“Друштвени производ и другиtesla.rcub.bg.ac.rs/~somicar/Ekof/Milos Ivanis... · Модерно доба у којем ми данас живимо, ре зултат

“Друштвени производ и други

показатељи развоја и општег благостања

живота ”

─ ЕСЕЈ ─

Професор: др Гојко Рикаловић Студент: Милош Иваниш

Економски факултет, Београд, 2008.

Милош Иваниш – Есеј из националне економије

- 2 -

Модерно доба у којем ми данас живимо, резултат је многогодишњих токова

унутар светске популације на глобалном плану и приказује све последице

претходних и садашњих друштвених система и закона који су били и који су

карактеристични за друштва на различитим нивоима развитка. Константна тежња

за техничко-технолошким напретком, како појединаца и институција унутар

држава па и самих држава у смислу трке за светском доминацијом, у пару са

неизбежним процесом глобализације је индиректно довела до градацијског пораста

ривалтства и екстремног вида конкурентности међу земљама, а пре свега међу

националним тржиштима. Економија као, наравно уз људски фактор, основни

инцијатор сваког вида напретка друштава, тежи да дефинише, објасни и анализира

све оне компоненте које играју битну улогу за развој али и уопште опстанак

постојећих привреда и њених актера на тржишту.

Једна од тих компоненти јесте и друштвена производња али и

макроекономски агрегати, помоћу којих ћемо показати резултате друштвене

производње. Друштвени производ, као један од три основна макроекономска

агрегата, јавља се у виду Бруто домаћег производа (БДП) и Бруто националног

производа (БНП). Ове две компоненте су тесно повезане па ће бити неопходно дати

објашњење за обе, како би их што боље разумели. Пре свега, требало би

напоменути да се према важећој терминологији УН, под друштвеним производом

подразумевају сва финална добра и услуге која нису у својству предмета рада

приликом наредне фазе процеса рада и пословања. Појам који се истиче као битан а

требало би га разјаснити, јесте финални производ као економски термин. Главна

карактеристика финалног производа је његова особина задовољења неке друштвене

потребе, док у техничком смислу представља онај производ који је прошао све фазе

прераде и налази се у завршном облику средства за подмирење потреба. Примарни

задатак БДП-a је најпростије речено да мери укупне дохотке и издатке (који су

иначе исти јер се са њима руководи унутар једног истог тржишта те на том

тржишту постоје купци и продавци који послују идентичном јединицом робе или

услуге уоквиру једне робно-новчане трансакције) за једну одређену привреду.

Дефиниција БДП-а (GDP) нам детаљније говори о његовом предмету деловања и

начину формирања и она на основу доступних чињеница каже да је БДП мерило

које означава тржишну вредност свеукупне продукције коначних услуга и роба

остварене унутар једне државе у одређеном временском оквиру (најчешће кварталу

или години), без обзира да ли су привредни субјекти домаћи или страни

држављани. Будући да се приликом функционисања једног тржишта јавља велики

број видова куповине добара и услуга (потрошњи), и сам БДП се ради лакшег

анализирања састоји из четири основне компоненте и то: потрошње, инвестиција,

државних издатака и нето извоза. Под првом компонентом (C), подразумевамо део

финалне потрошње, фокусиран на потрошњу за трајна и потрошна добра и услуге

домаћинстава попут аутомобила, кућних апарата па и образовања. Другачије

речено, то су они стварни или импутирани издаци начињени од стране

домаћинстава ради подмирења жеља и потреба сопствених чланова, при чему се

искључују стамбени издаци. Другу компоненту (I) можемо представити и на макро

нивоу где би она означавала део друштвеног производа утрошен за замену и

проширење фиксног капитала и у улагање у обртне фондове, али и на микро нивоу

где се обухватају куповина хартија од вредности или улагање новца у финансијске


- 3 -

институције ради стицања камате. Први тип инвестиција називамо и реалним а

други тип финансијским, које, може се споменути, не повећавају производни

капацитет привреде. Трећа компонента (G) представља издатке које држава и

непрофитне организације нуде и пружају сваком члану заједнице али и

специфичним групама домаћинстава или појединаца ради задовољења неких

потреба и захтева који нису лако обезбедљиви на тржишној основи. У ову групу

спадају издаци попут плата државних службеника и издаци за јавне радове.

Примарна подела се врши на издатке за заједничку и јавну потрошњу а сврха ове

поделе јесте да се разграниче издаци од којих корист има заједница у целини, од

оних који користе само појединачним домаћинствима. Последњи чинилац, нето

извоз (NX), просто говорећи, једнак је разлици извоза и увоза. У производно

потрошачком смислу, овде се ради о разлици вредности куповине добара

произведених код куће од стране држављана других земаља и вредности куповине

иностраних добара од стране домаћих држављана. Ова компонента је веома важна

због утицаја на суфицит односно дефицит платног биланса а који је у директној

вези са висином девизних резерви једне земље. Још једна битна ставка коју је

важно напоменути због начина мерења БДП јесте његова подела на реални и

номинални и то највише због упоређивања раста БДП током година. При

дугорочним анализама тј. поређењу токова и стања, неопходно је водити рачуна и о

променама у односима цена различитих врста услуга и добара. Када говоримо

конкретно о рачунању неких макроекономских агрегата, неопходно је

прерачунавање и приказивање тих агрегата у сталним ценама ради утврђивања

стварне промене физичког обима производње, капитала и других чиниоца агрегата.

БДП представљен: а) номинално б) користећи паритет куповне моћи;

исказано у милијардама долара; подаци „CIA Factbook“ за 2007. годину


- 4 -

Бруто национални производ тј. бруто национални доходак (GNI) како се још

зове од када је тај назив прихваћен 2001. године од стране Светске банке,

дефинише се као укупна тржишна вредност финалних услуга и добара

произведених у току неке године од стране домаћих држављана (сопствене нације)

било да они доходак стварају употребом радне снаге и капитала у матичној земљи

или пак у иностранству. Везу и разлику између БДП и БНП (GNP) ћемо

успоставити уколико се осврнемо на секундарне чиниоце стварања дохотка код

сваке компоненте и то на доходак остварен од стране иностраних држављана у

базној држави код БДП и доходак остварен од стране домаћих резидената који

бораве у иностранству при рачунању БНП. Управо разлика између дохотка што га

домаћи фактори остварују ван земље и оног дохотка који у домаћој држави

остварују страни фактори се назива нето факторски доходак и обележава са Yf (10,

стр. 3) и има примену у следећој идентичности:

Управо одавде се може закључити да уколико је БНП већи од БДП, нето факторске

зараде ће нужно бити позитивне. Једини случај при којем су БДП и БНП идентичне

величине јесте евентуално у земљама код којих влада затворена привреда односно

не постоји међународна трговина робама и радном снагом, што је у савремено доба

незамисливо. Поред оног основног начина гледања на вредност БНП као на

целовиту укупну величину, постоји такозвано per capita рачунање тј. по глави

становника. Овај начин рачунања се врши тако што се укупни БНП подели са

бројем становника. Ова мера за примарни циљ има да покаже колико би износио

део БНП сваког појединца уколико би се делио на једнаке делове међу

становништвом.

БДП per capita различитих држава света према оствареној висини; у

хиљадама долара; подаци ММФ-а за 2007. годину

БНП = БДП + Yf


- 5 -

ПОДАЦИ СВЕТСКЕ БАНКЕ

1 2 3 4 5

БНП per Capita Раст БНП per Capita

Укупни БНП Раст БНП

Долара PPP * Просечан годишњи раст %

Милијарди долара

Просечан годишњи раст %

PPP* је паритет куповне моћи в представља земље високог стандарда с представља земље средњег стандарда н представља земље ниског стандарда 1998 1998 1997-98 1998 1997-98 Водеће земље по броју БНП по глави становника у делу света у ком се налазе в Јапан 32,350 23,592 -2.9 4,089.1 -2.7 с Аргентина 8,030 11,728 2.6 290.3 3.9 с Јужноафричка република 3,310 8,296 -1.3 136.9 0.5 в Швајцарска 39,980 26,876 1.5 284.1 1.8 в Уједињени Арапски Емирати 17,870 18,871 -10.6 48.7 -5.7 в САД 29,240 29,240 1.5 7,903.0 2.5 Најлошије земље по броју БНП по глави становника у делу света у ком се налазе н Непал 210 1,181 0.3 4.9 2.7 с Боливиа 1,010 2,205 2.7 8 5.1 н Сијера Леоне 140 445 -2.9 0.7 -0.7 н Молдавија 380 1,995 -9.2 1.7 -9.5 н Република Јемен 280 658 4.3 4.6 7.3 н Хаити 410 1,379 1.1 3.2 3.2

Per capita мерење БНП је наизглед добар почетни показатељ потреба и економске

моћи једне земље као и општег животног стандарда просечног становника. Нека од

мерила на која сам наишао приликом истраживања а често се користе као

показатељи за валидирање БНП као показатеља животног стандарда јесу нпр.

животни век становништва, стопа смртности новорођенчади, приступачност

пијаћој води и осталим основним животним намирницама, затим ниво писмености

становништва и сл. Сви ови показатељи заиста и јесу коректни било да директно

или индиректно утичу на приказ благостања што се и може уочити код земаља са

високим стандардом. Са друге стране, имамо велики број критичара БНП као

показатеља правог благостања, пре свега почевши од оних који сматрају да је

превазиђен услед глобализације и миграција на светском плану. Јасно је и извесно

да је економија област у којој се глобализација највише испољава. Ваљало би ову

проблематику започети са идејом и радом двојице економиста и критичара БНП

као средства за гледање на стандард друштва. У питању су Тед Халстед и Клифорд

Коб који у свом делу Потреба за новим мерилима прогреса критикују гледишта по

којима је БНП адекватан показатељ друштвеног и економског развоја због бројних

недостатака. Њих двојица стварају идеју о формирању Правих показатеља напретка

који би обухватили све недостатке бруто националног производа. Они оштро

критикују БНП да се њиме мере неважне ствари а изостављају оне битне што даље

има утицаја на политику као један од најбитнијих фактора у држави. Када је

настала идеја о БНП тридесетих година 20. века, његови творци нису предвидели


- 6 -

да ће имати улогу коју има данас заједно са свим манама које га прате. Доба

великих привредних криза а потом и рата, учинило је да се БНП одрекне, тада

небитних елемената у својој рачуници благостања, попут заштите околине. Тек

модерно доба открива да су поред економског битни природни, социјални и

морални фактори. Ипак, тадашњи економисти су тада имали важнијих ствари на

памети попут одржавања и развитка привреде и производње кризом захваћене

Европе, него ли проблеме који ће се можда испољити у скоријој или даљој

будућности. Постоји доста замерки на БНП али ћу се фокусирати на неколико

најбитнијих: БНП не укључује неплаћене економске активности попут породичних

или пријатељских услуга иако су оне подједнако вредоносно значајне у привреди,

не укључује се у великој мери утицај инпута на аутпут, слабо се даје пажња

проблему вредновања роба и услуга у различитим земљама услед разлика у валути

и курсу (што се донекле решава тзв. паритетом куповне снаге односно мерењем

релативне куповне моћи валуте на основу истих добара и услуга које се могу за

одрђени износ новца купити), изоставља се проблем неједнаке расподеле богатства

међу становништвом што ствара лажну слику о привидном благостању (мали број

људи поседује велико богатство).

БНП per capita; подаци светске

банке за 1998. годину

Поред наведених, постоје и два најважнија проблема, а то су заштита животне

средине и проблем породице. Екологија, наука која изучава околину, све је више у

центру пажње јер су већ сада видљиви ефекти непажње према животној средини

током претходна два века. Загађење природе и још што је важно напоменути,

смањење и погрешна употреба природних ресурса (поготово оних необновљивих),

доводе до екстерних ефеката на дуги рок. Већ деценијама, економисти износе

релевантне чињенице за неопходност неалтернативне примене друштвено

прихватљивијих, тржишно заснованих и економски подстицајнијих метода и

модела коришћења и заштите природе и њених ресурса1. Проблем породице са

друге стране, улази у саму срж друштва и разара систем изнутра тако да се

многобројне недаће савремених породица убрајају у позитивне ставке БНП (честе

селидбе, проблем развода, трошкови адвоката и судских процеса, саветовања и сл.).

Све ово говори да је БНП једноставно бездушна машина која не мари ни за шта

1 “The American economic review”, Volume LXXXII, Number 2, 1992.

Графикон показује да земље са

ниским и средњим животним

стандардом производе свега

20% светског дохотка али да

чине чак 80% светске

популације


- 7 -

друго сем за свој примарни циљ а то је укупан биланс роба и услуга. Он не

разликује добро и лоше, конструктивно и деструктивно већ једноставно узима

чињенице здраво за готово и бави се статистиком и бројкама које га и чине таквим,

можда нељудским и несоцијалним мерилом. Поставља се питање, на који начин је

могуће увећати БНП своје земље, а да при том побољшамо стандард целокупног

становништва. Један од начина јесте да повећамо продуктивност производње, за

шта се мора признати да представља изазов за сваког креатора политике једне

земље. Добро стојеће земље и њихове економије имају добре основе и правилан

рад тржишта тако да у самом старту имају лепе шансе, уз наравно максимално

залагање радника, да у текућој години остваре раст стопе БНП па и реалног БДП.

Насупрот томе, сиромашније земље раст могу остварити само уз изузетну

макроекономску политику и залагање свих делова друштва, при чему имају једну

занимљиву чињеницу у своју корист а то је ефекат сустизања2, услед чега у

великом броју случајева и поред мањих шанси у односу на боље стојеће земље

уживају већи просперитет. Други начин би евентуално био онај где на БНП

утичемо растом или смањењем броја становника. Смањење броја становника у

привреди у којој је велика стопа незапослености би на први поглед требало да

доведе до жељених резултата раста стандарда услед мањих издатака на социјалну

помоћ, што ипак није тако једноставно, ефикасно и резултатски лако предвидиво. У

обрнутом случају, подстицање наталитета или чак и имиграција, у земљи која

располаже великим производним капацитетима, реалније је, остваривије и од

стране друштва социјално и морално прихватљивије него у првој ситуацији у којој

је и тешко одредити којим би то мерама смањили број становника (можда у

тоталитарним системима неким екстремним методама).

Просечан годишњи раст БНП, броја становника у %,

и БНП per capita 1980-1998, подаци светске банке

Још један занимљив податак који је карактеристичан за већину земаља било да

спадају у групу сиромашних, средњих или богатих економија јесте концентрација

2 Ефекат сустизања је појава да се државе које су сиромашне на почетку, брже развијају него ли оне

богате

На графикону се може

уочити да раст БНП per

capita на годишњем нивоу

стоји у обрнутој

корелацији са наглим

порастом броја

становника (искључујући

Кину и Индију)


- 8 -

новца и капитала код мале групе људи односно приближно иста расподела између

слојева друштва. Ово ће, као што сам већ напоменуо, довести до лажне слике БНП.

Закључак гласи да БНП јесте мерило са пуно мана и свакако захтева бројне измене,

што због временске излишности што због функционалних недостатка, али се ипак

може користити, ако не као показатељ општег животног стандарда, онда бар раста

тржишних делатности и привредне производње у сваком погледу.

Индекс људског развоја (HDI) представља индекс односно агрегатни

показатељ којим се исказују просечна достигнућа земље, комбинујући неколико

прилагођених мерила прогреса друштва неке државе, економског и пре свега

социјалног карактера. Овај показатељ је осмишљен од стране неколицине људи на

челу са пакистанским економистом Махбубом Хакуом, Ричардом Џолијем као и

Густавом Ранисом 1990. године за потребе Програма Уједињених нација за развој

(UNDP). Главни циљ овог програма јесте раст могућности сваког појединца да

добије једнаке шансе за задовољење основних људских потреба попут здравствене

заштите, запослења, образовања и сл. Овај показатељ се добија веома једноставно и

чине га три компоненте: очекивана дужина живота при рођењу (LE), знање и

образовање рашчлањено на стопу писмености одраслог становништва (ALR) и

стопу уписаних у школу и на факултете (CGER) у процентима и као трећа

компонента БДП per capita (GDPpc), рачунајући га у међународним доларима тј.

користећи паритет куповне моћи. Методологија израчунавања се заснива на

рачунању сваког од појединачних индикатора помоћу установљених образаца при

чему је битно напоменути да сваки од индикатора има унапред ограничене

минималне и максималне вредности, респективно. Ова ограничења као примарни

циљ имају довођење свих индивидуалних компоненти на заједничку меру, што ће

уз логаритмовање последњег чиниоца, довести до тачнијег и једноставнијег

израчунавања тражених података. Општа формула за ма који од парцијалних

индикатора гласи:

На слици можемо видети да иако постоје јасне разлике у нивоу дохотка по

становнику међу државама, расподела богатства је статистички

приближна; подаци светске банке


- 9 -

и на основу ње добијамо вредност датог индикатора у интервалу од 0 до 1, а

коначну вредност траженог индекса добијамо као просек израчунатих

индивидуалних података. Обрасци за све индивудуалне индикаторе ће стога из

наведног, узимајући у обзир минималне и максималне вредности сваког од њих,

гласити:

; ;

Уједињене нације након обрачунавања индекса за све земље које доставе податке,

једном годишње састављају Извештај о људском развоју, у оквиру ког се јасно

могу видети и упоређивати тражене информације. Државе се на основу вредности

индекса људског развоја сврставају у три групе према његовој висини: низак ниво

људског развоја (HDI<0.500), средњи ниво људског развоја (0.500≤HDI<0.800) и

висок ниво људског развоја (0.800≤HDI). Последњи такав извештај је представљен

новембра 2007. године у Бразилу, а општи закључак јесте благи пораст индекса, и

то пре свега захваљујући повећању индекса најслабије рангираних земаља.

Тако се, према последњим доступним подацима, све земље које спадају у

категорију ниско развијених налазе у Африци, а као најлошија се издваја Сиера

Леоне се индексом од само (0.336). Прво место у групи високо развијених земаља

заузимају са коефицијентом од (0.968) Исланд и Норвешка, која је већ неколико

година уназад водећа на листама које се раде једногодишње. Ако бисмо овај

показатељ упоредили са већ поменутим БНП per capita, увиђамо да се код високо


- 10 -

развијених земаља, у највећој мери, места на рангираним листама скоро поклапају

или веома мало разликују. Уколико неку државу карактерише висок ниво дохотка

по становнику а лоше је позиционирана на HDI листи, јасан нам је указатељ да

значајна средства која су могла бити усмерена у већој мери на социјално битне

ставке у друштву, нису правилно усмерена и искоришћена. И поред солидних

индикаторских способности као показатеља благостања, и индекс људског живота

је често критикован као неподобно мерило.

Ово пре свега проистиче из чињенице да свакој од компонената које га чине не

придаје реалан значај који им припада, будући да се рачуна као аритметичка

средина три поменуте компоненте. Гледано са стране способности

репрезентативности благостања неке земље, главна замерка јесте што у његов

састав не улази већи број индикатора, било социјалног, било неког другог типа.

Индекс срећне планете (HPI) такође је један од најновијих показатеља општег

благостања живота али и утицаја на природну средину и представљен је од стране

„Нове економске фондације“ 2006. године. Његов основни задатак јесте да се што

боље супротстави већ постојећим индикаторима и да кроз неке од елемената

базичних људских мерила срећног и задовољног живота, покаже реално стање у

индивидуалним државама а затим постави полазишта за даље статистичке

подухвате. Као почетно исходиште својих ставова, овај индикатор узима чињеницу

да велики број људи нема као основни критеријум богатство у материјалном

смислу, већ благодаран и здрав живот. Поред овога, посматра се и одрживи развој,

узевши у обзир штетне ефекте које има по окружење, при његовом остваривању.

Ваља нагласити да овај индекс неће на неки специјално осмишљен начин открити

државу са најсрећнијим становништвом света, већ једноставно износи релативну

Индекс људског

развоја за 2007. годину;

подаци УНДП-а


- 11 -

ефикасност уз коју нека земља кроз бројне природно-економске процесе,

трансформише природне националне ресурсе у дугорочне и срећом испуњене

животе становника. За државе које су по овом индикатору при самом врху ранг

листе, не може се рећи да су најсрећнија места на свету, већ просто успевају у томе

да својим становницима омогуће високи ниво благостања, без прекомерне употребе

природних ресурса и штетних утицаја на животно окружење. Управо зато, ниво

овог индекса биће резултат комбиновања појединих фактора попут задовољства

људи животом, очекиваног наталитета и дужине живота, али и загађења ваздуха

аутомобилским штетним продуктима те поједине државе могу имати изузетно

висок ниво једних али и исто тако низак ниво других фактора, што ће довести до

тога да неке високо позициониране нације према другим индикаторима попут БДП-

а, буду тек на средини ове листе.

Индекс срећне планете, од највише ка најнижој позицији, подаци „Нове

економске фондације“ за 2006. годину

Другачије речено, овде се ради о свођењу на основни инпут-аутпут принцип

економије, односно колико је потребно жртвовати једног фактора да би други били

остварени и на завидном нивоу. Водеће земље на овој ранг листи су Ванату и

Колумбија док је на самом дну Зимбабве. Неке од замерки јесу да се не узимају у

обзир и неки други видови благостања у либералном и демократском животу

појединаца као и то да је неадекватно организован статистички метод којим се

добијају подаци. Ипак, овај индикатор се узима у обзир од неколицине значајних

држава света као један од могућих, модерних и корисних замена за његове

претходнике, који свакако има места за напредак, како у теоријском тако и у

методолошком смеру.

Зелени бруто домаћи производ (Green GDP) настао је 2004. године као

политички покушај вођства најмногољудније државе света, да се реши проблем

огромних штетних утицаја, које вртоглави економски развој има по животну

средину у Кини. Он исказује последице које тренд економског раста има на

околину и цену која се плаћа за задовољавајући економски раст и касније

омогућење употребе демографских а затим и економских инвестиција. Само након


- 12 -

три године од свог настанка, овај индикатор је доживео и свој први неуспех услед

јаких политичких тенденција које су проистекле из незадовољавајуће па и

негативне динамике раста привреде у појединим провинцијама. Неочекивано

велика цена улагања у заштиту околине и контролу употреба ресурса, довела је до

тога да се угаси идеја о даљем пружању финансијске, политичке и медијске

подршке овом показатељу. О све већој потреби за очувању окружења и његовој

протекцији, улази и прилог чињеница о бројним конференцијама таквог карактера

широм света. Тако је и у Београду октобра 2007. године одржана значајна

међународна манифестација сличног типа. У питању је била Шеста министарска

конференција у оквиру пројекта „Животна средина за Европу“. То је пројекат

сарадње земаља чланица UNESCE региона, чији је циљ деловање у подручјима

међувладиних, невладиних организација и регионалних центара за животну

средину. На овој конференцији поред доношења битних одлука на нивоу

министара европских земаља, представљена је и Стратегија одрживог развоја

Републике Србије. Ова стратегија је формирана да кроз сарадњу државних органа

са грађанима, промовише бољу ефикасност и продуктивност, стварање

образованијих и практично поткованијих људских ресурса али уз бригу о животној

средини и последицама појединих одлука на будућност земље3.

Прави индикатор прогреса (GPI) је још један представник из реда еколошких

показатеља економије благостања. Његова сврха је добијање увида у чињеницу да

ли повећана употреба ресурса као и раст производње добара и пружања услуга,

заиста доводи до вишег нивоа благостања међу становништвом. Начин мерења је

до одређене мере веома сличан начину рачунања БДП-а те се ова два мерила лако и

упоређују на истој скали и исказују у новчаним износима.

Диферентност овог показатеља се угледа у томе да укључује и низ других фактора

који имају исходишта како у привредним тако и непривредним активностима. Ту се

убрајају следећи чиниоци: добровољни рад, кућни послови, утицај криминала,

3 Часопис „Шуме“, број 96

Однос БДП-а и правог индикатора прогреса, исказано у хиљадама долара,

подаци организације „Redifining progress“ из 2006. године


- 13 -

трошење ресурса, загађење и дуготрајне последице по околину и озонски омотач,

последице природних катастрофа, активности „слободног времена“, страна улагања

и др. Овај показатељ се појавио као главна инстанца између представника зелене и

неокласичне економије. Док једни сматрају да је неопходно усвајање индикатора

оваквог типа због све већих проблема у вези са животном средином, други сматрају

да може послужити само као додатни извор информација поред конвенционалних

индикатора привредних активности. Није на одмет споменути и чињеницу о

Систему националних рачуна Уједињених нација, који се израчунава већ дуги низ

година. С времена на време се и у случају овог система рачуна јавља потреба за

иновацијама и напреднијим рачунским методама. Традиционалним приступима, се

према неким економистима (Перман, Ма, Мек Гилвреј), замерају три ставке:

потпуно игнорисање природног капитала, изостављање амортизације природних

ресурса и недоследни третман трошкова заштите животне средине. Једно од

решења јесте комплементација еколошких утицаја на постојеће рачуне или са друге

стране израда потпуно самосталних пратећих еко рачуна. У користе тога говори и

податак о еволуцији конвенционалног система (SNA) у систем економско

еколошких рачуна (SEEA) који се заснива на сателитским еко рачунима,

представљен у оквиру пројекта УН 1992. године4.

У светлу недавних збивања и велике светске економске кризе у 2008. години,

инвенција новог и до сада најсавршенијег индикатора благостања и привредног

раста је све неопходнија. Стога се реално може очекивати да ће се у периоду који

следи, ситуација у привреди на планетарном нивоу знатно погоршати, те ће сви

будући индикатори морати бити осмишљени као еволутивни продукт својих

претходника и као мерила способна да пруже релевантне податке, поштујући при

томе како економске тако и све друге стандарде при оцени благостања и одрживог

развоја.

4 према Пешић Р.,(Макроекономски рачуни природних ресурса и животне средине)

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

1. Драгишић Д., Илић Б., Медојевић Б., Павловић М., Основи економије,

Економски факултет, Београд, 2006.

2. Манкју Н. Грегори, Принципи економије, Економски факултет, Београд,

2006.

3. Миљковић Д., Национални макроекономски рачуни, Економски факултет,

Београд, 2001.

4. Деветаковић С., Јовановић Гавриловић Б., Рикаловић Г., Национална

Економија, Економски факултет, Београд, 2008.

5. Ashenfelter O., Campbell J., Gordon R., Milgrom P., “The American economic

review”, American economic association, New Orleans, 1992.

6. Часопис „Шуме“, број 96, Београд, октобар 2007.

7. Пешић В. Р., Економија природних ресурса и животне средине,

Пољопривредни факултет, Београд, 2002.

8. http://www.worldbank.org

9. http://www.rprogress.org

10. http://efzg.globalnet.hr

11. http://www.ba-ca.com

12. http://www.scaruffi.com

13. http://en.wikipedia.org

14. http://www.globalizacija.com

15. http://www.sociologija.org.yu

16. http://hdr.undp.org

17. http://www.happyplanetindex.org

18. https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/

19. http://www.imf.org

Documents

“Друштвени производ и другиtesla.rcub.bg.ac.rs/~somicar/Ekof/Milos Ivanis... · Модерно доба у којем ми данас живимо, ре зултат