17

International Journal of Scholarly Papers for Media and Society Research 

 

Boškovic, Z. (2015), „Upbringing, Education and Rehabilitaqtion of 

Children and Youth With Difficulties Developing Montenegro”,  

Media dialogues / Medijski dijalozi, Vol. 8, No. 3, pp. 17‐31. 

 

 

mr ZORAN BOŠKOVIĆ 

JU Resursni centar za djecu i mlade „Podgorica” 

Crna Gora  

 

 

UPBRINGING, EDUCATION AND REHABILITAQTION OF CHILDREN 

AND YOUTH WITH DIFFICULTIES DEVELOPING MONTENEGRO  

Abstract: The  fundamental  right  of  every  child  is  the  right  to  education. 

Children and adolescents with disorders and disabilities in Montenegro, have 

the possibility of education  in pre‐schol,regular primary and secondary sco‐

ols.  In  exceptionl  conditions,they  are  directed  at  resource  centers.  Former 

special  schools  turned  into  resource  centers,  whose  specialists  provide 

support services to children with disabilities and special needs in the regular 

system.  It  actively  began  an  implementation  of  the  program  of  the  early 

intervention,for children up to six years old. Statistics notice an  increasing 

number of children with disorders and disabilities enrolled in regular schools. 

Key words:  education,  children with developmental disabilities,  inclusion, 

resource centers. 

 

 

VASPITANJE, OBRAZOVANJE I REHABILITACIJA DJECE I OMLADINE 

SA SMETNJAMA I TESKOĆAMA U RAZVOJU U CRNOJ GORI  

Apstrakt: Osnovno pravo svakog djeteta jeste pravo na obrazovanje. Djeca i 

adolescenti sa poremecajima i invaliditetom u Crnoj Gori, imaju mogucnosr 

predskolskog obrazovanja, redovno obrazovanje u osnovnim  i srednjim sko‐

18 

lama. U izuzetnim uslovima, oni su usmjereni na resrsne centre. Bivse speci‐

jalne  skole  su  pretvorene u  resursne  centre,  ciji  strucnjaci  pruzaju usluge 

podrske djeci  sa  smetnjama u  razvoju  i posebnim potrebama u  regularnom 

sistemu. Aktivno je zapoceta realizacija programa rane intervencije, za djecu 

do sest godina starosti. Statisticki je evidentno rastuci broj djece sa smetnja‐

ma i invaliditetom upisanih u redovnim skolama.  

Kljucne  rijeci:  obrazovanje,  djeca  sa  smetnjama  u  razvoju,  inkluzija,  re‐

susrni centri. 

 

 

1. UVOD 

Obrazovanje djece  sa  smetnjama  i  teškoćama u  razvoju u  svijetu  ima dugu 

tradiciju. Kada govorimo o Crnoj Gori, obrazovanje djece sa smetnjama i teškoćama u 

razvoju počelo je odmah poslije Drugog svjetskog rata, daleke 1946, kada je u Kotoru 

osnovan Dom za gluvonijemu djecu. Posljedice rata bile bile su izuzetno teške sa veli‐

kim brojem djece koja su zadobila trajna oštećenja vida, sluha, govora, motorike i dru‐

gih oblika smetnji.Ustanova za djecu sa oštećenjem vida osnovana je 1948. u Perastu, 

što je i početak osnivanja budućeg Zavoda za školovanje i profesionalnu rehabilitaciju 

invalidne  djece  i  omladine. Dom  za  vaspitno  zapuštenu  djecu  osnovan  je  naredne 

godine  u  Lastvi  kod  Tivta. Godine  osnivanja  spomenutih Ustanova  je  trnoviti  put 

vaspitanja, obrazovanja i rehabilitacije djece sa smetnjama i teškoćama u razvoju. Da‐

našnji obrazovni  sistem poklanja  izuzetnu pažnju vaspitanju  i obrazovanju djece  sa 

smetnjama  i  teškoćama u  razvoju.  Sve veći  broj djece pohađa  redovne predškolske 

ustanove i škole. Resursni centri, pored djelatnosti kojom su se bavili od svog postan‐

ka, prioritet daju kroz servise podrške predškolskim ustanovama i redovnim školama. 

Rad se ogleda kroz realizaciju Programa rane intervencije i rad mobilnih timova. 

 

 

2. DJECA SA SMETNJAMA U RAZVOJU U CRNOJ GORI 

Broj osoba sa smetnjama u  razvoju, prema statistikama pojedinih zemalja, u 

porastu  je, ne  samo  zbog produženog  životnog vijeka  i više ostarjelogstanovništva, 

već  i zbog povreda na radu, u ratu  i u saobraćaju. Među tom populacijom  je  i veliki 

broj  djece.Zahvaljujući  angažovanju  moderne  medicinemnoga  djeca  preživljavaju 

teške bolesti, ali ostaju trajne posljedice, kao što suoštećenje motorike, sluha, vida i dr. 

 

 

3. DJECA SA SMETNJAMA U RAZVOJU – OPŠTI POJAM 

Stavovi  i mišljenja o populaciji djece sa smetnjama u  razvoju se mijenjao od 

krajnje retrogradnih do danas, kada se u mnogim državama stvaraju uslovi za potpu‐

nu ravnopravnost i dostojan život ove populacije. Stari Grci i Rimljani shvatali su „in‐

validitet” kao „kaznu bogova”, loš ili zao znak. Ovakav stav dovodio je do negativnog 

19

emocionalnog doživljaja, a što  je, u krajnjem, rezultiralo odbacivanjem, stavljanjem u 

lance. Dešavalo se da ova djeca budu ostavljena da umru, bivala bačena sa litice, utop‐

ljena. U srednjem vijeku osobe sa invaliditetom bile su korišćene kao robovi. Mali lju‐

di bili su izvrgnuti podsmijehu, korišćeni kao klovnovi, zloupotrebljavani. 

Od prošlog vijeka stavovi su se formirali pod uticajem medicinskog pristupa. 

U osobama je viđen „nedostatak”,koji je vodio sažaljenju kao emocionalnoj kompone‐

nti stava. Djelatni rezultat vodio je do čina koji treba da „promijeni”, „poboljša” i učini 

„normalnim” osobe sa nedostatkom. Krajnja posljedica ovog stava je bila instituciona‐

lizovana briga, a što  je za rezultat imalo da su djeca izdvajana iz svog najprirodnijeg 

konteksta,  tj. primarne porodice. Dijete  sa  smetnjom  je  smatrano djetetom  sa nekim 

nedostatkom (hendikepom) i samim tim je etiketirano ili obilježeno od društvene sre‐

dine i najčešće smještano u specijalne ustanove. U mnogim zemljama u Evropi otvara‐

ne su specijalne škole sa medicinskim pristupom. Takva praksa je bila i u Crnoj Gori. 

Djeca sa smetnjama u razvoju su odvajana ili selektovana prema obliku smetnje.  

U Crnoj Gori su poslje Drugog svjetskog rata osnovane četiri specijalne usta‐

nove za različite oblike smetnji. Kod medicinskog pristupa kao problem  je shvatano 

dijete a ne zajednica. Samim tim, dijete sa smetnjama u razvoju bilo je objekat, prilago‐

đavalo se kolektivu, odnosno stručnjacima iz specijalnih ustanova. Djeca su se adapti‐

rala sistemu, a ne sistem djeci. Vremenom se mijenjala svijest i kreće se na inkluzivni 

sistem obrazovanja gdje  se  sistem prilagođava djetetu. Sa medicinske  tačke gledišta 

smetnja se posmatra kao hendikep, jednodimenzionalno. Recimo da su djetetu bez os‐

tatka vida potrebna samo neka pomagala ili sredstva i naučiti ga kako da ih koristi i 

ono bi moglo da pohađa redovnu školu. Inkluzivni pristup u vaspitanju i obrazovanju 

je savremeni pristup, ne zbog trenutka i vremena u kome se sprovodi, nego jer se po‐

kazao kao krajnje produktivan i praktičan.  

Prateći savremene  tokove obrazovanja nekadašnje specijalne ustanove  ili za‐

vodi transformisani su u nacionalne resursne centre. U predstojećem periodu u njima 

će biti smanjen broj djece sa smetnjama razvoju. Djeca sa lakšim smetnjama upisuju se 

u redovne škole, što pruža mogućnost stručnjacima iz resursnih centara da uspostave 

tijesnu saradnju sa predškolskim ustanovama i redovnim školama. Saradnja će se od‐

vijati u dva pravca. Jedan je stručna podrška vaspitačima, predmetnim nastavnicima, 

pedagoško‐psihološkim službama, kao i saradnja sa roditeljima djece sa smetnjama u 

razvoju. Drugi  smjer  su aktivnosti u  samim  resursnim  centrima  što podrazumijeva‐

održavanje seminara, rehabilitaciju, ranu  intervenciju, savjetodavni rad, psihološku  i 

emocionalnu podršku djeci sa smetnjama u razvoju i njihovim roditeljima. Stoga kon‐

tekst  socijalne  inkluzije,  čiji  je  neotuđivi dio  i  inkluzivno  obrazovanje,  kazuje da  je 

smetnja  izmijenjeno  i  kompleksno  stanje  s  velikim  brojem  implikacija  na društveni 

život i ponašanje. 

Viđenje smetnje zavisi od socijalnog konteksta. Negativan kontekst može pro‐

dukovati i diskriminaciju, predrasude ili isključivanje. Tako nedostaci koje proizvodi 

20 

okruženje onemogućavaju osobe sa smetnjama da u svim aktivnostima učestvuju pod 

jednakim uslovima (Milić, 2012, s. 148). 

Istražujući  ovu  problematiku  engleski  autori  su među  prvima  uveli  termin 

„djeca  sa  posebnim  potrebama”  (Warnock & Gulliford,  1979;  Fich,  1985). Ovaj  termin 

često je diskutabilan kod mnogih stručnjaka. Briga jednog društva, institucija i porodi‐

ce  je  uklanjanje  ili  ublažavanje  fizičkih  i  socijalnih  barijera  koje  stoje  kao  prepreka 

osobi sa smetnjama u razvoju. Npr. prelazak preko ulice slijepim osobama može seo‐

lakšati  dodavanjem  zvučnih  signala  na  semaforima,  zatim  primjenom  posebnih 

nastavnihsredstava u školi. Često se koristi termin „djeca i omladina ometena u razvoju”, 

što podrazumijeva da kod  tog djeteta  razvoj u od‐ređenom  stepenu  i kvalitetu nije 

zadovoljavajući,  poremećen  je  normalni  tok  funkcionisanja,  kako  psihičkog  tako  i 

fizičkog razvoja. Često se za ovakvu djecu govori da su ona sa hendikepom, što je vrlo 

često osporavana terminologija. Ove terminološke razlike imaju uticaj na praksu iuti‐

caj  institucija koje se staraju o zadovoljenju posebnih potreba osoba sa smetnjama u 

razvoju. Čak je u nazivu nekih institucija dugi niz godina stajala riječ „invalidni”, što 

je duboko vrijeđalo učenike ili korisnike takvih ustanova. U školama i na radnim mje‐

stima sve su veći zahtjevi po pitanju intelektualnog angažovanja, pa se lako otkrivaju 

intelektualni i motorički deficiti pojedinca. 

 

 

4. DJECA SA SENZORNIM SMETNJAMA 

Osnova sporazumijevanja među  ljudima  je govor, a oruđe sporazumijevanja 

su govor i sluh. ”Sposobnost uzajamnog sporazumijevanja se formirala u uslovima društve‐

nog postojanja, dakle društveno  je determinisana. Govor  je nastao u kolektivu  i za kolektiv” 

(Sovak, 1979, s. 177). Na bazi govora razvija se i sposobnost apstraktnog mišljenja, raz‐

vijaju se umjetnost i nauka. Govor je univerzalno sredstvo za sporazumijevanje među 

ljudima. Oblast Pedagogijekoja se bavi  razvojem, vaspitanjem  i obrazovanjem osoba 

sa oštećenjem procesa sporazumijevanja naziva se Logopedija. 

Sluh  je izuzetno značajan za razvoj govora.Poremećaj sluha direktno vodi do 

poremećaja govora i stvara posljedice na govor i samu ličnost. Djelimični gubitak slu‐

ha naziva se nagluvost. 

Dijete nauči da govori netačno ali sa poteškoćama. Statistički posmatrano oko 

0,7 % djece zbog svoje nagluvosti nije u stanju da prati rad u školi, što ih samim tim 

isključuje, adobrim dijelom i udaljava od značajnog stepena socijalizacije. Najčešće se 

koriste specijalizovane metode, među kojima je najprihvaćenija čitanje sa usana. Dosta 

je rasprostranjena ručna azbuka koja se temelji na formiranju slova određenim položa‐

jem prstiju. Nepravilan govor i izgovor pojedinih glasova je vezan sa oštećenjem slu‐

ha. Oštećenje sluha često prate i teškoće u govoru. Učenici sa oštećenjem sluha preko 

80 decibela nemaju razvijen govor, što znači da su gluvonijema djeca. Nagluva djeca 

se dijele na jako, srednje i teško nagluvu. Briga svakog razvijenog društva je da djetetu 

sa smanjenimsposobnostima prilagodi sredinuu kojoj će funkcionisati zajedno sa vrš‐

21

njacima. Odvajanje djece u specijalne ustanove  je potrebno kada se dijete ne samo sa 

oštećenjem sluha i govora, već i druga djeca sa smetnjama u razvoju ne mogu prilago‐

diti u redovnim školama. Govor je osnovno sredstvo sporazumijevanja među ljudima. 

Djeca oštećenog govora treba da imaju podršku porodice, stručnjaka i cijelog 

društva. Govor je osnova za razvoj ostalog signalnog sistema. Uspostavljanjem govora 

razvija se sposobnost apstraktnog mišljenja, umjetnost i ostale vrijednosti čovjeka. Rad 

stručnjaka na poboljšanju govora, otklanjanju  raznih oblika  anomalija  je nemjerljivo 

vrijedan za osobu koja ima taj vid hendikepa, a posebno jer je govor povezan i sa ču‐

lom sluha. Svaki poremećaj sluha ima posljedice i na razvijanje govora. Oko 25% djece 

imaproblema sa sluhom, ali 0,7% njih zbog teške nagluvosti nije u stanju da savlada 

rad u školi. Obaveza društva i porodica je da djecu sa takvim oblicima smetnji, ako je 

to moguće, upisuju u redovne škole, ali ne po svaku cijenu. U Kotoru već decenijama 

radi škola za djecusa problematikom sluha  i govora  i  rezultati  rada su  joj više nego 

dobri. Stoga su djeci  i njihovim  roditeljima date dvije mogućnosti:  redovna škola  ili 

specijalna. Treba napomenuti da su specijalne škole u Crnoj Gori transformisane u re‐

sursne centre, kojih u ovom trenutku ima tri. To nijesu ustanove zatvorenog tipa, na‐

protiv, one su povezane horizontalno sa redovnim sistemom škola. Sa pozitivnim tre‐

ndom poboljšanja smetnji djeteta, ono može nastaviti pohađanje redovne škole.Neke 

redovne škole nijesu spremne ni materijalno ni kadrovski da ih prime, da bi se dijete 

osjećalo sasvim prirodno i da bi napredovalo shodno svojim mogućnostima i preosta‐

lim sposobnostima.Samo izdvajanje djeteta iz kruga društvene sredine „Djeca izolovana 

od društva govorećih  lica, naprimjerboravkom na osami  ili odgajana u zajednici  sa gluvim  i 

nagluvonijemim osobama, počinju da govore kasno,  ili se kod njih govor uopšte ne  formira.” 

(Ibid., s. 187). 

 

5. DJECA SA OŠTEĆENJEM VIDA 

U ovu kategoriju spadaju djeca sa različitim stepenom oštećenja vida sve do 

one djece koja su bez ostatka vida. Ovim problemom se bavi posebna grana Defekto‐

logije – Tiflopedagogija. Svake godine u svijetu 350.000 djece  izgubi vid, a od 60 do 

80% takve djece umire do dvije godine zbog bolesti koje su dovele do sljepoće ili zbog 

zanemiravanja od strane roditelja. Skoro polovina dječije slabovidosti može se izbjeći 

ili  liječiti. Oštećenje vida označava pore‐mećaj koji se manifestuje kroz djelimičnu  ili 

potpunu nesposobnost vidnog polja. Oštećenja vida mogu biti prouzrokovana naslje‐

dnim  faktorima, povredama  ili su posljedica raznih bolesti. Postoje bolesti očiju koje 

su lakše prirode pa se problemi rješavaju u okviru redovne nastave, uz određene in‐

tervencije specijaliste za oči – oftalmologa. Često se sreću smetnje oštrine vida: kratko‐

vidost, dalekovidost i astigmatizam. 

Posebnu grupu čine visokoslabovida djeca i djeca bez ostatka vida.Kod djece 

bez ostatka vida oči ne zapažaju ni svjetlost. Sljepilo može da zahvati jedno ili oba oka 

i može da se dobije rođenjem ili stečenim putem. Razvoj medicine doveo je da se broj 

22 

djece sa oštećenjem vida u posljednje vrijeme smanjuje. Psihofizički razvoj takve djece 

je ograničen  jednim dijelom  zbog  same vrste hendikepa. Dijete nedostatak vida na‐

doknađuje pomoću čula sluha, opipa i čula mirisa.  

Djeca sa određenim ostacima vida u najranijem djetinjstvu se ponašaju veći‐

nom kao djeca bez ostatka vida. Pomoću specijalnih metoda i sredstava ostaci vida se 

mogu poboljšati. Međutim, isto tako ostatak vida može se pogoršati,pazato takva dje‐

ca pored ustaljenog pisma uče i Brajevo. Opismenjavanje djece bez ostatka vida vrši se 

univerzalnim pismom koji  je ustanovio Luj Braj, pa  je po njemu pismo dobilo naziv 

Brajeva azbuka. Rad sa takvom djecom zahtijeva veliku stručnost, strpljenje i razumi‐

jevanje sredine u kojoj se kreću i porodice u kojoj dijete živi. Do prije neku godinu dje‐

ca bez ostatka vida su obrazovanje sticala u Javnoj ustanovi Zavod za školovanje i pro‐

fesionalnu rehabilitaciju invalidne djece i omladine u Podgorici. Iz te ustanove sa diplo‐

mom o završenoj srednjoj školi izašle su brojne generacije djece sa smetnjama u razvoju. 

Određeni broj stekao  je akademsko zvanje, neki  i do visokog stepena – doktorata, što 

govori o stručnosti kadra i upornosti djece da uče i ličnim primjerom pokažu vršnjacima 

i sredini, koja nije uvijek prema njima bila blagonaklona zbog predrasuda  iz prošlosti. 

Postojalo  je stereotipnomišljenje da su specijalne ustanove bile zatvorene za širu druš‐

tvenu sredinu.  

U posljednjih 10 godina one su širom otvorile vrata svim subjektima koji su 

bili  zainteresovani  za ovu populaciju djece, njihovo  školovanje,  rehabilitaciju  i  inte‐

graciju u sve društvene tokove. Naravno, treba naglasiti ogroman uticaj medija koji su 

pratili aktivnosti u ovim ustanovama. Takva zainteresovanostse prenijela i van škole, 

prateći njihov život kroz razne aktivnosti u udruženjima i njihovim porodicama. Stra‐

tegijom inkluzivnog obrazovanja Ministarstva prosvjete, djeca sa smetnjama u razvoju 

obrazovanje počinju  sve više u  redovnim  školama. Otpori  su  evidentni, prije  svega 

zbog nove sredine u kojoj se dijete nalazi, što stvara uslove za neravnopravan položaj 

djece sa smetnjama u razvoju sa vršnjacima. Slabovidim djetetom, praktično slijepim, 

smatra se dijete smanjenih sposobnosnostikoje nije sposobno da se obrazuje isključivo 

vidnim putem. Za  takvu djecu ključna  je razvijenost, razumijevanje  i  tolerancija  jed‐

nog društva: porodice, škole, lokalne uprave i same države. Ako svi nabrojani i drugi 

faktori nemaju dovoljno svijesti o značaju da se pomogne djetetu, logično je da hendi‐

kep kod djeteta uzima danak, odnosno nepovratno utiče na njegov razvoj. U redovnoj 

školi treba stvoriti adekvatne uslove za vaspitanje i obrazovanje djece sa smetnjama u 

razvoju.  

Do sada su takvu ulogu imale specijalne škole. U njima se akumulirao struč‐

nipotencijal koji  treba usmjeriti u redovne škole, kroz rad stručnih mobilnih  timova. 

Poznato  je da, do sada, na nastavničkim  fakultetima studenti nijesu  imali Specijalnu 

pedagogiju, nijesu poznavali problematiku djece sa smetnjama u razvoju, što otežava 

uključivanje  istih u  redovni obrazovni proces. Budući nastavnici nijesu učili Brajevo 

pismo, univerzalno pismo za djecu bez ostatka vida. Psihologija takve djece je poseb‐

na zbog samog hendikepa koji  je dio  takvog djeteta. Stoga  je saradnja sa roditeljima 

23

neophodna kako bi se u potpunosti pomoglo djetetu bez ostatka vida. Roditelj  je od 

samog rođenja sa djetetom. Upoznat  je sa svim problemima koji su vezani za dijete. 

Saradnja  sa  stručnjacima kroz otvoreni  i prijateljski dijalog  je važna, dijete  se osjeća 

prijatnije,  a  efekti  rehabilitacije  i  obrazovanja  idu  uzlaznom  linijom. Ako  porodica 

djeteta sa oštećenjem vida ili bez ostatka vida ne upiše dijete u školu, pravdajući se da 

nema materijalnih uslova, pratioca ili recimo Brajeve mašine kao osnovnog sredstva u 

pisanju slijepe djece, to je veliki preduslov da dijete u budućnosti bude zapostavljeno i 

diskriminisano od društvene sredine. 

Posebno treba istaći da djeca bez ostatka vida ili visokoslabovida, ukoliko im 

se  stvore  adekvatni uslovi, postižu  izuzetne  rezultate u  obrazovanju. Obično  imaju 

izražen osjećaj za književnost, muziku, glumu  ili neku drugu oblast obrazovanja, što 

stvara neslućene mogućnosti da  se  takvoj djeci da posebni akcenat kroz medije,  što 

gradi i pojačava njihovo samopouzdanje. 

 

 

6. DJECA SA TJELESNIM SMETNJAMA 

Veliki  je broj djece  sa oštećenjima  i oboljenjima  sistema  za kretanje, gornjih 

ekstremiteta  ili oboljenja kičmenog stuba. Uobičajeno  je da se za ovakve poremećaje 

kaže  tjelesna  invalidnost.Postoji  primarna  i  sekundarna  tjelesna  invalidnost. Grana 

Specijalne  pedagogije  koja  se  bavi  razvojem,  vaspitanjem  i  obrazovanjem  djece  sa 

tjelesnim smetnjama naziva se Somatopedija. Za primarnu invalidnost karakteristično 

je da  je oštećen motorički  sistem  zbog  amputacije, osakaćenja, paralize  ili urođenih 

mana. Usljed  raznih  faktora  sve  više djece  se  rađa  bez  ekstremiteta  (hromozomske 

anomalije, nasledne anomalije,  trovanja, bolesti ploda). „Sekundarna oštećenja prouzro‐

kuju  sekundarnu  sma‐njenu  pokretljivost.  Dijete  sa  srčanom  manom,  oboljenjem  bubrega, 

disajnih organa, tuberkulozom i sl. ometeno je u mnogim aktivnostima“ (Janković  i Eraković, 

2008, s. 27).  

Kod djece sa tjelesnim smetnjama  javlja se često oblik paralize, koja može da 

bude različitog stepena, a ona se ogleda u slabosti snage mišića ili pojedinih dijelova 

tijela. Umjerena oduzetost naziva se pareza,a ako se ona  jače ispoljava možemo kon‐

statovati da  je paraliza. Poznato  je da paraliza nastaje zbog oštećenja centralnog mo‐

tornog neurona,  isto  tako perifernog motornog neurona  i mišića. Dijete ne može da 

podigne ruku ili ne može da hoda, ali kod pareza funkcija mišića nije mnogo oštećena. 

„Paralize i pareze mogu da budu različito raspoređene. Oduzetost jednog ekstremiteta 

ili  jedne strane  lica naziva se monoplegija,  ili monopareza, ako  je  lakši stepen. Hemiplegija  je 

oduzetost jedne polovine tijela. Kvadriplegija je oduzetost sva četiri ekstremiteta. Paraplegija je 

oduzetost oba donja ekstremiteta“(Ibid). Kod dječije cerebralne paralize dolazi do gubitka 

motorne funkcije koja se javlja u prvim godinama života. Oštećenja su stalna, a poslje‐

dica su oštećenja motornog sistema mozga. Najčešći oblik dječije cerebralne paralize je 

statična diplegija. Poremećaji su naročito  izraženi kod donjih ekstremiteta, a ruke su 

neznatno zahvaćene. Obrazovanje djece sa organskim moždanim oštećenjima  je ote‐

24 

žano, zbog otežanog pamćenja, vizuelne percepcije, povezivanja pojmova. Kretanje u 

prostoru  im  je  ograničeno,  često  im  je nemoguće da manipulišu predmetima,  zbog 

čega im je često onemogućeno sticanje novih znanja.  

U prošlosti djeca sa ovakvim stepenom oštećenja odnosno hendikepom su u‐

ključivana u sistem obrazovanja u redovnim ustanovam. Sazrela  je, međutim, svijest 

da se sve više ove djece uključuje u redovni sistem školovanja. Posebno kada su djeca 

sa dobro očuvanim mentalnim sposobnostima, po‐kazalo se da je odvojenost od poro‐

dice i školovanje u ustanovama sa domskim smještajem dodatno komplikovalo njihov 

hendikep. Školovanje djece koja imaju dijagnozu cerebralne paralize obuhvata niz pe‐

dagoških  specifičnosti  kao  što  su:  stručni  kadar, didaktička  sredstva,  prilagođenost 

objekata djeci sa motoričkim smetnjama. Svaka ograničenost sa sobom nosi niz nega‐

tivnih posljedica koje  je  teško  ispraviti. Prostorne arhitektonske barijere  stvaraju ne‐

povoljne uslove za djecu sa smetnjama u  razvoju. Nastavno osoblje  treba da  iznađe 

način da dijete vremenom razbije sliku o svom hendikepu  i da mu gradi samopouz‐

danje drugim preostalim mogućnostima koje dijete posjeduje. Realno je afirmisati nji‐

hove mogućnosti koje mogu da se razvijaju na kreativan način. Time nadoknađuju ne‐

dostatke aktiviranjem drugih sposobnosti.  

U zadnjih deset godina u obrazovnom sistemu velike su promjene što se tiče 

pripremljenosti i stvaranja uslova za uključivanje ove populacije u redovne škole. Pri‐

lagoditi školski objekat za djecu sa motoričkim smetnjama iz‐iskuje značajna sredstva. 

Treba projektovati i izgraditi kose rampe, lift, prilagoditi ulazak u kabinete. Otežava‐

jući faktor je pripremljenost nastavnika za obrazovanje populacije djece sa smetnjama 

u  razvoju. Edukovanost nastavnog kadra u  redovnim školama  jedna  je od prepreka 

uspjeha  inkluzije  i obrazovanja djece sa smetnjama u razvoju u redovnom školskom 

sistemu.  Postoji  i  populacija  djece  sa  smetnjama  u  razvoju  koju  stručnjaci  nazivaju 

„skrivena djeca“, o kojoj se stidljivo govorilo u Crnoj Gori. Brojne predrasude i stereoti‐

pi u tradicionalnim društvima stvorili su prepreke različite vrste.  

To su predrasude i negativni stav prema populaciji djece sa smetnjama u raz‐

voju, kao  i neriješene  ili  često nejasne zakonske regulative, neadekvatni uslovi odra‐

stanja i obrazovanja djece. Navešćemo samo neke: arhitektonske prepreke (kose rampe, 

liftovi,  zvučni  semafori  za  djecu),  nedostatak  knjiga  na  Brajevom  pismu  i  drugih 

nastavnih  sredstava  za  djecu  bez  ostatka  vida,  audio  snimaka,  udaljenost  škole  ili 

vrtića od objekta gdje živi dijete i sl. Iz tih i drugih razloga djeca sa smetnjama u raz‐

voju su desetinama godina najčešće bila briga roditelja, izuzev malog broja djece obra‐

zovane  u  specijalnim  ustanovama  koje  su  otvorile  svoja  vrata  djeci  odmah  poslije 

Drugog svjetskog rata. Izuzimanje iz procesa rehabilitacije i obrazovanja imalo  je ne‐

sagledive posljedice po takvu djecu. Osim roditeljske ljubavi koja se kretala u osnovi 

prema prezaštićenosti, djeca nijesu išla u školu, družila se sa vršnjacima. Kasnije, zbog 

propuštenog obrazovanja kao odrasli članovi zajednice nijesu mogli ni da se zaposle. 

Propuštene su godine života, a jedini oslonac bio im je roditeljski dom. 

25

„Djeca pogođena  fizičkim oštećenjima predstavljaju vaspitni problem  i za porodicu  i 

za  školu. Pretjeranom  brižljivošću mogla  bi  se  kod  njih  formirati  prekomjerna  ambicioznost 

prema  ljudskom društvu, čak  i potpuna socijalna zavisnost. Potcjenjivanje  ili, pak, ponižavanje 

ličnog dostojanstva zamjerkama ili ismijavanjem izaziva odbrambeni stav, i to obično bježanje ili 

napadanje” (Sovak, 1979, s. 222). Kod takve djece treba razvijati samopouzdanje, kako bi 

dobila pozitivne stavove o životu. Ajnštajn  je zapazio da  je lakše razbiti dijamant nego 

predrasude.  

 

 

7. DJECA SA NEDOVOLJNO RAZVIJENIM SAZNAJNIM  

     SPOSOBNOSTIMA 

Među djecom sa smetnjama u razvoju su i djeca kod kojih je izražen poreme‐

ćaj u razvoju svih psihičkih funkcija, a najviše umnih. Najčešći uzroci takvih poreme‐

ćaja su oštećenja mozga, urođeni poremećaj metabolizma i dr. Često i nasleđe igra ulo‐

gu pri rođenju, odnosno kasnijem razvoju djeteta, zatim zarazne bolesti majke, alko‐

holizam, narkomanija. Kao simptomi se javljaju prekid ili zaustavljanje umnog razvo‐

ja. Pažnja je nedovoljno razvijena i odnosi se najčešće na nagonske potrebe i primjetan 

je stepen oponašanja.Mišljenje  je  isto  tako na nižem stepenu razvoja.  I kod osjećanja 

najčešće su dominantni afekti nad emocijama. Javlja se osjećaj nestabilnosti. 

Brigu o ovakvoj djeci treba da,pored porodica, vode i zdravstvene, vaspitne i 

socijalne ustanove. Kada se govori o zdravstvenoj zaštiti, to je, prije svega, briga neu‐

rologa i psihijatara. Poboljšanje je evidentno ako se počne sa liječenjem što ranije, ma‐

dazavisi od stepena uzroka i vrste smetnje. Ne treba očekivati da će se umne sposob‐

nosti poboljšati, ali se mogu promijeniti  recimo afektivne komponente  ili ublažitine‐

miri. 

Pažnju treba posebno fokusiratina saradnju sa roditeljima i njihov stav prema 

mentalno ometenom djetetu. Pogrešan je zaštitnički stav ili pretjerano maženje. Često 

roditelji sa neopravdanim odnosno pretjeranim zahtjevima nanose veću štetu djetetu. 

Stručnjaci  iz  škole  sa defektolozima  zajedno  sa  roditeljima  sinhronizovanom  sarad‐

njom mogu da pomognu  takvom djetetu. Kada  izostane  bilo  koja  karika u  takvom 

lancu dijete trpi i nanose mu se štete po razvoj. Sve ove mjere se odnose na cjelokupnu 

ličnost djeteta. Kadase radi o djeci sa lakšim mentalnim ili umnim smetnjama rezultati 

u  obrazovanju  i  vaspitanju  su  nazavidnom  nivou. Djeca mogu  da  završe  osnovnu 

školu i neke od nižih stepena srednje stručne škole, naravno, po posebnom obrazov‐

nom programu. Sve ovo navodi na  zaključak da  je od  samog  rođenja  rad  sa ovom 

djecom izuzetno kompleksan,ali dovoljno izazovan u smislu da im se stručnošću mo‐

že pomoći. O djeci koja nijesu  sposobna za obrazovanje  treba da vodi  računa, prije 

svega, porodica, a u izuzetnim slučajevima neka socijalna ustanova.  

Zbog posebne osjetljivosti populacije djece  sa  smetnjama u  razvoju  svi  seg‐

menti društva,  institucionalno  ili na drugi način treba posebno da vode brigu o ovoj 

djeci. Posebno treba dati podršku porodicama ovakve djece, ohrabriti ih i dati im do 

26 

znanjada nijesu sami, da o njihovom djetetu vodi brigu društvena zajednica kroz raz‐

ne aktivnosti. Ako se ovakva djeca nalaze u specijalnoj ustanovi ili resursnom centru, 

stručnjaci  će dati puni doprinos kako bi djeci bilo bolje, naravno,u uslovima koji  se 

moraju stalno poboljšavati i osavremenjavati u skladu sa vremenom u komeživimo. 

Ove ustanove treba da budu u potpunosti otvorene, kako bi i stručna i laička 

javnost,mediji u potpunosti bili upoznati o radu sa ovom populacijom djece. Oprav‐

dano možemo  zaključiti da  za  spomenutu  populaciju djece  zbog  samog  hendikepa 

treba biti oprezan i nadasve uključiti stručnjake u institucije: socijalne radnike, peda‐

goge, psihologe, nastavnike, kako bi prije svega djetetu sa umanjenim mentalnim spo‐

sobnostima pomogli da nađe adekvatno mjesto u društvu. Roditelje  treba ohrabriti, 

podstaknuti da uzmu puno učešće u  saradnji  sa  spomenutim  stručnjacima. U pret‐

hodnom periodu išlo se u krajnost: jedno dijete sa umanjenim umnim sposobnostima 

ostavljano je u porodici bez ikakve podrške društva, obrazovanja i kasnije zapošljava‐

nja,a drugo dijete je smještano u specijalnu ustanovu, daleko od roditeljskog doma, što 

je za mnogu djecu bilo bolno i teško. Provesti djetinjstvo daleko od roditelja, stvorilo je 

brojne nedoumice i kod samih stručnjaka. O tome kako kako kompenzovati nedosta‐

tak blizine roditelja brojne su nedoumice i dileme koje nijesu riješene zbog podijeljene 

stručne javnosti. 

 

 

8. DJECA SA IZRAŽENIM POREMEĆAJIMA U PONAŠANJU 

Savremeni svijet se razvija neslućenom brzinom. Civilizacijski tokovi nose sa 

sobom niz pozitivnih, ali isto tako  i negativnih posljedica. Kako  je porodica osnovna 

ćelija društva, ona se posebno nalazi u krizi iz niza faktora. Ni naše porodice nisu za‐

obišli razni oblici turbulencija koje prati savremena civilizacija. Nezaposlenost, poro‐

dice u stanju socijalne potrebe, raspadanje porodice ili razvod, alkoholizam, narkoma‐

nija i drugi oblici izuzetno utiču na psihofizički razvoj djece. Pored patnje koju doživ‐

ljavaju tokom razvoja djeca primaju i neke oblike ponašanja koje im nameću porodica, 

sredina, vršnjaci, mediji... Vremenom se javlja zapuštenost, koja rezultira takvim pore‐

mećajima u ponašanju koje nije moguće otkloniti uobičajenim pedagoškim  sredstvi‐

ma. Ovakvi poremećaji su dublje prirode i zato se njima bavi posebna nauka Etopedija 

(ethos = moral), koja se bavi procesima razvoja, zatim vaspitanjem i obrazovanjem za‐

puštene djece. Zapuštenost često prerasta u delikvenciju,koja najčešće poprima oblik 

kriminaliteta djece i omladine.  

„U zapadnoj literaturi se razlikuju dvije osnovne grupe poremećaja u ponašanju: soci‐

jalna neprilagodljivost i osjećajno oštećenje. Ova podjela naznačuje i uzročni značaj društvenih 

faktora,  s  jedne  strane,  i  individualnih  faktora,  s druge.  Individualni  faktori,  tj. najrazličitiji 

poremećaji u strukturi  ličnosti rezultiraju u najrazličitije poremećaje u ponašanju, ponajviše 

pod uticajem društvenih faktora“ (Sovak, 1979, s. 154). 

Usljed negativnog djelovanja društvene sredine dijete ne usvaja forme pona‐

šanja koje su karakteristične za njegovu generaciju, bježi od stvarnosti pa samim tim 

27

to dovodi do promjene karaktera djeteta, odnosno do nepoželjnog ponašanja. Nepri‐

mjereno ponašanje roditelja, vaspitača ili vršnjaka podstiče na oponašanje. Posebno je 

značajna porodična sredina. Poremećaji u porodici dovode do poremećaja u ponaša‐

nju samog djeteta, a posljedice su veoma često vrlo ozbiljne. Često su karakteristični 

slučajevi razvoja djeteta bez  jednog  ili oba roditelja. Kod djeteta se osjeća nedostatak 

roditeljske  ljubavi  i samim  timono počinje da živi u svom svijetu. Loš socijalni milje 

porodice  i sredine  izuzetno utiče na dijete. Visoki standard u porodici u sredini van 

standarda vršnjakačesto dovodi dijete do stanjadrugačijeg ponašanja. Djeca su podlož‐

na  različitim porocima:  alkoholizmu, narkomaniji, pušenju,  što usložnjava problem. 

Povećan  je  i oblik delikvencije među djecom  i omladinom  što pokazuju  razni oblici 

ponašanja: krađa, destruktivno ponašanje, seksualni prestupi. To su posljedice socijal‐

ne neuravnoteženosti. To su djeca koja su zapuštena, sa kojima se okrutno postupalo 

ili djeca bez roditeljskog staranja. Na osnovu nekih doživljaja iz djetinjstvadelikvencija 

se javlja tek kasnije i to pod uticajem nekih novih faktora: vršnjaka, medija, literature. 

 

9. DJECA SA KOMBINOVANIM SMETNJAMA 

Sam naziv klasifikacije govori da se radi o kombinaciji raznih smetnji. I ona se 

najčešće klasifikuju na:  

slijepogluvonijeme; 

slaboumni gluvonijemi; 

slaboumni slijepi; 

slaboumni sa fizičkim oštećenjima i sl. 

 

U radu sa ovom djecom potrebno je angažovati različite profile stručnjaka, uz 

obaveznu saradnju sa roditeljima. S obzirom na to da se radi o višestrukim smetnja‐

ma, to je veći izazov, ali i obaveza da se takvoj djeci pomogne na stručan način. Pored 

stručnosti i profesionalnosti, važna  je i humana crta rada sa ovakvom djecom. Neop‐

hodan je dodatni napor, stalna edukacija i ljubav prema ovoj populaciji. 

 

 

10. HABILITACIJA, REHABILITACIJA I OBRAZOVANJE DJECE SA  

       SMETNJAMA U RAZVOJU 

Obrazovanje djece  sa  smetnjama u  razvoju u  svijetu  ima dugu  tradiciju. Pri 

tome razlike postoje u zavisnosti o kojoj je državi riječ. Obrazovanje djece sa smetnja‐

ma u razvoju u Crnoj Gori počelo je odmah poslije Drugog svetskog rata, tačnije 1946. 

godine, kada je u Kotoru osnovan Zavod za školovanje i rehabilitaciju lica sa poreme‐

ćajem sluha  i govora. Postojala  je potreba za osnivanjem ovakve i sličnih ustanova u 

Crnoj Gori. Rat je ostavio pustoš u zemlji. Veliki broj djece i ljudi je u toku ratnih stra‐

hota zadobio trajna oštećenja vida, sluha, govora, motorike i drugih oblika. Već u pr‐

voj  školskoj godini u Zavod u Kotoru upisano  je 18‐oro djece  sa oštećenjem  sluha  i 

28 

govora. Kasnije se broj djece povećava, a samim  tim  javlja se potreba za zapošljava‐

njem stručnog kadra, kojeg  je u prvim posleratnim godinama bilo malo. Tadašnji ka‐

dar je vanrednim naporom stvarao uslove za rehabilitaciju i školovanje ove populacije 

djece. Shodno potrebama, godine 1948. počinje nastava za djecu sa oštećenjem vida u 

malom  primorskom mjestu  Perastu,  što  je  i  početak  osnivanja  budućeg Zavoda  za 

školovanje i profesionalnu rehabilitaciju invalidne djece i omladine, kasnije utemelje‐

nog u Podgorici. Tih godina broj upisane djece  sa oštećenjima odnosno  sa hendike‐

pom se povećava.  

Godine 1949. u Lastvi kod Tivta osnovan je Dom za vaspitno zapuštenu djecu. 

Polako se stvara novi sistem za školovanje i brigu o djeci sa smetnjama u razvoju. Dr‐

žava je imala potrebu da djecu na kojoj je rat ostavio bolne i uglavnom trajne posljedi‐

ce, okupi, vaspitava i rehabilituje u nekoj od specijalnih ustanova. Prvi podaci do kojih 

su došle zdravstvene i socijalne službepokazuju da je evidentirano oko 200 djece sa oš‐

tećenjem sluha i govora. „Na osnovu do tada poznatih svjetskih iskustava, kao i prakse u Hr‐

vatskoj, Srbiji i Sloveniji, organi socijalnog staranja i prosvjete u Crnoj Gori, pravilno su oci‐

jenili da je gluvoj djeci, pored zaštite, potreban i poseban pedagoški program. Tada počinje in‐

stitucionalizovan rad sa gluvom djecom koja je izvjesno vrijeme, tražila pravo mjesto za rad, da 

bi poslije Bijele i Perasta, pravo središte postao Kotor, gdje je tradicija zbrinjavanja lica sa hen‐

dikepom duga o čemu postoje tragovi u dokumentima kotorskog Arhiva” (Pobjeda, 1997. s. 31) 

Poseban problem  je bio kako ubijediti roditelje djece sa hendikepom da ih u‐

pišu u takve ustanove. Stereotipi i predrasude su „gospodarili” u mnogim krajevima 

Crne Gore, što  je  imalo za posljedicu da se roditelji nerado odlučuju za upis djece u 

specijalne ustanove koje  su bile osnovane  za  različite oblike hendikepa. A kakav  je 

značaj po takvu djecu imao ovakav oblik obrazovanja govori podatak dasu prve škol‐

ske godine u Domu slijepih u Perastu bila upisana četiri učenika. Svaki od njih  je po 

završetku osnovne  i  srednje  škole završio  fakultet, a  recimo da  je bivši učenik Vojo 

Minić doktorirao književnost. 

Specijalne obrazovne ustanove su u svom razvoju opravdale postojanje. U radu 

su imale uspone i padove. Mijenjali su lokacije gdje bi nastavljale rad. Godinama je pri‐

stizao veliki broj stručnjaka, prije svega defektologa, koji su u rehabilitaciji, vaspitanju i 

obrazovanju djece sa smetnjama u razvoju postizali izuzetne rezultate. Listajući ljetopise 

specijalnih ustanova u Crnoj Gori možemo zapazitida je veliki broj djece sa smetnjama u 

razvoju završio osnovnu  i srednju školu. Shodno velikim promjenama u crnogorskom 

društvu  i zakonskoj  regulativi  tri specijalne ustanove koje  imaju dugu  tradiciju  trans‐

formisane su u nacionalne resursne centre sa sasvim novom ulogom.  

Pored habilitacije, rehabilitacije i obrazovanja, stručnjaci će ubuduće pružati sa‐

vjetodavnu podršku djeci sa smetnjama u razvoju u redovnom sistemu školstva. Kao što 

je  poznato  u  velikom  broju  zemalja  u  svijetu  uvedeno  je  inkluzivno  obrazovanje. U 

Crnoj Gori je u toku reforma vaspitno – obrazovnog sistema, što podrazumijeva stvara‐

nje optimalnih uslova u  redovnim  školama za  inkluzivno obrazovanje. Suština  inklu‐

zivnog modela  obrazovanja  je  promjena  cjelokupnog  obrazovnog  sistema  i  ono  je  u 

29

Crnoj Gori počelo da se sprovodi od 2004. Takve promjene sa sobom privlače i intereso‐

vanje medija. S obziromda se radi o veoma osjetljivoj populaciji djece, velika  je odgo‐

vornost  na  svim  društvenim  činiocima  i medijima  za  stvaranje  inkluzivnog  društva. 

Kako se teži, odnosno kako treba da se  iskaže  i poštuje  ličnost djeteta sa smetnjama u 

razvoju najbolje je iskazano u Konvenciji o pravimadjeteta: „Dijete sa teškoćama u razvoju je 

dijete sa posebnim potrebama, dijete sa posebnim potrebama je dijete” (Šakotić, 2009, s. 13). 

 

 

11. BROJ ILI PROCENAT DJECE SA SMETNJAMA U RAZVOJU U  

      CRNOJ GORI I TERMINOLOGIJA KOJA SE KORISTI ZA DJECU SA  

      SMETNJAMA U RAZVOJU 

U svijetu danas živi šesto miliona osoba sa smetnjama u razvoju. Procentual‐

no, od 8 do 10% populacije u svijetu su osobe sa smetnjama u razvoju. Isti je slučaj u 

Crnoj Gori, gdje živi oko 60 hiljada osoba sa različitim oblicima smetnji, a to  je veliki 

broj. Nažalost, nema precizne evidencije o djeci sa smetnjama u razvoju. Statistički po‐

daci su neujednačeni, jer se ne vodi se potpuna evidencija. Popisom stanovništva mo‐

gao bi se utvrditi broj, ali  često  roditelj  takvog djeteta ne daje potpunu  informaciju. 

Medicinska evidencija nije sistematizovana da bi  imali  jasnu sliku o ovoj populaciji. 

Do prije desetak godina država, društvo, čak i roditelji stidljivo su govorili o djeci sa 

smetnjama u razvoju.  

Predrasude koje su vjekovima pritiskale društvo, uticale su da djeca sa smet‐

njama u razvoju budu po strani  i često marginalizovani dio društva. ”Do sredine pro‐

šlog vijeka bilo  je preovladajuće shvatanje da su porodice koje među svojim  članovima  imaju 

osobu sa invaliditetom nesrećne i da to predstavlja narušavanje ugleda porodice. To je za pos‐

ljedicu imalo skrivanje ovih osoba od okoline, onemogućavanje da se uključe u bilo koju oblast 

društvenog života, osporavanje samostalnog donošenja odluka o nihovom životu itd. U takvim 

uslovima veoma mali broj porodica se usuđivao da prkosi ustaljenom tretiranju osoba sa inva‐

liditetom  i  da  ih ne  skriva,  već  da  ih  podržava  i  razmišlja  o njihovom  obrazovanju. Stav  o 

potrebi obrazovanja osoba sa invaliditetom pratio je stavove o njihovim sposobnostima. Osobe 

sa invaliditetom, ili kako su u to vrijeme oslovljavane – invalidi, hendikepirani, su osobe koje su 

nesposobne, jer nijesu mogli da ispune zahtjeve koje je porodica postavljala pred svoje članove, 

a koji su uglavnom vezani za obavljanje fizičkih poslova. Kako se nijesu mogli radno angažova‐

ti, to je bilo potpuno nepotrebno da se školuju i obrazuju” (Macanović, 2012, s. 211).  

Broj djece sa smetnjama u razvoju evidentiran je kroz sistem školovanja u spe‐

cijalnim ustanovama, što  je bio samo dio ove populacije djece. Kako  je proces  inklu‐

zivnog obrazovanja krenuo djeca su upisivana u redovne škole i vrtiće, izmijenili su se 

stavovi o ovoj populaciji. Samo u  školskoj 2012/ 2013. godini  redovne  škole  i vrtiće 

pohađalo  je 1.078 učenika  sa  smetnjama u  razvoju, dok  je  resursne  centre pohađalo 

367djece.  

Veliki broj djece sa smetnjama u razvoju nalazi se u dnevnim centrima, smješ‐

tenim u pojedinim opšinama. U njima su djeca sa smetnjama u razvoju koja ne mogu 

30 

da pohađaju redovne škole i vrtiće i resursne centre. Ne mali broj je još u svojim poro‐

dicama, a nadamo se da  će otvaranjem društva  i  ta djeca biti obuhvaćena nekim vi‐

dom vaspitanja. Napravljen  je napredak što se tiče vrednovanja ove populacije djece. 

Možemo slobodno reći da  je probuđena svijest, na šta su imale uticaja međunarodne 

organizacije, posebno UNICEF koji  je svojim aktivnostima napravio pravu revoluciju 

kroz kampanje kako bi se svijest društva promijenila, a djeca sa smetnjama u razvoju 

dobila mjesto koje im pripada, počev od vaspitanja do aktivnog uključivanja u druš‐

tveni  život. Djeca  sa  smetnjama u  razvoju  neprestano  nam pokazuju da  talentom  i 

upornošću mogu da budu ravnopravni sa vršnjacima iz redovnih škola. 

Stručna  javnost u Crnoj Gori  je, kada se govori o terminologiji o djeci sa smet‐

njama u razvoju, u dilemi. U nekim zemljama u svijetu terminologija je standardizova‐

na. Postoje brojne dileme kada je u pitanju terminologija vezana za djecu sa teškoćama u 

razvoju. „Svako dijete sa teškoćama u razvoju posmatra se posebno, jedinstveno biće, a 

organsko  i  funkcionalno oštećenje, sagledavaju se u sklopu dječije  ličnosti kao cjeline. 

Ranije su korišćeni termini kao što su: invalid, dijete ili djeca sa smetnjama u razvoju. Da bi 

se izbjegli ovakvi neprilagođeni termini, u skorije vrijeme sve više koristi termin „djeca 

sa  posebnim  potrebama”. Ovaj  termin  su među prvima uveli  engleski  autori Warnock, 

Gulli Ford, Fisch. Grupa autora u knjizi „Ometeno dijete” smatra da  je ovaj termin ne‐

dovoljno precizan. Prema njihovom mišljenju pod ovim terminom se podrazumijevaju 

ne samo posebne potrebe, već  i posebni pravci, kojima osoba sa  teškoćama u  razvoju 

zadovoljava te potrebe i teškoće na koje pri tome nailazi. „Djeca s teškoćama u razvoju su 

ona djeca koja u svom razvoju izražavaju neke svoje posebnosti po kojima se razlikuju od većine 

djece  istog uzrasta. Postoji veliki broj klasifikacija  tipova ometenosti one se obično razlikuju od 

zemlje do zemlje” (Šakotić, 2009, s. 11). 

U Crnoj Gori, kao i u nekim drugim zemljama, još je prisutna medicinska ter‐

minologija vezana za smetnje djece sa smetnjama u razvoju. Tome doprinose i struč‐

njaci koji  su  tokom  studiranja prihvatili  takvu  terminologiju koja  je u  tom vremenu 

bila opšteprihvaćena. Krećući se prema socijalnom ili dalje inkluzivnom pristupu tre‐

ba učiniti krupne korake kako bi terminologija iz medicinskog pristupa polako nesta‐

jala. Upotreba medicinske  terminologije  stvara prepreku  i  zid  između nastavnika u 

redovnim školama  i stručnjaka  iz  resursnih centara.  Isto  tako,  i  roditelji su u stalnoj 

nedoumici kako da se ophode prema djetetu sa smetnjama u razvoju. Upotreba termi‐

nologije mnogo utiče na opšti stav društva prema osobama sa smetnjama u razvoju. 

Riječ „invalidno” dijete polako izmiče i sve se rjeđe upotrebljava u javnosti. 

Strategija inkluzivnog obrazovanja za period od 2014. do 2018. godine usvoje‐

na  je 2013. godine. U  strategiji  je  je navedeno da  se  sistem vaspitanja  i obrazovanja 

koncipira  tako da “razvija potencijale djece do najveće moguće mjere”. Dokument  je usa‐

glasen sa međunarodnim preporukama, smjernicama kao  i sa nizom međunarodnih 

dokumenata. U Strategiji je navedeno da se termin smetnje u razvoju koristi za mental‐

ne, senzorne i kombinovane smetnje, dok se terminom teškoće u razvoju odnosi na: po‐

31

našanje, učenje, hronična i dugotrajna oboljenja, kao i teškoće usled emocionalne, soci‐

jalne, jezičke i kulturološke deprivacije. 

 

 

12. ZAKLJUČAK 

Vaspitanje,  obrazovanje  i  i  rehabilitacija  djece  i  omladine  sa  smetnjama  i 

teškoćama u razvoju u Crnoj Gori ide uzlaznom linijom, kako po broju upisane djece, 

tako i kvaltetom koji se može porediti sa modelima obrazovanja u drugim zemljama. 

Učinjen  je veliki napor da se stvore adekvatni uslovi za vaspitanje, obrazovanje  i re‐

habilitaciju djece sa smetnjama i teškoćama u razvoju. Stručnjaci iz resursnih centara 

daju punu podršku inluzivnom obrazovanju. Razvija se i rana intervevencija za djecu 

do šest godina. Prethodnih deset godina veliki broj vaspitača  i nastavnika prošao  je 

kroz brojne edukacije koje je organizovalo Ministarstvo prosvjete. Inkluzivno obrazo‐

vanje je postalo je stvarnost obrazovnog sistema u Crnoj Gori.  

 

 

  REFERENCES (Literatura) 

Janković, P., Eraković, T. (2008), Pedagogija djece sa posebnim potrebama, Gradska biblio‐

teka, Novi Sad. 

Macanović, G.  (2012), Položaj osoba sa  invaliditetom u obrazovnom sistemu u Crnoj Gori, 

Podgorica: CANU. 

Milić, P. (2012), Inkluzivne vrijednosti obrazovnog sistema Crne Gore, Podgorica: CANU. 

Pobjeda (1997), Razvojni put specijalnog vaspitanja i obrazovanja u Crnoj Gori 1946 ‐1997, 

Podgorica: NJP“ Pobjeda”. 

Šakotić, N. (2009), Efekti inkluzivne prakse u osnovnim školama u Crnoj Gori, Montenegro 

CHESS, Nikšić. 

Sovak, M. (1979), Specijalna pedagogika, Beograd – Titograd.