Becanovic+Tatjana

33

Tatjana [email protected]

Romantiarski kodovi u romanima Miodraga Bulatovia

ABSTRACT. Beanovi Tatjana, Romantiarski kodovi u romanima Miodraga Bulatovia (Romantic codes in the novels written by Miodrag Bulatovi). Poznaskie Studia Slawistyczne 1. Pozna 2011. Rys Press, pp. 3349. ISSN 2084-3011.

The paper identifies the romantic codes that are activated in the organization of the novels of Miodrag Bulatovic, relying on the theoretical assumptions of Aleksandar Flaker about the stylistic formation of romanticism, whose postu-lates occur even outside the periods, mainly as peripheral poetic codes within different systems. The disintegrative energy of this period and its preference for the destruction of the canon came to full expression in the narrative process of Miodrag Bulatovic. Romanticism as a supra-historical and anthropologi-cal category is generally based on the maximal postulates that involve the destruction of the existing world, as well as an aggressive attitude towards reality, which is built into the writers universe and reaches its climax in his last novel, entitled Gullo Gullo and his eschatological mythemes. The irratio-nal and fantastic images in the narrative process have been equated with real events co-existing as a narrative element completely equal to reality, and what is fantastic, unnatural and unusual reveals itself as very ordinary and realistic, erasing the boundaries between reality and fiction, belonging to one and the same, a diabolical universe, which substantially regulates romantic codes.

Keywords: romantic codes, lyrical principle, hyperbolisation, fiction, frag-mentation, hybridity of the genre theory, irrational motivation.

U XX veku reaktiviraju se romantiarski kodovi i tradicija, pa u ra-zliitim stilskim formacijama dolazi do ugledanja na romantiarsku

34

poetiku, to podrazumeva okretanja fantastici jer je tek u romantizmu fantastika doivela svoju punu afirmaciju i procvat, to zbog injenice da je beg u natprirodno bio jedan od vidova naputanja i negiranja stvarnosti, to zbog jakih veza sa folklorom iz kojeg su romantiari rado pozajmljivali natprirodna bia (demone, vetice, vampire, nemani, neobine ivotinje, zagrobne pojave). Romantizam kao nadistorijska i antropoloka kategorija zasniva se na maksimalistikim postulatima koji podrazumevaju unitavanje postojeeg sveta, odnosno agresivan odnos prema stvarnosti, to je ugraeno u dijegetiki univerzum Mio-draga Bulatovia a svoj vrhunac dostie u poslednjem romanu Gullo Gullo i njegovim eshatolokim mitemama. Dezintegracijska, razgra-ivaka energija romantizma i njegova sklonost ka razaranju kanona dola je do punog izraaja u Bulatovievom narativnom postupku, kao i u kulturnim modelima koji se u njegovim romanima grade na ozbiljnim naruavanjima shematizovanih i oekivanih oblika ponaanja i komunikacije.

Romantizam propisuje slobodu kombinovanja, koju Bulatovi usvaja i ukljuuje u svoj poetiki sistem, pa je u njegovoj naraciji e-sto aktiviranje i kombinovanje disparatnih kodova poput romantizma i grotesknog realizma, to ukazuje na kljuni postupak koji je poloen u temelje njegovog dijegetikog univrezuma karnevalizaciju. On s lakoom kombinuje suprotnosti proizvodei karnevalske i groteskne spojeve nespojivog, izuzetnog semantikog naboja koji proizlazi iz neslaganja kombinovanih elemenata, to u rezultatu daje iaenu, deformisanu i neskladnu sliku sveta.

Aleksandar Flaker je kao kljune poetike postulate romantizma izdvojio: lirsko naelo, hiperbolizaciju, fantastiku, nemotivisanost zbivanja, fragmentarnost struktura i genoloku hibridnost1, a svako od navedenih naela ugraeno je u dijegetiki univerzum Miodraga Bula-tovia, koji se zahvaljujui tome, u svojoj poetikoj sutini, uspostavlja kao izrazito romantiarski.

Lirsko naelo u romanima Miodraga Bulatovia manifestuje se u naglaenoj poetizaciji, odnosno lirizaciji romanesknog teksta, kao i u organizaciji znakovne strukture u kojoj dolazi do redukcije mime-

1 O tome videti u: A. Flaker, Stilske formacije, Zagreb 1986.

Tatjana Beanovi

35

tikih (ikonikih) i proirenja simbolikih znaenja, ime se narativni kod pribliava pesnikom. To naelo vidljivo je u modelovanju likova koji se simbolikom redukcijom svode na svoje osnovno obeleje, hipertrofirano i groteskno izoblieno. Dakle, pod uticajem simbolike redukcije, koja negira naelo psiholokog mimetizma, likovi postaju simboli, odnosno sublimacija individualnih karakteristika, pa samim tim predstavljaju svojevrsnu poetizaciju stvarnosti i realizaciju romantiar-skog naela. Redukovanost likova na simbol izaziva i njihovu statinost, koja je takoe vid odstupanja od psiholokog mimetizma, osnovnog naela realistikih poetika. Likovi-simboli graeni su uz pomo me-tatekstualnih nizova koji, s jedne strane, pojednostavljuju psiholoki profil, a s druge, pojaavaju stepen njihove arbitrarnosti i u strukturu lika unose novu, simboliku komponentu i uslovna znaenja, proizvedena pod uticajem meutekstovne komunikacije i odreenih simbolikih znakova, tako da se funkcije i struktura likova-simbola mogu rekon-struisati tek uz semantiko optereenje koje oni dobijaju iz prototeksta, odnosno odgovarajueg simbolikog ili mitolokog poretka.

U Bulatovievim romanima se pod uticajem procesa simbolizacije izobliava pojavni, predmetni svet, jer se ambivalentni valeri veoma razuene simbolosfere2 projektuju i na modelovanje predmetnog sveta, iji objekti gube samostalnost i podreuju se simbolikom kodiranju, bestijalizaciji i demonizaciji, koji deluju kao osnovni organizacioni principi dijegezisa. Stoga se mimetika i referencijalna svojstva dije-gezisa povlae pred naletom fantastike, simbolike i egzaltacije, koje pojaava jo i uvoenje karnevalskog koda, hipertrofiranih relacija i karikaturalno izoblienih likova, to svakako ukazuje na aktivnost romantiarskih kodova.

Organizacija reenice u Bulatovievim romanima podreena je lir-skom naelu, to jest rekreiranju psihikog stanja likova, ije su reakcije uvek afektivne i neracionalne, to zahteva kratke i izlomljene reenice, odnosno sintaksu koja se podreuje pravilima stiha i svojom strukturom pribliava lirskom idiomu. Na ulanavanje verbalnih jedinica presudno utie afektivno naelo lirskog naratora, kao i subjektivno pripoveda-

2 Pod simbolosferom podrazumevamo onaj deo semantike strukture teksta koji ureuju simboliki kodovi.


36

nje, koje esto poprima obeleja personalne pripovedake paradigme i scensko-mimetikog prikazivanja. Redukcija i jednoznanost narativne stvarnosti morala je dobiti adekvatnu jeziku artikulaciju, to je dovelo do redukcije reenice koja se kree ka simbolikoj zgusnutosti, kao i do dominacije patetinog stila koji se javlja kao adekvatan frazeoloki obrazac za artikulaciju hipertrofirane emocije i psihikih stanja likova. Stoga se kao stilske dominante javljaju: ponavljanje, princip paratak-se, kumulacija izraajnih sredstava, usklina intonacija i povien ton, indeksni znak, simbolika uslonjavanja, anakolut i sl. U sintaktikoj strukturi slabi princip hipotakse to dovodi do razaranja reenine periode i destabilizacije odnosa subordiniranosti i superordiniranosti, pri emu se aktiviraju poetski fenomeni i obeleja poput metriziranja, eufoninog ulanavanja i stilogenog ponavljanja leksema, reenica i odeljaka teksta. Na taj nain princip analogije i naporednog nizanja, inae dominantan u poeziji, postaje preovladavajui i u Bulatovievoj prozi. Pri tom mnogobrojne postpozicije, odnosno grananje reenice na desno i upotreba interpunkcijskih znakova sa primarno ritmikom funkcijom, proizvode poetsku intonaciju i ritmiku strukturu, to po-jaava sugestivno dejstvo reenice koja prevazilazi svoju sopstvenu informativnu sadrinu i, zahvaljujui svojim prozodijskim faktorima, postaje nosilac dopunskog znaenja koje esto, uz mimetiku, aktivira i iracionalnu, transcedentnu stvarnost. Defektne strukture, atomizacija, ritmizacija i pojaana emocionalnost iskaza markiraju i naratorovu frazeologiju, koja se od objektivne i distancirane, transformie u su-bjektivnu i poetizovanu, to jest naglaeno lirsku naraciju. Sve opisane stilske osobenosti upuuju na izuzetnu strukturalnu bliskost Bulatovi-eve prozne reenice sa poezijom i njenim konstruktivnim principima. Redukovanje reenice i broja leksema, kao i ugroavanje principa razvijene i logiki zasnovane hipotakse korespondira sa modelativnim principima narativne zbilje koji ukidaju logiku i racionalno naelo empirijske stvarnosti, a uvode iracionalno naelo i nadrealne relacije kao paradigmu nove, fantastine stvarnosti.

U romanu Crveni petao leti prema nebu moe se uoiti i osobeno, za prozu potpuno netipino ralanjivanje govornog niza koje redukovanoj reenici namee funkcije pasusa:

Tatjana Beanovi

37

Sunce je prilo retke grane divlje kruke (str. 17);Vetri je ljuljao visoki plod maslaka (str. 17);Jovan je beznadenije plakao (str. 175);A put je, i ispred njih i iza njih, bio izrovan i beo (str. 175).

Ovakvo, za prozni tekst neuobiajeno ralanjivanje govornog niza, koje podrazumeva intonaciono osamostaljivanje i izdvajanje pojedinih iskaza u posebnu semantiku celinu proirenih funkcija, predstavlja postupak veoma slian parcelaciji reenice, samo to zahvata vii strukturni nivo teksta pasus. Dakle, u ovom sluaju reenica, kao subordinirani element pasusa, na sebe preuzima funkcije strukturnog elementa vieg reda i na taj nain znatno proiruje svoje semantiko polje. Postupak dopunskog funkcionalnog i semantikog optereivanja pojedinih iskaza tipian je za poeziju, pa deluje kao jedno od sredstava poetizacije narativne paradigme u romanu Crveni petao leti prema nebu.

Prozodijski faktori aktivno uestvuju u formiranju semantikih struktura a brojne postpozicije jaaju princip paratakse, to dovodi do ritmizacije govornog niza, odnosno proznog retka na koji se prenose neka pravila stihovane paradigme. Jaanje principa paratakse, to jest jukstaponiranje elemenata opisa dovodi do pojaane predikativnosti reeninih delova, kolona i artikulusa, tako da na organizaciju opisa i kompozicije romana deluje jedan isti princip, princip paratakse, koji podrazumeva naporedno nizanje sintaktikih i narativnih segmenata, to doprinosi semantikom osamostaljivanju delova na raun celine i rezultira komatizmom kako sintaktike, tako i narativne strukture. To znai da je romantiarsko kodiranje ostvareno, izmeu ostalog, i po-mou poetizacije sintakse, koja se vrlo esto organizuje po pravilima stiha a ne proze, kao i pomou romantiarskih principa o komatizmu, razglobljenosti, odnosno fragmentarnosti kompozicije.

Kao tipine romantiarske postupke Aleksandar Flaker prepoznaje hiperbolizaciju i fantastiku. U postupak hiperbolizacije spada i opse-sivnost romantiarskih junaka, koji su po pravilu egzaltirani, preterano emocionalni, izloeni mistikim doivljajima i napregnutim duevnim stanjima: ljubavi ili mrnje, empatije ili zlobe, to dovodi do modelo-vanja abnormalnih ili natprosenih, incidentnih likova. Bulatoviev


38

dijegezis naseljen je likovima koji su dovedeni do ludila i izopaenosti, pri emu je incidentnost u ponaanju njihovo osnovno svojstvo, esto zasnovano na iracionalnoj motivaciji, tako da se Bulatovievi likovi modeluju kao romantiarske strukture. Romantiarskoj egzaltiranosti junaka doprinosi i patetini stil na kome se gradi njihov frazeoloki idiom, to pojaava apologiju bezumlja i aktivira antiracionalistiko naelo ekstremnih emocija.

Idealizacija dobra i ljubavi, naglaavanje zla i mrnje ne slue u romantizmu moralnom i etikom vrednovanju, nego i te opozi-cije slue hiperbolizaciji osjeaja i uklapaju se u romantiarski sustav krajnosti3.

Dakle, u prikazanom svetu sve je u duhu romantiarske tradicije dovedeno do krajnosti, do ekstrema, pa u Bulatovievim romanima nema niega to bi se moglo stabilizovati, a mesto radnje kao da je na granici postojanja i nepostojanja, realnosti i fantazmagorije; jezivo zbivanje odigrava se po fantastinoj logici sna, ali i po ambivalentnoj logici karnevala koja takoe podrazumeva spajanje nespojivog smeha sa smru i ubistvom, gozbe s ubijanjem, raanja sa smru i, naravno, pobede s porazom.

U Bulatovievim romanima fantastika je podreena hiperbolizaciji predmetnosti i grotesknom kodiranju teksta, pri emu romantiarski ko-dovi aktiviraju iracionalnu motivaciju pa se u narativnu strukturu uvode sile koje upravljaju zbivanjem, a koje su locirane izvan oveka. Ali dok je u romantizmu ovek igraka u rukama sudbine i svojih strasti, dotle je u Bulatovievim modernistikim strukturama ovek igraka u rukama politikih, totalitarnih sistema koji potpuno iracionalno upravljaju nje-govom sudbinom. Osim toga, romantizam preuzima mnoge elemente fantastike iz srednjovekovnih legendi, puke predaje, usmene knjievnosti i nacionalne mitologije4, tako da se i u Bulatovievoj naraciji javljaju elementi folklornog teksta, slovenske i germanske mitologije.

Hipertrofirana telesnost i abnormalnost kao romantiarsko naelo pokazuju nadmo tela i animalnog sloja bia nad duhovnom, boanskom

3 A. Flaker, op. cit., str. 118.4 O tome videti u: Renik knjievnih termina, Beograd 1986.

Tatjana Beanovi

39

sferom, a hipertrofiranost je simptom bolesti tela, dok je ekstremizam, kao socijalni oblik hiperbole, simptom bolesti drutva i politikih siste-ma. Anomalije Miloa Markovia i Kurta Boda Nossaka indikatori su arhetipskog principa zla jer se svaka anomalija na telu smatra znakom kojim zla sila obeleava svoje rtve i nosioce.

U Bulatovievim romanima dominira fantastika u kojoj realna situ-acija predstavlja semantiku podlogu za uvoenje fantastinih motiva, pa se taj postupak zasniva na montai elemenata nespojivih po logi-kim i stvarnosnim kriterijumima, to rezultira estetski produktivnim uklapanjem fantastinih motiva u poznato, svakodnevno i empirijsko. Zahvaljujui psihikim egzaltacijama svojih romantiarskih junaka, autor vrlo esto posee za delirinom fantastikom, koja se zasniva na ozbiljnim poremeajima psiholoke take gledita i njenim halucinant-nim potencijalima:

Ne znam koliko sam oi drao sklopljene. Priviao mi se Dra-kula. Leao je u mojoj branoj postelji. Bio je go. Nije obraao panju na mene. Pripremao se na poinak. Radio je to paljivo, stenjui. inilo mi se da je sav bio od stare koe, drvenih zglo-bova i ice. Zdravom levicom prvo je odvijao desnu ruku, onu skelu, zatim je polegao pored kreveta. Uinio je isto to s obe noge. Iz onih duplji vadio je oi i paljivo ih sputao u au s vodom, gde su bile zubne proteze. Mora da se spremao na neto dui san kad je s duge i tanke ije, sa svega nekoliko brzih obrtaja, skinuo i glavu. Ostatak tela, bedni trup, ruka je dugo pokrivala i utopljavala. Onda se i ona negde skrila5.

U naraciji Miodraga Bulatovia iracionalne i fantastine slike vrednosno se izjednaavaju sa realnim zbivanjem, i postoje paralelno, simultano kao potpuno ravnopravan element narativne zbilje, a ono to je fantastino, neprirodno i nesvakidanje prikazuje se kao potpuno obino i realno, pri emu se briu granice izmeu realnosti i fantastike jer one pripadaju jednom istom, dijabolinom univerzumu. Pripoveda uvek precizno definie prostor, kao da eli da naglasi istinitost zbiva-nja, a onda u realni okvir smeta jednoznano sagledanu i groteskno

5 M. Bulatovi, Ljudi sa etiri prsta, BeogradZagreb 1983, str. 155.


40

izoblienu stvarnost u kojoj se egzistencija modeluje kao poremeena i iaena, pa su stoga u naraciji este rei koje oznaavaju nesklad i deformaciju:

Zatim je moja aka propala u Budakovu utrobu. Povukao sam i kroz krge, koje je bio napravio njegov no, iupao ivotinjicu. Bio je to sluzav papkar, s podlim oima hijene, s izduenom njukom mravojeda, s nakotrenim dlaicama divljeg praseta. Bio je to Amadaj!6.

Romantiarski tekstovi po pravilu nemaju celovit motivacijski si-stem, ali su zato aktivirani razliiti motivacioni sistemi pa se zbivanja odigravaju uz uee natprirodnih sila, to ukazuje na aktivnost iracio-nalne, fantastine motivacije, kao i psiholoke kojom su ovladali deli-rijum i egzaltacije. Dakle, moemo zakljuiti da je motivacioni sistem u Bulatovievim romanima uglavnom romantiarski graen, jer u biti romantiarski iracionalizam vodi prema naglaavanju sluajnosti zbi-vanja, nedostatku unutranje veze meu njima, pa i fatalizmu koji znai nerazumljivu i tajnu nunost koja vlada svijetom7. Fatalistika motiva-cija o kojoj govori Aleksandar Flaker poloena je u osnove poslednjeg Bulatovievog romana Gullo Gullo, u kome je transcendentni fatalizam maestralno prenesen u politike i ideoloke centre moi, pri emu je razobliena njegova tajna nunost, jer iza svake fatalistike misterije stoji neki Ivanovi. Zahvaljujui romantiarskom postupku vrednosnog izjednaavanja i kombinovanja nekompatibilnih kodova narativna egzi-stencija se modeluje kao dijabolina, poremeena i iaena, sa nizom fantastinih obrta i elemenata, pri emu motivacioni sistem nuno zalazi u sferu iracionalnog, a ovi modelativni principi jasno ukazuju na aktivnost romantiarskih kodova u naraciji Miodraga Bulatovia.

Aleksandar Flaker, izmeu ostalog, izdvaja fragmentarnost struktura kao jedno od kljunih obeleja romantiarskih tekstova, a u Bulatovievim romanima moemo prepoznati mnoge elemente romantiarske sintagmatike. Kompozicioni principi romantiarskih struktura uspostavljaju se kao opozicija proporcionalnosti, skladu

6 Ibidem, str. 142.7 A. Flaker, op. cit., str. 118.

Tatjana Beanovi

41

i kompaktnosti klasicistikog teksta, pa je kompoziciona parcelisanost praena disperzivnom naracijom za koju je karakteristina digresivnost i labavo ulanavanje narativnih sekvenci. Ciklizacija novela kao kompo-zicioni postupak romantiarskog romana aktivirana je u sintagmatskim obrascima koje Miodrag Bulatovi koristi u svojim romanima, to je posebno uoljivo u Crvenom petlu.

Fragmentarnost kompozicionog sklopa posebno je naglaena u Bula-tovievim romanima: Crveni petao leti prema nebu, Ljudi sa etiri prsta i Gullo Gullo, iji je tekst podvrgnut intenzivnom procesu simbolizacije, to se odrazilo i na sintagmatsku organizaciju. Naime, tekstualna zaokru-enost simbola dovodi do uslonjavanja siea u ovim Bulatovievim romanima, ali i do rasparavanja sintagmatske ravni (kompozicije) na relativno samostalne segmente jer simbol zadrava svoju smisaonu i strukturnu samostalnost, iako novi tekst definie pojedine delove njegovog semantikog polja, aktivirajui odreena tradicijom uspo-stavljena znaenja a zapostavljajui druga, to znai da jedan aspekt simbola mora biti odreen simtagmatskim vezama, odnosno kontek-stom. Dakle, razuenu i disperzivnu kompoziciju pomenutih romana, graenu tehnikom montae i simultanizma, sa nizom kompozicionih hijatusa, dopunski rasparava uestalo javljanje i tekstualna zaokrue-nost simbola, koji funkcioniu kao tekst u tekstu, kao siejni nukleusi to kroz vreme prenose arhaine prie i znaenja, arhetipske, svevremene obrasce ljudskog ponaanja i egzistencije. Takve funkcije obezbeuju simbolima uzvieni, sakralni status u semiosferi8 i omoguavaju im da budu uvari kulture i svojevrsni mnemoniki mehanizmi, uz iju pomo tradicija sebe uspostavlja kao riznicu iskustava, saznanja i pria. Upravo zbog osnovne semiotike namene i sakralnog statusa simbola u kulturi i tradiciji, autor je destruktivnu energiju kontroverzne i polemike ci-tatnosti, to jest razornu mo iluminativnog dijaloga usmerio na njihovo profanisanje i razgraivanje. Desakralizaciju svetih znakova Bulatovi prvenstveno postie karnevalskim i grotesknim kodiranjem teksta, kao i tzv. realizacijom tropa, koja rezultira razaranjem semantikog polja simbola i ugroavanjem njegovih semiotikih funkcija, to se takoe uklapa u romantiarsku tenju ka razaranju kanona i tradicije.

8 O tome videti u: J. Lotman, Semiosfera, Novi Sad 2004.


42

Romantiarsko kodiranje Bulatovieve naracije vidljivo je i u modifi-kacijama i genolokim pomeranjima narativne paradigme ka dramskom i lirskom kodu. Genoloku hibridnost Bulatovievih romana potvruje i injenica da su na paradigmatskoj ravni teksta najee aktivirana ak etiri koda: narativni, lirski (poetski), dramski i groteskni, pri emu groteska i poetizacija deluju kao posebni kodni sistemi koji preureuju kompletan tekst. Dakle, romani se podvrgavaju intenzivnom procesu poetizacije, pri emu autor najee koristi sledea sredstva: lirizaciju sveznajueg, ekstradijegetikog pripovedaa; lajtmotivsku kompoziciju; rekreiranje individualnih psihikih stanja; organizaciju govornog niza po pravilima lirskog koda; pojaanu ekspresivnost i emocionalnost iskaza; princip ponavljanja; indeksni znak, kao nesumnjivo romantiarsko obeleje; simboliku redukciju likova; metatekstualnost; visok stepen simbolizacije verbalnih jedinica, motiva i elemenata

narativne zbilje; viedimenzionalne, polivalentne slike koje uz svoja osnovna, iko-

nika znaenja asociraju i dopunska, simbolika, pa se po svojoj sugestivnosti i semantikom optereenju pribliavaju pesnikim slikama. Struktura narativne instance je takoe romantiarski poetizovana

i hibridna, jer se na narativnu osnovu pripovedaa dodaju lirske funkcije, to dovodi do modifikacije njegove narativne strukture i ujedno ini jed-no od osnovnih sredstava poetizacije teksta. Frazeologija pripovedaa je lirski intonirana, pa je i selekcija verbalnih jedinica prilagoena tom lirskom, ekspresivnom naelu, tako da je u organizaciji govornog niza vidljivo odstupanje od norme, nultog stepena iskaza. Dakle, narativne funkcije sveznajueg pripovedaa se redukuju, a njegove lirske funkcije se aktiviraju i umnoavaju:

To nije epski, ve, moglo bi se rei, lirski pripovjeda. Pojavnost ne promatra epskom objektivou, nego zaslijepljenou

Tatjana Beanovi

43

liriara koji uoava samo jedan vid egzistencije i ini od njega cjelovitu romansijersku stvarnost9.

Dakle, predmetni svet se ne posmatra epskom objektivnou nego egzaltiranou liriara, to omoguava sagledavanje narativne stvarnosti kroz poetski doivljaj, a to je osnovno naelo lirske paradigme i roman-tiarskog koda. Usled lirinosti izobliava se i pojavni, predmetni svet, jer se emocije i subjektivnost lirskog pripovedaa projektuju i na mode-lovanje predmetnog sveta, iji objekti gube samostalnost i podreuju se vizuri naratora koji emituje lirski intoniranu i subjektivno obojenu sliku sveta. Epska realnost se povlai pred naletom lirizma i egzaltacije, koju pojaava jo i uvoenje fantastinih motiva i hipertrofiranih relacija. Sve-znajui pripoveda raspolae afektivnom i poetizovanom frazeologijom, to ga jo vie pribliava lirskom naelu i subjektivnoj naraciji. Pripove-daka situacija u Bulatovievim romanima veoma je sloena i zasniva se uglavnom na ukrtanju i preplitanju auktorijalne i personalne narativne paradigme. Elementi personalne paradigme dodatno poetizuju tekst jer se zbivanja esto posmatraju i prelamaju kroz vizuru i opaajno-doivljajni mehanizam pojedinih likova, koji slue kao reflektori ili personalni mediji u ijoj se svesti, kao u ogledalu, odraava zbivanje.

Svi likovi koji funkcioniu kao personalni mediji emituju gotovo istu sliku sveta, to ukazuje na jednoznanost i monovalentnost predoene zbilje. Psiholoka taka gledita likova utie na konstituisanje narativne zbilje, a poto je uslovljena romantiarskim senzibilitetom, njihovo psihiko stanje je nestabilno, afektivno i prenapregnuto, to rezultira iskrivljenom i deformisanom slikom stvarnosti. Introspektivno mode-lovanje likova u Bulatovievim romanima realizuje se kroz subjektivno obojenu naraciju ubrzanog ritma sa izrazito metaforikim znaenjima, kao i kroz iskaze optereene privatnom simbolikom.

Princip ponavljanja, koji ini osnovu lajtmotivskog mehanizma, predstavlja jo jedan pokazatelj naglaene poetizacije Bulatovievih romana, ija je labava kompozicija pravi primer romantiarske fra-gmentarne sintagmatike.

9 G. Pele, Poetika suvremenog jugoslavenskog romana (19451961), Zagreb 1966, str. 177.


44

Romantiarsko naelo pobune protiv oficijelnog poretka, kanonskih modela ponaanja, stvaranja i kulture u Bulatovievim romanima ogleda se u aktiviranju knjievnih postupaka, stilskih mehanizama i misaonih operacija kojima se izvre svet s lica na nalije, pri emu se svi elementi izmetaju sa svoje uobiajene pozicije i prebacuju na mesto koje im ne pripada, pa se zamenjuju: smrt i roenje, dole i gore, belo i crno, svetlost i tama, dobro i zlo, to rezultira sveoptom metanojom univerzuma, odnosno pobunjenikim preokretom uobiajenog poretka stvari. Nijedna pobuna nije snana kao satanska pobuna protiv poretka i civilizacije, a pobuna bia protiv tvorca, prezir svakog oblika potinjenosti i heroj-sko potvrivanje vlastitog ja, osnov je satanizma, ali i romantizma koji se zasniva na poricanju i preispitivanju utvrenih moralnih vrednosti, zazivanju bia demonskog porekla jer ovek osea da su njegove sile nedovoljne da zagospodari svetom, pa u pomo priziva sile zla i snagu mitskih ivotinja. Demonolatrijski rituali su obavezno praeni orgi-jama, grotesknim nonim slubama posveenim demonskim silama, iji se oboavatelji preputaju perverznoj senzualnosti, frivolnosti telesne naslade i skarednim ekscesima. Satanski protest produbljuje i problematizuje dihotomiju izmeu prirodne, animalne ovekove su-tine i njegovog duhovnog, kultivisanog i civilizovanog bia. Kao to se danju slue sveti rituali u ast boga, tako se nou slue okultistike messes noires, u ast zlih, demonskih sila jer je no vreme njihove vladavine, vreme razjarenih zahteva puti koja se zadovoljava u orgijama. Iako raskalaan i razvratan, satanizam podrazumeva traenje sublimnog u niskosti, uspostavljanje kulta bola i patnje, koji se javlja kao izraz i simbol vie duhovnosti, ali i kao obavezan element romantiarske poetike. U romanu Gullo Gullo zbivanje se organizuje kao niz orgija i skarednih aktivnosti likova koji pokazuju svoju satansku patnju, kao izraz patetinog revolta protiv snaga to ih prevazilaze i nesrazmera izmeu ovekovih tenji i njegovih ogranienih moi:

Da li je mogue opisati orgije na koje su otili Kurt Bodo Nos-sack i njegovi? Nije!10 Kod Nossacka se odigrava multinacionalni erotski vodvilj11.

10 M. Bulatovi, Gullo Gullo, BeogradZagreb 1983, str. 7.11 Ibidem, str. 42.

Tatjana Beanovi

45

Demonsku pobunu bia, ludilo, trans i opsednutost kao romantiar-ska naela u romanu Gullo Gullo sublimira znak vrlo sloenih simbo-likih, ali i organizacionih, siejnih funkcija zmija, koja predstavlja kljuni simbol i gen siea. Zmija iz mranih koridora vremena12 stie u Bulatoviev roman rasejavajui svoju semiotiku energiju, donese-nu iz razliitih simbolikih sistema i kultura to su vekovima taloili znaenja u njeno semantiko polje, i unosi u novi sie sve one mitove i narativne nukleuse koji su je proizveli u moan simboliki znak.

udnja za oslobaanjem ljudske prirode od diktature razuma ak-tivirala je antihrianske mehanizme kojima je zmija rehabilitovana u romanu Gullo Gullo, gde joj je vraena sveta uloga obnavljanja i mo oznaavanja iskonske nepodeljenosti i jedinstva sveta, to joj je, svojevremno, hrianstvo oduzelo. Dakle, okoladna civili-zacija je dostigla vrhunac i mora propasti; svet e se vratiti u haos, u nediferencirano, a u mitologiji upravo je zmija bie koje e kosmos ponovo dovesti u stanje haosa, tako da je u romanu ouvana njena mitska funkcija i ostvaren veoma moan spoj obnavljajuih meha-nizama karnevala13 i zmije, to upuuje na mogunost obnavljanja univerzuma, na povratak skladu kroz ekscese i incidente, ponovno uspostavljanje ravnotee uz pomo zmijske terapeutike, koja lei i obnavlja prolaskom kroz privremeno ludilo i destrukciju, to je u sutini romantiarsko naelo.

Zmija u svom razuenom semantikom polju i sloenim semioti-kim funkcijama objedinjuje i sublimira sve razgraivake postupke kojima autor razara okoladnu civilizaciju: iluminativni tip citatnosti, grotesku, metanoju, realizaciju tropa, karnevalizaciju, karikaturu. Ona istovremeno najavljuje obnavljanje to e uslediti nakon oslobaanja od ideologije i politike, nus-proizvoda duha i misli koji su oveka udaljili od njegove zdrave animalne prirode, pa u romanu Gullo Gullo zmija, kao oznaka hipertrofije i bujanja prirodnih sila, odnosi prevlast nad razumom i duhom Priroda pobeuje Kulturu.

Premetanje ugla pripovedanja u samu junakovu svest, to jest subjek-tivno obojena naracija kao romantiarska tekovina, inae dominantna

12 Ibidem, str. 42.13 O tome videti u: M. Bahtin, O romanu, Beograd 1989.


46

u Bulatovievoj prozi, korelira sa razgraivanjem kultova koje je us-postavila kolektivna svest, odnosno tradicija, pri emu se spoljanje, kolektivno pomera ka periferiji, dok se individualno pomera u sami centar dijegezisa. Herojski, i s njim povezan revolucionarni model sveta i miljenja u Bulatovievoj karnevalskoj, razgraivakoj imaginaciji doivljava potpunu i velianstvenu devastaciju:

O kakva slika! ote se iz samog grla Antoniju: Kakav pad! Urlao je, dok su mu suze navirale: Pepino, zar ne vidi da je poraz potpun, da niko vie nije ist?!? Antoniju se zaustavljao dah, gledao je silovanje, red: Ortodosa, raduj se, poraz je ist, velianstven! Pobednici na kurvama! Ve! Heroji i oslobodioci su tako za sva vremena ismejani i osramoeni!14 [podvukla T. B.].

Heroji, ratnici i osvajai, koji predstavljaju vrh drutvene piramide u herojskom modelu sveta i miljenja, pod uticajem inverzije vredno-snog, aksiolokog sistema u romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji srozani su na dno drutvene lestvice. Zbivanje predoeno u po-menutim romanima modeluje se kao neprekidni niz skandala, ekscen-trinih ispada i mistifikacija, dok se uestale scene parada, ceremonija i sveanosti, koji u odreenoj semiosferi funkcioniu kao glavni nosioci kulturnog kanona, organizuju na principu karnevalskih igara. Dakle, romantiarska sklonost ka skandaloznom ponaanju, ekscentrinostima i mistifikacijama zahvata sve slojeve dijegezisa i, pored simbolizacije, namee se kao dominantan modelativni postupak siea, to rezultira romantiarskim oblikovanjem likova i kulturnih modela, koji se zasni-vaju na razaranju kanona:

Umetniki lik se ne izgrauje samo kao realizacija odreene kulturne sheme, nego i kao sistem znaajnih odstupanja od nje, koja nastaju pomou posebnih ureenja (...) Ova znaajna odstu-panja obrazuju izvesno neophodno verovatnosno rasejavanje u junakovome ponaanju oko srednje norme, koju propisuje van-umetniko shvatanje ovekove prirode (...) Stepen, veliina ovoga rasejavanja kree se od gotovo potpune, u formulama

14 M. Bulatovi, Rat je bio bolji, BeogradZagreb 1983, str. 2122.

Tatjana Beanovi

47

fiksirane normiranosti svakoga detalja u ponaanju junaka u na-rodnoj knjievnosti ili srednjovekovnim tekstovima, do hotimino nepredvidljivoga ponaanja junaka u pozoritu apsurda15.

Dakle, Gruban Mali pokazuje izuzetno visok stepen rasejavanja u ponaanju, to se realizuje kroz uestala, veoma znaajna i ozbiljna ogreenja o normu i to kako patrijarhalnog, tako i revolucionarnog sociokulturnog koda, a tako incidentno, nepredvidljivo pa stoga i infor-mativno ponaanje visoko se kotira na skali siejnosti. Naime, ponaanje revolucionara u komunistikom kulturnom modelu normirano je, a svako odstupanje od norme strogo kanjivo, pa revolucionarni kod ponaanja deluje kao fon na kome se postupci Grubana Malia i njegovo kretanje po neherojskom i neuzvienom prostoru percipiraju kao znaajno odstupan-je od norme, sa veoma visokim stepenom nepredvidljivosti. Redundanca revolucionarne i herojske kulturne paradigme, sadrana u formulama i shematizovanim obrascima ponaanja, slui kao semantika podloga prema kojoj se odmerava i ureuje, i to na principu potpune opozicije, ponaanje Bulatovievog (anti)heroja. Maliev lik modeluje se uz aktivi-ranje disparatnog, antiherojskog semantikog niza i njegovih elemenata, to poinje njegovim neherojskim izgledom i kopiljanskim poreklom, a nastavlja se i intenzivira kroz kodove ponaanja koji su sve samo ne herojski, jer je Gruban Mali u pomenutim romanima njihov glavni nosilac i propagator. Na taj nain se razara redundanca tradicionalnog kulturnog modela a u romanima formira visoko entropian, te stoga i informativan kulturni model, pri emu se predvidljivi, shematizovani i oekivani oblici ponaanja i komunikacije uvode u minus-postupak a uspostavljaju se novi kulturni kodovi, koji u stvari predstavljaju in-vertovanje, odnosno groteskno izobliavanje tradicionalnih. Recipijent, inae dobro upoznat sa herojskim modelom sveta i miljenja, to jest sa tradicionalnom balkanskom i ratnikom kulturom stalno odmerava ponaanje Grubana Malia prema rigoroznoj herojskoj, epskoj normi, pri emu otkriva sve vea odstupanja. Takva incidentnost u ponaanju tipina je za romantiarske junake koji svoju fiktivnu egzistenciju ostva-ruju van normi i poretka obinog, normalnog ivota.

15 J. Lotman, Struktura umetnikog teksta, Beograd 1976, str. 326.


48

Osvajai i emigranti, omiljeni likovi Miodraga Bulatovia, odvoje-ni su od svoje otadbine i naroda, pa njihov ivot ne lii na normalan ivot u domovini, njihovo ponaanje nije uslovljeno poloajem koji su zauzimali u svojoj zemlji jer su oni izmeteni iz svoje domovine i kul-ture. Tako se u Bulatovievim romanima formira karnevalski kolektiv pobednika, heroja, revolucionara ili pak kriminalaca koji postoji van normi i poretka obinog, normalnog ivota i mirnodopske socijalne zajednice, pri emu njihov superiorni osvajaki ili ,,bosovski po-loaj, odnosi i ponaanje postaju neobini, nenormalni, ekscentrini i skandalozni oblici oksimoronske van-ivotne egzistencije nedovrenih i deformisanih ljudi. Na taj nain oni se modeluju kao romantiarske strukture ije je osnovno svojstvo egzaltiranost i abnormalnost. U ro-manu Ljudi sa etiri prsta odsecanje palca emigrantima koji dospevaju na visoravan ima naglaene simbolike vrednosti; to je ritualna radnja skrnavljenja jer odsecanje tog falusnog simbola predstavlja sakaenje junaka i u fizikom i u moralnom smislu, oduzimanje i ukidanje kako njegove mukosti, tako i ovenosti. Naime, palac je simbol stvarala-ke, demijurke snage, on celoj aci pridaje mo uzimanja, delatnosti i energije kojom ovek stvara i prilagoava svet sebi, tako da odsecanje palca oznaava ukidanje moi, i stvaralake i seksualne, pa taj strani in vampirskog rituala i dijaboline Franc Jozefove ekstaze likove liava ivotne energije i dionizijskog naela, to po svojoj ekstremnosti i ab-normalnosti svakako ukazuje na aktivnost romantiarskih kodova.

Dakle, moemo zakljuiti da je u organizaciji Bulatovievih romana aktiviran veliki broj romantiarskih kodova, te da se oni javljaju kao periferni u okviru stilske formacije posleratnog modernizma. Ako posmatramo romantizam i realizam kao dva velika poetika sistema koja u sebe usisavaju sve ostale, onda bi se stilske formacije mogle grupisati prema svojoj usmerenosti na romantiarske ili pak na reali-stike kodove. U takvoj uslovnoj klasifikaciji posleratni modernizam, kome inae po svojim poetikim karakteristikama pripada stvaralatvo Miodraga Bulatovia, pokazuje naglaenu orijentaciju ka romantiar-skim kodovima.

Tatjana Beanovi

49

Literatura

Bahtin M., O romanu, Beograd 1989.Bulatovi M., Crveni petao leti prema nebu, BeogradZagreb 1983.Bulatovi M., Heroj na magarcu, BeogradZagreb 1983.Bulatovi M., Rat je bio bolji, BeogradZagreb 1983.Bulatovi M., Ljudi sa etiri prsta, BeogradZagreb, 1983.Bulatovi M., Gullo Gullo, BeogradZagreb 1983. Flaker A., Stilske formacije, Zagreb 1986.Lotman J., Struktura umetnikog teksta, Beograd 1976. Lotman J., Semiosfera, Novi Sad 2004.Pele G., Poetika suvremenog jugoslavenskog romana (19451961), Zagreb

1966.Renik knjievnih termina, Beograd 1986.


Documents

Becanovic+Tatjana