. „Dale, kada eš ve jednom da se smeješ kao sav normalan svet, ve mi se smu ilo da te slušam kako piskavo ski iš kao da si neki miš a ne ovek?" dokraj i ga žena. Zanimljivo, prvog dana kada su se upoznali i Mekmarfi je Hardingov smeh uporedio sa mišjim ski anjem, ali tada to kao daje na Hardinga delovalo smiruju e, sada kada je to uo od vlastite žene, on je, naprotiv, nervozniji nego ikada. Ona ga moli za cigaretu i Harding se masa za džep, ali paklica je prazna, on odmah mahinalno povija svoja mršava ramena kao da želi da nekako sakrije od pogleda onu svoju poslednju dopola popušenu cigaretu koju drži u ruci. „Odskoro je uvedeno ograni enje, imamo pravo samo na jednu paklicu dnevno. Draga moja Vera, tako je oveku oduzeta i mogu nost da bude galantan." „Dragi moj Dale, pa ti nikada nemaš dovoljno, zar ne?" On je gleda i smeši se sa neskrivenom gor inom u o ima: „Da li je to još jedna od tvojih aluzija ili se i dalje bavimo konkretnim problemom nestašice cigareta? Uostalom, to nije ni važno, ma šta da si mislila, odgovor ti je dobro poznat." „Ali ja ništa ni nisam mislila, nikakve aluzije, samo to što sam i rekla u vezi sa cigaretama, Dale, pa..." „Pa ništa i nisi mislila, to je ta no; tvoje koriš enje izraza ni i nisam zajedno u jednoj re enici stvorilo je gramati ki pogrešnu negaciju. Mekmarfi, ti i Vera ste otprilike podjednako nepismeni u svom izražavanju. Vidiš, dušo, kada upotrebiš re ni, onda ne možeš posle nje da..." „Dobro, sada je dosta! Jeste, mislila sam ijedno i drugo, mislila sam da kažem da ti nemaš

ega dovoljno, i ega i ta ka." „Kaže se ni ega dovoljno, ni ega, drago moje bistro eljade." Ona nekoliko sekundi gleda Hardinga popreko, a onda se okre e Mekmarfiju, koji sedi pored nje: ,,A ti, Mek, da li si ti sposoban da izvedeš jednu takvu sitnicu kao što je da ponudiš devojku obi nom cigaretom, i to bez ovoliko problema?" Mekmarfi baci tužan pogled na svoju paklicu, koju je nepromišljeno ostavio da mu leži u

krilu, kao da mu je žao što je nije sakrio, ali šta je tu je: „Ma naravno, ja vam uvek imam dovoljno cigareta, a znate zašto, zato što sam grebaroš, ja ih žickam okolo kad god imam priliku. Zato meni moja paklica traje mnogo duže nego Hardingu, on strogo puši samo svoje vlastite cigarete, zato on mnogo pre ostane bez cigareta, i onda..." „Druže, nema potrebe da se toliko trudiš da na eš opravdanje za moju nesposobnost. To, vidiš, nekako ne prili i tvojoj naravi, a mojoj nimalo ne prija." „Dobro kažeš", potvr uje i žena, „ma samo mi je sada lepo zapali i mani tu toliku pri u." Pri tom se toliko nagnula prema njegovoj šibici da sam i ja na drugom kraju sobe jasno video elo ono njeno bogatstvo ispod bluze. Ona sada po inje da se žali da su joj ve dosadili svi oni Hardingovi prijatelji koji i dalje tu i tamo navra aju da vide da se nije slu ajno vratio ku i. „Znaš onaj tip momaka, Mek, uvek skockani, sve na svom mestu, duga kosica sre ena pod konac, i još mašu onim svojim slatkim ru icama, ma znaš te face." Harding je pita da li je sigurna da oni ne dolaze da vide nju a ne njega, a ona mu drsko odgovara da bi svaki muškarac koji dolazi nju da vidi morao da mahne ne im ve im, a ne samo ru icama. Iznenada ona naprasno ustaje i kaže da je krajnje vreme da krene. Pruža ruku Mekmarfiju i sa smeškom mu kaže da se nada da e se videti još nekada, i izlazi iz biblioteke. Mekmarfi je, ina e, ostao potpuno bez teksta, to je o igledno. Zvuk njenih potpetica dok odlazi ini da svi u prostoriji podižu glave i pogledom je prate dok nije potpuno nestala niz hodnik. „I šta kažeš?" zainteresovano e Harding. Mekmarfi odgovara: „Jedno je sigurno, ima divan par plu a", to je jedino što mu je trenutno na pameti. „Ve e nema ni naša draga sestra Rej el." „Ma nisam mislio na izgled, prijatelju, reci šta misliš o..." „Ma daj skini mi se, Harding", iznervirano podiže ton Mekmarfi. „Ne znam šta da mislim, šta bre ho eš od mene, da ti budem bra ni savetnik, te fore? Jedno ipak znam: niko nije savršen i svi se ceo život trude da što je mogu e više umanje i unize jedan drugoga, to je pravilo. Znam ja ina e na šta ti ciljaš: ti bi da ja sada mislim kako je ona jedna najobi nija ku ka i da te još i žalim zbog svega toga. E pa da ti kažem iskreno: i ti nju nisi baš štedeo, ni ona se nije ose ala kao kraljica s tobom, to budi siguran. Ma, uostalom, jebe mi se i za tebe i za tvoje 'šta misliš'. Imam ja, bre, dosta svojih problema i zabole me još i za tvoje, zato mi se lepo skini." Obra a se i ostalim pacijentima u biblioteci: „Svi vi, svi zajedno, skinite mi se bre više, jebo vas ja." Pošto se istresao, nabija kapu na glavu i vra a se svojim stripovima na drugom kraju sobe. Akutni se zgledaju zaprepaš eno, otvorenih usta i razroga enih o iju. Pitaju se zašto se sada uopšte izdire na sve njih, niko ga nije gnjavio, niko nije ništa pod milim bogom tražio od njega još od onog dana kada su svi shvatili da on pokušava da se ponaša najbolje što može ne bi li bio siguran da mu boravak u bolnici ne e biti produžen. Utoliko ih je i više iznenadilo što se onako grubo izvikao na Hardinga, a pošto se vratio na svoje mesto i napadno digao strip tako da mu zaklanja lice, pitaju se i da li je to uradio da se sakrije od njihovih pogleda ili iz želje da on sam barem nakratko nikoga ne vidi. Istog dana, na ve eri on se izvinio Hardingu za scenu u biblioteci uz objašnjenje da mu zaista nije jasno šta gaje toliko isprovociralo i nateralo da tako plane bez razloga. Harding mu odgovara daje mogu e da je njegova žena razlog, jer njoj vrlo lako uspeva da provocira i izaziva sve u svojoj neposrednoj blizini. Na to je Mekmarfi samo otpio gutljaj kafe i odgovorio: „Ne verujem, druže, da ona ima ikakve veze s mojim ružnim snovima i no nim morama zadnjih nedelju dana, pa nju sam, bog te, danas prvi put video." „Aha, zanimljivo, gospodine Mekmarfi", Harding se sada benavi i imitira jednog od

stažista koji ih obi no ispituje na grupnoj terapiji, „vi definitivno morate da nam kažete nešto više o tim svojim snovima, da ih podelite s nama. Sa ekajte molim vas trenutak da pripremim notes i olovku, tako..." Harding pokušava da šalom olakša Mekmarfiju to što mu se izvinio i što mu je verovatno još uvek blago neprijatno zbog svega što se dogodilo u biblioteci. Uzima kašiku i salvetu i pravi se da zapisuje: ,,A sada, molim vas, recite precizno šta je to što vam se javlja u vašim... ovaj... teškim snovima?" Mekmarfi ne prihvata šalu, odgovara smrtno ozbiljno: „Ma ne znam šta da ti kažem, ove e, stalno samo neka lica... da, da, samo ta lica." Idu eg jutra Martini je u formi, nuo je iza kontrolnog panela u bivšem kupatilu i benavi se, glumi pilota mlaznog aviona, svi su prekinuli sa kartanjem i nasmejani uživaju u njegovoj predstavi. „Prijem, prijem... baza-letelici, baza-letelici, nepoznati objekat prime en na poziciji etiri-nula-šesnaest, ponavljam etiri-nula-šesnaest, izgleda daje u pitanju neprijateljska raketa. Odmah stupite u akciju... Prijem..." Dok to govori on okre e neku dugmad, jednu ru ku gura napred-nazad, naginje se kao da telom prati let aviona. Pomera jednu kazaljku u položaj ozna en sa „pun mlaz", ali preko puta, iz cevi koje štr e iz zida nema ni traga od vodenih mlazeva, odavno se ova oprema ne koristi za hidroterapiju, odavno je kompletno isklju en dovod vode. Oprema je gane nova, šija, sve sam hrom i elik i izgleda tako kao da nikada nije ni koriš ena. Ako se izuzme hrom, kontrolni blok i tuš su identi ni onima koje smo svojevremeno, pre više od petnaest godina, koristili u staroj bolnici - tu su creva i cevi koje su u stanju da ti usmere mlazeve na bilo koji deo tela pod bilo kojim uglom. Ina e, tehni ar sa gumenom keceljom stoji za kontrolnim blokom i od njega zavisi kada e te u koji deo tela ošinuti koji mlaz vode, a tako e i koja je snaga mlaza i koja temperatura vode, on kompletno vlada situacijom. Mlaz je u po etku blag, gotovo umiruju i, pa sve ja i, da bi na kraju bio do te mere jak da imaš utisak da ti bode telo hiljadama igala - za sve to vreme ti visiš tamo pred njim izme u cevi, vezan si platnenim kaiševima, kompletno si raskvašen, mlohav i smežuran, bespomo no gledaš kako tehni ar debelo uživa u svojoj igra ki iji si i ti deo. „Prijem, prijem... Letelica-bazi, letelica-bazi; upravo mi ulazi u vidno polje..." Martini se naginje napred, cilja preko bloka kroz prsten od cevi, nakrivio je glavu, zatvorio jedno oko i kao da pažljivo nišani. „Meta u nišanu... sve spremno... idemo... pal..." Iznenada se naglo rukama odbija od komandnog bloka, uspravlja telo oštrim trzajem, ko i se i onako raš upan, sa iskola enim o ima i tako užasnutim, gotovo lu kim pogledom pilji u tuš-kabinu, koja se nalazi ispred njega. Istog trena svi prekidaju svoju partiju karata i skre u pogled u tom pravcu, sigurni da e i oni videti šta je to toliko uzdrmalo Martinija. Ne vide naravno ništa, ni ega tu i nema osim om i i vezova na isprepletenim platnenim kaiševima koji vise izme u svih onih cevi. Martini se okre e i fiksira pogledom Mekmarfija, kao da nikoga drugog nema u kupatilu. „Da li si ih video, ma da li si ih video... reci, mora da si ih i ti video, reci..." „Koga bre, Mart, koga da li sam video, nikoga ti ja tamo ne vidim, o emu to..." „Ma medu svim tim om ama, tamo izme u kaiševa, zar ih nisi video?" Mekmarfi se okre e, gleda pažljivo u kabinu. „Ma nema teorije, ništa ne vidim, ni ega ti tu nema..." „Ma ekaj, gledaj... pa njima je potrebno da ih vidiš, potrebno..." insistira Martini. „Ma teraj se bre, Martini, koji ti je moj, lepo ti kažem ne vidim ih. Shvataš, da ti crtam, bog te, ništa bre ne vidim, ništa."

,,E pa", kaže sada Martini i nezainteresovano okre e glavu, više i ne gleda u pravcu tuš-kabine, ,,e pa, ni ja ih nisam video, ma jok, samo sam te malo ložio, shvataš?" Mekmarfi nervozno se e špil prstima i oštrim pokretima mesa karte. ,,E pa vidiš, Mart, nisam ti ja za takvu zajebanciju, veruj mi..." Pokušava da ponovo promeša karte, ali one mu izle u iz ruku i lete na sve strane. Ruke mu se, ina e, nekontrolisano tresu. Se am se, ponovo je bio petak, ta no tri nedelje posle onog našeg famoznog glasanja u vezi sa televizijskim prenosima kada su sve iole pokretne pacijente s našeg odeljenja odveli kolektivno u Jedinicu na, kako su nam rekli, rendgensko snimanje plu a, nešto u vezi s borbom protiv tuberkuloze. Menije, naravno, bilo potpuno jasno da se radi o redovnoj, rutinskoj proveri ispravnosti mehanizama i aparature koja nam je ugra ena u telo. Sedimo svi na dugoj klupi pored vrata na kojima piše „RENDGEN", odmah pored tih vrata su još jedna na kojima piše ,,ORL" - tu nas svake zime dovode na kontrolu grla. Preko puta nas u hodniku je još jedna duga klupa, i to upravo ispred onih metalnih vrata, teških metalnih vrata bez natpisa, bez imena. Na toj klupi, izme u dva crna momka kunjaju dvojica pacijenata, ekaju svoj red da u u, tre i pacijent je unutra, tre a žrtva je ve na terapiji - ujem ga kako

vrišti. Vrata se šušte i otvaraju iznutra i ja jasno vidim kako bleštavo žmirkaju hladna, neonska svetla u toj sobi. Onemo alu žrtvu izvode u kolicima, još se dimi, a ja se za svaki slu aj gr evito, iz sve snage hvatam za klupu da nekim slu ajem ne budem usisan u onu sobu kroz otvorena vrata. Dva momka potežu jednoga od one dvojice pacijenata, uspravljaju ga na noge, ali on stoji nekako klecavo i nesigurno, kolena su mu razglavljena, jedva hoda, posr e od one silne droge kojom su ga nakljukali, jer pravilo je - pred svaku šok-terapiju daju ti gomilu nekih crvenih pilula. Guraju ga kroz vrata, gde ga tehni ari prihvataju, pridržavaju ispod miške. Vidim da je tip najzad shvatio gde je i šta ga eka, obe noge je uko io, kao da ih je zabio u pod u bezuspešnom pokušaju da na taj na in spre i da ga dovedu do stola - onda se vrata zatvaraju i sve što se dešava iza njih ponovo je sakriveno od mog pogleda. „Druže, a šta to oni rade tamo, šta se dešava u toj sobi, a?" Mekmarfi radoznalo pita Hardinga. „Tamo, u toj sobi, pa da, ti još nisi imao to zadovoljstvo, a vidiš, prijatelju, radi se o iskustvu koje svaki ovek jednostavno duguje sebi barem jednom u životu." Ponesen svojom pri om, Harding zabacuje glavu i udobno zavaljen posmatra ona metalna vrata preko puta. „To ti je, vidiš, upravo ta famozna šokara o kojoj sam ti, valjda se se aš, ve nekoliko puta do sada pri ao - zvani no TEŠ iliti terapija elektrošokovima. Oni sre nici koje tamo dovedu dobiju besplatni put u svemir, do Meseca i nazad, u stvari, kada malo bolje razmislim i nije baš besplatan jer mesto novcem platiš troškove moždanim elijama, ali staje to, ništa, svako od nas ima tih elija na pretek - nekoliko milijardi i ako i izgubi koju, pa šta, jaka stvar, ne e ni da primeti, jel' tako?" Mršti se i gleda, tobož tužno, onoga jednog jedinog pacijenta koji još sedi na klupi ispred šokare: ,,E, danas baš i nema mušterija, ni približno nekadašnjim gužvama i gunguli. Ali kako kažu Francuzi: c'est la vie, šta možemo, mode i trendovi do u i pro u, tako ti je to, bojim se da smo upravo svedoci sumraka TEŠ terapije. Naša draga glavna sestra je jedan od retkih preostalih poštovalaca stare dobre foknerijanske tradicije le enja mentalne nedonoš adi efikasnom metodom pod radnim naslovom - Prženje mozga." Metalna vrata se otvaraju, iz sobe izle u bolni ka kolica, niko ih i ne gura, na dva to ka hvataju krivinu i puše i se zami u niz hodnik. Mekmarfi zainteresovano posmatra kako i poslednjeg pacijenta za danas uvode u sobu.

„Zna i, njihov fazon je dovedu tako ovu u tu sobu i roknu mu struju u uturu?" Mekmarfi e za eno. „Pa, sažeto re eno, to bi bilo to, da, baš tako." ,,A zašto im to rade, majke ti?" „Pa, to im rade za njihovo dobro, sve što nam rade je za naše dobro, nego šta. Vidiš, ti si verovatno stekao utisak, pošto si od ele bolnice upoznao samo naše odeljenje, daje i itava bolnica zapravo jedan mehanizam prinude i kazne u odnosu na pacijente, ali to je, naravno, daleko od prave istine. Tako se i TEŠ ne koristi uvek i isklju ivo kao kaznena mera, što je upravo na in na koji ga koristi naša draga sestra, a tako e je to i mnogo više nego jednostavno sadisti ko iživljavanje osoblja nad pacijentima. Mnogi pacijenti koji su smatrani neizle ivim oporavili su se upravo zahvaljuju i šok-terapiji, kao stoje, isto tako, mnogima pomogla lobotomija ili leukotomija. Šok-terapija ima i mnoge prednosti u odnosu na ostale vidove terapije, recimo, jeftina je, brzo pokazuje rezultate a i relativno je bezbolna, jedino što ti izazove reakciju sli nu epilepti kom napadu." ,,E što ti je život", mrmlja Sefelt, „nekima od nas uvaljuju one odvratne pilule da im onemogu e napad, a ostalima daju šokove da ga tu i tamo vešta ki izazovu, ko bi sve to shvatio..." Harding se naginje ka Mekmarfiju i po inje da mu objašnjava: ,,A znaš kako je uopšte slu ajno neko i došao na ideju za tako nešto, e pa vidi ovako: jednom su dva psihijatra iz samo njima poznatih, perverznih razloga otišla da obi u jednu klanicu, i tako ti oni, izme u ostalog i vide kako ubijaju stoku jednim udarcem maljem me u o i. Ali šta je tu zanimljivo: primete ti tako oni da sva stoka i ne bude ubijena na taj na in, neka preživi i padne na pod u stanju najsli nijem epilepti kom napadu, gledaju ti oni to, razmišljaju pa e ti jedan od njih: 'Aha, zo, pa to biti ono prafo što nam trefalo za naši pacijenti - vešta ki

izazvan napat.' Njegov se kolega na licu mesta složio s njim u potpunosti, a znaš zašto? Zato što je odavno prime eno da dolazi do zna ajnih promena u ponašanju pacijenata neposredno nakon epilepti kog napada. Vidi o emu se radi: neposredno nakon napada pacijent je mirniji i smireniji, a poznati su i slu ajevi da neki potpuno izgubljeni, divlji i agresivni tipovi nakon napada budu jedno vreme u stanju u kome je s njima mogu normalan kontakt i komunikacija. Ni tada, a ni do dan-danas nije otkriveno zastoje to tako i na koji na in epilepti ki napadi izazivaju ove pozitivne kontraefekte, ali odavno je isto tako bilo poznato da bi vešta ki izazvani napadi imali i te kako pozitivno dejstvo na odre enu vrstu pacijenata. 1 sada zamisli koje otkri e, tu u toj klanici oni iznenada vide da ova maljem izaziva ko od šale ono što su oni godinama sanjali da nekako ostvare sa svojim pacijentima." Skanlon dobacuje nešto u stilu da je po njemu bolje bilo da koriste bombu umesto malja, na šta mu Harding odgovara da e pre i preko njegove opaske i nastavlja da otkriva Mekmarfiju male tajne iz istorijata elektrošok terapije. „Mesar je, naravno, pomišljao da to možda i nije baš idealna metoda u radu sa ljudima, jer ipak sli nost izme u oveka i krave nije bogzna kolika. Dovoljna je mala nepreciznost u rukovanju maljem i pu e nos, ili odoše zubi do vraga, a ko e onda platiti stomatološke troškove. Ako je ideja bila raspaliti oveka u glavu, valjalo je ipak dobro razmisliti i otkriti neku sigurniju i precizniju metodu od malja, i tako, posle nekih lutanja izbor je pao na struju." „Bog te, a kako nisu bili u frci daje mogu e da strujom rasture pacijente. Kako to da javnost nije digla dževu u vezi sa celim tim sranjem?" „Dragi moj prijatelju, meni se ipak ini da ti ne razumeš baš najbolje javno mnjenje u ovoj zemlji - ono uvek prihvata najbrži na in za rešavanje bilo kog problema." Mekmarfi odmahuje glavom:

„Majku mu, struja u uturu, pa to mu do e sli no onome kada nekom ubici za kaznu roknu struju na elektri noj stolici." „Mogu ti re i da su te dve aktivnosti ak i mnogo sli nije nego što ti možda i misliš, u oba slu aja se zapravo radi o le enju." „A šta kažeš, ništa ne boli, a?" „Li no ti garantujem, stvar je potpuno bezbolna, jedan blesak i u istom trenutku gubiš svest. Ništa gas, ništa igla, malj, ma potpuno bezbolno, ali opet niko ne bi ponovo ako ne mora. A znaš zašto - nekako se promeniš, to ti je kao", zatvara o i i pritiska slepoo nice obema rukama, „kao da ti struja pokrene neko ludo, nekontrolisano kolo sre e u glavi, a na njemu prizori, ose anja, uspomene... Video si takva kola sre e na vašarima, ti staviš pare na neki broj a ovek pritisne dugme, svetla se pale i gase, trešti muzika, vrte se brojevi kao u kovitlacu. Možda dobiješ, možda izgubiš, ko zna, a onda opet igraš i opet... Plati za još jedan krug, sinko, plati za još jedan krug, plati..." ,,O'ladi, Harding, smiri se." Vrata se otvaraju i na kolicima guraju pacijenta prekrivenog aršavom, pošto je on poslednji za danas, tehni ari odlaze na kafu. Mekmarfi se mršti i prolazi rukom kroz kosu, deluje zbunjeno: „Ma, nekako kao da mi teško ide da sve ovo što se dešava okolo shvatim i sredim u glavi, sve to..." „Na šta misliš, na šok-terapiju?" „Ma da, ali ne samo to, ne samo to nego uopšte, sve ovo..." maše kružno rukom, „sve što se dešava okolo." Harding mu blago rukom dodiruje koleno: „Obuzdaj svoj uzbu eni duh i misli, prijatelju, najverovatnije nikada i ne eš imati iskustva sa elektrošok-terapijom, ona je gotovo potpuno demodirana, sada se koristi samo u najekstremnijim slu ajevima, kada ništa drugo ne pomaže, isto tako retko kao i lobotomija." ,,A ta lobotomija, to je ono kada ti odseku komadi mozga?" „Vidiš kako znaš, polako savla uješ stru nu terminologiju. Da, baš tako, to je kada ti odseku par e mozga, kastracija eonog režnja. To je valjda upravo i njen rezon: kad ve ne može dole da te kastrira ispod pojasa, kastrira te iznad o iju." „Misliš na sestru Rej el?" „Baš na nju, a na koga drugog bih pa mislio?" „Nisam znao daje njena zadnja u odlu ivanju o tim stvarima." ,,E pa sada znaš, upravo ona o tome i odlu uje." Mekmarfi je ponovo živnuo, jasno je da mu nije prijao razgovor o šok-terapiji i lobotomiji i da je jedva do ekao da ga skrene na drugi kolosek - glavnu sestru. Harding, Skanlon i još neki raspri ali su se o sestri i iznose najrazli itije stavove, a ono što je gotovo svima zajedni ko, to je da svi smatraju daje upravo ona uzrok najve eg broja problema i koren gotovo svih zala na odeljenju. Svi se u tome slažu osim Mekmarfija, koji im se suprotstavlja i kaže da je i on tako mislio u po etku, ali da više nije baš siguran da je ona uzrok svega. Pokušava da im objasni daje došao do zaklju ka da se i bez nje na odeljenju gotovo ništa suštinski ne bi promenilo i da je uzrok svega mnogo iznad sestre, da je problem mnogo složeniji; trudi se da im to nekako objasni, ali ne uspeva i posle izvesnog vremena diže ruke od ube ivanja, o igledno je da ni njemu nije još uvek sve najjasnije u vezi sa situacijom u bolnici. Mekmarfi je o igledno na putu da shvati ono stoje meni ve odavno jasno - nije u pitanju samo glavna sestra nego ceo Sistem, snažni, razgranati Sistem koji drži svu mo u svojim rukama i povla i sve konce, a sestra je tu samo jedan elemenat, dosta jak ali samo mali deo u itavoj

organizaciji Sistema, niži službenik koji izvršava njegove naloge. Momci se ne slažu s njim i isti u daje njima savršeno jasna srž celog problema i tako se razvija rasprava koja traje sve dok Mekmarfi naposletku nije izgubio strpljenje i dok ih nije prekinuo i utišao. „Ma da li vi uopšte ujete sebe dok tupite ta svoja sranja, tupite i tupite u božju mater, sve te gluposti o glavnoj sestri i o osoblju u bolnici. Skanlon bi da bombom raznese sve u vazduh, Sefeltu su za sve krivi šugavi lekovi, Fredriksona je kao skenjala porodica, a svi ste bre potpuno promašili temu, jel' vam jasno..." Nastavlja kako smatra da glavna sestra nije cve e, da je to jedna bezdušna nadrkana babetina i daje sve ono loženje oko toga da joj se on suprotstavi i pokaže joj zube najobi nija glupost od koje niko ne može da ima koristi, a pogotovu ne on. Ma, kaže im ponovo, ak i da nju kompletno skinemo s vrata, opet ostaje onaj ve i mnogo složeniji problem koji je zapravo glavni krivac i uzrok svih njihovih problema. „Tako ti misliš", provocira ga Harding. „Pa kada si naprasno postao toliki autoritet i znalac problematike iz oblasti duševnog zdravlja i bolesti, deder nam reci u emu je stvar, otvori i nama o i, koji je to po tebi suštinski, osnovni razlog o kome tako umno i samouvereno razglabaš." „Pa jel' ti slušaš mene uopšte? Lepo ti kažem da ne znam!" Mekmarfi prekida na trenutak i osluškuje tiho zujanje iz rendgenskog kabineta, a onda nastavlja: „Ali daje sve onako kako vi mislite, ako su jedini problem sestra i njene seksualne brige, onda bi rešenje bilo veoma prosto, neko joj ga uvali i rešen problem, i to istim udarcem i naš i njen, e pa ne e biti." Skanlon radosno pljeska rukama: „Pa da, to je to, mi ti evo odmah dajemo taj zadatak, ako je neko za taj posao, onda si to ti, pa, da, pravi pastuv na pravom mestu." ,,A ne, ne ete me navu i, ne, ne, našli ste potpuno pogrešnog oveka, ali potpuno." ,,A što da ne, staje sa onim tvojim hvaljenjem, šema supermužjak i sve one silne akcije i žene?" ,,E pa, Skanlone, stari lafe, ja sam ti resio da izbegavam onu matoru vešticu što više mogu." „Vidiš, to sam i ja ve primetio", kaže Harding uz široki osmeh. „Šta to bi me u vama, jedno vreme sije držao vrsto na uzdi i iz ista mira si je pustio. Da se nisi naglo sažalio na našeg milog an ela uvara?" „Ne, ne, nije to, malo sam se, znaš, raspitao okolo, saznao neke stvari i najzad mi je jasno zašto joj se svi vi toliko uvla ite i zašto toliko cvikujete od nje i puštate da vam radi šta ho e. Shvatio sam i u šta ste hteli mene da uvalite." „Opa, vrlo zanimljivo, vrlo zanimljivo..." „Zanimljivo, nego šta nego zanimljivo, a još mije i najzanimljivije što sam prokljuvio da mi vi pizde niste rekli u kakva sranja mogu da se uvalim time što joj se suprotstavljam. To stoje ne mirišem baš posebno ne mora da zna i da sam spreman da je kam da mi prilepi jedno godinu-dve na kaznu. Nekada treba biti i lukav i tu i tamo pojesti govno i ne ka iti se sa onima od kojih zavisiš." „Gospodo, da li vam se i sada ini da nije istina ono što se šuškalo o tome da je Mekmarfi po eo naprasno da poštuje pravila samo zato da bi pove ao svoje šanse da što pre zdimi odavde?" „Harding, ti vrlo dobro znaš o emu pri am, zašto mi bar ti do sada nisi rekao da ona može da me drži pod nadzorom koliko joj se efne, da od nje zavisi koliko u da amim u ovoj bolni etini?"

„Da ti pravo kažem, potpuno sam smetnuo s uma da si ti ovde pod nadzorom." Hardingovo lice kao da se preklopilo preko osmeha. „Da, da, vidim da si se i ti najzad opametio kao i svi ostali." „Nego šta nego sam se opametio, druže, to ti garantujem. Zašto bih jedini ja bio budala da na sastancima talasam u vezi s onim sranjima, kao zastoje spavaonica zaklju ana, zašto su cigarete u staklencu... U po etku nisam shvatao zašto se vi paceri ložite na mene kao da sam vam ja jedini spasilac, a onda sam sasvim slu ajno saznao da se sestra pita ko e i kada biti pušten iz bolnice. E, tada sam se u sekundi opametio, rekoh sebi: Hej, pa ovi ljigavci ovde su me debelo zajebali, uvalili mi da ja mesto njih rešavam probleme koji se mene i ne ti u. Prevarili su starog prevaranta R. P. Mekmarfija, pa da mije to neko rekao ne bih verovao", zabacio je glavu i ceri se svima nama što sedimo jedan do drugog na klupi. „Znate šta, momci, nemam ja ništa protiv vas, ali zajebite me malo sa svim tim, ja bre kao i svi vi uostalom nameravam da što je pre mogu e zapalim odavde. A ako se ka im sa onom starom vešticom, i ja rizikujem kao i svi vi, zato zajebite stvar." Smeška se, namiguje i gurka rukom Hardinga, kao nema problema i dalje smo drugari mada sam vas provalio, kad Harding iznenada primeti: „Ne, tu si se prešao, ti, prijatelju, mnogo više rizikuješ od mene, više možeš da izgubiš." Harding se opet kezi i pri tom gleda onim svojim kobiljim pogledom iskosa, još i blago zabacuje glavu, kao da e svakog trenutka da se propne. Svi se pomi u zajedno mesto, Martini izlazi iz sobe sa rendgenom, zakop ava košulju i gun a: „Ne bih verovao da nisam svojim o ima video." Bili Bibit odlazi, njegov je red da zauzme mesto iza zatamnjenog stakla. „Ti mnogo više možeš da izgubiš", ponavlja Harding. „Pa ja sam ovde dobrovoljno, ja nisam pod nadzorom kao ti." Mekmarfi je ostao bez teksta, ima izraz lica koji sam ve kod njega primetio nekoliko puta, kao nešto debelo nije kako treba, ali on još uvek nije u stanju da shvati o emu se zapravo radi. Hardingu je ve blago neprijatno, vidi se da ga pritiska Mekmarfijev zabezeknuti pogled, osmeh mu je potpuno nestao sa lica i ve se vrpolji u stolici, najzad guta knedlu i po inje da objašnjava: „Sve u svemu, na našem odeljenju ima samo nekoliko pacijenata koji su pod nadzorom, koji su ovde mimo svoje volje, samo Skanlon i - verovatno neki od hroni nih, i ti. A kada bolje razmislim, pa nema ih mnogo ni u celoj bolnici, da, stvarno ih je vrlo malo." Prestaje da govori, glas kao da mu je zamro pod Mekmarfijevim pogledom. Kratku tišinu prekida Mekmarfi tihim glasom: „Vi to mene ipak zajebavate?" Harding odmahuje glavom, deluje ve i pomalo uplašeno. Mekmarfi ustaje i ponavlja: „Ma, momci, mora da me ipak zajebavate?" Niko mu ne odgovara, Mekmarfi Sparta gore-dole ispred klupe, provla i ruku kroz kosu, zbunjen je, do e do kraja reda, vra a se do suprotnog kraja, do samog rendgenskog aparata, koji kao da mu pisti i šišti u lice. „Recimo ti, Bili, pa barem ti, jebo te, mora da si ovde zato što moraš, barem ti?" Bili nam je u tom trenutku okrenut le ima, bradu je naslonio na vrh crnog ekrana, stoji na vrhovima prstiju i kratko odgovara da nije, kratko „Ne" kao daje upu eno mašini a ne nama. „Pa zašto onda, zašto si ovde, jebo te, pa ti si bre mladi , u najboljim godinama, pa ti bre treba da furaš okolo u nekoj dobroj makini i da odvajaš i tovariš ribe, te fore." Kruži ponovo rukom: ,,A ovo, šta e ti bre sve ovo sranje?" Bili ne odgovara i Mekmarfi se sada obra a i ostalima: „Recite mi onda vi zašto, zašto ste uopšte ovde? Sve vreme kenjate kako vam je ovde

užasno, da ne možete o ima da vidite ovo mesto, da vam sestra ide na jaja, sve te fore, a u stvari vas niko i ne drži ovde, možete da odete kad god vam se digne. Oni matorci tamo na odeljenju, one fosil ine, za njih mi je još i jasno, pa oni su stvarno lujke i nisu ni krivi, ali vi, vi, jest da niste najnormalnije face koje sam video, ali niste brate ni lujke, nije baš dotle došlo." Niko mu i dalje ne odgovara. On prilazi Sefeltu. „Evo recimo ti, Sefelt, šta ti pa fali, samo tu i tamo imaš napade, jaka stvar, pa jedan moj stric je imao sto puta teže napade, balavio je po podu ko lud i još mu se privi ao sam avo i... i ništa, nije se uvalio bre u ludnicu, jebo te. Pa i ti bi mogao hladno da živiš napolju samo da imaš i malo hrabrosti..." „To je to!" Bili se odvojio od ekrana, niz obraze mu se slivaju suze. „Da, baš to!", uzvikuje uzbu eno. „Kada bismo samo imali h-h-h-hra-brosti, ja bih danas mogao da iza em, ma odmah, samo da smem, samo da imam barem malo hrabrosti. Pa moja m-m-m-mama je pajtos sa gospo icom Rej el, mogao bih da još danas dobijem potpisanu otpusnu listu, danas, samo da imam hrabrosti." Uzima košulju sa klupe, pokušava da je navu e, ali ruke mu se strašno tresu, navukao je nekako dopola, naposletku je skida i okre e se Mekmarfiju: „Ne misliš valjda da ja v-v-v-volim što sam ovde, da mije lepo, pa i ja bih v-v-v-voleo da vozim auto i da imam d-d-d-devojku, mnogo bih voleo. Ali da li si ti ikada doživeo da ti se s-s-s-smeju u lice, da ti se rugaju, n-n-nisi jer ti si masa, ti si jak, ti si k-k-krupan, tebe se plaše! E, pa ja, vidiš, nisam ni jak ni veliki, nije ni H-h-h-arding, ni F-f-redrikson, ni S-s-efelt, ni niko... Pri aš kao da mi volimo što smo ovde, kao da... ma ne vredi, ne možeš ti to da shvatiš, ne vredi..." On pla e, jeca i toliko muca da više nije u stanju da govori, briše o i rukama, dok to radi onako nekontrolisano, krasta s jednog od ožiljaka mu puca, a što se više briše, sve više i više razmazuje krv po licu i o ima. Odjedanput po inje da tr i gore-dole po hodniku, lice mu je zamazano krvlju, posr e, baulja i ubrzo skre e pažnju jednog od crnih bolni ara, koji mu priska e s namerom da ga nekako obuzda. Mekmarfi se okre e ka ostalima, kao daje zaustio nešto da doda, ali svi ga gledaju tako da se predomislio i odlu io da je, možda, bolje da pre uti. Stoji utke neko vreme, a svi pogledi su zakucani u njega, verovatno ga bodu koliko su uporni, najzad progunda: ,,O jebo te, koje sranje." Kaže to nekako tiho i nesigurno, vra a kapu na glavu, nabija je preko ušiju i seda na svoje mesto na klupi. Dva tehni ara se vra aju sa kafe i ponovo ulaze u onu sobu na drugoj strani hodnika; kada su otvorili vrata da udu, osetio se neki kiselkast miris, kao da se puni akumulator. Mekmarfi sedi, gleda u ona metalna vrata. „Nema teorije da ja sve ovo shvatim. Vra ali smo se tiho na odeljenje, niko nije ni re prozborio; sve vreme dok smo hodali bolni kim parkom Mekmarfi je bio na za elju kolone, sa rukama u džepovima, kapom natu enom na o i i ugašenom cigaretom medu usnama, sa zamišljenim izrazom lica. Bilija su ve kompletno umirili i sada je išao na elu kolone izme u jednog crnog i jednog belog momka iz šokare. Namerno sam usporio hod, zaostajao za ostalima jer sam hteo da pridem Mekmarfiju, da mu kažem da ne razbija glavu i ne mu i se bez potrebe, jer u svakom slu aju, itava situacija je potpuno beznadežna, nema tu pomo i, hteo sam to da mu kažem jer sam želeo da mu pomognem postoje bilo o igledno da ga more teške misli. Li io mije, onako zbunjen i zabrinut na psa koji se iznenada našao pored nove, njemu nepoznate rupe - jedan glas mu govori: Mani se te rupetine, ne ti e te se, vidiš kako je crna i duboka, a tragovi okolo govore da je unutra možda medved ili neka sli na zver; ali u isto vreme drugi jedan glas koji kao tihi šapat dolazi iz najdubljih korena njegove vrste, glas u kome nema nimalo razuma i lukavosti, e taj glas mu bubnja u glavi i poru uje: Drž ga, ska i, drž ga, tvoj je!

I taman sam zaustio da mu kažem da više ne mori mozak tim teškim mislima, kada on iznenada podiže glavu, požuri napred do onoga crnog kržljavca, potapša ga po ramenu i zamoli ljubazno: „Sam, a da svratimo na sekund do kantine, voleo bih da kupim koji boks cigareta, šta kažeš, može?" Morao sam dobro da požurim da ih stignem i od tog napora mi je srce po elo ubrzano da kuca, što je istog trenutka izazvalo i da mi u glavi zazuji nekim udnim, visokim tonom. Kada smo ušli u kantinu i odahnuli, srce mi se umirilo i ponovo povratilo svoj normalni ritam, ali ono zujanje u glavi i dalje nije prestajalo. Taj zvuk u glavi podsetio me je kako sam se nekada davno, veoma davno, dok sam još igrao ragbi, ose ao petkom uve e dok bih stajao na terenu i napeto i nestrpljivo ekao da najzad dobace loptu i da po ne utakmica. I tada, u tim trenucima ustreptalog iš ekivanja po pravilu bi po injalo identi no zujanje u glavi koje se svakog trena sve više i više poja avalo, nekada do te mere, do tolikog intenziteta da sam sumnjao da u biti u stanju da izdržim još samo trenutak. Ali po etak igre i zanos borbe u inili bi da mi se glava razbistri i zujanje nestane istog trenutka kao rukom odneto. Sada sam ponovo prepoznao to uzbu enje i zuj pred me , to nestrpljenje, onu napetost koja dovodi gotovo do iskakanja iz vlastite kože, ono iš ekivanje da sve što neminovno mora da se desi najzad po ne, bilo kako i bilo sa kakvim rezultatom, ali da najzad po ne. Mekmarfi je sigurnim korakom prišao tezgi, zadenuo pal eve u džepove i nonšalantno tražio od prodava ice da mu da dva boksa marlbora, a onda se uz šeretski osmeh ispravio: „Bolje tri boksa, nameravam da mu ga malo žeš e dam po pušenju." Ceo dan mi je bez prestanka zujalo u ušima, po eo je i grupni sastanak poslepodne, a i dalje zuji li zuji; naprežem se i ujem da danas ere e Sefelta sa ciljem da uti u na njega ne bi li se suo io sa svojim realnim problemima, što je preduslov, kako ga ubeduju, da se prilagodi realnoj situaciji bez zavaravanja i na pravi na in. (On vi e: „Ma dilantin je kriv za sve!" „Jasno vam je, gospodine Sefelt, da vam niko ne može pomo i ako otvoreno i iskreno ne priznate sebi i drugima koji je vaš realni problem." „Ali, ljudi, mora daje u pitanju dilantin, on je kriv za sve, zar mi desni nisu upravo zbog njega omekšale..." Ona se samo superiorno smeši: „Džim, zaboravljate da vam je ve etrdeset pet godina...") U jednom trenutku bacio sam pogled na Mekmarfija, koji je sedeo na

svom starom mestu u ošku, samo što se ovaj put nije zabavljao špilom karata niti je nezainteresovano prelistavao neki asopis kao obi no na svim sastancima zadnjih petnaestak dana. Nije delovao nezainteresovano, kao daje s nama preko volje, zato što mora, ne, danas je sedeo u svojoj stolici prav kao strela i pažljivo, ak drsko, pratio razgovor skre i pogled naizmeni no sa Sefelta na glavnu sestru, gotovo upijaju i svaku njihovu re . Dok sam ga krišom posmatrao, zujanje u glavi mi se sve više i više poja avalo, prerastalo je u glasno brujanje. Mekmarfijeve o i su ispod svetlih obrva li ile na dva plava proreza, napeto je posmatrao sve što se doga a oko njega na isti na in na koji je svojevremeno dok je još kartao s nama posve eno pratio i doga anja za pokeraškim stolom. Prepoznao sam taj izraz, gotovo sam bio siguran daje samo pitanje trenutka kada e krenuti i izvesti neku monumentalnu agresivnu akciju koja e ga zicer odvesti gore na odeljenje za neprilago ene. Bio sam siguran u to jer sam takav izraz u

ima video ranije kod onih koji su samo sekundu-dve kasnije potpuno pucali, gubili kontrolu i skakali na crne momke ili jedni na druge; bio je to izraz koji pokazuje daje ovek na granici svojih mo i samosavla ivanja. Stezao sam šakama naslon stolice i uhvatio sebe da se plašim svega onoga što se može dogoditi, ali sam bio tako e i u još ve em strahu da se možda opet ne e dogoditi ništa. Mekmarfi je i dalje bez reci pratio razgovor; postoje diskusija o Šefe ltovom problemu potpuno iscrpljena, on se upola okrenuo i pažljivo slušao Fredriksona, koji je žele i da se svima

osveti za mu enje i seciranje njegovog prijatelja, nekoliko minuta grmeo na temu sestrinog sakrivanja cigareta i celu tu ve davno prežvakanu pri u; posle izvesnog vremena ispraznio se, utišao i pocrvenevši rutinski se izvinio svima i ponovo mirno seo. Osetio sam da mi se šake opuštaju i ve sam pomislio da sam se ipak prevario u proceni i da e najverovatnije sve pro i mirno kao i obi no. Ostalo je još samo nekoliko trenutaka do kraja sastanka, glavna sestra je ve sredila svoje papire, vratila ih u torbu, nju odložila pored sebe, bacila jedan kratak pogled na Mekmarfija, koliko da se uveri da li prati sastanak; onda je prekrstila ruke u krilu, obuhvatila jednim dugim pogledom sve prisutne, odmahnula glavom i tužno i duboko uzdahnula. „Momci, molim vas da shvatite da sam se dugo dvoumila i razmišljala o ovome što u vam sada saopštiti, znajte da sam se pre donošenja kona ne odluke konsultovala i sa doktorom i kompletnim osobljem, i svi, svi smo se složili, nije nam bilo lako, verujte, ali svi smo došli do istog zaklju ka. Došli smo, naime, do zaklju ka da vas na neki na in, ipak, moramo kazniti zbog vašeg ne uvenog ponašanja i dramati nog nepoštovanja ku nog reda koje ste ispoljili pre tri nedelje. Sve do sada smo ekali, odlagali kaznu u jalovoj nadi da ete vi sami uvideti koliko ste pogrešili i da ete se samoinicijativno izviniti i pokajati zbog svog bahatog i buntovni kog ponašanja, ali avaj, me u vama se nije našao niko, ni jedan jedini pojedinac koji bi pokazao makar i najmanji znak kajanja, niko..." Ruku je digla u vazduh kao da tim gestom želi da onemogu i bilo iju eventualnu upadicu, pokret je li io na gest vra are koja je spremna da svima prorekne sudbinu iz staklene kugle. „Molim vas da dobro razmislite i da shvatite da se svako eventualno pravilo i ograni enje ovde donosi posle dugotrajnog i pažljivog razmišljanja i razmatranja i da se pri donošenju kona ne odluke prvenstveno uzima u obzir njen terapeutski zna aj. Mnogi od vas su ovde upravo usled svoje nemogu nosti da se na pravi na in prilagode svim pravilima koja važe u spoljnom svetu, zato što su pokušavali da ih zanemare i na neki na in izbegnu. U nekom presudnom trenutku, verovatno u detinjstvu, pošlo vam je za rukom da nekažnjeno prekršite neko od pravila, bili ste svesni svoje greške, na svoj na in ste ak i priželjkivali kaznu, ali ona je nažalost izostala. Pogrešna, nije prejako re i, ak glupa i nakaradna, blagost i popustljivost vaših roditelja možda je tada, u ranoj fazi, predstavljala zametak koji se naknadno razvio i prerastao u vašu sadašnju bolest. Sve ovo vam govorim u nadi da ete shvatiti da i mi ovde, u bolnici, red i disciplinu zavodimo jedino i isklju ivo za vaše dobro, da je sve to na koncu konca u vašem interesu." Ponovo pogledom kruži po sobi, izraz lica joj je gotovo tužan, kao da joj je žao zbog onoga što mora da u ini. Jedini zvuk koji ujem u ovoj groznoj tišini jeste ono jako, grozni avo brujanje u mojoj glavi. „Jasno vam je da je u našim uslovima veoma teško sprovesti punu disciplinu, gotovo su nam vezane ruke kada je u pitanju eventualno kažnjavanje - ne možemo vas dodatno zatvoriti, ne možemo da vas mu imo gla u, pred osobljem je ozbiljan problem: šta treba u initi?" Rikli ima originalnu ideju šta bi moglo osoblje da im u ini, ali ona ga, naravno, ignoriše, lice joj dobija sasvim druga iji izraz i najzad sama odgovara na svoje pitanje: „Moramo vas kazniti, moramo vam oduzeti neku od povlastica. Pošto smo pažljivo razmotrili sve okolnosti vezane za vašu pobunu, rešili smo da vam ukinemo dozvolu za koriš enje starog kupatila, koje ste koristili kao dodatni dnevni boravak i u kome ste se kartali i provodili slobodno vreme. Nalazite li daje kazna neprimerena?" Nije pomerila glavu ni milimetar, nije ga pogledala, ali svi ostali su mahinalno okrenuli glave u njegovom pravcu, svi su ga pažljivo posmatrali, radoznali da vide njegovu reakciju, ak su i najstariji hroni ni, videvši da su se svi upiljili u njega, istegli svoje tanke pti je vratove i

nemo se zagledali u Mekmarfija. Sada su sve o i bile uprte u njega, a na svim licima se videlo iš ekivanje i nešto nalik na snažnu, ogoljenu, usplahirenu kombinaciju straha i ogromne nade. Onaj jednoli ni ton u mojoj glavi prerastao je u glasan zvuk sli an škripi guma na asfaltu. Sedeo je uspravno u svojoj stolici, lenjo je jednim prstom prešao po onom svom ogromnom ožiljku na nosu, uputio jedan zna ajan osmeh svima koji su ga ve neko vreme pažljivo posmatrali, potom je sa dva prsta dodirnuo rub svoje kape i blago ga podigao, kao da sve pozdravlja i skrenuo pogled ka sestri. „Dobro, to smo raspravili, pošto niko nema primedaba u vezi sa odlukom koju smo doneli, mislim da je ve vreme da ovaj naš sastanak završimo i..." Naglo je za utala i skrenula radoznalo pogled u njegovom pravcu, sada gaje i ona, kao i svi ostali, pažljivo posmatrala. On je samo slegnuo ramenima, uz glasan uzdah se pljesnuo obema šakama po kolenima i ustao sa stolice, uspravio se, zevnuo, opet po ešao nos i bez reci ležernim korakom krenuo prema njoj, pridržavaju i usput pal evima pantalone. Shvatio sam u trenutku da se tu više ništa ne može uraditi, više ga niko ne može zaustaviti i spre iti u njegovom naumu, više nije bilo povratka, neminovno e se najzad dogoditi, i ja i svi ostali samo smo ga nemo i zapanjeno posmatrali. Koraci su mu bili dugi, predugi i sigurni, tišinu je presecao oštar zvuk njegovih cokula, a metalni blokeji na njima varni ili su u dodiru s podom. Onako uspravan, samouveren, sa rukama u džepovima, ponovo je bio snažni drvose a, hvalisavi kockar, opasni ri okosi irski kavgadžija, kauboj poput onih u filmovima koji ta no u podne izlaze na pustu ulicu i hrabro se suo avaju sa sudbinom. Glavna sestra gaje posmatrala razroga enih o iju, pobelelih od straha, o igledno nije ni sanjala da se nešto ovako uopšte može dogoditi, svrha današnjeg sastanka bila je da obeleži njenu kona nu pobedu nad njim, da joj jednom zasvagda u vrsti neprikosnovenu vlast na odeljenju, a sada joj se on potpuno neo ekivano suprotstavlja i odlu no približava ve i i ja i nego ikada. Kakav preokret! Smrtno preplašena, pani no je o ima tražila svoje crne momke, svoju jedinu eventualnu zaštitu, ali on je zastao, o igledno nije ni imao nameru da joj naudi, stao je ispred staklenca i uobi ajenim tonom, možda ak i za nijansu mirnijim, samo je promrsio da mu je upravo sada došlo da popuši jednu od svojih cigareta, od onih koje je kupio tog jutra, a koje su stajale kod nje na uvanju, i potom mirno gurnu ruku - kroz staklo. Staklo se u trenu razbilo i neverovatno bu no raspršilo na sve strane, u sekundi je prizor bio sli an vodopadu sa hiljadama staklenih kapljica koje lete na sve strane. Sestra je šakama pokrila uši, a on je nonšalantno uzeo jedan od boksova na kome je bilo napisano njegovo ime, izvadio jednu paklicu, ostatak vratio na staro mesto i potom prišao sestri, koja je hipnotisano sedela kao prikovana za stolicu, bleda i nepokretna kao mermerna statua; nežnim pokretima po eo je da stresa sr u sa njene kapice i ramena. „Strašno mi je žao, gospodo, verujte mi na re , staklo je bilo tako nenormalno isto i izglancano da sam potpuno zaboravio da je uopšte tu." Ceo doga aj nije potrajao više od nekoliko sekundi. On se mirno okrenu, ostavi je sa licem koje se nekontrolisano trzalo i drhtalo, i pale i usput nonšalantno cigaretu, vrati se onim svojim mirnim, sigurnim korakom na svoje mesto kao da se ništa nije ni dogodilo. Brujanje u mojoj glavi je najzad prestalo.

TRE I DEO Posle svega što se desilo Mekmarfi je prili no dugo terao po svome, radio skoro staje hteo, a sestra je, po svemu sude i, kupovala vreme, s jedne strane, svesna da je ve izgubila jednu važnu rundu i da svojom neaktivnoš u verovatno polako gubi i drugu, a s druge strane, tako e isto tako svesna da bi svaki brzoplet i ishitren korak sada mogao da bude gotovo poguban. Znala je da vreme radi za nju i da joj je dovoljan samo jedan pravi potez u pravom trenutku kojim bi još uvek mogla da smesta povrati svoje pozicije i ponovo preuzme punu kontrolu i ulogu neprikosnovenog gospodara na odeljenju. Od nje, bolje re i, od njenog potpisa na otpusnoj listi, zavisilo je koliko e ela ova borba trajati, a ona je mogla da eka neograni eno dugo, sve dotle dok Mekmarfi ne napravi neku katastrofalnu grešku ili, jednostavno, izgubi strpljenje i digne ruke od svega - u oba slu aja ona bi bila nesumnjivi pobednik. Istini za volju treba re i daje dosta okolnosti uticalo na odluku glavne sestre da na neko vreme u potpunosti promeni svoju taktiku. Pošto je tako naglo i efektno, lomljenjem stakla, najavio da je ponovo u ringu, Mekmarfi je svojim daljim ponašanjem, iz dana u dan, život na odeljenju u inio i te kako zanimljivim. Uzimao je re na svakom sastanku, u svakoj i najmanjoj diskusiji, i svojom pri om, namigivanjem, gestovima i šalama davao sve od sebe ne bi li izmamio makar i najmanji osmeh, ak i kod onih akutnih koji su se najverovatnije poslednji put opušteno nasmejali veoma davno, možda još u zabavištu, i to verovatno i tada samo nakratko. Nije ga mrzelo da zainteresuje dovoljno pacijenata da se prijave za košarkaški tim i ak je izmolio od doktora dozvolu da donese iz gimnasti ke sale na odeljenje košarkašku loptu, a sve s navodnim ciljem da se budu i igra i priviknu'na nju vežbom van terena. Sestra se, naravno, suprotstavljala koliko je mogla, uz komentar da ko zna šta e mu slede e pasti na pamet i da je ne bi nimalo udilo da uskoro vidi da je organizovao fudbalske utakmice u dnevnom boravku i polo susrete sa

sve konjima i jaha ima po hodnicima, ali ništa joj nije vredelo, doktor je prvi put istrajao u svojoj odluci, uz objašnjenje: „Gospo ice Rej el, otkako je formirana ta košarkaška ekipa mnogi od pacijenata angažovanih u njoj pokazali su znake znatnog oporavka i poboljšanja, ime je nesumnjivo dokazana i terapeutska vrednost celog poduhvata." Posmatrala gaje nekoliko trenutaka i nije mogla da sakrije enje, zna i i on je ve pomalo po eo da se sili i da diže glavu, kao da se trudila da dobro upamti njegove reci, a pogotovu njegov ton, ima vremena, mislila je, podseti e ga ve na sve to jednoga dana kada ponovo do e njenih pet minuta. Zasad je samo klimnula glavom, vratila se u staklenac, sela na svoje mesto i odmah po ela da se bak e s dugmi ima na komandnom pultu pred sobom. Mesto razbijenog stakla u prozorskom okviru ispred njenog stola postavljen je karton kao provizorno rešenje dok se ne nabavi staklo odgovaraju e veli ine. Ona je, tako, i dalje sedela na svome mestu i ponašala se kao da kartona i nema i kao da je i dalje u stanju da posmatra i kontroliše sve što se doga a u dnevnom boravku, pri tome je iza onog komada kartona podse ala na naopako postavljenu sliku, sliku okrenutu licem prema zidu. Suzdržavala se i nije ni im pokazivala koliko se nervira, nijednom jedinom re ju nije komentarisala dok je svakog jutra Mekmarfi paradirao po hodniku u svome famoznom šortsu sa belim kitovima, ili se sa momcima igrao krajcarice u spavaonici, ili sa ogromnom hromiranom sudijskom pištaljkom u io akutne kako se startuje i vodi lopta, i to duž celog hodnika s kraja na kraj, po sto puta gore-dole; pri tome je u onoj akustici hodnika svaki udarac lopte o pod odzvanjao kao pucanj, a nadja avala gaje tu i tamo samo Mekmarfijeva vika:

„Brže bre, babetine jedne kilave, brže, brže...!" Kad god bi se susreli ili obratili jedno drugome, bili su napadno ljubazni i ugla eni, strogo na finjaka, skoro u belim rukavicama. On bi je, na primer, najljubaznijim mogu im tonom zamolio ako bi bila tako dobra da mu na trenutak pozajmi svoje penkalo, koliko da napiše molbu za kratak izlazak izvan kruga bolnice, i to bez pratioca; potom bi tu pred njom na licu mesta naškrabao molbu te bi joj pružio i molbu i pero sa naklonom i tekstom u stilu: „Hvala vam najlepše, jako ste ljubazni, izvolite. .." Ona bi pak samo bacila kratak pogled na molbu i isto tako uljudno obe ala da e to smesta proslediti u upravu - za šta joj je trebalo jedva tri minuta - onda bi se vratila s tekstom tipa: njoj je zaista izuzetno žao, ali svi su se zasad složili da eventualni izlazak ne bi bio terapeutski opravdan. On bi joj još jedanput najljubaznije zahvalio na trudu, izašao bi iz staklenca i onda bi kao slu ajno još na vratima tako divlja ki dunuo u onu svoju pištalj etinu da su se kilometar okolo sva stakla tresla, a on bi po vikao: „Ajde bre, babuskere, vežbajte, ho u da vidim kako se znojite, ajde loptu u ruke..." Kako je na odeljenju proveo ve itav mesec, i on je stekao pravo da na oglasnoj tabli u hodniku pri vrsti molbu kojom obaveštava sve da e na slede em sastanku terapeutske grupe pokrenuti raspravu u vezi sa svojom željom da bude pušten da pod nadzorom iza e iz bolnice. Rutinski je pozajmio penkalo od sestre i u rubrici „Pratilac" - hladno napisao: Jedna fufica iz Portlanda, stara poznanica po imenu Kendi Star; usput je, kada je snažno lupio ta ku iza egzoti nog imena svoje prijateljice, slomio vrh pera na penkalu. Njegov je zahtev razmotren na prvom slede em grupnom sastanku koji je održan baš istog dana kada su u toku prepodneva radnici najzad postavili novo staklo na prozoru pred radnim stolom glavne sestre. Zahtev je, naravno, odbijen sa obrazloženjem da gospo ica Star ne uliva poverenje i ne deluje po pri i kao osoba koja bi se mogla smatrati primerenim društvom za pratnju jednog pacijenta. Kada mu je odluka saopštena, on je samo slegao ramenima i dobacio: „Možda zato što previše mesa dok hoda", onda je iznenada ustao, prišao staklencu i ono novopostavljeno staklo, na kome je još u uglu bila i etiketa staklarske firme, ponovo razbio pesnicom; jednostavno je proturio ruku kroz njega, kao da ga nema - i dok mu se krv slivala niz šaku, objašnjavao je sestri daje bio ube en daje okvir prazan, da su samo skinuli karton, a da staklo još nije ni postavljeno. „Kada li su samo uvalili opet to staklo, majku im, pa ovaj prozor, jebo te, ve postaje opasan po zdravlje..." Sestra mu je u staklencu previla ruku, a Harding i Skanlon su brže-bolje iš kali onaj karton iz ubreta i ponovo ga zalepili u prazan ram i to flasterom sa istog kotura koji je i sestra koristila da bi mu pri vrstila zavoj na zglobu i prstima. Mekmarfi je sedeo na stolici i dok mu je ona previjala rane, pravio je tobož bolne grimase i krivio lice kao da je u agoniji, a preko njenog ramena se, dok ga ne gleda, smeškao i namigivao Hardingu i Skanlonu. Lice joj je i dalje bilo mirno i bezli no kao od porculana, ali je bilo o igledno koliko je napeta po tome kako je nekontrolisano stezala flaster iz sve snage, stoje ukazivalo da joj strpljenje ipak blago popušta. Uskoro smo otišli u gimnasti ku salu da gledamo košarkašku utakmicu izme u našeg tima i tima bolni ara; za nas su igrali Harding, Bili Bibit, Skanlon, Fredrikson, Martini i Mekmarfi (samo kratko vreme dok mu krv ne bi procurila kroz zavoje na povre enoj šaci), a za bolni are igrala su i dva visoka crna momka s našeg odeljenja. Oni su ujedno bili i najbolji igra i u njihovoj ekipi, jurili su sinhronizovano po parketu kao par crnih senki u crvenim šortsevima i sa mehani kom preciznoš u neprekidno su postizali koš za košem. Naši momci su pak bili preniski i prespori, a uza sve to je još i Martini svaki as gubio lopte, jer je neprestano proigravao nekog samo njemu vidljivog suigra a, tako da su nas bolni ari na kraju ušili sa dvadeset koševa razlike. Me utim, ipak se dogodilo nešto stoje u inilo da se sa utakmice vratimo zadovoljni i ispunjeni radoš u kao i da smo pobedili, naime, u jednom komešanju oko lopte ne ije je rame tako stru no

maznulo crnog momka Vašingtona da su njegovi suigra i morali da ga drže i umiruju da ne sko i na Mekmarfija, koji je mirno sedeo na lopti i nije ni obra ao pažnju na razjarenog crnju, kome je iz nosa lila krv i curila mu na grudi dok je urlao objašnjavaju i onima koji su ga držali: „Ma zreo je za batine, prosto moli da ga razbijem, ma sredi u ga..." Mekmarfi je vredno nastavljao da piše poruke u VC-u namenjene sestri i njenom ogledalcem, a tako e ga nije mrzelo da u dnevnik odeljenja redovno upisuje kilometarske baljezganje o sebi i da ih potpisuje sa Anon. Ponekad bi spavao do osam sati, ona bi ga obi no u tom slu aju ukorila, ali uvek na onaj ve poznat „njihov" na in - mirno, bez i malo besa; on bije samo utke slušao, a onda bi joj celu pridiku minirao tako što bije, recimo, iz ista mira pitao nešto u stilu: da li nosi brushalter broj pet ili šest ili možda i ne nosi te gluposti. I drugi akutni su polako po eli da se ponašaju na sli an na in. Harding se rutinski udvarao svakoj sestri na praksi, a Bili Bibit je potpuno prestao da u dnevnik unosi svoje redovne priloge koje je voleo da naziva „opservacijama". Ali Skanlon je ipak povukao potez kojim je prevazišao sebe, naime, kada su ponovo, po drugi put, postavili novo staklo i još na njemu nacrtali veliko slovo X belom bojom, kako Mekmarfi ne bi mogao opet da se vadi da ga nije video, e pa kada su ga, dakle, postavili a boja se na onom X nije još ni osušila, Skanlon ga je hladno, tobož slu ajno, pogodio košarkaškom loptom. Staklo se raspršio na sve strane, a lopta je ise ena sr om pukla i ispumpala se; Martini ju je podigao sa ozbiljnim, ak tužnim izrazom lica i kao neku mrtvu pticu uneo u staklenac. I dok je sestra piljila u krš od stakla na svom stolu, on ju je mirnim, tragi nim glasom, zamolio da mu jadnu loptu zakrpi flasterom ili ve ne im drugim i da je ako može nekako oživi jer treba nam još za igru. Ona mu je bez reci, energi nim pokretom otela loptu iz ruku i bacila je u kantu za ubre. I tako, pošto je košarkaška sezona na odeljenju ovim doga ajem naglo prekinuta, Mekmarfi je zaklju io daje možda pecanje nova potencijalna navlaka i usmerio je sve svoje vreme i energiju u tom pravcu. Prvo je rekao doktoru da u Suslav Beju blizu Florensa ima neke pajtose koji bi bili radi da jednu manju grupu pacijenata - maksimum osam-devet ljudi, povezu svojim brodom u ribolov, naravno ako bi to konzilijum procenio kao umesno i dopustio. Opet je na oglasnoj tabli u hodniku istakao zahtev za izlaz u pratnji - ovaj put je napisao da bi ga pratile ,,dve dobre stare tetke koje žive u jednom simpati nom gradi u nadomak Oregon Sitija". Na sastanku mu je odobren izlazak za slede i vikend, a sestra je, pošto je zvani no upisala odobrenje u svoju knjigu, iz torbe izvadila jedan ise ak iz novina i naglas pro itala daje ulov ribe kod obale Oregona ove godine doduše rekordan, ali da je losos izneverio o ekivanja i da je more veoma opasno i nemirno. Kada je završila itanje lanka, predložila je svima da o itavom projektu pod radnim naslovom „Izlet brodom" još jedanput dobro razmisle. „Da, da, to je odli na ideja", prihvatio je Mekmarfi, pa je sklopio o i i duboko uzdahnuo: „Ma izuzetna ideja, bez dileme. Zamislite samo slan, svež miris uzburkanog mora, udari talasa o pramac broda, ta borba i prkošenje prirodi, to uzbu enje... gde je muškarac zaista muškarac, a brod i više od broda koji plovi po bonaci. Gospo ice Rej el, za sekund ste me ubedili, još ve eras u pozvati pajtose i unajmiti brod. Da li mogu da ra unam i na vaše prijatno društvo?"

Umesto odgovora ona je samo utke na oglasnu tablu pri vrstila onaj svoj pesimisti ki ise ak. Sutradan je po eo da upisuje u spisak imena onih koji su zainteresovani da idu na izlet brodom i koji su spremni da plate po deset dolara za to zadovoljstvo, a sestra je na oglasnu tablu prika injala sve nove i nove ise ke iz novina sa vestima o iznenadnim olujama, vremenskim nepogodama i brodolomima duž obale. Mekmarfi se sprdao i sa sestrom i sa njenim alarmantnim vestima i svima pri ao kako su njegove dve tetke više od polovine svoga veka provele na talasima, na pu ini i po lukama, naravno, uvek sa ponekim mornarom, a evo još su žive i zdrave i

nikada im se ništa loše nije desilo na moru, i one mu jam e da ne treba ni ega da se plaše, da e sve biti u redu, kao po loju, ma kao po putem... Ali ni sestra nije bila naivna, znala je ona dobro svoje pacijente - njeni ise ci su ih zaplašili više nego što su to pokazivali i mnogo više nego što je Mekmarfi mogao i da pretpostavi. On je o ekivao da e svi jedva do ekati da idu na izlet i da e se gurati da što pre dospeju na spisak, ali nije bilo ni izbliza tako - morao je i one koji su na kraju pristali da debelo moli i ube uje, a na dan pred sam izlet još nije imao dovoljan broj zainteresovanih, falilo mu je nekoliko putnika da uopšte pokrije brodske troškove. Ja nisam imao novca da platim izlet, a išlo mi se iz sve snage, pogotovu kada je Mekmarfi po eo da kiti pri u o ribolovu na losose. U isto vreme sam bio svestan daje bolje da takva razmišljanja izbacim iz glave, jer, ak i da sam imao pare, samo moje prijavljivanje imalo bi isti efekat kao da sam stao ispred svih i saopštio im da u stvari nisam gluv, jer ako sam uo sve te razgovore o brodu i ribarenju, onda sam uo i sve što se oko mene govorilo tiho i u poverenju u zadnjih deset godina. A ako bi tek sestra saznala da sam uo sve njene spletke i intrige koje nije skrivala u mom prisustvu ube ena da ne ujem, ona bi me, mogu da se kladim, istog trenutka pojurila sa elektri nom testerom i obradila tako da jednom zasvagda bude sigurna da ne u mo i ni da ujem ni da govorim. Ma koliko sam bio tužan što ne idem s njima, ipak nisam mogao da se uzdržim a da se tu i tamo ne nasmejem kada pomislim s kakavim paradoksom živim - da bih uopšte uo, moram da se trudim da glumim da sam gluv kao top. No uo i odlaska na izlet dugo sam razmišljao o svojoj sudbini, o mojoj navodnoj gluvo i, o svim tim godinama tokom kojih sam se trudio da od svih sakrijem da u stvari ujem sve što se pri a oko mene, pitao sam se da li u ikada biti u stanju da po nem da se ponašam druga ije, da najzad otkrijem svetu svoju veliku tajnu. Tada sam shvatio da zapravo i nisam ja bio taj koji je zapo eo tu igru, drugi su mije gotovo nametnuli, jer su se oduvek ponašali prema meni na na in koji mi je davao do znanja da smatraju da sam toliko ograni en da verovatno nisam u stanju da išta vidim, ujem, razumem ili kažem. I još nešto, to nije po elo u bolnici, ne, mnogo pre nego što sam i došao u bolnicu ljudi su se prema meni ophodili kao da nisam u stanju da uopšte govorim. U vojsci su se, recimo, tako svi ponašali prema meni, verovatno su smatrali da je to pravi na in opho enja sa ovekom moga izgleda. Ma, i mnogo ranije, pre vojske, se am se još i u osnovnoj školi svi su govorili da im se ini kao da ih ja ne slušam pa su i oni prestali da slušaju i obra aju pažnju na bilo šta što bih ja

ikada i ikome rekao. Ležao sam tako u krevetu, razmišljao i trudio da prizovem u se anje onaj trenutak iz detinjstva kada sam prvi put uo io takvo ponašanje okoline prema meni. Mislim daje to bilo jednom kada smo još svi živeli u selu na Kolumbiji... da... bilo je leto... ...Imam oko deset godina, ispred kolibe solim losose koje u posle staviti na rešetke iza ku e da se suše, kada odjedanput vidim automobil koji skre e sa autoputa i ide ka meni poskakuju i po brazdama u kadulji, za njim se diže tako gusta, modra prašina da izgleda kao da za sobom vu e crvene vagone iji se broj svakim trenutkom pove ava. Gledam kako se kola penju uzbrdo i zaustavljaju nadomak našeg dvorišta, a onaj oblak prašine ih sustiže, sudara se s njima, raspršava i naposletku zasipa okolno rastinje tako da podse a na užarene krhotine koje još tinjaju zadimljene. Usred te prašine koja se polako sleže stoji taj sjajni automobil i presijava se na suncu, znam da u njemu sigurno nisu turisti jer njima nikada ni na pamet ne pada da se i približe selu, a kamoli da u u u njega; oni ribu od nas eventualno kupuju dalje na autoputu, a sela se plaše kao kuge jer su verovatno ube eni da mi belcima još skidamo skalpove i spaljujemo ih vezane za stubove. Pojma oni nemaju da ima naših ljudi koji rade u Portlandu kao advokati i lekari, a kada bih im to i rekao, sumnjam da bi mi iko poverovao. Jedan moj stric je, recimo, pravi pravcati sudija, moj stari doduše tvrdi da je to uradio samo da svima dokaže da je u stanju da postigne i tako nešto, a da bi, u stvari, po srcu, više voleo

da provodi vreme na reci i lovi losose nego bilo šta drugo, i da bi sav svoj uspeh i karijeru menjao za to bez ijedne sekunde dvoumljenja. Stari mije puno puta govorio daje najvažnije u životu da ne dozvoliš da te sredina navede i natera da radiš i živiš onako kako drugi od tebe o ekuju, ali ne valja ni da namerno, iz inata, a upravo opet zbog sredine, teraš suprotno od onoga što bi stvarao želeo. Vrata na kolima se otvaraju i u istom trenutku iz njih izlaze tri putnika, dvojica su sedela napred a jedan pozadi. Prilaze uz padinu našem dvorištu, dvojica su u plavim odelima, a tek onda vidim daje tre i putnik, onaj koji je sedeo pozadi, zapravo sedokosa starija gospo a obu ena u tako tešku i krutu ode u u kojoj, po ovoj vru in ini, mora da se ose a kao daje u oklopu. Oznojeni i zadihani ulaze u naše siromašno, zapušteno dvorište. Prvi ovek zastaje, osvr e se okolo i pažljivo posmatra i naše dvorište i itavo selo. To je debeljko, niskog rasta sa belim kaubojskim šeširom na glavi. Gleda sav onaj krš oko sebe, one rasklimatane rešetke za sušenje lososa, ona stara, razvaljena kola, kokošinjce, zar ale bicikle, one olinjale pse što tr karaju naokolo, gleda sve to i samo za eno odmahuje glavom. „Ljudi moji, pa da li ste ikada videli nešto ovako, pa za Boga miloga, da li ste igde mogli da vidite nešto sli no ovome, ma da mi je neko pri ao ne bih mu verovao, ovo je neverovatno." Skida šešir i maramicom pažljivo tapka po onoj svojoj crvenoj kao lopta okrugloj lobanji, kao da se podjednako plaši da e bespovratno upropastiti ili ono malo retke, znojem ulepljene kosice, ili maramicu ako bude samo malo manje nežan. „Da li vi možete da uopšte zamislite da neko ovde i ovako živi? Stvarno, Džoni, da li možeš da zamisliš da je nekome stalo do ovakvog života?" Taj Džon ima guste, sive brkove, a sad je napravio neku udnu grimasu jer je podigao gornju usnu ne bi li onim sivim ekinjama koliko-toliko pokrio nozdrve, mora da mu ovaj losos što ga usoljavam na dva metra od njega neizdrživo zaudara. Znoj mu se sliva niz lice i vrat, a ak mu je i na le ima probio kroz plavo odelo. Nešto po inje da upisuje u jednu svesku i okre e se oko sebe - gleda našu kolibu, našu malu baštu, mamine sve ane haljine koje se suše na konopcu, zatvara krug pogledom i ponovo gleda u mene kao da me sad prvi put vidi, a sve vreme sam na nepuna dva metra od njega. Saginje se prema meni, opet brkovima zapušava nos, pa izgleda kao da ja smrdim, a ne ona riba u mojim rukama. „Gde li su mu roditelji", pita se Džon naglas. „Da li su u ku i ili možda tamo na slapovima reke? Ne bi bilo loše da, kada smo ve ovde, sve lepo raspravimo s tim ovekom." „Što se mene ti e nema teorije da i na sekundu u em u onaj brlog", odgovara debeljko. „Brlog ili ne", odgovara mu Džon kroz brkove, „dragi moj Brikenridže, tu živi poglavica, a on je osoba s kojom moramo da postignemo dogovor, s tim plemenitim vodom svih ovih ljudi." „Da se dogovaram, a ne - to nije moj posao, ja sam pla en da procenjujem, a ne da pripitomljujem." Ova igra reci je nasmejala Džona. „To je ta no, ali neko ipak mora da upozna ove ljude sa odlukom vlasti, zar ne?" „Ma ne brini, ako nisu do sada to ve saznali ubrzo e im sve biti jasno." „Ali ne vidim koji je problem da sada lepo u emo i popri amo s njim." „Da ulazimo u tu rupu, u taj jad i bedu? Mogu da se kladim da unutra vrvi od pauka, i to onih najgorih - crnih udovica. Pri a se da ih ima na hiljade po tim njihovim kolibama, da su im tamo legla. A mogu i misliti kako je toplo unutra, kao u pe i bog te, pa pogledaj samo ovog malog Hijavatu kako je spe en, ma ne daje spe en, nego izgleda kao da je prepe en." Smeje se i tapše maramicom po glavi, ali naglo prekida smeh kada je primetio da ga ona žena udno posmatra, samo se nakašljao, pro istio grlo, pljunuo u prašinu ispred sebe i otišao da sedne na ljuljašku koju je stari obesio za mene pod smrekom u dvorištu, seda, blago se ljulj uska i

hladi lice šeširom. Mislim o onome što je upravo rekao i sve u meni po inje da kipi od besa, on i Džon pri aju i dalje o našoj ku i, o imanju, o elom selu, procenjuju koliko li sve to može da vredi, a na mene ne obra aju pažnju i slobodni su kao da misle da ja ne razumem engleski. Verovatno su došli sa istoka jer tamo ljudi nemaju blage veze o Indijancima, znaju o njima samo ono što vide u vestern filmovima. Razmišljam o tome kako e morati da im bude neprijatno i koliko e se postideti kada im se obratim i kada shvate da razumem sve što govore. Puštam ih da još neko vreme pri aju o ku i i vru ini, a onda se uspravljam, prilazim im i svojim najboljim školskim jezikom kažem onome debeljku daje naša skromna ku a verovatno prijatnija i hladnija od bilo koje ku e u gradu, i to mnogo hladnija. Još dodajem da je jedno sigurno, a to je daje hladnija od škole u koju idem, a tako e i od bioskopa u Dalesu ispred koga onako pretenciozno piše „Rashla ena sala". Hteo sam još i da ih pozovem da slobodno udu u ku u i sa ekaju dok ja otr im do brzaka i dovedem oca, ali vidim po njima da me uopšte ne slušaju i da verovatno nisu uli ni ono što sam im malo as rekao. I ne gledaju me, debeli se ljulja, a pogled je uperio u daljinu u podnožje kosine pokrivene lavom, gde ljudi iz našeg sela trenutno stoje svaki na svom mestu na skelama iznad re nih brzaka i kroz izmaglicu im se vide samo obrisi u kariranim košuljama. Vidi se odavde i kada neko od njih, tamo u daljini, iskora i i pokretom ma evaoca pruži ruku u kojoj drži pet metara dugo koplje da bi mu onaj sa skele skinuo lososa koji se koprca na koplju. Debeli fiksira ljude na visokim skelama i tu i tamo zatrep e o ima i zastenje kada vidi da se neko zale e na lososa. Ostalo dvoje, Džon i ona žena stoje kao ukopani, ini mi se da ni oni nisu uli ni re od onoga što sam rekao, štaviše, sve troje gledaju na potpuno suprotnu stranu od mene kao da ja i nisam tu u njihovoj neposrednoj blizini. I odjednom sve staje i tako stoji potpuno nepokretno itav jedan dugi minut. Nešto vrlo udno mi se pri injava, kao da odjedanput sunce nekako ja e šija i obasjava ono troje, ina e sve drugo je kao i obi no: kokoške kljucaju po travi nabacanoj po krovovima ku a, zrikavci ska u iz grma u grm, nad rešetkama sa ribama dižu se crni oblaci muva jer ih klinci stalno rasteruju gran icama da se ne bi zadržavale na ribi, sve u svemu, obi an letnji dan. Samo to sunce, samo ono mnogo ja e obasjava ono troje stranaca i ja najzad vidim... vidim na njihovom telu spojeve, šavove po kojima su spojeni i sastavljeni, i kao da vidim i kako mašinerija u njima uzima moje malo as izgovorene reci u razmatranje, pokušava da ih negde smesti, ubaci u neki poznati kalup, pa pošto im ne nalazi pogodno mesto, jednostavno ih odbacuje, tretira kao da nisu ni izgovorene. Za sve to vreme ono troje su potpuno nepomi ni, ljuljaška se tako e umirila, kao da se i ona, obasjana suncem, uko ila, debeljko na njoj onako uko en li i na nekakvu gumenu lutku. Onda se u granama drveta ispod koga se oni nalaze probudi stari o ev petao, pa kada vide strance u dvorištu, ispusti neki udan kreštav zvuk nalik na lajanje psa i time je ona itava arolija bila razbijena. Debeljko je zaurlao od straha, sko io sa ljuljaške, digao prašinu za sobom i šeširom zaklonio o i od sunca, zagledao se u krošnju smreke da vidi otkuda poti e tolika galama. Kada je video da se radi samo o jednoj najobi nijoj šarenoj kokoški, pljunuo je na zemlju i vratio šešir na glavu. „Ja iskreno mislim, bilo koju sumu da ponudimo za ovaj... 'velegrad', bi e više nego dovoljno, ak i previše." „Možda si u pravu, ali ja ipak i dalje mislim da bi valjalo da ipak malo popri amo sa poglavicom..."

Njihov razgovor naglo prekide ona žena. „Ne", to su joj prve reci koje je prozborila do sada. „Ne", ponavlja tonom koji me podse a na glavnu sestru. Dignutih obrva gleda oko sebe, o i joj pri tome ska u kao brojevi na registar-kasi, gleda kako su mamine haljine pažljivo obešene na konopcu i samo utke klima glavom. „Ne, ne, danas ipak ne emo razgovarati sa poglavicom, još je rano. Mislim... potpuno se slažem sa Brikenridžom da to ne treba uraditi, ali naravno iz drugih razloga. Setite se šta smo pro itali u podacima o njemu, saznali smo da je oženjen belom ženom a ne Indijankom. Nekom belkinjom iz grada koja se preziva Bromden, a on je uzeo njeno ime, a ne ona njegovo kako je uobi ajeno. E pa evo staja mislim: da mi sada batalimo razgovor s njim, pa da se lepo vratimo u grad i razglasimo meštanima da država planira podizanje hidroelektrane i vešta kog jezera i još im malo okitimo koliko je to za njih iz više razloga korisnije nego da im ovde ostanu ove gomile daš ara duž reke. Tek kasnije emo fino i natenane da otkucamo našu ponudu i da je pošaljemo, ali ne poglavici nego njegovoj ženi, i to tako da ispadne kao da smo to uradili zabunom, shvatate šta mislim? Ube ena sam da emo tako celu stvar rešiti mnogo bolje i brže." Odjednom se zagleda u daljinu u one silne ljude na staroj, rasklimatanoj serpentini od skele, koja ve stotinama godina služi svojoj svrsi, raste i grana se izme u stena. „Bojim se, ako bismo se danas ovako brzopleto susreli sa poglavicom i napre ac se izleteli s nekom ponudom, da bismo bili suo eni sa poslovi nom tvrdoglavoš u tih... tih Navaha i s njihovom ljubavlju prema domu, jer ovaj jad ovde ipak to jeste." Hteo sam da im kažem da stari nema veze sa plemenom Navaho, ali onda sam se setio da me i ne konstatuju, ne obra aju pažnju na moje reci, a baš ih je nešto i briga o kome se plemenu ovde radi. Sada se žena smeška onoj dvojici i pokazuje im o ima da krenu .prema automobilu, kre e i ona vrstim korakom i usput dodaje zvonkim, mladala kim glasom: „Moj profesor sociologije svojevremeno je esto ponavljao: U svakoj situaciji postoji jedna osoba iju mo i uticaj je opasno potceniti." Ulaze u kola i odlaze, a ja sam ostao u našem dvorištu i dugo sam se pitao da li su oni mene uopšte za sve to vreme i primetili. Bio sam zapanjen injenicom da sam se setio ovog doga aja, bilo je to prvi put posle, inilo mi se punih sto godina, da sam bio u stanju da se setim i ega iz svog detinjstva. Bio sam

prijatno iznena en kada sam shvatio da mi je to, ipak, još uvek mogu e. I dok sam se tako u polusnu prise ao još nekih doga aja iz detinjstva, presretan što ih nisam zaboravio, iznenada sam uo neki udan zvuk ispod kreveta, prigušeno grebanje, kao da miš ili neka sli na životinjka

gricka orah... Hteo sam da vidim o emu se radi, nagnuo sam se preko ivice kreveta i video blesak metala koji je, jedan po jedan, gulio one komadi e žvaka e gume koje sam tu ve dugo lepio i znao napamet gde se svaki od njih nalazi. Crni momak po imenu Gever otkrio je moje tajno skrovište starih žvaka i sada ih je dugim, tankim makazama kao kleštima otkidao i bacao u kesu. Brzo sam trgao glavu nazad i mirno legao, pravio sam se da spavam a srce mije ubrzano kucalo, uplašio sam se da me crnja nije video da virim jer bi to zna ilo da sam uo tako tih šum, ja koji sam glumio gluvo u, morao sam da se pravim da ništa ne ujem, a najradije bih mu rekao da se nosi odatle i da ostavi moje žvake na miru. Ležao sam neko vreme nepokretno i trudio se da zaklju im da li me je video malo as kada sam se nagnuo preko ivice kreveta; izgleda da ipak nije jer to ni im nije pokazivao, uo sam samo zveckanje makaza i tupkanje žvaka koje su padale u kesu; taj zvuk me je podse ao na zvuk kuglica grada koje su nekada davno za vreme nepogoda tako dobovale po našem krovu od ter-papira. Crni je tiho pucketao jezikom i kroz smeh mrmljao: „Pobogu, ovo je neverovatno, koliko lije samo puta žvakao ove gluposti, a koliko su tek

stvrdnute, strašno..." Sve to zvocanje i struganje probudilo je Mekmarfija, koji se oslonio na lakat, okrenuo na tu stranu i gleda u nedoumici, kao da ne može da veruje da u ovo doba no i vidi crnog bolni ara kako kle i ispod mog kreveta. Više od minuta s nevericom zuri u crnju, a onda, poput za enog deteta, trlja o i kao da proverava da sve to ne sanja. Kada se uverio da to ipak nije san, on se potpuno uspravlja u svome krevetu. „Jebo te, pa zar je mogu e da se ova faca u pola dvanaest no u mota okolo po mraku sa makazama i kesom, pa ovo nije zdravo." Crni momak se smesta okrenuo u pravcu glasa i uperio bateriju Mekmarfiju pravo u o i. „Nego, reci ti lepo meni, Sam, šta to tako vredno skupljaš tu pod krevetom, i to usred no i da te niko ne vidi, otkrij mi keve ti." „Bolje nastavi da spavaš, Mekmarfi, ovo se tebe ne ti e veruj mi, gledaj lepo svoja posla." Mekmarfi se blago smeška i ne skre e pogled mada mora da mu nije baš prijatno ono svetio baterije koje mu bije direktno u o i; crni momak je, kada je video onaj ožiljak na nosu, one zube i onog pantera istetoviranog na ramenu, ipak shvatio da mu je možda bolje da malo spusti loptu pa posle pola minuta skre e svetio sa Mekmarfija i ponovo se vra a na posao ispod mog kreveta, pri tom dodatno stenje i dah e kao daje to guljenje žvaka nešto vrlo teško i zahtevno. „Jedno od zaduženja bolni ara na no nom dežurstvu", po eo je da objašnjava trude i se da zvu i maksimalno prijateljski, „jeste i da održava higijenu u spavaonici." „I to usred no i, da, se am se." „Mekmarfi, postoji nešto što se zove 'Opis radnog mesta', e pa tu lepo piše daje iš enje posao koji traje puna dvadeset i etiri sata dnevno." „Taj tvoj posao od dvadeset etiri sata možeš hladno da obaviš i pre nego što mi legnemo, a ne da do pola jedanaest greješ bulju ispred televizora. Nego, baš me zanima da li gospo ica Rej el uopšte ima pojma da vi bolni ari uglavnom sve vreme provodite pilje i u televizor, šta misliš da bi uradila kada bi to slu ajno od nekoga saznala?" Crni momak sada ustaje, seda na ivicu moga kreveta, smeška se i onom upaljenom baterijom kucka po zubima, lice mu u mlazu svetla podse a na one tikve kojima deca iseku usta i

i i iznutra osvetle sve om. „Dobro, evo sada u ipak da ti ispri am celu pri u u vezi sa ovim žvakama", po inje i naginje se ka Mekmarfiju kao da su stari pajtosi. „Vidiš, ja se ve godinama pitam odakle poglavici Bromdenu žvake, uvek ih ima, a ne može da ih kupi u kantini, love nema nikada, nikad nisam video da mu je neko od pacijenata dao ijednu, nije nikada tražio ni od one žene iz Crvenog krsta... to mi je dugo bila misterija, zato sam se uskopistio, posmatrao ga pažljivo i ekao da otkrijem tajnu, i vidi molim te." Klekao je ponovo pored mog kreveta, zadigao ivicu posteljine i osvetlio baterijom u tom pravcu: „Vidi bog te šta sam otkrio, da ne poveruješ, ovde ih ima milion, a neke su žvakane verovatno hiljadu puta, da li možeš to da shvatiš?" Ova pri a je o igledno razgalila Mekmarfija, nije mogao da kontroliše smeh kada je video sve one žvake zalepljene na donjoj ivici moga kreveta. Bolni ar je podigao kesu sa žvakama, pretresao je i sada su se obojica od srca nasmejali. Onda mu je crni momak poželeo laku no , smotao onu kesu kao da u njoj nosi ru ak i otišao daje negde sakrije. „Poglavico", prošaputa Mekmarfi kada smo ostali sami, „da te pitam nešto, molim te odgovori mi." I onda tiho po e da pevuši jednu staru, nekada vrlo popularnu pesmicu: „Zar za krevet žvaku lepiš da njom ujutru usta osvežiš?" Nije mi bilo drago, mogu re i da sam se u trenutku i razbesneo jer sam pomislio daje i on samo još jedan od mnogih koji jedva ekaju i najmanju priliku da mi se narugaju. „Ho e li zubi i tvoji slatki mo i sutra da je žva u?" nastavio je da pevuši šapatom. I što sam ga više slušao i meni je ela situacija postajala zabavna i bivala je sve smešnija i

smešnija, došlo je dotle da sam iz petnih žila morao da se trudim da ne prasnem u smeh - i to ne toliko zbog pesmice koliko zbog sebe samog i situacije u koju sam sebe doveo. „Sada me jedna briga mu i, nek mi neko kaže što pre, kada žvaku no u lepiš, kakav eš ukus ujutru da osetiš, o jeeeee..." Zadnju notu je razvukao i njom kao da me je golicao, više nisam mogao da se uzdržim, smejuljio sam se u sebi i istog trenutka sam se uplašio da i pored najbolje volje ne u uspeti da se uzdržim i da u po eti i nekontrolisano, glasno da se smejem. Mekmarfi je odjedanput sko io sa kreveta i po eo da kopa po svome orman u, što mi je dobrodošlo jer sam za tih nekoliko trenutaka ipak uspeo da se nekako smirim, stisnuo sam zube i napregao se do maksimuma, ve odavno nisam pustio iz sebe nikakav drugi zvuk osim stenjanja i urlanja. Zalupio je vratanca natkasne, u ušima mije to odjeknulo kao daje zalupio teška vrata nekakvog sefa, uo sam ga kako mi kaže: „Evo ti, uzmi" i nešto mi istog trenutka pade na krevet, nešto sitno, izduženo, kao neki gušter ili zmijica. „Samo takvu žvaku imam trenutno, sa ukusom vo a, nju sam dobio danas od Skanlona na krajcarici, pa kada nema bolje, nije ni tako loša." Ponovo je legao u krevet. A ja, potpuno nesvestan šta radim, onako iznenada, nekontrolisano, ja sam mu rekao: „HVALA!" Ništa nije odgovorio, ali se prenuo, podbo io na lakat i upiljio u mene, isto onako zabezeknuto i sa nevericom kao malopre u onog crnog momka, kao da je mislio da mu se možda ini da sam nešto rekao pa je ekao da kažem još nešto da bude siguran. Uzeo sam žvaku, držao

je u ruci i ponovio: „Hvala." Nije bogzna kako zazvu alo jer mi je grlo bilo kao zar alo a jezik nekako zaribao. Mekmarfi je prokomentarisao da zvu im kao da dosta dugo nisam trenirao i po eo je da se od srca smeje svojoj dosetki; i ja sam pokušao da se nasmejem s njim, sada kada najzad nisam više morao da se uzdržavam, ali ispustio sam neki udan zvuk, nešto jadno i piskavo što je podse alo na pilence koje bi da kukuri e kao petao, užas. Mekmarfi je u trenutku shvatio moj problem i pokušao je da mi pomogne time što mi je rekao da nema potrebe da žurim, da je on spreman, ako treba, da me sluša do pola šest ujutru ukoliko imam želju da vežbam govor i povratim glas, još je dodao da ovek koji je toliko dugo utao verovatno želi mnogo šta da kaže. To je rekao, spustio glavu na jastuk i osetio sam da eka,

da nestrpljivo o ekuje šta u mu re i; razmišljao sam o tome šta da mu ispri am, ali su mi padale na pamet samo stvari koje, nažalost, i ne mogu da se iskažu recima jer tada u potpunosti gube svoje pravo zna enje. Posle izvesnog vremena shvatio je da još uvek nisam u stanju da progovorim, barem ne onako kako sam želeo, prekrstio je dlanove ispod glave i tiho po eo da mi pri a: „Vidiš, poglavico, sve ovo me je podsetilo na nešto što mi se veoma davno dogodilo u Vilamet Veliju, blizu Judžina. Tada sam, naime, radio kao bera pasulja i mislio sam da sam povukao Boga za bradu samim tim što sam uopšte i dobio posao. Bilo je to po etkom tridesetih godina i tada je bilo pravo udo da neko zaposli klinca; ja sam dobio posao zato što sam vrlo brzo uspeo da dokažem gazdi da sam sposoban da radim isto onoliko koliko i odrasli radnici, ako ne i više, dobro, da te ne gušim, tek bio sam jedini klinja u onoj gomili radnika. Oko mene sve sami matorci, ja pokušam tu i tamo da s njima malo porazgovaram, ali vraga, niko i ne obra a pažnju na mene, vidim ti ja niko me ne sluša, ko vele mali ri i balavac, kost i koža, šta e s njim da pri aju. I tako, ja ti tu potpuno za utim, ali ko zaliven, ni re ne progovaram. Bio sam toliko nadrkan na njih što me ne zarezuju da sve one etiri nedelje koliko smo zajedno radili u polju ni

re nisam rekao, ma ni slovo, a stalno sam bio uz njih i lepo sam im upijao žvaku, a oni se raspri ali kao da me i nema u blizini. Pri aju razne gluposti, o ku i, o porodici... te fore, ali zato ako se neko jedan dan ne nacrta na poslu - tras, odmah padne ogovaranje. Znaš, meni su se te etiri nedelje strašno odužile, ali sam izdržao da ne progovorim ni u teoriji, a sve vreme sam

mislio: Vidi bog te ove kulove, ove glupe matorce, pa oni kao da su zaboravili da i ja mogu da ujem i da govorim.

„Ali, utao sam i samo sam ekao, a onda ti zadnjeg dana raspalim, razvežem pri u, ove e, sve u sedamnaest, i lepo im kažem i kakva su bagra, i koji su glupa i i koliki su govnari

i... ne zna se. A svakome sam isto tako skresao u lice šta njegovi nazovidrugari misle o njemu i šta mu kenjaju iza leda. Da si video kako su se samo izbezumili, svi su se posva ali izme u sebe i napravilo se tako žeš e sranje da ne mogu da ti opišem, a ja sam ostao bez nagrade, znaš trebalo je da mi plate dodatnih etvrt centa po kilogramu ubranog sranja jer nisam imao nijedan izostanak sa posla, ali ve sam uveliko bio na lošem glasu pa je poslovo a, iako nije imao neke vrste dokaze, pogodio da sam ja kriv za ceo onaj cirkus. A nemoj da misliš, i njemu sam sve

lepo skresao u brk, i kada sad pomislim, to moje lajanje koštalo me je jedno dvadesetak dolara. Ali ne žalim, vredelo je, sine, mnogo više, mnogo..." Cerekao se jedno vreme jer je uživao u prise anju na te doga aje, a onda se okrenuo prema meni i upitao me: „Nego, sada se nešto mislim, poglavico, da i ti možda ne utiš i ne ekaš pravi trenutak pa da im ga nabiješ do jaja, a?" „Ne, ne..." odgovorih mu, „pa ja to nikada ne bih mogao." „Šta, ne bi mogao da im ga spustiš? Pa ti onda ni pojma nemaš koliko je to lako, ništa lakše." „Ali... ti si mnogo ja i... mnogo vrš i od mene", promrmljao sam tiho. „Kako to misliš? Sada te, poglavico, stvarno ništa ne razumem, uj ja ja i..." Progutao sam knedlu i ponovio: „Pa ti si ja i i vrš i od mene, tebi je lako da tako nešto uradiš." „Ja? Ti se to sada zezaš sa mnom, jel' tako? Pa pogledaj se, ove e, viši si za glavu od bilo koga na odeljenju, pa ovde nema oveka koga ne bi mogao hladno da središ da ga ni ro ena majka ne prepozna, to ti garantujem." „Ne, ne, preslab sam ja za to, ono, nekada sam i bio jak, to je ta no, ali sada više nisam, sada si ti duplo ja i od mene, duplo." „Hej ove e, pa ti si izgleda stvarno lud, šta to pri aš, ma veze nema. Pa prvi koga sam primetio bio si baš ti, sedeo si na onoj stolici, kao stena, bog te. Da ti kažem nešto: prokrstario sam sve od Klamata do Teksasa i Oklahome i sve oko Galupa, nije to malo, i kunem ti se, ti si najve i Indijanac koga sam ikada video." „Ja sam rodom sa reke Kolumbije", rekao sam, a on je nestrpljivo ekao da nastavim. „Moj stari je stvarno bio poglavica, zvao se Tee Ah Millatoona ili Najviše Drvo u Šumi, ali nismo živeli u planinama. Se am se kada sam bio dete on je stvarao bio veliki, ali mogu ti re i da mi je majka bila duplo ve a od njega." „Mora da ti je onda stara bila pravi div, kolika je bila?" „Ma velika... jako velika." „Mislim, reci mi koliko je bila visoka?" „Koliko je bila visoka? Pa vidiš, jednom ju je neki tip u cirkusu, znaš oni što poga aju visinu i težinu, e pa on ju je pogledao i rekao da ima oko metar i sedamdeset pet i oko šezdeset pet kilograma, ali pogledao je samo na tren, a ona... ona je sve vreme rasla." „Šta kažeš, rasla? I koliko je na kraju izrasla?"

„Toliko je narasla da je na kraju bila ve a i od mene i od starog zajedno, eto toliko." „Tako hladno preko no i izrasla žena, to je nešto novo, još nisam uo da Indijanka može toliko da izraste, ali ako ti kažeš..." „Nije ona bila Indijanka, bila je iz grada, iz Dalesa." „Zna i, ona se preživala Bromden, a-ha, sada mi je jasno", malo se zamislio pa je nastavio: „Stani malo, ako se bela žena uda za Indijanca to mu do e kao da se udala za nekoga ispod sebe, to si hteo da kažeš, ve a... da, da, sada mi je jasno." „Nije se on smanjio samo zbog nje, ma ne, svi su ga obra ivali zato stoje bio veliki, jak i svoj, i što nije voleo nikome da popusti i stoje stalno radio šta je hteo. I zato su ga obra ivali kao što uostalom i tebe sada obra uju." „Ko to oni, poglavico, koji to oni?" upitao je tiho i istog asa se uozbiljio. „Sistem, vršili su pritisak na njega godinama, bio je jak i u stanju da im se neko vreme suprotstavlja. A oni, oni su hteli da nas smeste negde gde e im biti lako da nas kontrolišu, a hteli su i da nam oduzmu brzake, ubacili su svoje ljude u pleme pa su rovarili i iznutra, nisu žalili truda. A staroga su jednom uhvatili u gradu, u nekoj mra noj uli ici i ubili su ga od batina i još su mu i kosu odsekli, jak je Sistem... i te kako; dugo im se on, jadan, suprotstavljao, a onda gaje majka toliko nadvisila daje odjedanput postao tako mali, sitan, i tada je shvatio da više nema snage za borbu i... predao se." Jedno duže vreme Mekmarfi je utao i razmišljao o svemu što je upravo uo, a onda se podbo io na lakat, pogledao me i pitao zašto su ga prebili u onoj uli ici, a ja sam mu odgovorio zato što su hteli da mu pokažu šta ga eka, i to još na kvadrat ukoliko najzad ne potpiše papire i sve preda državi. ,,A šta to sve, šta su to hteli da preda državi?" „Kako šta, pa sve - pleme, selo, brzake... sve." „Sada se se am, da, da, to su oni brzaci gde su Indijanci lovili losose... davno je to bilo, davno. Nego, koliko se se am pominjala se i neka velika kinta, u fazonu daje pleme na kraju dobilo neku masnu lovu, jel' tako bese?" „Vidiš, baš to su i oni njemu rekli, a on im je odgovorio: 'Koje su to pare kojima možete da nadoknadite oveku to što više nikada ne može da živi onako kako želi?' i još je rekao: 'Koje su to pare koje mogu da mu plate da ne bude ono što jeste?' Niko ga, nažalost, nije razumeo, ak ni pleme. Posle su svi iz plemena došli pred naša vrata, držali su u rukama one papiri e, one ekove koje su dobili i o ekivali su da im stari kaže šta sada da rade s njima, tražili su ga da ih

savetuje kako da ulože pare, gde da idu, šta da rade, gde da kupe zemlju... Ali on je ve bio mali, malecki i stalno pijan, stalno... Sistem gaje ve lepo sredio, on svakoga sredi, i tebe e srediti... Ne dozvoljavaju oni oveku koji je veliki kao moj stari nekada da tako slobodno švrlja i radi po svome, osim ako ne radi za njih. Pa to si valjda i sam do sada zaklju io?" „Da, da, mislim da jesam..." ,,E zato, vidiš, nisi nikako smeo da razbiješ ono staklo, time si im pokazao i sada oni znaju da si veliki i sada moraju da te krote." „Misliš kao što se kroti mustang, misliš u tom fazonu?" „Ne, ne, ne krote oni tako, ma ni sli no. Oni te lepo tako srede da ne možeš više da im se suprotstavljaš, stave ti nešto, lepo ti ugrade nešto. S tim po nu odmah im procene da eš eventualno da porasteš, još dok si mali oni po nu da te obraduju i da ti ugra uju tu svoju avolsku aparaturu i tako teraju sve dok te sasvim ne srede."

„Tiše, druže, tiše malo..." ,,A ako se suprotstavljaš, onda te lepo negde sklone, strpaju te pod klju i smire te..." „Tiše, poglavico, uti sada malo, uju te, samo malo uti..."

On je legao i umirio se kao da spava, osetio sam da mi je krevet vru , uo sam škripu gumenih donova, to je crni momak ušao sa baterijom da proveri kakvi se to glasovi uju. Obojica smo ležali potpuno nepomi no dok nije otišao. „Na kraju je samo pio", šapnuo sam. Ose ao sam potrebu da ispri am sve što sam smatrao da je bitno, sada više nisam mogao da utim. „Kao da ga i sada vidim kako baulja izme u stabala onako obnevideo od pi a, a uvek kada prinese flašu ustima kao da ne pije on iz nje nego ona iz njega, na kraju gaje toliko ispila da se potpuno osušio, tako je propao, onako žut i zbr kan da ga više ni naši psi nisu prepoznavali. Kada je došlo vreme, morali smo da ga izvu emo iz šume i u kamionetu odvezemo do Portlanda da tamo umre. Samo, ne tvrdim ja da oni ubijaju, to ne, nisu ga oni ubili, ne, oni su mu uradili nešto drugo." Sada mi se ve strašno spavalo, bilo mi je dosta pri e, razmišljao sam o svemu što sam rekao i u inilo mi se da nekako, ipak, nisam uspeo da recima izrazim i kažem sve ono što sam želeo i kako sam želeo. „Pri a mi je sumanuta, jelda?" „Baš tako, poglavico", odgovori Mekmarfi prevr i se u krevetu, „pri a ti je blago sumanuta." „Ali to u stvari i nije ono što sam želeo da kažem, nekako kao da i ne mogu sve da kažem... Ne znam, možda ela pri a i nema mnogo smisla." „Pazi sada, poglavico, ja nisam rekao da tu nema smisla, samo sam rekao daje mal ice sumanuto..." Onda je za utao i tako dugo ni re nije progovorio da sam ve pomislio da je najverovatnije zaspao. Bilo mi je krivo što mu na kraju nisam poželeo laku no , pogledao sam u njegovom pravcu, bio mi je okrenut le ima, a ruka mu je ležala otkrivena na pokriva u, u onom mraku jedva sam nazirao tetovaže. Jaka je, se am se da sam pomislio, jaka, snažna kao što je bila i moja nekada davno dok sam još trenirao ragbi. Poželeo sam da posegnem rukom i da ga dotaknem, baš tu jaku ruku, i to na mestu gde je istetovirana, hteo sam da ga dodirnem da proverim da li je još uopšte živ. Tako dugo, jezivo dugo, leži nepokretan, pomislio sam, ta morao bih da ga taknem da proverim da li je još živ... Ma lažem, znam ja vrlo dobro daje on živ, nije to pravi razlog zašto želim da ga dodirnem. Ho u da to uradim zato što je muško. I to je najobi nija laž. Oko mene ima toliko drugih muškaraca, zašto ne bih i njih dodirivao. Ho u da ga taknem jer sam i ja jedan od onih... od onih nastranih. Ali i to je laž, to se sada jedan strah jednostavno krije iza drugog. Da sam od onih nastranih, onda bih s njim, verovatno, hteo da radim i druge stvari. Ho u da ga taknem jednostavno zbog toga što je upravo takav kakav je. I baš kada sam skoro krenuo ka onoj ruci preko on iznenada progovori: „Reci ti meni sada, poglavico", ponovo se okrenuo prema meni, „reci mi zašto ne ideš s nama sutra na izlet, u ribolov?" Nisam odgovorio, utao sam. „Pa daj, ove e, kao da ti se ne ide, ma garantujem ti da e to biti gala provod. A da ti otkrijem jednu malu tajnu: one dve tetke što kao dolaze po mene, ma to je fora, kakve crne tetke, to su dve cure koje znam još iz Portlanda, striptizete, a još i porade sa strane, shvataš na šta mislim? Šta kažeš na to, dobre za provod?" Najzad sam mu rekao da ja, nažalost, spadam u kategoriju „dotiranih" „Koji ti je to sada moj?"

„To zna i da sam švorc, shvataš, bez love." „Ato... da, da... sada mije sve jasno... vidiš toga se nisam setio..." Opet je utao neko vreme i gladio onaj ožiljak na nosu. Onda je naglo prestao, nalaktio se u krevetu i okrenuo prema meni. „Nego, poglavico, kada bi ponovo bio u svojoj punoj snazi, da si ponovo šema dva metra i sto kila, e da li bi tada bio dovoljno jak da digneš ono udo, onaj kontrolni blok u starom kupatilu, razumeš šta te pitam?" Razmislio sam nekoliko trenutaka, pa ona skalamerija nije mnogo teža od buradi nafte koje sam kao od šale dizao u vojsci. Odgovorio sam da bih u svoje vreme najverovatnije mogao da ga podignem. ,,E sada pazi, kada bi ponovo toliko oja ao, kao nekada, da li bi mogao da ga podigneš?" Odgovorih da bih mogao, mislim da bih mogao. „Ma zajebi ti šta misliš, reci ti meni sada jasno i glasno da li možeš da mi obe aš da eš da ga digneš ako ti ja povratim staru snagu. Ako mi to sve ano obe aš, ne samo da eš da popiješ specijalan besplatni bilderski kurs kod mene nego u i da te astim jednim izletom brodom", oblizao je usne, „a usput i sebi zicer malo pove am šanse." Smejao se kratko razmišljaju i o nekom svom planu ili ideji. Pitao sam ga kako to misli da me ponovo oja a, na šta je on samo stavio prst na usta i time mi dao znak da ne pitam mnogo. „To su, ove e, tajne koje se nikome ne otkrivaju, nema teorije da se govori o njima, da ti nisam možda rekao da u to da ti otkrijem, ma kakvi. Hej, druže, to kako oveka možeš da vratiš na njegovu pravu meru, pa to se ne govori svakome, zamisli samo kako bi bila opasna ta informacija kada bi je do epao neprijatelj. Ali sada ti se sve ano zari em: ako me slušaš i prihvatiš moj specijalni program treninga i znaš šta e biti, odmah u ti re i, samo slušaj." Spustio je noge sa kreveta, seo na ivicu, sa dlanovima na kolenima. U onom tankom mlazu slabog svetla iz staklenca koji mu je padao pravo na rame zablistali su mu zubi ijedno oko kojim kao daje nišanio u mene. U spavaonici se tiho uo njegov obesni, šeretski glas. „Evo ga, snimi ga, neverovatno, veliki poglavica Bromden ide ulicom, a za njim se okre e i bulji u njega i muško i žensko, i staro i mlado. 'Bog te, pa ko je taj div, gledaj molim te korak mu je duži od tri metra, da se tu i tamo ne saginje udario bi glavom u telefonske žice.' Korak mu odjekuje dok ide gradom, samo ponekad zastane kada vidi neku zgodnu devicu, vi ostale obi ne žentura e bolje mu se sklanjajte s puta, osim ako nemate sifone kao lubenice, dobre, vrste, duge, bele noge koje mu možete di i na ona njegova široka ramena i ako nemate tople ribice, so ne i slatke kao puter i med..." I raspri ao se tako u mraku, veze svoju pri u šta e i kako e biti: svi muškarci e se usrati od straha, a svakoj e zgodnoj curi da te e voda na usta im me ugleda. Na kraju je još dodao da iz tih stopa ide da upiše i moje ime na spisak onih koji idu na izlet brodom. Ustao je, uzeo peškir sa svoje natkasne, opasao se njime, natukao kapu na glavu, a onda zastao pored mog kreveta. „Ma kažem ti, ove e, ma žene ima da se biju oko tebe, ima da ih tovariš, ima eš bre ribe kao salate." Iznenada je rukom smakao pokriva sa mene i u sekundi sam bio go i otkriven. „Evo, vidi i sam, poglavico, šta sam ti rekao, pa ve si porastao dvadeset santimetara." Smeju i se nastavio je duž kreveta u hodnik. Koja pri a: Iz Portlanda dolaze dve droce i idu s nama na izlet brodom, ta ideja mi nije davala da oka sklopim do samog jutra i ustajanja. Ustao sam prvi i otišao pravo do oglasne table da proverim da li je stvarno i moje ime na spisku. Velikim štampanim slovima piše u zaglavlju: SPISAK PRIJAVLJENIH ZA IZLET BRODOM, onda slede imena, prvi je upisan Mekmarfi, pa odmah ispod njega Bili Bibit, broj tri

je Harding, broj etiri Fredrikson i tako dalje sve do rubrike sa brojem deset, koja je još prazna, ja sam poslednji upisan pod brojem devet. Pa ja stvarno idem, ja izlazim napolje, idem na izlet brodom, i to još u društvu sa dve kurvice. Morao sam to da ponavljam u sebi bez prestanka, kao molitvu, kako bih se privikao na tu ideju i uopšte poverovao da e se tako nešto stvarno i dogoditi. Tri crna bolni ara ne ujno su doklizila do mene, zainteresovani da i oni pro itaju spisak i vide ko to uopšte od pacijenata ide na taj famozni izlet, itaju ga pažljivo, prate imena svojim sivim prstima da im neko slu ajno ne promakne, dolaze na kraju i do moga imena, okre u se ka meni i smejulje mi se u lice: „Vidi ti ovo, vidi, vidi, ko lije upisao i poglavicu Bromdena za ovu pizdariju. Jer, zna se, Indijanci ne umeju da pišu..." „Ne znaju da pišu kažeš, a odakle ti ideja da znaju i da itaju?" Ovako rano ujutro ode a im je još tako sveže uštirkana i kruta da im ruke kada ih pomeraju šuškaju kao da su neka bela krila od papira. Smejali su mi se i rugali, a ja sam se pravio da sam gluv i da ništa ne ujem, tako da, tobož, pojma nisam imao o emu govore, ali kada su pokušali da mi rutinski uvale metlu u ruke ne bi li i danas po istio hodnik umesto njih, samo sam se okrenuo i otišao u spavaonicu. Mislio sam tada u sebi: „Jebi ga, kada ovek ide s kurvama iz Portlanda u ribolov, onda zaista ne mora više da trpi takve pizdarije." Ali nije prošlo ni nekoliko trenutaka, a ja sam se ve uplašio što sam im tako drsko okrenuo leda, do sada sam uvek, bez pogovora, izvršavao sva njihova nare enja, brzo sam bacio pogled preko ramena i video da idu za mnom sa sve onom metlom. Verovatno bi ušli i u spavaonicu i tu me zgrabili i sredili, ali spasao me je Mekmarfi. On je ve bio tamo i pravio takvu frku i buku da je sve je alo i praštalo, špartao je izme u kreveta gore-dole i peškirom udarao i budio sve one koji su se prijavili za izlet tog jutra. Kada su ga videli onako razgaljenog i u svom elementu, crni momci su u sekundi zaklju ili da im nije baš najpametnije da ulaze i rizikuju gužvu samo zbog toga da bi mene naterali da ribam onaj komadi hodnika. Mekmarfi je, kao što sam rekao, bio u svom elementu, na ri u glavu nabio je svoju kapu i namestio je tako da izgleda kao daje kapa kapetana broda, iz rukava majice virile su mu one tetovaže, koje su samo doprinosile ulozi mornara koju je igrao, klatio se na nogama i pravio kao da hoda po brodskoj palubi koja se pomera na talasima, itava predstava je bila u toku. „Na palubu, svi na palubu smesta, ako ne ete da za kaznu završite u lancima, hajde... brzo!" Sada je prstima snažno dobovao po natkasni pored Hardingovog kreveta. „Šesto zvono zvoni i sve je u najboljem redu. Nastavite tim kursom, pravo napred. Puštaj karu, hvataj paru, punu paru! Na palubu!" U trenutku me je primetio da stojim na vratima, munjevito mi pritr ao i odalamio me po le ima iz sve snage. „Evo Velikog poglavice, na njega bi trebalo da se svi ugledate. To je pravi mornar, to je pravi ribar! Još nije estito ni svanulo, a on je ve na nogama, lovi crve, crvene, so ne crve za mamce. Svi za njim, za njim, dileje žabarske, za njim. Na palubu, sada ili nikada, danas je veliki dan. Ma iska ite iz tih krpa i pravac na more!" Akutni, onako mamurni, gun aju i tiho proklinju i Mekmarfija i onaj njegov peškir kojim ih svaki as udara, ne daju i im da još malo leže na miru i razvla e se u krevetu pre ustajanja. Od sve te galame probudili su se i hroni ni, poplavelih lica od smanjene cirkulacije, nije ni udo ako se zna koliko su im uvek zategnuti oni pokriva i što im ih vezuju na grudima. Kruže pogledima po spavaonici i svi do jednoga, na kraju pilje u mene onim svojim nemo nim, stara ki

razvodnjenim pogledima. Leže, onako jadni, i gledaju me kako se toplo obla im i pripremam za izlet, ti njihovi pogledi u meni bude nešto udno, neprijatno, i jak ose aj krivice. Shvatali su da sam ja jedini od njih koji je privilegovan i koji e i i na izlet sa svima ostalima, i verovatno, gotovo sigurno im je na svoj na in bilo krivo što i oni nisu na mom mestu. Posmatrali su me pažljivo, ti jadni starci ve godinama prikovani za invalidska kolica, niz ije noge kao pijavice puze kateteri koji e ih kao najteže sidro držati vezane zajedno mesto do kraja života - gledali su me i instinktivno slutili da ja idem; to im nije bilo teško jer je sve ljudsko u njima vremenom bilo ubijeno ili potisnuto, a sve instinktivno, skoro životinjsko dodatno razvijeno, ak dominiraju e (gotovo uvek, kada bi neko umro na odeljenju, oni bi to prvi osetili i reagovali tako što bi zabacili glave i zavijali kao vukovi). Ono malo ljudskog u njima, ona preostala trun ica humanog verovatno je bila razlog što su me gledali sa tugom i zaviš u, još su se ipak iz daljina prise ali kako mora daje lepo napolju. Mekmarfi je otišao nakratko da još jedanput proveri spisak, kada se vratio pokušavao je iz sve snage da nagovori još jednog od akutnih da se prijavi i krene na izlet. Išao je od jednog do drugog pacijenta, šutirao im krevete i tresao ih rukama, budio one koji su se krili pod jorganima i neumorno ih ubedivao da greše što ne idu, da je super isploviti brodom na okean, hrabro prkositi oluji, muški, bez straha uživati na palubi, pijuckati rum dok se okolo penuša more i valjaju ogromni talasi, i sve tako... „Dižite se, dangube najobi nije, ska ite na noge, lenštine jedne, treba mi samo još jedan ovek da popunim broj za posadu, ljudi, pa samo mi fali još jedan usrani dobrovoljac, ma dajte,

pobogu..." Ali džabe, nikoga nije uspeo da nagovori, nikog živog. Glavna sestra je svojim pri ama o opasnostima i mogu im užasima na pu ini, kao i brojnim primerima brodoloma i tragedija uspela da utera strah u kosti skoro elom odeljenju. Ve je bilo gotovo izvesno da e ceo plan propasti i da ne e biti ništa od izleta jer nema šanse da na emo tog još jednog jedinog neophodnog lana posade, kada otprilike pola sata kasnije, dok smo ekali u redu da otvore trpezariju i posluže doru ak, Mekmarfiju neo ekivano pri e Džordž Sorensen. To je krupan, krezub, nekako sav kvrgav stari Šve anin koga su crni momci posprdno zvali Džordž Periguz zbog njegove patološke optere enosti li nom higijenom. Hodao je i stajao nekako udno zakošeno, zapravo je uvek maksimalno zabacivao glavu da bi mu lice bilo što dalje od oveka s kojim razgovara, naravno iz higijenskih razloga. Sada je stao ispred Mekmarfija i nešto tiho gun ao sebi u dlan. Džordž je ina e, za sve ostalo, bio i jako stidljiv, o i mu nisi mogao videti jer su mu bile uvaljene duboko ispod obrva, a ostatak lica mu isto tako nisi mogao videti jer gaje kompletno zaklanjao šakom uvek kada bi pri ao s nekim. Tako je i sada nešto mrmorio sebi u dlan, potpuno nerazumljivo, dok mu Mekmarfi nije nestrpljivo rukom sklonio šaku sa lica ne bi li najzad razaznao o emu se radi, o emu to uopšte Džordž govori. „Hajde, Džordže, lepo mi sada reci o emu to pri aš?" „Crveni crvi, to ti kažem, mislim da ti oni uopšte ne vrede... mislim za lososa, razumeš?" „Je li boga ti, crveni crvi, pa možda si i u pravu, ali mi prvo objasni kakve to veze ima sa bilo im, o kakvim mi to sada odjedanput crvenim crvima slažeš pri u, uj - crveni crvi." „Pa uo sam da si malopre rekao da je Bromden išao da lovi crve, crvene crve, pa ko velim..." „Ato... tako je, stari moj, dobro si uo, baš sam tako rekao." ,,I zato, ko velim da ti kažem da ne koristiš te crve, ovoga meseca losos ne ide na njih, ali zato haringa kao mamac, to je ve nešto sasvim drugo, stavi haringicu i ima da grizu kao ludi." Govorio je tako daje podizao glas na kraju svake re enice, zbog toga je sve što kaže dobijalo upitni ton, kao da ne odgovara nego on postavlja pitanja. Klimnuo je nekoliko puta

glavom Mekmarfiju, u rano jutro mu je koža na licu izgledala kao zguljena, toliko je sastrugao bradu. Okrenuo se i polako pošao na svoje staro mesto na kraju reda, ali ga Mekmarfi zaustavi pitanjem: „Stani malo, Džordže, a otkada se ti, molim te, tako dobro razumeš u ribarenje i te fore?" Džordž se okrenuo, dogegao opet do Mekmarfija, i to tako zakošenog tela da je izgledalo kao da su mu noge odse ene od trupa. „Nego šta nego da se razumem, pa ja sam punih dvadeset pet godina radio na brodu, i to na ribarskom brodu koji je lovio losose. I to sve tamo od Haf Mun Beja pa ak do Padžet Saunda. Dvadeset i pet godina ribarenja... sve dok se nisam kompletno isprljao, ali kompletno." Ispružio je šake da nam svima pokaže koliko su prljave. Nisam, naravno, video nikakvu prljavštinu, ali zato mi nisu promakli ožiljci na dlanovima od hiljada i hiljada kilometara najlona koje mora da je izvukao iz mora za sve te silne godine. Dozvolio nam je da mu jedno kra e vreme gledamo u šake, a onda ih je naglo stegao u pesnice i zavukao pod bluzu, verovatno uplašen da bismo mogli da mu ih još više zaprljamo svojim pogledima. ,,A što sam imao brodi , kao bombona, duga ak samo trinaest metara, ali zato sa ela etiri metra gaza, napravljen od najboljeg materijala - sve sama tvrda tikovina i hrastovina." Sada

se ve toliko klatio napred-nazad kao da se paluba ljulja pod njim. „Kažem ti bio je to brod i po, nema šta." Hteo je da se okrene i ode, ali ga je Mekmarfi opet zaustavio. „Boga mu, Džordže, zašto mi nikada dosad nisi rekao da si ribar. A ja razvezao o tom ribarenju, šema Starac i more i te fore a medu nama, onako u poverenju, od svih brodova bio sam samo na jednom, i to ratnom, a što se ti e ribe jedino što znam u vezi s njom jeste da više volim da je jedem nego da je istim." „Ma nije problem istiti ribu, neko ti samo pokaže kako i udri, ništa lakše." „Kada bolje razmislim, Džordže, pa ti si dušu dao da nam budeš kapetan, a mi svi lepo da budemo tvoja posada, to bi bilo najbolje, pazi šta ti kažem." Džordž se još više zakosio i samo odmahnuo glavom. „Ah, brodovi su sada još prljaviji... sve je na njima tako grozno zamazano..." „To neka te uopšte ne sekira, ništa ne brini, imamo kompletno sterilisan brod, ali kompletno od pramca pa sve do krme, tako je izriban i izglancan da se šija kao zlatan zub. A drugo, nema potrebe da se prljaš jer ti bi, bog te, bio kapetan, ne eš valjda ti da diraš mamce, udice i te fore, ma jok, samo budeš kapetan i nare uješ nama bezveznjacima sa kopna... šta misliš o tome, super, šta kažeš?" Džordž je ispod košulje stezao pesnice, po tome sam video da se lomi, ali ipak je ponovio da je to sve opasno za njega jer uvek postoji mogu nost i da se isprlja. I po elo je natezanje, Mekmarfi zapeo da ga nagovara da ipak pristane, a Džordž opet zapeo da odbija i tako u nedogled, kad ih prekinu zvuk klju a i ulazak glavne sestre na odeljenje; sa onom svojom torbicom, lupkaju i petama ona pro e pored reda pacijenata, nije zaboravila ni svoj rutinski, vešta ki osmeh, niti i to da svakome u prolazu kratko klimne glavom. Mekmarfiju nije promakao oštar pogled kojim Džordž kao daje ošinuo sestru i pri tom još dodatno zabacio glavu. Sa ekao je da sestra pro e, a onda je naherio glavu i onako na svoj na in, lukavo i šeretski pogledao Džordža. „Šta ti kažeš na onu sestrinu žvaku, znaš ono može biti nevreme i da je strašno opasno uopšte i po i na izlet?" ,,A, pa okean ume da bude jako gadan, to je sigurno, može da bude jako opasan, i te kako." Mekmarfi pogleda sestru, koja je upravo ulazila u staklenac, pa opet vrati pogled na

Džordža, koji je ispod košulje sve ja e i ja e stezao pesnice svestan da su svi pogledi sada uprti u njega. „Do avola", iznenada je viknuo, „pa vi verovatno mislite daje uspela da me uplaši svim tim svojim pri ama. Recite mi iskreno, da li tako mislite?" „Vidiš, Džordže, meni to ne pada ni na kraj pameti, ali stvari trenutno stoje ovako: ako ti ne podeš s nama a na moru nas ipak srtrefi neka oluja, onda smo svi mi u opasnosti, u gadnom sosu, shvataš? Ja sam ti ve priznao da pojma nemam o brodovima i plovidbi, a sada u ti priznati još nešto: one dve žene što treba da do u po nas, se aš se? E pa za njih sam slagao da su moje tetke, udovice ribara, i te fore. E pa vidiš, prava istina je da se one razumeju u samo jednu navigaciju, i to onu horizontalnu u krevetu, shvataš šta ho u da kažem? Razumi me bre, Džordže, ti si nam potreban, potreban", Mekmarfi povu e dim iz cigarete i dodade: „Nego, da li ti slu ajno imaš deseticu?" Džordž samo utke odmahnu glavom. „Nisam ni ra unao da imaš, jebi ga, ionako sam ve odavno odbacio ideju o nekoj velikoj zaradi. Evo ovako", iz košulje je izvadio olovku i pružio je Džordžu: „Ti nam lepo budi kapetan, a mi emo te pustiti da ideš s nama za samo petaka, važi?" Mršte i one svoje guste obrve ovako zate en novim predlogom, Džordž je prelazio pogledom po svima nama. Naposletku iskezi beskrvne desni, uze olovku: „Jebi ga! Nek ide život!" samo je uzviknuo i krenuo da se upiše na spisak. Posle doru ka, dok je prolazio hodnikom, Mekmarfi je zastao kod oglasne table i iza Džordžovog imena dopisao krupnim štampanim slovima KAP. - tek da se zna. One dve droce su kasnile i kada smo ve pomislili da možda uopšte ne e ni do i, Mekmarfi, koji je nestrpljivo gledao kroz prozor, po e da nas doziva, svi smo dotr ali da vidimo o emu se radi. Rekao nam je da su najzad stigle, ali mi smo videli samo jedan automobil (a

ekivali smo dva) i samo jednu ženu. Izašla je iz kola i onako sama na parkingu po ela da se obazire na sve strane, tada ju je Mekmarfi pozvao glasno kroz rešetke, spazila ga je i potr ala pre icom, preko travnjaka, ka našem odeljenju. Bila je mnogo mlada i mnogo zgodnija nego što smo o ekivali, nego stoje iko i mogao da zamisli. Ina e, ve su svi uveliko znali da žene koje treba da do u po nas, nisu nikakve starije gospode nego dve kurve i moram priznati da nismo bili na isto šta da o ekujemo; bili smo zbunjeni, a oni religiozniji medu nama nisu baš bili oduševljeni takvim društvom za izlet. Ali sada, dok smo je gledali kako lakim koracima tr i preko travnjaka do odeljenja, dok smo upijali njen izgled: o i koje su joj se zelenele i sjajile na suncu, debelu pletenicu blistavu kao bakar, koja je poskakivala prate i njene pokrete, tada smo u glavi imali samo jednu misao, koja je potisnula sve druge - daje pred nama žensko, prava žena, ne baš u belom od glave do pete, ne baš edna i poštena, ali nije nam tada ni bilo mnogo važno na koji na in zara uje novac za život. Dotr ala je pravo do mreže na prozoru na kome je bio Mekmarfi, uhvatila se za nju prstima i pripila se i licem i telom. Bila je zadihana od tr anja, disala je duboko i izgledalo nam je kao da e svakog trenutka probiti mrežu onim svojim vrstim grudima, koje su se ubrzano dizale i spuštale dok se borila da povrati dah. Malo je i plakala od uzbu enja. ,,E Mekmarfi, stari avole, vražji Mekmarfi..." „Ma mani me sada s tim glupostima, nego gde ti je Sandra?" „Zauzeta je, ove e, zauzeta i nikako nije mogla da do e. Nego, reci ti meni kako si ti, da lije sve u redu?" „Kako to zauzeta, pazi: zauzeta." „Ako baš ho eš da znaš", obrisala je nos i po ela da se kiko e, „naša stara dobra Sandi se u stvari udala. Se aš se one face, onoga Artija Gilfilijana iz Bevertona? Znaš ga sigurno, onaj

stoje stalno kada je dolazio na žurke donosio neka sranja, ili gumenu zmiju ili plišanog miša, uvek je vukao takve pizdarije po džepovima. Koji manijak..." ,,O bože me sakloni", odjedanput zavapi Mekmarfi. „Reci mi, Kendi, dušice, na koju foru ja sada da uvalim deset ljudi u jedan jedini usrani ford? Kako Sandra i ta njena budala iz Bevertona sa zmijicom u džepu misle da ja to uradim?" Devojka kao da je razmišljala o tome šta da mu odgovori, kada se odjedanput oglasio zvu nik sa plafona i iz njega glas glavne sestre, koja je poru ivala Mekmarfiju da njegova prijateljica, ukoliko želi da s njim razgovara, izvoli da zatraži daje puste na glavni ulaz kako nalaže osnovni red, a da se ne zadržava na prozoru i na taj na in uznemirava celu bolnicu. Devojka se smesta poslušno odvoji od prozora i pode ka glavnom ulazu kako je od nje i zahtevano, a Mekmarfi se za to vreme skljoka u najbližu fotelju i obori tužno glavu na grudi. „E vala su mi ga smestili do daske", promrmlja tiho. Crni momak, i to baš onaj najmanji, pustio je devojku na odeljenje i uzgred zaboravio da za njom zaklju a vrata (zbog toga mora daje kasnije propisno izriban), ona je potom vrckaju i i poskakuju i prošla hodnikom pa onda i ispred staklenca, iz koga su sve sestre dale maksimum od sebe da je zajedni kim ledenim pogledima po svaku cenu ohlade i upristoje joj hod i ponašanje. Dok je ulazila u dnevni boravak, slu aj je hteo da se našla samo korak-dva ispred doktora, koji se baš nekako u isto vreme uputio ka staklencu s nekim papirima u rukama. On je najpre samo pogleda i obori pogled na svoje papire, onda opet podiže pogled i pažljivo je osmotri, pa brzo obe ruke gurnu u džepove sa željom da iskopa nao are dok još ima vremena. Devojka je stala nasred dnevnog boravka odjedanput okružena sa etrdeset u zeleno obu enih muškaraca koji su piljili u nju razroga enih o iju, pri tom niko ni re nije progovarao, toliko je tiho da se može uti kako nekima kr e creva i kako nekima od hroni nih spadaju kateteri. Stajala je tako ceo minut i pogledom tražila Mekmarfija pružaju i svima priliku daje dobro osmotre. Blizu plafona ta no iznad njene glave lebdi obla plavi astog dima; ube en sam da su na elom odeljenju aparati nužno pregoreli jer najverovatnije nisu bili u stanju da dovoljno brzo odreaguju na njenu naglu pojavu - rutinski su je elektronski skenirali, ali kada su obradili dobijene podatke, mora da su otkrili da u njihovoj bazi podataka nije predvi ena mogu nost pojave takvih osoba na odeljenju i jednostavno su pregoreli, kako to ve i rade mašine samoubice. Na sebi je imala belu majicu sa kratkim rukavima, kao uostalom i Mekmarfi, samo mnogo manju i užu, bele patike i farmerke s nogavicama ise enim iznad kolena; ako se ima u vidu koliko je na njoj bilo onoga stoje trebalo pokriti, materijala je bilo stvarno više nego nedovoljno. Sigurno je u njenom životu bilo mnogo više muškaraca koji su je videli i sa mnogo manje ode e, ali bez obzira na to ona se sada, u ovoj atmosferi, pritisnuta našim pogledima, sramežljivo vrpoljila kao kakva smerna devoj ica, kao u enica na pozornici na školskoj priredbi. Svi su je posmatrali nemo, samo je Martini šapnuo da su joj farmerke tako tesne da jasno vidi brojeve na svim nov ima u njenim džepovima, on joj je, doduše, i stajao najbliže, pa je mogao i da vidi sve na njoj bolje od nas ostalih. Prvi se oglasio Bili Bibit - doduše ne recima nego jednim tihim, gotovo tužnim zviždukom kojim je na svoj na in želeo da naglasi da se trenutno pred njim nalazi devojka koja izgleda tako da bolje, po njemu, i ne može da se zamisli. Ona mu se nasmešila i najsrda nije mu zahvalila, a on se na to tako zacrveneo daje kada gaje videla i nju oblilo rumenilo i ponovo mu se ljupko nasmešila. Sada su se i ostali ohrabrili, još bliže su joj se primakli i po eli svi uglas da joj se obra aju. Doktor je cimnuo Hardinga za bluzu i zainteresovano ga pitao ko je ta osoba koja se tako neo ekivano našla medu njima. Mekmarfi je sada ve ustao, prokr io sebi put kroz celu tu

gomilu koja ju je opkolila, a ona mu se kada joj je prišao smesta bacila u zagrljaj sa recima: avole jedan mili" i opet se zbunila i zacrvenela. Mogu da se zakunem da je kada bi se tako

zacrvenela izgledala kao da nema više od šesnaest-sedamnaest godina. Mekmarfi ju je upoznavao pojedina no sa svakim od pacijenata i ona je jednom po jednom ljubazno pružala ruku, kada je stigla do Bilija, ponovo mu je zahvalila na onom zvižduku, tako iskrenom i laskavom. Glavna sestra je izašla iz staklenca i sa svojim uobi ajenim osmehom upitala Mekmarfija kako misli da izvede taj podvig da ak nas desetoricu pacijenata strpa u jedan automobil; umesto odgovora on ju je pitao da li ikako postoji mogu nost da mu ona na jedan dan pozajmi bolni ka kola, koja bi on li no vozio. Sestra mu je izrecitovala odredbu iz pravilnika kojom je to strogo zabranjeno, takav odgovor, naravno, nikoga nije iznenadio. Dodala je da e, ukoliko nema još jednog voza a koji bi bio spreman da potpiše izjavu kojom preuzima na sebe odgovornost za sigurnost lica koja prevozi, polovina onih koji su se prijavili za izlet morati da odustanu od svega i ostanu u bolnici. Na to joj je Mekmarfi odgovorio da tako nešto ne dolazi u obzir jer bi on time izgubio pedeset dolara, koje bi morao da iz svog džepa isplati onima koji ostaju. „Ako stvari tako stoje", odgovori mu sestra, „možda bi bilo najbolje da potpuno odustanete od današnjeg izleta i svima do jednoga vratite novac." „Nemogu e, ja sam ve unajmio brod i pljunuo tipu sedamdeset zelemba a, tako daje ve uveliko moja lova u njegovom džepu." „Sedamdeset kažete, zanimljivo, koliko seja se am pacijentima ste rekli da za taj izlet morate skupiti punih sto dolara plus još i deset svojih?" „Pa da, ura unao sam tu i cenu benzina za prevoz do tamo i nazad, to je ekstra trošak." ,,I vi mislite da biste potrošili benzina za itavih trideset dolara, ma molim vas, gospodine Mekmarfi." Ljupko mu se smeškala i ekala njegov odgovor sada kada ga je otkrila u prevari. On podiže teatralno ruke uvis i zakoluta o ima. „Jadanja, pa vi izgleda ne znate za milost, gospo ice vrhovni sudija! Dobro, ne u da se foliram, jeste u pravu, resto je bilo za mene. Ube en sam da je to momcima moralo da bude jasno, pa to je najnormalnije, zaslužio sam da nekom sitnicom nadoknadim sebi sav taj trud oko..." „Ali plan vam se na kraju ipak izjalovio", prekide ga ona i dalje se smeše i, i to tobož sa puno razumevanja. „Vidite, Randle, ipak ne možete o ekivati da vam uspe baš svaka od vaših malih finansijskih špekulacija. Uostalom, kada bolje razmislim, vi ste ve debelo na dobitku", zamislila se na trenutak u vezi s tom temom. „Vi ste ak može se re i i malo preterali s tim svojim dobicima, da baš tako, na odeljenju ne postoji više nijedan akutni pacijent koji vam nije dužan u vezi sa nekim od vaših 'posli a', prema tome, ube ena sam da vam ovaj jedan jedini mali gubitak ne e preterano teško pasti." Za utala je, shvatila je u trenutku da Mekmarfi ne sluša šta mu govori. On je, naime, pažljivo posmatrao doktora, koji nije skidao o i sa devoj ine majice bez rukava, kao da ništa drugo oko njega više nije postojalo. Dok je gledao doktora onako zanesenog, gotovo kao u transu, Mekmarfiju se promenio izraz lica, onaj lukavi osmeh ponovo mu se vratio na usne, namestio je kapu, dogegao se do doktora, spustio mu ruku na rame i tim gestom ga naglo prenuo iz sanjarenja. „Zaboga, doktore Spivi, samo mi nemojte re i da niste ve uživali u arima lova na losose, da nikada niste videli kako to izgleda kada losos zagrize i zategne strunu, pa to je nešto najlepše što možete doživeti na svih sedam mora i sva tri okeana. Nego, Kendi lutkice, daj molim te objasni za as doktoru sve ari ribarenja i tako to..."

Zajedni ki napori Mekmarfija i devojke urodili su plodom za manje od dva minuta, naš mali doktor je za tren oka zaklju ao svoju ordinaciju i vratio se u hodnik, usput je u svoju torbu pakovao hrpu nekih papira. „Svu ovu papirologiju mogu da sredim i na brodu", objasnio je sestri i tako brzo promakao pored nje da joj nije ni dao šansu da mu kaže svoje mišljenje na tu temu. I ostali su krenuli, ela posada, doduše sporije od doktora i smeše i se sestri, koja je nemo stajala na vratima staklenca. Oni akutni koji nisu išli na izlet na kali su se na vratima dnevnog boravka i dobacivali nam da im ribu donesemo o iš enu, a Elis se ak odvoji za trenutak od zida i vrsto steže ruku Biliju Bibitu i požele mu dobar ulov. A Bili dok je gledao zategnute farmerke na onoj devojci, sa dugmi ima koji kao da mu namiguju, odgovori Elisu najiskrenije da mu to da li e nešto upecati ili ne i nije danas najvažnije. Onaj mali crni momak pustio nas je napolje, zaklju ao vrata za nama i mi smo izašli. Sada smo bili napolju - u Spoljnom svetu. Sunce se blago promaljalo iza oblaka i svojim ruži astim zracima kupalo pro elje bolni ke fasade. Oštar vetar je otkidao preostalo liš e sa grana hrastova i slagao ga po žicanoj ogradi; na istoj toj visokoj ogradi je tu i tamo sedelo i po nekoliko sme ih pti ica, ali samo nakratko jer bi se raspršile zasute novim pregrštima suvog liš a nošenog estim udarima vetra. U prvom trenutku ceo taj prizor delovao je neverovatno - kao da se liš e udarom o ogradu pretvara u ptice koje uzle u i beže. Bio je lep jesenji dan, u vazduhu se ose ao blag miris dima koji je poticao od drva založenih u okolnim ku ama, ula se vriska i cika dece zanesene igrom, uo se tu i tamo i blagi bruj motora... sve u svemu, tako prijatan dan da bi svako normalan morao biti ispunjen sre om i zadovoljstvom zbog same injenice što se našao napolju, što je i on sastavni deo te divote. Ali dok smo ekali da doktor doveze svoj automobil, mi smo nemo i zbunjeno stajali sa rukama u džepovima, gusto zbijeni kao preplašeno stado ovaca. Nemo stado koje prime uje kako ljudi, dok prolaze pored nas kolima i voze se okolo svojim poslom, usporavaju i sa enjem i nevericom pilje u tu grupu lu aka u zelenim uniformama. Mekmarfi je primetio da smo se prosto uko ili i presekli istog trenutka kada smo se našli napolju, pa je dao sve od sebe da nas nekako raskravi i oraspoloži, šalio se i smejao, zadirkivao i podbadao devojku, ali uzalud, sve to je u nama izazivalo kontraefekat, inilo da se još gore ose amo. Svako od nas je u tim trenucima pomišljao kako bi mu bilo najlakše da se lepo vrati u bolnicu dok još ima vremena i da se svima opravda time da je sestra, ipak, imala pravo - po ovakvoj vetruštini je zaista suviše opasno isplovljavati na more. Najzad stiže i doktor i mi se brzo rasporedismo i ukrcasmo u automobile - Džordž, Harding, Bili Bibit, Mekmarfi i ja u kola koja je vozila devojka Kendi, a Fredrikson, Sefelt, Skanlon, Martini i Gregori u doktorova kola, koja su išla za nama. Svi su bili jezivo, neuobi ajeno tihi i utljivi. Na oko dva kilometra od bolnice Kendi skrenu i stade na jednoj benzinskoj pumpi, a doktor, naravno, odmah iza nje zaustavi svoja kola. Iz automobila je prvi izašao doktor i istog asa mu pri e jedan od službenika, sve poskakuju i, keze i se ljubazno i brišu i krpom ruke. Odjedanput mu nestade osmeh sa lica i smrtno ozbiljan pro e pored doktora da vidi ko je to u kolima. Namrštio se i ustuknuo s nevericom kada nas je osmotrio; doktor ga istog trenutka nervozno uhvati za rukav, izvadi iz džepa nov anicu od deset dolara i tako mu je stru no gurnu u ruku jednim kratkim, sigurnim pokretom, kao da spušta neku vo ku u zembilj. „Ovaj... da li biste bili ljubazni da mi naspete normal u oba rezervoara..." Delovao je kao daje i njemu, baš kao i nama, tako e neprijatno i nelagodno što smo svi zajedno napolju, van bolnice. „Da li biste bili, ovaj, ljubazni?"

„Nego, ova ode a na njima", upita umesto odgovora pumpadžija, „oni su iz one bolnice, one malo dalje, jel' tako?" Dok je ovo govorio, osvrtao se da vidi da li mu je pri ruci neki francuski klju ili šipka, za svaki slu aj. Primakao se korak bliže jednoj kutiji sa praznim flašama: „Vi ste zna i iz one ludnice, je li?" Doktor je na to izvadio svoje nao are i okrenuo se da nas pogleda, kao da je i on tek sada primetio u kojoj smo ode i krenuli na izlet. „Da, ma, ovaj, ne. Mi... mislim... oni jesu iz ludnice, ali to su radnici, ne pacijenti, pobogu kakvi pacijenti, naravno da nisu. Radnici, shvatate - službenici... pa da." Onaj ovek sa pumpe zaškilji najpre u doktora, potom u nas, pa ode do svoga kolege, koji se malo dalje zamajavao oko svog ure aja za to enje benzina, i po e s njim da se nešto domun ava tu i tamo gledaju i u našem pravcu. Neko vreme su tako tiho razgovarali, a onda onaj drugi doviknu doktoru, pitao gaje ko smo mi u stvari, doktor opet odgovori da smo radnici, na šta ona dvojica prsnuše u smeh. Po tom smehu naslutio sam da e nam ipak dati benzin - verovatno onaj slabiji, prljav i razvodnjen, a da e nam za epiti cenu i naplatiti skuplje - ali nisam zbog toga osetio nikakvo olakšanje. Primetio sam da su se i svi ostali ose ali prili no bedno, ponovljena doktorova laž u inila je da nam bude još teže, bolje re i, teže nam je bilo ne zbog te laži nego zbog istine. Onaj drugi radnik pri e naceren doktoru. „Rekoste super, gospodine? Da, odmah, nema da nema! A šta mislite da vam usput prokontrolišem i filtar za ulje i brisa e?" Bio je krupniji i viši od svog kolege i sada se nadneo nad doktorom kao da planira da mu u poverenju obelodani neku veliku tajnu: „Ne ete mi verovati, ali ja vam tvrdim da bi u najmanje osamdeset osam posto automobila koji su trenutno na putevima trebalo zameniti filtar i brisa e, to vam ja garantujem." Osmeh mu je izgledao kao da je premazan tankim slojem i, verovatno zbog tolikih sve ica koje je do sada držao medu zubima. Doktor se nesigurno vrpoljio, a tip je strpljivo

ekivao onaj suptilni trenutak u kome e ga kona no slomiti i uspeti da ga ubedi da pristane na sve te gluposti koje mu je uvaljivao. „Još nešto, zamalo da zaboravim, da li ovi vaši imaju nao are za sunce? Mi ovde držimo izvanredne, sa polaroid staklima, pa biste mogli" Doktoru je bilo jasno daje gotov, daje upecan i da više ne može da ustukne, ali baš u trenutku kada je zaustio da kaže „da" ili nešto sli no što je trebalo da zna i da pristaje na sve, za ulo se neko zujanje i grebanje a krov našeg automobila po eo je polako da se otvara nad našim glavama. Uz gomilu psovki Mekmarfi je iznutra gurao krovnu „harmoniku", koja je

igledno klizila presporo za njegov ukus, bio je ljut kao ris, što se jasno videlo po na inu kako udara i cima onaj lenji krov. Kada ga je naposletku uz seriju psovki i udaraca sklopio, prebacio se preko devojke i sa strane isko io iz kola, pa je prišao i stao ta no izme u doktora i pumpadžije i jednim okom zaškiljio u ona ava usta. ,,E pa, prijatelju, sada je stvarno dosta! Ho emo normal, kako ti je doktor lepo i rekao na po etku, zna i dva rezervoara normala - i to je sve. Zajebi nas s tim tvojim drugim sranjima, ne zanimaju nas. I još nešto, odbi eš nam po tri centa od cene, znaš ve o emu ti pri am, jer mi kao jebena ekskurzija pod državnom dotacijom imamo pravo na taj popust." Tip, me utim, nije ni okom trepnuo. „Ma šta mi napri a? A vidiš, doktor je meni rekao da vi niste nikakvi usrani pacijenti, nego radnici." ,,E moj prijatelju, pa zar ne shvataš daje ovek bio pažljiv, nije hteo da vam kaže istinu da se ne biste udronjali. Da se radi o obi nim pacijentima, on verovatno i ne bi lagao, jel' tako, doco, ali mi, mi nismo obi ni manijaci, ma ne. Sve su to dileje sveže prispele na odeljenje mentalno

poreme enih krimosa. Sada nas transportuju u San Kventin jer su tamo uslovi za smeštaj ovakvih tipova mnogo sigurniji, a i bolje su opremljeni i obu eni za brigu o ovakvim slu ajevima. Vidiš, recimo, onoga tamo malog, pegavog? Izgleda ti normalno i dobro udno, ini ti se da bi takvu facu kao što je njegova mogao da vidiš na koricama nekog asopisa za celu porodicu, ma ak i na koricama „Saturdej evening posta", ali tu se debelo varaš, debelo se varaš, on ti je u stvari umobolni majstor noža, do sada je preklao ve trojicu. A vidiš onoga pored njega, e njega ti u bolnici zovu ober-manijak i bilo bi ti pametnije da veruješ nekom » besnom psu nego njemu. A vidiš onoga visokog, e pa taj Indijanac je hladno pijukom ubio šest belaca, i to samo zato što su hteli da ga zajebu kada su od njega kupovali neka krzna. Ustani der, poglavico, da te ovi momci malo bolje osmotre." Harding me je gurnuo palcem i ja sam ustao, ovek je zaklonio o i rukama, pogledao u mene i re nije rekao. „Znaš šta, iskreno govore i to je gadna bagra", nastavi Mekmarfi, „ali u ovom trenutku oni su lanovi organizovane, zvani ne i legalne ekspedicije dotirane od strane države i kao takvi mi sada imamo pravo na jebeni popust baš kao da smo sam FBI na terenu, kapiraš?" Ovaj sada gleda Mekmarfija, koji je frajerski zadenuo pal eve u džepove, blago se klati na nogama i uzvra a mu pogled, ali onako malo iskosa i niz onaj ožiljak na nosu. Tada se ova okrenuo da vidi da li mu je pajtaš još uvek u blizini, kod one gomile flaša, jer nikada se ne zna, pa se ponovo naceri Mekmarfiju. „Ti to u stvari ho eš da mi kažeš da ste vi neke gadne face, opasni i tako to, je li, ri i? U fazonu si kao poru uješ nam da je za nas bolje da budemo mirni i da radimo kako nam se kaže, jel'? Nego, ri i, reci ti meni a zašto si ti tamo zaglavio, da nisi možda planirao da skenjaš Predsednika?" „Vidiš, ja sam ti tamo bez ikakvih dokaza, uhvatili su me i zaklju ali ni krivog ni dužnog. Nego znaš šta je zanimljivo, ja sam jednom ubio oveka u ringu i od onda mi se to nekako osladilo, nekako od tada imam merak za tu stvar, razumeš?" „Ti mu do eš kao ubica sa bokserskim rukavicama, to misliš, ri i." „Ma ne, kakvi, nisam ti to rekao, šta e mi oni jastu i na rukama, samo smetaju. Ne, ne, nije to bio nikakav zvani an me sa TV prenosom i tim forama, ma jok. Ja sam ti više ono što kažu bokser u nekom mra nom budžaku ili kafan ini, ako me razumeš?" Sada i onaj ovek zadenu pal eve u džepove, imitira Mekmarfija i odgovara: „Ja bih pre rekao da si ti obi an kafanski folirant, ako me baš pitaš šta mislim." „Znaš šta, ne mogu sad da kažem da mi i foliranje nije isto tako drago. Ali ždrakni der ovo na trenutak." Gurnuo je šake oveku pred facu, sasvim blizu pa ih je polako okretao pokazuju i mu nadlanice i dlanove. „Da li si ti, ali reci iskreno, video da neko ovako debelo razjebe svoje drage ru ice samo foliranjem, razmisli lepo, imaš vremena, pa mi odgovori." Dugo mu je držao ruke pred nosom i ekao da vidi da li e tip uopšte još nešto da zucne, a tip je samo piljio u one ru erde, pa u mene pa opet u ru erde i ni re nije izustio. Kada je ve bilo sasvim jasno da više i nema šta da kaže, Mekmarfi ode do onoga drugog tipa stoje uvao prazne flaše, bez reci mu iz ruke izvu e doktorovu nov anicu od deset dolara i hladno krenu prema prodavnici pri benzinskoj pumpi. „Momci, vi lepo napišite ra un za benzin i pošaljite ga upravi bolnice", dobaci im usput preko ramena, ,,a ja u ovom lovom da kupim neko pi ence da se svi lepo osvežimo, mislim da nam je to mnogo bolje od brisa a i osamdeset osam posto usranih filtera za ulje." Mekmarfi se nije ni vratio iz prodavnice, a mi smo ve , ohrabreni njegovim uspehom, po eli da se ponašamo kao neustrašivi, borbeni petli i i šikanirali smo onu dvojicu sa pumpe sve

u osamnaest - te neka prokontrolišu pritisak u rezervnoj gumi, te neka lepo obrisu sva stakla, te neka, moli emo lepo, obrisu ovo pti je govno, pa onda i ovo, pa i ovo... popeli smo im se na kosti kao da smo im gazde. Onaj krupniji tip nije o istio šoferšajbnu baš po Bilijevom ukusu, pa mu je Bili hladno dao ostav i naložio mu da uradi posao kako valja. ,,E-e-e-vo ovde n-n-niste o istili k-k-kako valja, ovde g-g-gde je udario k-k-komarac, da, baš tu." „Nije to bio komarac", re e tip tužno grebu i staklo noktima, „pre bih rekao da je bila neka ptica." Na to se javio Martini iz drugih kola i izneo teoriju da ipak nikako to nije mogla biti ptica, jer bi od ptice ostale kosti i perje na staklu. Jedan je ovek prolazio pored pumpe na biciklu, pa kada nas ugleda, stade i zainteresovano nas upita kakva nam je to zelena ode a, da nismo neka sportska ekipa, neki klub ili tako nešto. Harding na to spremno sko i iz kola i zapo e objašnjenje: „Prijatelju moj dragi, nismo ti mi nikakva ekipa, veruj mi. Mi smo ti jednostavni manijaci iz duševne bolnice, znate one malo više uz put, znate je sigurno. Mi smo vam jednostavno loša psihokeramika, krhka i lomna, nešto kao popucali i razbijeni upovi ljudske vrste. Da li želite da vam demonstriramo kako uspešno dešifrujemo Roršahove testove? Ne ete, ma šta kažete, jako žurite, kakva šteta, vidi ve ode ovek. Brz neki tip. Stvarno šteta", okrenuo se Mekmarfiju i nastavio: „Boga mu, sada prvi put na delu vidim da mentalna bolest sadrži u sebi i element mo i. Da, baš mo i. Kada sad malo bolje razmislim o tome, pa možda oveku sa ludilom rastu i mo i snaga. Uzmimo samo Hitlera kao jako dobar i ilustrativan primer za to. Pa to je zbilja da iš ašiš mozak, koja dobra tema za razmišljanje!" Bili otvori jednu konzervu piva i pruži je devojci, koja ga je tako omamila svojim ljupkim osmehom i cvrkutavim „Veliko hvala, Bili", da je onako ponesen nastavio svima da otvara i pruža konzerve. Za sve to vreme ona dva bilmeza sa pumpe toliko su se debelo nervirala i ždrala da su samo utke, besno špartala gore-dole oko nas sa rukama na le ima i namrštenim facama. Pijuckao sam pivo i ose ao se kao mali bog, gotovo da sam uo kako pivo klizi i razliva se u mom telu. Ve sam zaboravio da postoje tako prijatni ukusi i zvu i kao stoje, recimo, ukus i zvuk piva kojim se nalivaš sa uživanjem. Potegao sam još jedan veliki gutljaj i po eo da se osvr em na sve strane da vidim i sve te druge lepote oko sebe, koje sam eventualno zaboravio za zadnjih dvadeset godina. „Ma ljudi moji", uzviknu Mekmarfi pa odgurnu blago devojku od volana i pribi je još bliže Biliju, „ma molim vas, samo bacite oko kako Veliki poglavica sa uživanjem sisa vatrenu vodu." To re e i pokrenu kola, a za njim odmah i doktor zaškripa gumama da slu ajno ne zaostane mnogo iza nas - nastavili smo putovanje. Mekmarfi nam je na delu pokazao šta se sve može posti i sa samo malo prkosa i hrabrosti i mi smo bili ube eni da smo dobro nau ili prvu lekciju. Celim putem do obale zabavljali smo se tako što smo se pravili važni i prsili se kad god smo imali i najmanju priliku. Uvek kada bismo se zaustavili na nekom od semafora i ekali da se upali zeleno svetio, ljudi su buljili za eno u nas i naše zelene uniforme, a mi smo sada svi imitirali Mekmarfija - gledali smo ih drsko i barapski, cerili im se u lice i fiksirali ih pravo u o i. Njima bi se, onako zbunjenim i uplašenim, gasili motori, upalilo bi se zeleno, a oni bi ostajali ukopani u mestu zapanjeni i uzdrmani - verovatno su razmišljali koja opasna grupa je iznenada bila tu na samo metar od njih, a pomo i nigde u okolini ni od korova, šta bi bilo kad bi... I tako je Mekmarfi vodio nas dvanaestoricu na okean. Ube en sam daje Mekmarfiju možda ak i više nego nama samima bilo jasno da je to što

smo iznenada izgledali i ponašali se kao vrsti momci najobi nije foliranje i da se ništa suštinski u nama nije promenilo, to mu je pre svega moglo biti jasno po tome što još uvek nije uspevao da iz bilo koga od nas izmami zdrav i iskren smeh. Verovatno nije shvatao kako je mogu e da još nismo u stanju da se smejemo, ali je vrlo dobro znao da se ovek može smatrati stvarno jakim jedino ako je spreman da u svemu uo i i onu drugu, smešnu stranu. On se toliko trudio i upinjao da nam pokaže tu smešnu stranu stvari da sam se ponekad pitao da nije on možda šlep za onu drugu stranu, da nije možda nesposoban da uo i sve ono što oveku ubije i sprži smeh još u dnu želuca. Možda i ostali nisu bili u stanju da sve to sagledaju, prosto nisu ose ali pritisak talasa i frekvencija iz svih mogu ih smerova koje te pritiskaju, guraju i svijaju na sve strane, jednostavno, nisu ose ali Sistem na delu - ali ja, ja sam, možda jedini, bio u stanju da sve to vidim i shvatim. Bio sam u stanju da to primetim na sli an na in kao što kod oveka koga niste videli duže vreme uo avate svaku, pa i najmanju promenu, dok drugi kojima je isti taj ovek neprekidno pred

ima tu promenu ne vide jer je ona po svojoj prirodi vrlo spora. Na putu do obale imao sam priliku da uo im sve posledice sporog, ali efikasnog delovanja Sistema i sve promene nastale otkako sam zadnji put bio u tom kraju. Uzmimo, kao prvi primer - voz koji staje na jednoj stanici, polaže na tom mestu itav lanac muškaraca gotovo jednako obu enih sa skoro štancovanim odelima i šeširima, ispušta ih, dakle, kao jedno leglo insekata, svi su nekako isti, a onda taj isti voz uz pisak sirene kre e dalje kroz ruinirani pejzaž da na nekom drugom mestu položi opet neko novo leglo i tako u nedogled. Ili drugi primer - pet hiljada ku a potpuno identi nih kao da su napravljene po istom kalupu, nižu se po brežuljcima van grada, tako su skoro izašle iz fabrike da su još uvek izme u sebe povezane kao kobasice, na jednoj tabli piše: TOPLO PORODI NO GNEZDO - VETERANI OSLOBO ENI PLA ANJA U EŠ A, a iza ku a, u podnožju brežuljka igralište ogra eno ži anom ogradom i druga tabla: SVETI LUKA, ŠKOLA ZA DE AKE, na jednom aru šljunka pet hiljada de aka u zelenim puloverima, belim košuljama i zelenim pantalonama igra se „zmije"; kolona se isteže i skuplja, vijuga i krivi kao prava zmija i sa svakim njenim trzajem s kraja se otkida jedan de i kao lopta se otkotrlja do same žice. I tako redovno, svaki put je to isti de ak, uvek jedan te isti de ak. Kada se sagleda ela ta situacija, shvati se da tih pet hiljada de aka živi u onih pet hiljada ku a koje ina e pripadaju onima koji su malo as sišli sa voza, i krug se potpuno zatvara. Ku e su tako sli ne, gotovo identi ne, da se de acima esto dogodi da greškom udu u tu u ku u i samim tim u tu u porodicu, i nikom ništa, jedu i odu na spavanje. Jedino je uo ljiv onaj de na kraju kolone, stalno je nekako sav izgužvan i pun modrica i zbog toga na svakom mestu, uvek i svuda upada u o i. Ni on nikako ne može da se opusti i nasmeje, a i teško je da se smeješ ako konstantno ose aš pritisak onih nevidljivih talasa koji poti u od svakog automobila i svake ku e pored koje prolaziš. „Mogli bismo ak i da formiramo svoju politi ku partiju, sa sedištem u Vašingtonu", nastavlja Harding, „NDUUO iliti Nacionalno društvo za unapre enje umobolnih osoba. Imali bismo, naravno, i svoje aktiviste i velike reklamne bilborde pored autoputeva, a na njima predstavljen neki žeš i šizofrenik sa sve penom na ustima koji vozi, recimo, buldožer, a ispod krupnim, upadljivim slovima piše: 'Zaposlite umobolne, oni su najbolji radnici.' Sve u svemu, gospodo, pred nama je i te kako svetla budu nost." Kada smo prešli most kod Siuslava, ve je u vazduhu bilo dovoljno slane izmaglice da sam mogao lepo na jeziku da osetim blizinu okeana, i to mnogo pre nego što smo ga i ugledali. Svi ostali su, svesni da se približava cilj našeg putovanja, potpuno za utali, sedeli su veoma tihi i zamišljeni sve dok nismo stigli do dokova.

Kapetan ijim je brodom trebalo da se izvezemo na pu inu bio je tip s elavom, metalnosivom lobanjom koja je onako povrh mornarske rolke podse ala na kupolu podmornice, a tu je bio i top u vidu ugašene cigare koju nije vadio iz usta dok je govorio i kojom kao da je ciljao u sagovornika. Stajao je pored Mekmarfija na drvenom molu i govorio kao da se ne obra a samo njemu, nego kao da govori i nekome drugom, pored njega. Razlog za to je bio slede i: malo dalje, ispred prodavnice sa mamcima sedelo je na klupi šest-sedam dokoli ara, o igledno lokalnih sitnih mangupa, a kapetan se trudio da i oni dobro uju sve ono što govori Mekmarfiju; visokim, metalnim glasom kapetan kao da se i njima obra ao: „Uopšte me se ne ti e, ali nimalo! U pismu sam izri ito naglasio da morate doneti potpisano ovlaš enje, to je moje jedino pokri e pred vlastima, za ne daj Bože, bez toga ne isplovljavam". Okrugla kupola se sada okrenula prema nama u uperila onu top-cigaru u našem pravcu: „Daj, pa snimi ih samo, koja bulumenta, pa još na pu ini, šta ako nekoj lujki tek tako do e da malo sko i u vodu, pa rodbina e mene da tuži, da mi odere kožu na sudu, odšteta i tome sli no. Nema teorije da rizikujem tako nešto." Mekmarfi mu je objašnjavao da je trebalo da ona druga devojka donese sve potrebne papire iz Portlanda, ali da eto, nažalost, nije došla. Jedan od onih tipova što su sedeli ispred prodavnice na to doviknu: ,,A koji e vam moj još jedna, pa zar ta lutkica ne može da lepo opsluži elo društvo?" Mekmarfi ga nije uopšte zarezivao i nastavio je raspravu sa kapetanom, ali je bilo

igledno daje devojci i te kako neprijatno. One dangube su drsko piljile u nju i svaki as su se naginjali jedan prema drugome i nešto uz smeh komentarisali. Svi naši su to ve primetili, ak i doktor, pa nas je sada bilo sramota pred sobom i drugima što tako nešto utke podnosimo, nismo više bili onako drski i osioni kao na benzinskoj pumpi, naprotiv. Kada je video da ga njegova rasprava sa kapetanom ne e daleko odvesti, Mekmarfi po e da se osvr e i gleda sve one brodove usidrene okolo. ,,A koji je uopšte naš brod?" „Onaj tamo, 'Ševa', ali niko ne e kro iti na njega dok ne dobijem propisno potpisano ovlaš enje, niko, garantujem vam." „Ja nisam unajmio brod da bih ga ceo dan gledao kako se ljuljuška vezan za mol", odvrati Mekmarfi. „Imate li telefon u prodavnici? Idemo da ovo lepo raš istimo, glupo je da gubimo toliko vremena u praznoj pri i." Užurbano su se uputili u prodavnicu, a mi smo ostali sami, zbijeni jedan uz drugoga, pred

ima onih džabalebaroša koji su napadno buljili u nas, komentarisali, smejali se i esto jedan drugoga gurkali laktovima pokazuju i u našem pravcu. Od vetra koji im je duvao sa boka, brodovi su se ljuljali i udarali u mokre zaštitne gume koje su visile uz ivice mola, taj vlažni, pljuskavi zvuk nam je u ovoj situaciji tako e delovao nekako podrugljivo. Na vratima prodavnice bila je tabla na kojoj je pisalo: „NA USLUZI MORNARU - VL. KAP. BLOK", i koja je sada, na vetru, škripala, ljuljala se i klatila na zar alim kukama. Neprijatan, hladan vetar uvla io nam se u kosti. Bili Bibit je skinuo svoju zelenu bluzu i dao je devojci, koja ju je prebacila preko one svoje tanke, kratke maji ice. Jedan od dokoli ara ispred radnje neprestano je dobacivao: „Hej lutko, pališ se na malu decu, trzaš na klince, nije ti to ni tako loše!" Usne su mu imale neku neprirodnu, tamnu boju a podo njaci su mu bili modroplavi jer su mu od vetra odavno popucali kapilari u njima. „Hej mala, hej lutkice... hej mala..." vikao je bez prestanka piskavim i nekako umornim glasom. Mi smo se i zbog onog hladnog neprijatnog vetra još više pribili jedan uz drugoga.

„Reci mi boga ti, lutkice, a od ega se ti le iš tamo, šta tebi fali?" „Daj Pirse, pa ti pojma nemaš, ona se ne leci, ona njima do e kao terapija, ma ona im je za kuru, shvataš?" ,,A tako, lutko, ti im do eš za kuru, je li? Hej, jel' me uješ, mala?" Devojka tužno podiže pogled i pogleda nas kao da se pita šta je s nama, zašto opet nismo onako dr ni kao na pumpi i zašto bar nešto ne u inimo da je zaštitimo, ako ništa drugo, zašto im bar neko ne odgovori sa nekoliko reci. Svi su izbegavali daje pogledaju u o i, utali smo, pokunjeni i uplašeni jer je izvor naše snage i hrabrosti upravo otišao drže i jednom rukom oko ramena elavog kapetana. Kendi je podigla kragnu košulje da bolje zaštiti vrat od neprijatnog vetra, obavila je ruke oko tela i udaljila se od nas, otišla je ak na suprotni kraj mola, niko nije ni pokušao da krene s njom. Bili Bibit se tresao od zime i tu i tamo je nekontrolisano grizao usnu. Oni na klupi opet su se domun avali i ubrzo prsnuli u bu an smeh. „Daj Pierce, ma pitaj je... ajde pitaj je, ajde..." „Hej mala, a da li si ti dobila pismenu potvrdu da možeš da budeš s njima? Sada sam uo da rodbina može hladno da te tuži ako neko od njih ljosne u more i udavi se. Da li si uopšte razmišljala o tome? Nego, bolje ti je i sigurnije da lepo ostaneš s nama, bolje eš pro i, veruj mi." „Tako je, mala, tako je, evo ja ti garantujem da nema teorije da te moja rodbina tuži. Ostani s nama, lutko, bolje ti je." inilo mi se da se i mol od sramote spustio u more, gotovo da sam osetio da su mi stopala u vodi. Ne, ne, mi ipak nismo u stanju da budemo napolju, medu ljudima, u spoljnom svetu, to je sada svima nama postalo bolno jasno. Kako sam želeo da se Mekmarfi što pre pojavi, na svoj na in sredi ove hulje i odveze nas nazad, u bolnicu, gde nam je i mesto. Onaj tip sa tamnim podo njacima sklopi perorez kojim je rezbario neko par ence drveta, ustade, sa sebe strese strugotinu i krenu u našem pravcu. „Hajde, bre mala, po i lepo s nama, ne eš valjda da se i dalje zajebavaš s tim degen inama." Ona se polako okrenu, pogleda ga sa kraja mola, onda baci pogled i na nas i najednom je izgledalo kao da na trenutak ozbiljno razmatra njegovu ponudu, ali baš tada se otvoriše vrata prodavnice i Mekmarfi žurno iza e, progura se izme u onih tipova i brzo nam pri e. „Momci, odmah na brod, požurite, sve je sre eno, nema problema. Rezervoari su puni goriva, mi smo spremni, a na brodu ima piva i mamaca, vladam situacijom, idemo." Onako u prolazu potapšao je Bilija po le ima, posko io nekoliko puta u mestu i po eo da odvezuje užad kojima je naš brod bio vezan za mol. „Naš kapetan je još tamo, još nije završio žvaku na telefonu, ali im iza e kre emo, istog sekunda. Džordž, idi blago meni upali motore, a vas dvojica, Skanlone i Harding, odvežite lepo ono uže tamo, tako je, Kendi, šta eš ak tamo, do i, lutko, brzo, vreme je za polazak." Jedva smo do ekali da odemo na brod, sretni da se najzad sklonimo od onih tipova ispred prodavnice. Bili je pružio ruku devojci i pomogao joj da sko i na brod. Na komandnom mostu, za kormilom i svim onim silnim dugmi ima i ru kama ve je stajao Džordž, koji je delovao zadovoljno i sigurno u sebe. Mekmarfi se stvori pored njega i naš kapetan po e da mu pokazuje koje e dugme i koju ru ku da pokrene i da mu, na brzinu, objašnjava staje šta na tim ure ajima i emu služi.

„Eto vidiš, stari moj, ovi prdavci, kako mi obi no zovemo ovakve am e", razmetao se Mekmarfiju, „njih možeš da voziš i zavezanih o iju, ništa lakše, kao da voziš automobil." Doktor je jedini i dalje oklevao da se ukrca na brod, gledao je u pravcu prodavnice i onih danguba koji su se uskomešali i izgleda naumili da pri u našem brodu. uj, Randle, zar ne bi bilo bolje da ipak pri ekamo... dok se kapetan... pojavi..."

Mekmarfi ga zgrabi za revere, podiže sa mola i spusti na brod kao daje malo dete. „Ma šta kažete, doktore, da sa ekamo kapetana, da sa ekamo dok kapetan..." po eo je da se smeje i nastavio uzbu enim glasom, „dok kapetan iza e i saopšti nam daje na onom broju što sam mu ga uvalio dobio jedan kupleraj u Portlandu? Ma nemojte, nisam lud. A ti, Džordž, što tako tupo piljiš u mene, pali to udo i odvezi nas ve jednom odavde, hajde požuri. Sefelt, odveži ve jednom to uže i uska i ovamo. Hajde, Džordž, daj gas bog te!" Motor je zakašljao pa se ubrzo ugasio, onda opet zakašljao kao da pro iš ava grlo, malo se mu io a potom zabrundao iz sve snage. „Heeeeeeej! Kre emo! Daj mu ga, Džordž, daj gas do daske! Posado, smesta se rasporedi kod ograde, spremite se da, ako treba, odbijete uljeze!" Iza krme našeg broda uskomeša se kovitlac dima i vode, a istog asa se sa treskom širom otvoriše i vrata one prodavnice i iz nje besno izlete kapetan i stušti se u našem pravcu, a za njim i ona bulumenta stoje sedela ispred; za tren su bili na molu, ali se ukopaše u mestu pred vrtlogom zapenušane vode koji im je zapljusnuo noge baš u trenutku kada je Džordž stru nim manevrom odbio brod od mola i usmerio ga prema pu ini. Okretanje broda bilo je tako naglo da je jadna Kendi izgubila ravnotežu i pala na kolena, Bili joj je istog trenutka prisko io, pomogao joj da se pridigne i pri tom se nevešto izvinjavao zbog svog kukavi kog ponašanja malo as na molu. Mekmarfi je sišao sa komandnog mosta, prišao im i sa osmehom ih upitao da li bi možda želeli da malo nasamo i na miru nastave taj ugodni razgovor. Kendi upitno pogleda Bilija, koji je, onako zbunjen, odmahivao glavom i nešto nerazumljivo zamuckivao. Mekmarfi na to re e da e, kada ve tako stoje stvari, on i Kendi malo si i u kabinu da provere da li je s brodom i iznutra sve u redu, a da emo se mi valjda neko vreme sna i i bez njih. Na vratima kabine zastao je, namignuo, salutirao i na brzinu proglasio Džordža za zapovednika, a Hardinga za prvog oficira, još je dobacio: „Držite se, momci!" i sa devojkom nestao u kabini. Vetar je oslabio, sunce je odsko ilo na nebu i sa istoka svojim zracima obasjavalo velike zelenoplave talase. Džordž je punim gasom usmerio brod ka pu ini, tako da su mol, ona prodavnica i sve ostalo na obali ostajali sve dalje i dalje iza nas; osetio sam kako me preplavljuje i osvaja neki mir i spokojstvo koji su bivali sve ve i i ja i što smo se više udaljavali od obale. Momci su nekoliko minuta uzbu eno komentarisali naš smeli gusarski poduhvat, a onda su se ponovo utišali. Vrata kabine su se samo jednom otvorila, koliko da jedna istetovirana ruka odgurne napolje sanduk piva, pa je Bili rutinski svakome otvorio po jednu konzervu. Pijuckali smo pivo i posmatrali kako se kopno gubi sve dalje i dalje iza nas. Kada smo odmakli otprilike milju od obale, Džordž je smanjio brzinu na, kako re e, „brzinu za ribarenje", odredio je prvu etvoricu koji e da paze etiri štapa sa blinkerima što su bili fiksirani u specijalnim drža ima na krmi, a svi mi ostali smesta smo se raštrkali po brodu, neki po krovu kabine, neki na pramcu, skinuli smo se do pojasa i polegali okolo da se sun amo, tu i tamo bacili bismo pokoji pogled na onu etvoricu što su se zamajavali štapovima. Harding je, kao prvi oficir, odredio pravila po kojima emo danas da se organizujemo u ribolovu: im neko od onih koji su trenutno kod štapova izvu e ribu, automatski ustupa svoje mesto drugome. Džordž je stajao za upravlja em, zurio kroz solju nagrizen vetrobran i onima na krmi, kod štapova, dovikivao uputstva i savete: kako da u vrste mašinice i strune, kako da pri vrste haringe za udice, na kojoj daljini i dubini da drže mamac i tome sli no. „Hej ti tamo, da, ti na štapu broj etiri, nabaždari ga na dvanaest unci i stavi mu strunu sa vrtuljcima, sa ekaj sekund, pokaza u ti, njime emo pokušati da idemo na one najkrupnije, one pri dnu, samo me slušaj i ne brini..." Martini je iznenada prišao ogradi, nagnuo se i zagledao u vodu u smeru svoje strune: „0,

joj, hej, bog te!" Pogledasmo i mi o emu se radi, ali ništa pod milim bogom nismo videli; ako je on nešto i video, u šta iskreno sumnjam, to je za nas izgleda bilo preduboko i nevidljivo. Videli smo i više drugih ribarskih brodova, ali se Džordž, o igledno, odlu io da plovi izolovano i što dalje od njih, mnogo dalje od obale, na pu ini. „Kažem vam, idemo dalje od obale, dalje od ostalih, na pu inu kao pravi, ozbiljni ribari, u pravi ribolov, a ne u te priobalne de je igre." Ubrzo smo se i našli na pu ini gde su utihnuli svi zvu i osim zvuka našeg motora, koji ujedna eno brunda, ponekad malo kašljuca, zavisno od toga da li mu auspuh tu i tamo izroni iz mora zbog talasa; osim motora uje se još samo i udni, tužni vapaj upavih, crnih pti ica što lete okolo i kao da jedna drugu obaveštavaju o pravom kursu. U toj tišini i miru neki od nas opušteno leškare i dremuckaju, dok drugi pilje u more. Tako nam je lenjo prošao itav sat, dok se iznenada vrh Sefeltovog štapa nije opasno savio i gotovo uronio u more. „Džodže, za ime Boga, Džordže, pomagaj, molim te, brzo, Džordže..." Ali Džordž se, izgleda, ni za šta na svetu ne bi baktao štapom, to mu je verovatno ispod kapetanske asti, samo se nasmejao Sefeltu i dao mu nekoliko korisnih saveta; rekao mu je da pusti da mu riba odmota strunu, i da svakako ispravi vrh štapa, da ga što više digne i da tako izmori ono udo u dubini što se prevarilo da zagrize udicu. ,,A šta da radim ako me baš sada strefi epilepti ki napad?" dere se Sefelt. „Ništa, onda emo tebe da nataknemo na udicu i ima emo super mamac", jedva do eka Harding. „Jesi li ti uo šta ti je kapetan rekao, izmori tu ribetinu i ne misli na napade i sli ne gluposti, koncentriši se na ribu, bog te!" Na oko trideset metara iza krme riba isko i iz vode, okrenu se dva-tri puta u vazduhu obasjana suncem i ponovo uroni u vodu, od tog prizora Sefeltu se razroga iše o i, potpuno je u tom trenutku zaboravio kapetanova uputstva, štap se zakrivio, najlon je pukao, riba otplovi, a pred njegovim nogama se najlon izuvijao kao daje lastiš, propala stvar... ,,A lepo sam ti rekao diži štap, boga ti ludog... Pustio si da ti zategne najlon i vidiš šta se desilo, ode sve u lepu... Trebalo je da digneš štap, gore bre, gore štap, lepo sam ti rekao, a sada jebi ga... Kakav ti je lep komad pobegao, kakva ribetina..." Sefeltu se tresla brada, bio je bled, ustupio je svoje mesto Fredriksonu: „Dobro... samo da znaš, ako slu ajno uhvatiš ribu sa udicom u ustima, to je ona moja, ona moja divna ribetina." Sada sam se i ja, kao i svi ostali, uzbudio i zagrejao za ribolov. U po etku sam bio skoro nezainteresovan i nisam ni nameravao da u estvujem u ribolovu, ali kada sam video onu ribetinu i kada sam video koliko snage se krije u lososu na udici, sišao sam sa krova kabine gde sam se izležavao, obukao košulju i stao u red pored štapova na krmi. Skanlon je na licu mesta organizovao kla enje, skupio je od svih po pet dolara i ustanovio dve nagrade - jednu za onoga ko prvi ulovi bilo kakvu ribu i drugu za onoga ko ulovi najve u ribu danas. Samo što je pokupio pare, kad Bili Bibit izvu e neko udovište od oko pet kilograma, neko udno stvorenje sli no žabi, ali s bodljama koje su mu štrcale na sve strane. „To ti i nije riba", presudi Skanlon, ,,s tim udom nemaš pravo na nagradu." „Ali nije ni p-p-ptica." „Ljudi, to vam je mani ", presudi Džordž, „dosta ukusna riba, samo joj treba zguliti kožu i bodlje." „Vidiš, šta sam ti rekao, ipak je riba. Pljuni lovu!" Bili mi dade svoj štap, uze pare i ode da sedne blizu kabine u kojoj su bili Mekmarfi i devojka. Tužno je gledao u vrata. „Baš bih voleo da imamo v-v-više š-š-štapova", re e setno naslanjaju i se le ima na zid kabine.

Držao sam vrsto štap i pažljivo gledao u strunu koja je sekla vodu, mirisao sam slan vazduh i ose ao u sebi one etiri konzerve piva koje sam do sada popio i koje su verovatno

inile da barem nekoliko desetina provodnika i sitnih ure aja ugra enih u mom telu pregori iz mesta. Džordž nam doviknu da pogledamo ispred broda, upravo nailazimo na ono što tražimo. Pogledao sam u tom pravcu i sve što sam video bilo je jedno pove e deblo i crni galebovi koji oko njega kruže i rone kao crno liš e zahva eno vrtlogom. Džordž dade gas i usmeri brod pravo prema mestu nad kojim su kružile ptice, od brzine mi se struna tako zategnu da mi nije bilo jasno kako u uopšte mo i da primetim da li je riba zagrizla mamac. „One ptice što ih vidite, to su vam kormorani... prate jato riba sve arica", po e da nam objašnjava Džordž. „To su bele ribice debele kao prst. Osušiš ih i one kada su suve gore kao svece. One su hrana grabljivica, zato im primetiš veliko jato sve arica budi siguran da je tu negde u blizini i losos, verovatno je i on došao da malo klopa." Doterao je brod pravo medu ptice, izbegao ono deblo i odjedanput je svuda oko broda vrvelo od onih duguljastih ribica a medu njima videli su se i lososi, koji su kao torpeda sekli vodu svojim srebrnastoplavim le ima. Dobro sam video kako jedna le a staju, okre u se i idu pravo prema jednoj ta ki tridesetak metara od moga štapa, baš tamo gde je morala biti ona haringa na mojoj udici. Dok mi je srce kucalo kao ludo od uzbu enja, napeo sam se i tada mi obe ruke kojima sam držao štap zadrma takav udar, kao daje neko iz sve snage motkom udario po štapu, palac mije zabrideo od strune koja je poletela i lu ki se odmotavala sa ekrka i crvenila od krvi. „Ko nicu, bre, stisni ko nicu!" vikao mije Džordž, ali ja sam o ko nici znao manje nego o Ajnštajnovoj teoriji relativiteta, zato sam samo ja e pritisnuo palcem pa je struna opet požutela, usporila i stala. Osvrnuo sam se oko sebe i ostali štapovi su bili savijeni kao i moj, a oni sa krova kabine uzbu eno su skakali na krmu i svim se silama trudili da nam smetaju najviše što mogu. „Diži, diži! Diži štap!" vikao je Džordž iz sve snage. „Mekmarfi! Do i da vidiš ovo udo!" „Ti si glavni, Fred, ulovio si moju divnu ribu!" „Mekmarfi, pa daj pomozi nam, ove e!" uo sam Mekmarfijev smeh, krajem oka sam ga video kako mrtav hladan stoji na vratima kabine, bio sam toliko obuzet borbom sa svojom ribom da nisam bio u stanju da ga zamolim da mi prisko i u pomo . Svi su mu dovikivali da u ini nešto ve jednom, a on - ni makac. I doktor, koji je bio pored štapa za dubinski lov, ak se i on obratio Mekmarfiju za pomo . A Mekmarfi - stajao je u mestu, gledao nas i od srca se smejao, inilo mi se bez prestanka. Kada je video da od Mekmarfija nema nikakve fajde, Harding zgrabi kuku, zabode je u moju ribu i prebaci je na brod jednim tako elegantnim i sigurnim pokretom kao da je ceo život proveo u ribolovu. Kolika je, pomislih, kao moja noga, kao najve i stub na ogradi. Boga ti, pa ovolike ribetine nikada nismo videli tamo kod nas na slapovima. Bacaka se po palubi, izgleda mi kao neka sjajna, pomahnitala duga, dok se onako presijava u više boja na suncu, sa nje kaplje krv i lete krljušti kao neki majušni srebrnjaci, a ja sam napet, uplašio sam se da mi slu ajno ne sko i u more, da je na kraju ne izgubim. A Mekmarfi i dalje ni makac. Skanlon se baca na ribu, dr i je, steže, ne da joj da slobodno ska e. Odjedanput devojka istr ava odozdo iz kabine, vi e mi kako je sada njen red da peca, otima mi štap iz ruku i dok joj onako usplahirenoj pomažem da stavi haringu tri puta me ubada vrhom udice. „Jebi ga, poglavico, kako si tako spor i smotan. Uh, pa tebi palac opasno krvari, staje bilo, je li te ono udo ugrizlo? Brzo, hajde požurite, previjte poglavici palac, ajde brže, krvari!" „Evo nas ponovo medu njima!" vi e Džordž i ja brzo spuštam strunu sa krme, gledam

kako haringa sa bleskom nestaje u tamno-sivo-plavom munjevitom napadu jednog lososa i struna sa fijukom jurnu u dubinu. Devojka je obema rukama iz sve snage stegla štap i stisla zube. ,,E ne eš da mi pobegneš, e ne eš, majku ti... ne eš vala, veruj mi!" Stala je vrsto, prekrstila noge i njima steže donji kraj štapa, obema rukama zagrlila štap ispod ekrka, a kako se struna brzo odmotava, tako se i ekrk brzo vrti i grebe je. ,,E vala ne eš!" Na njoj je zelena Bilijeva bluza, ali ju je ru ka ekrka najednom mestu raskop ala i sada ceo brod jasno vidi da ispod nema ništa na sebi, nema više one njene majice. Svi pilje u nju, oni sa štapovima se trude da izmore svoje ribe, ska u okolo po krmi i stalno se izmi u da ih ne zaka i ona moja riba što se tu bacaka po podu. Ru ka onog ekrka sada takvom brzinom udara devojci po jednoj ve goloj sisi da ova toliko poskakuje gore-dole pa se bradavica ne vidi jasno, nego zamagljeno kao jedna crvena mrlja. Bili joj priska e u pomo , ali ništa mu drugo nije palo na pamet nego daje obgrli otpozadi i vrsto stisne uza se obema rukama, štap joj je sada stisnut izme u grudi, a ekrk se, onako prignje en njenim telom, napokon zaustavio. Ona se pri tom toliko napregla i grudi joj deluju tako vrsto da mi se ini da kada bi i ona i Bili digli ruke, onaj štap bi ostao na svom mestu pritisnut njima. Sva ta gužva je potrajala neko vreme, svašta se doga a istovremeno: momci vi u, ska u, sipaju psovke, bore se sa svojim štapovima, sve vreme ne odvajaju pogled od devoj inih golih grudi, pri tome im se izme u nogu, na podu koprca Skanlon, koji s mojom ribom vodi krvavu, bespoštednu borbu prsa u prsa, strune se zamrsile, upetljale se na sve strane, doktorove nao are zajedno sa onim lan em koji mu visi oko vrata obešene su zapetljane s jednom strunom i tako lebde nekoliko metara od krme nad vodom - jedna riba ska e iz vode ka njima privu ena bleskom stakla, devojka psuje kao ko ijaš, tek sada vidi da su joj grudi gole - jedna bela, jedna kao krv crvena. Džordž tako e skre e pogled ka devojci, ne gleda na trenutak gde vozi, udara u ono deblo i u trenu mu se gasi motor. Opšta ludnica! A Mekmarfi posmatra sve to i smeje se sve glasnije i glasnije, umire od smeha, sve više i više zabacuje telo unazad preko krova kabine, a njegov zvonki, iskreni smeh širi se po brodu, a onda se rasprostire i dalje po pu ini, polako osvaja okean. Smeje se od srca svemu: i devojci, i momcima, i Džordžu, i meni što sisam onaj krvavi prst, i kapetanu što smo ispalili na molu, i onom ovi na biciklu, i onim mamlazima na benzinskoj pumpi, i onim ku ama - pet hiljada ih ima, i glavnoj sestri i svemu tome zajedno i svemu pojedina no, sve mu je smešno. Smeje se jer dobro zna da svemu što te boli, svemu što te povre uje najbolje je smejati se u lice ako želiš da ikako sa uvaš ravnotežu, ako ne eš da dozvoliš da te sve to potpuno uzdrma, ako ne eš da dozvoliš da od svega toga zaista otka iš. Svestan je on vrlo dobro i one tamne strane, zna on da postoji i bol, zna da me pe e palac, zna daje devojka koja mu je draga povredila grudi, zna da e doktor ostati bez nao ara, ali on jednostavno ne dozvoljava bolu da eliminiše smeh, kao što ne e dozvoliti ni smehu da eliminiše bol. Vidim da se i Harding strovalio pored Mekmarfija i da se i on smeje od srca, pa evo i Skanlon na palubi dobija napad smeha, smeju se sebi, smeju se svima nama. I devojka, još je peku o i od suza, as gleda onu belu as crvenu, povre enu sisu, mora daje boli, ali i ona se smeje, i Sefelt, i doktor, i svi. Svi... Smeh je u po etku bio slabašan, kao da se stidljivo pojavio, a onda je brzo po eo da raste, da buja i sve nas osvojio, unose i u nas sve ve u i ve u snagu kako je i sam ja ao. Gledao sam ih, i ja sam bio deo njih, smejao sam se s njima, ali na neki udan na in, i izdvojeno od njih. U trenu sam uzleteo sa broda, kao da me je poneo vetar, klizio sam vazduhom nošen vetrom zajedno sa onim crnim pticama, uzdigao sam se iznad sebe i odozgo sam jasno video i sebe i elo društvo, i brod koji se ljuljuška na talasima, i ptice koje plivaju i rone oko njega, i Mekmarfija okruženog

svojom vernom družinom. Posmatrao sam tako njih, nas kako urlamo od smeha, smeha koji se rasprostire morem sve šire i šire, sve više i više, sve dalje i dalje, u sve ve im koncentri nim krugovima, putuje onako mo an i iskren, odlazi da se odbije o obalu, da se odbije o sve obale, da osvoji sve plaže i luke, da ih zapljusne talasima radosti, bez prestanka, talas za talasom, talas za talasom... Svi su, osim Džordža, što je i logi no jer on nije napuštao upravlja , ve uveliko upecali i izvukli na brod po jednu ribu, jedino se doktor, kome je zapao štap za dubinski ribolov, i dalje bezuspešno mu io da izvu e neko udo od ribetine koja se zaka ila za njegovu udicu. Nikako nije uspevao daje iz dubine izvu e na površinu vode da vidimo o emu se uopšte radi, ponekad bije privukao tek toliko daje možemo nazreti - bila je to samo srebrnasta senka koja bi se na trenutak pojavila i još brže ponovo nestala u dubini, ništa tu nije pomagao ni sav doktorov trud ni svi oni njegovi uporni pokušaji daje nekako nadmudri i savlada. Doktor je ve bio prili no izmoren dugom borbom, sve vreme je tiho stenjao, uporno je pridržavao i uspravljao štap, s teškom mukom malo-pomalo motao ekrk uporno odbijaju i bilo iju pomo , ali ona senka je, im bi je dovukao malo bliže površini, kao da se plašila svetlosti, opet hitala i nestajala u dubini.

Džordž nije više ni palio motor, napustio je svoje mesto i pridružio nam se tamo na krmi, pokazivao nam je hiljadu korisnih sitnica: kako da privu emo i dignemo ribu na brod, kako daje istimo, krljušti, škrge i te stvari, a da joj sa uvamo ukus i kvalitet mesa. U jednom trenutku, dok

smo svi zajedno istili ribu, Mekmarfi je uzeo komad kanapa od oko metar i po dužine i na oba kraja pri vrstio po par e riblje utrobe, potom gaje zavrlja io u vazduh, istog trena dve pti urine su ga uhvatile, svaka sa po jedne strane. „Dok ih smrt ne rastavi", dobaci Mekmarfi. Gotovo ela krma i svi mi na njoj bili smo ve kompletno umazani, isprskani crvenim i srebrnastim mrljama od riblje krvi i krljušti. Neki su skinuli isflekane košulje i prali ih, preko ograde, u moru. I tako je vreme prolazilo, vrteli smo se okolo, pomalo ribarili, ispijali i drugi sanduk piva, istili ribu, hranili ptice sve do podne, dok se brod lenjo ljuljao na talasima, a jadni doktor uporno mu io da izvu e ono svoje udovište iz dubina okeana. Onda se vetar iznenada poja ao, razbio more u zelene i srebrne krpe, tako daje li ilo na polje stakla i hroma, a brod je po eo da se valja, zanosi i posr e. Džordž je doviknuo doktoru da je dosta bilo igre, neka svoju ribu ili što pre izvu e ili je pusti, jer nam nebo više ne ide naruku i po inje da nam preti. Doktor nije odgovorio, samo je još ja e potegao štap, nagnuo se napred, namotao olabavljenu strunu, ponovo potegao štap... o igledno nije imao nameru da se sada preda. Bili i devojka se odvojiše od ostalih, stajali su na pramcu, gledali u more i pri ali, kada Bili iznenada viknu da je nešto video, svi smo poleteli na tu stranu, zagledali se u tom pravcu i ugledali široku belu senku, nekih etiri-pet metara ispod broda. Bilo je uzbudljivo gledati je kako se penje ka površini - u po etku je delovala kao jedna nejasna mrlja, onda je polako dobijala beli aste konture, kao pramen magle koji je u vodi iz asa u as postajao vrst, živ... „Pa boga mu njegovog", viknu Skanlon, „pa ljudi moji, to je ono doktorovo udo od ribe!" Doktor je doduše bio na suprotnoj strani broda, ali sada se zaista jasno videlo da je to njegov plen jer mu je struna od štapa išla ta no u tom pravcu. „Ne emo uspeti daje izvu emo", zaklju i Sefelt, „vetar je sve ja i i ja i..." „To vam je riba iverak, i to mogu vam re i ogroman", objasni Džordž, „oni nekada mogu da narastu i do sto kila, ma i sto pedeset, tada moraju da se izvla e ekrcima." „Doktore, ipak moramo da ga pustimo", re e Sefelt tužnim glasom i zagrli doktora kao da želi da ga uteši. Doktor nije ništa odgovorio, na le ima mu je znoj probio sako, a o i, ve tako dugo bez nao ara, bile su mu svetlocrvene, nastavio je da poteže i uspravlja štap i uskoro se riba

najzad pojavila na njegovoj strani broda, neposredno ispod površine vode. Gledali smo je zapanjeno nekoliko trenutaka, a onda smo pripremili uže i kuku. I kada smo žarili kuku u ribu, posao ipak nije bio završen, još dobar sat mu ili smo se i natezali dok je najzad nismo izvukli na palubu. Zaka ili smo je sa još tri manje kuke, a onda se Mekmarfi nagnuo preko ograde, zgrabio je snažno za škrge i iz sve snage povukao ka sebi, poletela je nagore onako providno beli asta i pljosnata i pljusnula na palubu zajedno sa doktorom. „Ovo je stvarno bila komadina!" govorio je doktor, koji je ležao poklopljen ribetinom, bio je tako iscrpljen da nije imao snage da onu grdosiju smakne sa sebe. „Ovo je zbilja bilo... nešto!" Celim putem u povratku ka luci brod je škripao i posrtao, zanosio se i jedva probijao, a Mekmarfi je s uživanjem jednu za drugom pri ao sve same dramati ne pri e o brodolomima, nesre ama, davljenicima i morskim psima. Kako smo se približavali obali, talasi su bili sve ve i i ve i, a nad njima su leteli galebovi i pramenovi pene koju je vetar otkidao sa vrhova talasa i raspršivo na sve strane. Ubrzo su talasi postali tako visoki da su nadvisivali brod, pa nam je Džordž naredio da smesta svi stavimo pojaseve za spašavanje. Primetio sam da na moru, u našem vidokrugu, nije bilo nijednog drugog broda - svi su se na vreme povukli sa pu ine i bili u luci na sigurnom. Falila su tri pojasa i izbila je mala rasprava ko e po ovome nevremenu ostati bez njih; na kraju je ispalo da e to biti Bili Bibit, Harding i Džordž, koji nije hteo ni da uje da navu e pojas i da se njime isprlja. Bili nas je sve prijatno iznenadio jer se sam dobrovoljno odrekao pojasa, im smo otkrili da ih nema dovoljno na brodu, on je bez reci skinuo svoj i pomogao devojci da ga obu e; ali Mekmarfi nas je još više iznenadio, naravno neprijatno, ni najmanje se nije juna io, sve vreme je stajao le ima naslonjen na kabinu, održavao je tako ravnotežu na brodu koji se ljuljao i bez reci nas posmatrao, samo se smešio i posmatrao. Našli smo se na vrhu jednog ogromnog talasa i survavali u duboki vodeni kanjon, pramac nam je bio uperen ta no u zapenušani vrh talasa ispred nas, a krma tamo niže u senci talasa koji se dizao iza nas; na krmi svi pani no rukama stegli ogradu i samo utke gledaju, as u vodeni breg što se valja iza nas, as u one crne stene što štr e iz mora na petnaestak metara levo od broda, as u Džordža za kormilom. A Džordž stoji tamo vrsto i sigurno, uspravan kao jarbol, stalno okre e glavu, as gleda u pravcu pramca as u pravcu krme, as oduzima gas, as ga opet dodaje, pa ga opet oduzima i na taj na in sigurno drži brod na talasima. Još pre nam je objasnio da se nikako ne smemo na i na onoj kresti pred nama, jer bi brod bio bez kontrole kao muva bez glave, kad bi mu se i na trenutak propeler i krma našli u vazduhu, a ako bi opet toliko usporio da ga sustigne i zahvati onaj talas otpozadi, preko krme bi se prelilo i na brod sru ilo najmanje deset tona vode. Glava mu se obr e levo-desno kao na zavrtnju, ali nikome sada ne pada ni na kraj pameti da napravi neku šalu na tu temu. Iza onih stena more je ve bilo dosta mirnije, sa mnogo manjim talasima, videli smo kako nas na molu ekaju kapetan i dva pandura, iza njih zbila se i ona grupica danguba, svi nas,

igledno, nestrpljivo iš ekuju. Džordž je usmerio brod pravo na njih, bu no je dodao pun gas, kapetan je nešto zaurlao i mahao rukama, a panduri i barabe brzo pobegoše unazad. Izgledalo je samo još sekund i pramac e razneti mol, ali tada Džordž oplete upravlja , ubaci motor u rikverc i uz zaglušuju u buku motora priljubi brod uz obešene gume na ivici mola kao da je nežno i pažljivo spustio odoj e u kolevku. Za tren oka smo isko ili i privezali brod i tek tada je naišao onaj talas na kome smo klizili i zaljuljao sve brodove usidrene u blizini, prelio se preko mola i zapenio po njemu kao da smo sa sobom dovukli i more na obalu. Pritr aše nam i kapetan i pajkani i one dangube, doktor im se odmah suprotstavi: prvo je pandurima odbrusio da mi nismo u njihovoj nadležnosti, mi smo zvani na ekspedicija sa svim

legalnim dozvolama izdatim od vlasti, tako da ako bi neko trebalo da i zabada nos u bilo šta što se na nju odnosi, to bi morala da bude neka viša, federalna instanca, sa mnogo ve im ovlaš enjima od ova dva smešna pandura. Ukoliko bi pak kapetanu palo na pamet da pravi probleme, nastavio je doktor, bilo bi vrlo zanimljivo prvo ispitati zašto brod nema dovoljno pojaseva za spašavanje jer svi znaju da na brodu treba da bude onoliko prsluka koliko ima i putnika, zar nije to zakon? Kapetan je utao, ni re nije rekao, a panduri samo zapisaše neka imena i odoše zbunjeni, gun aju i nešto usput sebi u bradu. im su se oni izgubili sa mola, Mekmarfi i kapetan po eše svoju internu sva u uz psovke i guranje; Mekmarfi je bio tako pijan da se i dalje ljuljao i jedva držao na nogama kao da je još na brodu koji plovi po visokim talasima; dva puta se okliznuo na mokrom molu i upao u vodu dok se napokon nije toliko

vrstio na nogama koliko da jednom, onako kratko pesnicom, opali kapetana po onoj elavoj glavudži, ime je što se njega ti e spor bio okon an. Svima nam je laknulo što je i to najzad rešeno, pa su kapetan i Mekmarfi ušli u radnju na još po jedno pivce, a mi ostali smo za to vreme iznosili ribu sa broda na obalu. One dangube pratile su nam svaki pokret, a mi smo samo ekali kada e opet nešto da dobace na devoj in ra un; da budem iskren, priželjkivali smo i molili Boga da se prevare pa da zucnu nešto na tu temu. Ali, kada je jedan od njih kona no progovorio i obratio nam se, nije ni pomenuo devojku, nije nam se ni rugao, naprotiv, pohvalio je onu ogromnu ribetinu koju smo ulovili i još je dodao da koliko je njemu poznato niko nikada nije u priobalnim vodama Oregona izvukao tolikog iverka. Dok je on to govorio, njegovi pajtaši su samo potvrdno klimali glavama, ak su se i primakli bliže daje bolje osmotre. Onda su pitali Džordža gde je nau io da tako majstorski upravlja brodom, pa smo tek tada i mi saznali da Džordž nije bio samo ribar ve i zapovednik torpednog amca za vreme rata na Pacifiku i daje ak svojevremeno odlikovan i Mornari kim krstom.

„Mogao si, ove e, da se zaposliš u državnoj službi s tim znanjem", re e mu jedan od njih. „Previše je prljavo", kratko odgovori Džordž. Tipovi su, izgleda, vrlo dobro osetili promenu kod nas, promenu koju smo mi samo naslu ivali - mi više nismo bili ona ista gomila slabi a spremna da i dalje bez reci trpi sve njihove svinjarije. Što se ti e devojke, nisu joj se baš bukvalno izvinili za sva ona jutrošnja neukusna dobacivanja, ali kada su je zamolili da im pokaže kakvu je ona ribu ulovila, obra ali su joj se sve na note, uz dužno poštovanje, glasovima mekim kao pamuk. A kada su napokon kapetan i Mekmarfi izašli iz prodavnice, pre odlaska smo svi zajedno, kao stari drugari, popili još po jedno pivo. Bilo je ve dosta kasno kada smo se, najzad, vratili u bolnicu. Devojka je neko vreme spavala u kolima s glavom naslonjenom na Bilijeve grudi, a kada se probudila, pažljivo mu je izmasirala ruku, koja mu je utrnula jer ju je predugo, zbog nje, držao u nezgodnom položaju. Bili joj je rekao da bi veoma voleo da se nade s njom kada bude dobio dozvolu da iza e za vikend, ona mu na to odgovori da bi mogla da do e da ga poseti za dve nedelje, samo neka joj odmah kaže koje mu vreme najviše odgovara. Bili je pogledao u Mekmarfija, a on ih oboje zagrli i odgovori umesto Bilija: „Do i ta no u dva sata." „Zna i, u subotu popodne", potvrdi devojka. Mekmarfi namignu Biliju, a devojku još vrš e zagrli: „Ma ne, u subotu u dva posle pono i. Samo se tiho došunjaj i pokucaj na onaj isti prozor na kome sam bio jutros, ja u ve nagovoriti dežurnog da te pusti bez problema unutra." Ona se zasmeja i klimnu potvrdno glavom: ,,E Mekmarfi, stari avole."

Na odeljenju, iako je bilo kasno, neki akutni su ostali budni, bili su štaviše na nogama i tumarali okolo po hodniku i WC-u, ekali su da vide staje s nama, da li emo se i kada vratiti, da se nismo udavili. Videli su nas kako ulazimo u hodnik umazani ribljom krvlju i krljuštima, preplanulih lica, smrdeli smo na pivo i ribu, i svako od nas je nosio po jednog uhva enog lososa kao trofej, hodali smo pri tom važno, uzdignutih glava, kao na nekoj vojnoj paradi. Doktor im je ponosno rekao da bi mogli askom da iza u i bace pogled na iverka koga je on uhvatio i koji je bio u njegovim kolima. Svi smo izašli da mu se još malo divimo, svi osim Mekmarfija; on je rekao daje mrtav umoran i da e smesta da se baci u krevet. Kada je otišao u spavaonicu, jedan od onih koji su nas sa ekali i nisu bili s nama u ribolovu, za eno upita zašto jedino Mekmarfi izgleda tako loše i smoždeno, dok smo mi svi, naprotiv, rumeni i svezi, kao preporo eni. Harding je pokušao da objasni o emu se zapravo radi i da to nije ništa neo ekivano, Mekmarfi je samo, po njegovom mišljenju, u periodu koji je proveo s nama izgubio onu svoju nekadašnju zdravu boju i svežinu: „Setite se kako je izgledao neposredno po dolasku ovamo, pucao je od zdravlja i snage, što je bilo posledica stroge discipline i režima na onoj radnoj farmi s koje je doveden. Se ate li se koliko je bio preplanuo. Sada je samo izgubio tu ondašnju zdravu boju i ništa više. A danas, danas je on zaista imao nekoliko iscrpljuju ih sati, nekoliko sati teškog rada koji je morao da obavi u mraku zatvorene, zagušljive kabine, dok smo mi to vreme proveli na otvorenom, na suncu i vazduhu, upijaju i vitamin D. Logi no je da ga je taj napor u kabini i te kako iscrpio! Samo pretpostavite ega je tu sve bilo, koji posao! Što se mene li no ti e, ja bih više voleo da sam malo manje bio izložen vitaminu D, a malo više onom drugom poslu, pogotovu ako je mala Kendi rado-trudo-dajna, ako me razumete momci. Valjda se svi slažete sa mnom u vezi sa tom stvari?" Nisam, naravno, ništa rekao, ali sam mislio da možda ipak nije u pravu; naime, još mnogo ranije, dok smo se kolima vra ali u bolnicu, pošto smo po njegovoj želji prošli pored ku e u kojoj je nekada davno živeo, primetio sam koliko je Mekmarfi umoran. Tada smo upravo popili poslednju konzervu piva i bacili je kroz prozor automobila baš dok smo stajali najednom semaforu; sa uživanjem i radoš u se ali smo se svega što smo doživeli toga dana; bili smo u onom stanju prijatnog dremeža koje vas obuzima uvek kada ste proveli dan bave i se intenzivno ne im što vas beskrajno raduje i ispunjava - bili smo prosto omamljeni delom pivom a delom suncem, ali smo se borili svim silama da ne zaspimo, kako bismo se tim prijatnim ose anjem stoje mogu e više i duže sladili. Neodre eno sam ose ao da sam ipak u stanju da u životu i svetu oko sebe još uvek nazrem nešto lepo i dobro. Mekmarfi me je danas tome nau io. Ose ao sam se bolje nego ikada, tako mi lepo nije bilo ne pamtim otkad, u stvari još od detinjstva kada mi se sve inilo potaman i sve oko mene još uvek mi izgledalo kao da mi peva de je pesme i pri a najlepše

bajke. Vra ali smo se drugim putem, ne pored obale kao u odlasku, da bismo prošli kroz gradi u kome je Mekmarfi dosad proveo najviše vremena na jednom mestu. I tako smo se vozili duž obronaka Kaskadskih planina, usred mora netaknute divlje prirode, kad - gle, malo naselje, tako malo da bi elo moglo da stane na samo dva fudbalska terena. Stajemo, sitan pesak nošen vetrom kao da spre ava sun eve zrake da punim sjajem obasjaju okolinu, Mekmarfi parkira kola kod nekog ove eg žburta i pokazuje nam prstom na drugu stranu puta. „Eno je tamo, vidite je, kao da izranja iz korova... skromni dom moje promašene mladosti." Vidim kako se sa obe strane puta, obavijenog tamom u predve erje, uzdižu ogoljena stabla i svojim dugim senkama presecaju kolovoz, a svako stablo kao da je zarobljeno gvozdenom ogradicom. Dvorište je obraslo gustim korovom, ispred njega, prema putu štr i red

eli nih sipki, a u njegovom dnu velika drvena ku a sa tremom, svojim rasklimatanim bo nim zidom kao da se odupire vetru koji bi najradije da je prevrne i kao kartonsku kutiju pretumba nekoliko blokova dalje niz put. Vetar nosi i pokoju kap kiše, a ja vidim da su na ku i prozori vrsto zamandaljeni, a na vratima joj lupa na vetru ogroman katanac.

Na tremu visi cincili-boncili, ono što Japanci prave od stakla i što se obesi da zvoni na vetru - zaklati ga i najmanji dašak vazduha - na ovome ovde ostale su samo još etiri jadne cev ice i ta etiri preostala komadi a okre u se, izvijaju i stružu po podu trema i s njega malo-pomalo otkidaju mikroskopsko iverje. Mekmarfi ubacuje kola u brzinu. „Jednom sam svratio ovde... bilo je to dosta davno, u stvari one godine kada su nas vratili ku i iz onog krkljanca u Koreji. Došao sam da ih posetim, starci su mi tada još bili živi, ma bio je to ipak dobar dom." Popušta kuplung i kre e, ali ipak ponovo zaustavlja kola. „Pobogu", izusti za enim glasom, „ma samo pogledajte tamo, da li vidite jednu haljinu?" Pokazuje negde iza ku e: „Tamo, da, tamo na onom drvetu, na grani, da li vidite onu žuto-crnu krpu, vidite lije?" Vidim nešto što kao zastava vijori visoko medu granama, tamo dalje iznad jedne šupe. „Takvu istu haljinu imala je i ona curica koja me je prva navukla na one stvari, imao sam samo deset godina, a ona je bila malo mlada od mene. Ja sam tada tucanje smatrao za jako veliki podvig, pa sam je zato pitao šta ona misli, zar ne bi trebalo to na neki na in svima objaviti. U fazonu da kažemo matorcima: 'Tata, mama, Džudi i ja smo se danas verili.' Ili tako nešto. I što je najlepše, ja sam to tada ozbiljno mislio, zamislite koji sam debil bio, da ne poveruješ. Mislio sam kada to uradiš, gotova stvar ve si zvani no postao oženjen ovek, niko te ne pita, nema veze da li t to ho eš ili ne eš, jednostavno je tako i možeš da se slikaš, gotova stvar Nema tu posle pardona, bilo misliti ranije. A ona kurvica mala, imala jt tada osam, ajde najviše devet godina, ona vam lepo podiže onu svoji haljinicu sa poda, pruži mije i kaže, zamislite, kaže: 'Evo uzmi, na, obesi to lepo negde, a ja idem ku i ovako samo u ga icama, tako u da objavim stvar... a svi e ve ukapirati o emu se radi, šta se desilo.' Bože kada se setim, imala je jedva devet godina, a ve je znala mnogo više od mnogih profesionalki." Dok to pri a, pruža ruku i nežno štipa Kendi ze nos. Kendi se samo nasmejala i ugrizla ga za ruku, a on se utke zagledac u onaj otisak njenih zuba na svojoj koži. ,,I stvarno, bog te, ode ona hladno ku i samo u ga icama, a ja sarr pri ekao da padne mrak da bih negde krišom bacio onu jebenu haljinicu... ali, jel' vidite kako ovde duva? E pa i tada je duvao vetar i odnec haljinu iza ku e, a zamislite sada ovo: ujutru, ubijte me ako vas foliram, ujutru haljina tamo visi na drvetu, visi daje ceo svet vidi, barem sam ja tako tada mislio, mislio sam svako ima da stane i da bulji u nju." Kada je to rekao, po eo je s tako tužnim izrazom na licu da sisa ruku da se Kendi nasmejala i poljubila mu je na onom istom mestu gde gaje i ugrizla. ,,I tako se, dragi moji, tada prvi put zavjiorila moja zastava i od toga dana pa sve do danas ja sam živeo u tom znaku, u znaku strastvenog ljubavnika, i to vam je, eto, ela istina, a za sve je kriva ona devoj ica, ona devetogodišnja curica iz mog detinjstva. Kola su krenula, ku a ostade iza nas gube i se u daljini, Mekmarfi zevnu i namignu: „Nau ila me je ljubavi, nek joj je blaženo ono slatko, ruži asto dupence." I tada, dok je to pri ao, svetlost jednog automobila koji je prošao putem pored nas, na trenutak gaje osvetlila i na šoferšajbni se video njegov izraz lica koji je on sebi dopustio samo zato što je bio ube en da ga u zamra enim kolima niko od nas ne e videti - izraz strašnog umora,

napetosti i panike, kao da nešto mora da uradi, a svestan je da ima sve manje i manje vremena. A za sve to vreme i dalje nam je dobro udnim i mirnim glasom oživljavao svoj život, svoju obesnu prošlost punu de kih nestašluka, napijanja sa društvom, zaljubljenih žena, kafanskih tu a u odbranu sumnjive asti - prošlost o kojoj mi svi možemo samo da sanjamo.

ETVRTI DEO Glavna sestra je svoj novi manevar zapo ela ve sutradan nakon našeg povratka iz ribolova, najverovatnije joj se kompletna ideja o na inu na koji treba da odigra igru iskristalisala u glavi dan ranije kada je iz razgovora sa Mekmarfijem sagledala koliko novca prikupljenog za izlet ostaje njemu li no, što se, naravno, u njenoj glavi nadovezalo i na njegove ranije zarade u raznim „posli ima" na odeljenju. Iste no i je iz svih mogu ih uglova razradila plan i metod kojim e pristupiti elom problemu, bila je sigurna da ima vrste adute u rukama i da nema teorije da ne

postigne ono stoje želela. Sutradan je diskretno, po planu, zapo ela itavu akciju, za po etak je samo tu i tamo ponešto nabacila, kao neobavezno, onako usput u razgovoru, želela je da se glasina tobož spontano rodi na odeljenju, da jedno vreme kruže i okolo sama od sebe raste i ja a, a tek onda, u pravom trenutku, i ona e stupiti na scenu. U svom planu oslanjala se na poznavanje ljudske prirode, znala je, naime, vrlo dobro da e ljudi kad-tad posumnjati u bilo koga ko deluje kao da pruža i daje drugima više nego što se od

njega o ekuje, kad-tad e posumnjati u stvarne motive svakog dobrotvora, svakog Deda Mraza i misionara bilo kog tipa, koji, recimo, daje svoj novac u dobrotvorne svrhe i pita e se - dobro, a šta on stvarno ima od toga, koja mu je realna korist, zašto „baca" pare? To je kao kada, recimo, neki mlad advokat, na po etku politi ke karijere, odnese paketi e slatkiša deci u sirotište, lep gest - ali nekako su se približili i izbori za Senat i onda e se smesta ljudi lukavo naceriti i re i: Vidi ti njega, pa ne misli valjda da e i mene da prede na tu foru, ne, mene ne e nasankati. Znala je ona vrlo dobro da ljudima nije mnogo potrebno pa da po nu da se pitaju: da, stvarno, kada si to ve spomenuo, ako bolje razmislim, mora da tu ipak ima ne ega, pa stvarno zašto bi taj Mekmarfi trošio toliko vremena i energije da organizuje onaj izlet i ribolov, da organizuje tolike lutrije, igre na sre u, partije karata, košarkaške utakmice... Šta to. njega nagoni da bude stalno angažovan, daje stalno u tre oj brzini, kada je dobro poznato da su svi pacijenti na odeljenju oduvek najviše voleli da mirno ubijaju vreme, bez ikakvih optere enja, onako tiho i sporo - igraju i remi ili itaju i stare, prošlogodišnje asopise. I zašto bi baš on, on koji je doveden sa izdržavanja kazne zbog kockanja i fizi kog napada, on koji je u odnosu na sve nas na odeljenju najve i probisvet i mangup, e pa zašto bi baš on dozvolio sebi da hladno veže maramicu oko glave, i na radost svih akutnih koji mu skandiraju i dobacuju, puna dva sata benavi se i glumi devoj icu. Zamisli samo: dva sata on tako glumi žensko i u i Bilija Bibita da igra? Ili recimo ovo: kako to da takav svim bojama premazan i još odozgo lakiran hohštapler i okoreli kockar i varalica na kartama, kako da takav tip uopšte izloži sebe riziku da duplira svoj boravak u ludari, i to tako što, potpuno nepotrebno, sve više i više okre e protiv sebe ženu od koje neposredno i jedino zavisi kada e i da li e uopšte biti pušten napolje. Glavna sestra je pokrenula ova i još neka sli na pitanja postoje prethodno satima kopala po svim podacima i temeljno razmotrila finansijsko stanje pacijenata u zadnjih nekoliko meseci. Rezultati istraživanja bili su više nego indikativni, svim akutnim pacijentima saldo je vrtoglavo padao, svi su imali ogromne gubitke, svi osim, naravno, jednog od njih - njemu se, naprotiv, saldo za sve to vreme vrtoglavo uve avao. Akutni su ve po eli da se i šale sa Mekmarfijem povodom para koje im je uzimao na kocki i na druge na ine, govorili su mu da im se ini da ih on baš onako stru no muze i da ih pelješi kad god stigne. Mekmarfi to uopšte nije negirao, naprotiv, priznavao je da od njih izvla i i te kako dobru lovu iz dana u dan, ak se i šalio da ako bi ostao u bolnici još jedno godinu dana, da bi, po svome slobodnom prora unu, izašao kao dobro materijalno obezbe en ovek i da bi se,

zašto da ne, možda i povukao na Floridu, tamo uložio pare i do smrti lepo i mirno živeo od rente. Svi su se slatko smejali takvim pri ama dok je on bio s njima, ali kada bi bio odsutan, bilo na nekoj terapiji ili na nekom ribanju u staklencu, gde se svojim širokim šeretskim osmehom suprotstavljao sestrinom uko enom, vešta kom kezu, e onda kada bi pri ali o svemu tome bez njega, onda im i nije baš bilo do smeha. Raspravljali su esto izme u sebe, udili se i naga ali razloge zbog kojih se Mekmarfi u poslednje vreme tako vredno angažovao u borbi za ostvarivanje prava i poboljšanje uslova života pacijenata. Tako se, na primer, više puta svesrdno zalagao da se ukine pravilo po kome se odre uje da ma gde išli van bolnice, pacijenti nikad ne smeju biti sami, ve uvek u okviru takozvane terapeutske grupe od najmanje osam lanova. „Evo ovako, Bili je na primer najavio da bi vrlo lako mogao do i u takvo stanje u kome postoji mogu nost da opet sebi prese e vene, zašto mu ne biste dodelili grupu od još sedam ljudi, neka to obave svi zajedno pa e tako ta se a imati i terapeutsku vrednost", izjavio je jednom na grupnoj terapiji kada je ponovo pokrenuo tu temu. Ili kada je obrlatio doktora, koji je posle izleta bio mnogo prisniji sa pacijentima, da dozvoli da se odeljenje preplati na erotske asopise za muškarce tipa Plejboja, Nugeta, Mena i sli nih, umesto da jedino štivo budu nekakvi dosadni, stari asopisi za doma ice koje je onaj naduti idiot zadužen za veze sa javnoš u donosio od svoje ku e i još obeležavao lanke za koje je smatrao da ih pacijenti svakako treba da pro itaju. Štaviše, Mekmarfi je ak i presavio tabak i poslao žalbu nekoj zvani noj politi koj ustanovi u Vašingtonu u kojoj im je sugerisao da malo ispitaju kako to da se i dandanas u državnim bolnicama praktikuju zastarele i opasne metode le enja, kao što su lobotomija i terapija elektro-šokovima. Šta on pod milim Bogom ima od svega toga, esto su se pitali pacijenti kada bi nasamo raspravljali o tome. Kada je prošlo oko nedelju dana otkad je zasejala seme sumnje i lukavo navela pacijente da razmišljaju i raspravljaju izme u sebe o ovoj temi, sestra je pokušala da i sama povu e prvi ve i zvani ni potez, i to na grupnoj terapiji. No i on je bio prisutan pa joj je uspešno parirao od samog po etka, suprotstavljao se i onemogu io je da se na pravi na in razmaše. Po ela je svoje izlaganje izjavom daje duboko razo arana, ak šokirana time na koliko niske grane se u poslednje vreme srozalo naše odeljenje, dovoljno je samo se osvrnuti oko sebe. Svuda okolo vise pornografske slike iz onih prosta kih asopisa, ali u vezi s tim e ona ve preduzeti odre ene mere, za po etak je obe ala da e na sastanku saveta zahtevati preispitivanje odluke da se dozvoli unošenje takvog ubreta u bolnicu. Smestila se udobnije u stolici i dok se spremala da nastavi, svoju pretnju je propratila s nekoliko sekundi zna ajne tišine, a onda je trebalo da sa visine, kao sa prestola uperi pred svima prst u krivca i raskrinka njegove niske pobude, kada joj Mekmarfi potpuno uništi koncept - prasnuo je u svoj karakteristi ni glasni smeh i rekao joj da svakako Upravi skrene pažnju da kada do u u obilazak, ponesu i mala, džepna ogledala, jer ko zna šta e videti pod krevetima. Posle ovog doga aja shvatila je šta treba da u ini, pa je za svoj slede i potez izabrala prvi sastanak kome on nije prisustvovao. Imao je zakazan telefonski poziv iz Portlanda, pa je u pratnji jednog crnog momka ekao pored telefona da ga stranka pozove. Kada je otkucao jedan sat, a mi ve uveliko po eli da iznosimo stolove za sastanak, onaj crni kržljavko pitao je sestru da li misli da bi bilo potrebno da skokne i pozove Mekmarfija i Vašingtona da i oni prisustvuju sastanku. Na to mu je ona mirno odgovorila da nema potrebe, neka oni samo sede tamo gde su, a ovo je možda i dobra, retka prilika da neko od pacijenata otvori dušu i kaže koju o Randleu Patriku Mekmarfiju, i to opušteno i iskreno, bez straha od njegovog prete eg prisustva. Kao što je i planirala, sastanak je bio posve en razgovoru o Mekmarfiju, u po etku su prepri avani pojedini smešni doga aji u kojima je on vodio glavnu re , svi su ga hvalili, pri ali o

njemu sa divljenjem - isticali daje drugar ina i laf i po, ona je samo strpljivo slušala, utala i lukavo ekala da se svi ispucaju, da kažu sve što imaju. Onda je polako razgovor usmerila u drugom pravcu i po ela su da se name u i malo druga ija pitanja. Kakav je stvarno taj Mekmarfi? Zašto je upravo takav kakav je i koji su mu motivi za takvo ponašanje? Neki su se pitali da nije možda i ona njegova pri a daje na kažnjeni koj farmi namerno pravio darmar ne bi li ga poslali ovamo još jedna od njegovih izmišljotina i da nije on možda stvarno ludi nego što mnogi i mogu da naslute. Na to se glavna sestra samo nasmešila i podigla ruku. „Da, da, lud je on i naivan kao - lisica", bio je njen komentar. „Sigurno ste u tom smislu rekli ono o navodnom Mekmarfijevom ludilu." „Kako to m-m-mislite?" sko i Bili kao oparen. Mekmarfi je bio njegov najdraži prijatelj, njegov heroj, njegov idol, zato mu je zasmetala ta izjava, taj na in na koji je eventualnom komplimentu pridodata i aluzija na nešto nedore eno i svakako negativno. Ne, to on nije mogao da otrpi. „Kako to m-m-mislite kao l-l-lisica?" „To je najobi nija opaska, Bili", ljubazno mu odgovori sestra. „Hajde da vidimo da li neko od vas može da mu kaže šta sam mislila? Pokušajte, na primer, vi gospodine Skanlon." „Ona, Bili, ho e da kaže da Mek nije naiv ina, nije on baš sisao vesla, shvataš?" „Pa niko nije ni rekao da jeste", Bili udari snažno pesnicom u naslon za ruku na svojoj stolici. „Ali gospo ica Rej el aludira da..." „Ne, ne, Bili, ništa ja nisam aludirala, samo sam primetila da gospodin Mekmarfi nije od one vrste ljudi koji bi se bez nekog valjanog razloga izlagali bilo kakvim rizicima. Sa tim se, verujem, ak i ti slažeš. Zar se i svi vi ne slažete sa mnom u vezi s tim?" Niko ništa nije odgovorio, kompletna tišina. „Ali vidite staje tu zanimljivo, i pored toga, na prvi pogled deluje da on ini neke stvari kao da uopšte ne misli na sebe, ini ih kao što bi ih inio neki mu enik, ak svetac. A može li, molim vas, iko od vas re i da Mekmarfi u sebi ima išta sveta ko?" Za utala je na neko vreme, bez straha da e iko re i nešto tako o Mekmarfiju, smešila se a onda nastavila: „Zna i slažete se, nije on ni svetac ni mu enik. Tako, to smo rešili. Hajde da sada malo izanaliziramo koliki je uopšte dobrotvor taj ovek?" Izvadila je iz svoje torbe jedan list papira i rekla: „Sada u vam pokazati kakva su zapravo ta njegova dobro instva, jer ih verovatno baš tim imenom krste njegovi najverniji obožavaoci. Prvo dobro instvo: staro kupatilo pretvoreno u dnevni boravak koji je on odmah pretvorio u kockarnicu. Razmislite sada dobro: staje on u svemu tome žrtvovao, staje svoje uložio? Ništa, pa naravno. Sada, s druge strane, razmislite koliko je dobio za kratko vreme kao krupje u svom malom Monte Karlu ovde na odeljenju? Koliko ste vi, Bruse, izgubili? A vi, gospodine Sefelt? I vi, gospodine Skanlon? Ube ena sam da svako od vas otprilike zna koliko je novca izgubio, ali da li znate koliki je njegov ukupni dobitak, i to nisu nikakva naga anja, to je stanje u blagajni, znate li koliko je njegovog novca u blagajni? Skoro itavih tri stotine dolara."

Skanlon zviznu, ostali su zapanjeno utali. „Ovde ina e imam spisak i svih drugih njegovih opklada, možete slobodno da ga pogledate, evo tu je izme u ostalih i ona da e sistematski ometati osoblje. Svako njegovo kockanje je ujedno bilo i kršenje ku nog reda i svi vi koji ste u tome u estvovali, to ste vrlo dobro znali." Pogleda ponovo onaj papir pa ga vrati u torbu. „ A i onaj vaš nedavni odlazak u ribolov, onaj vaš famozni izlet. Šta mislite koliko je naš dragi gospodin Mekmarfi zaradio u toj špekulaciji? Koliko ja znam imao je doktorova kola, od doktora je ak i uzeo pare za benzin, a saznala sam daje imao i drugih koristi i da za sve to skupa nije dao ni centa. Lisica, i to kakva."

Podiže ruku da umiri Bilija, koji je opet želeo da se umeša i da je prekine. „Molim te, Bili, pokušaj da me shvatiš, ja ne kritikujem ništa i nikoga, ja samo mislim da e za sve nas biti mnogo bolje ako ne gajimo nikakve, ni najmanje, iluzije o pravim motivima

toga oveka. Me utim, bilo kako bilo, možda, stvarno, nije fer da tako olako optužujemo nekoga ko nije tu i ne može da se brani. Vratimo se zato sada na problem kojim smo se bavili na ju erašnjem sastanku... šta to bese, podsetite me", preturala je po svojoj torbi, „šta to bese... da li se vi možda se ate, doktore Spivi?" Doktor se trže: „Ne... sa ekajte... mislim..." Ona izvadi list iz jednog dosijea. „Ah, evo ga najzad, gospodin Skanlon i njegova izražena sklonost prema eksplozivima. Dobro. Sada emo malo o tome da raspravljamo, a na gospodina Mekmarfija vrati emo se nekom drugom prilikom, kada i on bude s nama. Ipak mislim da biste mogli da na miru pokatkad malo razmislite o svemu danas re enom. A sada, gospodine Skanlon..." Sutradan smo nas desetorica ekali crnog momka koji je otišao da drpi ulje za kosu u kantini i tada smo prvi put posle sastanka na eli tu temu. Ispalo je da se momci ne slažu u potpunosti sa onim što je rekla glavna sestra, ali opet teti a u mnogo emu izgleda i ima pravo. S druge strane, Mek je tako dobar momak, ali stvarno. Na kraju je Harding bio taj koji je isterao stvar na istinu. „Dragi moji prijatelji, vaše negodovanje je previše oštro da bi delovalo iskreno, svi vi u dubini svojih malih, škrtih srdaca dobro znate da naš požrtvovani an eo milosr a, naša vajna gospo ica Rej el i te kako ima pravo u svemu što je tvrdila u vezi sa Mekmarfijem. Znate vi vrlo dobro daje ona u pravu, a i ja to znam. I zašto bismo pa i imali potrebe da to sada pori emo, ali budimo i iskreni i mesto da mu iza le a kritikujemo taj kapitalisti ki talenat, jednostavno recimo o njemu sve onako kako jeste. Ako on ponekad i ostvari neku sitnu korist za sebe, pa šta, zar je to toliko loše? Jeste da nas je šišao, odrao nas je ak tu i tamo, ali ne možemo da negiramo da smo uvek i uživali u svemu tome. To je jednostavno lukav ovek koji svuda i uvek gleda kako da na brzinu zaradi po koji dolar, ali on to i ne krije, nikada nije ni krio svoje pobude, pa zašto bismo onda mi to radili umesto njega? To je ovek koji ima pošten i zdrav pristup svojim hohštaplerskim sklonostima i ja vam mogu re i da sam za njega i dušom i telom, isto onako kako sam i za naš dobri stari kapitalisti ki sistem slobodne privatne inicijative, da, da, prijatelji moji dragi, za njega sam i za njegovu istrajnu drskost i odvažnost, i za ameri ku zastavu sam, neka je blagoslovena, i za Linkolnov spomenik i za sve što ide s tim. Samo se setite „Mejna", P.T. Barnuma i etvrtog jula. Ja se prosto ose am pozvanim da branim svoga prijatelja i njegovu ast dobrog, starog, crveno-belo-plavog, stoprocentnog ameri kog prevaranta. Dobar ovek, ma pri ajte mi malo o tome! Mekmarfiju bi bilo tako neugodno da bi se verovatno i rasplakao samo kada bi uo kakvim mu pre istim pobudama neki od vas pokušavaju da tuma e i opravdaju postupke, ma to bi po njemu bilo direktno vre anje njegove hohštaplerske profesije." Zavukao je ruku u džep u kome obi no drži cigarete, nijednu nije uspeo da nade, uze jednu od Fredriksona, zapali je teatralnim gestom pa nastavi: „Moram da priznam i mene su neki njegovi postupci u po etku zbunjivali. Recimo ono razbijanje stakla... pomislio sam, pobogu, evo oveka koji je spreman da zauvek ostane u ovoj bolnici jer ne želi da ostavi svoje nove prijatelje na cedilu i te fore, sve dok nisam, napokon, shvatio da on to radi zato što mu je ovde dobro, on svoj boravak ovde koristi do maksimuma. I još nešto: ne dozvolite da vas prevare njegovi palana ki maniri, lukav je to i vrlo razborit maher. Zapamtite još jednu stvar dobro: Sve stoje do sada uradio bilo je i te kako prora unato, ništa nije bilo slu ajno, ništa."

Bili se, ipak, nije tako lako predavao: „Je li, ma šta kažeš? A šta emo s tim što je m-m-mene u io da ig-g-gram?" Video sam kako mu se stežu pesnice, na rukama su mu zarasle opekotine od cigareta, na njihovom mestu su sada bili crteži koje je sam nacrtao hemijskom olovkom. „Šta emo sa tim, Harding? Da nije možda i t-t-tada zara ivao neke p-p-pare kada je mene u io da igram, šta emo s tim?" „Ne uzrujavaj se toliko, Vilijame, smiri se", odgovori mu Harding, ,,i budi malo strpljiviji, sa eka emo još neko vreme, možda e se sve uskoro razjasniti, možda emo otkriti da ak i to nije bilo bez razloga." U tom trenutku je izgledalo da još jedino ja i Bili imamo puno poverenje u Mekmarfija i da smo i dalje na njegovoj strani, ali i to se ubrzo promenilo, još te iste ve eri, jer je tada i Bili naprasno odbacio svoje dotadašnje mišljenje i, izgleda, u potpunosti prihvatio Hardingove stavove. Desilo se to odmah pošto se Mekmarfi vratio na odeljenje nakon još jednog telefonskog razgovora i kada nas je obavestio da je sa Kendi sve kona no utana io. Zatim je na jednom komadi u papira napisao neku adresu i dao je Biliju uz komentar da, možda, ne bi bilo loše da devojci pošalje koju kintu da joj se nade za put. „Kintu? Misliš n-n-n-novac? A k-k-k-koliko?" Bili pogleda Hardin-ga, koji mu se zna ajno smeškao. ,,E pa vidiš, ove e, recimo... znaš... recimo deset njoj i deset onoj..." „Dvadeset dolara! Pa ne k-k-k-košta valjda toliko autobuska karta odande." Mekmarfi zakoluta o ima, lukavo se nasmeja, protrlja šake i isplazi jezik: ,,E moj dragi, kada bi ti samo znao koliko sam ja žedan, a koliko u tek biti žedan za nedelju dana, do idu e subote, e moj brajko. Pa ne eš joj valjda zameriti ako mi donese koji gutljaj , to ne bi stvarno bilo u redu, Bili stari druže." Pri tome je tako nevino pogledao Bilija, da ovaj nije mogao da izdrži a da se ne nasmeje, zavrteo je glavom, naravno da nema ništa protiv, pa se onda s tim ovekom, koji mu je morao tada delovati kao najobi niji svodnik, sklonio malo sa strane da uzbu eno razmotre sve detalje u vezi sa slede om subotom. Ja sam i dalje smatrao daje Mekmarfi gorostas koga nam je samo nebo poslalo da nas spase od Sistema koji po zemlji tajno plete mreže od bakarne žice i kristala, i da je on apsolutno iznad takvih sitnica, takvih prizemnih stvari kao što je novac - no tada se, sasvim neo ekivano, dogodilo nešto što je ak i mene znatno pokolebalo u ovakvom mom stavu. Evo staje bilo: pred jednu grupnu terapiju, postoje i on pomagao u iznošenju stolova, našli smo se samo nas dvojica u starom kupatilu, pored onog ogromnog kontrolnog bloka. „Da znaš, poglavico, ti bog te kao da si posle onog našeg izleta porastao mnogo više od dvadeset santimetara. Majko moja, pa pogledaj samo kolike su ti nožurde, kao de iji grobovi!" Pogledao sam u noge i zaista stopala su mi bila ve a nego ikada, kao da su Mekmarfijeve reci u inile da ona duplo porastu sama od sebe. ,,A tek miši i, sada imaš miši e pravog pravcatog Indijanca i bivšeg ragbiste. Nego znaš šta mislim, mislim da bi trebalo da malo prihvatiš taj blok, tek koliko da vidim kako ti ide, koliko napreduješ." Odmahnuo sam glavom i rekao da radije ne bih, ali on sko i, po e da se raspravlja, da me ube uje - zar se nismo ve dogovorili u vezi s tim. Ja sam dužan da to probam, jer moramo da se uverimo kako napreduje njegov sistem rasta i ja anja. Nisam više znao kako da se izvu em iz svega toga, popustio sam, prišao kontrolnom bloku tek da skratim pri u i da mu pokažem da još uvek ne mogu ni da ga milimetar pomerim. Sagnuo sam se, obgrlio ono udo i uhvatio po jednu ru ku obema rukama. „Tako, poglavico, tako treba! Sada se samo polako uspravljaj, raširi malo više noge...

tako, da, tako, tako. Sad polako pomalo diži i polako se uspravljaj. Tako. A sada ga polako spusti nazad." Bio sam ube en da sam ga razo arao, me utim, kada sam se uspravio i pogledao ga, on se široko smešio i pokazivao u blok, govore i da je pomaknut sa svoga mesta preko deset santimetara. „Sada ga lepo vrati na svoje mesto, da neko slu ajno nešto ne primeti. Ovo je za sada naša tajna o kojoj još niko ništa ne sme da zna." Posle sastanka motao se okolo i kao slu ajno naveo razgovor na temu snage, odlu nosti, kontrolnog bloka u komori, sve onako neobavezno, usput. Ja sam u po etku mislio da e im ipak re i kako je meni pomogao da povratim staru snagu, a tako bi, po meni, i dokazao svima da ipak ne radi sve zbog novca. No, on me nije nijednom re ju spomenuo, pri ao je o snazi, bloku i tim stvarima dok ga Harding u jednom trenutku ne priupita da li bi on, možda, ponovo probao da ga podigne, na šta mu je Mekmarfi rekao da mu ne pada na pamet, ali da to što on nije u stanju da ga podigne još uvek ne zna i daje to neizvodljivo. Skanlon dobaci daje možda i izvodljivo, ali sa dizalicom ili nekom sli nom spravom i da nema teorije da postoji ovek koji bi mogao da svojim rukama podigne onu blok inu. Mekmarfi je samo klimao glavom i odgovaro u stilu: da, da, možda je i tako, ali opet nikada se zna. Gledao sam ga kako ih lukavo navla i na tanak led, kako ih mami u klopku, kako ih navodi da kažu ne, nema šanse, niko živ to ne može da podigne i da ak sami po nu da predlažu opklade. Gledao sam kako se on kao fol dvoumi da li da prihvati opklade, kako se vešto ne ka, tako ih je nagonio da sve više i više pove avaju opklade ne bi li ga zainteresovali da ih prihvati. Majstorski ih je ložio do trenutka kada su se svi ve opkladili u po pet dolara, a neki ak i u dvadeset. Sve to vreme ni re ju nije spomenuo da sam ja ve uspeo da pomerim onaj blok. Cele no i sam razmišljao o svemu i nadao se da možda, ipak, ne e i i sa opkladom do kraja, da im ne e uzeti pare. Nakratko sam se obradovao kada je sestra rekla da e svi oni koji su išli na izlet morati pod specijalan tuš jer postoji sumnja da je mogu e da su inficirani, najverovatnije, mada nam tako nije re eno, zbog sumnjivog ženskog društva. Ponadao sam se da u toj vanrednoj situaciji ne emo ni biti u mogu nosti da se razmašemo i budemo dovoljno dugo sami u starom kupatilu, te i da ho u, ne u imati priliku da podižem blok i da on pokupi opklade. Ali im se sastanak završio, on je brže-bolje, pre nego što bolni ari zaklju aju kupatilo, poveo mene i ostale momke i naterao me da brzo zgrabim one ru ke i dižem; morao sam preko volje da ga poslušam i pri tome sam se ose ao bedno jer sam mu bio sau esnik u prevari kojom im je lukavo izvukao pare iz džepova. Svi su mu platili opklade uz smeh i drugarske šale, ali ja sam vrlo dobro znao kako su se tada zaista ose ali - prevareno i namagar eno, kao da im je neko vesto izmakao tepih pod nogama. im sam vratio blok na svoje mesto, pobegao sam odatle i ne gledaju i Mekmarfija. Imao sam potrebu da jedno vreme budem sam, zato sam otišao u klozet i tamo sam sasvim slu ajno video sebe u ogledalu. Da, zaklju io sam, stvarno je ispunio svoje obe anje - mišice su mi opet bile jake kao pre, onakve kakve su bile kada sam bio u gimnaziji i kada sam još trenirao, i grudi i ramena su mi tako e bili tvrdi i široki, stvarno sam porastao. Gledao sam se tako u ogledalu, razmišljao o svemu, kada on ude. Pruži mi nov anicu od pet dolara. „Uzmi, poglavico, neka ti se na e da kupiš sveže žvake." Odmahnuo sam glavom i utke krenuo ka izlazu. On me snažno š epa za ruku. „Poglavico, samo sam hteo da ti izrazim svoju zahvalnost, da ti se odužim. Ako misliš da treba da ti dam više, samo..." „Ne, ne u tvoje pare, zadrži ih."

On ustuknu, stavi ruke u džepove, zabaci glavu. Tako je stajao i posmatrao me neko vreme bez reci. „Dobro, dostaje bilo sranja, ajde sada mi lepo složi celu pri u, reci mi koji vam je moj. Staje odjedanput svima vama, što ste odjednom tako nadrkani prema meni?" Nisam odgovorio, utao sam. „Zar nisam ispunio svoje obe anje, da li sam uradio što sam rekao, da li si oja ao, da li si opet muško, bog te? I šta sada imate odjedanput protiv mene, budal ine jedne, ponašate se tu sa mnom kao da sam narodni neprijatelj, koji vam je odjednom?" „Ti uvek... sve što radiš - radiš da izvu eš neku dobit." „Dobit, o volino bezobrazna, ti eš da me ovde napadaš. Ja držim re , sve što obe am ja i ispunim, koji vam je..." „Mislili smo da si iskren, da ti nije do dobiti, ali..." Osetio sam kako mi se trese brada, onako kako mi se obi no trese pre nego što e mi krenuti suze, pre nego što u da se zapla em. Ali nisam zaplakao, uspeo sam da se uzdržim, samo sam tako stajao pred njim i brada mi se užasno tresla. On je zaustio da nešto kaže, ali se predomisli, izvadi ruke iz džepova, kažiprstom i palcem jedne ruke steže koren nosa kao ovek koga su tu nažuljale nao are, a onda sklopi o i: „Gospode bože, dobit, oni o dobiti..." re e ne otvaraju i o i, „pazi sad to - dobit." Bio sam ube en da sam upravo ja najviše kriv za sve što se toga popodneva dogodilo u kupatilu, da, upravo ja. Jedini na in da to nekako pokušam koliko-toliko da ispravim bio je da uradim baš ono što sam i uradio, bez ziheraškog, lukavog razmišljanja 0 tome staje najsigurnije, u emu je najmanji rizik, bez onog ve itog straha od mogu ih posledica neprijatnih po mene. Ovaj

put sam delovao ne misle i ni na šta drugo osim na to šta je trebalo u initi i sa rešenoš u da to po svaku cenu i u inim. Tek što smo izašli iz klozeta, do oše sva tri crna momka da nas vode na ono specijalno tuširanje. Onaj kržljavi išao je duž zida i sve koji su bili naslonjeni odvajao svojom crnom hladnom šakom govore i im daje to tuširanje, kako je glavna sestra i rekla, mera predostrožnosti. Imaju i u vidu društvo s kojim smo proveli izlet, ona je zaklju ila da nas treba dobro o istiti i izribati da ne bismo nekom boleštinom zarazili celu bolnicu. Poredali smo se goli uza zid, a oni crni momci su išli sa crnom tubom u rukama i štrcali nas nekom smrdljivom maš u, gustom i sluzavom poput belanca - najpre po kosi, a onda su zahtevali da se okrenemo, naguzimo i prstima rašrimo guzove. Ljudi su protestovali, zafrkavali se i zbijali šale na ra un svega toga, ali su izbegavali da gledaju jedan drugoga u o i i u one kamene crne maske koje su lebdele iznad tuba kao prizor iz neke no ne more: Lica boje negativa ga aju te iz ista mira nekom odrvratnom te noš u. Zbijali su šale i zafrkavali crne momke, dobacivali im: „Hej Vašingtone, drži se dobro da mi ne upadneš u bulju!" ili „Hej Vilijamse, ajde mi reci jel' vidiš šta sam doru kovao?" Svaki novi fazon izazivao je opšti smeh, a crni momci su samo utke stiskali zube, druk ije je sve to bilo ranije, još do samo pre neki mesec, ali sve se promenilo otkad je došao onaj jebeni ri okosi. Onda Fredrikson raširi guzove i tako gromko opali da mi se u trenutku u inilo da e razlepiti onog kržljavca po suprotnom zidu. Harding za epi uši rukama i viknu: ujte, ujte nežni zvuk sa neba!" Svi su se gromko smejali i zezali, a onda se crni momak pomeri i pri e slede em, istog asa u prostoriji zavlada mrtva ka tišina. Slede i je bio Džordž, i u onoj jednoj jedinoj sekundi

kada su umukli svi protesti, smeh i zajebancija i dok se Fredrikson uspravljao, a crni momak

zaustio da Džordžu kaže da sagne glavu ne bi li mu je premazao onom smrdljivom maš u, ta no u tom trenutku svi smo do jednoga jasno osetili šta e se dogoditi i zašto je bilo nužno da se sve tako i dogodi, i zašto smo se, ipak, svi debelo prevarili u proceni Mekmarfija. Bilo je opštepoznato da se Džordž nikad nije služio zajedni kim sapunom, nije bilo ni teorije da iz ne ijih ruku uzme peškir kojim e se obrisati. Mi smo ina e imali redovno tuširanje na odeljenju utorkom i etvrtkom uve e, a oni crni momci iz no ne smene koji bi nas tada nadgledali, davno su shvatili daje najjednostavnije i za njih i za nas da ostave Džordža na miru i da ga ni na šta ne prisiljavaju. To je ve postalo uobi ajeno i to su znali i svi ostali crni momci, ali sada je svima bilo jasno, pa i samom Džordžu, koji se izmicao, vrteo glavom i zaklanjao onim svojim ogromnim šakama nalik na lopate, sada je, dakle, svima bilo jasno da ovaj crni momak sa slomljenim nosom i sa dvojicom drugara koji mu uvaju leda i ekaju da vide šta e da uradi, nipošto ne srne da propusti priliku koja mu se neo ekivano ukazala. „Ajde sagni lepo glavu, Džordž..." Ljudi su ve ispod oka gledali u Mekmarfija, koji je stajao samo nekoliko metara dalje. „Ajde bre, Džordž, radi šta ti se kaže..." Pod tuševima Martini i Sefelt su se skamenili, oko nogu im je tekla sapunica, a oni su nemo zurili u izbezumljenog Džordža, koji se otimao i guše i se od silnog straha ponavljao: „Ne, ne u to... ne dam..." „Nema bre vrdanja, Periguz, moraš", re e crni momak tobože žalosnim tonom. „Moraš. Ne emo valjda da dozvolimo da nam se ovde razmnožava neka gamad, je li tako? A ja znam da na tebi ima te gamadi na tone!" „Nema, nema!" negirao je Džordž. ,,E, Džordž, pojma ti nemaš. Pa ta gamad ti je nešto tako malo, majušno, si ušno kao vrh igle. I znaš šta ti radi? Zalepi se za tebe, probije ti kožu i ode ti pravo u creva, ej u creva, Džordž." „Ma nemam ja te gamadi!" opet e Džordž. „Nego, da ti kažem, Džordž, jednom sam video kako ta odvratna gamad može da uradi nešto strašno, da oveku..." „Dostaje bilo, Vašington", umeša se Mekmarfi. Onaj ožiljak gde je crni svojevremeno dobio po nosu bio je kao blesak neonskog svetla. Crni momak je dobro znao koje to rekao, ali se nije okrenuo, a da je ipak uo, znali smo po tome što je u trenutku u utao, podigao ruku i dugim sivim prstom pogladio tu svoju uspomenu na košarkašku utakmicu. Gladio je tako nekoliko sekundi ožiljak, pa onda gurnu ruku Džordžu pod nos mrdaju i prstima. „Vidiš, Džordž? Može biti rak, može biti vaška, ko zna? Ti znaš šta je ijedno i drugo? A isto tako vrlo dobro znaš šta si ufasovao na brodu? Vaške, naravno, a mi ne emo da ti one sada probijaju telo, je li tako, Džordž? „Nemam ja vaške", vrisnu Džordž, „nemam, nemam!" Uspravio se, obrve su mu se toliko podigle da smo mu prvi put videli o i. Crni momak malo ustuknu, a ona dvojica po eše da mu se rugaju. „Staje, Vašingtone, nešto ti ne ide posao, jel' tako, prijatelju?" dobaci mu jedan od njih. „Nešto je kod tebe debelo zapelo." Crni koraknu napred. „Džordže, jesam li ti lepo rekao da sagneš tu glavu. Ili je odmah sagni da te ovim poprskam, ili u te opi iti ovom rukom!" Opet je podigao šaku, veliku i mra nu kao mo vara. „Celoga u te srediti ovom crnom smrdljivom umazanom rukom!" „Ne! Ne! Ne tom rukom!" zavapi Džordž i podiže pesnicu iznad glave, o igledno je bio toliko izbezumljen da bi i udario onu škriljastu lobanju pa nek ode sve do vraga - neka na sve

strane lete za vrtnji, zupci i šrafovi. Crnog momka sada više ništa nije moglo zaustaviti, pritisnuo je onu tubetinu snažno Džordžu u visini pupka znaju i da e ga bol naterati da se presamiti i sagne glavu, a onda je ve sve lakše. Slede e što smo videli je kako na raš upanu sedu kosu istiskuje više od metar one sluzave mase iz tube i potom je crnom ru erdom razmazuje i utrljava po celoj lobanji jadnog Džordža, koji je za to vreme, onako presami en sa rukama na povre enom stomaku, samo nekontrolisano, izbezumljeno vikao: „Ne! Ne! Ne!" ,,A sada se lepo okreni, Džordže, još nismo gotovi." „Prijatelju, ini mi se da sam ti rekao daje bilo dosta toga!" Ovaj put glas mu je tako zvu ao daje crni momak hteo ne hteo morao da se okrene. Nije mi promakao osmeh na licu crnog momka kada je od glave do pete odmerio Mekmarfija onako golog - izgledao je druga ije i nekako ranjivije: bez kape, bez cokuletina, bez džepova u koje bi mogao frajerski da zadene pal eve. ,,E, moj Mekmarfi", re e odmahuju i glavom, „da znaš da sam se ve zabrinuo da možda i ne u do ekati ovako zgodnu priliku." „Majmun ino jedna crna ka", odgovori mu Mekmarfi, ali nekako više umorno nego besno, „crn ugo odvratna, jebo ti ja malo onu mra nu mater." Crni momak samo odmahnu glavom i re e svojim pajtašima kroz smeh: „Jasno vam je u kom je on fazonu sa ovom žvakom? Gospodin bi da me navu e da se napalim pa da prvi po nem? Ali on, ovca, nema pojma šta smo mi ve uli od ovih lujki ovde. Izdresirani smo mi da trpimo i gore žvake, i ve a sranja." „O peder ino jedna dupeliza ka, Vašingtone, ti si bre najobi niji jebeni..." Ali Vašington mu je ve okrenuo leda i ponovo se usredsredio na Džordža, koji je i dalje stenjao presami en. Grubo gaje š epao za ruku i okrenuo licem prema zidu. „Tako, Džordže, hajde sada, blago meni, raširi lepo te bele obraš e..." „Neeeeeeee!" „Vašingtone", procedio je Mekmarfi, udahnuo duboko, iskora io iz reda, prišao crnom momku i odgurnuo ga od Džordža, ,,u redu je, ajde, dostaje bilo...!" U Mekmarfijevom glasu ose ala se nota nemo i i o ajanja oveka koji je sateran uza zid. „Vidiš, Mekmarfi, sada si me naterao da se branim, jel' tako, momci, da je dotle stiglo?" Druga dvojica su samo utke, potvrdno, klimali glavom. Vašington mirno spusti onu tubetinu na klupu pored Džordža i smesta, bez i sekunde oklevanja, raspali Mekmarfija pesnicom posred lica. Pogo en tim neo ekivanim snažnim udarcem, Mekmarfi zatetura unazad do onih postrojenih golih tela na drugoj strani kupatila, momci ga zadržaše da ne padne i odgurnuše nazad ka onome iskeženom crnom licu, tu ga istog asa stiže još jedan žestok udarac, ovoga puta u vrat. Tek tada je, izgleda, Mekmarfiju doprlo do svesti da se ono stoje, ipak, bilo neminovno evo i dešava, po elo je, naglo i neo ekivano, ali to je, najzad to, i sada mu valja da pruži sve od sebe i pokuša da iz novonastale situacije izvu e maksimum. Vašington je pokušao da plasira i tre i snažan udarac, ali sada mu više nije išao naruku po etni faktor iznena enja, Mekmarfi gaje spretno

epao za zglob šake kojom je zamahnuo, držao je jedno kra e vreme, dovoljno da nekoliko puta protrese i pokuša da razbistri glavu i isplanira svoj slede i potez. Stajali su tako, zadihani u klin u, nekoliko trenutaka, a onda je Mekmarfi, povrativši snagu, snažno odgurnuo svog protivnika od sebe i smesta zauzeo stav za nastavak borbe, ramenom je zaštitio bradu, lice kompletno zaklonio pesnicama i istovremeno po eo da kruži oko Vašingtona. Za to vreme se i ona tiha i mirna u pravilnom redu postrojena grupa golih ljudi sjatila, urlaju i oko dvojice protivnika i svojim priljubljenim telima, kao živom ogradom, ome ila granice improvizovanog ringa.

Crne pesnice su zasule munjevitom serijom snažnih udaraca pognutu ri u glavu i bikovski vrat izazivaju i da krv pljušti sa ela i obraza. Vašington je obigravao oko protivnika, a kako je bio dosta višeg rasta, svojim dugim rukama plasirao je sve sigurnije i preciznije udarce u glavu i ramena, bez rizika da svoju glavu i telo izloži opasnosti. Mekmarfi je podnosio tu ofanzivu i polako nadirao napred milimetar po milimetar, vrsto na nogama, vire i iza one dve ogromne istetovirane šake koje su mu uspešno štitile lice. Kona no, uspeo je da crnog protivnika satera do same ivice onoga živog zida od naših tela i tu mu plasira jedan snažan udarac usred belih, uštirkanih grudi, crno lice smesta dobi neki rumen preliv, jezik boje sladoleda od jagoda na tren je oblizao usne. Vašington je neko vreme uspevao da eskivira nadiranje onog parnog valjaka od krvi i mesa, a onda je ipak dobio još jedan snažan udarac nakon koga nekontrolisano razjapi usta, što zaista nije bio najprijatniji prizor. Mekmarfiju su glava i ramena bili prošarani crvenim masnicama, ali stajao je sigurno na nogama, kao da ni najmanje nije povre en i uzdrman, nastavio je po svome i polako napredovao, spreman da podnese i deset udaraca za svaki koji uspe da zada. Ubrzo je bilo o igledno daje Vašington na ivici snage, sve više je gubio dah, posrtao i ve se videlo da mu je jedina briga da se nekako zaštiti i pokuša da po svaku cenu izbegne da ga još koji put zaka e one sigurne, neumorne, vrste pesnice. Momci su izbezumljeno dovikivali Mekmarfiju da ga ve jednom dokraj i, ali njemu se o igledno nije previše žurilo. U jednom trenutku Vašington dobi tako snažan udarac u rame, koji gaje dobro uzdrmao i smesta naveo da krajem oka pogleda u pravcu one dvojice svojih kolega. „Voren... Vilijams... pa dobro, bre, jebo vas Bog!" Na to jedan od njih, onaj krupniji, prokr i put kroz gomilu golih tela i bez reci otpozadi obuhvati Mekmarfija sa željom da mu stegne ruke uz telo, me utim, Mekmarfi ga jednim pokretom strese sa sebe kao daje lak ko pero, no crni se nije predavao i odmah je ponovo navalio. Tada sam ja morao da ga uhvatim, podignem i bacim prema tuševima, što dalje od Mekmarfija, bio je pun cevi i kablova i nije bio teži od pet-šest kila. Onaj tre i, kržljavi se brže-bolje osvrnu na sve strane, okrenu se i kao metak polete pravo na vrata. Dok sam ga gledao kako zami e, njegov kolega, koga sam malo as bacio na zemlju, pridiže se i za e mi iza leda; uhvatio me je otpozadi rva kim zahvatom - ruke proturene ispod mog pazuha, a šake spojene i stežu mi vrat sve ja e i ja e - šta mije drugo preostalo nego da se istog asa zaletim unazad i razlepim ga o zid, o one vlažne plo ice; dok sam još sedeo na vlažnom podu i gledao kako Mekmarfi kr ka Vašingtonu još jedno rebro, onaj moj što sam ga malo as nosio na le ima i koji je sad ležao iza mene, po eo je da me otpozadi grize za vrat i tada sam stvarno morao da ga umirim jednom zasvagda. Najzad je mirno ležao na vlažnom podu, a štirak mu se topio, cedio sa ode e i rastvoren u vodi oticao ka slivniku. I dok se onaj kržljavac nije vratio s remenjem i lisicama i u pratnji još etvorice bolni ara sa odeljenja za neprilago ene, svi su se u kupatilu ve uveliko obla ili, pružali jedan po jedan ruku meni i Mekmarfiju da nam estitaju na izvanrednoj borbi i pobedi, govorili su da su ona dvojica dobila što su i tražila i da je tu a bila nevi ena. Sve vreme su uzbu eno komentarisali i slavili našu pobedu, hvalili nas i dizali u nebesa - da nas tako ohrabre i pruže nam podršku, pogotovu onda dok je glavna sestra pomagala bolni arima sa odeljenja odozgo da nam vrsto vežu ruke kožnim lisicama. Gore na odeljenju za neprilago ene bez prestanka se uje zujanje i buka mašina - to zatvorska radionica štancuje registarske tablice koje se napolju prodaju voza ima. Vreme se meri ujedna enim otkucajima tik-takiranjem sa stola za pingpong. Ljudi špartaju po svojim zadatim putanjama, stignu tako do jednog zida, odbiju se od njega ramenom, okre u se pa se vra aju do suprotnog zida, opet se odbiju od njega, i tako Jovo nanovo u nedogled, dube i brzim i kratkim

koracima sve dublje i dublje ukrštene brazde u plo icama na podu. U vazduhu se ose a neverovatan, pani an strah tih ljudi koji su potpuno izgubili samokontrolu i kojima gospodare jedino užas i izbezumljenost. Po uglovima i pod onim stolom za pingpong sklup ani su neki akrepi sa iskeženim zubima, koje lekari i sestre ne prime uju, a bolni ari ne mogu da potamane ni najja im dezinfekcionim sredstvima. Istog trenutka kada su se otvorila vrata ovog odeljenja osetio sam taj miris panike i uo škrgutanje zuba i rezanje. Kada su bolni ari uveli mene i Mekmarfija, prva osoba na koju smo naleteli, odmah kod vrata, bio je jedan visok, koš ati starac koji je visio na žicama što su mu bile provu ene izme u ple ki, odmerio nas je žutim, vodnjikavim o ima i odmahnuo glavom. „Perem ruke od svega toga", re e jednom crnom bolni aru i nekako u tom asu ga ona žica odnese niz hodnik. Pratili smo ga do vrata dnevnog boravka - kada se na njima našao, Mekmarfi spontano zauze svoju omiljenu pozu - blago je raširio noge, zabacio glavu i po eo pažljivo da posmatra okolo po prostoriji, hteo je da kompletira pozu time što e gurnuti i ruke u džepove, ali lisice koje je imao na rukama u tome su ga onemogu avale. „Koji prizor", promrmlja. Samo sam utke klimnuo glavom, znao sam ga odranije. Nekoliko ljudi što su šetali okolo, zastadoše da nas bolje pogledaju, a onaj koš ati starac ponovo dokliza do nas i dalje peru i ruke od svega toga. Sve u svemu, u prvom trenutku niko kao da i nije mnogo obra ao pažnju na nas, bolni ari su otišli do sobe za lekare i nakratko su nas ostavili same na vratima dnevnog boravka. Mekmarfiju je jedno oko debelo ote eno pa deluje kao da njime, onako zatvorenim, konstantno namiguje, a i usta mu izgledaju tako da mu verovatno i najmanji osmeh pri injava bol. Podigao je ruke sa lisicama, zagledao se u onu vrevu, duboko udahnuo vazduh i - po eo: „Mekmarfi mi je ime, pajtosi", re e onim glasom kauboja iz vestern filmova, ,,i voleo bih da znam koje ovde glavna faca zadužena za pokericu?" Pingpongaški tik-tak prestade u trenutku da kuca. „Ovako sapet i nisam baš u fazonu da delim karte u partiji ajnca, ali mislim da i dalje mogu da rasturam u pokerici." Zevnuo je i stresao se, zatim je pognuo glavu i zakašljao se, a onda iznenada nešto pijunu u korpu za otpatke koja je bila na oko dva metra od njega, potom se uspravi i uz šeretski osmeh prodžara jezikom krvavu šupljinu izme u zuba. „Malo sam se pomakljao dole, ja i ovaj poglavica ovde, malo smo ukrstili rogove sa dve crne majmun ine." Ve se utišala i ona fabri ka buka i sada su svi pažljivo gledali u nas dvojicu na onim vratima. Mekmarfi im je svima privla io pažnju svojom pri om a ja sam shvatio da sam, dok stojim tik uz njega, i ja hteo - ne hteo u centru pažnje, zato sam se trudio da se maksimalno uspravim, ako me ve gledaju da imaju šta i da vide. Dok sam stajao tako prav kao bor, pove avao mi se bol u le ima, naro ito na onom mestu gde sam ih, da bih se oslobodio onog crnje koji me je uzjahao, iz sve snage opalio o hladne, tvrde plo ice u kupatilu, sada sam stegao zube i trpeo bez reci. Iznenada mi pri e jedan od pacijenata sa raš upanom crnom kosom, željan Bog sveti zna ega, i utke pruži ruku kao da ja jedini to mogu da mu dam. Pokušavao sam da ga ignorišem, ali

on se nije predavao, obletao je oko mene kao malo dete ne spuštaju i onu svoju ispruženu, praznu, skvr enu šaku. Mekmarfi je još neko vreme pri ao o našoj slavnoj tu njavi, a mene su le a sve ja e i ja e bolela, i to što od povrede a što od toga što sam se odavno navikao da kad god mogu samo sedim sklup an ili ležim daleko od bilo ijih pogleda, tako da mije sada, ovako odviknutom, bilo naporno da uopšte duže stojim uspravljen. Zato me je obradovalo kada je najzad jedna bolni arka, ina e si ušna Japanka, došla po nas i odvela nas u sobu za prijem pacijenata, gde sam

napokon mogao da malo sednem i da se koliko-toliko odmorim i povratim. Sestra nas zamoli da budemo mirni kada nam skine lisice, Mekmarfi klimnu glavom, što je bilo njegovo nemo obe anje. Ina e i on se sada zgr io, oborio glavu, laktove naslonio na kolena, delovao je smoždeno - shvatih, dok sam ga gledao takvog, da mi dotad nije palo na pamet koliko i njemu mora daje bilo bolno i naporno da stoji uspravno. Sestrica - sitna, nalik na vrlo oštro zašiljen manji kraj ni ega, kako ju je kasnije u šali opisao Mekmarfi, dakle, ona nam skinu lisice i dade Mekmarfiju cigaretu a meni žvaku, se a se odranije, re e pri tom, da obožavam žvaka e gume. Zanimljivo - ja sam bio ube en daje vidim prvi put u životu. Dok je Mekmarfi pušio, ona je onim svojim prsti ima nalik na ruži aste ro endanske sve ice umakala vatu u neku mast, a potom mu pažljivo mazala rane, i uvek bi se, možda i više od njega, trgla kada bi osetila da mu pri injava bol i tiho mu se izvinjavala. Na kraju mu je uzela šaku obema svojim ru icama i premazala mu i zglobove, crvene od lisica. ,,A s kim ste se to zaka ili", upita ona gledaju i mu u ruke, „sa Vašingtonom ili sa Vorenom?" ,,S Vašingtonom", odgovori joj Mekmarfi sa osmehom, „Voren je bio više poglavi ina briga." Ispustila mu je ruku i okrenula se prema meni, gledao sam joj lice i razmišljao kako je sitno kao daje sa injeno od tankih, pti jih koš ica. „Imate li vi neke povrede, da ih obradim?" Odmahnuo sam glavom. „A kako su prošli Voren i Vašington?" Mekmarfi joj odgovori da e sigurno, slede i put kada ih vidi, biti bogato dekorisani i tapacirani gipsom. Ona klimnu glavom i zamišljeno obori pogled. „Ovde kod nas nije baš kao na njenom odeljenju, mnogo šta jeste sli no, ali ne sve, svakako ne sve. Sestre koje su nekada radile pri vojsci sklone su da bolnicu vode kao kasarnu, vojni ki. Nekada pomislim da i one same nisu baš najnormalnije. Možda bi bilo najbolje svaku neudatu sestru otpustiti tamo negde kada napuni trideset i petu godinu." „Barem sve neudate vojne sestre", dodade Mekmarfi, a onda je upita koliko emo, po njenoj proceni, imati zadovoljstvo da budemo na njenom odeljenju. „Bojim se da ne ete, nažalost, dugo biti s nama." „Bojite se da ne emo dugo?" ponovi Mekmarfi. „Da, nažalost, ponekad se trudim da dam sve od sebe da što je mogu e duže zadržim pacijente na ovom odeljenju, da ih ne vra am dole, ali ona je starija po rangu, njena re se više ceni. Da, verovatno ne ete dugo biti s nama, pogotovu kada se uzme u obzir i vaše stanje, ne, ne dugo." Na ovom odeljenju kao da ne postoje dva ista kreveta, jedan je pretesan, drugi preširok i sve tako. Ina e, nas su rasporedili da ležimo na dva susedna kreveta, prve no i mi nisu, kao dole, zategli i vezali prekriva , samo mi je pored kreveta gorela mutna, škiljava lampica. Usred no i neko je vrisnuo: „Vrtim se, Indijance, okre em se, pogledaj me!" Otvorio sam o i i video nadneseno nada mnom lice sa nizom žutih zuba - to je bio onaj tip što mi je ranije toga dana pružao ruku - Vrtim se, vrtim, gledaj me molim te! Dva bolni ara ga zgrabiše otpozadi i odvukoše iz spavaonice a on nije prestajao da se glasno smeje i vrišti - Vrtim se, Indijance, gledaj, gledaj! - onda se samo smejao i smejao. Njegov smeh se uo dok su ga odvodili niz hodnik, a zatim je ponovo zavladala tišina i ja sam uo onaj glas kako govori - Dobro... ali da znate: ja od svega toga perem ruke. „Poglavico, super si društvo našao ovde", šapnu mi Mekmarfi i okrenu se na drugu stranu da spava. Više nisam mogao da zaspim, do jutra su mi se privi ali oni žuti zubi i ono lice, gladno

i željno ne ega, koje mi neprestano govori: gledaj me, gledaj me... ili samo za eno zuri u mene. To lice - ta pusta, žuta, gladna želja - izranja bez prestanka iz mraka i traži... traži nešto, ne znam šta, ali stalno traži. udio sam se Mekmarfiju kako može uopšte oka da sklopi, opsednut stotinama, hiljadama takvih i sli nih lica. Za razliku od našeg odeljenja, gde ujutru pacijente bude tako što samo upale svetla u spavaonici, ovde to rade uklju ivanjem zvona, i to zvona sa toliko neprijatnim, visokim tonom da prosto zvu i kao neki džinovski elektri ni reza za olovke koji bez prestanka šilji nešto tvrdo i ogromno. Kada smo ga uli tog prvog jutra, sko ili smo kao opareni, ali taman što smo hteli da se vratimo u krevet, usmo preko zvu nika glas koji nas dvojicu poziva da smesta do emo u lekarsku sobu. Ustao sam, a le a su mi bila uko ena da nisam bio u stanju da ih savijem i malo se sagnem. Mekmarfi je tako e hodao tako ukru eno da mi je odmah bilo jasno da i njega mu i isti problem. „Kakvu li su nam sada zabavu smislili, šta misliš, poglavico? Kojom li e mukom da nas mu e? Nadam se da ne e biti nešto mnogo gadno jer jedva stojim na nogama." Odgovorio sam da sigurno ne e biti ništa gadno, samo sam mu to rekao jer ni sam nisam znao šta nas eka. Kada smo ušli u lekarsku sobu, jedna druga sestra, ne ona od ju e, proveri: „Gospoda Mekmarfi i Bromden, jel' tako?" i pruži nam po jednu plasti nu ašicu. Pogledao sam u svoju ašu, kad u njoj one crvene pilule - tri na broju. U glavi po inje da mi zuji... cing, cing... i ne prestaje. „Sa ekajte, da li su to one pilule što obaraju sa nogu?" upita Mekmarfi. Sestra samo klima glavom i osvr e se, za svaki slu aj dva tipa stoje rame uz rame, u rukama im ogromna klešta za led, povijeni su, napeti - spremni. Mekmarfi vra a ašu: „Gospo o, ne, hvala, meni ne treba vezivati o i, to ne, poslednja cigareta - može, ali povez, to nikako." I ja vra am svoju ašu, a ona nas obaveštava da mora da ode da telefonira, prolazi kroz staklena vrata i eno je, za as je kod telefona. „Samo da znaš, poglavico, da mi je žao što sam te uvukao u ovo sranje", kaže mi tiho Mekmarfi, a ja ga jedva ujem od zujanja onih silnih telefonskih žica u zidovima. Ose am kako mi se u glavi pani no roje misli. Sedimo u dnevnom boravku, oko nas gomila nepoznatih lica koja pilje u nas, vrata se otvaraju i ulazi li no glavna sestra a s njom i ona njena dva verna crna pomo nika, ne sa njom - korak iza nje. Došlo mi je da se smanjim u svojoj stolici, da nestanem, da pobegnem od nje, ali prekasno je. Previše njih pilji u mene, njihove o i me drže prikovanog za stolicu. „Dobro jutro." Na licu joj je onaj njen uobi ajeni osmeh. Mekmarfi joj otpozdravlja: „Dobro jutro", a ja utim iako se i meni obratila. Gledam crne momke: jedan ima flaster na nosu i ruku u gipsu, siva ruka mu kao pauk viri iz platna; drugi je sav ukru en, kao da su mu rebra stegnuta u oklop. Obojica se smeškaju, mogli su oni najverovatnije da danas uzmu slobodan dan, ali o igledno nisu ovo ni za šta hteli da propuste. Ja im se za inat smeškam. Glavna sestra tiho, razložno i strpljivo objašnjava Mekmarfiju da se poneo neodgovorno, balavo, nezrelo kao neko razmaženo derište i na kraju ga pita zar ga nije sramota. Nije, odgovara joj on kao iz topa, i neka ve jednom skrati predavanje i prede na stvar. Ona nastavlja da su ju e na našem odeljenju imali vanredni sastanak i da su se svi, i osoblje i pacijenti, složili u vezi sa celim ju erašnjim slu ajem. Odlu ili su da bi, ukoliko sami nismo shvatili koliko smo pogrešili, bilo najbolje, naravno za naše dobro, da iz isto terapeutskih razloga dobijemo barem jedan tretman elektrošok-terapijom. No, ukoliko bi se Mekmarfi pokajao i priznao da je pogrešio, te na taj na in pokazao, odnosno i dokazao da je i pored svega u stanju

da zrelo i racionalno prosu uje, onda, ako bi se, dakle, izvinio i pokajao, onda i samo onda ne bi bilo potrebe za elektrošokovima. Sva ona lica pažljivo slušaju i nestrpljivo o ekuju da uju njegov odgovor. ,,A je li, baš tako?" odgovara Mekmarfi. ,,A da li ste slu ajno doneli i neku šaru da lepo i zvani no potpišem?" „Nisam, ali ako mislite daje potrebno, ja u..." ,,A kada smo ve kod toga, zašto lepo i ne dopišete, koliko da olakšate savest, recimo i da sam kovao zaveru sa ciljem da oborim vladu i kako smatram daje život na vašem odeljenju nešto najlepše što se uopšte može zamisliti sa ove strane od Havaja, znate ve i još koje ho ete pizdarije dodajte..." „Ne nalazim da bi to moglo uopšte..." ,,A kada potpišem, onda ete mi dati dodatno ebe i kutiju cigareta iz paketa Crvenog krsta za nagradu, e moja gospop ice, ma koji Kinezi i njihovi logori, ma oni su za vas mala deca." „Randle, mi samo želimo da vam pomognemo." On je više i ne sluša, ustao je, po ešao se po stomaku i hladno prolazi pored nje i ona dva crna momka, koji mu se sklanjaju s puta. Odlazi pravo do stolova za kojima sede neki pacijenti i obra a im se: „Evo mene kod vas, golup i moji, mogli bismo da okrenemo jednu pokericu, šta mislite?" Sestra zapanjeno nekoliko trenutaka gleda za njim, a onda ulazi u lekarsku sobu da telefonira. Ubrzo nas tri bolni ara, dva crna ijedan beli sa kovrdžavom kosom, vode u glavnu zgradu. Mekmarfi usput aska sa onim belim bolni arem kao da se radi o najobi nijoj šetnji, kao da ne idemo tamo gde idemo. Trava je prekrivena debelim slojem inja, sunce se probilo kroz oblake i obasjalo inje pa tlo izgleda kao daje posuto sjajnim iskrama, vrapci sa perjem nakostrešenim od zime pokušavaju da izme u ledenih iskrica prona u neku zalutalu semenku. Hodamo po travi i ona nam škripi pod nogama, prolazimo i pored krti njaka koje je onaj pas njušio, ini mi se tako davno, hladne iskre naokolo, mraz steže i skriva rupe od pogleda. Ose am taj mraz i duboko u svojoj utrobi. Dolazimo do onih vrata, famoznih metalnih vrata, iza njih se uje zujanje kao u košnici. Ispred nas dvojica ekaju svoj red, jedva stoje na nogama, teturaju od onih crvenih pilula, jedan od njih jeca kao beba: „To je moj krst, hvala ti na njemu, Gospode, on mi je sve što imam, nosim ga, nosim, o hvala ti, Gospode..." Drugi ponavlja sebi u bradu: „Imati muda, imati muda, muda..." To je spasilac sa bazena, vidim da i on pla e. Ja ne u ni da zapomažem ni da pla em, resio sam - ne u da pla em, ne u, ne smem. Ne u kada je Mekmarfi tu sa mnom. Tehni ar nam kaže da je vreme da skinemo cipele, a Mekmarfi ga pita šeretski da li e nam skinuti i pantalone i obrijati glavu, na šta mu tehni ar kaže da nismo te sre e. Vrata su se otvorila i prvi je pacijent usisan u sobu, spasilac se ne pomera, ni makac, iz crne komandne table kao da izvire jedan zrak neonskog plavi astog dima i prianja mu na ono elo izbrazdano ožiljcima i vu e ga unutra kao što se pas vu e uzicom. Dok se vrata nisu

zatvorila, zrak gaje tri puta zavrteo oko sebe, a on s licem deformisanim od straha ponavlja: Baza

jedan! Baza dva! Baza tri! ujem kako mu tamo unutra razvaljuju elo, kao da otvaraju poklopac na zemunici, škripa i lom zape enih zup anika. Dim kao da otvara širom vrata, izlaze nosila sa prvim ovekom, njegov pogled me prži, kakvo lice! Nosila se vra aju i sada iznose spasioca, ujem navija e kako mu skandiraju ime. „Slede a grupa", proziva tehni ar. Pod je hladan, smrznut, škripi pod nogama. Odozgo titra svetio iz dugih, belih, ledenih cevi. Ose am miris grafitne masti kao u nekoj garaži. Ose am i kiseli miris straha. Kroz jedan mali visoki prozor vidim napolju nakostrešene vrapce poredane na žici jedan uz drugoga kao neka sme a zrnca, uvukli su od zime glavice u perje. Vetar mi odjedanput zviždi kroz kosti, sve glasnije, glasnije, vazdušni napad! vazdušni napad! „Nemoj slu ajno da si vrištao, poglavico..." Vazdušni napad! „Samo mirno, mirno, ja idem prvi, imam tvrdu tintaru, ne mogu mi ništa. A kada meni ne mogu ništa, onda, veruj mi, tebi mogu još manje." Bez i ije pomo i se penje na sto, širi ruke i njima ta no pokriva one obrise nastale od hiljada ruku koje su tu bile pre njegovih, vrsto mu stežu kaiševe na zglavcima i gležnjevima, sigurno ga i vrsto prikivaju za sto. Neko mu skida sat koji je dobio od Skanlona na kocki, sat pada, donji poklopac se odvaja i na sve strane lete sitni delovi: zup anici, to kici, perca, iglice... Ne deluje mi ni najmanje uplašeno, ak mi se smeši. Nanose mu grafitnu mast na slepoo nice. „Šta vam je to?" pita ih. „Provodnik", odgovara tehni ar. „Vidi ti sada ovo, mažu mi glavu provodnikom! Kako ste krenuli, stavi ete mi i krunu od traja." Razmazuju i dalje, on pevuši, a njima ruke blago podrhtavaju. „Kupujte najbolju kremu, prirodnu, a dragu i njemu..." Sada mu na namazane slepoo nice stavljaju ono udo što li i na slušalice, ipak je dobio krunu, ali od metalnog trnja. Pokušavaju da prekinu njegovu pesmu time što mu u usta stavljaju komad gume koji mora da vrsto stegne zubima. „Budite lepi, masni i slasni..." Okre u neke prekida e, mašina se trese, tehni ar je završio svoj deo posla, sada e sve nastaviti sama mašina, odnosno one dve mehani ke, robotizovane metalne „ruke" koje prvo hvataju let-žice, a onda ih lagano pod naponom primi u onom metalu na njegovim slepoo nicama. Za to vreme on mi namiguje i nešto mi nerazgovetno govori, ona guma u ustima mu deformiše reci, ali on mi izvesno nešto govori, mada ne ujem i ne razumem. One žice su sve bliže njegovoj glavi, ta nije onome metalu što mu je na slepoo nicama. Sada su sasvim blizu, pojavljuje se elektri ni luk, on se ko i, neprirodno odska e od stola, telo mu pravi „most", na stolu su mu samo zglavci i gležnjevi jer su za njega vrsto vezani, trup mu je maksimalno propet, elo telo mu varni i, kompletno je prekriven varnicama kao injem i ledom. _, Vidim kroz prozor

da oni vrapci u oblaku dima padaju sa žice. Iznose ga, još se trese, lice mu je belo, kao zale eno. Korozija. Kiselina iz baterije. Tehni ar se sada okre e meni. „Pazi šta radiš sa ovim njegovim pajtosom. To je bre zver, znam ga odranije, drži ga vrsto."

Snaga volje tu više ne pomaže. Drži ga! Do kurca, ve su mi se smu ili ovi što ne uzimaju sekonal.

Klešta mi stežu zglobove i gležnjeve. U grafitnoj masi izgleda ima i sitne eli ne strugotine, grebe mi slepoo nice. Nešto je rekao kad je namignuo. Nešto mi je rekao. Covek se saginje, primi e dva metalna prstena mojoj glavi. Mašina se nadvila nada mnom. Vazdušni napad. Pogo en u skoku, dok je jurio nizbrdo, sa spoljne strane obronka. Ispred nema puta, a iza nema odstupnice. Gledaj preko nišana: smrt, smrt, smrt. Izbijamo iz šipražja kod železni kih šina. Naslanjam uvo na šinu, od nje me pe e obraz. „Nigde ništa", kažem. „Na sto milja ništa..." „Ma daj", re e stari. „Pa zar nismo i bizone tako tražili? Zabodemo nož u zemlju, zubima stegnemo dršku, osetimo stado ak i kad je veoma daleko?" „Ma daj", opet e stari, ali zainteresovan. Tamo preko pruge, uz ogradicu su plastovi žita od zimus. Pod onim žitom ima miševa, kaže pas. „Mom e, idemo li uz prugu ili niz prugu?" „Idemo preko, tako pas kaže." „Pas nije na tragu." „Bi e. Tamo ima ptica, to pas kaže." „Bolje da po emo uz prugu, to tvoj stari kaže." „Najbolje je tamo, kroz ono žito, to meni pas kaže." Preko puta - a onda i po pruzi, na sve strane gomile ljudi, skidaju fazane kao zrele kruške. Naš pas je izgleda previše istr ao ispred nas, i sve ptice iz žita isterao na prugu. Pas uhvatio tri miša. ... ovek, ovek, ovek... Veliki i jak, a treperi kao zvezda. Opet oni mravi, o Bože, nadrljao sam ovaj put, te dosadne bubice što mi gamižu po nogama. Se aš li se kada smo videli da mravi imaju ukus kiselog kapra? Se aš se? Ti si rekao da nemaju, a ja sam rekao da imaju, da su baš tako kiseli, a tvoja majka mi je, kada je to ula, dobro oprala usta. Ti nisi normalan, u iš dete da jede bube. Nego šta, pravi mali Indijanac mora da zna kako da preživi, da pojede sve ono što njega ne može pojesti. Mi nismo Indijanci. Mi smo civilizovani i utuvi to ve jednom. Tata, rekao si mi: „Kad umrem zabodi me na nebo." Stara se zvala Bromden. I sad se zove Bromden. Starije rekao da se on rodio samo sa jednim imenom, upao je u njega ro enjem, baš kao što tele upadne u razapeto ebe kad je krava tvrdoglava i ho e da stoji. Tee Ah Millatoona, „Najviše Drvo u Šumi", pa ja i jesam, tako mi Boga, najve i Indijanac u državi Oregon, a možda i u Kaliforniji i Ajdahu. I to od ro enja. Ma ti si najve i idiot ako uopšte misliš da e jedna prava hriš anka uzeti jedno takvo ime kao što je Tee Ah Millatoona! Kažeš rodio si se sa tim imenom, pa neka si, i ja sam se rodila sa svojim imenom! Bromden. Mary Louize Bromden. A kada se preselim u grad, kaže stari, to ime e mi pomo i da mnogo lakše dobijem karticu socijalnog osiguranja. Tip sa eki em za ukivanje potkovica juri za nekim, ako još malo požuri, sti i e ga. Vidim opet one bleskove, raznih boja. Ting. Tingl, tingl, tingl tresi prste, ona je od one vrste što kokoši hvata, pa mandali vrata... Tri su guske izvan jata, jedna se istoka hvata, jedna zapadnih zvezda, a jedna poleti preko kukavi jeg gnezda... Nekome na tugu, a nekome na radost... Guska e se stuštiti i tebe odneti. Moja baka je to jednoli no pevušila i tom igrom smo se satima zabavljali dok smo sedeli

pored riba što su se sušile obešene i rasterivali sa njih muve. Igra se zvala Tingl, tingl, mrsi prste. I dok je to pevušila, brojala je redom prste na šakama koje sam ispružio - svaki prst po jedan slog pesmice. Tingl, tingl, mrsi prste (osam prstiju), ona je od one vrste (šesnaest prstiju), lagano udaraju i crnom rukom koja li i na raka, svaki takt po jednom prstu, a svaki moj nokti kao da je gledao ka njoj sa nadom da e baš na njega pasti ono „tebe" kad se guska stušti da odnese. Volim i tu igru i baku. Ne volim gospodu Tingl Tingl Mrsi Prste što hvata kokoške. Ne volim je nikako. Volim onu gusku što leti preko kukavi jeg gnezda. Nju volim i baku volim i njene bore volim. Slede i put kad sam je video, bila je mrtva i uko ena, hladna kao kamen, a na plo niku usred Dalesa, oko nje stoje ljudi u šarenim košuljama, neki su Indijanci, neki sto ari a neki farmeri. Odvoze je na seosko groblje, zasipaju joj o i crvenom ilova om. Se am se tihih i sparnih popodneva pred oluju, kad su divlji ze evi iskakali pred to kove automobila. Džo Peca-u-Ba vi je za potpis ugovora dobio okruglo dvadeset hiljada dolara i ak tri kadilaka. A ne zna da vozi nijedan. Vidim kocku. Vidim je iznutra, ja sam na njenom dnu, ja sam teg kojim je kocka izbaždarena da ona jedinica ispadne baš uvek meni nad glavom. Kocku izbaždarili da uvek ispadnu „zmijske o i" a ja sam teg, šest je grbavih ispup enja oko mene, kao beli jastu i, to je suprotna strana, ona šestica na koju uvek kocka sedne kada se baci. Kako li je ona druga kocka minirana? Mogu da se kladim — potpuno isto, da i na njoj ispadne uvek jedinica. Samo tako obe daju „zmijske o i", ko li je u njoj? Igraju se izbaždarenim kockama, a ja - teg. Pazi, baca se! Idem! Fijuuuu! Usrao sam stvar. Voda. Ležim u bari. Zmijske o i. Opet ga opelješili. Vidim onu jedinicu nad glavom, ne može on pobediti kockice izbaždarene tamo iza trgovine sto nom hranom u onoj uli ici... u Portlandu. Uli ica je sveza kao hladan tunel jer je predve e i sunce zalazi. Pusti me... kod bake. Molim te, mama. Staje ono rekao kad je namignuo? Jedna se istoka hvata, jedna zapadnih zvezda. Ne stoj mi na putu. Boga mu, sestro, ne stoj mi na putu, putu, putu! Ja bacam. Fijuuuuu! E, jebi ga! Opet naštelovane! iteljica kaže da imaš bistru glavicu dete, da e biti nešto od tebe... Šta to, tata? ilimar kao stric Vuk Trka i Skaka ili obi na indijanska pijandura? Je li, mom e, ti si Indijanac? Da, jesam. Moram priznati da dobro govoriš naš jezik. Tako... Pa... za tri dolara normala... Ne bi se oni tako pravili važni kad bi samo znali šta smo sve ja i Mesec prošli. Kakav prokleti normalni Indijanac. Ko ne ide u korak - kako ono bese? - sluša drugog bubnja takt. Opet zmijske o i. Ej, mom e, pa te se kocke prosto lepe! Posle bakine sahrane, stari i stric Vuk-Trka -i-Skaka iskopali su je iz groba. Stara nije

htela s nama. Pa ko je uopšte uo za tako nešto? Staviti leš u krošnju stabla! Da se oveku smu i život. Zbog „skrnavljenja mrtvaca", stric Vuk-Trka -i-Skaka i stari su proveli dvadeset dana u delu za alkoholi are zatvora u Dalesu i sve vreme igrali remi. Ali to nam je majka, Boga mu božijeg! Nema to nikakve veze. Niste je smeli iskopavati iz groba. Prokleti Indijanci, kada ete se jednom nau iti redu. Hajde sada pevajte, gde je? Ma, jebi se, bledoliki, odgovorio mu je stric Vuk-Trka -i-Skaka dok je uvijao cigaretu, to od mene nikad ne eš saznati. Viško, visoko u brdima, visoko na odru, najeli, onom starom rukom pokazuje pravac vetra, onom starom pesmom oblake prebrojava... tri guske izvan jata... Šta si mi to rekao kad si namignuo? Muzika svira. Gledaj - nebo svetli. etvrti je jul. Kocke miruju. Opet su me sredili ovom mašinom... ne znam... Staje rekao? Ne znam kako me je Mekmarfi opet u inio velikim. Rekao je: imati muda. Eno ih, tamo su. Crni momci u beloj ode i, ispod vrata pišaju po meni, a kasnije e me nabediti da sam ja natopio svih ovih šest jastuka na kojima ležim. Broj šest. U inilo mi se da je soba kocka. Jedinica, zmijsko oko, krug, belo svetio na plafonu... to sam video... u toj maloj, kvadratnoj sobi... zna i smra ilo se. Koliko li sati nisam znao za sebe? Ima i malo magle... ali ja ne u da skliznem u nju i da se sakrijem... Ne... nikada više... Ustajem... lagano... lagano se pridižem, telo mi je slabo, utrnulo... Beli jastuci na podu samice natopljeni su mojom mokra om... dugo sam tu bio bez svesti. Ne se am se svega... ne, ne se am se gotovo ni ega, ali trljam snažno o i i pokušavam da razbistrim glavu, da se vratim. Upinjem se, pokušavam, dajem sve od sebe... Ranije, ranije nisam ni pokušavao da se izvu em... Dobauljao sam do malenog, metalnom mrežom zašti enog prozor a na vratima i pokucao, vidim bolni ara kako nailazi hodnikom i nosi na poslužavniku nešto za mene i znam, ose am - ovoga puta sam uspeo. .. ovaj put sam ja bio ja i... Svojevremeno mi se dešavalo da posle šok-terapije i po pune dve nedelje tumaram okolo kao drogiran, da tavorim u onoj izmaglici i zbrci koja ponajviše li i na neprirodan, dug, rastrzan polusan, da sam u onoj sivoj zoni izme u dana i no i, izme u sna i jave ili izme u života i smrti, kada dobro znaš da više nisi u nesvesti, ali još uvek ne znaš ni koji je dan, ni ko si i kako se zoveš, ni zašto bi se budio, ni koja je uopšte korist od bu enja - i tako ele dve nedelje! Ako nemaš volje i motiva da se probudiš, možeš mirne duše da u toj sivoj zoni provedeš neograni eno dugo vreme, ali isto tako, i to sam otkrio, ako ti je istinski stalo, možeš se svojim vlastitim snagama iz nje izvu i odmah, istog trenutka kada poželiš da se za to izboriš. I napokon, kada mi se glava razbistrila, a magla, nadam se, zauvek podigla, ose ao sam se kao da sam najzad izronio, da sam najzad na površini posle dugo vremena, posle skoro sto godina provedenih pod vodom. To je bila moja poslednja šok-terapija, nikad više, nikad. Te prve nedelje na odeljenju za neprilago ene Mekmarfija su ak tri puta vodili na elektrošok-terapiju, i uvek, kao po pravilu, onog istog trenutka kada bi se iole povratio, im bi mu se pogled razbistrio, došla bi, ta na kao sat, neizbežna kao sudbina, glavna sestra u pratnji našeg doktora. Pitali bi ga, uvek isto, šta sada misli o svom problemu, da li je spreman da se pokaje i da se na pravi na in suo i sa situacijom u kojoj se našao isklju ivo svojom krivicom, da lije svestan daje dovoljna samo jedna njegova re i da e smesta biti vra en na naše odeljenje, u svoju staru sredinu, na dalje le enje. A on, on bi, svestan da su pogledi svih pacijenata uprti u njega i da svi zainteresovano o ekuju šta e joj sada odbrusiti, on bi ponesen o ekivanjima celog odeljenja

skupio snagu i uvek joj odre no odgovorio, nešto u stilu: žao mu je što mu je Bog podario samo jedan život da ga žrtvuje za otadžbinu, a da ona hladno može smesta da ga i poljubi u njegovo slatko, rumeno dupe, ali njemu, i pored toga, ni na kraj pameti ne pada da napusti brod koji tone. Nego šta, baš tako i neka to najzad jednom i zasvagda upamti. Onda bi ustao, teatralno se nekoliko puta poklonio svima koji su pažljivo slušali njegovo izlaganje i sada mu se smeškali sa divljenjem i odobravanjem, a sestra bi se smesta okrenula i žurno otišla u lekarsku sobu da telefonom autorizuje i zakaže još jedan tretman šok-terapijom za našeg dragog Mekmarfija. Jednom prilikom, kada se tako okrenula da pode, on je bez reci svojski uštinu za zadnjicu da joj se istog asa lice toliko zažari, daje bilo pet nijansi crvenije od njegove ri e kose. Da se tu nije našao i doktor, koji se s teškom mukom suzdržavao da sakrije osmeh, ube en sam da bi Mekmarfi od nje popio takvu šamar inu na licu mesta, koja bi ga prodrmala možda i više od svih šok-terapija zajedno. Pokušao sam da ga ubedim da joj ipak popusti, da bude pametan i poštedi sebe svih užasa vezanih za šok-terapiju, ali on nije hteo ni da uje, štaviše, umirivao me je tako što mi je kroz smeh rekao da mu oni u osnovi zapravo ine uslugu time što mu redovno, i to besplatno kompletno pune baterije. ,,A kada jednom iza em odavde, e moj brajko, prva sre nica koju dohvati ovaj stari ri i Mekmarfi, psihopata nabijen naponom od deset hiljada volti, pa ta ima da tiltuje svim svetlima kao nijedan fliper na svetu i da celu no izbacuje, znaš i odakle, žetone kao nikada do tada. Ne, ne, ne plaše oni mene time što mi pune baterije, naprotiv, hvala im, ine mi uslugu." Govorio mi je da mu sve to ni najmanje ne škodi, ma kakvi, odbijao je i da prima one crvene pilule za smirenje. Ali jednoga se jasno se am - kad god bi ga preko zvu nika obavestili da ne ide na doru ak nego da se spremi za odlazak u glavnu zgradu, što je zna ilo za odlazak na još jednu seansu elektro-šokovima, video sam da bi mu se lice uko ilo, prebledeo bi, delovao je starije i uspani eno - tada bih pred sobom video lice najsli nije onome iji sam odraz spazio u šoferšajbni one ve eri na povratku sa ribarenja. Krajem nedelje vratio sam se odozgo na naše odeljenje, pred odlazak sam želeo da mu kažem mnogo, tako mnogo... ali on je baš došao sa jednog od elektrotretmana i još se nije potpuno povratio - utke je sedeo i piljio u onu pingpong lopticu kao da mu je pogled ekserom prikovan za nju. Dva bolni ara, jedan crni i onaj plavokosi, dopratili su me do prizemlja, uveli na odeljenje i za mnom zaklju ali vrata. Posle onoga gore naše odeljenje mije delovalo sablasno tiho, uputio sam se pravo u dnevni boravak i, ne znam ni sam zašto, zastao na vratima, stajao sam tako, a svi su se okrenuli, gledali su me kao nikada dotad, sva su se lica u sekundi ozarila kao daje pred njima najblistavija, glavna ta ka u cirkuskoj areni. ,,A sada, dame i gospodo, prvi put u vašem gradu, uživo i bez mreže", po eo je da skandira Harding, „ne ete verovati, zadržite dah, pred vama je famozni Divlji ovek, onaj koji je slomio ruku... crnome Luciferu! Gledajte, upijajte, ko zna kada e vam se opet pružiti ovakva prilika, život je kratak." Nisam mogao da sakrijem zadovoljstvo, shvatio sam, dok sam im se smešio, kako mora da se ose ao Mekmarfi svih ovih meseci u centru pažnje, sa svim onim licima koja mu se dive i toliko od njega o ekuju. Svi su me saleteli gomilom pitanja, sve ih je zanimalo. Kako se on drži tamo gore? Šta uopšte radi po ceo dan, kako provodi vreme? Da li su ta ne one glasine da ga redovno filuju elektrošokovima, a on to prima kao da pije hladnu vodu i još se kladi sa bolni arima koliko e izdržati sa otvorenim o ima od trenutka kada mu puste struju u lobanju? Strpljivo sam im odgovarao, rekao im sve što sam znao i video, i zanimljivo: niko kao da

ni najmanje nije bio iznena en time što ja odjedanput govorim, ja za koga su oduvek, još od prvog trenutka provedenog s njima, smatrali da niti ujem niti mogu da govorim, e pa ja sada hladno pri am i niko se ne udi. Rekao sam im daje istina sve što su uli i još sam sve to malo okitio i pridodao ponešto po svom ukusu. Preneo sam im i sve staje rekao glavnoj sestri, a to ih je neverovatno razgalilo i nasmejalo do suza, ak su se i ona dva vegetativca na drugoj strani boravka, ona dvojica izgubljenih slu ajeva, koji onako upisani naizgled nisu znali ni gde se nalaze, ak su i oni ispuštali neke udne, hroptave zvuke koji su zna ili da su i oni shvatili kako joj je on gore pomerio mozak pa se raduju zbog toga sa svima ostalima. Sutradan na grupnoj terapiji sama sestra je pokrenula diskusiju o pacijentu Mekmarfiju, nabacila je na samom po etku da iz nekog neobjašnjivog razloga on gotovo uopšte ne reaguje na elektrošok-terapiju, te da bi u cilju bu enja njegovog kontakta sa realnoš u možda valjalo primeniti neke drasti nije metode le enja. Harding se na tu njenu konstataciju nadovezao recima: „Možda i ima ne ega u svemu tome što ste malo as izneli, ali koliko sam ja uo, on gore nije imao nikakvih teško a da ostvari kontakt s vama, vrlo blizak ak, kako mi rekoše." Smeh i komentari koji su usledili toliko su je poremetili i izbacili iz ravnoteže da je brže-bolje promenila temu i do kraja sastanka nije više ni re ju pomenula ništa u vezi sa Mekmarfijem. Uvidela je da dokle god je gore, daleko od o iju pacijenata s našeg odeljenja, koji nisu u stanju da vide koliko je on na et svim onim što mu je ona smestila, legenda o njemu sve više i više raste, a on iz dana u dan u o ima svih nas ovde biva sve ve i i ve i. Shvatila je da ne može da ga i dalje skriva od pogleda i da na nevi eno pokušava da ga umanji u našim o ima, zato je smesta skovala plan da ga vrati na odeljenje, ra unaju i da e se na taj na in svi uveriti da je i on samo od krvi i mesa kao i svi mi ostali, a i on, onako otupeo i grogi od šokova, veoma e teško mo i da opravda svoju ulogu superheroja i nat oveka. Momci su nepogrešivo naslutili o emu se radi, a bilo im je i jasno da e ga ona, dok god bude na odeljenju i pred našim pogledima, slati na nove i nove šok-terapije, uvek kada se iole povrati i do e sebi. Zato su se Harding, Skanlon i Fredrikson dogovorili da ga na svaki na in ubede daje za njega najbolje da što pre pobegne sa odeljenja. Do subote, kada su ga doveli na odeljenje - trebalo je samo videti kako je ušao sa podignutim rukama kao bokser koji se penje na ring najavljuju i povratak šampiona - plan je ve bio do tan ina razra en. Po planu, im se smra i zapali emo jedan dušek i im do u vatrogasci, Mekmarfi e iskoristiti svu onu pometnju i gungulu da u opštoj gužvi i panici pobegne, i to kroz vrata. inilo nam se da je plan tako dobar, gotovo idealan da nismo mogli ni da zamislimo da se on s njim ne e složiti. Ali prevideli smo samo jednu sitnicu - to je upravo bio dan kada je trebalo, po ranijem dogovoru, da za Bilija prošvercuje na odeljenje onu devojku Kendi. Doveli su ga oko deset sati ujutro - „Baterije su mi kao nove, dupke pune. O istili mi karburator, zamenili sve ice, premazali i lakirali kao nov, a tek klip, bog te, ima da rastura. Zum, sto obrtaja u sekundi, neka ne e znati staju je snašlo." I smesta je po eo da pravi nevi ene ujdurme po odeljenju i da se ponaša da ne može biti drskije i bezobraznije, radio je bukvalno šta je hteo. Prevrnuo je kantu sa prljavom vodom pred samim vratima staklenca, za vreme ru ka zavrlja io je tako stru no komad putera jednom crnom momku pravo na belu antilopsku cipelu da ovaj to nije ni primetio, a onda se smejao sebi u bradu dok se onaj puter polako topio i u inio da cipela dobije boju za koju je Harding konstatovao daje vrlo sugestivno žuta. Bio je u vrhunskoj formi, ja i nego ikada, nije moglo da se desi da pored njega pro e neka mla a sestra a da smesta ne cikne, posko i i žurno nastavi trljaju i rukom ono mesto u dnu le a gde ju je on dohvatio. Predo ili smo mu naš plan bekstva, a on nam je samo odgovorio da nema mesta tolikoj

žurbi i podsetio nas na Bilijev važan sastanak. „Nije red da razo aramo našeg dragog Bilija, stvarno, momci, nije nimalo u redu. I to baš sada kada treba da skine onaj svoj mrak sa o iju, bi e to, sve u svemu, super provod ve eras, pogotovu ako uspe da rastera onu svoju mraka u, recimo da e to biti moje oproštajno ve e." Tog vikenda je glavna sestra bila dežurna, nije bilo teorije da propusti njegov prvi dan na odeljenju, pa je smesta zakazala vanredni sastanak iji cilj je bio rešavanje jednog urgentnog problema. Na sastanku je ponovo pokušala da progura svoj stav daje potrebno preduzeti mnogo drasti nije mere uz insistiranje da doktor sve uzme u obzir i u ini bilo šta pre nego što „bude kasno da se pacijentu ikako pomogne". Mekmarfi je svu tu njenu ozbiljnu pri u propratio takvom serijom zevanja, namigivanja i podrigivanja, daje ona ubrzo za utala, a tada je on tek kompletno šokirao i doktora i sve pacijente izjavom da se u potpunosti slaže s njom. „Znate šta, doktore, pa ona je možda i u pravu. Ako uzmemo u obzir koliko mi je koristilo ovih nekoliko bednih volti, do e mi da vas lepo zamolim da mi duplirate voltažu. Možda u tada mo i da hvatam i osmi kanal kao Martini, ve mi je dosadilo da dok ležim u krevetu haluciniram onaj dosadni etvrti kanal samo sa vestima i prognozom vremena." U želji da ponovo povede glavnu re na sastanku, sestra pro isti grlo i nastavi: „Nisam aludirala na to da vam eventualno poja amo šok-terapiju, gospodine Mekmarfi..." „Nego na šta, gospodi na?" „Aludirala sam da razmotrimo potrebu za eventualnom... operacijom. Ta metoda se pokazala kao veoma delotvorna u eliminisanju agresivnih tendencija kod mnogih naizgled beznadežnih slu ajeva." „Agresivnih tendencija? Pa ja sam umiljat kao jagnje. Pa recite sami, nisam lomio kosti i isterivao crnilo nekom od bolni ara evo ima više od dve nedelje. Stvarno nema razloga da me seckate, recite i sami?" Smešila se kao daje svojim smeškom htela da ga uveri daje na njegovoj strani: „Randle, ne radi se tu ni o kakvom se enju..." ,,A uostalom", on joj upade u re , „ništa vam ne vredi i ako mi ih otfikarite, imam i rezervni par u mom no nom ormanu." „Rezervni par?" „Jedno je, doduše, kao teniska lopta, doco." „Molim vas, gospodine Mekmarfi!" osmeh joj se razbi kao daje od najtanjeg stakla im je doku ila da joj se on podsmeva. „Drugo je pak takvih dimenzija da se može smatrati gotovo normalnim. Nastavio je u tom stilu sve do vremena kada je trebalo da odemo na spavanje. Do tada je ve itavo odeljenje osvojilo veselo, gotovo prazni no raspoloženje, svi su sa nestrpljenjem

ekivali no nu zabavu i izme u sebe naga ali kakva e tek biti divota za sve ako ona devojka donese i neko pi e sa sobom. Svi su se trudili da što eš e uhvate Bilijev pogled i da mu se zna ajno smeškaju i namiguju. Kada smo stali u red da primimo lekove pred spavanje, Mekmarfi je upitao onu sestricu sa krsti em i flekom da li bi mu dala i koju vitaminsku pilulu. Iznena eno ga je pogledala, odgovorila da nema nikakvih problema i dala mu neke pilule tri puta ve e od svih ostalih. On se zahvalio i stavio ih u džep. „Pa zar ne ete da ih popijete?" upitala gaje za eno. „Ja? Vitamine, Bože sa uvaj, šta e meni vitamini, svašta. Uzeo sam ih za onoga tamo našeg Bilija. U poslednje vreme mi deluje nekako slabunjavo, malokrvnost, šta li..." „Onda - zašto ih ne date Biliju?" „Ma ho u, dušo, da u mu, ništa se ti ne brini, ali da u mu ih negde oko pono i - tada e mu ipak biti najpotrebnije." To je rekao, okrenuo se i pošao u spavaonicu, usput je zagrlio Bilija,

kome je otpozadi vrat bio crven kao bulka, u prolazu je i Hardingu zna ajno namignuo a mene uštinuo za slabinu; ona sestra je ostala na vratima staklenca, gledala za njim zabezeknuto i nesvesno sipala vodu iz bokala sebi po nozi. Sada u re i nešto više o Biliju Bibitu: on je bio od one vrste ljudi koji i pored toga što ve imaju bore i sede pramenove u kosi, ve no deluju kao de aci. Bili je konkretno podse ao na one tipi ne derane sa ilustracija, ono: pegavo lice, nosi , klempave uši i slatki ze ji zubi i, a hoda okolo bosonog i još prebacio preko ramena nekoliko upecanih riba nanizanih na pruti u - znate ve taj kliše. No ono stoje zanimljivo, to je da kada se malo bolje zagleda, Bili i nije delovao balavo, rastom nije zaostajao za svojim vršnjacima, a izbliza se videlo da nije imao ni pegav nosi , ni ze je zubi e... ni išta od toga, naprotiv, izbliza gledano bilo je jasno da on ima dobrih trideset godina, ako ne i malo više. Samo sam jednom uo da je pomenuo svoje godine, i to u hodniku u razgovoru s majkom. Majka mu je, ina e, bila punija gospo a, vrste gra e, sa kosom ija se boja redovno menjala svakih nekoliko meseci. Radila je u našoj bolnici na odeljenju za prijem pacijenata i bila je ne samo koleginica nego i susetka i vrlo bliska prijateljica naše glavne sestre. Bilo je nepisano pravilo da kad god pro emo pored prijemnog, Bili ima da se presavije preko pulta i prinese svoj obraz majci na poljubac. To mu pred svima nama nije baš bilo najprijatnije, što se jasno videlo po tome što je redovno tokom tog rituala bio crven kao bulka. Ali nije bilo neugodno samo njemu nego i svima nama i zato mu se niko nikada nije rugao na tu temu, ak ni Mekmarfi. Jednog popodneva, ne se am se ta no kada je to bilo, bili smo negde i vra ali se na odeljenje, ali smo se neko vreme zadržali na prijemnom, jer smo ekali da jedan od crnih momaka obavi neki privatni telefonski razgovor. Bilijeva majka je iskoristila priliku, napustila onaj svoj pult, uzela sina za ruku i izašla s njim nakratko pred zgradu. Seli su na travu blizu mene, ona je sedela uko eno, telo joj je u odnosu na puna ke noge bilo pod pravim uglom, a Bili je ležao pored nje s glavom u njenom krilu; pri ali su a ona mu je tu i tamo golicala uvo laticom masla ka. Bili je u jednom trenutku rekao daje možda krajnje vreme da se oženi i najzad završi fakultet. Ona mu je golicala uvo i smejala se tim njegovim ludorijama. „Ljubavi, za sve to imaš koliko ho eš vremena! Pa ceo život je pred tobom!" „Ali mama, ja imam ve trideset ijednu godinu!" Samo se nasmejala i dalje mu se igrala uvetom: „Ljubavi, reci iskreno zar ti ja li im na majku oveka u godinama?" Otvorila je usta i poslala mu poljubac koji je zvu ao vlažno, a ja sam pomislio da mi ona ne li i ni na iju majku. Bilo mi je teško da poverujem da Bili zaista ima trideset i jednu godinu, ali sam se u to uverio kada sam mu prišao malo bliže i pro itao datum ro enja ugraviran na njegovoj narukvici. U pono , kada se završila njihova smena, Gever, onaj drugi crni momak i sestra su otišli, a na dužnost je došao stari crni gospodin Turkle. Bili i Mekmarfi su ve bili na nogama, verovatno piju one vitamine, pomislih u prvom trenutku. Ustao sam, ogrnuo se i otišao u dnevni boravak i tamo ih zatekao u razgovoru sa gospodinom Turkleom; ubrzo su pristigli i Harding, Skanlon i Sefelt. Mekmarfi je govorio Turkleu šta treba da uradi kada do e devojka, u stvari, ta nije re eno, strpljivo ga je podse ao na sve ono što su se ve unapred dogovorili, možda i pre dve nedelje. Mekmarfi je isticao daje veoma važno da devojku pusti da ude kroz prozor, jer bi ulazak kroz hodnik bio veoma opasan, budu i da bi je sigurno videla dežurna sestra. Onda gaje podse ao da kada devojka ve u e kroz prozor, treba da otklju a samicu, koja je kao stvorena da posluži kao ljubavno gnezdo za naše mlade ljubavnike, nego šta. Bi e stvarno sami, i to u samici - simboli no. (Ahh, ah, Mekmarfi, ponavljao je sve vreme Bili.) I neka zapamti da slu ajno ne pali svetla, svetla se zapamtite nikako ne smeju paliti jer bi smesta privukla pažnju one dežurne

sestre - nadzornice, koja bi odmah došla da pronjuška i stvar bi propala. I još nešto, neka svakako zatvori vrata spavaonice jer stvarno nema smisla buditi one slinave drtine od hroni nih. I još nešto, posebno važno: sve mora da bude tiho i mirno - ni im ne smemo da smetamo ljubavnom paru, njima je potreban mir i opuštenost. „Ma daj, Mek-m-m-arfi, šta p-p-pri aš", izmuca nekako Bili. Gospodin Turkle je sve vreme samo klimao glavom i izgledao je kao da e svakog trenutka zaspati na nogama, no kada je Mekmarfi zaklju io nešto u stilu: ,,I to bi bilo uglavnom sve", on je munjevito odgovorio: „Pa ne bih ja baš rekao da je to sve" i samo se cerio u svome belom odelu i sa žutom elavom glavom, koja mu je lebdela na vrhu tankog vrata kao balon na štapi u. „Daj Turkle, ne radiš ti to za lepe o i, done e curica i neku flašicu, bi e i za tebe." „Da bi e, ali ne samo to, još nešto ho u", odgovori gospodin Turkle klate i glavom, kao da samo što nije zaspao, pri alo se da on i danju radi na nekom hipodromu. Mekmarfi se obrati Biliju: „Bili moj dragi, Turkle bi da malo revidira naš ugovor. Koliko ti vredi skidanje mraka?" Dok se Bili upinjao da odgovori, gospodin Turkle samo odmahnu glavom: „Ma ne to, ne lova. Ona curica ne nosi samo flaše, može ona još štošta da pruži oveku, ne samo flaše." To je rekao i nasmejao se gledaju i u sve nas da vidi kako reagujemo. Bili je skoro pukao od muke, opet je pokušavao da progovori, da kaže: To ne dolazi u obzir, ne Kendi, pa ona je moja devojka, to ne, nikako, nikako. Me utim, Mekmarfi gaje odveo malo na stranu da ga umiri, poru io mu je da nema ni najmanje razloga da se brine za ednost svoje cure jer e, dok on završi onaj posli s njom, Turkle toliko da se narolja da ne e biti u stanju da ga utera ni u tuš-kabinu, a kamoli u nešto manje, zato bez brige. Devojka je i ovaj put kasnila. Sedeli smo u zamra enom dnevnom boravku i slušali Mekmarfija i Turklea, koji su se raspri ali sve u sedamnaest i prepri avali svoje vojni ke doživljaje, usput su pušili jednu Turkleovu cigaretu, ali nekako udno: svaki povu e po dim pa je doda drugome, a dim zadržava dok mu se o i ne raskola e. Harding ih naivno upita kakvu to cigaretu puše koja tako izazovno miriše, a gospodin Turkle mu odgovori piskavim glasom zadržavaju i dah: „Ma obi na cigareta, hi, hi, nego ho eš i ti jedan dim?" Bili je bio sve nervozniji, nije mu bilo lako: plašio se da devojka, možda, ne e do i, a s druge strane, plašilo ga je i to što e možda ipak do i. Sto puta nas je ve pitao zašto lepo ne odemo u krevet, zašto dreždimo tu u mraku i na hladno i kao psi koji ekaju da im neko nešto udeli; mi bismo se samo smejali na njegove reci, pogotovu na one da ekamo da nam neko nešto udeli. Nikome se još nije išlo na spavanje, a o nekoj hladno i nije bilo ni govora - bilo nam je izuzetno prijatno da sedimo opušteni u polumraku, da se odmaramo i uživamo u onim zanimljivim Mekmarfijevim i Turkleovim pri icama, tako da se niko i nije preterano uzbu ivao stoje, evo, ve skoro dva sata posle pono i, a devojke ni od korova. Onda se Turkle iznenada doseti da smo možda sami krivi što devojka još nije s nama, naime, potpuno smo zamra ili odeljenje pa ona, jadna, i ne zna gde je prozor na koji treba da zakuca. Mekmarfi se složio s njim da bi to stvarno mogao biti razlog njenog kašnjenja, pa su njih dvojica iz tih stopa krenuli da pale sva svetla redom, upalili bi u onom zanosu ak i velika svetla u spavaonicama da im Harding nije rekao daje bolje da to ne rade jer e probuditi sve pacijente, koji e onda jedva do ekati da nam se pridruže i pokvare nam zabavu. Složili su se s njim i zadovoljili time da samo još upale svetla u doktorovoj kancelariji - spavaonice su ostale u mraku. Nije prošlo ni nekoliko minuta otkako smo popalili svetla i osvetlili odeljenje kao u po bela dana, kada se za u tiho kuckanje o staklo. Mekmarfi je dotr ao do prozora, prislonio nos na njega i o i pokrio rukama da bolje vidi koje to napolju u mraku. Onda se sa osmehom odmakao

od prozora. „Lepotica je izronila iz no i", re e, zgrabi Bilija za ruku i dovu e ga do prozora. „Nego, Turkle, pusti je deder da lepo u e pa da joj smesta privedemo i ovoga ovde priplodnog pastuva." ekaj malo, M-m-m-mekmarfi, kako tako odmah...", nekako izmuca Bili. „A nema sada više nikakvog e- e- e- ekanja, nema sada više natrag, mili moj de ko, nema uzmicanja. Nego, odmah na posao! I da znaš nešto - imaš od mene pet dolara ako je dobro razdrmaš, jel' ti jasno, ima sve da se puši. Otvaraj taj prozor ve jednom, Turkle!" Iz mraka izroniše dve devojke - Kendi i, verovatno, ona što nije mogla da do e da ide s nama u ribolov. „Odli na stvar", obradova se Turkle dok im je pomagao da u u, „bi e ribe za sve!" Svi smo im pomagali da u u, da bi uspele da se prebace unutra kroz prozor, morale su da zadignu svoje uske suknjice do pojasa, što nam, naravno, nije ni najmanje smetalo, naprotiv. Kendi je im je ušla procvrkutala: ,,E, Mekmarfi, stari avol u" i tako poletela da ga zagrli da je zamalo ispustila one flaše što je držala u rukama. Teturala je, nije baš bila najsigurnija na nogama, a kosa joj se raš upala i padala joj preko lica, pomislio sam kako je mnogo lepše izgledala na izletu sa kosom uredno vezanom u rep. Pokazala je rukom, sa sve flašom koju je držala vrsto za grli , prema onoj drugoj devojci koja je upravo ulazila kroz prozor: „I Sandi je došla sa mnom, znaš da je nedavno hladno pokupila svoje prnje i ostavila onu svoju budaletinu iz Bevertona, baš superiška, jelda?" Ona druga devojka je, samo što je ušla u sobu, prišla Mekmarfiju, poljubila ga i po ela da se pravda: „Zdravo, Mek, izvini što onda nisam došla. Ali i to sranje sam prekinula, pa ne možeš da izdržiš duže takve gluposti - zamisli molim te: as na eš belog miša u jastuku, as crve u pudingu ili ti uvali žabu u brust-halter", odmahnula je rukom, kao da rasteruje uspomene na tog udnog ljubitelja životinja. „Koja manija ina, boli glava." Obe su na sebi imale uske majice i suknje, cipele su usput skinule, bez prestanka su se kikotale onako razdragane, rumenih obraza. „Nego, jedva smo vas našle, morale smo da u emo u svaki bar uz put da se raspitamo za pravac", objašnjavala je Kendi zašto su toliko zakasnile. Sandi je razroga ila o i i zapanjeno se osvrtala oko sebe: „Pobogu, Kendi, gde smo to zabasale? Kao da sanjam, bog te, pa mi smo stvarno u ludnici, da mi je neko rekao ne bih verovala! Bože me sa uvaj!" Sandi je bila krupnija nego Kendi, verovatno i dobrih pet godina starija, pokušala je, bez uspeha, da veže ri u kosu u elegantnu pundu, ali ona se verovatno odavno razbucala tako da joj je kosa na sve strane visila i padala po puna kim obrazima. Li ila je na seljan icu koja se prodaje za damu, imala je preširoka ramena, velike grudi i široke kukove, a i osmeh joj je tako e bio nekako preširok i prenaglašen. Sve u svemu, nije baš neka lepotica, ali je svakako bila zgodna i poželjna, delovala je zdravo, snažno i jedro. Koliko je bila zdrava i snažna najbolje se videlo po tome što je na jednom prstu kao od šale držala kanister pun vina, težak dobrih pet litara, klatio joj se uz bok kao neka damska torbica. „Daj Kendi, objasni mi šta se ovo uopšte doga a s nama, zar je mogu e, reci mi kakvo je ovo ludilo", okretala se i gledala pažljivo oko sebe, a onda je iznenada stala, raskre enih bosih nogu, i dobila napad smeha. „Nikakve se trenutno ludosti i ne doga aju", po e Harding zvani no objašnjenje, „ovo su sve zapravo privi enja, pa da - ležiš tako no u budan u krevetu i upravo nešto ovako i sanjaš, ali te je, naravno, strah da takve stvari priznaš svom psihijatru. Vi u stvari i niste ovde, ni to vino nije stvarno, ništa od svega ovoga zapravo ne postoji - vi ste, u osnovi, samo predmet naših želja. I

sada, ako po emo od toga, onda možemo..." „Zdravo, Bili", pozdravi ga Kendi mazno. „Ma gledaj samo kakve zgodne mace", promrsi Turkle. Kendi zbunjeno pruži Biliju jednu flašu: „Ovo sam ti donela na poklon, uzmi." „...zaklju iti da to i nije ništa drugo nego najobi nije lažne percepcije iliti halucinacije", Harding je nastavio da izlaže svoju teoriju. „Jao, majko moja", zavapi Sandi, „gde smo se mi to uvalile, da ne poveruješ!" „Pst, tiše malo, tiše", umeša se Skanlon, obaziru i se na sve strane, „nemojte toliko da galamite da ne probudite i ostale, samo bi nam još i oni falili." „Ati si, izgleda, neka cicija, šta li", re e Sandi kroz smeh, „frka ti je da ne e biti dosta za sve?" „Sandi dušo, znao sam ja da eš mi ti doneti to vince, bio sam ube en da ne eš da me ispališ", zahvalno e Mekmarfi. „Joj, pobogu", stala je ispred mene i gledala me sa nevericom, „vidi molim te ovoga, ma snimi ga samo Kendi, koji džin, ma vidi koliki je, da ne poveruješ." „Koje ribetine, boli glava", opet je rekao sebi u bradu Turkle dok je zatvarao prozor. „Joj, koliki je!" opet je uzviknula Sandi. Mora da smo delovali smešno i zbunjeno onako zbijeni nasred dnevnog boravka; motali smo se jedan oko drugoga, zagledali se, lupali gluposti, a niko nije znao šta da uradi i kako da najzad prede na stvar - nije ni udo, prvi put smo se našli u takvoj situaciji - i ko zna koliko bi to bezvezno baljezganje potrajalo da se iznenada nije ulo kako na dnu hodnika klju ulazi u bravu, okre e se i vrata se polako otvaraju, na šta su se svi tako prepali kao daje sa svih strana zazvonilo na uzbunu. ,,O Bože mili, o Bože, pomozi mi, šta u sada...", zavapi gospodin Turkle hvataju i se obema rukama za elavu glavu. „To je nadzornica, ima da mi se napije krvi, propao sam, ali na isto, ima da dobijem otkaz iz mesta." Svi smo trkom pobegli u klozet, pogasili svetla i u mraku se maksimalno utišali. uli smo kako nadzornica tumara po odeljenju i glasnim, blago uspani enim šapatom doziva Turklea. „Gospodine Turkle? Go-spo-din-e Tur-kle?" dozivala ga je tihim, uznemirenim, gotovo pani nim glasom. „Pa, jebem li ga u glavu, gde se nabio, koji mu je moj", šapnu Mekmarfi, „zašto joj ne odgovori ve jednom?" „Ništa ne brini", umiri ga Skanlon, „ona sigurno ne e da zaviruje ovde u kenjaru." „Ali zašto joj ne odgovara? Mora da se ipak gadno naduvao." „Šta ti, bre, pada na pamet, mene e da uhvati jedna jedina mizerna cigaretica, ne znaš ti mene." To je bio Turkleov glas, zna i i on je me u nama u klozetu. „Pa majku ti božju, Turkle, šta eš ti tu, koji moj?" Mekmarfi se o igledno jedva svladavao da ne prsne u smeh, a trudio se i da u isto vreme zadrži strog ton. „Ispadaj napolje i vidi zašto te traži, kako to misliš da se sakriješ, šta e ona pomisliti ako te ne nade?" „Sudbina nam je zape ena, to je izvesno", izvali Harding i sede na pod. „Neka nam je Alah u pomo i." Turkle najzad otvori vrata i šmugnuvši napolje pode niz hodnik u susret nadzornici. Ona mu re e daje došla da vidi zašto su upaljena sva svetla, na šta Turkle nesigurno odgovori da i ne gore baš sva - eto, recimo, ugašena su i u spavaonici i u klozetu. Nadzornica je smatrala da to nije nikakvo opravdanje, zašto gore ostala svetla to je pravo pitanje na koje ona smesta zahteva odgovor. Turkle je za utao, nikako da smisli neki valjan razlog, i u toj teškoj tišini ujem kako

boca prelazi iz ruke u ruku tu tik pored mene. Napolju, u hodniku, nadzornica ponavlja svoje pitanje, a Turkle najzad odgovara da on, ovaj, eto isti prostorije. Pa zašto je onda, pita se ona, baš klozet u mraku, a ku ni red mu izri ito nalaže da baš njega prvenstveno isti no u. Ona boca nastavlja svoju štafetnu putanju dok ekamo da ujemo šta e Turkle sada da odgovori i kako e da se izvu e. Boca tada stiže i do mene i ja otpih gutljaj, bio mi je više nego potreban. ulo se ak dovde kako jadni Turkle guta pljuva ku, a o zamuckivanju i nakašljavanju da i ne govorim.

„Potpuno se ušeprtljao", iznervirano e Mekmarfi. „Neko mora da iza e da ga izvu e iz sranja." uo sam daje neko pustio vodu, vrata su se otvorila i na svetlu hodnika ugledah Hardinga koji je izašao pridržavaju i donji deo pidžame. Nadzornica se prenu kada gaje videla, a on joj se ljubazno izvini s recima daje u tako gustom mraku, nažalost, nije primetio. „O kakvom vi to mraku, pa vidite da gori svetio?" „Ali tamo je mrak, u klozetu, ja, znate, uvek kada sam unutra ugasim svetio, jedino u mraku meni creva rade kako treba, nekako im smetaju sva ta ogledala i svetlost. Shvatate šta ho u da kažem? Nekako, na svetlu ona ogledala kao da pilje u mene, kao da e mi zameriti ako sve ne bude kako treba i koliko treba. Shvatate?" „Ali bolni ar Turkle mi re e da upravo isti..." ,,I to da vidite kako ga dobro isti u tako otežanim uslovima. U totalnom mraku. Zašto lepo ne u ete da se i sami uverite, evo izvolite..." S tim recima Harding otvori vrata nekoliko santimetara tako da svetlost iz hodnika osvetli plo ice u klozetu. Video sam na trenutak nadzornicu, išla je unazad, uzmicala, odgovarala u stilu: a ne, hvala, sada nema za to vremena, mora da nastavi obilazak bolnice. uo sam kako se na kraju hodnika otvaraju vrata i ona žurno napusti naše odeljenje. Harding joj dobaci da nam svakako opet svrati u goste, uvek je dobrodošla. Svi smo smesta izleteli iz klozeta, stiskali smo mu ruku i tapšali ga po ramenu hvale i ga iz sve snage za majstorski odigranu ulogu. Stajali smo tako još neko vreme u hodniku, vino je kružilo od ruke do ruke, kada Sefelt re e da bi rado trgnuo i malo one votke, samo kad bi imao s im daje pomeša. Upita gospodina Turklea da nije on, za svoju dušu, doneo nešto što bi išlo uz votku, a on mu odgovori da, nažalost, nema ni ega osim vode. Uto se Fredrikson seti sirupa za kašalj. „Nekoliko puta su mi ga prepisali i davali iz jedne flaše od oko dve litre, eno je tamo u našoj apoteci, da znaš da uopšte nema loš ukus, išao bi uz votku super. Da li imaš klju od apoteke, je li, Turkle?" Turkle odgovori da no u jedino nadzornica ima klju od apoteke, ali ga Mekmarfi smesta nagovori da pokušaju da lepo obiju bravu i uzmu sve što im duša želi. Dok su se oni petljali oko te brave, mi ostali zajedno sa one dve devojke odosmo pravo u staklenac, gde smo vadili dosijea i sa interesovanjem itali ih naglas. „Vidi ti ovo, majku mu", iznena eno e Skanlon mašu i jednom fasciklom, „pa oni sve imaju, tu je ak i moje svedo anstvo iz osnovne škole, koje slabe ocene, ma kakvi slabe - bedne ocene, sram me bilo." Bili je sa novom dragom listao svoj dosije. Ona se jednog trenutka blago odmaknu od njega, odmeri ga od glave do pete i re e zapanjeno: „Ma zar je mogu e da sve to imaš, koje krdo raznih frenija i patija? Kada te ovek ovako pogleda, ne bi rekao da si sve to uspeo da na'vataš." Druga devojka je otvorila ormari sa bolni kim materijalom i sada se pitala, za ena, šta e sestrama toliki termofori, pa imaju ih mali milion, stvarno udno. Harding je sve vreme sedeo

na stolu glavne sestre i na sve to samo odmahivao glavom. Napokon su Mekmarfi i Turkle uspeli da provale u apoteku i ubrzo su doneli flašu s

nekom te noš u boje trešnje, našli su je, kažu u frižideru. Mekmarfi je podigao bocu prema svetlu i po eo da naglas ita sa etikete: „Vešta ki ukus i boja, limunova kiselina. Sedamdeset posto inertna te nost... to mu do e verovatno voda... dvadest posto alkohol... to je super... i deset posto kodein. Pažnja: narkotik - stvara zavisnost", otvorio je bocu, potegao gutljaj, jezikom oblizao usne, otpio još jedan gutljaj i ponovo pogledao etiketu. „Pa šta da vam kažem, ako ga malo oplemenimo votkom, mislim da e mo i da pro e. Nego, Turkle, stari druže, jel' imamo mi ovde možda malo leda?" Pomešan sa votkom i vinom sirup je po ukusu podse ao na neko de je pi e, ali je zato bio jak kao ona kaktusova a koju smo svojevremeno nabavljali u Dalesu, a i dejstvo mu je bilo sli no: u grlu blago i prijatno, ali zato u stomaku kao živa vatra. Pogasili smo sva svetla u dnevnom boravku, pa smo sedeli u onom mraku i pili. Prvih nekoliko aša slistili smo kao da pijemo vodu, ozbiljno i utke, a sve gledaju i jedan u drugoga da vidimo da li e na nekome da se primeti bilo kakva reakcija. Mekmarfi i Turkle su naizmeni no i pili i pušili one Turkleove cigarete, pa su u jednom trenutku po eli glasno da se smeju dok su razmatrali kako li bi to bilo opaliti onu sestricu sa flekom, koja je dežurala do pono i. „Ja bih se plašio da to uradim, da ti kažem iskreno", po e Turkle, ,,šta ako bi pošla na mene sa onim njenim krstom, tada bih nadrljao, zar ne?" ,,A ja bih se, vidiš, ne ega drugog plašio", prihvati Mekmarfi. „Zamisli baš svršavam sve u dvadeset, a ona mi rokne toplomer u bulju da mi izmeri temperaturu!" Svi su umirali od smeha, još se nisu estito ni utišali, kada Harding nastavi: „A ono, može da bude i gore, zamisli leži pod tobom, sva je onako blažena, koncentrisana i odjedanput ti kaže... ha-ha - o Bože dragi... odjedanput ti kaže... kaže ti - koliki ti je puls." ,,Ha-ha-ha... ho-ho-ho... ma nemoj to da mi radiš... ma ovo nije normalno... ha-ha..." „Nego, znaš šta bi bilo još gore. Leži ona tako i misli, misli pa ti odjedanput kaže i temperaturu i puls, i to bez instrumenata, šta kažeš na to?" Valjali smo se od smeha po foteljama i sofama, nismo mogli da stanemo, o i su nam suzile, nismo više mogli da izdržimo, devojke su se kidale od smeha zajedno s nama i nekoliko puta su morale da ustanu. „Moram da idem da... piškim", re e ona krupnija i teturaju i se i uz kikot pode u klozet, ali promaši vrata i greškom ude u spavaonicu, mi smo u utali i sve se podgurkuju i i smejulje i ekali da vidimo šta e se desiti. Nije prošlo mnogo a odande se za u njen krik, a odmah potom i

gromki glas pukovnika Matersona: „Jastuk je svakako... konj!" - onda oboje izleteše iz spavaonice, ona je prva tr ala i poskakivala, a on odmah iza nje sa invalidskim kolicima pod punim gasom. Sefelt je odgurao pukovnika natrag u spavaonicu, a potom otpratio devojku do klozeta, re e joj daje to strogo muški klozet, ali da e joj on uvati stražu sve vreme i neka sada lepo i na miru obavi sve svoje potrebe, nema teorije da pored njega neko i priviri dok je ona unutra. Ona mu je sve ano zahvalila, stisla mu je ruku pa su onda ak i salutirali jedno drugome u znak pozdrava, no dok je ona još bila unutra ponovo je naišao pukovnik u svojim invalidskim kolicima, došao je ak iz spavaonice i Sefeltu nije bilo lako da odbija njegove napade i juriše. Kada se devojka pojavila na vratima, Sefelt je nogom odbijao nadiranje pukovnikovih kolica, a mi smo se rasporedili ukrug, posmatrali celu tu ujdurmu i navijali svaki za svog favorita. Devojka i Sefelt su na kraju, zajedni kim snagama, uspeli da pukovnika vrate u krevet, pa onda iza oše u hodnik da igraju valcer uz muziku koju su, izgleda, jedino oni uli. Harding je pio, gledao oko sebe i odmahivao glavom: „Ne, ne, ovo ipak nije realnost, to je jednostavno proizvod jedne udne kombinacije Kafke, Marka Tvena i alkohola."

Mekmarfi i Turkle su odjedanput umislili da je na odeljenju ipak previše svetio i krenuše hodnikom da vredno gase i najmanje sijali ice, ak i one no ne lampice u zidu, one u visini kolena, tako da je ubrzo zavladao mrkli mrak. Turkle je doneo neke džepne baterijske lampe pa smo u hodniku organizovali trke sa invalidskim kolicima koja smo prethodno dovukli iz magacina. Ludo smo se provodili kada nas sve trže Sefeltov krik, onaj krik koji smo ve dobro poznavali, a koji je zna io da je ponovo dobio napad, im smo ga uli, za tren oka smo se sjatili oko njega. Ležao je na podu, trzao se nekontrolisano, a kraj njega je sedela Sandi, nameštala suknju i zapanjeno gledala Sefelta „Nikada, ali nikada do sada nisam doživela nešto sli no", re e tiho. Fredrikson je klekao pored svog prijatelja, stavio mu nov anik me u zube kako bi ga spre io da sam sebi pregrize jezik, a potom mu je pomogao da podigne i zakop a pantalone. „Sef, da li ti je bolje? Sef?" Sefelt još nije otvarao o i, ali je, doduše nekako mlitavo, podigao ruku i izvadio onaj nov anik iz usta. Zapenjena usta razvukla su mu se u osmeh: „Dobro mi je, dajte mi lek, a onda me pustite opet s njom, ja bih repete..." „Sefelt, stvarno ho eš lek?" „Da, lek." „Dajte lek", ponovio je Fredrikson preko ramena i dalje kle i kraj svog drugara. „Zna i lek", ponovi i Harding i sa baterijom u ruci krenu prema obijenoj apoteci. Sandi ga je posmatrala staklastim pogledom, delovala je kao da još uvek ne može da se povrati od šoka. Sedela je pored Sefelta i nežno ga milovala po kosi. „Donesi i meni nešto kada ve ideš tamo", pijano je dobacila Hardingu. „Ovako nešto još nikada nisam doživela, ma ni približno." uo se zvuk lomljenja stakla, Harding se o igledno nije mnogo trudio oko otvaranja vitrina, ubrzo se vratio sa punim šakama raznobojnih pilula i njima je po eo da zasipa Sefelta i devojku kao da baca zemlju u tek otvorenu raku. O i je podigao uvis, prema nebu: „Milosrdni Gospodine naš, prihvati u krilo svoje ova dva skromna grešnika i vrata za njima ne zatvaraj da kroz njih i nas ostale primiš, jer ovo što sada gledaš to se zove kraj, apsolutni, neopozivi, neizbežni kraj. Kona no shvatih šta se to nama zbiva, ovo su naši poslednji trzaji, sudbina nam je zacrtana i zape ena. Naš kona ni as otkucava, valja nam da skupimo hrabrost i da sudbini svojoj u o i pogledamo. U zoru sve e nas postreljati - po sto kubika u svakoga. Gospo ica Rej el e nas postrojiti pred zidom pa emo se na i suo eni sa cevima pušaka koje e ona napuniti meprobamatom i torazinom. I ona e sabljom mahnuti i ona e komandovati: 'Pali!' I smiri e nas za vjeki vjekova." Skliznuo je niza zid i strovalio se na pod, iz šaka mu se na sve strane prosuše pilule kao raznobojni insekti. „Amin!" dodade na kraju i zatvori o i. Ona devojka stoje sedela na podu spusti suknju preko dugih, vrednih nogu, baci pogled na Sefelta, koji se još kezio i blago trzao, pa zaklju i: „Nikada u životu nisam doživela nešto ni upola ovako." Hardingovo udno izlaganje ako i nije kompletno otreznilo i prenulo ljude, barem nam je ukazalo na svu ozbiljnost svega onoga što radimo. No je odmicala i trebalo je ve misliti na onaj trenutak kada e se ujutru osoblje vratiti na odeljenje. Bili Bibit i njegova draga nabacili su daje ve prošlo etiri sata i da bi oni, naravno, ako niko nema ništa protiv, voleli da im gospodin Turkle najzad otklju a samicu. Ispratili smo ih pompezno, prošli su kroz slavoluk naših upaljenih baterija; pošto smo ih smestili u samicu, mi se povukosmo u dnevni boravak da se svi zajedno dogovorimo da li emo o istiti i urediti prostorije pre jutra. Turkle je skoro potpuno utonuo u

dubok san, tako da smo morali da ga stavimo u kolica i odguramo u dnevni boravak. Dok sam išao za njima, iznenada mi se javila i zapanjila me misao da sam ja sada pijan, doslovno pijan ko letva, prvi put još od vojske toliko sam se napio da se teturam i ne mogu da savladam smeh, napio sam se sa pet-šest prijatelja i dve devojke, i to nasred odeljenja glavne sestre - da ne poveruješ! Skaku em, smejem se i zabavljam sa curama, pijan kao majka, i to sve u samom centru jednog od najja ih utvr enja Sistema! Razmišljao sam o svemu što smo radili i što se izdešavalo te no i i sve mi se to naknadno inilo gotovo nemogu im, morao sam uvek iz po etka da ponavljam i da pokušavam da sebe ubedim da se to zaista i dogodilo i da smo zaista radili sve to što smo radili. Jednostavno, ništa lakše, otvorili smo jedan prozor i ceo doga aj pustili unutra kao što se pusti svež vazduh da osveži neku prostoriju. Možda Sistem i nije baš tako mo an kao što izgleda, sada kada smo videli šta sve možemo da uradimo, ko e nas spre iti da tako nešto i ne ponovimo? Ili da uradimo nešto drugo, sli no ili razli ito, bilo šta što nam padne na pamet. Te i njima sli ne misli ispunile su me takvom sre om da nisam mogao da se uzdržim da ne vrisnem; ustremio sam se na Mekmarfija i Sandi, koji su išli ispred mene, i podigao ih oboje, onako svako jednom rukom i dok su oni ci ali i mlatarali nogama kao deca, trkom sam ih odneo do dnevnog boravka. Ose ao sam se odjednom tako razdragano i blaženo. Pukovnik Materson je opet ustao i po eo novo predavanje. Skanlon ga je bez reci ponovo odgurao u krevet. Onda Sefelt, Martini i Fredrikson obavestiše ostale da e i oni da se nabiju u krpe. Mekmarfi, ja, Harding, devojka i Turkle ostadosmo još u dnevnom boravku da dokraj imo preostali sirup i odlu imo kako emo i kada srediti sav onaj krš na odeljenju. Me utim, o tome kao da smo jedino mislili i brinuli ja i Harding, Mekmarfi i devojka su samo sedeli u mraku, cerili se i šaputali nešto jedno drugome, a Turkle se tu i tamo nakratko budio i ponovo tonuo u san. Harding se iz sve snage trudio da im ukaže na svu ozbiljnost situacije. „Ma niko od vas, izgleda, ne shvata u šta smo se uvalili, koliko je ovo sve ozbiljno", ponovo je pokušao da nam objasni. „Kuuuurac", razvu e Mekmarfi. Harding udari rukom o sto: „Pobogu, Mekmarfi i vi Turkle, zar je mogu e da ne shvatate šta se sve ovde no as izdešavalo, i to na odeljenju jedne duševne bolnice, šta-više, na odeljenju gospo ice Rej el! Ma, posledice e biti... užasne, ali verujte mi, užasne!" Mekmarfi je grickao uvo devojci, a Turkle klimnu glavom i re e odsutno: „Tako je, baš tako. Ujutru je ona tu, nema greške." „Me utim, ja imam plan, znam šta treba initi", re e Harding i ustade pa nastavi da objašnjava da je Mekmarfi o igledno ve potpuno klonuo i grogi i da nije u stanju da ni o emu zrelo razmišlja i donese bilo kakvu odluku, zato u ovom trenutku neko drugi mora potpuno uzeti stvar u svoje ruke. Što je više govorio, to se više uspravljao i bivao o igledno sve trezniji i prisebniji. Ton mu je bio živ i ozbiljan, rukama je uobli avao svoje misli. Bilo mi je drago što se on tu našao i što e preuzeti celu stvar. Plan mu je bio slede i: Turklea emo lepo da zavežemo, neka izgleda kao da gaje Mekmarfi na prepad zasko io i zavezao, recimo kanapom ili iscepanim aršavom, oduzeo mu klju eve, provalio u apoteku, razbacao lekove, u kartoteci napravio nevi en lom, tek toliko da napakosti sestri, u to e ona lako poverovati, a onda je lepo otklju ao katance, na prozorskim rešetkama i - zbrisao. Mekmarfi je zadovoljno prokomentarisao da mu je plan kao u najboljim televizijskim krimi ima i da je tako jednostavan da nema šanse da ne uspe, na kraju je Hardingu i estitao na snalažljivosti. Harding je odgovorio da njegov plan ima više dobrih strana: svi ostali e se izvu i i ne e imati nikakvih problema sa sestrom, Turkle e i dalje sa uvati svoj posao, a Mekmarfi e

pobe i sa odeljenja. Devojke mogu Mekmarfija odmah kolima da odvezu u Kanadu ili u Meksiko ili u Nevadu ili, uostalom, gde god on ho e, a može da bude i miran jer policija se nikada bogzna kako ne trudi da prona e i uhvati begunce iz bolnice pošto se oni u ve ini slu ajeva sami vrate, švorc i pijani i željni da se opet do epaju besplatnog smeštaja. Razmatrali smo taj plan još neko vreme i dokraj ili onaj sirup, razgovarali, razgovarali i na kraju se umorili i ispraznili. Harding je opet seo, bio je ponovo miran i utljiv. Mekmarfi je spustio ruku sa devoj inih ramena, pogledao mene, pa Hardinga, razmišljao je utke neko vreme a na licu mu se opet pojavio onaj udni, umorni izgled. Upitao nas je zašto i mi jednostavno ne pokupimo svoje prnje i zbrišemo zajedno s njim, sad je idealna prilika. „Ja još ne mogu, nisam spreman, Mek", re e mu Harding. „A po emu, molim te, misliš da sam ja spreman i da mogu?" Harding ga je neko vreme gledao utke, onda se nasmeši i re e: „Ne, ne razumeš ti to, ja u mo i za nekoliko nedelja. Ja to želim da uradim sam, na svoj na in. Ho u da lepo iza em na glavna vrata, da se zadovolji itav onaj tradicionalni birokratski postupak, da sve bude zvani no. Ho u da moja žena lepo do e po mene u zakazano vreme, kolima. Ho u da shvate da sam najzad bio u stanju da sam to uradim." Mekmarfi je klimnuo glavom, razumeo je. ,,A šta je s tobom, poglavico?" „Sa mnom je sve u redu. Za sada još nemam predstavu gde bih otišao, a i kada ti odeš, neko mora ovde iza tebe da ostane još nekoliko nedelja, tek da ne dozvoli da stvari opet krenu po starom." „A staje sa Bilijem i Sefeltom i Fredriksonom... i svima ostalima?" „Ne mogu ništa da kažem u njihovo ime", odgovori Harding, „oni još uvek imaju dosta svojih problema, kao i svi mi uostalom. Oni se još uvek mogu smatrati i te kako bolesnim. Ali barem su jedno postigli: oni jesu bolesni ljudi, ali više nisu ze evi. Možda e jednog dana uspeti da postanu i zdravi ljudi, ko bi to mogao da zna unapred." Mekmarfi je jedno vreme razmišljao o svemu, oborenog pogleda, gledaju i odsutno u svoje ogromne šake, onda diže glavu i zagleda se u Hardinga. „Harding, staje sve ovo? Šta se to uopšte doga a?" „Misliš na sve ovo?" Mekmarfi samo potvrdno klimnu. „Ne", Harding odmahnu glavom, „ne verujem da mogu da ti odgovorim na to pitanje. Ono, mogao bih nekim kitnjastim i u enim jezikom da ti razlazem frojdovske razloge i teorije i one bi možda zvu ale uverljivo i delovale opravdano. Ali ti tražiš da ti kažem koji su razlozi razloga, a ja ti to ne mogu re i. Barem ne za tu e razloge. A što se mene ti e? Krivica. Stid. Strah. Omalovažavanje samog sebe. Ja sam još u ranoj mladosti otkrio da sam... pa, hajde da sa puno obzira kažemo... druga iji. Taj izraz je ipak malo zgodniji i uopšteniji od onoga drugog, drasti nijeg. Uživao sam u ne emu što naše društvo smatra da je sramotno i nenormalno. I razboleo sam se, ali ne zbog onoga što sam radio, mislim da sam se razboleo zbog onog strašnog ose anja daje u mene uperen ogroman, strogi, neumoljivi prst društva i da jedan jak glas sastavljen od miliona glasova u horu skandira: „Stidi se, stidi se, stidi se! Tako se, ina e, društvo i odnosi prema svakome ko je druga iji." „Pa i ja sam druga iji", zaklju i Mekmarfi. „Zašto se onda tako nešto i meni ne doga a? Otkada znam za sebe mene je uvek neko zbog ne ega kažnjavao i zajebavao, ali me to nije dovelo do... od toga nisam... od toga nisam otka io." „Ta no, potpuno si u pravu, od toga nisi otka io. Ali ja ti nisam izneo svoj razlog kao jedini, doduše, u svoje vreme, i to pre svega nekoliko godina, ja sam smatrao daje društvena osuda ono jedino što može nekoga usmeriti na put ludila, ali upravo si me ti u poslednje vreme

opet naveo da revidiram taj svoj stav. Ima još koje ega što može oveka da dovede na taj put, i to jakog oveka, izuzetno jakog poput tebe." „Ma šta kažeš? Nemoj da misliš da priznajem da sam i ja na tom putu, ali bi mi ipak bilo zanimljivo da ujem staje to?" „Mi", odgovori Harding. Kruže i nežnom, belom šakom oko sebe kao da pokazuje sve okolo, ponovio je: „Mi". „Koja glupost!" odgovori Mekmarfi, ali nekako malodušno, nasmeja se, ustade i povu e devojku za sobom. Onda zaškilji u onaj sat, daleko na zidu. „Još malo pa e pet sati, dobro bi mi došlo da jedno sat-dva odspavam pre mog velikog bekstva. Dnevna smena dolazi za nepuna dva sata, Bilija i Kendi ostavi emo još malo na miru, a onda oko šest sati - palim! Nego, Sandi dušo, imamo još sat vremena da se i mi u krevetu malo otreznimo na miru. Šta kažeš na to? Sutra nas eka dug put, u Kanadu ili u Meksiko, ili ko e ga znati..."

Ustali smo i mi: Turkle, Harding i ja, jedva smo stajali na nogama, toliko smo još bili pijani, ali preko našeg pijanstva kao da se nadvila i neka blaga neopisiva tuga. Turkle obe a da e ta no za jedan sat probuditi i Mekmarfija i devojke i da e se pobrinuti da ih svakako digne iz kreveta. „Probudi i mene", zamoli ga Harding. „Ho u da budem na onom prozoru kada odjašeš prema horizontu, da u ruci stežem srebrni metak i da se pitam suznih o iju - Koje zapravo bio taj maskirani jaha ?" „Daj ne zajebavaj! Vas dvojica sada marš u krevet, i da vas više nisam video kilometrima okolo. Jel'jasno?" Harding se nasmejao, klimnuo glavnom, ali ništa nije odgovorio. Mekmarfi mu pruži ruku i Harding je vrsto stegnu. Klate i se napadno na nogama kao kauboj u kakvoj kr mi, Mekmarfi mu namignu i re e: „Stari druže, kad više ne bude ovde Meka, ti eš povratiti svoju titulu glavne lujke." Okrenu se prema meni, namršti se, pa mi re e: „Ne znam šta je najbolje da uradiš sam sa sobom, poglavico. Razmisli još malo, raspitaj se, vidi šta bi voleo. Možda eš dobiti ulogu nekog negativca u televizijskom filmu. Ali nije važno, samo ti budi mrtav hladan i uvek diši duboko." Rukovao sam se i ja s njim, pa smo onda svi polako krenuli u spavaonicu. Mekmarfi re e Turkleu da u me uvremenu iscepa koji aršav i da razmisli kojim bi vorovima i na koji na in najviše voleo da bude vezan. Turkle mu odgovori da ne brine, da e svakako veoma pažljivo razmisliti o tome. U sivkastoj polutami spavaonice uvukao sam se u krevet i uo kako Mekmarfi i devojka ležu zajedno na ležaj pored moga. Još sam uo i Turklea kako otvara vrata ostave u hodniku gde je smeštena posteljina i kako ih uz bu an i dug uzdah zatvara za sobom. Kada su mi se o i navikle na tamu, razaznao sam Mekmarfija i njegovu partnerku, skupili su se i priljubili jedno uz drugo da im bude što ugodnije i toplije, delovali su mi više kao dva umorna deteta nego kao odrasli muškarac i odrasla žena koji su se našli u krevetu radi seksa. I upravo tako sklup ane i zagrljene zatekli su ih crni momci kada su ujutru u pola sedam došli da upale svetla u spavaonici. Naknadno sam mnogo razmišljao o svemu što se dogodilo i došao sam do zaklju ka da je sve to ipak bilo predodre eno, dogodilo bi se ovako ili onako, pre ili posle, pa sve i da je Turkle probudio Mekmarfija i daje ovaj sa devojkama pobegao sa odeljenja kao što su i planirali. Glavna sestra bi ipak doznala šta se sve zapravo dogodilo, možda samo po Bilijevom pogledu ili njegovom izrazu lica, i onda bi opet uradila ono što je uradila, svejedno da li bi tu bio Mekmarfi ili ne. A i Bili bi svakako uradio ono što je uradio, Mekmarfi bi za to uo i sigurno bi se vratio. Morao bi da se vrati, jer ne bi mogao da dozvoli glavnoj sestri da njena re bude zadnja i da ona povu e poslednji, odlu uju i potez, i to bez obzira na to da li bi to ona uradila tu, njemu pred

nosom ili dok on mirno sedi i igra poker u nekom Karson Sitiju ili Renou. To je za njega bilo kao da se zarekao da e odigrati partiju do kraja, a u pitanju je tip oveka koji nikako nije mogao da dozvoli sebi da prekrši datu re i dogovor. im smo ustali iz kreveta i razmileli se po odeljenju, pri a o onome što se no as dogodilo po ela je da se prenosi tiho od usta do usta, ali brzo kao vatra u suvom grmlju. „Ma šta kažeš?" pitali su oni koji pojma nisu imali šta se desilo. „Kurvu? Baš kurvu? U spavaonicu? Bog te!" Ne samo kurve, odvra ali su oni koji su nešto znali, nego itav kupleraj sa sve pijankom. Mekmarfi je ra unao da e uspeti da s njima pobegne pre nego što do e dnevna smena, ali nije mogao da se na vreme probudi. „Ma daj, meni si našao da prodaješ te pri e?" „Ma kakve pri e, sve je to ela celcata istina, znam, kad ti kažem, ja sam bio s njima." Oni što su u estvovali u pijanci pri ali su o tome sa nekim ponosom i divljenjem, na na in kako pri aju, recimo, o evici požara ili rušenja brane - u po etku ozbiljno i sa puno obzira, jer se broj žrtava još ne zna - ali što pri a više odmi e, sve je manje i manje obzira, a sve više šokantnih detalja. U trenutku kada bi glavna sestra ili njeni užurbani crni momci otkrili nešto novo, kao na primer praznu bocu od sirupa za kašalj, ili napuštena invalidska kolica na dnu hodnika, poslagana jedna pored drugih kao vozni park automobil a u luna-parku, tako bi se naglo i jasno vratio u se anje još po jedan novi detalj te lude no i o kojoj e oni koji su je preživeli sa uživanjem pri ati. Crni momci su sve bolesnike oterali u dnevni boravak tako da su se i akutni i hroni ni mešali izme u sebe u zajedni kom uzbu enju i metežu. Ona dva vegetiraju a sedela su umotana u ebad i samo nemo piljila okolo i mljackala desnima. Svi su još bili u pidžamama i papu ama osim Mekmarfija i devojke. Ona je bila obu ena, ali naravno bosa, s najlon arapama preba enim preko ramena, on je bio u svojim famoznim crnim ga icama sa belim kitovima. Sedeli su na kau u i držali se za ruke, devojka je opet zadremala, a Mekmarfi se naslanjao na nju smeše i se zadovoljno i pospano. I mimo naše volje bili smo sve manje i manje zabrinuti, a sve više razgaljeni i razdragani. Kada je sestra naišla na one rasute pilule koje je Harding bacao na Sefelta i devojku, svi smo se trudili i teško uspevali da se uzdržimo od smeha, a tek kada je našla gospodina Turklea u magacinu za veš i izvela ga napolje, kada smo ga videli kako trep e o ima i stenje, a pri tom se umotao u sto metara trake od pocepanih aršava i izgledao kao neka živa mumija koja se probudila, i to s teškim mamurlukom, po eli smo da se gotovo valjamo od smeha. Glavna sestra nas je posmatrala dok smo se smejali, ali na njenom licu ovaj put nije bilo ni traga od onog uobi ajenog smeška, svaki novi talas našeg smeha gutala je teško, kao gorku pilulu, tako da nam se inilo da e uskoro pu i od muke. Mekmarfi je prebacio svoju bosu nogu preko naslona za ruke na kau u, natukao kapu na zakrvavljene o i ne bi li ih koliko-toliko zaštitio od svetlosti i sve vreme oblizivao suve usne jezikom, koji je od onog sirupa izgledao kao daje obložen želatinom. Videlo se da mu je veoma loše i daje užasno umoran, stalno je dlanovima pritiskao slepoo nice i zevao, ali i pored tako

ajnog stanja u kome se nalazio i dalje je imao snage da zadrži na usnama onaj njegov karakteristi ni osmeh, a nekoliko puta, kada bi sestra naišla na neki nov dokaz za sve ono što se dešavalo na našoj terevenci, nije mogao a da se glasno i od srca ne nasmeje. Kada je sestra ušla u staklenac da telefonira u glavnu zgradu i da im saopšti da je dala otkaz gospodinu Turkleu, on i Sandi su iskoristili priliku, otklju ali rešetku na prozoru, svima nam mahnuli i trkom zaždili preko bolni kog travnjaka, sve se spoti i i klizaju i po mokroj, suncem obasjanoj travi. „Vidi, prozor je još otvoren", re e Harding Mekmarfiju. „Idi i ti, beži s njima!"

Mekmarfi je samo zastenjao i jedva otvorio jedno zakrvavljeno oko: „Daj, ne zajebavaj! Nisam u stanju ni glavu da iznesem kroz taj prozor, a kamoli elo telo." „Dragi moj prijatelju, meni se ini da ti nisi u potpunosti svestan..." „Harding, jebem ja malo i tebe i te tvoje umne žvake, u ovom trenutku ja sam jedino svestan toga da sam pijan kao letva, da mi je jako muka, a ini mi se da si i ti pijan. Nego, poglavico, kako si ti, jesi li i ti još pijan?" Odgovorio sam mu da ne ose am ni nos ni obraze, ako mu to nešto zna i. Mekmarfi je samo klimnuo glavom, opet zatvorio o i, prekrstio ruke na grudima, još dublje se zavalio na kau u, a bradu je uvukao u kragnu. Onda je samo coknuo usnama i nasmešio se pospano. ove e", re e, „pa svi su još uvek pijani." Harding se nije predavao i dalje je bio zabrinut za Mekmarfijevu sudbinu, insistirao je daje ipak najbolje da se Mekmarfi na brzinu obu e i iskoristi trenutak dok naš dobri an eo milosr a stoji tamo kod telefona i saopštava doktoru kakve je sve grozote i užase otkrila jutros na odeljenju. Mekmarfi mu je odgovorio da nema razloga za brigu jer njemu ne može biti gore nego što je bilo do tada. „Zar nisam dosad ve prošao i izdržao i najve a iskušenja?" Harding samo raširi ruke i ode slute i skoru propast. Jedan je crni momak uo io da je rešetka na prozoru otklju ana, zaklju a je ponovo, ode u staklenac po debeli registar sa imenima, vrati se i po e glasno da proziva ime po ime traže i pogledom da li je svako od prozvanih i zaista tu. Imena su ina e bila navedena obrnutim abecednim redom, i to samo zato da se ljudi dodatno i nepotrebno zbunjuju, tako daje do slova B došao tek na samom kraju prozivke. Ne skidaju i prst sa pro itanog imena u dnevniku, crni je špartao pogledom po dnevnom boravku. „Bibit? Gde je Bili Bibit?" razroga io je o i jer je verovatno mislio da mu je Bili Bibit zbrisao pred nosom i pitao se da li e ikada uspeti da ga ponovo uhvati. „Da li neko zna kada je Bili Bibit pobegao? Odgovarajte, proklete lujke!" Tek sada ljudi su se setili gde je u stvari Bili Bibit, uo se tih šapat i smejuljenje. Crni momak je smesta žurno otperjao do staklenca, videli smo ga kako referiše sestri svoje užasno otkri e, ona samo besno izlete s njim napolje, takvu je još nisam video - graške znoja izbile su joj po elu, izme u obrva i ispod nosa, kapa joj više nije idealno pokrivala glavu, jedan ogroman pramen kose joj je visio sa strane, li io je na pregršt vlažnog pepela, i pokrivao joj .gotovo pola lica. Zahtevala je od nas da joj istog trenutka kažemo da li znamo gde je i kada Bili pobegao. Odgovor joj je bio opšti smeh, smejali smo se svi u horu, a ona je besno i zapanjeno

ima šarala po nama. „Zna i, ipak nije pobegao, jelda da nije? On je još tu, na odeljenju, je li, Harding? Recite mi vi Sefelt, recite mi!" Dok je govorila, o i su joj sevale na sve strane, pogledom je prosto probadala jednog po jednog od prisutnih, ali su oni najzad bili imuni na njen otrov. Gledali su joj ravno u o i, smejali se i tako prkosili njenom nekadašnjem ve no prisutnom, a sada, nadali su se, zauvek iš ezlom superiornom osmehu. „Vašington! Voren! Po ite smesta sa mnom, da proverimo po svim prostorijama!" I mi smo ustali i pratili u stopu njihovu trojku u obilasku odeljenja u kome su otklju avali redom: laboratoriju, kupatilo, doktorovu kancelariju... Kriju i osmeh kvrgavom šakom, Skanlon šapnu: „Hej, ala e ovo biti zajeb za našeg Bilija." Svi smo klimnuli glavom. „Kad malo bolje razmislim, bi e to zajeb ne samo za Bilija, se ate se ko je još tamo s njim?"

Sestra je najzad stigla i do vrata samice na dnu hodnika. Mi smo se gurali da budemo što bliže, da što bolje vidimo, nameštali smo se i krivili vratove. Preko ramena glavne sestre i dvojice crnih momaka, videli smo kako ona otklju ava vrata i širom ih otvara. U sobi bez prozora bilo je mra no, a u tom mraku uo se šapat i neko šuškanje, sestra je podigla ruku i upalila svetio. Sa dušeka na podu Bili i devojka su žmirkali o ima nalik na dve sovice u gnezdu. Sestra se pravila da ne uje gromki smeh i aplauz koji je odjeknuo iza njenih leda. „Vilijem Bibit!", iz sve snage se upinjala da joj ton bude oštar i hladan, „Vilijem Bibit!" „Dobro jutro, gospo ice Rej el", odgovori Bili i ne pokušavaju i da ustane, zakop a pidžamu, „da vas upoznam, ovo je Kendi", re e uz osmeh dižu i devoj inu ruku. Sestra proguta knedlu i re e tužnim glasom: ,,Oh Bili, Bili, Bili... kad bi samo znao koliko me je sada sramota zbog tebe." Bili se još nije bio dovoljno razbudio da bi njen prekor na njega u potpunosti delovao, a devojka se vrpoljila i pod dušekom tražila svoje najlon arape, pokreti su joj bili tromi i pospani. Tu i tamo prekinula bi svoje pospano traženje, usmerila pogled nagore i nasmešila se ljupko ledenom liku sestre, koja je stajala nad njom onako namrštena i prekrstenih ruku; onda bi proverila da li joj je majica zakop ana, pa bi nastavila sa svojom potragom za najlonkama, koje su se verovatno zaglavile negde izme u dušeka i podnih plo ica. Oboje su imali pokrete kao debele ma ke što su se upravo napile toplog mleka pa se sada lenjo izležavaju na suncu. Pomislio sam da i oni mora da su još prili no pijani. ,,Oh Bili", re e sestra tako razo aranim i tragi nim tonom kao da e svakog trenutka zaplakati skrhana tugom i bolom, „zar sa ovakvom ženom! Sa jednom takvom jeftinom! Prostom! Nafrakanom..." „Kurtizanom?" dopuni je Harding, „bludnicom, raskalašnicom?" Sestra se okrenula, pokušala je da ga prikuje pogledom, ali je on mirno nastavio. „Ne raskalašnica! Ne?" zamišljeno se po ešao po glavi. ,,A Saloma? To je bila poznata kvarnja a. Možda „ona dama"? Da nije to re koju tražite? Shvatite me, pa ja samo želim da vam pomognem." Sestra se sada opet okrenula prema Biliju, koji je sve svoje snage koncentrisao na to da pokuša da ustane. Legao je na stomak, skupio kolena, podigao stražnjicu u vazduh, kao krava kad ustaje, onda se obema rukama odgurnuo od tla, stao na jednu nogu pa na drugu, pa se jedva uspravio. inilo se da uživa u svom uspehu i kao da uopšte nije bio svestan svih nas, što smo tu stajali na kani oko vrata da ga zafrkavamo i da mu aplaudiramo. Sav taj smeh i buka koju smo pravili kao da najzad prenuše sestru. Pogleda najpre u Bilija, pa u devojku, pa u tu celu rulju iza svojih le a. Ono njeno lice od emajla i plastike kao da se polako mrvilo, zatvorila je o i, napregla se da smiri drhtaj, da pokuša da se koncentriše. Znala je da je došao taj trenutak - evo, saterana je uza zid. Otvorila je o i, bile su vrlo male i mirne. „Ono što mije najteže, Bili", re e sa osetnom promenom u tonu, „to je kako e tvoja majka na sve ovo reagovati, šta e ona re i." Proizvela je reakciju kakvu je i želela, Bili se naglo trgao i rukom pokrio obraz kao da mu je izgoreo od kiseline. „Tvoja majka, Bili, ona se uvek ponosila tvojim ponašanjem. Ja to vrlo dobro znam. A ovo sada, ovo e je strašno potresti. Ti, Bili, znaš šta se njoj sve može desiti ako se previše nasekira, znaš koliko joj može biti zlo, jadna žena. Ti znaš koliko je ona osetljiva, a pogotovo ako se radi o njenom najdražem jedincu. Uvek se toliko ponosila tobom. Ona..." „Ne! Ne!" usne su mu se tresle, trzao je glavom, molio ju je gr evito, „ne morate!" „Bili, dragi moj Bili", odgovori mu ona, „pa tvoja majka je moja stara bliska prijateljica." „Ne!" kriknu Bili. Glas mu je strugao po belim golim zidovima samice. Zabacio je glavu i

zaurlao u mesec od svetla na plafonu: ,,N-n-nee!" Smeh je prestao, gledali smo kako se Bili previja po podu, zaba ene glave i isturenih kolena. Jednom rukom se trljao gore-dole po zelenoj nogavici, pani no je vrteo glavom kao dete kojem je zapre eno batinama i koje uplašeno eka da donesu prut. Sestra mu dodirnu rame, tobož da ga uteši, ali on se od njenog dodira istog trena strese kao od udara struje. „Bili, ni meni nije drago što ona mora da sazna takve ružne stvari o tebi... ali staja tu mogu...?" „Nemojte joj re i, gospo ice Rej el! Nemojte, molim vas!... Preklinjem vas!" „Ali ja joj to moram re i, Bili. Teško mije kada te vidim tako uzrujanog, ali šta o ekuješ od mene? Kad te zati em tu, na tom dušeku, sa jednom takvom ženom..." „Ne! Nisam ja kriv! Nisam...", ruka mu opet polete na obraz i kao da se zalepila za njega. „Ona je... ona je kriva... ona..." „Bili, pa nije ta žena mogla silom da te tu dovu e", odmahnu glavom sestra. „Pokušaj da me shvatiš, ja bih volela da ti nisi kriv, i to najviše zbog tvoje majke." Ruka mu zagreba obraz, ostadoše duge, crvene duboke brazde. „Ona je!" Bili se pani no osvrtao oko sebe. „I Mekmarfi! On je! I Harding! 1 ostali! Izazivali su me! Govorili mi svašta!" Sada mu je pogled bio prikovan za nju, nije gledao ni levo ni desno nego pravo u njeno lice kao daje umesto lica imala neki svetlosni vrtlog od koga ne može da odvoji pogled. Gutao je pljuva ku i nestrpljivo ekao da ona nešto kaže, ali ona ništa nije govorila, njena veština, njena fantasti na mehani ka mo joj se vratila, izanalizirala je situaciju i sugerisala joj da je najbolje da zasad samo uti. „Naterali su me! Molim vas, gospo ice Rej el, nater..." Ona spusti ruku na njegov vrat i privu e mu glavu svojim uštirkanim grudima, milovala ga je po ramenu i sporim prezrivim pogledom prelazila preko naših lica. „Sve je u redu, Bili, sve je u redu. Niko ti ništa ne e. Sve je u redu. Ja u sve objasniti tvojoj majci." Govorila je i za to vreme nas mrvila pogledom. Bilo je udno slušati njen glas, blag, mekan i topao kao duša, a u isto vreme videti njeno lice tvrdo poput porculana. ,,U redu je, Bili, po i sa mnom, pri ekaj me u doktorovoj kancelariji, nema smisla da sediš u dnevnom boravku u društvu s takvim... nazoviprijateljima. Milovala ga je po glavi sa recima: „Jadni moj mali, jadni de ko" i uvela ga je u doktorovu kancelariju, a mi smo se svi utke povukli niz hodnik i zauzeli mesta u dnevnom boravku; sedeli smo ne gledaju i jedan u drugoga i izbegavaju i da progovorimo ijednu re . Mekmarfi je poslednji seo. Na drugoj strani boravka, hroni ni su prestali da se motaju okolo, i oni su se umirli i stajali prikovani na jednom mestu. Ispod oka sam pogledao Mekmarfija trude i se da on to ne primeti. Sedeo je u svojoj fotelji kao da sedi u svom uglu i odmara se pred zvuk gonga koji e oglasiti po etak nove runde, dug niz slede ih rundi. Ono protiv ega se on borio nije se moglo tu i i dotu i do kraja. Mogao si ga samo neprestano udarati sve dotle dok tebi potpuno ne nestane snage, kada neko drugi treba da nastavi me i zauzme tvoje mesto. U staklencu se naveliko telefoniralo, u obilazak su došli i neki šefovi. Kada se naposletku pojavio i naš doktor, svi su mu uputili pogled pun osude kao daje sve što se desilo bilo njegovo maslo ili kao daje to sve on barem na neki na in odobrio i blagoslovio. On je bledeo i bukvalno se tresao pod našim teškim pogledima, videlo se daje ve uglavnom uo detalje o svemu što se dogodilo na našem odeljenju, ali mu je sve to glavna sestra opet opisivala polako, smireno, potanko i dovoljno glasno da i mi možemo uti. Da to možemo ovaj put najzad uti kako valja, u sve anoj i ozbiljnoj atmosferi, bez uobi ajenog dobacivanja i cerekanja dok ona govori. Doktor je

samo klimao glavom, nervozno premetao nao are iz ruke u ruku i treptao o ima, tako suznim da sam pomislio da e je, ako mu pri e malo bliže, poprskati. Zaklju ila je svoje izlaganje pri om o Biliju i tragi noj sudbini kojoj smo ga mi izložili, tog jadnog, naivnog momka. „Ostavila sam ga u vašoj kancelariji, a s obzirom na to u kakvom se stanju nalazi, mislim da bi bilo najbolje da ga odmah pregledate. On je doživeo užasno iskušenje, i mene bukvalno hvata jeza kada pomislim na tu ogromnu štetu koja je naneta tom jadnom momku." Sa ekala je da se i doktor strese od jeze. „Sada najbolje idite kod njega i vidite da li možete s njim da razgovarate. Zapamtite, sada sa njim treba biti vrlo pažljiv jer je u veoma žalosnom stanju." Doktor je još jedom klimnuo glavom i pošao u svoju kancelariju. Svi smo ga pratili pogledom. „Mek", obrati mu se Skanlon, „slušaj, valjda ti je jasno da nismo progutali ovu njenu pri u? Daje gadno - gadno je, ali mi znamo koje za sve ovo kriv... znaj da ne krivimo tebe." „Ne", rekoh i ja „niko od nas tebe ne krivi." A kada sam video kako me je pogledao, poželeo sam da su mi, pre nego što sam to rekao, iš upali jezik. Mekmarfi je sklopio o i i opustio se, izgledao je kao da nešto eka. Harding je ustao, prišao mu i tek što je zaustio da nešto kaže, kad sa dna hodnika odjeknu krik iz doktorovog grla, krik koji nam je svima sledio žile zloslutnim užasom. „Sestro!" vrisnuo je doktor. „Mili Bože, sestro!" Sestra i tri crna momka poleteše prema dnu hodnika odakle je doktor i dalje dozivao. Nijedan od pacijenata nije ustao, znali smo da tu više ništa ne možemo u initi, samo smo sedeli i ekali da se ona vrati u dnevni boravak i saopšti nam ono što, kako smo svi sada gotovo

instinktivno ose ali, samo predstavlja doga aj koji je ve davno bio predodre en da se desi, da nam saopšti da se desilo nešto što se moralo desiti i na šta mi nismo mogli nikako da uti emo. Prišla je pravo Mekmarfiju. „Prerezao je sebi vrat", re e; zastala je nadaju i se da e on nešto odgovoriti, ali on je nije ni pogledao. „Uzeo je neki instrument iz doktorove fioke i sam sebi njime prerezao vrat. Jadni, nesretni, neshva eni de ak, ubio se. Eno ga tamo, sedi u doktorovoj stolici sa preklanim vratom." Opet je sa ekala nekoliko trenutaka, ali on nije ni podigao pogled. „Prvo arls ezvik, a sada i Vilijam Bibit. Nadam se da ste napokon zadovoljni. Vi se igrate ljudskim životima... kockate se ljudskim životima i sudbinama... verovatno zamišljate da ste Bog, šta li?" Okrenu se i ode u staklenac, zatvaraju i vrata za sobom, ostavila je škripav ubojito hladan zvuk da vibrira u svetlosnim cevima iznad naših glava. Prva misao mije bila da pokušam da ga spre im, da ga nagovorim da se zadovolji onim što je do sada postigao i da njoj prepusti poslednju rundu, ali tu prvu misao odmah sasvim potisnu druga, još jasnija, iskristalisana. Odjedanput mije postalo gotovo bolno jasno, nepogrešivo sam shvatio da ga ni ja ni bilo ko od nas desetak nikako ne može spre iti ni zaustaviti. Ni Hardingovi argumenti, ni moji zahvati otpozadi, ni pouke starog pukovnika Matersona, ni Skanlonovo gun anje, ni bilo ko od nas, ni svi mi zajedno združenim naporima, niko i ništa ga ne može spre iti. A ne možemo ga spre iti zato što ga mi zapravo na to i gonimo. Na to ga ne tera sestra svojim ponašanjem, nego naša potreba - ona ga tera da se polako uspravi, onim svojim ogromnim šakama odbije od naslona na fotelji, ona ga gura da ustane i uspravi se poput onih zombija u filmovima strave i užasa i da se pokori kontrolnim zracima što gaje u njega uperilo etrdeset gospodara. Mi smo ga terali da nedeljama gura dalje, mi smo ga držali uspravnim i kad su mu i stopala i noge ve odavno otkazali, nedeljama smo uspevali da uti emo na njega i na taj na in omogu ili da se i dalje ponaša po starom, da bude onaj nekadašnji Mek, da namiguje, smeje se i prosipa štoseve, i to tada kada je

ve odavno i poslednji atom njegovog duha bio uveliko spržen izme u dve srebrne elektrode. Naterali smo ga da ustane, pridigne svoje crne ga ice kao da su u pitanju kaubojske kožne pantalone, da na zatiljak jednim prstom gurne svoju crnu kapu kao daje neki kaubojski šešir širokog oboda, i to sve sporim, mehani kim pokretima - a kada je krenuo preko sobe, ulo se kako mu bose pete udaraju kao da su gvož em pendžetirane, videlo se kako pod njima po plo icama lete varnice. I tek na kraju - pošto je protutnjao kroz ona zatvorena staklena vrata i pošto joj je na licu koje mu je okrenula nepojmljivi užas u trenutku svojom brutalnom snagom uništio bilo koji drugi izraz koji bi ikada mogao na njemu da se pojavi, pošto se bacio na nju i jednim potezom joj strgao prednji deo uniforme od vrata naniže i pošto su joj one dve polutke okrunjene bradavicama izronile i po ele da bubre i bubre i nabujale i postale ve e nego što ih je iko ikada mogao i zamisliti, tople, meke i ruži aste, tek tada, dok smo sa nevericom gledali taj prizor i slušali njene krike, i mi i ostali prisutni shvatili smo da tri crna momka nemaju nameru ni malim prstom da maknu i da e oni - lekari, sestre i stažisti, morati bez njihove pomo i nekako da ga obuzdaju i odvoje od nje, da one njegove krupne, snažne ri e prste, ve toliko utisnute da izgledaju kao dodatni vratni pršljenovi, iš upaju iz bele, nežne kože njenog vrata - tek je tada, naime, pokazao da on i nije ništa drugo nego zdrav, odlu an, istrajan ovek koji obavlja jedan težak posao koji je, na kraju krajeva, bilo neophodno obaviti, bez obzira na to koliko mu on bio drag ili ne. Kriknuo je, na samom kraju, dok mu je telo padalo na le a, videli smo na deli sekunde njegovo lice u letu, okrenuto naopako pri padu, negde u vazduhu blizu poda, i tek tada, savladan i zatrpan belim uniformama kriknuo je krikom zveri koja je saterana u orsokak; bio je to krik pun mržnje, straha, predaje i prkosa, krik kakav ispušta smrtno pogo ena životinja u trenutku kada joj pri u lova ki psi, krik kada više ništa za nju ne postoji osim nje same i tog trenutka u kome joj prestaje život. Ostao sam tamo još nekoliko nedelja, tek koliko da vidim kako e se stvari dalje razvijati. Ništa više nije bilo kao pre, sve se menjalo iznena uju om brzinom: Sefelt i Fredrikson su zajedno potpisali otpusni list sa klauzulom „Protivno savetu lekara", nakon dva dana otišla su još trojica akutnih, a ak njih šestorica su premešteni na drugo odeljenje. Bilo je dosta ispitivanja i istraga u vezi sa onom pijankom i još više u vezi sa Bilijevom smr u. Doktora su obavestili da mu je ostavka prihva ena, a on im je na to uzvratio svojim obaveštenjem da e, ako žele da ga se oslobode, morati da idu do kraja i da mu daju otkaz. Glavna sestra je nedelju dana provela na le enju i za vreme njenog odsustva odeljenje je vodila ona mala Japanka odozgo. Momcima se tako pružila prilika da mnogo šta izmene u dotadašnjem strogom ku nom redu - Harding je ak uspeo da izdejstvuje da se staro kupatilo opet otvori i li no je preuzeo na sebe da drži banku u ajncu, trude i se da svojim tankim, gotovo providnim glasom koliko je više mogu e imitira Mekmarfijev na in glasnog, brzog, aukcionarskog vo enja partija. Baš je i vodio jednu partiju kada smo tog dana uli kako njen klju ulazi u bravu. Svi smo joj smesta iz kupatila pohrlili u susret daje pitamo za Mekmarfija. U prvom trenutku kada nas je spazila, povukla se itava dva koraka unazad, tako je delovala da mi se

inilo da e se okrenuti i da e pobe i. Jedna polovina lica bila joj je modra, ote ena, neverovatno izobli ena, oko potpuno zatvoreno a vrat debelo bandažiran. Na sebi je imala novu, belu uniformu, neki od momaka su se samo zna ajno smeškali i gledali joj u prednji deo uniforme, koliko god daje ova bila tešnja, uštirkanija i manja od prethodne, nikako više nije mogla da sakrije o iglednu injenicu, jasnu i svima vidljivu - daje ona i pored svega ipak i žena. Harding joj pri e i uz osmeh je upita staje sa Mekmarfijem. Sestra izvadi iz džepa uniforme notes i olovku i na jednom listi u napisa odgovor:

„Vrati e se" i pruži mu ga, list je vidno drhtao u njenoj ruci. Harding je pro itao odgovor, ali nije njime bio u potpunosti zadovoljan. „Da li ste sigurni?" opet je upita. Ina e, do tada smo s raznih strana uli gomilu informacija i glasina u vezi s njim: da je gore na odeljenju za neprilago ene nokautirao ak dva bolni ara, uzeo klju eve i odmaglio, da su ga vratili na radnu farmu, pa ak i daje trenutno pod specijalnim tretmanom, i to baš po nalogu sestre, koja je, do dolaska novog doktora, obavljala i dužnost šefa odeljenja. „Da li ste baš sasvim, stoprocentno sigurni, to nas zanima?" Harding je ponovo upita. Sestra opet izvadi notes, zglobovi su joj bili uko eni a ruka joj je, belja nego ikada, nekako nesigurno šarala po papiru. „Da, gospodine Harding", napisala je, „ne bih tako nešto tvrdila da nisam potpuno sigurna. Vrati e se." Harding pro ita staje napisala pa iznenada pocepa list na komadi e i baci joj ih u lice. Ona se trže i mahinalno diže ruku da njome zaštiti ote enu, bolnu stranu lica i od tih papiri a, za svaki slu aj. „Milostiva, da budem iskren: ja mislim da, sve u svemu, vi ipak kenjate kao grlica", dobaci joj Harding. Zagledala se u njega, htela je ponovo da nešto napiše, ali se u trenu predomislila, okrenula, vratila olovku i notes u džep od uniforme i otišla u staklenac. „Hej", promrsi Harding, „kao da smo nekako prili no naglo prekinuli naš razgovor ugodni, no ako emo baš da budemo iskreni, kada ti neko kaže da mnogo kenjaš, onda ti je relativno sužen izbor eventualnih, efektnih pismenih replika." Pokušala je da ponovo svoje odeljenje dovede u red, ali je to bilo veoma teško sa Mekmarfijem u blizini, on je, naime, jurcao po hodnicima, bu no se smejao i dobacivao na sastancima i iz sveg glasa pevao u kupatilu. Nikako nije mogla, samo pisanjem naloga na papiri ima, da se ponovo uzdigne u svoj svojoj nekadašnjoj snazi i veli ini, polako je, jednog po jednog, gubila svoje pacijente. Pošto je otišao i Harding, jednostavno je potpisao otpusnicu i žena je došla po njega, a Džordž bio premešten na neko drugo odeljenje, ispalo je da su od ele naše nekadašnje ribarske posade ostala samo tri oveka: ja, Martini i Skanlon. Ja još nisam želeo da odem jer mi je ona delovala previše samouvereno, kao da se spremala za još jednu rundu, a ja sam svakako želeo da budem prisutan ako do te runde do e. I zaista, jednoga jutra, nakon što pune tri nedelje Mekmarfi nije bio na odeljenju, ona je povukla i svoj poslednji, odlu uju i potez. Vrata odeljenja su se širom otvorila i crni momci su dokotrljali jedan krevet na to kovima sa tablom na kojoj je crnim krupnim slovima pisalo: MEKMARFI, RANDLE P. POSTOPERACIJSKI. A ispod toga dopisano mastilom: LOBOTOMIJA. Gurnuli su taj krevet u dnevni boravak, pribili ga uza zid, odmah do vegetiraju ih, i ostavili ga tamo do daljnjeg. Stajali smo u podnožju kreveta, itali šta piše na tabli, a onda gledali na suprotni kraj u glavu koja je utonula u jastuk, u ri e kovrdže i mle nobelo lice sa debelim, ljubi astim otocima ispod o iju. Nakon nekoliko minuta tišine Skanlon se besno okrete i pijunu na pod: „Pa dobro, šta ona matora ku ka misli da nam uvali, da lije mogu e da misli da smo totalni debili i da emo poverovati daje ovo on, pa jebo te, ovo nema veze s njim." „I ne li i na njega", dodade Martini. „Ona misli da smo mi kompletni idioti, šta li?" „Ali moramo priznati da znaju posao", primeti Martini, koji se primakao onoj glavi i sada pokazuje u nju prstom. „Vidite, pogodili su i slomljeni nos i onaj ludi ožiljak... vidi ak i zulufe."

„Ma jesu", progunda Skanlon, „ali ipak, jebi ga, nije to to." Progurao sam se izme u ostalih i stao pored Martinija: „Mogu oni da naprave i isti slomljen nos i ožiljak", rekoh, „ali nikako ne mogu da pogode onaj izraz. Na ovome licu nema ni ega, nema nikakvog, a pogotovu ne njegovog izraza, prazno je kao lice drvenih lutaka u izlozima, pa zar nije tako, Skanlon?" Skanlon je ponovo pljunuo: „Pa baš tako, znaš, sve to je nekako previše prazno, pa to svako može da vidi." „Pazi ovo", dobaci jedan pacijent koji je podigao pokriva , „vidi i tetovaža je tu." „Jaka stvar", rekoh ja na to, „pa i tetovaža može da se napravi. Ali mišice, šta emo s tim? Šta je sa mišicama, e to nisu mogli da naprave. Kakve je samo mišice imao, se ate se?" Celo poslepodne smo se Skanlon, Martini i ja šalili na ra un one loše kopije gumene lutke, kako ju je Skanlon nazvao, a koja je ležala u onom krevetu. Ali što je vreme više prolazilo i kako su se povla ili oni otoci ispod o iju, primetio sam da su ljudi sve više i sve eš e prilazili i zagledali onaj lik na jastuku. Gledao sam ih kako prolaze pored njega, tobož usput dok idu do stalka sa asopisima ili do esme da popiju ašu vode, a u stvari samo zbog toga da još jedanput bace, kao u prolazu, pogled na ono lice. Gledao sam sve to i naprezao mozak, pokušavao da smislim šta bi on u inio u ovoj situaciji, koji bi potez po njemu bio pravi? Samo jedno mije od samog po etka bilo kristalno jasno, ujedno sam bio više nego siguran - on sigurno ne bi dozvolio da nešto takvo, i to još sa prika enom tablom na kojoj piše njegovo ime, da taj jad i tuga dvadeset ili možda punih trideset godina stoji izložen u dnevnom boravku i glavnoj sestri služi da svima prakti no, o iglednim primerom pokaže šta se nekome može dogoditi ukoliko se suprotstavlja Sistemu. U to sam bio savršeno siguran. Te no i sam sa ekao da se po zvucima u spavaonici uverim da svi spavaju i da su crnui momci obavili i poslednji obilazak. Onda sam okrenuo glavu na jastuku i zagledao se u susedni krevet. Disanje sam mu, doduše, osluškivao ve satima, još od onoga trenutka kada su ga dogurali iz dnevnog boravka i prebacili na krevet, pažljivo sam slušao kako mu plu a krkljaju i usporavaju, a onda opet normalno funkcionišu, slušao sam i nadao se da e možda u jednom trenutku, sama od sebe, zauvek stati - ali do tada, sve vreme, nisam imao snage da ga pogledam. U prozoru je blistao hladan mesec i u spavaonicu se slivala mese ina boje srebra. Seo sam u krevetu, moja senka je pala preko onoga tela pored mene i kao da ga je sekla napola - sada izme u ramena i bedara zjapi crna praznina. Otoci su toliko splasli da su mu o i bile ve širom otvorene, kao da zure u mese ev obris, budne su i razroga ene, staklasto mutne od dugog zurenja bez treptanja, izgledaju kao pregoreli osigura i na razvodnoj tabli. Uzimam jastuk, one o i kao da registruju taj moj pokret, ne silaze sa mene dok ja ustajem i prelazim ono malo rastojanje izme u kreveta. Jako, krupno i tvrdo telo vrsto se držalo života, dugo se borilo da ga ne ispusti, toliko se treslo i koprcalo da sam morao elom svojom dužinom da legnem preko njega i svojim nogama kao makazama stisnem njegove noge, koje su se ritale i bacakale sve vreme dok sam mu u lice utiskivao jastuk. U jednom trenutku mi se u inilo da na tom telu ležim i borim se s njim ve danima. Ritanje je najzad prestalo, telo je neko vreme mirovalo, onda se jednom jako streslo i napokon umirilo. Tek tada sam skliznuo s njega, podigao jastuk i video da mu je pogled isti kao i ranije, isto onako prazan i beznadežan. Prstima sam mu spustio kapke i zadržao ih tako neko vreme, hteo sam da budem siguran da e ostati sklopljeni. Potom sam se vratio i legao u svoj krevet. Ležao sam tako neko vreme pokriven preko glave, ube en da niko ne može da me uje. Ali, Skanlon me je razuverio kada mi je sa svoga kreveta došapnuo: „Samo mirno, poglavico, samo mirno, sve je u redu."

uti i spavaj", odgovorih. Neko vreme je vladala tišina, a onda uh pitanje postavljeno šapatom: „Da li je gotovo?" Odgovorih da jeste. „Bože", re e on, „pa ona e shvatiti, zna e. Je li ti to jasno? Mada je teško da ti se bilo šta dokaže... nije retko da neko umre nakon operacije, to je uvek mogu e... ali njoj e sve biti jasno, ona e znati." Nisam ništa rekao. „Da sam ja, poglavico, na tvom mestu, ja bih lepo podvio rep i pod hitno pobegao odavde. Da, da, dragi moj, nego znaš šta - ti lepo zbriši, a ja u da kažem da sam ga video živog posle tvog odlaska, tako u te pokriti. Pa zar se ne slažeš daje tako najbolje?" „Ma kako da ne, ništa lakše, samo mahnem rukom a oni mi otvore vrata i puste me napolje." „Ma ne. On ti je jednom pokazao kako, samo treba da se setiš. Još na po etku, prvih dana. Zar se ne se aš?" Nisam mu odgovorio, a on više ništa nije rekao, tako da je u spavaonici ponovo zavladala tišina. Ležao sam još nekoliko minuta, potom sam ustao i po eo da se obla im. Kada sam se obukao, otvorio sam Mekmarfijevu natkasnu i iz nje uzeo njegovu kapu. Bila mije premala i istog trenutka me je bilo sramota što sam uopšte i poželeo daje nosim. Odlaze i, spustio sam je na krevet Skanlonu, a on tiho dobaci za mnom: „Samo mirno, poglavico." U starom kupatilu se kroz rešetke na prozoru sliva mese ina, obasjava zdepasti i teški kontrolni blok i takvim se žestokim sjajem odbija od njegovih hromiranih i staklenih površina da mi se ini kao da ujem pucketanje. Udahnuo sam duboko, sagnuo se i zgrabio ru ke, naprezao sam noge, ali sam osetio da težina bloka preteže, ponovo sam napregao noge i uo kako se kidaju žice i kablovi, teturaju i sam naslonio blok na kolena i jednom rukom ga obgrlio, a drugu zavukao ispod njega. Na vratu i obrazu osetio sam hladno u hromirane površine, okrenuo sam se le ima rešetki, zavrteo se oko sebe i ispustio blok, koji je nošen ubrzanjem sa zaglušnim treskom proleteo kroz prozor i rešetke. Stajao sam zadihan i na trenutak pomislio da bi trebalo da se vratim u spavaonicu i pokupim Skanlona i još neke, ali sam onda uo škripu patika crnih momaka koji su tr ali niz hodnik, pa sam brzo spustio šaku na prozorsku dasku i prebacio se za blokom, napolje, na mese inu. Potr ao sam preko terena istim onim smerom kojim je, koliko sam se se ao, i onaj pas svojevremeno tr ao - prema autoputu. Se am se da sam grabio napred u velikim skokovima, inilo mi se kao da se odbijam uvis i dugo lebdim dok mi se druga noga ne spusti na zemlju. inilo mi se kao da letim. Slobodan. Ne e se mnogo optere ivati da gone begunca, u to sam bio

gotovo siguran, a i Skanlon e tamo razbiti sve sumnje u vezi s mrtvacem. Nije bilo nužno da ovako tr im, ali nisam mogao da se zaustavim, niti da usporim. Pretr ao sam kilometre i kilometre dok najzad nisam usporio, popeo se uz nasip i izašao na autoput. U kola me je primio neki tip, Meksikanac, koji je pun kamion ovaca vozio negde na sever. Složio sam mu odli nu pri u: kao ja sam Indijanac, rva , koga je sindikat želeo da likvidira pa su me na prevaru strpali u ludnicu. Dao mi je jednu kožnu jaknu da pod njom sakrijem zelenu bluzu i ak mi je pozajmio deset dolara da imam da kupujem hranu na putu do Kanade. Na rastanku sam mu uzeo adresu i obe ao da u mu vratiti novac im se sredim. Možda u i oti i u Kanadu, ali mislim da u prvo skoknuti do Kolumbije. Žarko bih voleo da se još jedanput promuvam po starim mestima, po Portlandu, Hud Riveru i Dalesu, da vidim da li još ima nekoga iz sela, iz starog društva, koga pi e nije dokraj ilo. Voleo bih da vidim staje

bilo s njima od onoga dana kada je vlada pokušala da ih natera da joj prodaju svoje pravo da budu Indijanci. uo sam da su neki ponovo podigli svoje stare, rasklimatane, drvene skele preko ele brane od milion dolara i da love kopljem losose oko odvodnih propusta. E, ne znam šta bih dao samo da to mogu da vidim. Iskreno govore i, idem tamo uglavnom zato da još jedanput obi em onaj kraj oko klanca, da, ako je mogu e, osvežim uspomene i slike iz detinjstva. Dugo nisam bio tamo, predugo me nije bilo.