Između doma i povijesti Upravljanje sučeljem između očuvanja i razvoja živućih povijesnih područja 

Utorak, 21. rujna 2010.  “Sjeme”, Sakıp Sabancı muzej 

42 Sakıp Sabancı Caddesi, Emirgan 34467, Istambul  

Ovaj okrugli stol, najnoviji događaj u nizu IIC‐ovih manifestacija, Dijalozi za novo stoljeće, će istražiti sukobe koji nastaju kad se pritisci razvoja, gentrifikacije ili regeneracije usprotive našim nastojanjima da očuvamo područja od povijesne vrijednosti koja su istodobno domovi živućim zajednicama.    Ako određeno mjesto ima vrijednost u aspektu sjećanja na povijest i u aspektu doma, kako možemo te vrijednosti očuvati? Kada očuvamo četvrt, kotar ili regiju od povijesnog značaja, što točno čuvamo? Da li se naša briga odnosi samo na materijalne ostatke koji služe kao povijesni podsjetnici... ili ima nešto više u tome? Kako se dinamička funkcija doma uklapa u plan očuvanja? Na koji način je zajednica, uključujući njen trenutni način života, inkorporirana u očuvanje područja?  Kada se okupe izlagači, ovaj okrugli stol će s vama nastojati istražiti ove, i mnoge druge probleme  na sučelju između očuvanja i razvoja...između doma i povijesti. 

 Ovaj program je omogućilo partnerstvo IIC‐a, Sveučilišta Sabanci i Sakip Sabanci Muzeja, uz potporu Sabanci Holding‐a, Booth Fondacije za baštinu i kompanije Turkish Airlines. Program je dio IIC‐ove inicijative Dijalozi za novo stoljeće, niza događanja koja  istražuju aktualne probleme u modernom svijetu te njihovu vezu s očuvanjem kulturne baštine. 

            

Za transkripte prošlih IIC‐ovih dijaloga pratite ovaj link:  http://www.iiconservation.org/dialogues. Autorsko pravo: Međunarodni Institut za Restauriranje Povijesnih i Umjetničkih Djela, 2010. 

 

 Izlagači s lijeva na desno: dr. David Lowenthal, dr. Leyla Neyzi,  dr. Stephen Bond, Neil Asher Silberman, 

dr.  Ayfer Bartu Candan, dr. Francesco Siravo i  Aslı  Kıyak Ingın.  Fotografija: Mikkel Scharff  

Izlagači: • Neil  Asher  Silberman,  predsjednik  ICOMOS‐ovog  Međunarodnog  Znanstvenog  Odbora  za 

interpretaciju i prezentaciju, te koordinator Inicijativa za projekte i smjernice Centra za Baštinu i Društvo  Sveučilišta  u  Massachusetts‐u  –  Amherst.  Gospodin  Silberman  je  imao  ulogu moderatora i komentatora okruglog stola. 

• dr. David Lowenthal,  poznati autor, povjesničar i profesor emeritus Odjela za zemljopis na Sveučilištu UCL u Londonu. Autor djela Prošlost je strana zemlja (tisak Sveučilišta Cambridge, 1985.). 

• prof. Leyla Neyzi,  antropologinja, usmena povjesničarka i izvandredna profesorica na Fakultetu Umjetnosti i Društvenih znanosti, Sveučilište Sabancı, Istambul.  

• dr. Stephen Bond, arhitekt konzervator i koautor djela Upravljanje spomeničkom baštinom: Uloga kulturnog značaja (Wiley‐Blackwell, 2008.). 

• prof. dr. Ayfer Bartu Candan, antropologinja na Sveučilištu Boğaziçi , Istambul. Poznata po istraživanju na području urbane antropologije, politike povijesti i baštine, te suvremenih upotreba prošlosti. 

• dr. Francesco Siravo, arhitekt konzervator i savjetnik UNESCO‐a, ICCROM‐a i Svjetske Banke. Član programa «Podrška povijesnim gradovima», Zaklada za kulturu Aga Khan u Kairu, Lahoreu, Samarakandu i Zanzibaru.   

• Aslı Kıyak İngin, arhitektica, dizajnerica i aktivistica s posebnim interesom u istraživanju kako državne intervencije na urbano tkanje grada utječu na najsiromašnije stanovnike.  

• Orhan Pamuk, književnik, dobitnik Nobelove nagrade, (ekskluzivni video intervju)  

 

Uvod   

Jerry Podany, predsjednik IIC‐a  

Želio bih izložiti ovom okruglom stolu studiju Müge Akkar Ercan.  Ona piše: “Kulturna i povijesna baština 

gradova se sastoji ne samo od povijesnih građevina i povijesnih urbanih tkiva kao što su svjedoci prošlih 

civilizacija i izvorni ostaci, već i od povijesti svih zajednica koje su sebi stvorile dom u državi.”1 

Povijesna područja, kako ističe Ercan, su u isto vrijeme resursi i imovina, pa moramo pronaći ravnotežu 

između urbanog obnavljanja, očuvanja povijesti te društvenih, kulturnih, zdravstvenih i ekoloških 

potreba zajednice. 

Upravo ta potreba za ravnotežom je razlog zbog kojeg je IIC okupio ovu grupu izlagača, sastavljenu od  

stručnjaka u  područjima očuvanja povijesti, arhitekture i urbanizma ‐ da raspravljaju o sučelju između 

doma i povijesti. Izazovi očuvanja povijesnih područja, kada netko to područje smatra svojim domom 

(bilo da se radi o građevini, gradskoj četvrti ili kotaru), su neki od najsloženijih višeznačnih problema s 

kojima se stručnjaci u konzervaciji i očuvanju baštine danas susreću. Uvjeren sam da ćemo se ovim 

stimulirajućim dijalogom između sudionika okruglog stola i publike započeti nositi s tim izazovom. 

Na početku ovog dijaloga molim vas uživajmo u ekskluzivnom video intervjuu naslova Između doma I 

srca, s dobitnikom Nobelove nagrade za književnost Orhanom Pamukom, čiji su ljubav prema Istanbulu 

te pronicljiv talent opisivanja važnosti mjesta i doma posebno povezani s našom temom. 

 

 

IZMEĐU DOMA I SRCA 

IIC‐ev intervju s dobitnikom Nobelove nagrade za književnost Orhanom Pamukom 

  Tekst u nastavku je potpuni transkript intervjua Jerrya Podanya, predsjednika IIC‐a, s Orhanom Pamukom  održanim u ponedijeljak 13. rujna 

2010. Skraćena verzija je prikazana na okruglom stolu u Istambulu. Autorsko pravo © Orhan Pamuk, korišteno s dozvolom agencije Wylie, LLC.

 

Jerry Podany: Orhan Pamuk, hvala Vam što ste pristali dati intervju za ovaj IIC‐ov okrugli stol: Između 

doma i povijesti. U vašim radovima često koristite izraz «dom» ali pritom ne ograničavate njegovu 

definiciju na «kuću», za Vas ona ima mnogo širi pojam. Vaša definicija uključuje i ono neopipljivo. Dom 

može biti određeno mjesto (kuća, zgrada, četvrt, grad) ali on isto tako uključuje osjećaje, zvukove, 

mirise, zajednicu… život. Koja su obilježja stvari ili mjesta koja ga čine pamtljivim i dragocjenim?  

Orhan Pamuk: Osnovni instinkt za preživljavanjem nam je posudio pamćenje. Ono može kategorizirati 

mjesta na kojima smo se osjetili sigurnima i bez briga o događajima koji će uslijediti. Neka nova mjesta 

se još nisu dokazala, barem ne toliko da bismo ih mogli nazvati «sigurnima». Ona sadrže izazov, ona 

nemaju kvalifikaciju sigurnosti, poznatosti, kontinuiteta, suosjećanja koje inače dobivamo od obitelji i 

male zajednice kojoj možda pripadamo. Dom je ondje gdje osjećamo da će svijet nastaviti biti isti. To je 

naravno iluzija, ali je ipak nešto što trebamo jer se želimo vratiti na naše početke kada smo bili sigurni. 

JP: Što mislite da nam daje osjećaj sigurnosti? Da li su dio toga podrazumijevana sigurnost i povjerenje 

nastali izvornošću? 

Orhan Pamuk: Ta iluzija da smo bili sigurni uvijek ostaje uz nas zato što nam je potrebna. Uvijek želimo 

sjećanja na to mjesto iz prošlosti. Želimo očuvati mjesto i sjećanja. Mislim da je to bitno za nas, jednako 

koliko i potreba za hranom i snom. To je kartezijsko ishodište, kao mapa svijeta. Međutim, način na koji 

se nosimo s tim razlikuje se u različitim kulturama i mjestima. Potreba za očuvanjem sjećanja na dom je 

univerzalna ljudska potreba. Svi je nosimo u našim srcima, ali joj se obraćamo i izražavamo je na različite 

načine. Primjerice, gradimo muzeje ili pišemo romane.  

JP: Taj osjećaj sjećanja… da li je on ugrađen u naše fizičko okruženje? 

Orhan Pamuk: I u ne‐fizičko. Ali svi smo naučili, čitajući Proustova djela, da predmeti imaju moć da nas 

podsjete na mnoge osjećaje, prošle osjećaje, bilo da se radi o mirisima, zvukovima, osjećajima prostora 

ili, što je možda najvažnije, vizualnim osjećajima. Stvari nas podsjećaju na prošlost koju smo zaboravili. 

Evo jednog primjera. Idemo pogledati film i stavimo kartu u džep. Zaboravimo na tu kartu jedno 

dvadesetak godina. Jednog dana pronađemo tu zaboravljenu kartu, ponovno je otkrijemo, i ne samo da 

se prisjetimo da smo pogledali taj film nego se sjetimo jako puno detalja, različitih scena, boja, likova… 

svega onoga što smo mislili da smo zaboravili. Stvari imaju moć da nas podsjete na povijest, da povrate 

povijest. Mogli bi reći «pa što onda?». Ali ljudsko srce uživa u tom osjećaju prisjećanja. Kako se nosimo s 

tim osjećajem je već druga stvar. Kulture se međusobno jako razlikuju u načinima na kojima reagiraju na 

te osjećaje. A naš odgovor može biti poprilično politički. Naš izbor onoga što stavljamo u muzeje može 

biti poprilično politički.   

JP: Muzeji se, dakle, mogu upotrijebiti u svrhu promicanja političkih planova, kao i nastojanja u 

očuvanju? 

Orhan Pamuk: Izbor onoga što ćemo očuvati može biti politički. Simboli, znakovi moći, itd. Ili možemo 

izabrati sačuvati male stvari u životu, kuhinjski pribor, igračke, naizgled nebitne predmete. Oni zapravo 

mogu biti puno važniji od službenih simbola moći. Naposljetku, čega se najviše sjećamo iz našeg 

djetinjstva? Onoga što smo naučili u školi ili mirisa iz kuhinje? Što je bolje sačuvati? U svojoj knjizi “Muzej 

nevinosti” prosuđujem da je važnije sačuvati ono čega se sjećamo iz kuhinje, iz svakodnevnog života. 

Naravno, to ne znači da ćemo zanemariti ono naučeno u  školi, ali smatram da su male stvari, obične 

stvari, puno važnije. 

JP: Pišete da bi trebali «… uživati u običnome poznavajući idealno». 

Orhan Pamuk: Obično je važno. Trebali bi posvetiti više pažnje stvarima iz svakodnevnog života. 

JP: Da li u tu kategoriju običnoga uključujete ne samo stvari iz svakodnevnog života… nego i aktivnosti 

koje su ih proizvele? U slučaju povijesnih četvrti ne radi se samo o fizičkim građevinama i fasadama nego 

i o zajednici i njenim dnevnim navikama. 

Orhan Pamuk: Da. Ali ovo potonje je nevjerojatno teško očuvati, osim ako imate potpunu kontrolu. A 

ta kontrola bi bila suprotnost normalnom razvoju situacija. To mogu napraviti samo na vrlo osoban 

način. Mogu sačuvati neke od zvukova iz mog djetinjstva. Primjerice zvuk čamca. Sva mjesta imaju takav 

aspekt koji polagano nestaje iz našeg života i mi to jedva primijetimo. Muzeji bi također i to trebali 

sačuvati. 

JP: Napisali ste da ako nešto iščupate iz vremena… ako to uokvirite… na neki način ste to okamenili. Za 

stručnjake koji doslovno primjenjuju principe konzervacije i očuvanja uvijek postoji rizik gubitka 

dinamičkog aspekta stvari koju nastoje očuvati. Ako, i kada, to napravimo, što smo zapravo očuvali? 

Orhan Pamuk: Ovo je jedna vrst «slijepe ulice» u kulturi za koju ne vjerujem da je možemo riješiti. 

Postoji želja da sačuvamo neke objekte i mjesta, ali kada ih počnete čuvati oni su odsječeni od svog 

prirodnog okruženja i funkcije. Na kraju moramo prihvatiti da ne možemo očuvati i objekt i njegovo 

prirodno okruženje, njegov kontekst. Kada se odlučite za očuvanje, morate prihvatiti da nešto gubite. 

Naravno, trebali bi poticati očuvanje uz minimalne gubitke, ali je tašto misliti da ćemo očuvati i objekt i 

njegov kontekst. 

JP: Taj kompromis koji radimo nastojeći očuvati stvari ili mjesta, kako ih mijenjamo mijenjajući i način na 

kojih ih spoznajemo, da li je to ono što ste mislili kad ste izjavili da se, kada uzmemo nešto od trenutka, 

«prkosimo i pokoravamo smrti»? 

Orhan Pamuk: Na neki način muzeji imaju moć da prkose smrti. Neke stvari se mijenjaju a neke ostaju 

istima. Ali radi se o romantičnoj ideji prkošenja smrti, koja ne mora nužno biti istinita iz razloga što 

naredne generacije ne moraju gajiti iste osjećaje kao mi kada se suočimo s tim objektima. Jako je teško 

sačuvati emocije koje ti objekti i mjesta proizvode. 

JP: Hajdemo razmatrati objektom grad koji toliko volite, Istambul. Čini se kako je jedan od aspekata koji 

najviše cijenite kod Istambula njegova slojevita povijest. Doslovno možete iza jednog ugla pronaći 

drevne ostatke, a iza drugog povijesni zid. Stoljeća povijesti su ugrađena i akumulirana u grad. 

Orhan Pamuk: Da. U mom djetinjstvu, recimo 1958., mogli ste iza ugla pronaći ruševine stare 

bizantinske crkve, ili ste mogli naići na dervišku kućicu iz 17.‐tog stoljeća, ili stari zid, itd. Oni su izvorno 

bili u svome kontekstu ali nisu bili dobro očuvani, za njih se nije brinulo. Dopuštanje da oni ostanu 

takvima naravno odražava želju da ih se zadrži u njihovom prirodnom stanju, ali oni nisu dobro očuvani 

ni zaštićeni. Siromašni ljudi možda koriste kamenje da bi si izgradili kuće ili zidove i tako ruševine počinju 

nestajati. Ljudi mogu to smatrati živopisnom stvari koju vole, ali mi smo autsajderi u tome. Ljudi koji žive 

u okolini te crkve nisu nužno s njome povezani. Etička pitanja koja uključuju očuvanje su toliko 

višedimenzionalna. 

JP: Jedna od dilema s kojom se, u povijesnim područjima, suočavaju stručnjaci za arhitektonsko i 

urbanističko očuvanje, kao i urbanisti, jest kako «dozvoliti» dovoljno promjene da bi se osiguralo mjesto 

pogodno za življenje ali i da bi se očuvala njegova autentičnost. 

Orhan Pamuk: Nemam toliko iskustva u tome i ne bih želio komentirati taj aspekt odgovornosti 

očuvanja. 

JP: Da vas pitam ovo: Istambul koji ja zamislim kada čitam Vaša djela je takav da čini gubitak nužnim. To 

izgleda da je izvor melankolije koja definira Vaš Istambul. Kada bi ga se izoliralo izgubio bi svoj dinamičan 

karakter. A opet, ako bi mu bilo dopušteno mijenjati se, izgubio bi svoje povijesno tkanje i karakter. Ako 

bi sačuvali Istambul, spriječili gubitke, tada to jednostavno ne bi bio grad koji opisujete. 

Orhan Pamuk: Ali u svakom slučaju, to više nije grad koji sam opisao u svojoj autobiografskoj knjizi 

«Istambul». Radnja knjige završava 1973. i prošlo je skoro 37 godina. Istambul više nije melankoličan. 

Bogatiji je, pun boja, i privlačniji posjetiteljima i turistima. Ravnoteža prošlosti i sadašnjosti se 

promijenila. To je sada više moderan grad. Ima mnogo manje otomanskih kuća iz 19.‐tog stoljeća i 

neobojenih drvenih struktura koje se raspadaju pred našim očima. Većina te živopisnosti je već nestala, 

zbog zanemarivanja i nebrige. Zašto? Zato što je snaga modernizacije toliko velika. Ali ova ideja za 

očuvanjem je također prilično snažna. To je jedna od vječnih dilemi u ljudskom srcu. Želimo sačuvati. Ali 

želimo i uživati u bogatstvima novoga, u bogatstvima razvoja. Nema izlaza. Ova pitanja će nas uvijek 

zaokupljati. 

 

 

Okrugli stol – uvodne riječi 

 

 Auditorij iz dvorane“Sjeme” Sakip Sabancı muzeja 

 

Neil Asher Silberman: Hvala vam svima što ste nam se pridružili na ovom neformalnom 

«razgovoru u dnevnoj sobi» o nekim vrlo složenim temama. Kao prvo, želio bih se zahvaliti Jerryu 

Podanyu i čitavoj IIC organizaciji za njihov rad u organiziranju ovog kongresa, kao i za njihovu važnu 

inicijativu «Dijalozi za novo stoljeće» kojoj ovaj okrugli stol i pripada. Također bih želio zahvaliti 

predsjedniku Međunarodnog komiteta za spomenike i spomeničke cjeline graditeljske baštine 

(ICOMOS), Gustavu Araozu, na prijedlogu da ja predstavljam organizaciju za ovim okruglim stolom. 

ICOMOS je toliko blizak IIC‐u, ne samo u svome poslu, nego i u ciljevima te nošenju s ozbiljnim pitanjima 

kakvima ćemo se baviti u večerašnjem razgovoru. 

Kako je Jerry Podany objasnio na početku i čega ste vjerojatno već svjesni, ovaj okrugli stol, 

naslova «Između doma i povijesti», će istražiti temeljni problem s kojim se svi profesionalci u 

području kulturne baštine danas počinju suočavati. Ali naznačio bih da ćemo se također suočiti i 

s temeljnom, možda nerješivom, kontradikcijom. Radi se o kontradikciji između konzervacije i 

trošenja, između očuvanja i upotrebe. Konkretno, radi se o problemu očuvanja povijesnih 

vrednota u gradovima u kojima se ljudi rađaju i žive i u kojima su promjene neizbježne. Zapravo 

je riječ o vječno neispunjenoj želji, «imati kolač a pojesti ga», u kontekstu životnog prostora. 

Stoga prije nego što počnemo želim istaknuti nekoliko središnjih pitanja o određenim 

konceptima koji se, razmatrajući njihovu fasadu, čine toliko jednostavnima i jasnima, iako su 

zapravo jako kompleksni. 

Prvi od njih jest «dom». Duboko su me dojmila opažanja Orhana Pamuka i želim naglasiti kako 

odražavaju suptilnosti sadržane u temi ovog okruglog stola. Želio bih diskusiji priložiti citat 

Svetlane Boym iz njene knjige «Budućnost nostalgije»2, iz razloga što moramo upitati sami 

sebe, profesionalce na polju kulturne baštine, što je to «dom»? Da li je to mjesto? Da li 

društvena struktura ili pak nostalgična žudnja koja postaje intenzivnija kako se udaljavamo od 

tog mjesta? Svetlana Boym je napisala: «Osjećati se kod kuće jest znati da su stvari na svome 

mjestu, kao i vi. To je stanje uma koje ne ovisi o stvarnoj lokaciji. Dakle, objekt žudnje nije 

zapravo mjesto kojeg nazivamo domom, nego osjećaj intimnosti sa svijetom; to nije prošlost 

kao takva, već onaj imaginarni trenutak kada smo imali vremena i nismo poznavali iskušenje 

nostalgije.» 

je to 

Dakle, ova psihološka dimenzija očito jako otežava očuvanje baštine kod koncepta «doma», 

posebice kada je riječ o trajnoj lokaciji. Ova pojava je sve prisutnija u našem promjenjivom, 

migrirajućem, dijasporskom svijetu kod lokalnih zajednica u mjestima o kojima govorimo. Oni 

ljudi koji nazivaju mjesto, posebice urbano mjesto, domom, danas gotovo nikad nisu 

starosjedioci tog mjesta. Radi se često o pridošlicama iz inozemstva, ruralnih područja ili drugih 

dijelova istog, brzo razvijajućeg grada.  To čini naše izazove većima od borbe s graditeljima 

stambenih naselja ili zaštite lokane zajednice od neželjenih promjena. Čini ih podosta 

isprepletenima s nestabilnošću modernog urbanog života. Kako je David Lowenthal istaknuo u 

svome predavanju za nagradu Forbes, održanom na ovome IIC kongresu, «u očuvanju kulturne 

baštine, prešli smo s vještine prepariranja životinja na gerijatriju» ‐ od ispunjavanja i montiranja 

stvari koje smatramo vrijednom baštinom do njihovog tretiranja kao «nemoćne» i delikatne 

starine. Također bih rekao da smo napredovali u našim stavovima naspram ljudi koji naseljavaju 

povijesnom području u smislu da ih više ne smatramo čisto fizičkim preprekama našim 

nastojanjima, već «djecom» kojoj treba «očinski» pomoći ili ih ponovno naseliti, smatrajući ih 

političkim i ekonomskim žrtvama širih društveni sila koje su izvan njihove kontrole. 

Također bih se želio kratko osvrnuti na koncept «povijesti», prevodeći ga ovdje kao koncept 

«povijesnog tkanja» ili materijalne baštine. Još ću se jednom referirati na rad predsjednika 

ICOMOS‐a Gustava Araoza, koji je više puta naglasio da smo sada u fazi u kojoj se autentičnost 

grada ne smije samo tražiti u povijesnim strukturama nego i njihovim društvenim važnostima. 

Na mjesta i objekte baštine, pa čak i na povijesne predjele o kojima ćemo govoriti moramo 

početi gledati kao na, kako je Araoz to nazvao «posude vrijednosti» ‐ materijalne spremnike za 

brojne vrste  memorijskih vrednota koje ljudi pripisuju baštini. Kao profesionalcima na polju 

kulturne baštine, naš posao jest da sačuvamo posudu s jasnim razumijevanjem da se radi o 

posudi, spremniku, a ne beživotnoj relikviji. Trebali bi težiti tome da održavamo te spremnike u 

dobrom radnom stanju, povećavajući broj i kvalitetu vrednota koje stanovnici, kao i posjetitelji, 

mogu tokom vremena usuti u njih. Predstavit ću svakog izlagača.  

dr. David Lowenthal  je poznati autor, povjesničar i profesor emeritus Odjela za zemljopis na Sveučilištu UCL u Londonu. Davidov glas je bio, jest, i uvijek će biti najjači i najslušaniji na polju konzervacije i baštine i njihove poveznice sa svima nama. Njegova knjiga «Prošlost je strana zemlja»3 iz 1986. jest intelektualni temelj na kojem je izgrađen teoretski rad čitave generacije o prošlosti i sadašnjosti, i njihovoj vezi s baštinom. 

dr. Leyla Neyzi  je antropologinja i usmena povjesničarka na Sveučilištu Sabanci. Njen radi na konceptima doma i povijesti imaju širok raspon. Prikupila je usmene povijesti ovih koncepata od Yörük nomada iz gorja Taurus kao i od stanovnika četvrti Tesvikiye u Istambulu. 

dr. Stephen Bond  je međunarodno priznati stručnjak u menadžmentu lokaliteta u privatnoj praksi i u aktivnostima od javnog interesa. Nedavno je vodio UNESCO‐vu radionicu u gradu svjetske baštine Galle na Šri Lanki. Njegova knjiga, «Upravljanje izgrađenom baštinom: Uloga kulturnog značaja», svrstava se u klasike. 

dr. Ayfer Bartu Candan  je antropologinja na Sveučilištu Boğaziçi u Istambulu. Njen rad je inovativan i jako širokog dijapazona, protežući se od neolitskog lokaliteta Çatalhöyük  i odnosa tamošnje lokalne zajednice i arheologa koji rade na iskapanjima do suvremenih upotreba prošlosti ovdje u gradu Istambulu. Posebice je zainteresirana za pitanja «ograničenosti» i odvajanja bogatih od siromašnih te razdvajanja različitih elemenata društva.  

dr. Francesco Siravo  je arhitekt specijalist na području planiranja gradova i očuvanja povijesti. Rad sa Zakladom Aga Khan odveo ga je od Malija do Samarakanda, s dužim 

boravcima u Kairu, Mostaru, Zanzibaru i Lahoreu. Njegovi poslovi u vezi planiranja gradova su koncentrirani na islamske gradove. 

Aslı  Kıyak İngin je arhitektica, dizajnerica i aktivistica. Ona nije samo istraživačica povijesnih struktura nego i učenjakinja u velike angažirana u pitanjima utjecaja vladine politike i njenih aktivnosti na najsiromašnije stanovnike grada te njihov način života. Jedan od njenih glavnih nedavnih projekata je bila Sulukule Platforma za zaštitu najstarijih romskih naselja u Istambulu i, što je jednako važno, formulaciju alata za održiv participativni razvoj u drugim urbanim kontekstima. 

A sada počinjemo našu diskusiju s opažanjima Davida Lowenthala. 

David Lowenthal: Prije ne toliko mnogo vremena francuska vlada je odlučila obnoviti povijesno tkanje 

grada Dijona. Stanovnici tog grada su organizirali kampanju i poslali peticiju u Pariz. U peticiji je pisalo 

«SAČUVAJTE NAS…A NE KAMENJE!». Bili su ljuti na francusku vladu jer je ona smatrala da je tkanje grada 

važnije od njih samih. U određenom smislu bili su potpuno u pravu jer vlada nije ni pomislila da u akciju 

uključi stanovnike grada. Iz razgovora s Orhanom Pamukom i svim raspravama između izlagača koje su 

se odvijale kroz nekoliko mjeseci jasno je da je vrlo teško zamisliti povijesni okrug odnosno projekt 

očuvanja povijesti koji funkcionira u pogledu stanovnika, a pogotovo u pogledu povijesnog tkanja. Neki 

od mojih kolega koji su možda optimističniji bi vam mogli iznijeti i neke uspješne primjere na tom 

području,  ali uglavnom smo raspravljali o utjecaju problema kao što su gentrifikacija, razvoj, vladine 

intervencije i korupcija. Također smo raspravljali i o raseljavanju starosjedioca i pridošlica protiv njihove 

volje i bez da im se pruži pravo na glas, bilo u političkom ili društvenom aspektu. Možda smo pitali 

pogrešna pitanja. Možda moramo reći da čitav problem, iako se čini nerješivim,  i nije u potpunosti 

paradoksalan. Na što mislimo kada govorimo o rehabilitaciji ili pokušaju očuvanja povijesnog lokaliteta? 

Uskačemo u središte dugotrajnog povijesnog procesa koji se odvijao i prije nego što smo se rodili i koji će 

se odvijati dugo nakon naše smrti. Mi sada nastojimo napraviti mali korak kako sve ne bi jednostavno 

nestalo, ili otišlo u pogrešnom smjeru. Sve što možemo napraviti jest pružiti malu pomoć i nastojati 

održati postojeću zajednicu. Moramo shvatiti da ljudi koji žive na povijesnom lokalitetu istovremeno žive 

u paradoksu. Oni žele pojesti svoj kolač a nastaviti ga imati. Žele se osjećati ugodno dok su okruženi 

zgradama, ulicama i krajolicima koji su tu bili prije njih i koji će nastaviti biti tu i nakon što njih više ne 

bude bilo. Ali također žele oblikovati svoje vlastite živote kako oni žele. Ovo je neizbježan aspekt urbane 

egzistencije, dio dinamičke složenosti svakodnevnog života. Čudo je u tome da uspijevamo preživjeti i 

cvjetati unatoč graditeljima, projektantima, «gentrifikatorima» i nama, povjerenicima povijesti. 

Leyla Neyzi:  Željela bih pristupiti našoj temi kroz dvije studije slučajeva iz Turske. Kao antropologinja i 

usmena povjesničarka fokusirala sam se u oba slučaja na to kako se obični ljudi odnose prema baštini u 

kontekstu modernizacije. Moja prva studija obuhvaća pastirsko nomadsko pleme Yörük s juga Turske. U 

mojoj disertaciji istraživala sam kako ovo pleme podložno sezonskim migracijama postepeno prelazi na 

intenzivnu poljoprivredu, primjerice proizvodnju putem staklenika, i zatim na turizam. U ovom procesu 

dolaze u sukob s različitim državnim agencijama oko vlasništva i korištenja zemlje. S obzirom da je 

država Turska povijesno vlasnik većine zemljišta unutar svojih granica, ovo je zapravo vrlo slično 

situacijama kada se imigranti doseljavaju u gradove. Ali, i nomadi i imigranti nisu nužno bili neuspješni u 

svojoj borbi da steknu zemlju i razvijaju se u gradu ili na selu. Tako je djelovanje nomada, seljaka i 

imigranata, unatoč njihovoj relativnoj nemoći, bilo znatno iz niza složenih razloga. Ti razlozi posebice 

uključuju populističku politiku države. Koncept posjedovanja zemlje od strane države i pojam  očuvanja 

drevne kulturne baštine su prilično strani nomadima, seljacima i imigrantima. Oni svim srcem prihvaćaju 

razvoj koji prati modernizaciju. Moja druga studija obuhvaća slučaj grada Istambula koji se može 

promatrati kao živući povijesni lokalitet. Moje istraživanje se posebice fokusiralo na četvrt srednje klase 

Tesvikiye. 

Radi se o četvrti planski izgrađenoj za otomansku elitu krajem 19. stoljeća. Ovdje su stanovnici, kao i u 

slučaju nomada, prihvatili modernizaciju i uništili sve tragove otomanske arhitekture iz ekonomskih 

razloga. Danas ta četvrt može biti promatrana kao izlog Istambula u njegovoj novoj ulozi globalne 

metropole. Koje je značenje povijesti, sjećanja i baštine u kontekstu gdje se modernizacija i razvoj tako 

voljno prihvaćaju? Ovdje je važno razmotriti dvije činjenice. Prvo, veliki dio stanovnika moderne Turske 

su imigranti iz bivših otomanskih teritorija te stoga nisu imali razumijevanje i povezanost s ovim 

mjestom. Drugo, moramo imati na umu ideologiju kemalizma koja se fokusirala na sadašnjost i 

budućnost i nastojala izbrisati pred‐republikansku prošlost te stvoriti novu modernu naciju. Međutim, u 

posljednjem desetljeću postoji postepen porast zanimanja za nedavnu prošlost, posebice za sjećanja 

vezana za obitelj i zajednicu, koji oživljava interes za sjećanja na mjesto. Moja istraživanja usmene 

povijesti ukazuju da je, četiri generacije nakon osnivanja Republike Turske, kemalistički projekt 

modernizacije ugrozio «novu» brigu za baštinu do te mjere da je velik dio materijala i ostataka kulture 

nedavne prošlosti nepovratno uništen. Ti ostaci sada postoje samo u obliku sjećanja. Pitanje je da li će to 

novo zanimanje za sjećanja, od strane običnih ljudi, olakšati očuvanje ostataka prošlosti, materijalnih ili 

kulturnih, unatoč snažnim napadima politike ekonomske liberalizacije. 

 Baština svakodnevnice posvuda u svijetu može biti ugrožena od strane sila tržišta, pritisaka razvoja i loše zamišljene obnove – 

na slici je primjer iz Šri Lanke, Indije i Ujedinjenog Kraljevstva. Fotografije: Stephen Bond 

 Stephen Bond: Moje tumačenje teme ovog okruglog stola jest da će ona, sama po sebi, u budućnosti 

postajati sve važnija i zahtjevnija. Ranije u svojoj karijeri imao sam sreću da sam bio zamoljen za 

organizaciju i vođenje konzervacije i očuvanja nekih od najljepših palača Ujedinjenog Kraljevstva. To sam 

radio sedam godina. Ali u posljednjih dvanaest godina sam prešao u jedan vrlo drugačiji svijet koji je 

usredotočen na baštinu svakodnevnice, posebice na pitanje kako se ta baština može upotrijebiti kao 

pokretač obnavljanja povijesnih urbanih područja. Tada sam zaključio da je briga za palače, eminencije 

baštine, puno lakša od bavljenja živom baštinom svakodnevnice. Zašto? Vjerujem da je u očuvanju 

spomenika, velikih i finih građevina, palača itd.  prisutna čistoća, jednostavnost fokusa, jer su svi napori u 

tim slučajevima usmjereni na nepovredivost i prioritet povijesnog tkanja, sastavnog materijala povijesti. 

Bavljenje baštinom svakodnevnice uključuje mnogo više pitanja i složenosti koje nastaju kada se netko 

prisno bavi ljudskim životima i njihovim domovima.     

 

Složenosti iz razloga što mnogi ljudi imaju poprilično negativan stav naspram baštini svakodnevnice. Taj 

stav je dijelom krivnja industrije baštine jer smo rasprodali baštinu kao dragulje u moru prosječnosti. A 

baština svakodnevnice u takvome svijetu jest „prosječnost“ a ne dragulj. Složenosti također postoje u 

ovoj vrsti posla i zbog konfliktnih stavova ljudi koji su u to uključeni: graditelji, lokalni dužnosnici, vlasti, 

profesionalci na polju baštine kao ja, političari i lokalna zajednica. Svi oni imaju vrlo različite ciljeve u vezi 

onoga što se želi postići obnovom. Naši prošli stavovi u svijetu očuvanja i konzervacije baštine su također 

bili veliki problem. Nastojali smo nametnuti principe konzervacije koji su proizašli iz Venecijanske 

Povelje, a koji su relevantni za spomenike i nemaju apsolutno nikakve veze s konzervacijom baštine 

svakodnevnice. Taj pristup jednostavno ne funkcionira i David Lowenthal je bio u pravu kada je rekao da 

može citirati vrlo malo primjera gdje je to funkcioniralo. Kroz vrijeme se nebrojeno puta dokazivalo da 

razmišljanjem isključivo o očuvanju povijesnog tkanja nećemo sačuvati i obnoviti povijena urbana 

područja. U očuvanje povijesnog tkanja možemo utrošiti novca koliko nas volja, što smo u prošlosti i 

činili posvuda u svijetu, ali nećemo stvoriti uspješnu, trajnu obnovu jer nismo riješili složenosti 

društvenih, ekonomskih i kulturnih pitanja. Ako želimo biti uspješni na duge staze, treba nam drugačiji 

pristup. A to je riječ „trajnost“, održivost, toliko kritična za ovo pitanje. Trebamo se sjetiti da ako se 

obnova pokaže neuspješnom, a pri tome mislim da nije trajna, baština svakodnevnice će uistinu biti 

ugrožena. Mislim da moramo sebe zapitati što želimo postići obnovom povijesnih područja ili, što je 

možda još važnije, moramo se zapitati što žele zajednice kada dođe do obnove koja utječe na njihove 

domove. Mislim da oni žele jaku i zdravu ekonomiju, siguran i zdrav okoliš, zadovoljavajuće i 

uravnoteženo stambeno zbrinjavanje, sadržaje, usluge i infrastrukturu, raznoliku, kreativnu i vitalnu 

lokalnu kulturu, ponos zajednice, poštovanje i osjećaj mjesta. I zapravo, kada razmišljate o tome, 

očuvanje baštine svakodnevnice bi trebalo biti fokusirano na posljednja tri skupa vrijednosti: raznolikost 

i vitalnost lokalne kulture; ponos zajednice; te osjećaj mjesta. 

Ayfer Bartu Candan: Moja perspektiva iz koje gledam na polje studija baštine je perspektiva društvene 

antropologije. Kroz razdoblje od petnaest godina radila sam, i još uvijek radim, s arhitektima, 

urbanistima, aktivistima, konzervatorima, arheolozima, općinama, ekspertima Svjetske Banke i raznim 

zajednicama koje žive u i oko područja smatranih povijesnim područjima. Vjerujem studijama baštine i 

uvijek smo raspravljali o složenostima pitanja očuvanja, revitalizacije, posjedovanja povijesti, upotrebe 

povijesti – činjenica jest da su pitanja povijesti i baštine uvijek bila sporna, što pokazuju mnogi primjeri 

izneseni ovdje. Kao antropolozi, sociolozi, povjesničari, stručnjaci na polju obnove te donosioci 

smjernica, uspjeli smo kroz godine rada na različitim studijama slučajeva pokazati složenost ovih pitanja. 

Mnogi ljudi koji rade na tom polju, uključujući i tehničke eksperte, potvrđuju da su ovi izazovi ugrađeni u 

širi društveni, povijesni, kulturni i politički kontekst. Ali, još uvijek nam je potrebno temeljeno 

istraživanje koje će „raspakirati“ ovu složenost. Umjesto da dajemo pretpostavke moramo pokazati 

prirodu i komponente te složenosti. Nedavno smo ja i dr. Leyla Neyzi sudjelovale u radionici naslova 

„Ostaci“, ovdje u Istambulu. Radionica se bavila materijalnim i kulturnim ostacima i tragovima prošlosti u 

Turskoj. Čuli smo o primjerima višeslojne prošlosti, dramatičnim i tragičnim promjenama u stanovništvu 

ovih prostora te materijalnosti koja obuhvaća takvu tragediju. Unatoč činjenici da sam toliko godina 

radila na ovim pitanjima, na ovoj radionici sam shvatila koliko još ne znamo. Primjerice, ne znamo koliko 

toga smo zaboravili, ili odabrali zaboraviti. Stoga je izazov prevesti tu složenost u konkretne smjernice u 

specifičnom kontekstu. I to je upravo ono što su mnogi ljudi koji rade na ovom interdisciplinarnom polju 

pokušali ostvariti, posebice kroz prijedloge koncepata, pojmova i pristupa, kao što to čini Stephen, a što 

bi trebalo olakšati rješavanje ovih složenih pitanja. 

Željela bih vam skrenuti pažnju na nešto na što ja gledam kao ironiju koja je proizašla is ovih nastojanja. 

David Lowenthal je govorio o paradoksu; ja bih željela govoriti o ironiji. Smatram da su mnogi koncepti 

koje smo predložili tokom ovih godina bili prisvojeni i „razrijeđeni“ kako je proces tekao. Pokazati ću vam 

to kroz nekoliko primjera iz moga istraživanja u drugačijem kontekstu. Pojmovi i koncepti o kojima 

govorim su pojmovi poput multikulturalnost, održivost, transparentnost, odgovornost, učinkovitost, 

osnaživanje, i posebice – sudjelovanje. Netko bi se mogao zapitati što nije u redu s tim konceptima, 

pojmovima i pristupima. Zar to nije ono što promičemo kod donošenja smjernica i što učimo na nastavi? 

Ono što nije u redu jest da su ti pojmovi prisvojeni i što ih koriste različiti „glumci“. Ti pojmovi i koncepti 

su postali ono što Bourdeui i Wacquant nazivaju „novim liberalističkim govorom“.  Nalazim ovo 

ironičnim i predlažem da iz ovog razloga budemo jako pažljivi prilikom promocije ovih pojmova. Moramo 

smisliti načine da stvorimo drugi jezik, drugi rječnik, da bi se suočili s aktualnim problemima u svijetu 

baštine. Mogu dati primjere iz Istambula, iako Istambul nije jedinstven u tom pogledu, gdje su općine 

počele upotrebljavati taj „novi liberalistički govor“ za svoje vlastite ciljeve. Kada promatramo novo‐

liberalističku preobrazbu u različitim krajevima svijeta, vidimo vrlo sličan proces. Općine su bile 

odgovorne za nečuveno uništenje urbanog tkanja, uključujući cijela susjedstva i povijesna područja, a sve 

u ime očuvanja. I oni također koriste pojmove: sudjelovanje, odgovornost, učinkovitost i osnaživanje. Ovi 

pojmovi postaju dio popisa za provjeru u planovima za upravljanje arheološkim nalazištima. Velika fraza 

u tim dokumentima jest sudjelovanje različitih dioničara. Stručnjaci Svjetske Banke, kao i projekti 

financirani od strane Europske Unije te drugih međunarodnih agencija koriste ovakvu terminologiju. Evo 

nekoliko primjera koji posebice prikazuju upotrebu koncepata sudjelovanja i uključenja. Mnogo 

uništenja kojem svjedočimo, posebice u Istambulu, je uzrokovano urbanističkim projektima 

transformacije, pri čemu je korišten ovaj jezik novog liberalizma. Ima nebrojeno mnogo anketa 

provedenih od strane općina u svrhu društvenog uključenja i sudjelovanja. Projekt financiran od strane 

Europske Unije i javnosti, «Ublažavanje siromaštva i projekt društvenog uključenja», je jedan od 

projekata koji se bavi problemom skvotera, a na kojem sam ja radila. U stvari sve ostalo što se događa na 

tome mjestu je sve povezano s društvenim isključenjem i siromaštvom. Istovremeno simboličko 

uključenje i materijalističko isključenje su postali oblik novo‐liberalističke vladavine. Smatram da je, ako 

želimo napredovati na polju baštine, posebice u području donošenja smjernica, potrebno dobro 

temeljeno istraživanje da bi predočilo sve složenosti, i potreban je interdisciplinarni rad, ali, što je možda 

i najvažnije, trebamo razviti novi kritični jezik kako bi promovirali naprednjačke interese kroz ove nove 

pojmove. 

   

Francesco Siravo:  Kao prvo htio bih da razmotrimo koncept doma. Kako pozivnica za okrugli stol kaže, 

dom je i mjesto i stanje uma, ima svoj identitet, pruža osjećaj zajednice i utjelovljuje kontinuitet tradicija 

i vrijednosti. 

Da li biste ovo nazvali domom? Radi se o jednom predgrađu Pariza, ali moglo bi biti bilo gdje. Teško je 

zamisliti da je ovo ikome dom. Zapravo, prije tek pet godina, mladi stanovnici ovog predgrađa bi ga 

spalili do temelja da francuska policija nije intervenirala. Ali vratimo se na jedan malo poznatiji, 

vremenom okušani, urbani model. Svi se slažemo da ova mjesta imaju posebne kvalitete i da ih je sve 

teže i teže naći. Ona su također krhka i lako ih je ugroziti. Naravno, nitko od nas ne smatra da bi ta 

mjesta trebalo zamrznuti u vremenu. Nekakve promjene su neizbježne, ali pravo pitanje jest: koliko 

promjene je prihvatljivo prije negoli neko mjesto postane „negdje drugdje“? 

Promjeni  se može prilagoditi,  ali  samo do određene mjere. Kada  je  razvoj područja nekontroliran,  ta 

mjesta postaju tragična replika onih tužnih predgrađa. I previše puta smo vidjeli da se to dogodilo. Mogli 

bismo reći ‐ mjesta nisu zapravo bitna; ljudi su ti do kojih nam je stalo.  Sve će biti u redu dokle god se 

pazi  na  njihovu  tradiciju  i  nematerijalne  vrijednosti.  Zašto  se  opterećivati  s  očuvanjem?  Da  li  takvo 

rasuđivanje zaista  ima smisla? Ja tako ne mislim. Nematerijalne vrijednosti ne postoje u vakuumu. One 

su utjelovljene u zgradama i urbanim prostorima. Što bi bio Palio bez glavnog Trga u Sieni? 

I ovo me dovodi do slijedećeg pitanja: Da  li zaista vjerujemo da postoji sukob  između onih koji mjesto 

nazivaju domom i onih koji to isto mjesto žele očuvati? Ponovno, moj odgovor je ne. Zajednice, čak i one 

sačinjene  uglavnom  od  nedavnih  useljenika,  su  prirodno  konzervativne.  Oni  su  povezani  sa  svojim 

mjestima. Da, oni ga žele poboljšati, ali NE žele da njihovo susjedstvo  implodira. Ovome sam svjedočio 

nebrojeno puta. Vidio sam to u Zanzibaru gdje su se  ljudi nakon revolucije preselili u Stone Town, tek 

prije tek dvije ili tri generacije.  

 Prikaz na cesti u Darb al‐Ahmar, islamski dio Kaira, Fotografija: Francesco Siravo 

 

Vidio sam to i u mjestima poput Darb al‐Ahmar 

 (islamski Kairo), mjestu nedavnih useljenika sa sela.  Kad smo ih upitali da nam navedu pozitivne strane 

njihovog susjedstva, stanovnici Darb al‐Ahmara‐a su zvučali kao stranica iz priručnika Novog Urbanizma 

(pokret u urbanizmu i dizajnu): nema vozila, blizina džamija i čajana, sigurnost za njihovu djecu, poslovi u 

blizini  i novčano prihvatljivo stanovanje.  Oni uviđaju potrebu za poboljšanje komunalnih i drugih usluga 

za poboljšanje svojih domova, ali nema govora o selidbi ili rušenju njihove četvrti.  

Njihov cilj se ne razlikuje puno od onoga  konzervatorskog pod uvjetom da obje skupine djeluju na iskren 

i neposredan način. Svakako pomaže i kada se zajednica sama od sebe uključi u plan očuvanja. Stoga, 

gdje nastaje problem? 

Problemi  nastaju  kad  na  tim  mjestima  pokušavamo  primijeniti  nespojive  ekonomske  modele,  kad 

uvodimo strani sustav planiranja  ili obmanjujuće  ideološke vizije. Dvadeseto stoljeće  je puno primjera: 

Musolinijeva ideološka propaganda i uništenje velikih dijelova povijesnog Rima,  američkih bombastičnih 

prometnih  inženjera  iz  sredine  dvadesetog  stoljeća,  masivni  gentrifikacijski  programi  šezdesetih  i 

sedamdesetih prošlog stoljeća.  

To  mora  uključiti  i  megaprojekte  našeg  novog  stoljeća,  kao  i  trenutno  rušenje  i  etničko  čišćenje 

povijesnih gradova kao što su Kašgar. 

Ove  snimke  svjedoče  o  kataklizmičkim  događajima  s  dugotrajnim  posljedicama,  koji  su  izazvani  ili 

potpomognuti  vladinim  intervencijama.  Oni  nisu  kratkotrajne  operacije  gdje  stanovnici  pokušavaju 

poboljšati ili postepeno promijeniti svoje posjede. 

Hajdemo razgovarati o lijeku. Što se može učiniti? Htio bih vas upoznati s planom kroz četiri točke:   

• Potrebno je da vlast razumije vrijednost ovakvih mjesta. 

• Potrebne su nam smjernice za kontrolirano upravljanje promjenama 

• Moramo djelovati u dogovoru s onima koji najizravnije pogođeni. 

• Moramo koristiti razumne i kompatibilne metode planiranja. 

Dopustite mi da zaključim s tonom nade, i reći da to može biti učinjeno. Ozbiljni, dugoročni angažman 

može dati rezultate, kao što smo uspjeli u okrugu Kaira Darb al‐Ahmar. 

  

Kumulativni rezultati integriranog programa urbanističke rehabilitacije Darb al‐Ahmar, Kairo (2000‐2009). Fotografija: Francesco Siravo 

 

Angažirali smo zajednicu za više od deset godina; primijenili smo mjere primjerenog i realnog planiranja, 

međutim, na žalost, ne mogu tvrditi da smo uspjeli dobiti punu podršku lokalnih vlasti. I ovdje ‐ u javnom 

poimanju odgovornosti, nalazi se najveći izazov budućnosti. 

Aslı Kıyak  İngin:   U posljednjih pet  godina u  Istambulu  se provodi  zakon o obnovi  (#  5366)  koji  se 

odnosi na nastanjena povijesna područja. Želim govoriti o negativnom utjecaju ovog zakona na ljude koji 

žive u  gradu  i na prostorne  karakteristike područja,  koji  se posebno odnose na  Sulukule.  Sulukule  je 

trenutno poput gradilišta. Izgradnja se događa vrlo brzo, bez ikakvih arheoloških radova koji moraju biti 

izvršeni, zbog unaprijed donesene odluke odbora o obnovi. 

 Sulukule danas, kao gradilište. Fotografija: Najila Osseiran 

 

Želim govoriti o materijalnoj i nematerijalnoj imovini i baštini Sulukule‐a, mehanizmima upotrijebljenima 

za regeneraciju, te otporu pokrenutom protiv ovog programa. Sulukule je u blizini Teodozijevog zida, što 

je povijesna značajka uvrštena na popis svjetske baštine UNESCO‐a. 

 Povijesni zid i četvrt Sulukule. Fotografija: Arhiv Inicijative Sulukule Platforma  

 

Unatoč tome što je Sulukule od strane lokalnih vlasti prikazivan kao napušteno područje i neformalno 

naselje, zapravo je uspio održati svoje fizičke, društvene i kulturne karakteristike do procesa obnove. 

Treba imati na umu da se radi o privatnim posjedima. U ovom području ima čak posjeda čiji je 

posjedovni status utemeljen još u otomansko doba. 

 Otomanski posjed. Fotografija: Arhiv Inicijative Sulukule Platforma 

 

 Kako je prikazano na kartama iz 19.‐tog i 20.‐tog stoljeća, struktura ulica ovog područja je ostala 

nepromijenjena još od 1800‐tih. Postoje očuvane fontane, kupelji, džamije, crkve te drvene i ciglene 

kuće. Kuće s dvorištem, koje su glavno obilježje ovog okruga, su integralni dio doma i života četvrti kako 

ga definiraju stanovnici. Uobičajeno je da četiri ili pet obitelji živi oko zajedničkog vrtnog prostora, 

zajedničkog dvorišta u koje se ulazi s ulice. Sulukule je u osnovi romsko naselje i siromašna četvrt. Ta 

četvrt je kao «dom» zajednici koja tamo živi. Uske uličice ne služe samo za prijevoz već i za druženje. 

Okrug posjeduje snažnu mrežu solidarnosti. 

Kuće s dvorištem u četvrti Sulukule.  Fotografija: Arhiv Inicijative Sulukule Platforma 

 

 Ulični život četvrti Sulukule.  Fotografija: Arhiv Inicijative Sulukule Platforma i Aslı Kıyak İngin 

  

Sulukule je bio stari zabavni centar i važno mjesto za izvođenje romske glazbe i plesova. Struktura te 

zabave je prilično interesantna. Ima kuća koje imaju svega nekoliko prostorija gdje se goste zabavljalo 

romskom glazbom i plesom. 

1990‐tih mediji su stvorili negativnu kampanju protiv ovakvih mjesta i policija ih je sve srušila. Otada je 

područje propadalo u društvenom i fizičkom pogledu. Obzirom na novi zakon spomenut ranije, postoji 

namjera da se čitav sektor potpuno sruši te ponovno izgradi. Koristeći taj novi zakon lokalne vlasti 

potpuno mijenjaju strukturu tog područja s namjerom da stvore «novo‐otomansku» četvrt. Obilježja 

kuća se dramatično mijenjaju. Ima jako malo registriranih struktura koje se nastoji očuvati a planirana je 

izgradnja novog hotela i trgovačkog centra. UNESCO je upozorio na ovaj problem u svojem izvještaju iz 

2008. i opazio da se romske jednokatnice s dvorištima zamjenjuju višim zgradama, uključujući novi hotel 

i podzemno parkiralište, koje će radikalno promijeniti postojeće urbano tkanje toga područja. Parcele i 

struktura vlasništva su se potpuno promijenili. Ovaj novi sustav i promjena, koji ne priznaju vlasnicima 

pravo da obnavljaju vlastite kuće, oduzima posjede uz male naknade i zadužuje ih za period od 15 godina 

za novoizgrađene stambene komplekse. One stanovnike koji ne prihvate ove uvjete se prisiljava da 

prihvate iznose ponuđene za ekspropriaciju te napuste područje. Zakupci, koji su dio kulturne i 

društvene konfiguracije područja, nemaju mogućnost ostanka već se sele u drugi, dosta udaljeni, 

stambeni kompleks, dok se Sulukule prodaje od strane graditelja i agenata nekretninama. U četvrti je još 

od 2007. u tijeku dugi period rušenja.   

                                                                            Uništenje četvrti Sulukule   Fotografija: Aslı Kıyak İngin                                              Fotografija: Najila Osseiran  

 

Projekt je od strane općine grada te sveučilišnih profesora, koji također imaju ulogu projektnih 

konzultanata obzirom da imaju romantičan i humanistički pristup, ocijenjen kao jedan od najboljih 

svjetskih društvenih projekata. Ali postoji i inicijativa nazvana Sulukule Platforma s ciljem da se odupre 

tom projektu a koja uključuje lokalnu zajednicu, akademike, studente, urbaniste, umjetnike, nevladine 

organizacije te volontere s različitih polja. Sulukule Platforma je primila podršku od raznih lokalnih i 

međunarodnih tijela poput UNESCO‐a, Komiteta za svjetsku baštinu, AGFE komisije Programa 

Ujedninjenih Naroda za ljudska naselja (UN Habitat), Stranke Zelenih te Komore arhitekata za postizanje 

pozitivnog pristupa kroz dijalog. Organizirajući festival «40 dana 40 noći», Sulukule Platforma je postigla 

to da je problem poprimio značaj te da se o njemu raspravlja širom svijeta. 

Festival 40 dana 40 noći kao pozitivan otpor. Fotografija:  Aslı Kıyak İngin   

Pomažući na različite načine ljudima toga područja Sulukule Platforma je natjerala i projekt i sam proces 

da razmotre potrebe i obilježja zajednice, promičući pristup koji je više održiv i sklon uključivanju. U tu 

svrhu povuklo se pitanje revizije projekta i održani su sastanci s općinom i odborom za obnovu. 

Apelirajući na profesionalce i akademike osigurao se razvoj alternativnih planova. Općina nije obratila 

pažnju na sve ove napore i nastavila je s vlastitim programom. Obzirom da se rješenje nije moglo naći na 

makro razini počela su se tražiti ona na mikro razini. 

     

Jednostavna restauracija‐Odjel KUDEB, Inicijativa Sulukule Platforma i vlasnik kuće.                                 Fotografija: Aslı Kıyak İngin                                                    Fotografija: Najila Osseiran    

Registrirane vlasnike posjeda u tom području se podržalo u obnovi njihovih kuća tako da ih ne bi morali 

napustiti; Odjel za nadzor i primjenu konzervacije (KUDEB), pripojen Općini grada Istambula, dozvolio je i 

podržao obnovu sedam kuća. Trenutno se obnavljaju tri kuće. Ovo su jedine kuće koje su ostale 

netaknute u potpuno uništenom području koje je pretvoreno u «praznu zemlju». Uspjeh obnove ovih 

kuća pokazuje da su obitelji koje su bile potjerane mogle, uz jednostavnu potporu, ostati i nastaviti svoj 

život u Sulukuleu. 

Video isječak koji je prikazan u sklopu uvodne izjave sudionice Aslı Kıyak İngin može se pogledati na slijedećoj web adresi: 

http://www.youtube.com/watch?v=GJcHbNXG6aU&feature=related” 

Rasprava 

Neil Silberman: O kako je lako i jednostavno bilo u vremena kada je Venecijanska Povelja bila jedini 

dokument koji je konzervator baštine morao poznavati. Ali stvari su se promijenile. Kako je prije nekoliko 

trenutaka rekao David Lowenthal, citirajući stanovnike Dijona, javno mišljenje je često: «OČUVAJTE NAS! 

I zaboravite na povijesno kamenje». U ovo vrijeme ubrzane urbanizacije, raseljavanja i ekonomskih 

preokreta postoje mnoge društvene potrebe koje treba hitno zadovoljiti prije negoli se zagledamo u 

prošlost i budućnost. I previše često „službena“ baština izbjegava direktan sukob s nesigurnostima 

suvremenog života, preferirajući se usredotočiti na lažnu sigurnost zamišljene povijesti, utjelovljene u 

pomno odabranim spomenicima i strukturama. Ipak, kako je moguće promijeniti smjer baštine 

usredotočene na zgrade i spomenike kako bi postala osjetljivija na društvene kontekste, kada je čitavo 

relevantno zakonodavstvo stvoreno da bi prvenstveno zaštitilo materijalne ostatke a ne sjećanja? Kako 

započeti mijenjati zakone o očuvanju da bi zadovoljile potrebe ljudi da se osjećaju kao kod kuće? 

Stephen Bond: Mislim da ste se dotakli jednog od najtežih pitanja s kojima se suočavamo. Nema 

sumnje da je širom svijeta većina zakonodavstava koje se odnose na konzervaciju i očuvanje baštine 

usredotočena na zaštitu tkanja a ne na zaštitu i povećanje vrijednosti. U tome se sastoji velika promjena 

koju moramo omogućiti – iz svijeta temeljenog na tkanju u svijet temeljen na vrijednostima i značaju. U 

mojoj nedavnoj knjizi „Upravljanje izgrađenom baštinom“ raspravljam kako u dobroćudnoj demokraciji 

zakonodavstvo mora pratiti društvene promjene; ono ih ne bi trebalo inicirati. Osobno mislim da je 

opasan ovaj svijet u kojem živimo. Problem u ovom svemu je da postoji bitan zaostatak a proces 

moramo pokrenuti korak po korak. S pozitivne strane, ako biste pogledali unazad petnaest godina, ne 

biste čuli da mnogi ljudi iz svijeta konzervacije i očuvanja baštine govore o vrijednostima i značaju na 

način na koji danas o njima govorimo. Bilo je nekih, ali ne toliko mnogo. Čini se kako odjednom možete 

otići u bilo koju državu, pričati s ljudima i otkriti da koriste istu tu vrstu terminologije. Vjerujem da je u 

tijeku društvena promjena. Morat ćemo premostiti jaz između društvene promjene i zakonodavstva. 

Ayfer Bartu Candan: Stephen je govorio o zaštiti tkanja i vrijednosti, ali sociolozi i antropolozi bi mogli 

pitati: „Kojih vrijednosti i čijih vrijednosti ?“ U svijetu baštine kada govorimo o lokalnoj zajednici znamo 

da ona nije homogena grupa. „O čijim vrijednostima razmišljamo?“ jest bitno pitanje. Unutar ove lokalne 

zajednice često postoje različite i sukobljavajuće potrebe i interesi. Ovo postaje središte rasprava o 

očuvanju i revizalitaciji. 

Francesco Siravo: Kada gledamo na zakonodavstvo globalno, zaštita tkanja povijesnih gradova u većini 

država ne postoji. U Egiptu, Zanzibaru i mnogim zemljama u razvoju nalazimo da se zakonodavstvo 

primjenjuje na antikvitete – dakle spomenike – ali ne na povijesna područja. Danas postoji realna 

potreba za evolucijom zakonodavstva, možda ne u smislu Venecijanske Povelje koliko u smislu da se 

prepozna vrijednost tih područja te da im se omogući nekakav oblik zaštite. Moramo također biti svjesni 

toga da čak i u slučaju kada zakoni postoje, oni se često ignoriraju i ne provode pravilno. A to pokazuje 

da su svjesnost vlade i predanost očuvanju povijesnih područja još uvijek prilično ograničeni. Dodao bih i 

da vjerujem kako moramo biti jako oprezni kada govorimo o očuvanju vrijednosti u kontekstu 

apstrakcije, bez referenciranja na pojedine zgrade, te o razumijevanju količine promjena koje te 

strukture mogu podnijeti. Bavimo se zgradama koje su bile izgrađene u bitno drugačijim okolnostima, 

često u okviru predindustrijskih društava te koristeći materijale i tehnike dosta različite od današnjih. 

Ove zgrade mogu podnijeti velike količine promjena i prilagodbi ali samo unutar njihove vlastite logike i 

na način koji priznaje i poštuje njihov materijal i strukturni integritet. 

David Lowenthal: Problem je razlika u tajmingu između brige za zajednicu i brige za tkanje. Otomansko 

tkanje, kako je već spomenuto, je jako dugo u kontekstu sjećanja. Brige zajednice su obično mnogo bliže 

sadašnjosti u tome kontekstu. Postoji potreba da se ove dvije vrste briga približe. I zapravo zajednice 

također brinu i o tkanju. Često žele imati tkanje za koje osjećaju da je povijesno njihovo, bilo da je 

doneseno od nekud, satkano na tom mjestu, ili da se radi o kreaciji nekog drugoga pa potom 

transformiranoj i suživljenoj. Ali postoji kritična razlika između sjećanja zajednice i sjećanja tkanja u 

kontekstu udaljenosti od sadašnjeg trenutka. I taj ponor moramo na neki način premostiti. 

Leyla Neyzi: Željela bih istaknuti razliku između zakonodavstva i prakse. Kako je Francesco Siravo rekao, 

da, imamo vrlo strogo zakonodavstvo, kao i u slučaju Turske, ali ako se ne primjenjuje onda koja je 

svrha? Nije dovoljno imati fleksibilno zakonodavstvo koje u obzir uzima ljude, također je bitno kako se 

primjenjuje. 

Aslı  Kıyak  İngin:  Zakon #5366 nas je doveo na početak nove rasprave. Ovim zakonom su povijesna 

zaštićena područja sa svojim stanovnicima pod velikom prijetnjom. U ovim područjima koja su opisana 

kao „napuštena i upropaštena“  privatni posjedi su oduzimani i brzo prenamijenjeni za novu 

konfiguraciju i upotrebu. Zakon o obnovi je rezultirao uništenjem povijesnog tkanja i uništenjem života 

ljudi koji žive na tim mjestima. Zakoni ne mare za vrijednost ljudi koliko za vrijednost povijesnog 

lokaliteta. Kako se  možemo boriti protiv ovoga? Zakoni se prepravljaju i teško ih je osporiti jer ako se 

slučaj iznese pred sud može proći nekoliko godina, a do tada se mjesta i ljudi mogu izgubiti. Ovaj zakon 

je trebao biti odmah poništen. Prvenstvo odlučivanja je isključivo na parlamentu ali do danas se nije 

ništa poduzelo. Moramo uvjeriti lokalne vlasti u vrijednosti o kojima smo već govorili. 

Neil Silberman: Ti komentari povlače slijedeće očito pitanje. Stephen Bond je rekao da zakonodavstvo 

često prati društvene promjene ali ono što zasigurno znamo jest da izbori prethode zakonodavstvu. 

Dakle ono što se može činiti jednostavnim pitanjem jest kako umetnuti očuvanje od strane zajednica na 

društveni i politički dnevni red? Kako možemo na konkretan način pokazati da je uključivanje lokalnih 

zajednica u očuvanje bolje od tradicionalnog „s vrha prema dnu“ pristupa planiranju očuvanja, ili da više 

pridonosi društvu u cjelini nego profit koji bi se stekao rasprodajom, uništenjem i razvojem? Što ima 

pozitivnoga u uključivanju zajednice? Čime to pridonosi društvu za razliku od tradicionalnog ili 

nepostojećeg zakonodavstva? Mislim da moramo prihvatiti kao stvarnost činjenicu da postoje vrlo jaki 

razlozi zbog kojih vlasti koriste zakone na način na koji ih koriste i da u njihovim umovima postoje 

prednosti pristupu kojeg koriste. Ne govorom o privatnom dobitku. Govorim o ekonomskom razvoju. 

Bilo da su pretpostavljene ekonomske dobiti stvarne ili ne, sigurno će biti upotrijebljene kao argumenti 

zašto se stvari rade na način na koji se rade. Učinkovitost, kako je Ayfer Bartu Candan rekla, je jedan od 

razloga. Ali tu je i profit. Dakle da upitam: „Da li postoje jednako važni razlozi da sugeriramo vlastima da 

je bolje da se cijeli grad osjeća kao kod kuće? 

Franceso Siravo:  Mislim da su mnoge od ovih vladinih intervencija utemeljene na principu „s vrha 

prema dnu“ i pružaju vrlo umjetne i kratkoročne rezultate. One rijetko uzimaju u obzir postojanje 

lokalnih tradicija i rijetko razumiju načine na koje su gradovi bili građeni i razvijani u prošlosti. Obično 

ove intervencije nameću ogromne transformacije društvenog i fizičkog tkanja povijesnih gradova. Te 

intervencije nemaju nikakve veze s finom teksturom povijesnih područja i ignoriraju način na koji su ove 

kompleksne i slojevite urbane strukture funkcionirale u prošlosti. Povrh toga, vladini planovi često ne 

uzimaju u obzir potrebe stanovnika. Ako pričate s bilo kim tko živi u tim trošnim četvrtima, oni će svoje 

prioritete ovako poredati: posao, poboljšanje uvjeta stanovanja, zdravlje, obrazovanje djece i siguran i 

zdrav okoliš. Ako pokušamo riješiti bar neka od ovih pitanja kroz očuvanje, mislim da smo na putu do 

pobjede. Stručnjaci koji rade na očuvanju bi morali razgovarati s ljudima o njihovim problemima i 

prioritetima te istražiti načine da riješe te probleme kroz rehabilitaciju postojećeg tkanja i mudriju 

upotrebu gradskog imetka i prilika. Iskustvo pokazuje da je češće isplativije i društveno prihvatljivije 

održavati postojeće tkanje grada i, uz njega, ekonomske resurse i njegovanja sjećanja na živuće gradske 

zajednice. 

Leyla Neyzi:  Također moramo shvatiti da zajednica nije homogena. Dio lokalne zajednice također ima 

koristi od profita koji se stvara onom vrstom razvoja koju kritiziramo. Dakle dio zajednice je sudionik u 

procesu. Ali čak i kada dio zajednice prihvati ove promjene za ekonomsku dobit, pokazuje se da, kroz 

generacije, ljudi počinju shvaćati pravu cijenu koju su morali platiti. Dakle ako i postoji ekonomski 

dobitak, vrijednost sjećanja na mjesto, kako je Orhan Pamuk spomenuo, je nešto od velike važnosti. 

Kada ljudi shvate da su izgubili mjesto svoga djetinjstva, čak i ako su ostvarili život srednje klase, imaju 

osjećaj velikog gubitka. Zbog toga postoji velika potreba za očuvanjem. 

Stephen Bond:  Smatram da smo u samoj početnoj fazi projekata obnove temeljnih na baštini koji 

uključuju zajednice i naš problem je što se radi o dugoročnom dobitku. Kada bi se radilo o kratkoročnom 

dobitku onda bi bilo kao i do sada, mjesta bi se uljepšavala samo da bi opet propala. Ranije u svom 

izlaganju istaknuo sam potrebu za trajnošću stvari. A trajnosti treba dugo vremena da bi se postigla. 

Političari nisu skloni ovom konceptu, na za to potrebnoj vremenskoj skali, jer žele laku i brzu pobjedu. To 

je dio procesa stvaranja nečega iz ničega, odnosno procesa prepakiranja koje svi moramo naučiti. 

Moramo naučiti kako da političarima pružimo lake i brze pobjede dok ne gubimo fokus na dugi 

vremenski period. 

Neil Silberman: Slažem se. Političari djeluju brzo. Ali, kako nam je pokazala Aslı  Kıyak Ingın, buldožeri 

također djeluju brzo. Moramo imati na umu da debate mogu trajati godinama, a mjesta i statusi ljudi 

koji su živjeli na tim mjestima mogu biti uništeni u tren. Sudske rasprave mogu postati sporne točke 

nakon što su povijesna područja uništena. 

Ayfer Bartu Candan: Moramo se zapitati kome služe ovi projekti obnove. Očito su ti projekti u 

Istambulu i drugim gradovima načini iseljavanja gradske sirotinje i zato mnoge vlasti ne mare za 

uključivanje zajednice. Dat ću vam jedan primjer. Arhitektica Zaha Hadit je bila pozvana u Istambul i 

smislila je futuristički dizajn za čitav okrug na azijskoj strani koji bi pružio domove stotinama i tisućama 

ljudi. To je u većoj mjeri okrug radne niže i srednje klase, ali njen dizajn nije bio namijenjen za taj sloj 

društva. Kada ju je novinar upitao da li je razgovarala s nekim iz toga okruga odgovorila je: „Naravno da 

nisam.“ Novinar je ostao zapanjen i pitao ju je zašto. Ona je na to odgovorila da nije vjerovala da će 

dizajnirati bolji okrug ako razgovara s ljudima iz njega. Rekla je: „Mislite li da bih osmislila bolji okrug ako 

sam razgovarala s vlasnicima kebap restorana u tom okrugu? Ne.“ To bi mogao biti njezin pristup 

arhitekturi. Pravo pitanje jest zašto su lokalne vlasti prihvatile taj projekt. Očigledno je to način 

raseljavanja gradske sirotinje, obzirom da je ciljano stanovništvo projekta budućeg okruga imućnije. 

Aslı Kıyak İngin:  Primjer u regiji Kartal, koji je iznijela Ayfer Bartu Candan, nije izvediv projekt ni u 

kojem slučaju. Bio je futuristički i zamišljen kao simbol, kao obećanje nečega što bi mogla biti istina. Čak 

ako i ovakva vrsta projekta nije realizirana, poznate osobe i njihova uspješna poduzeća su dovoljna za 

tržišnost toga područja i porast njegove vrijednosti.  Projekt je imao ulogu potaknuti i podržati manje 

projekte. Postoji nekoliko novih projekata, od kojih se neki baziraju na postojećem životnom i gradskom 

tkanju, a koji obećavaju udobniji, luksuzniji život u Istambulu. Arhitekte, pa čak i akademike koji su 

savjetnici na ovim projektima, bi trebalo upitati ista pitanja kao i lokalne vlasti. Na ovakvim područjima 

mora biti prioritet rehabilitacija in situ, a ne obnova. Ovo je u stvari humanije, pristupačnije, brže i dulje 

održivo. Tko može jamčiti da će veliki projekti preživjeti? Kako Francesco Siravo naglašava, društveni i 

ekonomski uvjeti se moraju poboljšati u ovim područjima. U protivnom, kao što se to dogodilo u 

Sulukuleu, obnova može izbrisati četvrt iz povijesti. Veliki problemi nastaju zato što se rješenja lokalnih 

vlasti ne provode in situ već raseljavanjem. Raspršene zajednice i obitelji se nisu u mogućnosti prilagoditi 

mjestu na koje ih se preselilo. 

Član publike:  U početku se postavio izazov kada je David Lowenthal tražio uspješan projekt urbane 

obnove. Rekao bih da su uspješni oni koji su došli od zajednice a ne izvana. Ovo je nešto što se događalo 

u Škotskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu. Zajednice su se okupile i kupile posjede koje su željele sačuvati i 

imaju viziju kako ih sačuvati. Čini mi se da je također bitno koliko koristi imamo od traženja te 

savjetovanja zajednica koje žele naše sudjelovanje u očuvanju fizičkog i kulturnog aspekta mjesta. 

Neil Silberman: Ovo je pitanje s kojim se suočavaju ljudi koji se svuda po svijetu bave poslom koji može 

obuhvaćati uključivanje zajednica. To nije „ili ‐ ili“ situacija. Niti se radi samo o „od dna prema vrhu“ ili o 

„od vrha prema dnu“ pristupu, jer iskreno, neke se zajednice dosjete užasnih ideja koje odražavaju 

najgoru vrstu komodifikacije, bilo da se radi o pretvaranju mjesta u tematski park ili o čistoj prodaji za 

profit. Dakle ono što moramo napraviti jest stvoriti novu vrstu društvenog ugovora i novu poziciju za 

profesionalce unutar polja baštine. To je uloga koja posreduje i prezentira pun spektar opcija koje su 

dostupne zajednicama a od toga također mogu imati koristi i vlade bez da jedan aspekt nadvladava 

drugi. 

Stephen Bond: Slažem se s članom publike da postoji određeni broj manjih primjera projekata 

izrađenih od strane zajednice, koji bi trebali odoljeti izazovima vremena. U Ujedinjenom Kraljevstvu 

postoji fascinantan kontrast  između nekih uspješnijih privatnih projekata i vladinog projekta nazvanog 

Pathfinder projekt. Ova inicijativa je primijenjena na viktorijanske gradove bazirane na mlinovima na 

sjeveru Engleske a rezultirala je brojnim rušenjima terasastih kuća iz 19.‐tog stoljeća. Inicijativa je 

žestoko kritizirana ne samo od strane lokalne zajednice koja je prisno uključena u problem već i od 

mnogih drugih. Postoji zanimljiv kontrast između velikih političkih ideja i manjih projekata koje razvijaju 

zajednice. To je još jedan ponor kojeg moramo premostiti te omogućiti obnovu širih područja štujući 

načela očuvanja baštine. 

Član publike:  Postoji jedan vrlo prihvatljiv prijedlog očuvanja od organizacije Europa Nostra gdje bi 

pojedini dijelovi grada Istambula bili odabrani za eksperiment te očuvani uz međunarodnu potporu. 

Primjerice u Sulukuleu postoji poznata kino kuća koja bi bila očuvana. Ne možemo očuvati sve i svuda po 

općini i u zonama djelovanja lokalnih vlasti. Mislim da bismo se trebali baviti pilot projektima i odatle 

krenuti u kreiranje kulture konzervacije i očuvanja.  Također se prisjećam da je jedan od sudionika rekao 

da su ovakvi projekti obnove metoda iseljavanja siromašnih. Ali u Istambulu postoje također i slučajevi 

kada se starije generacije bogatih iseljavaju od strane novopečenih bogataša koje stupaju na scenu s 

velikim bogatstvom stvorenim špekulacijama nekretninama. Ti ljudi su obično manje informirani i 

uključeni u domenu baštine. Ali oni imaju novac.  

Neil Silberman: Mislim da bi se trebali ugledati na pokret za zaštitu okoliša koji je napredovao od 

studija pojedinačnih uzoraka sve do analize složenih sustava. Mi također moramo napredovati s naših 

ekvivalenata botaničkim tipologijama prema ekologiji baštine. Stoga nisam uvjeren da očuvanje 

odabranih tipova po njihovoj povijesnoj vrijednosti, kako je član publike predložio, uistinu pruža odgovor 

na pitanje koje svi pokušavamo riješiti. Kako je David Lowenthal rekao prije nekoliko godina, svaki put 

kada je nešto proglašeno „povijesnim“, postaje nešto novo. To u neku ruku postaje roba, bilo u 

kontekstu svoje tržišnosti, u kontekstu turističke atrakcije ili zbog promjene vrijednosti same nekretnine. 

Mislim da je problem kojeg pokušavamo riješiti kako napredovati od humanističkog sentimenta to 

političke akcije u dobu koje sve želi pretvoriti u robu. Ironično, možda do toga možemo doći uvjerljivo 

pokazujući da očuvanje osjećaja „doma“ za zajednicu koja živi u nekom povijesnom okolišu uistinu ima 

nekakvu mjerljivu, kvantitativnu vrijednost. 

Samo bih još jednom istaknuo ironičnu stvarnost o kojoj je bilo riječi na početku okruglog stola. Nju je 

također spominjao Francesco Siravo u dugom dopisivanju elektroničkom poštom između sudionika 

okruglog stola, mjesecima prije večerašnje diskusije. Ironija je u tome da u našem dobu sve veće 

homogenizacije, kada nastaje sve više i više „ne‐mjesta“, mjesta koja nije moguće razlikovati jedno od 

drugog, potreba za sjećanjem biva sve jača i jača. Ona je kao biološka ili fiziološka potreba. Ova pojava 

sadrži moć, kako je Stephen Bond istaknuo. Ako usporedimo diskusije sada s onima prije deset godina, 

slogani „održivost“, „uključivanje“, „sudjelovanje“  i „osnaživanje“  nalaze se svuda. Ali moramo pronaći 

mehanizme pomoću kojih će postati više od slogana. U protivnom ne pružamo dovoljno čvrstu 

alternativu onima koji dođu u gradonačelnikov ili Vladin Ured i predlože blještavi novi urbanistički plan 

koji obećava mnoge društvene i ekonomske prednosti. Čak i ako su obećanja tih prednosti samo 

fantazija mi moramo pružiti alternativu jezikom kojeg političari mogu razumjeti. Moramo ponuditi 

praktične odgovore na pitanje „Kamo sada?“. Stoga ću privesti ovu raspravu kraju pitajući Davida 

Lowenthala upravo to pitanje: „Kamo sada?“. 

David Lowenthal: Neil je govorio o promjenama poput porasta homogenizacije, o tome da svako 

mjesto sve više nalikuje na sva druga mjesta. Ali to je samo dio ogromne promjene koja je sada u tijeku. 

„Slon u sobi“ jest ekspanzija. Pogledajte Istambul. Prije pedeset godina imao je manje od dva milijuna 

stanovnika, sada ih ima dvanaest milijuna. To za većinu ljudi više nije isti grad i većina stanovnika sada su 

pridošlice. Danas su velika većina ljudi u gradovima širom svijeta pridošlice. Kako se oni osjećaju kod 

kuće? Kako povijesno urbano tkanje funkcionira za njih? Sjećam se svog posjeta Poljskoj 1970.‐tih nakon 

što je grad Wrocław (prije Breslau) obnovio svoju staru srednjevjekovnu četvrt (zapravo rekonstrukciju 

te četvrti iz 19.‐tog stoljeća). Četvrt je uništena, kao i mnogo toga u poljskim gradovima, u drugom 

svjetskom ratu. Ali, u Varšavi sve je bilo jako brzo ponovno izgrađeno kako bi stanovnici imali osjećaj da 

su živjeli u neprekinuto poznatom povijesnom okruženju. Međutim, većina stanovnika Wrocłava 

sredinom sedamdesetih godina su bile pridošlice iz istočne Poljske koje su zamijenile šleske Nijemce koji 

su protjerani u Njemačku. Zbog toga sam upitao urbaniste :“Zašto obnavljate povijesno tkanje za ove 

pridošlice? Oni to ne smatraju dijelom svojih sjećanja.“. Urbanisti su odgovorili: „Da, to je istina, ali 

njihova djeca i unuci će to smatrati svojim povijesnim sjećanjem.“. I to je točno. To je bio jedan od 

načina da se krene naprijed. Moramo shvatiti da  zajednica nije samo jedna monolitna stvar. Ona je 

mješavina starog i novog, jednako kako su zgrade i susjedstva mješavina starog i novog. Georgijanski 

trgovi u Bloomsbury‐u, gdje sam predavao u Londonu, su također bili dosta uništeni u drugom svjetskom 

ratu. Pridošlice su poslije nastojali očuvati i obnoviti preostale vrijedne ostatke georgijanske arhitekture i 

željele su ih sve sačuvati. Ali starosjedioci su rekli: „Ne, ono što je ostalo nije dovoljno da bi prenijelo 

pravi osjećaj prošlosti.“. Starosjedioci i pridošlice, prognanici i imigranti, djedovi i unuci koriste povijesno 

tkanje na različite i konstantno promjenjive načine; sve to moramo uzeti u obzir u ulozi suradnika 

urbanistima, arhitektima, državnicima i povjerenicima baštine u našim, sve više globaliziranim,  

miješanjima u urbani život. Povijesna područja, oblikom često opustošene i dotrajale „boljke grada“4 

zaslužuju brigu jer predstavljaju kolektivnu ostavštinu rodnih domova koju će njegovati sadašnje i 

buduće generacije. 

ZAKLJUČAK 

 

Jerry Podany: Postoji  trajni mit o podjeli  između pokretne  i nepokretne baštine. Ovaj dijalog nas  je 

podsjetio na  to koliko  je  ta podjela mitska. Također nas  je podsjetio da  je velik dio  teorijskog  razvoja 

unutar  očuvanja  baštine  proizašao  iz  rješavanja  izazova  povijesne  arhitekture  te  kroz  napretke  u 

povijesnom očuvanju. Velik dio onoga  što  ste  čuli u ovoj  raspravi  je primjenjivo  kroz mnoge  aspekte 

zaštite  i očuvanja baštine. Bilo da se radi o očuvanju živih povijesnih mjesta, koje neki zovu kućama,  ili 

upravljanju pristupom artefaktima ili umjetničkim djelima, izazovi su uglavnom isti i parametri rješavanja 

tih  izazova  se mijenjaju.  Shvaćanje  toga, prihvaćanje  toga  te držanje koraka  s promjenama na našem 

polju dijelovi su naših uloga odgovornih povjerenika baštine. 

IIC zahvaljuje svojim partnerima koji su omogućili održavanje ovog okruglog stola: osoblju Sakıp Sabancı 

muzeja a posebice direktoru muzeja dr. Nazanu Ölçeru, Sabancı Holdingu i gđi.  Güler Sanbancı za njeno 

zanimanje, velikodušnost i podršku. Također zahvaljujemo Zakladi Booth Heritage i kompaniji Turkish 

Airlines za njihovu podršku. Naravno, želimo se zahvaliti i sudionicima okruglog stola za izvanrednu 

diskusiju koja nas je potakla na razmišljanje.  

 

 

Translated by Ivana Nina Unkovic , 2011, Janury 9th 

 

                                                             NOTES  1 Müge Akkar Ercan, U potrazi za ravnotežom između potreba zajednice i konzervacijeske politike u povijesnim četvrtima Istambula, European Planning Studies, 18:5 (2010), 833‐ 859. 2 Svetlana Boym, Budućnost nostalgije, New York: Basic Books, 2001. str.251. 3 David Lowenthal, Prošlost je strana zemlja, Cambridge: tisak Sveučilišta Cambridge, 1986. 4 Müge Akkar Ercan, “Stvaranje održivih zajednica u područjima povijesne baštine: Povijesne četvrti Istanbula”, u: Konzervacija i Istočni Mediteran {doprinos kongresu IIC‐a u Istambuli, 20.‐24. rujna 2010.} (London: Međunarodni Institut za Restauriranje Povijesnih i Umjetničkih Djela, 2010.), 237‐242, ur.: Christina Rozeik, Ashok Roy i David Saunders