Argus Books Online Magazine Argus Books Online Magazine 7

Septembar 2013.

No7

A r g u s B o o k s O n l i n e M a g a z i n e

2


3


4

Umesto Uvoda

Naslovna strana: Sam, ispod šljive

Istoriju pišu pobednici, zar ne?! (osvrt na „Sam, ispod šljive“)

Šta bi bilo kada bi imali mogućnost da promenimo tok stvari? Izmenimo svoju prošlost ili čak tuđu? Kreiramo

savršeni svet u kojem je svima lepo, rade samo ono što vole i u kojima uživaju, dok klonovi obavljaju poslove

koji drugi ne žele?

Evropa budućnosti je Republika u kojoj je ujedinjen čitav narod. Svi žive u miru i bogatstvu, ali i u nez-

nanju, tačnije nezainteresovanosti. Odsustvo kapital-ista i izvršavanja „prljavih poslova“ dovodi i do od-

sustva pitanja o stanju stvari i poreklu. Niko se ne pita zašto je sve tako kako je.

Zakavkaska unija, koja se nalazi van zidina savršene utopije, nije ono što se ljudima servira preko vesti.

MDO – Međudimenzionalni odsek, ima zadatak da sačuva takvo stanje. Jer, sa mogućnošću putovanja po

vremenu, a samim tim i izmeni istog, opasnost nije zanemariva. Kada Ana Simonović, razočarani klon A

klase krade tzv. adapter koji joj dozvoljava da se nađe u vremenu njenog izbora i počini razne zločine, detek-

tiv Milivoj Jovanović dobija zadatak da je likvidira.

Pokušajem da uništi Aleksu Lakića, čoveka u koga je igrom slučaja zaljubljena, ona se u stvari bori protiv svoje strasti. Da bi situacija bila još gora, isti taj Ale-ksa Lakić, koji je agent MDO-a angažovan je da uništi

nju.

Armija protiv jedne žene.

Ljubav, spletke, laži i na sve to davno zaboravljeno proročanstvo, odvešće čitaoca u svet koji alternativnu

istoriju pokazuje na malo drugačiji način.

Pridružite se junacima drugoga sveta – drugoga vremena.

Andrea Baskin


5

Broj 7.

Septembar 2013. g.

Za Argus Books Online Magazine pišu

Andrea Baskin, Lazar Janić, Vuk Dražić, Angelina Dimitrijević, Stevan Šarčević, Boro Petković, Slobodan Anić, Slavica

Mijatović, Snežana Kovačević, Zoran Užarević, Ratko Matić, Branislav Stanković, Marina Adamović, Tijana Radičević, Anica

Filipović Prekajski, Nermin Delić, Nevenka Pupek, Marina Bogdanović, Marijana Milić, Biljana Grbine, Milena Živković,

Willybald Juncel Erić, Andrija Stanulović.


6


7

Lazar Janić

Kuća obrasla bršljanom

Blog: http://lazarjanic.blogspot.com/

Website: http://lazarjanic.wix.com/lazar-janic-writer

12.

Mile se probudio na podu kraj vrata u svojoj sobi, go, drhteći od hladnoće i jeze. Bio je još mrak, pa je ustao i na-pipao na zidu pre¬kidač za svetlo. Pogledom je potražio Magdalenu. Nije je bilo ni na krevetu, ni u sobi. Potražio je u kupatilu. Bilo je prazno. Naslonio se na lavabo i pogledao svoj odraz u ogledalu. Njegove krupne zelene oči grozničavo su ga gledale. Tanak trag pljuvačke curio mu je sa ugla usne. Pustio je hladnu vodu i ispljuskao se po licu. Odjednom je osetio og-romnu žeđ, pa se halapljivo nagutao hladne vode iz slavine. Još se tresao razmišljajući o tome šta mu se to upravo dogodilo.

Ako je to bio samo jebeni san, onda je bio neverovatno stvaran, pomislio je. Celo telo ga je bolelo, čak je imao i osećaj ogrebotina od trave po leđima. Okrenuo je leđa ogledalu da vidi. Bila su crvena, ali ni-su izgledala izgrebana. To je od tepiha, rekao mu je glas razuma u njemu, nema nikakve jebene trave ni u sobi, ni u zgradi, a bogami ni izvan zgrade, svuda samo beton i asfalt, najbliža trava je dve stanice autobusom niže, kod parka.

Stao je pod tuš i pustio vodu na najjače. Voda mu je prijatno masirala telo. Bolovi su se polako spirali sa njega, odlazeći sa prljavom vodom u kanalizaciju. Još su samo prepone bolele na dodir. Pregledao je genitalije, ali je sve bilo na svom mestu. Glasno se nasmejao, setivši se Magdalene. Magdalena, ljubavi, iscrpela si me totalno!

Ali, kad je ona otišla? Brišući se velikim frotirskim peškirom, prošetao je do ulaznih vrata stana. Bila su ot-ključana. Sećao se da je zaključao kad su došli. Obmotao je peškir oko struka i izašao u hodnik. Svetla u hodniku i na stepeništu su bila upaljena. Jasno je sad, Magdalena je izašla noćas dok sam ja spavao i otišla kući, pomislio je.

Mile je oduvek bio racionalan. Nikakvi snovi, pa makar bili i košmarni, nisu mu mnogo značili. Vratio se u sobu, upalio kablovsku i prebacio na MTV. Posteljina na krevetu je bila zgužvana. Dok je zatezao čaršav, primetio je na njemu srebrni lančić sa priveskom. Bio je prekinut. Nije bio njegov, sigurno ga je Magdalena izgubila. Pogledao je privezak. Mali pentagram. Čudan ukus imaš Magdalena, pomislio je. Ipak, razlog više da se ponovo vide, da vrati lančić! Bilo je tek četiri sata izjutra, pa je ponovo legao, skinuvši mokar peškir sa sebe. Na MTV je bio stari pop, iz osamdesetih i devedesetih pa

5

http://lazarjanic.blogspot.com/

http://lazarjanic.wix.com/lazar-janic-writer


8

mu se, uz muziku koja je prijala, ponovo pridremalo. Pre nego što će zaspati, pomisli; konačno sam video iznutra staru kuću…

Probudio ga je zvuk interfona. Uporno je tandrkao već drugi put. Izvukao se iz kreveta i trljajući oči izašao u pred-soblje.

Pritisnuo je dugme, pa se javi: „Šta god da prodaješ, ne kupujem! Briši!“

„Ne prodajem, ja poklanjam celog sebe, sve, osim buljsona!“, smejao se Ivan.

„Za tebe sve, ljubavi,“ otključao je ulazna vrata pritiskom na dugme interfona. „Popuši mi, majmune!“ Otključao je zatim vrata stana i ušao u kupatilo, dok se Ivan penjao stepeništem. Umivajući se čuo je kao Ivan ulazi u stan.

„Draga, kod kuće sam!“, cerekao se Ivan iz predsoblja. „Skuvaj nam kafu!,“ doviknuo mu je iz kupatila. Uzeo je iz ormančića u kupatilu čiste bokserice, crvene, sa širo¬kim

crnim prugama postrance i navukao ih. Kad je ušao u sobu, počeo je sa prvom serijom sklekova. Čuo je Ivana u kuhinji kako lupka šoljama.

Par minuta kasnije pojavio se u sobi sa dve šolje za čaj pune kafe. „Isuse, zar baš moraš da mi mlatiš pred očima svojim zgodnim crvenim dupetom?“, cerio se posmatrajući oznojenog Mila kako radi sklekove. „Hajde, naduvao si se već kao žabac pred parenje, evo ti kafa.“

„A? Šta kažeš?“ podigao se Mile pokazujući snažne mišiće svog tela. „Mogao bi i ti, štreberu, ponekad da uradiš koju seriju sklekova.“

„Hvala, ne pušim!“ Ivan je seo na fotelju. „Uostalom, Nataši se sviđa moje zmijsko telo, ovakvo kakvo je.“

„Ravan si kao daska,“ reče Mile sedajući preko puta Ivana. Uzeo je sa stočića cigaretu, zapalio je, i otpio gutljaj kafe. „Šta tu ima nekom da se sviđa?“, smejao se Mile.

Ivan ga je znatiželjno osmotrio, pa ga upita: „Kad bi ti neko ponudio da izabereš šta ćeš da uzmeš, pamet ili

mišiće, šta bi izabrao?“ „Mišiće,“ odmah je odgovorio Mile. „Pamet se ne vidi. Mogu ja i da

ćutim kad sam u društvu pametnih, da se ne odam!“ nasmejao se Mile. „Znao sam da ćeš tako odabrati,“ nasmejao se Ivan. „Pa, šta ima?“ Mile je otpio gutljaj kafe. Ivan se uozbiljio. „Ima deset sati pre podne, a Laki još nije otvorio klub. Sad sam bio,

još uvek je zaključano.“ „Ne liči to na Lakija. Uvek otvara na vreme,“ zamislio se Mile. Doh-

vatio je mobilni telefon sa stočića i pozvao Lakijev broj. Automat sa druge strane obavestio ga je da je pretplatnik trenutno nedostupan. Pozvao je fiksni broj. Zvonilo je do kraja, niko nije podigao slušalicu.

„Čudno, na mobilni nije dostupan, u stanu se ne javlja.“ Mile je ustao i obukao farmerice i majicu. „Hajdemo dole da vidimo da li su mu kola tu. Možda je negde otišao?“

Garaža je bila zaključana. Provirili su kroz rupe među daskama na vratima i videli da Lakijev žuti golf kec, kabriolet, nije u garaži.

„Kuda je otišao, a da nije poneo mobilni?“ pitao se Ivan. „Možda ga je poneo, ali tamo gde je sada nema signala…“ rekao je

Mile.

13. Dok je plovio kabrioletom starim dvadeset godina auto-putem od


9

Beograda prema Rumi, gde će se isključiti na put M-21 prema Šapcu i Valjevu da bi se ponovo posle petnaest godi-na uputio u rodne Lakiće, Laki se prisećao vremena kad je upoznao Mariju…

…Tog leta 1995. godine, navršilo se dve godine od kako se trajno naselio u Beogradu, nakon osmogodišnjeg potucanja po svetu posle očeve smrti. Njegova majka Lenka i baka Ilinka i sad su živele u Lakići-ma. Lenka je imala pedeset pet godina i još je bila zdrava, koliko je znao, što se ne bi moglo reći za njegovu osamdesetogodišnju baku, koja je bila, maltene, nepokretna. Iako ih je potpomagao finansijski i više nego što je bilo potrebno, osećao je stalnu krivicu što ih nije posećivao, iako one ni za živu glavu nisu pristajale na ideju da se presele kod njega u Beograd. Majčina čudna želja, a i želja njegovog oca izrečena u ne-običnom oproštajnom pismu opet su ga oterali u izgnanstvo iz rodne kuće. Kad god bi u nekom pismu, koja je često pisao majci, izrazio želju da svrati, još brže bi dobijao ekspresni odgovor u kom ga preklinje da to ne radi.

Ali, sada se konačno zaustavio na jednom mestu. Nije bio bogat, ali je tokom rada po inostranstvu uštedeo dovoljnu sumu dolara da bi sebi dao voljno. Kupio je mali supermarket u Beogradu 1993. godine, u vreme hiperinflacije koja je obezvredila domaću valutu, toliko da su cene nekretnina dostigle istorijski najnižu vrednost. Bila je to visoka, ružna prostorija blizu centra grada smeštena u prometnoj ulici kojom je prolazio gradski saobraćaj. Veliki trgovinski lanac je propao, pa je politički postavljen v.d. direktor došao na glupu ideju da preduzeće izvuče prodajom manjih delova imovine, prvenstveno manjih prodavnica i supermarketa, kako bi obezbedio likvidnost za isplatu minimalnih plata za oko dve hiljade radnika. Nije mnogo ljudi, čak ni po tim minimalnim cenama od par hiljada maraka po objektu, moglo da obezbedi sredstva za kupovinu. Srećom po Lakija, tih dana je slučajno bio u Beogradu, oko sređivanja vize, pa je u dnevnim novinama pročitao oglas o licitaciji. Pomalo umoran od lutanja odlučio je i pojavio se sa ponudom. Bio je jedini zainteresovani, pa ga je dobio po početnoj ceni. Zakupio je gar-sonjeru u blizini i sledećih par meseci potrošio još nekoliko hiljada dolara na uređenje lokala sa velikom galerijom po svom ukusu. Iznena-dio se koliko je sve jeftino izašlo, standard u Srbiji tih meseci je toliko opao da je prosečna porodica mogla ceo mesec da preživi sa nekoliko desetina maraka. Cene su bile smešno male, računajući kurs dolara. Više nije mogao da se snalazi sa vrednošću domaće valute, centralna banka je svake nedelje izbacivala novu novčanicu sa sve više nula…! Kad je sve radove završio, častio je sebe kupovinom tri godine starog golfa kabrioleta. Ovo mu je bio prvi auto koji je kupio, ranije nije bio u prilici da priušti sebi kola, jer se stalno selio…

Najpre je pomišljao da otvori video klub, ali, lokal je bio prevelik za takav obim posla, a trgovina je bila onemogućena vrtoglavim padom di-nara. 24. januara 1994. godine, tadašnji guverner Narodne banke, koga su od milja zvali deda Avram, uspeo je konačno da spasi domaću valutu vezujući je za nemačku marku i zamrzavajući joj kurs. Tada je osetio da je došlo vreme za otvaranje radnje, tako da je krajem meseca otvorio strip klub „Flok“, koji je dobio ime po psu strip junaka Žalosne Sove. „Flok“ je bio video-klub ali i knjižara i prodavnica najrazličitijih pro-izvoda. Najveći deo robe nabavljao je otkupom od građana, koji su, fi-nansijski iscrpljeni, prodavali cele kućne biblioteke knjiga, stripova, časopisa i kolekcije gramofonskih ploča kako bi došli do novca za hranu i


10

komunalije. Robu je prodavao komisiono i bio umereno zadovoljan zaradom. Za te uslove, kada su skoro svi propadali, on je opstajao…

Kada se jednom na njegov stalno otvoren oglas pod de-vizom „Nemo-jte da Vam novac skuplja prašinu“, što je pred-stavljalo aluziju na to da za knjige i časopise koje ljudi drže na tavanima i u podrumima daje no-vac, javio ženski glas i ponudio na prodaju kolekciju časopisa i knjiga, nije mogao ni da pomisli koliko će mu taj glas jednom značiti…

Otišao je svojim kabrioletom na datu adresu u starom delu Dorćola. Bio je početak leta, ali vrućine su već bile nesnosne, pa mu je prijala vožnja otvorenim autom.

Našao je uličicu koja je izlazila na Francusku ulicu. Zgrada je bila omanja, sa sopstvenim malim dvorištem. Pozvonio je.

Dugo je čekao, a onda se vrata otvoriše. Osmeh što se na njima poja-vio bio je razoružavajući, a ogromne plave oči ubistvene. Proguta plju-vačku, pa joj se obrati najmirnije što je mogao:

„Dobar dan, došao sam u vezi časopisa. Čuli smo se telefonom. Jeste li vi Marija?“, pa doda: „Ako vam sada nije zgodno, možemo to i neki drugi put?“

Devojka u kasnim dvadesetim, više no zgodna, procen-jivao je Laki domaćicu, ignorišući tanke radničke pantalone podvrnutih nogavica i u preširoku belu majicu, svu zamazanu bojama, kao da je upravo krečila kuću. Duga joj plava kosa beše uvezana u rep.

„Izvolite, izvolite... Aleksa, je li tako? Nemojte da se čudite mojoj odeći, ja sam slikar i ovo je moje radno odelo!“ nasmejala se njegovom zbunjenom pogledu.

„A, tako…“, reče Laki ulazeći u dvorište. Trava u dvorištu beše uredno podšišana, sa sivim ka-menim pločama

namesto trotoara i oazama cveća ograđenog belim kamenom. Baštenska garnitura od pruća ugnezdila se pod veliko drvo, u čijem je hladu sedela stara gospođa u invalidskim kolicima i dremala.

„To je moja baka Magda,“ objasni mu Marija. „Vreme joj je za popodnevnu dremku i voli da bude na otvorenom kad god je lepo vreme.“

„Dobar dan, gospođo,“ rekao je Laki, ali ga bakica nije čula. „Hajdemo unutra,“ pozvala je Marija u kuću. U kući je vladala prijatna hladovina zahvaljujući debelim zidovima.

Uvela ga je u veliku sobu, očigledno atelje. Zidovi su bili popu¬njeni gotovim radovima, u jednom ćošku stajao je štafelaj a na sredini mali stočić sa dve fotelje.

Sa zanimanjem je počeo da razgleda platna. Bio je to nadrealizam, preovlađivale su tamne boje, uglavnom plavo-zelene, iz kojih su se probijali stilizovani ljudi osenčeni crnom bojom. Skoro isti motiv, kao da su sve slike činile jednu veliku.

„Iz ove slike prosto kulja bol,“ prokomentarisao je gledajući sliku žene koja plače otvorenih usta, dok joj je na ramenu naslonjena glava tužnog dečaka. U pozadini su stajale dve stilizovane spodobe bez lica, samo sa tačkama naznačenim očima. „Ne mogu da zamislim kakvo vas je loše osećanje navelo da naslikate ovu sliku. Baš mi je upe-čatljiva!“

„Nemoj da mi persiraš, molim te. Ta slika? Pogodio si, slika se zove ’Bol’. Svako od nas ima svoje demone koji ga te-raju da se na neki način izrazi…“, odgovori mu Marija.

„Jesi li izlagala ova platna?“, okrenuo se prema njoj. „Jesam. Uglavnom na grupnim izložbama, član sam ULUS-a,

uglavnom na njihovim godišnjim izložbama… Samostalnu izložbu još nis-


11

am imala. Sad je to skup hobi, slabo ide prodaja, a veliki novac, koji ja nemam, treba dati za zakup galerije. Nije u ovoj zemlji vreme za slike. Da sam rođena u Parizu, ili negde u Evropi…“

Laki je nastavio da razgleda slike, tu i tamo bacajući kri-omice pon-eki pogled i na autora, a Marija je pričala: „Ja sam akademski slikar bez stalnog zaposlenja, živim sama sa bakom. Izdržavamo se, uglavnom, od njene sirotinjske penzije. Mnogo novca trošim na boje i platna. Srećom smo skromne, pa nam ne treba puno za život…“

„Želeo bih da kupim jednu tvoju sliku!“ reče joj Laki okrenuvši se prema njoj.

Oči joj bljesnuše i široko se osmehnula: „Stvarno? Koju?“ „Evo, na primer, ovu!“, pokazao joj je sliku golog muškarca što leži

na boku, leđima okrenut posmatraču i u ruci drži ram manje slike. Kroz ram se providi gola, zagonetno osmehnuta lepojka. Unutrašnji ram je reljefno urađen i oštro odvaja dva dela, onaj unutrašnji, sav u toplim bojama, od spoljašnjeg, naslikanog istim crno-plavo-zelenim tonovima kao na ostalim slikama. Izgledalo je kao da je u slici još jedna slika…

„Pa, može, slika je trista maraka, ako ti to nije mnogo…?“, zastala je, upitno ga pogledavši, pomalo uplašeno iščekujući odgovor.

„Nije,“ osmehnuo se Laki, „u stvari, u ovom slučaju ja pljačkam te-be, jer verujem da će ova slika mnogo više vredeti kad se proslaviš!“

Oduševljeno je skočila i pljesnula rukama, kao dete kad mu neko kupi sladoled. A onda se brzo pribrala, pa reče:

„Pa ja ti nisam ponudila ni kafu?! Može kafa i hladna limunada?“ „Može,“ reče. Okrenula se da izađe, ali se brzo nešto dosetila, pa se ponovo okrete

njemu: „E, da, ako još hoćeš te časopise, spakovani su tu u ćošku pored zida. Samo smetaju, već sam htela da ih prodam kao stari papir, kad sam videla tvoj oglas. Vidi šta ti odgovara, to ti je gratis…“

Okrenuo se mestu koje mu je pokazala. Politikini za-bavnici, Duge, Galaksije, Misterije, Kekec i Dečje novine, sve spakovano u pakete i uvezano kanapom. To ga je zanimalo. Bilo je tu i paketa dnevne štampe. To je zaista bilo za stari papir. Uz to i pedesetak knjiga, uglavnom lektire za niže razrede. I to je odvojio. Sve u svemu, brzo je procenio, najviše pedesetak maraka. Toliko bi platio i drugima. Većina toga neće se nikad prodati. Ali, ni sam ne znajući zašto, odlučio je da joj plati više.

Vratila se časkom i sa vrata reče: „Nisam mogla da izdržim, morala sam da probudim baku i da joj se

pohvalim da sam prodala sliku. Ona bi htela da te upozna, kafa i limunada su u baštici. Ako bi hteo…?“

„Naravno,“ rekao je, a zatim dodao: „Izabrao sam što me zanima. Ne dolazi u obzir da mi ih poklanjaš. Mogu da ti ih platim sto maraka… Sa slikom, četristo…“ Pružio joj je novac.

Zastala je. Brzo se premišljala, za časopise jeste rekla da će ih pokloniti, ali novac joj je bio potreban. Nasmejala se i strpala ga u džep na grudima. „Ali, pod jednim uslovom… Pozivam te na otvaranje moje grupne izložbe u gradskoj kući sledeće subote. Biće koktel i besplatni sendviči, sve finansira grad,“ brzo dodade.

„Može, mislim da nemam ništa zakazano,“ nasmejao se. Gospođa Magda Ranitijević bila je stara predratna dama, udata za

inžinjera i bogatog kućevlasnika. Posle rata imovina je konfiskovana, sve osim ove kuće. Umro je pedesetih. Magda je bila lekar u gradskoj bolni-ci, otišla u penziju pre dvadesetak godina.


12

Vrlo obrazovana žena, gledala ga je nekako procenjivački, činilo mu se, od prvog trena poznanstva. Ispričavši svoj tužni život, detaljno ga je propitala; ko je, šta je, čime se bavi, na prefinjen način, pa mu nije bilo neprijatno. Sve vreme Marija je upadala u razgovor sa ponekom primedbom, čas duhovi-tom, čas mudrom, naročito kad je gospođa Mag-da prešla na unukino detinjstvo i školovanje na Fakultetu primenjenih umetnosti. Neosetno su prešli na ozbiljnije teme, pad druš-tvenih vred-nosti i morala, sve veću neobrazovanost omladine gde se Laki snalazio kao riba u vodi, pa je započeo jedno od omiljenih predavanja…

„Našu omladinu danas ne uči škola, jer je obrazovni sis-tem takav da ne doprinosi želji za obrazovanjem. Prvo, nas-tavnici su danas prosečni, nema više onih gromada od profesora, koji svojim ogromnim znanjem i iskustvom inspirišu decu da budu gladni znanja, zna¬nja kao takvog, a ne da se samo provlače kroz razrede da bi se dobila nekakva diploma, koja, usput budi rečeno, više ništa ni ne znači… Drugo, danas je znanje roba koja se malo vrednuje, u poplavi kriminala i drugih lakih načina sticanja materijalnih dobara. Pa, ova deca ne mogu ni na prste jedne ruke nabro-jati današnje naučnike, filozofe, književnike, ali zato znaju sve žestoke momke sa ovih ulica, vođe paravojnih formacija i loše političare koji su ovom narodu doneli samo bedu… Pa onda, mediji, koji vrve od vašarske zabave i samozvanih proročica, koje podvaljuju špekulacije umesto isti-na… Danas deca stiču znanje na ulici, u kafićima, čitaju žutu štampu i gledaju ružičastu televiziju… Događa se to, draga gospođo, da znanje danas negde iscuri usput dok dođe do njih… Ono malo što do njih dokaplje uglavnom je pseudoznanje koje vrvi od izmišljotina, zbrke i jeftine imitacije…“

Marija ga je gledala širom otvorenih očiju, klimajući potvrdno glavom i upijajući svaku reč. On je nadahnuto nastavio, sve dok se stara gos-pođa, nije izvinila i zamolila Mariju da je odgura do kuće. Pre no što je pošla, primakla je kolica Lakiju, nagla se, uhvatila ga za mišicu i gledajući ravno u oči, rekla: „Dragi mladiću, navratite ponovo, drago mi je slušati vas. Nas dve ionako nemamo veliko društvo, a naročito ne uglađeno i načitano. Ja vas pozdravljam, i ostavljam sa unukom kao društvom. Stara dama bi morala da se počešlja i osveži, pre nego pogleda na drugom kanalu Dragana Stojnića!“, namignu mu.

Marija se ubrzo vratila. Prošlo je više od sata u prijatnom razgovoru, ali morao je da žuri kako bi stigao na sledeću adresu.

„Molim te da izvineš mojoj baki, ako je malo davila radoz¬nalošću…“, započe Marija.

„Nikako, nema razloga, bilo mi je vrlo prijatno u vašem druš¬tvu,“ prekinu Laki njeno izvinjenje. „Ali, meni je žao, već kasnim na drugi poziv i moraću da se odjavim,“ nasmeja se ustajući.

Pomogla mu je da odnese sliku i pakete do auta. „Nemoj zaboraviti da mi pošalješ pozivnicu za izložbu,“ reče

pozdravljajući se. „A, to nikako neću zaboraviti!“ I nije zaboravila…

14. Kad je sišao sa Valjevskog na lokalni put prema Lakićima, bilo je već

prošlo osam sati izjutra. Par kilometara od glavnog puta izgubio je signal na mo-bilnom tele-

fonu. Ovde nije bilo predajnika, a okolna brda su zaklanjala signal iz


13

Draginjca. Ništa se ovde nije promenilo u zadnjih trideset godina, čak je i asfaltni put išao samo do crkve, a onda se naglo prekidao, kao da tamo u Lakićima, više niko ne živi… Pomisli, nije samo on napustio ovaj kraj, napustila ga je i država, i lokalna samouprava. Ostavili su ga na up-ravu njegovim duhovima i ponekom, čudom preživelom žitelju…

Pitao se da li je stari paroh Nikodije Stefanović još uvek živ? Sumnjao je, bio je star i kad ga je zadnji put video. Odustao je da svrati do crkve. Hteo je prvo da vidi svoju prokletu kuću…

Provezao se autom kroz šumu i izašao na livadu koja je vodila na brdo. Put je bio ravan i zatravljen. Malo ko je tuda prolazio. Sa leve strane ćutke ga je dočekalo staro drvo. Kuća se skoro nije videla od di-vljeg rastinja i bršljana. Parkirao se ispred kapije.

Kad je izašao iz auta, video je da se do kuće skoro ne može stići od izraslog korova i žbunja. Trula drvena ograda ograđivala je godinama ljudskom nogom negaženu teritoriju. Pokušao je da otvori kapiju. Bila je urasla u žbunje i nije mogla da se pomeri. Povukao je snažnije i trula letva mu je pukla u rukama . Nije mislio da će biti ovako, inače bi poneo sekiru. Ali sad, šta je, tu je… Rukama je polomio još nekoliko letava i provukao se unutra…

Odjednom ga je je obuzela nekakva tupost, maglilo mu se pred oči-ma. I tišina… Nije čuo ni pticu. Šiblje ga je grebalo, ali nije hteo da odustane. Sa mukom se provlačio, video je da je raskrvavio podlakticu, ali je išao napred. Odjednom, pred njim se pojavila veranda. Popeo se preko dva stepenika i pred njim se ukazao slobodan prostor. Samo je di-vlji bršljan zauzeo ceo dugački pravougaonik zida ispred njega. Nije vid-eo ulazna vrata, sve je prekrio bršljan. Tu je zastao.

Šta ja ovde radim, pomislio je. Neću ovde naći nikakve odgovore. Bolje ostaviti ovu kuću njenim duhovima… Ali, stajao je kao hipnotisan pred ulazom…

A onda, iznenada, začuo je glasove. Najpre tihe, poput žubora vode, a onda sve glasnije! I to ne jedan, bezbroj glasova sve jače je šaputalo tamo, unutra, iza bršljana! Ništa nije razumeo, ničiji glas nije prepoz-navao. Kao hipnotisan je slušao šapate koji su ga prizivali da provali unu-tra! To više nije bila njegova slobodna volja, ali nije bilo ni tog straha koji bi mogao da ga zaustavi! Glasovi su ga zvali! Nudili su mu odgovore! Sada će se sve razjasniti! Sada će se sve završiti! Ispružio je ruke da pok-ida bršljan srastao sa vratima. Nisu ga bolele izgrebane ruke kojima je najzad uklonio bršljan ispod koga su se ukazala vrata. Čitav krešendo glasova sada ga je zvao da učini i taj poslednji napor, da provali unutra! Sada je znao da će ih sve videti! I bio je spreman da vidi bilo koga unu-tra, Aleksu Lakića, poludelog zbog zločina koji je učinio, njegovog oca Aranđela sa karabinom, Milutina i Gavrila sa bradama u četničkim uni-formama, zadavljenu decu u kolevkama, od raka pojedenog Lazara, ili Lenku i Ilinku u samrtnom ropcu, pa čak je bio spreman da vidi i nju, Be-lu prikazu kako ih sve proždire! Samo na jedno nije bio spreman, samo jedna stvar je mogla da ga užasne, a samo na to nije pomislio! I dok su vrata pod njegovim težinom iz trećeg puta popustila, i kad je kroz njih propao unutra, upravo to se dogodilo!

Užasnulo ga je to što unutra nije bilo nikog! I glasovi su svi odjednom zamukli…!

Dnevna svetlost prvi put posle niza godina obasjala je unutraš¬njost kuće. Sve je bilo isto, koliko se sećao, kao pre petnaest godina, kad je zadnji put ovde boravio. Sve, osim prašine i paučine, koja je premrežila


14

zidove. Otvorio je i leva i desna vrata. I sobe su bile iste. Vratio se u srednju sobu, podigao prevrnutu stolicu, krpom koju je našao u kredencu obrisao malo prašinu sa nje i sa stola. Odjednom se nečega setio. Ponovo je otvorio kredenac, i zaista, bio je tu, satljik sa čepom od plute, dopola pun rakije… Nasmejao se, uzeo ga skupa sa čašicom pored njega i stavio na sto. Seo je, otvorio satljik i nasuo rakiju u čašicu. Prineo je nosu, ma-lo pomirisao, i sručio u grlo. Bila je dobra, bolja nego što se sećao!

Šta je uopšte i očekivao da će zateći ovde? Odgovore? Rešenja? Pomoć? Nije ni u šta bio siguran. Otpio je još jedan gutljaj…

U tišini koja ga je okružila, nije više bio siguran ni da je malopre čuo glasove… Sve se to moglo pripisati prevelikom uzbuđenju što se našao ovde posle toliko godina… Sručio je još jednu u grlo. Slatko-ljuta tečnost razlila je toplinu i on se potpuno opustio.

Razmišljao je o majci. Pred očima je video njeno sitno, tužno lice, i mogao je samo da zamisli sve one tužne godine koje je provela ovde, od-ržavajući kuću svojim sitnim, oštrim pokretima, i dvoreći bolesnu i nepokretnu Ilinku… I kako je svaki dan mislila na njega, tamo negde, u belom svetu, kako bi to ona rekla. Kako razgovara s njim čitajući tek pristigla pisma, i pišući njena, evo, baš za ovim istim stolom! Znao je da su joj ti trenuci bili najvažniji u životu, trenuci kad joj je izbegli sin bio najbliži… Telo mu se preplavilo tugom, velikom i veličanstvenom, u toj tišini koju je remetio tek tužan zvuk frule iz daljine…

I dugo je još sedeo i slušao melodiju. Odjednom se prenuo, naćulio uši. Ustao je i krenuo za zvukom. Brzo se probio kroz šipražje u dvorištu i izašao na put. Zvuk je dolazio sdesna, sa livade. Pošao je za njim iščekujući da vidi ko to tako lepo i tužno svira. Bilo je nekog tamo, preko livade, kod prelomljenog drveta. Polako se približavao zanesen melodi-jom. Sad je video. Bio je to onaj isti dečak iz njegovog sna, sedeo na istom mestu i svirao na fruli… Bio je to Marko.

Kad je prišao, Marko ga je pogledao i rekao: „Čekao sam te.“ Pored njega je ležala debela knjiga, korica iskrzanih i požutelih od starosti. Upitao ga je: „Šta to čitaš?“. Nasmejao se: „Ja ništa! Vidiš, moja knjiga je prazna…“ Marko je uzeo knjigu u ruke, otvorio je i počeo da lista. Sve stranice su bile prazne. „Ali, tvoja knjiga je ispisana. Nju moraš ti da pročitaš! To je jedna važna stvar.“ Ustao je, a zatim dodao: „A sada ću da ti pokažem drugu važnu stvar!“

Onda ga je pokretom ruke pozvao da ga sledi. Okrenuo se i brzo kren-uo preko livade, niz brdo, udaljavajući se i od kuće i od puta. Ušao je u šumu trista metara niže. Pošao je niz puteljak između stabala, dole, prema potoku. Laki je znao za taj potok u šumi, igrao se sa Kamenim kod njega kad su bili deca. Nije imao ime, zvao se prosto – potok.

Stigavši do potoka, dečak se brzo sagnuo i iščeprkao na obali nešto malo, nešto što se presijavalo na suncu. Ispružio je ruku i pokazao mu šta je našao. Sad je video da je to mali srebrni lančić, sa priveskom u obliku pentagrama. Privezak se ljuljao u dečakovoj ruci. Onda je dete ozbiljno klimnulo glavom i reklo: „Pronađi lančić. On će ti reći ko je Ona! A sad sačekaj ovde. Uskoro će neko da dođe.“ Strpao je lančić u džep, okrenuo se i potrčao u šumu.

„Čekaj, Marko,“ doviknuo je. Dečak je zastao, još jednom se okrenuo prema njemu i rekao: „Ja se

ne zovem Marko.“ I, nestao je u šumi…

(nastaviće se)


15


16

Румунски писац

омладинских научно-фантастичних романа

и прича ЛЕОНТИН ВЕРИНКУ (Leontin Ver-

incu 1908 – 2002) УДАР ГРОМА ЗА

БАРСЕЛОНУ (Grevă Ilu-minat Pentru Barcelona – објављено 1979.године)

Превод са румунског језика: КОСТА ЦОНИЋ

(Нова Пазова, Општина Стара Пазова, Сремски

Округ, Аутономна Покрајина Војводина, Србија, 19.јул 1922. –

Беч, Аустрија, 22.август 1998.)

УДАР ГРОМА ЗА БАРСЕЛОНУ

ЗА ЧИТАЊЕ И УЖИВАЊЕ пише: Вук Дражић

Неслућено је чудо потресло Барселону, док се она припремила за рат против свог суседа, Санта Коломе де Граманета. Не зна се када се то десило и због чега се то десило. Знамо само да је неслућено чудо потресло Барселону, која је била у великој припреми за рат против свог суседа, Санта Коломе де Граманета. Које је неслућено чудо потресло Барселону, то заиста не знамо. Не знамо ништа о томе. Само знамо да је неслућено чудо потресло Барселону, која се припремила за велики рат против свог суседа, Санта Коломе де Граманета. Зашто се то десило? Зато што је Барселона економски јача од Санта Коломе де Граманета.

У Санта Коломи де Граманету, један је непослушни малиша живео са својим драгим стрицем, који га је и подигао. Сад он иде на ратиште против Барселоне, јер је заиста обучен да буде војник. Као војник, стриц непослушног малише је имао задатак да одбрани свој град од најезде Барселоне. Али га је Барселона заробила и сада не може нигде. Стога непослушни малиша мора у Барселону да ослободи свог стрица. Тај непослушни малиша звао се Непослушни Артур, а његов стриц, једноставно, Стриц Артур. Стриц Артур је био на присилном раду у Барселони и размишљао је како да се ослободи тога и да побегне из тог ужасног града.

– Барселона је заиста ужасна – помислио је Стриц Артур – Нико није доживео толики ужас у њој као ја. Стога ја морам побећи из тог града пре него што ме одведу у мрачни затвор.

Али пре него што је намеравао побећи из Барселоне, Стрица Артура људи лојални њој одводе у мрачни затвор. Тамо ће остати неко време. У међувремену у Санта Коломи де Граманету, Непослушни Артур тренутно размишљава о томе да ослободи свог стрица. Сада је он сам у својој кући, која такође припада и његовом стрицу. И не зна шта сада да ради. Једног је дана у кућу Непослушног Артура и његовог стрица долетео Сеновити Лериданац Рамон, иначе један од људи лојалних Управнику Санта Коломе де Граманета. Он се представи Непослушном Артуру:

– Ја сам Сеновити Лериданац Рамон и ја сам јако лојалан Управнику Града Санта Коломе де Граманета и читавом поменутом граду. Ја сам с тобом, Непослушни Артуре.

– Добро дошао, Сеновити Лериданче Рамоне! – поздравља га Непослушни Артур – Зовем се Непослушни Артур и мој је стриц одведен на робију у Барселону.

– Ја ти овде могу помоћи – рече Сеновити Лериданац Рамон Непослушном Артуру – Заједно ћемо ослободити твог стрица из канџи Управника Града Барселоне, који нажалост има срце израђено од камена. Верујеш ли у то, Непослушни Артуре?


17

– Наравно да верујем у то, Сеновити Лериданче Рамоне – рече Непослушни Артур Сеновитом Лериданцу Рамону – Тај Управник Града Барселоне је камена креатура која читаву Барселону диже против нас тј. нашег града Санта Коломе де Граманета. Морамо га средити ударом грома, Сеновити Лериданче Рамоне.

– Наравно да сам наоружан ударима грома – закључује разговор Сеновити Лериданац Рамон и одводи Непослушног Артура у Барселону.

Када су стигли у Барселону, Непослушни Артур и Сеновити Лериданац Рамон су је обишли целу. Прво је Непослушни Артур дошао код свог стрица у типичну затворску посету. Када је Непослушни Артур дошао у барселонски затвор у посету свом стрицу, стриц му је рекао:

– Не могу сада побећи из тог мрачног затвора. Барселона је веома строг град и њен управник не дозвољава да ми побегнемо из градског затвора.

– Ја ћу те, углавном, избавити из тог мрачног затвора – рече Непослушни Артур свом драгом стрицу.

Непослушни Артур одлази из барселонског затвора, а његов стриц му поручи:

– Барселоном заправо управља камена креатура која тај град диже против нашег града, Санта Коломе де Граманета, а која се представља као ''Управник Града Барселоне''. Та

камена креатура је потпуно против наших воља и њих свакако поништава. У њој је камено срце и стога је она свирепа. Среди је ударом грома, Непослушни Артуре, пре него што га ослаби својим изузетним моћима.

Одједном се у Непослушног Артура појави храбро срце које му поручи:

– Мораш камену креатуру, управницу града Барселоне, средити ударом грома. Немамо времена за остале ствари. Та камена креатура поништава све воље грађана Санта Коломе де Граманета. Не можеш одустати тако лако, Непослушни Артуре!

– На томе и тренутно радим – одговори Непослушни Артур свом храбром срцу.

– Добро сам разумео твоје речи – на то ће храбро срце Непослушног Артура.

Потом је Непослушни Артур, са храбрим срцем у свом телу, за вољу Сеновитог Лериданца Рамона покупио још удара грома које је нашао по барселонским улицама. Али се на једној од њих појавио барселонски чувар закона и један од многобројних слугу камене креатуре која се представља као ''Управник Града Барселоне'', Ел Нас. Он упита Непослушног Артура:

– Ко је тебе питао да по улицама нашег града Барселоне скупљаш ударе грома?

– То жели Сеновити Лериданац Рамон – започиње одговор Непослушни Артур – Он то жели јер хоћемо да средимо камену креатуру која се представља као ''Управник Града Барселоне''.

Барселонски чувар закона Ел Нас на одговор Непослушног Артура извади своју мускету и пуца на њега. Сада је Непослушни Артур био мртав. Али ко ће наставити његов пут? Сеновити Лериданац Рамон, наравно! Он је управо пронашао мртво тело Непослушног Артура на барселонској улици и однео га код Стрица Артура који је још увек био у барселонском мрачном затвору. Потом се вратио на место где је погинуо Непослушни Артур и разговарао са барселонским чуварем закона Ел Насом:

– Да ли си ти убио Непослушног Артура? – Убио сам га јер је он желео да по барселонским улицама за твоју

вољу покупи још удара грома. Не желим да вас убијем, али вас молим да што пре одете из нашег града Барселоне. Тако ћемо сви живети у миру.

– Да ли то значи да ја тероришем ваш град Барселону? – на то ће Сеновити Лериданац Рамон.

– Ви већ дуже време представљате терор за наш град Барселону – овим речима узврати барселонски чувар закона Ел Нас Сеновитом Лериданцу Рамону – Не знам ко вас је заиста терао да тероришете наш град Барселону, али нећемо живети у миру све док не побегнете из нашег града Барселоне.

За то време из барселонског мрачног затвора на место погибије Непослушног Артура долази његов стриц. Он рече Сеновитом Лериданцу Рамону:

– Реци тзв. ''барселонском чувару закона'' Ел Насу да се он преда! Одмах да си то урадио, Сеновити Лериданче Рамоне!

– Разумем, Стриче Артуре! – на то ће Сеновити Лериданац Рамон. Барселонски чувар закона Ел Нас се напокон предао. Њему се

сада обраћа Стриц Артур:


18

– Желео сам да се предаш јер си убио мог синовца. То се морало догодити јер је мој сада почивши синовац скупљао ударе грома на барселонској улици на којој сада стојим.

Због речи које му је

Стриц Артур пренео, барселонски чувар закона Ел Нас својом мускетом извршава самоубиство. На место где је управо барселонски чувар закона Ел Нас својом мускетом извршио самоубиство долазе људи лојални Барселони, исти они који су одвели Стрица Артура у мрачни затвор тог града. Они мртво тело барселонског чувара закона Ел Наса однесоше код Управника Града Барселоне лично. С друге стране, још увек не знамо које је неслућено чудо потресло Барселону док се она припремила за рат против свог суседа, Санта Коломе де Граманета.

Сеновити Лериданац Рамон је отишао у Сан Хуан Деспи, где се на одмору налазио Управник Града Санта Коломе де Граманета. Када је стигао у Сан Хуан Деспи, Сеновити Лериданац Рамон је срдачно поздравио Управника Града Санта Коломе де Граманета уз следеће речи:

– Поздрав, поштовани управниче нашег града Санта Коломе де Граманета!

– Поздрав и Вама, Сеновити Лериданче Рамоне! – на то ће Управник Града Санта Коломе.

Стриц Артур је за то време побегао из Барселоне у Сан Хуан Деспи, јер је сазнао да се тамо тренутно налази Сеновити Лериданац Рамон. Покупио је све ударе грома на барселонским улицама, а то је у питању био последњи, али незавршени посао сада му почившег синовца. Њих је обавезно понео за вољу Сеновитог Лериданца Рамона у Сан Хуан Деспи. Када је стигао у Сан Хуан Деспи, пред вратима тамошњег хотела се појави његов власник. Стриц Артур срдачно поздравља власника хотела у Сан Хуану Деспију уз следеће речи:

– Поздрав, власниче хотела у Сан Хуану Деспију! – Поздрав и теби, Стриче Артуре! – на то ће власник хотела у Сан

Хуану Деспију. Стриц Артур потом упита власника хотела у Сан Хуану Деспију: – Да ли су тамо Сеновити Лериданац Рамон и Управник Града

Санта Коломе де Граманета? – Наравно да су тамо – на то ће власник хотела у Сан Хуану

Деспију. На речи власника хотела у Сан Хуану Деспију се појаве и Сеновити

Лериданац Рамон и Управник Града Санта Коломе де Граманета. Они се, наравно, придружују Стрицу Артуру, враћају се у Барселону да би ударом грома средили камену креатуру која се представља као ''Управник Града Барселоне''. А знате ли како она изгледа? Њено тело је од камена, а и унутрашњи органи у њему. Кроз тело те камене креатуре, уместо праве црвене крви, тече прави сиви малтер. Срце те камене креатуре, као што смо већ рекли, је од правог сивог камена. С друге стране, та камена креатура која се представља као ''Управник Града Барселоне'' поништава све воље грађана Санта Коломе де Граманета. Управо је на смрт послала Феликса Парадајза, који јој је узвратио следећим речима:

– За име света не можеш уништити Санта Колому де Граманет, наш вољени град!

На речи Феликса Парадајза камена креатура, која се представља као ''Управник Града Барселоне'', извади своју абордажну сабљу и њом прободе његову главу. На то ће Феликс Парадајз:

– Можда си изабрала то решење, али ћеш ти видети шта је наше решење!

Феликс Парадајз умире, а једини коментар камене креатуре, која се представља као ''Управник Града Барселоне'', био је:

– Нађи негде решење у свету мртвих! Одједном се пред каменом креатуром, која се представља као

''Управник Града Барселоне'', појави Управник Града Санта Коломе де Граманета. Он јој узврати следећим речима:

– Који је Ваш прави циљ? – Да зарад степена развијености економије проширим своју

Барселону! – на то ће камена креатура, која се представља као ''Управник Града Барселоне''.

– Заклео сам се да ћу Вас убити ударом грома – овим речима узврати Сеновити Лериданац Рамон каменој креатури која се представља као ''Управник Града Барселоне'' – Рекли су ми да Вас једино удар грома може средити. И то да сте утувили у Вашу главу! Нећу више да чекам Вашу реакцију. Која је Ваша реакција, поштовани управниче града Барселоне?

На речи Сеновитог Лериданца Рамона камена креатура, која се представља као ''Управник Града Барселоне'', побесни и ухвати


19

Стрица Артура. Потом показује његову главу својом абордажном сабљом и прети Сеновитом Лериданцу Рамону и Управнику Града Санта Коломе де Граманета:

– Ако хоћете да Ваш поштовани Стриц Артур и даље живи, предајте оружја!

На речи камене креатуре, која се представља као ''Управник Града Барселоне'', Сеновити Лериданац Рамон баци удар грома на њу. Када је на њу бачен удар грома, камена креатура, која се до тада представила као ''Управник Града Барселоне'', почиње да губи свест и прети Сеновитом Лериданцу Рамону:

– Добро, добро! Ви ћете и даље наставити са Вашим терором у Барселони... Али ће се једнога дана Барселона зарад степена развијености своје економије стварно проширити!

Након тих својих последњих речи је камена креатура, бивша управница града Барселоне, напокон изгубила своју свест, а око ње су се окупили њени лојални људи, исти они који су одвели Стрица Артура у мрачни барселонски затвор и који су њој однели мртво тело барселонског чувара закона Ел Наса. Сада су све наде изгубљене за Барселону. А Сеновити Лериданац Рамон, Управник Града Санта Коломе де Граманета и Стриц Артур се напокон враћају као хероји у њихов једини вољени град, Санта Колому де Граманет. Тако је покушај припајања Санта Коломе де Граманета Барселони пропао за сва времена. Али нико неће

разумети, а ни ми, које је неслућено чудо потресло Барселону у њеној припреми за рат против Санта Коломе де Граманета.

НАПОМЕНА: Ова омладинска научно-фантастична прича је преузета из Веринкуове познате збирке омладинских научно-фантастичних прича ''Пржена рука'' (Prajit Mână – Editura Ion Creangă 1979.) тј. из њеног превода на српском језику објављеног 1985.године од стране наше познате издавачке куће за књиге ''Вук Караџић'' из Београда (Србија) у оквиру њене чувене библиотеке омладинских научно-фантастичних романа и збирки омладинских научно-фантастичних прича ''БИБЛИОТЕКА КРАЉА МАШТЕ''.

НАЈВАЖНИЈЕ ИНФОРМАЦИЈЕ Омладинску научно-фантастичну причу ''Удар грома за Барселону''

(Grevă Iluminat Pentru Barcelona) написао је и објавио 1979.године познати румунски писац омладинских научно-фантастичних романа и прича ЛЕОНТИН ВЕРИНКУ (Leontin Verincu – Баја Маре, Округ Марамуреш, Румунија, 20.април 1908. – Букурешт, Румунија, 31.август 2002.) у оквиру своје најпознатије збирке омладинских научно-фантастичних прича зване ''Пржена рука'' (Prajit Mână – Edi-tura Ion Creangă 1979.). Један од многобројних превода Веринкуове познате збирке омладинских научно-фантастичних прича ''Пржена рука'' (Prajit Mână – Editura Ion Creangă 1979.) на српском језику је издат 1985.године од стране наше познате издавачке куће за књиге ''Вук Караџић'' из Београда (Србија) у оквиру њене чувене библиотеке омладинских научно-фантастичних романа и збирки омладинских научно-фантастичних прича ''БИБЛИОТЕКА КРАЉА МАШТЕ'', чију је основну идеју осмислио КОСТА ЦОНИЋ (Нова Пазова, Општина Стара Пазова, Сремски Округ, Аутономна Покрајина Војводина, Србија, 19.јул 1922. – Беч, Аустрија, 22.август 1998.), наш познати писац омладинских научно-фантастичних романа и прича и сигурно један од најбољих преводилаца иностране омладинске научно-фантастичне литературе на српском језику. У реализацији те чувене библиотеке омладинских научно-фантастичних романа и збирки омладинских научно-фантастичних прича је учествовао известан број наших познатих писаца омладинских научно-фантастичних романа и прича као преводилаца иностране омладинске научно-фантастичне литературе на српском језику, али је већину иностраних омладинских научно-фантастичних романа и збирки омладинских научно-фантастичних прича на српском језику превео управо наш познати писац омладинских научно-фантастичних романа и прича КОСТА ЦОНИЋ (Нова Пазова, Општина Стара Пазова, Сремски Округ, Аутономна Покрајина Војводина, Србија, 19.јул 1922. – Беч, Аустрија, 22.август 1998.). Ипак, у чувеној библиотеци омладинских научно-фантастичних романа и збирки омладинских научно-фантастичних прича ''БИБЛИОТЕКА КРАЉА МАШТЕ'' београдске издавачке куће за књиге ''Вук Караџић'' су објављени углавном омладински научно-фантастични романи и збирке омладинских научно-фантастичних прича аутора са простора бивше СФР Југославије (1945 – 1991). Две године касније тј. 1987.године, Веринкуова омладинска научно-фантастична прича ''Удар грома за


20

Барселону'' (Grevă Iluminat Pentru Barcelona) је у обе тадашње Немачке доживела радијске адаптације. Традиција је била да се прво емитују источнонемачке радијске адаптације омладинских научно-фантастичних романа и омладинских научно-фантастичних прича са простора Источне Европе, па тек онда западнонемачке радијске адаптације истих. Источнонемачке и западнонемачке радијске адаптације омладинских научно-фантастичних романа и омладинских научно-фантастичних прича са простора Источне Европе су се разликовале по многобројним стварима. Стога се на немачком говорном подручју прво емитовала источнонемачка радијска адаптација Веринкуове омладинске научно-фантастичне приче ''Удар грома за Барселону'' (Grevă Iluminat Pentru Barcelona), па тек онда западнонемачка радијска адаптација Веринкуове омладинске научно-фантастичне приче ''Удар грома за Барселону'' (Grevă Iluminat Pentru Barcelona). Овако изгледају источнонемачка и западнонемачка глумачка постава за радијске адаптације Веринкуове омладинске научно-фантастичне приче ''Удар грома за Барселону'' (Grevă Iluminat Pentru Barcelona):

ИСТОЧНОНЕМАЧКА ГЛУМАЧКА ПОСТАВА ЗА РАДИЈСКУ

АДАПТАЦИЈУ ВЕРИНКУОВЕ ОМЛАДИНСКЕ НАУЧНО-ФАНТАСТИЧНЕ ПРИЧЕ ''УДАР ГРОМА ЗА БАРСЕЛОНУ'' (GREVĂ ILUMINAT PENTRU BARCE-LONA)

ПРИПОВЕДАЧ (Erzähler) – Erhard Köster

(http://www.imdb.com/name/nm0478027/) УПРАВНИК ГРАДА САНТА КОЛОМЕ ДЕ ГРАМАНЕТА (Bürgermeister

Von Santa Coloma De Gramenet) – Michael Telloke (http://www.imdb.com/name/nm0854526/)

СЕНОВИТИ ЛЕРИДАНАЦ РАМОН (Ramon Der Schattige Lleidaner) – Bert Franzke (http://www.imdb.com/name/nm0291896/)

СТРИЦ АРТУР (Onkel Artur) – Erik S. Klein (http://www.imdb.com/name/nm0458738/)

НЕПОСЛУШНИ АРТУР (Der Ungehorsame Artur) – Hermann Beyer (http://www.imdb.com/name/nm0079916/)

ХРАБРО СРЦЕ НЕПОСЛУШНОГ АРТУРА (Der Tapfere Herzen Von Der Ungehorsame Artur) – Fritz Marquardt (http://www.imdb.com/name/nm0549671/)

УПРАВНИК ГРАДА БАРСЕЛОНЕ (Bürgermeister Von Barcelona) – Uwe Kockisch (http://www.imdb.com/name/nm0462572/)

ЕЛ НАС (El Nas) – Peter Friedrichson (http://www.imdb.com/name/nm0295473/)

ФЕЛИКС ПАРАДАЈЗ (Fèlix Tomate) – Michael Pan (http://www.imdb.com/name/nm0659022/)

ВЛАСНИК ХОТЕЛА У САН ХУАНУ ДЕСПИЈУ (Der Besitzer Des Hotels In Sant Joan Despí) – Werner Ehrlicher (http://www.imdb.com/name/nm0251388/)

ЗАПАДНОНЕМАЧКА ГЛУМАЧКА ПОСТАВА ЗА РАДИЈСКУ АДАПТАЦИЈУ

ВЕРИНКУОВЕ ОМЛАДИНСКЕ НАУЧНО-ФАНТАСТИЧНЕ ПРИЧЕ ''УДАР ГРОМА ЗА БАРСЕЛОНУ'' (GREVĂ ILUMINAT PENTRU BARCELONA)

ПРИПОВЕДАЧ (Erzähler) – Helmut Krauss

(http://www.imdb.com/name/nm0470306/)


21

УПРАВНИК ГРАДА САНТА КОЛОМЕ ДЕ ГРАМАНЕТА (Bürgermeister

Von Santa Coloma De Gramenet) – Siegfried W. Kernen (http://www.imdb.com/name/nm0449528/)

СЕНОВИТИ ЛЕРИДАНАЦ РАМОН (Ramon Der Schattige Lleidaner) – Rolf Becker (http://www.imdb.com/name/nm0065572/)

СТРИЦ АРТУР (Onkel Artur) – Bernhard Minetti (http://www.imdb.com/name/nm0591214/)

НЕПОСЛУШНИ АРТУР (Der Ungehorsame Artur) – Jürgen Karl Klauß (http://www.imdb.com/name/nm0458459/)

ХРАБРО СРЦЕ НЕПОСЛУШНОГ АРТУРА (Der Tapfere Herzen Von Der Ungehorsame Artur) – Peter Fröhlich (http://www.imdb.com/name/nm0297065/)

УПРАВНИК ГРАДА БАРСЕЛОНЕ (Bürgermeister Von Barcelona) – Paul Kuhn (http://www.imdb.com/name/nm0474141/)

ЕЛ НАС (El Nas) – Dieter Kursawe (http://www.imdb.com/name/nm0475950/)

ФЕЛИКС ПАРАДАЈЗ (Fèlix Tomate) – Ronald Nitschke (http://www.imdb.com/name/nm0633015/)

ВЛАСНИК ХОТЕЛА У САН ХУАНУ ДЕСПИЈУ (Der Besitzer Des Hotels In Sant Joan Despí) – Michael Hinz (http://www.imdb.com/name/nm0386066/)

Било је, дакако, и осталих радијских адаптација Веринкуове

омладинске научно-фантастичне приче ''Удар грома за Барселону'' (Grevă Iluminat Pentru Barcelona) у другим државама света. Писац омладинске научно-фантастичне приче ''Удар грома за Барселону'' (Grevă Iluminat Pentru Barcelona), ЛЕОНТИН ВЕРИНКУ (Leontin Verincu – Баја Маре, Округ Марамуреш, Румунија, 20.април 1908. – Букурешт, Румунија, 31.август 2002.), родио се 20.априла 1908.године у Баја Мареу (Округ Марамуреш, Румунија), а умро 31.августа 2002.године у Букурешту (Румунија). Написао је велики број омладинских научно-фантастичних романа, али и збирке омладинских научно-фантастичних прича од којих је најпознатија ''Пржена рука'' (Prajit Mână – Editura Ion Creangă 1979.). Према једном од његових омладинских научно-фантастичних романа је 1961.године у копродукцији између румунских и руских аниматора направљен дугометражни анимирани филм, а бавио се и писањем сценарија за краткометражне анимиране филмове у Румунији. Највећу популарност је доживео у Источној Немачкој, која се 1990.године ујединила са Западном Немачком у једну Немачку.


22

Ангелина Димитријевић

Трешња Свако је у овој причи.

Ти, ја и сви остали.. од три године па до не знам тамо рецимо сто година старости.. Прича је иста а свком другачија.. Свако је другачије чита.. јер је у другом времену.. Ова прича је мени сан и недосањана у самом сну. Некад не желим да се пробудим.. а ипак ме стварност врати.. врати, у садашњост.

Сеоско домаћинство.. огромно ... Велико, високо, широко стабло са још већом и још широм

крошњом - дрво трешње. Поред дрво ораха, у његовој крошњи је детлић одавно основао колонију.. у старим, пола сувим гранама апартмане а у кори дрвета на јужној страни магазин хране..

Крушке.. шљиве.. кајсије.. свега има ту у овом воћњаку.. а испод зелена трава.. понегде мекана маховина.. стазе уоквирене одавно прецветалом перуником.. још који лист пркоси суши, а попанац је све украсио својим белим токама..

Сунце неумолно пржи.. Понела сам књигу и лежаљку.. а у мени су дувале све кошаве

овог дела планете. Бура одавно нестале са Панонским морем, је јечала и ударала у средину мога срца.. Празнина.. носталгија, чежња.. очи су ми биле пуна суза.. Нека велика туга.. се извукла из кутије.. отклопила се једноставно.. јер сви моји мили нису били ту.. једноставно Алексеј ми је недостајао.. покушаћу као и увек кроз удубљено читање.. и шум природе да отиснем ово стање.. помислих, као и увек до сада ..

Настаних се испод оне споменуте трешње.. Одавно обране.. још у јуну.. које ми, а које крупно, слатко и црвено зрно, обраше и птице.

Данас је дан када се једе грожђе.. од данас, се не купа у реци у језеру.. од данас, дани почињу нагло да буду краћи.. од данас.. 19.8.2012г.... и тако у мислима шта све данас може а шта не може и шта је било и шта ће бити..

Јако врео августовски дан, суша влада земљом.. Под крошњом тршње, у дебелој ладовини, у удобној лежаљци,

задремах. Да, мисли, последње мисли су биле Преображење.. Исусово..

Обећање да ће поново доћи.. имаћемо живот вечни, да ће нас.. уствари, да нас је откупио од свих наших греха.. Опрао својом невином крвљу.. ако се поново родимо.. видећемо се сви и они уснули за вечно и она страна која то доживи без овог вечног сна.. Све ће се преобразити.. у ново.. без греха у славу и вечни живот са Спаситељем.. Уједињени сви заједно..

Одједном су били сви ту.. сетих се и оног кога никада нисам видела.. била је то моја визија.. визија свих спасених.. свих оних


23

који нису ту са нама .. оних који су уснули вечним сном.. оних који су.. драги.. вољени и моји. Оних чија мисија на овој земљи је завршена.. Који имају другу мисију.. мисију да спавају да се одмарају.. да нас подсећају на добре ствари, до Његовог поновног доласка..

Мој воћњак је постао онај део раја.. мој воћњак је постао онај део, где Анђели обитавају дан и ноћ.

Видех све као на длану.. било ми је драго.. што су сви на окупу.. насмејани.. млади.. било је све некако обавијено у неку светлост.. Моја мама.. мој тата.. моје две сестре близнакиње, мој јединац.. моја снага, син Алексеј....моја Милунка.. не могу ја да верујем.. али видим да сам и ја ту.. и верујем да је јава.. али ми се нико не приближава.. као да ме не виде.. а ја им говорим.. они ме не чују.. ја их дозивам они се не одазивају.. ја ридам у сну.. и чујем то моје ридање и пробудих се.. а они ме не чуше.. ја сам их све видела, они нису мене... Прошетах.. кроз воћњак.. као будна.. али не сасвим онако.. буновна.. али ми је опет лежаљка била најближе. Ослонила сам се длановима и лактовима на колена, а сузе олакшања су текле, као молитва.. задремах опет.. и досањах мој сан..

Пробудио ме лаки ветрић и звездано небо, сребрна месечева светлости је купала цео воћњак. Опет ме обвлада сан.. ношена

вилама кроз време.. а време није постојало.. рекоше ми: Да сам имала велику превилегију да усним под том трешњом.. Јер трешња је дрво љубави.. Они те сви воле.. Мој сан је здравље.. Јер трешња је дрво здравља.. а ти си здрава, твој пут је пред тобом.. иди и не скрећи..

Знаш мила, ми станујемо ту у том дрвету.. преко дана а ноћу смо у твом, вашем воћњаку.. плетемо венце од разног цвећа.. играмо се са уснулима.. делимо здравље и љубав.. испуњавамо жеље.. ето теби смо покушале да испунимо жељу и обришемо сузе.

Да испуниле су... Ја сам их све видела, моје миле и драге.. ..јер су део мене.. а

то никад нико не може да одузме... Јачина је у томе.. јер сила је са нама. Вечити велики Бог... Моја мисија није завршена.. А, кад ће? То баш нико не зна.. Рекоше виле.. провидне плаве и розле.. баш као јутарња измаглица..

Свитало је.. Виле се повукоше у само дрво.. или можда у крошњу.. да шуште лишћем.. Мене су пробудили први зраци сунца.. и пој неких чудних птица.. а можда су то биле виле.. или анђели.. и једно и друго..

Ја сам била сасвим нова.. не сасвим, али спремна за нову мисију.. за нови дан..

Треба бити у овој причи и веровати..

20.08.2012. – на Преображење

Autor akvarela Angelina Dimitrijević


24

Stevan Šarčević

RAVNICA, SALAŠ I STARI DOBRI DANI

Ravnica, salaš i stari dobri dani, tako bi u najkraćem moglo da se predstavi ovo delo.

Angelina Dimitrijević dobro poznaje duh salašara. Za one koji ga ne poznaju toliko trebalo bi reći nešto više o tom specifičnom izrazu. U Vojvodini ih i dan danas možete videti čim se maknete iz urbanih džungli. Nasred polja, kao ostrva sred ustalasalog okeana, okruženi bagrenjarima zasađenima da ih surovi ravničarski vetrovi ne bi oduvali, održavaju negdašnju patrijarhalnu i tvrdoglavu prirodu Vojvođanskog življa.

U Angelinom delu postoje likovi; otac kamenog morala, majka koja se lomi između stega patrijarhalnih običaja i ljubavi prema sinu, momak koji je spreman da se odmetne od porodice radi ljubavi i devojka koja je, u najboljem duhu latinoameričkih serija, naizgled siromašna, a u stvari bogata naslednica. Pa ipak, glavni lik nisu oni. Glavni lik je Salaš, taj simbol jednog tvrdokornog soja, danas već u polaganom izumiranju. Angelina je na jedan topao i optimistički način dočarala sudbinu čitavih generacija jedne dobrostojeće salašarske porodice, koja uprkos svim svojim nesuglasicama ne uspeva da se razdvoji. Zemlja će ih održati zajedno i njihovi salaši će se graničiti jedni sa drugima dok god postoji ijedan njihov pripadnik korena poput bagrema duboko usađenog u tlo ravnice.

Topla priča o ljubavi, patrijarhalnim stegama i snazi zemlje, ali pre svega o Salašu.

Priča o lala Lazi i njegovom salašu

odlomak iz novele

Bilo jednom... Tako počinju sve bajke, zar ne? A i ova moja bajka, ili je stvarnost

bila, počinje isto tako.


25

Bila jedna stara, jako bogata i poznata porodica. Živeli su na samom severu Banata, a njihova kuća je bila na ćošku ulice u lepom seoskom okruženju. Ime sela mi je nekako izmaklo sećanju, ali svako ko je boravio u sličnom banatskom selu,osetit će da je baš tu bio i prolazio upravo pored te kuće.Bila je okrenuta jednim frontom prema porti crkve a drugim u glavnom sokaku. Sa obe strane po osam velikih prozora, a ulaz i velika drvena kapija su bili malo odvojeni jedno od drugog. Iza je bilo veliko gazdačko domaćinstvo paora Lale-Bogdana i njegove supruge, lepe i rumene sose-Milice. Prozori su bili ukras kuće, lepi veliki, a zavese heklane i vezene najfinim svilenim koncem. U samoj kući je nadvlađivalo otmeno i mirno kucanje velikih zidnih satova, koji su svako pola sata svaki na svoj način udaranjem ili cvrkutom, davali do znanja koliko je sati,a na ceo sat se isto tako oglašavali, ali se tišina prelamala iz svake sobe na nekoliko sekundi ili minuta. Nameštaj je bio od najfinijeg orahovog drveta sa rezbarijom. Na njemu buket ruža ili neko anđelče što je krasilo uzglavlje skoro svake stolice i trpezariskog kredenca za najfiniji porcelan. Plišane navlake i tapacirane fotelje, kreveti, sve stiglo iz Segedina od majstora stolarije, poznatog čak u Beču. Imao je mnogo narudžbina, pa se čekalo po nekoliko meseci, da bi bio isporučen.

Mir, sloga I bogatstvo su vladali svud' u toj kući. Samo

je bilo tuge što nisu imali nijedno dete, da sve uveliča i nasledi imanje i bogatstvo lale-Bogdana i njegovih predaka. Molili su se Bogu za naslednika i molitva je bila uslišena.

Jednog letnjeg dana se začuo plač malog Laze iz spavaće sobe. Sobe sose-Milice njegove mame. Radosti nje bilo kraja. Kumovi su pozvani i Obavilo se krštenje malog Laze. Naslednik je stigao. Sve čestitke, blagoslovi, trajali su nekoliko dana

a posle se krenulo na rad. Bilo je lepo da je bilo za koga raditi. Za malog Lazicu.

Prohujale su godine. Lazica je postao lep crnomanjast momak,

vredan, dobro stojeći, školovan. Završio je u Budimu visoke škole za doktora veterine.

Ali... Sve te godine ozbiljnosti nisu mogle da spreče da se zaljubi u jednu

devojku puno, puno drugačiju od njega i njegovih roditelja. Jedino zajedničko joj je bilo ime, zvala se Milica kao njegova mama. Bila je siromašna i ćerka udovice po imenu jedne vladarice, ali su je svi znali kao sosa - Natu. Sosa-Nata je bila iz neke poznatije porodice ali se pričalo da ju je pokojni muž Stevan ostavio bez para. Bio je pisar kod jednog advokata, koji ga je držao u ledenoj sobici i leti i zimi. Podlegao je mlad upali pluća, mlad i umro na žalost svih njegovih.

Sosa-Nati je ćerkica bila jedino vredno što joj ostade, pa ju je držala kao malo vode na dlanu. Živele su skromno,vezle, plele i pevale bi pri tom pa se iz njihovog skromnog doma razlivala atmosfera mira. Ispred kuće u dvorištu je raslo od proleća pa do jeseni svakojako cveće, tako raskošno, lepo i mirišljavo kao i sama Milica. Arteški bunar im je bio u glavnom sokaku gde je živeo Laza. Njihova kućica je bila iza ćoška, mala bela, sa dva prozora. A ona je morala na taj bunar po vodu za piće, a i da zaliva cveće. Laza je na istom arteškom bunaru u valovu pojio svoje konje. Tako je prst sudbine davno zapisan za njih dvoje, dotakao novu stranicu i srca dvoje mladih, različitih, a u isti mah srodnih duša, jedno za drugo stvorenih.

Milica je ispričala mama-Nati da ju je grom udario na bunaru i da je

izgubila govor zbog jednog derana. Srce joj je jače lupalo, sva se usplahirila, a oduvek je bila staložena cura koja zna šta radi. Ispala joj kanta iz ruku! A on, taj deran, pomogao joj je da napuni kante i doneo ih je sve do ispred kuće. Dok ju je ispitivao čija je, a ona nije ni slovo izkazala, oduzelo se sve u njoj i jedva je čekala da uđe kroz kapiju, da dušom dane. Nije znala dal' je ispala glupa, a bilo bi strašno da je tako. Mati- Nata u čudu za ponašanje i kazivanje ćerke Milice, stade je propitivati, kako bi taj deran mogao izgledati, odakle je i ko bi mogao biti. O tom lepa Milica ne bi ništa znala kazati, jer nije stigla da ga zagleda, koliko je sve bilo brzo i kakvo ju je neopisivo jako osećanje obuzelo prema nepoznatom deranu.


26

Boro Petković

GRIJESI PRAVEDNIH

Kad sunce zađe, kad nestane sjaj, mrak postavlja svoje carstvo,

a u njemu je tamno i mnogi zatvore oči. Tako im biva lakše da čekaju svjetlost...

Kad mrak zavlada, tugu sobom nosi i samo se jaki i mudri odupru i ostanu postojati otvorenih očiju. Oni prvi ugledaju zoru – ako je dočekaju...

I - 1951 „Đedeeeee, Đedeeeee“, otežući vikao je mali Miloš trčeći preko tek

pokošenih otkosa djeteline što su na jakom julskom suncu, sušeći se, mirisali na kamilicu, „Eno ih opet gore kod Pećine!“ Dotrčavši, zadihan, gledajući djeda pravo u oči, važno i ozbiljno, kao da je donio najvažniju vijest u životu i sad mu je saopštava.

„Eno Stanka i onog popa, odoše opet gore u Pećinu. Vidio sam ih.“ Djed je podigao glavu, gledao ga ozbiljno i dugo, ne trepnuvši,

umornim staračkim očima, pravo u oči, kao nekoga ravnog sebi, malo poguren nad panjem na kom je tesao nekakvo drvo, držeći ga u lijevoj ruci, dok je u desnoj držao sjekiru crnu i sjajnu od oštrine i ljutine vlastite oštrice. Nije progovorio ništa. Samo su sjajne zjenice postajale veće i crnje dok su se oko njih nakupljale suze. Lice je postajalo bljeđe, nekako tvrđe, duboke i duge bore postajale još dublje, još uočljivije. Čelo se nabiralo vireći ispod crne šubare nakrivljene na sijedoj kosi, povlačeći sa sobom prosijede, čupave obrve u neki čudan i neobičan položaj, nastršene i i narogušene. A kada je prva suza krenula iz desnog oka, dok još nije stigla do gustog sijedog brka i čvrsto stisnutih blijedih usana, djed Miloš je zamahnuo desnicom i sjekiru ljutito zabio u panj.

„Ma ubiću ga da mi je kroz oko isp’o!“ uzviknuo je ljutitim, promuklim, malom Milošu potpuno nepoznatim glasom, koji ga je uplašio i natjerao da se povuče nekoliko koraka nazad. Djed je okrećući se prema kući pogledao u pravcu Pećine, zastao, tvrdom i izboranom desnicom obrisao suze sa staračkog lica, duboko uzdahnuo i tiho dodao:

„Makar mi bilo pošljednje.“ Korakom u kome se vidjela ljutnja, otišao prema kući. Na pragu ga

susrela baba Stana i vidjevši da nešto ne valja panično upitala: „Miloše dragi, šta je bilo? Đe ćeš?“ Miloš nije progovarao, samo je prostrijelio pogledom, odgurnuo

rukom da mu oslobodi prolaz i zgrabio, uvijek na dohvat ruke, iznad vrata obješenu pušku, „kratku talijanku “ i kožnu torbicu s mecima


27

pored nje. Ostala mu od nedavnog rata da se brani od kurjaka. I dušmana. Jer nema ratova bez oružja, a ono, kao i rat, samo zlo čini i ostavlja krvave tragove i vječite tuge.

„Kuda ćeš crni Miloše?“, vikala je baba za njim, sve plačnijim glasom, sluteći neku nevolju. Miloš je žurnim korakom išao prema šumi koja je rasla ispod Pećine, sa neobičnom lakoćom preskočivši potok, ne idući na prijelaz kod mlina gdje se inače prelazilo. Žurilo mu se. Idući, punio je pušku. Jasno se čuo zvuk kada je zatvorio metke ubačene u magacin i stavio ih u položaj iz koga su bili spremni da ubiju. Trebalo je samo povući obarač. Trebao je neko dovoljno odlučan da to uradi. A starina Miloš je to bio. Njegov ponos je bio povrijeđen i preko granice sa koje se povlači obarač. Nije mu to mogao opet oprostiti. Nakon nekoliko minuta svima je to bilo jasno.

Baba Stana je koliko je brže mogla ispitala malog Miloša šta je vidio i šta je rekao djedu. Znajući – sluteći šta će biti, trčala po dvorištu, tražeći i dozivajući komšije, jaučući koliko je grlo nosi. Znala je da je gotovo. Čula je jedan pucanj, a zatim i drugi. Uskoro i treći. Izdao je glas.

Mali Miloš je, ništa ne shvatajući, plakao drhteći pored bakinog skuta. Ona ga je prigrlila i stegla kao da će ga neko oteti. Ništa nije razumio. Njegovih šest godina bilo je premalo za to. Nije znao šta je bilo, ni da li je tako moralo biti, ali je znao da je on kriv. Toliko je

već bio odrastao da zna, da je ćutao, djed bi i sad samo tesao ono drvo i zviždukao pjesmu koju je oduvijek volio i koju je toliko puta čuo, a nikad nije znao ni koja je pjesma, ni o čemu pjeva...

I kao da opet čuje djeda kako zvižduće... fififiiiiiijuuuu fififi fiiiiiifiiii fifiiiififiiii...

II - 2010 U kraju gdje sam rođen, gdje sam proveo moje nemirno djetinjstvo,

kao i svi drugi klinci, igrajući se, trčkarajući prašnjavim putevima i stazama, verući se po drveću, skidajući ptičija gnijezda, tražeći sebe i svoje ideale, često sam, smoren cjelodnevnom trkom i igrom zaspivao, sklupčan, negdje u nekakvom uglu, slušajuči priče starijih o svemu i svačemu. Bilo je tu priča o bitkama, o ratovima, o ljubavima i svadbama, o poslovima, o tugama i radostima, o djeci i odraslima, o žetvi i sjetvi, o drvetu i kamenu... Ali jedna priča je uvijek ostajala nedopričana, nezavršena, nedorečena. Naša su pitanja ostajala bez odgovora, pogledi su nekako bježali u stranu i najviše što smo mogli čuti bilo je:

„Ne znate vi ništa o tome, kad odrastete znaćete...“ A u priči se često spominjalo nekakvo „Stojnića imanje“ „Monahov

grob“, nekakav „Milošev mlin“, Pećina... Nisam znao ni šta je to, ni gdje je to, ni da li to zaista postoji, ali uvijek me kopkalo – Kako saznati?

Mnogo je vode proteklo potokom, nedaleko od moje kuće, mnogo sam malih mlinčića napravio i srušio, mnogi mostići su sami pali, čak je i jasen odrastao velik, prvo drvo koje je djed posadio, toliko velik da je trebalo mnogo vještine da se popnem na njega. Naučio sam i sva slova i sva ta silna matematička pravila i zagledao već one sjajne okice tamo nekih curica, povlačio poneku kikicu, ili pletenicu, još uvijek povezanu sjajnom svilenom trakicom, prerastao vrata stare vodenice naherene na meandru potoka, prerastao toliko da sam se morao sageti kad ulazim u nju.

A sa mojim odrastanjem vodenica je sve rjeđe mljela. Djed je poodavno prestao tamo odlaziti. Tek ponekad, samo da se sjeti nekih vremena u kojim je stvorio sve što je volio i da „uzme malo čista zraka“, kako je volio reći. Noge su ga izdavale, pa je, idući već zaraslom stazom, s jedne strane podupirući se savijenim štapom od bambusa što mu je kćerka poslala iz Beograda za šezdeseti rođendan, a ona nije mogla doći jer i nju nešto kosti bole i nije baš za putovanja u zimsko vrijeme, jer djedov rođendan se slavio o Svetom Simeunu, u sred februara, kada je uvijek bilo najhladnije i najviše snijega na ovim prostranim i pitomim posavskim brežuljcima, koji, kao da su postavljeni tu da smire i pomire taj prijelaz iz stjenovite i strme Bosne u ravnu i pitomu Posavinu. Drugom rukom se držao za naherene stubove ograde postavljene oko pašnjaka na kome sam proveo mnoge sate i dane čuvajući, uvijek nemirnu, stoku, za koju nikad nisam mogao razumjeti zašto joj je toliko bila bolja i slađa trava u susjednoj njivi. Toliko, da sam često dobivao batine kad bih se zaigrao na potoku praveći male brane od blata i pruća, mostove i mlinčiće od kukuruzovine, ne primjećujući kako se, korak po korak, krave odmiču od mene i odlaze


28

činiti štetu, ili u kukuruzu, ili u babinom povrtnjaku. A kad sam otišao na školovanje u veliki grad, moje čobanske zadatke preuzela je na brzinu sklepana ograda od kolaca i drvenih motaka, koja je, očito, bila lošiji čobanin od mene, jer su se vidjela oštećena mjesta kud su krave prolazile kroz nju i opet „činile zijan “ po našim i komšijskim poljima i njivama.

Jutro poodmaklo, sunce se ispelo iznad brda pa poliva neku bistrinu i čistotu po šumovitim kosama , po rascvjetalim livadama. Neprimijetan vjetrić ljuljuškao je šarene cvjetiće i vlati nabujale trave. Sve je mirisalo, svaka biljka, svaki cvjetić, svaki listić je imao svoj poseban miris i nesebično ga širio oko sebe. I kamenje i zemlja su mirisali. A posebno je mirisao jorgovan koji sam oduvijek volio. Nijedan cvijet mi nije davao toliko zadovoljstva, kao ovaj veliki potpuno odrvenjeli žbun, posađen na samom uglu ograde postavljene oko rodne kuće u kojoj se rodih i odrastoh. Godinama su grane tog jorgovana na vjetru kuckale u moj prozor, a samo s proljeća, o Đurđevu negdje, kratko, tek nekoliko dana, bi zamirisale opojnim mirisom svojih bijelih cvjetića skupljenih u grozdove. I sad se mogu sjetiti tog mirisa. Godinama sam ga po svijetu tražio, ali nigdje ga nije bilo. Zato sam se svake godine vraćao tamo. U moje rodne Prisoje. Negdje o Đurđevdanu… Tek da opet pomirišem bijeli jorgovan. Tek da ne zaboravim vrijeme koje je

prošlo. Djetinjstvo, od koga sam se poprilično odmakao. Tog jutra djed se osjećao mnogo bolje. Popustilo je stezanje u

prsima, nije osjetio ni tu stalnu treperavu bol u kostima. Osjećao se nekako lagan i gotovo sasvim zdrav. Ležeći, ili polusjedeći, naslonjen na nekoliko mekih jastuka od vune, gledao je kroz prozor. Gledao je granu procvjetalog jorgovana kako se sasvim polako njiše kao da bježi i izmiče se od pčela koje su letjele oko sjajno bijelih cvjetova. U daljini je vidio zelenilo šume na obližnjem brdu. Zvali su ga Kurjačište. Pripadalo je onom što su zvali “Stojnića imanje”. Tu negdje je bila i Pećina. Nije se vidjela, ali on je znao gdje je. Gotovo na samom vrhu Kurjačišta. Zaustavio je pogled na tom zelenilu. Izgledao je kao da se napreže. Izgledao je kao da se nečeg jedva, s nekom mukom, prisjeća. Nečeg dalekog, nečeg što jedva pamti. Ili što ni ne želi da pamti. Odmahnuo je glavom, a onda dozvao babu:

“Daj mi onaj moj štap! Idem ja malo napolje, čini mi se da nema vjetra!”

“’Ajde!, ‘Ajde polako!”, govorila je baba pomažući mu da ustane dok mu je dodavala štap, “Ali obuci ovaj prsluk! I šešir stavi! Naiće vjetar, vrag ga odnio.”

Djed je polako izašao, stajao je ispred kuće, okrenut suncu, oslonjen na štap gledao je u daljinu, glave podignute ka njoj, kao da je htio da se ogrije, da upije tu čistinu i svježinu koja se preko Kurjačišta kotrljala prema njemu, noseći svekolike mirise i sjećanja. Krenuo je ka mlinu. Polako, bez žurbe, oslanjajući se na štap. Korak-dva, pa zastane, razgleda, udiše, duboko i jako. I tako korak po korak pomicao se duž staze koja je vodila ka staroj vodenici potočari koju je sam napravio i mnogo vremena u njoj proveo. Koju je volio kako se čedo voli, kako se voli brat. Korak po korak do nakrivljene ograde pored pašnjaka za koju se pridržavao, opet stojeći i gledajući negdje u daljinu, pod plavetnilo neba u koje su bili zabodeni vrhovi dalekih bosanskih planina.

Dole preko Lipnice začuo se klepet crkvenog klepetala . Nevjerovatno je kako je ovaj neobični zvuk odjekivao duž cijele kotline, nejak, tih, ali prodoran. Podne je. Uvijek se, umjesto zvona koje ova crkva nije imala, oglašavalo u podne. I dobro je to za seljake zabavljene svojim poslom po udaljenim njivama. Zastanu, isprave se, prekrste se, odu u hlad, utole žeđ, razmisle, odmore na kratko, tek koliko traje klepet, znajući da je podne, da su na polovini i da je do kraja dana ostalo onoliko koliko ga je i prošlo. I opet nastave svoj rad, bez posebne radosti, ali i bez posebne tuge. I djed je pogledao u pravcu Manastira, drhtavom desnicom lagano skinup šešir, prenio ga do lijeve ruke kojom je držao štap, a onda se prekstio, polako, ne žureći, izgovarajući šapatom molitvu. Vratio je šešir na glavu i pomjerio se sljedećih nekoliko koraka.

Još stostruki eho klepetanja, razasut po okolnim šumovitim kosama nije utonuo u zelenilo razigranog pejzaža, niti utihnuo sasvim, kad sam skrenuo sa asfaltne ceste na put posut kamenom, šljunkom lipničkim, nekako sive i crvenkaste boje. Vodio je ka rodnoj kući, ka imanju Petrovića. Ugledao sam djeda tamo negdje iza kraja puta, tamo negdje sa druge strane kuće, tamo iza mog bijelog jorgovana zbog koga sam opet prešao dug put, da ga pomirišem i osjetim onaj užitak, ono zadovoljstvo koje se nigdje nije, i siguran sam, nigdje ni neće ponoviti. Stajao je na stazi koja vodi prema mlinu, pored same pocrnjele ograde, pomalo pogrbljen, ali sa zabačenim šeširom. Osjetio sam da gleda u visinu, a po pravcu u kome je bio okrenut znao sam da gleda Kurjačište, da razmišlja o Pećini. Iako zagrijan i već preznojen, požurio sam. Nisam


29

ga vidio već dugo, a javili su mi da je teško bolestan. Iznenadilo me što je, uopšte, izašao iz kuće.

“Ko to ide đedi svome?” nježno je progovorio kad me je spazio i kad je iz navike podigao dlan iznad očiju i kao zaklonio sunce da bolje vidi. Bio sam već pored ograde koja je odvajala usko dvorište od ostatka prostranstva kotline. Samo sam spustio torbu koju sam nosio i potrčao ka toj starini, čovjeku koga sam silno, iskreno, srcem volio, koga sam jednostavno zavo Đed, ka mojoj živoj riznici znanja, narodnih priča i mudrosti. Ka najtoplijem i najmekšem obrazu koji sam znao. Jedino me je majka mogla ljepše i nježnije zagrliti. Protčao sam kroz mirisni oblak jorgovana i opet osjetio tu milinu koja mi je ispunila dušu, podsjetila me odakle sam potekao i kao da mi je dala krila. Htio sam poletjeti u zagrljaj brkatom starini na kome se jasno vidjelo da ga sa svakim sljedećim korakom postepeno napušta snaga, u kome je lagano, tren po tren, kopnio život, u kome je polako, nečujno, neosjetno nestajalo radosti i vedrine. Samo još ponekad, za posebnih radosti, a ova je bila takva, zasjale bi plave djedove oči, zaplavile se nebeskim plavetnilom i nalile sjajem sunca, a lice bi se ozarilo osmijehom i nekim unutrašnjim zadovoljstvom što postoji, što nije džabe živio, što je nešto stvorio, što je nekog rodio. Dotrčao sam do njega, istinski srećan što ga vidim, zagrlio ga čvrsto, “momački” kako je on to volio reći, ali ne

prejako, jer njegovo ostarjelo, sitno i krhko tijelo nije više moglo podnijeti momačka hrvanja. Nadrastao sam ga, nadjačao, nadigrao i natpjevao. A to mu je bila vječita želja. I još jedna.

“Samo da dočekam da se Filip oženi”, uvijek je govorio, “pa ne bi’ žalio umrijeti.”

Poljubio sam ga tri puta, u obraze, i on mene, ali nekako stidljivo. Nije volio ljubiti se pri pozdravu. Ni sa kim.

„De, de, de... dobro je...“ vajkao se djed lupkajući me po leđima nježno, laganom rukom kao perce, „Vidi koliki si odrast’o klipane jedan. Čime te to tamo ‘rane, Bog im dao?“

„Kako si đede? Teške li su godine?“ pitao sam držeći ga objema rukama za ramena i gledajući ga pravo u oči.

„Dobro sam, dobro... Nisu godine teške, da vrag odnese bolešćuge... Jesi ti dobro?“ pitao je on mene sklanjajući pogled, vrdajući očima nekud drugo, kao da nešto krije, kao da se nečega stidi, kao da je nešto kriv.

„Dobro sam đede, dobro. Pa kako bih ja drugačije bio?“ uz osmijeh sam odgovorio.

„Fićo moj, dijete moje. Nek si ti dobro, ja i ne moram bit’. Moje je prošlo. Da dâ Bog lijepe smrti, da ne patim ni sebe ni druge. Šta ću više? Eto, još se ti oženi pa da ja idem polako... Vrijeme je meni. Da ne smetam nikome. A ima li se šta cure?“, s prikrivenim osmijehom je zapitao.

„Ima đede, ima. Bar cura ima.“ „Ma znam da ima, đe ne bi im’o ti takav? Ama, ima li se šta za kuće,

za žene, šta za dovest’, da kući, da djecu rađa? Ima li šta što more baba bit’? Lako je ženu nać’, al teško babu?“ nastavio je djed s pitanjima i mudrostima koje sam uvijek volio.

„Ma ima đede, ali rano je još.“, odgovorio sam, tek da nešto odgovorim.

„Nije rano dijete, nije. Nije se pokaj’o ko je rano ruč’o i rano se oženio. Treba djecu rađat’ dok se mogu ’ranit’, do nji’ove snage. Ružno je kad se kasno sastanete. Prič’o sam ja tebi o Tedi pokojnom kad je otiš’o orat’ sa sinom, a posve se kasno oženio. Imo četerest i neku. Šta je do tad ček’o, ne znam. Pa dok je dobio sina, pa dok je sin malo porast’o, odu volovima orat’ onaj dô ispod kuće. A Tedo ostario pa nejak, mali nedorast’o pa nejak. Nit’ onaj dobro vodi volove, nit’ ovaj dobro drži plug. Sjeli, odmaraju, Tedo zapalio, gleda ono oranje – ne valja. Pa veli: „E moje dijete, ’ajmo mi kući! Nema od ovog posla ništa. Kasno smo se mi sastali“ „Nemoj sine da se i ti sa svojim kasno sastaneš!“ opet je djed nastavio savjetovanje.

Krenuo je dalje stazom ka mlinu, kuckajući štapom po travi dok se drugom rukom pridržavao za ogradu. Išao sam pored njega srećan što je to baš tako, što ja jesam to što jesam i što imam njega, starog i mudrog. Na trenutak sam razmišljao o njegovoj priči o Tedi i shvatio koliko je u stvari tačna i poučna. Još jednom sam se osmijehnuo u sebi srećan što za djeda imam baš ovog sitnog, malo pogurenog čičicu, sijede kose i prosijedih brkova, sa srcem velikim kao sve planine bosanske i dušom većom od neba iznad nas. Prilazili smo mlinu. Čuo se žubor vode što se kroz podignuti žlijeb slijevala na vodenički točak, na drvene lopatice, ali tamo gdje su zabodene u osovinu oko koje su bile poredane, tako da ih voda nije zahvatala dovoljno i nije pravila pritisak koji bi ih pomjerio i bio dovoljan da okrene kamen. Čulo se samo šuštanje i pljuskanje vode, zvuk prelivanja preko kamena i drveta i


30

horska pjesma svih nevidljivih ptica i ptičica skrivenih u bujnom zelenilu luga koji je počinjao od mlina i potoka i protezao se dokle oko vidi. Do Kurjačišta i dalje.

„Vidiš ovaj mlin,“ nastavio je opet djed, „ja sam ga pravio sam. Tri godine. Kop’o, vadio kamen, zid’o temelje, sjek’o građu, rez’o, tes’o, slag’o... sve sam. Baba mi poteke , pođeđe pomogla. Nemere čo’ek sam. Uradi se, al’ nije to to. Napati se. Lakše je kad neko pomogne. Kol’ko bilo. Bude ti lakše u duši bar. Nekad valja neko i da smeta, da čo’ek progovori. Da ostane i’san . I ’ajvan rikne, blekne, pašče lane. A sam čo’ek, samo ćuti. Gori od ’ajvana...“

„Jest đede, tako je... znam.“ opet sam odgovorio tek da nešto kažem.

Stigli smo do pred sami mlin pored koga je rastao, i, vjerovatno, najveći jasen u kraju. Ogromno drvo s krošnjom kao pola planine. Ispod njega je stao i mlin i mala brana na potoku, i pojilište za stoku sa druge strane ograde, i nahereni drveni sto sa klupom za sjedenje, savremenik po rođenju trošnom i pomalo zapuštenom mlinu i još mnogo livade, pa čak i dio zakržljale šume sa druge strane potoka. Sve je to pokrivala i od sunca zaklanjala krošnja ovog jasena za koji mi je djed nekad prije pričao da ga je on tu zatekao kao veliko drvo, debljine čovječijeg struka, a ima tome makar pedeset godina.

Sad starina, sjedajući na pozelenjelu klupu pored

mlina, nastavi priču o jasenu... „Pa ti vidi da je on blizu sto godina, a još k’o momak. Ali, on je drvo,

ja nijesam. Njega su lomili samo vjetrovi i snjegovi. A ja, grešnik, ja imam dušu koju je lomilo sve što je moglo naići. Švašta je mene pretrlo, dijete moje. A jedno najviše... Otkad znam za sebe i do smrti će. A neće smrt još dugo. Još ja nijesam dovoljno otpatio.“

Zagledao se u neku travku ispred sebe, pogledom punim sjete, kajanja, nemira... Učinilo mi se da slutim suzu, ali nije. Nije krenula suza. Krenula je riječ.

(odlomak iz romana)


31

Slobodan Anić

Lutak - Mama! - povikala je Princez-Ica još sa vrata dolazeći kući iz škole. -

Mamice!... U četvrtak dolazi fotograf da nas slika! Mama je nešto poslovala oko šporeta u kuhinji. - Pa, dobro - reče mirno. - Ne moraš toliko da se uzbuđuješ, tek je

ponedeljak. Do četvrtka ima još vremena. Za Princez-Icu je to izuzetan događaj. Ide u prvi razred i to je njeno

prvo školsko fotografisanje. Od kada im je učitelj rekao da će se slikati, stalno je o tome razmišljala, bojeći se da ne zaboravi dok dođe kući. Želi da na slici bude što lepša. Ona je inače lepa, ima plave oči i dugu kosu, možda je i najlepša u razredu, ali ipak, treba se doterati, obući lepu odeću, udesiti frizuru. Učitelj je rekao da dečaci treba da se obriju, a devojčce da se našminkaju, ali Princez-Ica nije sigurna da li je on to mislio ozbiljno ili se samo šalio. Takav je učitelj, nikad se ne zna kada je ozbiljan, a kada se šali.

Kada je rekla mami za fotografisanje, malo se smirila jer je bila sigurna da mama neće to zaboraviti. I mama voli da Princez-Ica bude lepa. Otišla je da ostavi knjige u svoju sobu i malo se poigra sa lutkama dok je mama ne pozove na ručak.

Princez-Ica ima mnogo lutaka i sve su lepe, kao i ona. Ipak, najviše voli lutku po imenu Slađa i sa njom se najčešće igra. Sve su joj lutke ženske, tako da Slađa nema muško društvo, osim Princez-Icinog brata koji za njih uopšte ne mari. Često se Princez-Ica pitala zašto joj ne kupe i nekog lutka, ali se stidela da glasno postavi to pitanje.

Sa njom u odeljenje ide jedan sladak dečkić, Živan, učenik trećeg razreda. Kad je pošla u školu on se Princez-Ici odmah dopao. Tako je malen i mršav, skoro duplo manji od Princez-Ice, a lep je kao lutka. Ima dugačke trepavice kao i Slađa. Pravi lutak. Bilo bi lepo kad bi mogla da ga smesti u kutiju za lutke i pokazuje ga drugaricama kad joj dođu. Samo bi ona imala pravog, živog lutka. Mogla bi da mu oblači Slađne haljinice i da ga češlja kako ona hoće. Mogla bi i da ga poljubi ponekad, i da ga povuče za nosić a on bi samo trepucnuo svojim dugačim lepim trepavicama. Da, bilo bi to lepo, samo što on ima mamu i tatu i mora da ide u školu.

Dok se tako igrala sa lutkama i sanjarila, Princez-Ici sinu jedna ideja, upališe joj se sve lampice i sva zvona zazvoniše. Pa da, kako se toga ranije nije setila!

* * * Za ručkom je stalno ćeretala sa mamom o tome šta će obući kada se

bude slikala. Mama se, uglavnom, slagala sa njom i davala joj poneki savet. Mama ima ukusa za odevanje i Princez-Ica ju je slušala, ali joj je sada na umu bilo nešto drugo.

- Mama - odluči se da upita u jednom trenutku - mogu li da se slikam sa Bojanom?

Bojana je njena najbolja drugarica. - Možeš, zašto da ne - reče joj mama dobrodušno.


32

Princez-Ica je sad prestala da jede. Mučila se kako da postavi pravo pitanje.

- Mogu li, mama... Obećaj da mi se nećeš smejati!

Mama je osetila da Princez-Ica hoće nešto važno da je pita.

- Neću se smejati - obeća ona. - Pitaj slobodno!

Princez-Ica je već bila pocrvenela, ali ona je i veoma hrabra i prisebna devojčca.

- Mogu li da se slikam sa Živanom? - upita najzad.

Mama je već odavno znala da joj je Živan simpatija, često je pričala o njemu. Zato se nije iznenadila, očekivala je to.

- Pa naravno da možeš - rekla je ozbiljno jer je obećala da se neće smejati. - On je baš lep dečko.

Princez-Ica je skočla i poljubila majku u obraz. Zatim je nastavila da jede sa apetitom. Niko ne ume tako slatko da jede kao Princez-Ica.

* * * Jutro je u četvrtak

osvanulo sunčano, sa ponekim oblačkom. Na travi i drveću su se presijavale kapljice od noćašnje kiše. Nije bilo hladno, pa je Princez-Ica mogla da obuče najlepšu haljinu i obuje dokolenice i sandale. Samo da ne pada kiša, mislila je.

U školi je tog jutra bila prava modna revija. Neke devojčce su se i našminkale, a da li su se dečaci obrijali, to se nije moglo pouzdano utvrditi. Sigurno je samo da niko od njih nije imao brkove. A Živan je i dalje

imao svoje dugačke duuugačke trepavice. I belu košulju sa kratkim rukavima do ispod lakata. I pantalone opasane ispod pazuha.

Svi su lepo izgledali osim učitelja. On je sinoć kasno oprao kosu pa su mu se čuperci raširili na sve strane kao antene. Ali to Princez-Icu nije uplašilo. Uostalom, on je dobar kao i mama, razumeće. Otišla je do njega i rekla:

- učitelju, ja sam pitala mamu i ona mi je rekla da se slikam sa Živanom.

Učitelj se malo podsmešljivo, ali dobrodušno nasmešio i rekao: - Pa slikaj se. Samo ako on hoće. Da li hoće? O tome ona dosad nije razmišljala. Zašto da neće kad je

ona najlepša devojčica u odeljenju? Otrčala je da ga pita, ali ma koliko bila hrabra, nije se usudila da to

sama učini. Rekla je Bojani da to učini umesto nje. - Kaži mu da je moja majka rekla da se slikam sa njim - rekla je. Još nije bilo zvonilo za početak časa. Živan se ispod klena igrao

klikera sa dečacima. Bojana i Tanja su otrčale do njega. Umesto Bojane govorila je Tanja i cerekala se. I njoj se on dopadao.

Živan nije hteo ni da ih sluša. Nadurio se i okrenuo im leđa. Nije čak ni trepnuo.

- Kaže: "Beži, bre, tamo!" - oduševljeno ju je obavestila Tanja kad su se vratile.

Princez-Ica je ćutala. Nije pokazala da joj je krivo. Ona ne voli da pokazuje svoja loša osećanja. Kod nje se teško primeti čak i kada je bolesna, a tek ovo...

* * * Sva deca su sa nestrpljenjem očekivala fotografa, a njega nema pa

nema. Za vreme časa, kad god bi se začuo zvuk automobila, deca su skakala i gledala kroz prozor. On se pojavio tek za vreme drugog časa, ali učitelj nije hteo da prekine čas. Posle su dugo sedeli u zbornici i pili kafu. Dugačka neka kafa, rastegli je tokom celog velikog odmora.

Mislite da je Princez-Ica odustala od svoje namere? Taman posla! Otišla je do učitelja i požalila mu se.

- Ne brini ti ništa - utešio ju je učitelj. - Ja ću mu reći da se slika. Princez-Ica je veselo odskakutala iz zbornice. U učitelja je mogla da

se pouzda, on drži reč. * * * Prvo su se slikali po odeljenjima: učiteljica sa svojim drugacima i

četvrtacima, pa učitelj sa prvacima i trećacima. Princez-Ica je znala da je najlepša, jedino se bojala da ne zažmuri.

Posle su mogli da se slikaju ko s kim hoće. Princez-Ica se slikala sa Bojanom jer je i ona lepa. Šta će joj neko da joj pokvari sliku! Zatim je stala po strani i čekala da učitelj pozove Živana da se slika s njom. Biće to lepa slika. U pozadini su bili grmovi ruža puzavica, njihov miris je lebdeo u vazduhu, možda će i slike tako mirisati.

Dok je fotograf škljocao svojim aparatom, videla je da učitelj govori nešto Živanu, ali se ovaj duri i prepire s njim.


33

- Kakav si, bre, to? - čula je učitelja kako govori. - Onako lepa devojčica hoće da se slika s tobom, a ti nećeš!?

- Šta me briga što je ona lepa!? - namćorasto je gunđao Živan. - Kroz desetak godina ti ćeš da juriš za njom, a ona neće ni da te

pogleda! - ubeđivao ga je dalje učitelj. - Jes', baš ću da jurim za onom... Gicom Prasicom! Princez-Ica zaista nije bila debela, ali se njemu, mršavku, činila

ogromna. Sad se učitelj uozbiljio. - Slušaj, nema smisla da uvrediš devojčicu! Slikanje ne boli ništa.

Staneš pored nje, fotograf škljocne, i gotovo. Hajde, ja sam joj obećao da ćeš se slikati s njom!

Sad su već svi čuli i sa zanimanjem pratili ovo ubeđivanje. Neki se zasmejuljiše. Živanu je prvo zdrhtala brada, a zatim niz njegove lepe crne trepavice počeše da se krune suze, krupne kao klikeri.

Učitelj odmahnu rukom i okrete se. Priđe Princez-Ici i pogladi je po kosi, tešeći je:

- Ma, pusti ga! Šta će ti sada ovakav da ti pokvasi sliku! - Pa baš i ne mora kad je glup! Otrčala je da preskače lastiš sa drugaricama. * * * Kod kuće je ispričala mami šta se desilo. - E, moja Princezo! - korila ju je majka. - Umesto da moli on tebe, ti

moliš njega! - Pa šta ću mu ja kad ima praznu glavu! - Vidi, molim te! Otkud ti znaš da on ima praznu glavu? - Mama, pa on je lutak. Ima dugačke trepavice i praznu glavu kao i

svaka lutka. Evo, pogledaj! I Princez-Ica jednim pokretom odvoji glavu od tela lutki koju je baš

tada držala u krilu. Glava je zaista bila prazna. Stevan Šarčević

POVRATAK NEVINOSTI Napisana i objavljena sred užasa tranzicije i europeizacije

Srbije, knjiga „Osluškivač snova“ predstavlja neokrnjenu oazu nevinosti i bezazlenosti. Pripovest nas u vidu kratkih priča, ritmom „Čarobnjaka iz Oza“, vodi kroz čudesni svet, čas sanjan, čas realan. Događanja su viđena kroz vizuru Princez - Ice, devojčice dorasle do trećeg razreda osnovne škole, a pripovedanje je toplo i nenametljivo, što svakoj priči ponaosob daje poseban šmek. Na trenutke atmosfera podseća na legendarne „Beleške jedne Ane“ Mome Kapora. Pa opet, za razliku od Kapora, koji se bavi urbanim temama, Slobodan Anić, autor „Osluškivača snova“, pozornicu događaja vrlo vispreno izmešta u seoski


34

ambijent, što ovu knjigu čini antitezom vladavini profita i suštu suprotnost svakom vidu mondijalističkog i urbanog. Anić je, kao negdašnji učitelj, odabrao tematiku koju dobro poznaje.

Glavna junakinja knjige, Princez - Ica je dete kao i svako drugo. Tuče se sa bratom, odlazi u školu, doživljava prve simpatije, krije spomenare pod udžbenicima, ulazi u konflikte sa vršnjacima, roditeljima, pa čak i sa svojim učiteljem. Ica se raduje, pati, smeje se i plače, baš kao i sva deca. Međutim, Princez - Ici svet kojim hodi nije dovoljan. Potreban joj je najmanje još jedan svet; svet mašte, svet snova. Tu dolazimo do Zana, pored Ice najbitnije ličnosti ove pripovesti. Najzad, po Zanu je knjiga i nazvana, jer, Zan je Princez - Icin osluškivač snova, njen savetnik i saveznik, pisac njenih priča i prijatelj koji je budno prati, ugošćuje i na neki način joj ostvaruje snove, a Princez - Ica je Zanov leptirić. U „Osluškivaču snova“ granica između sna i stvarnosti je rovita i nestalna, pa nikad nismo sigurni gde jedno prestaje, a drugo počinje. Upravo na toj razmeđi nalazi se Zan i više je no verovatno da se i sam hiljadu puta zapitao da li je čovek što sanja da je leptir, ili leptir koji sanja da je čovek.

Princez - Ica sanja i kad je budna, kao što bi to, uostalom, sva deca i trebalo da čine, ali ona kroz svoje priče i snove istovremeno i odrasta. Ne samo da odrasta, nego je i nestrpljiva, žuri, juri,

najradije bi preskakala dane i godine, ne bi li što pre sve videla i osetila. U pretposlednjoj priči gotovo da se probudila, gotovo da je prestala da sanja i umalo da izgubi Zana zauvek.

Priče u knjizi su nezavisne, dakle mogu se čitati i samostalno, međutim tek ovako objedinjene odašilju valjanu poruku.

Kroz predivne opise devičanski čistog krajolika u prvoj priči „Osluškivač snova”, saznajemo kako su se Ica i Zan upoznali i kako joj je nadenuo nadimak leptirić. Od tog trenutka nastavljamo da pratimo Icu, ili po Zanovom, Princez - Icu, u velikoj avanturi odrastanja. U sledećoj priči „Lutak”, Ica se zaljubljuje, naravno onako kako to devojčice njenog uzrasta jedino i mogu, ali istovremeno shvata da dečaci nisu lutke koje može izvaditi ili vratiti u kutiju kad god joj se prohte. U priči „Dolina” Ica saznaje da nije baš uvek pametno deliti snove sa drugima, a u priči „Prosuto vino” se vraćamo Icinim ljubavnim jadima, što i jeste najčešća preokupacija priča u ovoj knjizi. Icinu žurbu da odraste i postane žena prvi put susrećemo u priči „Tašna”. Biti kao mama, biti nečija devojka, biti centar pažnje, sve je to lepo i krasno, ali sve to ima svoje mesto i vreme. Kad se to dešava u nevreme i gde mu nije mesto, svašta može da se desi. Inat, ljutnja, grdnja, povređenost i štap koji je umesto Džekija mlatnuo Icinog učitelja, teme su priče „Osveta”. Iz Princez-Icinog dnevničkog zapisa „Moj najlošiji dan za vreme raspusta“, koji potom sledi, saznajemo ponešto o bratskim šamarima, maminom prutu i ozbiljnoj muzici. Priča „Potkovica” rasvetljava da sreću ne donose predmeti, nego vera i opuštenost. O Arniju i zombi krmači saznaćemo u priči „San”, da bi u sledećoj priči pod nazivom “Muzika” saznali da žurke po Ibici, crnokosi pažljivi džentlmeni, flamenko i šansone baš i nisu za svakoga. U priči „Karmin” dokučićemo jednu sasvim neočekivanu ulogu nakarminisanih usana, a „Šešir” razjašnjava da čarolija može imati nepredvidljive posledice. Priča „Livada” govori o tome kako su se zahvaljujući napornom rasporedu časova i nesuđenom Cukićevom kupanju upoznali Zan i učitelj, a iz Princez-Icinog dnevnika, u „Ogledalu”, doznajemo ko je u stvari Zan. Knjigu zatvara Princez-Icin literarni rad “Jesenje boje moga grada”, iz koga saznajemo koliko je mašta važna, kao i to da nas oni sa kojima se uzajamno volimo nikad ne napuštaju, i najzad, kako je ova knjiga nastala.

Svaka od ovih priča nosi i poruku i poduku za onog ko želi da je vidi, odupirući se lepotom nevinosti i toplinom pripovedanja surovostima sveta odraslih i talogu bezosećajnih.

Zato su Ica i Zan nešto sasvim neočekivano u današnjoj književnoj hiperprodukciji i zbog toga je vreme posvećeno druženju sa njima lepo i korisno provedeno.


35

Славица Мијатовић

ПРИЧА ЈЕ ЗАСНОВАНА НА ПРЕТПОСТАВКАМА.

МОЖДА ЈЕ ОВАКО БИЛО. ЗВАНИЧНА ИСТОРИЈА НЕ

ГОВОРИ ПУНО, А СИМБОЛИ И УМЕТНИЧКА ДЕЛА

ДОВОЉНО. И НИШТА НЕ ЗВУЧИ

НЕМОГУЋЕ. КАДА БИ НЕКО

ПРОНАШАО АУТОБИОГРАФИЈУ

ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА, ВЕРОВАТНО

БИ МНОГО ТОГА У ЊОЈ БИЛО “ШОКАНТНО“.

МОЖДА БИ ОН О СЕБИ БАШ ОВАКО НАПИСАО.

Принц спознаје

Ја сам Стефан Лазаревић, владар, песник, градитељ, пријатељ

уметницима, витез и херој, победник и губитник. Историја ће о мени писати мало, магла ће бити преко мог имена. Јер, иза мог рада стоји вера мојих предака, о којој не вреди говорити у ово страшно доба. Лебди тајна која ће се открити кроз време. И ономе ко први угледа моју исповест, заветујем да је изнесе на видело дана, да је рђа не изједе. Да се не игра са судбином мојом, јер су се већ поиграли са судбинама мојих очева и мајки. И овом телу ће доћи крај, за мање од две деценије... Знам, рекоше ми звездари, јер хтео сам да знам до које године имам времена да завршим започето. Звездари прорекоше и моје рођење ...

Ко сам ја? Један од Изабраних. Учили су ме да је историја зачећа Изабраних

кренула од цара Давида. Наука звездара је прва наука на Земљи, најстарија од свих учења и религија. У давној прошлости, мудри људи, можда и анђели у телу човека, родили су се са посебним даром - да читају рукопис Господа и Госпе на небесима. И тако прочиташе поруку да ће наши родитељи слати своје логосе у тела изабраних жена, да се рађају посебни синови и кћери, који ће доносити мир међу људима и ширити учење спознаје. Звездари ће прочитати дан и час када ће одабрани муж и жена у својој савршеној љубави да се споје, и логос ће безгрешно да насели плод који ће се створити у женином гралу - материци. Јер материца жене у облику је грала или руже. То је свети грал, а не некаква посуда за којом трагају многи “слепи“, јер нису хтели да спознају истину човекову.

И тако је проречено рођење највећег од свих изабраних. Пред улазак у еру Рибе, која ће донети унутрашњу потрагу за самим собом, звезде показаше да ће се родити Савршени, Принц Мира, Богочовек. Као да се сам Бог на земљу населио. Највећи међу мудрацима звездарима увидеше да ће се дете у Витлејему зачети, а тамо је већ постојала девојка коју су у Храму одгајали, и за коју је проречено да ће служити Богу на посебан начин. Родитељи је касно добише, и клели су се да им је њено рођење сам Бог најавио. Марију су одвели у Храм када је још била мала девојчица. Тамо су у потаји Храму слузили свештеници, који стигоше из редова Назарена и Есена. Назарени су били људи мира, љубави и једнакости између жена и мушкараца. Они су приповедали све оно што је и сам Принц Мира говорио. Назарени су били препознатљиви по својим црвеним огртачима. Мушкарац Назарен морао је да има дугу косу подељену на средини, и браду. Жене су носиле црвене огртаче, али оне које су потицале из племена Венијаминовог носиле су титулу свештенице. Биле су препознатљиве по лепоти и коси боје пламена. Приповедали су људима да је Господ један, али да постоји и женско лице Бога, наша прамајка. Јер како би Отац створио нас по свом обличју, ако другу половину није имао? Учили су да је дух у човеку вечан и моћан, те да човеку није потребно да приноси жртве


36

животиња на олтар и чини што му свештеници налажу. Због тога су их свештеници Храма презрели и решили да отму девојчицу Марију, у циљу спречавања мисије. Назарени су се одликовали мудрошћу, па своје људе одгајише за посебну мисију и послаше у Храм. Есени су били вером слични Назаренима, али нису убрајали жене у своје редове. Постојале су две врсте Есена: монаси, на обали Кумрана, у белим хаљинама, строге аскете, и пророци. Друга група живела је нормално. Био је им је дозвољен брак и потомство. У народу су били познати као свети људи, јер су били исцељитељи. Због белих хаљина Есени су били познати под називом“анђели“. Због тога је записано да су анђели одгајали Јована Крститеља. Али то су били монаси Есени. У то време знало се шта писац јеванђеља говори.

Есене и Назарене спојила је једна иста мисија, Марија, и долазак њеног сина на свет. Требало је девојчицу подучавати правом вером, да зна ко је, и зашто је посебна. Када се приближавао дан силаска логоса, Назарени су послали Маријиног ујака Јосифа да затражи од свештеника да је пусте кући, јер се њему анђео јавио у сну и рекао му да ће девојка зачети сина Божијег. Јосифа су ценили као мудрог и угледног човека, па повероваше, и

допустише старатељство његово над Маријом. Имала је тринаест година када је одведена у Јосифову кућу.Тамо

су је редовно посећивали Есени и Назарени, и учили је да ће ускоро постати мајка Изабраног, и свештеница у Назаренима. Највиши ред Есена монаха из Кумрана чинили су свети људи, а носили су статус „анђела“. Онај на којег су звезде указивале да је прави изасланик Божији, и Маријин духовни брат, одабран је да буде отац тела које ће логос населити. Добио је дозволу да посећује Марију када је била три године старија, а њему беше тридесет. У тим годинама мушкарац је могао ступити у више редове Есена.

Када су се први пут срели препознали су се, јер су једна душа а два тела, душе близнакиње. Радост је завладала у круговима Есена и Назарена. Све се одвијало без грешке, захваљујући звездарима Балтазару, Гаспару и Мелкиору. Читали су рукопис на небу боље него човечији. Исте године десило се чудо у дому свештеника Захарија и његове жене Јелисавете, рођаке Маријине. Зачели су дете за које су звезде најавиле да ће бити велики пророк и верни пратилац. Они нису били старци, како победници у историји записаше, већ људи у средњем добу, који су дуго чекали да се то свето дете зачне.

Неколико година касније, у месту Магдала, мудраци су ишчекивали рођење још једног Златног детета, али женског. Радосну вест су објавили, да је девојчица духовна сестра малог Емануела, који ће свет променити. Родитељи њени били су из племена Венијаминовог. Она је добила име Марија, а то име било је и највиши статус жене Назаренке.

Откада је човек настао, склон је томе да несреће чини, и квари оно добро што је пре њега започето. Тако пореметише велике планове и наместише камен спотицања, у оно време када је Емануелу и Јовану било тридесет година. Марија Магдалена и мајка Марија већ су биле Назаренске свештенице, а Магдалена и Емануел имали су исти сан - да шире учење и да живе у светој заједници брака. Јован је започео своју мисију покрај реке Јордан, крштавао је људе и већ био потпуно предан проповедању. Родитељи му рано умреше, тако да су га одгајили Есени монаси, а и сам Јован више је волео пустињу и монашки живот него овоземаљска задовољства. За тих тридесет година у редовима Есена настаде другачије схватање, и одједном они постадоше моћнији и угледнији од Назарена. Највиши врх у хијерархији донесе закључак да је Јован Изабрани, а не Емануел. Донета је одлука да он ступи са Магдаленом у брак ради потомства. Одлука је донела неслагање између Назарена и Есена, а сам Јован беше несрећан колико и Магдалена. Тако се десило да се они на силу венчаше, и добише сина Јована. Али Јован није желео никакве обавезе према жени, већ је себе видео као великог пророка и духовника. Знао је да представља препреку између свог рођака и Магдалене, па се потпуно посветио масама људи и својим ученицима који су га пратили. Погођен неправдом коју је Рим наносио његовом народу јавно је хулио на Ирода, па га овај и погуби. Тако су Емануел, назван Јесуа, и Магдалена ушли у свети брак. Раставила их је његова мисија коју је морао да испуни. Наредио је апостолу Јуди да га „изда“, јер тако мора бити.

За време његовог овоземаљског живота добише ћерку Сару, а након распећа, Магдалена је родила сина Јесоу. Одселила се у Француску јер у својој земљи више није била безбедна. Римски


37

изасланик Павле, који својим учењем придоби поверење народа, и свештеници Храма који су живели у страху од Рима, нису желели Магдалену и њене потомке. Разлог томе био је то што Рим није могао да допусти једној жени да води моћан верски покрет - нове Назарене, Хришћане. Требало је од Исуса направити мит, а од жена робиње, и на крају, од највеће светице – блудницу. Јер Магдалену покушаше да отрују када се спремала за своје проповеди са Емануелом. Ставише јој у храну отров од седам трава, али Изабрани је исцели снагом свога духа. Имао је моћ да својим мислима чини шта му је воља, само себе није спасао од крста.

Магдалена је у Француску стигла са децом и апостолом Луком. Тамо су наставили да шире право хришћанско учење, а Лука је сликао. Он је први уметник који је насликао Марију са дететом.

Магдаленина деца су наставила да шире учење, а Сара је од оца наследила видовитост и моћ исцељивања. Сво троје деце имали су потомке, и од тих потомака многи покрети су настали у тајности, јер право учење забранише, да се никада не би сазнало шта је истина а шта лаж Рима. Од једне породице може читава нација настати, а од три још много народа. Откада су потомци Магдаленини почели да шире своју лозу, зли људи су покушавали да их униште, али узалуд.

Рани хришћански свет се поделио на две групе: Павлови и Магдаленини, они који су били уз њу, и основали су Ред Светог Гроба, да би у потаји очували учење. Тако се десило да се кроз све ове векове рађају Изабрани, који ће најпре бити племићког рода, како би могли да граде храмове и плаћају надарене уметнике да остављају поруке на зидовима, како у сликама, тако и у симболима. Ти племићи и уметници били су пред светом узорни католици и православци, да би могли безбедно живети и радити.

Само је једна лоза, Меровиншка краљевска, поносно свету изговорила име својих предака. Директни потомци Саре Тамар, а преци мојих предака по мајци, Немањића. Одатле почиње и моја прича.

Библијско име Неманиа, а на овим просторима Немања, име је нашег великог оца, који хтеде јавно да очува велико учење, и истину Србима изнесе на видело, ко су и шта су. Јер у оно време када је постао господар земље Рашке, гледао је свој народ како живи у заблуди и духовном хаосу.

Пре него што сазнадоше за Христа, Срби су поштовали Бога Сварога и богињу Виду, што је било најближе правој и првобитној религији која је постојала још пре Мојсија. Јер и синови Израела вероваше у једног Бога, којем је име Вали, и који има жену, Богињу Иштар. И све то би забрањено и проглашено за зло, у оно време када је Мојсије стварао нову, мушку религију, која је донела велике несреће и ратове. И кроз многе наредне векове појављивали су се разни преписи Библије, да би на крају била скројена онако како одговара владарима и свему што влада над човечанством. Јер Бог Мојсијев наредио је много пута да човек човека закоље, а и да закоље животињу и тако угоди Богу. Који би отац учинио тако нешто свом детету? Ако је Он извор доброте и љубави, не може бити да је од његове воље онолико зла било.

Све то добро познаваше највећи у оно прадавно време, као што бише Давид и Соломон, али и о њима збркаше свакакве приче, само да ти велики владари не буду представљени онакви какви су били.

А како се у Израелу појавио Павле, тако се на овим просторима појавише његови следбеници Ћирило и Методије.

Донеше Павлову верзију, римску хибридну веру, а Срби све то измешаше са својом старом вером и са словенским паганским религијама. Али заборавише мајку Богињу, и престадоше да јој се клањају. Као и у другим крајевима света, било је и оних који су сачували своју веру, или однекуд примили право хришћанство, али ти људи су већ били за друштво јеретици и непожељни. Мене су учили да је тако настала хришћанска црква у Србији. Историја је записала другачије - утемељивачи српске цркве били су Свети Сава и Немања. Срећа би била много већа да је тако остало заувек.

Моји преци по мајци, Стефан и Растко Немањић, имали су тешку и свету мисију - да у своју земљу уведу назаренско учење. Изворно хришћанство, какво је Марија Магдалена ширила по Француској, праву, живу реч Христа.

Њихова жеља и план јеретичких организација био је да се се у земљи Рашкој створи земља где ће право учење бити призната религија, а не јерес.

Црвенокоси владари, плавооки, благе нарави, Принчеви Грала...


38

Растко није побегао од куће, послали су га родитељи и тајни Ред. Био је моје судбине - Изабрани. Носио је претежак и величанствен терет на својим рукама, да учини немогуће.

Са Свете Горе одјекивала је велика лаж - да је Марија, мајка Исусова, ту боравила, и зарекла будуће генерације жена да на ту свету земљу не долазе. Наша Царица Света, највећа Мајка од свих, посветила је свој живот Светлу и Љубави, те се глупостима није бавила!

Растко је кренуо у своју мисију одатле. Покоран старијим монасима и послушан, полако је освајао њихова срца и уносио у њихов живот изворно учење, које за њих беше светогрђе. Стизале су у манастир књиге које су до тада биле неприхватљиве.

Вођен својом судбином, Растко, сада већ Саво, стигао је до Јерусалима, сазидао манастир на Сиону, купио кућу где се одржала Тајна Вечера, и од свега најсветије - донео у Србију уметничко дело Светог Луке, икону наше Госпе Магдалене са дететом. Немањићи су у својим одајама љубоморно чували лик своје свете преткиње.

Они су, полако и сигурно, претварали своју дивну земљу у земљу просветљених.

Жеља нашег оца Немание била је обнова земље Катара, правоверних, пречистих људи у Француској, који су убијени од руке инквизиције, 1209. године.

Растко се изборио за самосталност архиепископије 1219. године. Тако је настала права, изворна Српска православна црква. Процветало је учење о љубави, светом браку, миру и односу између човека и Бога. Једни су наши родитељи на небу, они желе љубав и једнакост између мушкараца и жена. Није потребно никакаво жртвовање животиња, нити какав страх од Бога, јер Он је наш Отац. Само га треба волети, јер и он воли нас. Исусове речи су потребне човеку да спозна себе и ништа више. Звездари су учени људи, мудраци, нису чудаци нити вешци.

Немања је толико волео свој народ да је у цркве увео и предавања о пореклу Срба, јер се временом заборавило одакле смо дошли. Ми смо настали укрштањем Јудиног и Венијаминовог племена. Синови Израела од давнина поштују традицију да мушкарци из племена Јудиног ступају у брак са девојкама племена Венијаминовог. Истина је и то да су многи од нас потомци Магдаленини. Како њени и Јованови, тако и Исусови. То сазнање помогло је нацији да се врати себи, и да крене путем спознаје.

’’Да се вратимо себи и правој вери. И бићемо сви Богу мили.“ Слао је поруке народу, које су читали свештеници у храмовима. Храмови су грађени на сваком месту где је наш велики отац замислио.

’’Да будемо земља чистих, као што би дивна земља Катара, које сурово истребише инквизитори. Уз помоћ свог народа Рашку ћу претворити у другу земљу Катара, коју нико неће поробити. А у нашу свету земљу примићу браћу Катаре који преживеше покољ, и нађоше уточиште у Босни. Они ће нам помоћи у цветању културе, и учењу древних тајни које човек мора спознати. Али, браћо, моја рука неће толерисати ниједног посланика Павлове вере, а таквих ће бити. Они ће доћи, и покушати да отрују душу слабих. Мрачним војскама стало је до рушења сваког раја на земљи, а рај на земљи је човек у знању који доживи спознају. Покушаће да од човека направе примитивног бабуна који прска олтар свети крвљу невиних животиња, и који се не зна ни молити нити кога волети. За свог живота, ја, Неманиа Стефан, никада нећу дозволити веру бабунску. Нека бабуни знају да за њих овде места нема. Јер наш Гспод Исус није ни мит ни легенда, већ се родио као човек и уистину је постојао.“

Тако је говорио Неманиа. Његов печат беше Уроборус, змија која је начинила круг и ујела себе за реп. Симбол мудрости, спознаје, вечности, поновног рађања... Непрестани циклус, све умире, и поново се рађа. А у кругу јасно пише његово право име – Неманиа. Последње три године живота провео је као монах Симеон, а замонаши се и његова жена Ана, па доби име Анастасија. Заједно са Растком обновише манастир Хиланадар и посветише га Марији.

Када је његов дух отишао, из беживотног тела потече мир. То је записао Саво - Растко, који записа и многе друге књиге. Али оне, попут свих светих, нестадоше у мраку, и чекају дан када ће их људске очи прочитати.

Родио сам се 1377. године, од мајке Милице и оца Лазара Хребељановића. За мајчино порекло се знало, јер се није могло сакрити ко је Немањић, али очево је сакривено од ушију злонамерних записничара лажне историје.

Име једно говори пуно. Отац мог оца. Прибац. Петар - рибар. Лоза Светог Петра. И поново морамо заћи у

прошлост. Петар беше један од апостола који су подржавали


39

Магдалену, па се нађоше злобници који записаше лажи да је он мрзео њу и њен род. Петру је Господ наредио да га се одрекне током једне страшне ноћи, три пута док петао не запева, јер му је Петар био потребан жив. Због тога се Петар осећао ожалошћено. Тај петао који је запевао означио је почетак Петровог дугог приповедања вере. Његови потомци укрштали су се са Магдалениним и Христовим, а из тих бракова рађали су се велики људи и тајни редови. Симбол Петрових потомака био је петао.

Један од највећих светитеља из лозе Петрове био је Санктус Витус - Свети Вид. Погубљен у Риму 303. године, јер је имао моћи исцељивања и пророчанства. Рођен је на Сицилији, од родитеља који су знали своје корене и поштовали праву веру. По звездама им је проречено да ће на свет донети посебно дете које ће бити пророк и лекар, па су га одгајали уз учитеље тајног реда. Највеће знање на дечака пренели су тутор Модесто и његова жена Крсцентија. Због своје свете мисије сво троје су отпутовали у Луканију, али тамо су ухваћени и спроведени у Рим. Тамо је Вид исцељивао болесне моћима свога духа. Исцелио је болесног сина цара Диоклецијана, али овај на то зажмури, и нареди да се доброчинитељ баци у котао са врелим уљем, заједно са својим учитељима. Постоји у народу легенда, како су

Вида анђели извукли живог из котла, па пренели у Луканију да тамо у миру умре. Обожавање овог светитеља проширило се у многим другим земљама. Подигоше се храмови у његову част, уметници створише његов лик од камена, и оживеше га на платну. Они уметници који су знали из чије лозе потиче Вид, насликали су га са петлом у руци, за будуће нараштаје, да се не заборави. Многи народи почеше да славе његов дан 15. јуна. Ето разлога због чега је мој отац одлучио да се битка на Косову одигра на овај дан.

Моји родитељи венчали су се 1353. године, и док мене нису добили, већ су имали пет кћери. Мара, Драгана, Теодора, Јелена и Оливера. Све осим Оливере биле су већ удате када сам ја неочекивано ’’најављен“.

Милица и Лазар су живели у породичном миру и радости. Оливера им је била највећа љубав, и њој посветише сваки нови дан. Исто тако, сву своју љубав и пажњу посветише народу над којим владаше. Мислим да је мој отац био човек подељен на два дела. Један део припадао је породици, други Србима. Замак у Крушевцу беше место отворено за племиће и сељаке, за војнике и учитеље,уметнике и свештенике.

Имали смо једну собу, у којој ми је душа остала. Тајно место за гнездо нашој духовној породици. А породица се састојала од јеретика, људи посвећених вери и њеном очувању. Морало је бити тајно, јер ово више није била нова земља Катара. Немание већ одавно није било међу нама, а победници су записали оно што се није десило. Прогласише Немању за крвника. Кажу убијао је јеретике Богумиле, а у томе помагао му је син Растко. Мојој жалости нема краја... Владар јесам, али власт над светом немам, јер ко је има, тај овакве лажи за историју проглашава.

Видим... И о мени ће писати лажно… А наша соба за молитве беше место где ми се жива светлост

јавила. Тамо су ме учили истини, али да ћутим. Све што ме науче порицаћу пред светом, јер црква и народ морају бити заједно, а црквени владари морају бити у миру са владарима народа. Против времена се не може.

Моји родитељи су одгајали девојчицу наранџасте косе, када су звездари који су ме научили да читам рукопис Господа ушли једног дана у собу за молитве, али не као гости. Носили су вести.

’’Кнеже, Господарице, чудесно сазнање довело нас је данас код вас. Пророчанство право са неба долази. Изабрани ће се родити следеће године, а све указује да сте ви родитељи. Опростите што ово нисмо раније објавили, нисмо били сигурни. Упоредили смо ваше судбине са распоредом звезда нерођеног детета. Ваш је! Честита кнегињо, ускоро ћеш у себи носити дечака који је предодређен да донесе мир и просветљење народу када буде најтеже. Црна времена ће доћи, а он ће бити послат попут зрака сунца. Биће попут Светог Вида, имаће способност пророчанства. Прави Маријин витез! “

Иако је мој долазак био знак и за долазак црних времена, неизречива радост је завладала када сам зачет.

Кажу да су све моје сестре и зетови, и сви наши из духовне породице дошли да ме виде чим сам се родио. Дворац се испунио молитвама ...

Рођен сам са црвеном косом и плавим очима. Пет година касније родио се и мој брат, Вук.


40

Snežana Kovačević

-H R A S T O V A B E Z B R O J A-

(odlomak iz romana „Verna do groba) U jednom lepom vojvođanskom gradiću postojala je slepa uličica,

neucrtana u mapu grada. Nalazila se na samoj periferiji i sastojala se od svega šest kuća. Iza nje su se protezala beskrajna polja rodne, banatske ravnice. Zemljani puteljak je bio dug oko tri kilometra i vodio je na autoput. Ko nije živeo u tom gradu, teško da bi pronašao pomenutu uličicu. Preko puta se nalazila ogromna, gusta hrastova šuma. Kroz šumu se protezala staza, prečica do naseljenog dela grada. Šumskim putem do naselja je trebalo kilometar i po do dva, a obilazno se pešačilo preko četiri kilometra. Uličica nije imala ime, nazivali su je hrastovom. Nije bilo kanalizacije, telefonske linije, niti gasne mreže. Stanovnici nisu dobijali poštu, već su išli do grada po nju. Svi stanovnici Hrastove ulice su do naseljenog dela varoši išli zaobilaznim putem, to jest putem koji je vodio pored šume. Samo je jedan mlađi čovek, stanovnik poslednje kuće te zabiti, uvek do grada išao stazom pravo kroz šumu.

Ceo je komšiluk živeo u ubeđenju da je Vuk Krstić, novinar i književnik, bio neustrašiv. No, to nije bilo tačno. Vuk se mnogo plašio, ali je bio isuviše lenj da bi išao dužim putem. Mladi pisac je sakupljao i zapisivao narodne bajalice. Pisao je romane isključivo horor sadržaja i pomalo verovao u duhove, vilenjake, vampire, vukodlake i slične karakondžule. Mnogo ga je privlačila opasnost od koje se ledi krv u venama. Prosto je čeznuo da doživi nešto paranormalno. Naime, do tada nije doživeo ništa neobično.

Od davnina se pričalo da sa hrastovom šumom nešto nije u redu. Mnogi su bili ubeđeni da je šuma ukleta. Navodno, neki pijani momci su presreli sveštenika u šumi da bi se dočepali velikog, zlatnog krsta, teškog sedam kilograma. Otevši relikviju i ubivši sveštenika, žrtvu su zakopali ispod stoletnog hrasta. Međutim, ni oni sami nikada nisu izašli iz šume. Posvađavši se oko plena, u naletu pohlepe, međusobno su se poubijali. Najsnažniji među njima je preživeo, no ni on se nije izvukao; po zločinu je izgubio razum. Govorilo se da duše tih pokojnika lutaju šumom, jer ne nalaze spokoja. Duhovi nasilnika napadaju prolaznike, a duh sveštenika im pomaže. Drugi tvrde da su u hrastovoj šumi videli vile. Jedna baka se klela da je u šumi videla desetak divljih devojaka koje su, obučene u belo, igrale u vilinskom kolu.

Priče su se same ispredale. Kada je deda Vlaja bio momak i kandidat za ženidbu, krijući se od oca svoje devojke Mice, strogog i prgavog čoveka, bio je prinuđen da krišom prolazi hrastovom šumom, pazeći pri tom da ga neko ne vidi i ne oda Micinom ocu. Otac njegove devojke je bio preke naravi i nije trpeo da mu se ćerkini udvarači motaju oko kuće. Jedne noći, Vlaja je jedva izvukao živu glavu. Vraćao se kući kroz šumu od Mice i bezbrižno žviždukao, kad se pred njim pojavilo čudovište. Frktalo je i režalo na preplašenog momka. Vlaja je utekao. Za samo nekoliko minuta je stigao kući. Zli jezici tvrde da je čudovište niko drugi do Micin otac, onako snažan i krupan sa motkom u ruci. Drugi misle da je Vlaja imao bliski susret sa vukodlakom.

I drugi su u toj šumi viđali sve i svašta. Vuk Krstić se nije obazirao na priče, mirno je hodao puteljkom kroz hrastovu šumu. Bio je već kraj


41

marta meseca. Cveće je zašarenelo travnjake, iako su vetrovi bili snažni i hladni. Ispred lepih kućica hrastove ulice, mirisale su baštice. Sva dvorišta su bila uredna, a rastinje negovano, sva osim Vukovog. U njegovom je još uvek trulilo jesenje lišće. Bašta se zatravila, samo su ljubičice, visibabe i žuti narcisi virili iz trave. Vuka to nije zanimalo, a ponajmanje su ga zanimali kućni poslovi. Prljavo posuđe od pre desetak dana je zatrpalo sudoperu. Svuda po kuhinji je bilo prljavih čaša, praznih pivskih flaša, pepeljara punih opušaka... Trpezarijski sto je bio pretrpan. Tu su se nalazili: suv hleb, star više dana, pokvarena kuvana šunka, prazne boce paradajz soka, teglice od kompota, prazne kutije keksa i mnogo toga drugog. Prozori se nisu otvarali po pola godine. U kupatilu je vladao opšti nered. Mnogo prljave odeće ležalo je razbacano posvuda na podu. Vukova odeća se nalazila po kaučima, stolovima, foteljama i na patosu. Mnogo papira je odavno zatrpalo korpu za otpatke. Tepisi se nikada nisu ribali. Vukova sestra bi ponekad svratila sa ćerkama i mužem. Tada bi sve uredila, oprala bratovu odeću i naspremala mnogo kuvane hrane, ali već nekoliko dana po njenom odlasku, sve bi se vraćalo na staro. Vuk nije sređivao kuću, nisu ga zanimali kućni poslovi, Dugo je pisao i pušio cigaretu za cigaretom. Vuk je bio omiljeni pisac među mladima i svi njegovi romani su bili mnogo čitani. Omladinu su zanimali

neobični događaji, osim toga Vuk je slao mnogo pozitivne energije svojim čitaocima. Kad bi ga srele na ulici, žene bi se raspitivale o njegovom spisateljskom radu, diveći mu se kao piscu. Vuk je bio ubeđen da mu se ni jedna devojka ne divi kao muškarcu.

Bio je visok metar i sedamdeset santimetara i imao jedva šezdeset kilograma. Obrazi su mu bili upali, a nos nešto veći od prosečnog. Oči krupne i upadljivo plave, isticale su mu se na licu. Svi su Vuka pamtili po očima i prodornom pogledu. Kosa, duga, talasasta i plava, popadala mu je preko vrata i ramena, spuštajući se na leđima. Usne i osmeh su mu bili veoma privlačni. Umeo je da se smeje i bude jako zabavan. Znao je mnoge šale i koristio pikantne fazone.

Svi koji su poznavali Vuka, tvrdili su da ima dugačak i oštar jezik. Nije umeo da ćuti, ponekad bi govorio što ne bi trebalo i mnogo je psovao. Kad bi se Vuk razmahao jezikom, teško bi se zaustavljao. Glumio je žestokog frajera, mada su svi znali da to nije.

Vukova duša je bila ogromna. Nije umeo da kaže neću, ne mogu i nemam. Znao je i poslednji dinar da uzajmi i bez ručka ostane. Zato je imao mnogo drugova ali malo iskrenih prijatelja. Većina nazovi drugara mu je bilo dužno i nisu se baš trudili da od toga nešto i vrate. Uostalom, on nije ni tražio da mu se vraća. Vuk nije bio materijalista, voleo je drugarstvo. Za svakoga je imao reči utehe. Nudio je svoju pomoć i podršku.

Beskrajno je poštovao ženski deo društva. Imao je Vuk i mana: bio je lenj, neuredan, trapav, večito se svađao sa šefom na poslu. Nije voleo terenski rad i često se povređivao. Išao na živce svome šefu zbog mnogo dana kojih provedenih na bolovanju. Trenutno mu je desna ruka bila slomljena. Polomio ju je na poslednjem poslovnom zadatku. Ortoped mu je sanirao povredu i ruku stavio u gips. Vuka nije zanimalo šefovo mišljenje. Kad bi bio iskritikovan, hladno bi odbrusio: "Nosi se, matori drkadžija". Uopšte se ne bi uznemiravao što je šef porumeneo od srdžbe.

Pošto mu je ruka bila polomljena, Vuk nije mogao da piše. Već je isplanirao šta će da uradi, jer bez pisanja nije mogao da živi. Tražiće od komšija i prijatelja da mu ispričaju neka svoja paranormalna iskustva. Sakupiće mnoštvo kraćih storija i zamoliće nekoga da ih zapiše, a kad mu ortoped skine gips, Vuk će sve te priče prekucati. Novele će nazvati: "Priče iz tame." Do priča će lako doći, samo će mu trebati dobrovoljac da ih zapiše. S obzirom da je svima pomagao, Vuk je očekivao da će mu neko uzvratiti. Nadao se da će mu neko iz komšiluka pomoći.

Prvo je zakucao na vrata susedne kuće. Izašla je mlada žena. Kada je videla Vuka, osmehnula se.

"Uđi, Krstiću." Odmah ga je uhvatila za ruku i odvela unutra. "Majka, da vidiš ko nam je došao!" "Ko, snajka?" "Komšija Vuk." "Brzo ga uvedi!" Iako nije bio zanosne lepote, Vuka su žene prosto

obožavale. Imao je ogromnu unutarnju privlačnost i bio jako pozitivan. Svekrva i snajka su ga smesta odvukle u salon. Odmah su iznele kafu, kolače i boce sa pivom. Mlada komšinica Maja je imala bebu od osam meseci, mnogo osetljivu i plačljivu. Malu Jasminu baka i majka nisu mogle smiriti. Vuku je bilo žao.

"Majo rode, daj mi malo nevaljalicu. Čika Vuk voli crvenkapice." Maja mu dade bebu. Vuk ju je nosio i pevao joj:


42

"A,a,a, lepa moja mala crvenkapice, ne da te tvoj komšija. Da ti čika Vuk ispriča bajku..." Tako je Vuk pričao i pevao bebi. Devojčica je pevala za njim i zaspala.

"Majo, evo ti luče. Stavi je u krevet matorog drkadžije, da bi Jasmina spavala čvrsto ko njen tata." Maja je odmah odnela devojčicu u očevu postelju. Potom se vratila. Vuk je gatao iz šoljica kafe obema komšinicama. Od njih nije mogao da traži da mu zapisuju priče. Baka nije umela da piše, a Maja je bila pretrpana obavezama. Popio je kafu i piće sa komšinicama, pa otišao.

Ušao je u naredno dvorište. Komšija ga je uveo unutra. I on mu je ponudio piće i kafu. Komšija je imao suprugu i dvoje dece. Vuk je pitao komšijinog sina, dečaka od trinaest godina, da mu zapisuje priče.

"Toliko mnogo da pišem! Ni domaći svoj ne radim.", glasio je odgovor.

Dečaku je to bilo mnogo i teško. Roditelji nisu prekorili sina, niti su se ponudili da pomognu. Ponudila se devojčica, starija sestra. Ona je imala šesnaest godina, bila vredna i odlična učenica.

"Vuče, mogu ja da ti pomognem." Tada se umešala njena majka:

"A ja ću ti raditi domaće zadatke, a?"

Vuk se zahvalio na gostoprimstvu, pa ušao u treću kuću. Tamo su živele dve starije dame, rođene sestre, Imale su preko šezdeset godina. Nisu bile udate, niti su imale decu. I one su bile obradovane

Vukovom posetom. Ponudile su Vuka kafom i domaćom rakijom. Dugo su pričale sa njim. Obe su imale volju da pomognu Vuku. Starija je slabo videla, ali nije umela ni slovo da napiše. Mlađa je je umela da piše, ali to što je pisala niko osim nje nije mogao da pročita.

Vuk je ušao i u četvrtu komšijsku kuću. Izašla je Jadranka, devojka od devetnaest godina. Kada je videla Vuka, široko se osmehnula.

"Uđi komšija, volim da mi dođeš." Vuk je pošao za njom. Jadrankina majka je znala da se njenoj ćerki mnogo sviđa komšija Krstić, ali nije znala da se Jadranka ne sviđa Vuku. Sumnjičavo ga je gledala, pa ipak uljudno pričala sa njim i počastila ga.

Vuk je rekao šta ga muči. Jadranka se oduševila. Odmah je pristala da pomogne komšiji, čak se i uzbudila što će učestvovati u pisanju novela.

"Sve za tebe, Vuče! Polaskana sam što mogu da ti pomognem. Možemo odmah da odemo kod tebe i da počnemo...da radimo." "Jaco, ne ideš kod mene. Još nemam priče." Odmah će Vuk. "Ma nema veze! Izmislićemo ih ja i ti." Bilo je jasno da Jadranku ne zanimaju novele koliko njihov pisac. Silno se trudila da se dograbi komšije. Majka je pogleda.

"Jaco, saberi se! Ne ideš sama kod komšije!" Strogo će majka. "Jaco, bolje nemoj, predomislio sam se. Pomoći će mi kume i Vera." Vuk je brzo otišao. Ušao je i kod poslednjih komšija. Tu je živeo

stariji, bračni par bez dece. Lazarevići su bili osobeni, ni sa kim se nisu družili, niti su nekoga posebno voleli. Imali su četiri velika psa, šarplaninca i tri vučjaka. Šarplaninac Miško je bio ogroman, ali miroljubiv. On je voleo Vuka. Čim je ušao u dvorište, Miško mu je poleteo u susret. Skočio je na Vuka i oborio ga na zemlju. Neupućeni bi premrli od straha kad bi videli prizor, ali to je bio uobičajeni pozdrav Miška i Vuka.

"Volim i ja tebe, ali sad stvarno žurim." Vuk je pokušavao da se izvuče. Pas nije mario, nastavio je da se rve sa Vukom. Najzad, pojavio se domaćin.

"Miško, gubi se! Komšija, šta si hteo?" Vuk je zažalio zato što je uopšte ulazio u dvorište Lazarevića.

"Hteo sam da pozajmim tabletu za spavanje. Ne mogu da zaspim nikako."

"Mi ne koristimo tablete. Popi čašu toplog mleka, to će ti pomoći." "Mleko? A da, naravno." Promrmlja Vuk i izađe. Ako nešto nije voleo, to je bilo mleko.

Mrak se već odavno spustio. Vuk je mislio da neće moći da zaspi. Obišao je ceo komšiluk, popio četiri kafe i pića. Dugo se zadržao kod komšija i razbio san. Čim je izašao iz dvorišta Lazarevića, nebo se smračilo. Više se nije video okrugli mesec i blistave zvezde. Vetar je snažno zafijukao i hrastove grane su se povijale pod naletima. Munje su poput srebrnih strela parale nebo. Gromovi su izazivali strah. Jedan je pogodio ogroman hrast nadomak šume. Promenljiva ćud prirode je brzo jenjavala. Pljusak, kako je naglo počeo, tako se i završio. Vetar je bivao sve slabiji. Samo se u daljini još čula grmljavina.

Dok je stigao do svoje kuće, Vuk je pokisao do gole kože. Sve se na njemu cedilo. Hladna kišnica mu se slivala sa kose i odeće. Pre nego što je ušao u svoje dvorište, pogledao je gore ka nebu. Tamni oblaci su nestali. Na nebu se ponovo pojavio mesec i mnoštvo zvezdica. U vazduhu se mešao miris svežine posle pljuska sa mirisom narcisa. Kod Vukove kapije je stajala preslatka, mlada ženka francuske pudlice.


43

Dlaka joj je bila duga i neuredna, baš kao i Vukova kosa. Oboje su bili promrzli, pokisli i usamljeni.

"Ne pamtim da je nekada grmilo u martu. To ne može da izađe na dobro." Vuk je bio pomalo sujeveran. Pudlica zacvili. Vuk pogleda dole i spazi je.

"Čija si, lepotice? Ovi imaju mnogo pasa, a ovako lepo kuče... Idemo bolje."

Vuk se saže i ponese kuče u rukama. Mala kuca duge, bele dlake i dugih ušiju zahvalno liznu Vuka.

"Kučići me obožavaju, jer imamo zajednički jezik. Lajemo bez mere i granice. Sad ideš kod mene da jedeš i da se ugreješ, a sutra ću se raspitati čija si." Vuk je duboko udahnuo vazduh, koji je bio vlažan i mirisao na proleće. Sa psom u rukama je ušao u kuću. Čekao ga je nered od terase, pa do spavaće sobe. Spotakao se na nekoliko predmeta. Stigao je u kuhinju. Bio je gladan. Kuče je stavio na stolicu i odmah prišao frižideru. U zamrzivaču je imao smrznutog povrća, kolača i raznog mesa, a u frižideru ulje, jaja, jogurt i sir. Sve to je bilo hladno, nekuvano i nepečeno, pa tako nije mogao da jede. Nekoliko puta je pokušao da spremi nešto za sebe i svaki pokušaj se loše završavao. Jednom je hteo da isprži jaja. Vrelo ulje mu je prsnulo po sred lica i jako se opekao. Drugi put je hteo nešto da skuva, ali to je ispalo žilavo, bezukusno i odvratno, pa je Vuk odustao. Više nije pokušavao da sprema hranu. Pošto nije umeo ništa da spremi, nije znao šta bi jeo.

"Šta da jedemo? Sigurno si gladna. Kako se zoveš, gospođice?", obrati se pudlici. Ona je mirno sedela na stolici i pratila šta radi Vuk.

"Pošto si me čekala kod vrata kapije, da te nazovem Penelopa?" Dok je pričao pudlici, Vuk je preturao po frižideru.

"A fino! Našao sam nešto fabričko. Sarma." Vuk je ugrejao limenku gotovog jela u vrućoj vodi, pa je otvorio. Uzeo je dva tanjira i podelio porciju na jednake delove. Imao je jedno manje parče hleba i to je podelio na pola. Pudlici ga je nadrobio u tanjir i dao da jede. Drugi tanjir je uzeo za sebe. Oboje su sve pojeli. Pošto je bilo malo hrane, ni jedan se nije najeo. Vuk je pronašao kutiju krekera. Jedan kreker bi dao Penelopi, drugi bi pojeo on i tako ih pojedoše. Vuk bi rado jeo domaći ručak. Prijatelji su ga često pozivali da ruča sa njihovim porodicama, ali on bi se retko kad odazivao pozivima. Konzerva je ponestalo, zato je razmišljao da sutra ode u kafanu i dobro se najede.

Namestio je Penelopi postelju u jednoj fotelji. Zatim je otišao u spavaću sobu i smestio se u krevetu. Bilo je hladno ali mrzelo ga je da uključi peć. Mislio je da neće moći da zaspi, ali čim se uvukao u postelju, počeo je san da ga hvata. Sanjao je da ima lepu, malu, cnokosu suprugu. Ona mlada, prelepa, mnogo ga voli, mazi i sprema izvrsnu večeru. Vuk nije želeo da se probudi, uživao je u snovima. Pošto je bio na bolovanju, mogao je mirno da spava.

Kad se konačno probudio oko podneva, u čudu je pogledao oko sebe. Mislio je da još uvek spava i sanja. Spavaća soba se preobrazila. Njegove odeće više nije bilo po foteljama, podu, na stolu. Prozor je blistao. Tepih je bio savršeno čist. Pepeljare su bile prazne i oprane. Spavaća soba pospremljena i čista. Vuk se iznenadio, pa ustade iz kreveta. Obukao je čiste i opeglane pantalone i košulju i izašao u dnevnu sobu.

Dnevna soba je takođe bila spremljena. Sav nameštaj i predmeti bili su čisti i na svome mestu. Korpe za otpatke su bile prazne, pisaći sto uredno sklonjen, a rukopisi složeni u ladice. Ni u dnevnoj sobi nije bilo razbacane Vukove odeće. Sva je bila oprana i raširena na konopcu u dvorištu, a čista odeća uredno složena u regalu. Vuk ode u kupatilo. Belina sanitarija u kupatilu je prosto blistala. Tamo nije pronašao ni jednu prljavu čarapu. Otišao je u kuhinju. Nije bilo prljavog posuđa, niti je sto bio pretrpan. I kuhinja je bila dovedena u red.

Preko stola se nalazio čist stoljnjak, a na stolu postavljen pribor za jelo i ručak.

Vuk je skidao poklopce sa činija i čančića. U supijeri se pušila domaća supa. Tu su se nalazile i pohovane teleće šnicle, umak od povrća, salata i kolači.

"Sigurno je došla moja seka Jelica sa mužom i devojčicama. Tu su negde." Pomisli Vuk. Po celoj kući je tražio sestru i sestrinu porodicu, ali ih nije pronašao. Dok se šetao dvorištem i baštom, spazio je promene. Čak i dvorište je bilo besprekorno uređeno.

"Ko li je sve ovo uradio." Odgovor na pitanje nije dobio. Vuk se vratio unutra. Otišao je u kupatilo i jedva se umio levom

rukom. Još teže je očešljao svoju nemirnu kosu. Desna ruka mu je bila u gipsu, polomljena. Brada mu je obrasla dugom i gustom dlakom. Vuk nije imao nameru da se obrije, ne zato što je puštao bradu, već nikako nije mogao da se obrije levom rukom. Otišao je da probaručak. Iako nije znao ko ga je spremio i sa kakvom namerom, seo je za sto i ručao. Sve je bilo ukusno, odlično pripremljeno. Čim je jeo, spremio se za polazak.


44

Morao je otići u kupovinu i u kafanu da se nađe sa prijateljem. Dugovao mu je dosta para i obećao je da će mu nešto od toga vratiti. Vuk je uzeo potrebne stvari, zaključao vrata predsoblja i pošao. Tada je spazio kuče kraj stepenika terase.

"A tu si! Penelopa, sad ćemo da obiđemo komšije. Mora da si nečija. Ovako lepa dama mora da ima gazdu. Onaj drkadžija Lazarević ima četir kera. Sigurno si njegova."

Vuk je zaključao kapiju i poneo kuče u naručju. Brzo je stigao do prve kuće hrastove ulice. Otvorio je vrata kapije i ušao u dvorište Lazarevića. Šarplaninac Miško se spremio da potrči Vuku u susret i obori ga na vlažnu zemlju, ali videvši pudlicu u Vukovom naručju, predomislio se i pobegao iza zida. Odatle je virio i uplašeno gledao pridošlice.

"E sad da te vidim stara propalice! Plašiš se Penelope? I treba. Samo mi se približi, gospođica će te ugristi." Vuk se smejao obraćajući se psu. Najzad se pojavi i domaćin. Vuk nije čekao da mu komšija bilo šta kaže, odmah mu se obratio.

"Komšija, je li ovo tvoje kuče? Našao sam je ispred svojih vrata."

"Je li žensko?" "Jeste." "Nije moja. Ne volim male

pse, još naročito ne ženke. One se večito štene. Ne trpim male kućiće. Imam tri vučjaka i šarplaninca. Svi su mužjaci...", poče Lazarević.

"U redu je. Žurim." Vuk brzo izađe iz komšijskog

dvorišta. Ponovo je išao iz kuće u kuću po komšiluku. Raspitivao se čija je

pudlica. Brzo je obišao pet kuća Hrastove ulice. Nije bila ničija. Mladoj komšinici Jadranki se kuca jako dopala i htede da je uzme.

"Vuče, molim te, pokloni mi tu kucu. Bolje ću je negovati nego ti. Ne možeš sad ni sebe da okupaš. Kako bi kucu?" Iza Jadranke se pojavila njena majka. ’

’Nećeš, Jaco. Šta će mi ker u kuću? Nemaš ni ti šta da jedeš, a hranićeš psa. Krstiću, nosi to svoje čudovište dalje od ove veštice!"

"Mama, vidi što je slatka kuca. Molim te, da je zadržim." Jadranki se jako dopala pudlica.

"Ne"! Povika Jadrankina majka pa osu paljbu na Vuka. "Pisac, nosi se do đavola sa tim svojim čudovištem! Blesav si koliko si

težak!" "Znaš šta, komšinice? Moj pas nije čudovište, već pudlica. Pošto

nisam mnogo težak, ne mogu mnogo da budem blesav. Tvoj muž ima sto dvadeset kilograma, koliko li je tek on retardiran? Jadranka, ti razmaženo derište, sad ti ne dam kuče. Pošto tvoja majka viče, neka ti kupi konja. Penelopa, idemo." Vuk je brzo otišao.

"Sve same kreštalice i zoofiličari. Pošto nisi ničija, bićeš moj pas. Volim kučiće, ali i gospođice. Ti si fina, plemenita dama." Zaključi Vuk. Sa pudlicom u ruci prešao je zemljani put i uputio se puteljkom kroz hrastovu šumu. Put je bio veoma uzan. Levo i desno od puteljka nalazila se visoka trava, izđikljalo žbunje i ogomna hrastova stabla. Šuma je bila gusta i teško prohodna. Da nije postojala staza ne bi se moglo kretati. Ipak je ta staza bila prečica do naseljenog dela grada.

"Eto, bićeš moja. I tako nemam psa. Sva sreća što ne koristiš cigarete, inače bi teško izlazili na kraj. Ja ispušim po dve kutije duvana na dan. Da mi je znati čija si..." Vuk se obraćao pudlici ne zatvarajući usta.

IZ RECENZIJE STEVANA ŠARČEVIĆA

PRIČA IZ TAME Da li vampiri mogu voleti? Da li su njihovi postupci nasumični, ili

u njima postoji neka viša i neumoljiva logika. Da li su ih na jezive postupke naveli užasi iz sopstvenih nesretnih života, ili su jednostavno nečista sila, pa su samim tim zli i iskvareni? Kakva je to misteriozna veza između Danice, francuske pudlice i vampirice? I najzad, hoće li Vuk uspeti da preživi pokolj što mu je svakim trenom sve više bliži?

Rešenje zagonetke ćete naći u napetom romanu „Verna do

groba“ Snežane Kovačević i ono je prilično nestandarno za vampirske storije. Duboko sam ubeđen da će rasplet misterije za većinu čitaoca predstavljati ne baš malo iznenađenje.


45

Zoran Užarević

Ž I C A Ovo je knjiga o nama a ne o njima Dvadeset petog juna dve hiljade jedanaeste godine završio sam na psihijatriji Subotičke Bolnice, posle neuspelog vešanja (krivac za to je loš kvalitet gips - karton ploča koje nisu izdržale mojih šezdeset kilograma). Po prijemu mi odmah zveknuše dve injekcije, jednu za dobro veče, a drugu da se zna ko je ko, tj. ko je gazda u kući. Bilo kako bilo, moje dupe je platilo ceh. Prva noć, valjda da se uverim da dno dna postoji, smeštaju me sa usranim, ispovraćanim i na sve postojeće načine uneređenima. Bogu dušu, bog je neće. Dušu sam povratio, ali ostalo je valjda to što je i mirim se sa sa novonastalom situacijom. Jutro je. Šest sati. Vampir od tehničara banu na vrata i razdera se kao sumanut: ” Aj amo, treba vadit' krv!” Jebeš krv, gdje je dobro jutro, mumlam onako pijan ili mamuran, ne znam ni sam. ” Ne seri, nego polazi amo, da ti ja ne poželim dobro jutro”. Desetar je malo dete za njega kako se uživeo. Pokušavam da razaznam ekstremitete i kad sam utvrdio šta su noge, a šta ruke, krećem u pohod od pet metara, do njihove sobe, a da se ne srušim. Ulazim unutra, i opet provociram: ” Dobro jutro, gospodo, kako smo danas?”. Gledaju me kao krava mrtvo tele i raduju se. Ovo je naš slučaj sto posto, ili se pravi lud pa nas podjebava. Izvadi mi tri flašice krvi, kao da je tuđa (za njega i jeste), jebo li ga otac što ga napravi ovakvog i preko Drine posla nama da se mučimo s njim. U međuvremenu moja psihijatrica dolazi na posao i raspituje se kako sam spavao i kako sam sada. Rezultati pregleda krvi stigoše brzo. Sve je u redu, osim odnosa alkohola i krvi u krvotoku. Neko odozgo zaključuje da sam za prvu ligu slučajeva i prebacuju me na prvi sprat među čistije i urednije pacijente ili slučajeve, kako vam draže. Jebi ga, brzo uviđam da sam ovde jedino ja alkoholičar na lečenju. Ostali su kao normalni, samo su unutra, jer jure penziju ili invalidninu (par hiljada evrića). Malo odležiš i postaneš penzioner. Gledam, jedan gura cigaru u uvo i još i pripaljuje. Ko li koga ovde zajebava? Žena mi je, brže bolje, odmah došla u posjetu da vidi šta mi treba, pošto su me sinoć na brzinu skembali i odveli. Donela mi je sredstva za ličnu hihijenu, garderobu i dobar ručak. Rekao sam joj da mi donese televizor. To je bio presedan na psihijatriji. Niko ne reaguje. Moja psihijatrica mudro ćuti da sam njen pacijent, da se ne ofira kod kolega. Inače, ona je bila moralna podrška mojoj ženi da me smeste negde na neodređeno vreme. Uz moju svesrdnu pomoć i uspeše. Sedam dana Subotičke psihijatrije prosto proleteše uz dobro društvo i televizor. Malo me muči to da prolaze u prazno, samo lekovi i spavanje. Nisam tako


46

zamišljao kliniku za odvikavanje od alkoholizma. Pitao sam psihića da li ima neka kompetentnija ustanova za odvikavanje od života (pića i kocke). Javiće mi, pošto se za mesto čeka mesecima. Svi se pitaju, što se ne okači za gredu, a ja se pravim lud, kao, nisam znao da ovo neće dati željene rezultate. To je bio vapaj, poziv u pomoć. Đavolu već kucam na vrata. Jebala vas greda, meni se živi, idioti jedni, kao da vas je Dostojevski pravio, jebao vas on. Devetog dana dođe onaj kombi na kome izvrnutim slovima piše AMBULANCE, zašto izvrnutim, to zna samo onaj koji ih je i izvrnuo (hitna pomoć - za neupućene). Strpaše me pozadi sa sve stvarima, onako, đuture i krenusmo u novi život, odnosno u Novi Kneževac, kliniku "Sveti Vračevi”. Odvikavaju od svega, tako barem kažu upućeni. Sad su ženi i psihijatrici puna srca. Deo plana je ostvaren. Drugi deo plana je da ostanem na godišnjem malo duže. Stižemo na kliniku. Ljubazno me predaju, a ovi još ljubaznije primaju uz potpis o primopredaji slučaja. Ne znaju gde će sa mnom, pošto sam stigao preko veze i traže mi adekvatan smeštaj za prvi prihvat, dok ne bude nešto bolje. Za to vreme sedim u dvorištu izdvojen od ostalih po svojoj volji i snimam situaciju. Pozitivna. Sloboda sto posto, do žice naravno. Pomalo mi je nejasno, sve se može. Mora da postoji neka žačkoljica. Stari slučajevi me izokola

posmatraju i skupljaju hrabrost da priđu. Kako priđe prvi, tako se sjatio celi roj slučajeva. Daj brate cigaru, nisam zapalio dve godine i slične gluposti. Gledam, žao mi ih, ali ako jednom daš cigaru, najebao si - ne možeš se odbraniti. Ne znaju oni da sam ja stara džomba po psihijatrijama - osam dana - jebo te, a skoro sve cake znam. Možda se prisećam istih iz vojske. Prvi dan i prvi originalan zajeb. Skuvao sam popodnevnu kafu da popijem u miru unutar moje žice, siguran od spoljnih uticaja. Pijem kafu iz šoljice što mi ju je žena darivala pred put da me podseća na nju, a ona je jedan od razloga što sam ovde gde sam - ali šoljica je stvarno kul pa neću da je bacim. U krajnjem slučaju, sa tim stvarima i treba da se izborim tokom lečenja. Prilazi mi dileja i pita može li dobiti srk kafe. Samo što se nisam prevrnuo sa klupe. Jesi lud, budalo jedna, da iz iste šolje pijemo kafu. E, tu je caka. On jeste možda lud, ali očigledno po potrebi. Ne, nećemo iz iste šolje, imam ja kofu u džepu i izvadi plastičnu čašu. Šta da radim, kulturno me zajebao. Dajem mu i više od pola omiljene popodnevne kafice. Taman ispijam ostatak iste kad zovu na terapiju (pilule za lilule). Jebi ga, drugi šok prvog dana. Prozvaću sam sebe šokadžija. Puna šaka lekova, valjda neko eskivirao, a da pretekne ne sme, pa ko zadnji dođe, najebao je. U ovom slučaju sam to ja. Kontam, šta ću sad, jebo te? Ako sve ovo popijem spavaću do Vaskrsa. Ne biva. Pade mi na pamet spasonosna ideja: pola popih, pola Šarcu dadoh, po koji konj preživi, pričaće. Imam jednog drugara koji vešto izbegava zamke koje mu postavljaju. Bio mi je u poseti i kad je video svo to sivilo, odmah je jeger zamenio cedevitom. On ima štampariju, pa ako neće niko da štampa ovo remek-delo, štampaće on. Ko će čitati, pojma nemam, jer ko ovo razume već je sa ove strane žice.

O nama i o Vama – Stevan Šarčević

Iako se često, kao lajtmotiv, kroz roman provlači teza da je žica relativna ograda i da svako može da se nađe iza nje, taj stav se posebno kristalizuje kroz lik Monike, higijeničarke (tačnije spremačice) u klinici "Sveti Vračevi“. Svakodnevno suočena, s jedne strane sa ispovestima pacijenata, a sa druge nepodnošljivom situacijom kod kuće, ona „za svaki slučaj“ rezerviše sebi krevet na ženskom odeljenju.

Pa opet, koliko god zastrašujuće čitaocu delovali prizori „iza žice“, kraj pripovesti još je gori. Glavni akter je izlečen, da bi se, otpušten iz bolnice vratio svom starom životu, koji u međuvremenu nije postao nimalo prijatniji. Dočekuje ga ista atmosfera koja ga je do bolnice i dovela. Sam autor najbolje opisuje svoje impresije ovako: „ Prvi put u životu ne znam na koju stranu da krenem. Svugde slepa ulica, zid. Ne mogu kroz njega, trezan sam.“

Dakle, uzmite i pročitajte ovu knjigu, kako biste iz prve ruke saznali kako je „iza žice“. Nikad se ne zna kad će vam ustrebati, jer, kako Zoran Užarević to lepo kaže: „Možda vam se javi dilema gdje vam je mesto, sa koje strane žice. Možda su strane u egalu, pa malo i cvikam da ova žica ne izgubi smisao. Ko je sa koje strane? Gde je više slučajeva? Možda nikad i neću saznati, a i nije mi nešto ni važno. Kao da ću biti nešto pametniji ako saznam. Vi se sami razvrstavajte gdje će ko, samo da vas upozorim da je nas iz dana u dan sve više, sve smo brojniji, a mesta gotovo da nema. Rezervišite svoje mesto na vreme, jer će nas vrlo brzo biti više unutra nego van


47

Ratko Matić

BEOGRAD – STARI MERKATOR Posle dva meseca sa babom na sajmu, preselio se u stan kod Starog

Merkatora. Stan je bio kao poručen u tom momentu. Žao mu je svega, onoga što je bilo i onoga što će tek doći. Ovih trenutaka se često seća, ne kao tri godine koje će provesti tu već kao jednog celog života, jednog čekanja, učenja i neprolaznosti, jednog vremena koje je iskreirano dugačko i promišljeno a u isto vreme uzaludno.

Uselio se, tu je već bio jedan stanar student, sa više medicinske, zapravo upoznali su ga dok je lepio oglas da traži cimere, Srđan i Milan su ga vešto nagovorili da dođu da pogledaju stan jer taj Mićić bio jako stidljive prirode, pomalo homoseksualac. Došli su u stan da pogledaju unutrašnjost, tada im je rečeneo da samo nekoliko dana pre toga je tu bio jedan deda, vlasnik stana koji je preminuo na ulici, kažu voleo je da popije, drao se nekad kroz prozor na komšije, bio neki perverznjak, našli su neke slike golih žena i njega iz mladosti. To su bile stare zgrade zidane pedesetih takozvani „Paviljoni“. Stanovi su bili ispregrađvani, napravljeni od jednosobnih, dvosobni, jedna soba, od kuhinje napravljen soba, od wc-a kuhinja, od špajza wc i tako dobijen dvosoban stan. Srđan i Milan su izbirali ormar zamenili kauč, namestili svoje stvari i počeli jednu idilu koja je oboma falila, dosta je bilo gazdovanja nekih baba sada imaju samo Mićića u susednoj sobi, Srđan se pomalo i nadao da će koliko toliko uz nekog malo bolje savladati matematiku koja je svima išla bolje nego njemu, imao je peh sa svojim profesorima iz matematike, i ne samo to promenio je dosta škola. U petom razredu je imao nastavnika Božu koji je bio odličan, a onda je u šestom došla neka sa Kosova koja po njemu nije imala dobar pristup, bila je uvek galama i ništa se nije čulo šta predaje, u srednjoj ponovo smotan aljkav profesor koji je ujedno razredni starešina,stalno priča o ekskurziji, dovolno je bilo da ga neko pita nešto vezano za to on bi krenuo da odgovara i ako je to tek za nekoliko meseci i tako bi se završio čas ili bi krenuo pet minuta pred kraj da predaje lekciju. Ovo je sad bilo odlično mesto kao bi iskoristio priliku da bude dobar student, moći će neko da mu dolazi a i ako neko dođe kod cimera, nema šanse da on ne nauči ono što je ovom pokazano. Bilo je to čisto koristoljublje, naravno trebalo je i da se predpostavi da će tu dolaziti svakojaki ljudi, zapravo i niko drugi i nije dolazio nego narkomani doduše oni blaže vrste.

Ponekad je čovek ljut kada neko kontroliše ceo njegov život, cimer Milan je bio više za to da se bilo koji problem rešava razgovorom, dok je Srđan smatrao da je to pomalo feministički, pomalo previše osećajno, ponašao se kao u vojsci, sem noga oko ustajanja ujutro. Čak je i na pola ispita kasnio samo zbog kasnog ustajanja, to mu je bila rak rana. Kad se zaposlio kao obezbeđenje preko studentske zadruge na kraju je dobio otkaz zbog spavanja na poslu. Doduše to je bio krajni razlog, ali njemu se nije prvo svideo neprijateljski odnos kolege koji ga je uhvatio za kragnu iz čista mira i digao ga uza zid, to je bilo sve iscenirano, čovek u obezbeđenju je bio sa kolegove strane, Srđan je ostao bez podrške zato ga na kraju i nije bilo briga pa kad je šef rekao „od danas hoću da svako bude na svoi mestima“ a on otišao u mašinsku salu da spava na nekakvim kartonima normalno da će da dobije otkaz. Ta 2005-a i nije


48

bila toliko uspešna ali tu je bilo ljubavi i nekih drugih stvari. Srđan i dan danas živi u tim godinama, preisptuje se da li je moglo biti bolje, ali nije, to je bilo maksimalno iskorišćeno onako kako bi on mogao, pare koje nije u tom vremenu dobio zamenio je znanjem, zato obično i kažu da se diplome kupuju, zato se danas sve vrti oko para, ako je vreme novac a mi ga trošimo na nekakvom fakultetu, na predavanjima, to su onda potrošne pare a ne vreme, a dovoljno je samo da budeš redovan na predavanijma i dobićeš pozitivnu ocenu. Kroz takvo razmišljanje će mnoge stvari u budućnosti da se zavrašavaju, da se prave političke afere itd. I zašto neko kaže, on je doktor nauka a nemože da nađe posao ili „nema para“, pa zato što je on kroz vreme potrošio sve one pare čak i one nezarađene dok je učio on je bio kao kockar, Dostojevski ili bilo koji kockar. I zato se kaže da se danas sve može kupiti parama pa čak i život, jer kad neko želida se operiše od neke bolesti a tu bolest je proizvelo određeno društvo onda možemo otkupiti lek od trgovca kojem iz dana u dan cena raste. Neće moći kupiti lek oni koji nemaju pare za to i umreće. A svaki čovek koji se nekada zvao patriotom i koji sada propoveda da je Demokratija najbolji izlaz a izdajstvo nikada nije bilo patritiotizam a junaštvo je uvek bilo junaštvo, jedino čovek iz čiste gluposti nije podmitljiv, svi su podmitljivi

i svi su pošteni jer nemaju drugačiju priliku. Beograd i dnevne gužve, prljavi autobusi i gužva, prljav vazduh,

kretanje u određeno mesto završava se d neke nepoznate ulice traženje izlaza, traženje prečica i u većim slučajevima nemoć da se nađe izlaz do određenog pa vraćanje istim putem na početak i sve tako doj volje i snage u nogama. Sve je to na kraju krajeva saobraćaj i nemlosrdno ponašanje i gužve i stradanja i sve novo a uvek staro. Ulice kao težnja da se stigne do svoje određene kuće ili odredišta ali niti je ulica večna niti kuća ili zgrada, često razrušena i pre vremena, često se pitamo od kuda strancima tako očuvane stare građevine, dok je kod nas sve skoro mlađe od 100 godina, odgovor je možda u tome što su nas uvek rušili ali da li su nas drugi rušili ili su to oni naši janičari koje smo davno poslali u svet, pa kad su ga tamo obučili on je krenuo protiv nas, protiv svojega, zaboravio smeh, radi sopstvenog produženja života i zbog ogorčenosti što se na Balkanu godinama i vekovima ništa nije promenilo a i u tom Beogradu ili parku, gde je jedan sad već čovek iz Sremske Mitrovice mnogo kasnije Srđanu rekao: „ u ovom Beogradu za 20 godina se ništa nije promenilo, sve je isto“ . Da li smo mi takvi ljudi zaista i da li je Bog taj što sve vidi a jeste sigurno, on je podelio pravdu, surovo je reći da je podelio svakom ono što zaslužuje,ali svima se čini da je to istina. Ponekad ili uvek želimo da kažemo nešto ili bilošta što mislimo ali nemamo kome, ponekad viđaju ljude koji sami sa sobom pričaju ali izuzmimo ludake ovo se misli na one koji tiho pričaju ili pevuše sami sa sobom, žargonski ljudi su prsli, sve se to Srđanu čini kao nemoguće ili ludački, ljudi su pomalo nedostižni njemu koji je učen da ne gleda druge već da čini svoj posao i nema istini kraja i onih začuđenih lica kad ga ugledaju na nekom poslu ili u nekoj ulici dok on samo želi da zaradi ili uspe ili nađe određenu ulicu ljudi po njegovoj proceni se uplaše nečeg ili pomisle da je to neko njihov vraća se kući iz daleka ili je to samo Srđanova majka koja se nalazi u drugima i čuva ga od posla do posla i od ulice do ulice, ispreplićući mrežu po gradu i svetu onu koja čuva.

Profesori su teški i čitaju ljude a ne kako se kaže imaju nešto inovativno da nauče studente, kako kaže Bolonjska deklaracija što se tek uvodi u Srbiji, profa uvek zna da li si učio i ako znaju da ti ne znaš i ako te dovoljno upoznaju kao Srđana koji je samo redovan na predavanjima i ništa više od toga, zapamte ga kao nekog koji uporan u neučenju a ne učenju ili samo gledanju u papir a ne učenju,neće da ga puste dalje da ploži predmet sve dok makar ne da znak da će u skoroj budućnosti početi da uči, ili bilo šta što je korisno a ne tvrdoglavo naivno. I zašto u svetskoj istoriji književnosti postoji rupa u razdoblju posle Dušanovog zakonika pa sve do 19-og veka pita se Srđan, postoje i rupe od početka nove ere sem starog zaveta koji je građen svo vreme, pa sve do 12-og veka nije li to crkva zabranjivala nauku jer je sve van crkve proglašavano bezbožništvom, šta li onda on može, kad ima privilegiju da uči a da ne bude kažnjen, ali postoji snaga volje što je potrebno da bi neko uspeo. Njegov cimer Milan je već rekao da ne veruje u Boga, ali ni to Srđan ne odobrava, to je nedopustivo, i ako je njemu čini se kažnjen od Boga što je napustio svoje rodno mesto, dalje će se videti da on i nije toliko kažnjen koliko Srđanov otac koji je mnogo više života proveo u Dalmaciji i gde su ostale i materijalne i nematerialne stvari i sav život. Svi misle da su zaslužili bolje ali jedino će Bog reći ko je zaslužio bolje. Pomalo je sve ličilo na ono iz valjda što je napisao Oran pamuk, kad je taj njegov lik došao negde na istok, pa su


49

ga svi gledali kao stranog špijuna, nekako se sve tako dešavalo ili je to bila puka koincidencija da je morao da pobegne u Nemačku. Ponekad te ljudi gledaju onako kako sam sebe gledaš, pa onda si moćan toliko da možeš da se ponašaš kao ne znam ko ili kao iferioran ili imaš kompleks inferiornosti, a uvek je bitno kako te ljudi gledau i vide jer od toga zna se zavise mnoge stvari, ma kako bilo da ti misliš da jesi ili nisi, bitno je kako drugi misle da ti jesi. U tom Srđanovom začaranom krugu koji on oseća ali neće da kaže, nije njegov ali on stoji i zna da se mnoge stvari vrte oko same psihologije i da postoji nepotrebna roditeljska briga i ako on zna da zna, nije li to nečije drugo mišljenje a ne njegovo i nije li on u tom mišljenju parazit koje će kasnije dužnički da vraća.

Stigle su i prve ljubavi, po njegovom mišljenju mnogo kasno, čini se da je cimer Milan imao mnogo ranije takva iskustva. Dok je nekad u snovima zamišljao takvu sličnu devojku na nebu kao anđela, a padao sa litice i udarao o pod posle čega se budio, sada sanja skakanje sa te litice ne zna da li je to ona iz Danteovog pakla, on sada uspešno leti iznad svih kao ptica i leti i lebdi dok njegova devojka ružnim snom se budi ili bar tako izleda kad se samo trzne. Ali ljubavi su kratko trajale a dugo vreme je sve bilo ostalo i izgleda njemu to vreme jedino bitno.

Muči ga nepravda, one srušene kuće u Republici Srpskoj Krajini, kako to da niko ne spominje, kažu

trebali bi uraditi obnovu što finansira Međunarodna Zajednica, ali prije toga mora se podnijeti zahtjev za legalizaciju, tačno je to razlog, većinom objekti na Balkanu nisu legalizovani a oni traže da Srđan i njegov narod legalizuje kuće, tačno zbog toga i jesu Hrvati rušili i palili sve što je Srpsko, ne na nacionalnoj osnovi već zbog toga što je sve to nelegalno izgrađeno. Stan u Splitu im je oduzet zato što nije bio preveden na njih a ne zato što se neka Hrvatica uselila, treba da plate i porez za sad već deceniju a nema veze što oni nisu mogli da žive tu jer su postojale pretnje oružjem, ispada da su sami krivi što nisu ostali a niko im ne garantuje sigurnost. Sve materijalne stvari sada su postale predmet političkog progonstva i neće se ni rešiti dok se politički ne dogovore. To je čista nepravda, ljudi su bili žrtva poitike na početku rata i opet su žrtve politike 10 godina posle, a biće i dalje.

Stvari se komplikuju, a neki samo sprovode zakon, uvek je bilo tako, u nekim krugovima ljudi Srđana izbegavaju i to baš u onima u kojima on želi i te kako da učestvuje. U krajnem slučaju želi bar nešto od života, ali sve se svodi na čekanje. Ispada da su svi pošteniji od njega i oni koji nemaju taj nivo kulture kao on, svi kažu da je dobar onaj koji je vredan a niko ne kaže da misli da će uvek bolje proći onaj koji je mudar a ne pošten.

Cimer Milan je opet u centru pažnje za Srđana nevažnih stvari a to su žene, žurke, sitne stvari. Nema tu ljubomore, Srđan uvek radi ono što je korisno, ima tu mrvice zadovoljstva jedino tako može da se nada da će uspeti, neće valjda stajati i moliti Boga i čekati da mu neko nešto da, a cimer sigurno nema šanse jer on čak i ne veruje u Boga, tako sa pola snage, u samom bludništvu nema nikakve šanse da uspe. Smatra se da je svakom prirodno dato od svevšinjeg, da ne koristi svoju energiju u loša već u dobra dela, samog čoveka jedna jedina laž može da odvede vrlo daleko od svega, jer čovek je postao kao mašina i on po sledu događaja postupa i proverena istina je uvek predrasuda i lakše je tako u svoj toj gužvi niko i nema vremena da drugačije shvati. Jer što više čovek ima u kompjuteru to ima manje u glavi, a on pamti sve i one nevažne i važne stvari i čudne i one neshvatljive bar tako sve izgleda, ali je on samo koristoljubiv baš tako liči i jeste ali nije svemoguć, nije uopšte moćan. Srđana privlači moć, ona koja se može videti u filmovima ali ne striktno akcionim, već voli Siciliance ali ne van zakona već pravične jer i on je južnjak. Normalno da istinska ljubav, pravičnost, poštenje privlači onoga i misli o tome onaj koji se kreće ka zlu ali u kakvom je to on zlu ako samo uči, da je usred nekog posla gde treba da zaradi neki novac ili da krši zakon zbog materijelnog dobitka to bi se onda moglo shvatiti ali to nije a događa mu se i to kao izgleda da neko umesto njega kroji sudbinu a njega stavlja u ulogu opitnog miša i njemu o glavi radi. Svet je mnogo pokvaren i sami događaji na TV-u , serije, emisije, i ljudi su takvi on samo prati njih, da li je to ceo svet krenuo istim putem i da li je onda ceo svet na stranputici, on ustvari zna to ali ako prati sve to onda ne može u jednom trenutku da se otkine kako on misli već mora ostati deo toga. Cimer mu u razgovru često upućuje neke jednostavne ali za njega ne shvatljive reči, to je naivno ponašanje u kombinaciji sa nemogućim razjašnjenjem izgovorenog, dok sam Srđan odgovara na pitanja iskreno sa nekom sumnjom kako to da ga ovaj pita nešto što je tako jednostavno a pri tom je tako zadovoljan dobijenim odgovorom. Zapravo on često ima strah da će zaboraviti misli, ali ono što mu otac govori da je bitno da on ne greši, da gleda sebe ili da to što misli da će neko drugi, da će to on uraditi to za sada još uvek ne shvata, ne računa


50

da je on zapravo samo sebe posmatrao i da niko drugi ga i nije racionalizovao. „Ne želi drugima ono što ne želiš sebi“, ni to za sada ne shvata, zapravo ima problem sa rečju „želi“ i ono što mu okupira misao kao nešto čime se vodi, a to na nekim jezicima takođe misli da ne može upošte da se objasni.

„Ko se mača lati, od mača i umire“, to ne mora biti mač, već najobičnija sitnica, ako se Srđan bavi nečim što mu donosi oslobođenje ili lakoću mora biti spreman da se sutra od istog takvog odbrani. Uvek mora da postoji određeni „Bumerang“ koji će se vratiti u zavisnosti koliko si ga daleko bacio. Kako mu cimer Milan kaže: „Ovo je znak Jin i Jang“- pokaza on, „on označava da u svakom dobrom ima nešto loše i u svakom lošem ima nešto dobro“- reče on. Kako su postali cimeri svaka misao se izravnavala i jedinstvena misao nije postojala, a kako kažu da su najveće pronalaske izumeli odrđeni ljudi, pojedinci a ne dva ili više ljudi, to je Srđanu smetalo da neko posvaku cenu njemu nameće mišljenje, često su se družili, izlazili u duge šetnje, provodili ali Milan nije bio momak koga bi mogao do kraja razumeti, nije bio onaj ogorčeni građanin kome je smetala politika jer je nije ni slušao, nije bio momak koji se bavio neprikladnim ponašanjem u ženskom društvu, nije bio neko kome bi bilo interesantno neprestano izlaženje bez devojke jer bez nje nije mogao, bio je luzer. Dok je Srđan gledao

kako da stvori da napravi porodičnu kuću, Milan je svoju gledao kako da proda, dok je Srđan želeo da poraste i da postane stariji, Milan je govorio: „Ja mislim da ću umreti mlad“ i kakve su Milanove šanse da on izađe kao pobednik iz svega ako je sve bacio na kocku a Srđan ništa, istina je da sami sebi krojimo sudbinu a postoji još malo onoga sa neba što odlučuje o nijansama.A kakve šanse uopšte ima neko ko je izašao iz rata, naspram onog ko je imao jednu školu, jedno društvo, jednu sobu, vreme za inspiraciju, auto i mnoge druge stvari. Jer postoje ratovi koji nisu fizički već psihički, pitanje koji su teži a u svakom slučaju ne mogu se voditi istovremeno, jer nema vremena ili ne znamo za njih, a fizički prouzrokuju psihičke a psihički prouzrokuju fizičke ratove, za sve postoji razlog a sve je ostlao bezimeno. Postoji vreme kad pamet hoće da se pomuti, Srđan hoće da ostane isti, da se ne menja a to izgleda Milanu smešno kao i ostalom svetu a ovom bolesno pa to posle u nenalažnju nekih zanimljivost prerasta u dosadu i prepušta se slučaju. Poznato je da na Balkanu ljudi idu sa fakulteta na biro rada pa u penziju i sve to zbog ratova i zakona.

Srđan se sa nekim ljudima mnogo više družio, pa nije postao sa njima prijatelj. Zašto onda mora da se vezuje za nekog kao što je Milan kad ovaj to jako želi, još priča o tome kako su oni u vezi. To bi svakom smetalo, a ne ovom koji je konzervativan i naivan. Da li je to svima na počeku dato, da imaju određenu ulogu u ovozemaljskom životu i da ih ma kolio bežali od toga ono ih stalno stiže. U svojoj nevinosti ide daleko uzduž ali ne i popreko, mnogi mu iskorištavaju tu manjkavost, pa on to izdiže iznad svega, na viši nivo, do problema u samoj državi, braneći se od toga u nepomičnoj figuri stojeći ili ležeći zamišlja prošlost, ali ne, ona je istinita, dolazi do svoje prošlosti kao do udaljenog mesta, pored mora, do stvarnosti. Seća se kako je jednom u sred rata iz čiste dosade i radoznalosti krenuo sam do škole u koju je išao, nekad pre rata, za njega je to davno, tad je imao 7 a sada 9 godina. To je bilo u obližnjem selu, sam i bez straha ne bojećise nikoga iako su kilometar odatle nedavno pale velke žrtve, to je bila sama granica sa Hrvatima, hodao je uz glavni put, ne obazirući se na čudne poglede komšija, čak nikoga nije obavestio da se tamo zaputio. Došao je do škole, tu su nekad išla deca od prvog do četvrtog razreda, a sada nije bilo nikog, bila su polomljena stakla, ušao je unutra, gde je zatekao sve ispreturano, karte SFRJ, računalke, predmete za geometriju, pokraden parket. Ovo je sada bila surova realnost, dzabe su bili pokušaji, ono što ne može da se vrati nemože, ostaje u prošlosti, najrađe bi tu nasred učionice doneo neku stolicu i sedeo po čitav dan, stajao je neko vreme u nerazjašnjenom zadovoljstvu, ali to je bilo ono koje dolazi zbog ponovnog viđenja škole ali ne i zbog stanja ukom se nalazi, da je ostao još malo zaplakao bi se a da toga nije ni svestan, pošto je bio dečak koji nikad nije plakao, izašao je. Ako je ovo sada kraj pomišljao je, oda su zadovoljni oni koji su rušili, napravio je krug oko same škole gde ga je video komšija pozdravljajući ga u neko čuđenju, iznenađenju, Srđan se pozdravi i malo požuri kući da ga ovaj ništa ne pita, ako sazna čiji je mogao bi da kaže roditeljima ili što je još gore možda su ovo Hrvati. Bržim korakom je keruo ka kući iz varoša Škorića, što je brže išao hteo je još brže, pomalo je trčao. Prolazi kraj komšijske kuće sa desne strane, tu je ubijen gazda usred rata on je pogubljen zbog uzurpiranja njive, takav smo narod, dolazi kod kuće ide mu strina u sureti pita ga: „Gdje si bio ti?“ iznenađeno, a ovaj će: „Ma tu blizu“ ! Izvukao se, niko nije saznao, ovo je za njega bio iskustvo, vraća se u sadašnjost, to je Beograd u blizini


51

Zemuna, jedan stan u prizemlju, studentska soba, čekanje, predviđanje, dosada i surovost, želja. Detinjstvo je ipak bilo srećno u odnosu na ovo sada, muk, po koje auto napolju i večnost slobode nemoćnog završava nadom u bolje sutra. I zašto ljudi svojoj ženskoj deci daju ime Nada, Srđan ima dve tetke koje se zovu Nada, sa majčine i sa očeve strane, to je pokušaj uticaja na svoju sudbinu, to je uticaj na ono što se ne vidi za bolje sutra. Ovo je sada osiguranje prošlosti, sećanje na ono što smo prošli da bi znali ko smo sada, da bi u svoj toj nesigurnosti opravdali sebe, vratili veru u sebe a u isto vreme bežanje od nametnute odgovornosti koju su drugi stavili kao uslov za život u zajednici, neotuđenosti. Cimer Milan nije bio tu potpuno jasan, on je samo rekao da je sa Srđanom u vezi što nije tačno ako se misli na homoseksualnost, može se opravdati reč „veza“ samo ako se misli na određenu vrstu veze kao pojavu između cimera usled zajedničkog života i više od toga ne postoji.

Sve je sada mnogo lakše jer je sada čovek koji može da predvidi šta će se dogoditi, kao što je želja čovečanstva da bude zadovoljna, da ih ništa ne iznenadi, da se sve što je moguće unapred uradi da bi na kraju bili mirni i spokojni. Sada Srđan može da predvidi i ono što još nije ni u začetku, ali to nije vidovitost ili vračanje, kako je cimer Milan rekao za svoju drugaricu, kako kaže

jednom su šetali i kod jedne zgrade ona je odjednom zastala i izgovorila „ovde će se desiti ubistvo“, i zaista posle nekog vremena to se obistinilo. To nije vračanje, to je jednostavno praćenje uzastopnih događaja koja se odnose na taj deo mesta i na kraju samo nagađanje i postavljanje mogućnosti krajnjeg ishoda, to bi jednostavno mogli svi da vide koji se malo zamisle a pri tom su rasterećeni i u isto vreme sa odrđenim iskustvom. Kod njega se misli javljaju odjednom, često su to iscrpna razmišljanja, kao nalaženje puta iz nekog lavirinta, zadovolstvo tek kada se nađe izlaz ili rešenje, naravno ako se ta misao ne prekine. Ako se prekine, ona se nekad ponovo nastavi tamo gde je stala, a ponekad se nastavi kao neka druga misao u kojoj čovek nije ni svestan da je zapravo posvesno deo jedne prethodne misli. Tako čovek a da nije ni svestan spaja i mnoge druge kockice ili slaže misli kao jednu živu budućnost. Srđan nikada nije ili nije hteo da bude sujeveran, na primer znao je za pravilo za ogledalo ako ga razbiješ imaćeš sedam godina nesreće, ali to je samo uzrok straha smatrao je, treba sam čovek sebi da kroji sudbinu i to van sujeverja, van nekih seoskih razmišljanja, vračnja, Vlaške magije. On nije hteo da veruje u stvari već u ljude, oštro se protivio tome što cimer Milan kad je bio mali zbog lošeg vida na jedno oko išao sa majkom kod babe vračare, i po tom verovanju biva izlečen, to nije bilo normalno ali ljudi su verovali. Ni sam čovek nije svestan ili samo ne može da se seti da njegovim mislima upravlja neko drugi ili dokle je stao sa mislima, ponekad on biva toliko izupravljan da se izgubi u nekom slobodnom letu koje je po pravilu opasno, počne da radi protiv sebe ili ne može da se izbori sam sa sobom. Posebno kad je to slučaj posle uspeha, čoveku bude krivo što sad neko drugi govori da je on zaslužan za nešto što je ovaj uradio ali je psihološki pobednik, naravno to je veliko iskušenje, i sad ne treba praviti „rat“ i kriviti druge već izboriti se sa samim sobom. A postoji i niz uspeha u kojem je akter neobično dobar sa kreatorom a posle provokacije se pretvara u vanzemaljsko lice, nepredvidivu osobu, malo je reći đavola. Sve to pomešano sa prošlošću iz rata i same uloge pojedinca u kojem nije bilo merenja pravičnosti već same fizičke sile jačega, rešetanja bez pitanja bez čekanja, čovek može biti duševno i moralno rastrojen.

Za sve može i da bude kazna, ali za one koji su mladi i koji nisu stigli da zgreše, za njih nebi trebalo da bude kazne. Pošto je je Srđan svake druge godine išao u Italiju, tamo bi bio duševno rasterećen, bez ikakvih briga, to je bilo jednostavno bežanje od istine. To što je u drugoj državi, ne mora da znači da je pobegao od politike na primer, ona ga je stigla, Milošević je umro u Haškom tribunalu i sad ga ovi Italijani pitaju šta misli o njemu, a šta o Đinđiću. On odgovara kako Đinđić i nije bio dobar za Srbe, a ovi odmah donose nekakve zaključke i Srđan odlazi u dnevnu sobu da malo bolje posluša šta se to događa a ovi komentarišu kako on sada plače zbog Miloševića, oni ne znaju da je Milošević njemu još veći krivac za potpisivanje Dejtonskog sporazuma i za povlačenje vojske iz Krajine. U Italiji je tada postojao vid demokratije na zapadnjački način, to je zapravo situacija koja će nastati u Srbiji za deset godina, znači može se otići u neku tako zemlju i videti šta će doći u Srbiju kroz neko vreme. Ljudi su pomalo neshvatljivi kada čine neke stvari, svi su nekako posvećeni sebi, ako se i druže sa nekim onda je to sa nekim uzdizanem sebe kao da su posebni, od posebne vrste. Ne shvata ljude koji su u poznim godinama i imaju kuću na jezeru i sve uslove a da se nije oženio ili traži još para, nije mu jasno da ti ljudi nisu imali priliku, prepustili su se nekim drugim stvarima i nisu stigli ili nisu


52

hteli da podnesu takvu žrtvu. Srđanova želja je da tamo ostane ali da kad se navršava mesec dana oni polako kreću da ga pitaju „kad ideš“ što ga jako nervira, on pred kraj ima na sebi neki neizdržljiv teret, kao da ga je neko svo ovo vreme lagao pa mu tek sada govori istinu koju treba da prihvati, iz godine u godinu mu to izgleda ne shvatljivo i zlo. Oseća kao da nema kud u toj zemlji ali baš zato želi da se namuči, da radi, da stvori, kući uvek može da se vrati, pa je najbolje da ostane tamo. Ali tamo bi možda bio lenj, nekad zakasnio na posao ili ponekad bio drzak i ako baš najbolje ne govori jezik. Želi da se žrtvuje, ali je to za sada bajka, kažu da nisu u mogućnosti da ga drže u kući. Ali to je kao da čita knjigu u kojoj Dante piše da ispred pakla ima jedan natpis „nadu ostavite ovde“ i da je to uslov ako hoće da ostane u Italiji, ali ni jedan čovek ne može da živi bez nade. Pa šta je potrebno za sreću, da ona stigne nenadano, baš to, niko neće da prihvati da bude kriv za tuđu nesreću. Ali za šta je stvoren? Ne može nigde da se nađe, ne zna ništa da radi do kraja, šta je njegovo zanimanje? Može se samo opravdati time da je nekako ratnik kojem su razbili poslednji tabu koji se usvaja u ratu što ne isključuje agresiju prema drugima. Pomišljao je na Boga i osećao je njegovu ljubav, pa je to bilo sve prihvatljivo i manje važno.

Našao se u beznađu, u nerešivoj situaciji, nešto

mora da menja. Povratak iz Italije sam po sebi nije problem, dolazak sa puta, ali ono što ga zatiče kući, još uvek onaj stari on, najviše ga je nerviralo što je tu zarobljen ,sa ovim cimerom, tako da je rešio da se odseli. Kad je ovaj tražio da mu vrati ključ od stana kao da je on gazda, Srđan ga je slomio na pola i dao mu. Razmišljao je kad ne može on da odlučuje neće ni ovaj, to je ključ za koji je on platio dupliranje i njegov je sem toga, želio je srušiti sve za sobom ili bar da se samo on izvuče neranjen, a da ostalo ostavi kako jeste da vide da je drugačije bez njega, samo da ode. Hteo je da iskontroliše svoju sudbinu, da uradi ono što je najbolje i da bude jak, tako da je to i uradio. Međutim kad je došao nazad u Vrnjačku Banju kod svojih tamo nije bilo posla, proveo je celo leto u nekom čekanju, ostala su mu još dva ispita, to je planirao da otputuje u Beograd i da završi. Nastao je novi problem, kako naći neki posao, sad kad više nema obaveza sve je okrenuto kao da je stvar u tome što je do njega, da on nikad i nije imao obavezu, da ima obavezu samo da brine o sebi ili šta već, da sad treba da stoji mirno kao u vojsci, u nekom čekanju, disciplinovano, dok je cela država u nekim rokovima, on je kao u zatvoru ali ne fizičkom nego psihičkom, treba da pazi šta priča kome priča i još mnogo nekih drugih pravila koje ne može sve ni da popamti, razmišljao je da posti ili da ode u manastir, ali je smatrao da je to prevelika žrtva, ako sada ne može u ovoj situaciji da opstane makar prividno kako će onda tek kasnije, smatrao je da bi se brzo izdovoljio svega pa bi se vratio na staro a u tom slučaju svoju snagu i ideju treba čuvati za kraj.


53

Branislav STANKOVIĆ

http://ironijexl.wordpress.com/

DOVRŠENA ‘NEDOVRŠENA PRIČA’

Otvorila je vrata, upalila svetlo i skidajući bundu rekla: - Eto, ovde živim. - Prijatno je – rekao je. - Uđi, ne moraš se izuvati. - Nikada se ne izuvam ako ne idem do kraja… - Jesi li za piće? - Može. Imaš pozamašnu biblioteku. Da li si čitala onu crnu knjigu,

treću u nizu na najvišoj polici? - reče uranjajući u fotelju. - Nisam. Dobila sam je nedavno za rođendan. Zašto? - Ja sam je napisao. - Zaista? Ti si pisac? O čemu se radi? - Uglavnom o stvarima koje će mi se desiti. Ovu situaciju sam obradio

na 74. strani u „Nedovršenoj priči“. Ustala je, uzela knjigu, pronašla priču i počela da čita: „Otvorila je vrata, upalila svetlo i skidajući bundu rekla: - Eto, ovde živim. – Prijatno je – rekao je. - Uđi, ne moraš se izuvati. – Nikada se ne izuvam ako ne idem do kraja… - Jesi li za piće? - Može. Imaš pozamašnu biblioteku. Da li si čitala onu crnu knjigu,

treću u nizu na najvišoj polici?- reče uranjajući u fotelju. - Nisam. Dobila sam je nedavno za rođendan. Zašto? – Ja sam je napisao. - Zaista? Ti si pisac? O čemu se radi? - Uglavnom o stvarima koje će mi se desiti. Ovu situaciju sam obradio

na 74. strani u „Nedovršenoj priči“. Ustala je, uzela knjigu, pronašla priču i počela da čita.“ Ustao je i uzeo joj knjigu iz ruke. - Ako nastaviš da čitaš izmenićeš smisao našeg poznanstva. - Ali šta će se dalje dešavati? - Već se dešava, ponašaj se prirodno, pročitaćeš kad odem. - Molim te da ideš odmah, strašno sam radoznala. - Kako hoćeš – reče i izađe. Knjiga joj je ispala iz ruke i pala na pod

otvorena na 74. strani. Pogledala je poslednju rečenicu – pisalo je upravo to.


54

ČEKAJUĆI ‘ONU-og PRAVU-og’

- Prokleta mogućnost izbora dovede do nemogućnosti istog, g-đice Kostić. U iščekivanju nekakvog ideala ostajemo sami. Ne pitamo se jesmo li mi pravi. A šta nudimo? Šta smo spremni da prihvatimo? Osim što znamo šta nećemo, znamo li šta hoćemo? Jesmo li sposobni da ikog volimo kakav jeste? Domovina, roditelji, deca, pa i mi sami – volimo samo ono što nemamo mogućnost da biramo. Ljubav prihvatamo samo kao datost, ne kao i mogućnost izbora. Pored tog bogatstva mogućnosti skončavamo u bedi svojih odluka.

- Brkate pojmove, g-dine Kosta. Naravno da datosti volimo kao takve, na kraju i život je mio ma kakav bio. Ljubav svog života takođe ne biramo, ona postoji, pitanje je samo hoćemo li je naći.

- Svakog se može voleti. Ubeđen sam da bih na pustom ostrvu zavoleo svaku kojoj u ovom mnoštvu nalazih mane.

- Ne slažem seg-dine Kosta. Treba naći srodnu dušu. To što ste rekli nije ljubav, već bolna potreba da se voli.

- A to što ste Vi rekli nije mišljenje, već citat, Dučića, čini mi se. - Da li ga ta činjenica diskvalifikuje kao istinu? - Ne diskvalifikuje, ali ispaljivanje parola otrgnutih iz konteksta

upravo i stvara privid zbog kojeg ste sami. - Nisam više, sad imam Vas koji možete svakog voleti, što valjda

podrazumeva i mene… - Zalud je voleti nekog ko ne zna šta je ljubav, ko traži razloge zašto

ne voli. Vama spasa nema. Odoh na svoju klupu. - Prokletstvo svakog pustog ostrva je što ima mesta za dve klupe, ha-

ha-ha… - Marš bre gaduro, mater ti poganu… - I ja tebi, strvino… Ustao je naglo uz škripu i zveket. Ona je svoje kosti udobno ukalupila

u konstrukciju klupe i besno posmatrala kako prolazi kroz špalir zauzetih klupa do one njegove – u parku ljudi bez nade i MES(t)A.


55

MEĐU……………..TIM

Danas sretoh preTeču – čoveka sa kojim se tetka zabavljala pre nego što se udala za drugog.

Pričali su poznanici da je to bila velika ljubav, za sva vremena. Među………………………………………………………………………………………………………

………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………tim, tačke usred među i tim tetka nikad ni jednim slovom nije htela da mi odgonetne. Ostali imaju svoje, često drastično suprotstavljene verzije… Stvarnost je jedna, a njenih tumača (nas) je previše – too much.

I zaista – sve dobre priče imaju taj tačkasti međuprostor među i tim. Mogao bih da romansiram taj deo njihovih biografija. Da smestim nekakav zaplet u tu sobu koja gleda na Vukov Spomenik i izlazi na dugačak hodnik, pre nego što je ona kroz suze gledala ka Vuku dok je on teškim koracima odlazio niz hodnik…

Ali čemu čak i tačan odgovor koji ne rešava pitanje (čitaj – problem)? Da li umetnost stvara laž kako bi pomogla istini? Šta sa istinama kojima spasa nema?

Kako bilo, par nedelja kasnije upoznala je sadašnjeg i brzo ušla u koloTečinu. Skoro svi bi se zakleli da je taj brak prilično srećan. O tome već znam skoro sve detalje od kojih bi mnogi bacili ozbiljnu senku na takav utisak.

Među………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………tim, tetka čuva moju tajnu pa ću i ja njenu. Sačuvaću i vas na ovaj dan ružnih stvari među – tim kao što je ona mene čuvala. Dakle – ovo je kratka priča o dve priče od kojih nećete saznati ni jednu.

I neću joj reći za današnji susret. Samo ću je kao i svake godine na ovaj dan pozvati u isto vreme i

znam da ću u pozadini čuti pesmu: A Božić je a kao da nije kad sam bez tebe sve isto mi je. I bi tako, dok ljudi, sve slaveći Boga, obesno praskaše put neba…


56

TAJNA VEZA Stajao je preko puta nje u krugu formiranom od ljudi oko groba.

Gledala ga je puna strepnje. Bled, ispijen, poguren, jedva da je podsećao na sebe. Utroba joj se grčila od te slike, još više od razgovora koji su maločas vodili. Nije ga videla od dana snajine sahrane, kao da je u zemlju propao (‘ Bože mi oprosti’ – stresla se na tu metaforu). Mama i tata su ga zvali nebrojeno puta, ona ih je opominjala da mu možda treba mir, da ga puste dok dođe sebi. Teško je podneo iznenadnu ženinu smrt, moždani udar, kao grom iz vedra neba. Praktično mu je umrla na rukama, zvanično nakon dva dana, na aparatima. Danas, pred obeležavanje sedmodnevnice, kad su se sreli na ulazu u groblje, uplašio je svojom pojavom.

- Na šta to ličiš, crni Gajo? I još se osećaš na alkohol – rekla je nakon što su se poljubili.

- Pusti sad to, ne glumi kevu – odmahnuo je rukom – Hteo sam nešto da ti kažem… Ona me zove sebi.

- Ko te zove, šta to pričaš? - Ana. Sećaš se da sam u kovčeg stavio njenog plišanog medu i

mobilni telefon od kog se nije odvajala. Zove me sa njega da dođem kod nje, nedostajem joj, usamljena je tamo.

Izvadio je svoj telefon na kome je zaista u listingu stajalo nekoliko razgovora sa njom u poslednjih par dana.

Osećala je kako gubi dah, počela je da drhti. - Ne glupiraj se, to si sam zvao sa drugog broja. - Ma daj, pa ne bih se zezao sa takvim stvarima. - Možda ga je ukrao neko od radnika koji su zatvarali sanduk, pa ga

koristi …– pade joj na pamet spasonosna ideja. - Računao sam na tu mogućnost, bio sam prisutan dok ga nisu

zakovali. Osim toga, kažem ti da smo pričali. - Šta to vas dvoje šurujete? – umešala se mama koja je upravo stigla i

prekinula razgovor. +++ Sada, u toku ceremonije, dok se prisećala razgovora, primeti da se

mašio rukom za džep, povukao se par koraka i prineo telefon uhu. Htela je da vrisne, ali je glas izdavao. Videla je da je potvrdno klimnuo glavom, potom se nasmešio i iznenada srušio kao pokošen. Potrčala je oko humke, ali dok je stigla, oko njega se formirao unezvereni obruč od tela iz kojih su izlazili krici i jauci. Uspela je preko njih da vidi kako Gaja koluta očima dok mu se telo grčilo kao pod naponom, zatim je naglo obamrlo. Noge više nisu mogle da je izdrže, srozala se na zemlju i zajaukala iz sveg, sad povraćenog glasa. Tada je u magnovenju videla telefon koji mu je ispao iz ruke. Puzala je kroz pregršt nemirnih nogu dok ga nije ščepala. Veza je bila otvorena, ali se čuo samo neki čudan huk.

- Halo – jecala je u aparat, odgovora nije bilo – Ana, ako si to zaista ti… vrati mi brata, preklinjem te… Pusti ga da živi, molim teee… – ispusti lelek i nemoćno zari lice u travu.

Padala je u duboku, mračnu provaliju, dok sve nije nestalo.


57

+++ Osetila je pljusak vode po očima i ugledala oca, nežno je privio uz

sebe. - Sine, Gaja se povratio, hvala Bogu. Pogledala je preko očevog ramena i ugledala brata koji je sedeo

oslonjen o drvo. Pogled mu se polako bistrio, lutao po licima, pa kad je ugledao njeno, pojavi mu se slabašan osmeh.

Nežno se izvukla iz očevog zagrljaja. Polako se pribirala, oseti telefon u grču šake.

- Hvala ti, Ana. Nikada te nećemo zaboraviti – izgovorila je u huk telefona. Učinilo joj se da je čula uzdah, zatim se veza prekide.

REČE MI JEDAN DUH IZ BOCE

Istina je varljiva, zavisi iz kog ugla posmatraš stvar. To ti je kao ona poznata dilema: da li je boca do pola puna, ili do pola prazna? Ako je do pola prazna iz nje se javi nadrndani, mrzovoljni duh; ako je do pola puna onda je duh poletan i veseo.

Gledam svoj davnašnji aforizam: Koga nema bez njega se množe. Mora da mi je tada diktirao onaj nadrndani. Danas mi iz polupune

boce suflira dobroćudni da to prepravim u: Koga nema zbog njega se množe.

Da bi se dobila jedinka – kaže on – potrebno je dvoje: mama i tata, da bi se oni stvorili treba još dva para mama i tata, a da bi oni postojali treba… I tako tom progresijom idemo od porodice preko familija do plemena, naroda… Svi su oni u znoju lica svog radili na toj jedinki i onda se u konKurenciji milijardi spermatozoida izboriš baš ti (kakvi li su ti ostali gubitnici kad si ti tako smotan poBedio?)

Dođeš na svet, godinu –dve učiš da pričaš, a ostatak života ne naučiš kad treba da ućutiš. Tumaraš izgubljen i plašiš se ovna, plašiš se govna, a život prolazi. Misliš da se plašiš smrti, a u stvari plašiš se zanemarljivo kratkog perioda koji se zove – umiranje.

Potrebno je samo se opustiti i uživati u životu dok on polako prolazi. To ti se čini nemogućim, a u stvari je lako kao što je lako i naučiti kita da pije pivo. A znaš li kako se to radi?

Pa jako jednostavno: otvoriš pivo i staviš kitu u usta. Dobro, nije baš jako lako, namučiš se ko crnac, ali bez muke nema

nauke i zadovoljstva samoljublja.


58

VOLEO BIH DA OVO NISAM NAPISAO

Rođen sam dok su mi roditelji bili na putu. Nedovoljno ružan da odbijem, nedovoljno lep da privučem. Nedovoljno tužan da me se klone, nedovoljno srećan da mi priđu. Kao u tamnoj čekaonici, čekajući prozivku dok je red iza bivao sve duži, a ispred sve manji – uglavnom sam odbolovah život u gužvi koja mi se cerila samoćom tuđih lica.

Voleo bih da ovo nisam napisao, ili da bar nije bilo tako. I dokle sam stigao? Do leta koje je otvorilo šlic nakon dugog

suzdržavanja. Sedim za stolom i pokušavam da pomerim praznu vazu pogledom ‘tele –kineza’ . Preostalih pet stolica je prazno. Dakle: sto bez lica pun pustih stolica, bez guzica – zavodljiva igra reči mojom neuglednom zbiljom. Čovek je socijalno biće, nema stolova za samce – sto samosed. Kad sediš sa praznim stolicama samoća je upadljivija.

Voleo bih da ovo nisam napisao. Najzad će zvono zasvirati fragment poznatog šlagera poznatim

kažiprstom. Ući će nehajno kao da je danas otišla I ispuniti prostoriju nelagodom, ili će to biti samo moj utisak. Doneće zumbule iz baštice svoje majke. Vaza , za razliku od mene, više neće biti prazna, još jedna stolica popunjena poznatim mes(t)om.

- Jel’ ti žao? – pitaće, 69 dana drugačija. - Ma jook… bolje nije moglo – odgovara neko ko se na ledenoj santi

spušta niz moje glasne žice. Gledamo se i ćutimo, ovog puta o nečem drugom. Toliko smo se već

‘karali’ rečima da smo nabildovali jezike, erektivno nam stoje u ustima punim cOktave tišine. Šta više ispeći pa reći, a da ne uzvri gorČinom?

*** A još juče, dolazeći ovamo, voz je polako ulazio u stanicu.

Razmenjivao sam čežnjive poglede sa ženom koja mi je nedostajala od vajkada, tačno sam osetio da je to najzad ona. Ćutke smo mislili na one koji nas čekaju I koji su nam svojim postojanjem ucenili živote. Na one zbog kojih se nismo upoznali i zbog kojih ćemo kao i do sada izaći na različita vrata.

Ne znam zašto sam ovo napisao, voleo bih da nisam. Da nije bilo tako.


59

PISMO-GLAVA, ILI SAMO Š(n)ALA Probudiće te praznina moje strane kreveta, ispuniti praznina

sopstvenih misli u sobi punoj nataloženih mirisa noćašnjih događaja. Iz horizontale će te svojim nitima kao marionetu dići osećaj krivice, jer to se dešava čak I posle dobrog vina koje si sam pravio ako ja pridodam svoje mušice. Nećeš se pošteno osvestiti, a već ćeš sedeti za stolom i čitati ovo pismo koje će presretati tvoje predStojeće korake… A oni će nošeni strepnjom za mene, obuveni u žurbi u kućne papuče, šljampavo strčati niz stepenice naše sojenice. Jurićeš kroz šumu želeći da pretekneš radnju koju ti diktiraju ovi redovi, kao što si uvek kaskao za mojom nepredvidljivošću i stigao sa mnom čak dovde, verni moj pratioče. Ali biće kasno – na obali reke, na mojoj uredno složenoj garderobi naći ćeš poruku:

Vetar je odneo moje reči, reka moje telo, a vreme će odneti uspomenu u tebi na mene. Zbogom, mili moj.

I trešće se ovaj papir u tvojim rukama ko naša draga razjebana buba (VW 1308 s) u kojoj smo se prvi put poljubili, kojom smo sve napustili, kojom smo se dovezli do ove vukojebine i koja je bila naš jedini dom dok ne skucasmo pravi. I setiće te očaj Mikinih stihova ´Ne kradi mi sebe od mene, budalo jedna…´ I sedećeš očajan na obali reke i misliti da je svemu kraj, da nazad nema, a napred ne postoji. A ima, moraš da okreneš drugi list , tačnije – taj što držiš u rukama da pogledaš i s druge strane. Videćeš da piše kako stojim naga i nasmešena iza tebe i čućeš kako ti kažem – šalila sam se, ludo moja luda…

-Idi bre u… krasni, blesavi, nemoj ovako nešto više nikad da… – uspećeš da kažeš pre nego što te poljupcem ućutkam i polegnem preko haljine za koju si do maločas mislio da će zauvek ostati pRazna(mene).

I ptice iznad nas poleteće opet mojim- tvojim osmehom.


60

VETROVI PROMENA

Umuklo je milovanje srebra sa porcELANOM. Tuce razrogačenih očiju brzo je otkrilo osumnjičeni par. Žena ga je stegla za slabinu, tako da se nekontrolisano nasmejao.

- Gospode Bože! – zavapilo je nekoliiko snebivajućih rođaka. - Zato li sam odvajao poslednje zalogaje od usta da bih te školovao i

stvorio čoveka od tebe!- otac. - Ne, ne, prijatelju, ovo je meni upućeno! Učinio je to da bi me

obrukao pred ovim ljudima. To mi je hvala za sve što sam učinio.- tast. - Od početka sam govorila da je prostak – tašta. - Ali mama… – žena. - Ti da ćutiš! Da si me slušala gde bi ti kraj bio- tašta. - Ali, ja, nisam uspeo… – pokušao je da se opravda. - Možda dete nije htelo – majka. - I ti da ćutiš! Za sve si ti kriva! Dete ovo – dete ono. I kada nam bude

srao po glavi „dete“ neće biti krivo – otac. - Hahahaaa… Ovo je sjajno, komedija apsurda sa elementima folklora

našeg podneblja – pijani ujak. - Eto na koga je! Jadno naše dete u ovakvoj familiji- tašta. - Nemojte tako prijo, i vašoj ćerki se desilo… – majka. - Bila sam trudna… – žena. - Ja sam tri puta, pa nisam… – majka. - Sve to što ste zadržali u sebi sada na odloženo izlazi iz njih – tašta. - Mogu li ja nešto da kažem – riknu stežući ivicu stola tako da su

njegovo besno drhtanje svi osetili kao vibracije koje će kulminirati nekakvom eksplozijom. Za trenutak nastade muk. Oseti nadimanje u stomaku i pre nego što je uspeo da se stisne, ponovo nekontrolisano, bučno prdnu.


61

NAPOLITANKE NA POLA –TANKE

Pokušavao sam da napravim skicu za priče, znate već moje ludorije sa reč-ima, ali nisam mako dalje od dva naslova: 1.DECI-DIRANI PEDOFIL , 2. ŠINTER (i) TABA-KERA – i ni makac dalje…

Nervozno sam sklopio beležnicu u krilo i vratio se u stvarnost. Sedeo sam u metrou i čekao voz. Na drugom sedištu od mene sedeo je tip i grickao napolitanke koje su stajale na sedištu između nas. Setio sam se da i ja imam kutiju napolitanki u rancu, a setio sam se i jedne priče koja je neverovatno podsećala na ovu situaciju.

Glavni lik je isto ovako sedeo u nekoj čekaonici zadubljen u čitanje knjige i grickao napolitanke koje su bile na susednom sedištu. Slučajno je krajičkom oka primetio da tip pored sedišta sa keksom uzima štanglicu iz kutije. Pogledao je začuđeno, a onaj se ljubazno osmehnuo mirno grickajući. Začudio se i prećutao drskost, ali kad se sledeći put mašio za keks isto je učinio i onaj. Jedva se uzdržao , međutim stranac nije odustajao, kad god bi naš junak uzimao štanglicu i onaj je, a ovaj se uzdržavao da vidi gde je kraj tom bezobrazluku. Na kraju, kad je ostala poslednja štanglica, uljez je prepolovio, jednu polovinu stavio u usta, a drugu vratio u kutiju, zatim klimnuo glavom, osmehnuo se i otišao. Zatečen i paralisan, bez reakcije posmatrao kako gad mirno odlazi. Međutim, dok je besno vraćao knjigu u torbu video je u njoj svoje neotvorene napolitanke. Osetio je strašan stid kad je shvatio da je u stvari on onako rasejan uzimao čovekov keks uz najcrnje misli i kletve, a onaj ga je sa njim nesebično delio uz osmeh, sve do poslednjeg zalogaja.

Pade mi na um da se našalim i iskušam čoveka. Kad je uzimao napolitanku i ja posegnuh za jednom gledajući ga. I gle čuda: samo se nasmejao. Mora da i on zna priču pa prihvata igru – pomislih. I tako: on jednu, jednu ja, osmehujući se jedan drugom. Kad stigosmo do poslednje očekivao sam da je prepolovi , pa da prasnemo u smeh i ćaskajući načnemo moju kutiju. Posle kraće pauze on je uze, stavi celu u usta i bez reči i pogleda ustade i ode. Očigledno nije znao za priču, ali je bio spreman da deli sa neznancem i pritom nije insistirao na zahvalnosti, verovatno je zato naglo otišao da me toga poštedi. Ipak ima dobrih, velikodušnih ljudi spremnih da daju drugima – razmišljao sam razneženo i ta me je zabluda držala u ekstazi sve dok nisam vraćajući svesku u ranac video da tamo nema mojih napolitanki – upravo sam ih podelio sa skotom.


62

Lazar Janić – Stevan Šarčević

Argus Books Online Magazine Vam ek-

skluzivno predstavlja 8. poglavlje knjige

„Sam, ispod šljive“.

Za Aleksu Lakića ovo je poslednja avantu-ra… Ali, da li će biti

poslednja?

Sam, ispod šljive

ODLOMAK IZ ROMANA

8. SUPERKLON (Kako se Aleksa Lakić izgubio u beskrajnim

prostranstvima očiju od žada)

Belland, 2311. godine. Ljudi su skloni da idealizuju superklonove. Nije za to kriva samo

njihova naivnost, nego čitava industrija koja se oko superklonova zametnula. Holo projekcije poput „Tibor, heroj slobodnog sveta“, gde mišićavi džinovi plamenom iz očiju spaljuju legije Zakavlja¬žana, baš i nisu bezazleni u tom pogledu. Prava je istina da većina građana Bellanda ne bi prepoznalo superklona ni da se sudari sa njim!

U stvari, superklonovi su najčešće besposleni. Uvek budni, uvek spremni da se odazovu pozivu, pa ipak najvećim delom postojanja zaludni i u fazi čekanja, uglavnom tihi i neupadljivi.

Aleksa Lakić se vozio gradom bez ikakvih planova. Da je bio odeven u vikoplast sa plamenim oznakama čina i funkcije, možda bi neko i uspeo da poveže činjenice, ali ovako u kožnjaku, firmiranoj majici i uzanim pantalonama bio je nalik bilo kom dobrostojećem stanovniku Bellanda. Bacio je pogled na sat i konstatovao da će klimatizacioni sistem za dvadeset minuta pustiti kišu na grad. Bio je usred Aleje velikana, gde je sve vrvelo od restorana i barova, pa ipak, to mu nije bilo odredište. Nije voleo pomodne lokale prepune dosadnih spodoba, što prepunih guzica filozofiraju o besmislu života, zaodenuti u najluksuznije krpice i okruženi tehnološkim čudima kojih jedva da su i svesni. Kretao se ka obodu grada gde je postojan-


63

je bilo mnogo intenzivnije. Ka mestu gde su se podjednako mogli videti avanturistički nastrojeni besmrtnici uporedo sa najgorim dopelgengerskim šljamom. Pravi život odvi-jao se po tamo¬šnjim sumnjivim lokalima kitnja-stih naziva.

Put mu preprečiše patrolna kola i gomila ljudi što se tiskala buljeći nekud uvis. Isprativši njihove oči, pogled mu se stade penjati duž veličanstvenih metal-izirano staklenih površina obližnje zgrade, sve dok ni-je ugledao predmet njihove pažnje. Na simsu zgrade, nekih tridesetak metara u visinu, zgrčio se ofucani lik sa mikro razglasom okačen-im o vrat. Nešto je galamio, ali slabo ga je razumeo.

„Šta se dešava?“, obrati se najbližem policajcu izašavši iz vozila. Uniforma ga mrgodno odmeri, pa mrzovoljno procedi: „Opet neki od onih fanatika sa drvetom.“

Ludak odozgore je zaćutao dok je nešto petljao po spravi oko vrata. Iznenada, kristalno jasno, alejom se razleže njegovo ushićeno recitovanje: „Oni dobri i mudri vidjeće da sav taj njihov trud i argatluk ne vrijedi ni po lule duvana i da vodi propasti svijeta, te će umijesto numeracije po-tražiti svoju pamet, za za-miš¬ljajima. Kada se stanu više baviti zamišljajima, biće bliži božijoj mudrosti, ali će sve dockan biti, jerbo će oni zli svu zemlju up-ropastiti i nastaće pravi pomor. Ondakar će ljudi bježati iz varoši u sela i jopet tražiti planine i tri

krstate gore da tamo, u njima, dišu i piju vodu. Oni koji budnu pob-jegli spasiće sebe i porod svoj, ali ne svi i ne zadugo, jerbo će se po-javiti velikačka glad. Hrane će biti po varošima i selima, ali će svug-dje otrovata biti. Mnogi će, da bi jeli i najeli se, trpati sve u usta, te će od toga odma pomrijeti. Onaj koji budne postio i ispostio, taj će ostati živ jerbo će ga sveti Duh čuvati i biće bliži Bogu...“

Bljesak je nakratko osvetlio Aleksu sa desne strane. Čovek na simsu se stresao, pa zaklatio i najzad, kao krpena lutka na nekom usporenom snimku, stade da pada prema njima. Činilo se da nije prošao sekund, a predstava se završila uz jedno „tumpf“. Dvojica uniformisanih rmpalija ga ubaciše u patrolni auto i policajci se pokupiše. Trenutak kasnije od mase ljudi na ulici ostadoše dva tri čoveka u tihoj raspravi. Put je bio čist. Moraće da nagazi, pljusak tek što nije počeo.

Kad se zaustavio pred „Ponosom Republike“ krupne kapi su se već posvuda rasprskavale tamneći asfalt. Navukao je jaknu preko glave i pretrčavši raz¬daljinu do vrata, uleteo je u diskretno osvetljen pro-stor gigantskih razmera. Stolovi behu gusto nanizani, bez vidljivog pravila ili rasporeda i uglavnom su bili opkoljeni bučnim grupicama mlađarije. Šank se gubio u zavesama veštačke magle pomešane sa dimom koji nije poticao samo od duvana. Na pristojnoj visini, svakih desetak metara, smenjivali su se mali podijumi gde su polugole plesačice izvodile svoje tačke, sa džinovskim holo projekcijama ču-dovišta ili omiljenih filmskih likova. Subvuferi su tukli u želudac pre-glasnom mašinskom muzikom. Aleksa zadovoljno udahnu aromu slo-bode.

Brzim pogledom utvrdio je da za stolovima ne bi našao nijedno ugodno mesto za spuštanje guzice, pa se probi do šanka.

„Daj jedno pivo Jovice!“, dovikne šankeru boreći se sa treštanjem razglasa. Zatim se osvrte oko sebe. Kao i obično, gosti behu raznoliki, a atmosfera opuš¬tena. Klinci su se muvali oko devojčica, ili su jed-nostavno ćeretali sa drugarima dok su stariji obletali oko prostitutki, koje su se kao rojevi muva oko govneta, tiskale naokolo.

„Otkud tebe Aleksa, nisi navraćao milion godi-na!“, obrati mu se kelner zvučeći pomalo histerično u naporu da se izbori sa preglasnom muzikom.

„Ma pusti, neka sranja na poslu. Došao malo da se opustim, pa ću opet u vatru.“ Potegnu iz flaše kružeći pogledom po lokalu. Bilo je to bezbedno mesto, barem isto onoliko bezbedno koliko i raspek¬meženi centralni delovi grada. Narogušeni redari, pre nalik borbenim kiborzima nego dopelgengerima zbog svojih eksternih im-planata, bili su na svojim mestima. Niko normalan ih ne bi sebi na vrat navukao. Pokušavao je da locira nekog poznatog, ali baš nikog od prijatelja nije video. Da, biće ovo solo drinker veče, pomislio je, a samo trenutak kasnije samo što se nije ugušio zagrcnuvši se pivom. Razlog tome sedeo je nešto dalje za šankom, u društvu nekog tipa či-ji je jedan rukav prazno landarao. Haljina na njoj beše jezivo skupa i izazovna, a nakit je vredeo čitavo bogatstvo, pa ipak nije to bilo ono zbog čega mu se pogled momentalno i trajno prilepio za nju. Bila je to najlepša žena koju je ikada video. Dugonoga crnka, bujna, a vitka, očiju zelenih kao žad. Ako je na njoj bilo šminke, bila je neupadljiva. Neko vreme je buljio zinuvši kao šaran u meredovu. Najzad se prenu i mahnu šankeru.


64

„Ko je devojka pored onog invalida, Joco?“ Ovaj se nelagodno obazre oko sebe, primaknu se, nagnu preko šanka gotovo do samog Aleksinog uveta, pa reče tiho, ali razgovetno:

„Ana? Mani je se Aleksa, nije ona za tebe.“

„Daj, ne psihosondiraj mi tu, nego mi reci nešto o njoj!“, nasmeja se Aleksa.

„Nemoj Aleksa. Opaka je. Cura iz Zmijarnika.“ Jo-vica je bio ozbiljan kao kondukter pred putnikom bez karte.

„Zmijarnik? Ne lupetaj, odevena je kao besmr-tnik!“ Aleksu je njegov ton pomalo iritirao.

„Sve što je na njoj ispoklanjala joj je ljubavni-ca. Nije zlato sve što sija.“

„Lezbejka?“ Svakojakog blaga pod božjim nebom, pomisli Aleksa.

„Ne bih rekao. Pre bih to nazvao ženskom koja ne bi-ra“, nastavi Jovica da šapuće.

„Dopelgengerska kur-va?“, nagađao je Aleksa.

„Ne. Ali se kreće u opas-nim krugovima. Ne pitaj me više za nju, ne bih da me obezglavljenog nađu u kontejneru. Važi? Nema ljutnje?“ Jovica se naglo doseti da hitno mora obri-sati niz čaša sa police iza sebe. Aleksa, tri puta ra-doznaliji, vrati pogled na neobičnu devojku. Nevolja sa dobronamernim saveti-ma je što kod neupućenih najčešće izazivaju totalnu konfuziju. Upravo se to de-silo Aleksi Lakiću. U zaslepljujući kolorit devojčine lepote najednom se umešala tamna nijansa opasnosti i promiskuiteta. Prokle propise koji su mu

onemogućavali mentalni kontakt van duž¬nosti. Nikad nije imao veću želju da uroni u nečije misli. Pa ipak, prvi uslov da mu odobre izlazak je privremena blokada psihičkih sposobnosti. Nema telepatije u Bel-landu! Kulturni embargo. Svejedno, pažnja mu se čvrsto prikovala za tu ženu neodredivih godina. Pokreti su joj bili odmereni i neodoljivo ženstveni, pa opet, Aleksinom izvežbanom oku nije promakla njihova svrsishodnost i promišljenost. Bilo je nečeg neobjašnjivog u njenom ponašanju, nečeg što Aleksa nije razumeo. Neka dvoličnost, nekakvo cepanje ličnosti, nešto neraznatljivo, kao da se nad njom nadvila senka. Noge joj behu prekrštene. Laktom desne ruke oslonjena o šank, neprestano je gore-dole vrtela stopalom u sandalici neopisivo visoke potpetice i time privlačila poglede čitave ergele zabezeknutih pastuva na svoje snažne listove i otkrivena kolena. Haljina na njoj bi-la je egzotičnog kroja. Dopirala je tik iznad kolena, ali je imala dubok izrez koji je dosezao iznad njenih pozamašnih bokova. Blenući u iz-rez, Aleksa najed-nom shvati da cura ne nosi gaćice! Ispod dubokog dekoltea nazirale su se teške dojke, iako je sva bila nekako izdužena i tanana. Imala je stav filmske zvezde, uspravljenih leđa i uzdignute glave, a bujna kosa joj je bila upletena u raskošnu punđu, ostavlja-jući predugačak vrat slobodnim. Aleksa nikako nije mogao da se ot-rgne misli da je to prelepo telo milovala druga žena i u jednom tre-nutku uhvati sebe gde fantazira o tom prizoru. Potegnu naglo pivo shvatajući po stezanju u gaćama da se uzbudio. Jebote, ustreptao kao poletarac! Nije se sećao da se ikada ovako osećao i pokuša da se otrese te slabosti. Najobičnija drolja! Pogledaj s kime sedi. Jebeni bezruki pohotljivac! Međutim, dok se žestio, pažnja mu se usmeri na tog čoveka. U početku je mislio da je u pitanju dopelgenger. Povrede na radu su bile česte i u ovom kraju je svakakve viđao, ali baš kao i sa devojčinom, ni sa slikom njenog družbenika nije sve bilo kako tre-ba. Kao prvo čovek je bio mnogo stariji nego što bi životni ciklus ika-da to dopelgengeru dopustio. Besmrtnik nije bio, to je bilo očito. Mogao je biti vojni veteran sa brojnim zaslugama na bojištu. Nagrad-ne godine ciklusa, na taj način sabrane, mogle bi dovesti isluženog ratnika u ovakvo životno doba. Aleksa pretrnu setivši se još jedne mogućnosti. Smesta ju je i odbacio kao malo verovatnu. Neomeđeni se nikada ne bi ovako izložili pogledima stotine ljudi. Ili možda bi? Zar gomila nije ponekad najbolje mesto za skrivanje? Do đavola! Ne-omeđeni su urbana legenda! Niko ko poseduje imalo razuma ne može poverovati da u Bellandu postoje ljudi bez životnih implanata. To bi bio kraj civilizacije! Ali đavo Aleksi nije dao mira. Zapazio je još neke neobične činjenice. Odeća na čoveku je bila otrcana, ali očito poreklom iz vojnih magacina. Nije mu bilo poznato da se demobilisa-nim vojnicima ostavlja borbena oprema po odsluženju. Zatim, njegov odnos sa cu-rom delovao je veoma intimno, ali bez ikakvih strasti ili telesnosti. Nasred tih misli se postideo. Nabeđuje čoveka ni krivog ni dužnog, samo zato što mu se devojka dopada.

Naglo se okrete svom pivu, ali je i dalje bacao poglede ispod oka prema devojčinim bokovima. Dok joj se kriomice divio, desila se najčudnija stvar u vezi nesvakidašnjeg para! Tip je iz džepa izvadio neku vrećicu, a devojka je poskidala minđuše, prstenje, narukvice i ogrlicu, pa sve to položila u kesu. Tip ustade, strpa vrećicu u džep i napusti lokal. Ona se okrenula šanku i zamišljeno je pripalila ciga-retu. Bilo je više nego jasno da se ne radi o pljački, stvari je dobro-voljno predala. Ucena? Aleksa se unervozio, ali nije video načina da


65

nešto uradi, a da se ne iz-blamira. U magno¬venju mu sinu spasonosna misao:

„Jovice, daj gospođici jedno piće na moj račun i pobrini se da zna od koga je stiglo!“, viknu. Jovica ga pogleda prekorno, pa natoči neko roznjikavo žensko piće u visoku čašu, odgega se do cure i pokaza na njega dovikujući joj nešto. Cura klimnu i nastavi da puši kao da se ništa nije desilo. Nije se čak ni osvrnula. Neko vreme Ale-ksa je sedeo kao da mu je kopriva pod guzicom, da bi se najzad pomirio sa činjenicom da joj nije in-teresantan. Selavi, uzdah-nu i poruči još jedno pivo. Neko vreme je buljio pred sebe, o razočarenju da i ne pričamo, kad najednom Jo-vica stade da mu nešto pokazuje. Okrenuo se i srce mu zatutnja u ritmu Marseljeze! Damica je, lak-tovima oslonjena o šank, gledala u njegovom pravcu, nestaš¬nog pramička prosutog po obrazu. Ne sa-mo da je gledala, ona se smešila! Zatim cura podiže čašu prema njemu, ispi je teatralno, pa je zafrljači o patos. Dok su se kristali razletali na sve strane, ona mu namignu, pa se opet okrenu od njega. Aleksa ustade i zakorači ka njoj sa velikim planovima u glavi! Pitaće je za tog ucenjivača, krenuće za njim, rasturiti ga kao zvečku i vratiti gos-pođici njen nakit. Da, da, to će uraditi! Međutim što joj je bio bliži, namere su mu bile sve nejasnije, a kad se najzad našao kraj nje, a ona se okrenula i podigla pogled, kao da se izgubio u

zelenim prostranstvima njenih zenica. Ništa više nije znao, ničega se nije sećao.

„Ja sam Aleksa“, reče pružajući ruku. Oči joj bljesnuše veselošću, usne se razvukoše u najlepši osmeh koji je ikada video i najzad začu njen raspukli glas:

„Sedi, Aleksa“, reče ona bez prihvatanja pružene ruke. „Hvala za piće.“

„Hoćemo li još po jedno?“, reče ne setivši se šta bi drugo rekao. Ona ga odmeri, uzdižući jednu obrvu, pa se nasmeja od srca. Aleksa se najzad pribra, pa se i on zasmeja. „Jeste, znam, šema… Izvini, obično nisam ovakav...“, a onda se zacereka, shvativši da je opet uleteo u donžuanovske šablone.

„Ja sam Ana i drago mi je da si tu. Ljudi me se obično ili plaše, ili mi daju ponude od kojih mi se povraća“, reče, upućujući mu najslađi osmeh na svetu. „Naravno da ćemo popiti još po jednu.“ Podiže ruku ne bi li prizvala šankera, dodajući: „Najmanje još po jednu.“

Malo je verovatno da će ikada Aleksa Lakić biti u stanju da ikome ispripoveda šta se dešavalo u narednih nekoliko časova. Sve je bilo čarolija, čavrljanje, bezazlenost, svetlaci i nekakvo komešanje vremena i dimenzija za koje nikada ne bi ni pomislio da postoje. Sve je bilo nestanak u zelenim virovima mačkolikih zenica, gubio se po zamamnim obrisima i dvosmislenim osmesima, a buka razglasa i pom-eranje gomile ga se nimalo nisu doticali. I da, popili su mnogo više od još po jedne čašice, a Aleksi se učini kao da je oduvek poznaje. Negde posred tog bezvremena Ana se stade vrpoljiti i sve češće bacati pogled na časovnik. Sasvim neočekivano, ozbiljno i bespogo-vorno, ona reče:

„Moram ići, Aleksa!“ Zatim pozva šankera, tutnu mu u ruku nekol-iko krupnih novčanica, pa reče: „Daj mi ono moje.“ Kad se okrenula, zanemelom Aleksi kao da više nije bila ona ista. Čelo joj se namreškalo, usne stegle i učini mu se kao da nosi zvezdano nebo u očima. Ćutala je i posmatrala ga. Zatim naglo ustade i spusti mu vreli poljubac na usne, pa dohvati poveliki ranac koji joj je Jovica pružao.

„Zbogom, Aleksa“ reče zabacujući ranac na leđa i zakorači ka izlazu. Aleksa se najzad povrati.

„Čekaj!“ viknu, na šta ona zastade i osvrnu se. „Hoćemo li se naći? Recimo, sutra u osam ovde?“

„Ne, Aleksa, nećemo se naći ni sutra, niti ikad više!“, reče i hitro krenu ka izlazu. Aleksa je neko vreme zurio za njom sa osećajem ce-panja u grudima. Već je izašla iz lokala kad mu postade jasno da mu je potrebna. Skoči i zaklati se, shvatajući da je isuviše popio. Žmirnu, steže zube i potrči razgrćući ljude pred sobom. Izlete na ulicu tražeći pogledom. Nije je video. Bulevar je sa obe strane bio širok i osvetljen. Nije se mogla tom brzinom izgubiti, osim ako je imala kola, u šta je Aleksa nekako sumnjao. Gde bi mogla biti? Pogled mu pade na mračni park sa druge strane bulevara. Da nije... Ne, u ovom delu grada park nije bezbedno mesto za ženu... Pa ipak, kren-uo je baš tamo. Zašavši među serijski odgajene breze i GMO omorike oseti se nesigurno. Ispred sebe začu zvec-kanje. Napreže oči i laknu mu, jer bila je tamo, pokraj jedne klupe. Usporio je hod i krenuo ka njoj, ne znajući ni sam zašto to čini. Valjda da je iznenadi, šta li. Najednom, ona se okrete. U ruci je držala revolver i nije izgledala kao neko ko ne ume da ga koristi. Aleksa zastade, pa se oglasi, čudeći se prizoru.


66

„Ja sam. Aleksa.“ Stvari iz ruksaka bile su raspo-ređene po klupi. Terenska odeća i obuća, nekakvi opasači i futrole i sijaset stvari koje je viđao samo po ratnim filmovima. Zakleo bi se da je među odećom zapazio i stvari od vikoplasta. Ona se trže, od-loži revolver, pa naglo stade trpati stvari sa klupe natrag u ruksak. Prišao joj je. Uspravila se i pogledala ga.

„Šta se dešava, Ana?“ „Odlazim iz grada.“ „Šta? Kako to misliš,

odlaziš iz grada?“ „Onako kako sam i rekla.

Platila sam čoveku da mi otvori prolaz u kupoli, imaću vremena sat, sat i po da prođem i biću napolju.“

„Zašto? Zašto ovako? Zar nisi mogla jednostavno izaći kroz kapiju?“

„Ne pitaj me. Ionako sam ti previše rekla.“

„Slušaj...“ započe on, ali ona ga najednom doh-vati oko vrata poput tigrice i prisloni svoje usne na nje-gove. Iznenađenje je bilo toliko da u prvi mah nije uzvratio poljubac, samo je stajao kao bena osećajući njenu vlagu na usnama i toplotu dodira na vratu. Ana se odmače i Aleksa shvati da su joj oči pune suza.

„Budi nežan sa mnom, Aleksa. Niko to nije bio. Ti... Ti si prvi za koga mi se čini da bi mogao,“ pro-šapta. Ovoga puta Aleksa je prigrlio nju i usne im se spojiše. Usisavao joj je us-nice, grickao ih i dodirivao svojim nenaljubljenim us-nama. Grlio ju je snažno kao još nikad nikoga i jezici

im se isprepletaše. Osećao je njene grudi prislonjene na sebe, njene bokove pribijene i vrele, njene ruke tople poput svežeg hleba i hteo je još i još. Ljubio ju je kao da dušu želi da joj ukrade i grlio ju je kao da nikad ženu nije imao. Kad njeni besni prsti stadoše da mu petljaju oko kaiša, samo što nije svršio poput dečarca. Pantalone i gaće spadoše, a ona zadiže haljinu i podignu nogu obuhvatajući ga njome oko struka. Prodor je bio lak, mnogo lakši no što je Aleksa verovao da je moguće. Nije prestajala da ga ljubi ni dok je podizala i drugu nogu ukrštajući ih iza njegovih leđa. Zajahala ga je kao pastuva i on se osloni na stablo iza sebe prepuštajući se njenoj divlja¬čnosti. Pomerala se poput lahora, stvarajući u njemu besnu i neopozivu pli-mu. Ne zna Aleksa koliko je to trajalo. Vreme, prostor, mesto, sve je to postalo nevažno, postojala je samo ona i njena zverska potreba za ljubavlju. Kad su zadovoljeni i dahtavi pali u travu, još vlažnu od večernjeg pljuska i vreme se ponovo pokrenulo, svet je bio nestvarno tih. Postojalo je samo njihovo dahtanje i Aleksa shvati da im je disan-je usklađeno. Bože, pomisli, pa mi dišemo zajedno. Tek treptaj prođe kadli nagli rez, poput noža kroz puter, prekide čaroliju. Kroz tišinu se prolomi otegnuto dozivanje: „Aaleeksaa!“

Ana skoči kao oparena i u nemogućoj akrobaciji poskoči, pa poče da se odmiče:

„Moram ići Aleksa, moram ići…“ ponavljala je sa izrazom kao da se tek probudila iz sna.

„Stani! Potrebna si mi!“ viknu Aleksa za njom. „Ne... Ne... Moram ići...“ buncala je koračajući natraške prema

klupi. „Ostani, ne moraš otići... Vidi, mogu ti kupiti stan, mogu te

izdržavati... Bogat sam, radim za MDO!“ Ana zastade kao udarena. „Šta? Šta si rekao?“ gotovo da je vikala. „Bez ikakvih obaveza...“ reče on, setivši se da može biti pogrešno

shvaćen. „Šta ti imaš sa MDO?“ – Aleksa nije primećivao naglu promenu u

njenom tonu. „Ja sam najbolji! Aleksa Lakić! Preplaćen! Koliko juče, sprečio

sam bombardovanje Srbije!“ „Šta? Koje si to ime izgovorio?“ njen glas pod-sećao je na siktanje

zmije otrovnice. „Ja... Ja... Ja...“ Najednom Aleksa se otrezni i hladna mu jeza

skliznu niz kičmu. Izgovorio je nešto davno sahranjeno i zabo-ravljeno, nešto čega nema. Nešto zbog čega se nestaje u dugim noćima. Krcka¬nje iza njega ga pomete u mislima, a Ana se okrete i jurnu ka klupi proklinjući:

„Proklet bio, Aleksa Lakiću! Proklet bio!“ Vrisnu dohvatajući ranac i gipko poput gazele nestade u tami. U tom ga obiđoše Jovica sa sačmarom u ruci i dvojica redara iz kluba.

„Šta to bi? Je l’ to bila Ana?“ zbunjeno će Jovica. „Zabrinuo sam se, dugo te nije bilo.“

„Da, to je bila Ana“, reče Aleksa, podižući ispod klupe predmet koji je Ana zaboravila za sobom.

Lazar Janić

Stevan Šarčević


67

Stevan Šarčević

Zastupljen:

U zbirkama priča: „Naj-kraće priče 2010“, „Naj-

kraće priče 2011“ „Jedan zivot u manje od

devetsto znakova“, „Ba-ton“, „Nešto diše u mojoj

torti“, „Kako sam ubio ljubav“, ,„Vetar po ocu“,

„Velesove suze“, „An-tologija jugoslovenske kratke proze“, „Slavin

poj“, i „Anomalija 2“.

U fanzinima: „Meteor“, „Terra“, „Eridan“ i

„Raketla“.

U časopisima: „Znak Sa-gite“ i „Afirmator“

U E-časopisima: „Argus

Books Online Magazine“, „Libartes“, „Arteist“ i

„Škrip".

Na Web portalima: „Art Anima“ , „ProzaOnLine“,

„Beleg“.

U Webzinima: „HellyCher-ry“ i „Trablmejker“

Zbornicima poezije: „Iz-među dva sveta“ i „Os-

meh život krasi"

Osvojio:

Prvo mesto na konkursu „Beleg“ 2013

NOĆ KAD SAM SE VRATIO

Te noći, dok je ulična svetiljka pred kućom nesigurno treperila

poput oreola razapetog sveca, preskočih trošni zid. Učini mi se za trenu-tak da ograda ne bi trebalo da bude ovakva. Koliko juče smo je ofarbali, novu i tek podignutu.

Zakoračih preko zapuštenog dvorišta, osećajući se nepristojno

zbog vojnih cokula na nogama. Tama beše potpuna, neobična na tom devičanskom mestu. Sve je naizgled bilo na svome mestu. I betonska stazica, i loza što se penje uz garažu, i drvored jabuka sa leve strane.

Možda me tek tama zavarava, pomislih. Digoh pogled na kuću

koja kao da se zavukla duboko u senku. Mnogo sam zla video dok sam odsustvovao, pa ipak mračni prozori stegoše mi grlo i zastadoh na trenu-tak. Možda ovo i nije ista kuća. Ona koju pamtim bila je drugačija. Osvetljena i radosna.

Gurnuh ruku iza oluka na dobro poznatom mestu i za trenutak

pretrnuh. Jesam li ja uopšte na pravom mestu? Isti grad, ista ulica, isti put pokraj groblja i senovitog parka, ista izvijena kapija od kovanog gvožđa...

Ipak, ključ beše samo malo odmaknut u stranu. Otključah i uđoh. Kuća zamirisa na plesan i vlagu, uredna i

nedirnuta. Sve beše tačno na svom mestu; fine čipkice, stolnjaci, zave-se...

Sve baš kako je i trebalo da bude. Osim jedne jedine stvari. Jedine koja je te zidine činila domom. Sedoh za sto u kuhinji. Na kredencu behu uredno složene

razglednice i fotografije. Blesava slikovnica prošlih dana. Iako ne poželeh ni da ih vidim, ne uspeh da skrenem pogled. Sretna nova godi-na, telegrami, pozdrav iz Vrsara. Tek da me podsete kako zima ubija.

Pogled mi pade na trosed pod prozorom i setih se dana kada si

me prvi put ovamo dovela. Mislima prolete popodne sladostrašća i tvoji roditelji što nenajavljeno banuše.

I setih se našeg venčanja, ni najmanje nalik svadbama o kojima

se pričalo. Ti, ja, kumovi i roditelji. O da, i moja majka što se rasplaka-la i razbesnela me.


68

Taj trosed... Isti na kome je majka umrla, meni u naručju. Rak na mozgu,

uvenula k'o nezbrinuta biljka. Jedan grcaj i gotovo. Nisam uspeo ni zadnje reči da joj uhvatim.

Izuh cokule, svukoh uniformu, ali se još uvek ne presvukoh.

Sedoh i osvrnuh se po pustoj kući. Svuda ti, svuda matori, svuda prošlost. Tek da me podseti kako zima ubija.

Znao sam gde si, obavestili su me. Na trenutak se prisetih ne

tako davne agonije čitanja polupismene žvrljotine. Kratko obaveštenje od komšije. Nije dobro sa suprugom. Živčani slom. Psihijatrija. Obilaziće kuću. Beše to za vreme kratke pauze dok sam čekao na semaforu. Sulu-do. Čekao sam zeleno vozeći provijant u opkoljenu kasarnu. Znao sam da smo okruženi snajperima koji vrebaju sa krovova. I jasno se prisetih kako sam poželeo da neko zapuca i reši me muka.

Ustadoh i prošetah do špajza. Odmakoh kutiju i videh da nisi ot-

krila moje skrovište. Ili si od samog početka znala za njega, samo si zažmurila na jedno oko u ime ljubavi?

Ne znam. Vratih se za sto, nalih čašu i progutah. Rakija je palila kako je to

Bog propisao, najpre grkljan, pa utrobu, ali beše dobro. Tako mora biti. Preturih džepove uniforme, pronađoh zgužvanu paklicu cigara i pripalih.

Potom nanovo nasuh u čašu i povukoh dim. Nisam pogrešio. Mesto je isto, ali kuća nije. Ledara. Sutra ću otići do bolnice. Naravno. Sutra ću se posvetiti tebi. Ali noćas... Noćas ću se podsetiti kako zima ubija.

http://stipansevernjak.blogspot.com/

http://stipansevernjak.blogspot.com/


69

Marina Adamović

http://stihomgovorim.com/autori8.html

KRATKE PRIČE - BUDI TOPLA, SMRTI Bila je dete kada je ugledala smrt kraj sebe. Otac, majka, rodbina, prijatelji... niko nije video nju. Samo smrt, ali drugačijim očima. Oni su palili sveće, tiho pričali, nešto žvakali i sipali tečnost iz čaša na zemlju... Ona se nije udaljavala od tela preobraženog u zadnji čin drame "Autofobija" Osećala je da nešto leluja, svod, tlo ili ona... pružila je ruku da opipa tužnu scenu i izgubila ravnotežu. Niko ne zna (lekari ćute) da li je sunce opeklo vlaknaste nerve ili je sama (po odluci scenariste imaginativne svesti) rešila da padne u kovčeg voljenog deke. Bila je dete. Možda je još uvek budući da tu smrt netremice posmatra... danju stoji kraj nje, a noću upada među drvene korice dnevnika: "Deka ima tople oči" Toplo mi je, mama...

KRATKE PRIČE --- SMRT PESNIKA NA DAN ROĐENJA ČITAOCA II I dalje lista književne časopise. Nada se da će naići na pisca čije se teme i reči odlikuju novošću, neponovljivošću, zagonetnošću da bi bile izazov književnicima, kritičarima, filolozima i, uopšte, živima. Unapred pripremljena na krik pokopanih sećanja na spomenik mladosti, samo je lagano sela, uzela olovku i na dlanu ispisala: "Slavu je stekao tek nakon smrti kada je godine 1962. (???!!!) režirana kontroverzna tragedija prema njegovoj zbirci minijaturnih pesama i priča" Olovku sam našla u muzeju Hollywood, ukrala je i (hvala budnosti čuvara) osuđena na doživotnu liriku.




70

KRATKE PRIČE - SMRT PESNIKA NA DAN ROĐENJA ČITAOCA (čuda postoje da ne bismo postojali mi - kao mutanti degenetike) Neverovatno, ali jeste tačno. Listala je književni časopis ne bi li odvukla misli daleko od onog što joj je bila preokupacija - smrt. Prva strana, druga, dalje, dalje... nije izdržala... to nije bio plač, ni groznica, više je ličilo na "grobe, otvori se!" Na trideset osmoj stani pročitala je skraćenu biografiju pisca: "… imao je četiri gidine kada mu je ubijen otac; majka ga nije mogla čuvati sama, a bila je prostitutka i lezbejka; smestila ga je u dom, zatim, i ona - umrla... " Ko je bio taj pesnik? Verujem da je imao na hiljade čudesnih transeksualnih tama u glavi... da bio je gej... Najneverovatnije je upravo to da je prihvaćena njegova lirika, ali on... nije mogao naći sebe među živima. Svest se igra i okreće prirodu naglavačke. Ubio se sa dvadeset godina. Sebe ili mistiku šizofrene evolucije homosapiensa? "Svemire, svemire, pokopaj me" napisala je na trideset devetoj stranici izuzetnog časopisa.

KRATKE PRIČE - SAVREMENA PROZA "Kratka priča je prozna lirika, anegdota, izreka ili..." Razmišljala je i pokušavala da priguši tiho kapanje vode u kupatilu. Poremećaj idile u glavi nije htela dopustiti... ipak... voda je skupa... jednolični ritam svakidašnje pojave - preterano dosadan. Ustala je, pala, opet ustala, pala... i ostala bez svesti na podu kupatila u kome je samo voda zveckala. Njenoj kratkoj priči o životnoj dosadi došao je kraj. A tako je bila uzbudljiva, inspirativna, i multilingvalna; već je i naslov imala... šteta… šteta za bibliografiju najsavremenije srpske proze saučešće i izdavaču abnormalne poetske tahikardije


71

KRATKE PRIČE - ZAPAŽANJE Život je termin vrlo teško objašnjiv. Pođimo od prvog sloga "živ.." - On, faktički, ukazuje na "biti ne-mrtav", ili "biti postojan", ili, ne samo "vegetirajući", već je, zaista, "cirkularni" deo svemira. Dalje: "...ot"; ne mislite da je to morfema! Nikako! Običan je slog, koji upućuje na imenicu muškog roda bez "nepostojanog a" Dakle: "život" je skup dva sloga- muška! Zamislite! Muška! A ko je tvorac Života? Uzviknuću jedno postojano -A? Mislim, mislim...Že-na! N'est-ce pas? Siiiiiiii ž = ž

KRATKE PRIČE - RAJSKI ŽIVOT U PAKLU Pristojno je prišla dvema ženama, ne bih rekla- gospođama; to deluje vrlo ciljno. Pitala je: "Izvinite, biste li učestvovale u humanitarnoj akciji... Jedna od njih, s blagim osmeom, odgovorila je: “O, pa obraćate se onima koji nemaju od čega da žive... i sad smo pozajmile da bismo se prehranile... žao mi je." Bilo joj je čudno da neko takav jede u otmenom restoranu.. slatko grickajući nešto pozamašno... Ne seća se da je, lično, ikada sela i van kuće jela... pa i u kući... verovatno je pobrkala lončiće i još uvek ih ne prepoznaje. Ta ista žena nastavila je: "Mislim da se odnekud znamo... srele smo se pre četiri- pet godina i pričale..." Ona se zamislila; ne seća se ni rodbine, ni suseda... kako bi se setila nekog slučajnog prolaznika koji nije imao kopljaste misli; a očigledno nije, mada ove sada jesu bile takve, jesu... "Ne..ne sećam se, možda.. ne.. izvinite.." "Verujete li u boga?" Da, eto još jednog koplja! "Ne, ne bih o tome.." "Zašto? On upravlja svetom.. večno se živi, ali, ako ste mu odani, u raju... ovako - u paklu" "Verujem da se postoji večno, ali interesuje me ovo sada, na ovom mestu, u ovom trenutku.. posle, kako hoće.. tada ćemo se sporazumevati na još nepoznatom jeziku... pomozimo mladima da osete prvo ovaj; onaj, posle, osetiće po pravilima neba, zemlje, gena, čuda... nebitno je sasvim.." "Bitno! Bitno.. U boga se treba verovti!" "Izvinite, ne bih dalje... verujem samo u to da moram poslati dinar tri puta mlađima od sebe da bi i oni mogli raspravljati, filozofirati, smejati se; da li su već tako grešni, pa pate čekajući smrt? Da li? Verujem u moć otvaranja gvozdenih vrata - tražim put do te moći - makar me i pakla stajala." Pozdrav, hrišćanke... vidimo se tamo!


72

Tijana Radičević

Preveo Goran Radičević

Ütleg Ugyanazok a lapok keserű napok, megint percnyi enyhülés után újra önigazolás olyan hideg bennem ez a látomás Hirtelen elhidegülés kéretlen tényekkel szembesülés arculütés csak mi ketten a szemed se rebben önkívületben miből van a szemed milyen kegyetlen milyen kínnal teli ismeretlen utakra rángatsz magaddal mihez kezdjek a tapasztalattal esetlen események peregnek az ajkaid remegnek a körhinta forog a szemed üres nincs benne semmi, nincs titok valami emberit kutatok valami emberi ütleget mégis legyen benned valami mégis legyen benned szeretet. Šamar Uvek iste stranice gorkih dana, posle svakog trena opuštanja novo pravdanje, smrznuta budućnost u meni. Brzo udaljavanje sa nepotrebnim činjenicama suočavanje šok kao šamar samo nas dvoje u transu


73

ni oko ti ne zadrhti. Od čega su ti oči tako nemilosrdne, tako pune muka, putem nepoznatim vučeš me za sobom, ne vredi iskustvo, od slučajnih događaja usne ti drhte... Opet u krug prazne ti oči pusta praznina bez tajni, za nečim ljudskim tragam za nekom ljudskom slabošću da ipak postoji u tebi nešto, da makar postoji u tebi ljubav. Hideg Hideg testek hideg tekintetek igen, üres szemek rám merednek hideg tűzzel elégetnek. Hideg napok. Hideg reggelek, igen, hideg utak és terek. Távolba révedek. Megdermedek. Hideg város. Hideg utcák, terek, hideg lámpaszemek- Mit keresek itt ilyen bután? Hideg élet. hideg szív dobban. Ott van, kimondatlanul a mindennapokba.n


74

Eltévedt élet, talán egy hideg délután hideg kéz fon át. Jeges karok. Már nem akarok elfutni, elbújni sem. Jó itt, igen. Hladno Hladna tijela hladni pogledi da,prazne oči u mene gledaju hladnom vatrom sagorevaju Hladni dani hladna svitanja, da,hladni putevi i prostori u izmaglici nestaju. Ledim se Hladan grad hladne ulice trgovi, hladne oči lampiona... Šta tražim tu, sve je pogrešno. Hladan život hladno srce kuca... Tamo je, neizrecivo u svakodnevnici. Promašen život možda će u jedno hladno popodne zagrliti hladne ruke. Ledene rešetke. Već ne želim pobeći, ni skriti se. Dobo je tu!... Da.


75

Vágyak Kiszakított vágyak kereszttüzében tengődnek, tengődnek a napok lopott csókok, sürgető érintések, emésztő lánggal égő pillanatok arcomat tapintó kezek, kuszán s mégis meglepődök a ritmusán z érintésnek: hiszen céltalan szenvedély terül végig az ágyamon ritmusra, ritmusra mozdulunk tapogató ujjak a vágyamon lassan némán egymássá olvadunk mindenütt tapintó kezek mindenütt pásztázó tekintetek úgyis mindennek vége van Želje Unakrsna vatra pokidanih želja preživljava dane i opstaje poljupce ukradene,dodire hitre plamen požude proždire Lice miluju ruke, prljave, iznenade me ritmom dodiri, dobro znam da su besciljni Strast mi leži na krevetu ritam,ritam me pokreće, prsti po željama pipaju dodir i želja se nemo stapaju Uzalud posvuda ruku dodiri uzalud nežni pogledi ionako je svemu kraj


76

Másnap Minden ugyanúgy azok a kopott bútorok ugyanaz a szakadt csend ugyanolyan hideg ölelés olyan elterelés és még más is repülés is zuhanás is ugyanaz a tányér az asztalon aszott gyümölcsök elidegenedés elhallgatás és egy tál jéghideg szívdobbanás. Dan drugi Uvijek isti Izlizani nameštaj Onaj isti hladni zagrljaj Ista mukla tišina Rasejani I sve drugo Isti let I pad Isti tanjir Na stolu Uvelo voće Udaljavanje Ćutanje I jedan oval Sa zaleđenim Kucanjem srca


77

Anica Filipović Prekajski

PROGOVORIĆU Progovoriću Jezikom bezglasnih. Njihovo ćutanje Je školjka, U koju je porinuta Mudrost (s) trpljenja. Uranjam u Tišinu Kao u tvoje Telo. Progovoriću Jer opstajem i postojim. MAJCI Kada nas Uhvati za ruku Ona koju zovemo imenom, Ponovo postajemo Uspavana deca. MOLITVA MOM OCU Oni odlaze Mokrih dlanova, Klize kroz vekove Čudotvorci… Oni odlaze Bez glasa, Sa molitvom u očima. MOJ PROSTOR Moj prostor Je nedeljiv. Krijem ga Za tebe, Kao utočište, Za trenutak očekivanja. Moj prostor Je nedeljiv. Nalik na svetionik, Što stoji Na rubu, Potrošenog vremena.


78

ŠAPATOM Šapatom ogrni Preostalu misao razuma, Pokidaj zubima Mesec, Zagrizi do krvi. Moja duša Ne traži samilost, Već ljubav Tvog živog Tela, Koje me iskušava, U svetu Zastrašujuće usamljenosti. POSVETA NAJDRAŽIMA Nismo poklekli Gledajući smrt Poplavelu od neverice, Samo smo zastali, I stegli misao šakom, Pomahnitalo je stegli U strahu od gubitka. Nismo poklekli Samo smo zanemeli, Zarobljeni u slabosti ostali. A sada nas oči Varaju prazninom.


79

Nermin Delić

SEBI U ČAST PJEVAM Samo za jedne oči noćas u ciku svijesti i jeku tuge pjevam, najtužniju pjesmu prepunu jada interpretiram glasom krvnika koji šalje odziv srama što voli onu koju ne smije ili trebao nije, onu čija polovina srca ne uklapa se s njegovom umornom. Ne želim više gledati mora najmirnije valove, ne želim nikad slušati žubore najtužnije rijeke zagađene riječima tuđih usta koja bi tu rijeku koja mi život znači najradije presušili otpadom svoga neuspjeha. Pjevam vam u svoju čast da prekrijem strah koji me obliva kapljicama znoja za koje ću vas sve uvjeriti da su proizvod umora. BALKANSKI LJUDI Najbolji smo mi ljudi sa Balkana, naše srce i duša nikad nije sama. Najbolji smo mi baklanski ljudi, Uz čaroliju koju daje Balkan ludi... Nismo sami nikad bili uvijek smo noći provodili u sretnom društvu uz muziku i vino, dizali smo sve mrtvo i živo. Sad ostao je samo prah, svaka ljubav doživjela je krah.


80

Zašto? Odgovora nema, mit je tu. Mi ga volimo, mi ga poštujemo, mi pokušavamo obnoviti staro, ali teško ide. Nema tu ljubavi, ostala je mržnja utkana u srce k'o tanka nit u kojoj savjest grižnja nema velike uloge jer svi se drže po strani k'o da se znali nismo a mene svijest trže i mota mi po glavi da napišem jedno pismo vama Balkancima, vama junacima, vama običnim ljudima u kojima ljubavi ima... Šta uraditi da koračamo mirno, ne prosipamo vino više nikada, ni u snovima? Ljubav oduvijek grije nas, borimo se ljudi za spas! Mi zaslužujemo to. Mi imamo srce Balkansko! Naši preci bili su ovdje, naša prošlost tu stanuje. Obični ljudi smo jednaki pred Bogom. Nas mržnja ne čudi, a slabi smo sa snagom. Na nama je spas, u nama je mir, trudimo se, dok tu je glas kad nestane, ostaje dodir kojim puno ne možemo, osim da prenesemo toplinu koju nosimo u sebi i usmjeravamo na okolinu. Moje ruke sad drhte, vjerujte da nisu sujetne. One traže pozitivnost, one traže šareni cvijet... Nema mjesta za sebičnost, pokažimo solidarnost jer ipak mi gradimo svijet!


81

Nevenka Pupek

ŠARENE ZAKRPE šarene zakrpe za moje vene zaustave te na tren a onda opet sve se uskovitla i nestane U PLAVOJ živ zazidan u plavoj sanjaš blistave gradove dok vrijeme probavlja tvoje škripave kosti HLADAN MELEM hladan melem boje na prstima pozdravlja noć ispod moje kože OSTACI DANA ostaci dana kao vlažno lišće na pločnicima mijenjaju boju dok se tiho ne raspadnu PRSTIMA PRLJAVIM OD BOJE kad otvoriš vrata stihovi pobjegnu iza namještaja kao kukci moja nova slika se suši izmičeš se da ne okrznem tvoju košulju prstima prljavim od boje moja nova slika se suši najveći kukci iza nje spavaju


82

Marina Bogdanović

U crnoj haljini Sanja da se budi slobodna od sebe treperi kao nežna tkanina od svile puštena da vetar nagu je odmota Niz čežnjivi vrtlog crvene i sive. Sanja da se telom protegla kroz beskraj da je most razapet liticama svojim, da će njenom stazom projahati ludo srce Don Kihota što se podsmeha ne boji. Sanja da su njeni pogledi ko ptice dignute visoko do nebeske stepe, da apsurdno ludo pulsiraju život dok padaju smelo na hridi i stene. Sanja da je ruka tužnog pijaniste Što je uhvatio Betovenov očaj I da se kroz klavir prometnula umom Ka luci gde čeka njenog bića odraz. Sanja prikrivena I daleka gospa sa usnama modrim od vina I smeha sanja da se iz svog privida probudi I zahukti ledom kao ruska reka. I dok tako tudja u čauri stiha napušta sve svoje I kožu I vene potpuno je svesna da je izmaglica u crnoj haljini neke strane žene. Konformizam Po vrelim izgubljenim ulicama grada vetar u kriškama podiže kese a, pogledi skupljeni iza šaka ćute, miruju i kroz prste drežde. Ovih dana jedna otmena dama ciničnom maglom opsenari i koga god u prolazu okrzne dahom pokosi ga i oskrnavi. A ljudi ko ljudi kažu uljudno pardon, dok na dva konopca kao krpe vise i vrebaju zeleni talas niz ulicu streme, brinu, o nečemu misle.


83

Ne, niko ne vidi odraz svog lica filigranski kez što iz grudi steže ne, to što se iza njega krije, od toga i hrabri kao srne beže. Na mondenski kurs gde se ubrzano uči kako slomljenu kičmu zameniti tetivom, a možda se usput dobije i suši ili neko slično egzotično jelo. Ovih se dana iz gena u gen vazduhom i vodom što se nužno pije širi zaraza koja ima manir da udobnom toplom sitošću ubije. Olovno nebo Olovno nebo, gradski surovo iz zabave je prepariralo pticu u letu dok smo mi mirno večerali naviknuti na takvu scenu. Ne kvareći otmenu estetiku počistili smo ostatke sa stola mrvice nečeg nejasnog i sumornog, instant pahulje pepeljastog bola. Ti si se zabrinuo, da taj eterični prah, ne posivi blistave detalje moga tela zato si uljudno sve sa mene skinuo i okupao me u reci svog znoja. Sasvim uobičajno, kao što neko slavi radjanje mi smo odigrali svečano opelo hladni izmrcvareni protokolom što podrazumeva jecaj nad palim svetom. To, to je bila svetkovina zbunjenih ispod napamet naučenog obzira i ništa se u tako prijatnom mraku ne oseća, sem tople kože i zagušljivog prostora. U kome je neophodna efektna laž ležala kao tiha žena na japanskom stolu da možemo uz uživanje da progutamo nas i svarimo u banalnom spokoju. * * * Sa tobom u sebi prepuštam se vetru kao da su ruke svud po meni pale, uz galop košave sustignu me lako pa tonu po meni kao da su prave.


84

A, kad pridje blizu, nestvarno je živo, tvoje snovidjenje, koncentrat od gladi, grčevima čežnje, povija u crno onjuši me jezom i na sto postavi. Evo, posluženja od krvi je slatko otvori mi usta da zaliješ nebom, u očima mojim ogledaj se silni što zamišljen oblak, šakom si razneo. Tu na mojoj koži tvoje remek delo otrovanu, golu zanosom me boli, I ko mnogi drugi sad sam pokošena U ljudsko i jadno što u telu gori! Žena ovog veka Pridjite, pridjite slobodno bliže, gejša večeras klupko razmotava, a to je predstava koju retko igra pa je usled toga poznata i slavna. Izvolite željni ludih polusnova da vidite jedan izuzetan fragment, kako biće mirno prepušta se hiru i eto, baš hoće, da postane kamen. Kako se predaje u areni jave sa Judinim zato, negde u rukavu, kako na ovalu raznih kompromisa servira i svoju lepu, ludu glavu. Zagledana , kao, u mesečev pramen u povoju svile čvrsto okovana, sahranjuje svoja čista ubedjenja porcelanskim sjajem, bledo nasmejana. Oh, kako to igra, to je remek delo sa očima mutnim od maglinog traga, sa pokretom krotkim i vrlo otmeno dokazuje lako , da nedužno strada. Jer čak i kad poželi da se oslobodi da zbog večno dobrog, gorku glad savlada, u njoj crno srce, razvući će omču što umesto na njen, na tudji vrat pada.


85

Marijana Milić

NAOČARE, BAŠTA, SUNCE I JOŠ PO NEŠTO

ON:Volim da vozim.Da, ja baš uživam u vožnji.Sunce tako prija.Idem dužim putem, lepši je pogled, a i moram da odslušam sledeću pesmu.

Sam sam i to je dobro, prija mi tih tridesetak minuta vožnje od posla do kuće sa glasnom muzikom i sa sobom.

Šta li je mislila sa onom pesmom, znam da je meni upućena, da joj pošaljem poruku?

Ne, čitaće moje misli između redova uuu ona to sjajno radi, a onda sam u milosti i nemilosti njenog trenutka.

Hoću da je vidim.Hoću da je tu pored, sada. Znam, pitaćete ko je ona? Ali to pitanje i ona postavlja stalno, najčešće

sebi, a ponekad i meni. Pozvaću je, iznenadiće se, obično čekam trenutke da ih prepoznam pa

pišem pa se vidimo. Tekst to je njen način naučio sam to. Ipak je zovem. „Ćao gde si šta radiš?“ ONA:“Eee… Ćao evo mene jurcam kao po običaju.U gradu sam. Šta ti radiš?“ ON:„Vozim se pa se setih tebe, a i lepo je vreme možemo na kafu i na neko

sunce?“ ONA:„Lepo je kad te se neko seti i kafa i sunce su super ali sutra.Danas

nemam vremena.“ ON:„Može i sutra javi kad ti odgovara pa se vidimo.“ ONA: „Zovi me u 12 pa ću ti reći … Imam drugi poziv, čujemo se sutra.Ćao“ ON: „Ok. Ćao“ Super, parkiram kola i ulazim u kuću. U glavi mi još stoje delovi omiljene pesme: “ …Oh how you want it You’re begging for it But you can’t have it Even if you try It’s in the clutches In the hands of This brutal love…” ONA: Ovih dana sam bila baš loše.Prolazi osećam to. Znam da igram ovu igru.Čudnog je naziva“sam protiv sebe“ i pravila su luda,

ali ja sam ih pisala. Ima nešto dobro u toj igri uvek si pobednik.Nekad ti je zbog toga super,

nekad baš i nije. Hodam.Grad, sunce, vetar i muzika. Tehnika je super stvar, možeš šetati i slušati šta želiš. Ne volim kad me zove, tj. ne volim kada ne znam da će da zove, uvek se

zbunim. Više volim tekst, tu mogu da mislim i šta je rečeno i šta ću reći.Mada, uživo

je najbolje. Treba mi taj pogled, treba mi to ogledalo, u kom potpuno prepoznajem

sebe. Kad će to sutra? Treba mi ta kafa.Treba mi puno više od kafe. Pekinula sam vezu .U ušima nastavlja da svira pesma


86

„ ….Divan dan za tebe hej hej….“ Čudo je ta tehnika.

ON:Vozim se, idem po nju. Lepo je vreme. To je dobro, ona obožava sunce.

Biće dobro raspoložena, volim kad je takva, mada me ponekad takva i plaši.

Nisam siguran dal’ tada smem da joj priđem blizu.Onoliko blizu koliko bih želeo.

To jako dugo nisam uspeo.Ustvari to sam samo jednom uspeo, ili bar mislim da jesam, ne znam.

Nekad je bilo lakše…Igra je bila moja, ali dođe moment kad đak prevazilazi učitelja.

Ne to joj nikad neću priznati jer to bi bio kraj igre.

Ulazi u kola, lepa je, sada zna da jeste, seda zakopčava pojas i gleda me.

Ali ima naočare za sunce, ne vidim pogled nemam znak .Ne volim sunce.

ONA: Prilazim kolima.Kako je dobro kad te neko negde čeka.

Kako bi želela da sad sednem tu pored njega, da slušam muziku da se vozim dugo, a onda da se ljubimo isto tako dugo i tako u krug.

Volim da se vozim sa njim, ume da uživa u tome.Kad sednem tu pored njega setim se putovanja na more sa njim.Tog super osećaja.

O tome ću vam pričati neki drugi put.

Volim to, sunce, muzika, put ispred nas i on i ja.Totalno sami bez publike bez bilo čega što ti može skrenuti misli.

Sedam i zakopčavam pojas, to me je on naučio davno kad to nije bilo obavezno.

“Ćao “ ON: “Danas si posebno

lepa.Ili sam zaboravio tu činjenicu.”

ONA : “Proleće je.Da, i verovatno zaboravljaš ide to sa godinama.”

Volim da ga mučim sa tim godinama. Njegovih 12 više mi nikad nisu smetale, ali uživam.

ON:Smejem se, nisam baš najsrećniji sa brojem svojih godinama, naravno da bih voleo da je manje,ali ne smetaju mi.

A kad sam sa njom, to je najmanje važno. Vidim da uživa da me muči sa tim.Puštam je.

Da, lepa je uvek je to bila.Čudna, pametna i jako lepa.Samo nije znala to. Pokušavala je čudo da sakrije , garderobom stavom….Da bude drugačija na

pogrešan način. Primetio sam je još prvog dana kad je došla da se prijavi za moj kurs. Video sam to drugačije na pravi način i to sam hteo da imam. Nije meni smetao njen stav, ni garderoba ništa mi nije smetalo.Smetalo je

njoj da bude ona koja jeste. A ja sam hteo baš nju pravu bez sakrivanja. Golu skroz. Pokušavao sam da joj pomegnem na jedini mogući način, muški. Skinuti sve, maske, garderobu, sve i mentalno i fizički potpuno. Gde da je vodim, u neku baštu sa puno ljudi i sunca? Ona to voli. Kako bi joj samo skinuo te glupave naočare i našao sebe u tim očiima…. Da, vozimo se mi i pričamo.Svašta pričamo, super je. Ali glupe naočare…. ONA: Prija mi svaki sekud sa njim bilo gde i bilo kako. Nekad sam htela da budem negde gde ima ljudi gde mogu sedeti pored

njega ponosna, da to sam ja, više mi to ne treba. Bila sam mlada ok, htela sam publiku tražila lude dokaze da je moj, sad mi

sve to nije važno treba mi on. Gleda me traži moje oči da pročita ono što sam mu gomilu puta rekla, ali u

prošlom vremenu da ti si bio taj jedini pravi. Ali ne znaš da se prošlo vreme nije promenilo i dalje si taj ali ti to sada

neću reći. Super su ove naočare nekad ih nisam nosila, mislila sam da ne liče na mene. ON: Nismo se ni pozdravili.Rukovanje nije bilo u opticaju suviše službeno,

hteo sam da je poljubim, ali nisam.Zašto? Ne znam tako je ispalo, uglavnom uvek sam znao u kom smo status pa je

tako i bilo. Nekad smo se rukovali, onda smo se drugarski ljubili,pa smo se baš ljubili,a

ponekad kad se nismo videli jako dugo onda smo se prijateljski grlili. I sve ovo nikad nije bilo po redu tumbano u svim pravcima. Šta smo mi

uopšte? Nebitno ona je tu i to je to. Korača sa osmehom na licu pored mene i priča se nastavlja to mi je bitno.A

bašta je blizu, možda će… “Hoćemo na sunce ili u fotelje u hlad, biraj? “ ONA: “Sunce naravno, znaš moj odgovor?“ ON: “ Da znam, u hladu će ti biti hladno pa bi morao da te grejem.” ONA: ”HAHA“ Smejem se i naravno sedam na sunce. Gledam ga, super je sve ovo vreme,

vetar, on i ja pijemo kafu… Zvučim sama sebi k`o ljubavni roman. Ustvari mi možda i jesmo junaci jeftinog ljubavnog romana, šteta što to

nisam čitala možda bih odavno shvatila šta je ova naša priča … Čudno je to nekad ne umemo ni da se pozdravimo, kao danas, ali uvek

umemo da pričamo i da slušamo. Tako da priča o izboru automobile može biti o životnom putu, priča o

frižideru može biti i priča o nama, muzika se pretvara u sex, sve dobija i drugo značenje. I u toj igi uživamo oboje čini mi se.

NEKO ZA SUSEDNIM STOLOM: Izašao sam sa posla da u miru mogu da popijem kafu. Podne je tek prošlo.

U bašti sedi par mama sa kolicima koje razmenjuju iskustva o bebama. Neki bučni studenti pripremaju strategiju za ispit i neki par upravo seda tu

do mene. Ponekad se isključim iz svog života na kratko.Posmatram druge nepoznate,

pokušavam da po onome što čujem i vidim ,usput, napravim priču. Možda ta moja priča ima veze sa stvarnošću, možda i nema to nije ni važno

zabavlja me ta igri.


87

Par mi je najbliži, a tek su stigli.Uglavnom parovi su i najzanimljiviji. U prvom mometu mi izgledaju kao muž i žena i čuo sam reč “frižider “.U

sledećem ih čujem kako se glasno smeju, a onda je ona počela nešto da priča, ne čujem šta, ali vidim njega kako je gleda i kako je sluša. Postaje zanimljivo…

ON: Ona priča, ja pažljivo slušam, ali nemogu da prestanem da mislim o tome kako bi sad hteo da ućuti i da joj skinem te naočare i…

Ma smem ja to naravno neće pobeći, znam.Ali pitanje je kada će se ponovo pojaviti.

Ume da nestane, a toga se u ovim godinama već bojim.Ni to joj, naravno, nikad neću priznati zbog sebe, a i zbog nje.

Dva puta je ozbiljno nestajala i oba puta sam mislio da nema nazad, da se nikad više neće javiti da će mi se uključiti mašina reći birate nepostojeći broj.

ONA: “ Šta je sa tobom ?Nešto si se ućutao nisam navikla da ne kometariš moje ideje šta bih trebalo još da uradim. Onako u svom surovo iskrenenom stilu.”

ON:” Ne, samo sam hteo da odslušam celu priču.” Pokušavam na moment da sakrijem svoje misli ali to surovo iskreno me

zeznu i ovaj put i pada mi na pamet samo jedno pitanje. “Šta ćeš meni da uradiš?” ONA:”HAHAHA. Tebi mogu samo da pričam šta sam sve htela nekada davno a

sad baš neću.” Smejem se znam da ovo namerno radi, ali i ja ovo namerno radim. NEKO ZA SUSEDNIM STOLOM: Čuo sam smeh i njenu rečenicu: “HAHAHA Tebi

mogu samo da pričam šta sam sve htela nekada davno, a sad baš neću”. Ne, ovo definitivno nije bračni par možda ljubavnici…. Mada previše

opušteno za ljubavnike izgledaju. Godina imaju dovoljno ona je nešto mlađa rekao bih.Nemaju burme,a imaju

puno prošlosti, naslutih po mometima priče koju sam uhvatio. Njegov pogled govori puno, a ona, vešto sakrivena naočarima, izgledala bi

potpuno opušteno da nije u jednom momentu zamalo srušila sve sa stola. Moram nazad na posao, šteta nisam baš siguran kakav je ovo par, nešto jače

od kafe i smeha je tu između njih ne vidi se ali se oseća. ONA :Pričali smo i pričali i sve mi je to prijalo zato sam valjda tu ,ili sam tu

zato što nisam negde drugde, ili ne mogu biti negde drugde zato što sam tu? Negde sam skoro pročitala ne znam šta je ni čije je možda je malo i patetično ali me je baš našlo “…. i nije važno sa kim te pamte drugi …. važno je na koga pomisliš kad vidiš prazno mesto kraj sebe…Važno je sa kim ti pamtiš sebe. E to se računa”

Eto zato sam tu zbog sebe jer to sam ja koje se rado sećam. ON: Da, stalno me na to “davno” podseća .Zvuči kao da se sveti ,ali nije to. Jednom skoro mi je rekla da neće da me vidi i da sve ovo nema nikakvog

smisla. Možda nema smisla, kriv sam, nekada “davno” nisam hteo (smeo) da biram

budućnost sa njom, a sada te budućnosti nema više,tako da ne nudim ništa, ali volim da je tu.

Uz našu priču i moju borbu u glavi prođe silno vreme, nisam ni primetio dok nije rekla da treba da krenemo.

ONA:”Trebalo bi da krenemo.” Nisam žurila nigde,u jednom momentu osetih sav apsurd priče i cele ove

igre, ne sviđa mi se ta reč “igra”,a znam da to jeste, upravo to “igra”. Šteta mogli smo se lepo ljubiti i na momenat biti oni kojih se rado sećamo. NEKO KO JE BIO ZA SUSEDNIM STOLOM:Krećem kući , još jedan dan u

kancelariji je gotov. Dok prilazim parkingu vidim onaj par iz bašte, idu mi u susret. Zastajem na kratko , da to su oni , neverovatno, četiri sata u bašti. Dok sam popakovao stvari i našao ključeve stigli su i oni.Otvara joj vrata i sedaju u kola. Čudan par.Napisaću priču,mada bi baš želeo da znam koja je njihova prava priča?


88

Biljana Grbin

Ti to nisi mogao Pogledaj! Da li vidiš šta je oko nas? Ne znam šta da ti kažem, noć je već pala, vidi se belilo i magla, svetiljke su prigušene, vraćam se kući. Danas sam te sanjala, pokušavam da te zaboravim, ne ide, potreban si mi, možda sam i ja tebi. Jednog dana ćeš shvatiti, tada će već sve biti drugačije. Možda ćeš mi nedostajati, možda ću zaboraviti da si nekada postojao, ja ću biti tamo negde, biću dovoljno daleko, misliću o nekim drugim stvarima, pored mene biće neko drugi, voleće me. Ti to nisi mogao. Prošle su godine Prošle su godine, srela sam te na starom trgu, sećam te se. Sećaš se kada smo pričali, o nekim vrlo važnim stvarima, o kojima bih ja trebala da znam, a bila sam ubeđena da ti znaš. To mora da je bila ljubav, ili ljubavi slično, volela sam te, zar to nije bilo dovoljno¬? Gledala sam ti onaj sjaj u očima, ali više njega nema, sve umire, pa i ova priča ima svoj kraj.


89

Živeći u zaboravu Zatvoreni prozori, po nas ce doći vozovi, ja imam svoja polja, nemam ništa da ti kažem, želim da pobegnem. Početak putovanja, okrećeš se, pokušavam da ne mislim previše, zaboravi. Voz ide sve dalje, kao nekad ti i ja u njemu, i ničega više nema, na starom mestu. Ostao si sam, sve se zna, voz će jednom proći i kroz naš grad, sećanja će se vratiti, čuvaj ih za kraj. Vozovi prolaze

Vozovi prolaze, tamo, ovamo, oni prolaze. Čujem ih kroz snove, i želim da prestane taj zvuk. Pogledam na časovnik, i zapažam da te još nema. Nema te pored mene, gde si onda? Gde možeš da budeš? Osim pored mene. Napolju je izmaglica, hladno je, ne želim da izađem, želim da te sačekam. Budna sam, ponovo čujem vozove. Prolaze, baš kao i naša ljubav.


90

Kako da te zadržim

Znam šta ti treba noćas, malo pažnje, utehe i snova. Znam kako da te zadržim budnim, jer na putu ne stoji ništa više što nas veže, i vodi u visine. Pevaću ti moje pesme, jer znam da ti to baš treba noćas. Kada odem i kad prođe vreme, kada izblede uspomene naše, seti se mene, i ja ću doći, paziću na tebe, dok ponovo ne dođe naše vreme.

Molim anđele

Da li znaš da sam te volela, više od same sebe, više od moje potrebe da budem sa tobom, a sada imam samo noći provedene u sećanju na tebe, i na moju ljubav prema tebi. Ako budem ponovo volela, želim da to ne bude više od tebe, više od sebe, želim da mi se izbrišeš iz sećanja, kao da nikada nisi ni postojao, da se izbrišu tvoje reči, tvoji otisci. Kao da te nikada nisam volela, osećala i želela, molim anđele da te sklone što dalje od mene, da te nikada više ne mogu pronaći.


91

Milena Živković

http://dorijangrej88.blogspot.com/

Реминисценција Одувек сам сумњала да у извесној мери патим од опсесивно

компулзивног поремећаја. Моја манија за сакупљањем најразличитијих глупости започела је салветама, протегла се преко сакупљања омота од чоколада, паклица од цигарета, сличица фудбалера (а не пратим фудбал), позивница за све могуће догађаје, старих свезака из основне, средње и факултета (и свега могућег што је трпело хемијску), а завршила се крађом кесица од шећера из сваког могућег кафића. И све те глупости сам складиштила и понекад претурам по њима, мада не знам зашто. Чувају ми неке успомене. Једна од најоригиналнијих глупости коју сам нашла пре неколико дана је био писмени рад на тему Живот није оно што се десило, већ оно чега се неко сећа и како се сећа, написан 12.10.2006, у Гимназији. Зашто се сећам тог рада је право питање. Професорка ме је приликом читања оцена позвала да прочитам свој рад пред целим одељењем са неким сажаљивим погледом (а то добро примећујем). Оно што је уследило било је изненађење за све нас тамо. Почела сам да читам и негде око средине више нисам могла да издржим и заплакала. Професорка је улетела и наставила са читањем (хвала јој на томе јер сам имала потребу да искочим кроз прозор). Запрепастило ме је што сам видела, када сам пошла на своје место, да скоро пола одељења плаче. Нико то није очекивао прво од мене, јер сам имала надимак Веца (Вештица - јер сам на првој години спектакуларно јахала метлу дуж целог ходника) а нисам ни ја од њих. Живот није оно што се десило, већ оно чега се неко сећа и како се сећа. "Шта смо ми? Ко смо ми? Често се то питам у последње време. Пролазници у времену, капи воде у океану, зрна песка у пустињи...Време, наш вечити непријатељ, осудио нас је на неминовно пропадање. Пре него што смо се родили осуђени смо да умремо. То је природан процес, записан у звездама, и ваздуху...нешто неопипљиво, а стварно.

Вероватно се питате зашто сам овако започела? Желим да Вам испричам једно моје искуство, оно које ме је научило многим битним стварима и чињеницама у животу. Желим да Вам испричам моју причу и да покушате да схватите бар један њен део. Да бисте и Ви научили да поштујете сваки нови дан, своје сузе и патње, срећу и тренутке са особама које волите, да пригрлите и добро и зло. Годинама, сваког летњег распуста, мој брат и ја смо ишли код бака Дане у посету. Остајали бисмо по две или три недеље, како кад. Увек смо се лепо проводили и имали много другова, вршњака углавном. Завршивши осми разред, услед нестрпљења да поново одем тамо, убрзала сам свој одлазак. Волела сам мирис нанине кухиње, куће, постељине...воће и поврће из њене баште, све што је она радила. Код ње се добро јело, здраво пре свега. Нана је волела дуго да прича. Као и сви стари људи сећала се младости, свог живота и просто је желела да је неко слуша. Често ми је била

http://dorijangrej88.blogspot.com/


92

досадна, као и свим унуцима њихове баке и деке. Ипак, једнога дана сам је слушала сатима. Причала је о својој младости, родитељима, васпитању које је имала, беди у којој је живела. Било ми је несхватљиво како је неко могао да живи без телевизора или сличних апарата данашњице. Смејала сам се њиховим играма. Посебно сам волела ону причу о томе како су она и њена сестра изгубиле козу Милу(по којој сам вероватно добила име :)прим.аут)) и добиле страшне батине, којих се, како нана каже још увек сећа. Дуго ми је причала о мојој мами да је била врло упорна, амбициозна и тврдоглава. "Како је била лепа беба", често је говорила са сетом. Умела је да ми дочара те тренутке, сваку сузу и срећу, одводила би ме у то време, седела сам међу њих за столом, јела бих по четврти дан пасуљ за ручак, или бих трчала по блатњавим улицама у хладне школе... Посебно је волела да ми говори о мом раном детињству. И ја сам волела о томе да слушам...Тако сам сазнала ко ми је поклонио неке играчке које и данас имам. Дуго је, врло тужно, покушавала да објасни како су деца невина када су мала и да никада неће заборавити моје велике крупне очи из колевке, нити моје прве кораке овде у њеној кући. Добро сам и пажљиво слушала све...Нисам заборавила али

нисам придавала ни неког великог значаја свему томе. Вратили смо се кући, лето је прошло. Мој полазак у прву годину Гимназије протекао је уредно, све је било по старом. Једног дана сам побегла са два задња часа и вратила се кући раније него обично. Затекла сам родитеље тужне, поготову маму...Нана је умрла. Нисам заплакала иако сам била тужна. Пожелела сам да се то лето врати, да је слушам пажљивије, да је гледам дуже, да бих запамтила сваку њену бору, сваку неравнину. Сећам се тачно њених покрета, начина на који је чистила или спремала ручак, свега. Можда делује сасвим небитно? Ипак, није нам свима иста ватра разгаљивала душу. Моје срце ју је волело. Ја сам је запамтила као дивну, савесну и пријатну жену, чије су руке иако старе, биле најнежније на свету. Ја, на сву срећу, нисам попила сво знање на овом свету. Не знам све, али још увек учим да волим свој живот, да се носим и са болом и са тугом, јер знам да ме сваки лош тренутак учи колико је живот јединствен и леп, учи ме да будем боља и јача особа, да свако сутра дочекам с осмехом...Јер једнога дана ћу ја некоме причати..." Рад је дат са исправљеним правописним грешкама, назначеним од стране тадашње професорке. Текст је истоветан, али мој ентузијазам више није


93

Willybald Juncel Erić

LEPOTA DODIRA Došla si iz tuge, kao sluškinja belog anđela, živiš u raju, kao crni ratnik u borbi dobrih dela. Završićemo u surovom ratu, od večitog plamena, nestaćemo kao pepeo, rasuti vetrom, sa Božijeg ramena. Od svega će ostati jedino tužno sećanje, na zlo i nesreće, na tvoje i moje vračanje. Na laži i spletkarenje, obmane i varanje, samo vetar u pustinji moje večne zablude. Toplina tvog nežnog dodira u mislima me ubija, poljubac tvoj u vrat je tačka moja najslabija. Pogled mio, nikad mi u životu nije bio draži, Oh, lepota dodira tvog, čini da mi srce ljubav stalno traži. Kamarad sam bio uvek tvoj, u nesreći reči, u životnoj nevolji sam uvek prijatelj bio veći. Znam da morala si birati, mir ili ljubav u sreći, kao retki ljudi, morala si zbogom sebi reći. Nisam razumeo da se čovek ljubavi može odreći, nisam razumeo da se teškim bolom tako ona leči. Luda glava donosi mi odluke, brzo, odmah, ja se odrekoh moje jedne, pa se srcem pokajah. Ali, ti mene nisi nikad prestala voleti i ljubiti, uvek si govorila, za tebe ću živeti i sretna biti, za tebe ću pevati, igrati i glavu gubiti, za tebe ću prositi, klečati i Boga moliti. Odbrani se od mene, mrskim pogledom, odbrani se od mene, tvojim lažnim rečima. Odgurni me od sebe, nežnim divnim rukama, odgurni me od sebe, tužnim srcem u mukama. Toplina tvog nežnog dodira, u mislima me opija, poljubac tvoj u vrat, je tačka moja najslabija. Pogled mio, nikad mi u životu, nije bio draži, Oh, lepota dodira tvog, čini da mi srce ljubav stalno traži. JA SAM SMRTNIK Moje čula i moja osećanja, postaše jača od boli, koje mi Bog zada, moj sin u raj ode, pokleknuh, zaboli. Čupah sebi kose, pocepah košulju, pokidah svu dugmad, al’ u meni ne presta ljutnja na sebe, jer sam u duši nomad. Izvini, Bože, za sve sumnje i nerazumevanje, jer sam smrtnik, a bio sam uvek tvoj najverniji učenik i najbolji ratnik. Predah se pred strašnom istinom od gubitka sina prvenca, od straha da je nesreća došla, od mog nedostojnog lica. Želja moja da pomognem, pretvori se u stradanja, izgubih sve: ljubavi, prijatelje, sva moja nadanja. Šta će meni ovakav život, život satkan samo od tuge, kad pored mene i moje boli, prolaze nesreće druge. Najveći, pošto sve vidiš sve moje boli i patnje, pomogao si mi da se ponovo rodim, da imam novo shvatanje. Da za moju decu ponovo živim, da dragu ponovo volim, da se rastanem od tragične boli i sreću njom zamenim.


94

KAD BI TI VIDELA, DRAGA Zaspao sam posle košmara i razmišljanja o tebi, držeći ruku na grudima ispod srca, na rani, na sebi, kao da sam krvavio, kao da sam te grlio i čuvao, kao da sam poslednji put želio dirati, maziti i ljubiti. Kad bi ti videla, draga, sebe, onako kako ja te vidim, tek tada bi shvatila ko si i kakvu te ja volim. Žao mi je što sam te izgubio, jer sam te želeo, za tebe sam živeo, a na kraju za tebe sam umro. O, moja ljubavi, moja tugo, jednostavno, neću dugo, jer sa ranjenom dušom rado ću umreti, moja drugo. Dođi smrti, rado ću te sačekati, lice mi znaš, znam da me nećeš zaobići, nudim ti se već dugo. JEDNA MISAO Da li će voljena ikad shvatiti šta je to ljubav prava, da li sve zablude, utehe, nesreće, patnje i prevare, ona mora u životu da prođe, da razume i čeka smerna, da bi bila spremna da bude samo moja voljena žena? Sve što sam želeo sad mi se pretvorilo u jednu misao, koja se može ispisati jednim imenom, jednim očima, jednim telom, prelepoj osobi, lepšoj od svih snova. Kako je nazvati sada, kada želi da bude samo moja? Volim te! MOŽDA ĆEŠ, IPAK ... Oboje ćutimo i nadamo se da je onaj drugi dobro, Želimo da se sećamo samo onog što je bilo lepo. Ravnodušan sam na sve to, jer me više ne uzbuđuje. Pomisao na nju nije kao ranije, srce mi ne kuca divlje. Možda ćeš ipak biti zaljubljena i srećna sa njim, bojim se da nikad više nećeš gledati zalaske pogledom mirnim. Ja bih ti se javio, kad zamirišu lipe, kad sve procveta, ali znam da nećeš samnom ponovo doživeti početak leta. Znam da te srce boli što nisi sretna sa njim, znam da ti duša pati što nisi zagrljena sa milim. Znam da je tvoja ljubav polovična i bez mnogo žara, ljubav moja nova je nedokučiva i ona je večita vatra. SLOBODA Jedrim, vetar mi na brodu mrsi sedu kosu, gledam u daljinu sa krme, gde mi talas prska nogu bosu, udišem taj divni mirisni morski vazduh prirode, k’o Bog na Olimpu osećam se slobodno pored vode. Da li sam slobodan, kad ne mogu obuzdat sebe, kad se ne plašim smrti, kada mogu bez tebe? Da li je neimanje straha od prevara, žeđi, gladi, lažnih ljubavi, vernosti i strasti, put čist ka slobodi?


95

Da li je moja iskrenost u stvari put do duševne boli? Istinu niko ne voli, ona zna čoveka da natera da se slomi. Laskovost i laž bi pomogla da naš odnos bude bolji? To nije put ka slobodi, to je kad se za ljubav, ne moli. ZRELA LJUBAV Moja duša ne oseća glad, a ni žed za tobom, Klećim i postim pred oltarom zaljubljenih, zajedno sa Bogom. Moja ljubav je da ti dam svoja najlepša osećanja, sve u meni pripada tebi, dajem ti ih bez kajanja. Nadahnuta ljubav moja je u iskrenom darovanju, a zaljubljenost tvoja se rađa u vernom uzvraćanju. Kad shvatiš da nije samo moja greška, što nisko padoh, razumećeš moju ljubav, poštovanje, i šta postadoh. Čovek sam koji te strasno, srcem i dušom voli, Znaj da ćeš živeti sa osećanjem ljubavi, a ne boli. Zato ljubavi opusti se, lagano uzmi me za ruku, samo nasloni se, lezi pored mene, otkloni moju muku. VOLIM TE Kako pronaći mir u sebi, kako voleti sve oko sebe? Kako, kad je svet zao i pun pohlepe, kad nema nimalo duhovne lepote. Život mi je dao ono što imam, mnogo više sam birao i gubio, od drugih. Vreme je za buđenje i življenje, želim grliti i ljubiti ono što je moje! Vreme je za rađanje lepote, i prelep osećaj unutrašnje dobrote! To je put ka ljubavi i sreći, trnovit, al’ ga treba srcem preći. Willybald Juncel Erić Rođen 11.jula 1955.godine. Ima 58, i živi u u Beogradu. OBRAZOVANJE 1992-96. Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek filmska i elektronska montaža 1974-76. Elektrotehnički fakultet u Sarajevu 1970-74. Elektrotehnička škola u Sarajevu RADNO ISKUSTVO 1976 - 1981. RADIO TELEVIZIJA SARAJEVO, urednik i realizator tv programa 1981 - 1985. „ELEKTRON“ East European Sales - projektovanje i postavljanje studija • Irak/Bagdad / 10.000 m2, • Ruski biohemijski institut • Libija/Tripoli , satelitski studio specijalizovan za hotele 1985 - 1998. JUGOSLOVENSKA RADIO TELEVIZIJA , Radio Televizija Srbije Urednik Realizator, montažer, reditelj mnogih emisija, serija i događaja od nacionalnog interesa, posebno programa „uživo“ (sportske manifestacije, direktni linkovi, muzicki dogadjaji, koncerti Organizacija i realizacija TV prenosa izbora za Mis sveta 1996. godine u Indiji, Olimpijske igre u Seulu, rad za TV stanicu u vlasništvu gdina Berluskonija) 1995 - 1997 IMPEXPORT (Italija, Trieste) Regionalni


96

menadžer prodaje za Jugoslaviju,Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu. Predstavnik za Jugoslaviju, Bosnu opreme za emitovanje Sony, Fuji, Maxvell i Vinten 1997 – 1999 PROMOTIONS (Slovenija – Ljubljana) Regionalni menadžer SONY opreme za Srbiju, Crnu Goru, Bosnu Odgovoran za prodaju i marketing, finansijske operacije i komunikaciju između kupaca i Centrale. Implementirao kompanijski biznis i politiku kod više od 50 kupaca u tri države 1997 – 1999 INCOGNITO, Marketinska agencija, Suosnivač i finansijski konsultant, i odgovoran za marketing, finansije i

komunikaciju između kupaca i Centrale. Agencija je uspešno predstavila brendove kao što su „Sintelon“ Bačka Palanka, „Polimark“ Beograd, Brooklin, Reckitt Benkister i dr. Sektor za proizvodnju kao sastavni deo Agencije je uspešno stvorio i realizovao komercijalne reklame i promotivne filmove za svakog klijenta. 1999 – 2001 BOSNA TRADE, Sarajevo, Suosnivač i konsultant, predstavnik za teritoriju Bosne Poslovi razvoja tržišta i unapređenju distributivne mreze za SONY. Rezultat rada i ispunjenih godišnih planova prodaje jetse brz rat udela ma tržištu sa 4-6% na 28% tokom 3-godišnjeg perioda, koji je bio i najbolji rezultat u Bosni ikad napravljen. Aktivnosti su bile bazirane na dugoročnim ugovorima sa kompanijama: Sony (Velika Britanija), Fuji (Danska), Manfrotto (Italija), Tecnec (USA) i General Electric (US). Kompanija je postala primer u ovoj boslti distribucije i marketing biznisa, posebno u povezivanju tržišta ex Jugoslavije. 1991 -1998., VILI VIDEO, privatno preduzeće reimenovano u PRIME TIME 1998.godine Osnivač i vlasnik, delatnost: konsalting, projektovanje i distribucija TV tehnike za profesionalna televizijska studija u zemlji i regionu, zvanični SONY distributer zaprofesionalnu I konzumer tehniku. Pored Sony-a, saradnja i distribucija renomiranih brendova Panasonic, Manfrotto, TecNec, General Electric, SSL, Seinhaiser. Poslovi snimanja profesionalnom kamerom za potrebe CNN i WTN, 90tih godina. Distribucija i prodaja tehnike TV stanicama: Jugoslovenska Radio Tv, Radio Televizija Srbije, TV Braća Karić, TV Pink, TV Studio B, kao i prodaja traka svih formata TV stanicama i nezavisnim produkcijama. Kompanija se bavi produkcijom i montažom muzičkih emisija i kratkih formi za MTS, kao i prodajom licencnih TV prava. 1998 -danas PRIME TIME privatna kompanija Suvlasnik, producent i komercijalni direktor. Firma „Vili Vidoe“ menja ime u „Prime Time“. Delatnost ostaje ista. Pored prodaje i distribucije licencnih TV prava, „Prime Time“ razvija i marketing i produkciju. Posebno izdvojeni projekti: • Organizator i muzički producent (od ideje do realizacije i marketinga) za koncerte Bijelog dugmenta (Sarajevo, Zagreb i Beograd), DJ Tiesto koncert, Goran Bregović Opera – Karmen, Rollingstones, Duran Duran • Zbog dugogodišnjeg iskustva, realizovali poslove formiranja privatne televizije u Moldaviji, kao i TV 3K RTS • Ustanovio televizijske sutdije kao što je Film Studio Net • Producent mnogih TV šoua na RTS, emisije Moje selo sa temom poljoprivrede, drame i sportski događaji Kompanija Prime Time distribuira televizijske programe (filmovi, serije, dokumentarni filmovi..) na RTS, Studio B, FRTV BiH, RTC Crna Gora, TV IN Profesionalno iskustvo • Dugogodišnje iskustvo u prodaji TV tehnike visokih tehnologija, • Producent sa velikim iskustvom (serije, emisije, kratki dokumentarni filmovi, sportski dogadjaji) • Iskustvo u komercijalnim i finansijkim poslovima • Rukovodece i organizacione sposobnosti • Dobri poslovni odnosi sa svim medijima, Radio i TV stanicama u zemlji i regionu, kao i stampanim medijima, • Pregovaracke sposobnosti • Izrada marketinskih I finansijskih budžeta • Odlicni kontakti • Znanje engleskog jezika Druge kvalifikacije 2002, 2001 – SONY Nagrada za ispunjenje Planova 2000 – Mađarska, GEL EE Nagrada za prodaju UDRUZENJA Clan Udruzenja novinara Srbije PARTIJSKI RAD Clan Glavnog odbora Srpske napredne stranke, Predsednik Odbora za medije Srpske napredne stranke, Clan saveta FDU


97

Andrija Stanulović

Шешир Још увек памтим мирис тог зубатог јутра кад је отишла. И језиву, празну, собу са пољупцем на слици. Знам да није журила. Замишљам како је дамски, ногу пред ногу, склизнула низ пут. Било је рано,видео сам тако, пре петлова и зубатог сунца које би је одало. Знам и да је ветар ломатао плавом траком на кожном шеширу коју ме, тако дуго, молила да причврстим. Сутра, одмахнуо бих. Склизнула је низ друм скромно и лагано, Баш као што је и ушла у живот једног кројача снова. Још увек памтим мирис тог зубатог јутра, Један недовршени шешир И кафу горчу него икад. На врху бунара Папагај је помахнитало крештао, пробијајући се у срж мог сна, који је имао конструкцију бунара. Млатарање крилима одударало је од ритма летње кише, која је исказивала своје бубњарске афинитете на прозорима. Устаjaње. ,,Добро, де…’’- изговорих скоро нечујно, узевши цигарету и пришавши њему и киши. Ватра нас осветли на трен, пре него сам наг, стајавши у тмини стана, удахнуо легуру густог дима и паперја, које је летело у висини моје главе. Кашаљ. Псовке. На зидовима копије ренесансних сликара, на полицама српски авангардисти. Стид. У кутији с хлебом паучина. Помирљивост. У кревету бунар. ,,Молим за мало приватности”- обратих се присутнима. Утапање.


98

Посвета Док стојиш над хрпом земље, нек склизне један уздах низ црвене усне. Кресни цигару и задени је крај узглавља ми новог, нек буде са посветом, а срце не окрзне. Сакриј ме под застором несећања, под осмехом широким и одважном причом. Питаће те, док неко нови прсте ломи на твом струку, јеси ли срећна или плачеш кришом? Недрхтавих очију, припали једну са посветом и реци: “Јесам, преболела сам срећно.” У невидљивости својој, ухватићу редова послатих ми пар и где срце је било прислонићу длан. Пссст! И ја бих тако чарно снио. Плакао бих да сам од воде сав. О тишинама ником Са литице разума тишинама зборим, Свети меланхолик кад се успем бићу, Престадох земаљске пијуне ја да дворим, Тишином уживам у сопственом бићу. О тишини ником. Крадом, душом завирим у око, Света тромог, на издисају мрског, И пегаво му јутро проричем дубоко , Одбачени кнез, опаском дрском. Тишину ни за шта. Не знају силни за тишине праве, Већ страхове само, узавреле и неме, Трептаји им брзи када мрак осване, Док крв им буди немире сакривене. О тишини ни речи. О тишинама ником, Тишине ни за шта, О тишинама ни речи.


99

Andrija Stanulović

Рођен је 1989. године. Основну и средњу школу завршава у Пироту, када уписује Високу пословну школу струковних студија у Блацу, смер Порези и царине. Дипломира јула 2011 год.

За свој књижевни рад добија следеће награде: - Септембра 2012 год. – ,,Повеља за изузетне заслуге”, у

оквиру “Миљковићевих вечери” поезије. - Августа 2012 год.- ,,Бронзани албатрос" , на међународном

књижевном конкурсу "Бијела 2012" уметничког удружења ,,Милутин Алемпијевић" из Франкфурта на Мајни.

- Маја 2012 год.- ,,Мајсторско перо" за изузетан уметнички

израз и допринос очувању српске књижевне речи, које додељује У.Љ.К.Л.У.Д. "Леонардо"- Вршац.

- Фебруара 2012 год.- III место на конкурсу ,,Најбоља кратка

прича Пирота 2012.“ Конкурс организује Дом културе Пирот. - Јануара 2012 год.- У акцији ,,Људи за ново време 2011.”, у

организацији ,,Плус радија” из Пирота, добитник признања „Личност године” општине Пирот, из области културе.

- Новембра 2011 год.- II међународна награда за кратку причу,

на конкурсу ,,Магда Симин”, у организацији Сцене Свих Креативних.

- Мaja 2011 год.- III међународна награда за кратку причу, на конкурсу ,,Михајло Ковач”, у организацији Сцене Свих Креативних.

- Марта 2011 год. - II место на конкурсу ,,Мирослав Мика Антић”, за најлепшу љубавну песму, а у организацији Гимназије ,,20. октобар” из Бачке Паланке.

Објављен у многим Зборницима најбољих радова, штампи и

интернет презентацијама, широм екс-ју региона. Такође, пише колумне за локалне недељнике.


100


101


102


103


104


105


106


107


108


109


110


111


112


113


114


115

Boro Petković GRIJESI PRAVEDNIH

roman

Izdavač Nova POETIKA

Argus Books&Magazines

ISBN: 978-86-6317-022-3 Povez : mek Pismo: latinica Broj s trana: 310 Opis : Priča je geografski smještena u kra-jeve s jeverne Bosne, pored Save, u i z-miš ljena sela Prisoje i Biljege, pored rijeke Lipnice, ne pominjući s tvarne toponime, niti likove. Zamišljena je kao prividno istin-i ta priča o dešavanjima u malom, sasvim običnom selu, koja su znatno i bitno ut-jeca la na ljude i krajeve u kojim su se dešavala. Osnovna ideja priče je protest i pobuna protiv novovremenih negiranja i odbacivanja svega vri jednog i tradicional-nog, odricanja od porodice, društvenih odnosa i moralnih shvatanja i poimanja… … is tovremeno skreće pažnju na moguću l judsku iskvarenost ‘’pravednih’’ koji su u s tanju, pod plašt svetosti i morala, sakriti najcrnja moralna posrnuća.

Boro Petković

Angelina Dimitrijević PRIČA O LALA LAZI I NJEGOVOM

SALAŠU roman

Izdavač

Nova POETIKA Argus Books&Magazines

ISBN: 978-86-6317-023-0 Povez: mek Pismo: latinica Broj s trana: 96 Opis : Priča o ravnici , sa lašu i s tarim do-brim danima. Bajka koja je možda s tvarno doživljena i koja se či ta unucima da bi oni či ta li svojim unucima. Angelina je na jedan topao način dočarala sudbinu či tavih gen-eraci ja jedne dobros tojeće sa lašarske porodice. Topla priča o l jubavi , patri -jarha lnim stegama i snazi zeml je, a l i pre svega o sa lašu.

Stevan Šarčević

Olivera Docevska, Marko Ivančević, Milomir Bata Cvetković, Goran Antić

IV/4 lirika i proza

Izdavač

Nova POETIKA

ISBN: 978-86-6317-016-2 Povez: mek Pismo: latinica i ći rilica Broj s trana: 94 Opis : Četiri autora (Makedonija i Srbija). Knjigu odlikuje različitost l irskog i proznog i zražavanja.

Nove Knjige


116

Ivan MIljaković MIKROSOFIJA

lirika


ISBN: 978-86-6317-007-0 Povez: mek Pismo: latinica Broj s trana: 62 Opis : ‘’… Ivan Mi ljaković je jedan od na-joriginalnijih modernih liričara Srbije. Nje-govo metafizičko određenje je kratko i razumljivo. Savršena forma, odlična upo-treba kolokvijalnosti. Prava savremena l i rika…’’

Milomir Bata Cvetković

Dragan Dišević PLAMEN IGROM SLUHA BAJNOG

lirika


ISBN: 978-86-6317-018-6 Povez: mek Pismo: ćirilica Broj s trana: 112 Opis : ‘’… Najkraće rečeno, Dragan Dišević s tvara na iskustvu savremene poezije, podjednako zalazeći u polja modernističke i postmodernističke ideologije, poetike, estetike i etike. U Diševićevoj poeziji postmodernistička sumnja u postojanje subjekta, u postojan-je referenta, u postojanje totalne naracije, ostvaruje se u mitološkom i neomi-tološkom iznalaženju dubinske, arhetipske s tructure preuzimanja kodova u različitim naracijama sadašnjeg trenutka…’’

Slađana Bundalo PODRŠKA NEBA

lirika


ISBN: 978-86-6317-019-3 Povez: mek Pismo: latinica Broj s trana: 80 Opis : ‘’…Pesma je veličanstven odjek živo-ta , vlastita procena njegove vrednosti, da

bi kasnije njeno či tanje predstavljalo oplemenjivanje duše u najuzvišenijem

smislu te reči. Pesnik otkriva suštinu svog bića i života, a čitalac ima osećaj da je pesma u njemu pokrenula čoveka…’’

Slađana Bundalo


117

Mirjana Podlipec PRODAVAC SNOVA

lirika


ISBN: 978-86-6317-011-7 Povez: mek Pismo: latinica Broj s trana: 182 Opis : ‘’… Prva asocijacija na reč poezija je reč LJUBAV. Druga bi mogla biti STRAST?! U vremenu sadašnjem bi odgovor mogao biti potvrdan, jer se, sve češće, poigrava-mo sopstvenim osećanjima i zamenjujemo ih novim formama izražavanja, nametnutim konfuzijom sadašnjeg vremena i novih trendova svakojake otuđenosti… … Ako u svetu poezije preživi i jedna forma, preživeće ova, koju neguje Mirjana Podl ipec, forma neposrednog i či stog iz-ražavanja osećanja…’’


Slobodan Anić Osluškivač snova

roman


Argus Books&Magazines Napisana i objavljena sred užasa tranzicije i europeizacije Srbije, knjiga „Osluškivač snova“ predstavl ja neokrnjenu oazu nevi-nosti i bezazlenosti. Pripovest nas u vidu kratkih priča, ritmom „Čarobnjaka iz Oza“, vodi kroz čudesni svet, čas sanjan, čas rea-lan. Događanja su viđena kroz vizuru Princez - Ice, devojčice dorasle do trećeg razreda osnovne škole, a pripovedanje je toplo i nenametljivo, što svakoj priči ponaosob daje poseban šmek. Na tre-nutke atmosfera podseća na legendarne „Beleške jedne Ane“ Mome Kapora. Pa opet, za razliku od Kapora, koji se bavi ur-banim temama, Slobodan Anić, autor „Os luškivača snova“, pozornicu događaja vrlo vispreno i zmešta u seoski ambijent, š to ovu knjigu čini antitezom vladavini profi ta i suštu suprotnost svakom vidu mondijalističkog i urbanog.

Lazar Janić – Stevan Šarčević

Sam, ispod šljive roman

Izdavač

Nova POETIKA Argus Books&Magazines

Godina je 2311. Područje današnje Evrope je država zadovoljnih s tanovnika ogromnih gradova. Blagostanje cveta u Republici, jednoj i jedinoj. Jedna republika - jedan narod! Ostatak planete je u kolapsu. Američka dominacija je prošlost. Rusija i veći deo Azije su u Zakavkaskoj uniji, Kina se povukla unutar svojih granica i podigla karantin prema ostatku planete. U Africi i Južnoj Americi umire se od gladi. Dobro-vol jno zatvoreno u megapolise, s tanov-niš tvo Republike nema mnogo saznanja o bi lo čemu što se napolju dešava. Negde na granicama se vode nekakvi ratovi, o koji-ma se uglavnom zna preko herojskih saga na mas medijima, ali to im je zanimljivo kol iko i lanjski sneg. Postoji puna zapo-s lenost i slobodan izbor zanimanja. Pos love koje niko ne želi obavljaju roboti i dolpengengeri, beslovesna klonirana čovekolika bića upravljana sistemima iz gradova. Plate zaposlenih su više no dovol jne za luksuzan život, a oni koji vi še vole da se izležavaju snabdeveni su sasvim lepim apanažama. Savršen plan, savršen dan, sve je isuviše savršeno!


118

Argus Books Online Magazine

broj 7. septembar 2013.

Izdaje Nova POETIKA

Argus Books&Magazines Novi Beograd

Glavni i odgovorni urednik

Lazar Janić

Redakcija Stevan Šarčević Milica Joksimović


Ilustracije Tatjana Šarčević

Telefon redakcije

0616080806

E-mail [email protected]

Website

http://lazarjanic.wix.com/argusbooksmagazines

Facebook

https://www.facebook.com/ArgusBooksMagazines

Twitter

https://twitter.com/ARGUSBooksMag

ISBN 978-86-6317

Reklama

Cela stranica 2000 din

½ stranice 1500 din

¼ stranice 1000 din

mailto:[email protected]

mailto:[email protected]








119


120


121


122


123

Argus Books&Magazines


https://www.facebook.com/groups/ArgusBooksMagazines/




https://www.facebook.com/groups/ArgusBooksMagazines/




124

Argus Books Online Magazine broj 8

izaći će 20. oktobra 2013. god

Documents

Argus Books Online Magazine Argus Books Online Magazine 7