BRIŽIT VARD

IGRE STRASTI

Prevod s engleskog Miroslav Dereta Naslov originala Brigitte Ward GAMES OF PASSION Copyright by Brigitte Ward 1989. ©

U toj oblasti sve je bilo divlje. Reka ţestoka i burna, neukroćena; drveće

veliko i zlokobno a ogromne planine pokrivene belim sneţnim kapama nazirale su se u daljini. Vazduh je bio proziran, čist i oštar. Sve, baš sve, je odisalo divljinom.

I lica ljudi koji su tu prolazili asfaltiranim ulicama mesta, odraţavala su iskonsku krepkost duha i odavala da su kadri da stojički podnose udarce ali i da ih zadaju.

Sve je bilo divlje, osim samog gradića. Jer, bilo je nekakvog besmisla u tom mestu u surovom okolišu nastanjenom naprasitim ljudima silovitih strasti. Mesto, sa savršeno asfaltiranim ulicama koje su se pruţale u ravnoj liniji; s vitkim, belim crkvenim tornjem, ljupkom zgradom opštine, servisnom stanicom i kafićima, kao da je neka natprirodna sila donela iz druge galaksije.

Iako je na prvi pogled ovo savremeno i civilizovano mesto izgledalo apsurdno usred goleme divlje zaravni, neko bi, moţda pomislio da i nije toliko besmisleno i daje prilično umesno to što se nalazi upravo na tom mestu, na oštrom tlu zemlje snaţnih suprotnosti.

Od krajolika je odudarao automobil najsavremenijeg dizajna, vanserijske proizvodnje, od dva jahača u odelima brđana, na konjima koji su kaskali tresući raskošnim grivama na svojim plemenitim lepim glavama.

Jahači su se zaustavili na uglu ulice. Mlađi se nasmešio otkrivajući ravnomerne, bele i sjajne zube kakvi bi pre pristajali nekoj ţeni.

- Dobro, Dţok, idem u banku a ti proveri da li je popravljena ţetelica - rekao je. - Posle moţemo da se nađemo u kafani "Kod bizona". Ko pre stigne, sačekaće. Vaţi?

Dţok se osmehnuo zatvorenih usta. Bio je neku godinu stariji od čoveka s kojim je jahao ali se od njega mnogo

razlikovao. Lice mu nije bilo lepo, imalo je tipičnu fizionomiju ljudi toga kraja: čvrste vilice, oči tamne kao trnjine, pune usne i oblu bradu s rupicom u sredini; pogled miran i ozBiljan, snaţan vrat pod uzdignutom glavom, široka ramena koja kao da su bila sviknuta da odbiju i trpe udarce, ali i da ih zadaju bez milosti. Odavao je stamenog čoveka a bio je hitar i strašan kao vihor kada bi ga poneo nemir uzbuđenja. Imao je suncem opaljen lik, odlučnih i stvrdnutih crta.

- Vaţi - odgovorio je - ali ćeš verovatno morati da me čekaš. Ako je ţetelica završena moraću da je otpremim na imanje.

Mahnuli su jedan drugom i poterali konje. Dţok je popustio uzde i konj je krenuo laganim hodom. Samo nekoliko trenutaka zatim, morao je naglo da zategne uzde da bi sprečio sudar kola sa belim dvosedom za čijim je upravljačem sedela lepa riđokosa devojka. I ona je zakoračila i uplašeno gledala kako Dţok vesto obuzdava uznemirenog pastuva.

- Kuda tako ţurno, Saro? - osmehnuo se na svoj način, stisnutih usana. -

Zamalo da nas ubijete! - Izvinite, Dţok - bila je zbunjena - mislila sam da ću uspeti da prođem dok

je trajalo zeleno svetio. Nisam vas, valjda povredila?! - Za divno čudo, niste. Ako traţite Fina, naći ćete ga "Kod bizona". Porumenela je i široko se osmehnula. Taj osmeh i zubi podsećali su na

Finove. Lepi i ţenstveni. Automobil i konj su stajali na trgu. Ostali vozači su nervozno pritiskali

sirene. Sara je poterala kola, Dţok je zategao uzde. - Zamišljaš li da je ulica samo tvoja, Saro?! - vikao je vozač iz drugih kola. -

Ko ti dade volan u ruke, đo đavola?! - I ovaj ţuri - rekao je Dţok zaustavljajući konja uz automobil na drugoj

strani trga - dok se negde ne zakuca! - Uţasno je u ovom kraju - ponovo se nasmejala devojka. - Svet je ţeljan

uzbuđenja i voli da izazove svađu i tuču, ako je moguće. Nisam znala da ćete sići u grad. Fin juče ništa nije rekao.

- Morao je da reguliše neke račune u banci. - Recite mu da dođe kod mene, kući. Treba nešto vrlo vaţno da mu kaţem. - Sigurno je od ţivotne vaţnosti - pokušao je da ne bude podrugljiv. - U

redu, reći ću mu, ali vas molim da ga ne zadrţavate dugo jer bi trebalo da se vratimo pre mraka.

- Kakva poslovnost, Dţok - i dalje se smejala. - Vi kao da se podsmevate ljubavi. Zar vas nikada nije dotakla?

- Niste dobar psiholog - našalio se - ali bićete valjda, jednog dana. Doviđenja, Saro.

Devojka ga je pratila pogledom. Najeţila se gledajući njegove snaţne, dugačke noge i stopala uvučena u stremen sedla. Imao je prsa i leđa široka i uspravna kao iskusni konjanik. Kratki rukavi košulje bili su zategnuti oko njegovih mišićavih i suncem opaljenih ruku.

- Ne zaboravite moju poruku - doviknula mu je - vaţna je! Dţok se udaljio mahnuvši i ne osvrćući se više. - Ne brinite, neću zaboraviti - viknuo je - iako za druge nerado odapinjem

Amorove strele - rekao je sebi u bradu. Sara je zadovoljno pokrenula kola razmišljajući da je velika sreća što je

čovek kao Dţok prijatelj njenog verenika, Fina Morisona. Beli dvosed je poskočio i nestao iza ugla.

Fin je izlazio iz zgrade banke u pratnji jednog od direktora rukujući se sa

njim srdačno. - Milo mi je što smo sredili račune - rekao je direktor - i, molim vas,

pozdravite svoju majku. Pobrinuću se da joj, uskoro, nađemo neku devojku koja će hteti da za nju radi. Traţimo već toliko vremena, znate to i vi i vaša majka, ali je gotovo nemoguće naći takvu osobu. Ovde su ţene suviše ponosne, i nerado

se prihvataju uloge druţbenica. Nekako su ohole, gorde i ne vole nikome da sluţe.

Fin se nasmejao i uzjahao konja. Imao je viţljasto, lepo izvajano telo mekih pokreta.

Suviše je lep za muškarca - pomislio je bankar osmehujući se - blag i bezličan. - Ne traţi moja majka sluţavku, gospodine - rekao je Fin zateţući uzde. -

Treba joj devojka, mlada ţena s kojom će šetati i provoditi vreme. Slaba je i bolešljiva. Nemojte se čuditi što je narod ovde takve naravi i ponosa. U njima teče indijanska krv. Ne moţemo to zaboraviti, na kraju krajeva, zar ne?

Fin je povukao uzde, mamuzama dotakao bedra svog kao sneg belog konja i odjahao.

Na gredi pred kafanom bilo je nekoliko vezanih konja. Finov rasni beli konj, sjajne koţe i sa skupocenim sedlom na leđima, izgledao je kao negovano belo kuče pored izgladnelih pasa lutalica.

Fin je pogledao konje. Dţokov nije bio među njima. Sjahao je, privezao svog dorata i ušao u kafanu. Nije primetio devojku pred samoposlugom preko puta kafane "Kod bizona". Stajala je i posmatrala. Iz njenih velikih, crnih, očiju sevale su munje a iz skupljenih zenica varničila je neobuzdana mrţnja. Nesvesno je stisla usne, uzdahnula i zabacila bujnu, crnu kosu. Povukla je dolamicu uniforme prodavačice, uspravila se i prosiktala sebi u nedra.

- Proklet bio, Fine Morisone, i celo tvoje lopovsko pleme! Posmatrala ga je kako samouvereno ulazi u kafanu, svestan svoje lepote i

moći. Od besa su prebledele usne prodavačice, lepe Koni Mičam. U kafani je bilo desetak gostiju. U dnu dvorane, iza šanka, bila je ogromna

glava bizona. Svi su pogledali prema vratima kada je Fin Morison ušao. - Zdravo - rekao je srdačno. - Dobar dan svima. Nisu mu otpozdravili. Gledali su njegove skupocene čizme, rađene po

meri, remenje od najfinije koţe, košulje od mekog platna i celu njegovu pojavu koja je odudarala od njihovih prljavih odela, neobrijanih obraza i opaljenih, ţuljevitih ruku.

- Same, daj mi jedan vermut - zamolio je - s malo limuna. Moţda zbog njegove preterane ljubaznosti, glas mu je zvučao meko,

gotovo mazno. - Evo, sad ću - rekao je Sam ne okrećući glavu - sad ću... Pogledi prisutnih pratili su Fina do šanka. - Kakav lep momak - podsmehnuo se jedan mladić – baš lep! - Lep - potvrdio je drugi glasnije, začikavajući - kao da je ovoga časa sišao

mermernim stepenicama s neke modne piste. Nisu se libili da govore glasno. Fin je pobledeo ali se nije osvrnuo. - Pogledajte samo tu košulju, ljudi! A, tek platno. Ekskluzivno tkano, nema

šta!

Govorili su sve glasnije i izazovnije ne bi li se okrenuo. - Šivena po meri - zadevao ga je sredovečni čovek - u salonu. - Pa, svakako - uzviknuo je oniţi debeljko - neće valjda Fin Morison da

nosi serijske košulje kao vašljivci kakvi smo mi i naši sinovi. Taman posla! Neću se okrenuti - pomislio je uznemireni Fin - neću dozvoliti tim prostacima

da... Ne, trebalo bi da zapodenem razgovor s kafedţijom. Tako će me valjda ostaviti na miru. Ĉuj, Same - rekao je glasno - znaš li neku devojku koja bi htela da... da se druţi s mojom majkom? Imaće lepu zaradu i sve što joj bude potrebno.

Sam je polako brisao stolove i odnosio prljave čaše na šank. Nije se ţurio da posluţi Fina vermutom koji je naručio.

- Da se druţi s tvojom majkom - cerekao se sredovečni čovek. - Mogu li ja da posluţim u te svrhe, momče?

Burni smeh propratio je reči grubog brkajlije. Ţivotinje - pomislio je Fin ne okrećući se - prostaci. - Što ćutiš, Fine - rugao se čovek - moţda nisi dovoljno fin, a? Fin je pogledao Sama i rekao što je mirnije mogao: - Zar nisi čuo da sam te zamolio za vermut s limunom, Same? - Idem, zaboga - gunđao je. - Vidiš da radim. Ne sedim. Sačekaj dok

završim. - Zar ne moţeš da me usluţiš pa da posle skupljaš čaše? - Posluţi maloga, Same - nasmejao se jedan mladi delija - zar ti nije ţao

deteta? Vidiš li kako je napućio ustašca, kao devojčica. Zar ne znaš da mlade dame ne treba da čekaju...

Fin se naglo okrenuo, pogledao sve prisutne i stisnuo zube. - Zašto me zadirkujete, zaboga - rekao je gotovo plačnim glasom - šta sam

vam učinio? Odgovorili su gromoglasnim, zajedljivim smehom. Onaj što se ponudio da

se druţi s njegovom majkom, prišao mu je i lupnuo ga po ramenu. Fin se jedva odrţao na nogama. Okrenuo se i uneo mu se u lice.

- Ţivotinjo - rekao je neubedljivo - misliš li da te se bojim? Ĉovek se nasmejao i uhvatio ga rukama kao klještima za mišice. Fin, iako

visok i lepo građen momak, izgledao je u rukama gorštaka kao bespomoćno dete. U tom trenutku, Dţok je ušao u kafanu. Istoga časa smeh je zamro na usnama ljudi i zavladala je grobna tišina. Ĉovek je hitro putio Fina. Dţok je odmah shvatio šta se događa. Ĉovek koji je stajao uz Fina pođe prema Dţoku.

- Zdravo, Dţok - promrmljao je nevino se osmehujući - malo smo se našalili s Finom...

Dţok je i dalje nepomično stajao na vratima i gledao kafedţiju i goste. Video je i Finovo crveno, postiđeno lice. Krenuo je prema šanku. Onaj njegov ukočeni osmeh razvukao mu je zatvorena usta. Jagodice i vilične kosti bile su zategnute kao da su od gvoţđa.

- U redu - odgovorio je škrto otvarajući usta - malo šale moţe da se

podnese, zar ne Fine? Nego, sad imaš vaţnija posla. Verenica te očekuje. Sreo sam je i poručila ti je do dođeš. Kreni odmah, molim te, i nemoj se dugo zadrţati. Trebalo bi da ranije pođemo kući.

- Zar nećeš i ti sa mnom? - nesigurnim glasom upita Fin. - Popio bih neko piće. Doći ću pred Sarinu kuću za koji časak. Hajde, sad

poţuri. Krenuo je ne gledajući ostale, još uvek rumen i postiđen. Nije čak

spomenuo Samu zatraţeni vermut. Letimično ga je pogledao kako stoji očiju uprtih u Dţoka i smušeno guţva krpu kojom je dotle brisao šank.

- Daj mi konjak i pivo, Same - reče Dţok istim tonom. - Evo, evo odmah - Sam samo što nije zapevao - znam koja pića pijete,

gos'n Dţok - gledao gaje prinoseći posluţavnik na šank. - Evo, izvol'te, molim lepo.

Dţok je uzeo čašu ne gledajući usluţnog i uţurbanog Sama. Pratio je pogledom kroz prozor kafane, lagane i graciozne pokrete Finovog tela dok je prilazio konju i odvezivao uzde. Otpio je gutljaj pića ne spuštajući pogled. Fin je uzjahao konja i krenuo galopom. Njegova nešto duţa talasasta kosa vijorila se pod širokim obodom šešira. Neka neodređena mešavina saţaljenja i gađenja obuzela je Dţoka kao toliko puta do sada. Pratio je jahača pogledom dok ovaj nije zamakao za ugao. Njime je ovladalo osećanje koje nije bilo ni saţaljenje, ni gađenje ni prezir. Bilo je to ono što roditelj oseća prema nejakom detetu, nešto slično potrebi i obavezi da ga zaštiti. Dţok je osećao nekakvu bolećivost prema tom fizički odraslom momku, samo nekoliko godina mlađem od sebe, koji je greškom u vaspitanju stekao osobine razmaţenog jedinca bogatog oca.

Otpio je gutljaj pića i, s čašom u ruci, krenuo prema delu šanka za kojim su stajali ostali gosti. Stao je raskrečenih nogu pred čoveka koji je izazivao Fina i oštrim pokretom ruke sasuo mu ostatak pića u lice a drugom ga snaţno udario u prsa i gurnuo prema stolici na kojoj je sedeo pre nego što je prišao šanku. Ĉovek je kao tigar hitro skočio i prostrelio pogledom Dţoka.

- Šta je, što skačeš, Gordone? Malo sam se našalio. Učinilo mi se maločas da voliš šalu.

Poslednje reči je propratio još jednim snaţnim pokretom kojim je Gordona bacio na ostale goste kafane. Stisnutih pesnica gledalo ih je dok su mu oči sevale.

- Ţeliš li još neko da se šali, momci? Ćutali su. Gordon je velikom šarenom maramom brisao znojavo lice.

Muklu tišinu prekinuo je Dţokov miran glas. - U redu, shvatio sam, minula vas je ţelja za šalom ali vas, za svaki slučaj,

opominjem da će svako ko ubuduće dobije ţelju da se na ovakav način "šali" sa Finom, imati posla sa mnom. Pruţiću vam priliku - gledao je sve redom - da se ogledate u junačenju sa sebi ravnim.

Bacio je novac na šank i izašao na ulicu.

- Bila sam izašla na trenutak pred prodavnicu da vidim kako je namešten

izlog - govorila je Koni Mičam svojoj majci - i ugledala ga pred kafanom, preko puta. Razmetljivo elegantan, opeglan od glave do pete - stisla je zube - lepotan sličan lutku, pajacu iz izloga za dečje igračke. Kunem se mama, da sam se jedva uzdrţala da ne pretrčim i izgrebem mu ono njegovo lepo, glatko i negovano lice očaravajućeg osmeha, s belim zubima kao sa reklame za zubne paste. Slatko bih ga izudarala i uţivala gledajući ga kako plače. Jer on bi, mama, plakao kao da nije muško. Uh, što nisam muškarac - siktala je steţući pesnice - što nemam smelosti da stanem, pogledam izbliza u one njegove plave oči i vrisnem koliko me grlo nosi daje lopov i podmukli prevarant kao i njegovi roditelji...!

Njeno poput vrbe gipko telo izvijalo se i zatezalo kao čelična sablja dok je govorila. Iz velikih, kao ugalj crnih očiju sevale su iskre. Izraz mrţnje titrao je njene osenčene naušnice, trzao krajeve usana, skupljao crne obrve.

Majka je ćutala i brisala pod kuhinje. Gledala je kćer krajičkom oka čekajući da se napad stiša. Jed se i njoj godinama prikupljao u duši ali ga je zrelije, strpljivije podnosila. Bila je svesna svoje bespomoćnosti i nemoći da se suprotstavi laţima i nepravdama čije su ţrtve bile ona i njena kćer.

- Susetkin sin kaţe da su malog Morisona danas vređali u kafani - pokušala je majka da je uteši - i da je ćutao kao nekakav mlakonja.

- Znam - rekla je Koni ljutito - pričao mi je Endi da je posle došao Dţok Kul i izudarao nekog i pretio... Uvek stigne da ga na vreme odbrani. Zato ga mrzim više nego Fina Morisona. Prodana duša! Uh, što bih se radovala da se neko na njega nameri, da ga izvređa, raspali po onoj samouverenoj, večito uzdignutoj glavi.

- Koješta, Koni – osmehnula se majka - niko se neće usuditi da nasrne na Dţoka a posle ovoga danas u kafani, teško da će neko prikupiti hrabrosti da uvredi onog mlitavka dokle god ga štiti Dţok Kul. I zato te molim da se primiriš. Razumem tvoj gnev jer ni moj nije manji. Znam da nije lako mirno gledati onog naduvenka Fina Morisona i zamišljati ga kako se šepuri na našim dobrima dok ti padaš s nogu radeći u samousluzi najteţe poslove umesto da se baviš agronomijom na imanju kako si oduvek ţelela. Šteta za tolike godine provedene na školovanju - uzdahnula je - i sramota - majka je stegla zube - da niko od suseda, nekadašnjih prijatelja, nije smeo posle nesreće da te zaposli iz straha da se ne zameri Morisonovima iako svi znaju kakvom su se prevarom posluţili. Srećna sam, ipak, što je tvoj otac umro tada od srčane kapi i nije doţiveo sva ova poniţenja. Doduše, prošle godine je umro i Morison. Ne bih volela da sam bila u njegovom koţi na samrtnoj postelji. Ako je imao malo savesti, mora biti da ga je proţdirala. Ne kaţe se uzalud da je pravda spora, ali dostiţna.

- Što se, mama, zanosiš koještarijama? Da smo mu pali na pamet, da se setio da postojimo - unela joj se u lice - rekao bi ţeni, sinu, advokatu, bilo kome,

da isprave njegov lopovluk, da vrate oteto. Priznao bi svoju podmuklu prevaru. Uostalom, nije morao ni da im kaţe. Znaju oni, Fin i njegova majka, kako su se događaji odvijali. Znaju sve smicalice koje je "namestio" vrli posednik i trgovac Morison. Fin je samo godinu dana stariji do mene. Zar se nismo igrali kad samo bili deca? Nismo se viđali za vreme školovanja jer je on učio u Bostonu a ja ovde, u Minesoti. Ne znam šta je učio - podsmehnula se - moţda je izučavao stilove mode, način hodanja, negu lica i tela. Ko bi znao gde je dangubio i baš me briga za to, ali kaţem da su on i njegova majka posle Morisonove smrti mogli da isprave njegove mahinacije da nisu i oni gramzivi kao što je bio stari Morison. Pamti Fin te, za nas tragične dane, koliko i ja. Pamti i cereka se kad se slučajno sretnemo, čak me i pozdravlja onako mlohavo kakav je od glave do pete. Nema taj mekušac ni volje ni energije da misli o bilo čemu. Tapka utabanim stazama, vodi ljubav s onom Sarom koju mu je majka odabrala zbog "staleškog nivoa" a mala trči za njim jer joj je otac propao igrajući na berzi. A, moţda se i zaljubila u lepotana, đavo bi ga znao. Šta bi drugo i radila ta lepršava gospođica, sem da se kinđuri, besomučno vozi svoj beli sportski dvosed i nudi blesavom Finu ime istorijskog "zamka na zapadnom brdu" svoga oca, zaduţenog do poslednje cigle? Uh - huktala je - da sam nekom srećom muškarac, ubila bih prvo Dţoka Kula pa Fina Morisona! Makar me odmah zatim poslali na vešala. Volela bih da ih zadavim sopstvenim rukama!

- Ćuti, Koni, zaboga - uzviknula je majka zgranuta - šta to govoriš?! To je kukavičluk, ne razboritost. Treba umeti trpeti, kćeri. Pošteno raditi i visoko uzdignuti čela. Tvoj tata je sve preduzeo, sve učinio da dokaţe Morisonovu podmuklu prevaru. Nije uspeo i umro je od tuge. Treba li da još ţrtvujemo tim podlacima? Izgubljeno je izgubljeno, Koni. Nepovratno. Ţivot je pred tobom, pa i preda mnom - isprsila se - nisam još ostarila. Imala sam samo dvadeset godina kad si se rodila, ali sam bila pametnija i staloţenija nego ti danas sa dvadeset pet. Kakve su to priče o kojekakvim davljenjima, ubistvima?! Moramo se pomiriti sa činjenicom da smo nas dve nemoćne bilo šta da izmenimo. To znam već više od pet godina. Istina je da se mučimo, kao što je istina, nadam se i hoću da verujem, da ćemo se izboriti, da će biti i boljih dana i da ćeš, kad-tad raditi ono za što si se obrazovala, a ja doţiveti lepu i mirnu starost okruţena unucima. Hajde sad, prihvati se ovih sudova i da lepo, na miru večeramo.

- Kako ne moţeš da razumeš, mama, da me obuzima smrtna ljutnja kad vidim onog tupavog lepotana i pomislim koliko smo bespomoćne. Zar nemam pravo bar na osvetu?!

- Kakvo pravo traţiš, zaboga, dete? Šut se sa rogatim ne bode. Oni su danas moćni, njima se veruje, a sem toga - stavila joj je ruku na rame - znaš dobro da za sve imaju legalna dokumenta. Da je tati prevarom podnet jedan dokument na potpis - usne su joj zadrhtale - nije mogao da dokaţe ni on ni mi. Iako je bilo tako, iako svi to znaju, ne moţe se ništa učiniti. Gotovo je i prestani da misliš o tome, molim te.

- Ali, mama - nije popuštala Koni - moraš da priznaš da Finu Morisonu ništa ne bi vredelo njegovo bogatstvo i da bi ga ceo grad prezirao i ismevao zbog mlitavosti karaktera, neodlučnosti u poslovanju, zavisnosti od majke koja u razneţenosti izgirava bolesnicu; ko bi poštovao krhkog lepotana da nije pokroviteljstva Dţoka Kula, snagatora s divljim licem i tvrdim očima tigra koji je, ko zna zašto, sišao s planine upravo kad je Fin Morison zagospodario nasleđenim imanjem. Koja je sila spojila ta dva potpuno različita čoveka? Ko je taj Dţok i zašto je upravo njega uzeo Fin da rukovodi njegovim imanjem pored toliko naših građana sposobnih za takve poslove? Obični plaćenik. Telohranitelj. Gorila. Prodaje svoju snagu moralnom bedniku, maminom sinčiću Finu Morisonu. Ĉudi me što ga ljudi poštuju. A, ko zna, moţda ga se samo boje. Zna taj Dţok šta radi, mama. Moţda zapinje i radi kod Morisonovih, zapinje ali i ţivi udobno, i šta ga se tiče. Ĉuva maminog sina...

- Tako je - uzdahnula je majka. - Moţda ga je majka i odabrala da zaštiti Fina. Ona najbolje zna šta je napravila od svog jedinca štiteći ga od svega i svakoga u ţivotu. A ona je uvek volela da se diči poslugom, domarima, baštovanima. Sad, čujem, traţi druţbenicu - majka je napućila usta - ne moţe sirota da se izleţava sama, treba joj društvo meštanke da bi pokazala šta sve ima i moţe, zaboga. U suštini je primitivna. Nije loša ţena, ali je ponesena nekakvim hirovitim idejama. Poznajem je dobro, kao što znaš. Druţili smo se toliko godina s njima. Prvi susedi... Ali, sve je uzalud - nasmejala se. - Ovde u Ĉeri Veliju neće naći ţenu koja bi pristala da bude sluţavka. Ni druţbenica. Nijedna naša ţena ni devojka neće da bude podređena drugoj ni za kakav novac. Ima u nama još ponosa, nema novca kojim se on moţe platiti. Neće, Koni, videćeš da neće. Moţe da ponudi i suvo zlato...

- Ipak, mama - rekla je Koni gledajući zamišljeno plamen vatre u štednjaku - moţda će ipak naći. Mislim da će sigurno naći.

- Grešiš, Koni. Druţbenica je što i sluţavka, a ovde nema... - Naći će, mama - oči su joj odlučno zasijale - kaţem ti, naći će. - Kako moţeš tako uporno da tvrdiš kao da znaš koja bi...? - Znam, mama - rekla je tiho i razgovetno - znam. - Pa, reci - majka je bila nestrpljiva - koja je? - Ja, mama - ustala je i stala pored majke - ja, Koni Mičam. - Jesi li poludela - majka je skočila sa stolice. - Šta tebi neće pasti na pamet,

pobogu! Pre bih umrla od gladi nego da dozvolim da moja kćer sluţi kod Morisonovih. Nikada, nikada ti to neću dozvoliti.

- Makar i pod tim uslovima, mama - oči su joj sasvim potamnele - makar me se odrekla, otićiću sutra da se prijavim gospođi Morison i ponudim joj svoje usluge.

- Lepa moja devojčice - pokušavala je majka - zar zaboravljaš čija si kćer, zar da pogaziš uspomenu na oca sluţeći kod onih koji su ga uništili?

- Ja ću ga osvetiti, mama, nemoj me sputavati, preklinjem te.

- Ti?! Ĉime, devojko? Kako? - Jedinim oruţjem koje imam - nije spuštala pogled s majčinih očiju. - Ţena

sam, mama. - Šta kaţeš? - uhvati je majka za ramena. - Ne mogu da verujem... Kao da si

sišla s uma, kćeri. Ne misliš valjda da koristiš...? Koni se okrenula, pripalila cigaretu i ponudila majku. Povukla je majku za

rukav i sela s njom na klupu pored stola. - Postoje dva načina da čovek pobedi nekoga i uništi ga: prvi je častan i

nalaţe napad s čela, drugi je svojstven podlacima koji se ulaguju, smeškaju pritvorno i zadaju udarac tamo gde se ţrtva najmanje nada, ali retko kad promaše, mama. Ţena sam, ne mogu da napadnem s čela jer nemam dovoljno snage ni umeća da na taj način i pobedim. Ali, priroda me obdarila osobinama koje, ako ih inteligentno upotrebim, mogu biti ubitačnije od snaţnih pesnica i vatrenog oruţja. Ne stidim se da priznam da ću napadati s leđa, kao zmija. Ne mari - majka se uplašila mrţnje koju je videla u Koninim očima - podlost se vraća podlošću. Neću se smiriti, mama, dok ne nateram Morisone da grizu zemlju kojom ćemo ti i ja koračati. Neću učiniti nikakvo zlo, majko - glas joj je odjednom promukao - nikome sem, moţda sebi, ali ću biti umirena ako postignem ono što sam naumila. Pusti me, mama, molim te, jer s ovim nemirom u duši i mrţnjom u srcu ne mogu više da ţivim.

- Bojim se, Koni - teško je zadrţavala suze - uţasno se bojim da i ti ne postaneš ţrtva naivnosti. Vidim da ne mogu da te sprečim u namerama ali te molim, čuvaj se Dţoka Kula. Neumoljiv je i opasan čovek. Odlučnost mu se ogleda na licu i u onim divljim, nepokornim očima. On je čovek s ovih planina, čovek naše divljine. Ĉovek koji ne prašta, Koni...

Drum nije bio širok ali je bio savršeno asfaltiran i besprekorno čist, sjajan

kao ogledalo. U daljini su ogromne planine Big Stona zarivale svoje oštre vrhove u bledo

zelenilo neba. S obe strane iznajmljenog automobila kojim se Koni vozila, prostirale su se

livade kao raskošne dvojne lepeze na kojima su se belasala runa jaganjaca i ovaca koji su se napasali na sočnoj travi.

Taksi je ostavio za sobom pašnjake i uronio u mračnu stoletnu šumu i hladovinu od koje se najeţila koţa devojke. Vozač je zadivljeno posmatrao predeo i klimao glavom.

- Nikada ne bih pomislio da su Morisonova dobra ovolika - rekao je - nema im kraja, zaboga. Kao da su zauzeli pola Amerike... Šteta samo što će to na kraju ipak sve propasti. Ovo imanje nema pravog gospodara. Momak kakav je Fin, bez autoriteta, snage i volje, ispustiće iz ruku sve konce ako ga jednoga dana napusti Dţok koji je zaista preduzimljiv, sposoban i odličan organizator posla. Sve što započne dovede do kraja. Fin je imao sreću što je naleteo na njega.

Sigurno mu dobro plaća, ali nema tih para kojima bi se moglo platiti poštenje kojim se Dţok odlikuje. Strašan je, grub i silovit, ali pravičan, časti mi. Zar ne misliš i ti tako, Koni?

- Ne znam - rekla je ravnodušno - nisam o tome razmišljala. A i zašto bih? - Pa, jeste, bolje je ne misliti - sloţio se vozač gledajući Koni ispod oka. - Da

li poznaješ Dţoka? - Kakvo pitanje, Konrade - nasmejala se - ko se s kim ne poznaje u našem

gradiću? Taj Dţok Kul je ovde, valjda, već četiri-pet godina, ako se ne varam. - Da, došao je iz grada s one strane planine nešto posle smrti staroga

Morisona. U pravi čas, časti mi, i na Finovu sreću jer teško da bi bez Dţoka mogao ovako da se njiše po oblacima kao kakva frajlica, oprosti mi boţe na poređenju... Dţok je čovek našeg podneblja, isti su nam koreni. Ĉvrsti, jaki i divlji. Kaţu da je ruţan. Moţda i jeste, ali mi smo svi takvi, zna se. U nama struji krv divljaka, zar nije tako, Koni? Nismo lepotani ali smo muškarčine. Takav je i Dţok, ali je on povrh svega i ćutljiv. Ali ono što kaţe, rečeno je na pravom mestu i u pravom trenutku. Zato narod ne podnosi lako Fina Morisona, ne poštuje ga iako je gospodar ovolikog bogatstva. Nije u našoj naravi da se divimo i klanjamo imovini nego čoveku, je li tako? Ĉovek je onakav kakav jeste - ponovo je bacio pogled na devojku - pa i da ostane bez imovine.

Nije odgovorila. Posmatrala je predeo naslonjena na udobno sedište prekrštenih ruku preko grudi, tamnog i odlučnog pogleda.

- Dobro - rekao je šofer kočeći - evo, stigosmo, Koni. - Hoćeš li da me sačekaš, Konrade? - rekla je izlazeći iz kola. - Neću se

dugo zadrţati. - Ne brini, čekaću koliko treba, Koni, idi slobodno.

Popela se belim mermernim stepenicama i ušla u kuću. Prišao joj je momak

i upitao koga traţi. Istovremeno se pojavila starija ţena u crnoj uniformi s belom pregačom. Verovatno kuvarica, pomislila je Koni. Zna se da su poslugu dovodili iz Bostona, rodnog grada gazdarice. Imaju sigurno čitavu četu sobarica, sudopera i ostalog osoblja.

- Izvolite - momak se vratio iz jedne od soba - gospođa Morison vas očekuje, gospođice Mičam, iako niste telefonom najavili svoju posetu. Izvolite...

Poznavala je unutrašnjost kuće i stari rezbareni nameštaj, malu fontanu u sredini velikog predsoblja, slike predaka, Morisonovih, goblene i tapete s buketima crvenih ruţa. Jurila se po svim sobama i spratovima kuće s Finom i decom sa okolnih poseda kad je bila devojčica, dok su roditelji čavrljali ili igrali karte.

Ušla je u dnevnu sobu čiji su prozori bili okrenuti ka lepo uređenom vrtu. Gospođa Morison je sedela u naslonjači, s pokrivačem preko nogu, pred kaminom u kome je buktala vatra.

- Da li si to zaista ti, Koni? - nasmešila se. - Ne mogu da poverujem.

- Jesam, ja sam gospođo Morison. - Zaista si me iznenadila, kojim dobrom si došla čak... čak ovamo iz grada?

Dođi, hodi, priđi mi dete i sedi - pokazala je rukom na naslonjaču naspram njene. - Prijatno je ovde pored vatre. Ako ti je toplo izmakni fotelju. Meni je hladno oko kostiju.

- Ne, vatra mi nije neprijatna u ovo doba godine. Ovde, u Minesoti proleća su hladna...

- Jesu, i ne mogu da se naviknem na ovu surovu klimu, iako ovde ţivim četvrt veka. I u Bostonu je hladno ali se ova hladnoća ovde, razlikuje od tamošnje... Hoćeš li, molim te, da pozvoniš? Reći ću Lin da donese i tebi šolju za kafu. Hoćeš li da se prihvatiš?

- Hvala, doručkovala sam. Kafu mogu da popijem... - Dobro, kako hoćeš - pogledala je radoznalo. - Kako ti je majka? Nisam je

videla nekoliko godina - ljubazno se osmehivala. - Kako samo ovo vreme leti, čudo jedno.

- Dobro je, hvala. - Radujem se, Koni, milo mi je da je dobro. A... šta ti radiš? - Radim u samousluzi, u mestu. Prodajem, naplaćujem, uređujem izlog,

čistim. Radim kao i sve ostale moje koleginice. - Koleginice? Ako se ne varam studirala si veterinu, zar ne? Jesi li završila?

Ţao mi je što se nisam raspitivala o tebi, ali eto, ţivot se začas preokrene, zbliţava a ponekad i razdvaja ljude i... tako.

- Jesam, diplomirala sam, ali... nisam mogla da nađem posao. Kod nas - ljupko se osmehnula - ţene teško dobijaju takav posao. Nezaposlenih muškaraca nema. Pretpostavljam da su u pitanju predrasude i sumnja u naše sposobnosti.

- Ţene neće da rade - prekinula je ljutito - evo, kod mene ne bi bilo mnogo posla, gotovo nikakvog, a ni sama ne znam koliko već vremena traţim druţbenicu, da ne budem sama. Bolešljiva sam, dosadno mi je, ne znam šta da radim po ceo dan. Lekari kaţu da mi nije ništa ali ja znam kako mi je - klimnula je glavom samosaţaljivo. - Svako svoju muku zna, je li tako?

- Tačno je, gospođo - klimnula je ljubazno glavom - apsolutno ste u pravu. - I nemoj, molim te, da kaţeš da ovde nema posla za ţene, ovde su ţene

primitivne, gaje nekakvu - iskrenula je glavu s podsmehom - gordost, surevnjivost i kojekakve koještarije, a s gladnim trbuhom i praznim dţepom. Ne znam kome je to potrebno i šta time postiţu. Eto, kaţeš da u samoposluzi rade devojke i ţene, je li? Za takav posao pristaju da pogaze svoje - namreškala je nos - tako skupoceno dostojanstvo, a koja je razlika, između njihovog i ovog posla koji ja nudim?

- Pa, smatraju valjda - rekla je ravnodušno - da je posao u trgovini, bankama, javnim parkovima i tako dalje, vaţan i koristi svim stanovnicima grada - spustila je pogled - a ne samo onima koji imaju novac da plate svojim

sugrađankama da ih posluţuju. To je tako. - Zar i ti deliš njihovo mišljenje, Koni? Školovana si... - Ne, gospođo - rekla je osmehujući se - zato sam sad ovde, jer... - Koliko ličiš na svoju majku, Koni - smešila se - upravo si njena slika i

prilika: Divno si se razvila, dete. Majka ti je bila lepotica, a ti si, čini mi se, još lepša. Imaš tamnije i krupnije oči i neku - nasmejala se otkrivajući dva reda krupnih, belih zuba - pritajenu oluju u njima. Jedra si i rumena, pucaš od zdravlja. A to je najvaţnije, veruj mi, kćeri.

- Svakako - odobravala je i smejala se - zdravlje je zbilja najvaţnije. Hvala što ste me ovako velikodušno pohvalili, nije mala stvar - gledala je s očaravajućim bleskom u očima - dobiti lepu ocenu od osobe vaših kvaliteta, gospođo Morison.

- Divna si, Koni - smejala se polaskana. - Uvek sam govorila, još kad si bila dete, da ćeš biti izuzetne inteligencije. Drago mi je što se nisam prevarila. Mogu ti reći - skupila je pokrivač oko nogu - da sam se retko kad prevarila u oceni ljudi, Retko... Nego, nisi mi rekla šta te je dovelo ovamo, kćeri.

- Pokušala sam maločas kad smo govorili o zaposlenju ţena... - Gospođa Morison je letimično pogledala Koninu jednostavnu konfekcijsku odeću, jeftinu ali odabranu sa mnogo smisla i ukusa. - Došla sam - govorila je Koni - da vas upitam da li je tačno da traţite druţbenicu, ali ste rekli da...

- ... Nisam našla. I nisam, znaš li ti neku? - Znam, gospođo - čarobno se nasmejala u ţelji da joj se dopadne - i dovela

sam je. Sedi pred vama i stoji vam na raspolaganju. - Znači li to da bi se ti prihvatila toga posla, kćeri? - Hoću - nasmejala se vragolasto - ako mi platite više nego što zarađujem u

samousluzi. - To ti garantujem, dete. Ne znam koliko tamo primaš ali je ću ti dati dva i

tri puta više. Budi uverena. Samo - pogledala je plavim, neţnim očima koje je Fin od nje nasledio - jesi li sigurna da ţeliš ovaj posao .i... - zastala je ne skidajući pogled s nje - da li tvoja majka zna...?

- Zna, gospođo. - Zar se ne protivi - bilo joj je neprijatno - da kćer... - Protivila se, negodovala, ali kad sam joj predočila prednosti koje će mi

ovo zaposlenje doneti, popustila je i pristala. Moram da radim da bih mogla da se izdrţavam a i da sam bogata, radila bih jer ţelim da budem samostalna. Ne vidim nikakvu razliku između zaposlenja ovde i u samoposluzi - gledala je Finovu majku umiljato - moţda je čak, posao druţbenice pored ţene kakva ste vi, gospođo, povlašćeniji, i rekla bih, otmeniji nego posao u trgovini.

- Svakako, Koni. Dopada mi se kako rasuđuješ. Poimanja ovih ţena ovde su apsurdna. To je koještarija. U Bostonu mnoge devojke i ţene prema kojima ţivot nije bio... milostiv - pokroviteljski se nasmešila - prihvataju se rado uloge druţbenice kod finih gospođa koje sebi mogu da plate... kako da kaţem, pa i taj

konfor. To je prava reč, zar ne kćeri? Pametno, vrlo si pametno postupila, Koni. - Znači li to da me primate, gospođo? - Naravno, mnogo se radujem što mogu da ti pomognem - blagonaklono

se smešila - u nevolji. Pretpostavljam da nije lako biti u poloţaju u kakvom ste ti i tvoja majka. Šta moţemo - klimnula je glavom - točak sreće se okreće, kaţe narod, ali ne uvek na istu stranu. Takav je ţivot... Ovde ćeš dobijati dobru platu, bićeš zadovoljna, ne brini. Istina, bićeš mi potrebna preko celog dana i naravno, pošto smo dosta udaljeni od grada, moraćeš da noćiš ovde.

- To ne mogu. Moja majka bi bila uţasno usamljena... Ne mogu. - Ţao mi je, Koni, ali ćeš morati da spavaš ovde. Ponekad leţem vrlo kasno.

Kako ćeš sama ili kroz šumu u neko doba? U tom slučaju bih morala da organizujem da te neko odveze što bi stvorilo mnoge komplikacije, a peške je nemoguće, daleko je. Nema drugog izlaza, Koni.

- Ima - trudila se da izgleda snebivljivo - ali je skopčan sa izdacima koja moţda nećete hteti da...

- Kakvim izdacima? - Ako biste mogli i hteli da mi date izvesnu sumu unapred, mogla bih da

kupim polovna kola i pitanje bi, bilo rešeno. Naravno, ako imate poverenja da mi pozajmite tri-četiri stotine...

- Zar se mogu kupiti kola sa tako malo novca? - To su kola staroga tipa, prodaju se u takozvanom "groblju" automobila.

Prodaju se na kilogram, kao staro gvoţđe. - To mora da su kola od pre tridesetak godina, zaboga! - glasno se

nasmejala. - Izgledaćeš u njima kao da si došla iz doba... - Nije bitno, gospođo. Kola jesu stara ali se kotrljaju. Tako bi pitanje bilo

rešeno, to jest, ako ţelite da započnem posao kod vas. - Zar još pitaš! U redu, pristajem. Daću ti novac za koji trenutak. Sad

pozvoni dva puta, molim te. To je znak za Fina. Hoću da ga obavestim da imam druţbenicu. Brinuo je moj dečak, mnogo je brinuo što sam tako bespomoćna i usamljena.

Koni je pozvonila i ustreptala. S mukom je savladala ţelju da skoči i pobegne pre nego što dođe mladić preko kojega je naumila da se sveti svim Morisonima, mladić čijeg se mekog pogleda grozila, muškarac koga je htela da osvoji, zaludi i zavede i podredi sebi, da bi utopila ţeđ za osvetom kojoj nije mogla da se odupre, a gadila se pri pomisli na dodir njegovih oblih, belih mišica, rumenih i vlaţnih usana, tihog i ravnomernog govora bez naglaska.

- Umeš li da igraš bridţ, Koni, ili bilo koju igru karata? - Nisam nekakav talenat ali umem, gospođo. Postaraću se da naučim bolje,

ako mi pokaţete. - Dopada mi se što si puna dobre volje, kćeri. Zabavljaćeš me. Fin je ušao u sobu. Ĉist, gladak, opeglan, uštirkan. Ĉizme visokog sjaja

škripale su pri svikom koraku. Koni je osetila kao da joj se gomila mrava penje i

spušta uz i niz vrat. Fin je bio visok momak, potpuno nalik na majku. Ĉak i ţenstven kao

njegova majka. Uprkos širokim prsima i ramenima delovao je krhko. Nije bilo muške čvrstine u oblicima njegovog tela, ni odlučnosti u koracima.

- Dobar dan - rekao je ljubeći majku. - Zdravo, Koni, kako si? Prijatno je videti te u kući posle toliko godina.

- Zdravo, Fine - rekla je mirno - kako si ti? - Sećaš li se sine, da je Dţok tvrdio da druţbenicu mogu naći samo izvan

ovoga grada? E pa - rekla je veselo - reci mu da je jednom konačno i pogrešio. Koni se ponudila i od ovoga trenutka nalazi se u mojoj sluţbi.

Fin je zinuo kao dete koje je ugledalo medveda. Nakašljao se i pocrveneo pre nego što je progovorio.

- Radujem se, Koni. Nadam se da ćeš se lepo osećati u našoj kući. Posluga će te poštovati kako dolikuje. Nećeš se pokajati što si se prihvatila ovoga posla, videćeš.

Smeta mi što se jedno drugom tako intimno obraćaju - pomislila je gospođa Morison - ona je ipak... Ali, kako to izbeći. Nemoguće.

Koni se trudila da se osmehne. Ali nije. Nije mogla. Ipak je primorala sebe da bude ljubazna. Zato je bila tu, pobogu, pomislila je, zar da na prvom koraku padne. Ne sme ni da se spotakne...

- Sigurna sam - rekla je - da ću biti više nego zadovoljna, Fine. Učiniću sve što je u mojoj moći da tvoja majka bude zadovoljna mojim uslugama.

- Fino - rekao je tiho. - Dobro došla u ovaj dom, Koni. - Hvala, bolje te našla, Fine. Poklonio se majci i izašao. Kako je lepa - pomislio je iduću prema svome konju - i veoma neobična. Još je

osećao njene ogromne oči na sebi. Kao da, su mu se upile u koţu. Ko bi rekao da će od one male vragolanke postati ovako lepa i čudna devojka.

Pojahao je prema polju da potraţi Dţoka. Ugledao ga je pred mašinama za košenje. Poterao je konja u galop. Moralo se priznati da je to bio odličan jahač. Zaustavio se uz Dţokovog pastuva.

- Opet zlostavljaš ovo ţdrebe, Fine - rekao je Dţok brišući oznojeno lice. - Uginuće ako mu i dalje budeš nabijao mamuze u sapi. Pusti ga da se razvije...

- Mani konja, Dţok. Neće mu biti ništa. Ako i bude, ima drugih. Puna ih je štala meni na raspolaganju. Ţdrebac je neumoran, ima vatre u krvi, zabavlja me, pa... koliko izdrţi, boga ti. Došao sam da ti kaţem novost. U stvari, mama me je poslala da te pitam jesi li još uvek siguran da neće naći druţbenicu u Ĉeri Veliju - smeškao se kao dete pred drvenim konjićem. - Ako jesi, prevario si se. Ima je...

- Odavde, iz grada? Sa sela, valjda. - Iz ovih prostranstava - smejuljio se - bar šest generacija unazad. Rođena

je u Ĉeri Veliju. Ni manje ni više Dţok. Dţok je raskopčao košulju na grudima i huknuo. Sedeo je na sedlu stameno

kao da je srastao s konjem. Ljubopitljivo je gledao Fina. - Ne znam da li da se radujem ili ţalim što je naša ţena počela da spušta

glavu - jedva je micao usnama. Ko je ta? - Koni Mičam, lično. - Šta reče - oči su mu sevnule - Koni Mičam! Ludi ste ako je primite! - Zašto ludi? - smeškao se trepereći kapcima. - Baš takva cura odgovara

mojoj mami. Dţok je pruţio ruku pokazujući prostor prema horizontu. - Šta je tamo, Fine - upitao je kroz zube - iza tvojih leđa? - Tamo je reka - osvrnuo se. - Zašto pitaš kad znaš? - A iza reke i uz nju prostiru se dobra koja su pripadala ocu Koni Mičam, je

li tako? - Tako je. Stari Mičam je tamo imao neko parče zemlje, pa šta? - Ĉetiri stotine hektara nije nikakvo parčence zemlje, gazda! Najplodnije

zemlje na ovoj strani, sa najrodnijim voćnjakom, šumama i rekom koja izvrsno navodnjava polja. Prinos sa tog "parčeta" je dva puta veći nego na šest stotina hektara s ove strane i, pripadao je ocu Koni Mičam. Da li ti je jasno, Fine?

- U redu - rekao je mazno - sad pripada meni. Moj je otac otkupio od njenog i kvit.

- Znam, o toj kupovini se mnogo pričalo po gradu i tvrdim da nije trebalo da primite Koni Mičam u kuću. To je poniţavajuće.

- Zašto poniţavajuće? Moj otac je to pošteno kupio od njenog. Nisi valjda i ti naseo zluradim pričama zavidljivaca? Misliš li da...

- Ne mislim ništa, Fine - rekao je Dţok odsečno. - Potrudi se da ti o tome misliš ako imaš vremena - slegnuo je ramenima - i volje. Ne znam i ne bih ţeleo da saznam šta misli Koni Mičam o zemlji na kojoj je rasla i kući u kojoj se rodila koja, ako nije najveća, sigurno je najlepša i najbolja od svih u Ĉeri Veliju i okolini.

- Sad je i ona moja - skupio je ramena - mada je na upotrebljavamo. Stoji prazna. Nameštaj je tata preneo u našu kuću, na spratu je sve. Zar nisi video? Kuću ćemo urediti i očistiti za mene i Saru. Tamo ćemo ţiveti kad se uzmemo. Dopada joj se, a i mama se slaţe da se mi tamo smestimo. Biće divno, zar ne?

Dţok ga je posmatrao skupljenih zenica. - Da li si zbilja toliko plitkouman - osmehivao se skupljenih usana - ili se

tako ponašaš jer je tako jednostavnije? Komotnije. Ne voliš da zamaraš mozak. Pitam se to već nekoliko godina, Fine.

- Zašto, zaboga - durio se - šta sam opet učinio, Dţok? Zašto moram da mislim o tome? Prošlost je ono što je iza nas, zar ne?

- Bio jednom jedan seljak, Fine - nastavio je nestrpljivo - neuk kao ti i, našao zmiju u travi. Bila je lepa i sjajna. Seljak je podigao i stavio u nedra. Zmija se uvijala i izvijala oko njegovog tela i ujela ga. Za srce, Fine.

- Šta ti sad ovo znači? O kakvoj to zmiji govoriš i kakve ja veze imam sa

tim? - Nikakve, očevidno - huknuo je i nadlanicom obrisao čelo - ali me molim

te, poslušaj. Vrati se kući, uhvati Koni Mičam za ramena i izbaci je iz kuće. Reci joj da vam ne treba druţbenica...

- Kako da je izbacim, Dţok, kad i sam znaš koliko je bilo teško naći mami... devojku! Zašto da je izbacim?

- Zato što će ona tebe izbaciti sutra - vilične kosti su mu se zategle i ţila na vratu iskočila - ako ti nju ne izbaciš danas.,

Fin se grohotom nasmejao i pokroviteljski spustio ruku na Dţokovo rame. - Kako da te čovek razume, Dţok? Umeš da se ogledaš sa svakim

majmunom i junakom, a uplašio si se devojke koja nije u stanju da naudi ni meni ni tebi. Neki put ti se priviđaju čudesa - kikotao se - Dţok.

- Dobro, reći ću ti jasnije, moţda ćeš razumeti, Fine. Tvoja majka i ti ste uzeli u sluţbu devojku čijeg je oca tvoj otac doveo do prosjačkog štapa. Ĉovek je umro - uneo mu se u lice - preminuo od srčanog udara onog istog dana. Da li su me slagali ljudi koji su to onda pričali i još uvek o tome govore?

- Naravno da laţu. Istina je da je Mičam umro. Imao je slabo srce, šta se tu moţe. A imanje je moj otac kupio još pre nekoliko godina - pokušao je da govori odsečnije. - Zašto sad o tome govoriti? To je prošlo i odavno zaboravljeno. I moj je tata umro, pa šta?

- Ljudi sa ovoga tla ne zaboravljaju lako - Dţok je klimnuo glavom - ni dobro ni zlo, Fine. Ne zaboravljamo dobročinstva sve dok ih ne uzvratimo, ni uvrede i poniţenja dok se ne osvetimo. Tvoja je majka pogrešila što te tome nije učila.

- Pazi sad! I ja sam valjda ovde rođen, nego šta - isprsio se - iako me mrzi da se bijem s' onim prostacima.

- Ni to nisi razumeo, Fine - nasmejao se. - Nije bitno gde si rođen nego ko te je rodio. Otac i majka su ti došljaci ovde. Nemaš ti divlje, planinske krvi sa ovog kamena Fine, i zato se čuvaj. Ne čekaj osvetu Koni Mičam. Oteraj je na vreme. Danas. Sad. Odmah, Fine!

- Koješta - cerekao se - u svemu si prek pa i u tome. Dţok je odmahnuo, povukao uzde i krenuo prema radnicima u polju.

Bilo je rano poslepodne, onaj čas kada je prolećno sunce još prilično visoko,

prijatno greje ali ne peče a do sveţine sumraka ostaje dosta vremena. Koni je povukla konja privodeći ga među rukunice kočije da bi ga upregla.

Bila je to mala kočija slična čezama sa udobnim koţnim sedištima i draperijama koje su putnika štitile od sunca. Koni je prebacila sedlo na leđa konja i provukla se između njegovih nogu da bi dohvatila kolan koji je visio sa suprotne strane. Uhvatila ga je i pruţila drugu ruku pfema gornjem delu sedla pipajući da dohvati i prikači drugi deo remena. Nije ga napipala, pruţila je noge da se izvuče ispod konja i potraţi kuku,, kad joj na leda pade remen koji je traţila.

Koni je provirila ispod obline konjskog trbuha i ugledala duge noge u koţnim pantalonama i do kolena ušniranih čizama, uvučene u široku papučicu sedla. Iskočila je i stala pred konjanika. Ustuknula je pred neprijatnim likom čoveka i očima koje su je netremice, oštro gledale. Uzvratila mu je isti pogled, uspravila se po sili nagona samoodbrane i pomislila na majčine reči: "Čuvaj se Dţoka Kula. Opasan je. ” Dţok je uporno gledao i ćutao.

- Zdravo - trudila se da joj glas zvuči mirno - dobar dan. Dţok je prekrstio uzde preko ruku, naborao usne izvivši ih na jednu stranu. Koni nije razabrala da li je ta grimasa trebalo da predstavalja osmeh ili nekakav grč.

- Zdravo, Koni. Nisam se nadao da ću te sresti pred štalama. Pomislila je da Dţok laţe. Nije znala ali je osećala da je došao jer je tačno

znao da je ona tu, i jer je, ko zna zbog čega, hteo da je sretne. Nije mu odgovorila. Dohvatila je remenje i kačila ga na kuke.

- Zar nije neki od momaka mogao da ti upregne konja? - rekao je naginjući se preko sedla da joj pomogne. - Tvrde su ove šarke.

- Nisam nikog srela - rekla je škrto - a nije mi ni bila potrebna pomoć. - Naravno da ti ne treba - rekao je zakopčavajući pređicu - jer se razumeš u

konje, znaš da barataš oko njih. Znam da si još kao devojčica bila odlična jahačica. Prava amazonka.

- Ni bolja ni gora do drugih. - Ne budi tako skromna - videla je ponovo grč na njegovim usnama - imala

si pet godina i već si preskakala prepone. Meni je tada bilo trinaest i dobro se toga sećam.

- Kakvo fenomenalno pamćenje - rekla je ne gledajući ga. - Nisam znala da si već tada bio ovde.

- Jesam. I rođen sam ovde, usred Ĉeri Velija. Posle su me vetrovi poneli preko planina. Vratio sam se pre pet godina, na poziv Fina Morisona.

Ćutala je i brisala sedišta u čezama. - Daj meni - rekao je uzimajući remen - ja ću mu opasati podrepnu

povlaku. Skočio je sa konja, provukao negovani, kitnjasti konjski rep kroz petlju

kojom se zateţe čvor i prikačio ukrasnu ormu. - Nije čudo što dobro jašeš - stiskao je zube zateţući čvor - to je nasledna

osobina kao svaka druga. Roditelji su ti preneli ljubav prema konjima. Otac ti je bio odličan jahač, majku su nazivali najlepšom amazonkom ovoga kraja. Rasla si među konjskim kopitama...

Koni je ćutala i iščekivala. Osećala je da Dţok ne govori sve ovo bez određenog razloga. Ţelela je da ga sazna ali tako da sama ne pita. Dţok je obišao konja, stao pored nje i drsko je odmeravao od glave do pete. Podigao je i pruţio joj korbač koji je bio pao na zemlju.

- To je bilo, naravno, pre mnogo godina - zaustavio je pogled na njenim očima - dok ti je otac bio ţiv, kada ste bili gospodari one prelepe kuće - zapazio

je drhtaj njenih grudi - i zemlje duţ reke. Koni se odmakla, zadenula korbač na mesto, potapšala konja po sjajnim

bedrima i natakla šešir sa širokim obodom kakav se nosio u tim krajevima za vreme voţnje zapregom ili jahanja.

- Tako! - uzviknula je veselo - gotovi smo. Moţemo da krenemo. - Lepa zemlja i još lepša kuća - naglasio je svaku reč - nadaleko čuvena

"kuća kraj reke". Ĉak joj je i ime zvučalo lepo. Sagradio je tvoj deda, zar ne? - Pradeda - rekla je i zakoračila prema kolima - po ocu. - Pradeda? Vidi se da je imao dobar, istančan ukus i osećanje za meru.

Kakva razlika između nametljive, gorostasne kućerine Morisonovih i pitome, ljupke i tople kućice na reci! Kao, otprilike, Sneţana iz bajke i kraljica-maćeha. Smernost i jednostavnost s jedne i kaćiperstvo skorojevića s druge strane. Zato je i negovana s kolena na koleno...

- I sad pripada prošlosti - milovala je glavu konja ne gledajući Dţoka. - Nepovratno.

Krila je lice uz vrat konja. Bojala se da Dţok ne primeti mrţnju u njenim očima.

- Mora da je tuţno izgubiti te dragulje prošlosti, zar ne, Koni? - trudio se da bude zajedljiv.

Slegnula je ramenima ne okrećući se. - Nikada o tome ne mislim - rekla je - niti mi je više stalo. Dţokovo, inače koščato lice, jače se zateglo. Znao je da se Koni trudila da

sakrije oči. Nevoljno, a ipak zadivljano, gledao je njenu bujnu crnu kosu koja je kao u slapovima padala niz obla ramena ispod oboda šešira.

Laţeš - pomislio je iako se teško obuzdavao da ne vikne - nikada nisi prestala da misliš o tome.

- Razumem - rekao je - da ti nije stalo, moţda više i nije vaţno, ali se pitam šta bi tvoj otac, pa i ded i praded, rekli kad bi mogli da vide svoju jedinu naslednicu u sluţbi Morisonovih. Šta misliš, da li bi ti zamerili?

- Moţda - okrenula se i nemarno ga pogledala - moţda im ne bi bilo pravo, ali je sigurno da ne bi bili oduševljeni ni kad bi me gledali kako posluţujem i perem tezge u samoposluzi. Ali, s obzirom da meni to ne smeta - podigla je glavu prkosno - niti se smatram poniţenom što radim i zarađujem, njihovo me mišljenje ne bi mnogo zanimalo. Smatram da svaki čovek, a čovek je svako ljudsko biće - sevala je očima - ne samo muškarac, treba da ţivi od sopstvenog rada. Samo bogalj ima apsolutno pravo da očekuje... pomoć zdravih.

- Odlično - učinilo joj se da mu se uzvik iskreno oteo i to je začudilo - upravo si izrazila moje misli! Istina - zgrčio je usne na onaj svoj način - skrivene... Ali, to je prirodno - nasmejao se i pokazao malo neravne, krupne, zdrave zube - ja nikada nisam bio bogat ali sam iznenađen da devojka, potomak istorijske porodice junaka i boraca, kćer bogatog oca i jedina naslednica, misli tako. Zbilja zadivljujuće, Koni - bljesak podrugljivosti zaiskrio mu je u očima -

bravo, devojko! - Ĉemu toliki hvalospevi, Dţok - rekla je prkosno - misliš li da laţem? Ne

stidim se rada, to je sušta istina! - Uveren sam da se ne stidiš rada, ali - skupio je oči - nisam siguran da se

nećeš osećati poniţenom posluţujući... izvesne ljude. - Varaš se. Posao je posao. Radim za novac. - U redu je to. Ali, zašto si upravo ti, jedino ti od ovih ţena u Ĉeri Veliju,

odlučila da sluţiš kod bivših suseda, ljudi koji su postali vlasnici tvog imanja? Zar ti to nimalo ne smeta?

- Ne - spustila je pogled i odgovorila ravnodušno - zašto bi? Kolo sreće se okreće, kako je pametno primetila gospođa Morison govoreći o mom današnjem poloţaju. Nikada se ne zna na koju će stranu stati i... okrenuti se. Takav je ţivot.

- Poštujem tvoj... filozofski način razmišljanja i siguran sam, gledajući tvoje... lepe i malo suviše... sjajne oči, da iskreno tako i misliš. Varam li se, Konstanca?

Morala je da upotrebi svu svoju snagu volje da bi savladala ţelju da mu kaţe koliko je odvratan i koliko mrzi njegovu ulogu dušebriţnika i telohranitelja sina tih istih ljudi o kojima s toliko prezira govori. Uspela je da se nasmeje i mirno ga pogleda.

- Ne varaš se. Nemam razloga da ne govorim istinu. Pitam se samo - nije mogla da odoli - zašto sve to tebe zanima i čak, iznenađuje kad i ti radiš za njih, za Morisone. Uostalom, pričam tek da nešto kaţem - slegla je ramenima - u stvari se niti pitam, niti me zanima. Tvoja je stvar šta radiš, gde i za koga, zar ne? Dobro, sad moram da idem. Izgubila sam dosta od ovog divnog vremena i nije red da me gospođa ovoliko čeka.

Okrenula se i zakoračila na papučicu kočije ali je Dţok pruţio obe ruke iza njenih leđa, zaustavio je i zatvorio ulaz u kola. Nije je doticao ali je sprečio da se popne.

- Šta to radiš - uzviknula je izvijajući se - pusti me da prođem! Dţokove malo isturene i izvrnute usne kao da su se presavile. Niko ne bi

mogao da potvrdi da li se pomirljivo osmehivao ili je to bio nagoveštaj pretnje. Njegovo je lice bilo sasvim blizu njenog, i Koni je snaţno zabacila glavu da bi se udaljila.

- Ne boj se - rekao je zastrašujuće tiho - neću te poljubiti. Pribliţio sam ti se ovoliko da bi dobro čula i zapamtila moju poruku.

- Kakvu poruku? - Jednu jedinu: pokušaš li nešto protiv Fina, zavrnuću ti ovaj lepi vratić.

Toliko. Govorio je tiho, s osmehom, kao daje izgovorio najprijatniju neţnost. Koni

je osetila vatru ljutine koja je pretila da je uguši. Ali samo na trenutak. I ovoga puta je uspela da se savlada.

- Ne razumem - gledala je nevino - zašto si ovo rekao, Dţok? Zašto bih bilo šta loše učinila dobrom, neţnom mladiću, kakav je Fin? Znamo se od malih nogu...

Videla je da nije uspela. Nije ga ubedila. Bilo je teško prevariti Dţoka Kula. I biće teško, pomislila je. Netremice je gledao. Oči su mu bile udaljene samo nekoliko santimetara. Ni ona nije spuštala pogled. Izdrţala je i ljupko mu se osmehivala, ali je pouzdano znala da pred sobom ima protivnika koji nikako nije bio za potcenjivanje.

- Ne zaboravi šta sam ti rekao, Koni - govorio je kao daje nije čuo - ne igraj se jer sam... mogu da budem vrlo neprijatan. Ponekad. Jutros, kada sam saznao da su te primili na posao, rekao sam Finu da te otera. Nije me poslušao. Zapamti bar ti ovo što sam rekao jer, na kraju se koplja mogu slomiti na tebi, što - kapci su mu samo jednom trepnuli - mi neće biti pravo. Biće mi ţao, Konstanca.

- Zašto si tako savetovao Fina, zaboga!? - vešto je izigravala naivnost. - Srećom, on je dobar i pokazao je više razumevanja...

- Pokazao je svoju glupost, što nije ništa novo. Da nije tako, učinio bi sve da kćer staroga Mičama bude što dalje od njegove kuće i ţivota. Jer - usne su mu bile sve bliţe njenima - ti si došla ovamo samo s jednim ciljem: da naneseš zlo Finu Morisonu.

- Zašto bih to učinila? - rekla je ubedljivo. - Nemam razloga. - Zar nije dovoljan razlog što si izgubila "kuću kraj reke"? Imanje? Sve! - Moj otac je prodao... - Koni, ne izigravaj naivnu glupaču predamnom - šaputao je kao da reţi. -

Poznajem te dobro iako te prvu put vidim izbliza i nikada do sada s tobom nisam razgovarao. Poznajem te jer poznajem sebe i sve nas ovde, u ovoj divljoj dolini. Svi znamo šta se dogodilo sa imanjem i kućom, znaš i ti bolje nego svi mi zajedno. Neću da kaţem da li si u pravu, ni kako bih ja postupio u takvom slučaju jer me se sve to ne tiče. Tiče me se Fin, jer sam njegov prijatelj i neću ti dozvoliti nikakvu podlost. Ništa što bi moglo da ga povredi ili izmeni ritam njegovog ţivota. Kakav je, da je, njegov je.

- Ne znam kako bih mogla da utičem na taj njegov ritam? - namakla je šešir na oči. - Ja samo sluţim kod njegove majke i zarađujem sebi i svojoj majci nasušni hleb. Pusti me sad da krenem.

- Nasušni hleb - sastavio je ruke i smanjio prostor između sebe i devojke - suviše su čedne te reči, suviše poštene i ne bi smela da ih tako olako izgovaraš, Koni. Poznati smo, mi sa ovog podneblja, kao đivalj i osvetoljubiv narod koji ne prašta nepravdu, pogotovo lopovluk. Dovoljno je pogledati tvoje prelepe i srdite oči pune ognja, mrţnje i nemira da bi se zakljčilo da si dostojan protivnik ove nacije. Ovoga pakla.

Grudi su joj se nadimale. Spustila je glavu i neprimetno uzdahnula. - Nepravično me sumnjičiš - rekla je neţno. - Sve što si rekao netačno je,

Dţok. Ţelim samo da radim i mirno ţivim. Ništa više. Nije ništa rekao, samo je gledao. Koni je izdrţala njegov pogled ne

trepnuvši. Raširio je ruke i huknuo. - Dobro, neka je tako. Pođi ako ţeliš. Srećan ti put. Ipak, opominjem te:

zapamti ovaj razgovor, Konstanca! - Zapamtiću, Dţok - široko se nasmejala - bio je dovoljno dug i ubedljiv.

Hvala na savetima. Zategla je uzde, izvukla bič i zamahnula. - Osećam da bi me s najvećim zadovoljstvom ošinula tim bičem preko lica

- rekao je. - Pogađam li, Koni? Ne bičem - pomislila je - pesnicom bih ti rado rascepala ta prezriva, odvratna

usta... Ne, Dţok - osmehnula se tuţno - ne, nisi pogodio. Nisam tako zla kakvom me zamišljaš. Uverićeš se jednoga dana. Volela bih da zaboravim sve ovo što si rekao o meni. Zdravo, Dţok, nadam se da te neće gristi savest zbog nepravde koju si mi naneo.

Ošinula je konja. Dţok je gledao za njom. Opasnija je nego što sam zamišljao - pomislio je - i đavolski lepa. Gledao je odsjaj sunčevih zraka na Koninoj crnoj kosi koju je povetarac

mrsio. Pojahao je konja tek kad su kola nestala u tmini stare šume.

Dţok je sedeo na terasi i radoznalo posmatrao uočavajuće razlike između savremenog belog, dugačkog i širokog dvoseda Finove verenice, Sare, koji je bio parkiran pored Koninog "krajzlera" iz 1925. godine. Smeškao se i nesvesno upoređivao automobile i njihove vlasnice. Bacio je pogled na salon pored terase. Gospođa Morison je ozarena lica igrala tablanet s ljubaznom i nasmejanom Koni. Dţok je ispio ostatak piva i pripalio cigaretu. Zavalio se u pletenu naslonjaču od pruća i polako pušio. Sumrak je osvajao polja ali nije bilo hladno. Prijatne proletnje večeri su minule smenjujući se s vrelinom leta. Sunce je zalazilo ali je još peklo i sušilo uţarenu zemlju.

Fin i Sara su dolazili hodajući polako alejom čempresa. Dţok ih je lenjo posmatrao poluspuštenih kapaka. Pomislio je kako su odgovarajući par. On, stasit i vitak, ona neţna, uska, vazdušasta. Nisu ga primetili dok nisu stigli na prostaranu terasu.

- Zdravo - Sara mu se srdačno osmehnula - kakva vrućina! - Zbilja je toplo - usne su mu se neprimetno pokretale – i sparno. - Ova je zemlja paklena. Ukleta. Zimi se čoveku ledi dah, a leti i led kipi.

Sredine nema: sante leda ili ţar i plamen. - Takva je ova zemlja u svemu - reče Dţok ne pomičući ni telo ni usne -

nema sredine. Mrzneš se ili goriš; voliš ili mrziš; daješ ţivot ili ga oduzimaš. Same krajnosti.

Sara se glasno smejala. - Tebe to oduševljava, Dţok, očevidno. - Šta mogu - skupio je ramena - takvog me je ova zemlja sačinila i bučne

vode što se kovitlaju i valjaju, plave i dave u neobuzdanim virovima; i ove sure šiljate planine što kriju zlato u čistim, devičanskim nedrima, darujući ga samo čoveku koji je kadar da lomi zube, grize kamenje, skrnaveći im utrobu. Ovde sam rođen i valjda je prirodno da sam takav.

- Nije bitno da li je čovek rođen ovde ili ma gde na svetu - rekla je Sara naslanjajući se na Finovu ruku - mislim da su vaţniji principi s kojima čovek raste i sazreva i vaspitanje koje dobije u svom domu, školi, društvu. I nas dvoje, Fin i ja smo rođeni ovde ali nismo toga soja.

Dţokov pogled je samo klizio preko njih. Nije imao volje da se sa Sarom upušta u razgovor kojem nije dorasla. Pomislio je da je Sarina riđa kosa veoma lepa, da je i ona neţna i lepa i uvek nasmejana. S razlogom ili bez. Struk joj je bio toliko tanak da bi ga jednom šakom obujmio, činilo mu se. Lepa i krhka. Hoće li moći da na svet donese dete, proletelo mu je kroz misli? ,

- Odobrava ti reda radi - smejao se Fin. - Mislim da ga nisi ubedila. Pusti sad priče, Saro. Pogledajte mamu i Koni. Divno se slaţu. Šta kaţeš, Dţok - značajno gaje pogledao da Sara ne vidi - lepo ih je videti, zar ne?

- Koni je zaista divna - rekla je Sara - i ne čudim se što se tvoja majka toliko vezala za nju. Oboţava je.

- Ima jedan čovek - Fin je hteo da bude duhovit - koji me je nagovarao da ne primim Koni za druţbenicu majci. Mislim da se za protekla dva meseca uverio koliko je pogrešio. Trebalo bi da to i prizna, mislim...

Ponovo je Dţokov pogled samo okrznuo Fina i Saru. Dţok je bio snaţan ali ruţan muškarac i bio je toga svestan. Moţda zato,

moţda iz podsvesne zavisti i ljubomore, lepi ljudi mu nikada nisu prijanjali za srce. Uprkos tome, njegov pogled upućen Finu bio je srdačan.

- Vrućina je, Fine. Teško mi je da govorim. - Priznaj da ne znaš šta da kaţeš - zadirkivao ga je Fin - nerado polaţeš

oruţje, junače. Zamisli - obratio se verenici - Dţok mi je onoga dana kad se Koni ponudila majci, rekao da je uhvatim za ramena i izbacim iz kuće jer će mi - tresao se od smeha - naneti zlo. Valjda je mislio na urokljive oči, šta li! Šta sve njemu neće pasti na pamet.

- Zaista si smešan, Dţok - kikotala se Sara. - Kakvo zlo ova pitoma i nadasve ljupka devojka moţe da učini bilo kome a pogotovo jednom Finu? Nadam se da si se u toku ovih meseci uverio da je Koni plemenita, puna takta prema Finovoj mami i začuđujuće strpljiva.

- Da, puna je strpljenja - mrmljao je Dţok kroz zube - puna, puna

- Da, moţda je tako kako kaţeš, Saro - primetio je da devojka čeka nastavak razgovora - pitanje vaspitanja je presudno. Svako, hteo to ili ne, dobije neko vaspitanje. U pravu si... ωωω.вσsηαυηιтε∂.ηεт

strpljenja. Njoj se ne ţuri... - Što si tako tajanstven - Sara nije prestajala da se smeje - kao... - Nisam tajanstven, naprotiv, sasvim jasno i određeno potvrđujem tvoje

reči. Istina je da je Koni veoma taktična i strpljiva. Iz salona se čuo razgovor, šum pomeranja stolica i razgovetan i prijatan

Konin alt. - Ţelite li da malo prošetamo po parku, gospođo. Sunce je zašlo, biće vam

prijatno posle današnje vrućine. - Ne mogu, hvala kćeri. Sunce je zašlo ali zemlja još uvek jandi, ispušta

toplotu sunca. Teško podnosim nagle promene klime u ovoj Minesoti. Celog ţivota priţeljkujem pitomu klimu moga Bostona i nikada mi se neće ispuniti ţelja da se tamo vratim. Ĉini mi se da bih tamo bila čila i zdrava. Ovde godišnja doba imaju četiri imena a, u stvari, postoje samo dva: pasja zima i đavolje leto. Proleće je hladno, jesen vlaţna.

- Zaista si zlatna i mila; Koni. U srećan čas si došla u moju kući da mi olakšaš i ulepšavaš starost - osmehivala se. - Divna si, Koni.

- Rekoste starost? Ne bih se sloţila, gospođo Morison - čarobno se smejala - vi ste otprilike godina moje majke, zar ne?

- Mislim da sam nešto starija... - U redu, nekoliko godina ne čine ništa. Moja mama sebe smatra još

mladom i zaista lepo izgleda, snaţna je i... - htela je da kaţe da majka radi za dvoje i ustuknula je - moţe mnogo da... izdrţi. Šeta, nabavlja, kupuje i vrlo je aktivna... Nemojte mi više nikada reći da ste stari, gospođo Morison - pripretila je prstom - vi ste izuzetno lepa ţena - Koni je zaista tako mislila - i ja nisam jedina koja vam je to rekla.

- Nisi - rekla je polaskana - govorili sumi mnogi, naročito moj muţ koji je bio mnogo stariji od mene, uţivao je u... Koješta, nećemo sada pričati o meni - uzdahnula je - ostavimo uspomene tamo gde im je mesto: u prošlosti. Sada svoju lepotu gledam u liku moga sina. Moj muţ je bio očaran što Fin potpuno liči na mene. Sve je od mene nasledio, zar ne misliš i ti tako, Koni?

- Jeste, liči na vas - trudila se da se iskreno smeje - lep je i neţan kao i vi.., I glup - pomislila je - mekan, feminisan klipan...

Nekoliko trenutaka zatim, Koni je donela posluţenje i sela ponovo pored svoje poslodavke.

- Izvolite, srkućite, a ja ću vam pročitati jednu divnu novelu da vas razonodim, hoćete li?

- Nemoj, molim te, ne ţelim da zloupotrebljavam tvoje strpljenje do te mere. Sigurno si umorna - beli i ravnomerni zubi gospođe Morison blještali su u suinraku sobe - od sedenja. Izađi, idi prošetaj po parku, a ja ću se pridruţiti

- Dobro, šetaćemo kad potpuno padne mrak i ako bude povetarca, a sad ću vam pripremiti ledenu kafu, onakvu kakvu volite: fino ulupanu sa malo šećera i dosta obranog mleka, hoćete li?

mladima na terasi. - Ne brinite za mene, molim vas! - uzviknula je. - Ne zamara me sedenje.

Naprotiv, srećna sam i polaskana što provodim vreme sa vama. Razgovor se čuo na terasi, Dţok se malo iskrenuo u naslonjači da bi video i

Koni i gospođu Morison. Pušio je i ćutao. - Mora se priznati da je Koni lepo vaspitana - primetila je Sara - ali i da je

iskreno zavolela tvoju majku i ovu kuću. Dţok je ispitivački pogledao, hteo da kaţe nešto i odustao. Povukao je dim

ne skidajući pogled sa Sare. - Kako je bilo u šetnji? - pitala je gospođa Morison ulazeći na terasu u

pratnji Koni. - Dugo ste se zadrţali. - Jesmo - prihvatila je Sara - vrućina je. - Imaš novu haljinu, Saro - rekla je Koni - vrlo je lepa. Divno pristaje tvojoj

figuri. - Dopada ti se? Sasvim je jednostavna - osmehivala se - čak obična. - Da, ali na tebi deluje veoma stilizovano, zar ne, Fine? Osećala je na sebi Dţokov nesnošljiv pogled i pokušavala da izbegne svaki

kontakt s njim. - Izuzetna je - sloţio se Fin. - Rekao sam joj to čim sam je ugledao. - Lepoj devojci sve lepo stoji - naglasila je Koni - a pogotovu ako ume da

odabere kroj i boju koji dopunjuju i usklađuju ono što joj je priroda tako izdašno podarila.

- Zbilja si ljubazna, Koni - treptala je Sara zadovoljno - čovek ne moţe da te ne voli. Neposredna si i...

- Oh, Saro - osmehivala se Koni - moja primedba ne zasluţuje toliko paţnje, zaboga! Rekla sam istinu, kao što mogu da kaţem i to da ste vas dvoje izvanredan par. Fin, stasit i muţevan a ti lepa i ţenstvena.

Fin je bio očigledno polaskan, nadimao se i šepurio. Dţokove oči prelazile su, naizgled ravnodušno, s Koninog lica ka ostalim. Samo mu se rupica na sredini brade neprimetno dizala i spuštala, upravo kad ga je Koni letimično pogledala. Osetila je laki drhtaj, i ţmarce niz leđa. Bojala se Dţoka. Nije znala zašto, ali se bojala.

- Slaţem se sa Sarom - prenemagao se Fin - vrlo si prijatna i drago mi je što si kod nas...

Koni je pogledala Finovu majku i nagnula se prema njoj. - Ako zbilja ne ţelite da vam čitam, gospođo, otišla bih da malo prošetam

ako mi dozvolite - rekla je Koni. - Meni vrućina ne smeta, navikla sam... - Naravno, samo ti idi, kćeri - rekla je blagonaklono gospođa Morison. - Vratiću se na vreme da vas posluţim večerom i pomognem vam da

legnete, gospođo. - Ne sumnjam, kćeri. Toliko si tačna da bi se po tvojim dolascima i

odlascima mogao na navija sat u kući...

Neočekivano je i Dţok ustao. - Idem i ja da pruţim noge. Utrnuo sam sedeći, a nije ni red da Koni šeta

sama - zgrčio je usne u osmeh. - Mogu li sa tobom? Prostrelila ga je pogledom i istoga trenutka se prenula i ljutito nasmešila. - Ljubazan si što ţeliš da mi praviš društvo, Dţok. - O da, ljubaznost je moja odlika... s vremena na vreme, zar ne gospođo

Morison? - Dobro si rekao - široko se nasmejala - s vremena na vreme... Pošli su zajedno niz stepenice. Hodali su ćuteći do aleja čempresa. Tada je

Dţok zastao, izvadio paklo. cigareta iz dţipa i ponudio Koni. Prišao joj je bliţe, kresnuo upaljač, pripalio joj cigaretu i zatim plamenom osvetlio njeno lice. Dugačke guste trepavice bacale su senku po njenim obrazima. Napućila je usne povlačeći dim. Pripalio je i sebi cigaretu i bez povoda upitao:

- Znači, i ova Sarina haljina ti se dopada, je li? - Ima devojka ukusa... - Nalaziš li zaista da je lepa? - Da, atraktivna je. Ima lep, tanan i naglašen struk. - I tvoj je naglašen. - Govorimo o Sari, zar ne? - Zar ti smeta što kaţem da imaš lepo izvajan struk? - Zašto bi mi smetalo? Svako ima pravo da kaţe svoje mišljenje. - Pa i da slaţe, ako treba, zar ne? - Zašto - nije ga gledala jer je on nju gledao - lagati? - Znači zbilja misliš da je Sara neodoljiva? - Nisam upotrebila tu reč. - Zar nisi primetila da ima tanke, ravne noge? - Ne. Ima lepe noge. Normalne. - Tanke su i bez oblika - ponovio je - mršave. - Moţda si oštar kritičar... - Ti nisi? - Do izvesnih granica. Govorili su prividno prirodno i smireno, ali su oboje osećali napetost i

odsustvo iskrenosti. Prošli su kroz šumu i izašli na čistinu. Nebo je bilo sivo kao dim, načičkano

krupnim, sitnim i najsjajnijim zvezdama koje su skakutale, podrhtavale i mirovale u slobodnoj prozračnosti beskraja.

- Izgleda da nisi probirljiva, nedostaci ti ne smetaju. - Niko nije savršen. Ne volim one koji zadiru u sitnice do krajnosti, kao

recimo, filmski kritičar koji je napisao da mu se Grejs Keli ne dopada jer ima predugačke prste...

Dţok se jedva primetno nasmešio posmatrajući svetlucanje zvezda u njenim očima.

- Jesu li zaista predugački? - Ne znam i ne zanima me. Meni je Grejs Keli prelepa. Lepota ţene ne

moţe se uopštiti ni raščlanjivati. Mislim daje sve individualno pa i lepota koja nije najznačajniji element, kako za ţenu, tako i za muškarca. I ruţna ţena je ponekome lepa. Ako je ruţna ţena šarmantna, nedostatak lepote se jednostavno ne primećuje.

- Ne čudim se da si za dva meseca uspela da osvojiš Morisonove jer za svakoga od njih činiš poneku ljubaznost. Pre svega si usluţna i pokorna što njima veoma godi. Vole te...

- I ja njih. Osećala je da se granice njenih snaga i strpljenja sukobljavaju. Prikupljala je

u sebi poslednje ostatke energije da bi izdrţala sve laţi koje je izgovorila. Imala je neodoljivu ţelju da vrisne, vikne suprotno od onoga što je govorila. Snaţna, nezdrava mrţnja razdirala joj je grudi, uvlačila se u ţeludac, prikupljala sokove, ţarila i podsticala ţelju za osvetom. Ali, osećala je da za to još nema dovoljno snage. Zato je nastavila da se pretvara i uţivala u saznanju da sve teče kako je zamislila, uverena da će ipak ostvariti svoju ţelju i utoliti ţeđ za osvetom.

Jedina senka na njenom putu do trijumfa, senka koja se preteći nadvijala i plašila je, bio je Dţok. Osećala je uvek njegov pogled na sebi; osećala je njegovo prisustvo i kad nije bio u blizini; osećala je da meri i procenjuje svaku reč koju je izgovorila; osećala je da pomno prati svaki njen pokret, svaki korak. Susretala gaje gde ga nije očekivala, nalazila kad ga nije traţila. I bojala ga se sve više.

- Zbliţili ste se, očevidno - nastavio je. - Bio sam suviše nepoverljiv, priznajem. Pogrešio sam što sam ti se onako obratio prvoga dana...

Nije se trudio da prikrije podrugljivost koja je bila više nego očigledna. Znao je da nije pogrešio, znao je da je Konina odluka da sluţi kod Morisonovih rukovođena jednim jedinim ciljem: osvetom. Bio je u to siguran kao što je sigurno da vrhovi planina Big Stoun zatvaraju nebo, zaklanjaju horizont. Jedino nije znao kakvu je osvetu devojka smislila. On je se nije bojao. Bojao se te odlučne i uporne, ponosne i snaţne devojke koja bi bila kadra da se poigra s Finom kao uragan sa suvim listom.

- . . . Da, pogrešio sam - govorio je - zamišljajući da si se prihvatila posla ovde samo s namerom da ugrabiš priliku za osvetu koju ćeš sručiti na Finovu glavu - podsmešljivo je iskrivio usta - na Finovu lepu glavu.

Pretvarala se da ne primećuje ironiju u njegovom glasu. - Da li se to izvinjavaš? Nije potrebno. Nisi me uvredio svojim

podozrenjem jer zaista nemam razloga da se bilo kome svetim. O tome smo već govorili, zar ne?

- Jesmo. Govorili smo i o "kući kraj reke" kao o razlogu, sećaš li se? Međutim - podsmeh je bio sasvim određen - reklo bi se da se to tebe ipak ne tiče.

- Ne. Treba li to da ponovim - okrenula mu je leđa - i dokle? Moj otac je prodao, Finov kupio i sad je sve njegovo. Sudski...

Dţokova teška ruka se spustila na njenu mišicu, drugom joj je obuhvatio rame i okrenuo prema sebi, sasvim blizu. Oči su im se sukobile, kao da varniče. Dţokovo lice bilo je zategnuto, usne razvučene.

- Smakni masku s lica, Koni - naredio je - mene nećeš obmanuti svojim ljupkim osmesima "smerne devojčice". Ti si kao šipak nabijena mrţnjom i osvetom. Idi devojko, beţi iz ove kuće. Neću dozvoliti da bilo na koji način povrediš Fina, a pokušaš li to ipak, obećavam da ću te uništiti. To sam ti jednom rekao i ponavljam, Koni.

Drţao je čvrsto i sasvim blizu sebe. Osećala je njegov dah na svome licu. Pokušavala je da diše duboko da bi smirila podrhtavanje koje je osećala u grudima, ali prisili sebe da progovori mirno.

- Varaš se Dţok. Koliko puta treba da ponovim da ovde samo zarađujem svoj nasušni hleb, zaboga!

- Treba li da se rasplačem? Zlo je u tome što imam tvrdo srce i nimalo milosti za laţljivce. Idi odavde, Koni. Beţi... ili ću te ja oterati!

- Zašto si tako nepravedan - šaputala je - zašto me zlostavljaš? Zašto me optuţuješ? Šta sam učinila da me tako sumnjičiš? Zar se ne stidiš - osećala je stisak njegovih ruku na mišicama - da napadaš nezaštićenu devojku?

- Sirotice - uzviknuo je ironočno - jadna sirotice! - Niko se na mene ne ţali u kući Morisonovih, samo si se ti okomio i... - Samo te ja poznajem. - I oni me poznaju. Poznaju me od rođenja... - Ne kao ja, i ti to znaš. Ne znaju oni ono što ja znam. I ti. Ne poznaju oni

naše divljačke i nasilničke duše nalik na ove utrine; naše razbuktale strasti kao virovi i talasi reke na čijim su obalama rođeni tvoji i moji preci. I mi.

- Ţivot me je naučio... i primorao da budem smerna, pa i ponizna. - Ako je trebalo da maločas zaplačem, sad ne mogu da sputam smeh,

Koni? Ti, smerna? Koni Mičam ponizna? U jednoj kapi tvoje krvi ima više ponosa, iskre i plamena nego u krvi tri generacije Morisona. Da li ti je najzad jasno da sa mnom ne moţeš da se igraš mačke i miša? Ja sam prozreo tvoju masku "dobrog i, smernog deteta". Znam da si utoliko opasnija u koliko više glumiš poniznost. Stojiš mimo i motriš, sklupčana, spremna da skočiš kad se ţrtva opusti i najmanje očekuje. Kao zmija. Što manja to otrovnija. Beţi, beţi odavde Koni Mičam. Molim te.

Uzdrhtala je. Stisak Dţokovih ruku bio je sve snaţniji na njenim mišicama. Nije imala hrabrosti da mu se suprotstavi i otme. Grč u grudima je opominjao, nagonio da se brani. Ostala jedosledna odluci da osvetu sprovede u delo. Morala je, morala.

- Moram da radim - šaputala je - ovde imam odličnu platu. Ne, neću otići! Gledali su se nekoliko trenutaka netremice. Dţok se ujeo za usnu. - Dobro, onda pretrpi i ovo... Snaţno je privukao, sklopio ruke preko njenih leđa i zario usne u njene.

Koni je zabacila glavu pokušavajući da se otme. - Pusti me - mrmljala je otimajući se - vikaću. - Neću te pustiti. Nikada te neću pustiti... Podigao je ne odvajajući usne od njenih. Koni se otimala upiruću ruke u

njegova ramena ali nije mogla da mu se otme. Osećala se kao u gvozdenom obruču. Koračao je tako steţući je i ljubeći do prvog stabla i spustio na zemlju. Zabacila je naglo glavu kad je osetila tlo pod nogama i udarila u drvo. Prigušeno je kriknula od bola ali je Dţok nije ispuštao niti odvajao usne od njenih. Hteo je da je zastaraši, uspaniči, da s njom odmeri divljačke snage i natera je da, beţeći od njegovog nasilja, pobegne sa imanja Morisonovih. Takve su bile njegove namere kad je zgrabio u naručje savlađujući njen otpor, međutim, u svakom daljem trenutku njegovo promišljeno nasilništvo posustajalo je pred naletom ţelje. Svaki drhtaj Koninog tela, njene ruke kojima je stiskala i gurala njegova ramena, njene nabubrele usne koje je silom, ali i s lakoćom savlađivao u neravnopravnoj borbi svoje nadmoći, raspaljivali su u njemu iskre zapretanog ţara, uţagrio mu damare i najzad, ispunio radošću koja ga je uplašila. Osetio je neopisivu neţnost. Shvatio je da je tu ţenu voleo od trenutka kada je sreo pred štalom, kad je pogledom pratio do stare šume... Postideo se svoje grubosti. Popustio je stisak ruku preko Koninih leđa, stavio ruku na njenu glavu i privukao na rame.

Koni je ubrzano disala, hvatala vazduh otvorenim ustima pokušavajući da stiša lupanje srca. Osećala se uvređenom, pobeđenom, raspirujući u sebi ţelju da udari tog osionog čoveka koji je ţeleo da je ţivotinjskim nagonom pokori; da ga bije, ubije... Ali, nije pomakla glavu s njegovog ramena. Osećala je da i on ubrzano diše, slušala otkucaje njegovog srca koji su potresali rame na koje je bila prislonjena njena glava. Sve je trajalo samo nekoliko trenutaka. Dţok je opet ovladao sobom, povratio hladnokrvnost i trudio se da Koni ne primeti njegovu trenutnu slabost, odvajajući njenu glavu od svog ramena i naslanjajući je na stablo.

Koni je rukom zabacila kosu na rame, podigla glavu i skupila usne. Gledali su se kao zveri koje svakoga trenutka mogu ponovo da se uhvate u koštac. Koni nije pobegla, nije se ni odmakla. Nije htela da pokaţe da je uplašena, da ga se boji. Da li ga se uopšte više bojala?!

- Idi, Koni - glas mu je bio promukao, grub, leden - idi ako ne ţeliš da se... ovo ponovi... ponavlja... Beţi, idi odatle.

Okrenuo se i dugim, ţurnim koracima otišao prema poljima.

Koni je zauzdala konja upregnutog u čeze pred ulazom u kuću

Morisonovih, pomogla gospođi da siđe iz kola i s njom ušla u kuću. - Sad bih malo prilegla, Koni, do ručka. Nisi mi potrebna, odmori se i ti,

kćeri. Vrućina je. - Jeste, danas je veoma toplo pa sam htela da vas zamolim za dozvolu da

se okupam u velikom bazenu. Onaj za poslugu, mali je i plitak. Volela bih da plivam...

- Samo idi, Koni. Osveţi se pre ručka, dobro će ti činiti. Istrčala je pred kuću, uskočila u čeze i poterala do štala. Predala je uzde

konjušaru i pogledala unutrašnjost štala. Finov konj je već bio privezan. Sagla se da zakopča košulju.

- Jeste li videli gospodina Morisona - proveravala je gde je Fin - treba nešto da ga pitam.

- Maločas je otišao kući... Izula je cipele i poljem potrčala prema kući. Nekoliko časaka kasnije sedela

je na ivici bazena i promatrala prozore Finove sobe. Bili su širom otvoreni. Razmišljala je trenutak zagledana u bistru vodu bazena pa ponovo podigla pogled prema prozorima.

- Lin - viknula je devojku koja je radila u kući - stanite na prozor ako ste tu negde!

Fin je sedeo za stolom u svojoj sobi i pisao. Podigao je glavu kad je čuo Konin zvonki alt i produţio pisanje.

- Lin - vikala je uporno Koni, iako je znala da je ova ne moţe čuti - na stolu u predsoblju je moja torbica u kojoj je gumena kapa. Hoćete li da mi je dobacite? Hoću da se kupam!

Fin je ponovo pogledao prema prozoru i spustio ruku na hartiju drţeći olovku među prstima. Pročitao je šta je napisao. Odjednom mu više ništa nije padalo na pamet. Već je treći put čitao početak pisma ali nije mogao da se koncentriše. Koni je dozivala devojku i uznemiravala ga. Mrmljao je nekoliko reči koje je napisao:

"Obožavana Saro. Pišem ti kao i svakoga dana da bih ti iskazao veličinu i jačinu ljubavi..."

- Ĉujete li me, Lin - čuo se ponovo Konin glas - bacite mi... Spustio je olovku, odgurnuo stolicu i stao na prozor. Koni je videla Finov

odraz u vodi bazena ali nije podigla glavu. Skočila je i otrčala pod trem preko puta prozora na kojem je stajao Fin. Prekrstila je ruke niz kolena, dohvatila rub haljine i povukla ga prema gore.

Fin je hteo da se skloni s prozora ali je ostao nagnut, kao slepljen za dasku, ţudno gledajući kako Koni otkriva komad po komad svog oblog i skladnog tela. Ĉinilo mu se da ona to čini veoma sporo i, kad je najzad ostala u bikiniju, poţeleo je da ponovo vidi njeno postepeno svlačenje. Kad je izašla na sunce Fin se povukao s prozora verujući da ga Koni nije primetila. Stajao je sa strane i gledao kako prostire platno na mermer uz bazen i lagano se spušta, pruţa se i stavlja ruke pod glavu. Zaţmurila je ali se prethodno uverila da Fin i dalje stoji kraj prozora i posmatra je.

Zapalio je cigaretu nervozno traţeći maramicu po dţepovima. Našao je i brzim pokretima obrisao znoj s lica i vrata. Koni je sve to videla i otvorila oči.

- Zdravo, Fin - uzviknula je - zar si već kod kuće?! - Zdravo - rekao je uznemireno - došao sam da pišem... Ĉuo sam da

dozivaš Lin. Treba li ti nešto? - Zvala sam je jer sam je videla da prolazi ali me nije čula. Izvini ako sam te

uznemirila. Tvoja majka mi je dozvolila da se okupam u ovom bazenu. Onaj za poslugu je...

- Pa, naravno - prekinuo je - pa, naravno... - Hoćeš li i ti da se osveţiš? Divno je. - Pišem Sari... - Pišeš? Zar je otputovala? - Ne, nije otputovala ali se svakodnevno dopisujemo. Progutala je pljuvačku gledajući njegov priglupi osmeh. , - To se zove ljubav - uskliknula je. - Nisam znala da si tako odan. Doduše,

Sara je lepa i privlačna a i ti si momak, kakav se samo poţeleti moţe. Fin se zadovoljno kočoperio na prozoru. - Nisam ništa osobito - nadimao se - a, je li, čini mi se da si traţila od Lin

kapu? - Da, ali me nije čula. - Hoćeš li jednu od mojih? - Rado; ako bi hteo da mi doneseš. Mislio je da joj baci kapu kroz prozor, ali mu je njen poziv odjednom bio

vrlo primamljiv. Tačno kako je Koni predvidela... - Evo, sad ću... Povukao se s prozora, potrčao do fijoke u kojoj je stajao pribor za kupanje,

izvukao kapu i pošao prema vratima. Uz put je bacio pogled na sto, pročitao naslov "Obožavana Saro...", pognuo glavu i pošao. Na vratima je zastao,

pogledao otvorenu fijoku, dvoumio se trenutak i hitro se Svukao, navukao kupaće gaćice i istrčao.

Koni se radosno nasmejala kad je došao. Skupila je kosu na temenu. Pomakla se i napravila mu mesto na platnu pored sebe.

- Imala si pravo - rekao je smeteno - prijaće mi kupanje. Evo ti kapa. Mislim da će ti odgovarati.

- Jesi li napisao pismo Sari? - Nisam, posle ću... I ona meni piše. Nismo još nikada preskočili nijedan

dan. Kad se vidimo, a sastajemo se svakodnevno, razmenimo pisma. - Divno je biti tako romantičan - rekla je okrećući se na bok - i uţivati u

uzajamnoj ljubavi. Divno je videti vas koliko se volite. Istini za ljubav, Sari i nije bilo teško da se zaljubi. Retke su ţene koje bi tebi odolele.

Ţmirkala je i gledala ga kroz guste trepavice uţivajući u njegovom uzbuđenju. Njen osvetnički plan je počeo da se ostvaruje i to je ispuni osećajem trijumfa. Naslađivala se smišljajući dalji razvoj događaja. Vaţno je samo da bude staloţena i oprezna.

- Ah, nisam baš neodoljiv - ipak je bio polaskan. Protegla se i sela. Skupila je noge i obujmila ih rukama gledajući ga pomno. - Nisi kao drugi, Fine. Zar nisi svestan koliko se razlikuješ od onih

mišićavih prostaka koje moţeš da vidiš na svakom koraku u ovom našem gradu? Divno je što nisi tašt i uobraţen. Posmatrala sam te ovih meseci i, moram da priznam, divila se tvojoj neţnosti prema Sari... Svaka bi se ţena pored tebe osećala polaskanom, bezbriţnom i sigurnom... Zato se i ne čudim što je Sara ludo zaljubljena u tebe - govorila je i povremeno, kao nehotično, svojim kolenom dodirivala njegovo. - Zašto je ne pozoveš da dođe ovamo? Ona nema bazenu kući, prijalo bi joj...

- Pozivao sam je - uznemirenje mu se osećalo u glasu - ali neće, ne voli da pliva.

- Šteta - pogledala ga je toplo, saosećajno - a tako bi joj godilo kupanje i sunčanje.

- Ne, ne voli da se sunča... - ... I greši, Fine. Iako je izuzetno lepa i ţenstvena, malo sunčanja bi

ulepšalo sjaj njene neţne koţe. Zašto ne utičeš na nju? Uveri je da bi joj plivanje koristilo i da će ti se, s preplanulom koţom, mnogo više dopadati - ljupko se nasmešila - iako si već očevidno zaljubljen do korena kose.

Svesno ga je zavodila, neţno dodirujući vrhovima prstiju njegovo rame, dok ga je ubeđivala da pozove svoju verenicu. I taj poziv je bio deo njenog plana. Dţok joj je nesvesno pomogao one večeri skretajući joj paţnju na Sarine mršave noge. I dotle je razmišljala kako da Saru izbaci iz igre i strpljivo čekala da ona načini neku grešku prema Finu ili njegovoj majci što bi ona, Koni, iskoristila da se pribliţi Finu ulogom neţnog, dobronamernog tešitelja i savetodavca. Posle one večeri, ispitivački je posmatrala svaku Sarinu kretnju, način na koji je sedela, naginjala se, vodila konverzaciju. Zaključila je da ta nadasve razmaţena, vetropira ali ne i bezazlena devojka, smišljeno odabira modele svojih uvek vazdušastih, gusto nabranih haljina da bi prikrila suvo, ravno telo. Danima je kovala plan kako da i Saru uvuče u svoju opaku igru i to "napadom s leđa".

Za napad se opredelila tokom jednog razgovora sa Sarom kada se ova posprdno izrazila toboţe saţaljevajući je što je u situaciji da se vozi u olupini preţivelog "krajzlera", dok je ona, Sara, samo jednim osnlehom zaradila sportska kola od svoga verenika, kakva joj otac - nagnula se i šapnula poverljivo - ne bi mogao da kupi zbog prezaduţenosti.,. Koni se tada saučesnički osmehivala i nastavila da je provocira uz Ijubak, zaverenički osmeh. Tako je, bez mnogo napora, saznala da Sarin otac krije svoj finansijski krah kao zmija noge, domišljato izbegavajući bančine prinudne naplate dok ona, Sara, ne uspe da ostvari očevu zamisao, da udajom za Fina postane gospodarica Morisonovih kuća i imanja i spase roditelje prosjačkog štapa. Da bi takav poduhvat uspeo, mislila je Koni slušajući Saru, trebalo je ostaviti Morisonove u uverenju daje

verenica, sem što je lepa, i dobra miradţijka, kćer bogatih predaka kakvi su i sami jer se, znali su, Fin nikada ne bi oţenio devojkom iz osiromašene aristokratske porodice. Sara je još izjavila vrlo samouvereno, daje uspela da zaludi Fina do oboţavanja, da i ona njega voli ali će, naravno, tek nakon udaje postavljati svoje zahteve i "modelirati ga" po svojoj ţelji i prohtevu.

Koni samo što nije poskočila od radosti. Bila je oslobođena griţe savesti, mogla je mirne duše da sprovede svoju zamisao osvete kako je neodoljivo ţelela. Izbaciće sračunatu Saru iz sedla i naterati Fina daje, izbezumljen od ţelje, moli da zauzme njeno mesto. I tada, drhtala je zamišljajući taj za nju najsrećniji trenutak, tada će ga ščepati, smišljeno zauzdati kao mazgu, naterati da izranjavi svoj mekani trbuh puzeći do nje i nikada, nikada mu neće dozvoliti da je dosegne. Ucenjivaće ga svojim prohtevima, blatiće njegovo ime pirujući s podsmehom, povlačiće ga kroz kaljuge poroka, potom će ga uzdići do kamenih visina ponosnih urvina i sunovratiti ga u ponor beznađa, makar ga sopstvenim rukama gurnula i s njim i sama nepovratno propala.. . Ona mora, tvrdila je sebi, da iskupi stid i pokoru koje je njen otac osetio bezazleno i pošteno verujući prijatelju Morisonu; Fin i njegova majka će morati da osete isto poniţenje kakvo su osetili ona i njeni roditelji jer su, ne samo podrţali Morisonovu prevara, nego je i potvrdili i produţili posle njegove smrti, iako su znali kakvoj igri je naseo Henri Mičam, njen otac, podvali koju očevo srce nije moglo da izdrţi.

Prvi potez u ostvarivanju toga plana bio je: raskrinkati Sarinu podvalu sakrivajući krpama svoje oblike, smišljeno je navesti da skine odeću i samo pustiti da uţagrene i pohotne Finove oči upoređuju..,

- Kad bi samo pokušala, počela da uţiva u vodi i plivanju - produţila je Koni razgovor - bila bi neuporedivo aktivnija, ne bi joj bilo dosadno u ovim dugim letnjim danima. Doduše, Sara je toliko lepa - Koni je znala tačno gde je granica upornosti - da joj nikakav dodatak ne treba, slaţeš se sigurno s ovim mišljenjem, Fine?

- Apsolutno - nasmejao se - ali ipak, priznajem da bih voleo - snebivljivo se smeškao - da je vidim u... kupaćem kostimu. Neopisivo je stidljiva, prosto čudnovato za devojku ovoga vremena. Zar ne vidiš kako se skromno odeva, zatvorena do grla... i, šta ja znam - skrenuo je pogled s Koninih nogu - ostavlja sve, kaţe, za onaj trenutak... posle venčanja. Strogo je vaspitana - klimnuo je glavom s odobravanjem i divljenjem - naivna je i čedna kao kakva bezazlena devojčica. Mojoj mami se upravo to dopada, i ja se slaţem, naravno, ali bih voleo da je gledam, da uţivam... iščekujuću. Da li me razumeš, Koni? Nema u tome...

- Naravno da nema - ustala je i protegla se isteţući svoje izvanredno telo – meni je takva tvoja ţelja sasvim prirodna. Strpi se - smešila se stavljajući kapu - nagovoriću je... Idem u vodu. Sunce peče kao ludo - sagla se i pruţila mu rame - pipni da se uveriš kako sam vrela. Mene sunce dohvati kao da sam na raţnju ali mi koţa odmah tamni. Ne crveni. Osećaš li - nije skidao ruku s njenog oblog

ramena - kako mi koţa gori? - Da - rekao je s pola daha i trgnuo ruku - osećam. Potrčala je do ivice bazena i bacila se u vodu. Fin je potrčao za njom kao da

ga je neko gurnuo, i skočio u vodu. Ona je plivala kao vidra preturajući se preko glave i bokova i ubrzo s lakoćom dohvatila šipku na ogradi bazena, iskočila i sela ostavljajući noge u vodi. Fin je doplivao do njenih nogu dahćući.

Umorio se - pomislila je Koni. - Nema snage da prepliva ovaj običan bazen. Zato mu je tkivo tako meko, nije naviknuto na rad, napore... ni fizičke ni intelektualne. Nikakve. Ţao mi je što moram da se ogledam sa tim bezličnim, vegetirajućim šupljoglavcem...

Gledajući ga, Koni se na trenutak priseti degenerisanog potomka snaţne loze budenbrokovih, zlosrećnog Hana. - To gore po njega... i mene. Saţaljenje i osveta - prekorela je.sebe - ne idu zajedno, Konstanca Mičam! Seo je pored tebe - naređivala je sebi - sad si ti na potezu, glupačo!

- Fino - uzviknula je - okupali smo se, osveţili i popričali. Sad bi trebalo da se presvučemo i pođemo na ručak da nas tvoja majka ne bi čekala. Ima osetljiv stomak. Navikla je da uzima obroke tačno u minut. Hajdemo - skočila je i kriknula - ah, što sam nespretna! Izvrnula sam članak - iskrvila je lice pridrţavajući se za Fina - grozno me boli.

- Kako da ti pomognem? - uspaničio se. - Sedi, idem da pozovem lekara. - Ne, nemoj - jecala je - samo me pridrţi i povedi unutra. Uhvatio je pod ruku ali je ona posrnula i čučnula. - Moraćeš da me obuhvatih oko struka, Fine, molim te... Podigao je.

Trudila se da njeno mokro, sveţe telo bude što bliţe njegovom i da se potpuno opusti u Finovom naručju. Podigao je i poneo. Obgrlila ga je i priljubila se uz njega, naslonivši mu glavu na rame.

- Hvala ti - reče ganuto. - Kakva je sreća imati te pored sebe. - Boli li te, Koni? - bio je crven u licu, glas mu je drhtao. - Evo, stigli smo -

spustio je na sofu u predsoblju. - Ipak ću pozvati lekara - drţao je ruke ispred sebe kao da se plaši dodira s njom - dok se nije stvorio otok...

- Neće - uzela je njegovu ruku - ne treba mi lekar. Samo mi molim te, donesi veliki zavoj iz ručne apoteke u kupatilu i ne brini. Biće sve u redu.

Gledala je za njim. Trčao je kao izbezumljen uz stepenice. Jedva je uzdrţala smeh gledajući svoje zdrave i savršene noge. Vratio se trčeći. Ona se pridigla i sela ne spuštajući noge na pod. Rascepala je omot zavoja i vešto zamotavala članak na nozi.

- Kako ti to stručno radiš - divio se - ko te tome naučio? - Radili smo mi sve takve poslove za vreme semestralnih obaveznih

veţbanja na raznim imanjima. Doduše, bilo je više povreda kod ţivotinja ali se i ljudima događalo da ovako, kao sad ja, uganu nogu.

- Zar si radila i... na tuđim imanjima otkada... je...? - Radila sam sa ostalim studentima na određenim imanjima - začuđeno ga

je pogledala - za vreme studija. - Studija! Nisi valjda...? - Jesam, Fine - s naporom se osmehnula - zašto se smeješ? - Izvini, ne smejem se tebi nego činjenici da u svojoj kući imam

visokostručne ljude koji - osmehnuo se sa nelagodom - rade kao obična... - sapleo se o sopstvenu glupost - hoću da kaţem...

- Reci slobodno, Fine - reagovala je najčarobnijim osmehom - misliš što radim kao obična posluga? Zašto si se zbunio? Ja to znam i dragovoljno sam izabrala...

Ne, Koni, nisam mislio samo na tebe... nego na - zastao je, trepnuo nekoliko puta, zbunio se - na... ovaj... dobro, nije bitno. Nego, reci, jesi li završila to školovanje i šta si učila? Veterinu?

- Studirala sam agronomiju i završila je. Kako da to ne znaš? - Zar je trebalo da znam? A, da, da, sećam se da je bankar govorio s

nekima... Nisam registrovao... smeo sam s uma... Laţe - pomislila je i poţelela da ga pljune po mekim ustima - laţe

neubedljivo kao i sve što čini. I njegova majka prećutkuje tu činjenicu jer zna kako su mi podmetali nogu da ne dobijem posao bojeći se da ćemo moja majka i ja podrivati njihove odnose sa susedima, traţiti pravdu. Dobro, Fine - smešila se - nije ni vaţno. Koga to još školovanog, kako kaţeš, imaš ovde?

- Imam... pa... ne znam da li bi... Ĉuj - seo je pored nje - što sad gubimo vreme? Kako ti je noga i moţemo li da ručamo? Mama nas čeka, rekla si.

- Tačno - uzviknula je - mama čeka. Noga me boli ali će proći. Treba da poţurimo jer će Sara doći posle podne, je l'?

- Doći će - snuţdio se - a ja nisam napisao pismo. - Napisaćeš, Fine - spustila je noge na pod - sad mi pomozi uz stepenište...

Treba i da se presvučeš. Osećala je kako podrhtava Finova ruka oko njenog obnaţenog struka.

Poţudno je gledao kad je nevoljno izlazio iz sobe koju je Koni koristila za vreme boravka na imanju.

Posle podne kad je Sara lepršava utrčala u kuću Morisonovih stidljivo

pruţajući pismo svome vereniku, bila je uvređena što u njegovoj ruci nije videla namirisani ruţičasti koverat.

- Danas ti nisam pisao - pravdao se zbunjeno - nije mi... nisam se osećao dobro. Glava, glava me je bolela.

- Fine - mazila se - ovo je prvi put da... Koni je ušla u sobu i prekinula Sarino prenemaganje. Moţda je namerno

tako postupila... Fin je iskoristio taj trenutak i otrčao u svoju sobu, zgrabio započeto pismo, bacio pogled na kitnjasto napisane reči "Obožavana... veličinu... jačinu ljubavi...", šmrknuo i izguţvao hartiju. Osvrtao se nekoliko trenutaka s

hartijom u ruci traţeći gde daje sakrije daje Sara ne bi videla ako uđe u sobu.

Najzad je pocepao i stavio u dţep. Osećao je da se u njegovom smušenom umu događa nešto što ga je zbunjivalo, nešto što toga trenutka nije bio u stanju da objasni i razume.

Gomila gvoţđa kojom je Koni upravljala, škripela je i pretila da se

raspadne nad najmanjim udubljenjem na drumu. Vozila se kroz gustu šumu vraćajući se u Ĉeri Veli, kući.

Mesečevi zraci samo su ponegde probijali gusto granje drveća. Bio je gotovo potpuni mrak. Koni je sigurno vozila, izbegavajući ugnuća na drumu koliko je to bilo moguće i, radovala se svetiljkama grada koje su se u daljini nazirale.

Odjednom je naglo pritisnula papučicu kočnice pred oborenim stablom koje je u poslednjem trenutku zapazila. Stari "krajzler" je zagunđao, neko vreme klepetao, uzdahnuo i stao. Koni je izvadila ručnu bateriju iz pregratka i izašla da vidi da li moţe da zaobiđe prepreku. Bila je to veća grana, ne drvo kako joj se iz kola učinilo. Pokušala je da je povuče i oslobodi put, ali nije uspela. Točkovi kola zahvatili su deo grane. Vratila se prema kolima da ih pomeri unazad kako bi oslobođenu granu sklonila s puta.

- Pusti - ukočila se i zastala preplašena - skloniću granu kad završimo razgovor.

Ostala je paralisana s rukom pruţenom prema vratima kola. Nije mogla da vidi Dţoka, nije bilo ni potrebno. Dovoljan je bio njegov promukao, leden i mrzovoljan glas.

Stajao je naslonjen na drvo čija je grana otkinuta leţala preko druma. Videla gaje kad su joj se oči privikle. na mrak. Nije se pomakao. Stajao je laktom naslonjen na izbočinu stabla i pušio. Koni je videla samo belasanje njegovih zuba. Nije znala da li se smeje ili ih samo u grču steţe. Obasjan slabim svetlom farova ličio je na ogromni, zloslutni, tamni spomenik.

Koni je sa čeţnjom pogledala daleka svetla Ĉeri Velija. I kuća Morisonovih je bila dosta udaljena, otprilike isto koliko i grad. Nije mogla da pobegne, ni da viče. Niko je ne bi čuo. Morala je da ostane tu gde je, pored čoveka kojega se bojala, koji je odbijao i privlačio na nekakav čudan način. Uznemiravala je i pomisao na njega, a njegovo prisustvo i glas nagonili su joj ţmarce niz kičmu. Nije ga videla od one večeri. Iznalazila je uvek izgovore da bi izbegla susrete sa njim.

- Nisi otišla - rekao je ne menjajući boju glasa - još nisi... - Ne treba mi tvoja pomoć, sama ću skloniti granu. - Moţeš, ali tek pošto obavimo razgovor. - Nemam šta da govorim s tobom. - Verujem, ali ja imam sa tobom. - Znači da si namerno oborio granu da bi... - ... Da bih te zaustavio. Da.

- Grešiš ako misliš da te se bojim. - Utoliko bolje. Postupaćeš razboritije. - Ne moţeš me naterati na razgovor, Dţok. - Videćeš da mogu, Koni. - Zar se na stidiš da ovako podlo postupaš sa ţenama? - Da si muškarac sve bi bilo jednostavnije. Sredio bih te za čas i slučaj -

zubi su mu ponovo blesnuli - rešen. To što si ţena komplikuje stvar ali je ne čini nerešivom.

- Ostavi me na miru - sagla se i dohvatila granu - moram da poţurim kući. Nemam vremena... ni volje da slušam...

Nepomerajući se od stabla na koje je bio naslonjen, pruţio je nogu i pritisnuo granu. Koni je hitro izvukla ruku.

- Ĉuj, Konstanca Mičam, znam sve o tebi i tvojima, znam moţda više nego ti. Sve sam pročitao, proučio i izgradio vrlo sigurno mišljenje o svima i svemu. Znaš li ti bar nešto o meni, da li ti je poznata priča o meni i mome ţivotu?

- Ne, i ne zanima me. - Ipak ću ti ispričati jedan deo, da bi bolje razumela i moj stav i moje

obaveze i - pribliţavao se - zašto štitim Fina Morisona. „Odavde sam otišao na studije u grad s one strane planine i ostao tamo jer, ovde

više nisam imao nikoga. Bavio sam se akvokaturom i voleo lov. Celoga ţivota sam lovio. To mi je strast. Jedina. Poznajem zemlju, radove na njoj, umem oko konja, i pored te jedine strasti imao sam i jednu veliku ljubav. Veliku, i nedorečenu: svoj poziv. Pre nekoliko godina vodio sam dugo jedan vrlo zamršen spor. Zastupao sam ţenu, majku dvoje dece, koja je posle rođenja drugog deteta pobegla od ljubomornog muţa jer više nije mogla da podnosi njegova zlostavljanja.

Zakazivana su ročišta ali brak nije mogao da se razvede jer se muţ nije saglasio. U međuvremenu je ţena stupila u vanbračnu zajednicu s drugim čovekom. Muţ je proganjao, dolazio u njen stan i tukao, otimao starije dete tvrdeći da mlađe dete nije njegovo. Muţ je dovodio svedoke, dokazivao da je otac drugog deteta ljubavnik. Ţena svog vanbračnog muţa nije poznavala kad se dete rodilo. Najzad je muţ oklevetao i mene pred sudijom, tvrdeći da je i mene nalazio u ţeninom stanu i da... i tako dalje. Taj čovek je bio patološki ljubomoran. Bilo mi je, ipak, vrlo neprijatno. Posle suđenja, tip me je sačekao u sudskom hodniku i pred mnoštvom ljudi me vređao, navodeći besmislice. Nisam otrpeo, vratio sam mu istom merom i zamalo da se pobijemo. Razdvojili su nas ljudi i ljubavnik moje klijentkinje... Te noći je njen muţ je nađen ubijen... A ja sam, onako umoran i iznerviran toga poslepodneva pošao u lov da se smirim i razonodim posle zaista mučnih dana. Ostao sam nekoliko dana. Lovio sam jelene s ove strane planine, na desnoj obali reke u Big Stounu. Ne sluteći nikakvo zlo, mirno i zadovoljno sam se vratio kući, osveţen i oran da nastavim posao. Uhapsili su me čim sam ušao u stan pod sumnjom da sam ubio muţa svoje klijentkinje... Suđenje je ubrzo bilo zakazano. U istrazi sam tvrdio istinu. Bio sam u lovu... Niko moje iskaze nije mogao da potvrdi, lovio sam sam. Nasuprot tome, svedoka o našoj svađi i tuči bilo je na pretek... Osećao sam se prvi put u ţivotu bespomoćnim. Da nesreća bude veća, čovek je ubijen

lovačkom puškom kalibra kao moja. Stručnjaci su zaključili da je tih dana pucano iz nje... Sve se slagalo. Ne znam zašto" zapalio je cigaretu i osvetlio svoje tvrdo, zategnuto lice „ni sudija ni porota nijednog trenutka nisu verovali. Moţda im moje neprijatno lice nije ulivalo poverenje, moţda je trebalo mnogo više reći nego što sam rekao ali, zbilja, nisam imao ništa više da kaţem sem istine. Osuđen sam, ništa manje nego na smrt."

Koni je skočila sa grane na koju se bila naslonila. „Da, da Konstanca Mičam, na smrt. Ni kriv ni duţan, a bez ikakve mogućnosti da

dokaţem svoju nevinost. Ne treba da kaţem da me je čitava četa kolega branila... Uloţene su ţalbe i sve što sleduje po redu i zakonu. Novine su bile pune mojih slika, pisani su čitavi romani o "ljubavnoj aferi advokata s klijentkinjom i osveti..." Ţenin ljubavnik je takođe bio osumnjičen ali je nepobitno i lako dokazao da je bio kod kuće sa ţenom i susedima.

Presuda je postala izvršna kada su sve zakonske mogućnosti bile iscrpljene. Ne umem da opišem kako sam se onda osećao. Jednom ću moţda imati vremena da napišem... I, da završim ovu priču Koni, jer tek sad na scenu stupa mladi plavojko, lepotan ţenstvenog osmeha, Fin Morison.

Kad su se vrata ćelije otvorila jednoga jutra, mislio sam da dolaze da me vode... Odveli su me, ali kod sudije. Bili su svi na okupu. Predsednik suda, istraţni, redovni, deţurni sudija. Svi, i među njima Fin Morison sa slikom u rukama. Dogodila se najčudnovatija slučajnost koju čovek moţe da zamisli.

Upravo onoga dana kada sam lovio u Big Stounu, Fin je isprobavao svoju tek kupljenu kameru sa specijalnim sočivima za daljinska snimanja. Snimao je šumu, livade, ceo predeo. Na jednom snimku, u prvom planu, je prelepi jelen i u pozadini lovac s puškom na nišanu, na sledećem, isti lovac stisnutih zuba s puškom u rukama ljutito gleda promašenog jelena u bekstvu. Vide se samo sapi i noge jelena... Fin je otišao u grad preko planine da pojedine slike izdvoji i da ih da na uvećanje za kolekciju u njegovoj lovačkoj sobi. Gledajući izvanrednog jelena, uočio je na uvećanoj slici jasan lik lovca koji mu se učinio poznatim. Setio se da je to lik ubice iz novina. Zainteresovao se iz puke radoznalosti, misleći da je samo sličnost po sredi ali je ipak prelistao novine, uporedio datume dana kada je kupio kameru i sutrašnjeg dana kad je snimao...

Otrčao je do sudije. Naravno, nije bilo jednostavno. Trebalo je pribaviti dokaze kad je kamera kupljena, kad - šta; šta - kad? Tuţilac je morao da postavlja zahteve po zakonu. To nije ništa neobično ni vredno paţnje. Međutim, za poštovanje je napor koji je uloţio Fin jureći po gradu po razne račune i overavajući ih na kompetentim mestima da bi postali pravosnaţni dokazi. Plemenitost koju je pokazao za tamonekog njemu potpuno nepoznatog advokatića Dţoka Kula dokazuje da taj mladić, doduše ne mnogo vispren, poseduje jednu izuzetnu osobinu koju je istisnuo nagonski, izdvojio je iz spleta sebičnjačke, vaspitanjem usađene i negovane ravnodušnosti razmaţenog bogataškog sina prema sudbinama drugih ljudi. Fin je tada, moţda prvi put, samoinicijativno postupio, ne traţeći odobrenje i podršku oca i majke koji su oduvek zahtevali njegovu bezuslovnu zavisnost, gonjen ţeljom da zaštiti nepoznatog čoveka koji je moţda, samo moţda, Koni", netremice je gledao njene grčevito sklopljene ruke, „bio nevin, jer Fin nije mogao da bude siguran. Dakle, potrčao je da spreči nepravdu i spasao me u

trenutku kada mi je omča već bila takoreći stavljena oko vrata. Obnavljanje postupka bilo je vrlo kratko. Provera dokaznog materijala: moje lovačko odelo, šešir i drugo, kao i potvrda stručnjaka da je na slici zaista Dţok Kul, ne neko sličan njemu jer i to se moţe dogoditi... nije oduzela mnogo vremena. S mukom sam otrpeo izvinjavajuća izlaganja tuţioca, sudija... Jedino što sam tada zapamtio, bilo je ime Fin Morison. Prezime mi je bilo poznato i znao sam gde ću ga naći. Jer, moj spasilac nije sačekao da izađem iz zatvora, nije ţeleo moju zahvalnost. Tako sam tada mislio ali sam se docnije, kad sam ga našao ovde na imanju, uverio da me nije više potraţio jer ga nisam više zanimao... Video sam to u njegovim plavim ravnodušnim očima.

Tada sam upoznao njegovu majku prikovanu za fotelju, umotanu u šalove, uvijenu u ćebad. Mislio sam daje paralizovana... Zadrţala me je, pričala o sebi, Finu... Ona je pričala, Fin je slušao i slušao" nasmejao se prvi put iskreno „i tako sam ostao u kući nekoliko dana. Obišao sam s Finom celo imanje, stoku, štale i... radnike... Vladao je neopisiv nered, ljudi su se bahato odnosili i prema poslu i prema mlakom, neupućenom i nezainteresovanom Finu. Slušali su moje primedbe a on se samo smejao zazirući pred ljudima zbog svoje neukosti, tvrdeći da on obavlja svoj posao onako kako su navikli za ţivota staroga gazde... Govorili su i gledali "mladog gazdu" s nipodaštavanjem i podsmehom. Opravdano, jer nalickani i uštirkani Fin je i delovao kao neumesan lutak među radnicima ţuljevitih ruku, znojavih grudi i izmučenih, izboranih lica. Situacija mije bila jasna ali me se nije ticala i nisam hteo da se uplićem u poslove svoga spasioca bojeći se da ne budem nametljiv. Nisam dovoljno poznavao Morisonove... Ali, dogodilo se tako da me je Fin pred majkom upitao da li bih izvesano vreme hteo da mu pomognem u poslovima i rukovođenju imanjem, bar dok se ne snađe bez oca koji je umro nekoliko meseci ranije.

Pristao sam bez razmišljanja, srećan što je zatraţio uslugu od mene.... I, ostao do dana današnjeg... Fin je ostao što je i bio: nezainteresovani mlakonja, okupiran samo sobom, svojim izgledom i neţnostima koje bi dolikovale devojčici u prvoj ljubavi, ali nije loš čovek. Njegova nesreća je u tome što veruje da je jedina čovekova moć, novac. A" ponovo se nasmejao „ne ume da ga čuva i pravilno upotrebi ni rasporedi gde treba. Ljudi mu se podsmevaju, začikavaju ga, izazivaju na tuču jer znaju kakav je... i tako sam seja postepeno pretvarao u njegovog zaštitnika. Štitim ga od svega... i svakoga, Koni. Dugujem mu ţivot. Otplaćivaću mu taj dug celog ţivota ako treba, i neću nikome dozvoliti da ga ugsozi, osramoti ili koristi njegovu samouverenu, glupu taštinu da bi nečasno - poslednju reč je naglasio - sproveo u delo dobro pripremljenu osvetu. Ţao mi je, Koni, Fin Morison je slab čovek,. moja pomoć mu je potrebna i to je za mene zakon. Ne znam koliko je on svestan toga jer se trudim da ne primeti moje intervencije makar i po cenu toga da se o nekoga ogrešim. Postao sam strah i trepet na ovom području. Znam. Znaju i drugi. Poneko zna i zašto sam takav i zašto se nisam vratio svom poslu. Znaju i razumeju, jer i njih greje i peče ovo isto sunce, othranila nas je ljuta dojka, odnjihala srčana, poštena majka... Naučila nas da pamtimo i vraćamo dugove... dobre i loše."

Zastao je i predahnuo. Konine oči su se potpuno svikle na mrak. Videla ga je skoro sasvim jasno. Na usnama mu je zatitralo nešto nalik na osmeh kad je

pogledao. Osmeh koji je prezirala ali joj tog trenutka nije bio odvratan. Nije se više bojala Dţoka Kula. Razumela ga je.

- Ţao mi je Koni, što sam ovo morao da ti kaţem; ţao mi je što si me prisilila da ti pretim; ţao mi je što i sad moram da ponovim da ću te, ako treba i grubo, sprečiti da Finu učiniš zlo koje si, siguran sam, naumila. Hoću da znaš - učinilo joj se da mu je glas neţniji - da razumem tvoje pobude, ali...

Koni je gotovo glasno uzdahnula, uspravila se i progovorila što je mogla mirnije.

- Strpljivo sam te slušala, Dţok. Ĉuj sad ti mene iako si rekao da znaš kako su se događaji odigrali. Naslov ove priče bi mogao da glasi kao narodna poslovica: sačuvaj me boţe prijatelja, neprijatelja ću se sam čuvati.

„Finov i moj otac bili su prijatelji, drugovi, susedi. Najbolji prijatelji, toliko dobri i odani da, kad je Milburgova banka pala pod stečaj i povukla moga oca u propast, Dţordţ Morison, njegov "odani prijatelj", podmetnuo mu je nogu na najpodmukliji način s farisejskim osmehom. On i njegova ţena, ova ista koju sada snishodljivo dvorim, oduvek su nam zavideli na " kući kraj reke". Bezobzirno su ulučili priliku da iskoriste trenutni materijalni pad moga oca i vešto smišljenom podvalom da zaista zgrabe naš dom. Morison je pritvorno pritrčao mome ocu u pomoć ponudivši mu pozamašnu pozajmicu sa jednogodišnjim rokom vraćanja stavljanjem, naravno, tereta na "kuću kraj reke". Intabulacija, kako bi se pravničkim jezikom reklo, je li tako?"

Dţok je klimnuo glavom. Znao je sve što će Koni reći do tančina, ali je pustio da govori. Osećao je da joj je glas prigušen od uzbuđenja i ţeleo je da joj pruţi priliku da se rastereti.

„Moj otac se svesrdno zahvalio prijatelju Morisonu. Ne, govorio je vrli Morison, kakvo zahvaljivanje, pobogu! Na muci se poznaju junaci, u nevolji prijatelji, zaboga!"

Izvukla je cigaretu i pripalila. „Neumoljivo se pribliţavao rok kada je otac morao da vrati dug. Bila je to godina

poplave reke Svoni, koja se uvek sjuri sa planine pomahnitala, burna i neobuzdana, a te godine narasla je kao nikada dotle, prekrila polja, sprala zemlju i odnela ţetvu. Ali" nasmešila se s gorčinom „ponovo je pritrčao "drug i prijatelj" Morison s umirujućim uzvicima i čarobnim osmesima njegove lepe gospe: "Ne brini se prijatelju, nije vaţan dug, ţivoti su vaţni i nenadoknadivi. Vratićeš mi dug kad budeš mogao. Daću još, prijatelji smo, zaboga! Ima vremena, godina još nije istekla, strpljenja...! Tako je govorio Dţorţ Morison. A kada je istekao rok za isplatu duga, taj isti Morison naredio je izvršenje. Za dug, prema proceni odgovornih organa, vrednost kuće nije mogla da zalegne... otišla su i polja... Moj otac je presvisnuo. Majka i ja smo oterane kao kučke."

Ućutala je. Nije ga ni pogledala. Očekivala je da nešto kaţe. - Znam, Koni, znaju to svi u gradu. Ali, zar je Fin odgovoran za nedela

svoga oca? - Svakako. I on i njegova majka. Oboje znaju da smo prevareni. I oni su

tome kumovali. Njegova sad slatkorečiva majka stajala je kao inkvizitor usred kuće, nestrpljiva da što pre izađemo da bi zatim s treskom zalupila vrata našeg doma za nama. A kad sam došla da joj se ponudim za dvorkinju, nije mogla da

me se, zaboga, priseti. Kao da su vekovi minuli otada. Ali ja njih nisam zaboravila! Fin nije "registrovao" - sarkastično se nasmejala - kakvu sam školu učila... I on se tek naknadno prisetio, a zna dobro kako niko nije smeo da mi da posao da se ne bi zamerio moćnim Morisonima. Oni su bez skrupula i ne biraju sredstva kada su njihovi interesi u pitanju. Misliš li da mi je svejedno kad vidim delove nameštaja iz naše kuće razasute po njihovoj kućerini? Crvene fotelje iz moje sobe nalaze se u lovačkoj sobi s trofejima. Jer, i one su trofeji iz Morisonovog lova, lova na mog oca.

Dţok se trudio, ali nije nalazio reči kojima bi iole opravdao ili bar ublaţio krivicu svojih poslodavaca. Znao je da je sve što je Koni rekla sušta istina.

- Koni, ţao mi je, ali uprkos svemu neću dozvoliti da se Finu bilo šta dogodi. Zato sam te molio i molim te, idi iz njihove kuće. Fin je labav, nemoćan momak. Nije suparnik dorastao tebi. Ne igraj se s njim kao tigrica s mišem. On ne zasluţuje da kaljaš svoje dostojanstvo.

- Ne znam o čemu govoriš - obrecnula se - i zašto... - Znaš vrlo dobro, Konstanca Mičam. Nemoj da ga svakodnevno privlačiš

u bazen, opominjem te! - Kojim pravom mi zapovedaš i braniš mi da se kupam? - Kupaj se do mile volje ali ne zavodi Fina. Zar te ta igra ne poniţava? Ne

dolikuje devojci kakva... - Ne činim ništa sramotno. Bazen je Finov, mole da se kupa kad hoće i... s

kim hoće, zar ne? - Da li je nemoralno to što radiš, zavisi od tvojih ţivotnih shvatanja. Po

meni, ništa nije sramotno kad je iskreno, iz ljubavi. Istini za volju - iz zgrčenih usana virili su stisnuti zubi - ne znam da li bi i čovek sa više samokohtrole i manje samouverenosti u svoju lepotu, mogao i umeo da se odupre izazovu ţene kakva si ti, Koni. Ono što Fin ne vidi, mojoj paţnji ne promiče, uveravam te - prezrivi naglasak Dţokovih reči uvredio je devojku. - Mene nećeš zavesti lukavim, naizgled nevinim ali i strpljivim i upornim nastojanjem da osvojiš Fina. Ne ţuriš, svesna si svoje nadmoći. Prvu etapu si osvojila: uspela si da zadobiješ poverenje ove druţine glupaka koja nije u stanju da pronikne u tvoje stvarne namere. Majku si uverila da se greje u okrilju njenog perja, Sara ti veruje ma koliko i sama bila sračunata, što nije tajna ni za koga sem za Morisonove, a Fina je lako, vrlo lako namamiti u mreţu. Poniţavajuće lako, Koni - prezir je bio očevidan - nedostojno imena Mičam.

- Ništa od svega što si rekao nije istina - kajala se zbog iskrenosti kojoj je trenutak ranije podlegla - baš ništa. Najzad, kakvi su moji izgledi - pokušala je ponovo - protiv njih? Nikakvi. Oni drţe kormilo, oni diktiraju pravac.

- Da, da, znam - glas mu je postajao sve tiši - upravo se o tome i radi. Ali ti ţeliš mesto kormilara i jedini put do njega je Fin, je li tako? Udajom za njega poštaćeš gazdarica. Suveren, koji će poganog podanika polako, dan za danom, terati da ţudi i čezne do iznemoglosti da bi ga na kraju porinula pa, makar

zajedno sa svojim suţnjem nepovratno potonula. Razumeo sam to čim sam te ugledao ovde jer, ti i j a smo sačinjeni od istog blata. Zato znam šta smeraš, shvatam svaki tvoj pogled, pokret kojim obmanjuješ ove skorojeviće, došljake u ovoj ukletoj dolini. Zaustavi se, dok te još... molim.

- Ne misliš valjda - nije krila prezir - da moţeš da mi naređuješ. Nemam nikakvog razloga da te slušam i ne znam zašto gubim vreme ovde s tobom, usred noći.

Krenula je prema vozilu. Dţok se isprečio i zalupio vrata na kolima. Naglo se okrenula stisnutih usana. Tračak mesečine probio se kroz granje i osvetlio njihova lica.

- Pusti me, Dţok - prosiktala je. Zašto se uplićeš u moj ţivot? Tvoja zaštita mi nije potrebna. Nisam ti ja spasla ţivot - ljutina je savladala - ne bih se ni potrudila. Šta hoćeš, zaboga?! Meni ne duguješ ništa!

Osmehnuo se i neţno je okrenuo prema sebi. Spustio je ruke na njena ramena i blago je stegnuo.

- Da me nisi upitala šta hoću - govorio je tiho - moţda ti još dugo, dugo... moţda nikada ne bih priznao da sam zaljubljen u tebe, divlja devojko. To hoću, Konstanca Mičam, hoću da ti kaţem da te volim bez ikakve nade da ćeš mi verovati, još manje da ćeš imati srce za čoveka kakav je Dţok Kul. Ruţan i neotesan... Ne mogu da ti ponudim ništa sem sebe i sve ljubavi koju čovek moţe da oseća prema ţeni. Ako moţeš - podigao joj je bradu - podeli sa mnom svoje brige, dozvoli da ti pomognem.

Na trenutak ga je zapanjeno pogledala široko otvorenih očiju a onda se namrštila.

- Priznajem da sam te se u početku bojala, da sam zazirala od tvojih pogleda, prisustva, osmeha i podsmeha - govorila je naglašavajući svaku reč. - Priznajem da sam osećala tvoje prisustvo i kada nisi bio u blizini, strahovala od tvog prividno ravnodušnog pogleda i reči koje si govorio jedva mičući usnama... sve do maločas kad si mi otkrio šta je to što te je načinilo ovakvim kakav jesi. Prestala sam da te se bojim. Poštujem upornost ša kojom si prihvatio obavezu i odgovornost da, štiteći momka koji te je nekada spasao, uzvratiš deo onoga što veruješ da mu duguješ. Ali, da ćeš usvojoj upornosti koristiti i ovakve metode, da ćeš me srozati na nivo sentimentalne glupače kojoj je dovoljno šapnuti nekoliko neţnih reči pa da se ona potčini, tome se zaista nisam nadala. Ne bi bio prvi put da osetim pogrešan impuls, a ni poslednji, da trenutno divljenje zameni podozrenje. Ne šali se sa mnom, Dţok, ne precenjuj me, ali - namrštila se - nemoj me ni potceniti. Pusti me...

- Nije trebalo da sve ovo kaţeš. Nije trebalo da me se bojiš, ni poštuješ, ni da mi se diviš. Nikada te nisam lagao. Opominjao sam te, pretio, molio i, najzad, rekao da te volim. Svoja podozrenja sam ti još u prvom susretu izloţio, namere predočio bez okolišanja, a sad sam i svoja osećanja - grč mu je skupio usne - priznao. Sve otvoreno i pošteno, smatrajući te ravnopravnim

protivnikom, inteligentnom, ali izopačenom mrţnjom. Da sam pogrešio u oceni dokazuje bujica reči koja je iz tebe provalila. Ĉini mi se da si svoju pravu prirodu podredila pritvornosti koja ti je postala glavno oruţje. Laţi i pretvaranja postali su tvoja jedina istina. Jedino tako mogu da opravdam što nisi u stanju da razumeš teţinu onoga što sam rekao. Ţao mi je - glas mu je gotovo usahnuo - što sam raskrinkao jedino lepo što se dogodilo u meni posle mnogo, mnogo vremena. Nisi bila vredna moje iskrenosti. Trebalo bi - uporno je gledao sjaj u njenim kao noć tamnim očima - da sam sebe pljunem u čelo što nisam smogao snage da obuzdam vatru koja mi je upalila krv.

Ostala je trenutak u nedoumici, pokolebana. Odmah se zatim izvila i rukama ga udaljila, kao da se tim pokretom otimala osećanju stida koji je negde u utrobi zagrizao. Savladala je kolebljivost onim jačim osećafljem koje je kipelo, vrjlo u njoj.

- Smešan si - rekla je uvredljivo ali i neuverljivo - i ako nemaš više šta da kaţeš, pusti me da krenem. Majka će se brinuti što toliko kasnim.

- Razmisli, Koni - rekao je ne pomičući se - o onome što radiš i što ćeš uraditi. Ako produţiš ovu osvetničku farsu sa Finom, ako ga i dalje budeš izbacivala iz njegove glupe i detinjaste, ali njemu prihvatljive kolotečine, uprkos ljubavi koju imam za tebe, umeću da te sprečim da uništiš i njega i sebe. Makar te tukao kao poslednja bitanga. Razmisli i odluči, Koni.

- Razmislila sam i odlučila - rekla je prkosno. - Tvoje me emocije ostavljaju potpuno ravnodušnom - Dţok je osetio podrhtavanje u njenom glasu - a još više batine - prostrelila ga je pogledom - kojima pretiš. Skloni se i pokupi ovu granu koju si vandalski odvalio sa ovog prelepog drveta. Štitiš lopove a napadaš i ranjavaš neduţno stoletno drvo da bi zadovoljio svoje hirove, junačino! '

Naglo se okrenula, odgurnula ga i dohvatila kvaku na vratima kola. Nije stigla da pomakne ručicu kvake, Dţok je isto tako naglo uhvatio za ramena, okrenuo k sebi, obujmio oko glave i struka obema rukama i pripio uz sebe toliko čvrsto da nije mogla da se pomakne ni da diše. Bila je ljuta. Osećanje nemoći nagonilo joj je suze i grč u grlu. Progutala je pljuvačku, uzdrţavala suze na trepavicama, stisnutih očiju, i osetila obamrlost u udovima. Odlučila je da otrpi i ovu Dţokovu agresiju, da pokaţe svoju ravnodušnost i obeshrabri ga. Glava joj je nevoljno bila oslonjena o njegovo rame. Osećala je miris njegovog vrata, košulje, kose. Zapuhnuo je neodređeni dah sveţe trave, štalskog sena, rastresene preorane zemlje spojen s mirisom nekakvog losiona s lavandom i kamforom. Neobična kombinacija svih tih mirisa odjednom je delovala umirujuće i napetost njenih mišića poče da jenjava. Osetila je nešto poznato i toplo, kao nekada u okrilju trave i sunca na obali reke, uz rodnu kuću...

Stisak Dţokovih ruku je popustio. Odmakao se i obuhvatio joj lice šakama, Koni je videla uznemirenost, treperenje njegovih kapaka i spustila pogled. S negodovanjem i čuđenjem se odupirala ţelji da ponovo oseti mir na njegovom ramenu. Prezirala je sebe zbog ove slabosti, prkosno odmahnula glavom i

stresla njegove ruke. - Ovo ne vodi ničemu, Dţok - rekla je prkosno - izdrţala sam, kao što

vidiš. Mogu li sada da pođem? Osetio je ţelju da je ošamari, izudara, prebije ali je, kao i ona, naučen da

savlađuje svoje instinkte, samo uzdahnuo i ukočio lice. - Opomenuo sam te da će se ovo ponavljati - rekao je nadmeno - sve dok

ne ostaviš Fina na miru. I tako će biti, Konstanca. Uskočila je u kola i sela za upravljač. Dţok se odmakao, sačekao da ona

potera kola unazad i sklonio granu s puta. Krenula je i zaustavila kola pored njega, naslonila lakat na prozor i pogledala ga.

- Voliš li me zaista - trudila se da se osmehne - ili si...? Nije odgovorio. Uplašio se zamke u njenom pitanju. - Reci, pitam te ozbiljno... Ne... ne... - traţila je reč - ne rugam se, Dţok. - Zašto pitaš? Zar nisam rekao...? - Ţeliš da budem tvoja - gledala ga je zbunjeno – samo tvoja? - Ne poigravaj se sa mnom, Koni - promrmljao je. - Devojka si - zubi su mu

se sastavili - ţena! Izuzetna ţena. - Ne poigravam se - rekla je tiho - pitam te određeno i ozbiljno. Ako me

hoćeš, biću tvoja - rekla je odsečno - samo tvoja, zauvek. Dţok je bio vidljivo napet. Podstaknut njenim zvonkim, prijatnim i

ubedljivim glasom kolebao se, spreman da poveruje. Ipak je ćutao i čekao. - Nikada te neću izneveriti, Dţok. Kunem se. Biću tvoja i ţena i robinja i

verni saputnik do poslednjeg daha... Bio je ponesen, nesnosno omamljen iskušenjem, ali i oprezan. Ipak, slušao

je s uţivanjem, ţeleo je da veruje u njene reči iako je sumnjao u njihovu istinitost.

-... Posvetiću ti ţivot, izroditi decu... - govorila je kao da peva uspavanku - biću stub našeg doma, vatra našeg ognjišta... samo pod jednim uslovom: pomozi mi da se osvetim Morisonima, nemoj me sputavati. Dozvoli da samo uništim "kuću na reci". Meni ne treba više. Ne ţelim je, ali ne mogu da ţivim znajući da Morisoni ugibaju njene podove, greju se na vatri naših ognjišta, skrnave seni moga oca čije su srce iskidali... Samo to traţim u zamenu za sebe, za sve što ţeliš, sve što mogu da dam...

Dţok je polako ispuštao vazduh koji se sabijao u njegove grudi dok je Koni govorila.

- U očima ti je mrţnja a u duši zlo - rekao je šapatom - osveta će te ubiti, devojko. Strah me je...

- Strah! - uzviknula je prezrivo. - Bojiš se, kukavice! - Ne pokušavaj, nećeš me izazvati - bio je tuţan - ni nagoniti da zaboravim

svoje obaveze. Ne prodajem svoju ljubav niti prihvatam - usne su mu se zgrčile - tvoju uslovljenu. Nikada ne bih sprao stid s obraza - glas mu je bio miran, ugašen - ljubeći ţenu koju sam dobio - oči su mu sevnule - trampom.

Nagodbom. Izmakao se kao da se oprljio i ţurnim koracima ušao u šumu. - Prokletniče - mrmljala je ljutito - prokletniče! Zaridala je. Glasno joj se oteo krik i stapao se s roptavim, promuklim

stenjanjem motora i karoserije isluţenog "krajzlera".

Dani su prolazili. Na imanju i u kući Morisonovih ţivot se odvijao po

ustaljenom redu i navikama koje su određivali vreme, godišnje doba i podneblje.

Koni je redovno dolazila na posao, pomno se posvećivala Finovoj majci, svakodnevno se kupala s njim u bazenu i malim, sitnim ali sigurnim koracima mu se pribliţavala osećajući da svakim danom njegovo interesovanje za nju raste. Njegovi skriveni, uţagreni pogledi sve su se češće zaustavljali na njenim očima, usnama, telu... S Dţokom se posle one noći u šumi nije videla sem što je, kad nije mogla da izbegne, sedela za stolom s gospođom Morison na terasi ili u salonu kad su i Fin, Sara i on bili tamo. Nikada joj se više nije obratio, niti je pogledao. Ponekad bi ona letimično pogledala u pravcu mesta na kojem je sedeo, ali je njegov pogled sasvim mirno i ravnodušno klizio mimo njenog lica. Koni je sigurno znala da on sve vidi i čuje.

Jednog sparnog radnog dana Dţok je, mimo običaja, došao u kuću Morisonovih rano posle podne. Pre zalaska sunca. Video je sa livade na kojoj se dogovarao s radnicima o poslu, Sarina kola na drumu prema kući. Začudio se jer je uvek dolazila predveče. Znao je da Sara nije bez razloga došla po nesnosnoj vrućini. Primetio je ranijih večeri njene prekorne poglede upućene Finu i njegove hladne, usiljene osmehe. Nije se pitao šta se to s Finom događa. Znao je, ali je takođe znao da će upravo zato Sara ţeleti da skrati vreme do venčanja, kao što je znao da će ga Fin odlagati što duţe moţe... Zato je dojahao do kuće. Ţeleo je da prisustvuje i, ako Koni ne bude prisutna, učestvuje u razgovoru i dotakne pitanje "kuće kraj reke" koju je poslednjih dana Sara često pominjala. Opazio je, iako se činilo da drema i ne vidi ništa, lagano grčenje Koninih ramena kad se govorilo o njenom roditeljskom domu.

Razmišljao je u nekoliko navrata, posle razgovora one noći u šumi, o Koninim osećanjima i odlučnosti da po svaku cenu učini nešto što bi podrilo stabilnost ţivota i imovine Morisonovih. Pomišljao je da uluči priliku i pokrene to pitanje pred ţenom i sinom Morisona nadajući se da bi oni, moţda, na nekakav mirniji, bezbolniji način mogli a, pomislio je, moţda i ţeleli da speru ljagu sa imena oca, Dţordţa Morisona, odričući se Mičamove kuće u korist Koni, koju su očevidno veoma voleli. Bio je povređen predlozima Koni one noći. I, uprkos tome, hteo je da joj pomogne da se oslobodi tereta osvete koji je toliko pritiskao jer je zaista i iskreno voleo i znao da mu ona nikada neće uzvratiti ljubav. Odlučio je da preduzme sve da to pitanje reši ako je moguće; da sačeka Finovo venčanje i potom ode s imanja Morisonovih i što dalje od Koni

Mičam, devojke s mrţnjom u očima i srcu, koju njegova ljubav sigurno neće nikada privući ni pripitomiti.

Sjahao je, zadenuo uzde za kariku na ogradi i polako se popeo uz stepenice. Iznutra je dopirao razgovor. Ušao je u hladovito predsoblje. Glasovi su dolazili iz lovačke sobe. Vrata su bila otvorena. Provirio je i ušao na poziv Finove majke.

- Zdravo, Dţok - obradovala mu se Sara - uţasna vrućina, je l'? - Jeste, paklena - pogledao je Finovu majku. - Kako ste danas, gospođo? Gde

vam je Konstanca? - Dobro sam, Dţok - potapšala ga je po ramenu - mnogo mi je bolje otkada

je Koni sa mnom. Usluţuje me, zabavlja i o svemu vodi računa kao da je rođena za ovakav posao. Radi kao...

- Radi mnogo, mama - prekorno se osmehnuo majci Fin - mislim da je previše opterećuješ.

- Koješta - nadmeno se uspravila na sedištu - Koni je vredna, uvek u pokretu i puna je paţnje. Ja ništa ne zahtevam iako bih imala puno pravo, zar ne? Plaćam je - njen osmeh je Dţoku bio neprijatan toga časa - dajem joj tri puta više nego što je dobijala u samoposluzi, sirotica. Šta će - izvila je lepe obrve - mora da radi da bi majku i sebe izdrţavala. Ne smeta joj ništa - mahnula je rukom - zar ne vidiš da sija od zdravlja i lepote. Baš je lepa, liči na majku. Otac joj nije... - pogledala je sina i Dţoka - dobro, nije više vaţno. Nego - čarobno se nasmešila Dţoku - zapazila sam da je jedino ti oslovljavaš punim imenom: Konstanca. Sećam se da je samo njen deda tako oslovljavao. Moţda ti je pričala o tome, Dţok?

- Ne, nisam znao - rastavio je malo usne - zovem je tako, valjda, zbog toga - gladio je crvenu koţu fotelje - što nismo bliski. Neobično je videti te u ovo doba ovde, Saro - skrenuo je razgovor, seo u fotelju i zagledao je - obično dolaziš docnije.

- Ne znam ni sama - stidljivo se osmehivala - poţelela sam se svog verenika... Vidim da zagledaš fotelje Dţok. Divne su je l'da? Oboţavam ih, volim da sedim ovde i divim se njihovoj izvanrednoj izradi, mekoći koţe i izuzetnoj udobnosti.

- Zaista - prihvatio je - lepe su. One su - trudio se da mu glas bude ravnodušan - iz "kuće kraj reke”, zar ne gospođo?

- Da, tamo su bile - slegnula je nehajno ramenima - preneli smo ih ovde kad je moj muţ kupio od... Mičama.

Dţok je ustao, natočio čašu viskija sa ledom i sokom od voća. Otpio je gutljaj i sporim pokretima izvukao cigaretu i pripalio. Prikupljao je hrabrost da zapodene razgovor ali se bojao da Koni ne naiđe.

- Ne rekoste gde vam je Konstanca, gospođo - proveravao je - nije valjda već otišla?

- A, ne - uzviknula je - njena je duţnost da ostane pored mene dok me ne

smesti u krevet posle večere. Dozvolila sam joj da odmori noge u sobi. Vrućina je, neka se malo opruţi dok su Fin i Sara sa mnom. Zbilja Dţok - glasno se smejala - slaţem se sa Sarom. Zagledaš fotelje kao da ih prvi put vidiš.

- Gledam ih, ali ih ne vidim - krenuo je Dţok - razmišljam o vašoj kupovini "kuće kraj reke". Gospodin Morison je napravio unosnu trgovinu.

- Trgovinu? Kakvu - uvređeno ga je pogledada - trgovinu, Dţok? Takva je bila pogodba između moga muţa i Mičama. Zar ne znaš kako je...?

- Znam - Dţok je mirno pogledao - pričalo se i još uvek se o tome priča u gradu.

- Ne razumem te, Dţok - rekla je osorno - budi određeniji, šta se priča? - Ništa naročito - grč njemu svojstvenog smeha zadigao mu je uglove

usana - ništa što vi ne znate. Morison i Mičam su bili veliki prijatelji, kaţu, i zato je vaš muţ pritrčao drugu u pomoć kada je ovaj bio u nevolji. Pozajmio mu je novac da se izvuče iz trenutnog škripca u koji ga je uvalio bankar - oči su mu klizile od Fina do njegove majke - zatim, pošto nije mogao za godinu dana da vrati dug zbog katastrofalne godine u poljima, gospodin Morison mu je, kao odani prijatelj, pozajmio još i - zastao je i otpio gutljaj pića - sa upola manjim rokom za povraćaj zajma i skidanje intabulacija sa kuće i imanja... posle čega je, sasvim mirno i spokojno - trudio se da mu glas zvuči odobravajuće - završio ostali deo posla, prepisujući sudskim putem imovinu na svoje ime preko opunomoćenih advokata koji su, ko zna iz kojih razloga - nije mogao da obuzda podsmeh - potpuno smeli s uma da je o navedenim promenama trebalo izvestiti klijenta, opomenuti ga o opasnosti koja mu je pretila od... prinudne naplate...

- Ne znam - rekla je osorno gospođa Morison - ne ţelim da sad govorim o pojedinostima. Jasno je da je moj muţ davajući Mičamu zajam morao da se obezbedi i, naravno, naplatio ono što mu je po zakonu pripalo. U poslu - podigla je glavu dostojanstveno - nema sentimentalnosti, zna se. Moj muţ nije bio... danguban, bio je strogo poslovan i vispren čovek. To je van svake diskusije!

- Ne misliš, valjda, da je moj otac učinio nešto nezakonito, Dţok? - umešao se i Fin.

- Zašto ste se gospođo i ti, Fine, uznemirili? Rekao sam ono što se u gradu priča. Pitali ste me, zar ne? Svoje mišljenje nisam izneo jer vas, uveren sam i ne zanima - nasmejao se pokazujući svoje bele, jake i neravne zube - mada bih sad, kad smo sami među svojima, ako mogu tako da kaţem, mogao da taj slučaj prokomentarišem i svaku stvar postavim onako kako jeste. Ako dozvoljavate, gospođo Morison, rekao bih da je među prijateljima moglo sve da se sredi i drugačije. Moglo je da se spreči izvršenje naplate preko izvanrednog imanja i prelepe kuće, za pregršt dolarskih novčanica. Moglo je...

- Sve je bilo apsolutno legalno - još uvek se smejala i pokazivala svoje lepe, bele zube - u skladu sa zakonom, propisima...

- Nesumljivo - Dţok je klimnuo glavom plašeći se da će Finova majka

prekinuti razgovor - hteo sam samo da kaţem, gospođo Morison, da je vaš suprug mogao, poštujući zakon i štiteći svoje interese, da za ljubav međusobnog prijateljstva, pomene svog dugogodišnjeg suseda i upozna ga sa svojim namerama. Ubeđen sam da bi i Mičam, koji je očevidno suviše verovao u privrţenost gospodina Morisona zaboravljajući da je on, kako rekoste, strogo poslovan čovek bez sentimentalnosti, sigurno našao izlaz iz nesrećnog spleta okolnosti i preuzeo sve, a mogao se obratiti i drugoj banci u gradu, da spreči potpunu propast, svoju i svoje porodice.

- Zašto vam je posle toliko vremena palo na pamet da o tome govorite - uzviknula je nestrpljivo Sara. - Smešni ste. Oh, izvinite, gospođo Morison. - Ispala sam nepristojna ali smatram daje glupo govoriti o prošlosti kad imamo toliko mnogo - neţno je pogledala Fina - da pričamo o budućnosti.

- Tačno, Saro - prihvatio je Dţok zadovoljno - upravo si me podstakla na pomisao koliko bi Konstanca Mičam, koju očevidno ovde svi mnogo volite i cenite njene vrline, kaţem, koliko bi bila srećna a sigurno i vi s njom, kad biste joj predloţili da se vrati u njihov dom i obrađuje svoju zemlju otplaćujući vam postepeno dug.

- Da li si poludeo, Dţok! - uzviknula je majka. - Taj posed ima ogromnu vrednost, imaš li predstavu o tome?

- Kako da ne, gospođo Morison. Upravo ste potvrdili ono što sam malopre govorio. Vaš suprug, vi i Fin - oči su mu zasijale - uzeli ste tu ogromnu vrednost za samo pedeset hiljada dolara, je li tako? U ovoj zemlji se cene nisu promenile, imanja i sada vrede koliko su vredela. Toliko će vredeti i ubuduće, jesam li u pravu? Moţda biste voleli da ispravite nehotični propust vašeg muţa i oca i ustupite Konstanci i njenoj majci imovinu po istoj ceni. Pomišljao sam više puta - video je ukočene poglede majke i sina - na to, gledajući s koliko se neţnosti i ljubavi vi i Fin ophodite prema Konstanci Mičam.

- Trebalo bi mi navući luđačku košulju kad bih se odrekao svoje najbolje zemlje za tako bednu sumu - Fin je potvrđivao svoju ograničenost. - Zar ne misliš i ti tako, mama?

- Ne dolazi u obzir - Sara nije uspela da se obuzda - nije vaţno pošto je kupljeno imanje, ono je nepovratno naše - trgla se - htela sam reći, Finovo, zar ne gospođo Morison?

- Moje i Finovo - pogledala je devojku popreko - i ostaće naše. Mislim, Dţok, da uviđaš da mi ne moţemo da se umešamo u posao koji je moj pokojni muţ već obavio. Bila bi to povreda njegove volje.

- Ne znam zašto - govorio je spokojno - svet priča da ste i vi i Fin sudelovali u ovom poslu i da ste uvek i svugde u sudu i ostalim nadleštvima bili uz gospodina Morisona. Moţda ste se bojali da ne omane... bio je dosta stariji od vas, zar ne gospođo Morison? Ili moţda narod izmišlja priče jer zna da ste oduvek merkali i priţeljkivali polja uz reku... Ljudi sa ovoga područja - povukao je dim - vole da izmišljaju i... zavide. Ĉesto se i svete... verovatno bez

razloga ali... - Mene takvi prostaci - rekla je gordo - nikada nisu ni najmanje zanimali.

Mogu da misle i pričaju što god hoće u svojoj dokolici. Istina je da smo Fin i ja bili s mojim muţem da obavimo formalnosti jer je on to od nas zahtevao ali to je, čini mi se, naša lična stvar. Ne polaţemo nikome račune. Sve je urađeno zakonito. Ne moţe nam se ništa zameriti.

- Da je moglo - Fin je gladio svoju kosu pred ogledalom - da nam se bilo šta zameri, vlasti ne bi celu proceduru odobrile, je li tako, Dţok? Mi imamo sve dokaze, ti si advokat i znaš daje to najvaţnije.

Kao da je hteo još nešto da kaţe, da Dţoka vrati u neku drugu prošlost ali je odustao.

- Da - skupio je usne Dţok - to je najvaţnije. - Molim te Dţok, da prestanemo s tim razgovorom koji ne vodi ničemu.

Uostalom, ne znam zašto si ga i započeo, kao da prizivaš duhove. Obojica su mrtvi i ostavimo ih na miru. Srećom, Koni je trezvena i pametna devojka i zna da se u toj stvari više ne moţe ništa preduzeti ni učiniti. Njoj očevidno nije ni stalo jer nijednom, za toliko meseci otkada je svakodnevno ovde, nije joj na pamet palo da spomene " kuću kraj reke ”. Celokupni posed je naš i ne moţe nam ga niko nikada uzeti ni otkupiti ako mi to ne ţelimo, je li tako?

- Tako je - široko se nasmejao - jedino da i vama neko podvali. - A, to se niko neće usuditi - Fin je seo na naslon majčine stolice - jer se svi

tebe boje, Dţok. Mama uvek kaţe da je naša sreća što si ti sa nama. I uvek ćeš biti, je l' da, Dţok?

- Biću dok se ne oţeniš, Fine, što će uskoro biti - pogledao je Saru. - Posle ćeš imati "pojačanje". Ţena će ti pomagati u kući i na imanju. Sve je sređeno u poljima, štalama, momci su radni i,dobri, računi su u redu. Treba da uzmeš u svoje ruke ono što je tvoje i radiš. Je li tako Saro?

- Jeste - snebivala se - samo ne znam kad će Fin odlučiti. Ja bih volela da odmah...

- Jesi li se odmorila, kćeri - svi su pogledali u vrata - hoćeš li da uđeš? Koni je neodlučno zastala kad je ugledala Dţoka. Sela je pored Sare. - Hoćete li da spremim kafu? - ustala je. - Odmah ću je doneti. Istrčala je iz sobe. Nije mogla da podnese Dţokovo prisustvo ali je ipak

osećala grčenje negde u ţelucu sećajući se topline i mirisa njegovog ramena. I sada je pobegla od njegovih crnih očiju koje je osećala na sebi i onda kad se činilo da je ne gleda.

Donela je posluţavnik s kafom, nasula i posluţila, dodajući Sari šolje. Dţok je prišao malom stolu i stao pored nje pruţivši ruku da primi šolju. Koni mu je dodala ne gledajući ga.

- Hvala, Konstanca - srkutao je kafu - odlična je. Letimično ga je pogledala i klimnula glavom. Njegovo koščato, suncem

opaljeno lice, ispupčenih jagodica, s prevelikim kao nabubrelim usnama i

izduţenim očima koje su dosezale do samih slepoočinca, bilo je nepomično. Samo su mu u zenicama zaiskrile nekakve bele tačkice i odmah se ugasile. Kao da su mu preci bili Indijanci, pomislila je i ponovo ga pogledala. Uzimao je šećer sa police nad kaminom. Pokreti su mu naizgled bili spori a u stvari oštri i nekako pravolinijski. Određeni, bez okolišanja. Kao i njegov govor, proletelo je Koni kroz glavu.

- Trebalo bi da krenemo zajedno, Fine - rekao je Dţok - spremio sam račune da potpišeš i da pogledaš prinove u štalama. Ima dosta posla za obojicu.

- A šta ću ja - razočarano je rekla Sara - zar da...? - Mislio sam da ćemo se kupati u bazenu - rekao je Fin - mi se svakoga

dana takmičimo - uţareno je gledao Koni. - Koni i ja. Ona uvek pobeđuje ali ja sam sve bolji...

- Kupaćeš se - izvio je usne i ovlaš pogledao Koni - posle; treba da veţbaš uporno i učiš. Proučavaj je Fine, podraţavaj. Moţda će ti poći za rukom i da je pobediš. Pozovi prijatelje, organizuj takmičenje u plivanju, to dobro utiče na mišiće.

- Koni pliva kao vidra - neţno se osmehivao. - Prepliva bazen pet puta dok seja dva puta kobeljam po vodi. Nikada je neću dostići. O pobedi nema govora.

- Pokušaj da se nagodiš s njom - pogledao je Koni smejući se - to bar nije teško, zar ne Konstanca? Ako ţeliš da te pobedi, postavićeš mu uslove. Ako prihvati, pobeda je njegova - Koni se jeţila slušajući njegov smeh - ako ne, neka se praćaka po plićaku dok ne shvati da te neće pobediti ako ne prihvati tvoje uslove. Ili, ako ne pokuša da te sopstvenom snagom pobedi. Moţe i to da se dogodi. Ponekad. Hajdemo, Fine. Vreme je...

Sara je otišla sa Koni do bazena. Gledala je kako pliva sedeći pod

suncobranom za malim stolom ispred trema. - Zašto ne pokušaš, Saro - Koni je krenula u drugu etapu svoga plana -

ovaj moj kostim bi ti sasvim lepo pristajao. Osveţi se. - Ne volim kupanje. Stidim se da obučem kupaći kostim. - Zašto, zaboga? Ne budi luda, same smo. Znam - sela je pored nje na pod -

stidiš se da te Fin vidi neobučenu, je li? Ne brini, on neće doći do večeras. Znam koliko ostaje kad ga Dţok pozove. Voda i sunce bi ti i te kako koristili. Tvojoj lepoj koţi treba malo vazduha, treba da preplaneš. Bila bi čvrsta, jedra. Hajde, ne snebivaj se - postajala je nestrpljiva - videćeš da sam bila u pravu.

- Ako Fin ipak dođe? Ne bih volela, nipošto. - Neće doći, sigurna sam. - Ne znam da plivam, Koni. - Nije vaţno, onaj deo bazena je plitak, voda doseţe samo do kolena. - Mršava sam, Koni - vajkala se devojka - izgledaću grozno. - Koješta. Baš zato i treba,da se kupaš i naučiš da plivaš. I ja sam bila

mršava i ţgoljava kad sam bila mlađa. Plivanje mi je pomoglo da se razvijem.

- Zaista? - Naravno. Ako hoćeš da se ugojiš, plivaj i imaćeš mnogo bolji apetit.

Hajde, svuci se i obuci ovaj bikini, meni je tesan. Tebi će sigurno odgovarati. - Jesi li sigurna da niko neće doći? Ne bih volela ni da me Finova majka

vidi. Ni posluga. - Neće doći. Uostalom, svući se a ja idem da kaţem Lin da me odmah

izvesti ako bilo ko uđe u kuću. Ne brini. Otrčala je tremom do ulaza u predsoblje zadihana od nestrpljenja. Koliko mi je vremena trebalo - pomislila je - da ubedim ovu gusku da se svuče.

Fin samo što nije stigao... Neću više da propustim ni trenutak. Dţok postaje sve otvoreniji. Samo ovi glupači nisu osetili maločas nevešto skrivenu ţaoku kad je govorio o mojim uslovima, nagodbama. Niko ga nije upitao na šta je to mislio i zašto se onako groktavo smeje kao... kao - protrljala je nos - baš je odvratan.

I Sara je razmišljala presvlačeći se snebivljivo. Koni je u stvari poštena. Zar ovo nije dokaz? Ubedila me je da dođem do bazena,

nagovara me da se kupam s njom jer ne ţeli da budem sama s Finom. Dobro, on danas neće doći, ali dolazi svakoga dana i dolaziće... Meni je jasno da svakodnevna blizina Fina i druge devojke moţe da bude opasna po mene. Primetila je to i Koni, hoće da spreči komplikacije... Pošteno. Ona je dobra devojka, mada malo... priprosta, nema onaj delika-tni "šlif naših krugova. Suviše određena, oštra i - napućila je usne - jednostavno, konfekcijski odevena. Zato i zapaţa s divljenjem moje stilizovane, vazdušaste i ţenstvene modele haljina. Pa sad, ona i ja se ne moţemo ni u čemu porediti, razume se.

Koni se vratila u trenutku kada se Sara uspravila u bikiniju. Osetila je saţaljenje prema devojci i stid zbog onoga što čini. Sara, devojka izvanredne ţenstvenosti u haljinama koje je znalački odabirala, izgledala je gore nego što je Koni u najgorim zamislima mogla da pretpostavi. Ličila je na zakrţljale devojčice, isušene glađu, lepog lica s neţnim bolećivim plavim očima kakve su se mogle videti na dokumentarnim snimcima koncentracionih logora. Zastala je trudeći se da Sara ne primeti njeno zaprepašćenje. Za trenutak je zaboravila na osvetu. Pokajala se što se okomila na devojku koja se iskreno stidela svoje grozne mršavosti i ţalila što upravo tim njenim nedostatkom ţeli da jasnije istakne savršenstvo svoga tela. Kao da pred bogaljem ističe svoje zdrave udove, pomislila je, i izlaţe ih njenom vereniku... na poređenje. Poniţavajuće, kroz misli su joj preletele Dţokove reči, nedostojno... Zar je u svojoj zaslepljenosti i nezasitoj ţelji za osvetom morala da se posluţi baš ovom siroticom prema kojoj je priroda bila neoprostivo škrta, pomislila je s gađenjem.

Zar nije bedno otrgnuti je iz naručja čoveka kojega je ona ţelela da uništi, da samelje, ali ne i da voli, čoveka s kojim bi se Sara sjedinila da se ona, Koni Mičam, nije isprečila; i najzad, zar je Sara koja joj veruje, predstavljala nekakvu prepreku njenim ciljevima? Zar je potrebno razgolititi je pred očima pohotnog, glupog Fina? Nije! Odlučila je i dohvatila svoj ogrtač da je pokrije, smišljajući nekakav izgovor.

- Bila si u pravu, Koni. Prijatno je biti neodeven na suncu po ovakvoj vrućini. Hvala ti što si me ohrabrila - stavila joj je ruku na ramena - sama se nikada ne bih odlučila. Uţasno sam mršava, je li?

- Nisi, u stvari - Koni je bila ljuta što se zbunila - jesi... Mada to nije bitno. Vaţno je - dosetila se i sa olakšanjem odahnula - da se sad brzo malo osveţiš u vodi i odmah zatim pokriješ. Sunce je opasno, prvi put. Koţa ti je... neţnija nego što sam pretpostavljala. Preplanućeš i dobiti plikove. Hajdemo zajedno u vodu - povela je i sa strahom gledala da li Fin moţda stoji na svom prozoru - a kad budeš redovno dolazila, naučiću te da plivaš. Vaţi?

Sara se bojaţljivo pljuskala u plitkom delu bazena. Koni je zaplivala i okrenula se da je vidi. Koţa joj je bila najeţena i kao pomodrela. I njoj se koţa najeţila u nastupu griţe savesti, saţaljenja i stida. Hitro je zaplivala do ivice bazena, dohvatila svoj ogrtač i raširila ga pred Sarom, gledajući sa zebnjom vrata na koja je Fin svakog trenutka mogao da naiđe.

- Dolaziću redovno, Koni - zahvalno je gledala - zbilja je prijatno. Dolaziću pre podne kad Fin nije ovde. Da li ću se zaista ugojiti? Strpljivo ću raditi sve što mi kaţeš, Koni. Posle ću se prikazati Finu. Nemoj mu reći - molila je - kakva sam. Znaš, majka me je vodila kod mnogih lekara, specijalista za ovakve slučajeve kakav je moj - poveravala se - ali, ništa nije koristilo. Pila sam i lekove, jela sve što su preporučili i, ništa. Moţda ću, rekli su, da se razvijem i popravim ako budem imala dete...

- Sigurno, sigurno - Koni je bila nestrpljiva - izađi sad, priđi da te zagrnem. Razgovaraćemo...

Više je osetila nego što je videla senku na vodi. Fin je stao na ivicu bazena upravo kad je Koni zagrtala Saru. Nije bila sigurna da li je stigao da je vidi u bikiniju ali kad je videla njegovo lice i pogled, bilo joj je jasno. Iza Fina stajao je Dţok s ljutitim pogledom i prezrivim osmehom.

Samo Dţokovo prisustvo bilo je dovoljno da Koni, kao sunđerom izbriše sve što je dotle osećala i mislila. Nije videla ni preplašene Sarine oči ni čula njen uzvik, kao vapaj, kad je izgovorila ime svoga verenika. Prkosno je pogledala Dţoka koji je razdrljene košulje i razbarušene kose stajao pored zaglađenog i sveţe obrijanog Fina. Kao David i Golijat, pomislila je, iako Fin nije bio mnogo niţeg rasta od Dţoka, bio je ipak njegova sušta suprotnost. Izdrţala je njegov pogled, likovala je, bar je htela da Dţok tako misli, skinula kapu i pokretom glave zabacila dugu crnu kosu na leda ne pomerajući oči sa njegovih. I on je nju gledao, ne pomišljajući nijednog trenutka da je Koni kadra da oseti saţaljenje, griţu savesti i stid što je Saru namerno izloţila poruzi. Ljubomora mu je suzila grlo ali je zadrţao na usnama prezrivi osmeh, gledajući Konine oči koje su gotovo rečito izraţavale slast trijumfa. Ona je i ţelela da Dţoku pokaţe da nije uspeo da je sputa u namerama i da ona osvaja, korak po korak, put kojim je

- Dosta je, Saro - Koni se nevoljno čudila neţnosti u svom glasu i to je ljutilo - izađi, hladno ti je. Sutra ćeš malo duţe... ωωω.cяσωαяεz.σяg

krenula. Sara se zavijala u ogratač kao da je htela da nestane u njemu. Koni je sela

na kamenu ogradu bazena s namerom da se ispruţi i sunča da bi izbegla nemi duel sa Dţokom. Sara je sela za stočić za kojim su joj se pridruţili Fin i Dţok.

- Mislila sam... mislile smo, upravo, Koni je rekla da nećeš doći jer si sa Dţokom u štali - rekla je Sara smeteno - i da nikada ne...

- Nisam mogla da pretpostavim - rekla je Koni ne okrećući se - da ćete tako brzo završiti posao.

- Nismo ga ni započeli - promrmljao je Dţok stavljajući šešir na oči. - Fin je hteo da se kupa. Prija mu, kaţe, plivanje.

- Nisam očekivao da tebe nađem u bazenu, Saro - rekao je Fin ne gledajući je - govorila si da ne voliš sunce i plivanje.

- Koni me je nagovorila i ubedila da bi trebalo - rekla je srameţljivo - i da je korisno. Zaista je prijatno. Nisam znala da ćeš... doći... i Dţok.

Ali, Konstanca je znala - pomislio je Dţok - i sad likuje. Ostvarila je svoju podlu zamisao.

- Zar je to vaţno - uzviknuo je Fin resko - nećemo te pojesti. - Pa - snebivala se Sara - stidim se. Zašto se Konstanca ne stidi - besneo je Dţok u sebi. - koje li okrutnosti! Ne

preza ni od čega. Sara je ustajala pridrţavajući paţljivo ogrtač i otrčala da se obuče. Fin je

gledao za njom s neskrivenim razočarenjem koja nije promaklo Dţokovoj paţnji, i odmah zatim spustio pogled na preplanulo i skladno Konino telo opruţeno na suncu.

- Hoćemo li u vodu, Koni - upitao je Fin oduševljeno. - Danas sam propustio dosta vremena, učiteljice.

- Moţemo - rekla je uzdrţano - uskači, ja ću malo kasnije. Očekivala je da će Dţok otići. Nikada dotle nije dolazio na kupanje. Fin se

bacio u vodu i zaplivao. Dţok je ustao i odgurnuo stolicu. Koni ga je kroz trepavice neprimetno pogledala. Skinuo je pantalone i košulju, prebacio ih preko naslona i protegao se. Ostao je u gaćicama za kupanje.

- Zar ćeš se ipak ovde kupati, Dţok? - doviknuo je Fin. - Zar nisi rekao da voliš samo tekuću vodu? Zamisli Koni, kupa se stalno u onoj virovitoj divljoj reci. Ne znam kako se bori s kovitlacima i bunarima. Ja bih se udavio...

- Hoću da se ogledam s tobom i Konstancom. - Ja se ne takmičim - rekla je jetko - Fin trenira i... - Takmičiš se - govorio je kroz zube da Fin ne čuje - još kako se takmičiš sa

slabijima od sebe. Ne libiš se da trijumfuješ nad bespomoćnima. Bestidna si Konstanca. Prestani s tim, devojko, osvesti se. Jednom ćeš ipak morati da se suočiš sa savešću, usahnućeš od jada pred samom sobom. Zašto uplićeš u svoju satansku igru ovu neduţnu devojku? Kakva će biti slast tvoje osvete ako zbog nje povrediš nevinu Saru? Odustani, prestani s tim, preklinjem te. Ovo će te

slomiti. Nisi izabrala častan put do osvete. Ovo što radiš okrenuće se protiv tebe same. Imaj poverenja u mene, molim te!

Govorio je tiho, obuzdavajući ţelju da pomiluje njenu kosu razasutu po mermeru. Učinilo mu se da su njegove reči uticale na nju. Mirno je leţala s glavom zagnjurenom u ruke prekrštene na kamenu. Prevario se. Hitro je skočila, ljutito ga pogledala i skočila u vodu. Zaplivala je, ne gledajući ni Fina ni njega, iskočila iz bazena i potrčala ka kući ne osvrćući se. Dţok je zamišljeno gledao u mokre tragove njenih stopa.

Sara se vratila do bazena posle jednog časa. Vodila je Finovu majku, paţljivo je smestila jastuk na fotelju od pruća u hladu i briţljivo joj prekrila kolena laganim pokrivačem.

Fin i Dţok su plivali, dovikivali se i glasno smejali. Gospođa Morison je zadivljeno posmatrala svog sina i poredila ga s Dţokom. Nije otrpela; poverila je svoja zapaţanja još uvek uzdrhtaloj, s posebnom paţnjom očešljanoj i vazdušasto obučenoj Sari.

- Kakva razlika između ova dva momka, primećuješ li Saro? Finova stilizovana lepota prosto odskače pored grubog, snaţnog, pa i, rekla bih - saţaljivo se nasmešila - gotovo ruţnog Dţoka. Zar ne misliš i ti tako, Saro. Pogledaj koliko im se zamah ruku razlikuje. Dţok pliva kao da se tuče s vodom. Ratoboran je, uporan i odlučan, siguran. Pravi primerak ovdašnjih domorodaca - iskrivila je usne - divljaka čiju suštinu ni uticaj naše, zapadnjačke kulture, nije bitno izmenio iako je prošlo dvesta godina. Sigurna sam da ti i tvoji roditelji delite takvo mišljenje. Varam li se, Saro?

- Nipošto, gospođo Morison. Najbolji je dokaz što se mi i ne druţimo sa ovdašnjim ljudima, školujemo se na zapadu i tako negujemo i čuvamo svoje osobine od grubosti ovih ovde... Ali, mislim da ste svesni da je Dţok, baš takav kakav jeste, Finu od velike koristi.

- Kako da ne, Saro. Zahvaljujući Dţoku i njegovoj preduzimljivosti i smislu za organizovanje posla na našem ogromnom posedu, Fin moţe da se posveti sebi, kameri koju oboţava i tebi - potapšala je po ruci - i nadam se da će vaša ljubav najzad krunisati brakom kako smo Finov otac i ja, i tvoji roditelji maštali još dok je naš Fin bio mali a ti tek prohodala beba.

- I ja se nadam - postidela se - priznajem da sam već nestrpljiva. I moji roditelji jedva čekaju... ali, Fin odlaţe, nikako da se odluči.

- Ah, ne brini - nasmejala se široko i pamouvereno - Finove odluke su uvek zavisile, zavise i zavisiće od mene. Zar to nisi do sada primetila - osećao se blagi prekor u njenom glasu - draga Saro?

- Jesam, jesam - zbunila se. - Fin vam je privrţen i ja to poštujem. Moji roditelji, takođe. Kaţu da ste vrlo pametni i preduzimljivi, da ste Fina vaspitali kako dolikuje našem... kako da kaţem... našim merilima. I ja se, naravno, potpuno slaţem s tim i, u stvari, divim vam se i... '

- Drago mi je - dostojanstveno je podigla glavu - utoliko će manje

nesporazuma biti između nas kad budeš Finova ţena. Hoću da kaţem, manje napora ćeš morati da uloţiš da bi se prilagodila načinu razmišljanja i ţivota moga sina i, naravno - pravilni beli zubi su se među usnama rastavili kao spremni da zagrizu - naučiš da budeš ţena dostojna jednog Morisona.

- Svakako, svakako! - uzviknula je steţući šake u krilu. - Majka me je ličila da ţena treba da bude smerna i podređena muţu i... i njegovoj majci, htela sam reći, roditeljima.

Dţok nije mogao da čuje razgovor dveju ţena. Procenjivao je letimičnim pogledima nadmeni stav gospođe Morison, rumenilo devojke i njene zgrčene ruke. Pitao se gde je Koni i čudio što je brigu o svojoj poslodavki prepustila Sari. Moţda su njegove reči ipak uticale na nju, mislio je. Moţda je otišla kući rešena da pokida niti koje je isplela oko Morisonovih, da predahne i sakupi novu snagu kako bi ih još sigurnije i brţe isplela, izbegavajući one o koje se nenadano spoticala: Saru i njega. Pokušavao je da ne misli na Koni, odlučivao da se ne upliće u njene osvetnički namere, dokazivao sebi da se ni on, kad bi bio u poloţaju Konstance Mičam, ne bi povukao ni odustao od naplate duga. Zar i ori nije zarobio svoja htenja i potisnuo ljubav prema pozivu i sopstvenom ţivotu podređujući se okvirima imanja, štala, stoke, sejanja i ţetve, umesto i na korist Fina Morisona? Znao je da Koni neće odustati od svojih namera. Trudio se da prestane o tome da razmišlja, ali ga je neka nezadrţiva sila gonila da strepi za nju, da podmetne svoje rame i zaštiti je da ne padne u mračnu provaliju iz koje nema povratka. Zavoleo je tu divljakušu iako je njene postupke i nedolične niske udarce osuđivao. Njena opaka taktika nikako nije bila u skladu sa kodeksima časti koji su u ovim krajevima od iskona vladali. Ipak, jednim delom svog bića kao da je, nesvestan toga, pokušavao da sve to razume podstaknut do tada nepoznatom toplinom koju je devojka u njemu, razoruţavajući ga, probudila. Događalo mu se da na trenutke prenebregne svrhu misije kojoj se zavetovao - bezrezervnoj zaštiti Fina Morisona.

Kad je sunce zašlo iza grana gusto isprepletanog drveća na zapadnoj strani dvorišta s bazenom, Fin i Dţok su se pridruţili Sari i gospođi Morison koja je predloţila da je sin i Sara povedu do šume uz livade gde su se napasali jaganjci. Dţoka nije pozvala, što ga je nagnalo na pomisao da njegovo prisustvo nije ţelela. Obradovao se jer je mogao neometano da izvidi po kući i, moţda, sazna od posluge gde je Koni otišla.

Ušao je u dnevnu sobu, natočio sok s ledom i, s čašom u ruci, prošao kroz kuću, do kuhinje. Ţene su radile svoj posao ne obraćajući paţnju na Dţoka koji je već godinama, iako tuđinac, bio kao član domaćinstva. Izašao je u dvorište iza kuhinje jer je video da Lin tamo hrani ţivinu. Znao je da brbljiva Lin neće prećutati bilo kakvu promenu u kući. Pogledala je Dţoka nekoliko puta bacajući ispitivačke poglede prema prozorima kuhinje da se uveri da je ostale ţene ne čuju i govorila ne prekidajući posao koji je radila.

- Imaćemo uskoro svatove - bacila mu je veseo pogled - ubio me bog ako

laţem. Videla sam gazdaricu posle spavanja. Bila je zamišljena i dugo sedela nepomično. Mislila sam da čeka da se Koni vrati, ali nije tako bilo. Pitala me je gde je Sara i posle s njom ispod ruke otišla u šetnju. Videćeš, mene moj nos još nikada nije prevario. Dobićemo nove haljine, cipele i još koješta. Pašće i neka para uz to, sigurno. I ti ćeš valjda da častiš, a?

- Kako da neću - rekao je dobroćudno - častiću i kad se ti budeš udavala. Svadba je svadba, je li tako, Lin?

- E baš si dobar, kaţu svi da si najbolji... a da znaš - pribliţila mu se - samo te Koni ne voli. Ko zna zašto. Primetila sam da se uvek mota gore-dole po kući i nalazi izgovore samo da ne sedi tamo s gospođom kad si ti tu. A uvek je pored nje. Nemoj da kaţeš da sam ti sve ovo pričala. Ni za svadbu ni za ovo drugo. Znaš kakva je gazdarica... Sad pričam slobodno jer nema nikoga, samo je Koni negde u kući a ona nikada ne sluša šta mi pričamo. To Sara prisluškuje i sve priča gospođi - klimala je glavom - da se dodvori svekrvi. Teško i njoj i nama kad ih bude dve. Ne zna ona šta će je snaći. Ne ispušta gazdarica lako dizgine iz ruku.

Saznao je šta je ţeleo, razgovarao je još malo s Lin i ušao u kuću. Popeo se na spat, prošao kroz sve sobe, čak provirio u onu koju je Koni koristila. Nije je našao. Silazio je polako razmišljajući gde bi mogla biti. Paţnju mu je privukao proziran oblačić plavičastog dima koji je izlazio iz lovačke sobe. Pomislio je da verovatno Koni puši pored uključenog ventilatora koji kovitla dim cigarete. Nije se prevario. Vrata su bila otvorena. Provirio je i ostao na dovratku posmatrajući je. Sedela je na crvenoj koţnoj fotelji, ruku podignutih na naslon gde joj je leţala glava. Kosu je rasula preko naslona da joj se osuši, pomislio je. Gledala je u zid po kojem su bile poredane preparirane glave jelena prelepih, razgranatih rogova i vitrine sa retkimprimercima okovanih, rezbarenih, starinskih lovačkih pušaka. Bilo je očevidno da ne posmatra trofeje na zidu. Oči su joj bile nepokretne, zamišljene.

Ona, Dţoku ranije strana i neodređena toplina osvajala ga je i učinila da mu se usne razvuku u pitom osmeh kakav još niko nije video na njegovom licu a ni on sam ga nije bio svestan. Osetio je samo kako mu je nešto zastalo u grlu i nehotično se iskašljao što je nateralo Koni da se naglo okrene i uplašeno ga pogleda.

- Izvini ako sam te uznemerio. Vidim da si zamišljena. - Znači da odavno tu stojiš - ponovo se naslonila. - Od maločas. Prolazio sam ovuda. - Počeo si znači, i da me uhodiš i dolaziš redovno kad... - ...Ne ţeliš, znam. Izabrala si - pribliţavao se - dobro mesto za sećanja,

razumem... Hoćeš li - otvorio je ormarić s pićima - malo konjaka ili nešto sladunjavo što Fin pije?

Nije odgovorila. Gledala je prste svojih bosih nogu. - Uzmi konjak - pruţio joj je čašu više će ti prijati.

Prihvatila je čašu, podvukla noge na sedište i sela na njih. - Zašto me progoniš, Dţok? - rekla je umornim glasom. - Pusti me da ţivim

svoj ţivot. Zar ne razumeš da jedino to Ţelim? - Razumem jedino da tvrdoglavo činiš besmislice i kliziš u ljigavi procep

na kojem se nećeš odrţati. Hoću da ti pomognem da odrţiš ravnoteţu i - naslonio se laktovima na kolena - sačuvaš zdravu pamet. Ni bogovi ti neće pomoći ako se oklizneš i polomiš rebra, Konstanca.

- Zašto se to sve tebe tiče, Dţok? Ostavi me na miru! - Zašto?! Ne znam - slegnuo je ramenima i zgrčio usne - moţda zato što

volim da isleđujem, raščlanjujem zamršene slučajeve da mi mozak ne bi otupeo, a moţda postoji i neki drugi razlog, đavo će ga znati.

- Trebalo bi da i ti znaš da ne moţeš da rešiš tuđe probleme ma koliko ih raščlanjivao, ako to ne ţeli onaj koga se tiču. Svoje probleme ću samo ja da rešim, moj slučaj ću sama raščlaniti ako treba - naglašavala je svaki slog - i iskasapiti. Ne ti! Ako je moj put ljigav, ja ću se okliznuti, odrţati ili pasti. Ne ti. Ĉuvaj svoju ravnoteţu, trebaće ti.

- Znaš li moţda - srdačno se nasmejao diveći se njenom, u ljutini, veoma lepom licu - dokle ćeš stići putujući tim "klizajućim putem"?

Zaustila je da odgovori ali je zastala otvorenih usta. Prvi put je videla Dţokov istinski, srdačan smeh koji ga je činio gotovo lepim.

- Saznaću to - pribrala se - saznaću kad dođe vreme. - Šta će biti ako se tada budeš obrela u ćorsokaku, bez ikakve mogućnosti

za odstupanje? - Spremna sam i sposobna da snosim posledice svojih postupaka. Ustao je, primakao malu stolicu rađenu po uzoru samara, seo bliţe, uz

njene podvijene noge, preleteo pogledom od kose do otkrivenih kolena i zaustavio pogled na njenim prkosnim očima.

- U redu, Konstanca. Ako je tako, da li te bar malo grize savest zbog onog što si tako bezdušno i podlo učinila Sari?

- Šta sam joj to učinila - obrecnula se - ne razumem? - Znaš vrlo dobro. - Mislim da precenjuješ moje sposobnosti. - Nisam naivčina. Mudrija si ti i domišljatija od svih njih zajedno. Zamalo

da i ja nesednem. - Hvala ti što imaš tako visoko mišljenje o meni. Ko bi rekao...?! Htela je da zvuči kao podsmeh ali se zaista iskreno nasmejala onome što je

kazala, i odmah se uozbiljila jer su Dţokove ogromne, crne izduţene oči zasijale. Pomilovao je ovlaš po pramenovima njene kose na naslonu fotelje. Kratkim i oštrim pokretom ruke smakla je kosu sa naslona i meko ga pogledala.

- Zašto si nagovorila Saru da se kupa i rekla da Fin neće doći, kad si sigurno znala da će on sve ostaviti i doći da se kupa s tobom? Ne moraš da odgovoriš, Konstanca. Htela si da je Fin vidi, uporedi s tobom - učinilo joj se da

će je Dţok udariti i neprimetno se skupila na sedištu - odbaci i opredeli se za tebe. To si htela i uspela. Bravo! Ĉestitam ti, zaista si uloţila ogroman napor! Imala si suparnicu koja je mogla i da te potisne, je li? Bestidno je to što si učinila. Nepojmljivo.

- Zašto - rekla je ravnodušno, iako tako nije mislila - ti si još ranije rekao da ima suviše tanke i malo krive noge, znači da i Fin to zna. Nije video ništa novo.

- A ti si se "blagorodno" potrudila da se Fin unapred osvedoči da mu verenica nije toliko lepa koliko njeno lice pokazuje, je li?

- Moţda je samo tako izgledalo - slegla je ramenima nemarno - šta mogu? - Podsećam te da si mi jednom zamerila što sam divljački osakatio "staro,

dobro drvo" u šumi - skupio je usta - a ti si zlonamerno obmanula devojku kojekakvim savetima, razgolitila joj krţljavo telo koje ona briţljivo krije i naslađivala se gledajući zgraţanje njenog verenika. To je isto kao da si čoveku bez oka iščupala staklenu protezu i uzviknula na nekakvom vašaru: "Narode, pogledajte, ovaj lepotan je ćorav!" Stidi se, Konstanca. Nisi dostojna kćer ovog naroda i ove zemlje ako se sluţiš takvim sredstvima da postigneš svoje ciljeve. Ma kako oni opravdani bili! Nemoj me gledati - šaputao je - kao da ti tumačim hijeroglife, jer sve što sam rekao znaš koliko i ja.

- Šteta što nisi ostao u advokaturi - trudila se da joj smeh bude podsmešljiv. - Takva erudicija i maštovitost retko se sreću. Vi advokati povezujete činjenice onako kako najbolje odgovara vašim klijentima, bile one istinite ili ne. Nevaţno je da li je protivniku zariven nos u zemlju. Pričaš koješta, Dţok.

- Zamišljaš li - produţio je zanemarujući njen podsmeh - da će zbog tebe Fin raskinuti veridbu i oţeniti se tobom? Tvrdim ti da to Fin Morison nikada neće učiniti iako si ga do krajnjih granica zaludela. Zapamti, Konstanca, oţeniće se Sarom.

- A šta ako je zaljubljen u mene - prkosila je - a ne u nju? - Nemoguće... - Nemoguće je zaljubiti se u mene, zar? Nisi li i ti tako nešto tvrdio? Prošlo

te je, je li? Nisam ti ni poverovala... ili je moţda istina? Dţokovo lice se zateglo, oči suzile. Nije odgovorio. S naporom je savladao

ţelju daje uzme u naručje, daje uljuljkuje i teši, udahne joj neţnost koju je osećao i pripitomi je. Ništa od svega toga nije učinio, ni izmenio izraz lica. Ostalo je tvrdo i nepomično.

- Najzad si ućutao, advokate. Nemaš volje ni za nasilničke predstave. Nisu ti koristile, a ni meni naškodile. Nadam se da si u video da me ne moţeš sprečiti. Postićiću ono što hoću.

- Fin se neće oţeniti s tobom - šaputao je. - Sara je određena da bude njegova ţena. On nema snage da se odupre volji svoje majke a nema ni hrabrosti da sam zagazi u ţivot. Ne sporim da je zaljubljen u tebe i da te hoće... ali ne za ţenu... Hoće te samo kao ţenku. Zar ne razumeš? Sara će biti njegova

zakonita ţena a sve druge će biti njegove, kad zaţeli. Takav je stil njihovog ţivljenja. Hoćeš li da budeš jedna od njih? Hoćeš li tako da zadovoljiš ţeđ za osvetom? Šta će se dogoditi ako tako zarozana, ukaljana, sretneš čoveka kojega ćeš voleti, istinski. Pravom ljubavlju.

- Šta ti o tome znaš? Jesi li ikada voleo? Sigurna sam da nisi, jer si suviše materijalan, ljubav ti je samo u očima, u gledanju lepog, jedrog ili mršavog, ruţnog tela ţene. Zar je to ljubav? Ne razlikuješ se od Fina. Saţaljevaš Saru zbog njene krţljavosti a ne pomišljaš koliko je jadna što ona i njen Fin ne znaju da ljubav dolazi iz srca, iz čovekove duše. Da je Fin voli, njeno telo bi mu bilo lepo jer je njeno, ţene koju voli. To što se njima događaje samo igra interesa.

- Ćuti, Konstanca - šaputao je - ćuti, molim te. - Neću da ćutim, Dţok, a neću ni prestati da se svetim Finu Morisonu.

Dobiću ga, ljubiću, grliću, sagoreću njegovo meko telo, gadiću se i pljuvati, ali ću ga uništiti i baciti lešinarima: majci i verenici. Dobiću "kuću kraj reke", leţaću na obali reke i gledati plamen koji je guta. Tek će tada moja duša biti mirna. Sad znaš, Dţok Kul, da nisam odustala od svojih namera i sad idi.

- Poslednji put te opominjem da ćeš se sa mnom sukobiti, mene spotaći - sve je tiše govorio - pre nego što stigneš da ostvariš svoje namere, i neće ti biti lako. Kunem se. Ni meni.

- Sam si tako hteo - i ona je šaputala - nisi hteo da mi pomogneš... - Nisam i neću - naglo je ustao i krenuo - nikada. - Stani, Dţok - skočila je i potrčala do vrata - nemoj da odeš. Raširila je

ruke i zatvorila prolaz gledajući ga. - Pusti me da prođem, devojko. - Poljubi me - raširila je oči kao da se uplašila svojih reči - poljubi me,

Dţok. - Ne - šaputao je - neću da budem igračka i oruţje u tvojim rukama,

Konstanca. - Volim te, Dţok - obavila je ruke oko njegovog vrata - uţasno je - šaputala

je naslanjajući usne na njegove - ali te volim, molim. Poljubi me. Nije izdrţao. Poljubio je, zagrlio i milovao. Ona je spustila glavu na

njegovo rame i ţeljno udisala njegove zdrave, umirujuće mirise. - Pomozi mi, Dţok - govorila je tiho - pomozi mi da smirim oluju koja me

razdire. Pomozi mi da se osvetim... Stisak njegovog zagrljaja je popustio. Dohvatio je njene ruke sa svoga vrata

i spustio ih. Lice mu je bilo ponovo zategnuto, oči sjajne, suviše sjajne, kao vlaţne od suza. Jabučica u grlu mu se pokrenula kad je progovorio muklim glasom.

- Ovo je besmisleno. Pusti me da prođem. - Volim te, Dţok. Ne laţem - glas joj je treperio - i nikada te neću lagati.

Reci da mi veruješ - preklinjala ga je pogledom, spuštajući se niz njegove noge - molim te reci - naslonila je glavu grleći mu kolena - i pomozi mi...

Nije je podigao, spustio se na pod pored nje, pridrţavajući je. - Znaš li šta si ti, Konstanca Mičam - šaputao je - znaš li?! Krvoţedna vučica

s jagnjećim krznom. A mogla bi da budeš najdivnija ţena koju poznajem. Mogla bi... ali nisi. Nisi!

Ustao je ostavljajući je i izašao iz sobe zatvarajući tiho vrata. Koni je ostala na podu uţasnuta provalom osećanja prema Dţoku kojih je

samo trenutak ranije postala svesna. Pokrila je lice rukama i zaridala pruţena po prostirci s utkanim lavljim glavama.

- Šta se s tobom događa - upitala je majka, dve sedmice kasnije - u

poslednje vreme? Strpljivo čekam svih ovih dana da nešto kaţeš ali, ništa... Ćutiš, pušiš, zamišljena si... Šta ti je?

- Umorna sam, mama. Majka je sela sa suprotne strane stola. - Umorna? Ne tera te... ona... valjda da naporno radiš? - Ne - govorila je bezvoljno - nisam fizički umorna. - Pa, šta je onda? Šta se dogodilo? Ti ne posustaješ tako lako. - Pusti me, mama, molim te. Nemoj me zapitkivati. Nisam - izvinjavala se

pogledom - nisam orna za razgovor. - Stvar je, znači, ozbiljnija nego što sam mislila - ustala je i sela pored Koni.

- Reci dušo, reci mami šta te muči? Gledala je majku nekoliko trenutaka kao da se koleba. - Dţok Kul - pogledala je majku očima ranjene košute - Dţok Kul -

ponovila je - on me muči. - Opomenula sam te, dušo - majka je govorila neţno - da ga se čuvaš. Ne

govori svet uzalud... Šta je bilo? Reci, moţda mogu da ti pomognem. - Ne moţeš, mama. Pokušala sam sve - ljutito je huknula - ali, nisam

uspela. Niko mi ne moţe pomoći, kada ja sebi ne mogu... - Opominjala sam te - vajkala se majka - nije trebalo da odeš... - Ovo nisi mogla da predvidiš. Ima momenata koji ne mogu da se

predvide, kratkih kao bljesak munje, ali ţare - zapalila je cigaretu - pale i traju... Beskonačno, mama. Sve bih prebrodila, ništa mi nije bilo teško i nesavladivo. Osećala sam u sebi snagu koja je vrila. Uspela bih mama, uspela bih sigurno da me nije... salomio Dţok Kul. Mrzim Morisone - usne su joj se skupile i pobelele - mogla bih da ih grizem, ujedam, ubijem. I uspela bih, osvetila bih im se, uništila i njih i... sebe, da nisam... da nisam pokleknula... Pobedio je, pobedio je Dţok Kul. Volim ga, mama... Volim ga i... mrzim. Iz dubine duše. Poremetio je sve što sam... što sam briţljivo pripremala, gazeći svoje dostojanstvo, poniţavajući se laţima kojih se stidim. Kao poslednja drolja nametala sam se onom nalickanom pajacu. Samo da bih se osvetila i zadovoljila svoju... dušu.

- Smiri se, Koni - majka je bila vidno zabrinuta - sredi misli. Govoriš konfuzno. Šta si započela, gde si pokleknula i kako je to pobedio Dţok koga

istovremeno voliš i mrziš? Pobogu, dete! - Mrzim ga - stegla je zube - mogla bih da mu iskopam one ogromne

ledene oči jer neće da mi pomogne. Neće, mama. Neće jer me prezire. A rekao je da me voli. Lagao je... Mislio je da ću pobeći od ljubavi... ruţnog Dţoka Kula. Lagaojedabimeoterao sa imanja Morisonovih, lagao da bi zaštitio Fina... Zato je lagao. Nikada me nije voleo. Ne znam, zbilja neshvatljivo... ne znam kako se dogodilo da zavolim despota koji me zlostavlja i vređa. Ĉak mi i preti.

- Dobro, dete, smiri se - grlila je mati - bolje je voleti nego mrzeti. Ljubav, pa i neuzvraćena, oplemenjuje čoveka, osveta ga satire. Odustani, Koni. Udajom za čoveka kakav je Fin Morison, sebi bi se osvetila. Previsoka je cena koju bi tom udajom platila. Ostala bi osiromašena za jedno divno osećanje, ljubav, bez koje je ţivot jalov i gubi smisao.

- Zar da ostanu nekaţnjeni vinovnici naše nesreće, zar da zaboravim tatin bespomoćni pogled kada se opraštao od tebe i mene, mama? Kako da ne kaznimo gramzivost onih koji dobra stiču gazeći preko leševa? K!ako drugačije razumeti preplašenost onih sitnijih posednika oko imanja Morisonovih koji nisu smeli da me prime na posao. Bojali su se onoga što od Morisonovih moţe da im se dogodi, i to na "legalan i zakonit način". Ne mogu, mama...

- Sačekaj malo, Koni, doći će vreme... - Zar nisam dovoljno čekala? Više od pet godina ta nepravda rije po mojoj

svesti, truje mi srce. Osećam je kao ranu u utrobi. Samo osveta moţe da vrati spokoj u moju dušu.

- Razumem te, mila - umirivala je mati - misliš li da ja nisam ogorčena? Ne koliko ti, Koni. Mnogo više. Moj su ţivot uništili, ja sam ostala bez ljubavi jedinog čoveka kojega sam volela. Nije mi stalo do imanja, Koni. Ne treba mi "kuća kraj reke". Crna su ona polja, Koni. Posejana mrţnjom. Šuplja je "kuća kraj reke", bez duše, prazna straćara bez topline. Zar misliš da bismo mogle opet da uţivamo na onini poljima, da lagodno ţivimo u onoj kući? Zar misliš da bi sve bilo isto... bez tate?

Koni je gledala majku, njene lepe, tople tamne oči, uzdrhtale uzbuđene usne, ruke prekrštene na grudima i slušala njen umirujući i neţan duboki glas.

- Ali, mama - promucala je - ne mogu da... - Moţeš, dušo. Pokušaj da ostaviš prošlost iza sebe. Ništa u ţivotu ne moţe

da se vrati, ni da bude kako je bilo. - Znam da ne moţe, mama. Govoriš mi kao da sam devojčica kojoj se

slomila lutka. Znam da je sve što si rekla tačno i da je tako za... tebe, mama. Za mene nije. Mene razdire bes, ovde mi se sakupio gnev - pritisla je grudi - i preti da me uguši. Umorna sam, gubim snagu mama, umirem od...

- Umireš od ljubavi - majka je zagrlila - gnevna si na Dţoka, ne više na Morisone. Poznajem dobro to osećanje a sad ga vidim u tvojim očima, mila moja devojčice. Smiri se, opusti i čekaj. Prepusti vremenu...

- Kako je to moglo da mi se dogodi - zagnjurila je lice u majčine grudi -

zašto nisam uspela da ugušim...? - Da to moţe - majka se smešila - ni istorija sveta ne bi bila ovakva kakva

jeste. Ljubav je menjala granice zemalja, za ljubav vladari su napuštali presto, devojke se odricale prinčeva i dvoraca nalazeći ljubav u pastiru i sreću u njegovoj čatrlji. Daje čuvena Kleopatra nekim slučajem rođena s nosom kao gavranov kljun...

- Mama, zaboga! - nasmejala se, ali su joj oči ostale tuţne. - Ne pomaţe... - Dobro - rekla je majka pomirljivo - ućutaću, samo mi reci šta je Dţok

učinio, kako ti se toliko zamerio i bacio - krišom se smeškala - u takvo očajanje. - Ništa nije učinio - mrmljala je ljutito - o tome se radi. Nije shvatio da sam

tog trenutka, kad je hteo da ode posle uţasno neprijatnih, uvredljivih reči... da sam tada odjednom, kao da me je neko probudio, osetila da ga volim, da sam bez njega prazna... Ponizila sam se, noge sam mu grlila - gledala je majku kao da od nje očekuje spas - rekla da ga volim, preklinjala... Umesto svega, rekao mi je da sam - spustila je glavu, kosa joj je pala preko lica - krvoţedna vučica. Rekao je to s gađenjem... kako samo on ume da se gadi i prezire: celim svojim tvrdim, koščatim licem. Mislila sam da će me tući, gaziti, pljunuti... Nije. Otišao je i ostavio me na podu.

- Kad se to desilo - majka joj je sklonila kosu s lica - šta je posle bilo? - Ništa nije bilo - uzdahnula je umorno - nisam ga od tada videla. Moţda

dolazi kad sam u šetnji s gospođom Morison. Ne obeduje sa nama. Momci mu odnose jelo na livadu. S njima jede...

- Zar on stanuje u kući? - Da. Negde gore, na spratu. - Kako ga nisi videla kad odlazi i dolazi? - Nisam ga ni ranije viđala. Ustaje zorom kao i ostali radnici i verovatno

dolazi da spava mnogo posle mog odlaska kući. Kaţu da često provodi večeri u gradu. Ide, valjda, u bar - napućila je usta - da se zabavlja sa ţenama.

- Prirodno - rekla je majka ravnodušno - mlad je čovek. Nije ništa rekla. Zapalila je novu cigaretu, podnimila se i stegla vilice.

Pokušavala je da potisne malodušnost i razočarenje. Pitala se gde je tako odjednom iščilila sva draţ sa kojom je kovala i polako ostvarivala osvetu, zašto je umesto svega osećala samo kivnost prema nečem ili nekom neodređenom, što joj je grčilo nerve i gonilo da se skupi, uvije, presamiti i cvili kao napušteno štene. Prvi put u ţivotu nije ţelela da sputava suze. Uţivala je u iznenadnoj klonulosti koja je kolebala njenu stamenost, skoro izazivala samosaţaljenje. Ali nije joj se prepustila. Znala je da mora da sakupi snagu i nastavi započeto, ma kako visoka bila cena. Udovoljiće svakoj ţelji Fina Morisona, ukloniće bar privremeno onu sračunatu, napirlitanu glupačicu Saru, nateraće uvaţenu gospođu Morison... da iz naslonjače skoči na noge i jurne da spasava iz Mičamove "kuće kraj reke" ostatke nameštaja u plamenu... Tek tada će ona,

Koni Mičam, likovati gledajući oprljene gramzive prste gospođe Morison i vapijućeg lepotana Fina obešenog o rame svog već bespomoćnog i pobeđenog zaštitnika Dţoka, zadovoljno je maštala. Onda će mu velikodušno i sa prezrenjem uručiti njegovu vazdušastu verenicu u briselskoj čipci...

Sutradan je tačno na vreme sela pored kreveta gospođe Morison. Lepršala

je usluţujući je, uloţila sve svoje umeće doterujući joj kosu, zabavljala je smejući še i čavrljajući.

Posle podne, dok se gospođa Morison odmarala zavaljena u perjane jastuke, kupala se s Finom, takmičila se i prepuštala mu pobedu da bi ga posle pljeskala po grudima i povlačila se kad bi je on pohotno privlačio drhtećim rukama iz kojih se vešto izvlačila provocirajući ga zagonetnim osmesima i skupljajući poene u svoju korist.

Povukla se u svoju sobu kad je, predveče, došla Sara. Obukla je s posebnom paţnjom haljinu koju je kupila u butiku i koja se, u kroju i bojama, potpuno razlikovala od Sarinih. Isticala je obla ramena i svu njenu jedru vitkost. Očešljala je kosu pustivši je niz leđa, prihvatila je ovlaš dva pramena i zadenula tek procvetali pupoljak bele ruţe.

Sišla je i pošla na terasu kad je čula Finov glas. Vratio se iz šetnje sa Sarom. Bilo je vreme večeri. Uz put je bacala pogled u svako ogledalo pored kojeg je prolazila. Bila je zadovoljna. Njena je haljina bila jednostavna i skromna i isticala je boju njene preplanule koţe.

Provirila je u sobu gospođe Morison i prošla kroz nju jer je čula i njen glas na terasi. Nehotično je pomislila na Dţoka, pitajući se kakvu je ţenu odabrao za ovo praznično nedeljno veče u baru. Zagrizla je usnu i osetila talas toplote na licu. Malo je zastala da je rumenilo prođe pa tek onada zakoračila na terasu.

Jedine oči koje je videla bile su Dţokove. Ukočene, mirne, nasuprot Finovim uţagrenim koje je osećala na sebi. Osetila je slabost u kolenima i bila ljuta što je ponovo oblilo rumenilo.

- Ko je to tako lep i elegantan večeras! - uzviknula je Finova majka. - Imaš novu haljinu, je li Koni?

- Nova je - izgubila je volju i snagu da kaţe i učini ono što je bila naumila - ali mislim da nije ništa posebno.

Imala je neodoljivu ţelju da potrči uz stepenice, presvuče se i pobegne iz kuće. Dţokove mirne, bezizrazne oči kao da su je probadale. Bilo bi joj lakše, činila joj se, da je nešto rekao, bilo šta, pa makar i zajedljivo, samo da je ne gleda tim svojim očima ne čineći ništa.

- Vidi se da je obična - procvrkutala je Sara pritvorno, nasmejana i ljubomorna - ali tebi ne stoji loše. Kupila si je u onom butiku što su skoro otvorili neki nepoznati momci, je l'? Znam. Pa, prilično ti lepo stoji - napućila je usne - moţe da prođe...

- Boţanstveno ti stoji - Fin nije izdrţao. - Ĉak izuzetno, Koni. Kako ti samo

boja odgovara - divio se gutajući je očima. Kao salivena je - zbunio se - je 1' da, mama, kao da je... da je...

- Jeste, sine - odobravala je - prijatno je, za promenu - uspijala je - videti Koni u novoj haljini. A i ti si Dţok večeras neobičan. Tamno odelo - vrtela je glavom - kravata, bela košulja... Boga mi, htela sam upravo da ti kaţem da si se u poslednje vreme mnogo promangupirao. Nemoj misliti da mi je to promaklo - pretila je prstom - sigurno je neka cura u pitanju, a? Ne dolaziš na večeru, ne čujem kad ulaziš u kuću što je sigurno posle ponoći, kada ja već spavam a i ne obeduješ više sa nama. Šta to treba da znači?

- Ne propuštam ručak - iskrivio je gornju usnu - Lin mi ga donosi u polje. Ţetva je, gospođo Morison...

- A da, zaista. Smela sam s uma. Kako napreduje, Dţok? - Pri kraju je, gospođo. Dobro ide, ne moţe biti bolje. Upravo mi je palo na

um - okrenuo se Finu koji je netremice gledao Koni - jesi li potpisao ugovore o prodaji ţitarica i groţđa?

Fin nije odgovorio, kao da nije čuo pitanje. - Zar ne čuješ, Fine - rekla je majka jetko - Dţok te pita... - Mene? Ne, nisam čuo - zbunjeno je pogledao Dţoka – šta si...? Dţok je ponovio pitanje gledajući preko ograde terase šumu osvetljenu

mesečinom. - Ne, nisam ni svraćao u kancelariju. Danas sam bio zauzet celo

poslepodne. Prvo sam se takmičio sa svojom učiteljicom - iskoristio je priliku da ponovo upije oči u devojčine - i konačno uspeo sam da je pobedim. Je li tako, Koni?

Klimnula je glavom izbegavajući Dţokove oči, ali nije uspela. Videla je da su bele tačkice u njima zaiskrile i odmah utrnule. Tačkice kakve ni u čijim očima nikada nije zapazila.

- Posle sam - govorio je dalje Fin - šetao sa Sarom... - Utoliko bolje - produţio je Dţok - treba da upotpunim neke podatke koje

sam naknadno dobio. PotpisaćeŠ ovih dana. Nije hitno. Sada je svakako vaţnije plivanje, odrţavanje kondicije. Jesenje, treba se fizički pripremiti za dugačku zimu i... lov.

- Lov? Misliš li da bih izdrţao naporni boravak u zabačenim bačijama u planini?

- Kako da ne - govorio je bez naglašavanja, monotono - ojačao si, očeličio plivanjem...

- Zbilja, moţda si u pravu... Je li - okrenuo se Koni - da li umeš da pucaš, jesi li lovila? Hoćeš li, moţda...?

Nije stigla da odgovori. Videla je Sarin razrogačen pogled i čula Dţokov, ovoga puta malo jasniji glas.

- Verujem daje Konstanca - zastao je trenutak - vična lovu ali ne ovakvom - Koni se učinilo da bele tačkice iz njegovih očiju još ţešće iskre - ova vrsta lova

nije za ţenu... - Zašto - uzviknuo je Fin - Koni je čvrsta i otporna. Izdrţava napore kao

muškarac - nasmejao joj se - pa i bolje. Samo ako zna da puca... - Uveren sam da zna - rastavio je ovlaš usne - i da ima dobro oko, ali ne

znam da li je dovoljno uveţbana... i precizna. Ţivotinja se ne sme mrcvariti. Kao ni čovek...

- Baš ste smešni - Sara je bila nestrpljiva - govorite o Koni kao da nije prisutna.

- Tačno - rekao je Dţok ne gledajući je - kao da nije... Hoćeš li da malo prošetamo, Fine?

- Samo nas dvojica - začudio se - a mama i... ostaće same... - Neka malo pričaju - pogledao je gospođu Morison. - Smeta li vam da

ostanete koji časak same? - Ni najmanje, Dţok. Samo vi šetajte, mi moţemo malo da se zabavimo

kartama, zar ne devojke? Pošli su prema šumici. Fin je zastao pod velikim drvetom, okrenuo se

prema terasi i pruţio Dţoku kutiju s cigaretama. - Ne troši toliko oči gledajući je - šaputao je bez imalo zajedljivosti. - Poludeći za njom - i on je šaputao - tebi smem da poverim... - Veren si - nije podigao glas - zar si zaboravio? - Nisam zaboravio - slegnuo je ramenima - ali to nema veze... - Znači li to da ćeš raskinuti veridbu? - Šta ti pada na pamet - svetlost sa terase osvetljavala mu je lice - nikada se

to neće dogoditi. Dţok je gledao Finovo pravilno lice lepo izvajanih usana i sneţno belih

zuba. - U tom slučaju bi, mislim, bilo mnogo "zdravije" za tebe da je manje

gledaš, Fine. Bar manje upadljivo. - Dao bih sve, Dţok, sve što hoće, za samo nekoliko časaka... Samo da je

zagrlim - glas mu je drhtao - da bude... moja. - Ne znam da li ćeš moći da pruţiš ono što jedino traţi devojka kakva je

Konstanca Mičam. - A to je? - Brak. - Ama, šta uobraţavaš, Dţok - rekao je podrugljivo. - Zašto je tako

idealizuješ? Zaboravljaš da je sirotica bez prebijene pare a ja bih mogao da platim sve njene prohteve, svaki hir. Nijedna ţena do danas nije odolela ni meni - razmetao se - ni mome dţepu. Ti to znaš i zašto bi Koni bila izuzetak? Da ona ne radi ovde...

Dţokovo lice se naglo zateglo. Sjaj u njegovim očima Fin nije mogao da vidi u mraku.

- Mislim da si potcenio Konstancu, Fine. Ona ne pripada soju takvih

devojaka... rekao bih čak... - Koješta. U mene se svaka zaljubi dok trepneš. Koni pokušava da to

prikrije ali - lupkao se po grudima - mene nije prevarila. Osećam i vidim da je, što se kaţe, zagrejana i to dobro.

Ţaoka ljubomore zarila se Dţoku usred grla. - Jesi li baš siguran? - rekao je sasvim ravnodušno. - Jesam. Garantujem. Jedna moja reč - rekao je s omalovaţavanjem - i Koni

Mičam će mi pasti u ruke kao zrela kruška. - Kako je teško - rekao je resko - biti tvoj prijatelj, Fine. - Zašto - pogledao ga je lepim i glupim očima - zašto, zaboga? - Zato što bi svakom drugom razbio nos kad bi se ovako izrazio o ţeni.

Bilo kojoj. - Šta je trebalo da kaţem - bio je uvreden - kako da...? - Ne treba ništa da kaţeš - jedva je pomicao usta - ništa! Laku noć, Fine. Fin je gledao za njim sa strahopoštovanjem i prvi put s negodovanjem.

Poznavao ga je kao staloţenog čoveka ali mu se večeras učinilo da je ljut. Nije znao zašto. Slegnuo je ramenima, skinuo šešir i vratio se na terasu. Već je zaboravio razgovor s Dţokom.

Gospoda Morison je bacila karte i rekla da je umorna. Sara je to jedva

dočekala i prišla Finu. - Večeras moţeš da pođeš ranije, Koni - rekla je gospođa - nedelja je,

moţda hoćeš da izađeš s društvom, idi, slobodna si. Meni se spava... - I meni - rekao je Fin grleći Saru a gledajući Koni - moţda bi nam svima

prijalo da ranije odemo u krevet. Šta misliš, Saro? - Ništa lakše - usiljeno se nasmejala - kola su mi pred kućom, isprati me do

njih i, rešeno pitanje. Kad se vratio, majka je već bila u krevetu. Poljubio je, protegao se i polako

izašao iz sobe. Odmah zatim se sjurio niz stepenice, obišao kuću proveravajući da li gori svetio u sobi koju je Koni koristila. Video je njena kola uz šumarak. Potrčao je u garaţu, isterao kola i poterao ih u pravcu Ĉeri Velija. Zastao je na mestu gde se put račvao. Kola su bila zaklonjena krošnjama drveća. Pun mesec obasjavao je puteve i polja svojom srebrnom belinom. Fin je seo za volan zauzimajući busiju i čekajući, očiju uprtih u put kojim je Koni morala da prođe.

Nije dugo čekao. Ţuti, ţmirkavi farovi Koninog "krajzlera" uskoro su svetlucali na putu. Fin je premišljao da li da krene pre nego što ona stigne ili daje propusti i zatim prati do naredne guste i udaljene šume. Odlučio je, ipak, daje sačeka i odmakne pa da posle krene bočnim puteljkom prečicom i preseče joj put kroz šumu. Nije više mogao da čeka. Drhtao je od ţelje da je zagrli i kaţe joj daje odavno razumeo njene čeţnjive poglede ali da nije mogao da uluči priliku i priđe joj. Naravno, zadovoljno se smeškao, prećutaće razgovor sa Dţokom... Obećaće joj sve što bude zatraţila, pa i brak. To ga ne obavezuje ni u

kom pogledu, kao što ga ništa ne bi obavezivalo da se dočepao Lin ili bilo koje druge sluškinje. Zar i Koni nije na njegovom platnom spisku kao ostale ţene koje kod njega rade u kući i na polju? A, docnije će lako srediti svoje odnose s njom, mislio je. Nijedna ţena nije odolela zveckanju njegove kese. Neće mi Koni... Moţda će biti skuplja od drugih, ali, slegnuo je ramenima, on moţe sebi da dozvoli svaki iznos. Ništa nije mnogo dati za svoje zadovoljstvo. Podilazili su ga ţmarci dok se prisećao dodira njenoga tela onog prvog dana kada je uganula nogu. Već je tada znao daje mora dobiti po bilo koju cenu. Upalila mu je krv kao malo koja ţena do tada. Ugasio je cigaretu da Koni ne bi primetila svetlucanje ţara. Pritajio se na seđištu i začudio što je Koni skrenula udesno, poprečnim putem koji je udaljavao od grada.

Koni je upravljala kolima polako. Gledala je drum osvetljen mesečinom kao daje dan. Bila je svetla, tiha noć. Misli su joj se okretale u krug u čijem centru su svetlucale bele tačkice u Dţokovim očima. Nije mogla da odagna sliku njegovog mirnog, ravnodušnog lica. Poţelela je da na njemu bar jednom vidi odraz bilo kakve emocije, bilo šta umesto praznine kojom je njegov pogled prolazio kroz nju. Samo u jednom trenutku, kada su govorili o lovu, učinilo joj se da će joj se obratiti. Ona je jedina razumela njegove aluzije. Osetila je fizički bol koji je namah nagnao da mu uzvrati, da mu kaţe... Nije znala šta. Nije ni imala ništa konkretno. Skupila se i ćutala, stideći se nove haljine koja je isticala njen stas više nego što je ona ţelela i navikla.

Bila je srećna što je ove noći mogla ranije da pođe kući. Osećala je potrebu da ćuti i ne gleda lica majke i sina Morison a najmanje Sare koje je te noći bilo izveštačeno i snishodljivije nego ikada. Međutim, Ĉim je sela u kola i pokrenula ih, osetila se kao u nekom toplom okrilju. Volela je svog dotrajalog starog "krajslera" i, kao povređeno dete na majčinom krilu, sigurnom i samo njegovom, Koni je pustila suzama na volju. Kao da je odvrnula sve ventile, popustila sve kočnice na nekom savršenom motoru, krupne i tople suze klizile su joj niz obraze i donosile olakšanje. Nije ih brisala. Bilo joj je dobro tako. Sećala se detinjstva i suza pored reke. Miline koju je osećala sakrivena u visokoj travi slušajući zaglušujući šum buntovne reke... Poţelela je njene obale, mir njenih polja...

Pribliţavala se raskrsnici koja sa Morisonovih polja vodi u "kuću kraj reke". Kola, kao odan konj koji zna put kući, skrenuće sama udesno - prema reci i zdanju uz nju.

Koni je postajala mirnija. Suze su prestale da teku. Prepoznala je krivudave puteljke među livadama, šumice pod kojima je brala divlje jagode i srećna skakutala za šarenim leptirima. Otvorila je prozore. Sveţ, opor vazduh dopirao je do nje i strujao kroz kola. Pribliţavala se reci. Samo časak zatim pred Koninim očima zabelasa se duboko korito reke i uzvišenje iznad nje s kućom na vrhu. Stajala je na pozadini od mesečine, nestvarna kao iz bajke. Koni se osmehivala kao da vidi starog, dobrog prijatelja za čijim je zagrljajem čeznula.

Poterala je kola prema širokom, starom mostu sagrađenom ko zna kada, od jakih, debelih balvana. Smanjila je brzinu jer je znala da.se preko "sede starine" mora polako i paţljivo preći da mu ne bi popucale "krte kosti", kako je njen otac voleo da govori. Zanesena tim mislima paţnja joj je zatajila. Hitro je zakočila da se ne sudari s kolima zaustavljenim na sredini mosta. Naslonjen na ogradu od balvana i isprepletanih grana stajao je Fin. Pod njim je šumila i mumlala nabujala reka. Koni je provukla glavu kroz prozor kola i začuđeno ga pogledala.

- Da li si poludeo? - uzviknula je uplašeno. - Kako si smeo da zaustaviš ova teška kola na sred starog mosta? Šta ćeš učiniti ako popuste spone među trupcima? Samo jedna bi bila dovoljna da se cela konstrukcija raspadne! Šta bi se dogodilo s kolima i s tobom, lako je pretpostaviti. Ova reka je progutala i zamašnije zalogaje.

- Ne brini - odgovorio je začuđujuće mirno pribliţavajući joj se - sve je u redu. Mislio sam da je ovo najidiličnije mesto da te sačekam. Hteo bih da malo razgovaramo. Izađi...

- Mogao si da odabereš neko bezbednije mesto za razgovor ako misliš da kod kuće nismo imali dovoljno vremena - rekla je zajedljivo i ljutito.

- Ni na jednom mestu ne bih mogao ovako sigurno da te zaustavim. Ovde si morala da staneš. Strategija mi je, priznaj, dobra.

- Skloni kola, Fine - rekla je strpljivo - opasno je ostati... - Ne brini kad ti kaţem - lupnuo je nogom o drveni pod mosta - jako je

ovo. Hajde, siđi, Koni. Ne budi kukavica. - Reci šta imaš, Fine, pa da poteram kola unazad. Ludo je... Fin je otvorio vrata, poduhvatio je i izneo na mostić. Stegao je i prineo

glavu njenim grudima. Koni se izvila, otela i stala na noge gledajući ga s gađenjem.

- Šta je, lepotice - rekao je tepajući joj - što si se odjednom uplašila? Zar i ti ne ţeliš da se malo provedemo? Zar se bojiš ljubavi sa mnom?

- Da - procedila je umesto svega što je htela da vikne - mnogo. - Ne boj se, videćeš da sam neţan i svoje strasti polako, sasvim polako

ispoljavam. Volim te, Koni, lud sam za tobom. Sara mi je odvratna... gomila kostiju. Ona mi je verenica, biće mi ţena i to je sve. Neko mora biti gospođa Morison, neka bude Sara, koju su moji i njeni roditelji odabrali. A ti - poţudno je gledao - ti ćeš biti...

Koni je osećala da joj se odvratnost koju je oduvek osećala prema Finu udvostručuje i penje joj se kao sapunica u grlo, sprečavajući je. da progovori. Gadila se slušajući šta govori o Sari, svojoj verenici, gadila se njegove razmetljivosti i sirovosti, ţelela je da ga odgurne - misli su joj vratolomno dolazile - sad kada je počela da ubira plodove svog tako briţljivo smišljenog truda. Osećala je njegovu znojavu ruku na mišići i s mukom se odupirala ţelji da je otrese, da ga gurne i pobegne.

Uspela je da se savlada i mirno skine njegovu ruku sa svoje. - Zašto tako govoriš - pogledala ga je - zar te nije stid da se tako izraţavaš

o svojoj budućoj...? - Nećemo sada govoriti o Sari - bio je nestrpljiv - imamo, valjda,

pametnijeg posla. Volim te i čeznem da te privijem na svoje grudi, Koni - glas mu se gušio - znam da i ti to ţeliš, zar ne?

Drţala je ruke na njegovim grudima sprečavajući ga da je privuče. Htela je da produţi ono što je mesecima ranije započela ali sad, nije mogla. Silila se, primoravala, grčila prste... i, nije uspevala. Između njenih ruku, njenih očiju i Finovih drhtavih grudi lebdeo je Dţokov mirni, skriveno podsmešljiv, uporan pogled. Nije se uplašila te vizije, obradovala se ni sama ne znajući zašto. Sve je trajalo moţda manje od jednog trenutka ali je bilo toliko snaţno da je Koni osetila da se nešto u njoj silovito pokrenulo. Shvatila je da bi jedino uz Dţoka mogla da uzdrhti, da bi samo on mogao da u njoj probudi ţenu, da je radi njega spremna da trpi glad, strah, mučenje; da je zbog njega vredno zaboraviti sve, oprostiti sve, prezreti sve "kuće kraj reke" sveta i sva materijalna dobra i ţiveti za njegovu istinsku ljubav, ljubav ruţnog čoveka neizmerne unutrašnje lepote. Uzdahnula je. Osetila je onu srećnu malaksalost bolesnika posle preboljene teške iscrpljujuće bolesti. Progovorila je bez naprezanja, gledajući Finovo lepo, uzbuđeno lice i poţudne oči.

- Ne, ne ţelim te, Fine - govorila je razgovetno - nikada te i nisam poţelela. - Laţeš! - viknuo je plačnim glasom. - Govoriš tako zbog Sare, znam

sigurno. Ne obraćaj paţnju na nju. Ta će glupača biti presrećna kraljica na Morisonovom prestolu okruţena četom sluga a ti ćeš, samo ti, Koni, ćeš biti moja ljubav, moja strast i zadovoljstvo. I, nikada, nikada te neću napustiti - naginjao se - obasuću te zlatom i dragim kamenjem.

- Savladaj se, Fine - otimala mu se - i shvati da te ne laţem. Ne ţelim te i ne volim. Oţeni se Sarom i budi srećan. A mene sad pusti - govorila je tiho - i ne poniţavaj me svojim prostačkim ponudama. Nisam ţena koju moţeš da kupiš, Fine Morisone. Trebalo bi da se stidiš - oštro ga je pogledala - ako ne zbog nečeg drugog, bar zbog detinjstva koje smo zajedno proveli na ovim livadama. Ne dolikuje ni tebi ni meni da vodimo ovakve razgovore.

- Pa, sad - ironično je olabavio usne - o tome bismo mogli i malo drugačije da razgovaramo. Vremena su se promenila, rekao bih, zar ne? Ti i ja odavno nismo ono što smo bili. Mislim - podigao je glavu kako je činila njegova majka - ovako... u odnosima i ravnopravnosti u... pogledu... - nije umeo da nađe izraz - mislim...

- ... Misliš ravnopravnosti u imovini - prosiktala je - u odnosima Mičam - Morison i obratno, je li tako?

- Svakako - rekao je nadmeno - i prema tome za tebe je bolje... - A za tebe je najbolje - prekinula ga je znajući šta će reći - da skloniš svoja

kola s mosta i pustiš me da prođem da ne bih ponovo vozila okolo.

- Znam šta bi ti htela - rekao je samouvereno - i zašto se usteţeš što ti predlaţem najprirodniju stvar na svetu i primaš je, reda radi, kao uvredu, zaboga. Ti hoćeš brak - podigao je prst kao da propoveda - a ja ti unapred kaţem da to ne moţe da bude. Ti to, uostalom, znaš ali pokušavaš da me uceniš znajući da sam zaljubljen u tebe i da si sve činila da me dovedeš do ludila. Ja moram da se oţenim Sarom jer mi ona odgovara i po društvenom redu, porodici i poreklu. Ti nisi devojka kojom bi jedan Morison mogao da se oţeni, ali si jedina ţena koju ţelim, za koju ne bih ţalio da potrošim...

- Postaješ smešan - rekla je saţaljivo. - Zar nije smešno što sad odričeš da ti se dopadam i da me ţeliš iako je

mesecima to bilo očigledno? - Moţda jeste - rekla je stideći se u sebi - shvati kako hoćeš i, molim te,

pusti da prođem... - Znači - likovao je - brak ili ništa, je li tako, Koni? Dobro si to smislila -

pokušavao je da je zagrli - ali ćeš promeniti mišljenje kad osetiš... - Pusti me - otela mu se udarajući ga - gadim te se. Fin je protrljao mesta na ramenima i grudima po kojima je Koni udarala i

potrčao za njom. Sustigao je kad je ulazila u kola rešena da ih potera unazad i vrati se putem kojim je došla. Uhvatio je za bokove, izvukao iz kola, okrenuo i pritisnuo svoje usne na njene drţeći je u naručju naslonjen na drvenu ogradu mosta koja se zanjihala, tiho zaškripela i popustila kriveći se prema burnim talasima reke.

Fin se uplašio, raširio ruke i pao bi u reku da ga nije spasila Koni, koja je gubeći ravnoteţu uspela da uhvati čvrsti balvan i povuče Fina k sebi.

- Mogli smo da padnemo, luđače! - viknula je. - Pogledaj kakve bi nam bile šanse. Pravo je čudo da nismo pali.

Fin je drhtao, Koni je pomislila da će zaplakati. Pipao je mesto koje se izvilo i pogledao je.

- Nije se slomilo, samo je popustilo. Da se nisi otimala - povratio se - ništa se ne bi dogodilo. Uplašila si se bez razloga. Koni, ovo je bio prst sudbine za tebe. Opomena. Ne pretvaraj se i ne laţi da me ne ţeliš a ja ti obećavam da ću ti za Svaki sekund proveden s tobom dati...

- Glupane - saţaljivo ga je gledala - ne vrediš ni onoliko koliko sam pretpostavljala da najbednija protuva mora da vredi.

Potrčala je prema kolima, uključila motor koji je začudo odmah proradio, i krenula unazad, zaokrenula i što je brţe mogla poterala prema glavnom putu za grad.

- Stani - vikao je Fin - zaustavi tu krntiju, Koni, kupiću ti... Nije čula šta viče, videla ga je u retrovizoru da trči za kolima i pritisnula

papučicu za gas. Predahnula je tek kad se uverila da je ne prati.

I nadalje je Koni provodila dane usluţujući gospođu Morison. Trpela je Finove pohotne poglede kada je predveče zapitkivao zašto više ne dolazi na kupanje. Pravdala se pred Sarom i gospođom Morison da je majka grdi jer je suviše pocrnela, da mnogo sunčanja ne pogoduje koţi lica, da joj je dasadilo svlačenje i presvlačenje i tome slično. Znala je da joj Fin ne veruje ali je isto toliko dobro znala da neće smeti bilo šta da kaţe pred majkom i Sarom. Svaki drugi susret s njim preko dana uspešno je izbegavala.

Dţok nije dolazio pre nego što je ona odlazila kući. Od one večeri ga nije videla. Odlazila je nekoliko puta u štale da upregne konja u čeze i povede gospođu u šetnju. Nijednom ga nije srela ni u štalama ni u poljima. Jednom je upitala konjušara, jer Fina ni njegovu majku nije htela da pita za Dţoka. Konjušar je obavestio da Dţok obavlja u opštini i u sudu poslove oko prodajnih ugovora Svako popodne i vraća se kasno uveče. Na posao dolazi pre zore, rekao je konjušar, kao ostali radnici.

Nekoliko nedelja kasnije izgubila je svaku nadu da će Dţoka sresti u kući. Bila je uverena da ne dolazi da bi izbegao susret sa njom i bila je nesrećna.

Svakodnevno je odlagala razgovor sa gospođom Morison. Nadala se da će Dţok ipak jednom doći. Nije znala šta očekuje i zašto ga čeka ali ga je očekivala. Dţok je rekao šta je imao da joj kaţe, pokazao svoj stav i povukao se, mislila je. Glupo je bilo nadati se da će se čovek kakav je on vratiti zato što je pala pred njegove noge i poverovati joj. Neće, jer ga je toliko puta lagala. Zašto bi joj sada verovao? A ona prvi put nije lagala.

Te večeri je odlučila da kaţe gospođi Morison da više neće dolaziti. Naći će nekakvo opravdanje. Ipak, nije joj se ukazala prilika da razgovara. Sara je došla sa svojim roditeljima. Gospođa Morison joj je rekla da je slobodna i da će joj Sara pomoći da legne. Odloţila je razgovor za sutradan.

Izašla je na zadnja vrata i pogledala u prozore Dţokove sobe. Bili su mračni. Pošla je polako prema aleji čempresa gde je toga jutra parkirala kola. Otvorila je vratanca, okrenula se prema kući kao da očekuje da će se na nekakav volšeban način Dţok pojaviti, i sela za upravljač. Jedva je uzdrţala krik iznenađenja. Dţok je sedeo na sedištu pored nje. Bila je srećna što se u mraku nije videlo rumenilo na njenom licu. Bila je radosna što je tu, kraj nje, i trenutak zatim uplašena. Pitala se zašto je Dţok čekao u kolima jer on ništa nije činio slučajno, bez čvrstog razloga.

- Zdravo - pruţio joj je ruku što nikada nije činio - kako si? Nismo se odavno videli.

- Dobro sam - trudila se da joj glas ne treperi - ja sam ovde, ti si, kaţu, zauzet ţetvom, berbom, u sudu, opštini...

- Dobro su te obavestili. Ipak, stiţem da provirim u bazen ali te ne vidim. Ne kupaš se više. Fin trenira sam.

- Ne idem više. Dosadilo mi je kupanje i sunčanje. - Zar? Mislio sam da beţiš od Fina.

- Zašto bih? Zašto to tebe zanima - imala je ţelju da se lupi po ustima ali je ipak govorila zajedljivo - i zašto...?

- Zato što vidim da je potpuno zaluđen, a ti si se povukla. Za to mogu da budu dva razloga: ili si ti odustala od svojih namera ili je postao agresivan i... uplašio te. Grešim li?

Nije odgovorila. Ţelela je da mu se baci u naručje, da kaţe koliko je bila poniţena Finovim ponudama, predlozima. Ţelela je da plače na njegovom ramenu, da se ţali, da ga moli da joj oprosti sve laţi. Ništa od toga nije učinila. Proklinjala je divljinu koju je osećala, koja je gonila da se suprotstavlja Dţoku, jedinom čoveku kojega je volela. Umesto svega stoje ţelela, rekla je jetko, podsmešljivo.

- Dokle ćeš se ponašati kao da si majka, Dţok? - Nisam, očevidno nisam tvoja majka - srdačno se nasmejao i otkrio svoje

zdrave, malo neravne, bele zube - ali bih ipak voleo da čujem odgovor. - Zar misliš da ne bih umela da se oduprem agresivnosti čoveka kakav je

Fin? - Zašto bi se odupirala kad si ga izazivala? Zar nisi to ţelela? Ako nisi,

znači da si odustala jer... jer te ne ţeli za ţenu. - Ne poznaješ ţene, Dţok - oči su joj zasijale - ni moć koju mogu da imaju

nad voljom muškarca koji ih ţeli. Kad bih htela, mogla bih da nateram Fina da me na kolenima moli da mu budem ţena. Ne znam - pogledala je granu čempresa pored kola - da li bih molila čoveka kojeg bih volela, nisam sigurna da bih umela da molim onoga čija bih ţena ţelela da budem... kad bi takav postojao.

- Verujem da ne bi, Konstanca - rekao je tiho - devojka kakva si ti, moli, preklinje i pada na kolena... samo kad laţe ali i tada sačuva dostojanstvo. Zašto hoćeš da postaneš ţena čoveka koji te nije dostojan? Zar je moguće - stresao se od ljubomore - da bi pristala po svaku cenu da mu budeš ţena, majka njegove dece?

- Zašto to tebe zanima - zabacila je smeteno kosu na čela - zašto? Znaš zašto. Ja te nikada nisam lagao. Imao sam mnogo ţena ali nijednu nisam voleo. Tebe volim i to sam ti rekao.

- Ne voliš me - pognula je glavu - čovek koji voli zna, oseća kad ţeni iskreno zadrhti srce u ljubavi a... kad laţe. To ti nisi osetio - bila je tuţna - nisi jer nisi uzdrhtao zajedno s njom. Otišao si.

- Konstanca - naglo se okrenuo i obuhvatio joj lice - pogledaj me i reci još jednom...

Nije ga pogledala. - Reci, devojko - njegove velike šake dohvatile su joj kosu i lice - otvori oči i

kaţi... ponovi - šaputao je - nisam dobro čuo. Progutala je nešto što je ubadalo u grlu, kao trnje, i pogledala ga. - Suze - raširio je ozbiljne, velike oči - da li to one iskre u tvojim očima,

Konstanca Mičam?! Da li je moguće - spustio je kapke do polovine zenica - reci devojko, da li je ovaj divljak što ti steţe obraze dostojan tvojih suza? Ovaj neotesani grubijan.

Nije odgovorila. Udahnula je vazduh i pogledala ga. - Mila, mila devojko - privukao je. Koni je spustila glavu na njegovo čvrsto,

koščato rame - plači, samo pošten čovek ume iskreno da plače. Suze su kvasile platno Dţokove košulje. Koni je udisala mirise koje je

volela, osećala toplinu Dţokove ruke na temenu i neţan stisak njegove mišice na leđima.

- Neću više da radim kod Morisona - šaputala je posle nekoliko trenutaka, ne diţući glavu s Dţokovog ramena. - Sutra ću im reći.

- Strpi se - ni on se nije pomakao - samo još malo. Otići ćemo zajedno odavde. Fin će se uskoro oţeniti... moţda mu više neću biti potreban... ni obavezan. Strpi se, molim te.

Klimala je glavom odobravajući ali se nije pomerila s njegovog ramena.

Sutradan popodne je sluţila kafom gospođu Morison na terasi. Bio je lep,

sunčan i ne mnogo topao jesenji dan. Koni je razmišljala kakvu šetnju da predloţi gospođi Morison kad je Sara zaustavila svoja kola pred kućom. Dotrčala je nasmejana, rumena, u novoj haljini s cvetovima i mašnama. Poljubila je gospođu, klimnula glavom Koni i sela. Koni je i nju posluţila kafom. Sara je posle onog dana u bazenu, skriveno ali mrko gledala Koni. Nije mogla da joj oprosti što je bila nagovorila da se svuče iako nije znala da je Koni namerno htela da je Fin vidi u bikiniju. Nije je više volela ni podnosila njeno prisustvo ali se čuvala da o tome govori Finu i njegovoj majci. Primećivala je da Fin neskriveno, i pred njom, zaneseno gleda Koni i sve kraće ostaje u šetnji s njom u šumi da bi što duţe bio u kući sa Koni. Sara se osećala poniţenom. Bila je ljubomorna ali nije imala smelosti da Finu govori protiv Koni. Bojala se da Fin ponovo ne pomeri dan venčanja koji su već treći put njeni roditelji i Finova majka odredili a on uvek odlagao otkada je Koni radila u kući Morisonovih. Smišljala je kako da i ona ponizi Koni a da se ipak niko ne doseti da je ona, Sara, nevina i naivna, namerno to učinila. Nekoliko puta je ubacivala u razgovor neke zajedljive primedbe uz bezazleni osmeh ali su prošle nezapaţene.

Toga dana je najzad otkrila šta bi Koni ogorčilo, ponizilo i pričinilo neprijatnost. Zato je došla sva ozarena i lepršava udvarajući se budućoj svekrvi. Sačekala je da Fin dođe i predloţila da svi zajedno prošetaju njenim kolima po imanju.

- Vreme je divno - cvrkutala je hvatajući Finove pohlepne poglede upućene Koni - bilo bi prijatno da prošetamo.

- Odlično - oduševila se gospođa Morison - nisam odavno obišla naša dobra. Zbilja dobar predlog, Saro. Ali, ja bih volela da prođem fijakerom. Da me ljudi vide - blaţeno se osmehivala - a i ja njih. Koni je već navikla na ulogu

kočijaša i odlično upravlja... - Zašto me vređate - Sara nije prestajala da cvrkuće - volela bih da sedite u

mojim kolima. I Koni, naravno... Ima mesta. Koni nije ţelela da pođe s njima. Osećala je da se pod suviše ljubaznim i

izveštačenim Sarinim osmehom krije nekakva zamka. Osmehivala se i premišljala kakav izgovor bi mogla da nađe i opravda se.

- Zar ne bi bilo bolje - pokušala je - da se pozabavim pripremanjem vaše kupke sa šumskim travama, koja vam toliko prija, dok budete u obilasku imanja? Bićete umorni...

- Ni u kom slučaju - uzviknula je Sara - volela bih da i ti pođeš, Koni. Stalno si zaposlena. Predahni malo, zaboga.

- Slaţem se, slaţem se, Saro - rekla je gospođa Morison pokroviteljski - tvoja uviđavnost prema Koni je vrlo plemenita. Ali, ja bih ipak volela da se vozim fijakerom. Zašto ti to smeta, Saro?

- Šta to muči Saru? - svi su se okrenuli i osmehivali Dţoku. - Mogu li da pomognem?

- Moţeš, Dţok - oduševila se Sara. - Predloţila sam da prošetamo po imanju, uzduţ i popreko, mojim kolima svi zajedno, ali gospođa Morison ţeli da se vozi zapregom s Koni, a ja bih volela da Koni uţiva u šetnji - treptala je kapcima - ona toliko radi.,. Da li bi hteo Dţok, da preuzmeš Koninu duţnost?

- Vrlo rado - nešto ga je opominjalo na oprez - ali priznajem da bih i ja voleo da me vozi ovako lep i elegantan šofer. Naravno, ako ti moje prisustvo u kolima ne bi bilo neprijatno. Pitanje kočijaša ćemo za čas rešiti da i gospođa Morison bude zadovoljna. Vaţi?

- Ti uvek nađeš idealna rešenja za sve, Dţok - uspijala je gospođa Morison. - Šta bismo mi bez tebe radili, pitam se. Poţurimo. Koni, donesi mi...

Dţok je video uzdrţani Konin osmeh, osećao da Sara nešto smera, podozrevao da je Fin zbunjen akcijom svoje verenice i odlučio da neosetno i nenametljivo interveniše ako bude trebalo. Mislio je o Finu i nekakvoj smicalici koju je glupa ali prepredena i nadasve zavidljiva i ljubomorna Sara pripremila svome vereniku, a moţda i Konstanci.

Krenuli su prema kolima kada je gospođa Morison udobno smeštena u fijaker s mladim kočijašem na prednjem sedištu.

- Uđi, Koni, sedi pored mene - rekla je predusretljivo Sara - tako će Fin i Dţok moći uz put da razgovaraju i pokazuju nam.

- Ne verujem da će tvoj verenik pristati - govorio je Dţok prilazeći s Finom prednjem sedištu - njegovo je mesto pored tebe.

Video je Konin zahvalni pogled i osetio negodovanje u Finovim kao nebo plavim, uvek vlaţnim očima.

Krstarili su imanjem, uskim putevima kojima se Sara vešto upravljajući kolima uspešno provlačila. Vozila je polako da bi udaljenost između njih i fijakera gospođe Morison bila što manja. Dţok je sedeo pored Koni na zadnjem

sedištu, pokazivao poneko stado, neki proplanak, rodno vinogorje i nudio devojku cigaretama da bi joj se neprimetno pribliţio i umirujuće dotakao njenu ruku. Osećao je, kao pas tragač, izvesnu napetost u Sarinoj usiljenoj razdraganosti. Očekivao je i primećivao da i Koni mirno ali sigurno iščekuje. Kad je Sara poterala kola prema reci, znao je da ga instinkt ni ovoga puta nije prevario.

- Kad smo već ovde - rekla je Sara razdragano - bilo bi divno, Fine da obiđemo "kuću kraj reke". Tako bih volela, mili. Ţelela bih da vidim naš budući dom o kome već dugo sanjam. Mama nam je obećala "kuću kraj reke", sećaš li se. Nadam se da vds dvoje pozadi, nemate ništa protiv da upoznate najstariji biser ovoga kraja koji će bljesnuti novim sjajem, kome će naša ljubav udahnuti novi ţivot. Jesi li ikada bila u "kući kraj reke”, Koni - pogledala je preko retrovizora ispred sebe - ili moţda prolazila ovuda?

Dţok je ispod oka pogledao Koni i kratak grč na uglovima njenih usana. Umirio se. Koni je vladala sobom, bio je siguran.

- Jesam - rekla je sasvim mirno - rođena sam u njoj. - Boţe - uzviknula je Sara - kako sam glupa! Potpuno sam smetnula s uma

da su tvoji... Oh, izvini, Koni. - Zašto? Nisi me uvredila - rekla je istim glasom - ni malo. - Ne znam, zbilja ne znam kako se nisam setila, ali ispalo je baš dobro, zar

ne? Pruţa ti se prilika da ponovo vidiš kuću u kojoj si se rodila. Zapuštena je, pretpostavljam. I prazna. Vi ste odavno morali da je napustite, je li?

- Ne tako davno. - Kako? Pa Fin mi je rekao da je.. - Zašto je sad to vaţno, Saro - prigovorio je Fin - kuća je sad naša, nije bitno

kako je moj otac do nje došao. - Tačno - rekla je mazno - ti si uvek u pravu, mili. Koni će mi pomoći

svojim savetima kad budem uređivala i nameštala kuću, hoćeš li, Koni? Šta misliš da li da vratim iz velike kuće nameštaj koji je bio u "kući kraj reke"? Tako je lep, svako parče je remek delo.

Dţokovo lice se zateglo, jagodice odskočile. Sarina prostota i zloba i njega su vređale. Video je Konine ruke zgrčene na kolenima. Pruţio je svoje, zaklonjen naslonom prednjeg sedišta, i stegao ih. Koni nije stigla da odgovori Sari. Kočija gospođe Morison se zaustavila pored kola. Lice joj je bilo namrgođeno. Gledala je Fina.

- Zar ćete ići dalje - doviknula je - preko mosta? - Da, gospođo Morison - odgovorila je Sara - idemo do "kuće kraj reke".

Nestrpljiva sam da vidim svoj budući dom - mazila se - vi sigurno razumete moju i Finovu ţelju da nam se pridruţite.

- Ne, nemam ni najmanju ţelju da uđem u napuštenu kuću - bacila je brz pogled na Koni - punu paučine i... i poljskih miševa. Šta vam pada na pamet...

- Razumela sam vas, gospođo Morison - rekla je snishodljivo - opirete se

zbog Koni. Delikatni ste, kao uvek, a ja sam, zamislite, zaboravila da su ona i njeni...

- O tome smo već govorili, Saro - Fin je bio nestrpljiv - zar nije bilo dovoljno?

- Divni ste oboje - ushićivala se Sara - u stvari bi trebalo da ti se izvinim, Koni. Ovo te je ogorčilo, pretpostavljam.

- Zašto bi, Saro - čak se i nasmešila. - Pa - Sarino samopouzdanje se poljuljalo - izgradili su je tvoji davni

preci... - Da, s ljubavlju. - U redu, moţda je tako, ali u njoj su ţiveli tvoji roditelji. - Jesu. Ţiveli su, voleli se i bili neopisivo srećni. - Kaţeš da si i ti ovde rođena - glas joj je postao zajedljiv - i ţivela dok... - Rođena sam - nehotično se uspravila - i ţivela u njoj dok je svaki njen

kutak zračio srećom. Napetost Dţokovog lica se ublaţila, usne su mu se neprimetno izvlačile u

osmeh. Da ga je Koni pogledala videla bi iskrenje onih belih tačkica koje je samo ona primećivala u njegovim očima. Grudi su mu se nadimale. Bio je ponosan. Koni Mičam bila je dostojna kćer prkosnog naroda ovoga tla, nesalomljivog duha. Devojka koju je voleo.

- Radujem se, Koni, što tako sa lakoćom rešavaš pitanja koja bi za neţne i osetljive osobe - činilo se da će zaplakati - u koje i sebe ubrajam, bila vrlo bolna. Znači - naglo se obradovala - vidite gospođo Morison i ti, Fine, prevarili ste se. Koni ne smeta...

- Naprotiv, milo mi je da uđem u "kuću kraj reke". Volim muzejske vrednosti. Ljudi kuću čine domom...

- Blago tebi - rekla je Sara jetko - mislila sam da si osećajnija... Moţda je bolje biti takva...

Fin je nestrpljivim pokretom okrenuo prekidač radija. Hteo je da na neki način ućutka Saru. Mahnuo je majci rukom da krene za njima i zavalio se u sedište. Dţok je iskoristio buku prejake muzike da šapne Koni.

- Ko je spreman da zadaje udarce, mora i da ih prima. Ne tučemo svi na isti način ni sličnim oruţjem.

- Ne ţalim se - razumela je šta je mislio - i neću se ţaliti. - Nije trebalo da pođeš... Slegla je ramenima. - Šta bi ti učinio ovim ljudima da si sin moga oca? Ne smem ni da

pomislim. Pregrizao bih im grkljane - pomislio je - i pustio da ţive skupljajući kap po kap

svoje krvi da bi se odrţali. I patili. - Isto što i ti - rekao je tiho, sigurnim glasom - činiš sada. Potpuno isto. I

ponosio bih se...

Tog trenutka su kola ušla na most. Sara je vozila sporo i paţljivo. Koni se nehotično stresla gledajući izvijenu ogradu na mestu gde se otimala Finu. One noći se nije videlo da su spone popucale. Uzdrhtala je pri pomisli da su Fin i ona mogli da se omaknu i zauvek ostanu na dnu reke iz koje na tom mestu niko ne bi uspeo da ispliva. Dţok je primetio njeno uznemirenje i upitno je pogledao. Odgovorila je kratkim, odrečnim pokretom glave. Ništa, htela je reći. Nije ţelela da Dţok ikada sazna...

Sara je zaustavila kola pred belim, prljavim stepeništem izuzetno lepog,

malog zdanja zvanog "kuća kraj reke". Fin je otvorio širom ulazna vrata i prvi ušao u kuću s majkom koja je, Koni je s pritajenim podsmehom pomislila, začudo, veoma uspravno i čvrsto koračala. Za njima je kaskala lepršava Sara. Dţok je išao poslednji. Pred njim je laganim koracima hodala Koni s rukama prekrštenim na leđima. Prišao joj je, pomilovao obnaţene mišice i stegao ruke. Hteo je da joj ulije svoju srčanost da bi izdrţala ovo iskušenje. I njemu samom je bilo vrlo mučno. Nikada mu dotle Fin nije bio toliko bezličan i bedan kao poslednjih nekoliko časova. Pljuvačka mu se od gadosti skupljala u ustima. Mislio je koliko u tom momku nije bilo volje ni snage da oceni svoj stav, ljude oko sebe, da se muški suprotstavi ako zatreba. Fin je, pomislio je, jedan zaglađeni, namirisani lepi nikogović. Takav će i ostati pored majke, posle nje pored ţene i... njenih roditelja.

Ali, bez mene - pomislio je steţući Koninu ruku - ako mi đavoli i bogovi ne podmetnu nogu...

Ušli su u polukruţno predsoblje s kaminom u sredini. Dţok se odvojio od Koni i prešao na suprotnu stranu da bi mogao da je vidi i, ako zatreba, pritekne u pomoć. Tako nije uspeo da vidi jedinu sliku, delo starog slikara, koja je ostala da visi na zidu iznad kamina.

Sara je kritički gledala ognjište kamina koje je sa unutrašnje strane bilo optočeno neobrađenim kamenjem s gvozdenim tronošcem i verigama iznad usahlog pepela prekrivenog prašinom i paučinom.

- Kako je ovo primitivno urađeno - rekla je s prezrenjem - zar tvoji roditelji, Koni, nisu ţeleli lepu i savremenu obradu kamina u ovoj, rekla bih, najvećoj sobi u ovoj zaista maloj kući?

- Kad je kuća građena, Saro - govorila je strpljivo ne odvajajući oči sa slike - reč kamin nije bila poznata. Ovo je domaće - blago je naglasila poslednju reč - ognjište iskopano u divljem kamenu sa vrha grebena koji je i prirodni temelj ove kuće. Uverićeš se ako budeš pogledala odaje ispod ove, suteren kako bi se danas, savremeno - bacila je kratak pogled Sari i potom ga vratila slici nad ognjištem - reklo.

Sara je napućila usne i odskakutala do Fina i njegove majke koji su stajali pred zidnim trokrilnim ogledalom i divili se svojim zaista lepim odrazima, pogledala se okrećući se levo i desno i doskakutala, sračunato izigravajući

bezbriţnost. Dţok je pušio, gledao tavanice od rezbarenog drveta, zidove i podove i

stalno se vraćao Koninom licu i mirnom, gotovo poboţnom gledanju zida iznad ognjišta. Nije hteo daje uznemiri misleći da pokušava da spoljnim mirom omogući i svoju unutrašnju ravnoteţu u ovim za nju, verovao je, neprijatnim časovima. U jednom trenutku je ipak pomislio da joj priđe i ponudi je cigaretom ali ga je omela Sara napadnim kikotanjem kad je zastala pored Koni.

- Gospode boţe, pogledajte kako je Koni bila ţgoljava đevojčica s peruškom i pantljikom na čelu! Zašto toliko piljiš, Koni - uţivala je jer su svi pogledali sliku, Koni i nju - prisećaš se, je li? Ko je bio taj - pokušala je da prikrije podsmeh - umetnik? Neko mazalo... ili kako sad kaţu, naivac. Ko je napravio ovo - bezobrazno je šmrknula - remek delo?

- Jedan moj predak - Dţok se divio njenoj mirnoći. - Nisam pitala svoje roditelje.

Unela joj se u lice. - Nisi bila beba, imala si - vrtela je glavom odmeravajući sliku - oko deset

godina. - Ovo je slika moje prababe - blago se odmakla od Sare i osmehnula joj se -

a slikao je njen muţ bojama koje je sam cedio iz gorskog bilja i mešao s prirodnim uljima ţitarica. O tome postoje zapisi u kući iz kojih su njegovi potomci učili i usavršavali umetnost pravljenja boja. I moj otac se s ljubavlju bavio slikanjem...

- Tvoja prababa... pobogu - uzviknula je Sara - pa zar su i tada priređivani kostimirani balovi za decu? Zanimljivo - napućila je usne - znaš li, moţda, kakav je ovo kostim sa smešnim pantljikama, s percetom usred čela?

- Haljina je mrke boje jer to je boja bivolje koţe od koje je napravljena - Dţoku je srce zadrhtalo gledajući je - a ovo što misliš da je pantljika, to je koţni remen koji pridrţava sokolovo pero na čelu devojke. Simbolična, cela nošnja označava dostojanstvo, smernost i čednost koje, po predanju, krase buduću majku ratnika i ţenu borca. Indijanku.

- Nisam znala - rekla je čudeći se gospođa Morison - da su vam preci bili Indijanci, Koni. Tvoji roditelji nikada nisu rekli da ste tog... porekla. Ovu sliku sam videla tu iznad kamina ali nisam obraćala paţnju na nju - mahala je rukama - i zato smo je, moj muţ i ja, ostavili gde je i bila. One druge smo preneli kad smo kuću...

- Samo je ona bila Indijanka, gospođo Morison. Njen otac je dao svoju miljenicu lovcu Malkolmu Mičamu jer mu je bio prijatelj iako "bledoliki". Malkolm Mičam je ostao u indijanskom logoru do smrti poglavice, oca njegove ţene. Tada se s porodicom vratio u svoje šume i polja i sagradio ovu kuću.

- Zar od tog doba ovde stoji slika njegove...? - Ne. Sliku je stavio moj otac na ovo mesto kad sam bila mala, zbog moje

sličnosti sa devojčicom na slici. Nisi jedina koja je pomislila da sam to ja, Saro.

- E, dobro - Sara je bila nestrpljiva - sad znamo nešto više o tebi - značajno je pogledala Morisone i Dţoka - i tvojim rođacima... Sad budi ljubazna i reci ono zbog čega sam i htela da dođeš s nama u "kuću kraj reke". Reci nam gde je koji komad nameštaja stajao. Sve ću skicirati i posle proveriti da li mi se sviđa. Hoću da prvo namestim onako kako je bilo uz tvoju pomoć, naravno. Mislim da ćeš uţivati nameštajući kuću u kojoj si se rodila i rasla, zar ne? One crvene fotelje su verovatno stajale ovde ispred kamina, odnosno - podsmehnula se - izvini Koni, ovo je ognjište, je li tako?

Bila je iscrpljena. Krišom je prekorno pogledala Dţoka. Razumeo je. Njen pogled kao da je pitao... treba li ovo zaista podnositi i ne osvetiti se, ne pretvoriti sve u pepeo i oduvati u reku.

- Šta bi ti uradila, Koni - pogledala je Sara najnevinijim pogledom - kad bi se našla pred ovakvim zadatkom u kući? Mislim - obratila se Finu i majci - da je pametno što od Koni traţim savet, zar ne? ,

- Znam šta bih ja uradila - Dţok je pretrnuo osećajući oporost nestrpljenja u devojčinom glasu - ali, kad si ti u pitanju, mislim da bi bilo suviše naporno da izmisliš nešto originalno i zato ćeš morati da usvojiš stil onih koji su ovo stvarali...

- Da li se ti to ipak uzbuđuješ, Koni - rekla je zajedljivo -. čini mi se da si malo povisila glas što - pogledala je gospođu Morison - je nedopustivo za osobu koja je na platnom spisku. Zar ne mislite i vi tako, gospođo Morison?

- Svakako - odgovorila je ova nesigurno - samo ne znam čemu vode ovakvi razgovori u ovom trenutku, Saro.

- Zar odlaziš, Dţok - Fin je pošao prema vratima - nećeš da pogledamo i gornje prostorije.

- Ne - rekao je ne gledajući ga - video sam dovoljno a ostalo mogu da zamislim. Zagušljivo je unutra.

- Tačno - stavio mu je ruku na rame - ali biće to lepo kad Sara i ja uredimo kako valja. Sijaće se sve kao nekada.

- Bojim se - jedva je pomerao usne - da će biti mnogo laţnog sjaja, Fine. Treba o tome voditi računa. Naročito pazi da ti taj sjaj ne zaseni oči da ne vidiš ni ono što ih bode...

- Zašto se ljutiš, Dţok - gledao ga je kao razmaţeno dete - šta nije u redu? - Ako sam ne znaš, nećeš razumeti i da ti kaţem. - Pa - nasmešio mu se - nisam valjda toliko glup, Dţok.. Kaţi. - Nije trebalo dozvoliti da Koni dođe ovamo da bi se Sara iţivljavala s

njom. Nisi smeo da dozvoliš da tvoja verenica na ovom, za tebe vrlo klizavom terenu, pakosti Koni koja se čvrsto drţala samo zato što je vaspitana da stoički prima udarce, iako ih je i sama zadavala.

- Šta je to Koni učinila Sari? - Razgolitila je pred tobom, Fine - zgrčeni osmeh izvio mu je usta - to ţena

ţeni nikada ne prašta.

- Meni nije mnogo smetalo - slegnuo je ramenom - nisam Saru ni pokušavao da zamislim drugačije... Sad više nije bitno... Oni su, mislim Sara i njeni roditelji, ponovo zapeli da se što pre venčamo, a ja - osvrnuo se da proveri gde mu je majka - se kolebam, Dţok. Ne mogu da je smislim više. Koni me je potpuno izludela. Pustio sam da Sara ovde priča ipituje, a ja sam zamišljao samo sebe i Koni u ovoj kući. Sagoreću za njom, Dţok. Pokušao sam, pokušao da joj se pribliţim jedne noći - šaputao je - ali... bio si u pravu, nisam ništa uspeo. Baš ništa. Dobiću je, uzeću je, Dţok. Oţeniću se s njom.

- Jesi li joj to rekao - ljubomora ga je ujedala - te... noći? - Nisam. Rekao sam joj da ću se oţeniti Sarom a nju voleti i obasuti je

dragocenostima. Mislim - pognuo je glavu - da sam je uvredio... Tačno si rekao. Koni ţeli brak. I dobiće ga, Dţok. Mora biti moja ili ću poludeti...

- Jesi li... bio ubedljiv - ţaoka sumnje ga je ubadala u srce - Koni nije Sara. Jesi li je ljubio? Gde si je odveo?

- Nisam je odveo nikuda. Ona na to nikada ne bi pristala, čoveče. Ne poznaješ je dovoljno kad to pitaš. Sačekao sam je i preprečio put kolima... Ne, nisam je poljubio – plačno je govorio - nije se dala. Snaţna je kao tigrica. Dao bih pola ţivota da sam mogao da je savladam. Moţda bi moj problem - ovlaţio je usne - bio rešen, moţda bih se zasitio., i ne bih morao da se oţenim s njom, zar ne?

Osećao je neodoljivu ţelju da ga obori na zemlju i gazi, šiba i razbije te njegove vlaţne i pohotne usne, meke obraze, duge i tanke negovane, gramzive ruke koje su htele da uprljaju Koni Mičam, robinju sopstvene ţeljeza osvetom, vinovnicu sopstvene propasti, devojku s mrţnjom u očima... devojku koju je on, Dţok Kul, voleo. Moţda ovoga puta Dţok Kul ne bi uspeo da se uzdrţi da se iza Finovih leđa nije pribliţavala njegova majka drţeći ispod ruke Koni i Saru koja se smejala i čavrljala mašući rukama. Koni je bila viša rastom od Sare i gospođe Morison. Hodala je oštrim korakom, uspravna i ozbiljna. Oči su joj bile sjajne, grozničave, primetio je Dţok. Osetio je toplinu u kratkom pogledu koji mu je uputila. Bio je radostan što postoji, što ţivi i voli Koni. Zaboravio je Morisone za trenutak. Trgao ga je glas gospođe Morison koja je dozivala zadremalog kočijaša.

- Umorna sam - obratila se svima - poći ću prečicom da brţe stignem. Ĉekaću vas na terasi da večeramo zajedno, deco.

Nisu mnogo razgovarali u povratku. Sara. je upravljala kolima i pevušila.

Fin je izbacio lakat kroz prozor i snuţden6 gledao polja kroz koja su prolazili. Dţok je pušio, s glavom na naslonu i šeširom namaknutim na oči.

- Stani ovde, Saro - uzviknuo je Fin na mostu - hoću nešto da pokaţem Dţoku.

Dţok je smakao šešir kaţiprstom i palcem kao da odbija kliker i radoznalo pogledao. Sara je zaustavila kola s negodovanjem. Fin je iskočio iz kola i pozvao

Dţoka. Bili su tačno na mestu na kojem je one noći stajao s Koni. - Pogledaj, Dţok - rekao je kad je ovaj prišao - zar ovo nije čvrsto kao

stena? Tvrdio sam... pre neki dan jednom prijatelju - Dţoku nije promakao Finov podrugljivi pogled upućen Koni - da se ovo samo izvilo i da moţe da izdrţi tri čoveka moje teţine. Gledaj, čvrsto je - lupao je po ogradi - kao da je juče pravljeno!

- Nije, Fine, most je star - govorio je mirno s prizvukom oporosti koja je uplašila Koni - i nekoliko puta sam te opomenuo da bi trebalo pozvati stručnjake... Fine, zaboga - viknuo je vidno uplašen - ne naslanjaj se, omaknućeš se. Ograda je oštećena, neko je očevidno - prostrelio ga je pogledom - na ovom mestu... Fine, ne budali - ponovo je viknuo - skloni se odatle!

- Zar se i ti nečega bojiš, Dţok - naslanjao se laktovima na ogradu okrenut devojkama koje su sedele u kolima - a ja se, vidiš...

Kraj rečenice stopio se s prodornim krikom koji se prolomio iz Finovog grla dok je leđima, s glavom nadole padao u nabujalu reku.

Koni i Sara zgranuto su gledale mesto sa kojeg je Fin nestao, toliko uplašene da nisu mogle glas da ispuste. Dţok je munjevito reagovao. Video je kako se Fin uspravio u vodi i zamahnuo rukama. Sjurio se niz strmu kamenitu obalu prošaranu ponekim busenom koji je virio iz pukotina u kamenu. Pridrţavao se za busenje klizeći niz gladak kamen i bacajući pogled prema Finu koji se otimao snaţnim kovitlacima reke pokušavajući da se pribliţi obali nad kojom su visile retke ţilave grane divlje vrbe. Nije uspevao. Virovi su ga nosili i bacali na gromade kamenja čiji su vrhovi virili iz nabujale reke. Dţok je stigao do male zaravni u kamenu, jedine sa koje je mogao da skoči u reku jer je od tog mesta obala bila potpuno glatka, okomita prema reci i bez rastinja. Finova glava se pojavljivala i nestajala. Dţok je video da je malaksao i da neće dugo izdrţati. Voda ga je nosila prema sredini udaljavajući ga od obale. Dţok je poznavao snagu podvodnih struja koje su bile naročito snaţne sredinom njenog toka bogatog podmuklim bunarima. Znao je sigurno da Fin neće umeti da se snađe, ni da će imati snage da savlada virove koji su ga udaljavali od obale.

Nije se kolebao. Ţurno je izuo čizme steţući zube iznerviran piskavim Sarinim vrištanjem koje je nadjačavalo tutnjavu reke. Pogledao je hitro most nad sobom. Sara je plakala i mahala rukama prema reci goneći Dţoka da što pre skoči, dok je Koni stajala i nemo gledala, steţući ogradu mosta.

- Sklonite se sa ograde - mahnuo je rukom - opasno je. Pođite kolima obalom, nizvodno.

Sara je histerično vrištala. Dţok je bacio pogled na reku. Fin je tonuo i samo na kratko izranjao otvarajući usta. Bilo je opasno skočiti s te visine u kamenito korito reke ali je Dţok ne razmišljajući o opasnosti odlučio da skoči i pokuša da spase Fina. Ponovo je pogledao devojke. Sara je vrištala, Koni je stajala kao ukopana.

- Uzmi volan, Koni! - viknuo je ljutito. - Umukni Saro!

Od trenutka kada se Fin sunovratio prošlo je svega nekoliko minuta, ali svakog narednog trenutka smanjivale su se šanse za Finovo spasenje.

Dţok je skočio. Koni je zarila nokte u svoje mišice i s mukom se uzdrţavala da ne raspali Saru po ustima ne bi li prestala da zavija. Ljutito je pogledala, uhvatila je za ruku i naglo povukla prema kolima. Gurnula je na sedište i sela za upravljač. Kola su skliznula na puteljak uz kamenitu obalu reke. Vozila je sporo i bacala pogled na reku. Nije videla da li je Dţok isplivao, ni Finovu glavu koja se dotle povremeno pojavljivala u šmrku vode jakom kao vodoskok.

Sara je zapomagala, ridala i kukala bez prestanka. - Ostala sam sama... kako ću ţiveti bez njega... šta će biti sa mnom... šta da

radim bez njega... - Prestani, Saro - prosiktala je Koni ljutito - ne nariči nad sobom! Sediš

bezbedno u kolima i kukaš misleći šta ćeš i kako ćeš ti... ti... ti i samo ti, samoţiva glupačo, a oni se dave. Ako se već nisu udavili onda se krvavo bore za ţivot. Ućuti već jednom ako nisi u stanju... Uh!

Nije završila. Bilo je bespredmetno a i nije imala snage da se raspravlja sa Sarom koja nije prestajala da cvili.

Sve su mi oteli prokleti Morisoni - proletelo joj je kroz glavu - a sad mi je Fin Morison ukrao i Dţoka Kula. Moga Čoveka. Ništa me neće sprečiti da im se osvetim, ništa! Za sve! Ako se Dţok udavi spasavajući Fina... uništiću sve ove livade, sve kuće. Ostaće samo pustinja. Neka se zatre ime Morisona i Mičama. Učiniću to, kunem se!

Zaustavila je kola na jednom prevoju uzvišenom nad rekom odakle je preglednije mogla da se vidi strma obala i reka. Istrčala je, nagnula se i uzdrhtala. Dţok je snaţnim zamasima jedne ruke sekao brzake, a drugom je vukao Fina drţeći ga za kosu. Fin je plivao leđno malaksalo pokrećući ruke. Plivali su prema obali, sporo, ali su se pribliţavali.

Koni je uskočila na sedište, pokrenula kola prema delu obale gde će, pretpostavljala je, Dţok sa Finom isplivati.

- Plivaju - rekla je uzbuđeno - ţivi su... ako izdrţe... - Ţivi - vrisnula je Sara - jesi li sigurna?! Koni je klimnula glavom silazeći kolima niz blagu strminu da bi se što je

moguće više pribliţila obali. - Oh, zaboga - Sara je hitro otvorila tašnu - moram se urediti. Fin me ne

sme videti ovakvu. Jao, pogledaj kako izgledam - vajkala se ogledajući se. - Šta da radim, Koni? Pogledaj me i reci mi je l' mi lice ruţno?

- Nije, Saro - rekla je umorno - nije ruţno. Lice, nije... Dalje nije smela da potera kola. Iskočila je, izula cipele i čarape, podvezala

suknju u čvor visoko iznad kolena, hitro otvorila zadnji deo kola gde je bila sigurna da će naći u alatu sekiricu ili nešto čime bi mogla da odseče nekoliko grana. Našla je i zaustila se da pozove Saru da joj pomogne i odustala. Sara je mirno, kao da se ništa nije dogodilo, mazala kapke i senčila oči bojom i puderom. Nije imala vremena da se zgadi, osećala je ţarku ţelju da je pljune.

Vešto je odsekla nekoliko grana i potrčala bliţe obali vukući ih. Opkoračila je iskrivljeno stablo stare vrbe nagnute nad reku i obema rukama bacila grane, koje je dovukla, nizvodno prema mestu gde je reka odvlačila Dţoka i Fina.

Grizla je usne posmatrajući Dţokovu borbu s vodom i sve mlitavijim Finovim telom. Nije mogla ništa da učini da bi mu pomogla. Bojala se da Dţok nije primetio grane koje je bacila. Vikala je da ga obavesti ali nije bila sigurna daje čuje.

Potrčala je natrag do kola. Videla je konopac kada je uzimala sekiru i sad gaje uzela. Odsekla-je još jednu granu s drveta na kome je sedela, zavezala konopac oko račve na grani i bacila je u reku. Grana je pala i njihala se. Koni je kraj konopca koji je drţala čvrsto zavezala oko sebe i drveta. Radostan krik joj se oteo kad je, samo neki sekund zatim, Dţok dohvatio vrh grane. Ona je polako povlačila konopac. Tada je Dţok podvukao granu pod mišicu svoje slobodne ruke i uzdigao Fina na kamenu obalu. Videlo se da s krajnjim naporom uspeva da se i sam popne.

Dugo je trajalo penjanje uz kamene litice i odmaranje kraj nekog naherenog stabla. Fin nije mogao da hoda. Dţok ga je povremeno nosio i sve češće se odmarao. Spustio gaje na livadu kraj puta uz pomoć Koni koja ga je prihvatila kad se Dţok pribliţio drvetu na kojem je ona čekala.

Obojica su dahtali, polumrtvi od umora u pretrpljenog straha. Niko nije imao snage da bilo šta kaţe jer je i Koni bila umorna jer je vukla s Dţokom uzbrdo opuštenog Fina. Leţali su opruţeni na travi kad je Sara prišla i bacila se na Fina.

- Fine, mili moj - jecala je bez suza - kako si? Umirala sam... - Dobro sam - pipao je po travi i dohvatio Dţokovu ruku - i ţiv sam

zahvaljujući Dţoku. Ne bih isplivao da se on nije bacio za mnom. Tonuo sam kad me je dohvatio za kosu. Mislim da sam tada već gubio svest. Gutao sam vodu - uzdahnuo je kao da grabi vazduh - bilo bi gotovo... gotovo sa mnom... Sad je dobro. Kako si ti, Dţok?

- Dobro sam i ja - ustao je - ali sad ne treba leţati na travi. Skini odeću, Fine i trči.

Fin je ustao i zderao ostatke pocepane košulje. Na nogama nije imao cipele i čarape. Voda mu ih je skinula.

- Zbilja ne znam kako da ti se zahvalim, Dţok - rekao je prilazeći mu - ne verujem da bi se iko drugi bacio u ovu divlju reku rizikujući svoj ţivot da spase tuđi. Ti si znao da su mali izgledi na uspeh jer si se kupao u ovoj reci i poznaješ je, ali u ovom delu se još niko nikada nije kupao, ni riba mrestila, je li tako?

- Jeste - rekao je mirno cedeći vodu sa kose - tako je. - Hvala ti, Dţok. Danas si mi spasao ţivot. Ĉini mi se kao da sam se ovoga

časa ponovo rodio. Dugujem ti... Sara je milovala Finova ramena, gladila mu kosu i smeškala se. Koni je

odmrsila čvor koji je bila zavezala na suknji i obula se. Pretrnula je kad je čula

Dţokove reči. - Ne duguješ mi ništa. I ti si meni spasao ţivot, Fine. Danas sam ti konačno

vratio dug. Sada smo kvit. Krenuli su prema kolima. Koni je sela za volan. Sara se smestila na zadnje

sedište. - Suviše sam uzbuđena da bih mogla da vozim - mazno je gledala Fina i

Dţoka. - Preţivela sam uţasne trenutke. Koni je... - ...Neosetljiva, hoćeš da kaţeš, je li Saro? Da li si u svom uzbuđenju

moţda primetila - Dţok je govorio neuobičajeno oštro - da nam je Koni pruţila obe ruke i pomogla da se lakše izvučemo iz reke, ili si bila suviše zaokupljena sobom - izvio je usne.

- Izvini, Dţok - uvređeno se mazila naslanjajući se na Fina - ali ti moram reći da ne dozvoljavam ovakav ton... Moţda si umoran pa se zaboravljaš - zagladila je kosu - što nije u redu, zar ne Fin? Sem toga, ja nisam navikla da radim grube poslove kao Koni. Ona mora da radi i naučena je da... Molim te da ubuduće...

- Treba li da se vratimo po tvoje čizme, Dţok? Imaš li negde u kolibama na imanju nekakvo odelo ili samo u kući? Ako ti je hladno - Koni je govorila mirno da bi sprečila Dţoka da odgovori Sari - zaustaviću kola. Videla sam u zadnjem delu ćebad. Uzmi, pokrij se i daj Finu jedno. Saro, da li ćeš moći da zagrneš tvog verenika i malo mu protrljaš leđa da ne ozebe? To... nije muški posao. Pokušaj.

Zaustavila je kola, Dţok je izvukao ćebad i pruţio jedno Sari. Fin je leţao na zadnjem sedištu. Bio je iscrpljen i bled. Dţok je stavio ćebe na sedište, seo i umotao se i nasmešio se Koni. Primetio je da je bleda ali smirena.

- Ne treba da se vratimo po čizme - rekao je gledajući je - jedino što sad. treba svima nama jeste čašica dobrog jakog pića, mislim.

- Dobra ideja - Fin je govorio kao da izdiše - vozi kući, Koni. Mislim da ću dobiti groznicu...

Gospođa Morison je odavno bila stigla i odmorila se kad su se Sarina kola

zaustavila pred kućom. Tek kad je izašla iz kola, videla gospođu Morison i čula Sarino pritvorno

ridanje, Finovo prenemaganje i ugledala Dţokovo zategnuto lice, Koni je osetila uţasan umor. Zamolila je svoju poslodavku da joj dozvoli da ranije ide kući.

Kafl je izašla videla je Dţoka na prozoru njegove sobe. Mahnula mu je rukom i sela u kola. Dahtanje i škripanje njenog rasklimatanog "krajzlera" zazvučali su joj kao najlepša muzika. Pogledala je prema kući. Dţok je još stajao kraj prozora i gledao za njom.

Dţok se susreo na stepeništu s Finom kada je čas kasnije pošao dole. Ušli su zajedno u dnevnu sobu gde su sedele Sara i gospođa Morison. Bilo je očevidno daje Sara još uvek govorila o nesreći. Dţok i Fin su seli za sto svaki sa svojim mislima, umorom i raspoloţenjem koje se različito odraţavalo na

njihovim licima. Fin je još uvek bio bled i malaksao. Gledao je Saru i slušao s primetnim negodovanjem i nestrpljenjem. Bio je pod jakim utiskom onoga što je doţiveo u divljoj reci. Bez prestanka je preţivljavao uţasne trenutke davljenja, gubitka daha i gutanja vode.

Nije se sećao kako je stigao do uzvišice. Prvo što je osetio bio je stisak nečijih ruku pod pazuhom, mekoću kose na ramenu; jedino što je video sasvim blizu svoga lica bile su ozbiljne, mirne Konine oči.

Dţok je gledao Saru i gospođu Morison ali nije slušao šta govore. Finov pad s mosta koji se srećno okončao doneo mu je olakšanje, izmirio onu obavezu koju je godinama nosio u sebi kao moru. Sedeo je za stolom u Morisonovoj kući, ambijentu koji je nekoliko poslednjih godina hteo da smatra svojim, upinjao je sve svoje snage da tako misli i oseća jer je tako, jedino tako moralo da bude. Više ništa nije dugovao Finu Morisonu. Sad je sedeo tu, pio konjak i pušio prividno mirno ali je osećao nemir i nekakvu radost, rasterećenost zbog ispunjene obaveze prema Finu ali i sumornu teţinu nečega što ga je tištalo, što je lebdelo negde u njemu ali nije mogao da definiše. Bio je zbunjen posle mnogo, mnogo godina. Povukao je dim cigarete i prisetio se Koni pred slikom mlade Indijanke, njenog ponašanja i staloţenih reakcija na neduhovito i nametljivo nadmetanje beznačajne Sare kojoj je bio jedini cilj da poniţavajući Koni skrene Finovu paţnju na svoje plemićko ime i svoje "pravo" da zlostavlja Koni Mičam rijući po njenoj duši... Namrštio se, misli su mu se prekinule. Shvatio je šta ga tišti, šta je lebdelo i kolebalo ga: "kuća kraj reke", Koni Mičam i njene čukun, čukun... Indijanke.

To je to! Tek sam danas shvatio - pomislio je - teţinu Morisonovog lopovluka. Koni i njena majka će nositi tu ranu dok postoje. Biće sve dublja posle današnjeg dana i Koninog saznanja ko će, i njenu kako će, skrnaviti "kuću,kraj reke". Muzej.

- ... Naposletku - do Dţokove svesti stigao je usiljeno ljubazan Sarin glas - ona je samo vaša druţbenica, skoro kao i svaka druga sluţavka, zar ne gospođo Morison? Smatram da je nepristojno, Fine, upoređivati ţene iz viših društvenih slojeva sa običnim...

- Neka je sve tako - Dţok je zapazio Finovo zajapureno lice - ali to nema veze s onim što sam rekao. Nisam poredio - pogledao je snebivljivo majku - jer se Koni ne moţe uporediti ni sa jednom ţenom koju poznajem. Najlepša je. Izvanredno građena, nema ni grama više ni manje nego što joj treba. Fantastično lepog lica, divne kose, noge kao u bakru izvajane, ruke... stas... Nema prigovora ni njenoj lepoti ni njenom dostojanstvu - naglasio je poslednje reči - koje je danas pokazala i potvrdila. Neka je sluţavka, robinja, prosjakinja... - Dţok nikada nije video takvog Fina ni čuo njegov povišeni glas - ja joj se divim i spreman sam...

Sara je bila bela kao kreč, što gospođi Morison nije promaklo. - Nije lepo, sine - rekla je usiljeno - da tako hvališ drugu ţenu pred svojom

verenicom, svojom budućom...

- ... Budućom ţenom, svakako - pomirljivo se nasmejao - što ne znači da treba da dozvolim da devojka kakva je Koni...

- Kad se već toliko diviš Konstanci - sve oči su se okrenule Dţoku - njenoj lepoti, dostojanstvu i srčanosti koju je pokazala pomaţući tebi i meni da se spasemo virova, zašto joj ne vratiš što je njeno? Zašto ne iskupiš greške svoga oca - nije hteo da upotrebi grublju reč - kako dolikuje dobrom sinu? Uveren sam da bi dostojnije nosio ime Morison, Fine.

- Šta ti ponovo pada na pamet, Dţok - rekao je osorno - već si mi jednom to spomenuo i rekao sam šta mislim. Grešiš ako smatraš...

- Ne misliš valjda, na "kuću kraj reke", Dţok - vrisnula je Sara - pazi, boga ti! Ni manje ni više, je l'? Nemoj da ga slušaš, Fine. Kuća je tvoja i... moja će biti uskoro. Ne dam je nikome!

- Ne grešim, Fine - nije obraćao paţnju na Sarin ispad - znam sigurno, i proverio sam u sudu i kod advokata, da je kupoprodajni ugovor između Mičama i Morisona - gledao je sve redom - čista podvala. Sve je legalno zavedeno ali je ipak, podvala. Ima više svedoka koji će pod zakletvom izjaviti šta se dogodilo, kako je namešteno da Mičam potpiše ugovor o prenosu vlasništva, misleći da potpisuje sudsko poravnanje o odlaganju roka isplate duga a na zahtev njegovog "vernog dugogodišnjeg prijatelja". Ne bih voleo da Koni pokrene spor - pogledao je majku i sina značajno - jer bi to povuklo mnoge neprijatnosti za vas ovde, na imanju i u gradu. Jednostavnije bi bilo da vam Mičamova ţena i kćer vrate novac koji je primljen kao pozajmica i s kamatama, ako treba...

- Govoriš gluposti, Dţok - gospođa Morison je ţustro ustala zaboravljajući da joj noge "klecaju" - imanje i kuću smo kupili...

- Niste, gospođo Morison - zgrčio je usne i otkrio polovinu zuba - niste kupili, oteli ste. To je otmica...

- Oteto ili ne, sad je moje - vikao je Fin - i ne dozvoljavam nikome da se meša u moje poslove ni da krčmi moja dobra! Nikome!

- To je tvoje pravo, Fine Morisone - rekao je mirno i ustao - a, nije prvi put da zaboravljaš da postoje i duţnosti. Meni ostaje još jedino da završim u sudu one poslove koje sam započeo za tebe i da se za koji dan oprostim od vas - poklonio se gospođi - i zahvalim se na dugogodišnjem gostoprimstvu.

- Pa, valjda si i zaradio nešto - rekla je prezrivo Sara - sem što si uţivao gostoprimstvo gospođe Morison. I ti si ovde bio...

- ... Sluga, Saro. Jesam, i kao takav sam zarađivao. Meni niko ništa ne poklanja - saţaljivo joj se osmehnuo - jer ljudi moţda misle da bi me uvredili darivajući mi blagostanje za koje nisam ništa uloţio. Ostaj zdravo, Saro i - pogladio joj je kosu - čuvaj Fina.

- O čemu govoriš, Dţok - gospođa Morison je jedva došla do daha - zar se to već pozdravljaš a ja nisam ni o čemu obaveštena. Zašto odlaziš i posle toliko godina napuštaš svog spasioca? To nije u redu, Dţok.

- Današnjim danom moj je dug isplaćen i preplaćen, gospođo Morison. Strpljivo sam ostao ovde ne razmišljajući da li ću ikada biti oslobođen obaveze prema Finu koji mi je jednom spasao ţivot ali ne stavljajući svoj u opasnost. Slučaj je hteo da danas vratim Finu dug. Malo je nedostajalo da i ja nastradam. Verujem da delite moje mišljenje, gospođo. Videćemo se još...

Otišao je u svoju sobu. Gospođa Morison, Fin i Sara su se zgledali i čudili Dţokovom ponašanju i odluci da ode od njih.

- Zar i ti odlaziš, Koni - gospođa se sutradan začudila Koninom otkazu -

jesi li našla bolji posao? - Nije nov, vraćam se poslu u samoposluzi, gospođo Morison. Došla sam

da se pozdravim i odmah idem. - Plaćala sam ti mnogo više nego što... - Nije plata bitna - rekla je mirno - idem jer ne mogu više da radim kod

vas. Doviđenja, gospođo Morison. Fin je sačekao u predsoblju, povukao za ruku i uveo u drugu sobu. - Beţiš zbog mene - šaputao je - znam. Uvredio sam te svojim predlozima

one noći. Raskinuću veridbu, Koni, oţeniću se tobom, moći ćemo da se volimo javno. Znam da me voliš i bojiš se. Ne mogu bez tebe.

Ostala je nepomična, zgranuta i nema. Dogodilo se ono što je toliko ţelela, smišljala i naslađivala se zamišljajući trenutak kada će je Fin Morison na kolenima moliti. Ţivela je da bi se osvetila Morisonima, ponizila njihovog lepotana i ovladala njegovom voljom. Sada kada ga je imala poniznog i rastrgnutog strašću, bilo joj je ogavno što je tog labavog, mekanog mladića plitke pameti toliko varala. Nije više ţelela osvetu. Dţok je bio u pravu, mislila je. Ne treba se poniziti i nedostojnom osvetom pokazati svoju nemoć. Svoje rane čovek mora da zaleči... Zaustila je da Finu kaţe šta joj se događalo i zašto je podlegla divljoj ţelji da mrzi i sveti se do uništenja, kad je nenadano u sobu ušao Dţok. Pogledao je Koni i pruţio Finu hrpu dokumenata. Koni mu se nasmešila. Nije ga videla nekoliko dana.

- Doneo sam ti da ovo potpišeš, Fine. Kupci ţetve i groţđa su potpisali. Overiću danas i doneću ti. S tim bi bilo završeno sve što sam započeo u ovoj godini. Izvini, Koni - ovlaš je pogledao - samo trenutak da Fin potpiše. Treba da stignem na vreme u opštinu i sud.

Otišli su u susednu sobu. Fin je, po običaju, potpisivao ne čitajući tekstove koje mu je Dţok donosio.

- Doneo si mi ove papire - mrštio se Fin potpisujući - u najteţem trenutku moga ţivota. Zaprosio sam je, Dţok - pogledao ga je plačno - rekao sam joj da ćemo moći da se volimo... javno. Bila je čudna, nije ništa rekla, Dţok. Moţda se zbunila jer si ti došao.

- Ništa tragično - slegnuo je ramenima - reci joj sutra ponovo. - Nemoguće, Dţok - uzviknuo je - otkazala je mami, neće više doći.

- Šta kaţeš - prikrio je podsmeh - kakva slučajnost da Koni i ja napuštamo istovremeno tvrđavu Morison. Zbilja zanimljivo.

- Tebi je do šale - vajkao se - a ja, ja ostajem da patim i čeznem za devojkom koja neće, nema hrabrosti da postane ţena jednog Morisona.

- Zar nisi shvatio, Fine? - saţaljevao gaje. - Koni nikada ne bi pristala da bude tvoja. Nikada. Tvoja supruga, da. Gospodarica tvoje volje, vinovnica tvojih strasti koje ne bi utaţila, zavodnica tvojih misli i htenja koja bi pokorila, vlasnica tvojih i svojih otetih dobara koja bi uništavala sagorevajući sebe i tebe na ţrtveniku iskonske osvete... ali tvoja ţena ne, ne bi postala. I ničija bez ljubavi... Oţeni se Sarom, Fine, i ţivi svoj ţivot. Koni, divlja devojka ove doline, nije za tebe. Njenu mrţnju u očima, plamen osvete u duši, pobedila je ljubav čoveka kojeg voli, koji je razume, oseća kao ona, sveti se i oduţuje kao ona... Diše kao ona.

- Poznaješ li ga, Dţok - upitao je uplašeno - odavno? - Da, oduvek. - Da li radi - zagrcnuo se - ovde, na imanju? Reci mi njegovo ime, molim

te. Otpustiću ga odmah. - Reći ću ti kad se vratim sa overenim dokumentima, kroz pola časa.

Vratio se obavljenog posla. Sreo je Koni pored kola i zamolio je da ga

sačeka i poveze. Morao je ponovo da ide u grad. Pristala je. - Evo - pruţio je Finu dokumenta - sve je tu. Overeni ugovori i, u koverti,

novac. Pedeset hiljada... - Novac?! Šta si naplatio - meškoljio se Fin na crvenoj fotelji u lovačkoj sobi

- nisi mi rekao da ćeš... - Nisam naplatio, Fine. Platio sam ti ugovorenu cenu za "kuću na reci" i

imanje oko nje. - Šta pričaš?! Nisam nikome prodao... - Kako da nisi, Fine, zaboga - oči su mu sevale - imaš u rukama potpisan i

overen ugovor. Maločas si ga potpisao, zar si zaboravio? - To je prevara, Dţok! Podvala! Tuţiću... - Tačno. Podvala ista kao na ugovoru Mičam-Morison. Sad je Kul-Morison.

Tuţi me sudu, radi što god hoćeš ali "kuća na reci" ponovo pripada porodici Mičam. Koni će još danas biti svpruga Dţoka Kula, vlasnika "kuće na reci” i okoline... Toliko, Fine Morisone. Svi su računi izmireni.

Uskočio je u kola pored Koni i pruţio joj primerak ugovora. - Pre nego što ovo pročitaš, molim te saslušaj me. Hoćeš li da se venčamo?

Još danas? Odlično - pitao je i odgovarao - idemo odmah matičaru. Ovo ovde - pokazao je hartiju zbunjenoj Koni - je moj svadbeni dar tebi, a ti ćeš ga predati svojoj mami, jer tebi ne treba. Otkupio sam "kuću na reci" i ostalo od Morisona - široko se nasmejao i zagrlio je - po ceni koštanja. Zbilja su velikodušni - smejao se Koninim otvorenim ustima i razrogačenim očima - gospoda Morisoni. Vozi

divlja devojko, i ne gledaj me tako pitomo. Volim te. Volim i sjaj mrţnje u tvojim očima.

KRAJ