Argus Books Online Magazine #5

A r g u s B o o k s O n l i n e M a g a z i n e

2


3


4

Umesto Uvoda

Naslovna strana: Aleksa Lakić © Lazar Janić

Lice Alekse Lakića je bilo nepomično

Laki se odlučio.

“Ne želim”, rekao je i ponovo odlučno pogledao u klona svog sina. “Ali, sada želim odgovore!”

Onda je ustao i popeo se na galeriju. Posle nekoliko minuta vratio se dole, noseći u ruci malu, crnu, kožnu

beležnicu. Ponovo je seo nasuprot mladića.

“Znaš li šta je ovo?” upitao je, posmatrajući mu pažljivo izraze lica.

Lice Alekse Lakića je bilo nepomično.

“Znam. Aleksa Lakić, tvoj predak, u tu beležnicu je upisivao sve njegove susrete sa mnom”, rekao je mirno.

Laki je rastvorio beležnicu, stisnuo palcem listove, i pustio ih da se, poput karata preslože sa desne na levu stranu korica, od početka do kraja, kao kad bi niz crteža

na listovima naterao da se pokrenu u pokretnu sliku.

“Ovde ima 186 zapisa, za šest godina, od čega su 110 u zadnjoj godini, a skoro trideset u zadnjem mesecu pre nego što će moj jadni predak ubiti onu jadnu decu…!” Lakijevo lice je sad bilo mračno poput bakarne statue.

“Pročitao sam ove bajke od prve do zadnje strane za ove dve godine toliko puta, dok nisam sve od reči do reči

naučio napamet!”

“Dosta stvari sam ga lagao,” rekao je opet mirno Aleksa Lakić.

Laki je spustio beležnicu na sto, i blago je pomilovao.

(odlomak iz romana u nastajanju "Sam, ispod šljive"

Lazara Janića i Stevana Šarčevića)


5

Za Argus Books Online Magazine pišu

Lazar Janić, Stevan Šarčević, Boris Mišić, Antonio V. Radeljak, Mirjana Cvetković, Lažni Pekmez Stanoje, Tijana Radičević,

Ivo Mijatović, Anica Prekajski, Mina Imširović, Stevo Grabovac, Živko Begović, Slavimir J. Zelenkapić, Jana Masković Prazakova,

Slavica Klein

4

Dok je septembarska noć 196o. godine sve

više padala na obronke brda, na blatnjavoj stazi na ulasku u

šumu, trista metara od male kućice zidova obraslih bršljanom, osvetljene kroz dva prozorčića kao kroz

dva oka, samo lojanom lampom,

petnaestogodišnji dečak je umirao…

14

Umesto kamera i sveprisutnih upozorenja o obezbedjenju,

otvaranje vrata prati zvon praporca, a odaja u koju stupam pusta je ko Kalahari.

29

Jer, kad jednom poletiš i vidiš svijet iz jedne

druge perspektive, sve ostale se poništavaju.


6


7

Lazar Janić

Blog: http://lazarjanic.blogspot.com/

Website: http://lazarjanic.wix.com/lazar-janic-writer

Zukić mu je prilazio, široko se osmehujući. Pozdravili su se udarivši jedan drugom šakom o šaku. Zukic je primakao jednu šank stolicu sebi pod dupe i seo. “Jesi opet malo blb-blb blb-bll…?” udarao je svojim prstom po usnama, ispuštajući suglasnike, što je njemu značilo, nešto, kao, opet si malo više popio? “Ma, neee, tri piva…” smejao se Mile. “A šta je to, za šampiona! Šta radiš?” “Došao sam tebe da vidim. Može pivo?” Zukić se smejao. “Mogu misliti, mene da gledaš!” Pa se uozbiljio, videvši da Mile pokretom ruke zove konobara: “Ej, nemoj, hvala ti, moram da popijem diklofenak, uhvatilo me nešto u leđima…” “Jebe te godina proizvodnje, a?” “Više kilometraža,” ispravio ga je Zukić. “Jebi ga, brate, šta da ti kažem, doći ću i ja u tvoje godine,” smejao se Mile. “Mada, sad kad te gledam, boju imaš, još samo da se ukočiš!” “Idi, beži, pa, nisam baš na umoru! Miki, daj to pivo!” “E, takvog te volim,” obradova se Mile, pa reče konobaru. “Donesi dva, !” Kucnuli su se i ispili. Mile je dokrajčio prvu flašu. “Kako su ti klinci?” pitao je Mile. “Ej, dobro su, šta da ti kažem, lepi na mamu, pametni na tatu… Ma, pametniji od tate, ovi današnji klinci se rađaju sa fakultetom, eto, moj Laki, on je stariji, namešta mi sve na mobilnom, igra igrice na kompjuteru, a ja znam samo da ga ugasim, i to kad izvadim utikač iz struje… a nema još sedam!...” Zukić je volio da se raspriča o klincima. “Lepo je to imati klince…” zamislio se Mile. “Pa, šta čekaš, mlad si, imaš stan, imaš para…?” “Još samo da nađem neku ozbiljnu devojku…” “E, pa brate, ovde je nećeš naći. Video si i sam, kakve si sve odavde vodio u stan!” “Ti si danas drugi koji mi je to rekao,” setio se Mile Lakija. Zukicu je zvonio mobilni. “Gde si, čoveče?... Šta?... Kad…? Radim… da… da… Da vidim, sačekaj!” Spustio je telefon, i, ozbiljan, okrenuo se Milu: “Mogu li da te zamolim da me zameniš ovde pola sata, jedan prijatelj mi je imao saobraćajku, udario ga neki ludak izlazeći na ulicu

3

http://lazarjanic.blogspot.com/

http://lazarjanic.wix.com/lazar-janic-writer


8

iz haustora, da skočim do tamo, da vidim je li mu treba pomoć?” Izgovorio je sve to brzo, u jednom dahu. “Naravno, tu sam, samo ti idi!” Mile je znao da je bilo dana i kad je Zukić njega menjao. Zukic je rekao svom sagovorniku da odmah dolazi, ustao, kucnuo Mila po ramenu, i pošao brzo prema vratima. Na ulazu se skoro sudario sa jednim starim gostom kafea, poznanikom, koji ga upita: “Gde ćeš, Zukiću?” Zukić je zastao, podigao prst u visini lica, smišljajući kako na brzinu da odgovori, a onda, uvidevši da nema vremena da mu sad sve otpočetka objašnjava, samo odmahnuo rukom, rekao: “Ma, jebi se, ne zadržavaj me, eno, neka ti Mile kaže gde ću!” i istrčao napolje, do auta. Poznanik je gledao za njim u čudu! Mile se za šankom zacenio od smeha. Ostavši sam, Mile je zapalio cigaretu i zamislio se. Razmišljao je o tome kako mu je Laki danas bio čudan, od trenutka kad mu je ponovo ispričao za svoj san. Nije se on mnogo uzbuđivao zbog tog svog sna, bio je momak koji je čvrsto stajao na zemlji obema nogama, i ništa takvo kao što su snovi, nije ga moglo izbaciti iz ravnoteže. Sanjao ih je on, valjda, već milion, svakakvih gluposti, bilo je čak i karakondžula koje su pokušavale da ga uplaše, ali nikad nije tražio nekog da mu tumači snove iz tamo nekakvog sanovnika. Najčešće ih je zaboravljao odmah pošto bi se probudio. Za ovaj je onako, usput, ispričao Lakiju jednom prilikom kada se na galeriji povela priča o jednom filmu, vezanom za snove kojima je glavni lik predviđao nekakve strašne nesreće i katastrofe. Jedina stvar koja ga je navela da to ispriča, je to, što se san, u malim prekidima, već nedeljama ponavljao. U kafe klub je ušla jedna devojka, malo zastala i uputila se pravo prema šanku. Trojica pijanih mladića, koji su sedeli za prvim stolom do vrata, i do tada glasno razgovarali, na trenutak su zaćutali, a onda je jedan od njih glasno zazviždao za njom. Sedajući na šank stolicu, lagano je mahnula konobaru, koga je, verovatno, poznavala. U Milov vidokrug je ušla dok se primicala šanku, i on je počeo otvoreno da je posmatra. Prvi put je video ovde, u ovom lokalu. U stvari, ovakvu devojku, mislio je, prvi put je video u životu. Imala je oko dvadeset godina, i, verovatno je bila njegove visine, ako nije bila u štiklama. Tanka crna letnja haljina, sa niskim dekolteom, bila joj je iznad kolena, taman toliko da se to ne bi moglo nazvati nepristojnim. Nosila je i malu kožnu jaknicu, raskopčanu, koja joj je dopirala do iznad kukova. Po ispupčenjima na haljinici videlo se da nije nosila ništa ispod nje, osim gaćica. Njih je na trenutak video dok je prekrštala nogu preko noge sedajući. Duboke, letnje čizme, od crne kože, sa visokim potpeticama, dosegnule su joj do kolena. Ono što ga je na njoj zadivilo, bile su krupne, zelene oči, kojima ga je na trenutak pogledala, odvažno, ne sklanjajuci pogled pred njegovim. Dugu, talasastu, crnu kosu je nehajno vezala u rep. Tek crnilo za trepavice i diskretan ruž boje usana je bilo sve što je imala od šminke. Ipak, njeno lice je odisalo svežinom, i sve je bilo tu na mestu, ravan nos, predivne, malo napućene usne, i dva reda ravnih belih zuba, koje je pokazala kad mu se osmehnula. Bilo je to najlepše stvorenje koje je on uživo video. Preduhitrio je konobara i obratio joj se: “Izvini, mogu li da te ja častim pićem?”


9

Klimnula je glavom, kao da je to nešto najnormalnije, i pristala. “Smirnoff vodku sa ledom.” rekla je konobaru. Kad je dobila piće, Mile je podigao svoju flašu i bez reči joj nazdravio. Ona je uzvratila, blago liznuvši visoku čašicu. “Ja sam Mile,” predstavio se. A onda dodao, “nisam te ovde viđao.” “Magdalena.” “Mogu li da ti se pridružim?” Delile su ih tri stolice. “Što da ne? Nemam ništa protiv da bolje upoznam kavaljera koji me časti pićem!” Premestio je sa sobom samo cigarete i upaljač, a konobar mu je, uslužno, premestio i piće. “Magdalena, izvini ako sam malo nepristojan, ali kako to da te nikad ovde nisam viđao?” “Nisam odavde. U poseti sam kod brata, a to je, inače, ovaj klipan ovde,” pokazala je na konobara, koji se nacerio. “Miki, pa ti se ni ne hvališ da imaš ovakvu lepoticu za sestru,” namignuo je konobaru. Ovaj se još cerio, dok je iza šanka glancao čašu. “Ona je slobodna devojka,” rekao je, i to je zazvučalo kao da nema ništa protiv toga da Mile krene u akciju. Bio je dve-tri godine mlađi od nje. “Lepo ti mene čuvaš,” rekla je, kobajagi, prekorno, i ponovo se nasmejala. “Odakle si?” pitao je Mile. “Ja sam devojka sa sela!” rekla je prkosno, zabacivši glavu. “Ne izgledaš mi tako.” “A što, po tebi devojka sa sela treba da nosi opanke i maramu?” “Nisam tako mislio. Ne znam, u stvari ni šta sam mislio, ja ni ne poznajem ni jednu devojku sa sela,” nasmejao se Mile. “Eto, sad poznaješ!” Mile je otpio gutljaj piva. Magdalena je potražila u svojoj maloj tašnici cigarete, izvukla iz paklice jedan Eve 120s , i on joj je uslužno pripalio svojim zipo upaljačem. “Pa, kakvi su ti utisci odavde?” “Nemam ih još. Stigla sam danas popodne. Upisala sam Psihologiju i ovde ću od oktobra studirati...” “Pa lepo, imaćeš ovde mnogo kandidata da proanaliziraš. Eto, možeš početi od mene,” pokazao joj je i svoje bele zube. Dok se smejao, pojavile su mu se iznad usana dve male jamice. “Ne znam baš, imaš lep osmeh, a to je možda samo zato što planiraš da me večeras odvučeš u auto.” Rekla je to, kao da u stvari, i ne bi imala ništa protiv. “Nemam auto, mogao bih samo da te provozam na motoru.” “Mislim da bih se smrzla od straha!” “Ne boj se, za prvi čas ne bih vozio više od šesdeset!” “Ti izgleda planiraš više od jednog časa,” pogledala ga je svojim krupnim očima, i njemu je srce postalo ogromno. Momci oko prvog stola do vrata su zvali konobara. Mile ih je samo ovlaš pogledao, profesionalna deformacija. Namirisao je nevolju. Odgovorio je Magdaleni: “Ako ti se svidi.” “A ako mi se ne svidi, obećavaš da ćeš me ostaviti kod prvog taksija?” “Ako baš insistiraš, obećavam, očiju mi!”


10

“Lažes.” Bilo joj je to zabavno. “Kad kažem majke mi, ja lažem. A kad kažem očiju mi, ne lažem, majke mi!” smejao se Mile. “Ti si jedan vrlo duhovit dečko, to ti priznajem.” Smejala se a zatim je dodala: “A šta ti studiraš?” “Studirao sam za bika, ali sam pao na rikanju. Od tada studiram TOF.” “A šta ti je to, TOF?” “Trčanje oko fakulteta.” “Dobro, ne moraš da mi kažeš.” “A sad ozbiljno, ne studiram ništa. Radim kao obezbeđenje.” “Ti si onda neki žestok dečko,” gledala ga je znatiželjno. “Baš bih volela da te vidim kako praviš red.” Miki, koji je u međuvremenu odneo piće za prvi sto, nešto se bučno raspravljao sa onim momcima. Jedan od njih, očigledno pijan, je stajao i pružao ruku preko stola, pokušavajući da ga dohvati. Flaše i čaše na stolu su bile prevrnute. “Gledaj sad!” Mile je ustao, i skinuo jaknu. Ispod je često nosio majicu na kojoj je pisalo Obezbeđenje, iako nije radio. To mu je često pomagalo da bez velikog uplitanja smiri klince koji su malo više popili. I ovo su bili klinci, imali su manje od osamnaest godina. Sećao se da ih je viđao vikendom u klubu. Prišao im je. Onaj koji je stajao, glasno je psovao konobara. Druga dvojica su sedela i posmatrala. “Slušaj, debilu, ne znaš ti kome se obraćaš! Mogu sad da te pocepam kao svinja masnu krpu, ej, klipane! Očisti ovo sranje i donesi nam ponovo piće, kad ti kažem!” “U čemu je problem?” upitao je Mikija. Stajao je blago raširenih nogu, sa opuštenim rukama, ali spreman da u svakom trenutku skoči. “Namerno je izdigao sto i prevrnuo sve sa njega,” kratko je objasnio Miki. “Jesu ti platili?” pitao je. “Nisu.” Galamdžija je sada stajao i gledao Mila. Videlo mu se po očima da nije samo pijan, nego da je još na nečemu. I druga dvojica su ga gledali, očigledno su ga prepoznali. “Momci, platite piće i napustite lokal,” rekao je mirnim, dubokim, oštrim glasom. “U redu je, nema problema, koliko treba?” brzo je upitao jedan od ove dvojice koji su do sada samo sedeli, izvadio dve novčanice od po 1000 dinara i spustio na sto. “Biće dovoljno, nije ništa polupano, zadrži kusur!” A onda je hitro uhvatio za ruku onog što je stajao i pokušavao da dohvati i zgužva novčanice sa stola, ustao i zagrlio ga: “Idemo sada.” “Za šta mu plaćaš, jebe mi se za njegovu pišljivu sestru, hoću da pijem!” “U redu je, brate, mi sada idemo, nema nikakvih problema,” govorio je Milu dok je vukao svog drugara prema izlazu. I treći je ustao, polako izlazio licem okrenut prema Milu, i mrko ga gledao. “Videćemo se mi još!” vikao je galamdžija dok je izlazio. “Kad god poželiš!” odgovorio mu je Mile. Kad su se vrata za njima zatvorila, Mile je upitao Mikija. “Zašto pominje tvoju sestru?” “Ovaj naduvani je tražio da zovem Magdalenu da sedne za njihov sto. Vređao me je kad sam mu rekao da mi je to sestra i da nije slobodna”.


11

“Ima li dovoljno novca za ceh?” Klimnuo je glavom. Uzeo je novac, i počeo da kupi prevrnute čaše i flaše sa stola. Mile se okrenuo prema Magdaleni. Bila je vesela, smejala se i tapšala mu. “Bravo, sredio si ih bez ijednog ispaljenog metka!” “To su samo pijani klinci. Dovoljno je samo da malo podignem obrve i oštro ih pogledam, pa da ih smirim.” Obukao je ponovo svoju jaknu. ”Mada, onaj mali, naduvani, verovatno neće biti miran dok jednom ne dobije i batine!” Nastavili su pričati još jedno pola sata, a onda je Mile video Zukića, ulazio je u kafić i pokazivao mu znake licem i rukama Magdaleni iza leđa, u smislu, dobra ti ova večerašnja. “Je li sve u redu, brate?” pitao ga je Mile. “Jeste, ma, neki penzioner, ulubio je sebi branik, drugaru napravio štetu na krilu od trista evra, a nema para ni za bolje naočare, naravno, deblje od starih!” Zukić se cerio prilazeći im. “Kažem mu ja, što vozi noću kad ne vidi ni danju… Poštovanje, ja sam Draško Zukić,” predstavio se Magdaleni. Mile ih je upoznao, a Magdalena je Zukiću poklonila još jedan svoj osmeh za padanje u nesvest. Onda je pogledala u sat na displeju svog mobilnog telefona. “Moram ići,” rekla je, i okrenuvši se Milu, upitala: ”Hoćeš da me donekle otpratiš?” “Naravno.” Pokupio je cigarete u džep, izvadio par novčanica i platio. “Zukiću, ostavljam ti sad radnju u ispravnom stanju. Miki, vidimo se. Ako te neko ponovo bude gnjavio, tu ti je sad profesionalac!” Zukić je pitao: “A šta je to bilo?” “Ništa naročito, reći će ti Miki.” Nasmejao se, setivši se Zukićevih reči kad je izlazio. “Vidimo se, brate, sutra!” Izašli su na ulicu. Noć je bila topla, iako je bio početak septembra. Krenuli su prema pešačkoj ulici, udaljenoj stotinjak metara. Primetio ih je čim je izašao. Stajali su pedesetak metara od kafića. Naduvani se nešto raspravljao sa onim što ga je odvukao. Treći je posmatrao ulaz kafića. Kad ih je ugledao, nešto je viknuo drugoj dvojici. Mile nije čuo šta, od muzike u bašti, ali se to verovatno odnosilo na njihov izlazak. “Ne plaši se,” rekao je Magdalenii, koja je na trenutak zastala kad ih je uočila. Naduvani se odjednom otrgao od druga koji ga je pokušao da zadrži, i krenuo prema njima. Pratio ga je osmatrač. Mile je rukom zaustavio Magdalenuu i polako pošao prema ovoj dvojici. Treći je ostao gde je i bio i odande gledao. Naduvani je sa urlikom poleteo. Mile je primetio da na ruci ima nešto, kao bokser. Drugi ga je pratio na korak-dva. U istom trenutku, kada su stigli do njega, uradio je dve stvari. Uhvatio je ispruženu desnu ruku naduvanog u zamahu za udarac, i okrenuvši ga u zaletu, zavrnuo mu je na leđa. Istovremeno, sa osloncem na levu nogu, podigao je desnu i drugog napadača strahovitim udarcem pogodio u grudi, od čega je ovaj odleteo unazad par metara i udario leđima o kontejner za smeće. Ostao je da leži, kao riba na suvom, pokušavajući da povrati istisnut vazduh iz pluća. Naduvanom je podigao ruku toliko visoko iznad leđa, dok nije čuo kako je njegov zglob izleteo iz čašice.


12

Svukao mu je drugom rukom bokser sa ruke i onda ga je snažno odgurnuo od sebe, da je ovaj tresnuo glavom u taj isti kontejner, i pao pored drugara. Stao je pored njih, i kad je video da se ni jedan ne diže, ubacio je bokser u kontejner. Obratio se trećem, koji je stajao dvadesetak metara dalje, sav ukočen. “Nosi ih odavde. I reci im da neću više da ih vidim u blizini.” Okrenuo se i vratio Magdaleni, koja je drhtala. “Vodi me negde odavde,” samo je tiho rekla.

7. Bilo je prošlo više od šesdeset sati kako nije spavao. Sve do sada, čini se, nije bio ni svestan praznine u sebi, poslovi oko sahrane su mu bili zaokupili svu pažnju. Od kako je juče ujutro u ranu zoru otišao do crkve da pozove paroha Nikodija Stefanovica, pa sve do večeras, kada je na kapiji ispratio poslednje prijatelje Lazareve, koji su sa okolnih brda došli danas da mu iskažu poslednju poštu, sve mu je prošlo u magnovenju, kao u nekom filmu u kome on nije svesno učestvovao. Stao je kod kapije, zapalio cigaretu, i, duboko uvukavši prvi dim, kao da je pokušao dimom da ispuni tu prazninu, koja mu je odjednom preplavila grudi. Tada je pokušao da se priseti svog oca Lazara, kakav je bio u njegovoj svesti sve dok ga prekjuče ponovo nije video, čoveka ogromne snage i energije, ali mu je u pamet stalno dolazila slika bledog upalog lica, tanke, prozirne kože zategnute samo preko kostiju, i sivih, ugaslih očiju, koje su ga gledale sa samrtne postelje. Seosko groblje, zajedničko za više zaseoka, bilo je na par kilometara niz put kojim je neki dan došao sa Kamenim do kuće. Nije bilo veliko, par desetina razasutih spomenika novijeg datuma grupisanih po familijama, smeštenih na vrhu brežuljka, u hladu dvoreda kestenova, do koga se stizalo krivudavim pošljunčenim putem. Grobovi Lakića su bili najbrojniji, i on pomisli kako je tačna opaska starog Milutina Jevdjića o tome kako u Lakićima više nema Lakića, skoro svi su se već bili premestili ovde, u mir i senku kestenova. Putem od svoje kuće polako mu je prilazio Ilija Luković. Laki je stajao na kapiji i posmatrao ga. Sunce je već bilo zašlo iza šumovitog obzorja i mrak je polako padao. U jednom trenutku, učini mu se da to nije Ilijino lice, nego nečije drugo, iskeženo i sa nekim grozničavim sjajem u očima, i neka jeza prostruji mu telom. Ali, kad se bolje zagledao, video je samo skrušeno lice starog čoveka, pomalo umorno i skrhanom nekom tugom. Pripisao je svoje pređašnje viđenje umoru i igri senki koje su padale u predvečerje. Treba da se naspavam, pomislio je. “Zahladnelo je,” rekao je Iliji kad je prišao, ne znajući šta da mu kaže. I stvarno, iznenada je osećao nekakvu hladnoću. Ilija ga je gledao pravo u oči. Učinilo mu se malo čudan taj pogled, kao da ga nekako procenjuje. Osetio je da se Ilija sprema nešto važno da mu kaže. “Aleksa,” počeo je Ilija i dalje ga gledajući pravo u oči. “Lazar ti je ovo ostavio.” Tada je video u njegovoj ruci jednu kovertu. Ilija mu je polako pružio rukom. Laki je pružio ruku da je uzme, ali Ilija je nije ispuštao.


13

I dalje ga je gledao u oči i zatim je rekao: “Lazar je bio dobar čovek, zapamti to, Aleksa!” Onda je pustio pismo, okrenuo se i polako se vratio odakle je došao. Laki je pogledao pismo. Bila je to debela bela koverta, bez marke, i na njoj je stajalo par redaka napisanih čitkim Lazarevim rukopisom. Dok je razgledao kovertu, pomisli na to da se ne seća da je danas uopšte razgovarao sa Ilijom. Kao da ga je ovaj ceo dan nešto izbegavao. I, iako je koverta bila zatvorena, obuze ga osećaj da Ilija zna šta se nalazi unutra. Polako je otcepio jedan kraj pisma. Izvadio je nekoliko stranica papira ispisanih Lazarevom rukom. Mrak je sve brže padao i nije bilo dovoljno svetla za čitanje. Ušao je u kuću. Baka Ilinka je sedela na istom mestu kao i noć kada je Lazar umro. Lenka je pospremala šolje i čaše ostale na stolu. Ušao je u Lazarevu sobu i seo na njegov krevet, u kome je proveo poslednje dane. Na sredini sobe su još stajale dve hoklice na kojima je, još pre samo nekoliko sati, stajao Lazarev kovčeg. Pročitao je pismo jednom, pa još jednom.

8. Miris sopstvenog znoja, baš kao posle nekoliko serija sklekova, i miris njenog tela, tako prijatan, mešali su se, stvarajući eksplozije u njegovoj svesti, u ritmu pokreta njihovih pripijenih tela. Osećao ju je svakim čulom, do granica neizdrživog zadovoljstva. Ljubio je njena ramena, grudi, vrat, grizao je, plazio je, gutao slatkast ukus njenih usana. Dolazio je do ivice ambisa, i opet se odmicao, odlažući neizbežno, burno, skoro električno pražnjenje... Njegova soba u polumraku, električna rasveta u prozoru, svetlucanje led-dioda sa sterea, igra senki na plafonu, probijali su se između njegovih trepavica. Sklanjao je rukom njenu kosu sa svoga lica i pokušavao da joj vidi lice, ali video je samo tamnu senku. Ali znao je da je tu, osećao je njen pogled uperen u njega. A onda se izmicala, osećao je njene zube i usne na svojim bradavicama, stomaku, preponama. Vukao ju je ka sebi, ali njena glava je već bila između njegovih nogu, i on se prepustio. Gledao je senke koje su treperile na plafonu, u seriji fleševa, i, odjednom mu se činilo, to više nije bio taj plafon, nego neki drugi, i to više nije bila njegova soba, nego nečija tuđa... Ali, nije mu to bilo važno, jer zadovoljstvo se pojačavalo... Zatvorio je oči, i samo uživao. Sad je on gurao rukama njenu glavu još niže, klizao se preko zgužvane posteljine i glava mu je padala preko ivice kreveta. Otvorio je oči, ali ispred njega je bio mrak, opet ih je zatvorio, ali glava mu je padala, ivica kreveta mu je sad bila ispod ramena... Osećao je pritisak u slepoočnicama , bljeskovi boja titrali su mu ispod zatvorenih kapaka. Otvorio je ponovo oči, ali u prvi mah nije ništa drugo video osim senki, koje su pulsirale, u ritmu krvi koja je pulsirala u njegovim udovima. Senke su se igrale sa njegovim očima, spajale se i razdvajale u ništa prepoznatljivo, ali je osećao da nečeg tamo ima, nečeg što ih posmatra, ali nije mogao da vidi šta je to... A opet, ona je još bila tu, držao je njenu kosu i stezao u svojim rukama. Osećao je njenu kožu na svojim butinama, a njeni nokti su ga grabili po slabinama. Skoro da je bolelo koliko je prijalo.


14

. I nije mu bilo važno da li nečega ima tamo u tami, jer vrhunac je stizao, u naletima, dok su mu leđa polako klizila niz ivicu kreveta, ukopao se polusavijenim nogama u zgužvanu posteljinu... A onda su se senke ispomerale, i sad je video da je nešto stvarno tu, i to nešto mu je prilazilo, ali on je bio paralisan, ne od straha, nego od isčekivanja... Skoro odjednom, osetio je da se sve oko njega izmenilo, to više nije bila njegova soba iznad Lakijevog kluba, nego neka druga, glava mu je pala na nekakve krpare, a telo mu je bilo na nekom starinskom drvenom krevetu, i, činilo mu se da je to san, da je zaspao vodeći ljubav sa Magdalenom. Protrljao je oči i okrenuo glavu u svim pravcima. Ona je još bila tu, video je njenu kosu izmedju svojih nogu, držala ga je za bokove da ne spadne skroz, i osećao je njene usne koje su ga uvlačile. Ali, enterijer definitivno nije bio taj, video je u polumraku, i ona senka iza njegove glave, je bila neka ljudska prilika, stajala je na vratima i posmatrala ga. Sad je bio paralisan, hteo je da vikne, da se probudi, ali iz grla mu je sa ogromnim naporom izlazilo samo nekakvo tiho krkljanje. A ona je nastavljala sve jače da ga uvlači u sebe, počela je da grize, skoro da je bolelo. Držala ga je za bokove da mu telo ne spadne sa kreveta i uvlačila u sebe cele njegove genitalije. Pokušao je da se otrgne, ali telo ga nije slušalo. Hteo je da vikne, ali grlo ga nije slušalo. Hteo je da se probudi, ali razum ga nije slušao. Grozničavo je razmišljao, ovo je san, šta bi drugo bilo, ma kakav san, jebena noćna mora....! A onda se prilika sa vrata naglo pomerila, urliknula i skočila prema njima. Na trenutak je zatvorio oči, isčekujući udarac, osetio je vetar iznad sebe, ali ništa ga nije dotaklo. Kad je otvorio oči, video je da je prilika već bila na krevetu, i vukla za kosu Magdalenu, i osetio je snažan bol kad se njena glava otkidala od njegovih prepona... i dalje je bio mrak, i video je samo siluete dve prilike koje su se borile iznad njega, a on je, oslobođen, tresnuo ledjima na pod... Dve prilike su skočile sa kreveta i poletele prema vratima, sad više nije mogao da prepozna koja je od njih Magdalena, jedna je ispuštala zvukove nalik životinjskim urlicima. Još trenutak, i nestali su iza vrata, a urlici su su prerasli u histerično smejanje, koje se polako odaljavalo... Krv je polako počela da se vraća u njegove odrvenele udove, i sa teškom mukom, počeo je da se pomera. Trljao je rukama svoje nabrekle genitalije, koje su ga užasno bolele. Dao je sebi par sekundi, i polako ustao, hvatajući se za krevet. Kroz mali starinski prozor levo od vrata dopirala je mesečeva svetlost. Seo je na krevet, i razgledao oko sebe. Soba je bila mala, u njoj samo dva kreveta i između njih orman, na suprotnom zidu od prozora, na njemu neki okrugli predmeti. Odjednom, sa užasom, učinilo mu se da je prepoznao da su to male ljudske lobanje, koje su ga gledale svojim praznim očima... Ti sanjaš, pomislio je, ovo nije ništa drugo nego nekakav užasan san, i sad je vreme da se probudiš. Zatvorio je oči, i naglo ih otvorio, u želji da se probudi, ali prizor se nije promenio... samo je mesec izašao iza nekog oblaka i u sobi je bilo još malo svetlije. Sad je video da na ormanu nisu lobanje, nego dunje, i uzdahnuo je sa olakšanjem...

(nastaviće se)


15


16

Lazar Janić – Stevan Šarčević

Argus Books Online Magazine Vam

ekskluzivno predstavlja prva dva

poglavlja novog romana trilogije “Oni

su ovde, sa nama”, koji nastaje kao plod saradnje dva autora

– Lazara Janića i Stevana Šarčevića!

Reč je o romanu – fantaziji “Sam, ispod

šljive”. Za Aleksu Lakića ovo je

poslednja avantura… Ali, da li će biti

poslednja?

Sam, ispod šljive

1. Belland, 2311. godine. Sivo, pomišlja, tako je sivo i hladno. Nevoljko podiže pogled na sagovornika. Plaši se. “Mogu li dobiti cigaretu?” On poseže u džep, pa polaže paklicu i upaljač pred nju. Pripaljuje, povlači dugačak dim, nakašlja se. Potom ćuti neko vreme i tišina postaje neprijatna. “U stvari, ja se i ne sećam jasno trenutka kako je sve započelo. Mislim, znam šta se dešavalo, ali ne mogu da raščlanim događaje. Sve je to bilo lagano, kao da se uspinjemo. Stepenik po stepenik.” Prekida, očekuje pitanja, ona ne dolaze. Zalud sklapa oči. Tišina, bolna, nesnosna tišina. Glavom joj promiču slike tipova u kožnjacima što joj preturaju po stvarima, i zlurade komšije svedoci. “Šta u stvari hoćete od mene?”, niti razume njegov mir, niti želi da se ispoveda. “Istinu,” reče on. “Istinu? Istina je mnogo čudnija od onoga što možeš da podneseš. Toliko čudna da nisam sigurna da li i sama mogu da je prihvatim.” Opet zastaje, uzalud se nadajući. Uzima još jednu cigaretu. Svet koji je poznavala nestao je. Otresa glavom, pokušava da se sabere. “Anu sam prvi put videla na nekoj proslavi, u leto, prošle godine”, u misli joj se vrati vrela noć. Gosti su se muvali unaokolo poput modne revije, a preterano bučna muzika je onemogućavala svaku komunikaciju. “Taj događaj do sad niste spominjali”, reče sagovornik memorišući beležnicu. “Radila je kao kelnerica”, odgovara. Kako je mogla objasniti? “Mislila sam da je jedna od onih”, reče. “Doplgenger?” “Da”, odgovori. Kako i ne bi poverovala je da je ta veštica stoka za jednokratnu upotrebu? Ko bi normalan pristao na takvo poniženje? “Po čemu je taj dan bitan?” Pitanje je logično. Odgovor je jednostavan.


17

“Bilo je vrelo. Dosadno. Ne znam ni sama zašto sam tamo otišla. Nisam očekivala...”, zastaje. “Šta? Šta niste očekivali?”, glas koji je požuruje ne odaje emocije. “Da ću tamo zateći Milana”, procedi najzad. Govedo, ali vrlo privlačno govedo. “Mislite na Milana Zečevića, vašeg negdašnjeg verenika?” “Da”, odseca. Tada je još verovala u ljubav. “Šta se dogodilo?” Zaista šta? Hiljadu se puta i sama zapitala. “Bio je pijan i...”, zastaje, pa drhtavo nastavlja. “Ruka mu je bila pod njenom suknjom!” Sklapa oči i sve se vraća. Milan se pravio važan pred društvom, ali ona... “Mislite li pri tom na tu... Anu... Za koju ste verovali da je klon?" “Da.” Ponovo je videla njene oči, krupne i vlažne. I nju, mirnu poput domaće životinje. “Šta ste učinili?” “Ništa. Pobegla sam.” Milan nije bio svestan njenog prisustva, ali kučka je znala. Digla je pogled na nju, taj prokleti pogled prepun trijumfa i izazova. Pogled koji ubija. “Pominjali ste to kasnije svom vereniku?” Nemilosrdan je. Kao da po živoj rani rovari. “Ne.” Šta je mogla da mu kaže? Da je Milan bio tek sredstvo? Da je igra tek počinjala? Nije Ana htela Milana, o ne. “Zašto je taj događaj toliko važan?”

“Ana... Ona je... Ona...” Zamuca, ne nalazeći pravu reč. “Šta?”, prekide je smirujućim tonom. Zastade na tren, pa nastavi. “Milana nisam viđala neko vreme. Bila sam povređena, nisam mu se javljala. Ali par nedelja kasnije bio je sa njom. Gledao ju je kako mene nikad nije.” “Bili ste ljubomorni na doplgengera?” Po prvi put je delovao iznenađen. Osetila je mračno zadovoljstvo zbog toga. “Poludela sam. Prišla sam i udarila joj šamar.” “Ani? Zašto ne svom vereniku?” Opet ga je zbunila, činilo se. “Ne znam. Tako sam osećala, nisam mogla drugačije”, reče. “Trenutak...” Sagovornik poduiže ruku i ona shvata da je njegov komunikacioni implant aktivan. “Naravno, smesta polazim”, obrati se nevidljivom sagovorniku, pa joj reče: “Moraćemo prekinuti razgovor. Ne zaboravite gde smo stali, nastavićemo.” Zatim ustade, i napusti ćeliju, ostavljajući je da se sama izbori sa svojim demonima.

&. Varadin se naglo ukaza u svem svom večernjem blještavilu. Put se stade uspinjati i Milivoj naglom mišlju aktivira odašiljač. Implanti su aktivni, ali ovde su stražari od pomalo nervozne sorte, pa opreza nikad dovoljno. Ne bi valjalo da ga upucaju samo stoga što nisu obavešteni. Kapija izroni iza krivine i vozilo automatski stade da usporava. Za trenutak mu se učini da je komunikacija zatajila i da MDO nije obavešten o njegovom dolasku, no već idućeg trena kapija stade da klizi u stranu, a auto da ubrzava. “Dobrodošao, policajac!”, odjeknu mu u glavi mentalna poruka. “Navodimo vozilo, budi miran.” Put je dugo vodio preko raskošno osvetljenog parka. Četinari, cvetne aleje i travnjaci, grmlje i ukrasno šiblje monotono su promicali kraj njega, ali nigde nije bilo ni naznake objekata Multidimenzionalnog odseka. Sve je to predugo trajalo i pomišljao je već i na to da se nalazi na pogrešnom mestu, kad se vozilo naglo zaustavi. Ništa se nije promenilo u krajoliku, bio je okružen monumentalnim stablima i raskošnim grmljem, pa mu se učini da je auto u kvaru. Sledećeg momenta stade da propada. Parka nestade i kraj njega počeše da promiču betonski zidovi u beskonačnom spuštanju. Povremeno bi se pojavljivala zastakljena vrata kroz koja bi za trenutak ugledao dugačke sterilne hodnike, a onda bi to nestalo i pad se nastavljao. Kao u pakao da propadam!, pomisli i već idućeg trenutka se pokaja. Ovde rade najbolje telepate i empate poznatog sveta. Svaka misao u njegovoj glavi ima isto delovanje kao da se proderao nasred Centrala u vreme ranojutarnje gužve. A onda propadanje prestade. Vrata pred njim nisu bila od stakla, već od visokokvalitetnog čelika i lagano su se otvarala. “Izadji iz kola, policajac!”, odjeknu u glavi i on posluša. Očekivao je zagušljiv i ustajao vazduh na ovoj dubini, ali od toga nije bilo ništa. Čak je bilo i arome četinara u njemu. Otvaranje vrata pred njim trajalo je predugo. Viđao je to u neka druga vremena, na nekim drugim mestima. Neprobojna masivna barijera, prepreka koja sakriva tajne, običnom čoveku nedostupne. Kad se vrata najzad otvoriše ugledao je novi splet hodnika, sličan onima sa kojima se susretao na prethodnim


18

spratovima. Pred otvorenim vratima nalazila su se dva teško naoružana čuvara. Implanti su ga upozoravali da su nišanske sprave njihovog oružja fiksirane za njegove vitalne tačke. Zaustavio se neodlučno, a onda ga umiri nova mentalna direktiva. “Kreni ka meni, policajac.” Na trenutak se zbunio, a onda zapazi da se između stražara nalazi i treća osoba. Njegov kombinezon je bio od vikoplasta i zato ga nije odmah ugledao. Jebena maskirna kameleon uniforma! Zašto nije očekivao prisustvo vojne tehnologije na ovakvom mestu? Možda stoga što je MDO zamišljao kao naučnu ustanovu, možda istorijski arhiv ili nešto slično. Svejedno, sa laserskim miniganovima nema zafrkavanja, pa podiže ruke i lagano krete ka trojci pred sobom. Osećao je po žmarcima u telu da ga središnji tip skenira, ali pretpostavljao je da nema pravo žalbe. “Pođite sa mnom”, bezizražajno mu se, ovog puta glasom, obratio beskarakterni lik u maskirnoj odeći. Stražari su najzad spustili oružje i nadao se da je prošao kontrolu. Krenuo je za svojim vodičem, čija je odeća sad dobila beličasto - sivkastu nijansu. Put je vodio duž uniformnih i monotonih hodnika, svaki čas skrećući. Uskoro je izgubio svaki vid orijentacije i sve se svodilo na promicanje pokraj nebrojenih vrata.

Najzad se zaustaviše pred jednima i vodič mu se obrati: “Uđite ovde, molim.” Otvorio mu je vrata i propustio ga u neočekivano prostranu kancelariju. Milivoj zastade kao udaren u stomak. Moć koja je odatle izvirala bila je gotovo fizički opipljiva. Prostor ispunjen rezbarijama, plemenitim drvetom i umetničkim predmetima delovao je kao preslikan iz neke od drevnih knjiga sa kojima se susretao pri istragama. Pa opet, ma koliko da je prizor impresivno delovalo, otelotvorenje sile što odatle isijava bilo je nešto drugo. Sedeo je u stolici visokog naslona i širokih rukohvata kraj starinskog stola od rezbarene orahovine. Odeća mu svakako nije bila svakodnevna. Bilo je to po meri skrojeno odelo od pravog pravcatog štofa. Snežnobela košulja bila je strogo zakopčana i utegnuta pravom leptir mašnom. Guste obrve natkriljavale su prodoran pogled ublažen gustim borama, a najneobičnija je bila njegova kosa. Oivičivala mu je krupnu glavu poput lavlje grive i bila je potpuno bela. Besmrtnik! “Da, tako nas zovu”, usne domaćina razvukoše se u široki osmeh pokazujući niz savršeno belih zuba i usecajući duboke bore pod obraze. Milivoj je shvatio da pred tim čovekom tajni nema i da je svaka misao ovde kao glasno izgovorena reč. “Sedite inspektore i opustite se. Jeste li za neko piće?” Glas mu je bio dubok i pre svega autorativan. Milivoj se spusti u jednu od fotelja i odmahnu glavom. “Neću gubiti vreme na kurtoazije, inspektore. Ovde ste pozvani sa jednim jedinim razlogom; zbog slučaja koji vam je poveren pre tri meseca.” Milivoj klimnu glavom. “Curu koja je otuđila opremu smo pronašli...”, započe, ali sagovornik ga grubo prekide: “Da, ali gde je adapter? To je sad prioritet!” Od sramote je zamucao: “Ne... ne znamo... žena koja je prema svim dokazima otuđila aparat, nije ga imala kod sebe.” “Vidite ovako, Jovanoviću, adapter je opasan. Toliko opasan da može srušiti Republiku! Znate li uopšte šta je funkcija te spravice?” strpljivo mu se obrati prvi besmrtnik koga je u životu video. “Nešto u vezi vaših nadležnosti, pretpostavljam?” “Tačno. Pravilno upotrebljen omogućava prolaz kroz dimenzije, ili vremensko putovanje, ako će vam tako biti jasnije.” “Dobro... ali šta je u tome tako opasno? Pa nije to oružje...”, ohrabren njegovom ljubaznošću, Milivoj ga prekide. Oči sagovornika bljesnuše, ali glas mu ostade miran. “O, to jeste oružje, oružje hiljadu puta gore od bombe. Šta vi uopšte znate o istoriji Republike?” Pitanje je bilo neočekivano. “Pa... Znam sve...”, zamuca opet Milivoj. “Šta? Šta znate?” Zvučalo je to gotovo nervozno. “Osnovao ju je 9. maja 1950. Robert Šuman kako bi onemogućio ponavljanje strahota klanovskih sukoba koji su odneli milione života...”, izdeklamova naučene lekcije. “Da. A znate li nešto o Evropskim narodima?”, nastavi besmrtnik. “Narodima? Pa Evropa je kontinent i narod je tu samo jedan...” “Da, Jovanoviću, jedna zemlja, jedan narod. Pojma vi nemate koliko je truda trebalo da se to postigne. A sad nam preti opasnost da se to sve poruši u jednom jedinom trenu. Adapter nam može doneti nove ratove i nove milione mrtvih, budite ubeđeni u to.” “Kako? Kako to može da se desi?” Jedino što je razumeo bilo je to da se upleo u nešto opasno. Nešto što nije shvatao.


19

“Zamislite istoriju ljudskog roda kao nit u paukovoj mreži sa epicentrom u praskozorju civilizacije. Možete li to?” “Pa... ja...”, poučni besmrtnikov ton nije očekivao, ali on nastavi kao da ga i nije čuo. “Pauk mrežu plete zrakasto. Ako istoriju posmatramo kao jednu od niti, onda možemo videti da je od samog početka imala mnogo puteva kojima je mogla krenuti. Pa, opet, krenula je jednim tokom - ovim na čijem se kraju sada mi nalazimo. Ako pratimo tu logiku i tu nit videćemo da se na njoj nalazi mnogo petlji i ukrštanja, koje mogu skrenuti tkanje ka bilo kojoj od susednih niti i analogno povesti zbivanja sasvim drugim istorijskim tokom. Ta ukrštanja nastaju delovanjem važnih ličnosti i promena njihovog ponašanja, ili njihov nestanak može potpuno izmeniti našu stvarnost. “Čekajte malo! Taj uređaj koji je ukraden omogućava putovanje kroz vreme?” prekide ga ponovo Milivoj, ali ovog puta sagovornik mu je odgovorio: “Ah, ne, putovanje unatrag po niti je nemoguće.” “Oh, za trenutak sam pomislio da očekujete od mene da se borim sa dinosaurusima,” reče. “Ne lupetajte, Jovanoviću. Nemate vi znanja za tako nešto.” “Oprostite, pokušao sam da se našalim. Istina je da ne shvatam značaj uređaja koji je ukraden”, pokunjeno reče.

“Vidim da ne razumete. Pokušavam maksimalno da pojednostavim izuzetno složen postupak. Zamolio bih vas da ne brzate sa donošenjem zaključaka. Postoji način da se utiče na kritične tačke u prošlosti. Kako bih vam to objasnio? Pokušaću da nastavim analogiju od malo pre. Zamislite veče i tu istu paučinu, ali osvetljenu usmerenom svetlošću. Na zidu iza paučine videćete vrlo oštru senku, sliku mnogo jasniju od nje same. Tako isto i vreme baca senku, uzor, svoju drugu dimenziju u naše vreme. Taj uzor, nazovimo ga senka, uz određena je znanja i opremu dostupan istraživanjima, pa čak i uticajima na prošlost.” “Pod određenom opremom podrazumevate ukradeni uređaj? “ “Da. Vidite, problem je u tome što je uređaj prekjuče upotrebljen. Ne pitajte kako znam. Jednostavno znam. A znam i to da to mogu učiniti samo posebno obučene osobe i to tek pod pretpostavkom da znaju šta traže. Sve je to neka vrsta telepatije, prenos misli kroz dimenzije. Meta može videti sliku, čuti reči, a u izuzetno retkim slučajevima preklapanja frekvencije, koja se dešava kod genetski istovetnih osoba, može doći čak i do kontrole uma, nešto kao i kod doplgengera.” Milivoj nije baš mnogo shvatao, ali je njegov policijski instinkt osetio nedostatak u priči. “Ali, pomenuli ste posebnu obuku. Ja sam mislio da se ona obavlja samo kod vas.” “Tačno. Žena koju tražite zove se Ana Simonović. Tu su vam svi dostupni podaci o njoj.” Pruži mu holomemo karticu. “Opominjem vas da se radi o izuzetno opasnoj osobi. Pre no što se odmetnula bila je jedan od naših najboljih agenata. Nipošto ne stupajte u kontakt sa njom.” Lice mu se smrači, pa reče: “Likvidirajte je čim je locirate!” Milivoja je ozlojedila lakoća kojom je to izgovorio. “Likvidiram? Ja... Ja nisam plaćeni ubica”, pobuni se. “Slušajte, Jovanoviću, niste slučajno odabrani za ovaj zadatak. Pratili smo vašu karijeru još od vremena pograničnih incidenata sa Zakavkaskom Unijom. Tada niste bili toliko bolećivi kao što se sada prikazujete”, zareža najednom besmrtnik. “Mogu učiniti da vam karijera munjevito krene uzlaznom putanjom, a mogu udesiti i da jednostavno nestanete. Izbor je na vama”, reče naizgled ravnodušno. Milivoj se štrecnu pa pokajnički reče: “Izbor baš i nije naročito izdašan.” Sagovornik mu se nasmeši. “Nađite je i ubijte je. To je sve što se od vas traži. Pamet u glavu, Jovanoviću. Koliko sutra se možete naći na mestu načelnika odeljenja, a onda... Ko zna?”

2. Beograd, 1991. godine. Sedeo je zamišljen u svojoj predsedničkoj rezidenciji, očekajući svog sekretara da uđe svakog trenutka i da ga obavesti da je državni sekretar Bejker stigao. Razgovor sa njim će biti težak, znao je to i sam, nisu mu za takav zaključak trebali, na brzinu prelistani, obimni izvodi iz izveštaja njegovog ministra inostranih poslova Vladislava Jovanovića, koje mu je ovaj tako obzirno, svojim truć-truć opširnim, tandara-mandara okolišavajućim, a za koji je isti arogantno mislio da je diplomatski, u sedam oblandi uvijenim rečnikom spremio, vezano za paket tema koje je Bejker donosio da ih ovde otpakuje. Da, razgovor će


20

biti težak, ali njegov odgovor na postavljene teme biće lak, naime, znao je da će sve morati glatko da odbije. Mogao je to Bejkeru da javi i telefonom, nije čovek morao baš da se deranžira i da džabe dolazi, ali procedura je nalagala da on to, ovako, gledajući ga oči u oči, odbaci. Politika se i danas vodila na isti način kao i hiljadama godina ranije, kad vladari nisu imali telefone, nego su preko glasnika pregovarali. Bejker je bio samo glasnik Medjunarodne zavere Novog svetskog poretka, kako je to lepo i tačno definisala Mira jutros za doručkom, dok je on brisao sa košulje fleku od kafe koju je na sebe prolio… Mira devojačko Marković je za tu priliku stavila najnoviju istobojnu svilenu ružu u svoju, pažljivo nameštenu frizuru predratne devojčice školarke. Njegovu uflekanu, i očigledno, za danas upropaštenu košulju, nije ni pogledala ni komentarisala, bila je duboko udubljena u tek otkrivenu misao, koju je, izgleda, pronašla u mrvama kriške hleba, a koju je do malopre mazala marmeladom od šljiva. Mrve je, dok je govorila, pažljivo povlačila jednim prstom ka ivici stola, na jednu gomilu, kao da je na taj način sakupljala novootkrivene informacije o njihovom današnjem gostu . Lako je Miri, pomislio je Slobodan Milosević, ona sve to lepo i tačno vidi, i jos lepše rečima uobliči, a kako ja sad, u ovoj tesnoj rezervnoj košulji, čija me kragna steže, da to objasnim onom nedotupavom Bejkeru,

koji čoveka gleda kao da ga baš ništa ne razume, iako mu sve lepo objašnjavaš na njegovom maternjem, iskvarenom engleskom jeziku?! Promeškoljio se malo u svojoj kožnoj stolici, i opet, po ko zna koji put, pogledao u svoj ručni časovnik Rollex, koga je sam sebi poklonio kad su ga prosle godine narodne mase izglasale za svog Predvodnika. Mira je bila malo uvređena, jer je zato morao da skine sa ruke sat koji mu je ona poklonila za prvu godišnjicu braka. Pa neće valjda da nosi dva sata na istoj ruci, jer sat se, jelda, nosi samo na levoj ruci? Morao je za izvinjenje da i njoj pokloni sličan, samo još skuplji ženski model, inače bi nastavila da pored njega prolazi do plafona podignutog nosa, i da se spotiče na papuče i tepihe po stanu, jer ih ne vidi. Sad se kajao što je uopšte kupovao i jedan sat, pa nije mogao valjda ovakav na ulicu, i na pijacu, jer su narodne mase ispredale priču o njegovoj skromnosti, stalno pominjući onog njegovog porodičnog fiću kojim je ranijih godina išao u Komitet. Dobro, mogao je za pijacu baš i da promeni sat, ali što da menja, pa na pijacu on nije nikako ni išao, a nije da je išla ni Mira, sveže voće i povrće već mu je neko donosio, svako jutro bi se našlo tu, u kuhinji, vidiš, nije se nikad setio ni da pita nekog odkud tu? Možda Mira zna, ona je sve nešto za vreme jela izvoljevala, te jabuke su prskane, te grožđe nije oprano, i stalno je kao tamo nekom prigovarala… A opet, sad su mu dolazili u goste lepo obučeni belosvetski emisari, pa kako da se pred njima sramoti onom njegovom bivšom šklopocijom? Istina, jeste, Mira je dala da se na poleđini sata izgravira ‘forever’, što znači, jelda, zauvek, pa ne znači to valjda, da sad on mora baš taj sat zauvek da nosi? Malo morgen! Nego, gde je sad taj Bejker, pa ne ide peške sa aerodroma, lepo sam mu jutros poslao onog smušenog Vladislava Jovanovića da ga sačeka, i kola je dobio, šta kola, nego i policijsku pratnju, a avion je trebalo još odavno da je sleteo? Ajde, da vozi Vladislav, pa da mislim da je zalutao, pogrešno se prestrojio pa promašio ulicu, razumeo bih to, ne zna čovek, nego imaju šofera profesionalca? Da znam da imam još vremena, pa da promenim ovu košulju, zadavih se, možda se ona fleka na jutrošnjoj košulji i ne vidi ispod sakoa? Zadubljen tako u misli, Slobodan Milosević u prvi mah nije ni primetio da se sa suprotnim zidom naspram njegove stolice nešto čudno dešava. A onda se prenu, i izbeči, samo što mu oči ne poispadaše! Počelo je kao nekakva izmaglica, u celoj polovini sobe ispred njega, od zida do zida, od poda do plafona, neka, očigledno, elektronska magla, kao sneg u televizoru kad nije na kanalu! A onda, kao da neko tamo negde okreće antenu, poče da se pomalja i trodimenzionalna slika, najpre sa snegom, a onda sve jasnija, dok se ne stvori kristalna slika neke potpuno bele prostorije, u kojoj je u centru na jednoj beloj, valjda plastičnoj stolici, sedeo jedan mladić, u belom, tesnom kombinezonu uz telo od, valjda vestačke kože, i gledao pravo u njega! Zaboravio je u tom trenutku i da pritisne dugme ispod radnog stola, kojim daje zvučni znak njegovom sekretaru da mu je potreban. Samo je sedeo, blago otvorenih usta, i gledao u mladića crne, talasaste, kratke kose, koja mu se kovrdžala na čelu, a koji je sedeo nasuprot njega, i posmatrao ga svojim nasmejanim zelenim očima…!

Lazar Janić – Stevan Šarčević


21

Stevan Šarčević

Zastupljen:

U zbirkama priča: „Najkraće priče 2010“, „Najkraće priče 2011“

„Jedan zivot u manje od devetsto znakova“,

"Baton", „Nešto diše u mojoj torti“, „Kako sam

ubio ljubav“,„Vetar po ocu“, „Velesove suze“

„Antologija jugoslovenske kratke

proze“, „Slavin poj“, i "Anomalija 2"

U fanzinima: “Meteor”,

“Terra”, “Eridan” i “Raketla”,

U časopisima: „Znak

Sagite“ i "Afirmator"

U E-časopisima: “Argus Books Online

Magazine”,„Libartes“, „Arteist“ i „Škrip".

Na Web portalima: „Art Anima„ , ,ProzaOnLine“,

„Beleg“

U Webzinima: „HellyCherry“ i „Trablmejker“

Zbornicima poezije:

„Između dva sveta“ i „Osmeh život krasi"

Osvojio:

Prvo mesto na konkursu „Beleg“ 2013

Lejla Umal' se burekom ne uguših kad osmehnuta pasta–za-zube–reklama plavušica u tamnim cvikama banu u kancelariju i prekrsti noge naspram mene. Minić, kožnjak, štiklice. Porno diva jebote! - Lejla - predstavlja se dok iskašljavam zalutale komadiće sira - Lejla Kočić. - Bog te, k'o forumski nik, mislim, ko se još u Srbiji zove Lejla? Pomalo flertuje dok mi izlaže slučaj i nikakvo čudo da se sav pretvaram u pažnju i ljubaznost. Osim što izgleda k'o avion, riba je puna k'o brod. Tutnu pred mene više no izdašnu sumu za troškove i obećava nagradu za usluge trostruko veću od uobičajene tarife privatnih njuškala.

*** Sledeće jutro, u odeljku za pušače poslovnjaka za Suboticu, pokušavam da složim šta mi je u stvari naložila. Radi se o lovi, naravno, a kada se radilo o ičemu drugom? 'Bem li ga ako razumem trgovce antikvitetima. Lejlin saradnik Milan Radomanović nestao je sa dvesta hiljada evrića namenjenih za starinski broš, čija mi je fotka ustupiljena. Prsten sa rubinom na zlatnoj osmokrakoj zvezdi, čiji se svaki krak završava biserom. Neki ga je izbeglica iz Bosne, izvesni Sinan Jašarević, drpio iz lokalne džamije i stigavši u Suboticu, plen je ponudio tržištu. Problemi su nastali pošto su po ostvarenom kontaktu i Sinan i Milan nestali kao da ih je zemlja progutala. Prvo svraćam do bivših kolega, koji u vreme prevrata nisu hapsili dilbere sa rukama u medu. Kako sam mogao znati da će baš oni postati glavni drmatori? Panduri se baš ne lome oko mene sve dok ne spomenem Lejlino ime. To deluje prosvetljujuće, pa postaju govorljivi. Znaju za slučaj. Nestanke su uredno prijavile „gospođica Kočić“ i Sinanova supruga Selma, koja nema stalno boravište, ali saznajem da je angažovana u restoranu „Bates“. Odlazim tamo i trag nestaje i pre no što se pojavio. Gospođa Jašarević se poduže vremena nije pojavljivala na poslu. Niti se sa kime družila, niti se mnogo znalo o njenom kretanju. Dakle, sve iz početka. Iduće jutro, snabdeven biznis imenikom, obilazim od zlatare do zlatare sa kilavim rezultatima. Pričljivost ljubaznih preduzetnika topi se čim prokljuve da nemam nameru da išta kupim. Fotografija nakita je za njih špansko selo. Negde kod dvadesete reprize entuzijazam mi splašnjava, a oko tridesete pomišljam da se vratim u Beograd. Tek reda radi ulazim u olupanu zlataru nekog Međerija. Umesto kamera i sveprisutnih upozorenja o obezbeđenju, otvaranje vrata prati zvon praporca, a odaja u koju stupam pusta je k'o Kalahari. Tek posle poduže pauze u radnju iz pokrajnje prostorije ušepava matorac drevnog dizajna. Na licu mu je nešto poput osmeha i


22

kratko „izvol'te“. Litanije o kvalitetu robe izostaju, ali ga pri pogledu na fotku obuzima neopisiva živahnost. - Bartuševa zvezda! - viče - Ovo je moderna fotografija. Odakle vam? Ukratko mu pričam događaje koji su me do njega doveli. Pažljivo sluša, dok mu se uzbuđenje očitava u staračkim očima. Kad sam istresao što sam znao, na lice mu se navlači izraz zabrinutosti. - Čudni su putevi sudbine – kaže – Zvezdu su Turci sa razlogom držali skrivenom. Ko bi rekao da će se jednog dana vratiti u Suboticu. Bojim se da povratak zvezde može imati nesagledive posledice. - umorno privlači razdrndanu stoličicu i spušta se na nju, pokazujući mi da isto učinim sa parnjakom neuglednog nameštaja. Zatim počinje da priča. - Bartuši, majstori od čekića, ovamo su dospeli iz Erdeja još u vreme Otomanske imperije. Legenda o dragulju je neraskidivo vezana za njihovu porodicu, ali krenimo redom. Prvi poznati vlasnik dragulja je Vlad III. Kao simbol vlasti nosio je šubaru sa ovim brošem. Dragi kamen je redak oblik šestokrakog asterizma, pa su mu pripisivana posebna svojstva, a ja sam sklon da u te priče poverujem. Jedne zime, njegova vojska se tukla sa Turcima, a on se izdvojio od svojih trupa, kad ga je kopljem probio jedan od njegovih ljudi, izvesni Imre Bartuš. Plašeći se osvete pobegao je u Bačku. Nedugo posle toga se između Tise i Dunava pojavio Jovan Nenad, zbog crne linije od slepoočnice do pete prozvan

Crni. Za kratko vreme je proterao Turke. Njegovi ljudi ginuli su sa osmehom na licu, neki smatraju zbog hrabrosti, ali ja mislim drugačije. Iako je protiv Turaka postigao neverovatne pobede, poginuo je u ratu između Habzburga i Zapolje. Nedugo posle toga, Ugarska je pala pod tursku vlast i narednih 150 godina hrišćani iz ovog kraja živeli su u zemunicama kao hrčci. Bok uz bok sa Crnim redovno je jahao vradžbinar sa ovim draguljem na kapi što je... Taman se uneo u priču, kad zvonce najavljuje ulazak dvoje raspilavljene derladi u potrazi za burmama. Zaljubljeni su bezazlena stvorenja, ali i prilično naporni, pa zaokupljaju matorog nezaustavljivim torokanjem. Tren kasnije oglasio se mobilni i kolege mi javiše da je Selma Jašarević pronađena. Neizostavno sam morao porazgovarati sa njom, te kratko dobacujem čiči da ćemo se videti i žurim do policijske stanice. Dežurni me upućuje na kraj hodnika duž kojeg, kako odmičem, smrad postaje sve gori, a kad najzad otvaram vrata, udara me poput malja. Masa mesa, mišićnih vlakana i žila položeno je na sto i u prvom trenutku ne shvatam da se radi o ljudskom biću. Naknadno shvatam o čemu je reč. Udovi telo i iskeženo lice - sve je tu, ali lišeno kože. Muka mi je, izlećem iz prostorije i ulećem pravo u naručje dežurnog koji mi objašnjava da nisam sačekao objašnjenje. Ženu koju tražim neki veseljak je odrao - i to najverovatnije živu. Isto veče se javljam Lejli i ona nalaže nastavak potrage. Nisam siguran šta me tera da nastavim sa poslom – da li obećanje honorara ili obećanja u Lejlinom glasu. Te noći je sanjam, svu u crnom, sa korbačem u rukama i sebe, golog k'o od majke rođenog, skuturenog kraj njenih nogu. Budim se lepljiv među nogama i molim boga da me niko ne priupita kako sam uneredio hotelski čaršav. Već idućeg jutra mi javljaju da su pronašli Sinana i Milana. Odmah polazim da bih tamo zatekao gomilu unezverenih policajaca i sluđenih medicinara koji se besmisleno muvaju oko one dvojice, kojima su svakome po kolac, sad već iščupan iz zemlje, vertikalno nabijeni od butina do usta. Živi su, ali zvuci koje ispuštaju nisu onakvi kakve bih očekivao. Mora da su pobenavili od bolova – skičanje im je više nalik sladostrašću nego patnji. I ne samo to. Umesto da im se lica grče u agoniji. obojica se smeškaju. Nema tu mnogo šta da se uradi, još manje da se shvati. Motam se unaokolo sve dok ih ambulantnim kolima ne otpreme, onako, zajedno sa kočevima. A serija bizarnih događaja tek se zahuktavala. Sledećeg dana prošetam do Međerijeve zlatare, kad tamo gomila vatrogasaca i policajaca. Predstavim se i puštaju me u lokal. E, tu imam šta i da vidim. Vatra ispod ogromnog lonca na čijem su vrhu umesto poklopca pričvršćene daske, bila je već ugašena. Kroz rupe u daskama provučena, uzvišenog izraza kao na ikonama, kezi se zlatareva glava. Gotovo bih se zakleo da je uživao u tome što ga je neko živog skuvao. Jednostavna potraga za tipom koji je maznuo par evrića postajala je sve jezivija. Isto prepodne snabdeh se adresama stanovnika nedavno rasformiranog izbegličkog naselja u kome je bračni par Jašarević proveo najveći deo svog boravka. Neki su odlepršali bez traga, neki odlutali predaleko da bi ih pratio, ali desetak izbeglica je i dalje bilo u blizini. Izjave se uglavnom poklapaju. Što se Sinana tiče voleo je da švrlja i mnogo se curica motalo oko njega, posebno neka visoka plavuša koja nikada nije skidala tamne naočare, a viđali su ga i sa Lejlinim


23

saradnikom, pa i sa nekim suvonjavim lokalcem, najverovatnije Mađarom. Isti tip se nalazio i sa Selmom. Nijedan od opisa nije imao ništa specifično. Predveče navraćam do „Batesa“ i nenadano otkrivam neočekivane stvari. Podmazavši šakom novčanica jednu od Selminih eks koleginica, saznajem da se tip koga su izbeglice pominjale zove Lacika i sa Selmom je pokušavao da obavi nekakav posao. Ova o tome nije pričala, ali je bila nemirna kad god bi se Lacika pojavljivao. Sagovornica ima dobro oko i primetila je ono što moji prethodni izvori nisu – tip ima slomljen nos i ogroman pečatnjak na domalom prstu. Najneočekivanije otkriće je poznanstvo one Sinanove plavuše sa Selmom. Ne samo da ju je poznavala, već joj se i otvoreno nabacivala. Moja sagovornica ne prestaje da priča o ruci atraktivne gošće što se nejednom zavlačila pod Selminu suknju i neprekidno toroče o urokljivim očima te žene. U stvari, njihov emotivni život me ne zanima, pa tu završavam razgovor. Potragu usmeravam na tajanstvenog Laciku, ali uskoro shvatam da je to ime u Subotici retko koliko i Nada u Beogradu. Već sam svaku nadu izgubio kada se mozaik nekako sam od sebe sklapa. Jednostavno, dok zaludan sedim u bašti kafića, iz zgrade muzeja iskoračuje visoki, suvonjavi tip, slomljenog nosa, sa pečatnjakom na domalom prstu. Zamalo vičem za njim „Lacika“.

Tip se ponaša sumnjivo. Neprestano se osvrće, hoda žurno i uopšteno vlada se kao da od nečega beži. Za trenutak pomišljam da je uočio da ga pratim, da bi se potom oglasio alarm iz pravca muzeja. To li je dakle! Nešto je zglajzao. Doista, Lacika ubrzava korak i skreće ka nekom lokalu. Neko vreme držim lokal na oku, ali tip ne izlazi. Najzad se i sam spustih niz stepenice i obuhvatih pogledom retke goste. Nema ga. Prilazim šankeru i uzimam pivo. Usput pitam za tipa. Ne samo što se šanker odmah doseća, nego mu zna i ime. - Lacika je u toaletu, verovatno će se ubrzo vratiti – reče i vrati se brisanju pulta. Uporno čekam gotovo čitav sat, ali odande niko ne izlazi. Najzad ulazim i zaključujem da su kabine slobodne. Vraćam se do šankera i dobacujem da se prevario. Odgovor je tek neodređeno klimanje glavom. Ne vidim svrhe da i dalje gubim vreme i odlučujem da svratim do muzeja. Tamo je dotični nešto naradio i zanima me je šta bi to moglo biti. Eks kolege su na licu mesta i moja pojava na njih deluje kao sedamsto šesdeset treća epizoda španske serije. Nije da me isteruju, ali me u potpunosti ignorišu, pa njuškam samostalno. Nažalost, jedino je dostupna čistačica žabolikog lica i prilazim joj širokog osmeha. - Znate li šta se dogodilo gospođice? - Mater ti gospođica. Razvalili vitrinu sred bela dana. - odbrusi ona. - Kako to da se alarm oglasio tako kasno? - ignorišem odbojnost. - Ma šta ti znam. Koj' bi pazio na rđavi čekić? - ljubaznosti ni trunke. - Čekić? Ukraden je čekić? Kakav čekić? - zašto bi iko drpio tako nešto. - Ajd' idi davi nekog drugog. Imam ti ja i druga posla. - reče, pa demonstrativno odmaršira iz prostorije. Svaki daljnji pokušaj uspostavljanja razgovora bilo sa policajcima, bilo sa zaposlenima, ne daje rezultata. Sledećih dana po neočekivanom proboju u istrazi, vrtim se u krug. Brzopleto zaključujem da je tajanstveni Lacika crnoberzijanski trgovac antikvitetima. Policajci do kojih uspevam da dođem nisu otvoreno odbojni, ali imam utisak da kriju neki važan podatak. Ukratko, rezultati su mršavi - sve do trenutka kada se događaji počinju odvijati munjevitom brzinom. Lutajući beznadežno oko muzeja, prepoznajem napadno napirtlanu čistačicu u muzeju, očito željnu muške pažnje. Suknja iznad kolena i duboki dekolte ne varaju. Reaguje baš kako očekujem i spuštamo se do najbližeg lokala, koji je igrom slučaja baš onaj u kome sam onomad izgubio gospo'n Laciku. Galantno plaćam piće i pokrećem razgovor. Malo - pomalo skrećem sa bezazlenih komplimenata na incident u muzeju. Ženka se pali na kezečenja i uspeh ne izostaje. Saznajem da muzej poseduje bezbednosne kamere i ne samo da je kradljivac snimljen, već je i identifikovan. Ime mu je Laslo Bartuš. Kao da me onaj ukradeni čekić tresnuo po glavi! Bartuš je prezime koje je pominjao skuvani zlatar, i ne samo to, već ih je nazvao i majstorima od čekića. Nadalje je razgovor lagano flertovanje i kad sam je se najzad otarasio, shvatih da moja sretna zvezda te večeri blista punim sjajem. Za šankom je isti momak kao i zadnji put kad sam dolazio. Prepoznaje me, pa mi onako usput kaže da sam trebao malo sačekati, jer je Lacika nedugo po mom odlasku izašao iz toaleta.


24

Nova saznanja me dovode do kustosa u muzeju. Čova je izgubljen slučaj, pa mu krećem niz dlaku. Pominjem imena zapamćena iz zlatareve priče. Matori se nalazi na svom terenu, pa razvezuje priču. - Vlad III je bio vladar Vlaške, poznatiji kao Vlad Cepeš. Možda će vam priča biti bliža ako kažem da je poslužio kao inspiracija Bremu Stokeru za delo „Drakula“. - Drakula? Vampir? - prasnuh. - To je samo maštarija. Ime je izvučeno iz zamka Drakul u Karpatima, u drevnoj Vlaškoj, gde je Vlad vrlo mlad došao na presto. On i njegov otac ubrzo padaju u tursko ropstvo, gde je stekao reputaciju u nepokoravanju i brutalnosti. Fasciniralo ga je nabijanje na kolac. Kada se popeo na presto prva mu je briga bila da učvrsti položaj. Tada počinje da primenjuje ono što su ga naučile Osmanlije. U njegovim rukama, nabijanje na kolac dobija oblik umetnosti, namenjene pre svega Osmanlijama, ali i lopovima, lažovima i preljubnicima u sopstvenom narodu. Ubijao je čak i trgovce koji varaju mušterije. Strah od Vlada smanjio je kriminal na minimum. - izdeklamova ovaj. - Ima li priča neku poentu? - zapitah ga zamoren litanijom. - Užas proizvodi užas. Pa ipak, on se i dan danas po dobrom pominje u Erdeju. Što se tiče vašeg drugog pitanja Jovan Nenad je bio samozvani Subotički car, bajkovita ličnost. Nakon

Mohačke bitke potisnuo je Turke iz Južne Ugarske i osnovao slovensku državu. Postoji čudan podatak s njim u vezi. Rođen je 1492 godine - u godini zveri. Ako se tome doda da je imao crnu prugu od slepoočnice do stopala, nije čudo da se o njemu pričaju izmišljotine. - Kakve izmišljotine? - prekidoh ga. - Bapske priče. Govori se da je uz njega jahao čarobnjak koji je poput demona zaposedao ljude i činio ih pokornim slugama svoga gospodara. Izgleda da je Jovan Nenad u zadnje vreme aktuelan. Naime neki dan nam je ukraden čekić koji je navodno njemu pripadao, mada je verovatnija priča da je izliven tek u vreme katakombi - reče najzad, a ja se setih da je matori zlatar pominjao da su hrišćani živeli u zemunicama. - O kakvim katakombama je reč? - zapitah. - Cela Subotica se nalazi nad spletom neistraženog podzemlja. To nije nikakva tajna. - reče. - Postoji li negde ulaz? - zapitah. - Postoji mnogo ulaza i najčešće se nalaze u podrumima starih zdanja. Međutim svi su zazidani i nikad niko nije pokazao interes da ih istražuje. - objasni on. Nisam video šta bih još od njega mogao saznati, pa mu se zahvalih i krenuh pravac u onaj podrumski lokal. Vampiri i zveri su živuljke sklone jazbinama, a kafić je lociran u podrumu neke prepotopske zgrade. Legendarni vampir, čovek rođen u godini zveri i tajanstveni Lacika su povezani nekom neprepoznatljivom niti. Možda je onaj toalet prolaz... Nekuda... Protutnjah lokalom - pravac toalet. Istražujući kabine uskoro zapažam ono što tražim – između određenih pločica nedostaje fugiranje. Koliko god upinjao, zid se ne pomera. Rešenje je negde u blizini pa nasumično pritiskam izbočine. Prekidač je dobro skriven, no za vatrenog ljubitelja Indijane Džonsa ne predstavlja nerešivu zagonetku. Začu se jasno klik, posle čega sa lakoćom otškriljujem vrata. Nalazim se u memljivom i teskobnom hodniku koji vodi naniže. Paučina i prašina prekrivaju prostor oko zidova, ali prolaz je očišćen, pa je jasno da je ovuda nedavno neko prolazio. Nastavljam spuštanje opipavajući pištolj u džepu. Povremeno mi se pričinjava da čujem korake iza sebe, pa čak i da osećam miris parfema. Zalud se osvrćem, iza mene nema nikoga. Neko vreme hodnik blago pada, a kad sam već izgubio svaku predstavu koliko sam duboko ispod grada, nastavlja se horizontalno. Neko vreme napredujem, a onda vidim svetlo podalje od sebe. Izvlačim oružje i oprezno nastavljam. Ne bih rekao da sam se iznenadio kad se u jednom proširenju hodnika pojavljuje Lacika. Na improvizovanom oltaru leži nakit koji tražim, odmah pokraj ovećeg čekića. Lacika u rukama drži neku knjižurinu i recituje na nepoznatom jeziku. Zastajem kako bih uperio pištolj ka njemu i vičem: - Odstupi od kamena i podigni ruke! - Trza se, pa se okreće ka meni. - Ko si ti, dođavola? - pitanje je propraćeno spuštanjem knjige na kameni oltar. - Ko sam ja? Neko ko zna za sve užase koje si počinio! - odgovaram ne umanjujući opreznost. Čovek sposoban da ljude odere, nabije na kolac ili ih žive skuva nikako ne može biti bezopasan. - O čemu ti to pričaš? Ne znaš u šta se uplićeš budalo! - brecnu se on.


25

- Znam za zlatara, Lejlinog saradnika i bračni par Jašarević, ali ne brini neću te prijaviti. Samo hoću taj broš i odlazim, a ti nastavi, šta god već radio. - kažem mu najmirnije što mogu. - Lejla? Ti radiš za Lejlu Cepeš? - na lice mu se navlači izraz straha. - Da. - rekoh dok kockice stadoše da mi se slažu u glavi.

http://stipansevernjak

.blogspot.com/ - Idiote, ne znaš ti kakve je loze ona izdanak! Ona je... - zapenuši ovaj, ali ga prekidoh. - Je, je. Vampirica, unuka grofa Drakule i noću bludniči ispijajući krv. -

rekoh, tek da vidim šta zna. - Ne bulazni, Stoker je lupetao. Istina o Cepešima je mnogo gora od njegovih maštarija. - Ne interesuju me bajke. Daj mi broš i odlazim. - sledećeg momenta stvari se počinju odvijati sumanutom brzinom. Lacika naglo dohvata onaj čekić i za trenutak se prepadam da će ga baciti na mene. Sledećeg momenta shvatam da zamahuje ka brošu. Elem, to je trenutak kada se svet promenio. Najednom usred zamaha Lacika se zaustavlja i spušta čekić. Pogled mu je uperen negde iza mene, pa se osvrnuh i ugledah visoku ženu čiju svetlu kosu pridržavaju podignute tamne naočare. Po prvi put vidim oči svoje nalogodavkinje. Tren kasnije pogledi nam se ukrštaju i toplina mi struji telom. Negodovanje zbog njene pojave zamenjuje radost. Ne osećam potrebu da išta kažem. Pogled joj skreće ka Laciki. Ovaj podiže čekić i udara se po kolenu. Krckav zvuk prati njegov urlik i težak pad. Zatim udara po suprotnom kolenu. Urla i udara, udara i urla. Skrećem pogled ka Lejli. Strast se ogleda u pogledu usmerenom ka Laciki koji neumorno lomi sopstvene kosti. Najzad snage nestade i siromašak klonu ispustivši čekić. Lejla bez reči pruži ruku ka meni i nekako znam da treba da joj ustupim pištolj. Lakim koracima prilazi Laciki koji podiže pogled ka njoj. - Nisam očekivao. - promrmlja – nisam mogao da naslutim da ćeš se pojaviti, kučko... - Eh vi Bartuši. Otporna ste sorta, pa ipak ne baš sasvim imuni. Šteta, zvezda je vaše delo. Pomoli se sada. - Seme vam se zatrlo, da bog da. Koliko si ih pobila u ovom gradu? - Ajde molim te, zar je to bitno? Nemaju svi tvoje gene. Pa uživali su u mukama, a boga mi i ja. - Prokleta bila i ti i tvoja familija! - škrguće uporno Lacika. - Šta sad prigovaraš? Pa zar ti nije bilo lepo dok si se čekićao? Samo sam ti pomogla da razlučiš šta zaista želiš i povrh svega, čak sam te i oslobodila da spoznaš šta se dešava. - Kujo, da sam imao samo još par minuta, videla bi šta bih uradio sa Nenadovim čekićem! - Ah, Jovan Nenad, najveće čukundedovo razočarenje. Prokletnik je imao urođenu otpornost i to mu nije bilo dovoljno. Poverio je tvojoj sorti da izradite čekić sposoban da uništi zvezdu! Pa zar ti nije žao da uništiš remek delo sopstvene porodice? - Jovan Nenad je video šta ste u stanju da učinite kada kroz dragulj umnogostručite moć. Samo ga je rat primorao da sklopi privremeni pakt sa vašim sojem. Da ga Habzburzi nisu zatukli, bili biste uništeni zajedno sa zvezdom. - Koji ste vi Bartuši imbecili! - reče Lejla pre no što mu ispali metak u glavu. Zatim mi se nasmeši posmatrajući me dubokim, dubokim pogledom. - Čestitke detektivu! Pronalaskom fokusa moći zaslužio si jedinstvenu nagradu. Doduše, malo drugačiju od dogovorene, ali sigurna sam da će ti se dopasti. Samo malo strpljenja, tek da pripremim par sitnica.

*** Ne bojim se, biće to jedinstveno iskustvo. Lejla dovršava šiljenje koca i spuštam gaće dok mi radost struji nervima.

http://stipansevernjak.blogspot.com/



26

Boris Mišić

Nekada su tu bile sve planine sveta, na jednom mestu, na dohvat oka i uma. Himalaji, Andi, Alpe, Kavkaz, Dinaridi. Ponekad je bila samo jedna planina. Najčešće je viđala Rtanj, koji je poput olupine veličanstvenog svemirskog broda dremao na suncu. Nekada je na tom mestu viđala sve građevine sveta koje je volela. Ajfelovu kulu, Tadž Mahal, Hram Svetog Save na Vračaru. Ponekad je viđala samo jednu, ruševnu ali dragu staru kuću u kojoj je provela detinjstvo. Bilo je nedelja kada je dane provodila ležeći na travi i uživajući u mirisu tropskog cveća ; slušala je pesmu bezbrojnih ptica i insekata. A bilo je dana kada se posvećivala samo jednoj biljci, samo jednoj maloj životinjici koju bi mazila i šaptala joj nežne i umirujuće reči. To mesto je imalo sve- opšte i kolektivno, blistavo i obično. Uvek bi bilo različito, makar za jedan najsitniji detalj. Jovana pusti zlaćanu kosu da joj lepršavo padne po ramenima i sanjivo sklopi oči, znajući da će za koji sekund svet dobiti mnogo prijatnije boje, zvukove, oblik i teksturu. Nije morala ni da gleda, turobnu stvarnost propalog gradića znala je napamet. Sve je bilo isto, oduvek. Nije znala ni zbog čega se stalno vraća u to turobno mesto koje je umiralo. Jedva da je i imalo živih stanovnika. Bio je tu samo jedan starac, duge zelene kose i zelene brade, umoran, pogrbljen i tužan, kao i dve vile koje su u kazanu kuvale sive, od suše i otrovnih kiša spaljene i propale biljke. Nebo je bilo sivo i odvratno, jedino se u daljini naziralo plavetnilo kod šiljka Rtnja ; planina je na neki čudan način odolevala. Drugih stanovnika gradić nije imao, osim ako u stanovnike ne računamo i ostarelog, slepog i gluvog psa koji je večito dremao pored starca sa zelenom bradom. Jovana otvori oči i odmeri malobrojno stanovništvo sa prezirom. Još koji sekund, i jedva primetan pokret prsta na mikroskopski sitnom uređaju ugrađenom u njen dlan odvešće je iz turobnog sveta, kome se iz nekog razloga uvek vraćala. Boje će dobiti punoću, nebo plavetnilo, pred njom će biti sve planine , sve građevine, svi mirisi, zvukovi, oblici sveta. Mogućnosti na Portalu su beskrajne. Ovoga puta, imala je nešto drugo na umu. Napustila je otužnu grupicu i krenula polako stazom koja se otvorila za nju. Staza je vodila ka prelepoj plaži prekrivenoj belim peskom. Dok je hodala, razmišljala je koliko je srećna što se rodila i živi u dobu kada su snovi postali stvarnost. Stari vilenjaci i vile su naravno kukali. Govorili su kako će ljudi uništiti svet i kako je Portal đavolja igračka koja će vilinski svet odvratiti od prirode. Jovana odmahnu glavom. Kome treba bolesna i ružna priroda, posečene šume i spaljena polja, kada svako u sopstvenom umu može stvoriti prirodu kakvu želi ? Može hodati njome, dodirnuti je, okusiti, osetiti je. Starci su gunđali kako će mladi otići i ostaviti vilinski


27

svet da umre, da će se pomešati sa ljudima i izgubiti svoju dušu i srce u velikim, zastrašujućim gradovima, u betonskim kulama koje paraju nebo, u buci i besu koji kulja sa asfalta i trulih, izjedenih neonskih srca. Starci, pomisli. Ko još mari za njih. Naravno da se bune, jer im vlast izmiče iz ruku. Njoj se baš dopada ovaj svet i Portal. Baš će da razbija glavu zbog kuknjave senilnih matoraca o gubljenju bog te pita čega. Skinula je odeću na plaži-osetila je dodir toplog, mekog peska, i prepustila mu se. Mladić koga je ugledala takođe je bio nag. Srce joj je jače zakucalo kad je prešla pogledom preko njegovih širokih ramena, mišićavog torza i krupnih, crnih očiju. Poželela je da mu razbaruši gustu, crnu kosu. Odlučila je da preskoči nevažan i zamoran proces udvaranja ( uostalom, ko uopšte ima više potrebe da to radi ? ) i pređe odmah na stvar. Usne su mu bile tople i pohotne, polako i nežno je ispitivao njeno telo i ona je osećala da ponovo surfuje na talasima duge, da se beskraj otvara ispred nje, da hodi svim stazama,planinama, livadama, putevima ovog i svih drugih svetova. Nisu govorili ništa , reči nisu bile potrebne. Završnica je došla brzo i eksplozivno, poput udara munje, osećala je vrelo i ljepljivo ljudsko seme koje se mešalo sa njenom vilinskom krvlju. Negde u daljini, daleko iza beskraja Portala, ona uhvati neki pokret, šum : za trenutak joj

se ukaza slika starca sa zelenom bradom i ostarelog psa koji je naglo ustao i naćulio uši. Besmisleno, pomisli, pas je već odavno gluv. To je ipak bilo dovoljno da prekine čaroliju. Mladić je sišao sa nje i jedno vreme su ćutke ležali i gledali u nebo, ne progovarajući ni reč. Zapravo, pomisli sa strahom, možda više i ne zna da govori. Prošle su godine kada je poslednji put nešto izgovorila-za posao, zabavu, za sve su bile dovoljne komande sa Portala i sve se rešavalo brzo i trenutno bez gubljenja vremena u besmislenim naklapanjima o vremenu, prirodi, drugim...osobama. Nije više bilo nikakvih zala ni poroka. Droge su nestale sa pojavom Portala. Ko bi još zabadao prljave igle u vene, kada jednim pokretom prsta na raspolaganju imaš čitave svetove ? Nije više bilo kriminala- sve što vam je trebalo, mogli ste stvoriti u sopstvenoj glavi. Ratovi su prestali. Ko bi još prolivao krv za neke leve zemlje,kada možeš da osvojiš beskrajno mnogo svetova ? Sve je bilo kako treba. Leži na plaži sa božanski lepim muškarcem, koji je upravo doveo do vrhunca. Zašto onda gluvi pas osluškuje, i gleda umornim, slepim očima ? Šta nije u redu ? Mladić je ustao, I dok je ona posmatrala blistave zvezde u daljini, počeo je da ispisuje reči po pesku. Jovana za trenutak kroz beskrajne talase Portala ugleda vrh Rtnja u daljini, ponosni Šiljak na koji je pre nekoliko hiljada godina sleteo matični brod njene rase. Previše smo zavoleli ovu planetu, pomisli. Zavoleli smo je više od onih koji su rođeni na njoj. U tome je i ležala slabost čitave rase. Dok su ljudska bića grabila napretku i osvajala nove tehnologije, vilinski svet ostao je vezan za šume, polja, livade, besplodne stene. Njihov svet je umirao. Portal je bio spas, jedini put koji je sprečavao izumiranje. Sjediniti se sa ljudskom tehnologijom. Postati jedno sa ljudima. Momak je uporno pisao po pesku i Jovana po prvi put obrati pažnju na reči. ,, Tražio sam te. Mesecima. Godinama. Bila si u mojim snovima. Tražio sam nekoga ko donosi vatru. Ti imaš vatru u sebi. Poseduješ moć. Osetio sam je u tvojoj krvi, u tvom umu i srcu. ˝ ,, Baš si romantičan ˝ Jovana se nasmeši. Odavno nije imala ovako lepu fantaziju. Portal je pružao sve lepša iznenađenja , pomisli. Možda bi sledeći put mogla da upozna dva mladića, crnokosog i plavog. Obrazi joj se zažariše od uzbuđenja. ,, Ne shvataš ˝ mladić je pisao sve brže, pokreti su mu odavali ljutnju i nervozu. ,, Ovo nije igra. Moraš preneti svom narodu vatru. Moraš im vatrom očistiti umove od Portala. Samo tako ćeš spasiti svoju vrstu. Za nas ljude je verovatno kasno. Ima nas svega nekoliko koji surfujemo uspevajući da sakrijemo da nam svest nije izmenjena. Na vama je da spasete ovaj svet.˝ ,, Maleni, ovo je samo Portal. Previše si se uživeo. Kad se diskonektuješ, ovo će ti biti samo lep san.˝ Nije zvučala ubeđeno. Ponovo je osetila da stari pas diže glavu i gleda u njihovom pravcu. Nemoguće. ,, Zar ne osećaš ? '' Bio je uporan. ,, Kad šetaš sama pod zvezdama, kad nisi priključena ? Da je nešto pogrešno ? Zar ti nije čudno što ne možemo da izgovaramo reči ? Tvoj narod je nekada stvarao divnu muziku. Božansku. Ljudi su je nazivali muzikom sfera. Gde je ona sada ? Izgubljena na talasima, u beskrajnom okeanu šumova Portala...''


28

U jednom kratkom trenutku, Jovani se učini da ponovo čuje tu muziku, a onda je zaglušiše i zakloniše talasi Portala. Ali i to je bilo dovoljno. Vatra je jurnula kroz njene mišiće, nerve i kosti, kroz vene i krvotok. Drevna, zaboravljena moć naroda koji je došao sa dalekih zvezda i doneo ljudima vatru i svetlost. Izbavio ih iz vlažnih i mračnih pećina, da bi sam, nekoliko hiljada godina kasnije završio u informatičkom kavezu. Jovana oseti bes. Prstom pritisnu uređaj, i plaže i mladića nestade, kao da ih nikada nije ni bilo. Bila je obučena ( nagost je pomisli, bila samo želja, varka Portala ) i za trenutak je osetila želju da zaboravi sve što joj je mladić ispisao na pesku, da nastavi starim, bezbrižnim životom. Portal je vekove koje su je čekali mogao da ispuni smislenim sadržajem. Beskrajem… mesta koja se mogu posetiti, gradova, arhitekture, prirode, muzike, boja, oblika… ljubavnika. Ljubavnica. Jovana pocrvene. Takav raj, takvo savršenstvo ne bi odbio niko. Niti jedna razumna rasa. Šta je čekalo na drugoj strani ? Borba za očuvanje jednog sveta koji je bio deset hiljada, milijardu, billion puta ružniji, lošiji i nesavršeniji od Portala. Moć je kolala u njoj. Sada je znala da postoje zaverenici ; mladić je bio stvaran, njegovo toplo seme probudilo je vilinsku vatru u njoj. Lako bi mogla iskoristiti svoje čari i saznati od mladića gde su ostali. Uništila bi ih gotovo

trenutno i raj Portala više nikada ne bi bio ugrožen. Samo jedan mali napor, samo nekoliko žrtava do večnog raja dotad nepoznatog u istoriji univerzuma. Jovana izu sandale i pod stopalima oseti grubu, ispucalu zemlju, punu prljavštine i sitnih kamenčića. Lepi beli pesak je nestao. Ipak, želela je da oseti dodir prave, tvrde i grube zemlje, a ne zemlje iz snova. Začudo, prijao joj je taj dodir. Kao da joj je gruba zemlja milovala stopala i bila joj bliža nego topli,meki pesak. Nastavila je stazom do umirućeg grada; vile su zastale mešajući biljke u kazanu. Jovana je na njihovim licima videla da su shvatile. Moć je prosto isijavala iz nje. Mogla je za sekundu da spali gradić. Da spali sve gradove. Sva naselja, ljudska i vilinska. Mogla je pomisli, da učini sve. Da uništi zametak svakog otpora ; da uništi svako živo biće. Portal bi sačuvala samo za sebe. Svet koji u sebi sadrži beskraj svetova. Bila bi to najmoćnija droga koju ni sa kim ne bi delila ; bila bi jedini korisnik i uživalac. Živela bi na plaži, putovala po zvezdama, uživala u bezbroj ljubavnika, imala hiljade dece, hodila bi belim, veličanstvenim peskom, a ne grubom i propalom zemljom. Moć. Dobila je, bolje rečeno vratila joj se i sada zna kako da je iskoristi. Zastala jeispred starca sa zelenom bradom i poljubila mu ruku. Umorne oči se ozariše i blesnuše mladalačkom snagom. Njene ruke zagrliše starog, slepog psa i uroniše u njegovu toplu kožu. Pas radosno zalaja i Jovana ugleda kako mu se oči otvaraju i bolesna koprena diže sa njih. Osetila je neizmernu radost, došlo joj je da zaigra, da poleti i vine se do zvezda. Moć. Moć je brinuti i voleti za čoveka na samrti. Moć je dati deo sebe ostarelom psu. Moć je voleti stvarno i nesavršeno. Jovana pogleda u daljinu. Plavetnilo od Rtnja se širilo, dolazilo sve bliže gutajući bolesno sivo nebo. Šiljak je goreo drevnom vatrom, kakva nije viđena hiljadama godina. Okupljanje je počelo. Izlečićemo svet, pomisli Jovana. Sagradićemo opet svemirske brodove. Izlečićemo i druge svetove. Donećemo našu muziku i reč u svaki kutak svemira. Radosna, sa veselim starim psom za petama, potrča prema Rtnju koji se u daljini kupao u svetlosti.


29

Antonio V. Radeljak

„Sa njenom rukom u svojoj ne treba ni

reći da su sve ploče eksplodirale,

odletjele u orbitu u tisućama komadića

kojima će trebati milijune svjetlosnih

godina da se opet sastave i da ih

buduće generacije tada dominantne vrste dešifriraju i odgonetnu što se

točno tada u mom srcu dogodilo. „

Nesveti rat Dogodila mi se grozna stvar. Ljubav. Toliko post-bolna, pre-euforična i pseudo obostrana. Promjena me uhvatila u zamku na način da mi je predstavila seks ili masturbaciju kao plod mehanike. Trenutačno i prividno zadovoljstvo zbog kojeg svjesno odbacuješ neku veću misao, jer ta ista misao nema isto značenje u istom trenutku bez iste osobe. Bol je tolika, da nisam nikad ni pomislio da ću toliko patiti zbog drugog ljudskog bića. Da ću toliko biti uvjeren u iluziju, da će iluzija postati dio mog svakodnevnog života i da ću morati tražiti načine kako živjeti sa njom. Ponekad se usudim pomisliti da je toliko bolna da će jednog dana postati optimistična i iz mene izvući sve ono najbolje što se da izvući. Zašto papirizirati tu ljubav? Zato jer je boca pive pala na pod i razbila se u tisuće komadića. Zato što mi je čaša proletjela pokraj glave nakon što sam je pljusnuo dvaput, triput, ne znajući ni sam zašto. Zato jer se sutradan samo misteriozno nasmijala cijeloj drami. Zato što sam sebi dopustio neracionalizirati cijelu situaciju i što me je to koštalo ni više ni manje, nego do odnosa do samog života. Zato što ne želim i ne mogu vjerovati da je sve bila samo izmišljotina. I zato što želim vas uvjeriti, a možda još više i sebe, da je ljubav čista izmišljotina i manipulativna drolja. Opsesivnost više ne gledate kao nezrelu suputnicu, već kao vječnu pratilju ili sjenu, bez koje niste sposobni biti niti ono što sami poželite. Kao ni bez tog desetominutnog ili vječnog držanja za ruku pod oazama prepuštanja, kad sam je sebično pokušavao zaustaviti da pjeva i bar minutu posveti nama. „Baš mi je lijepo“. „I meni je!“- odgovaram. Sav intelekt, sva znanja svijeta, svi strahovi, sve frustracije, svi svjetonazori, sve nuklearne bombe, svi orgazmi, sva prošlost ili budućnost nisu nimalo više bitni. Ni sljedeća sekunda. Da je potrajalo sekundu više, ne bih bio sposoban vratiti se u stvarnost. Jer kad jednom poletiš i vidiš svijet iz jedne druge perspektive, sve ostale se poništavaju. Jer kad osjetiš takvu potrebu za drugim bićem, to ne može ništa, ali baš ništa da nadoknadi. Što vam preostaje nego zanijekati život i dati mu nesmisao. Kada želite isplakati sve životne suze u jednom trenutku. Kao onda u kabini WC-a, na aerodromu u Rio de Janeiru, kada su suze same od sebe nalazile svoj put. I kada si mislio da ćeš poplaviti cijeli aerodrom sa njima.

*** A kad su se počeli buditi osjećaji u meni, probudila se u meni opet ta jebena samodestruktivnost, koja nam je uz glazbu i hipersenzibilnost bila još jedna zajednička karakterna crta koja nas je spajala. O njenoj hipersenzibilnosti sada ne želim previše govoriti, a o svojoj mogu posvjedočiti određenim situacijama -kao onda kada nam je uginuo kunac. Kada sam čuo da ga je otac bacio u obližnji kontejner, ne samo da ga je morao ići po noći tražiti i izvaditi iz kontejnera da bi ga dostojno zakopali u vrtu i odali počast, već je cijela obitelj, bar u mom prisustvu, morala nositi crni gumb tjedan dana, kao što je tada to bio


30

običaj kad ti netko blizak umre. Već tada sam bio mali emotivac koji je tjerao obitelj, a kasnije i druge ljude da gledaju svijet njegovim očima. Nikad nisam tu svoju hipersenzibilnost gledao kao manu, a onda bih se kasnije čudio različitim mišljenjima drugih ljudi, uvjeravajući sebe kako nisu dovoljno emotivni ili kako nemaju dušu. A ti ljudi su bili samo racionalni i zreli, što ja nisam nikada bio. Ili kad su me roditelji uhvatili kako čitam „Pirga“ u ormaru sa ručnom svjetiljkom i ronim u bazenu suza zbog tog laneta. Mislim da im je bila već puna kapa mog skrivanja i povlačenja, da su jednom zvali i policiju zbog nestanka djeteta koje je samo strpljivo sjedilo pola dana iza fotelje i smijalo se njihovoj panici. Ili kad bi platio prostitutki sav željan divljeg, vatrenog i neobuzdanog seksa. Naravno da na kraju ne bi bilo ni s od seksa, jer bi tim sestrama noći na kraju uvijek pričao o njoj. „Ah, jedan od onih!“- rekla je jedna, a sve druge su mislile to, ali su strpljivo slušale kao sastavan dio njihovog posla, jer podcjenjivajući tu vrstu djelatnosti, svi smo nekako hrabri njima iznijeti najdublje, najbolnije i najmračnije tajne. Jer znamo, da su čule i radile svašta, što prosječan čovjek ne može ni zamisliti. Pa tako mislimo da su kompetentni psiholozi, koji pružaju sve vrste usluga, pa čak i onu psihoterapijsku. A njih samo nije bilo briga. Jednu sam uspio čak i rasplakati sa svojom pričom, da se

odlučila prestati baviti tim vječnim zanatom i zavoljeti nekoga kao što ja volim nju. Naravno da nije bilo toliko inteligentna da shvati da to nije stvar traženja, odluke ili odabira. Ljubav se desi ili ne, čista kemija tijela i mozga. „Nažalost ne možemo odabrati koga ćemo zavoljeti!“- rekao sam joj tog istog jutra kada sam joj priznao svoju ljubav i kada sam mislio da ću umrijeti vidjevši je kako bez riječi izlazi iz moje hotelske sobe pogledavši me sa takvom ozbiljnošću, koju nisam ni mislio da posjeduje.

*** U sjevernoj Americi odradili smo samo četiri koncerta, a prvi od njih bio je u malom klubu za još neobjavljene izvođače i bendove u New Yorku. Svi smo bili vrlo uzbuđeni, ona ponajviše, jer joj je to bio i prvi posjet tom kontinentu. Prvi koncert bio je vrlo važan, jer nekako smo mislili kako će on biti vodilja ostalim. Ali nije bio. Bend je bio odličan, tako da sam se osjećao prilično inferiorno u odnosu na njihovu profesionalnost. Vjerojatno su se i oni pitali što tu radim, iako nikad sa nijednom gestom mi nisu to pokazali. Koncert je zaista bio prosječan, publika je reagirala osrednje i nekako je sve izgledalo kao da se publika u biti došla napiti a ne slušati glazbu. Malo od straha od nepoznatog, malo zbog prilično hladnog odaziva publike, na nekim djelovima koncerta pjevala je poprilično nesigurno i svi smo bili svjesni da je to bio prosječan koncert, a ponajviše ona, koja ga je čak i neopravdano smatrala katastrofom. Čak je htjela odustati i vratiti se kući. Tu noć spavali smo u jednom motelu otprilke pola sata vožnje od kluba u kojem smo održali koncert. Poslije koncerta nije ni piće htjela popiti u klubu, da bi mi oko tri ujutro kucala na vrata sva u suzama. „Idemo po cugu!“ – kaže. „Naravno“-odgovorim. Pokušavši naći logiku i dati smisao toj kasnonoćnoj kupovini, sjetih se kako mi i samome treba par higijenskih potrepština. Bila je kasna zima i noći su još bile prohladne. Dok smo u šutnji čekali taksi treseći se od hladnoće, ničim izazvana priđe mi, digne ovratnik i zakopča patent prilično tanke jakne do vrata. U taksiju nismo ni riječ progovorili. Kada smo ušli u šoping centar samo me zgrabila za ruku i vodila po Searsu. A toliko je vodila želja za kapljicom da mi nije ni dozvolila ni da se približim trgovini starih ploča, kojima sam bio opsjednut. Sa njenom rukom u svojoj ne treba ni reći da su sve ploče eksplodirale, odletjele u orbitu u tisućama komadića kojima će trebati milijune svjetlosnih godina da se opet sastave i da ih buduće generacije tada dominantne vrste dešifriraju i odgonetnu što se točno tada u mom srcu dogodilo. Tu noć sam prvi put zamijetio njenu istinsku nesreću i dopustio sam joj da me vodi kamo hoće, a nju je vodila samo želja za kapljicom u toj mjeri da sam zaboravio kupiti sredstva za brijanje i higijenu. O prethodnoj večeri nisam zucnuo ni riječi. Prvo smo svratili u trgovinu odjeće, jer joj je trebalo nesto „casual“, za svaki dan. Kako je shvatila da nismo lokalci prodavačica je pretpostavila kako smo sretan par, jer smo u trgovinu ušli držeći se za ruke. „Business or pleasure?“- pita umiljato zaista pokazivajući stvaran interes, što je bila prednost američke površne komunikacije, koja nekako uvijek zvuči humano. Dok je ona podalje isprobavala neki komad


31

odjeće, lagao sam joj kako smo na godišnjem odmoru, i indirektno pokušao izmanipulirati svoju lažnu stvarnost. Zatim mi je ona ispričala kako je njen muž umro, a djeca već odrasla, pa se zaposlila kao prodavačica. A noćna smjena joj odgovara, jer kroz popodneva pomaže kćeri i provodi vrijeme sa svojim unucima koji su joj sve u životu. A kad smo obavili kupnju, ona je htjela čim prije otići u motel i voditi neku svoju bitku iz fotelje, uz bocu bilo kojeg pića. Iako smo karakterno bili podosta različiti, osim ljubavi prema glazbi, spajala nas je činjenica da upravo naše patetične sudbine lišimo stvarnosti i izvana ponekad ispadamo jako hrabri. Neka vrsta melankolije je bila u nama oboje i kojoj bi se odmah prepustili instinktivno. Tišina je po prvi puta postala predivna stvar. Njoj bi bilo zanimljivo zašto se smijem upravo određenim scenama nekog filma. A mislim da je i ona prvi put sagledala humor sa neke druge strane. Naše nezrelosti konačno su dobile vlastitog neprijatelja koja su jedan u drugom vidjela svu čistoću svijeta, a zna se da te prejaka svijetlost može oslijepiti. Kada smo kupili par nužno potrebnih stvari i kad smo napokon nabavili kapljice zaborava, vratili smo se u motel gdje smo uz lokalni radio proveli zajedno još jednu noć, većinom slušajući uživo koncert R.E.M-a i tek tu i tamo prozborivši pokoju rečenicu.

Isprobala je novokupljeni grudnjak i samo u njemu i gaćicama ostala cijelu noć, sjedeći na susjednoj fotelji sa nogama prebačenim na moje. Milujući njene svilene noge dopustio sam sebi zaborav na prijašnji i priuštio sebi misli i nadu za novi život, koji mi se možda po prvi puta učinio smislen. Mislim da je upravo te noći postala svijesna da je volim već onda kada sam se iskreno raspitivao o njenoj obitelji i pokušavao shvatiti njen pesimizam i odrediti njeno razmišljanje o životu. Kada sam je pitao da li se majka ponovno udavala ili bar imala neku vezu, sa obzirom da je bila još prilično mlada nakon napuštanja oca, odgovorila mi je samo „Nije taj tip.“ A tek kada smo iskapili posljednju kap jamajskog ruma sam otišao u svoju sobu, ostavivši nju u snu u fetusnom obliku svu razmazanu od šminke. Promatrajući je tako sa stisnjenom šakom na svom nosu, poželio sam leći pored nje, ali sam znao da moja ljubav mora pronaći drugi način prepoznavanja.

Život malog hladnjaka "200 kn"- odgovorila je mlada studentica. "Zar samo toliko vrijedim?", mislio je mali pedeset litarski hladnjak koji je zadnje dvije godine proveo sa svojom gazdaricom, studenticom psihologije. Bile su to lijepe dvije godine- razmišljao je hladnjak- dao sam sve od sebe da zadovoljim svoju vlasnicu, a sada 200 kn, posranih 200 kn. Iznenada se sjetio svih zanimljivih ljudi, čije je glasove slušao, a poneke i promatrao, u tom stančiću od 32 m2, sjetio se svih svojih radnih zadataka da hladi gin, votku, tonic, po koje pivo i nešto malo hrane, jer se njegova vlasnica uglavnom hranila po studentskim restoranima. Sjetio se svih muskarce koje je vlasnica voljela, svih njenih prijatelja, svih diskusija do pet sati ujutro, svih neprospavanih noći zbog ispita... Iako je cjenio svoje kolege i divio im se, posebno televizoru, uz kojeg je njegova vlasnica provodila sate i sate, ne poklonivši niti malo pažnje njemu samome, bio je tužan što ga više neće dodirivati ta mlada, lijepa i pametna djevojka. Iako je ona bila njegova druga vlasnica, njemu se činilo da je cijeli život proveo samo sa njom, i činjenica ( koja će se uskoro realizirati) da će ostati bez nje užasavala ga je. " Zašto, zašto?"- pitao se mali hladnjak. "Zar sam baš toliko nekoristan? Istina je , da sam bio nesposoban zamrzavati led, sladoled, pa čak i meso, ali ja još nisam gotov i prilično sam još mlad." Iznenada se sjetio starca (njegovog prvog vlasnika) , koji je ubrzo po njegovoj kupnji, ostao bez žene. Tada je mislio mali hladnjak da je to život: patnja, suze, bezvoljnost. Već se bio pomirio sa takvim načinom života. Koliko je razumio mali hladnjak, on je morao koristiti starcu i starici u novokupljenoj vikendici. Starica je iznenada umrla, tako da njegova prva namjena nije realizirana. Iako se tada osjećao nepoželjnim, mislio je da je svoju funkciju izvršavao kako treba, sve dok starac nije počeo živjeti usamljeničkim


32

životom, ne dajući nikakvu važnost živim prijateljima i rodbini, a funkciju svojim kućnim pomagalima je sveo na minimum. Kada ga je starac napokon isključio, mali se hladnjak osjećao tako beskorisno, pa čak i usamljeno. Imao još jednog starijeg kolegu hladnjaka , nešto većeg od njega, ali već od prvog dana osjetio je njegovu netrpeljivost prema njemu. Mali hladnjak je bio zbunjen, a pomalo i ljubomoran na svog većeg kolegu. Iako ni on nije imao priliku obavljati svoju dužnost zbog starčeve malomarnosti, bar je bio uključen. Osjećaj bezvrijednosti i usamljenosti je trpio nekoliko mjeseci, sve dok se nije pojavila ona, unuka tog starca. Do tada, koliko je on razumijeo, je živjela u studentskom domu, a sada kada joj je takav način života dosadio, uzela je u najam mali stančić. Mali hladnjak je bio sretan takvom promjenom ( zar ne bi bio bilo kakvom) , da nije mogao prvi tjedan ništa da hladi... " Uspomene, i samo uspomene"- razmišljao je sada mali hladnjak. " Uspomene i 200 kn".

2 Polako je mali hladnjak počeo racionalizirati stvari. Promjene i nisu tako loše. Unatoč svim svojim osjećajima , polako je shvatio da nije tako ni loše biti promatrač života. " Iako odlazim, ona će uvijek biti dio mene. Ona će me

zaboraviti istog trenutka kada me novi vlasnik odnese, a ja ću nju da volim zauvijek. Nije li to tužno? Da nikada nisam bio nesretan, ne bih znao da sam s njom bio sretan. Sreća i nesreća su uzajamni i bezuvjetni partneri. Kako znamo da je nešto dobro, ako nikada nismo iskusili zlo? Da li znamo da smo korisni, ako se ponekada nismo osjećali beskorisno?"- sve te misli su zaokupljale mali hladnjak. Iznenada se opet sjetio starca i njegove žene. Sjetio se kako se osjećao kada su ga prvi put priključili. Naravno , sjetio se i svoga trijumfiranja u odnosu na svoje kolege, koji su obavljali svoju dužnost par sati na dan, a on i svoj veliki kolega jedini po 24 sata dnevno. Sjetio se svoje ljubomore na velikog kolegu. Mali hladnjak se počeo pitati da li je i on sam djelomično kriv zbog te netrpeljivosti, koju je veći i stariji kolega osjećao do njega. Ipak, je on bio mlađi i izdržljiviji i bio je namjenjen za novi apartman uz more. Počeo se pitati kako se njegov kolega osjećao? Da li je uopće imao priliku da upozna zanimljive ljude i da se ponešto nauči od njih? Da li je ikada promjenio svoje prebivalište? Gdje je sad? Kako se on osjećao kada su donijeli starci mlađeg i možda simpatičnijeg kolegu? Osjećajući gazdaričine pomalo nervozne korake po stanu, slutio je da netko mora doći. Njegov prijatelj CD player proizvodio je , njemu već poznatu pjesmu, kojoj nije znao naslov, ali onda se sjetio da ne zna nijednoj. Nije mu bilo jasno zašto gazdarica voli slušati uvijek iste pjesme. " Burn the books, they've got too many names and psychoses..."- slušao je mali hladnjak, po tko zna koji put. Razmišljao je o prednosti rasporeda stana. Kuhinja se nalazila u krajnjem kutu desne strane dnevne sobe, odnosno spavaće. Nije bio siguran, jer kad su ga unosili prije dvije godine nije uspio tako brzo vidjeti ostali raspored stana, a po gazdaričinim vibracijama je shvatio da gazdarica nije uvijek spavala u toj prostoriji. Kuhinja nije imala nikakva vrata, i zbog neposredne blizine sa susjednom prostorijom, mogao je dobro čuti glazbu koja je gazdarica slušala. Kod starca i starice nije imao mogućnost slušanja, jer jedino što je mogao čuti od svog tadašnjeg kolege su bile nekakve čudne poruke isprekidane sa glasovima raznih voditelja i voditeljica. Kada su ga donijeli na novo radno mjesto, na početku se nikako nije mogao naviknuti na tu čudnu buku, koju je njegov kolega proizvodio, ponekad čak i po cijele noći. Ali, malo po malo se navikao, pa čak i počeo obožavati glazbu i diviti se estetici njegovoga posla. Zapravo, kad je bolje razmislio mali hladnjak je shvatio da mu je on jedini pravi prijatelj u tom stanu. Tada je shvatio da će mu i on nedostajati. Iako nisu bili previše bliski, što i nije bilo moguće zbog daljine, su poštovali jedan drugoga. Sjetio se (i zasmijao u sebi), kako bi gazdarica bila ljuta na njegovog prijatelja, koji bi se tresao da bi CD preskakivao, od prevelikih decibela koje je gazdarica zahtjevala od njega da proizvodi. Kada bi bio skoncetriran bi mu uspjevalo, a katkada zbog premočnih basova (kako mu je on sam to objasnio) i nije. Objasnio mu je i to da je gazdarica njegove zvučnike postavila preblizu jedan drugome, a još ih je postavila na regal, tako da su zvučnici previše vibrirali, što je negativno utjecalo na njihovu poslušnost. Odjednom ga je opet obuzela neka čudna tuga, jer nije mogao razumjeti zašto mu tu više nije mjesto, a još uvijek dobro funkcionira...


33

Blindfold

1 Zavezao sam joj oči sa crnom trakom, dok je sjedila na stolici, tražeći slijepim pokretima cigaretu na stolu. Imala je zelenu usku plišanu suknju na sebi, a ja sam je pozvao da mi se pridruži u zavođenju noći. Svjesno sam inicirao misteriju pokušavajući je svim silama odvratiti od prepuštanja mediokritetu. Zamjenio sam joj cigaretu sa maricom i pripalio je. Povukla je par dimova, kao i ja. Zatim sam se sagnuo i poljubio je. U većini slučajeva se nije dala, ali te večeri je odlučila da mi se prepusti u potpunosti. Htio sam biti njen kralj bar na jednu noć. Želio sam samo da me razumije, a i ja sam nju želio razumijeti. Držeći je odostraga sa rukama na njenim ramenima odveo sam je u sobu u kojoj se nalazio samo jedan veliki krevet od mahagonija i na zidu poveći televizor na kojem su se prikazivale tragične slike posljedica potresa blizu Tokya. Ubrzanim pokretima izgasio sam televizor i zapalio tri svijeće koje su pobjedonosno stršale na uzglavlju kreveta. Znao sam da je vidjela te slike da bi odmah počela tražiti karmične uzroke tragedije, kao i svake druge. Ali ne, večeras će biti samo moja božica, koja će noćas vladati svijetom. Donio sam dvije polupune čaše australskog Shiraza i sjeo na rub

kreveta. Usne žarke poput ruže razvlačile su se u nesiguran osmjeh. Pod svijetlosti svijeća bili smo najljepši ljudi, sa savršenim tijelima, čistim umovima i neiskvarenim dušama, kao oni ljudi što ih vidimo na filmovima. Otpio sam sip vina i nadvio nad nju. Gledao sam u crnu traku i osjećao njen topli zadah na vratu. Skinuo sam se i legao potpuno gol na nju. Nisam bio svjestan svoga bića, a vjerujem da nije ni ona. Jednostavno bili smo neki drugi ljudi, sa drugim željama, drugim strahovima, drugim shvaćanjima. Legao sam pored nje i polako skidao njenu suknju, grudnjak, sve dok nije ostala samo sa povezom na očima. Bijele male grudi su izgledale još manje sa njenim rukama u predajnoj pozi. Otpio sam još sip vina i nježno poput tankog slapa napunio njen pupak iz kojeg je curila crvena tekućina na tri strane kao nabujala rijeka koja je agresivno tražila izlaz na more. Naježila se. Volio sam milovati njenu naježenu kožu. Digao sam se i sa svojom težinom istisnuo preostali potok koji se lijepio na naša tijela. Poljubio sam je. Osjećao sam se vrlo nepoznato i ona mi je sada bila potpuna strankinja. Polako sam ušao u nju i u ritmu njenog tijela izvlačio iz njenih usta svu tekučinu. Uskoro, iz naših znojnih tijela isparavala je neka druga tekućina a sa njom i sve naše nesigurnosti i znali smo da kad ostranimo taj znoj da ćemo opet postati novi ljudi.

2 Gledao sam je kako spava poluotvorenih usta. Izgledala je mirno ali ranjivo. Imao sam osjećaj ako je dodirnem da će se pretvoriti u prašinu. Znala je da je nisam, nikad svjesno, htio povrijediti. Ali ja sam znao da sam je povrijedio. Oprostila mi je, jer je znala svaku moju slabost. Već dugo nismo proveli noć u tolikoj požudi i povjerenju. Iako sam i sam bio miran, osjećaj krivice me natjera da je poljubim i odem. Bilo je rano jutro i izašao sam pred zgradu a nježno crveno nebo kao da me htjelo uzeti k sebi i teleportirati na malteški otok gdje ću se osloboditi tog osjećaja, koji me tjera da svaki put pobjegnem od nje. I svaki put nanovo je povrijedim, ali kao da nas je upravo to tjeralo da ostanemo zajedno. Dopuštala mi je da odem jer je znala da svaki put moram dignuti naš odnos za neku novu razinu, a znala je i da će naša ljubav na kraju poprimiti najviši oblik ljubavi. Naše vatrene duše su se uvijek iznova predavale i uvijek iznova iscrpljivale. Kada bi žar pougljenjivao, rastali bi se. Žrtvovali smo takozvan normalni život za naš cilj, većini ljudi neshvatljiv. Ali nismo pretjerano marili za njihove uzdignute obrve i odvraćanje pogleda u oči. Nisu razumijeli da se mi savršeno razumijemo, da smo vidjeli uzajamne boli, da smo shvaćali uzajamne strahove i da ćemo se uvijek vraćati jedno drugome. U međuvrenu smo tragali za istinom a kad bi shvatili da nas to nije nikamo dovelo, sastajali bi se uvijek na drugim mjestima. Ponekad u njenoj kući, ponekad u mom stanu, ponekad u hotelu negdje na zapadu, ponekad u Parthenonu, a ponekad čak i u javnoj kući negdje u Japanu. Htjeli smo dotaknuti granice vremena, prostora, kulture i istine. Bilo je perioda kada bi jedno od nas posrnulo i tada bi se drugo odmaklo shvaćajući da istinsku slobodu možemo naći samo unutar sebe, a ne jedno u drugome. Da, ljubav bi trebala osloboditi, ali na kraju uvijek nekako neugodno iznenadi, pa smo razradili sve moguće opcije. Imali smo jedan dan u godini kada bi odlučivali gdje i kako u slučaju posrnuća, dok smo ostale sastanke dogovarali intuitivno i kompromisno, ovisno o trenutnom financijskom ili emotivnom stanju.


34

Mirjana Cvetković

Деда Мута

Деда Милутин је био мајстор електричар који је имао несрећу да га, док је радио, ухвати струја, али и толико среће да је притом остао жив. Вукао је једну ногу, тешко мицао руку, још теже говорио, али, био је жив!

Са својом Даном становао је у сутурену наше породичне куће, у соби и кујни. Сутурен мрачан, првобитно предвиђен за радионицу, али рат је донео многе промене у животе људи, па је тако и неки ветар донео Милутина и Дану у наше двориште. Њега, да своје пензионерске дане проводи углавном седећи на столици на трему испред куће, жмиркајући помало од сунца и муцаво се свађајући са децом која су као рој досадних мува непрестано облетала око њега, а тетка Дану да у току дана обиђе цео комшилук, провери да ли се код неког нешто ново догодило, а да она случајно није обавештена.

Непрестано је причала, могао си да знаш да долази јер би се чула како мрмља и богоради, понекад и сама са собом, док би се журно, вукући похабане папуче за собом, гегала уз благу косину нашег дворишта.

Деда Милутин је захваљујући својој незгоди, муцао док је говорио, тешко изговарајући речи, а ми, деца, ваљда због тога, а и да му скратимо име, звали смо га деда Мута.

Живели су сами, деце нису имали, па смо ми. онако многобројни, својом вриском и циком поред њиховог прозора, замењивали унучиће које никад неће имати.

Често смо се окупљали око деда Муте терајући га да нам прича приче, или да изговара речи за које смо, у својој дечијиј пакости , знали да то није у стању. А он као да то није примећивао. Засијале би му очи кад би нас угледао, помиловао по неког по глави и насмешио се шкрбавим осмехом уживајући и у нама и у сунцу подједнако. А и ми смо, без обзира на ситне пакости, волели нашег деда Муту. Стално смо се скупљали око њиховог прозора и тек би нас тетка Дана растерала виком кад би јој досадили, јер смо јој заклањали и онако оскудно дневно светло.


35

Понекад би деда Мута изашао на улицу испред капије да поразговара са комшијама, али много далеко од куће никад није ишао. Ваљда му је тешко било да хода, па су се његови видици свели на двориште и мало парче улице испред капије.

Тог лета није могао ни толико, јер су у целом крају улице биле раскопане. Уводили су уличну канализацију, па су дубоки ровови и брда земље наслагане по тротоарима, све до кућа, спречавале и оне млађе и здравије да нормално ходају улицом, а камоли деда Муту, који са оном својом немоћном ногом није могао ни да се попне на брдо земље куда је вијугала стаза, а тек да хода њом, било je сувише ризично.

Канали дубоки и по неколико метара ишли су средином улице. Да се земља не би обрушила стране ровова су биле облагане дугачким даскама и гредама које су их придржавале. Права је уметност била пролазити свакодневно ивицом тих рупа, а када би киша пала и земља постала клизава, само су они који су то стварно морали, кретали на погибељно путовање улицом.

Цео крај је био раскопан, а то је потрајало цело пролеће и лето. Сви су били срећни што ћемо најзад и ми добити канализацију, што ћемо се модернизовати, али до тада, требало је газити још по тонама земље и дочекати тај дан када ће асфалт заменити турску калдрму у нашој сеновитој улици.

Старији су псовали док су стругали наслаге блата са ципела када би се коначно извукли из разроване улице, а ми деца, у недостатку места за игру, вртели смо се по двориштима и излуђивали наше мајке бригом да се нисмо стрмекнули у неку рупу и сломили врат.

А тада је деда Мута, као да је бирао најнезгодније време које је могао да смисли, коначно задао највећу главобољу и комшијама и људима који су морали да решавају проблем.

Једно јутро из сутурена разлегла се тетка Данина кукњава и плач.Деда Мута се упокојио, отишао Богу на истину, а да није ни знао шта га је снашло.

Када му је Дана, као и сваког јутра, скувала кафу и пошла да га пробуди да је заједно попију, он је већ био хладан. Умро је тихо као што је и живео.

На Данину кукњаву окупио се цео комшилук. Жене су смиривале избезумљену Дану, а мушкарци већали шта ће и како ће, шта прво треба урадити у оваквој ситуацији и кога најпре треба позвати.

Умирало се и пре у нашој улици, није деда Мута био први, али рупе и гомиле земље око њих представљале су непремостиву препреку за


36

било какво возило које би дошло до куће да однесе мртвог Милутина.

Врућина је била велика, сунце упекло, није било згодно ни чекати дуго, морало се делати што пре. Двориште пуно људи. Ми, деца, ужаснути тако непосредном близином смрти и истовремено фасцинирани свим што се око тога дешавало. Мотали смо се одраслима око ногу, свуда сметали, завиривали кроз отворен прозор у собу у којој је на кревету, у свом најбољем и једином оделу, лежао наш деда Мута, већ далек, другачији него што смо ми навикли да га виђамо, а опет он, као да му галама и хаос који је створио својим умирањем у незгодно време, баш ништа не смета. Чак нам се понекад учинило да се осмехне крајем усана, сенке су тако непоуздана ствар, а ми би смо се тада разбежали далеко од прозора, да би смо се опет после неког времена окупили, привучени као магнетом, да утврдимо да ли нам се то учинило, или се деда Мута стварно подругљиво смешка забављен гужвом коју је створио.

Напокон, донесоше сандук, сместише у њега драгог покојника и опет настаде лом. Дугачак дрвени ковчег никако није могао да се изнесе кроз узан ходник и незгодно постављена врата. Вукли су га, цимали, нагињали лево или десно, али би се увек неки ћошак нашао да запне, баш кад су мислили да је прошао.

Људи су се презнојавали на високој темпаратури, зној је лио са њихових зајапурених лица, док је тетка Дана лелекала и запевала да се орило чак на улици.

И кад су коначно успели да провуку сандук напоље, а притом огуле и њега и рагастов око врата, настаде нови проблем. Наш мачак ненадмашни ловац на мишеве Марко, из ко зна којих разлога протрчао је испод мртвачког сандука и заждио у двориште, препаднут гужвом и виком.

-Ју, ју, несреће, проклети мачор! – повикаше жене док су људи уморно спуштали на земљу. свој тешки терет

-Шта би!? Какав мачор!? Шта причате жене?-

Комшија Лаза већ изнервиран целом ситуацијом није имао стрпљења и за женске приче.

-Мачка протрча испод ковчега! Зар ниси видео?!- узбуђено објасни комшиница Милева.

-Па шта!? Мачкина посла! Зар после свега овога и за то треба да бринем?-

Лаза је био збуњен. Гледао је около и чекао да му неко коначно објасни у чему је ствар.


37

-Не ваља, никако не ваља! Или ће убрзо још неко да умре, или ће црћи мачак! Нешто од тога сигурно не гине. Питам се само, ко ли је на реду?!-

-Не причај глупости, Милева! То су празноверице! Одакле ли ископа само ту лудост!?- питао се Обрад, Милевин муж бришући ознојено чело.

-Ајде, људи, хватајте се посла, није нам чекати!-

-Ја да причам глупости и празноверице!?- била је упорна Милева.

-Чекај само, видећеш! Али немој после, Милева оно, Милева ово!-

Жене су жагориле, мушкарци се збуњено згледали не знајући шта да се чини, а ми се дадосмо у потеру за несрећним Марком, ваљда да нам он објасни у чему је ствар.

Без обзира на злосутне Милевине речи, комшије коначно подигоше ковчег и понеше га на улицу. Носили су га узаном стазом утабаном по врху гомиле набацане земље.

Улица се отегла, никад краја, Милутин у свом ковчегу тежак, претежак, иако је за живота био мршав као сламка, а ископани ровови дубоки, да ти се у глави замути само ако погледаш у дубину.

И ту замало да се остваре Милевине пророчке речи. Неко се оклизнуо, повукао и друге, настаде гурање и мување, сандук се клатио лево, десно, замало да се сви нађу у рупи заједно са Милутином. Зачуше се псовке, поменуше и мачка Марка, а и несретног Милутина, а он је на своје последње путовање кренуо мирно, без страха, није га било брига ни за мачка, а ни то да ли ће завршити у овој, или некој другој рупи у земљи.

Нешто мислим, можда би чак више волео ту, у нашој улици. Не би био усамљен , ако ништа друго слушао би изнад себе дечију грају. Није му сметала за живота, па сигурно не би ни после смрти.

Деда Муту су сахранили на Новом гробљу. Стигао је некако до тамо, мада тешком муком.

И мачак Марко је на неки начин испунио Милевино пророчанство. Како је отрчао онда, никад се више није појавио. Да ли је отишао неким својим мачјим путем, или је неко, у страху да се не обистине Милевине речи, несретном Марку дошао главе, никад нисмо сазнали.

Тетка Дана је туговала, плакала, па кад јој је било доста самоће, покупила оно мало својих ствари, па отишла негде у тазбину, тамо одакле су она и Милутин и дошли у велики град.


38

У сутерен у коме су они живели уселили су се неки други станари.Били су млади људи, па сад нико није седео поред прозора на поподневном сунцу и гледао децу како се играју.

Наново обојени прозор и врата покрили су и огреботине настале изношењем сандука. И задњи Милутинов траг био је тиме избрисан. Једино се понекад, уз поподневну кафу, причало о последњем Милутиновом путу из наше улице.

До јесени канализација је била постављена, ровови затрпани, а нови асфалт пружао дивне могућности за пикање лопте и играње „школице“. Када би смо се заморили од игре поседали би смо на ивицу тротоара и здушно расправљали где је било тачно оно место где је наш деда Мута хтео да му буде последње коначиште, али никако нисмо могли да се усагласимо због чега би баш то место изабрао.


39


40

Lažni Pekmez Stanoje

Ilustracije: Lažni Pekmez Stanoje

Balada i marmelada o klaustrofobičnoj

-strah bananii nuklearnom

u reci pauku Veliko je slovo,svi pokorno stoje oci mi trepcu,igle vam mozak kroje strah-banana u panici zazidala emocije zid je pregrada,visoko je dole do sive eminencije vulkan u grudima,erupcija pocinje pocinje i radanje,na televizoru droga vreme je da padneš,odvrnula se i drvena noga na radiju prica covek koji spava zvukovi su olovni i teški,cuje se klaustrofobicna galama video sam pticu,na njoj ljudska glava udarac je tup,želja uvek spava nuklearni pauk trci ka svojoj sreci mreža puna ljudi,spavaju mrtvi spokojno moleci kupili su plavi lift,hodali su lagano,prkosno,trceci za dorucak je žuti kamen budan sam,veseo i plav za veceru su ljudi,vodeni i mali prekasno se budite,uzbunaa džaba zvoni zvono na kravi mravi su u tegli zavrnutih duša pokidane im niti kao živci kod konja zar još neko muziku sluša


41

ivi Žpesak Na pučini živog peska sedi mlad čovek izbezumljen gleda u oko što ispada iz sjaja tvoga miriše kraj izlaze sjećanja pogledaj me jednom ja sam tu,ti su meni otopljeni snovi u tvom su srcu odvrnuti snovi u mojoj su glavi ležimo mirno i gledamo u sutra

akusticna cipela u maslacku progutala zeca u tami neko place,u tami covek jeca kockaste su misli,kotrljaju se i one ubio sam psihopatu,gutao je bombone znakovi kraj puta trce i plaše djecu ljudi su u crnom,zbog djevojcica se krecu krecu se i ideje,glas sve nadjaca ubijeni snovi,stih jednog placa u mislima stojim,na svetlu se bojim na tavanu duša izgubljeni ljudi u oku je iskra,ti si mrav ali i on uzalud se trudi mrak u tami poljubio srecu mali pupak se odvrnuo,zapalio svjecu duša i spokoj kupili su vrecu sahranjeni u krecu pronašli su mir sablasna tišina zamenila je nemir uvrnuti snovi kao uši na zimzelenom zecu šarafi su i lete kao av av lajka ka mjesecu na mjesecu su pingvini veseli su i mravi visoki su ciljevi,kao patuljak u travi ispali su zubi,obrisali boju babe vole sex ja viteza koju zajecala krava tužno u podnožju noci odvrnuo se poklopac,nema mu pomoci tužno pecem srecno jaje na oko, silovana patka,kopam jos malo,dovoljno duboko suze ti same niz oluke liju, ostavila majka žumance u parku, otišla kod mesara da sredi šminku ogradeni ljudi ubili su srce udarac je tup,zakucale se noge krvave su noge zakucali živcani ekseri srecan je frižider i njegovi hladni snovi na horizontu samo jedna tacka u parku djete place,trudna je i macka nemoj da se plašiš sumornoga lista pokorno se zamisli,kupaj se u reci smiri se,pogledaj me i reci: tocak se nuklearni okrece,srecni su samo tužni žongleri. the kraj

FOR HELP CALL 99/555-555 off


42


43


44


45


46


47


48


49


50


51


52


53

Tijana Radičević

Uništena nada Što te jako boli kad uništiš nekog koga voliš a upoznala nikada nisi, kad moraš da odbaciš od sebe neizvesno nešto nepoznato I da zaboraviš I kad popiješ puno da ne vidiš u snovima to malo lice što si iz sebe bolno s krvlju i živim srcem izbacila I svaki dan I svaki vek nosiš to biće tu otvorenu ranu… Ma nikad neceš moći da zaboraviš… Ujutro Ujutro, pre rane zore mirišljave vatre gore, tihim glasovima šapuću I nežno ti govore. Ti besni, glasni izazovi, prerane i beskorisne reči! Te požarne uspomene, ti hladni, prazni pogledi ujutro na izgoreloj sceni buđenja… Dok licem po glatkoj koži suze mi beskrajno teku i bez nade mi obraze svakog jutra seku. Pusti to… Imamo još vremena, bar do sutra.


54

Ravne rane Ravne su mi rane ravan mi je i put do nepoznatog korak po korak život, ko prazan tanjir tišina. I mir… Mrtvo rodjeni snovi spontano razvijena nada ubijeni pokušaji to je sve, do zore koja ovaj put neće svanuti… Sve je to sa grehom i tamnim senkama i uzalud nikad nismo stali usput nikad razmišljali gde nas vodi greška… Ravne su sad senke mrakom prigušene nikad moje oči više neće videti kako divlje vatre bez granice gore… Probaj ... Probaj tvojim usnama nežne reči tiho reći, probaj da li zagrljaj neke moje rane leči, probaj svojim snovima moje zore spasiti probaj svojim željama život mi ne kvariti…


55

Kako je loše... Kako ti je loše kad ti uzmu telo I srce išcupaju iz korena kako si mrtva I spremna za ništa treba ti nada za sutra Kako je lepo kad opustiš telo kad nadu iščupas iz korena kad ti umre I telo I srce I više neće svako da te dira da šapuće I nervira I tako gola Ja sam tiha, i mirna, i tako gola ma, svima je tako, lako, do djavola. Kako da se izvučem sa praga života, kad sam ostala, sama, kao povereta… Ma svi su otišli, ostala potpuno bez nade. Tako sam tiha, i mirna, i tako gola, dok me nežna smrt ne nadje.


56

Bog od stakla Kako da ti oprostim sve dlanove od straha što se znoje, kako da ti produžim sne a da ne odbacim svoje. Kako da obrišem suze isplakane zbog neke druge, kako da zaboravim te bolne, teške uspomene. Što da se nerviram kad kući te zora nosi, zašto jos tebe biram kad mi to bol nanosi. Zašto ne izbacim iz sebe sve suze u očaju koje zbog slutnje svaki dan niz lice kapaju. Znam da će kišne zore da me tugom upropaste da će sila, veća od nas stati na put svake mašte. Moje će srce slomljeno naći sivi drum do pakla kako da sad zbog tebe ne puknem k’o Bog od stakla... Téli hócsipkék (čipke od mraza) Elfáradtam, a láng rólam lepattan. Egyedül maradtam. Kietlen sikátorban, idegen városban lépdelek az avarban. Csak a lángért, az üres utcákért, egy óraláncért a lelkem eladtam.


57

Hideg van. A jégrózsák égnek, az úton sehol egy lélek. Nem kísértenek a régi emlékek. Magam vagyok az ablakban, s a fák alatt ott lépdel a múlhatatlan. ————————————– Čipke od mraza Umorna Plamen u meni ugašen. Sama ostala. U turobnom sokaku, u nepoznatom gradu, koračam kroz gužvu. Samo za plamen, za ulice prazne, za lančić zlatan prodadoh dušu. Hladno je. Žeže me ruža od mraza, na ulici ni žive duše. Ne prate me stare uspomene. Sama sam na prozoru, i ispod drveća gde korača neprolazno… Prevod Goran Radicevic


58

Ivo Mijatović

KORACI U TIŠINI Stepenicu po stepenicu koračam tiho tražeći nit paučine snova mojih… I ne nađoh ništa osim komad tame što me nemirnog vezaše uza se… - Nadam se, da ću ih jednom pronaći stopljene sa suncem kako prodiru u moje sjene. A tada, tada ću se nasmijati ostavljajući tragove tišine darivajući ti ljubav, jer to je najljepše što dati se može… NE DOPUSTI… Ne dopusti da uvenem kao list žut. Jer kap po kap čežnju pretočih u ljubav… Ne dopusti da nestanem potišten pod tugom u začarani svijet djetinjstva u tišinu i spokoj… Samo sam čovjek zanesenjak i putnik što na svoj način osjećam patim i ljubim beznadno tražeći put do tebe… Već dopusti mi da te uzmem u zagrljaj čvrsti. Pa da usnem kao posljednja zraka sunca


59

pod velikim nebom… Noseći usklik ljubavi u prostor nebeske tišine… NEDOSTAJANJE Tako bih te skrio u tišinu svoje sjene kada mjesec samotnik na nebu se javi. I tada bih ti poklonio snop mjesečine na dar što drhti okovan srebrnom ogrlicom čežnje. A ti otkrij dubinu njenu, tajnu sna i nadanja i u sjeni tek malo spokojstva mi daj. Jer osjetim, kako bez tebe teku mi sati praznine… POD SJAJEM NEBESKIM Šulja se mjesec iznad hrastove šume - bezbrižno sja. Za njim anđeli zvijezdama trepere, rukama dotiču mi lice. A ja, na prozoru otvorenom stojim - sam, dolazeći tih u mislima k tebi pazeći da ne bi te probudili razigrani u smijehu. Zatim ti rukom dodirnem kosu - mazim i milujem, a ti otvaraš oči, smiješiš se kao da mi misli znaš - o spoznaji.


60

Kako će se još dugo poslije nas tuđe oči gledati kao što se gledamo mi ove noći - tihi, pod sjajem nebeskim. RECI MI… Reci mi zašto su moji dani tako dugi i zašto stojim na rubu ludila? Zašto otvaram torbu samoće i tek zaspalu suzu nad ponor što me doziva? Reci mi, jer nudim ti sebe! Umorne ti ruke pružam da ukradeš me od sna i daleke čežnje, onog znanog nemira - srca sanjara. Znam, reći ćeš; "Stvarnost je daleka!" al ne zaboravi da vječnost postoji. Tad, reci mi! Hoćeš li sačuvati jastuk i riječi za mene, umornog gosta što kuca na srce tvoje. SJEĆANJA Gledam zvijezde, cestu i svjetiljke nad njom. A podno njih noćni leptiri u igri skrivača; čas u tami, čas na svjetlosti žutoj, a moje misli plove u djetinjstvo tu, u Slavoniji mojoj… Hrpa slikarskih platana. I boja… Otvoren prozor, majka paučinu skida. Marama na glavi, ispod kosa sijeda, a oči njene - pogled blag


61

bez suza - odavno isplakanih za poginulim sinom. A nad njom, sunce se igralo sa zapadom. Na drumu, na stazi djeca. Igraju se i viču bezbrižno - majka ih čuva i gleda i u mislima unuke ljulja - seoskih divojaka, sinova svojih. Gledam i osluškujem šumorenje noći. Zar sanjam? A znam, da nju prekriva zemlja teška. Vječita zemlja, Slavonska, proljećem olistala - gdje vjetar mirise nosi… Ivo Mijatović - Ico BILJEŠKA O PISCU: Rođen sam 10.01.1969 godine u Vinkovcima. Živim u Gradištu kod Županje gdje sam završio osnovnu školu, a srednju upravno-pravnu u Vinkovcima. Još od najranijih srednjoškolskih dana počeo sam pisati ljubavnu i socijalnu poeziju, te kratke pripovijetke, crtice i novele sudjelujući na raznim natječajima. Međutim tek 2005 izdajem svoju prvu Zbirku pripovijetki pod naslovom „Raslo rašče visoko pa tanko“ i to u suradnji sa svojom kćerkom Katarinom u skromnoj nakladi od 1000 kom… svoju drugu knjigu odnosno roman i kratke pripovijetke svoje kćerke izdajem 2007 godine pod naslovom „MUKE PO ANDRIJI I DRUGE PRIPOVJETKE“ te za to djelo2008 god. bivam pohvaljen od strane Hrvatskog sabora kulture za prozu, kako ja tako i moja kćerka. Roman „MUKE PO ANDRIJI I DRUGE PRIPOVJETKE“ izašao je u 4 izdanja u ukupnoj nakladi od 2500 komada, te se nalazi u svim knjižnicama diljem Hrvatske. Na Natječaju Hrvatskog sabora kulture za 2011. god. dobijam za „izvrsnost“ svog djela PLAKETU – MIHOVIL PAVLEK MIŠKINA…te bivam pozvan na 4. Međunarodne susrete književnika u Rijeci 4. I 5. 11. 2011…koji sam zaslužio prolaskom na natječaju HKD-a. ulazeći u red 150 pozvanih iz zemlje, europe, te bivših ex-yu prostora. Sudionik 1. RAZGLEDNICE HSK održane u LISINSKOM 19.11.2011. Član Matice Hrvatske…član udruge Jutro poezije iz Zagreba, KLD - Rešetari Sudjelujući na nizu skupova i manifestacija diljem Slavonije i Hrvatske (Šokačko sijelo-Županja, Da se ne zaboravi – Đakovo, Večeri ljubavne poezije – Belišće… Đeletovci, Gunja, Drenovci, Žetvene svečanosti – Cerna ...Rijeka…Zagreb) a 05.04 2013 i u Srbiji (Ruma)svoja djela prezentiram isključivo samostalno, te za ista dobivam niz pohvala, zahvala i priznanja, tako da su mnogobrojne pjesme i ulomci pripovijetki štampani u raznim zbornicima tih susreta. Pojavljujem se kao autor dramskih igrokaza, urednik knjiga, te sam organizator Večeri duhovne poezije. Iako zaljubljenik u poeziju tek sada sam kompletirao svoju prvu Zbirku poezije pod naslovom „SUSRET BEZ IMENA“ koja je inače skup ljubavne lirike, te socijalne poezije - odraz osjećaja, vremena i zbivanja.


62

Anica Prekajski

PEČAT Obeležena prokletstvom Utrobe zaštitničke, Tu sam Nosim svoj teret Sa sumnjom,bez pitanja. U svom kretanju zaboravljam: Da je vreme nestrpljivo, Ono ne čeka da slabosti iščile, Ono ne vraća na staze kojima smo prošli. Obeležena prokletstvom Utrobe zaštitničke, Tu sam Nosim svoj teret Sa sumnjom,bez pitanja. GLAD Glad su začele sumnje Da ćemo se rađati tužni, I belji od jutra Nalik napuštenim pticama, Koje traže put ka Jugu. Glad za rečima Koje nedostaju, U tišini noći Mog Severa. PRED TOBOM Bežeći Od okrutnosti sveta, Poput rastvorenih latica Nakon laganog letnjeg pljuska, Pred tobom stojim.


63

RAZREŠENJE Drhti još nezaceljena rana Živa i stvarna, Kao voda Koja teče, Ka ušću,svome razrešenju.


64

Mina Imširović

BEZ SJEĆANJA Kroz maglu zagubljenih, prećutanih snova Ne dotičući tlo, bježim. Ne želim ni otiske svojih koraka da ostavim, Bez sjećanja, Uskovitlanim olujama spoznaje Da više među ljudima ne nalazim mjesto. Blijedim, kao sjenka, Što se stapa sa svojom tamom, Svakog trena osjećam Koliko sam nebitna i sporedna u ovom sivilu. Ne nosim čak ni uspomene, Zatvaram im vrata Da me ne povuku unazad, U brlog prošlosti. Neću breme sjećanja Niti uzavrele vulkane emocija, Odjeke mojih osmijeha, Jer umrla sam! Još samo tijelo trpi udarce godina. Ruke u noći stisnu hladno uzglavlje, U molitvi, Da Zaborav zagrli Sjećanja. PREĆUTI Prećuti ... Tišina neka govori. Jer, riječ siječe dušu, Oštrije od mača. Prećutaću i ja. I čut ćeš samo tišinu Mojih suza, Umjesto mog plača.


65

PTICA LJUBAVI Očima nevinog, Dušom ubice, Pogledom miluješ Moje nebo, Ali, mi riječima Ubijaš ptice. I zadivljena tobom Nijemo stojim Dok mi omču sumnje Oko vrata pleteš. I molim se, Da mi poštediš krila, I moje vedro nebo, Da bih ptica bila. Ostavi moj nesavršeni svijet, Koji meni savršeno treba. Jer, ja ću biti uvijek ptica ljubavi, Sve dok imam krila, Sve dok ima neba. DUŠA U procjepu duše Ostavljena tvoja riječ, Kao giljotina, Za sve buduće ljubavi. I za godine koje dolaze, Teško je, sve teže, Nositi tvoje ožiljke.


66

Stevo Grabovac

Stevo Grabovac rođen 1978. god. u Slavonskom Brodu,

živio i odrastao u Bosanskom Brodu,

studirao Tehnološki fakultet u Banja Luci.

Objavio knjigu "Stanica

nepostojećih vozova" (2007), zastupljen

u nekoliko zbornika kratke priče u BiH,

prevođen na njemački. Živi u Banja

Luci.

LJUBAVNA TEMA (U ZIMSKO VEČE) Ponekad mislim - naći ću te, na ostarijelim fotografijama bez boje jer odavno sam prestao da te tražim u susretima i pogledima, još vjerujem da postojiš u snovima i sjećanjima nestvarnijim i od tebe ponekad mislim srešću ti oči u odbljesku sunca iznad mojih sumornih staza i misliti, vođen drevnim pjesnicima da sam nešto vrijedno postigao, samo što ti nikad nisi voljela heroja koji je priznao svoje strahove usamljenog ludaka što je bježao kroz pustinje, vjernog ljubavnika samoće i ratnika neoklasičnih šund - pjesama u koga sam se pretvorio voljela si samo viziju mene koja nikad nije postojala a ja nisam volio tebe već sliku nekog pogleda u odbljesku viđenu nekada davno i zašto još mislim - naći ću te među hrpom starih pisama koja mi nikad nisi napisala među snovima koje nismo zajedno sanjali u patetici loših stihova u patosu groznih predaja svejedno je više ne vjerujem da postojiš ti nisi nikad željela mene već samo san kojim bi mjenjala svoje očaje i zato još ponekad mislim


67

da sam sačuvao uspomenu iz nekog prošlog života možda ili iz nekog svog ludila više te ne očekujem na vratima u mojoj sobi ili postelji ne očekujem te nigdje bili smo nekad a nikad bili nismo i to je dosta a ovo... konačno... ne znam da li je poslednji poraz ili pobjeda? UMJETNIČKA TEMA (MALO KASNIJE) Sjedio bih tako ponekad buljeći kroz prozor u grad koji spava i svjetla u daljini pijan ili samo usamljen, možda napišem pjesmu; pomislio bih pa sjeo za kompjuter i narednih nekoliko sati pio, gledao filmove i slike golih žena "previše se ložiš na Bukovskog" rekao je "ovo je otrcana fraza iz njegovih pjesama", zajebi Bukovskog - rekao sam i ne pokušavam da pišem, samo bih sjedio tako dok me konačno ne savlada umor, ujutru rano ustajem odlazim na svoj bijedni posao (bolje išta nego ništa, zar ne) isti blesavi ritam sivih svakodnevica ako ne umrem - preživjeću pa opet u neku sledeću noć kada ću buljiti kroz prozor u grad koji spava


68

i svjetla u daljini pijan ili samo usamljen. Pišem zato što moram i samo ono što se dešava te slike me pronađu slučajno iako se dobro sakrivam na kišnom trotoaru u maglovita jutra ili gluve večeri, a zna se desiti ponekad i da mi aplaudiraju na pjesničkim susretima dok se pitam: "šta ja koji kurac ovdje radim" danas su svi objektivno pijanci ili revolucionari, možda bih trebao promjeniti ploču i nekad tačno znam šta da napišem, javi mi se pjesma u svojim divnim oblicima, ali nemam volje, jer ubiju ti sati mizerne plate, nedostatak ljubavi, preskupe režije, vječiti minusi i dugovi, ubiju, pa jedino želiš ponekad neprestano biti drogiran u nekom svijetu daleko od pjesama koje ti ne daju mira, dotuče stalna briga o tome kako preživjeti i misli da ćeš možda završiti na ulici ili da sutra nećeš imati šta jesti glupo je što se to ponavlja uvijek i uvijek iznova godinama dok ne shvatiš; nije čovjek stvoren samo za to


69

i misliš to bi trebali svi znati ali kad ugledaš sve te zombije kanibale i sebe znaš koliko si zapravo sam u svemu tome, pa onda nikad se nećeš uklopiti. "Previše proznih fantazija" kažeš "možda bi zaista trebao probati nešto drugo, imaš talenta, možeš to", a meni se baš jebe za umjetnost zar ne vidiš ja samo želim da odem odavde negdje gdje je život barem malo dostojan življenja i to se ponavlja uvijek i uvijek iznova godinama dok ne poludim i onda satima sjedim i buljim kroz prozor u grad koji spava i svjetla u daljini pijan ili samo usamljen; mogao bih napisati pjesmu, ali kome... čemu... FILOZOFSKA TEMA Imali smo dva zeca u stanu, volio sam ih i oni su voljeli mene na neki svoj zečiji način,


70

onda kad me se ne bi plašili, jer znao sam da popizdim kad postanu iritantni u svojim kavezima, poslije sam se strašno kajao, znajući da ćemo za svaki strah platiti ceh; kako bi bilo meni da sam u kavezu ili da sam tako malen, a onda shvatim; mi smo u istim govnima oni moraju tako maleni da trpe nas, možda nas mrze iako im dajemo sve što se može dati jednom zecu, ali mi mi trpimo ove medvjede što nas već godinama masovno istrebljuju ispijaju nam krv i otimaju duše. ONA POSLEDNJA, DOBRA! Napisao sam sinoć par loših pjesama a onda otišao da spavam mirne savijesti, barem nisam ubio nikog, iako to nije izgovor za lošu poeziju.


71

JA SE NE USUĐUJEM Zaboravljaš kupiti oproštaj za smrznute grane i jutra nova podariti usamljenim brezama, a usuđuješ se pjevati o ljubavi, nema u tebi straha pred najezdom bezdušnih bogomoljaca, niti zrnce poniznosti pred nesagledivim nebesima, a usuđuješ mi se propovijedati. Ja se nikad nisam usuđivao da pričam o ljubavi, volio sam do kraja, živio i umirao, kao da je to nekom bitno, bio sam sa svojim ludostima i kajao se za mnoge propuste, ali ti nikad nisam pjevao o njima kao o svojim pobjedama. Ne, ja se nikad nisam usuđivao da ti kažem kako će te ljubav spasti, možda je vrijeme da razmisliš o tome da nabaviš pištolj ili pušku, znam ti reći - koštaće te mnogo ako služiš istini na tom putu možeš poludjeti; ja toliko znam, ali se ne usuđujem da ti kažem jer ćeš željeti da sve saznaš sam, pošto vidim, već sada misliš - bolji si od mene. NEONSKI BOG - I Poslije heroja koji su oćutali svoje u nijemim praskozorjima pod crvenim nebom poslije oluja koje su izbrisale tragove neonskih bogova sa naših ulica, poslije tebe i mene, ostao je prazan spomenar ostale su puste aleje i vjetar što nas pita


72

kojim putem da krene u nova armagedonska jutra pod koju ruševinu da skrije svoje oči i zaspi umoran od nas i ostalo je vrijeme da grize svemir i da se takmiči sa vječnošću u stalnom strahu da će jedno prevladati onda kad ni vječnosti ni vremena ne bude više a mi mi smo u svemu tome nebitni.

NEONSKI BOG - III Vremena imamo sve manje a sve više prilika da ga uzalud potrošimo sve smo brojniji a svakim danom sve smo više sami i čini se da smo stariji iako to odbijamo priznati i čini se da smo izgubljeni iako tvrdimo da znamo put vremena imamo sve manje a sve je više razloga da ga uopšte nemamo.


73

Stevan Šarčević

Uskoro, u izdanju Argus

Books&Magazines, pojaviće se prva

zbirka pesama Stevana Šarčevića, “Na tragu

svetlosti”. Pored priča, koje su čitaoci

već imali priliku da čitaju u ovom

magazinu, romana u nastajanju “Sam, ispod šljive”, čiji je koautor, sada imamo priliku da

se upoznamo i sa poezijom ovog autora.

http://stipansevernjak.b

logspot.com/

HODAŠ Izranjaš iz magle kao duh, rođen tamo, u tamnim dubinama najcrnjih močvara. I hodaš; posmatrajući užas na njihovim licima. Odrastao si u prljavim kućercima, dolaziš krvavih ruku iz nevidljivih surovih ratova. I hodaš posmatrajući užas na njihovim licima. Stižeš i slamaš laži; udomljen u izgubljenim kutcima njihove sveže oribane savesti. I hodaš: posmatrajući užas na njihovim licima. DOLE U ZEMLJI ČUDA Ti što imaš deo mene, Ti koju predugo nosim u sebi da te pitam: jel' mudre reči pripadaju meni il' tebi? Ne nudim ti više cigare jer ih nisi ispušila do kraja. I zato ti dajem na znanje; lečim stare rane. Popeo bih se na barikade ali mogu pasti i razbit' glavu pa ću ostati ovde; dupe me zabole za slavu. Da li me čeka pakao ili raj, da li ću dobiti večnost ili kraj? Mislim da sigurno nije zlo što ne brinem nimalo za to.




74

WAKU Za ponoći ove na koga li moj pas laje odlazim u vrt. Samo mesečinom obasjana višnja zove. Sazreli sok na usnama razliven. TUGA Ja volim ovu moju malu tugu tako lelujavo obuzima misao mi trudnu da na nebu moga lica osmeh jedan mio tople kapi suza u nedoslutnu slaže dugu. VOLIM TE Volim te kao prvu kafu. Gorču ili malo slađu, ne osećam razliku. Volim te kao jelen pivo s vremena na vreme, oprezno dozirano. Volim te kao nove cipele što žuljaju do krvi, a tako lepo stoje.


75

FON BUBITON I SEDMI TON Bubi, tvoje srce je od pekmeza, i topiš se kao govno na kiši tražeći sedmi ton. Trebalo bi da znaš, svet je čelik i beton. Trebalo bi da znaš, svet je borba za opstanak. Duša je prenaduvani balon, srce tek motor u grudima i nema mnogo šanse. Jer... Bubi tvoje srce je od pekmeza, BLUES Jedra su prazna, vesla slomljena na dnu kante za smeće kanarinac. Peva. Svoj poslednji blues. Baklje su izbledele, kiše padaju mačak na suncu visi o vrbi. i peva. Svoj poslednji blues. Cigara nestalo, pivo popijeno. Kera u dvorištu leži a glava na ulici peva. Svoj poslednji blues.


76

Živko Begović

DVA LICA TRIBUBRUKANALA Sudije i sudovi, tužioci i banioci, u najnovije vreme najveći su "pravni poznavaoci"! Oni sude u najvišem sudu, po pravoj, pravcatoj "yuristici", pa ratne zločince oslobađaju, prema nekoj njihovoj "pravnoj logici". Za njih nisu bitni, de facto i de yure dokazi, jer je njihovo ubeđenje, odlučujući "zakon" na snazi. Mnogi narodi ovakav sud "osuđuju", kao velkog sudskog "grešnika", jer se u njihov rad "sigurno", meša "najvećih moćnika" politika! Dok jedne sudije Tribubrukanala, ratne zločince osuđuju, druge njegove sudije osuđene ratne zločince, oslobađaju i pustanjem na slobodu ih "nagrađuju"! Živko Begović -- www.sipaknovine.blogspot.com ZAŠTO SE SVEGA I SVAŠTA DOGAĐA? Zašto se već duže veme, svega i svašta na svetu događ? Zašto među narodima ima, manje ili više svađa? Zašto se svađe i netrpeljivosti, pretvaraju u oružane sukobe? Zašto se uništavaju ljudski životi, kao neke vrste "privredno-novčane robe"? Zašto među narodima ne vlada, razum, mir i tolerancija? Zašto se sve ovo ne raspravlja, na nivou Ujedinjenih nacija?

http://www.sipaknovine.blogspot.com/


77

Zašto na svetu postoje najveći "moćnici", i njihovi najbliži za rat spremni saveznici? Zašto se oni mešaju u tuđe stvari, jer to sveopšti mir kvari? Zašto oni misle da su uvek u pravu, i to celome svetu daju na javu? Zašto se u nekim zemljama još uvek ratuje, umesto da se narodi slože i umiruju? Zašto se za zemlje uvode razne sankcije, o čemu se govori i publikuje? Zašto za neke zemlje koje dugo ratuju nema sankcija, da li je to neka najnovija politička "modernizacija"? Zašto se govori o proširenju Evropske unije, kada to tako uvek nije? Zašto žele da se ujedine države, kada po želji "moćnika" nove se pojave? Zašto i kakva je to "diplomatija", da se od jedne suverene zemlje oduzima njena teritorija? Zašto i kakve su to provokacije, kada se za ovo nisu pitale Ujedinjene nacije? Zašto je to tako moralo biti, i da li je to jedan čovek mogao uraditi? Zašto su njegovi istomisljenici ćutali, a mnogi drugi javno protestovali? Zašto to tako i dalje egzistira, da jedan čovek celome svetu "diktira"? Zašto njega mnogi slušaju, smatrajući da sa njime "više znaju"? Zašto to tako i dalje ide, da se "moćnici" toga ne stide? Zašto to tako u narodu "vlada", nega celi svet svoju "ocenu" kaže sada? ZLOUPOTREBA DEMOKRATIJE Demokratija je nezadovoljna, ona je uvređena i ljuta, zbog njene zloupotrebe, koja se događa često puta.


78

Demokratija je na strani, u svetu svih naroda, jer se bori za njihova prava, koja su rezultat njihovih sloboda. Demokratija nema oružje, i ona ne ratuje, zato se njen glas treba, u celome svetu da čuje! Demokratija vidi njenu zloupotebu, zbog čega često "protestuje", ali najveće "moćnike sveta", ona neće zato ni da "psuje"! Demokratija je protiv onih, koji u njeno ime i ratuju, jer je zloupotrebljavaju neki od njih, koji i Nobelovu nagradu za "mir" dobiju! PRAVDA "TUŽI" NEPRAVDU Pravda je "bolesna", i zbog toga "tuguje", "plače i kuka", što se još uvek ratuje! Ona hoće zato da "tuži" nepoznate "ratnike", i njihove mnogobrojne, raznorazne vojnike! Pravda je pitala svoga advokata, kome treba i kako ih "tužiti", jer ona "ratnike", naziva Nepravdom, koje treba "osuditi"! Advokat je odmah Pravdi, dao "pravni savet2, ne razmišljajući mnogo, jer ga je znao napamet! Tužićemo Nepravdu najvišem sudu, za ratne zločince, "Tribubrukanalu" koji ima, "najbolje pravne pojedince"! Ovaj sud je znao, ratne zločince i osloboditi,


79

ali će zato "pravno"verovatno, Nepravdu sasvim sigurno "osuditi"! "PIJANSTVO" Pijan, pijan, pijanica, "velika" je to "sitnica", pijan može čovek biti, on ne mora i alkohol piti! Pijani mogu postati, poznate i nepoznate ličnosti, jer oni mogu iz raznoraznih razloga, i neke svoje imati slabosti! U najnovije naše vreme, ima i "pijanstva" nekih "političara", a ova njihova "pijanstva", može i narod mnogo da "razočara". "Pijan" može biti i neko drugi, ko svakodnevno levo i desno "trčka", mada se veoma lepo u letnjoj, morskoj toploj vodi "brčka"! "Pijani političari"i neke njihove partije, imaju i svoje posebne boje, mada jedva mogu na svojim, sopstvenim nogama da "stoje"! Na ovakva njihova "pijanstva", mnogi građani "pevaju" pesmu svakog dana, levo, desno, jednu valutu spašavaju, "pijan, pijani, pijanice" mnogih dana! "RASPRODAJA" NOBELOVIH "NOBELIRANJA" Nobelove nagrade se "nobeliraju", i zato mnoge narode "tangiraju", jer su one na "rasprodaji" sada, pošto nestašica za evrima vlada! Najviše "mušterija" za njima ima, među mnogim nezadovoljnim štrajkačima,


80

jer se oni "ratujući" za mir "bore", a stalno o miru i "demokratiji" govore! Najnovije "Nobelove nagrade" su na "rasprodaji" jeftine, što nisu "reklame", nego "prave istine", narod se za njih mnogo "interesuje", jer želi da ih "masovno kupuje". Mogu ih kupiti i oni sa malim penzijama i platama, jer se ne moraju zaduživati u bankama, a ko je u velikoj "krizi sa evrima", njima će "Nobelove nagrade" biti "beplatne" svima! Većina naroda nije zadovoljna sa "rasprodajom", pa žele da zato najodgovornije "tuže tužbom" svojom, "tužiće" njene "rukovodioce" najvišem na svetu "sudu", da ih na dugogodišnju kaznu "osudu"! Ako "narodna tužba" bude odbijena, to će se pamtiti za sva vremena, da se i Nobelove nagrade svakome daju, i na "rasprodaji" jeftino "prodaju"!

- Političari narod teše, kada oni greše. - Savremena politika" je vidljiva svima, jer se gleda u demonstracijama, protestima i štrajkovima. - Politika je "najnovija", "okrnjena demokratija"! - Roditelji ne kriju, da sinove neće deliti, nego će sa njima osnovati "Mini uniju"! - Kada se političarima "zeva", oni postavljaju više zahteva! - Neispunjavanje političarskih obećanja, je "namerna slabost" njihovog sećanja. - Marks se "pokodlačio" i u jednu Uniju "uskočio"! - Države bez granica su kao ovce bez čobanica. - Direktna demokratija se malo "znoji", ali se političarske diktature ne boji. - Marksizam nije "utopija", jer ko nema novaca on od Unije evre dobija! Živko Begović


81

Славимир Ј. Зеленкапић

Ч Е Т В Р Т И Т Р Е З О Р

П Р А Х А Мили у спомен,

ЈОШ УВЕК СМРЋУ БРАНИМО ГРОБОВЕ Моји исписи сна Нашли су језику љубави пут Истинске поруке, из срца, са дна Круг живота, налетом смрти раскинут Немо препознавање, није бежање Огољене истине, празног текста Из без обличја у облик, пренето ћутање Пребег из бега у туђа бекства Још увек смрћу бранимо гробове Ћутимо бол речи, душе нам упијачи Иза којих капија заћи... Где нас то смрт зове Уместо да смо свисли... Ми све јачи и јачи Са горњих граница ума, силазак мисли Залутали путник тражи коначиште На ветрометини , дуго шибани, сву ноћ кисли Нека се заврше обмане, неумрла љубав иште Скоро сам гледао олујно небо у пени Смрт ми данас није нимало чудна Ни споменици ћутања, сведоци њени Још ме прогоне тражења, узалудна... Како у песми бити довршен, цео Данас је друго време, друга пожуда Нашта се круг живота свео Знам, и ја ћу за њом проћи туда Неки су поставили знак сумње, неверице Још од детињства, све је врлетно Она је ту са нама, сваки дан гледамо јој у лице Једн за другим пролази спровод, у мимоходу сетно... НА ТВОМЕ ГРОБУ ПОНАВЉАМ ДАТУ ЗАКЛЕТВУ Нови рукописи исписани су изван Твог времена Судбина смрти преране, моја је међа Порушени стубови наде из темена Још истражујем успомене, сва залеђа


82

Никако да нађем последње уточиште мира Откључане капије... Време је за последњу сетву Заузели ме кругови туге, расколи старих немира На твоме гробу понављам дату заклетву Самном су остала моја заспала огњишта Без жара нема речи. Тишина одувек неочекивана Закотви бол, у стену срца, давна сидришта Зелени гној се расипа, из истих рана Узалуд шаљем дозиве, жудне поруке За пут повратка међу живе, још није касно Тражим уморни хлеб за празне руке Ридање не сустало јаче од шапата, рида гласно Смењују се дани једнолични, као часовник кад се окрене У круг или врсту, како ће се речи постројити ? У колонама надилазе сенке твоје трагове успомене Још мало задњи дан стиже... Где ћу у њему бити ? Изазов стоји на прагу куће.- Остани или се врати ! Мисао хода несигурно, разлива се по папиру Пут гробља сустају кораци... Усуд их прати Сан и јава, усколебане варке, већ се потиру Спознаја није нова. Може се све изгубити Остати смео у рађању песме то је изазов Док срце не иструли, у њему ће се крити Црв сумње разједа срж. Уруши кућу, улегне кров До смрти смо остали непознати Иако смрт познају сви... Да ли је то стварно ? Отрезни нас тек онда, када у нашу кућу сварти Кад живот вољене украде изненада, кварно... ИЗА ХОРИЗОНТА СМРТИ, У ПОЉА НИЧИЈА Знаш ли Мила, колико пече незнани прилаз јауку У болу, како отворити крвне судове ? Невоља и мука, кад се венчају, иду руку под руку Губитке збрајамо, бројећи хумке нове Нема удаљавања, кад стигне одрон од сете Учаурена бол, не допушта прерастање времена Уморимо се од исчекивања,сваке идуће ноћи, уклете Мало је оних који су ту, да деле муку, развежу ремена Кад се разбије посуда за неутољиву жеђ душе Тешка су бремена... Речи заустављене у грлу саме


83

На пепелишту угарци поцрнели, док се пуше Кад очи искапљу, мрак долази из дупљи, у посед таме Већ годинама, не могу раскол наличја мимоићи Увек измичеш иза хоризонта смрти, у поља ничија Само си присна у сну, а опет недохватна ... Како сићи ? Дубина пролома је неизмерна... Далека су гнезда птичија Тражим те свуда предуго... Како претећи време Сећања ме враћају натраг, у доба док је горела задња ноћ Просејавање траје... На решету живота, штуро семе Док препреке расту са сенкама, посустају наде у немоћ... КАД ЖИВОТ- ПРОСЈАК, ИСЦЕПАНУ ОБУЋУ ИЗУЈЕ Превише дубока и чиста смрт, нема дна Врати ме сећању или пресади успомену Мила, жељан сам свега... Моје очи немају сна Писање по души, није клесање слова у камену Зашао сам у раселину Песме су преврат душе и ума И кад се све изврне наопако, дарује исту црнину Од кад си Ти отишла, и ја сам сишао са нашег друма Расцеп живота и смрти пролом казује Преслаба светлост долази из малог пламена Кад живот- просјак, исцепану обућу изује Дође време смрти... У рушевине паде кула стамена После пламена, остане сиви пепео На уснама искидане, не сабране речи О, колико је тога што сам започео Престо милости молим... Пред гробом срце клечи Нарастање губитка умножава товар муке Ослушкујем рођени текст, преливен преко атара романа Из каменолома теглим сизифов камен, дужан за кулуке Увек се вратим празних шака, преварен, из туђих обмана Песник је несрећан, променљивији од речи Смрт ме дотиче док нестајем „Секира је код корена дрвету“, чека се заповест: - Сечи ! Мој граб се неда, истрајава... И сам се чудим како трајем? Сасвим сам близу сазнања, у рушевинама је историја Бронзана меденица окачена о тванску греду, самује Мила, скини патину, разгни пепео, нек љубав заија... Искидане струне повежи... Нови век песму нову рецитује.


84

КЊИГУ СМРТИ, ЖИВОТУ НИЈЕ ДАНО ДА ЛИСТА Моја душа се неда на туђи језик превести Тада се не бисмо разумели Не може све у песму да се смести Љубав је љубав ако се дели Кад сумња све дотакне, распрсне се нада То је напад изнутра, тројански коњ, подвала Јесења киша грозна која данима пада Тумор те је убијао полако, а ти си то знала... Теразије речи не могу моју бол да измере Живот од рођења до смрти, тече по задатаом кругу Куда од смрти утећи и њене потере? Испије живот на искап, у једном цугу Њена коб се не може заобићи Она је муња која једном погоди Сунце са неба угашено пре ће сићи У ланце када свеже на „Бозман“ води Самоћа испија очи Поредак речи срушен,следује испревртани стих Магловита песма о јези туге сведочи И јецај са маглама одлута тих Раслојавање је пут што води до већих дубина Дуго гибање клатна жеља и нада све краћа амплитуда Сплетене мреже живота покида смрт, оста паучина Селим се тамо у чекање...Чекаћу одлуку Божјег суда Времена пре и после смрти, никада нису иста Замка у испијеној тами, неда до краја да се растајни Књигу смрти, животу није дано да листа Њему се ускрати врло често да срочи и запис опроштајни Од похода до бекства, један се раскорак испречи Смрт је више него једна реч четворословна У кобном часу занеме, побегну и речи Антипод смрти-живот за свово дужа и благословна Живот је болно лутање... Крајње одредиште се зна Трагање записано у записима, расуто је семе Може ли стварност нешто узети од сна Како да живот вечним трајањем, са смрћу замени време?


85

Jana Masković

Prazakova

Pitanja i odgovori Umorna od pitanja. Slova davno pročitana... Tmurna i teška Iz njih niče tuga, kao noč duboka i crna. Dušu na tenane slama... U pustom mraku ostaše sama, pred tudjim očima sakrivena, Večite dileme ...Aveti neke, satkane od bola...Kriju tajnu, I odgovora nema… Njena duša gola opet ta pitanja, ostaju sakrivena ... iza debelih zidova. Odgovori nepostoje? Il' postoje...? Da zagrebe noktima dublje ispod površine? Možda i postoje, Samo njima poznatim razlogom su skrivene Uporno traži... U traženju luta, nikako da stigne do kraja puta... bezuspješno rovi po čemeru svog života izmiču odgovori, kao da odlaze, na kraj svijeta. Neda se,kreče iznova... što više se trudi, to više gubi. Samo blag nagoveštaj njoj se nudi... Al' rasplinula se istina, zauvijek sahranjena tamo u nekim...dalekim... prošlim životima. Moli BOGA Moli ANDJELE za godine izgubljene... Moli sve sile nebeske,


86

da razreše njene dileme... Moli sve tajne svijeta... Munje, gromove,mečave... vrijeme i nevrijeme... Ostaše pupoljak cvijeta, iza zatvorenih vrata. Bježeči od duše njene, Zauvijek odbačene... Života željna. Osluškuje,u zamku uvačena... Onda nestaju Pitanja ostaju... Zauvijek i bez odgovora... Pučina Pucina plava, na njoj ladja. Na srebrnoj vodi u njoj plove snovi... Izmastani za dvoje, i to se ljubavlju zove... i od snova zivjeti se moze. Željna Tebe Oblaci liju isplakane suze i sladke strepnje vječne ljubavi ostaju samo snovi nedosanjani znakovi pored puta sveto predskazanje A Ti odlaziš zaivijek I ja željna Tebe moram da ostajem i trajem...


87

Bez Tebe Kao rijeci bez slova i spavati bez snova kao ceznja slomjena i ljubav bez imena kao noc bez zvijezda i sunce bez neba kao obale bez mora tako se osjecam bez Tebe ja...


88

Slavica Klein

VETROVI OLUJNI Ne ostavljaj me nikad samu. Zagrli me čvrsto i u snovima. Koračajmo uporedo, svako na svojoj strani života. Molim, na usnama šapat nežnih reči što nečuje se od letnje kiše, jer seva, grmi, a ja plašim se.. A u mašti te krijem ispod maslačka da ne pokisneš. Plašim se... Nestat će reč volim te, napisana na staklu prozora sobe i ostaće samo sećanje na ono vreme velike ljubavi naše... Ne, na ostavljaj me samu...PLAŠIM SE POPUT LEPTIRA Suviše je lepo, da bi trajalo... Jer ti si poput leptira što letiš sa cveta na cvet... A ja pomalo umorna od dokazivanja trudim se opravdati ono sto me ranjava a teško mi ide – moram polako jer previše tuge slilo se u meni. Znaš da osećam svaki pokret tvoj, i reč, i misao. Samo ne osećam, ne osećam dokle ćeš leteti. A možda i dočekam da sletiš. Možda zaboraviš te cvetove otrovnih biljki – bojim se za tebe, nestat ćeš, umreti. Slušam u tišini i čekam možda se pojaviš. Možda ti treba ruka moja da te pomiluje i kaže;


89

Nebrini, i posle svega ljubav čuvam samo za tebe. DVA GALEBA Jesen, hladno je sneg provejava... Strah me – drhtaj moga tela i noć se druže. Stojim na steni sudbine, što ju more zapljuskuje talasima prošlosti. A vetar jak, hladan, samoća još hladnija. A moja krila? Bole me... Misli mi lutaju, traže te... Samo da te dotaknem da sam tu kraj tebe. Da osetim miris života jer i ti si sam, tamo čekaš me - daleko. I znam dva galeba bela, dve duše... od vetra i zlobe, nastradaće! Voliš me, volim te sa stene odjekuju tek pusti krici, vetrovi ljuti Balkanski galebe... To mi lomi krila, ubiće me strah, a opet zbog tebe sam živa, tek krila vetrom slomljena. I čekat ćemo da vetar stane. Iz naših srca strah da nestane. Da nijedna mrlja prljava ne ostane. A onda ti Anđeo galeb da me poneseš ka’ vrhu stene od kuda ćemo gledati u mirno more daleko u naše snove gde nas niko ne poznaje... Gde nas čeka ljubav... Da se volimo do neba...


90

MOJE DVE POLOVINE Pitam se; Ko sam? Razmišljam; Gde sam? Koga volim, kome pripadam, ko mi je draži!? A znam gde sam prvi put pala, kad pustih prvi korak tu mi srce osta, tu, baš tu pripadam. To je moja zemlja, ljudi, moje selo, moj Bor grad moj dan i noć, detinjstva zagrljaj. Pitam se, ne čujem sama sebe, čuješ li ti... Gde sam, kom narodu pripadam...? Ista planeta, isto nebo i krv moja teče crvena... ista i ako sam pola crna, a pola još crnja. To sam ja... ja, pa šta! POLA i POLA... I duša mi jeca, suze krijem. Odgovora nema... Neznam kome li smetam... Osećam se ko trinaesto prase, ko dete napušteno od svih... A htela bih samo malo parče neba za tebe, mene, nas... Ista je krv – crveno obojena... Godine prolaze, ne menja se ništa samo jedna želja i nada DA pola i pola postane celina ZAUVEK...da jedno drugom pripada... ĆUTI TIŠINA Ćuti, tišina, tiho se čuje. Traje do zore – srca naša vodi... I nije važno šta će biti sutra hoće li spajati toplinu i ljubav ili zaboravu put pokazati... Neka ćuti, neka je tiha, neka bude što biti mora jer jutra će svitati u proleća s mirisom jorgovana


91

kao i ljubav iz naših srca što zaboravu dati će sećanja. Danas nas ima, sutra ko zna... Pa neka, neka bude što biti mora! Vreme zna da leči i opravda sve... Neka što je lepo, neka traje a bol obrisaće kiše sa asvalta - ostat će sećanja... I gle, ćuti tišina, tiho se čuje. Ostala ljubav, pomalo bleda - u daljini nazire se... A ja pričat ću; „Bila jednom ljubav jedna“ - tišinom ispričana, prošla vremena... ISTO KAO PRE Sve je isto; tu sam sa tobom... Soba, ormar i stari sto. I ti si isti, kao onda srca prazna, jedino pogleda drugog. A ja, kroz prozor gledam, drvo savilo grane, inje i sneg... Mraz ga ne štedi kao ni ti mene - sve je hladno, isto kao pre... I nešto me podseti. Ti ćutiš i gledaš tv... ja ćutim i gledam kroz prozor u prazno, nadam se sreći... Ista samoća po drugi put isti prozor, tv. Sve je isto samo njega nema, tu si ti...Isto, isto kao pre...

Slavica Klein


92

Lazar Janić Veštičje ludilo

roman

Izdavač Argus Books&Magazines

…Senke lisca igrale su mu na l i cu samo njima znanu igru skriva l icu, uz muziku sumske ptice. Kao macevi, srpovi sunceve svetlosti ulazi l i su mu u oko, i on ga zatvori , pa opet otvori , i sad ni je bi lo svetla, ali ni je bi la ni tama. Voda mu je veselo klokota la oko noznih prs ti ju, spi rajuci crnilo visenedel jnog nepranja ... Sagao se, i zahvativsi sakama hladnu penu ta lasica, ispljuskao se po gol im grudima. Stresavsi se od iznenadne drhtavice, opet se sagao i sad je punio usta hladnom tecnoscu, prozdirao ju je halapljivo, a visak i z saka razbacivao po ramenima i ledjima... I to mu ni je bi lo dosta , nego je seo u s l junkovito korito i veslao rukama, gurajuci sa plitkom vodom i gomi le bel ih, s ivih i crvenih oblutaka sa dna. Osetio se os lobodjenim, i od odjednom osvojene s lobode, dobio je zelju da vice! I vikao je sumske ptice, vikao je istocni vetar, vikao je svakog koga se setio, a onda, onda vise ni je vikao, nego je samo vris tao od radosti ! Ovo je nastavak romana “Kuća obras la brš l janom”.

Lazar Janić Misli očešljane vetrom

proza


Te 1966. Indira Gandi je i zabrana za premi jera Indi je, Žorž Pompidu za predsednika Francuske, Bitlsi su harali UK i otkriven je Saturnov mesec Epimetej. Te 1966. Ronald Regan je postao guverner Ka l i forni je, u Kini je počela kulturna revolucija, Roling Stouns i i zda l i Pa int i t Black i rodio sam se ja . Te 1966. Aleksa Lakić je imao šest godina, igrao se na l ivadi pored kuće obrasle bršljanom i nije ni s lutio da sam se ja rodio. Upoznali smo se tek 2010. Došao je kod mene sa dvolitrom raki je i rekao: Dobar dan, ja sam Aleksa Lakić. Žel im da ti i spričam jednu priču. Ta njegova priča me je oborila s nogu, i l i je to možda uradila rakija koju je doneo? Priču sam pretočio u roman "Kuća obras la brš l janom". Raki ju sam popio.

Lazar Janić Oni su ovde, sa nama

roman


Da je neko te septembarske noći 1895. godine prolazio nadomak Lakića , šumom pored potoka ispod kuće Arandjela Lakića, video bi strašan prizor! Aleksa Lakić s toji pored vatre, i zbezuml jeno ga lami na jednog, sa rukama unazad za drvo vezanog dečaka, golog do pojasa i bosog, samo u gaćama, i sa maramom naguranom u usta! Iza njega sedi jedna vezana devojka, duge crne kose, u beloj, prl javoj i i scepanoj ha l jini , sa krpom zapušenim ustima i razrogačenim očima, koprca se, bezuspešno pokušavajući da se os lobodi vezova! Al i , niko nije prolazio šumom, i niko to ni je video, jedino se i z neke da l jine čuo demonski smeh neke žene, i l i je to samo vetar, hučući kroz šumu, učinio da to tako zvuči ! Prva dva dela tri logi je i zmedju jednih korica! Aleksa Lakić je, od 1895.g. do 2010.g., u proputovanju a l ternativnom s tvarnošću.

Nove Knjige


93

Miloš Tešić Lutalica sudbine

poezija


Miloš Tešić je rodjen 18. decembra 1989. godine, u Vinkovcima. Otac i majka su mu rodom iz Bosne. Svoje prve dane detinjstva proveo je u malom mestu Sremske Laze. Rat, koji je počeo još dok on nije bio ni svestan svog postojanja, za njega se završava 1997. godine. Tada odlazi u Čalmu, sremsko selo, pod obroncima Fruške Gore. Tu završava osnovnu školu, a ugostiteljsku školu završava u Sremskoj Mitrovici . Godine odrastanja propraćene su mučnim sećanjima na rat i izbeglištvo. Po završetku škole odlazi u Novi Sad, gde provodi pet godina. Danas živi i radi u Beogradu. Pos le očeve smrti, život mu postaje drugačiji. Kako sam kaže: “Više nisam isti.” 2012. godine objavljuje svoju prvu zbi rku pesama, “Ožiljci”, koja je nastajala dugi niz godina… “Luta l ica sudbine” je njegova druga zbi rka pesama.

Maks Bruks Svetski rat Z

roman

Izdavač Paladin

Radeći za Posleratnu komisiju Ujedinjenih naci ja , Maks Bruks je razgovarao sa kl jučnim tvorcima konačne pobede. I mada je izvešta j UN-a sadržao precizne podatke i činjenice, u ovom dokumentu predstavljeno je mnoštvo ličnih pripovesti koje živo oslikavaju s trašnu cenu koju je l judska rasa plati la da bi opsta la . Od doktora Kvanga Džingšua, kineskog lekara koji je pregledao „Nultog paci jenta“, pa do Pola Redekera, kra jnje kontroverznog autora Narandžastog plana, Bruks je razgovarao sa više važnih učesnika rata od bilo koga. I zabeležio je svedočenje veterana i z Bi tke za Jonkers , japanskih „novih samuraja“ i pripadnika garnizona u dvorcima severne Evrope. Bruksovi intervjui , međutim, nisu samo svedočanstva o toku jedne teške i neizvesne pobede, već i svojevrs tan osvrt na svet kakav je bio i kakav nikada više neće biti – na zlo ili na dobro. On je sabrao i zvanredan materi ja l za sve buduće i s traživače Svetskog rata Z, dokument i z koga će pos leratne generaci je shvati ti kako su zaraženi prošvercovani na zapad, zašto su pojedine vlade žrtvovale, a pojedine spasle svoje civi le, zbog čega je kubanski pezos postao najjača va luta .

Ijan Mekdonald Bespuće

roman

Izdavač Paladin

Da bi i zgradio svet svog Bespuća, Mekdonald je morao da nadogradi (či ta j: pri lagodi, izmeni) racional i s tički princip mitskim (mitotvornim, bi lo bi pravi lni je reći ) pazeći istovremeno da ne odluta u epsku fantastiku (š to mu oči to ni je bio ci l j). Narastanje mitske dimenzi je omogući lo je i zbegavanje preteranog objašnjavanja koje je prekriveno arhetipskom koprenom. Zato nema nikakvog opravdanja za talenat skitnice da popravi sve mehaničke kvarove, za gi taristu koji i zaziva kišu, mistične veštine s tarca Jerihona, a traganje za drugim vremenima i dimenzi jama (i gubl jenje u njima kroz prečice) se podrazumeva, jednako kao i gajenje dece u teglama i l i proročanski značaj tapiseri je-s l ikovne knjige; čak je i obezljuđena sila kompani ja uklopljena u ovu sliku, ogrnuta paklenim plamenovima i smradom, dok nasuprot njoj s toje bogovi sa dosta l judskog u sebi . Magi jski doživl ja j sveta , dakle, unos i u racionalno s i le koje se ne daju lako objasniti, a ovakav amalgam dozvoljava da se odnosi, postupci i karakteri pojedinaca i grupa sagledaju u ravni simbola, te da se u njima vide dubl ji principi egzis tenci je.


94

Lazar Janić Mirisi mamurnog mora

poezija

Izdavač Argus Books%Magazines

ISTRGNUTO IZ ZABORAVA… Sve svoje pesme napisao sam sa dvadeset godina… I od onda sam prestao da ih pišem. Život je otišao dalje, a one su ostale, zaboravljene, u prvoj zbirci pesama, “Mirisi mamurnog mora”, koju sam napisao još daleke 1986. godine, na Lastovu… Te zbirke više nema. Imao sam jedan primerak, i pre mnogo godina sam ga poklonio jednoj devojci. Neke od tih pesama ostale su mi u sećanju, a neke sam nedavno uspeo da pronadjem u rukopisima, u nekim svojim s tarim beležnicama iz davnog vremena. U žel ji da ove pesme istrgnem iz zaborava, sakupljam ih ponovo, u ovoj knji zi istog naslova… I za ista, listajući te stare beležnice, pored mirisa prašine, ponovo sam osetio i ta j miri s mamurnog mora, koji me je nadahnuo.

Lazar Janić Kuća obrasla bršljanom

roman


U prvoj knji zi tri logije ‘Kuća obrasla brš l janom’, Aleksa Lakić je Laki, pedesetogodišnji vlasnik klub-stripoteke u Beogradu, koji, osim Mi la Desertića, ima još pri jatelja koliko ih ima i jedan vuk samotnjak. Pobegao je od užasne ta jne i z svoje prošlosti, koja mu je razorila život, l jubav, porodicu… Sakrio se u svom svetu, okružen knjigama, s tripovima, filmovima i drugim beznačajnim stvarima i tu tavori, ne čekajući vi še ništa. On je, u stvari, kukavica, koji nije imao hrabrosti da se suoči sa pretnjom koja mu je ugrožavala porodicu, nego se od nje sakrio. I sada, osta lo mu je samo da žali. Al i , opasnost sada preti njegovom najbližem prijatelju, Milu Desertiću, koji je i sam, na neki način, povezan sa mračnim ta jnama iz Lakijeve prošlosti.

Miloš Tešič Gluvo doba

poezija


Duša Jednog dana pretvoruću se u prah. Jedino je nebo ostalo. Jedino je nebo stvarno. Sve je drugo samo prašina, koju vetar raznosi. Poživeće bar neka pesma. Ako je u svakoj duša moja - onda i duša ostaje kad sve nestane.


95

Argus Books Online Magazine

broj 5. jun 2013.

Izdaje

Argus Books&Magazines Beograd

Glavni i odgovorni urednik Lazar Janić

Telefon redakcije 0616080806

E-mail [email protected]

Website http://lazarjanic.wix.com/argu

sbooksmagazines

Facebook https://www.facebook.com/Ar

gusBooksMagazines

Twitter https://twitter.com/ARGUSBo

oksMag

Reklama

Cela stranica 1000 din

½ stranice 800 din

¼ stranice 500 din

Specijalna ponuda:

3 stranice 2000 din

mailto:[email protected]

http://lazarjanic.wix.com/argusbooksmagazines


https://www.facebook.com/ArgusBooksMagazines


https://twitter.com/ARGUSBooksMag



96

Radio program:

Svakog dana od 00.00 h do 24.00 h... Radio o filmu, rock´n´rollu, kokicama, pivu i haktivizmu...

http://chaplinradio.weebly.com

Mesto za Vašu reklamu

http://chaplinradio.weebly.com/


97

Lazar Janić



Mesto za Vašu reklamu




98

Argus Books&Magazines


https://www.facebook.com/groups/ArgusBooksMagazines/




https://www.facebook.com/groups/ArgusBooksMagazines/




99


100

Argus Books Online Magazine dvobroj 6 - 7

izaći će 15. jula 2013. god

Documents

Argus Books Online Magazine #5